Lav Nikolajevič Tolstoj - Rat i Mir (4 Deo)

SABRANA DELA LAVA NIKOLAJEVIČA

TOLSTOJA

KNJIGA SEDMA

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ

RAT I MIR

TOM ČETVRTI

BEOGRAD

DRŽAVNI IZDAVAČKI ZAVOD JUGOSLAVIJE

1946

Naslov originala:

Война и мир

Л.Н.Толстой

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ

Москва

„Художественная литература“

Preveo:

MILOVAN Đ. GLIŠIĆ

Redaktor:

MILAN ĐOKOVIĆ

RAT I MIR

Glavni likovi:

Bezuhovi

Kiril Vladimirovič Bezuhov - Pjerov imućni otac

Petar (Pjer) Kirilovič Bezuhov - glavni protagonist romana

Rostovi

Ilja Andrejevič Rostov - glava porodice

Natalija Rostova - njegova supruga

Vera Iljinična Rostova - najstarija ćerka

Nikolaj Iljič Rostov - stariji sin

Natalija (Nataša) Iljinična Rostov - mlađa ćerka

Petar (Peća) Iljič Rostov - najmlađe dete

Sonja (Sofi) - usvojenica, rođaka Rostovih

Bolkonski

Nikolaj Andrejevič Bolkonski - otac kneza Andreje

Andreja Nikolajevič Bolkonski - drugi glavni junak romana

Marija Nikolajevna Bolkonska - Andrejina sestra

Liza - Andrejina pokojna supruga, majka malog Nikolaja

Nikolaj Andrejevič Bolkonski - sin kneza Andreje, koji je dobio ime po dedi

Kuragini

Vasilije Kuragin - glava porodice

Elen Vasiljevna Kuragina - Pjerova prva supruga, raspusnica

Anatol Vasiljevič Kuragin - bludnik koji je pokušao da zavede Natašu

Ipolit Vasiljevič Kuragin - drugi sin kneza Vasilija

Aljina Kuragina - supruga kneza Vasilija

Drubecki

Ana Mihajlovna Drubecka - kneginja, majka Borisova

Boris Drubecki

DEO PRVI

I

U to vreme vodila se u višim krugovima u Petrogradu vatrenije nego ikad složena borba između stranaka Rumjancevljeve, francuske, Marije Feodorovne, carevićeve i ostalih, koju je, kao i uvek, zaglušivalo zujanje dvorskih trutova. Ali se u Petrogradu živelo po starome, spokojno i raskošno, a vodila se briga samo o tlapnjama i refleksima života; i zbog toga što se tako živelo, morao je čovek uložiti mnogo truda da sazna opasnost i mučan položaj u kome se nalazio ruski narod. Bile su iste parade, balovi, isto francusko pozorište, isti dvorski interesi, isti interesi službe i iste intrige. Samo su se u najvišim krugovima upinjali da podsete na tegobu tadašnjeg stanja. Pričalo se šapatom kako su dve carice postupile u tako teškim prilikama suprotno jedna drugoj. Carica Marija Feodorovna, koja se brinula o blagostanju potčinjenih joj dobrotvornih i vaspitnih ustanova, naredila je da se svi instituti pošalju u Kazan i već su bile potovarene i stvari tih zavoda. A carica Jelisaveta Aleksejevna, kad su je upitali kakve će naredbe izdati, izvolela je sa urođenim joj ruskim patriotizmom da odgovori kako ona ne može izdavati naredbe o državnim ustanovama, jer je to carev posao; a što se nje lično tiče, izvolela je reći da će ona poslednja izići iz Petrograda.

Na sam dan borodinske bitke, 26. avgusta, bio je kod Ane Pavlovne večernji prijem, a kao najveća zanimljivost na njemu trebalo je da bude čitanje pisma koje je preosvećeni pisao šiljući caru ikonu prepodobnog ugodnika Sergija. To se pismo smatralo kao obrazac patriotske, duhovničke leporečivosti. Trebalo je da ga pročita sam knez Vasilije, koji beše čuven sa svoga veštog čitanja. (On je čitao i kod carice.) Kao vešto čitanje smatralo se to kad se, prelazeći sa očajnog zavijanja na blago mrmljanje, glasno i pevajući izgovaraju reči sasvim nezavisno od njihovog značenja, tako da sasvim slučajno dođe na jednu reč zavijanje a na druge – mrmljanje. To je čitanje, kao i svaki prijem kod Ane Pavlovne, imalo politički značaj. Na taj prijem imalo je da dođe nekoliko važnih ličnosti, koje je trebalo postideti što odlaze u francusko pozorište i oduševiti ih da se drže patriotski. Već se beše iskupilo mnogo sveta, ali Ana Pavlovna nije još videla u svom salonu sve one koji su imali da dođu i zato nije još pristupala čitanju, nego je započinjala obične razgovore.

Toga dana beše u Petrogradu dnevna novost bolest grofice Bezuhove. Grofica se beše iznenadno razbolela pre nekoliko dapa, nije došla na nekoliko skupova na kojima je ona bivala ukras i čulo se kako nikoga ne prima i kako se, mesto čuvenih petrogradskih doktora, koji su je obično lečili, poverila nekakvom italijanskom doktoru, koji je leči na nekakav nov i neobičan način.

Svi su znali vrlo dobro da je bolest divne grofice došla otuda što joj je nezgodno da se uda odjedanput za dva muža i da je lečenje toga Italijana bilo upravo otklanjanje te nezgode; ali pred Anom Pavlovnom ne samo što niko nije smeo da misli o tome, nego je izgledalo kao da to niko i ne zna.

– On dit la pauvre comtesse très mal: le médecin dit que c’est l’angine pectorale.1

– L’angine? Mais c’est une maladie terrible!2

– On dit que les rivaux se sont réconciliés grâce à l’angine3 – Reč „angine“ ponavljala se s velikim zadovoljstvom.

– Le vieux comte est touchant, à ce qu’on dit. Il a pleuré comme un enfant quand le médecin lui a dit que le cas était dangereux!4

– Oh, ce serait une perte terrible! C’est une femme ravissante.5

– Vous parlez de la pauvre comtesse? – reče Ana Pavlovna prilazeći. – J’ai envoyé prendre de ses nouvelles. On m’a dit qu’elle allait un peu mieux... Oh oui! c’est la plus charmante femme du monde, – reče Ana Pavlovna i osmehnu se svom oduševljenju. – Nous appartenons à des camps différents, mais cela ne m’empêche pas de l’est mer, comme elle le mérite. Elle est bien malheureuse.6 – dodade Ana Pavlovna.

Jedan nesmotren mladić, koji je mislio da Ana Pavlovna tim rečima malo podiže tajanstvenu zavesu s grofičine bolesti, usudi se da se začudi što nisu pozvani čuveni lekari, nego groficu leči jedan šarlatan koji joj može dati opasne lekove.

– Vos informations peuvent être meilleures que les miennes, – odjedanput Ana Pavlovna jetko napade neiskusnog mladića. – Mais je sais de bonne source que ce médecin est un homme très savant et très habile. C’est le médecin particulier de la reine d’Espagne!7 – I pošto tako ućutka mladića, Ana Pavlovna se obrati Biljibinu, koji je u drugoj grupi govorio o Austrijancima i nabrao kožu na čelu, spremajući se, kao što se videlo, da je opusti i da kaže un mot.

1 Kažu da je jadnoj grofici vrlo rđavo. Lekar veli da je angina pektoris. 2 Angina? O, to je užasna bolest. 3 Kažu da su se suparnici pomirili zahvaljujući angini. 4 Kako vele, stari grof je osetljiv. Plakao je kao dete kad mu je lekar rekao da je slučaj opasan. 5 O to bi bio strašan gubitak. To je divna žena. 6 Govorite o jadnoj grofici? Poslala sam da čujem kako je. Rekli su mi da joj je malo bole. O, to

je, bez sumnje, najljupkija žena na svetu! Mi pripadamo raznim taborima, ali mi to ne smeta da je cenim koliko zaslužuje. Ona je veoma nesrećna.

7 Vaša obaveštenja mogu biti bolja od mojih. Ali ja znam iz pouzdanog izvora da je taj lekar vrlo učen i vrlo vešt. To je lični lekar španske kraljice.

– Je trouve que c’est charmant!8 – reče on za diplomatski akt uz koji su poslane u Beč austrijske zastave što ih je oteo Vitgenštajn, le héros de Pétropol9 (kao što su ga zvali u Petrogradu).

– Šta, šta to? – upita ga Ana Pavlovpa, kako bi nastalo ćutanje da se čuje mot koju je ona već znala.

I Biljibin ponovi ove reči iz diplomatske depeše koju je on sastavio:

– L’Empereur renvoie les drapeaux autrichiens, drapeaux amis égarés qu’il a trouvés hors de la route.10 – dovrši Biljibin i opusti kožu.

– Charmant, charmant11 – reče knez Vasilije.

– C’est peut-être la route de Varsovie12, – reče glasno i iznenadno knez Ipolit. Svi pogledaše u njega, ne razumevajući šta je hteo time da kaže. I knez Ipolit se osvrtao oko sebe veselo začućen. Ni on, kao ni ostali, nije znao šta su značile reči koje je izgovorio. On je za vreme svoje diplomatske karijere više puta opazio kako reči koje se tako iznenadno reknu budu veoma oštroumne, pa je za svaki slučaj kazao te reči, jer su mu one prve došle na jezik. „Možda će ispasti vrlo dobro“ – mislio je on – „a ako ne ispadne, oni će već umeti to da udese.“ Upravo u trenutku kad je zavladalo nezgodno ćutanje, uđe ona nedovoljno patriotska ličnost koju je čekala Ana Pavlovna da je obrati i opa, osmehujući se i popretivši prstom Ipolitu, pozva kneza Vasilija za sto, donese mu dve sveće i rukopis i zamoli ga da počne. Sve umuče:

„Najmilostiviji gospodaru imperatore!“ – viknu oštro knez Vasilije i pogleda po publici, kao da pita ima li ko da kaže nešto protiv toga. Ali niko ništa ne reče. – „Prvoprestoni grad Moskva, Novi Jerusalim, primiće Hrista svojega (knez odjedanput udari glasom na reč „svojega“) kao mati u zagrljaj usrdne sinove svoje i, videći kroz maglu koja se diže blistavu slavu tvoje države, pevaće ushićeno: Osapa, nek je blagosloven koji dolazi!“ Knez Vasilije izgovori plačnim glasom te poslednje reči.

Biljibin je pažljivo razgledao svoje nokte, a mnogi su, očevidno, bili zbunjeni, kao da pitaju šta su tu oni krivi. Ana Pavlovna šaputala je, kao što starica šapuće molitvu pred pričešće, već unapred ono što dolazi. „Neka drski i bezočni Golijat...“ – šapnu ona. Knez Vasilije nastavi:

„Neka drski i bezočni Golijat iz francuskih krajeva pronosi po ruskim pokrajinama smrtonosne užase; krotka vera, ta praćka ruskog Davida, oboriće iznenadno glavu njegove krvožedne oholosti. Ovaj lik prepodobnog Sergija, drevnog trudbenika za dobro naše otadžbine, podnosi se vašem 8 Nalazim da je to divno. 9 Junak od Petrograda. 10 Car šalje austrijske zastave, zastave prijateljske i zalutale koje je našao van puta. 11 Divno, divno! 12 To je možda put što ide u Varšavu.

imperatorskom veličanstvu. Žalim što me moja snaga koja slabi sprečava, te ne mogu da se naslađujem gledajući vaše najljubaznije lice. Šaljem nebesima tople molitve da Svemogući uzvisi rod pravičnih i da milostivo ispuni želje vašeg veličanstva.“

– Quelle force! Quel style!13 – čuše se pohvale čitaču i piscu. Gosti Ane Pavlovne, oduševljeni tim pismom, razgovarali su još dugo o stanju u kome se nalazi otadžbina i pravili razne pretpostavke o ishodu bitke koju je tih dana trebalo dati.

– Vous verrez14 – reče Ana Pavlovna – da ćemo sutra, na rođendan gospodarev, dobiti izveštaj. Ja predosećam nešto dobro.

13 Kakva snaga! Kakav stil! 14 Videćete.

II

Predosećanje Ane Pavlovne zaista se ispunilo. Sutradan, za vreme molepstvija u dvoru povodom rođendana carevog, izazvan je iz crkve knez Volkonski i dobio je pismo od kneza Kutuzova. To je bio Kutuzovljev izveštaj pisan na dan bitke iz Tatarinova. Kutuzov je pisao kako Rusi nisu uzmakli ni koraka, kako su Francuzi izgubili mnogo više nego naša vojska, kako on to javlja na brzu ruku s bojnog polja, jer još nije stigao da prikupi poslednje izveštaje. Dakle, to je bila pobeda. I odmah su tu, ne izlazeći iz hrama, odavali hvalu Tvorcu na njegovoj pomoći i na pobedi.

Predosećanje Ane Pavlovne ispunilo se i u gradu je čitavo jutro vladalo veselo i svečano raspoloženje. Svi su držali da je pobeda potpuna i neki su već govorili da je čak zarobljen Napoleon, da će biti zbačen i da će se izabrati novi poglavar Francuske.

Daleko od borbe i usred dvoranskog života, veoma se teško ogledaju događaji u svoj njihovoj punoći i snazi. Opšti događaji grupišu se nehotice oko kakvog mu drago odvojenog slučaja. Tako su se i sad dvorski ljudi najvećma radovali koliko tome što smo mi pobedili, toliko i tome što je izveštaj o toj pobedi stigao upravo na rođendan carev. To je bilo kao zgodno iznenađenje.

U Kutuzovljevom izveštaju govorilo se i o ruskim gubicima, i među njima su pomenuti Tučkov, Bagration, Kutajsov. Pa i žalosna strana događaja grupisala se nehotično u ovdašnjem, petrogradskom svetu, oko jednog događaja – oko pogibije Kutajsovljeve. Svi su ga poznavali, car ga je voleo, bio je mlad i zanimljiv. tog dana svi su se susretali rečima:

– Kako se čudno to desilo! Baš na samo molepstvije!... A kakav je gubitak Kutajsov! Ah, kakva šteta!

– A šta sam ja vama rekao za Kutuzova? – govorio je sad knez Vasilije s proročkim ponosom. – Ja sam uvek govorio da je jedini on kadar da pobedi Napoleona.

Ali sutradan ne dođe izveštaj od armije i nastade opšta zebnja. Dvoranima je bilo teško što se car nalazi u mučnoj neizvesnosti.

– Kako li je sad gospodaru! – govorili su dvorani i već nisu uzdizali Kutuzova kao prekjuče, nego su ga sad osuđivali i govorili da je on uzrok nespokojstvu gospodarevom.

Knez Vasilije već se nije toga dana hvalio svojim protegé15 Kutuzovom, nego je ćutao kad bi se povela reč o glavnokomandujućem. Sem toga, tog dana pred veče kao da se beše sve steklo da uzbuni i 15 Štićenik.

uznemiri petrogradske stanovnike: pridružila se još jedna strašna novost. Grofica Elen Bezuhova umrla je naprasno od one strašne bolesti koju je tako prijatno bilo izgovarati. Zvanično u velikim društvima svi su govorili kako je grofica Bezuhova umrla od strašnog nastupa angine pectorale, ali u intimnim krugovima pričali su pojedinosti, kako je le médecin intime de la reine d’Espagne prepisao Elen male doze nekakvog leka da bi proizveo izvesno dejstvo; ali kako je Elen, koju je bolelo to što je stari grof na nju sumnjao i to što joj muž, kome je pisala (taj nesrećni, razvratni Pjer), nije odgovorio, iznenadno uzela ogromnu dozu prepisanog leka i umrla u mukama pre nego što su joj mogli pomoći. Pričalo se kako su knez Vasilije i stari grof hteli da tuže Italijana; ali je Italijan pokazao takva pisamca od nesrećne pokojnice, da su ga odmah ostavili.

Opšti razgovor beše se koncentrisao na tri žalosna događaja: na neizvesnost u kojoj se nalazio gospodar, na pogibiju Kutajsovljevu i na smrt Eleninu.

Trećeg dana posle Kutuzovljevog izveštaja došao je u Petrograd jedan spahija iz Moskve i po svem gradu razneo glas da se Moskva predala Francuzima. To je bilo užasno! Kako li je bilo gospodaru! Kutuzov je bio izdajnik i knez Vasilije na visites de condoleance16 koje su mu prilikom smrti njegove kćeri pravili, govorio je za Kutuzova, koga je ranije hvalio (njemu se moglo oprostiti što je u žalosti zaboravio ono što je ranije govorio), kako se nije ni moglo očekivati nešto drugo od tog slepog i razvratnog starca.

– Ja se samo čudim kako se mogla poveriti takvom čoveku sudbina Rusije!

Dok taj izveštaj nije još bio službeno potvrđen, moglo se i sumnjati u njega, ali sutradan dođe od grofa Rastopčina ovakvo saopštenje:

„Ađutant kneza Kutuzova doneo mi je pismo u kome traži od mene policijske oficire da provedu armiju na rjazanski drum. On kaže kako s tugom ostavlja Moskvu. Gospodaru! postupak Kutuzovljev rešava sudbinu prestonice i vaše carevine. Rusija će se zgroziti kad dozna da se ustupa grad gde se koncentriše veličina Rusije, gde je prah vaših predaka. Ja ću otići pošto ode vojska. Sve sam izneo, ostaje mi samo da oplakujemo udes svoje otadžbine.“

Kad je car dobio to saopštenje, on je po knezu Volkonskom poslao Kutuzovu ovaj reskript:

„Kneže Mihailo Ilarionoviću! Od 29. avgusta nemam nikakvih izveštaja od vas. Međutim, 1. septembra dobio sam preko Jaroslavlja od moskovskog glavnog zapovednika žalostan izveštaj da ste odlučili da sa

16 Prilikom poseta radi izjave saučešća.

armijom ostavite Moskvu. Možete sami zamisliti kakav je utisak učinio na mene taj izveštaj, a vaše ćutanje udvostručava moje čuđenje. Šaljem vam general-ađutanta kneza Volkonskog da saznam od vas položaj vojske i razloge koji su vas pobudili na tako žalosnu odluku.“

III

Devet dana posle napuštanja Moskve došao je u Petrograd Kutuzovljev izaslanik sa službenim izveštajem o napuštanju Moskve. Taj izaslanik bio je Francuz Mišo, koji nije znao da govori ruski, ali quoique étranger, Russe de cœur et d’âme17 kao što je sam o sebi govorio.

Car je odmah primio izaslanika u svom kabinetu, u dvoru na Kamenom ostrvu. Mišo, koji nije nikad video Moskvu pre kampanje i koji nije znao ruski, osećao se ipak tužan kad je izišao pred notre très gracieux18 sa izveštajem o moskovskom požaru dont les flammes avaient éclairaient sa route.19, kao što je pisao.

Iako je izvor chagrin20 g. Mišoa morao biti drukčiji od onog izvora iz koga je poticala tuga Rusa, Mišo je izgledao tako tužno kad su ga uveli u kabinet carev, da ga je gospodar odmah upitao:

– M’apportez-vous de tristes nouvelles, colonel?21

– Bien tristes, Sire! – odgovorio je Mišo, i sa uzdahom oborio oči – l’abandon de Moscou!22

– Aurait-on livré sans se battre mon ancienne capitale?23 – upitao je brzo gospodar, planuvši odjedanput.

Mišo je ponizno javio ono što mu je Kutuzov bio naredio da javi, a to je da nije bilo mogućno tući se pod Moskvom i da je glavnokomandujući, pošto je bio ostao jedini izbor – ili izgubiti i vojsku i Moskvu, ili izgubiti Moskvu, morao da izabere ovo poslednje.

Gospodar je to saslušao ćutke i ne gledajući u Mišoa.

– L’ennemi est-il entré en ville?24 – upitao je on.

– Oui, Sire, et Moscou est sans doute en cendres à l’heure qu’il est. Je l’ai laissée toute en flammes25 – rekao je Mišo odlučno; ali kad je pogledao u gospodara, on se uplaši od onoga što je učinio. Gospodar je počeo teško i ubrzano da diše, donja mu je usna zadrhtala, a njegove divne plave oči napunile se za trenutak suzama.

17 Iako stranac, Rus i srcem i dušom. 18 Pred našeg premilostivog vladaoca. 19 Od kojega je plamen osvetljavao njegov put. 20 Tuge. 21 Donosite li mi žalosne glasove, pukovniče? 22 Vrlo žalosne, gospodaru, Moskva se napušta. 23 Zar su predali moju staru prestonicu bez bitke? 24 Je li neprijatelj ušao u grad? 25 Da, gospodaru, i grad je sad pretvoren u pepeo. Ostavio sam ga sveg u plamenu.

Ali je to trajalo samo jedan trenutak. Gospodar se odjedanput namrštio kao da osuđuje samog sebe zbog svoje slabosti. I dignuvši glavu, rekao je Mišou čvrstim glasom:

– Je vois, colonel, par tout ce qui nous arrive – reče on – que la Providence exige encore de grands sacrifices de notre part. Je suis prêt à me soumettre à toutes ses volontés; mais dites-moi, Michaud, en quel état avez-vous laissé l’armée, qui assistait ainsi, sans coup férir, à l’abandon de mon ancienne capitale?... N’y avez-vous pas aperçu du découragement?...26

Kad je Mišo video da se umirio njegov très gracieux Souverain, umirio se i on, ali na iskreno glavno pitanje gospodarevo, koje je zahtevalo i iskren odgovor, nije bio još stigao da spremi odgovor.

– Sire, me permettrez-vous de vous parler franchement, en loyal militaire?27 – rekao je on, kako bi dobio u vremenu.

– Colonel, je l’exige toujours. – rekao je gospodar. – Ne me cachez rien, je veux savoir absolument ce qu’il en est.28

– Sire! – rekao je Mišo s finim, jedva vidnim osmehom na usnama, jer je bio već spremio svoj odgovor u obliku lake i ponizne igre reči. – Sire, j’ai laissé toute l’armée, depuis les chefs jusqu’au dernier soldat, sans exception, dans une crainte épouvantable, effrayante.29

– Comment ça? – prekide ga gospodar, strogo se namrgodivši. – Mes Russes se laisseraient-ils abattre par le malheur? Jamais!...30

To je Mišo upravo i čekao, da upotrebi svoju igru reči.

– Sire – rekao je s poniznom živahnošću – ils craignent seulement que, Votre Majesté par bonté de cœur, ne se laisse persuader de faire la paix. Ils brûlent de combattre – govorio je opunomoćenik ruskog naroda – et de prouver à Votre Majesté, par le sacrifice de leur vie, combien ils lui sont dévoués.31

26 Ja po svemu što nam se događa, pukovniče, vidim da Proviđenje traži od nas velike žrtve...

Ja sam gotov da se pokorim njegovoj volji; ali kažite mi, Mišo, kako ste ostavili vojsku, kad ste videli da bez boja napušta moju staru prestonicu? Da niste opazili da je klonula duhom?

27 Gospodaru, hoćete li mi dopustiti da vam govorim iskreno kao častan vojnik? 28 Pukovniče, ja to uvek zahtevam. Nemojte mi ništa kriti, hoću da znam potpuno onako kako

jest. 29 Gospodaru! ja sam svu vojsku, počevši od starešina do poslednjeg vojnika, bez izuzetka,

ostavio u strahovitom, užasnom strahu... 30 Kako to? Zar moji Rusi mogu klonuti duhom kad ih postigne nesreća? Nikad!... 31 Gospodaru, oni se samo boje da se vaše veličanstvo, po dobroti svog oca, ne dadne nagovornti

da sklopi mir. Oni gore od želje da se biju i da, žrtvujući svoj život, dokažu vašem veličanstvu koliko su mu odani...

– Ah! – rekao je car uspokojen, pogledao ljubazno Mišoa i kucnuo ga po ramenu. – Vous me tranquillisez, colonel.32

Car obori glavu i malo poćuta.

– Eh bien, retournez à l’armée, – rekao je Mišou s ljubaznim i vladarskim gestom i podignuvši glavu – et dites à nos braves, dites à tous mes loyaux sujets, partout où vous passerez, que quand je n’aurai plus de soldats je me mettrai moi même à la tête de ma chère noblesse, de mes braves paysans, et j’userai ainsi jusqu’aux dernières ressources de mon empire. Il m’en offre encore plus que mes ennemis ne pensent, – govorio je car padajući sve više i više u vatru. – Mais si jamais il était écrit dans les décrets de la divine Providence, – rekao je pogledavši u nebo svojim divnim, blagim i punim osećanja očima – que ma dynastie dût cesser de régner sur le trône de mes ancêtres, alors, après avoir épuisé tous les moyens qui sont en mon pouvoir, je me laisserais croître la barbe, jusqu’ici (tu je gospodar pokazao rukom do polovine grudi), et j’irais manger des pommes de terre avec le dernier de mes paysans, plutôt que de signer la honte de ma patrie et de ma chère nation, dont je sais apprécier les sacrifices!33

Izgovorivši te reči potresenim glasom, gospodar se odjedanput okrete, kao da želi da sakrije od Mišoa suze koje su mu navirale na oči, pa ode u drugi kraj svoga kabineta. Pošto je tamo postojao nekoliko trenutaka, on se krupnim koracima vrati Mišou i snažno mu steže ruku niže lakta. Njegovo divno, blago lice zarumenelo se, a oči su mu sevale plamenom odlučnosti i gneva.

– Colonel Michaud, n’oubliez pas ce que je vous dis ici; peut-être qu’un jour nous nous le rappellerons avec plaisir. Napoléon ou moi, – rekao je gospodar, dodirujući grudi. – Nous ne pouvons plus régner ensemble. J’ai appris à le connaître, il ne me trompera plus.34 – I gospodar, namrgodivšn se, ućuta.

Kad je Mišo čuo te reči i video u očima gospodarevim izraz tvrde odlučnosti, on se, quoique étranger, mais Russe de cœur et d’âme, osetio u

32 Ah! Vi me umirujete, pukovniče. 33 Vratite se vojsci i kažite našim junacima, recite svima mojim dobrim podanicima kud god

prođete da ću se ja, kad ne imadnem više ni jednog vojnika, staviti sâm na čelo svom dragom plemstvu, svojim dobrim seljacima i tako upotrebiti i poslednja sredstva svoje carevine. Ona će mi ih dati više nego što misle moji neprijatelji. Ali ako je ikad bilo pisano u knjigama Božjeg Proviđenja da moja dinastija mora prestati da vlada na prestolu mojih predaka, onda ću, pošto iscrpem sva sredstva koja su mi u rukama, pustiti da mi naraste brada, dovde i pre ću ići da jedem krompir s poslednjim od svojih seljaka, nego što ću potpisati sram svoje otadžbine i svoga dragog naroda, čije žrtve umem da cenim...

34 Pukovniče Mišo, ne zaboravite ovo što sam vam ovde rekao; možda ćemo se toga sećati nekad sa zadovoljstvom. Napoleon ili ja... Ne možemo više da vladamo zajedno. Ja sam ga sad dobro poznao, neće me više prevariti.

tom svečanom trenutku éntousiasme par tout se qu’il venait d’entendre,35 kao što je posle govorio, pa je svoje osećanje i osećanje ruskog naroda, za čijeg se opunomoćenika smatrao, izrazio ovim rečima:

– Sire! – rekao je on – votre Majesté signe en ce moment la gloire de la nation et le salut de l’Europe.36

Gospodar je naklonom glave otpustio Mišoa.

35 Oduševljen svim tim što je sad čuo. 36 Gospodaru! Vaše veličanstvo potpisuje sad slavu svoga naroda i spas Evrope.

IV

U ono vreme kad je Rusija bila do polovine osvojepa, i kad su moskovski stanovnici bežali u daleke gubernije, i kad su se članovi narodne odbrane jedni za drugim dizali da brane otadžbinu, nama, koji nismo živeli u ono vreme, i nehotice izgleda da su svi Rusi, i malo i veliko, bili obuzeti samo time da se žrtvuju, da spasavaju otadžbinu ili da oplakuju njenu propast. Priče i opisi iz onoga vremena govore, svi bez izuzetka, samo o ruskom samopregorevanju, ljubavi prema otadžbini, očajavanju, nevolji i junaštvu. A u istini to nije bilo tako. Nama to izgleda tako samo zbog toga što od prošlosti vidimo jedan zajednički istorijski interes onog vremena, a ne vidimo sve one lične, ljudske interese koje su imali oni ljudi. A međutim su, u istini, tadašnji lični interesi toliko značajniji od opštih interesa, da se pored njih nikad ne oseća (čak se nimalo ne opaža) opšti interes. Većina ljudi u ono vreme nije obraćala nikakve pažnje na opšti tok stvari, nego se rukovodila samo ličnim interesima. I upravo su ti ljudi bili najkorisniji faktori onoga vremena.

Oni koji su se trudili da shvate opšti tok stvari i koji su sa samopregorevanjem i junački hteli da učestvuju u njemu, bili su najnekorisniji članovi društva; oni su sve videli naopako i sve što su radili da koriste pokazalo se kao nekorisna tričarija, kao što su pukovi Pjerovi i Mamonovljevi, koji su pljačkali ruska sela, kao što je šarpija koju su češljale gospođe a koja nije nikad stizala do ranjenika, i tome slično. Čak i oni što su voleli da promudruju i da iskažu svoja osećanja, pa ćaskali o ondašnjem stanju Rusije, nosili su nehotice u svojim besedama obeležje ili pretvorstva i laži, ili uzaludnog osuđivanja i pakosti prema ljudima koje su krivili za ono što niko nije mogao biti kriv. U istorijskim događajima najbolje se vidi zašto je zabranjeno okusiti rod s drveta poznanja. Samo nesvesna aktivnost donosi plodove i čovek koji igra ulogu u istorijskom događaju ne shvata nikad njegov značaj. Ako pokuša da ga shvati, zaprepastiće ga koliko je to uzaludno.

Značaj događaja koji se tada odigravao u Rusiji bio je utoliko neosetniji ukoliko je učešće čovekovo u njemu bilo bliže. U Petrogradu i po gubernijama, udaljenim od Moskve, dame i muškarci u uniformi narodne odbrane oplakivali su Rusiju i prestonicu, govorili o samopregorevanju i tome slično; ali u armiji, koja je odstupala iza Moskve, gotovo nisu ni govorili ni mislili o Moskvi i, kad su gledali kako ona gori, nije se niko zaricao da će se osvetiti Francuzima, nego su mislili o idućoj tromesečnoj plati, o idućem bivaku, o krčmarici Matrjoški i tome slično.

Nikolaj Rostov uzimao je bliskog i trajnog učešća u odbrani otadžbine, bez ikakve namere da sebe žrtvuje, nego slučajno, jer ga je rat zatekao u vojnoj službi i zato je bez očajavanja i mračnih misli gledao ono što se tada dešavalo u Rusiji. Kad bi ga upitali šta misli o tadašnjem položaju Rusije, on bi odgovorio kako nema šta da misli, kako su za to Kutuzov i ostali, pa bi rekao kako je čuo da se popunjavaju pukovi i da će se svakako još dugo tući, i kako njemu pri tadašnjim prilikama nije teško da za dve godine dobije puk.

I zbog toga što je tako gledao na stvari, on, kad je dobio vest da su ga odredili da ide u Voronjež po remont za diviziju, ne samo da nije zažalio što neće biti u poslednjoj borbi, nego je primio tu vest s najvećim zadovoljstvom, koje nije krio i koje su njegovi drugovi vrlo dobro razumeli.

Na nekoliko dana pred borodinsku bitku dobio je Nikolaj novac i dokumenta, pa je poslao husare napred, a on krenuo u Voronjež poštanskim kolima.

Samo onaj koji je to osetio, to jest, proveo neprekidno nekoliko meseci u atmosferi vojnog, ratnog života, može da razume uživanje koje je osećao Nikolaj kad je izišao iz rejona do koga su dopirale trupe se svojim furažiranjem, kolima s provijantom i bolnicama; kad je ugledao sela bez vojnika, komore i prljavih tragova po kojima se vidi da je tu logor, kad je ugledao sela s mužicima i ženama, spahijske kuće, njive sa stokom koja pase po njima, poštanske stanice s dremljivim nadzornicima, on je osetio takvu radost kao da je to sve video prvi put. A čemu se naročito dugo divio i radovao, to behu mlade, zdrave žene za kojima nije išlo desetinama oficira udvarača i žene kojima je bilo drago i laskalo im što se oficir u prolazu šali s njima.

Nikolaj je veoma veselo raspoložen došao noću u Voronjež u gostionicu, naručio sve ono što odavno nije imao u vojsci i sutradan se lepo obrijao i obukao paradnu uniformu koju odavno nije oblačio, pa otišao da se prijavi komandi.

Starešina narodne odbrane beše civilni general, star čovek, koji se, kao što se videlo, zabavljao svojim vojnim zvanjem i činom. On je primio Nikolaja nabusito (misleći da je to vojnička osobina) i ozbiljno ga zapitkivao, kao da ima pravo na to i kao da hoće da oceni opšti tok stvari, pa da ga odobri ili ne odobri. Nikolaj je bio tako veseo, da ga je to samo zanimalo.

Od starešine narodne odbrane otišao je Nikolaj gubernatoru. Gubernator je bio omalen, živ čovek, veoma ljubazan i prostodušan. On je saopštio Nikolaju gde može dobiti konje, preporučio mu jednog džambasa u gradu i nekog spahiju na dvadeset vrsta izvan grada, koji su imali najbolje konje, i obećao mu svaku pomoć.

– Jeste li vi sin grofa Ilje Andrejevnča? Moja je žena bila vrlo dobra prijateljica s vašom majkom. Četvrtkom se iskuplja kod mene društvo; danas je četvrtak, molim izvolite doći k meni bez ceremonije – rekao je gubernator ispraćajući ga.

Nikolaj je odmah čim je izišao od gubernatora uzeo kola, poveo sa sobom narednika i odjurio u spahijinu ergelu na dvadeset vrsta. Nikolaju je bilo, u to prvo vreme njegovog bavljenja u Voronježu, sve veselo i lako i sve mu je išlo za rukom i kao podmazano, kao što već biva kad je čovek i sam dobro raspoložen.

Spahija kome je došao Nikolaj bio je stari konjički oficir, neženja, dobar poznavalac i ljubitelj konja, imao je radionicu ćilimova, stogodišnju rakiju začinjenicu, starog mađarskog vina i neobičnih konja.

Nikolaj je u dve reči kupio od njega za šest hiljada rubalja sedamnaest odabranih ždrebaca (kao što je govorio) za ugled u svom remontu. Pošto je ručao i popio malo više mađarskog vina, Rostov se izljubio sa spahijom s kojim je već počeo da govori na „ti“, pa je veoma veseo odjurio nekim gadnim drumom natrag, žureći neprestano kočijaša da bi stigao na poselo kod gubernatora.

Pošto se preobukao, namirisao i polio glavu hladnom vodom, Nikolaj je, istina malo dockan, ali sa spremljenom frazom: vaut mieux tard que jamais37, otišao gubernatoru.

To nije bio bal, niti je bilo rečeno da će se igrati; ali su svi znali da će Katarina Petrovna svirati u klavikorde valsove i ekoseze i da će se igrati, pa su svi, računajući na to, došli spremni kao na bal.

U guberniji se živelo 1812. godine onako kao i uvek, samo s tom razlikom što je zbog dolaska mnogih bogatih porodica iz Moskve bilo u gradu življe i što se, kao i u svačem što se u to vreme događalo u Rusiji, opažalo nekakvo osobito razmetanje – sve bez brige i ravno do mora, i još što se onaj prazan razgovor, neizbežan među ljudima, koji se ranije vodio o vremenu i o zajedničkim poznanicima, sad vodio o Moskvi, o vojsci i o Napoleonu.

Društvo koje se beše iskupilo kod gubernatora bilo je najbolje voronješko društvo.

Dama je bilo veoma mnogo, bilo je nekoliko Nikolajevih poznanica iz Moskve; ali od muškaraca ne beše nikoga ko bi se mogao ma koliko da takmiči s vitezom svetog Đorđa, husarom remonterom i ujedno dobroćudnim i lepo vaspitanim grofom Rostovom. Među muškarcima bio je i jedan zarobljeni Italijan – oficir u francuskoj vojsci i Nikolaj je osećao kako u prisustvu tog zarobljenika još više važi on – ruski heroj. To je bio

37 Bolje ikad nego nikad.

kao neki trofej. Nikolaj je tako osećao i činilo mu se da svi tako i gledaju Italijana, pa se pokazivao prema tom oficiru ljubazan, ali dostojanstven i uzdržan.

Čim je Nikolaj ušao u svojoj husarskoj uniformi, šireći oko sebe miris parfema i vina i rekao i čuo nekoliko puta kazanu mu rečenicu: vaut mieux tard que jamais, njega su opkolili; svi su se pogledi obrnuli na njega i on je odmah osetio da je zauzeo položaj sveopšteg ljubimca, koji mu je u guberniji dolikovao i svakad bio prijatan, a sad ga, posle dugog lišavanja, opio zadovoljstvom. Ne samo što su sluškinje na stanicama, po mehanama i u spahijinoj radionici ćilimova bile polaskane njegovom pažnjom, nego je i ovde, na poselu gubernatorovom, bilo (kao što se učinilo Nikolaju) bezbroj mladih dama i lepih devojaka koje su nestrpljivo čekale da Nikolaj obrati na njih pažnju. Dame i devojke koketovale su s njim, a starci su se već prvog dana počeli da brinu kako bi oženili i doveli u red tog momka-spadala husarskog. Među ovima bila je čak i žena gubernatorova, koja je primila Rostova kao bliskog rođaka i govorila mu „Nikolas“ i „ti“.

Katarina Petrovna poče zaista da svira valsove i ekoseze i nastade igranka, u kojoj je Nikolaj svojom veštinom još više osvojio čitavo gubernijsko društvo. On je čak sve zadivio svojim osobitim, neusiljenim načinom igranja. I sâm se Nikolaj čudio svom načinu igre tog večera. On u Moskvi nije nikad tako igrao i smatrao bi da je takav i suviše slobodan način igranja čak nepristojan i mauvais genre38; ali je ovde osećao potrebu da ih sve zadivi ma čime neobičnim, takvim što bi oni morali da prime kao obično u prestonicama, ali još nepoznato njima u provinciji.

Čitavo veče Nikolaj je obraćao najveću pažnju na jednu plavooku, punu i dopadljivu plavojku, ženu jednog gubernijskog činovnika. Sa onim naivnim uverenjem veselih mladića da su tuđe žene stvorene za njih, Rostov nije odmicao od te dame i ponašao se s njenim mužem prijateljski, malo zaverenički, kao da oni znaju, iako to ne govore, kako će se odlično snaći, to jest Nikolaj i žena toga muža. Ipak, muž kao da nije delio to uverenje i trudio se da bude natmuren kad se obraća Rostovu. Ali je dobroćudna naivnost Nikolajeva bila tako beskrajna da se muž ponekad i nehotice podavao veselom raspoloženju Nikolajevom. A pri kraju posela, što je lice ženino bivalo rumenije i veselije, lice muževljevo postajalo je sve setnije i ozbiljnije, kao da su oboje imali jednu količinu veselosti, pa ukoliko se ona uvećavala kod žene, utoliko se smanjivala kod muža.

38 Nezgrapan.

V

Nikolaj je, s neprekidnim osmehom, sedeo malo iskrivljeno na naslonjači, naginjao se blizu nad plavušom i govorio joj komplimente iz mitologije.

Menjajući živo položaj nogu u pripijenim jahaćim pantalonama, šireći od sebe miris parfema i gledajući sa uživanjem svoju damu, sebe i lepe oblike svojih nogu u pripijenim čakširama, Nikolaj je govorio plavuši kako hoće ovde, u Voronježu, da otme jednu damu.

– A kakvu?

– Dražesnu, božanstvenu. Oči su joj (Nikolaj pogleda u sabesednicu) plave, usta kao koral, belina... (tu pogleda u njena ramena), stas kao kod Dijane…

Priđe im muž i mračno upita ženu o čemu govori.

– A, Nikita Ivanič! – reče Nikolaj i učtivo ustade. I, kao da je želeo da i Nikita Ivanič uzme učešća u njegovoj šali, poče i njemu da priča kako namerava da otme jednu plavušu.

Muž se osmehivao turobno, žena veselo. Dobra gubernatorka, na kojoj se videlo da joj nešto nije po volji, priđe im.

– Ana Ignjatijevna želi da te vidi, Nikolas – reče ona izgovarajući reči Ana Ignjatijevna takvim tonom da je Rostov odmah razumeo kako je Ana Ignjatijevna vrlo velika dama. – Hajdemo, Nikolas. Je li, ti si dopustio da te tako zovem?

– O, da, ma tante.39 A ko je to?

– Ana Ignjatijevna Maljvinceva. Slušala je za tebe od svoje sestričine, kako si je ti spasao... Pogađaš li?...

– Pa zar sam ih ja tamo malo spasao! – reče Nikolaj.

– Njenu sestričinu, Kneginjicu Bolkonsku. Ona je ovde u Voronježu s tetkom. Oho, kako je pocrveneo! Šta je, da nisi?...

– Ni pomislio, ostavite se, ma tante.

– De, dobro, dobro. O, kakav si! Gubernatorka ga povede visokoj i vrlo debeloj starici u plavoj toki, koja tek beše svršila svoju partiju karata s najkrupnijim ličnostima u gradu. To je bila Maljvinceva, tetka kneginjice Marije po materi, bogata udovica bez dece, koja je uvek živela u Voronježu. Kad joj je Rostov prišao, stajala je i obračunavala se za karte.

39 Tetka.

Ona oštro i važno začkilji očima, pogleda u njega i nastavi da grdi generala koji je dobio igru.

– Veoma mi je milo, dragi moj – reče ona pruživši mu ruku. – Molim izvolite k meni.

Pošto je porazgovarala o kneginjici Mariji i njenom pokojnom ocu, koga, kao što se videlo, nije volela, i pošto je raspitala šta Nikolaj zna o knezu Andreji, koji, kao što se videlo, takođe nije uživao njenu naklonost, uvažena starica ga je otpustila, ponovivši još jedanput poziv da je poseti.

Nikolaj je obećao i opet pocrveneo kad se poklonio Maljvincevoj. Kad bi bila pomenuta kneginjica Marija, Rostova je obuzimalo i njemu samom nerazumljivo osećanje stidljivosti, čak i straha.

Pošto se odvojio od Malvinceve, Rostov je hteo da nastavi igranje, ali mala gubernatorka povuče ga svojom punačkom ručicom za rukav i reče mu kako mora da govori s njim, pa ga povede u mali salon, iz koga odmah iziđoše oni što behu u njemu, da ne smetaju gubernatorci.

– Vidiš, mon cher – reče gubernatorka sa ozbiljnim izrazom na svom sitnom, dobrom licu – to je upravo za tebe partija; hoćeš li da ti ja provodadžiram?

– Za koga, ma tante? – upita Nikolaj.

– Da ti provodadžiram za kneginjicu. Katarina Petrovna veli da je za tebe Lili, a ja kažem ne, nego kneginjica. Hoćeš? Ja sam uverena da će mi tvoja maman zahvaljivati. Doista, kakva devojka, divota! A nije baš ni tako ružna.

– Nimalo nije – reče Nikolaj, kao da ga to uvredi. – Ja se, ma tante, kao što priliči vojniku, nikom ne namećem i ni od čega se ne odričem – dodade on pre nego što je promislio šta će reći.

– Onda promisli: to nije šala.

– Kakva šala!

– Da, da – reče gubernatorka, kao da razgovara sama sa sobom. – I još nešto, mon cher, entre autre. Vous êtes trop assidu auprès de l’autre, de la blonde!40 Muž je već neveseo.

– A ne, mi smo prijatelji – reče Nikolaj u svojoj duševnoj prostoti; njemu nije ni na um padalo da bi njegovo tako veselo provođenje vremena moglo biti ma kome neprijatno.

„Ali kakvu sam ja glupost rekao gubernatorci!“ – seti se odjedanput Nikolaj za večerom. „Ona će odista početi da provodadžira, a Sonja?...“ I tako, kad se počeo opraštati s gubernatorkom i kad mu ona, smešeći se, reče još jedanput: „Pa, sad gledaj,“ on je odvede u stranu. 40 Dragi moj, između ostalog. Suviše se udvaraš onoj plavuši.

– Pravo da vam kažem, ma tante, evo šta je...

– Šta, šta, prijatelju? Hajde da sednemo eno onde.

Nikolaj odjedanput oseti želju i preku potrebu da toj gotovo tuđoj ženi ispriča sve svoje skrivene misli (one koje ne bi rekao ni majci, ni sestri, ni prijatelju). Docnije, kad se sećao tog nastupa ničim neizazvane, neobjašnjive otvorenosti, koja je imala za njega vrlo važne posledice, Nikolaju se činilo (kao što se to uvek čini ljudima) da je tako naišlo neko ludo raspoloženje; a međutim taj nastup otvorenosti, zajedno sa ostalim sitnim događajima, imao je za njega i za svu njegovu porodicu ogromne posledice.

– Evo šta je, ma tante. Mene maman odavno hoće da oženi bogatom devojkom; ali je meni odvratna sama pomisao da se oženim zbog novaca.

– O, da, razumem – reče gubernatorka.

– Ali kneginjica Bolkonska, to je već druga stvar; prvo, reći ću vam istinu, ona mi se jako sviđa, po volji mi je, pa onda, otkako sam je našao u onakvom položaju, onako neobično, često sam pomišljao: to je sudbina. Sem toga, pomislite: maman je odavno o tome mislila, ali nisam ranije imao prilike da se vidim s njom, sve se nekako tako dešavalo da se nismo videli. A onda kad je moja sestra Nataša bila verena za njenog brata, nisam mogao ni pomišljati da se njome oženim. Bilo je suđeno da je vidim baš onda kad se Natašina veridba pokvarila, pa onda... Eto šta je. Ja to nisam nikome govorio, niti ću reći. Samo vama.

Gubernatorka mu zahvalno stište lakat.

– Vi znate Sofiju, moju rođaku? Ja je volim, obećao sam da ću je uzeti i oženiću se njome... Prema tome, vidite da o tome ne može biti ni pomena – reče Nikolaj smeteno i pocrvene.

– Mon cher, mon cher, kako ti to misliš? Ali Sofija nema ništa, a ti si sam rekao da stanje tvoga tate stoji vrlo rđavo. A tvoja maman? To će je ubiti. Pa ako je Sofija devojka koja ima srca, kakav će joj onda biti život? Mati u očajanju, stanje poremećeno... Ne, ne, mon cher, ti i Sofija morate to razumeti. Nikolaj je ćutao. Njemu je bilo milo da sluša te razloge.

– Ipak, ma tante, to ne može biti – reče on i uzdahnu, pošto je malo poćutao. – Pa onda, da li će kneginjica i poći za mene? Sad je i u crnini. Zar je mogućno to pomišljati?

– A zar ti misliš da ću ja tebe sad odmah oženiti? Il y a manière et manière.41 – reče gubernatorka.

– Ala ste vi provodadžika, ma tante!... – reče Nikolaj ljubeći njenu punačku ručicu.

41 Ima načina i načina.

VI

Kad je došla u Moskvu posle svog sastanka s Rostovom, kneginjica Marija našla je tamo svog bratića s guvernerom i pismo od kneza Andreje, koji im je naređivao da putuju u Voronjež, tetki Maljvincevoj. Staranje o sebi, briga o bratu, udešavanje života u novoj kući, nove ličnosti, vaspitanje bratića – sve je to zaglušilo u duši kneginjice Marije ono osećanje kao nekog kušanja koje ju je mučilo dok joj je otac bolovao i posle njegove smrti, a naročito posle sastanka s Rostovom. Bila je tužna. Sad, pošto je mesec dana proživela mirno, osećala je sve jače i jače utisak od gubitka svog oca i taj se gubitak spajao u njenoj duši s propašću Rusije. Bila je uznemirena: mučila ju je neprestano misao o opasnostima kojim se izlagao njen brat – jedini blizak čovek što joj beše ostao. Brinula se oko vaspitanja svog bratića i jednako osećala da za to nije sposobna; ali je u dubini duše odobravala samoj sebi kad je uvidela da je ugušila u sebi lične snove i nade što se behu pokrenuli pojavom Rostova.

Kada je gubernatorka sutradan posle svog posela došla Maljvincevoj i porazgovarala s njom o svojim planovima (napomenuvši, najpre, kako se, iako u sadašnjim prilikama nije mogućno ni misliti o formalnoj proševini, ipak mogu sastati momak i devojka i dati im prilike da se upoznadu), i kad je, dobivši od tetke odobrenje, počela pred kneginjicom Marijom da govori o Rostovu, hvaleći ga i pričajući kako je pocrveneo kad je pomenuta kneginjica, kneginjicu Mariju nije obuzelo radosno, nego teško osećanje: onog njenog unutrašnjeg sklada nestade i opet se pokretoše želje, sumnje, prekori i nade.

Za ona dva dana koja su prošla od tog glasa pa do posete Rostovljeve, kneginjica Marija je neprestano mislila o tome kako treba da se ponaša prema Rostovu. Čas bi odlučila da iziđe u salon kad on dođe kod tetke i da njoj u njenoj dubokoj crnini ne dolikuje da prima goste; čas bi pomislila da će to biti grubo posle onoga što je on učinio za nju; čas bi joj došlo na um da njena tetka i gubernatorka imaju nekakve namere s njom i s Rostovom (izgledalo je ponekad da njihovi pogledi i reči potvrđuju tu pretpostavku); čas bi rekla sebi da je samo ona, sa svojom poročnošću, mogla da pomisli to za njih: pa one su morale imati na umu da bi u njenom stanju, dok još nije skinula crninu, takva proševina vređala i nju i uspomenu na njenog oca. A kad bi pretpostavila da će izići pred njega, kneginjica Marija je zamišljala reči koje će on kazati njoj i koje će ona kazati njemu; i te su joj se reči činile čas nezasluženo hladne, čas suviše značajne. A najviše se bojala da se ne zbuni kad se vidi s njim, jer joj se činilo da se mora zbuniti i izdati se čim ga ugleda.

Ali kad je u nedelju posle službe ušao lakej u salon i javio da je došao grof Rostov, kneginjica se nije zbunila; samo joj izbi laka rumen po obrazu i oči joj se zasijaše novim, zračnim sjajem.

– Vi ste ga videli, tetice? – reče kneginjica Marija spokojno, ne znajući ni sama kako je mogla da izgleda tako spokojna i prirodna.

Kad je Rostov ušao u sobu, kneginjica je oborila glavu za trenutak, kao da daje vremena gostu da se pozdravi s tetkom, a onda je, upravo u trenutku kad se Nikolaj okrenuo k njoj, podigla glavu i svojim sjajnim očima dočekala njegov pogled. Ona se s puno dostojanstva i gracije i s radosnim osmehom podigla, pružila mu svoju finu, nežnu ruku i progovorila glasom u kome su se prvi put opazili novi, ženski, grudni tonovi. M-lle Bourienne, koja je bila u salonu, gledala je začuđeno u kneginjicu Mariju. Ni ona, najveštija koketa, ne bi mogla bolje da manevriše na sastanku s čovekom kome je trebalo da se svidi.

„Ili joj crnina tako lepo stoji, ili se doista tako prolepšala, a ja nisam ni opazila. A najviše – taj takt i ta gracija!“ – mislila je m-lle Bourienne.

Da je kneginjica Marija mogla da razmišlja u tom trenutku, ona bi se još više nego gospođica Burijen začudila promeni koja se dogodila u njoj. Od onog časa kad je ugledala to drago voljeno lice, njome je ovladala neka nova životna snaga i prinudila je da i preko njene volje govori i radi. Od onog trenutka kad je ušao Rostov, njeno se lice odjedanput preobrazilo. Kao što se na staklu šaranog i rezanog fenjera, kad se zapali u njemu sveća, pojavi odjedanput u neočekivanoj lepoti onaj složen, vešto izrađen umetnički rad koji je malopre izgledao grub, taman i besmislen, tako se odjedanput preobrazilo lice kneginjice Marije. Pojavio se prvi put sav onaj čisti duševni, unutarnji rad, kojim je ona dotle živela. Sav njen duševni, sobom nezadovoljni rad, njene patnje, težnja ka dobru, pokornost, ljubav, samopregorevanje – sve se to sad sijalo u tim zračnim očima, u finom osmehu i u svakoj crti njenog nežnog lica.

Rostov je video sve to tako jasno kao da je poznavao sav njen život. On je osećao da je to stvorenje što stoji pred njim sasvim drukčije, bolje od svih onih što ih je dotle viđao, i što je glavno, da je bolje i od njega.

Razgovor je bio veoma običan i beznačajan. Razgovarali su nehotično o ratu, kao i svi, preterujući u svojoj tuzi zbog tog događaja; govorili su o poslednjem sastanku i Nikolaj je gledao da okrene razgovor na drugi predmet; govorili su o dobroj gubernatorci, o rodbini Nikolajevoj i o rodbini kneginje Marije.

Kneginjica Marija nije govorila o bratu i čim bi njena tetka počela da govori o Andreji, ona bi okretala razgovor na drugi predmet. Videlo se da je mogla govoriti pretvorno o nesreći koja je postigla Rusiju, ali da je njen brat bio suviše blizak predmet njenom srcu i da ona nije htela niti je

mogla da govori ovlaš o njemu. Nikolaj je to opazio, kao što je, uopšte, s pronicljivošću koja mu nije svojstvena opažao sve nijanse u karakteru kneginjice Marije, koje su samo potvrđivale njegovo uverenje da je ona sasvim osobito i neobično stvorenje. Nikolaj je isto onako kao i kneginjica Marija crveneo i zbunjivao se, kad su mu govorili o kneginjici, pa čak i kad je mislio o njoj, ali se pred njom osećao sasvim slobodan i nije govorio ništa od onog što je unapred spremao, nego ono što mu je trenutno i uvek zgodno padalo na um. Za vreme svoje kratke posete Nikolaj je, kad nastane ćutanje, pribegavao, kao što to uvek biva gde ima dece, sinčiću kneza Andreje, milovao ga i pitao hoće li da bude husar. Uzeo je na ruke mališana, pa ga počeo veselo okretati i osvrtao se na kneginjicu Mariju. Razdragan, srećan i stidljiv pogled pratio je njenog omiljenog mališana na rukama milog čoveka. Nikolaj je opazio i taj pogled i, kao da je razumeo njegov smisao, pocrveneo od zadovoljstva i počeo dobroćudno i veselo da ljubi mališana.

Kneginjica Marija nije izlazila nikud zbog žalosti, a Nikolaj je smatrao da nije pristojno da im odlazi; ali je gubernatorka pri svem tom nastavila svoj provodadžijski posao, i pošto bi kazala Nikolaju sve što bi kneginjica Marija rekla laskavo za njega, i obratno, navaljivala je da se Rostov objasni s kneginjicom Marijom. Za to objašnjenje udesila je da se sastanu kod arhijereja pred službu.

Iako je Rostov rekao gubernatorci kako neće nikakvo objašnjenje s kneginjicom Marijom, ipak je obećao da će doći.

Kao što Rostov u Tilzitu nije posumnjao je li dobro ono što svi smatraju za dobro, isto je tako i sad, posle kratke ali iskrene borbe između pokušaja da udesi svoj život po svom razumu i smernog pokoravanja prilikama, izabrao ovo poslednje i predao se onoj moći koja ga je (on je to osećao) neodoljivo vukla nekud. Kad bi sad, pošto je dao reč Sonji, izjavio ljubav kneginjici Mariji, on je znao da bi to bilo ono što je on zvao podlost. I znao je da nikad neće učiniti podlost. Ali je tako isto znao (i to ne samo znao, nego u dubini duše osećao), kako on, predajući se sada prilikama i ljudima koji njime upravljaju, ne samo ne čini ništa ružno, nego čini nešto vrlo, vrlo važno, tako važno kako još nikad u svom životu nije učinio.

Iako je način njegovog života ostao po izgledu isti, opet su, posle njegovog viđenja s kneginjicom Marijom, sva pređašnja uživanja izgubila za njega svoju draž i on je često mislio o kneginjici Mariji; ali nikad nije mislio o njoj onako kao što je mislio, bez izuzetka, o svima gospođicama s kojima se viđao u svetu, ni onako kako je dugo i nekad sa ushićenjem mislio o Sonji. On je, kao gotovo i svaki pošten mladić, mislio o svakoj gospođici kao o budućoj ženi i zamišljao uz nju sve prilike supružanskog života: beli ogrtač, žena za samovarom, ženine kočije, dečica, maman i

papa, njihove veze s njom itd. itd.; i te slike budućnosti činile su mu zadovoljstvo; ali kad je mislio o kneginjici Mariji, koju su mu provodadžisali, nije mogao nikad da zamisli ništa iz budućeg supružanskog života. A kad je i pokušao da zamisli, sve je izlazilo neskladno i lažno. Bilo ga je samo strah.

VII

Strašna vest o borodinskoj bici, o našim gubicima o poginulim i ranjenim, i još strašnija vest o gubitku Moskve dobivene su u Voronježu polovinom septembra. Kneginjica Marija doznala je samo iz novina da joj je brat ranjen, pa kako nije imala o njemu nikakvnh tačnih izveštaja, spremala se, kao što je čuo Nikolaj (jer je on nije viđao), da ide i traži kneza Andreju.

Kad je Rostov dobio vest o borodinskoj bici i o napuštanju Moskve, njega nije obuzelo očajanje, gnev ili žudnja za osvetom i tome slična osećanja, nego mu je odjedanput sve postalo dosadno i mrsko u Voronježu, sve se nekako stideo i bilo mu neugodno. Svaki razgovor koji je slušao činio mu se pretvoran; nije znao kako da sudi o svemu tome i osećao je da će mu samo u puku biti opet sve jasno. Hitao je da svrši kupovinu konja i često se bez razloga ljutio na svog slugu i na narednika.

Nekoliko dana pred Rostovljev odlazak beše određeno da se u sabornoj crkvi služi blagodarenje za pobedu koju je održala ruska vojska i Nikolaj je otišao na službu. Stao je malo dalje iza gubernatora i s vojničkom ozbiljnošću odstajao službu, razmišljajući o najrazličitijim stvarima. Kad se blagodarenje svršilo, gubernatorka ga pozva k sebi.

– Jesi li video kneginjicu? – reče ona i pokaza glavom na damu u crnini koja je stajala iza pevnice.

Nikolaj odmah poznade kneginjicu Mariju, ne toliko po njenom profilu koji se video ispod šešira, koliko po onom osećanju pažljivosti, bojazni i žaljenja, što ga odmah obuze. Kneginjica Marija, očevidno udubljena u svoje misli, prekrsti se poslednji put pred izlazak iz crkve.

Nikolaj je začuđeno gledao u njeno lice. To beše ono isto lice koje je ranije video, na njemu beše onaj isti opšti izraz finog, unutarnjeg, duševnog rada; ali je sad bilo sasvim drukčije osvetljeno. Na njemu se video dirljiv izraz žalosti, molbe i nade. Kao što se i ranije dešavalo s Nikolajem u njenom prisustvu, on je, ne čekajući da mu gubernatorka kaže da joj priđe i ne pitajući se da li će biti lepo, da li pristojno ili ne ako progovori s njom tu u crkvi, prišao njoj i rekao kako je čuo za njenu žalost i kako od sveg srca s njom saoseća. Čim je čula njegov glas, njoj odjedanput na licu sinu jasna svetlost i u isti mah osvetli i njenu tugu i njenu radost.

– Ja sam vam, kneginjice – reče Rostov – hteo da kažem samo to da, kad knez Andreja Nikolajevič ne bi bio živ, to bi se, pošto je on komandant puka, odmah objavilo u novinama.

Kneginjica je gledala u njega ne razumevajući šta joj govori, ali se radovala onom izrazu saučešća koji se ogledao na njegovom licu.

– A ja znam toliko primera da je rana parčetom (u novinama je rečeno granatom) bila ili odmah smrtonosna, ili, naprotiv, vrlo laka – nastavi Nikolaj. – Treba da se nadate najboljem i ja sam uveren...

Kneginjica Marija ga prekide.

– O, to bi bilo tako stra... – poče ona, ali ne dovrši od uzbuđenja, nego se nakloni glavom graciozno (kao što je sve činila pred njim), zahvalno pogleda u njega i ode za tetkom.

Toga dana uveče Nikolaj nije nikud otišao u goste, nego je ostao kod kuće da posvršava neke račune s prodavcima konja. Kad je završio posao bilo je već dockan da ide kud a još rano da legne da spava, i on je dugo hodao tamo-amo po sobi razmišljajući o svome životu, što se retko s njim dešavalo.

Kneginjica Marija učinila je na njega prijatan utisak pod Smolenskom. To što je on nju našao onda u onako izuzetnim prilikama, i to što mu je njegova mati neko vreme pominjala upravo nju kao bogatu partiju, učinilo je da on obrati na nju naročitu pažnju. U Voronježu, kad ju je posetio, bio je taj utisak ne samo prijatan, nego i snažan. Nikolaj je bio iznenađen onom osobitom, duševnom lepotom koju je tada opazio u njoj. Pa ipak se spremao da ode i nije mu ni na um padalo da zažali što neće, kad otputuje iz Voronježa, imati prilike da vidi kneginjicu. Ali sadašnji sastanak s kneginjicom Marijom u crkvi ureza mu se (to je Nikolaj osećao) dublje u srce nego što je mislio i dublje nego što je želeo za ljubav svog spokojstva. To bledo, fino, setno lice, taj zračni pogled, ti mirni, graciozni pokreti i što je glavno – ta duboka i nežna tuga koja se ogledala u svim njenim crtama, sve je to njega uznemiravalo i zahtevalo njegovo saučešće. Rostov nije mogao da gleda kod muškarca izraz višeg, duševnog života (zato nije ni voleo kneza Andreju), on je to prezrivo nazivao filozofisanjem, sanjarenjem; ali je kod kneginjice Marije upravo u toj tuzi, koja je iskazivala svu dubinu tog njemu tuđeg duševnog sveta, Nikolaj nalazio neodoljivu privlačnost.

„Neobična devojka! Pravi anđeo!“ – govorio je on sam sebi. „Zašto nisam slobodan, zašto sam pohitao sa Sonjom?“ – Pa i nehotice poče da poredi njih dve: jedna siromašna a druga bogata onim duševnim darovima kojih Nikolaj nije imao i koje je zbog toga visoko cenio. Pokušao je da zamisli šta bi bilo kad bi bio slobodan. Na koji bi je način zaprosio i kako bi ona postala njegova žena? Ne, to nije mogao da zamisli. Bi ga kao strah, i ne stvoriše mu se pred očima nikakve jasne slike. Sa Sonjom je već odavno sklopio sebi buduću sliku i to je sve bilo prosto i jasno, upravo zato što je sve bilo izmišljeno, i on je znao sve šta je u Sonji; ali s kneginjicom

Marijom nije mogao da zamisli budući život zato što je nije razumevao, nego samo voleo.

Maštanje o Sonji imalo je u sebi nešto veselo, zabavno. Ali misliti o kneginjici Mariji bilo mu je uvek teško i malo strašno.

„Kako se ona molila!“ – setio bi se on. „Videlo se da je sva njena duša bila u onoj molitvi. Da, to je ona molitva što pokreće brda i ja sam uveren da će njena molitva biti ispunjena. Zašto se ja ne molim za ono što mi treba?“ – pomisli on. „Šta meni treba? Sloboda, prekid sa Sonjom. Ona je rekla istinu (seti se on reči gubernatorkinih), ako se oženim njom, ništa me ne čeka do nesreća. Zaplet, mamin jad... neprilike... zbrka, strašna zbrka! Pa ja nju i ne volim. Da, ne volim je onako kako treba. Bože moj! izvedi me iz ovog užasnog položaja bez izlaza!“ – poče se on odjedanput moliti bogu. „Da, molitva će pokrenuti brdo, ali treba verovati i ne moliti se onako kako smo se ja i Nataša, kao deca, molili da se sneg pretvori u šećer i istrčavali u dvorište da vidimo postaje li od snega šećer. Ali ja se sad ne molim za takve sitnice“ – reče u sebi, pa ostavi lulu ukraj, prekrsti ruke i stade pred ikonom. I ganut pomišlju na kneginjicu Mariju, poče se moliti Bogu onako kako se odavno nije molio. Behu mu suze u očima i gušilo ga je u grlu kad na vrata uđe Lavruška s nekakvim hartijama.

– Budalo! što ulaziš kad te ne tražim! – reče Nikolaj i brzo promeni položaj.

– Od gubernatora – reče Lavruška sanjivo – došao kurir, vama pismo.

– Dobro, hvala, odlazi!

Nikolaj uze dva pisma. Jedno je bilo od majke, drugo od Sonje. Poznade ih po rukopisu i prvo raspečati Sonjino pismo. Nije pročitao ni nekoliko redaka, kad poblede i razrogači oči unezvereno i radosno.

„Ne, to ne može biti!“ – progovori glasno. Pa, ne mogavši da sedi na jednom mestu, poče da hoda po sobi, držeći pismo u rukama i čitajući ga. Letimično pregleda pismo, zatim ga pročita jedanput, drugi put, pa sleže ramenima, odmahnu rukama i stade nasred sobe zinuvši i zagledavši se ukočeno. Ono za što se upravo sad molio s pouzdanjem da će mu Bog ispuniti molitvu, beše ispunjeno; ali je Nikolaj bio time tako začuđen kao da je to bilo nešto neobično, i kao da nije nikad to očekivao, i kao da je upravo to što se to tako brzo dogodilo dokazivalo da to ne dolazi od Boga kome se on molio, nego od obične slučajnosti.

Onaj čvor koji je izgledao nerazmrsiv i koji je vezivao slobodu Rostovu bio je razmršen tim (kako se Nikolaju činilo) neočekivanim, ničim neizazvanim Sonjinim pismom. Ona je pisala kako su poslednje nezgodne prilike, gubitak gotovo sveg imanja Rostovih u Moskvi i želja koju je grofica više puta iskazivala da se Nikolaj oženi kneginjicom Bolkonskom, i

njegovo ćutanje i ohladnelost u poslednje vreme, kako ju je sve to skupa prinudilo da se odreče njegovog obećanja i da mu da potpunu slobodu.

„Meni je bilo i suviše teško kad pomislim kako ja mogu biti uzrok nesreći i neslozi u porodici koja mi je činila dobro“ – pisala je ona „a moja ljubav ima kao jedini cilj sreću onih koje ja volim; i zato vas molim, Nicolas, smatrajte da ste slobodni i znajte da vas, ne obzirući se ni na što, ne može niko voleti jače od vaše Sonje.“

Oba su pisma bila iz Trojice. Drugo pismo beše od grofice. U tom su pismu opisivani poslednji dani u Moskvi, odlazak, požar i propast čitave imovine. Između ostalog grofica je u tom pismu pisala kako je knez Andreja među ranjenicima putovao zajedno s njima. Njegovo stanje bilo je vrlo opasno, ali sad doktor kaže da ima više nade. Sonja i Nataša neguju ga kao bolničarke.

Nikolaj je sutradan otišao s tim pismom kneginjici Mariji. Ni Nikolaj, ni kneginjica Marija nisu ni reči rekli o tome šta znači ono: „Nataša ga neguje“; ali se Nikolaj, zahvaljujući tome pismu, odjedanput sprijateljio s kneginjicom gotovo rođački.

Sutradan je Rostov otpratio kneginjicu Mariju u Jaroslav i posle nekoliko dana otišao u puk.

VIII

Sonjino pismo Nikolaju, koje beše kao ostvarenje njegove molitve, pisano je iz Trojice. Evo čim je ono izazvano. Stara grofica se sve više i više bavila mišlju da se Nikolaj oženi bogatom devojkom. Ona je znala da je Sonja tome glavna smetnja. I život Sonjin, u poslednje vreme, osobito posle Nikolajeva pisma u kome je opisivao svoj sastanak s kneginjicom Marijom u Bogučarovu, bivao je sve teži i teži u kući grofičinoj. Grofica nije propuštala nijednu priliku da Sonju uvredljivo ili neštedimice ne prekori.

Ali na nekoliko dana pred odlazak iz Moskve grofica je pozvala Sonju i, rastužena i uzbuđena svim onim što se događalo, mesto prekora i zahteva, počela je plačući moliti da žrtvuje sebe i da se za sve što joj je činjeno oduži time što bi prekinula svoje veze s Nikolajem.

– Ja neću biti mirna dok mi to ne obećaš.

Sonja se histerično rasplakala i odgovorila kroz plač kako će sve učiniti, kako je na sve gotova, ali nije otvoreno obećala i u svojoj se duši nije mogla rešiti na ono što su od nje zahtevali. Trebalo je da se žrtvuje za sreću porodice koja ju je othranila i vaspitala. Sonja je navikla da se žrtvuje za sreću drugih. Njen položaj u kući bio je takav da je samo putem žrtvovanja mogla steći sebi zasluge, i ona je navikla i volela da se žrtvuje. Ali ranije je, u svakom svom žrtvovanju, s radošću uviđala kako upravo time što sebe žrtvuje povišava sebi vrednost i u svojim očima i u očima drugih i postaje još dostojnija Nikolaja, koga je volela više od svega u životu; a sad je njena žrtva morala biti u tome da se odreče onog što joj je bila sva nagrada za žrtvovanje, sav smisao njenog života. I ona je prvi put u svome životu osetila gorčinu prema ljudima koji su joj činili dobro zato da bi je ljuće namučili; osetila je zavist prema Nataši koja nije nikad prepatila ništa slično, od koje nikad nisu tražili žrtve i koja je nagonila druge da se žrtvuju, pa su je ipak svi voleli. I Sonja je prvi put osetila kako se iz njene tihe, čiste ljubavi prema Nikolas počinje odjedanput da razvija strasno osećanje, koje beše više i od pravila, i od vrline, i od religije; i pod uticajem tog osećanja, Sonja, koju njen zavisan život beše i nehotice naučio potučenosti, odgovorila je grofici opštim neodređenim rečima, pa se klonila razgovora s njom i rešila da čeka dok se sastane s Nikolajem, ne da ga na tom sastanku oslobodi, nego, naprotiv, da se zauvek veže s njim.

Brige i užas onih poslednjih dana dok su se Rostovi bavili u Moskvi zaglušili su u Sonji mračne misli koje su je mučile. Ona je htela da u praktičnom radu nađe spasa od njih. Ali kad je doznala da je u njihovoj

kući knez Andreja, njome je, pored sveg iskrenog žaljenja koje je osećala prema njemu i prema Nataši, ovladala radost i praznoverica da Bog neće da se ona rastavi od Nicolas. Ona je znala da je Nataša volela samo kneza Andreju i da ga voli neprestano. Znala je da će njih dvoje, sastavljeni sad zajedno, u takvim strašnim prilikama, ponovo zavoleti jedno drugo i da se onda Nikolaj neće moći oženiti kneginjicom Marijom zbog srodstva. I to osećanje, to verovanje da se Proviđenje umešalo u njene lične stvari, obradovalo je Sonju, ne obzirući se na sav užas svega onog što se događalo poslednjih dana u Moskvi i za vreme prvih dana putovanja.

Na svom putovanju Rostovi se zaustaviše prvi put u Trojičkoj Lavri da se obdan odmore.

U gostionici Lavre Rostovima su date tri velike sobe, od kojih je jednu zauzimao knez Andreja. Ranjeniku je tog dana bilo mnogo bolje. Nataša je sedela s njim. U susednoj sobi sedeli su grof i grofica i smerno razgovarali s nastojnikom, koji beše došao da poseti svoje davnašlje znance i priložnike. Sonja je takođe sedela tu i mučila je radoznalost šta razgovaraju knez Andreja i Nataša. Iza vrata je čula zvuke njihovih glasova.

Vrata na sobi kneza Andreje otvorila su se. Nataša je izišla otuda uzbuđena i nije opazila kaluđera koji se podigao i idući joj u susret uhvatio je za širok rukav desne ruke, nego je išla Sonji i uzela je za ruku.

– Nataša, šta je? Hodi ovamo – reče grofica.

Nataša je prišla za blagoslov i nastojnik joj je savetovao da se obrati za pomoć Bogu i Njegovom Ugodniku.

Odmah pošto je otišao nastojnik, Nataša je uzela za ruku svoju drugaricu i otišla s njom u praznu sobu.

– Je li, Sonja? On će ostati živ? – rekla je ona. – Sonja, kako sam srećna i kako nesrećna! Sonja, golubice... sve je po starome. Samo da ostane živ. On ne može... jer, jer bi... – i Nataša briznu u plač.

– Da! Znala sam ja to! Hvala Bogu – progovori Sonja. – On će ostati živ!

Sonja je bila uzbuđena kao i njena drugarica, a uzbudio ju je i njen strah i jad, i njene lične misli, koje nije nikom kazivala. Ona je plačući ljubila i tešila Natašu. „Samo da ostane živ!“ – mislila je. Pošto su se obe drugarice naplakale, narazgovarale i otrle suze, približile su se vratima kneza Andreje. Nataša je oprezno otvorila vrata i zavirila u sobu. Sonja je stajala pored nje kod odškrinutih vrata.

Knez Andreja je ležao visoko na tri jastuka. Njegovo bledo lice bilo je mirno, oči zatvorene i videlo se kako odmereno diše.

– Ah, Nataša! – gotovo uzviknu odjedanput Sonja, hvatajući za ruku svoju drugaricu i odstupajući od vrata.

– Šta je? šta je? – upita Nataša.

– Ovo je onako, onako, eto... – reče Sonja bleda lica i drhtavih usana.

Nataša je lagano zatvorila vrata i odmakla se sa Sonjom do prozora, ne shvatajući još šta joj ona kaže.

– Sećaš li se – govorila joj je Sonja uplašeno i svečano – sećaš se kad sam za tebe gledala u ogledalo... U Otradnom, o božićnim praznicima... Sećaš li se šta sam videla?...

– Da, da – reče Nataša široko otvorenih očiju i sećajući se nejasno kako joj je Sonja onda govorila nešto o knezu Andreji koga je videla gde leži.

– Sećaš se? – nastavila je Sonja. – Ja sam onda videla i kazala svima, i tebi i Dunjaši. Videla sam kako leži na postelji – govorila je ona i kod svake pojednnosti mahala rukom s podignutim prstom – kako je zatvorio oči, i kako je pokriven baš ružičastim jorganom, i kako je skrstio ruke – govorila je Sonja i, opisujući pojedinosti koje je sad videla, dolazila sve više do uverenja da je te iste pojedinosti videla onda.

Onda ona nije ništa videla, nego je ispričala da je videla ono što joj je palo na um; ali ono što je onda izmislila činilo joj se sad istinsko kao i svaka druga uspomena. Ona se ne samo sećala da je onda kazala kako je on pogledao na nju i osmehnuo se i kako je bio pokriven nečim crvenim, nego je tvrdo bila uverena da je još onda videla i kazala kako je on pokriven ružičastim, upravo ružičastim jorganom, i kako su mu oči bile zatvorene.

– Da, da, baš ružičastim – reče Nataša, koja se sad takođe kao sećala kako je onda rečeno ružičastim, pa je smatrala da je upravo u tome neko neobično i tajanstveno predskazanje. – Pa šta li to znači? – upita ona zamišljeno.

– Ah, ne znam, kako je to sve neobično! – reče Sonja, hvatajući se za glavu.

Posle nekoliko minuta knez Andreja je zazvonio i Nataša je ušla k njemu; a Sonja, koja je bila uzbuđena i ganuta kao što je retko kad bila, ostade kod prozora, misleći o tom neobičnom slučaju.

Tog dana ukazala se prilika da se pošalju pisma u vojsku i grofica je pisala pismo sinu.

– Sonja – reče grofica podižući glavu kad je rođaka prošla pored nje. – Zar ti, Sonja, nećeš pisati Nikolenki? – upita ona tihim, potresnim glasom i u pogledu njenih umornih očiju koje su gledale preko naočara Sonja

pročita sve što je grofica mislila kad je to rekla. U tome pogledu videla se i molba, i zebnja da Sonja ne odreče, i stid što mora da moli, i gotovost na zakletu mržnju ako Sonja odreče.

Sonja priđe grofici, kleknu, poljubi je u ruku i reče:

– Pisaću, maman.

Sonja je bila raznežena, uzbuđena i ganuta svim onim što se tog dana dešavalo, a naročito onim tajanstvenim svršetkom nekadašnjeg vračanja koji je malopre videla. Sad, kad je znala da se Nikolaj ne može da oženi kneginjicom Marijom zbog obnovljenih veza Natašinih s knezom Andrejom, Sonja je s radošću osetila kako joj se vraća ono raspoloženje za žrtvovanje koje je ona volela i na koje se bila navikla. I sa suzama u očima i s radosnim uverenjem da čini velikodušno delo, Sonja je, prekidajući nekoliko puta zbog suza kojima su se punile njene kao somot crne oči, napisala ono dirljivo pismo koje je onako iznenadilo Nikolaja kad ga je dobio.

IX

U glavnom zatvoru, kuda behu odveli Pjera, onaj oficir i vojnici što su ga uhvatili postupali su s njim neprijateljski, ali istovremeno s poštovanjem. U njihovom ponašanju prema njemu još se osećalo i to da sumnjaju ko je on (da nije neki veoma važan čovek), i da ga mrze zbog još skorašnje, njihove lične borbe s njim.

Ali kad je drugo jutro došla smena, Pjer je osetio da on pred novom stražom (pred oficirima i vojnicima) već nema one vrednosti koju je imao pred onima što su ga uhvatili. I doista, stražari koji su sutradan došli na stražu već nisu u tom krupnom, debelom čoveku u mužičkom kaftanu gledali onog živog čoveka koji se onako očajnički tukao sa onim pljačkašem i vojnicima koji su ga pratili, i koji je rekao onu svečanu frazu o spasavanju deteta, nego su gledali samo sedamnaestog od pohvatanih Rusa koji se, po naredbi više vlasti, drže zbog nečeg u zatvoru. Ako se i videlo nešto neobično na Pjeru, to beše samo njegov nebojažljiv, pribrano zamišljen izgled i francuski jezik kojim je on, kako se Francuzima činilo, začudo dobro govorio. I pri svem tom Pjera su tog istog dana zatvorili sa ostalim pohvatanim sumnjivcima, jer je zasebna soba u kojoj je on bio zatrebala oficiru.

Svi Rusi koji su bili u zatvoru s Pjerom behu ljudi najnižeg reda. I kad su doznali da je Pjer gospodin, svi su se tuđili od njega, tim više što je govorio francuski. Pjer je s tugom slušao kako mu se podsmevaju.

Sutradan uveče Pjer doznade kako svi ti što su u zatvoru (a po svoj prilici i on s njima) moraju biti suđeni za paljevinu. Kad bi treći dan odvedoše Pjera sa ostalima u neku kuću, gde seđahu jedan francuski general sedih brkova, dva pukovnnka i drugi Francuzi sa ešarpama na rukama. Sa onom tačnošću i određenošću koja prividno nadmašava ljudske slabosti i s kojom se obično postupa prema okrivljenima, Pjeru su, isto kao i drugima, stavljali pitanja: ko je on? gde je bio? s kakvom namerom? i tome slično.

Ta su pitanja, ostavljajući na stranu suštinu stvari i isključujući mogućnost da se pronađe ta suština, imala, kao i sva pitanja koja se stavljaju po sudovima, samo taj cilj da podmetnu onaj žlebić kojim je trebalo, kao što su sudije želele, da poteku odgovori optuženoga i da ga dovedu do željenoga cilja, to jest do okrivljenja. A čim je on počeo da govori nešto što se nije slagalo s ciljem okrivljenja, odmah su uklanjali žlebić i voda je mogla teći kud joj drago. Sem toga, Pjer je bio u onoj istoj nedoumici u kojoj se u svakom sudu nađe optuženi: zašto mu stavljaju sva ta pitanja. Činilo mu se da se ta zamka s podmetnutim žlebićem

upotrebljava samo iz neke naklonosti, ili kao iz učtivosti. On je znao da se nalazi u vlasti tih ljudi, da ga je samo vlast dovela ovamo, da im samo vlast daje pravo da zahtevaju odgovore na pitanja i da je jedini cilj tog skupa da njega okrive. I zato, pošto imaju vlast i imaju želju da ga okrive, nije ni trebalo hvatati ga pitanjima i suditi. Bilo je očevidno da su svi odgovori morali voditi okrivljenju. Na pitanje šta je radio kad su ga uhvatili Pjer je malo tragično odgovorio da je nosio roditeljima dete q’il avait sauvé des flammes.42 Zašto se tukao s pljačkašem? Pjer je odgovorio da je on štitio ženu, da je svaki čovek dužan da štiti ženu, da... Tu su ga prekinuli: to se nije ticalo stvari. Zašto je bio u dvorištu one zapaljene kuće u kome su ga videli svedoci? Odgovorio je da je išao da vidi šta se čini po Moskvi. Opet su ga prekinuli: nisu oni njega pitali kuda je išao, nego zašto se nalazio kod požara. Ko je on? ponoviše mu prvo pitanje, na koje je bio odgovorio da neće da kaže. On opet odgovori da to ne može reći.

– Zapišite, to je rđavo. Veoma rđavo – reče mu strogo general sa sedim brkovima i crvenim licem.

Četvrtog dana počeše požari i na Zubovskom nasipu.

Pjera i još njih trinaest odvedoše na Krimski brod u neku šupu za kola jedne trgovačke kuće. Prolazeći ulicama, Pjer se gušio od dima koji, rekao bi čovek, beše pokrio sav grad. S raznih strana videli su se požari. Pjer tada još nije shvatao značenje spaljene Moskve i sa užasom je gledao te požare.

U toj šupi za kočije jedne kuće na Krimskom brodu bio je Pjer još četiri dana i tih je dana doznao iz razgovora francuskih vojnika da svi koji su tu zatvoreni očekuju svaki dan odluku maršalovu. A koga to maršala, Pjer nije mogao doznati od vojnika. Vojniku je, očevidno, izgledalo da je maršal viši i malo tajanstven beočug vlasti.

Ti prvi dani do osmog septembra, dana u koji su pohvatane poveli na drugi ispit, bili su najteži Pjeru.

42 Koje je izbavio iz plamena.

X

Osmog septembra ušao je u šupu k zatvorenicima veoma važan oficir, sudeći po onom poštovanju s kojim se stražari ponašahu prema njemu. Taj oficir, po svoj prilici štabni, sa spiskom u rukama, prozva sve Ruse, nazvaši Pjera: celui qui n’avoue pas son nom.43 I, pošto ravnodušno i leno premeri očima sve zatvorenike, naredi oficiru straže da ih pristojno obuče i spremi pre nego što ih povede maršalu. Za jedan sat stiže četa vojnika, pa Pjera i onih drugih trinaest povedoše na Devojačko polje. Dan beše vedar. Dim se nije prostirao dole, kao onog dana kad su Pjera izveli iz glasnog zatvora na Zubovskom nasipu; dim se dizao pravo uvis kroz čist vazduh. Nigde se nije video plamen od požara, ali su se na sve strane dizali stubovi dima i sva Moskva i sve što je Pjer mogao videti beše jedno zgarište. Na sve strane videla su se kućišta s pećima i dimnjacima i ponegde opaljeni zidovi kamenih kuća. Pjer je razgledao zgarišta i nije mogao da pozna poznate kvartove grada. Ponegde su se videle crkve koje su ostale čitave. Izdaleka se beleo Kremlj, nerazrušen, sa svojim kulama i Ivanom Velikim. U blizini se veselo blistalo kube Novodevičkog manastira i s njega su se osobito jasno čula zvona. Ta su zvona podsetila Pjera da je nedelja i Mala Gospođa. Ali, činilo se, nije imao ko da praznuje taj praznik: svuda beše pustoš od požara, a od Rusa su se samo ponekad viđali dronjavi, uplašeni ljudi, koji su se krili čim ugledaju Francuze.

Očevidno, rusko gnezdo beše razoreno i uništeno, ali je Pjer nesvesno osećao da se, posle uništenja tog ruskog reda u životu, utvrdio nad tim razorenim gnezdom osobit, sasvim drukčiji, ali čvrst francuski red. On je to osećao po izgledu onih vojnika koji su išli otresito i veselo u pravilnim redovima kad su sprovodili njega i ostale krivce; osećao je to po izgledu nekakvog krupnog francuskog činovnika koji prođe pored njega na karucama s dva konja, koje je terao vojnik. Osećao je to po veselom sviranju vojničke muzike ko je se čulo s leve strane polja, a naročito je to osećao i shvatao po onom spisku što ga je tog jutra pročitao onaj francuski oficir kad je prozivao zatvorenike. Pjera su uhvatili sami vojnici, odveli ga na jedno, pa na drugo mesto s desetinama drugih ljudi; izgledalo je da su ga mogli zaboraviti, pomešati ga s drugima. Ali nisu: jer njegovi odgovori, koje je dao na ispitu, vratili su mu se u tome što su ga nazvali: celui qui n’avoue pas son nom. I pod tim nazivom, koji je Pjeru bio strašan, vodili su ga sad nekud s pouzdanim uverenjem, što se ogledalo na njihovim licima, da su on i svi ostali zatvorenici upravo oni koji su im potrebni i da ih vode onamo kuda treba. Pjer se osećao kao ništavna iverka što je

43 Onaj što ne kazuje svoje ime.

zapala u točkove neke mašine koja je njemu nepoznata, ali koja pravilno radi.

Pjera i ostale okrivljene odvedoše na desnu stranu Devojačkog polja, nedaleko od manastira, pred jednu veliku belu kuću sa ogromnim vrtom. To beše kuća kneza Ščerbatova, u koju je Pjer ranije često odlazio u posete domaćinu a u kojoj je sad, kao što je doznao iz razgovora među vojnicima, stanovao maršal, herceg od Ekmila.

Dovedoše ih pred vrata i počeše po jednog da uvode u kuću. Pjera uvedoše u dug nizak kabinet, kod koga je stajao na vratima ađutant.

Davu je sedeo u jednom kraju sobe za stolom, s naočarima na nosu. Pjer mu priđe blizu. Davu ne podiže oči, očevidno beše se zaneo oko neke hartije, koja je bila pred njim. Ne dižući oči, on polako upita:

– Qui êtes vous?44

Pjer je ćutao, jer ne beše kadar reč da izgovori. Davu nije bio za Pjera samo francuski general. Davu je bio za Pjera čovek čuven sa svoje bezdušnosti. Gledajući u hladno lice Davua, koji je, kao strog učitelj, pristao da se strpi neko vreme i da pričeka odgovor, Pjer je osećao da ga svaki sekund oklevanja može stati života; ali nije znao šta da kaže. Da kaže ono što je govorio na prvom ispitu nije se rešavao; a da otkrije svoju titulu i položaj bilo je i opasno i stidno. Pjer je ćutao. Ali pre nego što je stigao da se ma na što reši, Davu podiže glavu, podiže naočare na čelo, začkilji očima i pogleda dobro u Pjera.

– Ja poznajem ovog čoveka – reče on odmereno i hladno, očevidno misleći da time uplaši Pjera.

Ona jeza što malopre prođe Pjeru uz leđa, dohvati mu sad glavu i steže je kao mengelnma.

– Non, général, vous ne pouvez pas me connaître, je ne vous ai jamais vu... 45

– C’est un espion russe46 – prekide ga Davu, obraćajući se drugom generalu koji beše u sobi i koga Pjer nije opazio. I Davu se okrete. S neočekivanom brzinom Pjer poče odjedanput da govori:

– Non, monseigneur – reče on, setivši se odjedanput da je Davu hercog. – Non, monseigneur, vous ne pouvez pas me connaître. Je suis officier de la milice et je n’ai pas quitté Moscou.47

– Votre nom?48 – ponovi Davu.

44 Ko ste vi? 45 Generale, vi me ne možete poznavati, ja vas nisam nikad video... 46 To je ruski špijun. 47 Ne, visočanstvo, vi me niste mogli poznavati. Ja sam oficir milicije i nisam izlazio iz Moskve. 48 Vaše ime?

– Besouhoff.

– Qu’est-ce qui me prouvera que vous ne mentez pas?49

– Monseigneur!50 – uzviknu Pjer, ne uvređenim nego molbenim glasom.

Davu podiže oči i pogleda dobro u Pjera. Nekoliko sekunada gledali su jedan drugog, i taj je pogled spasao Pjera. Pored svih ratnih i sudskih zahteva, u tome su se pogledu uspostavile ljudske veze između ta dva čoveka. Za taj jedan časak obojica su uzbuđeno osetili nebrojenu množinu stvari i razumeli da su obojica deca čovečanstva, da su braća.

Za Davua, koji je tek podigao glavu sa svoga spiska u kome su se ljudska dela i život obeležavali brojevima, Pjer je bio na prvi pogled samo jedna okolnost i on bi ga streljao a da ga ne grize savest zbog takvog postupka; ali je sad već video u njemu čoveka. Davu se zamisli za trenutak.

– Comment me prouverez-vous la vérité de ce que vous me dites?51 – reče Davu hladno.

Pjer se seti Rambala i kaza njegov puk, i ime, i ulicu u kojoj je kuća.

– Vous n’êtes pas ce que vous dites52, – reče Davu opet.

Pjer poče uzdrhtalim, isprekidanim glasom da navodi dokaze da je istina ono što je rekao.

Ali u taj mah uđe ađutant i nešto javi Davuu.

Davu se odjedanput razvedri kad ču šta mu ađutant javlja i poče da se zakopčava. Kao što se videlo beše sasvim zaboravio Pjera.

Kad ađutant napomenu Davuu o zatvoreniku, on se namršti, klimnu glavom na onu stranu gde beše Pjer i reče da ga vode. Pjer nije znao kuda treba da ga vode: da li natrag u onu šupu, ili na ono mesto ko je je spremljeno da se na njemu izvrši kazna, a koje su mu drugovi pokazivali kad su prolazili preko Devojačkog polja.

On okrete glavu i vide kako ađutant nešto pita.

– Oui, sans doute!53 – reče Davu, ali šta to „da“ Pjer nije znao.

Pjer nije znao kako je, je li dugo i kuda je išao. Bio je potpuno nesvestan i tup, nije ništa video oko sebe, micao je nogama zajedno sa ostalima dotle dok se nisu svi zaustavili, pa se i on zaustavio.

49 Šta će mi dokazati da ne lažete? 50 Visočanstvo! 51 Kako ćete dokazati da je istina to što mi kažete? 52 Vi niste to što kažete. 53 Jest, naravno!

Za sve to vreme vrzla se Pjeru po glavi jedna misao. Ta misao beše: ko je, ko je to njega osudio na kaznu? Nisu ga osudili oni ljudi koji su ga ispitivali u komisiji: ni jedan od njih nije hteo niti je, očevidno, mogao to da učini. Nije Davu, koji je onako čovečno pogledao u njega. Da je potrajalo još jedan trenutak, Davu bi razumeo kako oni rade rđavo, ali taj trenutak omeo je ađutant koji uđe. I taj ađutant, očevidno, nije želeo ništa rđavo, ali je mogao i da ne uđe. Pa, najzad, ko je to kaznio, ubijao, oduzimao život njemu – Pjeru sa svim njegovim uspomenama, težnjama, nadama, mislima? Ko je to činio? I Pjer oseti da to nije niko.

To beše poredak, sticaj prilika.

Nekakav poredak ubijao je njega – Pjera, oduzimao mu život i sve, uništavao ga.

XI

Od kuće kneza Ščerbatova zatvorenike povedoše prvo niz Devojačko polje, više ulevo od Devičkog manastira i dovedoše ih do neke gradine, na kojoj beše udaren kolac. Iza koca beše iskopana velika jama sa sveže izbačenom zemljom, a oko jame i koca stajala je u polukrugu velika gomila sveta. U toj gomili beše malo Rusa, a većinom Napoleonovih vojnika van stroja: Nemaca, Italijana i Francuza u raznim uniformama. Desno i levo od koca behu pofronćene francuske trupe u plavim uniformama sa crvenim epoletama, u cipelama i pod kapama.

Prestupnike razmestiše po određenom redu u spisku (Pjer je stajao šesti) i privedoše ih kocu. Nekoliko doboša udari sa obe strane i Pjeru se učini kao da se s tim zvukom otkide deo njegove duše. On izgubi sposobnost da misli i da sudi. Samo je mogao da gleda i da sluša. I beše mu samo jedna jedina želja, želja da se što brže svrši to nešto strašno što je moralo da se svrši. On se osvrtao na svoje drugove i posmatrao ih.

Dva čoveka s kraja behu obrijani robijaši. Jedan visok, mršav; drugi crn, kosmat, muskulozan, sa spljoštenim nosem. Treći beše neki gospodski poslužitelj, oko svojih četrdeset pet godina, prosed, pun i dobro uhranjen. Četvrti beše mužik, vrlo lep, sa okruglastom, riđom bradom i crnim očima. Peti beše neki fabrički radnik, žut, suv mladić od svojih osamnaest godina, u halatu.

Pjer ču da se Francuzi dogovaraju kako će ih streljati, da li po jednog ili po dvojicu. „Po dvojicu“ – reče hladno i mirno najstariji oficir. Redovi vojnika se pomakoše i videlo se kako se svi žure, ali se ne žure onako kao što se žure ljudi kad hoće da urade kakav posao svima razumljiv, nego onako kao što se žure ljudi kad hoće da svrše neki preko potreban, ali nemio i nerazumljiv posao.

Jedan činovnik Francuz sa ešarpom priđe levoj strani poređanih krivaca i pročita presudu na ruskom i na francuskom.

Zatim po dva Francuza priđoše krivcima i, po zapovesti oficirskoj, uzeše ona dva osuđenika koja su stajala s kraja. Osuđenici se približiše do koca, stadoše i, dok vojnici ne doneše džakove, gledahu ćutke oko sebe, kao što gleda ranjena zver kad joj se lovac primiče. Jedan se stalno krstio, drugi se češao iza vrata i razvlačio usne kao da se smeši. Vojnici im počeše brzo vezivati oči, navlačiti im džakove i privezivati ih za kolac.

Dvanaest strelaca s puškama izdvojiše se odmerenim, čvrstim korakom iz linije i stadoše na osam koraka od koca. Pjer okrete glavu da ne gleda ono što će biti. Odjedanput se ču prasak i pucanj, koji se Pjeru

učini jači i od najstrašnijeg groma, i on se osvrte. Beše dim, a Francuzi su bledih lica i drhtavih ruku radili nešto u jami.

Povedoše drugu dvojicu. I ta su dvojica onako isto, i istim onakvim pogledom gledali u svakoga, ćutke, i samo očima tražili zaštite i, kao što se videlo, nisu ni shvatali ni verovali šta će s njima biti. Nisu mogli verovati, jer su samo oni znali šta im je njihov život i zato nisu shvatali niti verovali da im se on može oduzeti.

Pjer ne htede da gleda i opet okrete glavu; ali mu se opet učini kao da grunu strašna eksplozija i zajedno s tim pucnjem vide dim, nečiju krv i bleda unezverena lica Francuza, koji su opet radili nešto oko koca, gurkajući jedan drugog uzdrhtalim rukama. Dišući teško, Pjer se osvrtao oko sebe kao da pita šta je to. Isto takvo pitanje videlo se i u svakom pogledu koji bi se sreo s Pjerovim pogledom.

Na licima svih Rusa, na licima francuskih vojnika, oficira i svakog bez razlike, čitao je Pjer takav isti strah, užas i borbu, kakvi behu u njegovom srcu. „Pa ko to, onda, radi? Njima je svima teško isto ovako kao i meni. Pa ko? Ko?“ – blesnu za trenutak u Pjerovoj duši.

– Tirailleurs du 86ème, en avant!54 – viknu neko.

Povedoše petog, koji je stajao do Pjera – samog. Pjer nije shvatio da je spasen i da je doveden i on i svi ostali ovamo samo zato da budu tu kad se izvršuje kazna. On je sa sve većim užasom, ne osećajući ni radost ni umirenje, gledao ono što se čini. Peti beše onaj fabrički radnik u halatu. Čim ga se dotakoše, on u užasu odskoči i uhvati se za Pjera. (Pjer zadrhta i otrže se od njega.) Radnik nije mogao da ide. Vukli su ga ispod pazuha i on je nešto vikao. Kad ga dovedoše do koca, on odjedanput umuče. Kao da je odjedanput nešto razumeo. Ili je razumeo da je uzalud vikati, ili da nije mogućno da će njega ljudi ubiti, tek – on je stao kod koca, čekajući da mu vežu oči kao i ostalima i gledao sjajnim očima oko sebe kao ranjena zver.

Pjer već nije mogao da okrene glavu i da zažmuri. Radoznalost i uznemirenost njegova i cele te gomile dođe do vrhunca pri tom petom streljanju. Kao i oni ostali, tako se i taj peti činio miran; uvijao se u halat i češao jednom bosom nogom onu drugu.

Kad mu počeše vezivati oči, on sam popravi na potiljku čvor, koji ga je žuljao; potom, kad ga prisloniše uz okrvavljen kolac, on se usturi nazad, pa, kako mu bi nezgodno da stoji tako, on se namesti, stade ravno i mirno se prisloni. Pjer nije skidao očiju s njega, nije propuštao ni najmanji pokret.

Mora biti da se čula komanda, mora biti da je posle komande grunulo osam pušaka. Ali se Pjer, ma koliko da se poznije trudio da se seti, nije

54 Strelci 86-og puka, napred!

mogao setiti da je čuo i najmanji pucanj iz tih pušaka. On je samo video kako se onaj fabrički radnik odjedanput nešto opusti na užetima, kako se na dva mesta pojavi krv i kako užeta od težine opuštenog tela popustiše i kako se radnik, oborivši neprirodno glavu i podavivši nogu, skljoka. Pjer pritrča kocu. Niko ga nije zadržavao. Unezvereni, bledi ljudi, radili su nešto oko radnika. Jednom starom brkatom Francuzu tresla se donja vilica dok je drešio užeta. Telo se spusti. Vojnici ga povukoše nevešto i žurno iza koca i počeše ga gurati u jamu.

Svi su, očevidno, znali dobro da su zločinci kojima je potrebno da što brže sakriju trag svoga zločina.

Pjer zaviri u jamu i vide kako radnik leži u njoj sa zgrčenim kolenima blizu glave, a jedno mu rame uzdignuto više od onog drugog. I to se rame grčevito, jednoliko spuštalo i dizalo. Ali su već pune lopate zemlje padale na celo telo. Jedan vojnik viknu ljutito, pakosno i bolno na Pjera da se vrati. Ali ga Pjer nije razumeo, nego je stajao kod koca i niko ga više nije gonio.

Kad je jama bila sva zatrpapa, ču se komanda. Pjera odvedoše na njegovo mesto i francuski vojnici koji su stajali uparađeni sa obe strane koca načiniše polukrug i počeše da prolaze odmerenim hodom pored koca. Ona dvadeset četiri strelca s praznim puškama, koji su stajali u sredini kruga, dotrčavahu na svoja mesta kad čete prolažahu pored njih.

Pjer je sad nesvesno gledao u te strelce koji su po dvojica istrčavali iz kruga. Svi se pridružiše četama, sem jednog. Jedan mlad vojnik, bled kao mrtvac, u kapi zabačenoj nazad, sa spuštenom puškom, stajao je još jednako prema jami na onom mestu odakle je pucao. Posrtao je kao pijan, čas bi koraknuo napred, čas nazad da se održi na nogama. Jedan stari vojnik, podoficir, istrča iz redova, uhvati mladog vojnika za rame i odvuče ga u četu. Gomila Rusa i Francuza poče se razilaziti. Svi su išli ćuteći i oborene glave.

– Ça leur apprendra, à incendier55 – reče neko od Francuza.

Pjer se osvrte na onog što to reče i vide da je to vojnik koji je hteo da se nečim uteši za ono što je učinjeno, ali nije ni mogao. On i ne izgovori dokraja što je počeo, mahnu rukom i odmače se.

55 To će ih naučiti kako se pale kuće.

XII

Posle izvršenja kazne, Pjera odvojiše od ostalih okrivljenih i ostaviše ga samog u nekoj maloj, opustošenoj i oskrvnavljenoj crkvi.

Pred veče uđe u crkvu podoficir sa straže u pratnji dva vojnika i javi Pjeru da mu je oprošteno i da će sad preći u baraku ratnih zarobljenika. Pjer nije razumeo šta mu kažu, ali ustade i pođe s vojnicima. Dovedoše ga do baraka načinjenih uvrh polja od nagorelih dasaka, brvana i letava i uvedoše u jednu od njih. Dvadesetina različitih ljudi okružiše Pjera u onoj pomrčini. Pjer je gledao u njih ne znajući ko su ti ljudi, zašto su tu i šta hoće od njega. Slušao je reči koje su mu govorili, ali nije iz njih pravio nikakve zaključke ni primene: nije razumevao njihov smisao. On je odgovarao na ono što ga pitaju, ali nije razabirao ko ga sluša i kako će shvatiti njegove odgovore. Gledao je u ona lica i figure i svi su mu izgledali podjednako besmisleni.

Od trenutka kad je Pjer video ono strašno ubistvo koje su izvršili ljudi iako to nisu hteli da učine, u njegovoj duši kao da se odjedanput istrgnula ona opruga na kojoj se sve držalo i pokazivalo da je živo, pa se sve skrhalo u gomilu besmislenog đubreta. Iako nije davao sebi računa o tome, u njemu je nestajala vera i u dobro uređenje sveta, i u čovečju i u svoju dušu, i u boga. Pjera je i ranije snalazilo to stanje, ali nikad tako jako kao sad. Ranije, kad su na Pjera nailazile sumnje takve vrste, tim sumnjama bio je izvor njegova vlastita krivica. I Pjer je tada u dubini svoje duše osećao da je u njemu samom spas od tog očajavanja i od tih sumnja. A sad je osećao da nije njegova krivica uzrok što je svet pao u njegovim očima, a ostale samo besmislene razvaline. On je osećao da nije kadar vratiti veru u život.

Oko njega u pomrčini stajali su ljudi: svakako ih je nešto na njemu veoma zanimalo. Pričali su mu nešto, pitali ga za nešto, zatim ga odveli nekud, i on se najzad našao u kutu barake s nekakvim ljudima koji su razgovarali s raznih strana i smejali se.

– I tako ti, braćo moja... baš taj princ, koji... – čuo se nečiji glas u suprotnom uglu barake, naročito naglašujući reč koji.

Pjer je sedeo ćuteći i nepomično na slami pored zida i čas otvarao čas zatvarao oči. Ali čim zatvori oči, odmah ugleda pred sobom ono strašno, naročito strašno zbog svoje prostote, lice fabričkog radnika i još strašnija zbog svog nespokojstva lica onih nevoljnih ubica. I on je opet otvarao oči i gledao besmisleno po mraku oko sebe.

Pored njega je sedeo pognut nekakav mali čovek, čije je prisustvo Pjer opazio prvo po jakom zaudaranju znoja koji se osećao od njega pri svakom

njegovom pokretu. Taj čovek je nešto radio u mraku sa svojim nogama i, mada Pjer nije video njegovo lice, osećao je kako taj čovek neprestano pogleda u njega. Pjer se dobro zagleda u onoj pomrčini i shvati da se taj čovek izuva. I Pjera zainteresova da vidi kako on to radi.

Kad je otpetljao uzice kojima mu beše uvezana jedna noga, on lepo savi uzice, pa se odmah prihvati za drugu nogu, pogledajući u Pjera. Dok mu je jedna ruka vešala uzice, druga se već mašila da dreši drugu nogu. I tako, tačnim, odmerenim, laganim pokretima, koji su išli bez oklevanja za drugim, taj se čovek izu, obesi svoju obuću na kočiće pobijene više svoje glave, izvadi nožić, oreza nešto, sklopi nožić, metnu ga pod uzglavlje, pa sede udobnije, obuhvati skupljena kolena obema rukama i pravce upilji u Pjera. Pjer je osećao nešto prijatno, umirljivo i odmereno u tim sporim pokretima, u lepo udešenom gazdovanju tog čoveka u njegovom kutu, i čak u zaudaranju njegovom, i on je, ne skidajući očiju, gledao u njega.

– A da li ste mnogo nevolje videli, gospodine? A? – reče odjedanput mali čovek. I u otegnutom glasu toga čoveka beše takva ljubaznost i prostota da Pjer htede da odgovori, ali mu zadrhta vilica i on oseti da mu pođoše suze. U tom istom trenutku mali čovek poče da govori onim istim prijatnim glasom i ne dade Pjeru da pokaže svoju smućenost.

– E, sokoliću, ne žalosti se – reče on sa onom blagom, otegnutom ljubaznošću s kojom govore stare ruske žene. – Ne žalosti se, priko: za časak se trpi, doveka se živi! Tako ti je to, dragoviću moj. I ovde, hvala bogu, živimo, niko nas ne vređa. I ovde ima ljudi i rđavih i dobrih – reče on i, govoreći još, gipko savi kolena, ustade i ode nekud, iskašljujući se.

– Gle, lole, došlo! – ču Pjer ukraj barake onaj isti ljubazni glas. – Došao, gad jedan, pamti sve! De, de, dosta! – I vojnik, odgurujući od sebe psetance koje je skakalo uz njega, vrati se na svoje mesto i sede. U rukama mu beše nešto zamotano u krpu.

– Evo, prihvatite se, gospodine – reče on opet malopređašnjim ljubaznim tonom, razvijajući krpu i pružajući Pjeru nekoliko pečenih krompira. – Za ručak je bila čorba. A krompiri su baš valjani!

Pjer nije jeo ceo dan i miris krompira učini mu se neobično prijatan. On zahvali vojniku i poče da jede.

– Šta, zar tako? – reče vojnik smešeći se, pa uze jedan krompir. – Ovako ti to. – On opet izvadi nožić, razreza na dlanu krompir na dve jednake polutke, posu solju iz krpice, pa pruži Pjeru.

– Krompiri su baš valjani – ponovi on. – Ovako ti to jedi.

Pjeru se učini da nije nikad jeo slađeg jela od toga.

– Da, dobro je sve – reče Pjer – nego zašto streljaše one jadnike!... Onom poslednjem tek ako je dvadeset godina.

– Ts, ts... – učini mali čovek. – Nesreća, nesreća... – dodade brzo, pa, kao da mu reči stoje gotove u ustima i da iznenadno izleću iz njih, nastavi: – Što ste vi to, gospodine, ostali u Moskvi?

– Nisam se nadao da će oni tako brzo doći. Ostao sam slučajno – reče Pjer.

– A kako su te uhvatili, sokoliću, je li u tvojoj kući?

– Nije, otišao sam da vidim požar, a oni me onde uhvatili i sudili mi kao palikući.

– Gde je sud, tu je i nepravda – dodade mali čovek.

– A jesi ti odavno ovde? – upita Pjer žvaćući poslednji zalogaj krompira.

– Je li ja? U onu nedelju uzeli su me iz jedne bolnice tu, u Moskvi.

– A šta si ti, vojnik?

– Vojnik iz Apšeronova puka. Bio sam na umoru od groznice. Nisu nam ništa ni kazali. Ležalo je naših dvadeset ljudi. Nismo ni mislili, ni slutili.

– Pa je li ti teško ovde? – upita Pjer.

– Kako da nije teško, sokoliću... Meni je ime Platon, a prezime Karatajev – dodade on, očevidno zato da bi olakšao Pjeru razgovor s njim. – U vojsci su me prozvali sokolićem... Kako da ne bude teško, sokoliću! Moskva je mati gradovima. Kako da ne bude čoveku teško kad to pogleda! Nego i crv kupus grize, pa pre njega ugine, vele stari – dodade on brzo.

– Kako, kako ti to reče? – upita Pjer.

– Je li ja? – upita Karatajev. – Rekoh, čovek snuje, a Bog odlučuje – reče on, misleći da ponavlja ono što je rekao, pa odmah nastavi: – A kako je s vama gospodine, imate li imanja? Imate li kuću? Mora biti, sve puno kao sat! A imate li i domaćicu? A jesu vam živi stari roditelji? – zapitkivaše on i Pjer je, iako nije video u mraku, osećao kako su se vojniku, dok je to pitao, kupile usne od uzdržanog ljubaznog osmeha. Kao što se videlo, beše mu žao što Pjer nema roditelja, naročito majke.

– Žena je za dogovor, tašta za razgovor, ali niko draži od rođene majke – reče on. – A imate li dečice? – nastavi da pita. Odrečan odgovor Pjerov opet ga, očevidno ožalosti i on brzo dodade: – Pa mlad ste čovek, daće bog, imaćete. Samo da je sloga...

– A, sad mi je svejedno – reče Pjer nehotice.

– Eh, dragi moj – reče na to Platon. – Od tamnice i torbice nikad se ne odreci. – On se namesti bolje, iskašlja se, očevidno spremajući se da razveze dugu priču. – Ele, ljubazni moj prijatelju, ja sam ti živeo kod kuće – poče on. – Imanje nam veliko, zemlje mnogo, lepo žive mužici, imamo i

svoju kuću, hvala bogu. Otac sa šestoricom izlazi da kosi. Živeli smo lepo. Bili smo pravi seljaci. Ali se desi... – I tu Platon Karatajev ispriča drugu priču o tome kako je otišao u tuđ gaj po drva pa ga uhvatio čuvar, kako su ga tukli, osudili i dali u vojnike. – Pa šta, sokoliću – nastavi on a glas mu se menjaše od osmeha – mislio sam zlo je, kad ono opet dobro! Da nisam to pogrešio, brat bi morao u vojsku. A u brata mi mlađeg petoro dečice, a meni, kad pogledaš, ostala samo žena. Imao sam jednu devojčicu, ali je Bog uzeo pre nego su me oterali u vojnike. Išao sam, da ti kažem, da ih obiđem. Vidim – žive bolje nego pre. Dvorište puno mala, žene kod kuće, dva brata otišla na pečalbu. Samo Mihailo, mlađi, kod kuće. Otac kaže: „Meni su, veli, sva deca jednaka: ugrizi koji hoćem prst, svaki boli. Da nisu onda Platona odveli, morao bi ići Mihailo“. Pa nas pozva, veruješ li, sve i namesti pred ikonu. „Hodi, veli, amo, Mihailo, pokloni mu se do zemlje, i ti se, ženo, pokloni, i vi, unučad, poklonite se. Jeste razumeli?“ veli... – Tako je to, ljubazni moj prijatelju. Od sudbine se ne uteče. A mi sve govorimo: ovo nije dobro, ono ne valja. Naša je sreća, priko, kao voda u alovu: povučeš – zateglo, izvučeš – nema ništa. Tako je to. – I Platon promeni mesto na svojoj slami.

Pošto je poćutao neko vreme, Platon ustade.

– Ama ti bi, mislim, spavao? – reče on, pa se poče brzo krstiti i mrmoriti: – Gospode Isuse Hriste, Nikola ugodniče! Frole i Lavro! Gospode Isuse Hriste, Nikola ugodniče, Frole i Lavro! Gospode Isuse Hriste, pomiluj i spasi nas! – zavrti on, metanisa, ustade, uzdahnu i sede na svoju slamu. – Eto tako. Daj, bože, mirno omrknuti, zdravo osvanuti – reče i leže, pokrivajući se šinjelom.

– Kakvu si to molitvu čitao? – upita ga Pjer.

– A? – učini Platon, jer već beše sveo oči. – Šta sam čitao? Molio sam se Bogu. A zar se ti ne moliš?

– Da, i ja se molim – reče Pjer. – Nego, ti si pomenuo Frola i Lavra?

– Pa razume se – odgovori brzo Platon – to je konjski praznik. Treba se setiti i živinčeta... Gle ti, gad jedan, legao. Toplo ti tu, pseća trago! – reče on kad napipa pseto kod svojih nogu, pa se okrete i odmah zaspa.

Napolju se čuo negde daleko plač i vika i kroz pukotine na baraci video se plamen; ali u baraci beše tiho i mračno. Pjer dugo nije zaspao i ležao je otvorenih očiju u pomrčini na svom mestu, slušao ujednačeno hrkanje Platonovo koji je ležao pored njega i osećao kako se maločas razrušeni svet pokreće sad u njegovoj duši s novom lepotom, na nekim novim, čvrstim temeljima.

XIII

U baraci u koju je došao Pjer i u kojoj je on probavio četiri nedelje bilo je dvadeset tri zarobljena vojnika, tri oficira i dva činovnika.

Pjer se poznije sećao sviju njih kao kroz san, ali je Platon Karatajev ostao zauvek u Pjerovoj duši kao najjača i najdraža uspomena i oličenje svega što je rusko, što je dobro i zaokrugljeno. Kad je Pjer sutradan, u svanuće, video svoga suseda, potpuno se potvrdio prvi utisak nečeg zaokrugljenog: cela Platonova figura u njegovom francuskom šinjelu preko koga se opasao uzicom, u kačketu i opancima, beše okrugla. Glava mu beše sasvim okrugla, leđa, grudi, ramena, pa čak i ruke, koje je uvek držao tako kao da se sprema da nešto zagrli, behu okrugle; prijatan osmeh i krupne, kestenjave, blage oči behu okrugli.

Platonu Karatajevu moralo je biti preko pedeset godina, sudeći po njegovim pričama o pohodima u kojima je učestvovao kao davnašnji vojnik. On sam nije znao i nikako nije mogao da odredi koliko mu je godina; ali njegovi veoma beli i jaki zubi, koji su se uvek videli kao dva polukruga, kad god se nasmeje (što je on često činio), behu svi dobri i čitavi; nijedne sede vlasi ne beše u njegovoj bradi i kosi i celo njegovo telo izgledalo je gipko i osobito čvrsto i izdržljivo.

Na njegovom licu, i pored sitnih okruglih bora, ogledala se bezazlenost i mladost; glas mu je bio prijatan i kao da peva. Ali glavna osobina njegovog govora beše neposrednost i sažetost. On, očevidno, nije nikad razmišljao o onome što je rekao ni što će reći; i zato je njegova brza i tačna intonacija imala neku osobitu, neodoljivu ubedljivost.

Njegova fizička snaga i okretnost bile su u prvo vreme njegovog ropstva takve da je izgledalo da on ne zna šta je to umor i bolest. Svaki dan kad bi uveče legao govorio je: „Daj, bože, mirno omrknuti, zdravo osvanuti“; a ujutru kad bi ustajao uvek je na isti način slegao ramenima i govorio: „Legoh sanan, ustah lagan“. I doista, trebalo je samo da legne pa da začas zaspi kao zaklan, a trebalo je samo da se prene, pa da se odmah, ne oklevajući ni sekunde, lati kakvog bilo posla, kao što se dete, kad ustane, lati igračke. On je umeo sve da radi, ne baš tako dobro, ali ne ni rđavo. Pekao je, kuvao, šio, deljao, krpio čizme. Uvek je bio u poslu i samo se noću upuštao u razgovore, koje je voleo, i u pesme. On je pevao pesme, ali ne onako kao što ih pevaju pevači koji znaju da ih neko sluša, nego je pevao kao što pevaju ptice, očevidno zato što mu je bilo preko potrebno da pusti iz sebe te glasove, kao što je čoveku potrebno da se protegli ili da se prođe; i ti su glasovi bili uvek fini, nežni, gotovo ženski, tužni, lice mu je pri tom uvek izgledalo vrlo ozbiljno.

Kad je dopao ropstva i pustio bradu, on je, kao što se videlo, odbacio od sebe sve što mu je bilo nametnuto tuđe, vojničko, pa se i nehotice vratio pređašnjem, seljačkom, narodnom držanju. „Vojnik na odsustvu – ptica na grani“ – govorio je on.

Nerado je pričao o tome kako je provodio svoje vreme kao vojnik, mada nije žalio i često je ponavljao kako on za sve vreme svoje službe nije nijednom bio bijen. Kad je pričao, najčešće je pričao nešto iz svojih starih uspomena iz seljačkog života, koje su mu, kao što se videlo, bile drage. Poslovice, kojih je bilo puno u njegovom govoru, nisu bile one, većinom nepristojne i grube poslovice što ih govore vojnici, nego behu one narodne izreke što se čine tako bez smisla kad se uzmu odvojeno, a odjedanput dobiju značenje duboke mudrosti kad se kažu gde treba.

On je često govorio sasvim suprotno onom što je ranije rekao, ali je i jedno i drugo bilo istinito. On je voleo da govori, a govorio je lepo, ukrašavajući svoj govor ljubaznim rečima i poslovicama, koje je, kako se Pjeru činilo, sam izmišljao; ali glavna lepota u njegovom pričanju beše to što su najprostiji događaji, ponekad upravo oni koje je Pjer video a nije zapazio, dobijali karakter svečane lepote kad ih on priča. Voleo je da sluša priče koje je jedan vojnik pričao uveče (sve jedne iste), ali je najviše voleo da sluša priče o istinskom životu. On se radosno osmehivao kad sluša takve priče, upletao se i stavljao pitanja da bi mu bila jasnija lepota onoga što mu pričaju. Karatajev nije imao onakvih veza, ni prijateljstva, ni ljubavi, kako ih je Pjer shvatao; ali je voleo i živeo u ljubavi sa svačim sa čim ga je život zbližio, a naročito s čovekom – i to ne s nekim izvesnim čovekom, nego sa onim ljudima koji su mu pred očima. Voleo je svoje psetance, voleo drugove, Francuze, voleo Pjera koji mu je bio sused; ali je Pjer osećao da se Karatajev, pored sve svoje ljubazne nežnosti prema njemu (kojom je on i nehotice odavao poštovanje duhovnom životu Pjerovom), ne bi ni za časak ožalostio kad bi se rastao s njim. I Pjer je počeo da gaji takvo isto osećanje prema Karatajevu.

Platon Karatajev bio je za sve ostale zarobljenike najobičniji vojnik; njega su zvali sokolić ili Platoša, dobroćudno ga zadirkivali i slali ga da ih što posluša. Ali je Pjeru ostao zauvek onakav kakav mu se učinio prve noći, kao nedostižno, zaokrugljeno i večito oličenje duha prostote i istine.

Platon Karatajev nije znao ništa napamet sem svoje molitve. Kad bi što govorio, izgledalo je, kad počne govoriti, da ne zna čime će završiti.

Kad bi se Pjer ponekad iznenadio smislom njegovog govora, pa ga umolio da ponovi što je rekao, Platon se nije mogao setiti onoga što je kazao trenutak ranije, kao što nije mogao nikako da kaže Pjeru reči svoje omiljene pesme. U pesmi je bilo: „rođena, brezica i jad me mori,“ ali kad

počne reči da kazuje, to nije imalo nikakvog smisla. On nije shvatao niti je mogao shvatati smisao reči uzetih odvojeno iz govora. Svaka njegova reč i svaki postupak bili su manifestacije nepoznate mu aktivnosti koja je bila njegov život. Ali njegov život, kao što ga je on smatrao, nije imao smisla kao odvojen život. Imao je smisla samo kao jedan delić celine, koju je on neprestano osećao. Njegove reči i postupci tekli su iz njega kao što se miris odvaja od cveta. On nije mogao da shvati ni vrednost, ni značenje odvojeno uzetog postupka ili reči.

XIV

Kad je kneginjica Marija dobila od Nikolaja vest da se njen brat nalazi s Rostovima u Jaroslavu, ona se, pored sveg odvraćanja tetkinog, odmah spremila da ide, i to ne sama, nego s bratićem. Je li to teško, nije li teško, je li mogućno ili nemogućno, ona to nije pitala, niti je htela da zna: njena je dužnost bila ne samo da se ona nađe pored brata koji je, možda, na umoru, nego i da učini sve što je mogućno da mu dovede sina, i ona se spremila da ode. Što je sam knez Andreja nije izvestio, to je kneginjica Marija objašnjavala ili time da je on bio suviše slab i nije mogao da piše, ili da je smatrao da je taj dugi put za nju i za njegovog sina suviše težak i opasan.

Za nekoliko dana kneginjica Marija beše se spremila za put. Njeni ekipaži behu ogromne kneževske kočije u kojima je došla u Voronjež, bričke i kola. S njom su putovali m-lle Bourienne, Nikoluška s guvernerom, stara dadilja, tri sluškinje, Tihon, jedan mlad lakej i jedan sluga koga je tetka poslala s njom.

Da se ide običnim putem na Moskvu nije se moglo ni pomisliti i zato je okolišni put, koji je kneginjica Marija morala da učini preko Lipecka, Rjazanja, Vladimira i Šuje, bio vrlo dug, veoma težak, jer nije bilo svuda poštanskih konja, a oko Rjazanja, gde su se (kao što se govorilo) viđali Francuzi, čak i opasan.

Za vreme tog mučnog putovanja m-lle Bourienne, Desal i posluga kneginjice Marije divili su se njenoj duševnoj snazi i izdržljivosti. Ona je od sviju docnije legala a ranije ustajala, i nikakve tegobe nisu je mogle zaustaviti. Zahvaljujući njenoj izdržljivosti i energiji, koje su podsticale i njene saputnike, oni su se pri kraju druge nedelje već primicali Jaroslavu.

Za poslednje vreme svog bavljenja u Voronježu kneginjica Marija je osetila najlepšu sreću u svom životu. Njena ljubav prema Rostovu nije je više mučila, niti uzbuđivala. Ta ljubav ispunila je svu njenu dušu, postala nerazdeljiv deo nje same i ona se nije više otimala od nje. U poslednje vreme kneginjica Marija se uverila – mada to nije nikad rekla sebi jasno i određeno – da je voljena i da voli. Ona se o tome uverila na poslednjem svom sastanku s Nikolajem, kad je došao da joj javi kako je njen brat s Rostovima. Nikolaj nije nijednom reči nagovestio da se sad (ako knez Andreja ozdravi) mogu obnoviti raniji odnosi između njega i Nataše; ali je kneginjica Marija videla po njegovom licu da je on to znao i mislio. I, pored svega toga, njegovo ponašanje prema njoj – pažljivo, nežno i ljubavno, ne samo što se nije izmenilo, nego se on, rekao bi čovek, radovao što mu sad srodstvo između njega i kneginjice Marije dopušta da joj

slobodnije ukazuje svu svoju prijateljsku ljubav, kao što je ponekad pomišljala kneginjica Marija. Kneginjica Marija je znala da voli prvi i poslednji put u životu i osećala je da je voljena, i bila srećna i spokojna s te strane.

Ali ta sreća jedino duševne strane ne samo što joj nije smetala da u svoj snazi oseti tugu za bratom, nego, naprotiv, to duševno spokojstvo, s jedne strane, davalo joj je veliku mogućnost da se potpuno preda svom osećanju prema bratu. To je osećanje, kad je izišla iz Voronježa, bilo u prvi mah tako jako da su oni koji su putovali s njom, gledajući njeno izmučeno, očajničko lice, bili uvereni da će se ona neminovno razboleti usput; ali upravo tegobe i staranja u putu, kojih se kneginjica Marija tako živo latila, spasli su je za neko vreme od njenog jada i dali joj snage.

Kao što to uvek biva kad se putuje, kneginjica Marija je mislila samo o putovanju, a zaboravljala šta mu je cilj. Ali kad se počela primicati Jaroslavu i kad joj se opet stvorilo pred očima ono što je čeka, i to ne posle mnogo dana nego večeras, uzbuđenje kneginjice Marije dođe do krajnosti.

Kad je sluga, koji beše poslan napred u Jaroslav da raspita gde su Rostovi i u kakvom se stanju nalazi knez Andreja, sreo kod đerma velike kočije, on se užasnuo ugledavši strašno i bledo lice kneginjičino, koje izviri prema njemu kroz prozor.

– Sve sam doznao, vaša svetlosti. Rostovi su na trgu, u kući trgovca Bronjikova. Tu blizu, baš pored same Volge – reče sluga.

Kneginjica Marija je gledala u njega uplašeno i upitno, ne znajući zašto on ne odgovara na glavno pitanje: kako je bratu? M-lle Bourienne upita ga to mesto kneginjice.

– Kako je knezu? – upita ona.

– Njegova svetlost boravi s njima u istoj kući.

„Dakle, živ je,“ pomisli kneginjica i upita tiho:

– Kako mu je?

– Sluge vele: jednako u istom stanju.

Šta je značilo to „jednako u istom stanju“ kneginjica nije pitala, samo je brzo, neopaženo pogledala sedmogodišnjeg Nikolušku koji je sedeo pred njom i radovao se gradu, pa obori glavu i nije je digla dok se teške kočije, tutnjeći, treskajući se i ljuljajući, ne zaustaviše negde.

Lupnuše spuštene stopice na kočijama. Otvoriše se vratanca. S leve strane beše voda – velika reka, s desne – ulaz u kuću; pred ulazom behu ljudi, posluga i neka devojka, rumena, s gustom crnom kosom, koja se, kako se učini kneginjici Mariji, osmehivala neprijatno pretvorno (to je bila Sonja). Kneginjica ustrča uz stepenice, ona devojka što se pretvorno

osmehivala reče: „Ovuda, ovuda!“ i kneginjica se nađe u predsoblju pred nekom starom ženom istočnjačkog tipa koja joj iđaše brzo u susret i izgledaše ganuta. To beše stara grofica. Ona zagrli kneginjicu Mariju i poče je ljubiti.

– Mon enfant – progovori ona – je vous aime et vous connais depuis longtemps.56

Pored sveg svog nemira, kneginjica Marija razumede da je to grofica i da joj treba reći nešto. Ni sama ne znajući, izgovori ona nekakve učtive francuske reči u istom onom tonu u kome su njoj govorili i upita kako je njemu.

– Doktor veli da nema opasnosti – odgovori grofica, ali kad to reče, ona sa uzdahom podiže oči gore i taj pokret govoraše suprotno njenim rečima.

– Gde je on? Mogu li da ga vidim, mogu li? – upita kneginjica.

– Odmah, kneginjice, odmah, dete moje. Je li to njegov sin? – upita, okrenuvši se Nikoluški, koji uđe s Desalom. – Svi ćemo se smestiti, kuća je prostrana. O, kako divan dečko!

Grofica uvede kneginjicu u salon. Sonja je razgovarala s m-lle Bourienne. Grofica je milovala dečka. U sobu uđe stari grof i pozdravi kneginjicu. Stari grof beše se veoma promenio otkako ga je poslednji put videla kneginjica. Onda je bio živ, veseo, samouveren starčić, a sad je izgledao jadan, izgubljen čovek. Dok je govorio s kneginjicom, neprestano se osvrtao, kao da pita sve da li radi onako kako treba. Pošto je opustošena Moskva i njegovo imanje, on je, kao čovek izbačen iz naviknutog koloseka, očevidno izgubio svest o svojoj vrednosti i osećao da već nije više za život.

Iako je kneginjica želela samo to da što pre vidi brata, iako se ljutila što je u trenutku kad hoće samo njega da vidi zabavljaju i pretvorno hvale njenog bratića, kneginja je opažala sve što se oko nje čini i osećala potrebu da se privremeno pokori tom novom redu u koji je ušla. Ona je znala da je to sve potrebno, pa, iako joj je bilo teško, nije se ljutila na njih.

– Ovo je moja rođaka – reče grof predstavljajući Sonju – vi je ne poznajete, kneginjice?

Kneginjica se okrete Sonji i, trudeći se da uguši neprijateljstvo prema toj devojci što se beše začelo u njenoj duši, poljubi je. Ali joj bi teško što raspoloženje sviju koji behu oko nje beše tako daleko od onog što je bilo u njenoj duši.

– Gde je on? – upita ona još jednom, obraćajući se svima.

56 Čedo moje, ja vas volim i odavno vas poznajem.

– On je dole. Nataša je s njim – odgovori Sonja i porumene. – Otišla je da vidi. Vi ste, mislim, umorni, kneginjice?

Kneginjici zavrcaše suze od ljutnje. Ona se okrete i htede da upita groficu kuda može proći k njemu, kad se na vratima čuše laki, brzi, skoro veseli koraci. Kneginjica se osvrte i vide kako gotovo utrča Nataša, ona Nataša koja joj se na onom davnašnjem sastanku u Moskvi nije svidela.

Ali kneginjica ne beše još dobro ni pogledala u oči toj Nataši i odmah shvati da je to njena iskrena drugarica u jadu i da joj je zato prijateljica. Ona joj polete u susret, zagrli je i zaplaka na njenom ramenu.

Čim je Nataša, koja je sedela kraj uzglavlja knez Andreje, doznala da je došla kneginjica Marija, ona je tiho izišla iz njegove sobe i potrčala njoj onim brzim, kao što se učinilo kneginjici Mariji, skoro veselim koracima.

Kad je Nataša utrčala u sobu, na njenom uzbuđenom licu bio je samo jedan izraz – izraz ljubavi, bezgranične ljubavi prema njemu, prema njoj, prema svemu što je blisko tom voljenom čoveku, izraz žalosti i patnje za drugoga i izraz žive želje da pruži sve od sebe da im pomogne. Videlo se da u tom trenutku nije bilo u Natašinoj duši nijedne pomisli o sebi, niti o svojim odnosima prema njemu.

Čim je osetljiva kneginjica Marija pogledala u lice Natašino, razumela je sve to i s tužnom nasladom plakala na njenom ramenu.

– Hajdemo, hajdemo k njemu, Marie – progovori Nataša i povede je u drugu sobu.

Kneginjica Marija podiže glavu, obrisa oči i obrati se Nataši. Ona je osećala da će od nje sve doznati i razabrati.

– Kako... – zausti da je upita, pa odjedanput stade. Ona je osetila da se rečima ne može pitati ni odgovarati. Natašino lice i oči morali su joj zacelo sve jasnije i bolje reći.

Nataša je gledala u nju, ali je, izgleda, strahovala i dvoumila se – da li da joj kaže ili da ne kaže sve ono što je znala; kao da je osetila da pred tim zračnim očima koje prodiru do samog njenog srca ne treba govoriti celu, celu istinu kako je ona videla. Nataši odjedanput zaigra usna, oko njenih usta napraviše se ružne bore i ona briznu u plač i pokri oči rukama.

Kneginjica Marija razumede sve.

Ali se ona pri svem tom nadala i upita rečima u koje nije verovala:

– A kako mu je rana? Kako mu je uopšte?

– Vi... vi... videćete – jedva joj toliko reče Nataša.

One su posedele neko vreme do njegove sobe da prestanu plakati i da uđu k njemu spokojna izgleda. „Kako je tekla cela bolest? Je li mu odavno pošlo nagore? Kad se to dogodilo?“ – pitala je kneginjica Marija.

Nataša je pričala kako je u prvi mah bila opasnost od vatruštine i bolova, ali je to u Trojici prošlo i doktor se bojao samo gangrene. Pa je i ta opasnost minula. Kad su došli u Jaroslav, rana se počela gnojiti (Nataša je znala sve što se tiče gnojenja rana i tome slično) i doktor je rekao da će gnojenje ići pravilno. Nastala je groznica. Doktor je rekao kako ta groznica nije tako opasna.

– Ali pre dva dana – poče Nataša – odjedanput se to s njim dogodi.

Ona uzdrža plač.

– Ja ne znam zbog čega, ali videćete kakav je došao.

– Je li oslabio? omršaveo?... – upita kneginjica.

– O, nije to, nego još gore. Videćete. Ah, Marie, on je suviše dobar, on ne može, ne može da ostane živ, jer...

XV

Kad je Nataša običnim pokretom otvorila njegova vrata, da propusti napred kneginjicu, kneginjica Marija je već osećala kako je u grlu guše suze. Ma koliko da se spremala, ma kako se trudila da bude mirna, ona je znala da neće biti kadra da ga vidi a da ne zaplače.

Kneginjica Marija je razumela šta je Nataša mislila kad je rekla: to se s njim dogodilo pre dva dana. Ona je znala kako to znači da se on odjedanput raznežio i da su ta razneženost i blagost bili predznaci smrti. Prilazeći vratima, ona je već u mašti videla ono Andrjušino lice koje je poznavala u detinjstvu, lice nežno, krotko, blago, koje se tako retko viđalo kod njega i koje je zbog toga uvek tako jako na nju uticalo. Ona je znala da će joj on reći tihe, nežne reči, kao što su one koje joj je rekao otac pred smrt i da ona to neće izdržati, nego će se rasplakati nad njim. Ali je to moralo biti, pre ili posle, i ona je ušla u sobu. Nju je sve jače i jače stezalo u grlu, dok je svojim kratkovidnim očima sve jasnije i jasnije raspoznavala njegov oblik i tražila njegove crte, i eto ugleda njegovo lice i srete se s njegovim pogledom.

On je ležao na divanu, u jastucima, u halatu postavljenom veveričjom kožom. Bio je mršav i bled. Jednom mršavom, providno-belom rukom držao je maramu, a drugom, mičući polako prstima, čupkao tanko izrasle brkove. Gledao je u one koji su ulazili.

Kad kneginjica Marija ugleda njegovo lice i kad im se sretoše pogledi, ona odjedanput umeri brzinu svog hoda i oseti kako joj suze odjedanput presahnuše i plač zastade. Kad uhvati izraz njegovog lica i njegovog pogleda, ona se odjedanput zbuni i oseti se kao kriva.

– „A zašto sam ja kriva?“ – upita se ona. – „Zato što živiš i misliš o živome, dok ja!...“ – odgovori joj njegov hladan, strog pogled.

U njegovom dubokom pogledu, kojim nije gledao iz sebe nego u sebe, videla se gotovo mržnja kad lagano pogleda sestru i Natašu.

On se poljubi sa sestrom, držeći se s njom za ruku, po njihovom običaju.

– Zdravo, Marie, kako ti to stiže? – reče on, a glas mu beše onako isto ravan i tuđ kao i njegov pogled.

Da je vrisnuo očajničkim vriskom, taj bi vrisak manje uplašio kneginjicu Mariju nego taj njegov glas.

– I Nikolušku si dovela? – reče on onako isto ravno i lagano i videlo se kako se trudi da pribere pamćenje.

– Kako si sad sa zdravljem? – upita ga kneginjica Marija, čudeći se i sama šta govori.

– To treba pitati doktora, draga moja – reče on i, usiljavajući se, očevidno, da bude ljubazan, reče tek onako što mu dođe na jezik (videlo se da nimalo nije mislio šta govori): – Merci, chère amie, d’être venue.57

Kneginjica Marija stište mu ruku. On se jedva osetno namršti kad mu ona stište ruku.

On je ćutao, a ona nije znala šta će da govori. Shvatila je šta se s njim dogodilo pre dva dana. U njegovim rečima, u tonu, a naročito u tom pogledu – hladnom, gotovo kivnom pogledu – osećala se ona živom čoveku strašna otuđenost od svega što je zemaljsko. Kao što se videlo, on je teško shvatao sve što je živo; ali se u isti mah osećalo kako on ne shvata ono što je živo ne zato što je izgubio moć shvatanja, nego zato što je shvatao nešto drugo, nešto što nisu shvataln niti su mogli shvatiti živi ljudi, a što je njega sveg obuzelo.

– Da, eto kako nas je sudbina čudnovato sastavila! – reče on prekidajući ćutanje i pokazujući na Natašu. – Ona me jednako neguje.

Kneginjica Marija je slušala, ali nije razumela šta on govori. Kako je mogao, on, osetljivi, nežni knez Andreja, govoriti to pred onom koju je voleo i koja je njega volela! Kad bi on mislio da će ostati živ, ne bi to rekao takvim hladnim i uvredljivim tonom. Kad ne bi znao da će umreti, kako mu onda ne bi bilo žao nje, i kako bi mogao govoriti to pred njom! To se moglo protumačiti jedino time što je njemu bilo svejedno, a bilo mu je svejedno zato što mu je bilo otkriveno nešto drugo, važnije nego sve ostalo.

Razgovor je bio hladan, bez veze i prekidao se svaki čas.

– Marie je prošla preko Rjazanja – reče Nataša.

Knez Andreja ne opazi da ona njegovu sestru zove samo Marie.

A i Nataša je opazila to prvi put sad kad je pred njim tako nazva.

– Pa šta je? – upita on.

– Pričali su joj da je cela Moskva izgorela, kao da je...

Nataša zastade: nije trebalo govoriti. On se, očevidno, upinjao da sluša, ali ipak nije mogao.

– Da, izgorela, kažu – reče on. – To je vrlo žalosno.

I poče da gleda nekud napred, raspravljajući rasejano prstima brkove.

– A ti si se, Marie, srela s grofom Nikolajem? – reče odjedanput knez Andreja, želeći, očevidno, da im kaže nešto prijatno. – Pisao je ovamo kako si mu se veoma svidela – nastavi on prosto, mirno, jer, kao što se videlo,

57 Hvala, draga moja, što si došla.

ne beše kadar da razume sav onaj složeni smisao koji su imale njegove reči za žive ljude. – Kad bi i ti njega zavolela, onda bi bilo vrlo dobro... da se uzmete – dodade on malo brže, kao obradovan što je našao reči koje je dugo tražio.

Kneginjica Marija je slušala njegove reči, ali one za nju nisu imale nikakvog drugog značenja sem što su pokazivale kako je on sad strahovito daleko od svega što je živo.

– Što da govorimo o meni! – reče ona mirno i pogleda u Natašu.

Nataša, osećajući na sebi njen pogled, nije gledala u nju. Opet svi zaćutaše.

– André, hoć... – reče odjedanput kneginjica Marija, a glas joj zadrhta – hoćeš da vidiš Nikolušku? On te je neprestano pominjao.

Knez Andreja se prvi put jedva osetno osmehnu, ali kneginjica Marija, koja je tako dobro poznavala njegovo lice, sa užasom shvati da to nije osmeh radosti niti nežnosti prema sinu, nego tih, krotak podsmeh što kneginjica Marija upotrebljava, po njenom mišljenju, poslednji način da ga povrati k sebi.

– Da, veoma se radujem Nikoluški. Je li zdrav?

Kad dovedoše knezu Andreji Nikolušku, koji je uplašeno gledao u oca ali nije plakao, zato što niko nije plakao, knez Andreja ga poljubi i, kao što se videlo, nije znao šta da mu kaže.

Kad Nikolušku odvedoše, kneginjica Marija priđe još jedanput bratu, poljubi ga i, ne mogavši se više uzdržati, zaplaka.

On se zagleda u nju.

– Zbog Nikoluške? – upita on. Kneginjica Marija plačući klimnu glavom.

– Marie, ti znaš jevanđ... – poče on, na odjedanput ućuta.

– Šta kažeš?

– Ništa. Ne treba plakati ovde – reče on, gledajući u nju onim hladnim pogledom.

Kad je kneginjica Marija zaplakala, on je razumeo da ona plače zato što će Nikoluška ostati bez oca. On se, s velikim naporom, postarao da se vrati natrag u život i preneo se na njihovo gledište.

„Da, to njima mora izgledati žalosno!“ – pomislio je. „A kako je to obično!“

„Ptice nebesne niti seju, niti žnju, nego ih hrani Otac vaš“, rekao je u sebi i hteo to da kaže i kneginjici. „Ali ne, oni će to razumeti na svoj način, neće razumeti! Oni ne mogu razumeti kako sva ta osećanja koja su im tako draga, sve naše misli, sve one misli koje nam se čine tako važne, kako sve to nije potrebno. Mi se ne možemo razumeti!“

I on je ućutao.

Malom sinu kneza Andreje bilo je sedam godina. On je jedva umeo da čita, on ništa nije znao. Posle toga dana on je mnogo štošta preživeo, tekući znanja, posmatranja, iskustva; ali da je sad imao sve te poznije stečene sposobnosti, ne bi mogao bolje ni duble da razume sav značaj scene koju je video među ocem, kneginjicom Marijom i Natašom, nego što ju je razumeo sad. On je sve razumeo i izišao iz sobe ne plačući, prišao ćuteći Nataši koja je izišla za njim, stidljivo pogledao u nju svojim zamišljenim lepim očima, malo izdignuta rumena gornja usna njegova zadrhtala je, prislonio je glavu uz Natašu i zaplakao.

Od toga dana klonio se Desala, klonio se grofice koja ga je milovala, pa je ili sedeo sam ili bojažljivo prilazio kneginjici Mariji i Nataši, koju je, izgleda, zavoleo još više od svoje tetke, pa se tiho i stidljivo umiljavao oko njih.

Kad je kneginjica Marija izišla od kneza Andreje, ona je potpuno razumela sve što joj je kazalo lice Natašino. Nije više govorila s Natašom o nadi da će se spasti njegov život. Sedela je naizmence s njom kod njegovog divana i nije više plakala, nego se neprestano molila, obraćajući se iz duše onom Večnom Nedostižnom, Čije se prisustvo sad tako osećalo nad samrtnikom.

XVI

Knez Andreja je ne samo znao da će umreti, nego je osećao kako umire, kako je već upola umro. On je svesno opažao kako je otuđen od svega što je zemaljsko i osećao radosnu i neobičnu lakoću. Bez žurbe i bez uzbuđenja očekivao je ono što ga čeka. Ono strašno, večito, neznano i udaljeno, čije je prisustvo opažao celog svog života, bilo mu je sad blisko i, zbog one neobične lakoće koju je osećao, gotovo razumljivo i opipljivo…

Ranije se plašio kraja. Dvaput je osećao taj strahovito mučan strah od smrti, od kraja, a sad ga već nije shvatao.

Prvi put osetio je taj strah onda kad se ona granata vrtela pred njim kao čigra, a on gledao strnjiku, žbunove, nebo i znao da je pred njim smrt. Kad se posle rane osvestio i kad se u njegovoj duši, trenutno, kao oslobođen od stege života koja ga je zadržavala, razvio taj cvet ljubavi večne, slobodne, koja ne zavisi od ovog života, on se već nije plašio smrti, niti je mislio o njoj.

Što je on, u onim časovima patničke samoće i polubunila provedenim posle svoje rane, više mislio o novom, otkrivenom načelu večite ljubavi, time se više, ne osećajući to ni sam, odricao zemaljskog života. Voleti sve i svakog, žrtvovati se uvek radi ljubavi, značilo je ne voleti nikog, značilo je ne živeti ovim zemaljskim životom. I što se više zapajao tim načelom ljubavi, time se više odricao života i time je potpunije uništavao onu strašnu pregradu koja bez ljubavi stoji između života i smrti. Kad je on, u to prvo vreme, pomišljao da mu valja umreti, govorio je u sebi: „Pa ako, tim bolje.“

Ali posle one noći u Mitiščima, kad se u njegovom polubunilu javila pred njim ona koju je želeo i kad je, pritisnuvši na svoje usne njenu ruku, zaplakao tiho i radosno, u njegovo srce se neosetno potkrala ljubav prema jednoj ženi i opet ga privezala za život. Počele su mu dolaziti i radosne i nemirne misli. Sećajući se onog trenutka na previjalištu kad je video Kuragina, on se sad nije mogao da vrati onom sećanju: njega je mučilo pitanje da li je on živ. A nije smeo to da upita.

Njegova je bolest tekla svojim fizičkim tokom, ali ono za što je Nataša rekla: to se dogodilo s njim, dogodilo se s njim dva dana pred dolazak kneginjice Marije. To je bila ona poslednja, duševna borba između života i smrti, u kojoj je smrt održala pobedu. To je bilo iznenadno saznanje da mu je još drag život, koji mu se javljao u ljubavi prema Nataši, i poslednji nastup užasa pred nečim neznanim.

To je bilo uveče. On je bio, kao obično posle ručka, u lakom grozničavom stanju, i misli su mu bile neobično jasne. Sonja je sedela kod stola. On je zadremao. Odjedanput ga je obuzelo osećanje blaženstva.

„A, to je ona ušla!“ – pomislio je.

I doista, mesto Sonje sedela je Nataša, koja je tek bila ušla nečujnim koracima.

Otkako ga je ona počela negovati, on je stalno fizički osećao njenu blizinu. Ona je sedela u naslonjači, okrenuta bočno, da ga zakloni sobom od sveće, i plela čarapu. (Naučila je da plete čarape onda kad joj je knez Andreja jedanput rekao kako niko ne ume tako da neguje bolesnike kao stare dadilje koje pletu čarape, i kako u pletenju čarapa ima nešto što umiruje bolesnika.) Njeni tanki prsti brzo su micali iglama koje bi ponekad zvecnule jedna o drugu i on je jasno video profil njenog nagnutog lica. Ona se pomakla – beše joj se skotrljalo klupče s krila. Trgla se, pogledala u njega, pa, zaklanjajući sveću rukom, sagla se oprezno, gipko i odmereno, podigla klupče i sela opet onako kako je sedela.

On je ne mičući se gledao u nju i video kako joj je posle tog njenog pokreta bilo potrebno da duboko uzdahne, a kako se ona nije usudila da to učini, nego je oprezno disala.

U Trojičnoj Lavri razgovarali su o prošlosti i on joj je rekao kako bi, kad bi ostao živ, večito zahvaljivao Bogu za svoju ranu, koja ga je opet sastavila s njom; ali otada nisu nikad više razgovarali o budućnosti.

„Da li je to moglo ili nije moglo biti?“ – mislio je on sad, gledajući u nju i slušajući tiho čelično zveckanje igala. „Zar je mene sudbina sastavila tako neobično s njom samo zato da umrem?... Da li se nije otkrila meni istina života samo zato da živim u laži? Ja nju volim više od svega na svetu. Pa šta da činim kad je volim?“ – rekao je i odjedanput nehotice zaječao po navici koju beše dobio u svojim mukama.

Kad je Nataša čula to ječanje, ona je ostavila čarapu, okrenula se prema njemu, pa, opazivši kako mu se svetle oči, prišla lakim korakom k njemu i nagla se.

– Vi ne spavate?

– Ne; ja odavno vas gledam; osetio sam kad ste ušli. Niko mi ne daje kao vi tu blagu tišinu... tu svetlost. Čisto bih plakao od radosti.

Nataša mu se primače bliže. Njeno je lice blistalo od ushićenja i radosti.

– Nataša, ja vas i suviše volim. Više od svega na svetu.

– A ja?

Ona je za trenutak okrenula glavu od njega.

– A zašto i suviše?... – upita.

– Zašto i suviše?... E, pa kako vi mislite, kako osećate u srcu, svim srcem, hoću li ostati živ? Kako vam se čini?

– Ja sam uverena, uverena! – gotovo je uzviknula Nataša i strasno ga uzela za obe ruke.

On je poćutao.

– Kako bi to bilo lepo! – rekao je, pa uzeo njenu ruku i poljubio.

Nataša je bila srećna i uzbuđena; ali se odmah setila da to ne sme biti, da njemu treba mira.

– Ali vi niste spavali – rekla mu je, savlađujući svoju radost. – Hajde spavajte... molim vas.

On je stezao njenu ruku i pustio je, i ona je opet otišla sveći i sela onako kako je malopre sedela. Dvaput se osvrtala na njega, njegove oči svetlele su i gledale u nju. Ona je zadala sebi zadatak na čarapi i zarekla se da se neće osvrnuti dok ga ne ispuni.

I doista, ubrzo posle toga on je sklopio oči i zaspao. Nije dugo spavao i odjedanput se prenuo uznemiren i sav u hladnom znoju.

Kad je počeo san da ga hvata, on je neprestano mislio o onom o čemu je mislio za sve to vreme – o životu i o smrti. Ali više o smrti. Osećao je da je bliže njoj. „Ljubav? Šta je ljubav?“ – mislio je on. „Ljubav smeta smrti. Ljubav je život. Sve, što razumem, razumem zato što volim. Sve biva, sve postoji samo zato što volim. Sve je vezano jedinom ljubavlju. Ljubav je Bog i umreti – to je ono, kad se ja, jedan delić ljubavi, vratim opštem i večitom izvoru.“ Te misli učinile su mu se utešne. Ali to su bile samo misli. Nešto je nedostajalo u njima, bilo je nešto jednostrano lično, umno – nije bilo očevidnosti. I bilo je ono isto nespokojstvo i nejasnost. On je zaspao.

U snu je video kako leži u toj istoj sobi u kojoj je odista ležao, ali kako nije ranjen nego zdrav. Pred njim se javlja mnogo raznih lica, ništavnih i ravnodušnih. On razgovara s njima, prepire se o nečem nepotrebnom. Oni se spremaju da idu nekud. Knez Andreja se nejasno seća kako je to sve ništavno i kako on ima drugih važnnjih briga, ali govori dalje nekakve prazne, oštroumne reči, zadivljujući ih. Malopomalo, sva ta lica počinju neosetno da iščezavaju i sve se zamenjuje jednim pitanjem o zatvorenim vratima. On ustaje i ide vratima da metne prevornicu i da ih zatvori. Da li će stići ili neće stići da zatvori vrata, od toga zavisi sve. On ide, hita, noge mu se ne miču i on zna da neće stići da zatvori vrata, ali ipak bolno napreže svu svoju snagu. I spopada ga mučan strah. I taj je strah – strah od smrti: pred vratima je ono. Ali u isti mah, kad on malaksalo i nevešto dopuzi do vrata, to nešto užasno već navaljuje sa one strane na vrata i upire u njih. Nešto što nije ljudsko – smrt – nadire na vrata i treba je

zadržati. On se hvata za vrata, napreže poslednju snagu da ih bar održi – zatvoriti ih već ne može; ali je njegova snaga slaba, nevešta i vrata, na koja nadire ono nešto užasno, već se otvaraju i pritvaraju.

Još jedanput navali ono odonud. Poslednji, natprirodni napori biše uzaludni i oba krila otvoriše se nečujno. Uđe ono, a to ono je smrt. I knez Andreja kao umre.

Ali u onom istom trenutku kad je umro, knez Andreja se kao setio da spava, i u onom istom trenutku kad je umro, on se napregao i probudio se.

„Da, to je bila smrt. Umro sam – probudio sam se. Da, smrt je buđenje“ – blesnulo je odjedanput u njegovoj duši i pred njegovim duševnim pogledom digla se zavesa koja je dosad krila ono što mu je bilo neznano. On je osetio kako se čisto odrešila snaga koja beše ranije svezana u njemu i osetio je onu čudnu lakoću koja ga otada nije ostavljala.

Kad se, trgnuvši se sav u hladnom znoju, pomakao na divanu, Nataša mu je prišla i upitala kako mu je. On joj nije odgovorio i pogledao je u nju neobičnim pogledom, jer je nije razumeo.

To je bilo ono što se dogodilo s njim dva dana pred dolazak kneginjice Marije. A od toga je dana, kao što je rekao doktor, teška groznica krenula nagore, ali Nataša se nije interesovala onim što govori doktor: ona je videla strašne, za nju pouzdanije, duševne predznake.

Od toga dana počelo je za kneza Andreju ujedno s buđenjem iz sna – buđenje iz života. I što se tiče trajanja života ono mu se nije činilo sporije nego trajanje onog sna.

Ništa nije bilo strašno ni oštro u tom relativno laganom buđenju.

Poslednji njegovi dani i sati prošli su obično i prosto.

To su osećale i kneginjica Marija i Nataša, koje nisu odmicale od njega. One nisu plakale, nisu se prepadale u poslednje vreme, osećajući to i same, već nisu negovale njega (njega već nije bilo, on je otišao od njih), nego najbližu uspomenu na njega – njegovo telo. Kod obeju je bilo tako jako osećanje da na njih nije uticala spoljašnja, strašna strana smrti, i one nisu nalazile za potrebno da draže svoju tugu. One nisu plakale ni pred njim, ni bez njega, ali nisu nikad govorile među sobom o njemu. One su osećale da ne mogu rečima da iskažu ono što su razumevale.

One su obe videle kako on sve dublje i dublje, lagano i spokojno, tone od njih nekud dole i obe su znale da to mora tako biti, i da je to dobro.

Ispovediše ga, pričestiše ga; svak priđe k njemu te se oprosti. Kad mu privedoše sina, on ga poljubi, pa se okrete od njega ne zato što mu je bilo teško i žao (kneginjica Marija i Nataša znale su to), nego samo zato što je mislio da je to sve što od njega traže; ali kad mu rekoše da blagoslovi sina,

on uradi što se od njega tražilo, pa se osvrte, kao da ih pita da li treba još što učiniti.

Kad nastade poslednji drhtaj tela, koje je ostavljala duša, kneginjica Marija i Nataša behu tu.

– Svršeno je?! – reče kneginjica Marija, pošto je njegovo telo ležalo pred njima, već nekoliko minuta, nepomično, hladno.

Nataša priđe, pogleda u mrtve oči i pohita da ih sklopi. Ona ih sklopi a ne poljubi ih, nego celiva ono što beše najbliža uspomena na njega.

„Kuda je otišao? Gde li je sad?...“

Kad je njegovo telo, obučeno i okupano, ležalo na stolu u mrtvačkom sanduku, svak je prišao k njemu da se oprosti i svak je plakao.

Nikoluška je plakao zbog mučne nedoumice koja mu je srce parala. Grofica i Sonja plakale su što im beše žao Nataše i što njega nema više. Stari grof je plakao što će i on skoro, on je to osećao, morati da učini taj isti strašan korak.

Nataša i kneginjica Marija plakale su sad takođe, ali one nisu plakale zbog svog ličnog jada, one su plakale zbog pobožne ganutosti koja beše obuzela njihove duše kad su videle prostu i svečanu tajnu smrti izvršenu pred njima.

DEO DRUGI

I

Ljudskom umu nije dostižna ukupnost uzroka pojavama. Ali je u dušu čovekovu usađena potreba da istražuje uzroke. I kad čovečji um ne sazna nebrojene i složene uslove pojava, od kojih svaki zasebno može izgledati kao uzrok, on se onda hvata za prvu, najrazumljiviju približnost i kaže: evo uzroka! U istorijskim događajima (gde su ljudske radnje predmet posmatranja) javlja se kao najprvobitnija približnost volja bogova, potom volja ljudi koji stoje na najvidnijem istorijskom mestu – istorijskih junaka. Ali treba samo saznati suštinu svakog istorijskog događaja, to jest, saznati aktivnost čitave mase ljudi koji su imali učešća u događaju, pa da se čovek uveri kako postupcima masa ne samo što ne upravlja volja istorijskog junaka, nego se uvek njome upravlja. Moglo bi izgledati da je svejedno ako se istorijski događaj shvati ovako ili drukčije. Ali između čoveka koji kaže da su narodi sa Zapada pošli na Istok zato što se to prohtelo Napoleonu i čoveka koji kaže da se to dogodilo zato što se moralo dogoditi, postoji ona ista razlika koja je postojala među ljudima koji su tvrdili da Zemla stoji nepomično a da se planete okreću oko nje i onima koji su govorili kako oni ne znaju na čemu se drži Zemlja, ali znaju da ima zakona po kojima se upravlja i njeno i ostalih planeta kretanje. Istorijski događaj nema niti može imati uzroka, izuzimajući jedinstveni uzrok svih uzroka. Ali ima zakona koji upravljaju događajima, od kojih su nam neki nepoznati, a neke možemo da napipamo. Te zakone možemo otkriti tek onda kad se potpuno otresemo traženja uzroka u volji jednog čoveka, isto onako kao što su se zakoni po kojima se kreću planete mogli otkriti tek onda kad su se ljudi otresli zamišljanja da je Zemlja nepomična.

Istoričari smatraju da je, posle borodinske bitke, i pošto je neprijatelj zauzeo Moskvu i ona bila spaljena, najvažnija epizoda u ratu 1812. godine kretanje ruske vojske s rjazanskog na kaluški drum i do tarutinskog logora – takozvani krilni marš iza Crvene Pahre. Istoričari pripisuju raznim ličnostima slavu za to genijalno delo i prepiru se o tome kome upravo ona pripada. Čak inostrani, štaviše francuski istoričari, kad govore o tom krilnom maršu, priznaju ruskim vojskovođama genijalnost. Ali zašto vojni pisci, a posle njih i svi drugi, misle da je taj krilni marš veoma mudar pronalazak jedne ličnosti koji je spasao Rusiju i upropastio Napoleona – to je veoma teško razumeti. Prvo, teško je razumeti u čemu je mudrost i genijalnost tog kretanja; jer da čovek pogodi da je vojsci (kad je ne napadaju) najbolji položaj onde gde ima više provijanta, nije potrebno

veliko umno naprezanje. I svak, pa čak i nezrelo dete od trinaest godina, mogao se bez muke setiti da je za vojsku u 1812. godini, posle odstupanja iz Moskve, najzgodniji položaj bio na kaluškom drumu. I tako, prvo, ne može se razumeti kakvim umovanjem dolaze istoričari do toga da nalaze nešto mudro u tom manevru. Drugo, još je teže razumeti u čemu upravo istoričari vide spasonosnost tog manevra po Ruse, a štetnost po Francuze; jer je taj krilni marš, u ostalim prilikama koje su mu prethodile, pratile ga i posle njega nastale, mogao biti štetan po rusku a spasonosan po francusku vojsku. Što se položaj ruske vojske počeo kretati nabolje otkako je izvršeno to kretanje, nikako iz toga ne izlazi da je tome uzrok to kretanje.

Taj krilni marš ne samo što ne bi mogao doneti kakve koristi, nego bi mogao upropastiti rusku armiju, da se uz to nisu stekli drugi uslovi. Šta bi bilo da nije izgorela Moskva? Šta bi bilo da nije Mira izgubio iz vida Ruse? Šta bi bilo da Napoleon nije ostao neaktivan? Šta bi bilo da je ruska armija, po savetu Benigsenovom i Barklajevom, zametnula bitku kod Crvene Pahre? Šta bi bilo da su Francuzi napali Ruse dok su oni odstupali iza Pahre? Šta bi bilo da je Napoleon, docnije, kad se primakao Tarutinu, napao Ruse makar s desetim delom energije s kojom ih je napao u Smolensku? Šta bi bilo da su Francuzi pošli na Petrograd?... Kod sviju ovih pretpostavki mogla je spasonosnost krilnog marša da se okrene u propast.

Treće, i najnerazumljivije, to je što ljudi koji proučavaju istoriju navalice neće da vide kako se krilni marš ne može nikako pripisivati jednom čoveku, kako njega nije niko nikad predviđao, kako se taj manevar, isto onako kao i odstupanje u Filima, nije u pravom smislu nikad nikom predstavljao u njegovoj celini, nego je korak po korak, događaj po događaj, trenutak po trenutak poticao iz nebrojene množine najrazličnijih uslova i samo se onda predstavio u svoj celini kad je bio svršen i postao prošlost.

Na veću u Filima kod ruske komande osvajala je misao da se odstupa, po sebi se razume, pravo nazad, to jest, nižnjegorodskim drumom. A da je bilo tako dokazuje to što je većina glasova u veću data u tom smislu i, što je glavno, dokazuje onaj poznati razgovor koji se posle veća vodio između glavnokomandujućeg i Lanskog, koji je upravljao provijantskim odsekom. Lanski je javio glavnokomandujućem da je provijant za vojsku prikupljen poglavito pored reke Oke, u tulskoj i kazanskoj guberniji, i da će provijant, ako se bude odstupilo k Nižnjemu, biti odvojen od vojske velikom rekom Okom, preko koje je prevoz u prvo zimsko doba nemogućan. To je bio prvi znak da je potrebno odustati od odstupanja pravo na Nižnji koje je pre toga izgledalo kao najprirodnije. Vojska se zadržala neko vreme malo južnije, pored rjazanskog druma i bliže komori.

Posle toga neaktivnost Francuza, koji su čak izgubili iz vida rusku vojsku, briga o zaštiti tulske fabrike i poglavito to što je bilo korisnije biti bliže svom provijantu, prinudilo je vojsku da se pomakne još južnije, na tulski drum. Kad su komandanti ruske vojske prešli drskim kretanjem iza Pahre na tulski drum, oni su mislili da se zaustave kod Podoljska, a nisu ni pomišljali na tarutinsku poziciju. Ali nebrojena množina prilika i nova pojava francuskih trupa, koje su ranije bile izgubile iz vida Ruse, i projekti za bitku i, što je glavno, obilje provijanta u Kalugi prinudili su našu vojsku da se još više pomakne na jug i da pređe u sredinu puteva svog provijanta, s tulskog na kaluški drum, do Tarutina. Isto onako kao što se ne može da odgovori na pitanje kada je napuštena Moskva, ne može da se odgovori kad je upravo i ko rešio da se pređe do Tarutina. Tek onda kad je vojska već došla do Tarutina usled nebrojenih, diferencijalnih sila, tek onda su ljudi počeli uveravati sebe da su oni to hteli i davno predvideli.

II

Znameniti krilni marš bio je samo u tome što je ruska vojska, odstupajući sve pravo nazad povratnim pravcem, skrenula, pošto je nastupanje Francusko bilo već prestalo, s pravog pravca koji je isprva bio uzet, pa, ne videći za sobom potere, prirodno okrenula na onu stranu kuda ju je vuklo obilje hrane.

Kad bi čovek zamislio ne genijalne vojskovođe na čelu ruske vojske, nego prosto samu vojsku bez starešina, ni ta vojska ne bi mogla učiniti ništa drugo, sem povratnog kretanja ka Moskvi, opisujući luk sa one strane na kojoj je bilo više provijanta i gde je bio bogatiji kraj.

Taj prelazak s nižnjegorodskog druma na rjazanski, tulski i kaluški drum bio je toliko prirodan da su baš u tom pravcu jurili pljačkaši ruske armije i da se iz Petrograda zahtevalo da Kutuzov baš u tom pravcu prevede svoju vojsku. Kutuzov je u Tarutinu dobio od cara gotovo prekor što je pomakao vojsku na rjazanski drum, a upućivan je na onaj isti položaj prema Kalugi na kome se već nalazio kad je dobio pismo od gospodara.

Lopta ruske vojske, koja se kotrljala pravcem koji joj je dao udar za vreme cele kampanje i u borodinskoj bici, zauzela je, kad je nestalo snage tog udara a nije dobila nove udare, položaj koji joj je bio prirodan.

Zasluga Kutuzovljeva nije bila u nekom genijalnom, kao što to nazivaju, strategijskom manevru, nego u tom što je jedini on razumevao značaj svršenog događaja.

Jedino on razumeo je već tad šta znači neaktivnost francuske vojske, jedini on tvrdio je i dalje da je borodinska bitka bila pobeda; jedini on – onaj koji je, moglo bi izgledati, po svom položaju kao glavnokomandujući bio dužan da nastupa – on jedini upotrebio je svu svoju snagu da zadrži rusku vojsku od nekorisnih bitaka.

Pod Borodinom ranjeni zver ležao je negde onamo gde ga je ostavio odbegli lovac; ali je li živ, je li jak, ili se samo pritajio, to lovac nije znao. Odjedanput se začulo ječanje tog zvera.

Ječanje tog ranjenog zvera, francuske vojske, dokaz njene propasti, beše odašiljanje Loristona u Kutuzovljev logor s molbom za mir.

Napoleon je sa svojim uverenjem da nije dobro ono što je dobro nego ono što njemu padne na um, napisao Kutuzovu ono što mu je prvo došlo na um, a što nije imalo nikakvog smisla.

„Monsieur le prince Koutouzow,“ – pisao je on – „j’envoie près de vous un de mes aides de camp généraux pour vous entretenir de plusieurs objets intéressants. Je désire que votre Altesse ajoute foi à ce qu’il lui dira, surtout lorsqu’il exprimera les sentiments d’estime et de particulière considération que j’ai depuis longtemps pour sa personne. Cette lettre n’étant à autre fin, je prie Dieu, Monsieur le prince Koutouzow, qu’il vous ait en Sa sainte et digne garde.

Moscou, ce 30 octobre 1812.

Signé: Napoléon.“58

„Je serais maudit par la postérité si l’on me regardait comme le premier moteur d’un accommodement quelconque. Tel est l’esprit actuel de ma nation”59, odgovorio je Kutuzov i nastavio da upotrebljava svu svoju snagu da zadrži vojsku od nastupanja.

Za mesec dana dok je francuska vojska pljačkala po Moskvi i dok je ruska vojska spokojno bivakovala pod Tarutinom, dogodila se promena u odnosu snaga obeju armija (duha i broja), posle koje se preimućstvo snage pokazalo na strani Rusa. Pri svem tom što je položaj francuske vojske i njen broj bio nepoznat Rusima, čim se promenio odnos, odmah se u nebrojenoj količini znakova pokazala potreba da se nastupa. Ti su znaci bili: i odašiljanje Loristopa, i izobilje provijanta u Tarutinu, i izveštaji o francuskoj neaktivnosti i neredu koji su dolazili sa svih strana, i kompletovanje naših pukova regrutima, i lepo vreme, i duži odmor ruskih vojnika, i nestrpljenje da se izvrši posao za koji su svi iskupljeni, što se obično pojavljuje u vojskama posle odmora, i želja da se dozna šta se radi

58 Gospodine kneže Kutuzove, šaljem vam jednog od mojih glavnih ađutanata da razgovara s

vama o više važnih predmeta. Želim da vaša svetlost pokloni vere onome što joj bude kazao, osobito kad bude izražavao osećanja uvaženja i naročitog poštovanja koje odavno imam prema vašoj ličnosti. Kako je ovo pismo samo zato pisano, molim Boga, gospodine kneže Kutuzove, da vas čuva pod svojom svetom i dostojnom zaštitom.

Moskva, 30. oktobra, 1812. Potpisan: Napoleon.

59 Klelo bi me potomstvo kad bi me smatralo kao prvog pokretača ma kakve pogodbe. Takav je

sad duh moga naroda.

u francuskoj vojsci, tako davno izgubljenoj iz vida, i smelost s kojom su sad krstarile ruske izvidnice oko Francuza koji su stajali u Tarutinu, i glasovi o lakim pobedama koje su održali nad Francuzima mužici i partizani, i zavist podstaknuta time, i osećanje osvete koje je bilo u duši svakog čoveka dokle su god Francuzi bili u Moskvi, i što je glavno – nejasno saznanje, poniklo u duši svakog vojnika, da je sad izmenjen odnos snaga i da je preimućstvo na našoj strani. Bitni odnos snage izmenio se i nastupanje je postalo neophodno. I odmah onako isto tačno kao što počinju izbijati na časovniku sati kad skazaljka potpuno obiđe krug, izrazilo se u višim sferama, prema bitnoj promeni snage, jače kretanje, šištanje i izbijanje sati.

III

Ruskom vojskom upravljali su Kutuzov sa svojim štabom i car iz Petrograda. Još pre nego što je dobiven izveštaj da je Moskva napuštena, sastavljen je u Petrogradu opširan plan celog rata i poslan Kutuzovu da se upravlja po njemu. Iako je taj plan bio sastavljen s pretpostavkom da je Moskva još u našim rukama, štab ga je odobrio i uzet je na izvršenje. Kutuzov je pisao samo to da je uvek teško izvršiti daleke diverzije. I, da bi se otklonile teškoće na koje se nailazi, slata su nova uputstva i novi ljudi, koji su morali da prate njegove radove i da izveštavaju o njima.

Sem toga, sad se u ruskoj vojsci menjao sav štab. Popunjavana su mesta poginulog Bagrationa i uvređenog Barklaja koji se uklonio. Veoma su ozbiljno razmišljali šta će biti bolje: da li namestiti A. mesto B., a B. mesto D., ili, naprotiv, D. mesto A. itd., kao da je nešto drugo, sem zadovoljstva A. i B., moglo zavisiti od toga.

Zbog mržnje između Kutuzova i njegovog načelnika štaba Benigsena i zbog prisustva poverljivih carevih ljudi i tih premeštaja, u štabu se više nego obično razvila borba partija: A. je kopao jamu B., D. je kopao jamu C. itd., u svim mogućim premeštajima i kombinacijama. Kod svakog od tih podrivanja predmet spletke bilo je, većinom, ratovanje, kojim su svi ti ljudi mislili da upravljaju; ali je to ratovanje teklo nezavisno od njih, upravo onako kako je moralo teći, to jest, da se nikad ne slaže sa onim što su smišljali ljudi, nego da potiče iz suštine odnosa masa. Sva ta smišljanja, koja su se ukrštala i zamrsivala, bila su u višim sferama samo veran refleks onoga što se moralo dogoditi.

„Kneže Mihailo Ilarionoviču!“ – pisao je car 2. oktobra u pismu koje je dobiveno posle tarutinske bitke.

„Od 2. septembra Moskva je u rukama neprijateljskim. Poslednji vaši raporti su od 20; i za sve to vreme ne samo što nije ništa preduzeto za akciju protiv neprijatelja i za oslobođenje prvoprestonog grada, nego ste, prema poslednjim vašim raportima, još odstupili nazad. Serpuhov je već zauzelo neprijateljsko odeljenje i Tula, sa svojom čuvenom i vojsci toliko potrebnom fabrikom, nalazi se u opasnosti. Iz raporta generala Vincengeroda vidim da se jedan neprijateljski korpus od 10.000 ljudi primiče petrogradskom drumu. Drugi, od nekoliko hiljada, kreće se k Dmitrovu. Treći se pomakao napred vladimirskim drumom. Četvrti, dosta jak, stoji između Ruzoje i Možajska. A sam Napoleon nalazi se od 25. septembra u Moskvi.

Prema svima ovim izveštajima, kad je neprijatelj rasparčao svoju vojsku na jaka odeljenja, kad je Napoleon još u Moskvi sam sa svojom gardom, je li mogućno da je vojska neprijateljska koja se nalazi pred vama velika i da vam ne dopušta da nastupate? Naprotiv, može se pouzdano misliti da vas on goni odeljenjima ili, bar, korpusom mnogo slabijim od vojske vama poverene. Izgledalo je da biste vi, koristeći se ovim prilikama, mogli povoljno napasti neprijatelja slabijeg od vas i satrti ga, ili, u najmanju ruku, nagoneći ga da odstupi, sačuvati u našim rukama veliki deo gubernija koje neprijatelj sad zauzima i tim samim otkloniti opasnost od Tule i ostalih naših gradova u unutrašnjosti. Na vas će pasti odgovornost ako neprijatelj bude u stanju da opremi veliki korpus na Petrograd da ugrožava ovu prestonicu u kojoj nije moglo ostati mnogo vojske, jer vi, s poverenom vam armijom, ako radite odlučno i ustalački, imate sva sredstva da otklonite ovu novu nesreću. Imajte na umu da ste vi još dužni odgovora uvređenoj otadžbini za gubitak Moskve. Vi ste videli moju gotovost da vas nagradim. Ta gotovost neće oslabiti u meni, ali ja i Rusija imamo prava očekivati od vaše strane svu usrdnost, stalnost i uspehe, koje nam obećavaju vaš um, vaše ratničke sposobnosti i hrabrost vojske koju predvodite.“

Ali dok je to pismo, koje je dokazivalo da se bitni odnos snaga već vidi i u Petrogradu, bilo na putu, Kutuzov već nije mogao zadržati vojsku od nastupanja i bitka je već bila data.

Kozak Šapovalov, koji se 2. oktobra desio u patroli, ubio je iz puške jednog zeca i ranio drugog. Jureći za ranjenim zecom, Šapovalov je zašao daleko u šumu i nabasao na levo krilo vojske Miratove, koje je stajalo bez ikakve opreznosti. Kozak je, smejući se, ispričao svojim drugovima kako umalo nije pao Francuzima u šake. Zastavnik, kad je čuo tu priču, saopštio je komandiru.

Kozaka prizovu i ispitaju; kozački komandiri hteli su da se koriste tom prilikom te da otmu konjâ, ali jedan od starešina, poznat s višim oficirima u vojsci, javi taj fakt štabnom generalu. U štabu je u poslednje vreme bilo zapeto stanje. Nekoliko dana pre toga Jermolov je došao Benigsenu i molio ga da upotrebi svoj uticaj na glavnokomandujućeg da se udari na neprijatelja.

– Kad vas ne bih poznavao, pomislio bih da ne želite to za što molite. Treba samo da savetujem jedno, pa će presvetli izvesno učiniti drugo – odgovorio je Benigsen.

Izveštaj kozački, potvrđen izaslanim izvidnicama, pokazao je da je događaj sasvim zreo. Zategnuta žica odapela se, zašištao je časovnik i počeo da izbija. Pored sve svoje prividne vlasti, svoga uma, iskustva, poznavanja ljudi, Kutuzov, pošto je uzeo u obzir pisamce Benigsenovo, koji je poslao svoj izveštaj caru, pošto je uzeo u obzir jednu i istu želju koju izjavljuju svi generali, želju carevu i izveštaj kozački, već nije mogao zadržati neminovan pokret i izdao je zapovest da se učini ono što je smatrao kao uzaludno i štetno – odobrio je svršen fakt.

IV

Pisamce koje je dao Benigsen o neophodnosti nastupanja i izveštaji kozački o nezaštićenom levom krilu francuskom bili su samo poslednji znaci da je potrebno izdati zapovest za nastupanje i ono je zakazano za 5. oktobar.

Kutuzov je potpisao dispozicije 4. oktobra izjutra. Tol je pročitao dispoziciju Jermolovu i ponudio ga da izda dalje naredbe.

– Dobro, dobro, sad nemam kad – rekao je Jermolov i izišao iz sobe.

Dispozicija koju je sastavio Tol bila je vrlo lepa. Onako isto kao i u onoj austerličkoj dispoziciji, bilo je napisano, iako ne nemački:

„Die erste Colonne marschirt tuda i tuda, die zweite Colonne marschirt60 tuda i tuda“ itd. I sve te kolone stizale su, na hartiji, u određeno vreme na svoje mesto i uništavale neprijatelja. Sve je bilo, kao i u svim dispozicijama, divno smišljeno i, kao u svim dispozicijama, nijedna kolona nije stigla ni u svoje vreme ni na svoje mesto.

Kad je dispozicija bila spremljena u potrebnom broju primeraka, dozvan je jedan oficir i poslan Jermolovu da mu preda hartije na izvršenje. Mladi oficir konjičke garde, ordonans Kutuzovljev, zadovoljan važnošću date mu misije, otišao je u stan Jermolovljev.

– Otišao je – reče mu posilni Jermolovljev. Oficir konjičke garde ode generalu kome je Jermolov često odlazio.

– Nema ga, ni generala nema.

Oficir konjičke garde uzjaha konja, pa ode drugome.

– Nema ga, otišao.

„Da ne odgovaram ja što se dangubi! Ovo je baš nezgoda!“ – pomisli oficir. Obigrao je sav logor. Neki mu rekoše da su videli kako je Jermolov sa ostalim generalima odjahao nekud; neki su govorili da je, po svoj prilici, opet kod kuće. Oficir nije ni ručao, tražio ga je do šest sati uveče. Jermolova ne beše nigde i niko nije znao gde je. Oficir se na brzu ruku malo založi kod jednog druga, pa ode opet u prethodnicu, Miloradoviču. Ni Miloradoviča ne beše kod kuće; ali tu mu rekoše da je Miloradovič na balu kod generala Kikina i da je tamo, svakako, i Jermolov.

– A gde je to?

– Eno onde u Ječkinu – reče jedan kozački oficir i pokaza na spahijsku kuću u daljini.

60 Prva kolona maršovaće. Druga kolona maršovaće.

– Kako će tamo, izvan lanca?

– Poslali su u lanac dva naša puka, sad ti je tamo pijanka, prođi se! Dve muzike, tri hora pevača.

Oficir ode izvan lanca Ječkinu. Primičući se kući, ču još izdaleka složno veselo pevanje vojničke poskočice:

„Na livadi... livadi!...“ dopirali su glasovi, uz podvriskivanje i čampareta, koje je ponekad zaglušivala vika. Oficiru se razveseli srce od tih glasova, ali istovremeno oseti strah da ne bude kriv što tako dugo nije predao važnu, poverenu mu zapovest. Beše već devet sati. On sjaha s konja i uđe u jednu veliku spahijsku kuću, koja beše ostala čitava i koja se nalazila između Rusa i Francuza. U bifeu i u predsoblju behu se ustumarali lakeji s vinom i jestivom. Pod prozorima su stajali pevači. Oficira uvedoše na vrata i on ugleda, odjedanput, sve najglavnije generale zajedno, a među njima i krupnu, uočljivu figuru Jermolovljevu. Svi generali behu u raskopčanim sjurtucima, crveni u licu, veseli i grohotom se smejahu, stojeći u polukrugu. Jedan omalen, lep general, crven u licu, igrao je brzo i vešto trepak nasred sale.

– Ha, ha, ha! Bravo, Nikolaje Ivanoviču! Ha, ha, ha!...

Oficir je osećao da će, kad u tom trenutku uđe s važnom zapovešću, dvostruko pogrešiti, pa je hteo da pričeka; ali ga ugleda jedan od generala i kad doznade zašto je došao, javi Jermolovu. Jermolov se namršti, naiđe pred oficira, sasluša ga, uze od njega hartiju i ništa mu ne reče.

– Ti misliš da je on to iznenadno otišao? – rekao je to veče jedan štabni drug oficiru konjičke garde za Jermolova. – Koješta, otišao je on navalice. Da Konovnjicinu podrije. Pazi samo kakva će zbrka biti sutra!

V

Sutradan, rano izjutra, ustao je stari Kutuzov, pomolio se bogu, obukao se i s nemilom svešću da mora upravljati bitkom koju nije odobravao, seo u kola i izišao iz Ljetašovke, pet vrsta iza Tarutina, do onog mesta gde je trebalo da budu iskupljene kolone koje će nastupati.

Kutuzov se vozio i pri tome bi čas zadremao, čas se probudio i osluškivao da li se ne čuje s desna puškaranje, da nije počeo boj. Ali svud još beše tišina. Samo je počeo da sviće vlažan i tmuran jesenji dan. Blizu Tarutina Kutuzov opazi neke konjanike gde vode konje na vodu preko druma kojim su išla kola. Kutuzov ih pogleda bolje, zaustavi kola i upita iz kog su puka. Konjanici behu iz one kolone koja je trebalo da je već daleko napred u zasedi.

„Može biti greška“ – pomisli stari glavnokomandujući. Ali kad ode još dalje, Kutuzov ugleda pešadijske pukove, složene puške, vojnike kako vare kašu i donose drva, još u gaćama. Kutuzov dozva oficira. Oficir reče kako nije bilo nikakve naredbe o nastupanju.

– Kako da nije... – poče Kutuzov, ali odmah ućuta i naredi da mu zovnu najstarijeg oficira. Sišavši s kola, on obori glavu i poče da hoda tamo-amo, dišući teško, ćuteći i čekajući. Kad dođe pozvani oficir iz glavnog štaba, Ajhen, Kutuzov pocrvene ne zato što je taj oficir bio uzrok pogreške, nego zato što je bio zgodan predmet da se na njemu iskali gnev. I stari ratnik, tresući se i gušeći se, dođe u ono besnilo u koje je samo on bio kadar doći i u kome bi se valjao po zemlji od gneva, pa napade na Ajhena, preteći mu rukama, vičući i sokački psujući. Jedan drugi oficir, kapetan Brozin, koji se slučajno našao tu, izvuče isto tako, bez ikakve krivice.

– Kakav je, opet, ovo nitkov? Treba to streljati! Gadovi! – vikao je Kutuzov promuklo, mašući rukama i posrćući. On je osećao fizički bol. On, glavnokomandujući, presvetli, koga svak uverava kako nije niko u Rusiji nikad imao takvu vlast kao on, pa sad doveden u takav položaj – izložen podsmehu cele vojske!

„Uzalud sam se tako požurio da se pomolim Bogu za današnji dan, uzalud nisam noćas spavao nego o svemu mislio!“ – pomislio je on o samom sebi. „Dok sam bio momčić oficir niko mi se ne bi smeo tako podsmehnuti... A sad!“

On je osećao fizički bol kao od telesne kazne i nije mogao da taj bol ne izrazi gnevnom i mučeničkom vikom; ali ga brzo izdade snaga i on pogleda oko sebe i oseti da je izgovorio mnogo ružnih reči, pa sede u kola i ćuteći ode natrag.

Jednom iskaljen gnev nije se više vraćao i Kutuzov je, žmirkajući malaksalo očima, slušao pravdanje, odbranu (Jermolov mu nije došao do sutradan) i navaljivanje Benigsenovo, Konovnjicinovo i Tolovo da se to promašeno kretanje izvrši sutradan.

I Kutuzov je morao opet da pristane.

VI

Sutradan s večera iskupile su se trupe na određenim mestima i krenule noću. Bila je jesenja noć s tamnoljubičastim oblacima, ali bez kiše. Zemlja je bila vlažna, ali ne beše blata i trupe su išle bez šuma, samo se ponekad slabo čulo kloparanje artiljerije. Zabranili su da se razgovara glasno, da se puši, da se kreše vatra; konje su zadržavali da ne ržu. Ta tajanstvenost preduzeća davala mu je više privlačnosti. Ljudi su maršovali veselo. Neke se kolone zaustaviše, složiše puške u kupe, pa polegaše po hladnoj zemlji, misleći da su došle gde je trebalo; neke (većina) kolone išle su svu noć i svakako nisu otišle onamo kuda je trebalo.

Grof Orlov-Denisov s kozacima (najmanji odred od svih ostalih) stigao je jedini na svoje mesto i u svoje vreme. Taj odred se zaustavio na krajnjoj ivici šume na putanji iza sela Stromilove u Dmitrovsko.

Pred zoru razbudiše grofa Orlova, koji beše pridremao. Behu doveli jednog begunca iz francuskog logora. To beše poljski podoficir iz korpusa Ponjatovskog. Podoficir objasni na poljskom kako je prebegao zato što je uvređen u službi, kako bi trebalo da je odavno oficir, kako je od svih hrabriji i kako ih je zbog toga ostavio i hoće time da ih kazni. On reče da je Mira zanoćio na jednu vrstu od njih i da će ga on, ako mu dadu sto ljudi pratnje, živog uhvatiti. Grof Orlov-Denisov posavetova se sa svojim drugovima. Ponuda je bila suviše primamljiva da je odbije. Svi su se nudili da idu, svi su savetovali da se pokuša. Posle mnogo prepiranja i mudrovanja, general-major Grekov reši da ide s dva kozačka puka s podoficirom.

– Ali upamti – reče grof Orlov-Denisov podoficiru na polasku: – ako si slagao, narediću da te obese kao psa, a ako bude istina – imaš sto dukata.

Podoficir, držeći se odlučno, ne odgovori na te reči, nego uzjaha konja i krenu s Grekovom, koji se beše brzo spremio. Izgubiše se u šumi. Grof Orlov, ježeći se od jutarnje hladnoće i uzbuđen onim što je započeo na svoju odgovornost, pošto isprati Grekova, iziđe iz šume i poče da razgleda neprijateljski logor, koji se nesigurno video prema jutarnjoj svetlosti i vatrama koje su dogorevale. Trebalo je da se naše kolone pojave desno od grofa Orlova-Denisova, na otvorenoj nizbrdici. Grof Orlov je gledao tamo; ali, iako bi se izdaleka mogle opaziti, te kolone nisu se videle. Kao što se učini grofu Orlovu-Denisovu, a naročito po rečima njegovog ađutanta, koji je imao vrlo oštar vid, u francuskom logoru počinjali su da se kreću.

– Ah, zaista je dockan! – reče grof Orlov, kad pogleda logor. I, kao što često biva kad nam čovek kome smo poverovali više nije pred očima,

njemu odjedanput bi sasvim jasno i očevidno da je onaj podoficir varalica, da je lagao i da će samo pokvariti sav napad odvođenjem ta dva puka koja će zavesti bogzna kud. Pa, zar je mogućno iz tolike mase trupa iščupati glavnog komandanta!

– Doista, laže ta hulja – reče grof.

– Mogu se vratiti – reći će jedan iz svite koji je, kao i grof Orlov, video da ne treba verovati u počet posao kad je pogledao logor.

– A? Zbilja?... Kako vi mislite, da li da ih ostavimo, ili ne?

– Ako zapovedate da ih vratimo?

– Da se vrate, da se vrate! – reče odjedanput odlučno grof, gledajući u časovnik. – Dockan će biti, sasvim se razdanilo.

I ađutant otrča preko šume za Grekovom. Kad se Grekov vratio, grof Orlov-Denisov, uzbuđen i tim obustavljenim pokušajem i uzaludnim očekivanjem pešadijskih kolona koje se još nikako ne pojavljuju, i blizinom neprijatelja (svi ljudi njegovog odreda behu tako isto uzbuđeni), odluči da se nastupa.

On šapatom komandova: „Jaši!“ Rasporediše se, prekrstiše se... – U ime boga!

„Uraaaaa!“ zagrme po šumi i kozaci, sve stotina za stotinom, kao da sipaju iz torbe, poleteše veselo sa svojim položenim kopljima preko potočića logoru.

Jedan Francuz, koji prvi ugleda kozake, dreknu očajno i uplašeno, i sve što se desi u logoru neobučeno, još bunovno, ostavi topove, puške, konje i pobeže kud koje.

Da su kozaci terali dalje Francuze, ne obraćajući pažnju na ono što je iza njih i oko njih, oni bi uhvatili i Mirata, i sve što je tu bilo. Starešine su to i htele. Ali kad su se kozaci dokopali pljačke i zarobljenika, nisi ih mogao krenuti s mesta. Niko nije slušao komandu. Tu je zarobljeno 1500 ljudi, zadobiveno 38 topova, zastave, i, što je najvažnije za kozake, konji, sedla, ćebad i razne stvari. Sa svim tim valjalo je posvršavati, prikupiti zarobljenike, topove, podeliti pljačku, posvađati se, pa se čak i pobiti među sobom: i kozaci su se time zanimali.

Kad Francuzi videše da ih više ne gone, oni počeše dolaziti k sebi, iskupiše se pod svoje komande i uzeše da pucaju. Orlov-Denisov čekao je neprestano kolone i nije dalje nastupao.

Međutim, pešačke trupe zadocnelih kolona kojima je komandovao Benigsen i upravljao Tol, po dispoziciji: die erste Colonne marschirt61 itd., krenule su kako treba i, kao što uvek biva, otišle nekud, ali ne onamo gde

61 Prva kolona maršovaće.

im je bilo određeno. Kao što uvek biva, ljudi koji su veselo pošli stali su se zaustavljati; čulo se nezadovoljstvo, uvidela se zabuna, krenuli su nekud nazad. Protrčavali su ađutanti i generali, vikali, ljutili se, svađali se, govorili kako nikako ne treba ići tuda i kako su zadocnili, nekog su grdili itd., i najzad su svi odmahnuli rukom i pošli samo da bi se išlo nekud. „Nekud ćemo doći!“

I doista su došli, ali ne onamo, a neki su došli i onamo, ali su tako zadocnili da su došli bez ikakve koristi, već samo zato da u njih gađaju. Tol, koji je u toj bici igrao ulogu Vajrotera u austerličkom boju, brižljivo je jurio od mesta do mesta i svuda nalazio sve naopako. Tako je nabasao na korpus Bagovutov u šumi kad je već bilo sasvim svanulo, a trebalo je da taj korpus bude već odavno onamo s grofom Orlovom-Denisovom. Razdražen i ogorčen zbog neuspeha i misleći da neko mora biti za to kriv, Tol je dojurio do korpusnog komandanta i počeo ga oštro prekorevati i govoriti kako ga treba streljati za to. Bagovut, stari, oproban u ratu, miran general, takođe namučen mnogim zastajkivanjem, zabunom, suprotnim naredbama, na čuđenje sviju i sasvim protivno svojoj naravi, raspomami se i izgovori Tolu dosta neprijatnih stvari.

– Ja neću ni od koga da primam lekcije, a umem da ginem sa svojim vojnicima isto tako dobro kao i drugi – reče on i pođe s jednom divizijom napred.

Kad je izišao u polje pod francuske kuršume, razljućeni i hrabri Bagovut, ne misleći je li korisno ili štetno njegovo stupanje u boj sada, i to s jednom divizijom, pošao je pravo i poveo svoje trupe pod vatru. Opasnost, đulad i kuršumi behu upravo ono što je njemu bilo potrebno u njegovom gnevu. Jedan od prvih kuršuma ubi ga, ostali kuršumi pobiše mnogo vojnika. I njegova je divizija stajala neko vreme pod vatrom bez koristi.

VII

Međutim je trebalo da druga kolona napadne Francuze s fronta, ali je kod te kolone bio Kutuzov. On je dobro znao da od te bitke, počete protiv njegove volje, neće biti ništa sem zbrka i uzdržavao je vojsku, koliko je to bilo u njegovoj vlasti. On se nije kretao.

Kutuzov je ćutke jahao na svom malom zelenku i leno odgovarao na predloge da se napadne.

– Vama je sve na jeziku da napadate, a ne vidite da ne umemo izvoditi složene manevre – rekao je Miloradoviču koji ga je zamolio da ide napred.

– Niste umeli jutros da uhvatite Mirata živog ni da dođete na vreme na mesto: sad ništa ne vredi! – odgovorio je drugome.

Kad su Kutuzovu javili kako sad ima dva bataljona Poljaka Francuzima iza leđa, gde po kozačkim izveštajima nije ranije nikog bilo, on se okrenuo i pogledao popreko Jermolova (s njim nije govorio još od juče).

– Eto, traže da se nastupa, iznose razne projekte, a čim pristupiš poslu, nije ništa gotovo, a unapred izvešteni neprijatelj sprema se.

Jermolov učkilji očima i lako se osmehnu kad to ču. On je video da ga je minula oluja i da će se Kutuzov ograničiti na tu aluziju.

– To se mene tiče – reče polako Jermolov i gurnu kolenom Rajevskog koji je stajao pored njega.

Ubrzo posle toga Jermolov stupi napred pred Kutuzova i ponizno raportova:

– Nije izgubljeno vreme, vaše svetlosti, neprijatelj nije otišao. Ako zapovedate da nastupamo? Inače, garda neće ni dima omirisati.

Kutuzov ništa ne odgovori, ali kad mu javiše da trupe Miratove odstupaju, on naredi da se nastupa; ali posle svakih sto koraka zastajkivao je po tri četvrti sata.

Čitava bitka svela se samo na ono što su učinili kozaci Orlova-Denisova; ostale trupe samo su izgubile uzalud nekoliko stotina ljudi.

Za ovu bitku dobio je Kutuzov orden u dijamantima, Benigsen takođe dijamante i sto hiljada rubalja, ostali su dobili prema svom činu takođe mnogo lepih nagrada, i posle te bitke učinjene su opet nove promene u štabu.

„Tako ti se to kod nas uvek radi, sve naopako!“ – govorili su posle tarutinske bitke ruski oficiri i generali, isto onako kao što i sad govore,

dajući time na znanje kako nekakav ludak tamo radi tako sve naopako, a mi ne bismo tako radili. Ali ljudi koji tako govore ili ne znaju stvar o kojoj govore, ili namerno varaju sebe. Nijedna bitka – ni tarutinska, ni borodinska ni austerlička, ne svršava se onako kako su mislili njeni rukovodioci. To je glavno.

Nebrojena količina slobodnih snaga (jer čovek ne biva nigde slobodniji nego za vreme bitke, gde se tiče života i smrti) utiče na pravac bitke i taj se pravac ne može nikad znati unapred i nikad se ne poklapa s pravcem nijedne snage.

Kad mnoge snage utiču odjedanput u raznim pravcima na kakvo telo, onda se pravac kretanja toga tela ne može da poklapa ni s jednom od tih snaga; nego će biti uvek srednji, najkraći pravac, biće ono što se u mehanici zove dijagonala paralelograma snaga.

Kad u opisima istoričara, naročito francuskih, nađemo kako se kod njih vode ratovi i biju bojevi po unapred određenom planu, onda je jedini zaključak koji možemo iz toga izvesti da ti opisi nisu tačni.

Tarutinska bitka nije, očevidno, postigla cilj koji je imao u vidu Tol: da trupe uvede u boj uredno po dispoziciji, niti cilj koji je imao grof Orlov, da zarobi Mirata, niti cilj da se za trenutak satre čitav korpus, koji su mogli imati Benigsen i ostale ličnosti, niti cilj kakvog oficira koji je želeo da upadne u boj i da se odlikuje, niti cilj kakvog kozaka koji je želeo da dobije više plena nego što je dobio, itd. Ali, ako je cilj bio ono što se doista i dogodilo, i ono što je tada bila zajednička želja svih Rusa (da se isteraju Francuzi iz Rusije i da se satre njihova vojska), onda je sasvim jasno da je tarutinska bitka, upravo zbog njenih nepravilnosti, bila ono što je trebalo u tom periodu rata. Teško je i nemogućno smisliti ma kakav ishod te bitke koji bi više odgovarao cilju nego ovaj ishod koji je ona imala. S najmanjim naporom u najvećoj zbrci i s najništavnijim gubitkom dobiveni su najveći rezultati u celom ratu: prešlo se iz odstupanja u nastupanje, pokazala se slabost Francuza i dat je onaj povod koji je samo očekivala Napoleonova vojska pa da nagne u bekstvo.

VIII

Napoleon ulazi u Moskvu posle sjajne pobede de la Moskowa; sumnjati u pobedu se ne može, jer bojno polje ostaje na Francuzima. Rusi uzmiču i predaju prestonicu. Moskva, puna provijanta, oružja, municije i nebrojenog bogatstva – u rukama je Napoleonovim.

Ruska vojska, dvostruko slabija od francuske, ne pokušava za čitav mesec dana nijedanput da napada. Položaj Napoleonov je najsjajniji. Za to da dvostrukom snagom navali na ostatke ruske vojske i da je uništi, za to da iznudi povoljan mir ili, u slučaju nepristanka, da popreti polaskom na Petrograd, za to da se čak, u slučaju neuspeha, vrati u Smolensk ili u Vilnu, ili da ostane u Moskvi, jednom reči, za to da održi sjajan položaj u kome se tada nalazila francuska vojska nije, izgleda, bila potrebna nikakva osobita genijalnost. Za to je trebalo učiniti nešto najprostije i najlakše: ne dopustiti vojsci da pljačka, spremiti zimsko odelo koje bi se nabavilo u Moskvi za svu vojsku i pravilno skupiti provijant koga je (po kazivanju francuskih istoričara) bilo u Moskvi više nego što bi trebalo za pola godine čitavoj vojsci. Napoleon, taj najgenijalniji genije, koji je kao što uveravaju istornčari, imao vlast da upravlja vojskom, nije ništa od svega toga učinio.

On ne samo što nije ništa od toga učinio, nego je, naprotiv, upotrebio svoju vlast na to da od sviju puteva aktivnosti koji su bili pred njim izabere ono što je bilo najluđe i najštetnije. Od svega što je Napoleon mogao učiniti: da zimuje u Moskvi, da ide na Petrograd, da ide na Nižnji Novgorod, da se vrati natrag, severnije ili južnije, onim putem kojim je posle pošao Kutuzov, ma koliko čovek da izmišlja, ne bi izmislio gluplje i štetnije od onog što je Napoleon učinio, to jest, da ostane do oktobra u Moskvi, ostavljajući trupama na volju da pljačkaju grad, potom kolebajući se da ostavi garnizon, da iziđe iz Moskve, da se približi Kutuzovu, da ne zametne bitku, da udari desno, da dođe do Malog Jaroslavca, da opet ne izvidi može li se probiti, da ne pođe onim putem kojim je pošao Kutuzov, nego da pođe nazad na Možajsk razorenim smolenskim drumom – gluplje od toga ni štetnije po vojsku nije se moglo ništa izmisliti, kao što su to već i posledice pokazale. Neka najveštiji stratezi zamisle da je Napoleonova namera bila da upropasti svoju vojsku, pa nek izmisle drugi niz operacija koji bi tako pouzdano i nezavisno od svega što bi preduzimale ruske trupe upropastio tako potpuno svu francusku vojsku, kao što je to učinio Napoleon.

To je učinio genijalni Napoleon. Ali reći da je Napoleon upropastio svoju vojsku zato što je to hteo ili zato što je bio vrlo glup, bilo bi isto tako

neistinito kao reći da je Napoleon doveo svoje trupe do Moskve zato što je on to hteo i zato što je bio vrlo mudar i genijalan.

I u jednom i u drugom slučaju njegova se lična aktivnost, koja nije imala više snage nego lična aktivnost svakog vojnika, samo podudarala sa onim zakonima po kojima se događaj odigravao.

Nama istoričari sasvim lažno (samo zato što posledice nisu opravdale aktivnost Napoleonovu) opisuju da je Napoleonova snaga oslabila u Moskvi. On je isto onako kao i ranije, kao i posle u 1813. godini, upotrebljavao sve svoje umenje i snagu da uradi onako kako je najbolje i za njega i za njegovu vojsku. Aktivnost Napoleonova u to vreme neobična je isto onako kao što je bila u Egiptu, u Italiji, u Austriji i u Pruskoj. Mi ne znamo pouzdano u kolikoj je meri Napoleonova genijalnost imala uticaja u Egiptu, gde je četrdeset vekova gledalo na njegovu veličinu, jer su nam sva ta velika junačka dela opisali samo Francuzi. Mi ne možemo pouzdano suditi o njegovoj genijalnosti u Austriji i Pruskoj, jer izveštaje o njegovoj aktivnosti tamo moramo crpsti iz francuskih i nemačkih izvora; a nerazumljive predaje čitavih korpusa bez boja i tvrđava bez opsade moraju navesti Nemce da priznadu genijalnost kojom se jedino može objasniti rat što je vođen u Nemačkoj. Ali mi, hvala bogu, nemamo razloga da priznajemo njegovu genijalnost da bismo sakrili svoju sramotu. Mi smo platili za to da imamo pravo da prosto i otvoreno gledamo na stvar, i mi to pravo ne upuštamo.

Aktivnost Napoleonova u Moskvi tako je isto neobična i genijalna kao i svuda. Otkako je stupio u Moskvu, pa sve dok nije izišao iz nje, naredba za naredbom i plan za planom potiču od njega. Njega ne zbunjuje što nema stanovnika ni deputacija, pa čak ne zbunjuje ga ni požar Moskve. On ne gubi iz vida ni dobro svoje vojske, ni operacije neprijateljeve, ni dobro narodâ ruskih, ni upravljanje pariskim poslovima, ni diplomatske kombinacije o skorim uslovima za mir.

IX

U vojnom pogledu, Napoleon, odmah pošto je ušao u Moskvu, strogo naređuje generalu Sebastijanu da pazi na kretanje ruske vojske, šalje korpuse na razne drumove i naređuje Miratu da nađe Kutuzova. Potom se brižljivo stara o utvrđenju Kremlja; zatim pravi genijalni plan potonje kampanje po celoj karti Rusije.

U diplomatskom pogledu, Napoleon doziva k sebi opljačkanog i odrpanog kapetana Jakovljeva, koji ne zna kako će da izmakne iz Moskve, opširno mu razlaže svu svoju politiku i svoju velikodušnost i, napisavši imperatoru Aleksandru pismo u kome smatra za svoju dužnost da javi svome prijatelju i bratu kako je Rastopčin rđavo upravljao u Moskvi, šalje Jakovljeva u Petrograd. Pošto je isto tako podrobno izložio i pred Tutolminim svoje namere i velikodušnost, on šalje i tog starčića u Petrograd da pregovara.

U pravnom pogledu, odmah posle požara naređeno je da se nađu krivci i da se kazne. I zločinac Rastopčin kažnjen je time što je naređeno da se spale njegove kuće.

U administrativnom pogledu, Moskvi je data konstitucija, uređen je municipalitet i objavljeno je ovo:

„Stanovnici moskovski!

Teške su vaše nevolje, ali njegovo veličanstvo imperator i kralj hoće da prekrati trajanje istih. Vas su naučili strašni primeri kako on kažnjava neposlušnost i zločin. Preduzete su oštre mere da se prekrati nered i vrati opšta sigurnost. Očinska administracija, izabrana između vas samih, biće vaš municipalitet ili gradska uprava. Ona će se starati o vama, o vašim potrebama, o vašoj koristi. Članovi iste poznaju se po carevoj lenti koju će nositi preko ramena, a gradski starešina imaće preko iste beo pojas. Ali, u vreme kad nisu na dužnosti, imaće oni samo crvenu traku oko leve ruke.

Gradska policija uređena je po ranijoj odredbi i njenim radom postignuto je da već postoji bolji red. Vlada je postavila dva glavna komesara ili upravnika policije i dvadeset komesara ili članova policije, postavljenih po svima delovima grada. Vi ćete ih poznati po beloj traci koju će nositi oko leve ruke. Nekoliko crkava raznih veroispovesti otvoreno je i u njima se služi bez smetnje služba božja. Vaši sugrađani vraćaju se svaki

dan u svoje stanove i izdate su zapovesti da oni nađu u njima pomoći i zaštite koju im treba dati posle nevolje. To su načini koje je vlada upotrebila da povrati red i olakša vaše stanje; ali da bi to postigla treba da i vi udružite s njom vaša staranja, da zaboravite, ako je mogućno, vaše nevolje koje ste pretrpeli, da se ne nadate toliko zloj sudbini, da budete uvereni da neminovna i sramna smrt čeka one koji se usude dirnuti u vaše osobe i u imovinu koja vam je ostala i, naposletku, da ne sumnjate da će ista biti sačuvana, jer je takva volja najvećeg i najpravednijeg među svima monarsima.

Vojnici i stanovnici, kakve god nacije da ste! Uspostavite javno poverenje, izvor sreće u državi, živite kao braća, potpomažite se uzajamno i zaštićujte, udružite se da biste oborili namere onih što zlo misle, pokoravajte se vojnim i građanskim vlastima, i vaše će suze brzo prestati da teku.“

U pogledu provijanta za vojsku Napoleon je naredio svima trupama da po redu odlaze u Moskvu à la maraude62 i spremaju sebi provijant, tako da bi se na taj način osigurala vojska za potonje vreme.

U religioznom pogledu, Napoleon je zapovedio ramener les popes63 i da se obnovi služenje po crkvama. .

U pogledu trgovine i snabdevanja vojske bila je izlepljena svuda ovakva:

PROKLAMACIJA

„Vi, mirni moskovski stanovnici, zanatlije i radnici, što su vas nevolje udaljile iz grada, i vi, rastureni ratari, što vas bezrazložan strah još zadržava po poljima, slušajte! Tišina se vraća u ovu prestonicu i red se u njoj uspostavlja. Vaši zemljaci izlaze slobodno iz svojih skloništa, jer vide da ih poštuju. Svako nasilje učinjeno protiv njih i njihove svojine kažnjava se bez oklevanja. Njegovo veličanstvo imperator i kralj zaštićava ih i nikog među vama ne smatra za svog neprijatelja, sem onih koji se ogluše o njegove zapovesti. On hoće da prekrati vaše nevolje i da vas vrati vašim kućama i vašim porodicama. Pa odazovite se njegovim plemenitim namerama i dođite nam bez ikakve opasnosti.

62 U pljačku. 63 Da se vrate popovi.

Stanovnici! Vraćajte se s poverenjem u vaše stanove: vi ćete brzo naći načina da podmirite vaše potrebe! Zanatlije i vredni majstori! vratite se vašim rukotvorinama: čekaju vas kuće, dućani, straža da vas čuva, a za vaš rad dobićete platu kako treba! I naposletku vi, seljaci, izlazite iz šuma, gde ste se od straha sakrili, vraćajte se slobodno u vaše kuće, u istinskom uverenju da ćete naći zaštite. U gradu su uređene žitnice, gde seljaci mogu dovoziti suvišnu svoju hranu i povrće. Vlada je preduzela ove mere da im osigura slobodnu prodaju:

1. Počinjući od prvog ovog meseca, seljaci, ratari i oni što žive u okolini Moskve mogu bez ikakve opasnosti donositi u grad svoje namirnice, pa ma kakve vrste one bile, u dve određene žitnice, to jest, na Mohovu poljanu i na Lovački trg.

2. Iste namirnice kupovaće se od njih po onoj ceni na koju kupac i prodavac pristanu međ sobom; a ako prodavac ne dobije cenu koju traži i koliko je pravo, ostaje mu na volju da nosi namirnice natrag u svoje selo, u čemu ga niko ni pod kakvim izgovorom ne može omesti.

3. Svaka nedelja i sreda određena je u svakoj sedmici za velike pijačne dane: toga radi biće utornikom i subotom postavljen dovoljan broj vojske po svima velikim drumovima, u takvoj udaljenosti od grada da zaštiti dovoz.

4. A preduzeće se iste takve mere da se seljacima s njihovim kolima i konjima, kad se budu vraćali, ne čine smetnje.

5. Upotrebiće se bez oklevanja načini da se uspostave redovni trgovi. Stanovnici gradski i seoski, i vi, radnici i zanatlije, ma koje nacije da ste! Pozivate se da izvršite očinske namere njegovog veličanstva imperatora i kralja i da s njim zajedno pripomognete opštoj sreći. Donesite njegovim stopama poštovanje i poverenje i ne oklevajte da se združite s nama!“

Za podizanje duha u vojsci i u narodu neprestano su držane smotre i razdavane nagrade. Imperator je jahao po ulicama i tešio stanovnike; i, pored sve brige oko državnih poslova, posećivao je pozorišne predstave priređene po njegovoj naredbi.

U pogledu dobročinstva, najlepšeg dela krunisanih glava, Napoleon je takođe činio sve što je od njega zavisilo. Naredio je da se na dobrotvornim zavodima napiše: Maison de ma mère,64 i tim aktom združio nežnu sinovlju ljubav s veličanstvenošću vladalačke vrline. Posetio je dom za

64 Dom moje majke.

nahočad i, pošto je dao da mu iscmaču bele ruke sirotani koje je spasao, razgovarao je milostivo s Tutolminom. Potom je, kao što kitnjasto opisuje Tjer, naredio da se izda plata njegovim trupama u ruskom lažnom novcu koji je on pravio.

„Relevant l’emploi de ces moyens par un acte digne de lui et de l’armée française, il fait distribuer des secours aux incendiés. Mais, les vivres étant trop précieux pour être donnés à des étrangers la plupart ennemis, Napoléon aime mieux leur fournir de l’argent, afin qu’ils s’approvisionnent au dehors, et il leur fait distribuer, à eux aussi, des roubles-papier.“65

U pogledu discipline u vojsci, neprestano su izdavane naredbe da se strogo kazni ko ne vrši dužnost u službi i da se stane na put pljačkanju.

65 Pojačavajući upotrebu tih mera činom dostojnim njega i francuske vojske, on je naredio da

se razdeli pomoć pogorelcima. Ali pošto su namirnice bile suviše skupe i nisu se mogle davati strancima, većinom neprijateljima, Napoleon je više voleo da im dâ novac, pa da nabave sebi hrane izvan grada i naredio je da im se razdele papirne rublje.

X

Ali čudna je stvar kako sve te naredbe, brige i planovi, nimalo gori od ostalih koji su izdavani u sličnim prilikama, nisu dodirivali suštinu stvari, nego su se, kao skazaljke na kardanu odvojenom od mehanizma, okretali proizvoljno i bez cilja, ne zahvatajući točkove.

U vojnom pogledu genijalni plan kampanje za koji Tjer kaže: que son génie n’avait jamais rien imaginé de plus profond, de plus habile et de plus admirable66, i o kome Tjer, upuštajući se u polemiku s gospodinom Fenom, dokazuje kako sastavljanje toga genijalnog plana treba uzeti da je bilo ne 4. nego 15. oktobra – nije nikad bio niti je mogao biti izvršen, zato što u njemu nije bilo ničeg zajedničkog sa stvarnošću. Utvrđivanje Kremlja, zbog koga je trebalo srušiti la Mosquée67 (tako je Napoleon nazvao crkvu Vasilija Blaženog) pokazalo se kao sasvim nekorisno. Potkopavanje mina ispod Kremlja samo je pripomoglo da se ispuni želja imperatorova da Kremlj bude razrušen, to jest, da bude izbijen onaj pod o koji se dete udarilo. Gonjenje ruske vojske, koje je toliko brige zadavalo Napoleonu, bilo je nešto nečuveno. Francuski vojskovođi izgubili su rusku vojsku od šezdeset hiljada ljudi i, po kazivanju Tjerovom, samo je veština i, kako izgleda, genijalnost Miratova uspela da nađe tu rusku vojsku od šezdeset hiljada kao kakvu čiodu.

U diplomatskom pogledu, svi navodi Napoleonovi o svojoj velikodušnosti i pravičnosti, i pred Tutolminom i pred Jakovljevom, koji se najviše brinuo kako će dobiti šinjel i kola, pokazali su se nekorisni: Aleksandar nije primio te poslanike i nije odgovorio na njihovo poslanstvo.

U pravnom pogledu, posle kažnjavanja tobožnjih palikuća, izgorela je druga polovina Moskve.

U administrativnom pogledu, ustanova municipaliteta nije zaustavila pljačkanje i donela je koristi samo nekim ljudima koji su bili u tom municipalitetu i koji su, pod izgovorom da održavaju red, pljačkali Moskvu ili čuvali svoje od pljačkanja.

U religioznom pogledu, onako lako uređena stvar u Egiptu posećivanjem džamija ovde nije donela nikakvih rezultata. Dva ili tri sveštenika koja su nađena u Moskvi pokušala su da ispune volju Napoleonovu, ali je jednog od njih išamarao jedan francuski vojnik za vreme službe, a za drugog je francuski činovnik javio ovo:

66 Kako njegov genije nije nikad zamislio ništa mudrije, veštije ni divnije. 67 Džamiju.

„Le prêtre que j’avais découvert et invité à recommencer à dire la messe a nettoyé et fermé l’église. Cette nuit on est venu de nouveau enfoncer les portes, casser les cadenas, déchirer les livres et commettre d’autres désordres.“68

U pogledu trgovine, na proklamaciju vrednim zanatlijama i svim seljacima nije bilo nikakvog odziva. Vrednih zanatlija ne beše, a seljaci su hvatali one komesare koji su suviše daleko zalazili s tom proklamacijom i ubijali ih.

U pogledu uveseljavanja naroda i vojske pozorišnim predstavama, ni taj posao nije takođe ispao za rukom. Osnovana pozorišta u Kremlju i u kući Poznjakova odmah su zatvorena zato što su opljačkali i glumice i glumce.

Ni dobročinstva nisu donela željenih rezultata. I lažnih i pravih novčanica bilo je puno u Moskvi, ali nisu imale vrednosti. Francuzima, koji su prikupljali plen, trebalo je samo zlato. Ne samo što lažne novčanice, koje je Napoleon tako milostivo razdavao nevoljnima, nisu imale vrednosti, nego se i srebro davalo ispod svoje vrednosti za zlato.

A najporaznija pojava, koja je pokazala koliko više naredbe nisu u to vreme mogle da učine ništa, beše staranje Napoleonovo da stane na put pljačci i da uspostavi disciplinu.

Evo šta su javljale vojne starešine:

„Pored sve zapovesti da pljačkanje prestane, ono još traje po gradu. Red još nije uspostavljen i nema nijednog trgovca da trguje na uredan način. Samo se kantineri usuđuju da prodaju, pa i to napljačkane stvari.“

„La partie de mon arrondissement continue à être en proie au pillage des soldats du 3ème corps, qui, non contents d’arracher aux malheureux, réfugiés dans des souterrains, le peu qui leur reste, ont même la férocité de les blesser à coups de sabre, comme j’en ai vu plusieurs exemples.“69

„Rien de nouveau, sinon que les soldats se permettent de voler et de piller. Le 9 octobre.“70

„Le vol et le pillage continuent. Il y a une bande de voleurs dans notre district qu’il faudra faire arrêter par de fortes gardes. Le 11 octobre.“71

68 Sveštenik kog sam našao i pozvao da počne služiti službu, počistio je i zatvorio crkvu. Ove

noći dolazili su opet da provaljuju vrata, obijaju katance, cepaju knjige i da prave ostali nered.

69 Deo moga okruga neprestano je izložen pljačci vojnika trećeg korpusa, kojima nije dosta što otimaju nesrećnima koji su se sklonili po suterenima ono malo što im je ostalo, nego su čak bezdušni da ih biju sabljama, kao što sam video više primera.

70 Nema ništa novo, sem što se vojnici usuđuju da kradu i da pljačkaju. 9. oktobra. 71 Krađa i pljačka traju jednako. Ima jedna četa kradljivaca u našem okrugu koju će biti

potrebno sprečavati jakim merama. 11. oktobra.

„Imperator je veoma nezadovoljan što se, i pored oštrih zapovesti da se obustavi pljačka, svaki čas viđaju odredi gardijskih pljačkaša kako se vraćaju u Kremlj. Neredi i pljačka obnovili su se juče, noćas i danas u staroj gardi jače nego ikad. Imperator sa žalenjem gleda kako odabrani vojnici, koji su određeni da čuvaju njegovu sobu i koji treba da daju primer poslušnosti, šire neposlušnost u tolikoj meri da provaljuju podrume i magazine spremljene za vojsku. Drugi su se toliko ponizili da nisu slušali oficire koji su bili na straži i u patroli, nego ih psovali i tukli.

„Le grand maréchal du palais se plaint vivement“ – pisao je gubernator – „que, malgré les défenses réitérées, les soldats continuent à faire leurs besoins dans toutes les cours, et même jusque sous les fenêtres de l’Empereur.“72

Ta vojska, kao raspušteno stado, gazeći nogama onu hranu koja bi je mogla spasti da ne umre od gladi, raspadala se i propadala svakog dana što se duže bavila u Moskvi.

Ali se nije kretala.

Ona je potrčala tek onda kad ju je odjedanput obuzeo paničan strah zbog pohvatane komore na smolenskom drumu i zbog bitke kod Tarutina. I upravo taj glas o tarutinskom boju, koji je Napoleon dobio iznenada na smotri, podstakao je, kako kaže Tjer, u njemu želju da kazni Ruse i on je izdao zapovest da se polazi, što je zahtevala sva vojska.

Bežeći iz Moskve, vojnici te vojske poneli su sobom sve što su napljačkali. I Napoleon je odneo sobom svoj trésor.73 Kad je video komoru koja je zakrčila put vojsci, Napoleon se zaprepastio (kao što kaže Tjer). Ali, i pored svog ratničkog iskustva, nije naredio da se spale sva suvišna kola, kao što je to učinio s kolima jednog maršala kad se približavao Moskvi; pogledao je kola i kočije na kojima su se vozili vojnici, pa je rekao da je to vrlo dobro i da će se ti ekipaži upotrebiti za provijant, bolesnike i ranjenike.

Stanje čitave vojske bilo je slično stanju ranjene životinje, koja oseća svoju pogibiju a ne zna šta će da radi. Izučavati vešte manevre i namere Napoleonove i njegove vojske, otkako je ta vojska ušla u Moskvu pa do njenog uništenja, to je isto što i izučavati predsmrtne skokove i grčenje smrtno ranjene životinje. Ranjena životinja, veoma često, kad čuje šušanj, jurne na pucanj lovčev, trči napred, nazad i sama ubrza svoju smrt. To je isto činio i Napoleon pod pritiskom čitave svoje vojske. Šušanj tarutinske bitke uplašio je zver i ona je jurnula napred na pucanj, dotrčala do lovca,

72 Glavni dvorski maršal žali se jako da vojnici, pored svih zabrana, vrše jednako nuždu po

svim dvorištima, pa čak i pod prozorima imperatorovim. 73 Blago.

vratila se opet nazad, i naposletku, kao i svaka zver, pobegla natrag, najnezgodnijim i najopasnijim putem, ali poznatim, starim tragom.

Napoleon, koji nam se predstavljao kao rukovodilac celog tog kretanja (kao što se ona figura izrezana na kljunu lađe predstavlja divljacima kao sila koja upravlja lađom), Napoleon je za sve to vreme svoje aktivnosti ličio na dete koje drži uzice privezane unutra u kočijama, pa misli da ono njima upravlja.

XI

Šestog oktobra, rano izjutra, izišao je Pjer iz barake, pa, kad se vratio natrag, stao kod vrata i igrao se s dugačkim, ljubičastim psetancetom kratkih, krivih nogu, koje je obigravalo oko njega. To je psetance živelo kod njih u baraci; noćivalo je kod Karatajeva, a ponekad je odlazilo nekud grad na se opet vraćalo. Ono, svakako, nije nikad nikom ni pripadalo, pa ni sad nije bilo ničije i nije imalo nikakvog imena. Francuzi su ga zvali Azor, onaj vojnik pričalica zvao ga je Femgalkom, Karatajev i ostali zvali su ga Sivac, ponekad i Obeško. To što nije bilo ničija svojina i što nije imalo vremena, ni soja, pa čak ni određene boje, nije, izgleda, nimalo zbunjivalo ljubičasto psetance. Njegov rundav rep stajao je kao perjanica čvrsto i okruglo zakovrčen, krive noge služile su ga tako dobro da je često, kao da prenebregne upotrebu sve četiri noge, podizalo graciozno jednu stražnju, pa vrlo vešto i brzo trčalo na tri noge. Ono je u svačem uživalo. Čas se valjalo naleđuške, cičeći od radosti, čas se sunčalo i izgledalo zamišljeno i ozbiljno, čas se ludilo, igrajući se kakvom iverkom ili slamkom.

Odelo Pjerovo beše sad prljava iscepana košulja, jedini ostatak od njegovog pređašnjeg ruha, vojničke pantalone vezane, po savetu Karatajeva, uzicama iznad članaka da bude toplo, kaftan i mužička kapa. Pjer se beše sad fizički jako promenio. On već nije izgledao debeo, mada je još jednako imao onaj isti izgled krupnoće i snage, koja je nasledna u njegovoj porodici. Donji deo lica beše mu zarastao u bradu i brkove; velika, zamršena kosa na glavi, puna vašiju, beše mu se sad naklobučila kao kapa. Pogled mu je bio čvrst, miran i na sve spreman, onakav kakav Pjer ranije nikad nije imao. Ona njegova pređašnja raskalašnost, koja mu se ogledala i u pogledu, beše se sad zamenila energičnom pribranošću, gotovom na rad i na otpor. Noge su mu bile bose.

Pjer je pogledao čas dole niz polje, po kome su se tog jutra razmilela kola i konjanici, čas Daleko preko reke, čas na psetance koje se pretvara kako tobož hoće odista da ga ujede, čas u svoje bose noge koje je sa zadovoljstvom nameštao na razne načine, mičući pri tom kaljavim, debelim, krupnim prstima. I svaki put kad pogleda u svoje bose noge na licu mu zaigra osmeh veselog zadovoljstva. Izgled tih bosih nogu podsećao ga je na sve ono što je preživeo i zapamtio za to vreme, i ta mu je uspomena bila prijatna.

Već nekoliko dana beše veoma tiho, vedro, s malim mrazevima izjutra – takozvano babje leto.

Napolju, na suncu, bilo je toplo, i ta toplina, zajedno sa onom hladnoćom jutarnjega mraza što se još osećala u vazduhu, beše veoma prijatna.

Na svačem, i na dalekim i na bliskim predmetima, ležao je onaj čarobno-kristalni blesak, kojega ima samo u to doba jeseni. U daljini su se videla Vrapčja Brda, selo, crkva i velika bela kuća. I ogolela drveta, i pesak, i kamenje, i krovovi na kućama, i zeleni crkveni vrh, i uglovi belog doma u daljini, sve se to neobično razgovetno ocrtavalo u najtanjim linijama u prozračnom vazduhu. Blizu su se videle poznate razvaline poluizgorelog plemićkog doma koji su zauzeli Francuzi i još ugasito zeleno žbunje jorgovana koji je izrastao po ogradi. Pa čak i taj raskopani i uprljani dom, koji je na oblačnom vremenu bio odvratan zbog svoje nagrđenosti, izgledao je sad u jasnom, nepomičnom blesku kao nešto utešno i divno.

Jedan francuski kaplar, raskomoćen kao da je kod kuće, u spavaćoj kapi, s kratkom lulicom u zubima, iziđe iza kolibe, pa, namignuvši prijateljski, približi se Pjeru.

– Quel soleil, hein? Monsieur Kiril. (Tako su zvali Pjera svi Francuzi). On dirait le printemps!...74 – I kaplar se prisloni uz vrata, na ponudi Pjeru lulu iako je uvek nudio Pjera lulom a Pjer uvek odbijao. – Si l’on marchait par un temps comme celui-là...75 – poče on.

Pjer ga upita šta se čuje o polasku i kaplar ispriča kako gotovo sve trupe odlaze i kako se danas mora izdati naredba i za zarobljenike.

U baraci u kojoj je bio Pjer beše jedan vojnik, neki Sokolov, bolestan, već na samrti, i Pjer reče kaplaru kako bi trebalo narediti što i za tog vojnika. Kaplar reče kako Pjer može biti bez brige, kako za to ima pokretna i stalna bolnica, kako će se i za bolesnike izdati naredba i kako je, jednom reči, sve što se može dogoditi vlast predvidela.

– Et puis, monsieur Kiril, vous n’avez qu’à dire un mot au capitaine, vous savez. Oh, c’est un... qui n’ouble jamais rien. Dites au capitaine quand il fera sa tournée, il fera tout pour vous...76

Taj kapetan, o kome je govorio kaplar, često je i dugo razgovarao s Pjerom i pokazivao mu se u svemu naklonjen.

– „Vois-tu, saint Thomas,“ qu’il me disait l’autre jour: „Kiril, c’est un homme qui a de l’instruction, qui parle français; c’est un seigneur russe qui a eu des malheurs, mais c’est un homme.... Et il s’y entend, le.... S’il 74 Kakvo sunce, a, gospodine Kirile? Rekao bi čovek, proleće. 75 Kad bi se maršovalo po ovakvom vremenu... 76 Pa onda, gospodine Kirile, treba da kažete samo jednu reč kapetanu, znate. Oh, to je takav...

koji nikad ništa ne zaboravlja. Kažite kapetanu kad vas bude obilazio, on će sve učiniti za vas...

demande quelque chose, qu’il me dit, il n’y a pas de refus.“ Quand on a fait ses études, voyez-vous, on aime l’instruction et les gens comme il faut. C’est pour vous que je dis cela, monsieur Kiril. Dans l’affaire de l’autre jour, sans vous, ça aurait fini mal...77

I pošto je još malo brbljao, kaplar ode. (Događaj koji se pre neki dan odigrao i koji kaplar spomenu bila je tuča između zarobljenika i Francuza, u kojoj je Pjer uspeo da umiri svoje drugove.) Nekoliko zarobljenika slušali su razgovor Pjerov sa kaplarom i odmah počeli pitati šta je kaplar kazao. Upravo kad je Pjer pričao svojim drugovima šta je kaplar rekao o polasku, dođe na vrata barake jedan suvonjav, žut i dronjav francuski vojnik. Brzo i zbunjeno on podiže dva prsta k čelu u znak pozdrava, pa se okrete Pjeru i upita ga je li u toj kolibi vojnik Platoche, kome je dao da mu sašije košulju.

Pre nedelju dana dobili su Francuzi kože i platna i razdali zarobljenim vojnicima da im šiju čizme i košulje.

– Gotova je, gotova, sokoliću! – reče Karatajev i iziđe s košuljom lepo savijenom.

Jedno što je bilo toplo i drugo da bi mu zgodnije bilo da radi, Karatajev beše samo u pantalonama i u crnoj kao zemlja, pocepanoj košulji. Kosu beše povezao nekom krpom, kao što to rade majstori, pa mu je okruglo lice izgledalo još okruglije i lepše.

– Kako pogođeno tako ugođeno. Rekao sam do petka, pa tako sam i uradio – govorio je Platon, smešeći se i razvijajući košulju koju je sašio.

Francuz se uznemireno osvrte pa, kao da savlada dvoumicu, skide brzo mundir i obuče košulju. Na Francuzu ne beše ispod mundira košulje, nego na golo, žuto, mršavo telo beše obukao dug, mastan, svilen šaren prsnik. Očevidno, Francuz se bojao da mu se zarobljenici, koji su ga gledali, ne smeju, pa je brzo gurnuo glavu u košulju. Niko od zarobljenika nije reči kazao.

– Gle, baš taman! – reče Platon potežući košulju naniže. Kad Francuz pomoli glavu i ruke, on oborenih očiju poče da gleda kako mu stoji košulja i da razgleda šav.

– Šta ćeš, sokoliću, ovo nije šivara, pa nema ni alata, kao što treba; a davno je rečeno: Bez alata nema zanata – govorio je Platon smešeći se okruglo i, kao što se videlo, radujući se svom poslu.

77 „Vidiš Sen-Tomo“, rekao mi je pre neki dan: „Kiril je čovek obrazovan, govori Francuski; to

je ruski plemić koji je imao nedaća ali je čovek. On zna šta je red… Ako mu što zatreba, neka mi kaže, neće mu se odreći.“ Kad čovek nauči što, on, vidite, voli obrazovane i ljude na svom mestu. To ja kažem za vas, gospodine Kirile. U onom događaju pre neki dan da ne beše vas, zlo bi se svršilo.

– C’est bien, c’est bien, merci! Mais vous devez avoir de la toile de reste?78 – reče Francuz.

– Još će ti bolje stajati kad i ovo na sebe obučeš – nastavi Karatajev da hvali svoj rad. – Biće ti i dobro i ugodno...

– Merci, merci, mon vieux, le reste?... – ponovi Francuz smešeći se, pa izvadi novčanicu i pruži Karatajevu – mais le reste...79

Pjer vide da Platon neće da razume šta mu kaže Francuz, pa ih je gledao ne mešajući se. Karatajev zahvali na novcu i nastavi da sa uživanjem gleda svoj rad. Francuz je stalno tražio da mu se dâ ostatak platna i umoli Pjera da prevede Karatajevu to što mu govori.

– A što će mu ostatak? – reče Karatajev. – Meni bi izišli krasni obojci. Ali nek ide s milim bogom! – I Karatajev se odjedanput promeni u licu, izvadi neveselo iz nedara smotuljak strizica i pruži Francuzu, ne gledajući u njega. – Eto na! – reče i pođe nazad.

Francuz pogleda u platno, zamisli se, pogleda upitno u Pjera i, kao da mu Pjerov pogled nešto reče, odjedanput pocrvene i viknu piskavim glasom:

– Platoche, dites donc, Platoche! Gardez pour vous80 – reče on, dodade mu strizice, pa se okrete i ode.

– E, gle ti sad! – reče Karatajev, mašući glavom. – Kažu, nekrst, a i ono ti ima duše. Pravo su rekli stari: znojna ruka daje, suva ruka ne dâ. I on go, a eto dade.

Karatajev poćuta malo, osmehujući se zamišljeno i gledajući u one strizice.

– Izići će, priko, krasni obojčići – reče i vrati se u baraku.

78 Dobro je, dobro je. Hvala! Nego mora da vam je ostalo platna. 79 Hvala, hvala, starče! Ali ostatak... ostatak... 80 Platoša, čujete, Platoša! Zadržite za vas.

XII

Prošlo je četiri nedelje otkako je Pjer zarobljen. Iako su ga Francuzi nudili da ga premeste iz vojničke barake u oficirsku, on je ostao u onoj baraci u koju je došao prvog dana. U opustošenoj i spaljenoj Moskvi Pjer je trpeo krajnju oskudicu kakvu može da trpi čovek; ali zahvaljujući svom jakom sastavu i zdravlju, koje dotle nije poznavao, a naročito zahvaljujući tome što je ta oskudica dolazila tako neosetno da se nije moglo reći kad je počela, on je snosio svoje stanje ne samo lako nego i radosno. I upravo u to vreme došao je do onog spokojstva i zadovoljstva samim sobom za kojim je ranije uzaludno težio. On je dugo u svom životu tražio na raznim stranama ono umirenje, ono slaganje sa samim sobom, ono što ga je onoliko iznenadilo kod onih vojnika u borodinskoj bici – tražio je to u filantropiji, u masonstvu, u rasejanosti svetskog života, u vinu, u junačkom delu samopregorevanja, u romantičnoj ljubavi prema Nataši; tražio je to putem misli, i sve to traženje i pokušaji prevarili su ga. I on je, ne misleći o tome, došao do tog umirenja i do tog slaganja sa samim sobom samo kroz onaj strah od smrti, kroz oskudicu i kroz ono što je razumeo u Karatajevu. Strašni trenuci koje je preživeo za vreme streljanja kao da su zauvek izbrisali iz njegove glave i iz sećanja nemirne misli i osećanja što su mu ranije izgledali važni. Sad nije mislio ni o Rusiji, ni o ratu, ni o politici, ni o Napoleonu. Bilo mu je očevidno da se to sve ne tiče njega, da on nije pozvan i da zato ne može da sudi ni o čem od toga. „Rusiji i letu – saveza nema“ – ponavljao je reči Karatajevljeve i te su ga reči začudo umirivale. Njemu je sad izgledala nerazumljiva i čak smešna njegova namera da ubije Napoleona i njegovo računanje o kabalističkom broju i zveri iz Apokalipse. Njegova ljutnja na ženu i briga da se ne osramoti njegovo ime izgledala mu je sad ne samo ništavna, nego smešna. Šta se njega ticalo što ta žena provodi tamo negde onakav život kakav joj se sviđa? Koga se, a naročito šta se to njega ticalo da li će Francuzi doznati ili ne doznati da je njihovom zarobljeniku ime grof Bezuhov?

Sad se on često sećao svog razgovora s knezom Andrejom i potpuno se slagao s njim, samo je malo drukčije razumeo misao kneza Andreje. Knez Andreja je mislio i govorio kako sreća biva samo negativna; ali je to govorio s nijansom gorčine i ironije. Izgledalo je da je on, govoreći to, iskazivao drugu misao – da su sve naše težnje k pozitivnoj sreći uložene u nas samo zato da nas muče, jer nas ne zadovoljavaju. Ali je Pjer bez ikakve zadnje misli priznavao da je to mišljenje tačno. Sad se Pjeru činilo da je pouzdana i viša sreća čovekova to kad nema patnje, kad su mu potrebe podmirene i kad usled toga može slobodno da bira zanimanje, to jest, način života. Tek sad, ovde, Pjer je prvi put potpuno ocenio kakva je

to slast jesti kad ti se jede, piti kad ti se pije, spavati kad ti se spava, biti u toplini kad ti je hladno, razgovarati s čovekom kad ti se prohte da razgovaraš i da slušaš čovečji glas. Podmirivanje potreba – dobra hrana, čistota, sloboda – to je Pjeru sad, kad je bio svega toga lišen, izgledalo kao potpuna sreća, a izbor zanimanja, to jest, način života, sad kad je taj izbor bio tako ograničen, izgledao mu je kao tako laka stvar da je zaboravljao kako izobilje u ugodnostima života uništava svu sreću koju čovek oseća od podmirivanja potreba i kako velika sloboda u izboru zanimanja, ona sloboda koju su mu u njegovom životu davali obrazovanje, bogatstvo i položaj u svetu, upravo ta sloboda čini da je izbor zanimanja sasvim težak i uništava i samu potrebu i mogućnost zanimanja.

Sad su sva maštanja Pjerova težila onom vremenu kad bude slobodan. A međutim, Pjer je docnije i celog svog života sa oduševljenjem mislio i govorio o onom mesecu dana svog ropstva, o onim nepovratnim, jakim i radosnim osećajima i, što je glavno, o onom potpunom duševnom spokojstvu, u onoj potpunoj duševnoj slobodi koju je samo onda osećao.

Kad je prvog dana, ustavši rano ujutru, izišao u svanuće iz barake i ugledao najpre tamna kubeta i krstove na Novodevičkom manastiru, kad je ugledao slanu po prašljivoj travi, kad je ugledao humove Vrapčjih Brda i šumovitu obalu što vijuga pored reke i gubi se u plavičastoj daljini, kad je osetio svež vazduh i čuo gakanje čavki koje su letele iz Moskve preko polja i kad se zatim odjedanput zabelela svetlost sa istoka i svečano se pomolio iz oblaka krajičak sunca, te i kubeta, i krstovi, i slapa, i dalipa, i reka, i sve zatreperelo u veseloj svetlosti – Pjera je obuzelo novo, nepoznato osećanje radosti i kreposti.

I to osećanje ne samo da ga nije ostavljalo za sve vreme ropstva, nego je, naprotiv, raslo u njemu ukoliko su se uvećale teškoće njegovog položaja. To osećanje gotovosti na sve i moralna pribranost još su više podržavani u Pjeru onim visokim mišljenjem o njemu koje se, ubrzo po njegovom dolasku u baraku, utvrdilo među njegovim drugovima. Pjer je, sa svojim znanjem jezikâ, sa onim poštovanjem koje su mu Francuzi odavali, sa svojom prostodušnošću s kojom je davao sve što od njega zatraže (dobijao je na nedelju dana po tri rublje kao što su dobijali oficiri), sa svojom snagom koju je pokazivao vojnicima uterujući prstom eksere u zid barake, sa blagošću koju je pokazivao u ponašanju prema drugovima, sa svojom za njih nerazumljivom sposobnošću da sedi nepomično i da, ne radeći ništa, misli – izgledao vojnicima kao malo tajanstveno i neko više biće. One iste njegove osobine koje su mu, u onom svetu u kome je ranije živeo, bile ako ne štetne, a ono dosadne – njegova snaga, nemar prema ugodnostima u načinu života, rasejanost, prostota – uzdizale su ga ovde, među ovim ljudima, gotovo do heroja. I Pjer je osećao kako ga to uzdizanje obavezuje.

XIII

Noću između 6. i 7. oktobra počeše se Francuzi kretati da noću: razvaljivale su se kujne i kolibe, tovarila se kola i polazile trupe i komora.

U sedam sati izjutra jedan odred Francuza u ratnoj uniformi, pod kapama, s puškama, rancima i ogromnim torbama, stajao je ispred baraka i duž cele linije razlegao se francuski, bučan razgovor, pun psovki.

U baraci behu svi spremni, obučeni, opasani, obuveni i samo su čekali zapovest da iziđu. Samo je onaj bolesni vojnik, Sokolov, bled, mršav s plavim kolutima ispod očiju, neobuven i neobučen, sedeo na svom mestu, upitno gledao izbečenim od slabosti očima drugove koji nisu obraćali na njega nikakve pažnje i ječao tiho i ujednačeno. Očevidno, njega nije toliko gonila muka da ječi – bolovao je od srdobolje – koliko strah i bol što će ostati sam.

Pjer, u cipelama koje mu je sašio Karatajev od kože koju beše doneo jedan Francuz da mu se oprave đonovi, opasan uzicom, priđe bolesniku i čučnu pred njim.

– Šta je, Sokolove, pa ne odlaze oni sasvim! Ostaje im tu bolnica. Možda će tebi biti još bolje nego nama – reče mu Pjer.

– Jao, Gospode! O, ja ću umreti! Jao, bože! – zaječa vojnik glasnije.

– Hajde, ja ću ih sad odmah upitati – reče Pjer, pa se diže i pođe na vrata. Upravo kad Pjer priđe vratima, spolja priđe s dva vojnika onaj kaplar što je juče pudio Pjera lulom. I kaplar i vojnici behu u pohodnoj uniformi, s rancima i kapama sa zakopčanim podbradačima, od čega se behu izmenila njihova poznata lica.

Kaplar je pošao na vrata da ih po naredbi starešine zatvori. Trebalo je pred polazak izbrojati zarobljenike.

– Caporal, que fera-t-on du malade?...81 – poče Pjer; ali u trenutku kad to reče on posumnja da li je to onaj njegov poznati kaplar ili drugi, nepoznat čovek: tako se kaplar beše promenio u tom trenutku. Sem toga, upravo kad Pjer to reče, ču se odjedanput s dve strane lupa doboša. Kaplar se namršti na Pjerove reči, pa zalupi vrata i besmisleno opsova nešto. U baraci beše polumrak; s dve strane treštali su brzo doboši i zaglušivali ječanje bolesnikovo. „Eto ono! Opet ono!“ – reče Pjer sebi i nehotice ga prođe jeza po leđima. Pjer je po promenjenom licu kaplarovom, po njegovom glasu i po onom jakom dobovanju što uzbuđuje i zaglušuje, poznao onu tajanstvenu, indiferentnu silu koja nagoni ljude da preko svoje volje ubijaju bližnje, onu silu čije je dejstvo video za vreme 81 Kaplare, šta ćemo s bolesnikom?

streljanja. Bojati se te sile, gledati da je čovek izbegne, obraćati se molbama ili uveravanjem ljudima koji su njeno oruđe – bilo je uzaludno. To je Pjer znao. Trebalo je čekati i trpeti. Pjer nije više pristupio bolesniku niti se obazreo na njega. On je ćuteći, namršten, stajao kod vrata barake.

Kad su se vrata na baraci otvorila i kad su se zarobljenici, kao stado ovnova, gnjaveći jedan drugog, zagušili na izlazu, Pjer se progurao ispred njih i prišao onom istom kapetanu koji je, po uveravanju kaplarovom, bio gotov da sve učini za Pjera. I kapetan beše u pohodnoj uniformi i na njegovom hladnom licu ogledalo se „ono“, što je Pjer saznao iz reči kaplarovih i iz onog dobovanja.

– Filez, filez!82 – uzvikivao je kapetan, mršteći se strogo i gledajući zarobljenike koji su se gomilali pored njega. Pjer je znao da će mu pokušaj biti uzaludan, ali priđe k njemu.

– Eh bien, qu’est-ce qu’il y a?83 – upita kapetan osvrnuvši se hladno, kao da ga nije poznao.

Pjer reče za bolesnika.

– Il pourra marcher, que diable! – odgovori mu kapetan. – Filez, filez!84 – nastavi on da govori, ne gledajući u Pjera.

– Mais non, il est à l’agonie…85 – zausti Pjer.

– Voulez vous bien!...86 – viknu kapetan i namršti se ljutito.

Dram-da-da, dam, dam-dam! zatreštaše doboši. I Pjer vide da je tajanstvena sila već sasvim osvojila te ljude i da bi bilo uzaludno govoriti sad još nešto.

Zarobljene oficire odvojiše od vojnika i zapovediše im da idu napred. Bilo je trideset oficira, među kojima i Pjer, i tri stotine vojnika.

Zarobljeni oficiri, pušteni iz drugih baraka, bili su sve nepoznati, bili su odeveni daleko lepše od Pjera i gledali su ga, u onoj njegovoj obući, s nepoverenjem i sa otuđenošću. Blizu Pjera išao je jedan debeli major u kazanskom halatu, potpasan ubrusom, podbula, žuta, srdita lica, koji je, kao što se videlo, uživao opšte poštovanje svojih drugova zarobljenika. Jednu ruku s duvankesom držao je zadenutu za mundir, a drugom se oslanjao na čibuk. Major je, dahćući i duvajući, gunđao i ljutio se na svakog zato što mu se činilo da ga guraju, i što se svi žure kad se nemaju kud žuriti, i što se svi nečem čude kad nema ni u čem ništa čudno. Drugi, malen, suvonjav oficir, počinjao je sa svakim razgovor i nagađao kud ih

82 Prolazi, prolazi! 83 No, šta je? 84 Moći će da ide, do đavola! Prolazi, prolazi! 85 Ali ne može, s dušom se bori... 86 Pa, hoćete li prestati!...

sad vode i koliko će moći preći tog dana. Jedan činovnik u suknenim čizmama i u komesarskoj uniformi optrčavao je sa svake strane i gledao spaljenu Moskvu, pa glasno pričao šta je video, šta je izgorelo i koji je to ovaj ili onaj kraj Moskve što se vidi. Treći oficir, poreklom Poljak, sudeći po akcentu, prepirao se s činovnikom komesarom i dokazivao mu kako pogrešno označava krajeve u Moskvi.

– O čemu se prepirete? – govorio je major ljutito. – Bilo Nikolino, bilo Vlasovo, svejedno; vidite, sve izgorelo, pa kraj... Šta se gurate, zar vam je tesan drum? – obrati se on ljutito jednome koji je išao pozadi i nije ga uopšte gurao.

– Aj, aj, aj, šta su počinili! – čuli su se čas s jedne, čas s druge strane uzvici zarobljenika koji gledahu zgarišta. – I Zamoskvorečje i Zubovo, i u Kremlju!... Pogledajte, nema polovine... Govorio sam ja vama da je čitavo Zamoskvorečje izgorelo i evo tako je!

– Pa kad znate da je izgorelo što govorite o tome! – reče major.

Kad bi preko Hamovnikâ (jednog od ono malo neizgorelih moskovskih kvartova) pored crkve, cela gomila zarobljenika odjedanput naže na jednu stranu i čuše se uzvici užasa i groze.

– Gle gadova! Pravi nekrst! Pa to je mrtav, mrtav čovek... Namazali ga nečim!

Pjer takođe priđe crkvi, kod koje beše to što izazva uzvike, i nejasno vide nešto prislonjeno uz crkvenu ogradu. Iz govora njegovih drugova, koji su bolje od njega videli, doznade da je to čovečji leš, uspravljen uz ogradu i namazan po licu čađu.

– Marchez, sacré nom!... Filez... trente mille diables!..87 – ču se psovka sprovodnika i francuski vojnici, ponovo razljućeni, poteraše tesacima gomilu zarobljenika koja je gledala mrtvaca.

87 Hajdete dovraga!... Prolazite... trista vam đavola!

XIV

Kroz uzane ulice Hamovnika išli su zarobljenici sami sa svojom pratnjom i putničkim i teretnim kolima koja su pripadala pratnji i išla pozadi, ali kad su izišli kod provijantskih magacina, našli su se usred ogromnog artiljerijskog trena, koji je išao zbijeno i bio izmešan s privatnim kolima.

Kod samog mosta svi se zaustaviše, da pričekaju dok izmaknu oni što su išli napred. Zarobljenici su ugledali s mosta kako i natrag i napred idu beskrajne povorke drugih vozova. Desno, onamo gde je kaluški drum savijao pored Njeskučnoga, behu se otegle beskrajne povorke trupa i vozova i gubile se u daljini. To su bile trupe korpusa Boharneova, koje su izišle pre sviju; pozadi, preko Naberjožne i preko Kamenog mosta, otegle su se trupe i trenovi Nejovi.

Trupe Davuove, kojima su pripadali zarobljenici, išle su preko Krimskog broda i već su delimice ulazile u Kalušku ulicu. Ali se trenovi behu tako otegli da poslednje komore Buharneove ne behu još izišle iz Moskve u Kalušku ulicu, a prednji deo trupa Nejovih već je izlazio iz Velike Ordinke.

Kad su prolazili Krimski brod, zarobljenici su se kretali po nekoliko koraka pa zaustavljali i opet se kretali napred, a sa svih strana sve su se više sabijali ekipaži i ljudi. Pošto su išli više od sata dok su prošli ono nekoliko stotina koraka što razdvajaju most od Kaluške ulice i došli do poljane gde se sastaju zamoskvorečke ulice s Kaluškom ulicom, zarobljenici su se, sabijeni u gomilu, zaustavili i stajali nekoliko sati na tom raskršću. Sa svih strana čuo se neprekidan, kao morska huka, tutanj točkova i topot nogu, i neprekidna, ljutita vika i psovke.

Pjer je stajao priklešten uz zid jedne izgorele kuće i slušao tu huku, koja se u njegovoj mašti mešala s dobovanjem doboša.

Nekoliko zarobljenih oficira, da bi bolje videli, popeše se na onaj zid izgorele kuće, uz koji je stajao Pjer.

– Šta je sveta! Ala je mnogo sveta!... I na topove natrpali! Vidi kože!... – govorahu oni. – Vidiš, nagrabili, strvinari... Eno u onog ostrag, na seljačkim kolima... Pa ono je sa ikone, tako mi boga!... To su, mora biti, Nemci... I naš mužik, bogami!... Ah, podlaci!... Gle, kako se natovario, jedva ide!... Enede i kola digli!... Gle kako se namestio na sanducima. Ih, braćo!... Potukoše se!... Po labrnji ti njega, po labrnji!... Ovako nećeš ni do mraka dočekati... Gle, gledajte... to su sigurno Napoleonova kola. Vidiš kakvi su to konji! pa s monogramom i krunom... Čitavo stovarište!... Izgubio džak, ne vidi... Opet se potukli... Ona žena s detetom nije ružna...

Dabogme, sad će te propustiti... Gledajte, ni kraja nema... Devojčure ruske, bogami, devojčure. I gle ti kako se spokojno namestile u kolima!

I opet talas opšte radoznalosti pomače, kao i kod crkve u Hamovnicima, sve zarobljenike drumu, i Pjer je, zahvaljujući svom rastu, video preko glava drugih ono što je tako privlačilo radoznalost zarobljenikâ. U trojim kolima što se behu pomešala s municionim karama vozile su se neke žene, nagizdane u haljine otvorene boje i narumenjene, koje su sedele zbijeno jedna do druge i nešto vikale svojim piskavim glasovima.

Od onog trenutka kad je Pjer postao svestan da se pojavljuje tajanstvena sila, njemu ništa nije izgledalo ni neobično ni strašno: ni onaj leš nagaravljen zabave radi čađu, ni te žene što nekud hitaju, ni zgarišta po Moskvi. Sve što je Pjer sad video nije činilo na njega gotovo nikakav utisak – kao da njegova duša, spremajući se za tešku borbu, nije htela da prima utiske koji bi je mogli oslabiti.

Povorka žena prođe. Za njima se opet otegoše seljačka kola, vojnici, vozovi, kočije, vojnici, kola s municijom, vojnici, ponekad ženskinje.

Pjer nije odvojeno video ljude, nego je video njihovo kretanje.

Sve te ljude i konje kao da je gonila nekakva nevidljiva sila. Svi su oni, za taj sat dok ih je Pjer posmatrao, izvirali iz raznih ulica s jednom istom željom da što brže prođu; svi su se podjednako sukobljavali s drugima, pa počinjali da se ljute i da se tuku; tu su se kezili beli zubi, nabirale se obrve, dobacivale se sve jedne i iste psovke i na svim licima video se jedan isti, onaj muški odlučan i bezdušno hladan izraz koji je tog jutra iznenadio Pjera kad ga je, uz lupu doboša, video na licu kaplarovom.

Već pred veče komandant sprovoda iskupi svoje vojnike i s vikom i svađom ugura se među trenove, i zarobljenici, okruženi sa svih strana, iziđoše na kaluški drum.

Išli su vrlo brzo, bez odmora, i zaustaviše se tek kad je sunce već počelo da seda. Komore se sabiše jedna do druge i ljudi se počeše spremati da prenoće. Svi su izgledali ljuti i nezadovoljni. Dugo su se s raznih strana čule psovke, lutita vika i tuče. Kočije koje su išle za sprovodničkim kolima naleteše na sprovodnička kola i probiše ih rudom. Nekoliko vojnika dotrča s raznih strana do kola; jedni počeše da tuku po glavi konje upregnute u kočije i da ih skreću, a drugi se pobiše između sebe i Pjer vide kako jednog Nemca teško raniše tesakom po glavi.

Izgledalo je da je kod svih tih ljudi, sad kad su se zaustavili usred polja u hladnom sutonu jesenjeg večera, nastalo jedno isto neprijatno buđenje iz one žurbe i hitanja nekud, što ih behu obuzeli kad su pošli. Kad

su se sad zaustavili, kao da su videli da se još ne zna kuda idu i da će na tom maršu biti mnogo teškoća i napora.

Sprovodnici su postupali sa zarobljenicima na tom odmoru još gore nego kad su polazili. Tu je zarobljenicima prvi put dato konjsko meso da jedu.

Na svakom, počevši od oficira pa do poslednjeg vojnika, opaža se kao neka lična ozlojeđenost protiv svakog zarobljenika, koja je tako iznenadno zamenila ono ranije prijateljsko postupanje.

Ta se ozlojeđenost još pojačala kad se na prebrojavanju zarobljenika našlo da je u onoj žurbi, dok su izlazili iz Moskve, pobegao jedan ruski vojnik koji se pretvarao da ga boli stomak. Pjer je video kako je neki Francuz istukao nekog ruskog vojnika što se odmakao daleko od druma i čuo kako kapetan, njegov prijatelj, grdi podoficira što je pobegao onaj ruski vojnik i preti mu sudom. Na podoficirovo pravdanje kako je vojnik bio bolestan i kako nije mogao ići, kapetan reče da je zapoveđeno da se streljaju oni koji budu zaostali. Pjer opazi kako je ona zlokobna sila, koja ga je zbunila za vreme streljanja i koja se nije opažala za vreme ropstva, sad opet zavladala njegovim bićem. Bilo mu je strašno; ali je osećao kako se, prema naporima što ih čini zlokobna sila da ga smoždi, razvija i jača u njegovoj duši snaga života nezavisna od nje.

Pjer je povečerao čorbe od ražanog brašna s konjskim mesom i porazgovarao s drugovima.

Ni Pjer niti iko od njegovih drugova nije govorio ni o onom što su videli u Moskvi, ni o grubom francuskom postupanju, ni o onoj zapovesti da se strelja ko zaostane, koja im je bila objavljena: svi su bili, kao uprkos sve gorem stanju, vrlo živahni i veseli. Govorili su o ličnim uspomenama, o smešnim scenama koje su videli za vreme pohoda i izbegavali razgovor o sadašnjem položaju.

Sunce beše davno selo. Ovde-onde zasijale su sjajne zvezde po nebu; crvena, nalik na požar, svetlost punog meseca koji se pomaljao beše se prosula pri kraju neba i ogromna, crvena mesečeva lopta neobično se kolebala u sivkastoj magli. Postade svetlije. Veče beše već prošlo, ali još nije noć nastala. Pjer se diže od svojih novih drugova i pođe između vatara na drugu stranu druma gde su, kako mu rekoše, bili zarobljeni vojnici. Hteo je da porazgovara s njima. Na putu ga zaustavi francuski stražar i naredi mu da se vrati.

Pjer se vrati, ali ne vatri, drugovima, nego jednim ispregnutim kolima, u kojima ne beše nikoga. Sede na hladnu zemlju pored kolskog točka, podvi noge i obori glavu, i dugo je sedeo nepomično, misleći. Prošlo je više od sata. Niko ga nije uznemiravao. Odjedanput se zasmeja svojim

krupnim, dobroćudnim smehom tako jako da su se sa raznih strana začuđeno obazreli ljudi na taj čudnovat, očevidno usamljen smeh.

– Ha, ha, ha! – smejao se Pjer i progovori glasno, sam sa sobom: – Nije me propustio vojnik. Mene su uhvatili, mene su zatvorili. Mene drže u ropstvu. Koga to mene? Mene? Mene – moju besmrtnu dušu! Ha, ha, ha!... Ha, ha, ha!... – smejao se on i suze mu udariše na oči.

Neki čovek ustade i primače se da vidi čemu se to smeje sâm taj čudni, krupni čovek. Pjer prestade da se smeje, ustade, odmače se podalje od radoznalog i obazre se oko sebe.

Ogromni, beskrajni bivak, koji je ranije brujao od puckaranja vatara i ljudskog razgovora, utišavao se; crveni plamenovi vatara gasili su se i bledeli. Visoko na svetlom nebu sijao je pun mesec. Šume i njive, koje se malopre nisu videle izvan domašaja logora, sad su se ukazivale u daljini. A još dalje od tih šuma i njiva videla se svetla, beskrajna daljina kako treperi i mami k sebi čoveka. Pjer pogleda na nebo, u pučinu zvezda što se gube i što trepere. „I sve je to moje, i sve je to u meni, i sve sam to ja!“ – pomisli u sebi. „I sve su to oni uhvatili i zatvorili u baraku, zaprečenu daskama!“ On se osmehnu i ode svojim drugovima da se namesti da spava.

XV

Prvih dana oktobra dolazio je Kutuzovu još jedan parlamentar s Napoleonovim pismom u kome je nudio mir, a koje beše tobož datirano iz Moskve, dok je Napoleon bio već blizu ispred Kutuzova, na starom kaluškom drumu. Kutuzov je odgovorio na to pismo onako kao i na ono prvo, poslano po Loristonu: rekao je da o miru ne može biti ni govora.

Ubrzo posle toga dobiven je izveštaj iz Dolohovljevog partizanskog odreda, koji je išao levo od Tarutipa, kako su u Tominskom viđene trupe, kako te trupe pripadaju diviziji Brusjeovoj i kako ta divizija, odvojena od ostalih trupa, može lako biti satrvena. Vojnici i oficiri opet su tražili aktivnost. Štabni generali, podstaknuti sećanjem na lako održanu pobedu kod Tarutipa, navaljivali su na Kutuzova da se izvrši Dolohovljev predlog. Kutuzov je nalazio da nije potrebno nikakvo nastupanje. Ispalo je nešto srednje, ono što se moralo dogoditi: poslan je u Tominsko jedan mali odred, koji je trebalo da napadne Brusjea.

Čudnim nekim slučajem, taj nalog – najteži i najvažniji, kao što se posle videlo, dobio je Dohturov, glavom onaj skromni, mali Dohturov, koga nam niko nije opisivao kako sastavlja planove za bitke, kako leti pred vojskom, kako baca krstove na baterije i tome slično, koga su smatrali kao neodlučnog i neuviđavnog, ali glavom onaj Dohturov koga u svima ruskim ratovima s Francuzima, od Austerlica pa do 1813. godine, nalazimo kako komanduje svuda gde je položaj težak. Kod Austerlica on ostaje poslednji na augestskom nasipu, prikuplja vojsku, spasava što se može, dok sve propada i dok nijednog generala nema u zaštitnici. On, bolestan od groznice, ide u Smolensk sa dvadeset hiljada vojnika da brani grad od cele Napoleonove armije. U Smolensku, na Malahovskoj kapiji, tek beše sveo oči, u grozničavom paroksizmu, a budi ga bombardovanje Smolenska i Smolensk se drži ceo dan. U borodinskoj bici, kad je poginuo Bagration i trupe na našem levom krilu desetkovane, i kad je sva snaga francuske artiljerije okomljena tamo, ne šalju nikog drugog nego upravo neodlučnog i neuviđavnog Dohturova, i Kutuzov se žuri da popravi svoju pogrešku, kad beše poslao tamo drugog. I mali, mirni Dohturov ide tamo, i Borodino postaje – najlepša slava ruske vojske. I mi smo mnogo junaka opisali i u stihovima i u prozi, ali o Dohturovu ne rekosmo gotovo ni reči.

Opet Dohturova šalju onamo u Tominsko i odonud u Mali Jaroslavac, u ono mesto gde je bila poslednja bitka s Francuzima, u ono mesto odakle, očevidno, već počinje pogibija francuska, i opet nam opisuju mnogo genija i junaka u tom periodu rata, ali o Dohturovu ni reči, ili vrlo malo ili

sumnjivo. A upravo to ćutanje o Dohturovu najočevidnije dokazuje njegove zasluge.

Prirodno je da se čoveku koji ne razume obrtanje jedne mašine, kad je vidi kako radi, čini da je u toj mašini najvažniji deo ona cepčica što je slučajno zapala u nju i lomi se u njoj, smetajući njenom obrtanju. Čovek koji ne zna sklop mašine ne može da razume kako nije ta cepka, što kvari rad i smeta mu, nego je onaj majušni, zupčasti točak koji se nečujno obrće jedan od najglavnijih delova mašine.

Desetog oktobra, onog istog dana kad je Dohturov prešao polovinu puta i zaustavio se u selu Aristovu, spremajući se da tačno izvrši datu mu zapovest, sva francuska vojska, kad je u svom grozničavom kretanju došla do pozicije Miratove, kao što je izgledalo zato da zametne bitku, odjedanput je bez razloga okrenula levo na novi kaluški drum i počela da ulazi u Tominsko, u kome je ranije bio sam Brusje. Dohturov je tada imao pod komandom, sem Dolohova, još dva mala odreda, Fignerov i Seslavinov.

Uveče 11. oktobra dođe Seslavin u Aristovo u komandu s jednim zarobljenim francuskim gardistom. Zarobljenik reče kako su one trupe što su ušle tog dana u Tominsko prethodnica cele velike armije, kako je tu sad i Napoleon i kako je cela armija izišla iz Moskve ima već pet dana. Istog večera jedan spahijski sluga koji beše došao iz Borovska ispriča kako je video gde ogromna vojska ulazi u grad. Kozaci iz odreda Dolohovljevog javljahu kako su videli francusku gardu gde maršuje drumom ka Borovsku. Iz svih tih izveštaja postalo je očevidno da je onde gde su mislili naći jednu diviziju bila sad sva francuska vojska, koja je išla iz Moskve neočekivanim pravcem – starim kaluškim drumom. Dohturov nije hteo ništa da preduzima, jer mu sad nije bilo jasno šta mu je dužnost. Njemu je bilo zapoveđeno da napadne na Tominsko. Ali je u Tominskom pre toga bio sam Brusje, a sad je tamo sva francuska vojska. Jermolov je hteo da postupi po svom nahođenju, ali je Dohturov ostao uporno pri tome kako treba da ima naredbu od presvetloga. Bi rešeno da se pošalje raport u štab.

Za to je izabran razborit oficir, Bolhovitinov, koji je sem pismenog raporta imao da ispriča usmeno celu stvar. U dvanaest sati noću Bolhovitinov je dobio pismo i usmenu zapovest i, u pratnji jednog kozaka, odjurio s rezervnim konjima u glavni štab.

XVI

Noć beše mračna, topla, jesenja. Već četvrti dan padala je kiša. Bolhovitinov, pošto je dvaput menjao konje i za sat i po prejurio trideset vrsta po kaljavom i klizavom drumu, stigao je u dva sata noću u Ljetašovku.

Sjahao je s konja kod jedne seljačke kuće, pred kojom beše na plotu istaknut natpis: „Glavni štab“ i, kad je ostavio konja, uđe u mračan trem.

– Dežurni general, brže! Vrlo važna stvar! – reče on nekome što se diže i što šikaše u mračnom tremu.

– Od sinoć mu je jako pozlilo, treća je noć kako ne spava – zastupnički prošaputa posilni. – Nego, razbudite prvo kapetana.

– Vrlo važna stvar, od generala Dohturova – reče Bolhovitinov ulazeći na otvorena vrata koja napipa.

Posilni prođe napred i poče da budi nekoga:

– Vaše blagorodstvo, vaše blagorodstvo – kurir.

– Šta, šta? Od koga? – progovori nečiji bunovan glas.

– Od Dohturova i od Alekseja Petroviča. Napoleon je u Tominskom – reče Bolhovitinov, koji u pomrčini nije video ko ga pita, nego po glasu pretpostavljao da je to Konovnjicin.

Probuđeni čovek zevao je i teglio se.

– Ne bih bio rad da ga budim – reče pipajući nešto. – Slab je! Možda su se onako proneli glasovi.

– Evo raporta – reče Bolhovitinov: – naređeno mi je da ga odmah predam dežurnom generalu.

– Čekajte, da zapalim sveću. Kud je, prokletniče, uvek gurneš? – reče posilnom čovek koji se protezao. To beše Ščerbinjin, ađutant Konovnjicinov. – Nađoh, nađoh – dodade on.

Posilni poče da kreše vatru, a Ščerbinjin je pipao da nađe svećnjak.

– Ah, gadovi jedni! – uzviknu on gnušajući se.

Prema varnicama kresiva Bolhovitinov ugleda mlado lice Ščerbinjinovo sa svećom i u gornjem kutu još jednog čoveka gde spava. To je bio Konovnjicin.

Kad se sumpornjače zapališe na trudu najpre plavim pa onda crvenim plamenom, Ščerbinjin zapali lojanu sveću s čijeg svećnjaka pobegoše bubašvabe što su je grizle i zagleda glasnika. Bolhovitinov beše sav kaljav i, brišući se rukavom, umaza se i po licu.

– A ko javlja? – upita Ščerbinjin, uzevši pismo.

– Izveštaj je pouzdan – reče Bolhovitinov. – I zarobljenici, i kozaci, i uhode, svi jednodušno govore isto.

– Nije druge, valja ga buditi! – reče Ščerbinjin, pa ustade i priđe čoveku u spavaćoj kapi, pokrivenom šinjelom. – Petre Petroviču! – zovnu ga. Konovnjicin se ne pomače. – U glavni štab! – reče on i osmehnu se, jer je znao da će ga te reči pouzdano razbuditi.

I, doista, glava u spavaćoj kapi odmah se podiže. Na lepom, postojanom licu Konovnjicinovom, sa grozničavo zapaljenim obrazima, zadrža se za časak još izraz snova udaljenih od sadašnjeg stanja, ali se zatim odjedanput trže: to lice dobi uobičajeno spokojan i postojan izraz.

– Pa, šta je? Od koga? – upita on odmah leno, žmirkajući od svetlosti. Slušajući raport oficirov, Konovnjicin raspečati i pročita pismo. Čim pročita, on spusti noge u vunenim čarapama na zemljani pod i poče se obuvati. Potom skide spavaću kapu, začešlja zulove i natače kačket.

– Brzo si stigao! Hajdemo presvetlom.

Konovnjicin je odmah video da je doneseni izveštaj vrlo važan i da se ne sme oklevati. A je li on dobar ili rđav, nije na to pomišljao, niti se pitao. Njega to nije interesovalo. Na čitavo ratovanje on nije gledao ni umom, ni razmišljanjem, nego nečim drugim. U njegovoj je duši bilo duboko, neiskazano uverenje da će sve biti dobro; ali da tome ne treba verovati i da tim pre ne treba to govoriti, nego treba samo raditi svoj posao. I on je radio taj svoj posao, ulažući u njega svu svoju snagu.

Petar Petrovič Konovnjicin, koji je onako isto kao i Dohturov zapisan samo kao iz učtivosti u spisak takozvanih heroja iz 1812. godine – Barklajâ, Rajevskih, Jermolovâ, Platovâ, Miloradovičâ – onako isto kao i Dohturov imao je reputaciju čoveka veoma ograničenih sposobnosti i znanjâ i, onako isto kao i Dohturov, nije nikad pravio planove za bitku, ali se uvek nalazio tamo gde je bilo najteže; otkako je određen za dežurnog generala spavao je uvek pri otvorenim vratima i zapovedao svakom glasniku da ga budi; u boju je uvek bio u vatri, tako da ga je Kutuzov prekorevao zbog toga i bojao se da ga šalje i bio je onako isto kao i Dohturov, jedan od onih neopaženih točkova koji, bez tresaka i lupe, čine najglavniji deo mašine.

Kad iziđe iz kuće u vlažnu, mračnu noć, Konovnjicin se namršti nešto od pojačane glavobolje, nešto od neprijatne pomisli koja mu dođe na um kako će se sad na taj izveštaj uzrujati to gnezdo štabnih ljudi od uticaja a osobito Benigsen, koji je posle Tarutina bio krv i nož s Kutuzovom; kako će predlagati, prepirati se, naređivati, opozivati. I to mu je predosećanje bilo neprijatno, mada je znao da bez toga ne može biti.

I doista, Tol, kome je svratio da mu saopšti novi izveštaj, počeo je odmah da razlaže svoje mišljenje jednom generalu koji je stanovao s njim, i Konovnjicin, koji je to slušao ćuteći i umorno, napomenu mu da treba ići presvetlome.

XVII

Kutuzov je, kao i svi stari ljudi, malo spavao noću. On bi danju često iznenada zadremao; ali noću, ležeći obučen na svojoj postelji, većinom nije spavao i predavao se mislima.

Tako je i sad ležao na svom krevetu, naslonivši svoju tešku, veliku, nagrđenu glavu na punu ruku i mislio, gledajući onim jednim otvorenim okom u pomrčinu.

Otkako ga se počeo kloniti Benigsen, koji je vodio prepisku s carem i bio najmoćniji u štabu, Kutuzov je bio spokojniji u tom pogledu što ga neće goniti da opet učestvuje s trupama u nekorisnim ofanzivnim operacijama. Lekcija iz tarutinske bitke i od dana uoči nje, koju je Kutuzov pamtio s bolom, morala je i na njih uticati, mislio je on.

„Oni moraju uvideti da mi možemo samo izgubiti ako napadamo. Strpljenje i vreme, eto to su moji borci-vitezovi!“ – mislio je Kutuzov. On je znao da ne treba brati jabuku dok je zelena. Kad bude zrela opašće sama, a ako obereš zelenu, pokvarićeš i jabuku i drvo i tebi će zubi utrnuti. On je, kao iskusan lovac, znao da je zver ranjena, ranjena onako kako ju je mogla raniti sva ruska sila, a da li smrtno ili nije, to je još bilo neobjašnjeno pitanje. Sad, po šiljanju Loristona i Bertelemija i po izveštajima partizana, Kutuzov je gotovo znao da je zver ranjena smrtno. Ali još je trebalo dokaza, trebalo je čekati.

„Njima se prohtelo da trče da vide kako su je ubili. Pričekajte, videćete. Jednako manevri, jednako nastupanja!“ – mislio je on. „Na što? Sve da se odlikuju. Kao da ima nešto veselo u tome što će se tući. Oni su kao deca od koje ne možeš saznati kako je tekao boj zato što svi hoće da dokažu kako oni umeju da se tuku. Ali sad nije to glavno.

I kako mi svi predlažu vešte manevre! Kad su izmislili dve-tri slučajnosti (on se tu seti opšteg plana iz Petrograda), njima se čini da su ih sve izmislili. A ni broja im nema koliko ih je!“

Nerešeno pitanje da li je bila smrtna ili nije bila smrtna rana zadata kod Borodina visilo je nad glavom Kutuzovljevom već čitav mesec dana. S jedne strane Francuzi su zauzeli Moskvu. S druge strane, Kutuzov je svim svojim bićem nesumnjivo osećao da je onaj strašan udar u kome je on sa svima Rusima napregao svu svoju snagu morao biti smrtan. Ali, u svakom slučaju, bili su potrebni dokazi, i on ih je čekao već mesec dana i što je vreme više prolazilo, to je on bivao nestrpljiviji. Ležeći na postelji u svojim besanim noćima on je radio ono isto što su radili ti mladi generali, upravo ono za što ih je prekopevao. Smišlao je sve mogućne slučajnosti isto onako kao i ta mladež, samo s tom razlikom što nije ništa zasnivao na tim

pretpostavkama i što ih nije video dve ni tri, nego hiljadama. Što je više mislio, sve ih se više javljalo. Zamišljao je svakojaka kretanja Napoleonove vojske, cele ili njenih delova – na Petrograd, na njega, da ga obiđe; zamišljao je (čega se najviše bojao) i tu slučajnost da će Napoleon početi da se bori s njim njegovim oružjem, da će ostati u Moskvi i čekati njega. Kutuzov je zamišljao čak i kretanje Napoleonove vojske nazad na Medinj i Juhnov; ali jedno, što nije mogao da predvidi, to je ono što se dogodilo, ono bezumno, grozničavo tumaranje vojske Napoleonove za prvih jedanaest dana njegovog izlaska iz Moskve – tumaranje koje je učinilo mogućnim ono na što tada ipak nije još smeo da pomišlja Kutuzov; potpuno istrebljenje Francuza. Raporti Dorohovljevi o diviziji Brusjeovoj, partizanski izveštaji o nevoljama u vojsci Napoleonovoj, glasovi o spremanju za izlazak iz Moskve – sve je to potvrđivalo pretpostavku da je francuska vojska razbijena i da se sprema da beži; ali to su bile samo pretpostavke, koje su izgledale važne za mladež, ali ne i za Kutuzova. On je sa svojim šezdesetogodišnjim iskustvom znao koliku vrednost treba pripisivati glasovima, znao je kako su ljudi koji nešto žele kadri da grupišu sve izveštaje tako da kao potvrde ono što oni žele i znao je kako se u tom slučaju rado propušta sve što protivureči. I što je Kutuzov više to želeo, time se manje usuđivao da u to veruje. To je pitanje zanimalo svu njegovu duševnu snagu. Sve ostalo bilo mu je samo običan način života. Takav običan način života i pokoravanje životu bili su njegovi razgovori sa štabnim oficirima, pisma koja je pisao iz Tarutina m-me Staël,*88 čitanje romana, razdavanje nagrada, prepiska s Petrogradom i tome slično. Ali francuska pogibija, koju je predvideo samo on, beše njegova duševna, jedina želja.

Noću 11. oktobra ležao je on naslonjen na ruku i mislio o tome.

U obližnjoj sobi nešto se uskomeša i čuše se koraci Tolovi, Konovnjicinovi i Bolhovitinovljevi.

– Ej, ko je to? Uđite, ulazi! Šta je novo? – zovnu ih glavni komandant.

Dok je lakej palio sveću, Tol je pričao sadržinu izveštaja.

– Ko ga je doneo? – upita Kutuzov s hladnom strogošću koja iznenadi Tola kad mu vide lice prema zapaljenoj sveći.

– Ne može biti sumnje, vaša svetlosti.

– Zovi ga, zovi ovamo!

Kutuzov je sedeo spustivši jednu nogu s kreveta i navalivši se velikim trbuhom na drugu, savijenu nogu. On je začkiljio svojim jednim okom, da bolje vidi glasnika, kao da je hteo da u njegovim crtama pročita ono što ga je zanimalo.

88 Ana Stal, čuvena francuska književnica (1766-1817)

– Kazuj, kazuj, sinko – reče Bolhovitinovu svojim tihim, staračkim glasom, zatvarajući košulju koja mu se beše razdrljila na grudima. – Priđi, priđi bliže. Kakve si mi glasove doneo? A? Napoleon otišao iz Moskve? Je li odista? A?

Bolhovitinov je otpočetka podrobno raportovao sve što mu je bilo naređeno.

– Govori, govori brže, ne muči me – prekide ga Kutuzov.

Bolhovitinov ispriča sve i ućuta, čekajući naredbu. Tol poče nešto da govori, ali ga Kutuzov prekide. Htede nešto da kaže, ali mu se lice odjedanput nabra, smežura; mahnu rukom na Tola, pa se okrete na drugu stranu, prema počasnom kutu, u sobi, koji se crneo od ikona.

– Gospode, Stvoritelju moj! Ti si čuo našu molitvu... – reče on potresenim glasom prekrstivši ruke. – Spasena je Rusija. Hvala ti, Gospode! – i zaplaka.

XVIII

Otkako je došao izveštaj o izlasku Francuza iz Moskve pa sve do svršetka rata, sva aktivnost Kutuzovljeva beše samo u tome da vlašću, lukavstvom i molbama zadržava svoju vojsku od nekorisnog nastupanja, manevara i sudara s neprijateljem koji propada. Dohturov ide k Malom Jaroslavcu, ali Kutuzov okleva sa celom armijom i izdaje zapovest da se Kaluga očisti, jer mu se čini sasvim mogućno da će se prema njoj odstupati.

Kutuzov svuda uzmiče, ali neprijatelj, ne čekajući njegovo uzmicanje, beži nazad na suprotnu stranu.

Istoričari Napoleonovi opisuju nam njegov vešt manevar na Tarutino i Mali Jaroslavac i prave pretpostavke šta bi bilo da je Napoleon uspeo da prodre u bogate krajeve južne gubernije.

Ali, da ne govorimo o tome kako ništa nije smetalo Napoleonu da ide u te južne gubernije (jer mu je ruska vojska ostavljala put), istoričari zaboravljaju da Napoleonovu vojsku nije moglo ništa spasti, jer je ona već tada nosila u samoj sebi neminovne uslove propasti. Otkud bi se ta vojska, koja je našla obilan provijant u Moskvi pa ga izgazila nogama jer ga nije mogla sačuvati, ta vojska, koja kad je došla u Smolensk nije probirala provijant nego ga grabila, otkud bi se ta vojska mogla oporaviti u kaluškoj guberniji, u kojoj žive isti Rusi, kao i u Moskvi, i u kojoj vatra ima istu osobinu da sagori ono što zapale ljudi?

Vojska se nije mogla nigde oporaviti. Ona je, od borodinske bitke i moskovske pljačke, već nosila u sebi kao neke hemijske uslove raspadanja.

Ljudi te bivše vojske bežali su sa svojim vođima ni sami ne znajući kuda i želeli su (i Napoleon i svaki vojnik) samo to da se oni lično ispletu što je mogućno brže iz tog nezgodnog položaja koji su svi uviđali, iako nejasno.

I samo je zato na veću u Malom Jaroslavcu, kad su se pretvarali kako se oni – generali – savetuju i kazuju razna mišljenja, poslednje mišljenje prostodušnog vojnika Mutona, koji je kazao ono što su svi mislili, da treba otići što je mogućno brže, zatvorilo svima usta, i niko, pa čak ni Napoleon, nije mogao ništa reći protiv te istine koju su svi uviđali.

Ali, iako su svi znali da je trebalo otići, ostao je još stid od toga što se znalo da valja bežati. I potreban je bio spoljašnji podstrek, koji bi

nadvladao taj stid. I taj se podstrek javio u zgodno vreme. To je bilo takozvano francusko: Le hourra de l’empereur.89

Sutradan posle veća Napoleon je, rano izjutra, praveći se da hoće da pregleda vojsku i polje prošle i potonje bitke, jahao sa svitom i svojim maršalima sredinom linije kojom je bila vojska razmeštena. Kozaci, koji su proletali pljačke radi, nabasali su na imperatora i umalo ga nisu uhvatili. Što kozaci nisu tada uhvatili Napoleona spaslo ga je ono što je upropašćavalo Francuze: pljačka, na koju su jurili kozaci i u Tarutinu i ovde, a ostavljali ljude. Oni su poleteli u pljačku ne obraćajući pažnje na Napoleona i Napoleon je uspeo da umakne.

Kad su les enfants du Don90 mogli umalo da uhvate samog imperatora usred njegove armije, onda je bilo jasno da se nije imalo više šta činiti, nego samo bežati što je mogućno brže najbližim poznatim drumom. Napoleon, koji sa svojim četrdesetogodišnjim trbuščićem već nije osećao u sebi one pređašnje okretnosti i smelosti, razumeo je taj nagoveštaj. I, pod uticajem straha od kozaka, koji ga je obuzeo, on se odmah složio s Mutonom i, kao što vele istoričari, izdao zapovest da se odstupa nazad na smolenski drum.

To što se Napoleon složio s Mutonom i što je vojska pošla nazad ne dokazuje da je on to naredio, nego da su one sile koje su uticale na svu vojsku da je okrenu na možajski drum uticale u isti mah i na Napoleona.

89 Imperatorovo ura. 90 Deca donska.

XIX

Kad se čovek nekud kreće, on uvek zamišlja sebi i cilj toga kretanja. Da bi čovek prešao hiljadu vrsta, potrebno mu je da misli kako ima nešto lepo iza tih hiljadu vrsta. Treba zamisliti obećanu zemlju, pa da čovek ima snage da se kreće.

Francuzima je u njihovom nastupanju bila obećana zemlja Moskva, a u odstupanju njihova otadžbina. Ali otadžbina je bila suviše daleko i čoveku koji ide hiljadu vrsta preko je potrebno da, zaboravivši krajnji cilj, kaže sebi „danas ću kad pređem četrdeset vrsta doći na mesto odmora i prenoćišta“, i na prvom dnevnom maršu to mesto odmora zaklanja krajnji cilj i koncentriše na sebe sve želje i sve nade. One težnje koje se ogledaju u pojedincu, svakad se uvećavaju u gomili.

Francuzima, koji su pošli nazad starim smolenskim drumom, krajnji cilj – otadžbina – bio je suviše daleko, a najbliži cilj, onaj kome su težile sve želje i sve nade, koje su se u ogromnoj srazmeri pojačavale u gomili, bio je Smolensk. Ne zato što bi ti ljudi znali da u Smolensku ima mnogo provijanta i odmorne vojske, ne zato što bi im to govorili (naprotiv, viši činovi u vojsci pa i sam Napoleon znali su da je tamo malo provijanta), nego zato što im je to jedino moglo dati snage da se kreću i da podnose pravu oskudicu, oni su, i oni koji su znali i oni koji nisu znali, varajući sebe podjednako težili Smolensku kao obećanoj zemlji.

Kad su Francuzi izišli na veliki drum, oni su s neobičnom energijom, s nečuvenom brzinom pojurili svom zamišljenom cilju. Sem tog uzroka opšte težnje, koji je gomile Francuza združivao u jednu celinu i davao im izvesnu energiju, bio je još i drugi uzrok koji ih je združivao. Taj uzrok bio je u njihovoj množini. Najveća masa njihova privlačila je k sebi, kao po fizičkom zakonu privlačenja, pojedine atome ljudi. Oni su se kretali u svojoj masi od sto hiljada kao čitav narod kakve države.

Svaki od njih želeo je samo jedno – da se preda i da se tako izbavi od svih strahota i nevolja. Ali, s jedne strane, snaga opšte težnje cilju, Smolensku, odvlačila je svakog u jednom i istom pravcu. S druge strane, korpus se nije mogao dati da ga zarobi četa, pa, iako su se Francuzi koristili svakom zgodnom prilikom da se odvoje jedan od drugog i se pod najmanjim, zgodnim izgovorom predadu, ti se slučajevi nisu uvek dešavali. Čak i njihov broj i zbijeno, brzo kretanje lišavalo ih je te mogućnosti i činilo da je Rusima bilo ne samo teško, nego i nemogućno zaustaviti to kretanje na koje je bila upravljena sva energija francuske mase. Mehaničko otkidanje tela nije moglo više od izvesne mere ubrzati proces raspadanja koji se vršio.

Grudu snega nije mogućno rastopiti za trenut. Ima izvesna granica vremena pre koje nikakvi napori toplote ne mogu rastopiti sneg. Naprotiv, što je veća toplota, tim više čvrsne sneg koji ostaje.

Od ruskih vojskovođa nije to niko razumeo, sem Kutuzova. Kad je utvrđeno da francuska armija beži smolenskim drumom, onda se počelo događati ono što je Konovnjicin predvideo noću 11. oktobra. Svi viši činovi u vojsci hteli su da se pokažu, da odseku, pohvataju i zarobe, razbiju Francuze i svi su tražili da se nastupa.

Jedini Kutuzov upotrebio je svu svoju snagu (a ta je snaga kod svakog glavnokomandujućeg vrlo slaba), da ne dopusti nastupanje.

On im nije mogao kazati ovo što mi sad govorimo: šta će bitka, i zatvaranje druma, i gubitak svojih ljudi, i nečovečno ubijanje nevoljnika, šta će sve to, kad je od Moskve do Vjazme i bez bitke iščilela jedna trećina te vojske? Ali im je on govorio, izvodeći iz svoje staračke mudrosti ono što su oni mogli razumeti – govorio im je o zlatnom mostu i oni su mu se podsmevali, ogovarali ga, i kidali ubijenu zver, i naletali na nju i junačili se nad njom.

Jermolov, Miloradovič, Platov i ostali koji su se našli kod Vjazme blizu Francuza, nisu mogli odoleti želji da ne odseku i ne razbiju dva francuska korpusa. Kad su izvestili Kutuzova o svojoj nameri, poslali su mu u kovertu mesto raporta list prazne hartije.

I, ma koliko se Kutuzov starao da zadržava vojsku, naše su trupe napadale, trudeći se da zatvore drum. Pešadijski pukovi išli su, kao što pričaju, s muzikom i dobošima u napad, i pobili su i izgubili hiljadama ljudi.

Ali što se tiče odsecanja – nikog nisu odsekli niti zarobili. I francuska vojska, još čvršće zbijena zbog opasnosti, nastavila je, stalno se topeći, onaj isti svoj ubistveni put ka Smolensku.

DEO TREĆI

.

I

Borodinska bitka je, zajedno sa zauzimanjem Moskve koje je došlo posle nje i s bežanjem Francuza bez novih bitaka, jedna od najpoučnijih pojava u istoriji.

Svi se istoričari slažu u tome da se spoljašnja aktivnost država i naroda, u njihovim međusobnim sukobima, izražava ratovima; da se neposredno, usled velikih ili malih ratnih uspeha, uvećava ili umanjuje politička snaga država i naroda.

Ma koliko da su čudnovati istorijski opisi kako se nekakav kralj ili car posvađao s drugim carem ili kraljem, pa skupio vojsku, pobio se s vojskom neprijateljevom, održao pobedu, ubio tri, pet, deset hiljada ljudi, i posle toga pokorio državu i čitav narod od nekoliko miliona; ma kako da je nerazumljivo zašto je poraz same vojske, samo stotoga dela sve snage jednog naroda, nagnao taj narod da se pokori – sva fakta u istoriji (ukoliko nam je ona poznata) tvrde kako je istina da su veliki ili mali uspesi vojske jednog naroda protiv vojske drugog naroda uzroci, ili su, u najmanju ruku, glavni znaci uvećavanja ili umanjivanja snage naroda. Vojska je održala pobedu i odmah su se uvećala prava onog naroda koji je pobedio na štetu pobeđenog. Vojska je pretrpela poraz i odmah, prema meri poraza, narod gubi prava, a posle potpunog poraza svoje vojske potpuno se pokorava.

Tako je bilo (po istoriji) od najstarijih vremena, pa sve dosad. Svi Napoleonovi ratovi potvrđuju to pravilo. Prema stupnju poraza austrijske vojske, Austrija se lišava svojih prava, a uvećavaju se prava i snaga Francuske. Francuska pobeda pod Jenom i Auerštetom uništava samostalnost Pruske.

Kad, odjedanput, 1812. godine Francuzi održavaju pobedu kod Moskve, zauzimajući Moskvu, ali Rusija odmah zatim, bez novih bitaka, ne prestaje da postoji, nego prestaje da postoji armija od šest stotina hiljada ljudi, a zatim Napoleonova Francuska. Natezati fakta prema pravilima istorije, reći da je bojno polje u Borodinu ostalo na Rusima, da je posle Moskve bilo bitaka koje su uništile Napoleonovu armiju – to je nemogućno.

Posle francuske pobede kod Borodina nije bilo nijedne ne samo glavne nego ni iole znatnije bitke, a francuska je vojska prestala da postoji. Šta to znači? Kad bi to bio primer iz kineske istorije, mogli bismo reći kako ta pojava nije istorijska (izgovor kod istoričara kad im što ne dolazi pod njihovu meru); kad bi se stvar ticala kratkog sudara, u kome bi učestvovale male količine vojske, mogli bismo uzeti tu pojavu kao

izuzetak; ali se taj događaj odigrao pred očima naših otaca, za koje se rešavalo pitanje života i smrti otadžbine, i taj je rat bio najveći od svih poznatih ratova...

Period kampanje 1812. godine od borodinske bitke do izgnanstva francuza dokazao je kako dobivena bitka ne samo nije uzrok osvajanju, nego nije čak ni stalan znak osvajanja; dokazao je kako ona sila što rešava sudbinu narodâ nije u osvajačima, pa čak nije ni u armijama, ni u bitkama, nego u nečem drugom.

Francuski istoričari, opisujući stanje francuske vojske pred izlazak iz Moskve, tvrde da je sve bilo u redu u Velikoj vojsci, sem konjice, artiljerije i komore, jer nije bilo hrane konjima i rogatoj stoci. Toj nevolji nije moglo ništa da pomogne, jer su okolni mužici spaljivali svoje seno i nisu ga davali Francuzima.

Dobivena bitka nije donela običnih rezultata zato što mužici Karp i Vlas koji su posle izlaska Francuza došli u Moskvu s kolima da pljačkaju grad i koji uopšte nisu pokazivali lično junačka osećanja, i sva nebrojena množina takvih mužika nisu dovozili seno u Moskvu za dobre pare koje su im nudili, nego ga spaljivali.

Zamislimo dva čoveka koji su izišli na dvoboj mačevima, po svima pravilima boračke veštine: borba je trajala dosta dugo; odjedanput, jedan od protivnika, osetivši da je ranjen i videvši da to nije šala, nego se tiče njegovog života, baci mač i zgrabi prvu batinu koja mu dođe pod ruku i počne njome da vitla. Ali zamislimo da je čovek koji je tako razumno upotrebio najbolji i najprostiji način da postigne cilj, a koga ujedno oduševljavaju tradicije viteštva, dobio volju da sakrije suštinu stvari i da je tvrdio kako je on po svima pravilima te veštine pobedio boreći se mačem. Može se zamisliti kakva bi zbrka i nejasnost potekla iz takvog opisa dvoboja koji je bio!

Borac koji je tražio borbu po pravilima boračke veštine bili su Francuzi; njegov protivnik, koji je bacio mač pa dokopao batinu, bili su Rusi; a ljudi koji su se trudili da sve objasne po pravilima borbe – jesu istoričari koji su pisali o tome događaju.

Od požara Smolenska nastao je rat koji se nije slagao ni s kakvim ranijim ratnim tradicijama. Spaljivanje gradova i sela, odstupanje posle bitaka, borodinski udar i opet odstupanje, paljevina Moskve, hvatanje marodera, otimanje transporta, partizanski rat, sve je to bilo odstupanje od pravila.

Napoleon je to osećao i on se još od onda kad se u pravilnoj boračkoj pozi zaustavio u Moskvi i mesto protivnikovog mača ugledao zamahnutu nad sobom batinu, neprestano žalio Kutuzovu i caru Aleksandru kako se rat vodi protivno svakom pravilu (kao da ima nekakvih pravila kako da se ljudi ubijaju). Ne obzirući se na francuske žalbe kako se ne ispunjavaju pravila i ne obzirući se na to što je Rusima na višim položajima izgledalo odnekud stidno tući se batinom nego su hteli da po svima pravilima stanu u položaj en quarte ili en tierce, da učine vešt ispad u prime*91 itd. – batina narodnog rata bila je zamahnuta svom svojom strašnom i veličanstvenom snagom i, ne razbirajući ni za čije ukuse ni pravila, ona se, s glupom prostotom ali celishodno, ne obzirući se ni na što, podizala, udarala i tukla Francuze dotle dok nije propala njihova najezda.

I neka je slava onom narodu što nije kao Francuzi 1813. godine salutirao po svima pravilima boračke veštine i okrenuo mač balčakom, pa ga graciozno i učtivo predao velikodušnom pobediocu, nego nek je slava onom narodu koji je u času iskušenja, ne pitajući da li su drugi u takvim prilikama postupali po pravilima, prosto i hitro zgrabio prvu batinu koja mu se desila pod rukom, pa njome tukao dotle dok se u njegovoj duši osećanje uvrede i osvete nije zamenilo preziranjem i žaljenjem.

91 Komanda u borenju sabljama, špadama itd.

II

Jedno od najjasnijih i najkorisnijih odstupanja od takozvanih ratnih pravila, to je operisanje rasturenih ljudi protiv ljudi sabijenih u gomilu. Takve operacije pojavljuju se uvek u ratu koji dobija narodni karakter. To su one operacije kad se ljudi, mesto da iziđu u gomili protiv gomile, rasturaju odvojeno, napadaju zasebno i odmah beže kad ih napadne velika vojska, pa posle opet napadaju kad dođe zgodna prilika. To su činili gerilci u Španiji; to su činili brđani na Kavkazu; to su činili Rusi 1812. godine.

Rat takve vrste nazvali su ljudi partizanskim i mislili da su mu, pošto su ga tako nazvali, objasnili značenje. Međutim, rat takve vrste ne samo što se ne slaže ni s kakvim pravilima, nego je sasvim protivan poznatom taktičkom pravilu koje je priznato kao nepogrešivo. To pravilo veli da onaj koji napada mora koncentrisati svoju vojsku zato da bi u času bitke bio jači od protivnika.

Partizanski rat (uvek uspešan kao što pokazuje istorija) sasvim je suprotan tome pravilu.

Ta suprotnost potiče otuda što ratna nauka uzima da je snaga vojske istovetna s njenim brojem. Ratna nauka kaže da što je veća vojska tim jača snaga. Les gros bataillons ont toujours raison.92

Govoreći to, ratna je nauka slična onoj mehanici koja bi, oslanjajući se na ispitivanje tela u kretanju samo prema njihovim masama, rekla da su snage jednake ili nejednake među sobom zato što su jednake ili nejednake njihove mase.

Snaga (količina kretanja) to je proizvod mase pomnožene brzinom.

U ratovanju snaga vojske je takođe proizvod mase pomnožene nečim drugim, nekakvim nepoznatim x.

Ratna nauka, videći u istoriji nebrojenu množinu primera da se masa vojske ne podudara sa snagom, da mala odeljenja pobeđuju velika, zbunjeno priznaje da postoji taj nepoznati množitelj i trudi se da ga nađe čas u geometrijskoj konstrukciji, čas u naoružanju, čas, što je najobičnije – u genijalnosti vojskovođa. Ali davanje sviju tih značenja množitelju ne daje rezultate koji bi se slagali sa istorijskim faktima.

A međutim treba se samo otresti utvrđenog za volju herojima lažnog mišljenja kako naredbe viših vlasti za vreme rata imaju važnosti, pa da se nađe to nepoznato x.

92 Veliki bataljoni uvek osvajaju.

To x je duh u vojsci, to jest, njena veća ili manja želja da se bije i da izlaže opasnostima sve svoje ljude koji čine vojsku, sasvim nezavisno od toga da li se ljudi biju pod komandom genijâ ili negenijâ, da li na tri ili na dve linije, i da li batinama ili puškama što pucaju trideset puta u minutu. Ljudi koji imaju najveću želju da se biju uvek se stave u najpovoljnije uslove za bitku.

Duh u vojsci – to je množitelj kojim kad se pomnoži masa dobija se proizvod snage. Da se odredi i izrazi vrednost duha u vojsci, tog nepoznatog množitelja, to je zadatak nauke.

Taj se zadatak može rešiti tek onda kad prestanemo proizvoljno stavljati, mesto vrednosti celog nepoznatog x, one uslove pod kojima se pojavljuje snaga, kao što su: naredbe vojskovođine, naoružanje itd., uzimajući da su one vrednost množitelja, pa priznamo to nepoznato u punoj njegovoj celini, to jest, kao veću ili manju želju da se ljudi biju i da izlažu sebe opasnostima. Tek tada, kad izrazimo jednačinama poznata istorijska fakta, možemo se nadati da ćemo, iz poređenja relativne vrednosti toga nepoznatog, odrediti i samo nepoznato.

Deset ljudi, bataljona ili divizije tukli su se s petnaest ljudi, bataljona ili divizija i pobedili su petnaest, to jest, pobili i zarobili sve bez ostatka, a sami izgubili četiri; dakle, s jedne strane uništeno je četiri, a s druge strane petnaest. Iz toga izlazi da je četiri bilo ravno petnaest i da je, dakle, 4x = 15y. A to je x : y = 15 : 4.

Ova jednačina ne daje vrednost nepoznatog, ali daje srazmeru između dva nepoznata. I kad se pod ovakve jednačine podvedu istorijske, odvojeno uzete jedinice (bitke, kampanje, ratni periodi) dobija se niz brojeva, u kojima moraju biti i mogu se pronaći zakoni.

Taktičko pravilo o tome da treba operisati masama u nastupanju a rastureno pri odstupanju, i nehotice potvrđuje samo onu istinu da snaga vojske zavisi od njenog duha. Da se ljudi mogu voditi pod đulad, za to treba više discipline, koja se dobija samo kretanjem u masama, nego da se odbijaju napadači. Ali to pravilo, kod koga se gubi iz vida duh u vojsci, pokazuje se u svima narodnim ratovima uvek kao neistinito, a naročito jako protivreči stvarnosti onde gde se javlja jako podizanje ili opadanje duha u vojsci.

Kad Francuzi odstupaju 1812. godine, oni se, ma da bi trebalo da se brane podvojeno po taktici, sabijaju u gomilu, zato što je duh u vojsci pao tako da samo masa održava vojsku zajedno. Rusi, naprotiv, trebalo bi da po taktici napadaju u masi, a oni se rasturaju zato što je duh kod njih podignut tako da pojedine ličnosti biju Francuze bez naredbe i ne treba im da ih ko nagoni da se izlažu teškoćama i opasnostima.

III

Takozvani partizanski rat počeo je ulaskom neprijatelja u Smolensk.

Pre nego što je naša vlada službeno primila partizanski rat, već su kozaci i mužici istrebili hiljadama ljudi neprijateljske vojske – zaostale pljačkaše i furažere – i oni su ubijali te ljude isto onako nesvesno kao što psi nesvesno ujedaju besno pseto koje utrči među njih. Denis Davidov prvi je svojim ruskim čulom shvatio vrednost onog strašnog oružja koje je, ne pitajući za pravila ratne veštine, uništavalo francuze, i njemu pripada slava što je učinjen prvi korak da se uvede taj način ratovanja.

24. avgusta osnovan je prvi partizanski odred Davidovljev i odmah posle njegovog odreda počeli su da se osnivaju drugi. Što se dalje razvijala kampanja, sve se više uvećavao broj tih odreda.

Partizani su uništavali veliku armiju po delovima. Oni su kupili ono otpalo lišće koje je samo po sebi padalo sa osušenog drveta – francuske vojske, i ponekad su tresli i samo drvo. U oktobru, onda kad su Francuzi bežali ka Smolensku, bilo je stotinama tih odreda raznih veličina i karaktera. Bilo je odreda koji su uzeli sve načine jedne vojske, s pešadijom, artiljerijom, štabovima, sa ugodnostima za život; bilo ih je samo kozačkih, konjičkih; bilo ih je sitnih, skupljenih bez reda, pešačkih i na konjima; bilo ih je mužičkih i spahijskih, a bilo ih je koje niko nije poznavao. Jednu je četu predvodio crkvenjak koji je za mesec dana zarobio nekoliko stotina, jednu je vodila kmetica Vasilisa, koja je pobila na stotine Francuza.

Poslednjih dana oktobra bilo je partizansko ratovanje u najvećem jeku. Već beše prošao onaj prvi period tog ratovanja, kad su partizani, diveći se i sami svojoj smelosti, svaki čas strepeli da ih Francuzi ne opkole i ne pohvataju, pa su se, ne rasedlavajući i gotovo ne silazeći s konja, krili po šumama, očekujući svakog trenutka poteru. Sad se to ratovanje već utvrdilo, svakom je postalo jasno šta se može preduzeti s Francuzima, a šta se ne može preduzeti. Sad su samo starešine onih odreda koji su sa štabovima, po pravilima, išli daleko od Francuza, smatrali da je još mnogo štošta nemogućno. A sitni partizani, koji su već odavno otpočeli svoj posao i izbliza posmatrali Francuze, nalazili su da je mogućno ono na što nisu smele ni da pomisle starešine velikih odreda. Kozaci i mužici koji su se provlačili između Francuza smatrali su da je sad već sve mogućno.

Denisov, koji beše jedan od partizana, nalazio se 22. oktobra sa svojim odredom u najvećoj vatri partizanske strasti. Još od jutra bio je sa svojim odredom na nogama. On je ceo dan vrebao, kroz šume pored velikog druma, veliki francuski transport konjičkih stvari i zarobljenih Rusa, koji

se bio odvojio od ostalih trupa, pa se pod jakom zaštitom, kao što se doznalo od uhoda i zarobljenika, uputio Smolensku. Za taj transport nisu znali samo Denisov i Dolohov (takođe partizan s malim odredom), koji se kretao blizu Denisova, nego i starešine velikih odreda sa štabovima: svi su znali za taj transport i, kao što je Denisov govorio, oštrili zube na njega. Dvojica od tih starešina velikih odreda – jedan Poljak, a drugi Nemac – poslali su gotovo u jedan isti mah Denisovu poziv da im se pridruži (svaki ga je zvao u svoj odred), pa da napadnu na transport.

– Ne, brate, i mi konja za trku imamo – rekao je Denisov kad je pročitao ta pisma i otpisao Nemcu kako se on, pored svega što je od srca želeo da služi pod komandom tako junačkog i znamenitog generala, mora lišiti te sreće, jer je već stupio pod komandu generala Poljaka. A generalu Poljaku otpisao je to isto, uveravajući ga kako je već stupio pod komandu Nemčevu.

Pošto je to tako uredio, Denisov je naumio da, ne javljajući za to višim starešinama, zajedno s Dolohovom napadne sa svojim malim odredom i otme taj transport. Transport je išao 22. oktobra od sela Mikulina ka selu Šamševu. S leve strane puta od Mikulina ka Šamševu behu velike šume, koje su mestimice dopirale do samog puta, a mestimice bile daleko od puta za čitavu vrstu i više. Preko tih šuma čitav dan jahao je sa svojim odredom Denisov, čas zalazeći u njihovu sredinu, čas izlazeći na okrajak, ne ispuštajući iz očiju Francuze. Izjutra, nedaleko od Mikulina, onde gde je šuma bila blizu puta, kozaci iz Denisovljevog odreda uhvatili su dvoja francuska kola s konjskim sedlima, zaostala u blatu, i odvezli ih u šumu. Otada pa do u samo veče odred je pratio kretanje Francuza a nije ih napadao. Nije trebalo plašiti ih, nego pustiti da mirno dođu do Šamševa, pa onda, zajedno s Dolohovom, koji je pred veče morao doći na dogovor kod stražare, u šumi (za jednu vrstu od Šamševa), napasti u svanuće s dve strane, pa potući i pohvatati sve odjedanput.

Pozadi, na dve vrste Mikulina, onde gde je šuma od samog druma, ostavljeno je šest kozaka, koji su bili dužni odmah da jave, čim se pokažu nove kolone Francuza.

Dolohov je, tako isto, bio dužan da izvidi drum ispred Šamševa, da sazna koliko su daleko još druge francuske trupe. Računalo se da s transportom ide 1500 ljudi. Denisov je imao 200 ljudi, Dolohov je mogao da ima isto toliko. Ali brojno preimućstvo nije uzdržavalo Denisova. Jedino što mu je još trebalo da zna beše to kakva je upravo to vojska: i toga radi Denisov je morao da uhvati jedan jezik (to jest, čoveka iz neprijateljske kolone). U napadu na kola ujutru to se tako brzo svršilo da su pobili sve Francuze što su bili kod kola, a uhvatili živog samo jednog

dečka dobošara, koji je bio zaostao i koji nije umeo ništa pozitivno da kaže kakva je vojska u koloni.

Napadati po drugi put Denisov je smatrao kao opasno, da ne uznemiri celu kolonu, i zato je poslao napred u Šamševo mužika Tihona Krezavog, koji je bio u njegovom odredu, da uhvati, ako je mogućno, makar jednog od francuskih prednjih konačara što su bili tamo.

IV

Beše jesenji, topao, kišovit dan. Nebo i horizont behu mutni kao mutna voda. Čas padne kao magla, a čas odjedanput udari koso krupna kiša.

Na mršavom, rasnom konju s veoma upalim bokovima, jahao je Denisov u burci i čerkeskoj šubari s kojih je curila voda. On se isto onako kao i njegov konj, koji je krivio glavu i strigao ušima, mrštio od kose kiše i zabrinuto se zagledao napred. Njegovo izmršalo i gustom, kratkom, crnom bradom obraslo lice izgledalo je ljutito.

Uporedo s Denisovom, takođe u burci i čerkeskoj šubari, jahao je na tovnom, krupnom doncu kozački esaul*93 – saradnik Denisovljev.

Esaul Lovajski – treći, takođe u burci i čerkeskoj šubari, beše dugačak, ravan kao daska, belog lica, plav čovek sa uzanim, sjajnim očicama i s mirnim, sobom zadovoljnim izrazom, koji mu se ogledao i na licu i na sedenju. Iako se nije moglo reći u čemu je osobenost konja i konjanika, ipak se na prvi pogled bačen na esaula i Denisova videlo da je Denisovu i mokro i nezgodno, da je Denisov čovek koji je seo na konja; dok se, kad pogledaš esaula, videlo da je njemu onako isto ugodno i da je spokojan kao uvek, i da on nije čovek koji je seo na konja, nego čovek koji je, zajedno s konjem, jedno biće uvećano dvostrukom snagom.

Malo napred ispred njih išao je skroz mokar mužik sprovodnik u sivom kaftanu i beloj kapi.

Malo pozadi jahao je na mršavom, tankom, kirgijskom konju s velikim repom i grivom i s raskrvavljenim usnama mlad oficir u plavom francuskom šinjelu.

Uporedo s njim jahao je husar koji je nosio iza sebe na konjskim sapima dečka u francuskoj pocepanoj uniformi i u plavoj kapi. Dečko se držao za husara crvenim od hladnoće rukama, micao svojim bosim nogama ne bi li ih ugrejao i, uzvivši obrve, obzirao se začućeno oko sebe. To beše francuski dobošar što je zarobljen to jutro.

Pozadi behu se otegli po trojica, po četvorica, uzanim, raskaljanim i iskvarenim šumskim putem husari, pa zatim kozaci, neko u burci, neko u francuskom šinjelu, neko s pokrovcem nabačenim na glavu. Konji, i riđi i dorati, izgledali su svi vrani od kiše koja je curila niz njih. Konjski vratovi izgledali su neobično tanki, jer im se grive behu okvasile. Sa konja se pušila para. I odela, i sedla, i uzde – sve je to bilo mokro, klizavo i raskvašeno, onako kao i zemlja i opalo lišće kojim beše zastrt put. Ljudi su

93 Ađutant kod kozaka.

sedeli naježeni, gledajući da se ne miču, kako bi zagrejali onu vodu koja im je probila do tela, a da ne propuste novu hladnu koja je podilazila pod njih, pod kolena i iza vrata. Između otegnute povorke kozaka kloparala su preko panjeva i granja dvoja kola, u koja behu upregnuti francuski i kozački konji sa sedlima, i pljeskala po kolovozu punom vode.

Denisovljev konj, obilazeći baru koja beše na putu, poteže u stranu i udari njegovim kolenom o jedno drvo.

– Ih, do vraga! – uzviknu ljutito Denisov, pa iskezivši zube udari konja triput kamdžijom i poprska blatom i sebe i drugove. Denisov beše zlovoljan: i zbog kiše, i zbog gladi (jer od jutra nije niko ništa jeo) i, što je glavno, zbog toga što od Dolohova nema još nikakve vesti i što se ne vraća onaj mužik koji je poslan da uhvati jezik.

„Mučno će se desiti druga ovakva prilika kao danas da se napadne transport. Da sam napadnem i suviše je rizično, a da ostavim do sutra – ugrabiće mi ispred nosa ćar neko od velikih partizana – mislio je Denisov u sebi, gledajući neprestano napred i nadajući se da će ugledati očekivanog Dolohovljevog glasnika.

Kad je izišao na proseku, s koje se videlo daleko desno, Denisov se zaustavi.

– Ide neko – reče on.

Esaul pogleda onamo kuda pokaza Denisov.

– Idu dvojica – oficir i kozak. Samo se ne može pretpostaviti da je baš potpukovnik – reče esaul koji je voleo da upotrebljava reči nepoznate kozacima.

Oba konjanika spustiše se niz brdo i izgubiše se iz vida, p a se posle nekoliko minuta opet pokazaše. Napred je jahao oficir umornim galopom, goneći konja nagajkom, razbarušen, skroz mokar i sa pantalonama zagrnutim do iznad kolena. Za njim je kasao kozak, stojeći na stremenima. Taj oficir, vrlo mlad momčić, široka, rumena lica i živih, veselih očiju, dokasa do Denisova i dade mu okvašeno pismo.

– Od generala – reče oficir – oprostite što nije sasvim suvo...

Denisov se namršti, uze pismo i poče ga otvarati.

– Eto, vi ste sve govorili da je opasno, opasno – reče oficir okrenuvši se esaulu dok je Denisov čitao predato mu pismo. – Uostalom ja i Komarov smo se – on pokaza na kozaka – spremili. Imamo po dva pišto... A ko je ovo? – upita kad ugleda francuskog dobošara – zarobljenik? Zar ste već bili u boju? Mogu li da govorim s njim?

– Rostov! Peća! – viknu u taj mah Denisov, kad pročita letimično predato mu pismo. – Pa kako da ne kažeš ko si? – i Denisov se okrete, pa sa osmehom pruži ruku oficiru.

Taj oficir beše Peća Rostov.

Peća se celim putem spremao kako će se, kao što dolikuje matorcu i oficiru, ponašati s Denisovom a da ne podseti na pređašnje poznanstvo. Ali čim mu se Denisov osmehnuo, on se odmah razvedrio, porumeneo od radosti i zaboravio spremljenu oficijalnost, pa počeo da priča kako je prošao pored Francuza i kako mu je milo što mu je data takva misija, i kako je već bio u borbi kod Vjazme, i kako se tamo odlikovao jedan husar.

– E milo mi je što sam te video – prekide ga Denisov, a lice mu opet dobi zabrinut izraz.

– Mihailo Teoklitiču – reče esaulu – ovo je opet od Nemca. On je opet kod njega. – I Denisov ispriča esaulu da je to pismo koje mu je sad predato ponovljen poziv od generala Nemca da mu se pridruži, pa da napadnu transport. – Ako ga mi sutra ne otmemo, on će nam ga ugrabiti ispred nosa – završi.

Dok je Denisov razgovarao sa esaulom, Peća je, zbunjen hladnim tonom Denisovljevim i misleći da je tom tonu uzrok to kako stoje njegove pantalone, popravljao ispod šinjela, ali tako da to niko ne spazi, svoje zagrnute pantalone i trudio se da izgleda što je mogućno više ratnički.

– Hoće li biti kakve naredbe od vašeg visoko-blagorodstva? – upita on Denisova, salutirajući i vraćajući se opet na izigravanje ađutanta pred generalom za koje se unapred spremao – Ili ću ostati kod vašeg visoko-blagorodstva?

– Naredbe?... – reče Denisov zamišljeno. – A možeš li ti ostati do sutra?

– O, molim vas!... Zar mogu ostati kod vas? – uzviknu Peća.

– Pa kako ti je upravo naredio general, je li da se vratiš odmah? – upita Denisov.

Peća pocrvene.

– Pa nije mi ništa naredio, nego ja mislim da mogu? – reče on upitno.

– Hajde, dobro! – reče Denisov. On se okrete svojim potčinjenima i izdade naredbe da odred ide do označenog mesta za odmor kod stražare u šumi i da onaj oficir na kirgijskom konju (taj oficir je vršio dužnost ađutanta) ide da traži Dolohova, da sazna gde je on i hoće li doći uveče. A Denisov beše naumio da iziđe sa esaulom i Pećom na okrajak šume koji se pružao ka Šamševu, te da razgleda ono mesto gde su pali Francuzi na koje je trebalo sutra napasti.

– Hajde, bradonja – reče on mužiku sprovodniku – provedi nas do Šamševa.

Denisov, Peća i esaul, i s njima nekoliko kozaka i onaj husar koji je nosio zarobljenog dečka, odoše levo, preko jedne jaruge, prema okrajku šume.

V

Kiša beše prestala, samo je padala magla i kapala voda s granja. Denisov, esaul i Peća jahali su ćuteći za mužikom u šubari, koji je lako i nečujno koračao svojim iskrivljenim nogama u opancima preko žila i mokrog lišća i vodio ih na okrajak šume.

Kad iziđoše uza stranu, mužik stade, osvrte se i uputi se onamo gde behu proređena drveta. Kod jednog velikog hrasta, s koga još ne beše opao list, zaustavi se i tajanstveno im mahnu rukom da dođu k njemu.

Denisov, esaul i Peća priđoše mu. S tog mesta na kome se zaustavio mužik videli su se Francuzi. Odmah ispred šume spuštala se dole kao breščić neka njiva. Desno, preko strme jaruge, videli su se omanje seoce i mali spahijski dom s razvaljenim krovovima. U tom seocetu i kod spahijskog doma, i po celom breščiću, po voćnjaku, kod kladenca i ribnjaka, i svuda putem naviše od mosta ka selu, videle su se kroz lelujavu maglu gomile sveta, na razmaku ne većem od dvesta hvati. Jasno su se čuli njihovo nerusko dozivanje i vika na konje koji su izdirali uz brdo vukući kola.

– Dajte ovamo zarobljenika – reče polako Denisov, ne skidajući očiju s Francuza.

Kozak siđe s konja, skide dečka i dođe zajedno njim Denisovu. Denisov ga poče pitati kakve su to i to trupe, pokazujući rukama na Francuze. Dečko beše gurnuo svoje ozeble ruke u džepove i uzdigao obrve, pa unezvereno gledaše u Denisova, pa, iako je očevidno, želeo da kaže sve što zna, on se zbunjivao u svojim odgovorima i samo potvrđivao ono što je Denisov pitao. Denisov se namršti, okrete se od njega i poče da razgovara sa esaulom i da mu saopštava svoje mišljenje.

Peća je, okrećući brzo glavu, jednako bacao poglede čas u dobošara, čas u Denisova, čas u esaula, čas u Francuze po selu i po putu, i pazio da ne propusti nešto važno.

– Došao, ne došao Dolohov, treba oteti!... A? – reče Denisov i veselo mu sevnuše oči.

– Mesto je zgodno – reče esaul.

– Pešake ćemo poslati dolinom, preko rita – nastavi Denisov; – oni će se primaći voćnjaku; vi ćete zaći s kozacima otuda (on pokaza na šumu iza sela), a ja ću odavde sa svojim husarima. I na pucanj...

– Dolinom se neće moći, pištolina je – reče esaul. – Zaglibićemo konje, valja zaobići više ulevo...

Upravo kad su oni tako poluglasno govorili, puče dole, u dolini kod ribnjaka, jedna puška i zabeli se dim, puče i druga, i ču se složna, kao vesela vika stotina Francuza koji behu na brdašcu. U prvom trenutku Denisov i esaul povukoše se nazad. Behu tako blizu da im se učini da su oni uzrok tom pucanju i vici. Ali se pucanj i vika nisu odnosili na njih. Dole, preko rita, bio je čovek u nečem crvenom. Videlo se da su Francuzi na njega pucali i vikali.

– Pa to je naš Tihon! – reče esaul.

– On! Da, on je!

– Baš je lupež! – reče Denisov.

– Pobeći će im; – reče esaul čkiljeći očima. Čovek koga oni nazvaše Tihonom dotrča do rečice, bućnu u nju tako da prsnu voda oko njega, nesta ga za trenutak, pa izbaulja četvoronoške, sasvim crn od vode, i pobeže dalje. Francuzi koji su jurili za njim zaustaviše se.

– E, vešto! – reče esaul.

– Pravi gad! – progovori Denisov zlovoljno. – I šta li je radio dosad?

– Ko je to? – upita Peća.

– To je naš uhoda. Poslao sam ga da uhvati jezik.

– A, da – reče Peća na prvu reč Denisovljevu i klimnu glavom, kao da je sve razumeo, iako nije razumeo nijedne reči.

Tihon Krezavi beše jedan od najpotrebnijih ljudi u odredu. On je bio mužik iz Pokrovskog kod Gžaće. Kad je Denisov, u početku svojih operacija, došao u Pokrovsko i, kao i uvek, prizvao kmeta i zapitao ga šta on zna o Francuzima, kmet je, braneći se od nečeg, odgovorio, kao što su odgovarali i svi kmetovi, kako on niti što zna, niti je čuo. Ali kad mu je Denisov objasnio kako je njegova namera da bije Francuze, pa ga upita da nisu Francuzi dolazili i k njemu, kmet je rekao – kako su odista dolazili miroderi,*94 ali da se kod njih u selu jedini Tiška Krezavi zanimao tim poslovima. Denisov je naredio da mu se zovne Tihon, pa ga je pohvalio za njegov rad i rekao pred kmetom nekoliko reči o vernosti prema caru i otadžbini i o mržnji prema Francuzima koju su dužni da gaje sinovi otadžbine.

– Ne činimo mi Francuzima ništa zlo – rekao je Tihon, koji se svakako uplašio tih reči Denisovljevih. – Mi smo se to, onako, našalili s momcima.

94 Seljaci su zvali marodere (pljačkaše) „miroderi“.

Istina, potukli smo desetak, dvaestak mirodera, a onako nismo im činili nikaka zla...

Kad je Denisov sutradan pošao iz Pokrovskog, zaboravivši sasvim tog mužika, njemu su javili da se Tihon pridružio odredu i molio da ostane u njemu. Denisov je naredio da ga prime.

Tihon, koji je najpre radio težak posao, ložio vatru, nosio vodu, timario konje itd., ubrzo je pokazao veliku volju i sposobnost za partizansko ratovanje. Odlazio je noću u pljačku i svaki put donosio haljine i oružje francusko, a kad mu narede, dovodio je i zarobljenike. Denisov je oslobodio Tihona od poslova, počeo ga voditi sa sobom u izviđanje i uvrsti ga u kozake.

Tihon nije voleo da jaše, uvek je išao peške i nikad nije zaostajao iza konjice. Oružje mu je bilo mušketon, koji je nosio više smeha radi, koplje i sekira, kojom je vladao kao što vlada zubima vuk, koji podjednako lako i vadi njima buve iz dlake i pregriza debele kosti. Tihon je podjednako sigurno cepao, iz zamaha, sekirom grede i, uzevši je za ušice, deljao njome tanke kočiće i dubao kašike. Tihon je imao u Denisovljevom odredu svoje posebno, izuzetno mesto. Kad je trebalo uraditi nešto veoma teško i gadno izdići ramenom iz blata kola, izvući za rep konja iz rita, oderati ga, uvući se usred Francuza, preći za dan pedeset vrsta, svi su osmehujući će pokazivali rukom na Tihona.

– Šta će đavolu biti, jako je to kao vo – govorili su za njega.

Jedanput je neki Francuz, koga je Tihon hvatao, opalio na njega iz pištolja i pogodio ga u leđa u meso. Ta rana, od koje se Tihon lečio samo rakijom, i spolja i iznutra, bila je predmet najveselijih pošalica u celom odredu, i to pošalica na koje je Tihon rado pristajao.

– Šta je, brate, nećeš više? Oborilo te, je li? – podsmevali su mu se kozaci, a Tihon bi se navalice zgurio i mrštio, praveći se da se ljuti, pa bi psovao Francuze najsmešnijim psovkama. Taj je slučaj samo toliko uticao na Tihona što je posle svoje rane retko kad privodio zarobljenike.

Tihon je bio najkorisniji i najhrabriji čovek u odredu. Niko nije bolje od njega nalazio prilike za napad, niko nije više od njega pohvatao ni pobio Francuza; i zbog toga je bio svima kozacima i husarima lakrdijaš i on je rado pristajao na to zvanje. Sad je Denisov bio još noću poslao Tihona da uhvati jezik. Ali je Tihon, ili što mu nije bio dosta jedan Francuz ili što je prespavao noć, zašao danju u žbunje, upravo usred Francuza, pa ga oni, kao što je video Denisov s brda, otkrili.

VI

Pošto je porazgovarao još neko vreme sa esaulom o sutrašnjem napadu na koji se sad, gledajući kako su Francuzi blizu, izgleda, sasvim rešio, Denisov okrete konja i pođe natrag.

– E, brate, sad ćemo ići da se osušimo – reče Peći.

Prilazeći šumskoj stražari, Denisov zastade i zagleda se u šumu. Kroz šumu između drveća iđaše krupnim lakim koracima jedan čovek dugih nogu i dugih razmlatanih ruku, u opancima i kazanskoj kapi, s puškom o ramenu i sa sekirom za pojasom. Kad ugleda Denisova, taj čovek brzo baci nešto u žbun, pa skide mokru kapu i priđe starešini. To beše Tihon. Po njegovom rohavom i punom bora licu s malim uskim očima videlo se da je veseo i sobom zadovoljan. On podiže glavu visoko i, kao uzdržavajući se od smeha, pogleda u Denisova.

– Gde si tumarao? – upita ga Denisov.

– Gde sam tumarao? Išao sam da dovedem francuza – odgovori Tihon smelo i brzo svojim promuklim, ali otegnutim basom.

– A zašto si pošao danju? Marvo! Pa zašto ga nisi uhvatio?...

– Ono, što se tiče hvatanja, uhvatio sam ga – reče Tihon.

– Pa gde je?

– Ama ja sam njega, prvo i prvo, uhvatio još zorom – nastavi Tihon, razmičući malo šire svoje iskrivljene noge u opancima – i odveo ga u šumu. Vidim, nije dobar. Daj, mislim se, da odem te da uhvatim drugog, kakvog boljeg.

– E, gle ti ugursuza! – reče Denisov esaulu.

– A zašto nisi toga doveo?

– A što da ga dovodim – prekide ga brzo i ljutito Tihon – kad ne valja! Zar ja ne znam kakvi su vama potrebni?

– E, jest životinja!... Pa?...

– Pa, otišao sam po drugog – nastavi Tihon – prikradem se evo ovako u šumu, pa legnem. – Tihon iznenadno i gipko leže potrbuške, pokazujući kako je radio. – Naiđe jedan – nastavi on – A ja njega ovako zgrabim. – Tu on brzo i lako skoči. – Hajdemo, velim, pukovniku. – Kad ti ispadoše njih četvorica. Naleteše na mene špadama. A ja na njih ovako sekirom: Šta ćete, velim, Bog s vama! – viknu Tihon, zamahnuvši rukom i strašno se namršti i isprsi.

– Jest, jest, gledali smo s brda kako si ih dočekao, sve preko bare – reče esaul i začkilji.

Peći beše veoma smešno, ali vide kako se svi uzdržavaju od smeha. On je brzo prenosio pogled s Tihona na esaula i na Denisova, ne znajući šta to sve znači.

– Ne izigravaj mi tu budalu! – reče Denisov iskašljujući se ljutito. – Zašto nisi doveo onog prvog?

Tihon se poče češati jednom rukom iza vrata, drugom po glavi i odjedanput mu se celo lice razvuče u vedar, glup osmeh, koji pokaza da nema jednog zuba (zato je i prozvan Krezavi). Denisov se osmehnu, a Peća se zaceni od veselog smeha, kome se pridruži i sam Tihon.

– Ama što će vam, kad nimalo ne valja – reče Tihon. – Haljetak na njemu rđav, kako da ga vodim. Pa je i neotesan, vaše blagorodstvo. „Šta, veli, ja sam generalski sin, neću da idem“, veli.

– Baš si stoka! – reče Denisov. – Treba mi da ga pitam...

– Pa ja sam ga pitao – reče Tihon. – On veli: slabo je poznat. „Ima, veli, naših mnogo, ali su sve rđavi; samo se, veli, nazvali vojnici. Podviknite, veli, podobro, pa ćete ih sve pohvatati“ – završi Tihon i pogleda veselo i odlučno u oči Denisovu.

– Ama opaliću ja tebi sto vrućih, pa mi nećeš igrati budalu! – reče Denisov strogo.

– A što da se srdite – reče Tihon – valjda ne znam šta su ti vaši Francuzi? Čekajte samo dok se smrkne, pa ću vam onda dovesti kakve hoćete, ako hoćete i trojicu.

– Dobro, hajdemo – reče Denisov i jahao je sve do stražare ljutit, namršten i ćuteći.

Tihon je išao pozadi i Peća je čuo kako su se kozaci smejali i dirali ga zbog nekakvih čizama što je bacio u onaj žbun.

Kad je Peću prošao onaj smeh što ga beše spopao dok je slušao Tihona i gledao ga kako se smeška, on je odjedanput razumeo da je taj Tihon ubio čoveka, i bi mu nešto neugodno. On se osvrte na zarobljenog dobošara i nešto ga teknu u srce. Ali je ta neugodnost trajala samo jedan trenutak. On oseti da treba dići glavu malo više, ohrabriti se i značajno zapitati esaula o sutrašnjem napadu, kako ne bi bio nedostojan društva u kome se nalazi.

Poslani oficir srete Denisova u putu i javi mu da će Dolohov sam odmah doći i da je s njegove strane sve dobro.

Denisov se odjedanput razgali i pozva Peću k sebi.

– De, pričaj mi o sebi – reče on.

VII

Kad je Peća otišao iz Moskve, ostavivši rodbinu, pridružio se svom puku, i ubrzo posle toga uzeo ga je za ordonansa jedan general koji je komandovao velikim odredom. Otkako je proizveden za oficira, a osobito otkako je stupio u aktivnu vojsku, gde je sudelovao u boju kod Vjazme, Peća se nalazio neprestano u nekom blaženo-razdraganom stanju i radovao se što je već veliki, i neprestano sa oduševljenjem pazio da ne propusti kakvu priliku za pravo herojstvo. Bio je vrlo srećan i zadovoljan onim što je video i iskusio u vojsci, ali mu se istovremeno sve činilo da se negde tamo, gde nije on, događa sad ono baš istinsko, herojsko. I on je žurio da stigne onamo gde nije sad.

Kad je njegov general rekao 21.oktobra kako želi da pošalje nekoga u Denisovljev odred, Peća je tako žalosno molio da njega pošalje, da mu general nije mogao odreći. Ali kad ga je poslao, general je, sećajući se bezumnog postupka Pećinog u borbi kod Vjazme, gde je on, mesto da ide putem onamo kud je bio poslan, odjurio u lanac pod francusku vatru i opalio tamo dvaput iz svog pištolja – izrično zapretio Peći da ne sudeluje ni u kakvim operacijama Denisovljevim. Zato je Peća i pocrveneo i zbunio se kad ga je Denisov upitao može li da ostane. Dok nisu izišli na onaj okrajak šume, Peća je smatrao kako mu je potrebno da tačno vrši svoju dužnost, da se odmah vrati. Ali kad je ugledao Francuze, kad je video Tihona i doznao da će te noći neminovno biti napad, on je brzinom kojom mladići prelaze s jednog mišljenja na drugo odlučio sam u sebi da je njegov general, kog je on dotle veoma uvažavao – niko i ništa, Nemac, a da je Denisov junak, i esaul junak, i da je Tihon junak i da bi njega bilo stid otići od njih u teškom času.

Već se smrkavalo kad su Denisov, Peća i esaul stigli do stražare. U sumraku su se videli konji pod sedlima, kozaci i husari, koji su nameštali šatorčiće na proplanku i ložili vatru u jednoj šumskoj jaruzi (da ne bi Francuzi videli dim). U tremu male kuće jedan kozak, sa zasukanim rukama, sekao je ovnujsko meso. U kućici behu tri oficira iz Denisovljevog odreda, koji su pravili od vrata sto. Peća skide svoje mokro odelo i dade da se suši, a on se odmah prihvati da pomaže oficirima u pripremanju stola za ručak.

Za deset minuta bio je postavljen sto, zastrt servijetom. Na stolu beše rakija, rum i čuturica, beo hleb i pečena ovnovina sa solu.

Sedeći zajedno sa oficirima za stolom i kidajući rukama niz koje je tekao loj masnu, mirisnu ovnovinu, Peća je bio opijen onom oduševljenom

i nežnom detinjskom ljubavlju prema svima ljudima i verovao da takvu istu ljubav gaje prema njemu drugi.

– Pa šta mislite, Vasilije Fjodoroviču – obrati se on Denisovu – ne mari ako ostanem s vama koji dan? – I, ne čekajući odgovor, odgovori sam sebi: – Pa meni je naređeno da saznam i ja ću eto, saznati... Samo me pustite u sam... prvi red... Ne treba meni nagrada... Nego bih hteo... – Peća steže zube i pogleda oko sebe, ustresajući podignutom glavom i zamahujući rukom.

– Baš u prvi red... – ponovi Denisov smešeći se.

– Samo, molim vas, dajte vi meni komandu sasvim, da ja komandujem – nastavi Peća – a što mi ne biste dali?... A vama treba nožić? – reče on jednom oficiru koji je hteo da odseče ovnovinu. I dade mu svoju britvicu.

Oficir pohvali britvicu.

– Uzmite je, molim vas. Imam ja mnogo takvih... – reče Peća i porumene. – Ah, ljudi! ja sasvim zaboravio! – uzviknu on odjedanput. – Imam divnog suvog grožđa, znate, onog bez semenki. Kod nas je nov kantiner, pa ima sve tako lepe stvari. Kupio sam deset funti. Navikao sam da pojedem što slatko. Hoćete li?

I Peća otrča u trem svom kozaku i donese bisage u kojima je bilo pet funti suvog grožđa.

– Jedite; gospodo, jedite... A da vam ne treba kafenik? – upita on esaula. – Kupio sam divan kod našeg kantinera! Ima divnih stvari. I on je veoma pošten. To je glavno. Poslaću vam ga zacelo. A može-biti vama je kremenje dotrajalo, otupilo se, – i to se dešava. Poneo sam ja sobom, imam evo ovde (on pokaza na bisage) sto kremenova. Kupio sam vrlo jevtino. Uzmite, molim vas, koliko vam treba, pa i sve... – I Peća se odjedanput trže, uplašio se da nije počeo trabunjati koješta, pa zastade i pocrvene.

On se poče prisećati da nije počinio još kakvih gluposti. Prelazeći u pameti šta je bilo tog dana, seti se Francuza dobošara. „Nama je veoma dobro, a kako li je njemu? Kud su ga deli? Da li su ga nahranili? Da ga nisu uvredili?“ – pomisli. Ali pošto je opazio da je počeo trabunjati o kremenju, on se sad bojao.

„Da li bih smeo upitati?“ – pomisli. „Reći će: on dečko, pa mu žao dečka. Pokazaću ja njima sutra kakav sam dečko! Da neće biti sramota ako upitam?“ – pomisli opet. „Ali šta mu drago!“ i odmah, zacrvenevši se i gledajući bojažljivo u oficire, da li se neće nasmejati, upita:

– A možemo li pozvati tog dečka što ste ga zarobili? Da mu damo štogod nek jede... možda...

– Da jadni dečko – reče Denisov, koji, očevidno, ne nađe ništa stidno u toj napomeni. – Zovite ga ovamo. Ime mu je Vincent Bosse.95 Zovite ga.

– Ja ću ga zovnuti – reče Peća.

– Zovi ga, zovi. Jadni dečko! – ponovi Denisov.

Peća je stajao kod vrata kad je to Denisov rekao. On prođe između oficira i priđe blizu Denisovu.

– Dopustite da vas poljubim, golube – reče mu. – Oh, kako je to divno! kako je lepo! – I, poljubivši Denisova, istrča u dvorište.

– Bosse! Vincent! – viknu Peća zaustavivši se pred vratima.

– Koga to zovete, gospodine? – upita neko iz pomrčine.

Peća odgovori da zove onog dečka Francuza, koga su danas zarobili.

– A! Vesenjega? – reče kozak.

Njegovo ime Vincent kozaci behu već prekrstili u Vesenji, a mužici i vojnici u Visenj.*96 To podsećanje na proleće u oba prekrštena imena slagalo se s pomišlju na mladog dečka.

– Tamo se kod vatre grejao. Ej, Visenju! Visenju! Vesenji! – čuše se u pomrčini jedan za drugim glasovi i smeh.

– Okretan dečko – reče husar koji je stajao pored Peće. – Otoič smo ga nahranili. Bio je strašno gladan!

U pomrčini se čuše koraci i dobošar, šljapkajući bosim nogama po blatu, približi se vratima.

– Ah c’est vous! – reče Peća. – Voules-vous manger? N’ayez pas peur, on ne vous fera pas de mal – dodade bojažljivo i ljubazno mu dodirnu ruku. – Entrez, entrez!97

– Merci, monsieur.98 – odgovori dobošar uzdrhtalim, gotovo detinjskim glasom i poče da briše o prag svoje kaljave noge.

Peća bi mnogo štošta rekao dobošaru, ali nije smeo. On je stajao pored njega u tremu, vrpoljeći se. Zatim ga u pomrčini uze za ruku i steže je.

– Entrez, entrez – ponovi on samo blagim šapatom. „O, šta bih mu to mogao učiniti!“ – reče Peća sam sebi, pa otvori vrata i propusti dečka pored sebe.

Kad je dobošar ušao u kućicu, Peća je ceo malo dalje od njega, jer je smatrao da bi se ponizio kad bi obraćao na njega pažnju. Samo je pipao u džepu novac i premišljao neće li biti sramota ako ga da dobošaru.

95 Vensan Bos. 96 Vesenji znači: prolećni a visenj: jagorčevina. 97 A, to ste vi! Hoćete li da jedete? Ne bojte se, neće vam učiniti zla. Uđite, uđite. 98 Hvala, gospodine.

VIII

Dolazak Dolohovljev odvrati Pećinu pažnju od dobošara, kome, po naredbi Denisovljevoj, dadoše rakije i za koga Denisov zapovedi da ga obuku u ruski kaftan i da ga ne šalju sa zarobljenicima, nego da ga ostave u njegovom odredu. Peća je slušao u armiji mnoge priče o neobičnoj hrabrosti i bezdušnosti Dolohovljevoj prema Francuzima i zato, otkako je Dolohov ušao u kuću, nije odvajao očiju, nego gledao u njega i sve se više kuražio, ustresajući podignutom glavom, kako se ne bi pokazao nedostojan čak i takvog društva kakav je Dolohov.

Spoljašnji izgled Dolohovljev neobično je iznenadio Peću svojom prostotom.

Denisov je nosio čekmenj,*99 bradu i na prsima ikonicu Nikole Čudotvorca i po načinu kako govori i u svem ponašanju pokazivao da je njegov položaj osobit. A, naprotiv, Dolohov, koji je ranije u Moskvi nosio persijsko odelo, izgledao je sad kao najuredniji gardijski oficir. Bio je čisto obrijan, na njemu beše postavljen gardijski sjurtuk sa znakom ordena sv. Đorđa u rupici i na glavi pravo nataknut, prost kačket. On skide u kutu mokru burku, pa, kad priđe Denisovu, poče odmah, ne zdraveći se ni s kim, da raspituje o poslu. Denisov mu ispriča kako su veliki odredi nameravali da otmu njihov transport, i kako su poslali Peću, i šta je on odgovorio obojici generala. Zatim Denisov ispriča sve što je znao o položaju francuskog odreda.

– Tako je. Ali treba znati kakve su trupe i koliko ih ima – reče Dolohov; – moraće se otići. Kad se ne zna pouzdano koliko ih je ne smemo se upuštati u boj. Ja volim da radim posao ispravno. Evo, hoće li ko od gospode da siđe sa mnom u njihov logor? Imam ja uza se i njihovu uniformu.

– Ja, ja… ja ću poći s vama! – uzviknu Peća.

– Tebi nije nimalo potrebno da ideš – reče Denisov Dolohovu – a njega neću pustiti nipošto.

– E, gle sad! – uzviknu Peća. – A zašto da ne idem ja?...

– Zato što nemaš posla.

– Vi ćete mi oprostiti, jer ću... jer ću... otići, pa kraj... A vi ćete me povesti? – upita Peća Dolohova.

– Zašto ne? – odgovori Dolohov, koji se beše zagledao u francuskog dobošara. – Je li odavno kod tebe ovaj momčić? – upita Denisova.

99 Kozačka haljina.

– Danas smo ga uhvatili, ali ništa ne zna. Zadržao sam ga kod sebe.

– Dobro, a kuda devaš ostale? – reče Dolohov.

– Kako kuda? Šaljem ih po spisku! – viknu Denisov i odjedanput pocrvene. – I slobodno ću reći da na mojoj duši nema nijednog čoveka. Zar je tebi teže poslati u grad bilo trideset bilo trista ljudi pod stražom, nego prljati, pravo da kažem, vojničku čast?

– Evo ovom mladom grofiću od šesnaest godina dolikuje da govori te ljubaznosti – reče Dolohov i hladno se osmehnu – a tebi je već vreme da se toga ostaviš.

– Šta, ja ne govorim ništa, nego samo kažem da ću zacelo poći s vama – reče Peća bojažljivo.

– Meni je i tebi, brate, vreme da se ostavimo tih ljubaznosti – nastavi Dolohov, kao da je nalazio osobito uživanje da govori o tome predmetu koji je tako dražio Denisova. – A zašto si ovog zadržao kod sebe? – reče on klimajući glavom. – Zato što ti ga je žao? Znamo mi te tvoje spiskove. Pošlješ sto ljudi, a stigne ih trideset. Pomru od gladi ili ih pobiju. Pa zar onda nije svejedno da ih i ne hvataš.

Esaul je odobravao glavom, čkiljeći svojim svetlim očima.

– Ama tu se nema šta premišljati. Ja neću da uzimam nikog na svoju dušu. Ti kažeš pomru. Pa dobro. Samo neka to nije od mene.

Dolohov se nasmeja.

– A zar njima nije niko dvadeset puta naredio da mene uhvate? A da uhvate, i mene bi i tebe, tako isto, s tim tvojim viteštvom, udavili. – On poćuta. – nego, ipak, treba svršavati posao. Da se pošalje moj kozak s prtljagom. Imam dve francuske uniforme. Šta je, hoćete li ići sa mnom? – upita Peću.

– Ja? Da, da, na svaki način – uzviknu Peća pogledajući u Denisova i pocrvene, već gotov da zaplače.

Kad se Dolohov počeo da prepire s Denisovom o tome šta treba činiti sa zarobljenicima, Peća je opet osetio neku neugodnost i snebivanje; ali opet nije mogao dobro da razume ono o čemu govore. „Kad tako misle veliki, čuveni ljudi, onda svakako tako treba, onda je svakako to dobro“ – mislio je on. „A što je glavno, nek ne misli Denisov da ću ja njega poslušati i da on može meni komandovati. Ja ću na svaki način poći s Dolohovom u francuski logor. Kad on može, mogu i ja!“

Na sve odvraćanje Denisovljevo da ne ide, Peća je odgovarao kako je i on navikao da sve radi ispravno a ne nasumce i kako on nikad ne pomišlja na opasnost sebe radi.

– Jer, to ćete i sami priznati, ako ne znamo tačno koliko ih je tamo, od toga zavisi, možda, život stotinama ljudi, a ovako mi smo jedini. I zato ja to veoma želim, i ja ću otići zacelo, zacelo, vi me ne možete zadržati – govorio je Peća – samo će biti gore...

IX

Peća i Dolohov obukoše francuske šinjele i staviše francuske kape, pa odoše na onu proseku odakle je Denisov gledao logor i, pošto iziđoše iz šume po već mrkloj noći, spustaše se u dolinu. Kad siđe dole, Dolohov zapovedi kozacima koji su ih pratili da čekaju tu, pa potera krupnim kasom putem ka mostu. Peća je jahao s njim uporedo i beše sav ustreptao od uzbuđenja.

– Ako nas uhvate, ja se ne dam živ, imam pištolj – prošaputa Peća.

– Ne govori ruski – šapnu mu brzo Dolohov, a u istom trenutku ču se iz pomrčine:

„Qui vive?“100 i zvecnu puška.

Peći jurnu krv u lice i on se maši za pištolj.

– Lanciers du 6-me101 – progovori Dolohov, pa niti zaustavi, niti pogna brže konja.

Crna figura stražareva stajala je na mostu.

– Mot d’ordre?102

Dolohov priteže konja i pođe korakom.

– Dites donc, le colonel Gérard est ici?103 – upita on.

– Mot d’ordre!104 – viknu stražar i prepreči put, ne odgovarajući na pitanje.

– Quand un officier fait sa ronde, les sentinelles ne demandent pas le mot d’ordre... – viknu Dolohov, planuvši odjedanput i pođe konjem na stražara. – Je vous demande si le colonel est ici?105

Pa, ne čekajući da mu odgovori stražar koji se beše sklonio s puta, pođe korakom uz brdo.

Dolohov spazi crnu senku nekog čoveka koji pređe preko puta, zaustavi tog čoveka i upita gde su komandant i oficiri. Taj čovek, s džakom na ramenu, vojnik, zaustavi se, priđe blizu konju Dolohovljevom, pa, dodirujući ga rukom, reče prosto i prijateljski da su komandant i oficiri gore na brdu s desne strane u dvorištu jedne farme (tako je nazvao spahijski dvor).

100 Ko ide? 101 Kopljanici šestog puka. 102 Odziv? 103 Je l’ te, je li ovde pukovnik Žerar? 104 Odziv! 105 Kad oficir obilazi lanac, straža ne traži odziv... Pitam vas je li ovde pukovnik?

Pošto je projahao putem pored koga je sa obe strane brujao francuski razgovor kraj vatara, Dolohov skrete u dvorište spahijske kuće. Kad utera konja na kapiju, on sjaha i priđe velikoj, raspaljenoj vatri, oko koje je sedelo nekoliko ljudi i glasno razgovaralo. U kotliću s kraja kuvalo se nešto i jedan vojnik u kapi i plavom šinjelu klečao je, jasno obasjan plamenom, i mešao po kotliću puščanom šipkom.

– Oh, c’est un dur-à-cuire106 – reče jedan između oficira koji su sedeli u senci sa one druge strane vatre.

– Il les fera marcher, les lapins107 – reče drugi i nasmeja se.

Obojica ućutaše i zagledaše se u pomrčinu kad čuše korake Dolohovljeve i Pećine, koji su išli k vatri sa svojim konjima.

– Bonjour, messieurs!108 – reče glasno, razgovetno Dolohov.

Oficiri u senci od vatre trgoše se i jedan visok oficir, duga vrata, obiđe vatru, pristupi Dolohovu i reče:

– C’est vous, Clement! D’ou, diable...109 – ali ne dovrši, jer vide da se prevario, namršti se malo, pa se pozdravi s Dolohovom kao s nepoznatim i upita čime ga može uslužiti. Dolohov ispriča kako on sa svojim drugom traži svoj puk i upita, obraćajući se svima skupa, da li oficiri ne znaju što o šestom puku. Niko nije znao ništa i Peći se učini da oficiri počeše neprijateljski i sa sumnjom da razgledaju i njega i Dolohova. Svi su ćutali nekoliko trenutaka.

– Si vous comptez sur la soupe du soir, vous venez trop tard110 – reče neko iza vatre uzdržavajući smeh.

Dolohov odgovori da su oni siti i da im vala te noći ići dalje.

On dade konje vojniku koji je mešao po kotliću, pa čučnu kraj vatre do oficira s dugim vratom. Taj oficir je neprestano gledao u Dolohova i upita ga još jedanput iz koga je puka. Dolohov ne odgovori, napravi se kao da ne ču pitanje, pa, paleći kratku francusku lulu koju izvadi iz džepa, zapitkivaše oficire koliko je siguran drum od kozaka ispred njih.

– Les brigands sont partout111 – odgovori jedan oficir iza vatre.

Dolohov reče kako su kozaci strašni samo za ovakve koji zaostanu kao što su on i njegov drug, ali svakako kozaci ne smeju napadati na velike odrede, dodade upitno. Niko ništa ne odgovori.

106 O, to se teško kuva. 107 Nagnaće on njih da se skuvaju. 108 Dobar dan, gospodo! 109 Jeste to vi, Klemane? Odakle, do vraga... 110 Ako mislite da ćete večerati, stigli ste suviše dockan. 111 Razbojnici su svuda.

„Sad će, valjda, poći“ – pomišljao je svaki čas Peća, koji je stajao kod vatre i slušao njegov razgovor.

Ali Dolohov ponovo poče razgovor i stade otvoreno da raspituje koliko imaju ljudi u bataljonu, koliko bataljona, koliko zarobljenika. Kad upita za zarobljene Ruse koji su bili kod njihovog odreda, on reče:

– La vilaine affaire que de traîner ces cadavres après soi. Mieux vaudrait fusiller toute cette canaille!112 – i gromko se nasmeja takvim smehom da se Peći učini da će Francuzi sad videti prevaru, pa i nehotice odstupi za korak od vatre. Niko ne odgovori na ono što reče Dolohov, niti na njegov smeh, a jedan francuski oficir, koji se nije video (ležao je umotan u šinjel), pridiže se i šapnu nešto svom drugu. Dolohov ustade i zovnu vojnika s konjima.

„Da li će dati konje ili neće?“ – pomisli Peća, primičući se nehotično Dolohovu. Dadoše konje.

– Bonjour, messieurs113 – reče Dolohov. Peća im htede reći bonsoir114, ali ne mogade da reč izgovori. Oficiri su nešto šaputali među sobom. Dolohov se dugo peo na konja koji nije hteo da stoji; zatim iziđe korakom na kapiju. Peća je jahao pored njega i želeo ali nije smeo da se obazre i vidi trče li ili ne trče za njima Francuzi.

Kad iziđoše na put, Dolohov ne pođe natrag u polje, nego udari pored sela. Na jednom mestu zaustavi se i oslušnu.

– Čuješ li? – reče on. Peća poznade ruski govor i ugleda pored vatara kako se crne figure zarobljenih Rusa. Zatim se Peća i Dolohov spustiše naniže k mostu, prođoše pored stražara koji je mračno hodao po mostu ne rekavši im ni rečce i iziđoše u dolinu, gde su ih čekali kozaci.

– E, sad zbogom! Kaži Denisovu u svanuće, na prvi pucanj – reče Dolohov i htede da pođe, ali se Peća uhvati za njega rukom.

– Ne tako! – uzviknu on. – Vi ste takav junak. O, kako je to lepo! kako divno! Kako vas volim!

– Dobro, dobro – reče Dolohov, ali ga Peća ne htede pustiti i Dolohov vide u pomrčini kako se Peća naginje k njemu. Hteo je da se poljubi s njim. Dolohov ga poljubi, nasmeja se, okrete konja i nestade ga u mraku.

112 Gadna je stvar vući sobom te mrcine. Bslje bi bilo streljati to đubre. 113 Zbogom, gospodo. 114 Laku noć.

X

Kad se Peća vratio stražari zatekao je Denisova u tremu. Denisov je čekao Peću uzbuđen, nespokojan i ljut na samog sebe što ga je pustio.

– Hvala bogu! – uzviknu on. – E, hvala bogu! – ponovi slušajući oduševljeno pričanje Peđino. – I da te vrag nosi, zbog tebe nisam spavao! dodade zatim. – Ali, hvala bogu, sad lezi pa spavaj. Do jutra možemo još dremnuti.

– Da... Ne, ne – reče Peća. – Meni se još ne spava. A ja znam sebe, ako zaspim, gotovo. Pa onda navikao sam da ne spavam pred bitku.

Peća posede neko vreme u kući, sećajući se radosno sitnica sa svoga izviđanja i zamišljajući živo u pameti ono što će biti sutra. Potom, kad vide da je Denisov zaspao, ustade i iziđe napolje.

Napolju beše još sasvim mračno. Kišica je prestala, ali su još padale kapljice s drveća. Blizu stražare videle su se crne figure kozačkih šatorčića i konja vezanih zajedno. Iza kućice crnela su se dvoja kola kod kojih su stajali konji, a u jaruzi svetlela se vatra koja je već dogorevala. Kozaci i husari nisu spavali svi: gdešto se čuo, zajedno s kapanjem kapljica i konjskim žvakanjem u blizini, tih razgovor, gotovo šapat.

Peća iziđe iz trema, osvrte se po pomrčini i približi se kolima. Pod kolima je neko hrkao, a oko kola stajali su osedlani konji i jeli ovas. Peća poznade u mraku svog konja koga je zvao Karabah, iako je to bio maloruski konj, i priđe mu.

– Pa, Karabah, ujutru da me poslužiš – reče on milujući konja i ljubeći ga.

– Šta, zar ne spavate, gospodine? – reče kozak koji je sedeo pod kolima.

– Ne; a... tebi je, kanda, ime Ljihačov? Vidiš, ja sam tek sad stigao. Išli smo Francuzima. – I Peća ispriča opširno kozaku ne samo kako je išao, nego i zašto je išao, i zašto smatra da je bolje rizikovati svoj život, nego raditi nasumce.

– Pa trebalo bi da spavate malo – reče mu kozak.

– Ne, navikao sam – odgovori Peća. – A da vam se nije kremenje u pištoljima obilo? Ja sam poneo. Treba li ti? Uzmi.

Kozak se pomoli ispod kola da razgleda Peću izbliže.

– Navikao sam ja da mi je sve spremno – reče Peća. – Neki to rade onako, kao od bede, ne spreme se, pa posle žale. A ja to ne volim.

– Pravo velite – reče kozak.

– I još ovo, molim te, golube, naoštri mi sablju; istupil... (ali Peća ne smede da slaže) nije ni oštrena nikad. Možeš li mi to učiniti?

– Zašto ne, mogu.

Ljihačov ustade, potraži u svežnjevima i Peća ubrzo ču ratnički zvek čelika i brusa. On se pope na kola i sede nakraj. Kozak je pod kolima oštrio sablju.

– A ti junaci valjda spavaju? – upita Peća.

– Neko spava, a neko ovako.

– A šta radi dečko?

– Je li Vesenji? Izvalio se tamo u tremu. Spava mu se od straha. Već jedva dočekao.

Peća je posle toga dugo ćutao i slušao oštrenje. U pomrčini se čuše koraci i ukaza se crna figura.

– Šta to oštriš? – upita neki čovek, prilazeći kolima.

– Pa eto, hoću da naoštrim gospodinu sablju.

– Lep posao – reče čovek koji se učini Peći kao husar. – Je li kod vas ostala šolja?

– Eno je onde kod točka. Husar uze šolju.

– Kanda će skoro da svane – reče zevajući i ode nekud.

Trebalo bi da Peća zna da je u šumi, u odredu Denisovljevom, na vrstu od puta, da sedi na kolima otetim od Francuza za koja su privezani konji, da ispod njega sedi kozak Ljihačov i oštri mu sablju, da je ona velika, crna pega desno – stražara, a ona crvena, svetla pega dole levo – vatra koja dogoreva, da je taj čovek što je dolazio po šolju – husar koji je hteo da se napije; ali on nije ništa od toga znao, niti je hteo da zna. On je bio u čarobnom carstvu, u kome nema ničeg nalik na stvarnost. Ona velika crna pega možda je odista stražara, a možda je i peštera što vodi čak u dubinu zemlje. Ona crvena pega možda je i vatra, a možda i oko kakvog ogromnog čudovišta. Može biti on sad sedi odista na kolima, a vrlo je mogućno da i ne sedi na kolima, nego na strašno visokoj kuli, s koje kad bi pao, leteo bi do zemlje čitav dan, čitav mesec – jednako bi leteo i ne bi nikad doleteo. Može biti da pod kolima sedi zbilja kozak Ljihačov, a može vrlo lako biti da je to – najbolji, najhrabriji, najdivniji, najodličniji čovek na svetu, koga niko ne zna. Može biti, to je odista prolazio husar po vodu i otišao u dolinu, a može biti da je, čim ga je nestalo iz vida, sasvim iščezao i da ga nije ni bilo.

Ma šta da je Peća sad video, ništa ga ne bi začudilo. On je bio u čarobnom carstvu, u kome je sve bilo mogućno.

Peća pogleda u nebo. I nebo beše tako isto čarobno kao i zemlja. Nebo se vedrilo i iznad vrhova drveća brzo su jurili oblaci, kao da otkrivaju zvezde. Neki put je izgledalo da se razvedrava i da se pomalja crno, čisto nebo. Neki put je izgledalo da su te crne pege oblaci. Ponekad se učini da se nebo visoko, visoko podiže nad glavom; ponekad se nebo sasvim spuštalo, tako da bi se moglo rukom dohvatiti.

Peća poče da zatvara oči i da se klati.

Kapljice su kapale. Čuo se tih razgovor. Konji zarzaše i potukoše se. Neko je hrkao. „Ožig-žig, ožig-žig!...“ pištala je sablja pod brusom i odjedanput Peća ču lepo složen hor muzike, koja zasvira neku nepoznatu, svečano slatku himnu. Peđa je bio muzikalan, isto onako kao i Nataša, i više od Nikolaja, ali on nije nikad učio muziku niti je mislio o muzici, i zato su motivi koji su mu iznenadno dolazili u glavu bili za njega osobito novi i primamljivi. Muzika je svirala sve jasnije i jasnije. Arija se razvijala, prelazila iz jednog instrumenta u drugi. Izvodilo se ono što se zove fuga, iako Peća nije imao ni najmanje pojma o tome šta je to fuga. Svaki instrument, čas nalik na violinu. Na trubu – ali bolje i čistije i od violine i od trube – svaki je instrument svirao svoje i, ne dovršivši još motiv, slivao se s drugim, koji je tek počinjao to isto, pa s trećim, pa sa četvrtim, i svi su se slivali ujedno i opet odvajali pa se opet slivali, čas u svečano crkveno, čas u sjajno i pobedničko.

„Ah da, ovo ja sanjam!“ – reče u sebi Peća, klimnuvši napred. „To mi zuji u ušima. A može biti to je moja muzika. Eto opet. Sviraj, moja muziko! Hajde!...“

On zatvori oči. I sa sviju strana, kao izdaleka, zatreptaše zvuci, stadoše se slagati, razdvajati, slivati, i opet se sve ujedini u onu istu slatku i svečanu himnu. „Oh, ala je ovo divota! Koliko hoću i kako hoću“ – reče u sebi Peća. On pokuša da upravlja tim ogromnim orkestrom.

„De, tiše, tiše, sasvim tiho sad!“ I zvuci su ga slušali. „De, sad punije, veselije. Još, još veselije!“ I iz nepoznate dubine izvirali su sve jači, svečaniji tonovi. „De, upadajte, glasovi!“ – zapovedi Peća. I izdaleka se začuše najpre muški, pa ženski glasovi. Glasovi su rasli, rasli odmereno i svečano. Peći beše i strašno i milo da pazi na njihovu neobičnu lepotu.

Sa svečanim pobedničkim maršem slivale su se pesme, i kapale su kapljice, i „ožig-žig, ožig-žig-žig!...“ pištala sablja, i opet se pobiše i zarzaše konji, ne kvareći hor, nego upadajući u njega.

Peća nije znao koliko je to trajalo: on je uživao i za sve vreme divio se svom uživanju i žalio što nema kome da ga iskaže. Razbudi ga ljubazan glas Ljihačovljev.

– Gotovo je, vaše blagorodstvo, raseći ćete francuza nadvoje.

– Već sviće, doista sviće! – uzviknu on.

Malopre nevidljivi konji behu sad vidni kroz golo granje videla se vodnjikasta svetlost. Peća se otrese, skoči, izvadi iz džepa rublju i dade Ljihačovu, mahnu sabljom i ogleda je, pa je uvuče u korice. Kozaci su drešili konje i pritezali kolane.

– Evo i komandanta – reče Ljihačov.

Iz stražare iziđe Denisov, pa, pošto zovnu Peću, naredi da se spremaju.

XI

Brzo u polumraku odvojiše konje, pritegoše kolane i razmestiše se po jedinicama. Denisov je stajao kod stražare i izdavao poslednje naredbe. Pešadija njegovog odreda, šljapkajući stotinama nogu, prođe napred putem i brzo se izgubi između drveća u onoj magli pred svanuće. Esaul je nešto naređivao kozacima. Peća je držao svog konja za uzdu i nestrplivo čekao zapovest da uzjaše. Njegovo lice, umiveno hladnom vodom, a naročito oči, goreli su vatrom, po leđima ga prolazila jeza i po celom telu nešto je drhtalo brzo i ravnomerno.

– Pa, je li vam sve gotovo? – reče Denisov. – Daj konje.

Privedoše konje. Denisov planu na kozaka što su kolani bili slabo pritegnuti, izgrdi ga i uzjaha. Peća se uhvati za stremen. Konj htede, po navici, da ga ujede za nogu, ali Peća, ne osećajući svoju težinu, brzo skoči u sedlo i, osvrćući se na husare koji se behu otegli pozadi u pomrčini, pritera konja Denisovu.

– Vasilije Fjodoroviču, hoćete li mi nešto poveriti? Molim vas... tako vam boga! – reče on.

Denisov beše, rekao bi, i zaboravio da je Peća tu. On se osvrte na njega.

– Samo te jedno molim – reče mu oštro – da slušaš mene i da se nikud ne pleteš!

Za sve vreme puta Denisov nije više ni reči progovorio s Pećom i jahao je ćuteći. Kad su se približili okrajku šume, u polju beše već osetno počelo da sviće. Denisov prošaputa nešto sa esaulom i kozaci počeše da prolaze pored Peće i Denisova. Kad su svi prošli, Denisov obode svog konja i pođe niz brdo. Klecajući na stražnje noge i klizajući se, konji su silazili sa svojim konjanicima u dolinu. Peća je jahao uporedo s Denisovom. Sve su ga jače podilazili žmarci po celom telu. Bivalo je sve vidnije i vidnije, samo je magla skrivala udaljene predmete. Kad Denisov siđe dole, on se osvrte nazad i klimnu glavom kozaku koji je stajao pored njega.

– Signal! – reče on. Kozak diže ruku i grunu pucanj. I u isti tren ču se napred kako zatutnjaše konji, s raznih strana vika i novi pucnji.

U istom trenutku kad se začuše topot i vika, Peća ošinu svog konja, pusti uzdu i pojuri napred, ne slušajući Denisova koji vikaše na njega. Čim se ču pucanj, Peći se učini da odjedanput svanu, sasvim kao usred dana. On dojuri do mosta. Napred drumom jurili su kozaci. On se na mostu sudari s jednim zaostalim kozakom i pojuri dalje. Napred su

nekakvi ljudi – mora biti Francuzi bežali s desne strane druma na levu. Jedan pade u blato upravo pred nogama Pećinog konja.

Kod jedne seljačke kuće zgrnuli se kozaci i nešto rade. Iz te gomile ču se strašna dreka. Peća dotrča do te gomile i prvo što ugleda – beše bledo lice jednog Francuza, kome se tresla donja vilica i koji se uhvatio za koplje upereno u njega.

– Ura!... Junaci... Naši!... – viknu Peća, pa popusti raspaljenom konju uzdu i polete napred seoskom ulicom.

Napred su se čule puške. Kozaci, husari i zarobljeni, iscepani Rusi, trčali su sa obe strane puta i svi su vikali nešto iz glasa i neskladno. Jedan mlad Francuz, bez kape, crvenog natmurenog lica, u plavom šinjelu, branio se bajonetom od husara. Dok Peća dotrča, Francuz već pade. „Opet zadocnih!“ – sevnu Peći u glavi i on polete onamo odakle se čulo često pucanje. Pucanje se čulo u dvorištu one spahijske kuće u kojoj je on bio sinoć s Dolohovom. Francuzi behu zauzeli busiju iza plota u gustom i u žbunje obraslom vrtu, pa pucahu na kozake koji su se nabili na kapiji. Primičući se kapiji, Peća ugleda u barutnom dimu Dolohova, bledog i pozelenelog u licu, kako viče nešto ljudima.

– Šta da čekamo?... Uraaa!... – viknu Peća i, ne oklevajući ni trenutka, pojuri onamo odakle se čulo pucanje i gde beše najgušći dim od baruta.

Ču se plotun, prozviždaše kuršumi i ču se kako udariše u nešto. Kozaci i Dolohov pojuriše odmah za Pećom na kapiju. U onom uskolebanom gustom dimu neki Francuzi pobacaše oružje i istrčaše iz žbunova pred kozake, drugi pobegoše niz brdo ka ribnjaku. Peća je leteo na svom konju pored spahijskog dvorišta i, mesto da drži uzdu, mahao neobično i brzo obema rukama i sve se više i više naginjao sa sedla na jednu stranu. Konj natrča na vatru koja je još tinjala prema jutarnjoj svetlosti, pa se trže nazad i Peća pade svom težinom na mokru zemlju. Kozaci videše kako mu se brzo zatresoše ruke i noge, ali mu se glava ne pomače. Kuršum mu beše probio glavu.

Pošto je Dolohov porazgovarao s najstarijim francuskim oficirom, koji iziđe iza kuće pred njega s maramom na špadi i reče da se predaju, on sjaha s konja i priđe Peći koji je ležao nepomično, raširenih ruku.

– Gotov je – reče on namrštivši se i pođe na kapiju u susret Denisovu koji je išao k njemu.

– Poginuo?! – uzviknu Denisov kad ugleda izdaleka onaj njemu poznati, pouzdano mrtvački položaj, u kome je ležalo Pećino telo.

– Gotov je – ponovi Dolohov kao da mu beše neko uživanje izgovoriti tu reč i brzo pođe zarobljenicima koje behu opkolili kozaci pošto su sjahali s konja. – Nećemo ih voditi! – viknu on Denisovu.

Denisov mu ne odgovori. On se približi Peći, sjaha s konja i uzdrhtalim rukama okrenu k sebi već bledo lice Pećino, umrljano krvlju i blatom.

„Navikao sam da pojedem što slatko. Divno suvo grožđe, uzmite sve“ – seti se on. I kozaci se začuđeno okretoše na neke zvuke slične psećem lajanju i videše kako se Denisov brzo okrete, dođe do plota i uhvati se za njega.

§

Među zarobljenim Rusima koje su tu oteli Denisov i Dolohov bio je i Pjer Bezuhov.

XII

Za tu partiju zarobljenika u kojoj je bio Pjer nije bilo od francuske komande nikakve naredbe otkako se krenula iz Moskve. Ta partija već 22. oktobra nije bila sa onim trupama i onom komorom s kojima je izišla iz Moskve. Polovinu trena s dvopekom koji je prvih dana marša išao za njima behu oteli kozaci a druga je polovina otišla napred; od konjanika koji su išli peške napred ne beše više nijednoga; nestalo ih je sviju. Artiljerija koja se prvih dana marša videla napred beše sad zamenjena ogromnom komorom maršala Žinoa, u pratnji Vestfalaca. Za zarobljenicima je išla konjička komora.

Francuska vojska, koja je ranije išla u tri kolone, sad, posle Vjazme, išla je u jednoj gomili. Oni znaci nereda što ih je Pjer opazio na prvom bivaku iz Moskve došli su sad do poslednjeg stupnja.

Oko druma kojim su išli sa obe strane behu mrtvi konji; dronjavi ljudi, izostali od raznih komanda, neprestano su se menjali, čas se pridruživali, čas opet zaostajali iza kolone s kojom su išli.

Za vreme tog marša dolazilo je nekoliko puta do lažne uzbune i vojnici iz sprovoda uzimali su puške na ruku, pucali i bežali strmoglavce, gazeći jedan drugog, ali su se potom opet skupljali i grdili jedan drugoga zbog uzaludnog straha.

Te tri gomile koje su išle zajedno – konjički depo, depo zarobljenika i komora Žinoa – bile su još jednako nešto zasebno i celo, iako se i jedna, i druga, i treća brzo topila.

U depou u kom je isprva bilo sto dvadeset kola sad nije ostalo više od šezdeset; druga su bila ili oteta ili ostavljena. Od Žinoove komore bilo je takođe ostavljeno i oteto nekoliko kola. Na troja kola navalili su zaostali vojnici iz korpusa Davuova i razgrabili ih. Iz onoga što su Nemci razgovarali Pjer je čuo kako su uz taj tren postavili stražu veću nego uz zarobljenike i kako je jedan od njihovih drugova, vojnik, Nemac, bio, po zapovesti samog maršala, streljan zato što su kod njega našli srebrnu kašiku maršalovu.

A najviše se od sve te tri gomile topio depo zarobljenika. Od trista trideset ljudi koji su izišli iz Moskve sad je ostalo manje od sto. Sprovodnicima su zarobljenici bili više na teretu nego sedla konjičkog depoa i nego tren Žinoov. Oni su znali da sedla i kašike Žinoove mogu čemu i zatrebati, ali zbog čega da stoje gladni i ozebli vojnici na straži i da čuvaju tako isto ozeble i gladne Ruse koji su umirali i ostajali usput i za koje je bilo naređeno da se streljaju – to je bilo ne samo nerazumljivo nego i odvratno. I sprovodnici su se ponašali prema zarobljenicima veoma

mračno i strogo, kao da su se bojali da se u tom mučnom položaju u kome su se oni nalazili ne podadu sažaljenju koje su osećali prema njima i da time ne pogoršaju svoj položaj.

U Dorogobužu, onda kad su sprovodnici zatvorili zarobljenike u konjušnicu, a oni otišli da pljačkaju svoje magacine, nekoliko zarobljenih vojnika potkopali su zid i pobegli, ali su ih Francuzi pohvatali i streljali.

Ranije zaveden red, pri polasku iz Moskve, da zarobljeni oficiri idu odvojeno od vojnika, već je odavno bio pokvaren; svi koji su mogli da idu išli su zajedno i već od trećeg dnevnog marša Pjer se opet združio s Karatajevom i s ljubičastim krivonogim psetom, koje je izabralo Karatajeva sebi za gospodara.

Trećeg dana pošto su izišli iz Moskve Karatajeva je uhvatila ona groznica od koje je ležao u moskovskoj bolnici i, što je Karatajev više slabio, Pjer se više tuđio od njega. Pjer nije znao zašto, ali otkako je Karatajev počeo da slabi, on se morao usiljavati da mu se približi. I kad bi mu se približio i čuo ono tiho ječanje s kojim je Karatajev, obično, na odmorcima legao, i kad bi osetio sad još jače zaudaranje od Karatajeva, Pjer se uklanjao dalje od njega i nije mislio o njemu.

U ropstvu, u baraci, Pjer je saznao ne razumom, nego svim svojim bićem, životom, da je čovek stvoren da bude srećan, da je sreća u njemu samom, u podmirivanju prirodnih, čovečjih potreba, i da sva nesreća potiče ne iz oskudice, nego iz izobilja; ali sad, za ove poslednje tri nedelje pohoda, saznao je još jednu novu, utešnu istinu – saznao je da nema na svetu ničeg strašnog. Saznao je da, pošto nema na svetu položaja u kome bi čovek bio srećan i potpuno slobodan, nema ni položaja u kome bi on bio nesrećan i neslobodan. Saznao je da ima granica patnjama i granica slobodi i da je ta granica vrlo blizu; da se onaj čovek koji se muči što se u njegovoj postelji posutoj ružama savio jedan listić, muči tako isto kao što se i on muči sad kad spava na goloj, vlažnoj zemlji, kad mu jedna strana zebe a druga se greje; da se on, kad je nekad obuvao svoje balske, tesne cipele, mučio isto tako kao i sad kad ide već sasvim bos (obuća mu se odavno beše raspala), i kad su mu noge pune krasta. On je saznao da onda kad se ženio, kako mu se činilo, po svojoj vlastitoj volji, svojom ženom, nije bio slobodniji nego sad kad su ga zatvarali noću u konjušnicu. Od svega toga što je i on posle nazivao patnjom, koju sad nije gotovo ni osećao, glavno su bile bose, izubijane, izranjavljene noge. (Konjsko meso bilo je ukusno i hranljivo, šalitreni miris baruta koji je upotrebljavan mesto soli bio je čak prijatan, velike hladnoće nije bilo, i danju u hodu bila je uvek vrućina, noću su ložene vatre; vaši, koje su ga jele, zagrevale su mu telo.) Samo jedno bilo je teško u prvo vreme – to su noge.

Kad je Pjer drugog dana marša razgledao pored vatre svoje kraste, mislio je da neće moći stati na noge; ali kad su se svi digli, on je pošao hramljući a posle, kad se zagrejao, išao je bez bola, mada je predveče bilo još strašnije pogledati noge. Ali on nije gledao u njih, nego je mislio o nečem drugom.

Tek je sad Pjer poznao svu životnu jačinu čovekovu i onu spasonosnu snagu premeštanja pažnje koja je data čoveku, nalik na onaj spasonosni ventil na parnim kazanima koji ispušta suvišnu paru čim njena gustina pređe izvesnu normu.

On nije video niti čuo kako su ubijali iz pušaka zaostale zarobljenike, iako ih je već više od stotine tako poginulo. On nije pomišljao na Karatajeva, koji je svakog dana bivao sve slabiji i koga je, svakako, morala brzo postići ista sudbina. Još je manje mislio Pjer o sebi. Što je njegov položaj bivao teži, što je strašnija bila budućnost, time su mu nezavisnije od toga položaja u kome se nalazio dolazile radosne i utešne misli, uspomene i predstave.

XIII

22. oktobra, u podne, išao je Pjer uzbrdo kaljavim, klizavim drumom, gledajući u svoje noge i u neravan put. Ponekad bi pogledao u poznatu gomilu oko sebe, pa opet u svoje noge. I jedno i drugo bilo mu je podjednako svoje i poznato. Ljubičasti, krivonogi Sivac trčao je veselo pored puta, ponekad je dizao zadnju šapu da pokaže svoju veštinu i zadovoljstvo i skakao na tri noge, a zatim je opet na sve četiri naletao lajući na gavranove koji behu popadali na strvine. Sivac beše veseliji i lepši nego u Moskvi. Na sve strane ležalo je meso raznih životinja – počevši od čovečjeg pa do konjskog, u raznim stupnjima raspadanja; a ljudi koji su prolazili nisu dali kurjacima da priđu i tako se Sivac mogao najesti koliko je hteo.

Izjutra je udarila kišica i izgledalo je sad će proći i nebo se raščistiti, kad, odmah pošto je malo prestala, pljusnu još jače. Nakvašen kišom, put nije već primao vodu u sebe i potočići su tekli kolovozom.

Pjer je išao gledajući tamo-amo, brojeći na prste po tri koraka. U sebi je govorio kiši: „de, hajde još, još jače!“

Njemu se činilo da ne misli ni o čemu; ali je njegova duša negde daleko i duboko mislila nešto važno i utešno. To nešto bilo je najsuptilniji izvod iz njegovog jučerašnjeg razgovora s Karatajevom.

Juče, na noćnom odmoru, Pjer je, pošto beše ozebao kod ugašene vatre, ustao i prišao najbližoj vatri koja je bolje gorela. Kod vatre kojoj je prišao sedeo je Platon, pokriven preko glave šinjelom, i svojim laganim, prijatnim, ali slabim, bolesničkim glasom pričao Pjeru poznatu priču. Bila je već prevalila ponoć. To je bilo ono vreme kad je Karatajev, obično, oživljavao od groznice i bivao veoma živahan. Kad je Pjer prišao vatri i čuo slab, bolesnički glas Platonov i ugledao njegovo jadno lice, jasno osvetljeno vatrom, njega je nešto neprijatno teknulo u srce. On se pobojao svoga sažaljenja prema tome čoveku i hteo je da ode, ali druge vatre nije bilo i Pjer je seo pored vatre, trudeći se da ne gleda u Platona.

– Šta je, kako zdravlje? – upitao je.

– Kako zdravlje? Ko se na bolest tuži, tom Bog smrti ne da – rekao je Karatajev i odmah se vratio na početu priču.

– ...Elem, bratac moj – nastavio je Platon s osmehom na suvom, bledom licu i sa osobitim radosnim bleskom u očima – elem, bratac moj...

Pjer je odavno znao tu priču. Karatajev je njemu samom pričao tu priču šest puta i uvek sa osobitom radošću. Ali ma kako dobro da je Pjer

znao tu priču, on ju je sad slušao kao nešto novo i onaj tihi zanos, koji je, kao što se videlo, osećao Karatajev kad priča, prešao je i na Pjera. To je bila priča o jednom starom trgovcu koji je živeo sa svojom porodicom pošteno i pobožno, pa jedanput pošao sa svojim drugom, nekim bogatim trgovcem, k Makariju.*115

Zanoćili su obojica u nekoj drumskoj mehani i zaspali, a sutradan je drug trgovčev nađen zaklan i opljačkan. Krvav nož nađen je pod jastukom starog trgovca. Trgovcu su sudili, kaznili ga knutom i poslali na robiju, pošto su mu iščupali nozdrve*116 – kako je već red – kazivao je Karatajev.

– Elem, bratac moj (tu je Pjer zatekao priču Karatajevljevu), prošlo je posle toga deset godina i više. Izdržava starac robiju. Sluša kao što treba, ne čini zla. Samo moli Boga da umre. Lepo. Jednom se iskupili oni, robijaši, noću, isto ovako kao ja i ti, i s njima starac. I zapodene se razgovor ko zbog čega ispašta, šta je Bogu zgrešio. Stadoše pričati: onaj ubio jednog čoveka, onaj dva, ovaj zapalio, onaj pobegao, onako nizašto. Stadoše pitati starca: „A zašto, veli, ti patiš, čiko?“ – „Ja, veli, braćo moja slatka, patim zbog svojih i zbog ljudskih grehova. Ali nisam ni ljude ubijao, ni tuđe uzeo, sem toga pomagao sam i siromaha čoveka. Ja sam, braćo moja lepa, trgovac, i imao sam veliko imanje.“ Tako i tako, veli. I ispriča im, dakle, sve redom kako je bilo. Ja, veli, sebe ne žalim. Mene je, valjda, Bog osudio. Samo, veli, žalim svoju staricu i dečicu.“ I starac zaplače.

Desio se u njihovoj družini onaj čovek što je ubio onog trgovca. Gde je to, veli, bilo, čiko? Kad, na kom mestu?“ sve propita. Dirnulo ga u srce. I tako ti priđe starcu, pa – tup, pred njega na kolena. „Zbog mene ti, veli starče, propadaš. Istinska je istina, veli, da se ovaj čovek, deco, muči na pravdi boga, a nije kriv. Ja sam, veli, ono učinio, i nož sam tebi na spavanju pod glavu metnuo. Oprosti mi, veli, čiko, tako ti Hrista!“

Karatajev je zaćutao, smešeći se radosno, gledajući u vatru i podstičući ugarke.

– A čiča mu veli: „Bog će, veli, tebi oprostiti, a mi smo svi, veli, grešni pred Bogom i ja patim zbog svojih grehova“. Udariše mu suze. I pomisli, sokoliću – pričao je Karatajev, a sve mu se više i više video ushićen osmeh, kao da je u tome što će sad ispričati glavna lepota i sva vrednost priče – i pomisli, sokoliću, taj se ubica sam javio vlasti. „Ja sam, veli, ubio šest duša (bio je veliki zločinac), ali mi je najžalije tog starca. Učinite neka ne žali na mene.“ I tako ti se on prijavi: napisaše i poslaše pismo, kao što je već red. Mesto daleko, te prođe mnogo dok sud nađe akta, dok sve što treba napisaše vlastima. Dolazilo i do cara. Utom ti stiže careva zapovest: 115 Da se pokloni moštima svetoga Makarija. 116 U staro vreme čupana je svakom robijašu prečažica između nozdrva.

da se pusti trgovac, da mu se da naknada koliko su mu tamo dosudili. Dođe zapovest, stadoše tražiti starca. Gde je taj starac što je tako na pravdi Boga stradao? Došlo pismo od cara. – Tu je Karatajevu zaigrala donja vilica. – A njega Bog već oprostio, umro. Tako ti je to, sokoliću – završio je Karatajev i dugo gledao preda se, osmehujući se ćutke.

Nije sama ta priča, nego njen tajanstveni smisao – i ona ushićena radost što je sijala na licu Karatajevljevom dok je to pričao, i tajanstveni značaj te radosti, eto to je sad ispunilo dušu Pjerovu nejasnom radošću.

XIV

– A vos places!117 – povikao je odjedanput jedan među zarobljenicima i sprovodnicima nastala je radosna uzbuna i očekivanje nečeg veselog i svečanog. Sa svih strana čuli su se uzvici komandovanja, a s leve strane pomoliše se lepo odeveni konjanici, na dobrim konjima, koji kasom zaobilažahu zarobljenike. Na svakom licu ogledao se izraz one napregnutosti koja se viđa kod ljudi kad se približuje viša vlast. Zarobljenici su se sabili u gomilu, zgurali su ih s puta; sprovodnici su se postrojili.

– L’empereur! L’empereur! Le maréchal! Le duc!118 – čuo se žubor.

I čim su projahali gojazni pratioci, protutnjale su kočije sa zelencima. Pjer je letimično video spokojno, lepo, puno i belo lice nekog čoveka u trorogom šeširu. To je bio jedan od maršala. Pogled maršalov privukla je krupna, upadljiva Pjerova figura i u onom izrazu s kojim se taj maršal namrštio i okrenuo glavu, Pjeru se učinilo da vidi maršalovo saučešće i želju da ga sakrije.

General koji je vodio depo, crven u licu i uplašen, jurio je za kočijama, udarajući svog mršavog konja. Nekoliko oficira skupiše se u gomilicu, vojnici ih okružiše. Svima su lica bila uzbuvena i napregnuta.

– Qu’est-ce qu’il a dit? Qu’est-ce qu’il a dit?...119 – čuo je Pjer. Dok je maršal prolazio zarobljenici su se sabili u gomilu i Pjer je ugledao Karatajeva, koga još ne beše video tog jutra. Karatajev je u svom šinjelčiću sedeo naslonjen na jednu brezu. Sem one jučerašnje radosne ganutosti kad je pričao o nevinom stradanju onog trgovca, ogledala se na njegovom licu još i neka tiha svečanost.

Karatajev je gledao u Pjera svojim dobrim, okruglim očima, u kojima su se sad zavrtele suze, i kao što se videlo, zvao ga k sebi, hteo je da mu kaže nešto. Ali se Pjer suviše plašio za sebe. On se napravio kao da nije video njegov pogled i brzo se odmakao.

Kad su zarobljenici opet prenuli, Pjer se osvrnuo nazad. Karatajev je sedeo ukraj puta, kod breze, a dva Francuza govorila su nešto nad njim. Pjer se nije više osvrtao. Išao je, hramljući, uzbrdo.

Pozadi, sa onoga mesta gde je sedeo Karatajev, čuo se pucanj. Pjer dobro ču taj pucanj, ali u istom trenutku kad ga ču, seti se kako još nije dovršio brojanje koliko je marševa ostalo do Smolenska, što je počeo da

117 Na svoja mesta! 118 Imperator! Imperator! Maršal! Hercog! 119 Šta je kazao! Šta je kazao?

broji pre prolaska maršalovog. I on poče da broji. Dva francuska vojnika, od kojih je jedan držao u ruci skinutu s ramena pušku, koja se još dimila, protrčaše pored Pjera. Oba behu bledi i na njihovim licima – jedan je zbunjeno pogledao u Pjera – videlo se nešto nalik na ono što je on video kod onog mladog vojnika na streljanju. Pjer pogleda u vojnika i seti se kako je taj vojnik pre tri dana izgoreo svoju košulju sušeći je na vatri i kako su mu se podsmevali.

Pseto je zavijalo pozadi, sa onog mesta gde je sedeo Karatajev. „Ala je ludo, što li zavija?“ – pomisli Pjer.

Vojnici, drugovi koji su išli uporedo s Pjerom, nisu se, kao ni on, osvrtali na ono mesto odakle se čuo pucanj pa zatim pseće zavijanje; ali svima beše ozbiljan izraz na licu.

XV

Depo, i zarobljenici, i prtljag maršalov zaustavili su se u selu Šamševu. Sve se sabilo u gomilu pored vatara. Pjer se primakao vatri, jeo malo pečenog konjskog mesa, legao okrenuvši leđa vatri i začas zaspao. Spavao je opet onako kao što je spavao u Možajsku posle Borodina.

Opet su se događaji stvarnosti stapali sa snovima, i opet mu je neko, on sam ili neko drugi, kazivao misli, i to čak one iste misli koje su mu se javile u Možajsku.

„Život je sve. Život je bog. Sve se premešta i kreće, i ovo je kretanje Bog. I dok ima života, ima i naslade u poznanju božanstva. Voleti život, to znači voleti boga. Najteže je, ali i najveća sreća, voleti ovaj život u svojim patnjama, u patnjama bez krivice.“

„Karatajev!“ – seti se Pjer.

I odjedanput mu se stvori pred očima kao živ, odavno zaboravljen, krotak čičica, učitelj koji je u Švajcarskoj predavao Pjeru geografiju. – „Čekaj“ – kao da mu reče starčić. I pokaza Pjeru globus. Taj globus je bio živa, pokretljiva lopta bez razmera. Sva površina loptina sastojala se od kapljica zbijenih među sobom. I sve se te kapljice miču, premeštaju i čas se njih nekoliko sliju u jednu, čas se iz jedne razliju mnoge. Svaka kaplja teži da se razlije, da zauzme najveći prostor, ali one ostale, što tako isto teže, stežu je, ponekad unište, ponekad se sliju s njom.

„To je život!“ – kaže čičica učitelj.

„Kako je to prosto i jasno!“ – pomisli Pjer. „Kako ja to ranije nisam znao. U sredini je Bog, i svaka kaplja teži da se raširi, da bi se on ogledao u njoj u najvećim razmerama. I raste, i sliva se, i steže se, i uništava se na površini, odlazi u dubinu i opet izbija. Eto Karatajev, i on se razlio i iščezao... – Vous avez compris, mon enfant?120 – kaže mu učitelj.

– Vous avez compris, sacré nom!121 – prodera se neko i Pjer se probudi.

On se podiže i sede.

Pored vatre je čučao jedan Francuz, koji tek beše odgurnuo ruskog vojnika, i pekao meso nanizano na puščanu šipku. Žilave, zasukane, rutave, crvene ruke s kratkim prstima vešto su okretale šipku. Crnpurasto, mračno lice, s nabranim obrvama videlo se jasno prema svetlosti od ugljevlja.

120 Jeste li razumeli, dete moje? 121 Jeste li razumeli, do vraga!

– Ça lui est bien égal – progunđa on brzo na jednog vojnika što je stajao iza njega – brigand! Va!122 I Francuz, okrećući šipku, pogleda mračno u Pjera. Pjer se okrete od njega i zagleda se u senke. Jedan ruski vojnik, zarobljenik, onaj što ga je odgurnuo Francuz, sedeo je kraj vatre i lupkao po nečem rukom. Pjer se zagleda bolje i vide ljubičasto pseto kako, mašući repom, čuči pored vojnika.

– A, zar došlo? – reče Pjer. – A Pla... – zausti on, ali ne dovrši. U njegovoj uobrazilji pojavi se odjedanput, istovremeno, vezujući se međusobno, i onaj pogled kojim ga je Platon pogledao kad je sedeo pod onim drvetom, i onaj pucanj koji se čuo na onom mestu, i pseće zavijanje, i ona dva Francuza, koji su izgledali kao zločinci kad su protrčali pored njega, i ona skinuta s ramena puška koja se dimila, i odsustvo Karatajevljevo na ovom odmoru, i on već beše gotov da razume da je Karatajev ubijen, ali upravo u tom trenutku pojavi se u njegovoj duši, bogzna otkud, sećanje na veče koje je proveo s nekom lepom Poljkinjom, leti, na balkonu svoje kuće u Kijevu. Pa ipak Pjer zatvori oči, pošto ne dovede u vezu uspomene današnjeg dana niti izvede iz njih zaključak, i slika letnje prirode pomeša se sa uspomenom na kupanje, na žitku loptu koja se talasa, i on potonu nekud u vodu tako da se voda sklopi nad njegovom glavom.

Pred izlazak sunca razbudi Pjera jako, često pucanje i vika. Pored njega protrčaše Francuzi.

– Les cosaques!123 – viknu jedan od njih, i za trenutak okruži Pjera gomila ruskih lica.

Pjer zadugo nije mogao da razume šta je bilo s njim. Sa svih strana čuo je kako mu drugovi plaču od radosti.

– Braćo! Rođeni moji golubovi! – uzvikivali su kroz plač stari vojnici, grleći kozake i husare. Husari i kozaci zgrtahu se oko zarobljenika i brže bolje nuđahu im ko odelo, ko čizme, ko hleba. Pjer je ridao, sedeći usred njih, i nije mogao ni reči da kaže; zagrlio je prvog vojnika koji mu se približio i plačući ljubio ga.

122 Njemu je to baš svejedno, razbojnik jedan! 123 Kozaci!

Dolohov je stajao kod kapije razvaljene kuće i propuštao pored sebe gomilu razoružanih Francuza. Francuzi, uzbuđeni onim što se događa, razgovarali su glasno među sobom; ali kad su prolazili pored Dolohova, koji se lagano kuckao po čizmama nagajkom i gledao u njih svojim hladnim, staklenim pogledom što ništa dobro ne obećava, njihov govor je zamirao. S druge strane stajao je Dolohovljev kozak, brojao zarobljenike i beležio stotine povlačeći kredom crte na vratima.

– Koliko? – upita Dolohov kozaka koji je brojao zarobljenike.

– Druga stotina – odgovori kozak.

– Filez, filez!124 – govorio je Dolohov koji je taj izraz naučio od Francuza, a pogled bi mu sevnuo živom vatrom kad se sukobi s pogledom zarobljenika u prolazu.

Denisov je, mračnog lica, skinuvši šubaru, išao za kozacima koji su nosili leš Peće Rostova ka raci iskopanoj u vrtu.

124 Prolazite, prolazite!

XVI

Od 28. oktobra, otkad su počeli mrazevi, francusko bekstvo dobilo je samo tragičniji izgled ljudi koji se mrznu i smrtonosno peku pored vatara, i ljudi koji u bundama i kolima beže dalje s nagrabljenim stvarima imperatora, kraljeva i hercega; ali se, u svojoj suštini, nije nimalo izmenio proces bežanja i raspadanja francuske vojske od izlaska iz Moskve.

Od sedamdeset tri hiljade ljudi francuske armije, ne računajući tu gardu (koja za sve vreme rata nije ništa radila sem što je pljačkala), ostalo je od Moskve do Vjazme trideset šest hiljada (od toga broja ispalo je iz stroja oko pet hiljada u bitkama).

To je prvi član progresije, kojim se matematički tačno određuju ostali. Francuska vojska se u toj proporciji topila i gubila se od Moskve do Vjazme, od Vjazme do Smolenska, od Smolenska do Berezine, od Berezine do Vilne, nezavisno od većeg ili manjeg stepena hladnoće, od potera, od prosecanja puta i od svih drugih uslova uzetih posebno. Posle Vjazme francuska vojska se, mesto tri kolone, sabila u jednu gomilu i tako je išla dokraja.

Bertje je svom vladaru (a poznato je kako se komandanti usuđuju da opisuju stanje vojske daleko od istine) pisao:

Je crois devoir faire connaître à Votre Majesté l’état de ses troupes dans les différents corps d’armée que j’ai été à même d’observer depuis deux ou trois jours dans différents passages.

Elles sont presque débandées.

Le nombre des soldats qui suivent les drapeaux est en proportion du quart au plus dans presque tous les régiments; les autres suivent isolément différentes directions, chacun pour son compte, dans l’espérance de trouver des subsistances et pour se débarrasser de la discipline. En général ils regardent Smolensk comme le point où ils doivent se refaire. Ces derniers jours on a remarqué que beaucoup de soldats jettent leurs cartouches et leurs armes.

Dans cet état de choses, l’intérêt du service de Votre Majesté exige, quelles que soient ses vues ultérieures, qu’on rallie l’armée à Smolensk, en commençant à la débarrasser des non-combattants, tels que les hommes démontés, et des bagages inutiles et du matériel de l’artillerie, qui n’est plus en proportion avec les forces actuelles. En outre, deux jours de repos, des

subsistances sont nécessaires aux soldats, qui sont exténués par la faim et la fatigue; beaucoup sont morts ces derniers jours sur la route et dans les bivouacs.

Cet état de choses va toujours en s’aggravant, et donne lieu de craindre que, si l’on n’y apporte un prompt remède, on ne soit plus maître des troupes dans un combat.

Le 9 novembre,

à trente verstes de Smolensk.125

Kad su se Francuzi sručili u Smolensk, koji su zamišljali kao obećanu zemlju, oni su ubijali jedan drugog oko provijanta, opljačkali su svoje magacine i, kad je sve bilo razgrabljeno, pobegli dalje.

Svi su išli ne znajući ni sami kuda idu ni zašto idu. A to je najmanje znao genije Napoleonov, jer njemu nije niko zapovedao. Ali su se, ipak i on i oni oko njega držali svojih davnašnjih navika: pisali su zapovesti, pisma, raporte, ordre du jour126; titulisali jedan drugoga: „Sire, mon cousin, prince d’Ekmuhl, roi de Naples,127“ itd. Ali te naredbe i raporti bili su samo na hartiji, po njima se nije ništa izvršivalo, zato što se nije moglo izvršivati, i, pri svem tom što su jedan drugoga nazivali „veličanstvima, visočanstvima i rođacima“, svi su opažali kako su oni kukavni i gadni ljudi koji su počinili mnogo zla, zbog koga se sad mora ispaštati. I pored svega toga što su se pretvarali kao da se brinu o vojsci, oni su mislili svaki o sebi i o tome kako će što brže pobeći i spasti se.

125 Smatram za dužnost da izvestim vaše veličanstvo o stanju vaših trupa u raznim korpusima, koje sam pregledao za ova dva-tri dana različitih marševa.

One su gotovo rasturene.

Broj vojnika koji idu za svojim zastavama jedva iznosi najviše četvrtinu gotovo u svakom puku, ostali maršuju zasebno u raznim pravcima i za svoj račun, jer se nadaju da će naći hrane i da će se osloboditi discipline. Uopšte, oni smatraju Smolensk kao tačku gde treba da se oporave. Ovih poslednjih dana opazilo se da mnogi vojnici bacaju svoje fišeke i svoje puške.

Pri ovakvom stanju stvari, ma kakve bile vaše dalje namere, interes službe vašem veličanstvu zahteva da se vojska iskupi u Smolensku i da se počnu odvajati od nje neborci, kao što su konjanici bez konja, a i nepotreban prtljag i artiljerijski materijal koji nije više u srazmeri sa sadašnjim brojem vojske. Sem toga, dani odmora i hrana potrebni su vojnicima koji su iznureni glađu i umorom; mnogi su pomrli ovih poslednjih dana u putu i na bivacima.

Ovo stanje stvari ide jednako nagore i daje razloga strahovanju da ako mu se brzo ne nađe leka, nećemo moći upravljati trupama u boju.

9. Novembra, na 30 vrsta od Smolenska.

126 Dnevna naredba. 127 Gospodaru, rođače, kneže od Ekmila, kralju od Napulja.

XVII

Operacije ruske i francuske vojske za sve vreme povratne kampanje, od Moskve na do Njemena liče na igranje žmurke kad se dvojici igrača vežu oči, pa jedan od njih zazvoni ponekad zvoncetom, da se javi onom drugom koji ga hvata. Isprva zvoni onaj koji hvata, ne bojeći se protivnika, ali kad mu dođe nevolja, on, trudeći se da ide nečujno, pobegne od svog protivnika, pa često, misleći da će uteći ide pravo njemu u ruke.

Najpre su Napoleonove trupe još i javljale gde su – to je bilo u prvo vreme njihovog kretanja kaluškim drumom, ali su posle, kad su se dograbile smolenskog druma, bežale, pridržavajući rukom klatno svog zvonceta, i često, misleći da će umaći, natrčavale pravo na Ruse.

Pri onoj brzini kojom su Francuzi bežali i Rusi za njima jurili, te se zbog toga konji iznurili, nije bilo glavnog načina za približno utvrđivanje protivnikovog položaja – nije bilo konjičkih izvidnica. Sem toga, zbog čestog i brzog menjanja položaja obeju armija, nije moglo na vreme da stigne ni ono što se i doznalo. Ako je drugog dana došao izveštaj da je neprijateljeva vojska bila prvog dana tu i tu, onda je ta vojska trećeg dana, kad se moglo nešto preduzeti, već prešla dva marša i nalazila se na sasvim drugom položaju.

Jedna armija je bežala, druga ju je gonila.

Francuzi su od Smolenska imali pred sobom mnogo različitih puteva; i, moglo bi se pomisliti da su Francuzi, pošto su se tu bavili četiri dana, mogli doznati gde je neprijatelj, smisliti nešto korisno i preduzeti nešto novo. Ali su njihove gomile, posle četvorodnevnog stajanja, opet nagle da beže ne desno, ne levo, nego, bez kakvih manevara i planova, starim, najgorim drumom, preko Krasnog i preko Orše – ugaženim tragom.

Nadajući se neprijatelju pozadi, a ne spreda Francuzi su bežali razvučeno i odvojeno jedan od drugog na dvadeset četiri sata razmaka. Pred svima je bežao imperator, pa kraljevi, pa hercezi, Ruska vojska, misleći da će Napoleon okrenuti desno preko Dnjepra, što bi jedino i bilo pametno, nagla je takođe desno i izišla na veliki drum prema Krasnome. I tu su Francuzi kao u igranju žmurke, natrčali na našu prethodnicu. Kad su Francuzi iznenadno ugledali neprijatelja, oni su se zbunili i zastali uplašeni tim iznenađenjem, ali su potom opet počeli da beže ostavljajući svoje drugove koji su išli za njima. Tu su, kao kroz lanac ruskih trupa, prolazila tri dana, jedno, po jedno, odeljenja francuske vojske, najpre vicekraljevo, potom Davuovo, potom Nejevo. Svi su oni ostavili jedan drugoga, pobacali sav svoj teret, artiljeriju, polovinu ljudi i bežali, obilazeći samo noću Ruse, s desna polukružno.

Nej, koji je išao poslednji (jer, ne obzirući se na svoj nesrećan položaj ili upravo na njegove posledice, oni su hteli da istuku onaj pod o koji su se udarali, i on se zanimao razbijanjem smolenskih zidina koje nisu nikom smetale), taj Nej, koji je išao poslednji sa svojim korpusom od deset hiljada ljudi, dobegao je Napoleonu u Oršu samo s hiljadu ljudi, pošto je ostavio i sve ljude i sve topove, i prešao preko Dnjepra, prokradajući se noću kroz šumu.

Od Orše pobegli su Francuzi dalje drumom, prema Vilni, igrajući opet žmurke s armijom koja ih je gonila. Na Berezini su se opet zbunili, mnogi su se podavili, mnogi se predali, ali oni koji su prešli reku bežali su dalje. Njihov glavni zapovednik navukao je na sebe bundu i seo u saonice pa odjurio sam a ostavio svoje drugove. Ko je mogao – taj je takođe otišao, ko nije mogao – taj se predao ili umro.

XVIII

Izgledalo bi da u ovoj kampanji francuskog bekstva, kad su Francuzi činili sve što se samo moglo da sebe upropaste, kad nijednom kretanju te gomile, počevši otkako je okrenula na kaluški drum pa do bekstva vojnih starešina, nije bilo ni najmanjeg smisla – izgledalo bi da u tom periodu kampanje nije već mogućno ni onim istoričarima koji dela masâ pripisuju volji jednog čoveka da opisuju to odstupanje u njihovom smislu. Ali ne. Istoričari su napisali čitava brda knjiga o toj kampanji i svuda su opisane Napoleonove naredbe i njegovi mudri planovi – manevri koji su rukovodili vojskom i genijalni rasporedi njegovih maršala.

Odstupanje od Malo-Jaroslavca onda kad mu je otvoren put u bogat kraj i kad mu je otvoren onaj paralelni put kojim ga je posle gonio Kutuzov, nepotrebno odstupanje opustošenim drumom tumači nam se raznim dubokomislenim planovima. Po tako isto dubokomislenim planovima opisuje se njegovo odstupanje od Smolenska na Oršu. Potom se opisuje njegovo junaštvo kod Krasnog, gde se tobož sprema da primi bitku i da sâm komanduje, pa hoda s brezovom palicom i govori: „J’ai assez fait l’Empereur, il est temps de faire le général!128 “ – pa ipak odmah posle toga beži dalje, ostavljajući ćudi sudbine razbijene delove vojske koji su se nalazili pozadi.

Zatim nam opisuju duševnu veličinu maršalâ a naročito Neja, duševnu veličinu koja se pokazala u tome što se noću zaobilaznim putem provukao šumom i preko Dnjepra bez zastave i artiljerije i bez devet desetina vojske dobegao u Oršu.

I najzad nam istoričari predstavljaju poslednji odlazak velikog imperatora od junačke vojske kao nešto veliko i genijalno. Čak i taj poslednji postupak u bekstvu, koji se na ljudskom jeziku zove poslednji stupanj podlosti, od koje se uči stideti svako dete, i taj postupak dobija na jeziku istoričara opravdanja.

Kad već nije mogućno rastegnuti dalje tako elastične konce istorijskog suđenja, kad je čin već očito protivan onom što sve čovečanstvo naziva dobrom i čak pravičnošću, onda se kod istoričara pojavljuje spasonosan pojam o veličini.

Veličina tobož isključuje mogućnost merenja šta je dobro a šta rđavo. Za veličinu – nema ničeg rđavog. Nema te strahote koja bi se mogla staviti u krivicu onom ko je veliki.

128 Dosta sam bio imperator, vreme je da budem i general.

„C’est grand!129“ – kažu istoričari i onda već nema ni dobra ni zla, nego ima „grand“ i „negrand“. Grand – dobro, negrand – zlo. Po njihovom shvatanju, grand je osobina nekih osobitih bića koja oni nazivaju herojima. I Napoleon, kad u toploj bundi beži kući ne samo od drugova, nego (po njegovom mišljenju) od ljudi koje je on doveo ovamo, oseća que c’est grand130 i duša mu je mirna.

„Du sublime (on vidi u sebi nešto sublime) au ridicule il n’ y a qu’un pas“131 – veli on. I ceo svet pedeset godina ponavlja: Sublime! Grand! Napoleon le grand! Du sublime au ridicule il n’ y a qu’un pas. 132

I nikom ne dolazi na um da je priznavanje veličine koja se ne meri merom dobra i zla samo priznavanje svoje ništavosti i neizmerne sićušnosti.

Nama, s merom dobra i zla koju nam je Hristos dao nema ništa što se ne meri. I nema veličine onde gde nema jednostavnosti, dobra i istine.

129 To je veliko. 130 Da je to veliko. 131 Od uzvišenog do smešnog samo je jedan korak. 132 Uzvišeno! Veličanstvo! Napoleon veliki! Od uzvišenog do smešnog samo je jedan korak.

XIX

Koji se Rus nije, čitajući opise poslednjeg perioda kampanje 1812. godine, ljutio zbog njihove nepotpunosti i nejasnosti? Ko se nije sam pitao: kako ne pohvataše, ne uništiše sve Francuze, kad su ih okružavale sve tri armije brojem jače, kad su se rastrojeni Francuzi, koji su gladovali i mrzli se, gomilama predavali i kad je (kao što nam priča istorija) Rusima bila upravo to namera, da zaustave, odseku i zarobe sve Francuze?

Kako to da ona ruska vojska koja je, kao brojem slabija od Francuza, zametnula borodinsku bitku, kako da ta vojska, koja je s tri strane okružavala Francuze i koja je imala nameru da ih pohvata, nije postigla svoj cilj? Zar Francuzi imaju tako ogromno preimućstvo nad nama, da mi s jačom snagom i pošto smo ih opkolili, nismo mogli da ih potučemo? Kako se to moglo dogoditi?

Istorija (ona što se tako naziva), odgovarajući na ta pitanja, kaže kako se to dogodilo zbog toga što Kutuzov, i Tormasov, i Čičagov, i ovaj i onaj nisu pravili takve i takve manevre.

Pa zašto oni nisu napravili sve te manevre? Zašto im nisu sudili i kaznili ih, ako su oni krivi, što nije postignut gore označeni cilj? Ali, ako se čak i uzme da su Kutuzov i Čičagov itd., bili uzrok ruskom neuspehu, ipak se ne može razumeti zašto u onim prilikama u kojima su se nalazile ruske trupe kod Krasnog i kod Berezine (u oba slučaja Rusi su bili brojem jači), nije zarobljena francuska vojska s njenim maršalima, kraljevima i imperatorom, kad je to bio Rusima cilj?

Tumačenje te neobične pojave (kao što rade ruski ratni istoričari) time što je Kutuzov sprečio napad nije opravdano zato što mi znamo kako volja Kutuzovljeva nije mogla zadržati trupe od napada kod Bjazme i kod Tarutina.

Zašto su onu rusku vojsku, koja je sa slabijom po broju snagom održala pobedu kod Borodina nad neprijateljem u svoj njegovoj jačini, pobedile kod Kpasnoja i kod Berezine rastrojene gomile Francuza, kad je ona po broju bila jača?

Ako je Rusima bila namera to da odseku i zarobe Napoleona i maršale, pa ta namera ne samo nije postignuta, nego su svi pokušaji da se ta namera postigne bili na najstidniji način pokvareni, onda Francuzi sasvim pravično iznose poslednji period kampanje kao niz pobeda, a ruski istoričari sasvim ga neumesno predstavljaju kao pobedonosan.

Ruski ratni istoričari dolaze, utoliko, ukoliko je za njih logika obavezna, nehotice do tog zaključka i pored svega lirskog pozivanja na

hrabrost odanost itd., moraju nehotice priznati da odstupanje Francuza iz Moskve niz pobeda Napoleonovih a poraza Kutuzovljevih.

Ali kad ostavimo sasvim na stranu narodni ponos, onda se oseća da ovaj zaključak nosi sam u sebi jednu kontradikciju, jer je niz francuskih pobeda doveo Francuze do potpunog uništenja, a niz ruskih poraza doneo Rusima potpuno uništenje neprijatelja i očišćenu otadžbinu.

Izvor je ovoj kontradikciji u tome što su istoričari koji izučavaju događaje iz pisama vladalaca i vojskovođa, iz relacija, raporta, planova itd. stavili poslednjem periodu rata u 1812. godini lažan cilj koga nikad nije bilo, cilj koji je tobož bio u tome da se odseče i uhvati Napoleon s maršalima i vojskom.

Takve namere nije bilo niti je moglo biti, jer nije imala smisla i sasvim je bilo nemogućno da se ona postigne.

Ta namera nije imala nikakvog smisla, prvo, zato što je rastrojena vojska Napoleonova bežala iz Rusije što je mogla brže, to jest, radila je upravo ono što je želeo svaki Rus. Pa zašto je trebalo da se prave razne operacije nad Francuzima koji su bežali tako brzo kako su samo mogli?

Drugo, bilo je ludo stati na put ljudima koji su svu svoju energiju upravili na bekstvo.

Treće, bilo je ludo gubiti svoje trupe oko uništavanja francuskih armija koje su se i bez spoljnih uzroka u tolikoj progresiji uništavale da, bez ikakvog zatvaranja puta, nisu mogle prevesti preko granice više nego što su prevele u decembru, to jest, jedan stoti deo sve vojske.

Četvrto, bila je besmislena želja da se zarobe imperator, kraljevi, hercezi – ljudi čije bi ropstvo u najvećoj meri otežavalo Rusima operacije, kao što su to priznavali najveštiji diplomati onog vremena (J. Maistre*133 i ostali). Još je besmislenija bila želja da se zarobe korpusi Francuza kad je ruska vojska do Krasnog spala na polovinu, a uz korpuse zarobljenika trebalo bi odvajati divizije za sprovod, i kad ni ruski vojnici nisu uvek dobijali potpunu hranu i kad su oni zarobljenici što ih je već bilo umirali od gladi.

Sav dubokomisleni plan da se Napoleon s njegovom armijom odseče i uhvati bio je nalik na plan kakvog vrtara koji bi, kad izgoni iz ograde stoku što mu je pogazila leje, otrčao na kapiju i počeo da tuče po glavi tu marvu. Jedino što bi se moglo reći u odbranu vrtarevu bilo bi to da se jako razljutio. Ali se ni to nije moglo reći za one koji su sastavljali plan, jer njima nisu bile leje pogažene.

133 Žozef Mestr, publicista i filozof, bio je u to vreme sardinski poslanik na petrogradskom

dvoru.

Nego, i sem toga što je odsecanje Napoleona s njegovom vojskom bilo bez smisla, ono je bilo i nemogućno.

To je nemogućno bilo, prvo, zato što se iz iskustva vidi da se kretanje kolona na pet vrsta daljine u jednoj bici nikad ne podudara s planovima, pa je verovatnoća da bi se Čičagov, Kutuzov i Vitgenštajn sastali na vreme na određenom mestu bila tako sićušna, da je bila ravna nemogućnosti; tako je mislio i Kutuzov, koji je, još kad je dobio plan, rekao da diverzije na velike daljine ne donose željene rezultate.

Drugo, nemogućno je bilo zato što je, da bi se paralizovala ona snaga inercije s kojom je išla nazad Napoleonova vojska, trebalo imati daleko veće trupe od onih što su ih imali Rusi.

Treće nemogućno je bilo zato što ratna reč „otseći“ nema nikakvog smisla. Otseći vojsku – zatvoriti joj drum – to se nikako ne može, jer je uvek mnogo mesta unaokolo gde se može izići a ima i noći po kojoj se ništa ne vidi, o čemu su se mogli uveriti učeni ratnici bar iz primera oko Krasnog ili na Berezini. A zarobiti se nikako ne može ako onaj koga zarobljavaju na to ne pristane, kao što se ne može uhvatiti lastavica, iako je čovek može uhvatiti kad mu padne na ruku. Zarobiti se može onaj koji se predaje kao Nemci po pravilima strategije i taktike. A francuske su trupe sasvim pravilno nalazile da to nije ugodno, pošto ih smrt od gladi i od zime čeka podjednako i u bekstvu i u ropstvu.

A četvrto i što je glavno, to je bilo nemogućno zato što nikad, otkako je sveta, nije bilo rata u tako strašnim prilikama u kakvim se vodio taj rat 1812. godine, i što su ruske trupe u poteri za Francuzima napregle svu svoju snagu i nisu mogle učiniti ništa krupno a da se one same ne unište.

U kretanju ruske vojske od Tarutina do Krasnog otpalo je pedeset hiljada bolesnih i izostalih vojnika, to jest, broj ravan ljudstvu velikog gubernijskog grada. Polovina ljudi otpalo je iz vojske bez bojeva.

I o tom periodu kampanje, kad trupe bez obuće i topla odela, s nepotpunom hranom, bez rakije, mesecima noćivaju u snegu i na petnaest stepeni hladnoće; kad dan traje samo 7 do 8 sati a ostalo je noć u kojoj ne može da utiče disciplina; kad se ljudi ne uvode, kao u borbi, samo za nekoliko sati u oblast smrti, gde već nema discipline, nego se mesecima svakog trenutka bore sa smrću od gladi i zime; kad za mesec dana propadne polovina vojske – o tom periodu kampanje pričaju nam istoričari kako je trebalo da Miloradovič izvrši krilni marš onamo, a Tormasov ovamo, i kako je trebalo da se Čičagov pomakne onamo (da se pomakne po snegu iznad kolena), i kako je onaj razbio i odsekao neprijatelja, itd. itd.

Polumrtvi Rusi učinili su sve što se moglo učiniti i što je trebalo učiniti da se postigne cilj dostojan naroda i nisu krivi što su oni drugi

Rusi, koji su sedeli u toplim sobama, računali da će se učiniti ono što je bilo nemogućno.

Sva ta neobična, sad nerazumljiva kontradikcija između fakta i istorijskog opisivanja potiče samo otuda što su istoričari koji su opisivali taj događaj pisali istoriju lepih osećanja i reči raznih vojskovođa, a ne istoriju događaja.

Njima se čine vrlo zanimljive reči Miloradovičeve, odlikovanja koja je dobio taj i taj general i njihove pretpostavke; a pitanje o onih pedeset hiljada ljudi koji su ostali po bolnicama i po grobovima čak ih i ne interesuje, jer ne spada u njihovo proučavanje.

A međutim treba se samo okrenuti od proučavanja raporta i glavnih planova i zagledati u kretanje onih stotina hiljada ljudi koji su imali pravog, neposrednog učešća u događaju, pa sva pitanja što su ranije izgledala nerazrešiva odjedanput se daju s neobičnom lakoćom i prostotom pouzdano rešiti.

Cilj da se odseče Napoleon s vojskom nije nikad postojao, sem u uobrazilji desetak ljudi. On nije mogao postojati zato što nije imao smisla i što se nije mogao postići.

Cilj narodni bio je jedan: da se očisti svoja zemlja od najezde. Taj je cilj postignut, prvo, sam po sebi, jer su Francuzi bežali pa je trebalo samo ne zaustavljati to kretanje. Drugo, taj se cilj postizavao operacijama narodnog rata, koji je uništavao Francuze, i treće, postizavao se time što je velika ruska vojska išla u stopu za Francuzima, spremna da upotrebi silu ako zastane njihovo kretanje.

Ruska vojska morala je dejstvovati kao bič na životinju koja beži. I iskusan gonič znao je da je najzgodnije držati bič zamahnut i pretiti njime a ne tući po glavi životinju koja beži.

DEO ČETVRTI

I

Kad čovek vidi životinju kako umire obuzme ga užas: jer ono što je on sam – njegovo biće, očevidno se uništava pred njegovim očima – prestaje da postoji. Ali kad je onaj što umire čovek, i to voljen čovek, onda se, sem užasa što nas obuzme kad vidimo kako se uništava život, oseća kidanje i duševna rana, koja isto onako kao i fizička rana nekad ubija, nekad se zaleči, ali uvek boli i boji se spoljašnjeg pozleđivanja dodirom.

Posle smrti kneza Andreje, Nataša i kneginjica Marija osećale su to podjednako. Pošto su se duševno sagle i zažmurile od strašnog oblaka smrti što se nadneo nad njima, one nisu smele da pogledaju u lice životu. One su pažljivo čuvale svoje otvorene rane od dodira koji bi mogao da ih povredi i da im zada bol. I kad kakav ekipaž prođe brzo ulicom, i kad se spomene ručak, i kad sluškinja upita koju haljinu treba da spremi, a još gore reč neiskrenog, slabog saučešća, sve je to bolno pozleđivalo ranu, izgledalo kao vređanje i narušavalo onu potrebnu tišinu u kojoj su se obe trudile da osluškuju još neumukli u njihovoj mašti strašni, ozbiljni hor, i smetalo im da zagledaju u one tajanstvene beskrajne daljine što su se za trenut otkrivale pred njima.

Samo kad su njih dve bile nasamo nije ih vređalo niti bolelo. One su malo razgovarale među sobom. Kad su i razgovarale, govorile su o najsitnijim stvarima. I jedna i druga izbegavala je podjednako da spomene nešto što bi se ticalo budućnosti.

Njima se činilo da bi vređale njegovu uspomenu kad bi priznale da može biti budućnosti. Još su pažljivije obilazile u svojim razgovorima sve ono što se moglo ticati pokojnika. Njima se činilo da se ne može rečima iskazati ono što su one preživele i osetile. Njima se činilo da svako spominjanje pojedinosti iz njegovog života narušava veličanstvenost i svetinju one tajne što se izvršila pred njihovim očima.

Neprestana uzdržavanja od razgovora, stalno pažljivo obilaženje svega onog što je moglo navesti na reč o njemu, to zaustavljanje s raznih strana na granici onog što se nije smelo govoriti, još je čistije i jasnije isticalo pred njihovom uobraziljom ono što su one osećale.

Ali čiste, potpune tuge ne može biti isto onako kao što ne može biti ni čiste i potpune radosti. Kneginjicu Mariju, koja je po svom položaju bila sama nezavisna gospodarica svoje sudbine, staralac i vaspitač svoga bratića, izazvao je prvu život iz onoga sveta tuge u kom je živela prve dve nedelje. Ona je dobila pisma od rođaka, na koja je trebalo odgovarati; soba u koju su smestili Nikolušku bila je vlažna i on je počeo da kašlje. Alpatić je došao u Jaroslav sa izveštajem o poslovima i s predlozima i savetima da

kneginjica ode u Moskvu u kuću na Vazdviženki, koja je ostala čitava i oko koje su bile potrebne samo male opravke. Život se nije zaustavljao i trebalo je živeti. Ma koliko da je bilo teško kneginjici Mariji da izađe iz onog usamljenog razmišljanja u kome je dotle živela ma koliko da joj je bilo žao i čisto stidno da ostavi Natašu samu, zemaljske brige zahtevale su njeno učešće i ona im se i preko volje predala. Ona je pregledala račune sa Alpatićem, dogovarala se s Desalom o bratiću i izdavala naredbe i spremala se za svoju seobu u Moskvu.

Nataša je ostala sama i, otkako se kneginjica Marija počela spremati da ide, klonila se i nje.

Kneginjica Marija je predložila grofici da pusti Natašu da ide s njom u Moskvu, i mati i otac radosno su pristali na tu ponudu, jer su opazili kako im kći svakog dana fizički opada, pa su mislili da će joj biti od koristi i promena mesta i pomoć moskovskih lekara.

– Ja neću nikud ići – odgovorila je Nataša kad su joj to predložili – samo vas molim da me ostavite – rekla je i istrčala iz sobe, jedva se uzdržavajući da ne zaplače, ne toliko od tuge koliko od jeda i ogorčenja.

Kad je Nataša videla da ju je ostavila kneginjica Marija i da je ostala usamljena u svojoj tuzi, ona je veliki deo vremena provodila sama u svojoj sobi sedeći na kraju divana podvijenih nogu i štogod cepajući ili preturajući svojim tankim prstima, i nepomično gledala u ono na čemu bi joj se oči zaustavljale. Nju je ta samoća iznuravala, mučila; ali joj je bila preko potrebna. Čim ko uđe k njoj u sobu, ona je brzo ustajala, menjala položaj i izraz svoga pogleda, pa uzimala knjigu ili vez, čekajući, očevidno s nestrpljenjem, da ode onaj ko ju je uznemirio. Njoj se sve činilo da će ona eto, eto sad odmah shvatiti, prozreti ono na što je bio upravljen duhovni pogled sa strašnim pitanjem koje premaša njenu snagu.

Na kraju decembra sedela je Nataša na divanu, podvijenih nogu, u crnoj vunenoj haljini, s nemarno slepljenom kosom u punđu, mršava i bleda nestrpljivo čupkala i raspredala krajeve pojasa i gledala u vrata.

Ona je gledala onamo kuda je otišao on, na onu drugu stranu života. I ona druga strana života, o kojoj ranije nije nikad mislila, koja joj je ranije izgledala tako daleka i neverovatna, sad joj je bila bliža, i prisnija, i razumljivija nego ova strana života u kojoj je sve bilo ili praznina i pustoš, ili patnja i uvreda. Ona je gledala onamo gde je znala da je on; ali ga nije mogla videti drukčije nego onakvog kakav je bio na ovom svetu. Videla ga je opet onakvog kakav je bio u Mitiščima, u Trojici, u Jaroslavu.

Ona je videla njegovo lice, čula njegov glas i ponavljala njegove reči i svoje reči koje je njemu rekla, i ponekad izmišljala i za sebe i za njega nove reči, koje bi onda mogle biti izgovorene.

Eto ga gde leži u naslonjači, u svojoj plišanoj bundici, naslonio glavu na mršavu, bledu ruku. Grudi mu strašno upale, a ramena se izdigla. Usne jako stisnute, oči sevaju a na bledom čelu pojavi se bora i iščezne. Jedna mu noga jedva osetno brzo dršće. Nataša zna da se on bori s teškim bolom. „Kakav je to bol? Zašto će taj bol? Šta on oseća? Kako ga to boli?“ – misli Nataša. On je opazio kako ga ona pažljivo gleda, podigao je oči i, ne osmehujući se, počeo da govori. „Jedino što je strašno“ – rekao je on – „to je – vezati se zauvek za čoveka koji se muči. To je večito mučenje.“ I pogledao je u nju ispitivačkim pogledom. Nataša je tada, kao i uvek, odgovorila pre nego što je promislila šta će odgovoriti i rekla: „To ne može dugo trajati, toga neće biti, vi ćete sasvim ozdraviti.“

Ona ga je sad ponovo videla i preživljavala ono što je onda osećala. Ona se setila njegovog dugog tužnog, oštrog pogleda na te reči i razumela šta znači onaj prekor i očajanje u tom pogledu. .

„Ja sam se složila“ – govorila je Nataša sad u sebi – „da bi bilo užasno kad bi on ostao da se tako uvek muči. Ja sam to tako rekla onda samo zato što bi to za njega bilo užasno, a on je razumeo drukčije. Pomislio je da bi to za mene bilo užasno. On je onda još hteo da živi – bojao se smrti. A ja sam mu tako grubo, glupo rekla. Nisam to mislila. Mislila sam sasvim drugo. Kad bih kazala ono što sam mislila, rekla bih: neka bi on i umirao, za sve vreme neka bi umirao pred mojim očima, ja bih bila srećna prema ovom što sam sad. Sad... Nema ničega, nikoga. Da li je on to znao? Nije. Nije znao i nikad neće doznati. I sad se već nikad, nikad ne može to da popravi.“ I on joj je opet govorio one iste reči, ali mu je Nataša sad u svojoj mašti odgovarala drukčije. Ona ga je zaustavljala i govorila: „Užasno je za vas, ali nije za mene. Znajte da meni bez vas nema ničeg u životu i da mi je najveća sreća patiti s vama.“ I on je uzimao njenu ruku i stezao je onako kao što ju je stezao ono strašno veče, na četiri dana pred smrt. I ona mu je u svojoj mašti govorila još i druge nežne, ljubavne reči, koje bi mu mogla govoriti onda. „Ja te volim!... volim te, volim...“ – govorila je ona, stežući grčevito ruke, stežući zube s gorkim naporom...

I slatka tuga je obuzimala i već joj suze pođoše, ali se najedanput zapita: kome ona to govori? Gde je on i ko je on sad? I opet se sve zastiralo hladnom, oporom nedoumicom i ona se, nabravši napregnuto obrve, zagledala onamo gde je on bio činilo joj se, eto, sad će prozreti tajnu... Ali u trenutku kad joj se činilo da se već otkriva ono što joj je bilo nerazumljivo lupnu ručica od brave na vratima i bolno joj teknu sluh. U sobu uđe brzo i nepažljivo unezverena Dunjaša.

– Izvolite tatici, brže! – reče Dunjaša nekako neobično i žurno. – Nesreća, za Petra Iliča... pismo – progovori ona i zagrcnu se.

II

Nataša je u to vreme, sem što se uopšte tuđila od svih ljudi, osećala naročitu otuđenost od članova svoje porodice. Svi njeni: otac, mati, Sonja bili su joj tako bliski, obični, tako svakidašnji da joj se činilo da svaka njihova reč, svako osećanje vrećaju onaj svet u kome je ona u poslednje vreme živela i ona je ne samo bila ravnodušna prema njima, nego ih je gledala i neprijateljski. Ona je čula Dunjašine reči o Petru Iliču, o nesreći, ali ih nije razumela.

„Kakva im se to nesreća dogodila, kakva se nesreća može njima dogoditi? Kod njih je sve ono njihovo staro, obično i mirno“, u mislima je kazala Nataša.

Kad je ušla u dvoranu, otac je brzo izlazio iz grofičine sobe. Lice mu beše nabrano i mokro od suza. Videlo se da je pobegao iz one sobe da bi dao oduške plaču koji ga je gušio. Kad je ugledao Natašu, on je očajno mahnuo rukama i udario u gorko, grčevito jecanje, od koga se nagrdilo njegovo okruglo blago lice.

– Pe... Peća... Idi, idi, ona... zove... – I, ridajući kao dete, on dođe, mičući se brzo oslabelim nogama, do stolice i gotovo pade na nju, pa pokri lice rukama.

Odjedanput prođe svu Natašu skroz nešto kao električna struja. Nešto strahovito bolno teknu je u srce. Ona oseti strašan bol; učini joj se da se nešto otkida u njoj i da umire. Ali odmah posle bola oseti kako se trenutno oslobodi odvojenosti od života u kojoj je bila. Kad vide oca i ču unutra strašan, grub vrisak materin, ona u trenutku zaboravi i sebe i svoj jad. Ona pritrča ocu, ali joj je on, mašući nemoćno rukom, pokazivao na materina vrata. Kneginjica Marija iziđe na vrata bleda, a donja joj vilica drhtaše, i uze Natašu za ruku, govoreći joj nešto. Nataša je nije videla, ni čula. Ona brzo uđe na vrata, zasta za trenutak, kao da se bori sa samom sobom pa pritrča materi.

Grofica je ležala u naslonjači, neobično i nezgrapno se previjala i udarala glavom o zid. Sonja i sluškinje držale su je za ruke.

– Natašu, Natašu!... – vikala je grofica. – Nije istina, nije istina... On laže... Natašu! – vikala je, oturajući od sebe one što je drže. – Dalje od mene svi, nije istina! Poginuo!... ha, ha, ha!... Nije istina!...

Nataša kleče na naslonjaču, naže se nad majkom, zagrli je, neočekivanom snagom podiže je, okrete je k sebi i privi se uz nju.

– Majčice!... golubice!... Evo me, rođena! Majčice! – šaputala joj je, ne prekidajući ni za sekund.

Ona nije puštala majku iz ruku, nežno se borila s njom, tražila je jastuke, vode, raskopčavala i cepala haljinu na majci.

– Slatka moja, golubice... Majčice, dušice... – šaputala joj je neprestano, ljubeći je po glavi, po rukama, po licu i osećajući kako joj nezadržano liju suze potokom i golicaju je po nosu i po obrazima.

Grofica steže kćeri ruku, zatvori oči i stiša se za trenutak. Odjedanput se neobičnom brzinom podiže, nesvesno se obazre oko sebe i kad ugleda Natašu, poče joj što igda može stezati glavu. Zatim okrete k sebi njeno od bola namršteno lice i dugo se zagleda u njega.

– Nataša, ti me voliš? – reče ona tihim, poverljivim šapatom. – Ti me nećeš prevariti, Nataša? Ti ćeš mi kazati pravu istinu?

Nataša je gledala pravo u nju očima punim suza i na njenom se licu ogledala samo molba za oproštenje i za ljubav.

– Majčice, rođena moja – ponavljala je ona, naprežući svu snagu svoje ljubavi da nekako svali s nje na sebe suvitak tuge koja je tišti.

A mati je opet, ne mogući da se bori sa stvarnošću i ne verujući da ona može živeti kad je poginuo njen voljeni dečko u cvetu svog života, bežala od stvarnosti u svet bezumlja.

Nataša nije znala kako je prošao taj dan i noć, pa i drugi dan i noć. Ona nije spavala niti se odmicala od matere. Natašina uporna, strpljiva ljubav kao da je obgrljavala svakog sekunda sa svih strana groficu, ne da je razgovori, ne da je uteši, nego da je vrati u život. Kad bi treća noć, grofica se smiri za nekoliko minuta i Nataša svede oči, naslonivši glavu na ručicu od naslonjače. Krevet škripnu, Nataša otvori oči. Grofica je sedela na krevetu i tiho govorila:

– Kako mi je milo što si došao! Ti si mi se umorio, hoćeš čaja?

Nataša joj se približi.

– Kako si se prolepšao, i već si čitav čovek! – nastavi grofica, uzevši kćer za ruku.

– Majčice, šta to govorite!...

– Nataša, njega nema, nema ga!

I grofica zagrli kćer i prvi put poče plakati.

III

Kneginjica Marija je odgodila svoj put. Sonja i grof starali su se da zamene Natašu, ali nisu mogli. Videli su da je ona jedina mogla zadržati majku od bezumnog očajavanja. Nataša je tri nedelje neprestano provela pored majke, spavala na naslonjači u njenoj sobi, pojila je, hranila i neprestano razgovarala s njom, razgovarala zato što je jedino njen nežan, umiljat glas utišavao groficu.

Duševna rana majčina nije se mogla zalečiti. Smrt Pećina odnela joj je polovinu života. Posle mesec dana otkako je došao glas o Pećinoj smrti, koji je beše zatekao kao svežu bodru ženu od pedeset godina, ona je izišla iz svoje sobe kao polumrtva starica, koja nema nikakvog učešća u životu. Ali ta rana koja je upola ubila groficu, ta nova rana povratila je Natašu u život.

Duševna rana, koja dolazi od razdiranja duševnog tela, isto onako kao i fizička rana, ma koliko to izgledalo čudno, pošto se već smirila i kad već izgleda da su joj krajevi srasli – isto onako kao i fizička zarašćuje samo snagom života što buja iznutra.

A tako se smirila Natašina rana. Ona je mislila da je njen život svršen. Ali joj je ljubav prema majci odjedanput pokazala da je suština njenog života – ljubav – još živa u njoj. Probudila se ljubav, probudio se i život.

Poslednji dani kneza Andreje združili su Natašu s kneginjicom Marijom. Nova nesreća zbližila ih je još više. Kneginjica Marija je odgodila svoj put i posle tri nedelje nadgledala Natašu kao bolesno dete. Te poslednje tri nedelje koje je Nataša provela u majčinoj sobi narušile su joj fizičku snagu.

Opazivši jedanput kako Nataša dršće od grozničave hladnoće, kneginjica Marija ju je uvela u svoju sobu i namestila u svoju postelju. Nataša je legla, ali kad je kneginjica Marija spustila zavese i htela da iziđe, Nataša je zovnu k sebi.

– Meni se ne spava. Posedi malo sa mnom, Marija.

– Ti si umorna – gledaj da zaspiš.

– Ne, ne. Zašto si me odvela? Ona će me tražiti.

– Njoj je mnogo bolje. Danas je tako lepo razgovarala – reče joj kneginjica Marija.

Nataša je ležala u postelji i u onom polumraku u sobi razgledala lice kneginjice Marije.

„Da li liči na njega?“ – mislila je Nataša. „Da, liči i ne liči. Ali je ona neobična, tuđa, sasvim nova, nepoznata. I ona mene voli. Šta li joj je u duši? Sve dobro. Nego, kako? Kako ona misli? Kako ona mene gleda? Da, ona je divna.“

– Maša – reče Nataša, pritegnuvši bojažljivo njenu ruku k sebi. – Maša, nemoj misliti da sam rđava. Je li da ne misliš? Maša, golubice. Kako te ja volim! Hajde da budemo sasvim, sasvim prijateljice.

I Nataša poče da ljubi ruke i lice kneginjici Mariji, grleći je. Kneginjica Marija se i stidela i radovala tom iskazivanju Natašine ljubavi.

Od toga dana utvrdilo se među kneginjicom Marijom i Natašom ono strasno i nežno prijateljstvo koje biva samo među ženama. One su se neprestano ljubile, govorile jedna drugoj nežne reči i veći deo vremena provodile zajedno. Ako bi jedna izišla, druga je bila nespokojna i hitala da joj se pridruži. Kad su zajedno opažale su veće slaganje među sobom nego kad su razdvojene, svaka za sebe. Među njima se utvrdilo osećanje jače od prijateljstva: to je bilo naročito osećanje da se može živeti samo kad su jedna s drugom.

Ponekad su ćutale po čitave sate; a ponekad su, već ležeći u postelji, počinjale da razgovaraju i razgovarale do ujutru. Većinom su razgovarale davnoj prošlosti. Kneginjica Marija pričala je o svom detinjstvu, o svojoj majci, o svome ocu, svojim maštama; i Nataša, koja je ranije s mirnim nerazumevanjem okretala glavu od tog života predanosti i pokornosti, od poezije hrišćanskog samopregorevanja, sad je, osećajući da je veže ljubav s kneginjicom Marijom, zavolela i prošlost kpeginjice Marije i razumela nekad nerazumljivu joj stranu života. Ona nije mislila da dodaje svome životu pokornost i samopregorevanje, jer je navikla da traži druge radosti, ali je razumela i zavolela u drugoj tu ranije nerazumljivu joj vrlinu. Kneginjici Mariji, koja je slušala priče o detinjstvu i prvoj mladosti Natašinoj, Takođe se otkrivala ranije nerazumljiva strana života, vera u život, u naslade života.

One sve jednako nisu govorile nikako o njemu, da ne bi, kao što im se činilo, kvarile rečima onu uzvišenost osećanja koja je bila u njima, a to ćutanje o njemu učinilo je da su ga one, ne verujući to, malo-pomalo zaboravljale.

Nataša je smršala, pobledela i tako postala fizički slaba da su svi neprestano govorili o njenom zdravlju i njoj je to bilo prijatno. Ali ju je ponekad obuzimao neočekivano ne samo strah od smrti, nego strah da se ne razboli, da ne oslabi, da ne izgubi lepotu, pa je ponekad i nehotice pažljivo razgledala svoju golu ruku i čudila se kako joj je mršava, ili bi se jutrom zagledala u ogledalu u svoje otegnuto i, kao što joj se činilo, jadno lice. Njoj se činilo da to tako mora i uz to joj je bilo strašno i teško.

Jedanput je brzo ustrčala uz stepenice i teško se zadihala. Odmah je i nehotice izmislila sebi neki posao dole i opet odozdo ustrčala gore, kušajući svoju snagu i motreći na sebe.

Drugi put zovnula je Dunjašu i glas joj je zatreperio. Ona ju je još jednom zovnula, iako je čula njene korake – zovnula je onim glasom iz grudi, kojim je pevala, i oslušnula ga.

Ona to nije znala i ne bi verovala, ali ispod sloja nanosa koji joj se činio neprobojan i koji je pokrivao njenu dušu, već su izbijale tanke nežne klice trave što je trebalo da uhvate korena i da svojim živim bujanjem prekriju jad koji ju je tištao, da se ubrzo više ne vidi niti opaža. Rana je zarastala iznutra.

Pri kraju januara otišla je kneginjica Marija u Moskvu i grof je navalio da i Nataša ode sa njom, pa da se tamo posavetuje s doktorima.

IV

Posle sukoba kod Vjazme, gde Kutuzov nije mogao zadržati svoje trupe od njihove želje da razbiju, odseku itd., dalje kretanje Francuza koji su bežali i Rusa koji su za njima jurili, išlo je do Krasnog bez bitaka. Bežanje je bilo tako brzo da ruska armija, koja je trčala za Francuzima, nije mogla da ih stiže, da su konji u konjici i artiljeriji zastajali i da su izveštaji o kretanju Francuza bili uvek netačni.

Ljudi u ruskoj vojsci bili su tako namučeni tim neprekidnim kretanjem, po četrdeset vrsta za dan i noć, da se nisu mogli kretati brže.

Da bi se razumelo u kolikoj je meri bila iznurena ruska vojska, treba samo jasno razumeti šta znači taj fakat, što je ruska vojska koja je iz Tarutina sa sto hiljada, pošto nije za sve vreme svoga marša od Tarutina izgubila koje ranjenih koje poginulih više od pet hiljada i pošto nije izgubila ni stotinu ljudi zarobljenih, došla do Krasnog s pedeset hiljada.

Bozo maršovanje Rusa za Francuzima uticalo je na rusku vojsku isto tako ubistveno kao i bežanje na Francuze. Razlika je bila samo u tome što je ruska armija maršovala po svojoj volji, a nije joj pretila propast koja je visila nad francuskom armijom, i još u tome što su zaostali francuski bolesnici – ostajali u rukama neprijateljevim, a zaostali Rusi ostajali kod svoje kuće. Glavni uzrok smanjivanju Napoleonove vojske bila je brzina kretanja, a da je tako, služi kao nesumnjiv dokaz podudarno smanjivanje ruskih trupa.

Sva aktivnost Kutuzovljeva bila je, kao što je to bilo kod Tarutina i kod Vjazme, upravljena samo na to da – ukoliko je to bilo u njegovoj vlasti – ne zaustavlja to po Francuze ubistveno bežanje (kao što su hteli u Petrogradu i u vojsci ruski generali), nego da ga potpomogne i da olakša kretanje svojih trupa.

Nego, sem toga, otkako se u trupama pokazao umor i ogroman manjak, koji je dolazio od brzine kretanja, Kutuzov je dobio još jedan razlog da usporava kretanje trupa i da čeka. Cilj ruskih trupa bio je – potera za Francuzima. Put kojim će udariti Francuzi bio je nepoznat, i zbog toga su naše trupe prelazile veću daljinu što su bliže išle u stopu za Francuzima. Samo kad su bile na izvesnom odstojanju mogle su prečim putem da presecaju cik-cak Francuza. Svi vešti manevri koje su predlagali generali izražavali su se u pomicanju trupa i umnožavanju marševa, a jedan jedini razuman cilj bio je u tome da se smanje ti marševi. I tome je cilju, za vreme cele kampanje od Moskve do Vilne, težila aktivnost Kutuzovljeva – ne slučajno, ne privremeno, nego tako dosledno da je nijedanput nije izneverio.

Kutuzov je znao, ali ne umom niti naukom, nego svim ruskim bićem svojim znao je i osećao ono što je osećao svaki ruski vojnik, da su Francuzi pobeđeni, da neprijatelji beže i da ih treba ispratiti; ali je, uz to, osećao, zajedno s vojnicima, svu tegobu toga, po brzini i godišnjem vremenu nečuvenog pohoda.

Ali generalima, osobito onima koji nisu bili Rusi, a želeli su da se istaknu, da začude nekog, da zarobe nečega radi kakvog hercega ili kralja – tim je generalima sad, kad je svaka bitka bila i odvratna i bez smisla, izgledalo da je upravo sad vreme da se zameću bitke i da se pobeđuje neko. Kutuzov je samo slegao ramenima kad su mu iznosili projekat po projekat za manevrisanje sa onim rđavo obuvenim, bez topla odela, polugladnim vojnicima, koji su se za jedan mesec dana i bez bitaka smanjili na polovinu i s kojima je, pored najboljih uslova daljeg francuskog bežanja, trebalo preći do granice veći prostor od onog što su ga već prešli.

Ta težnja za isticanjem, za manevrisanjem, za razbijanjem i za odsecanjem javljala se naročito onda kad ruske trupe nabasaju na francuske trupe. Tako se to dogodilo kod Krasnog, gde su mislili da nađu jednu od triju francuskih kolona pa nabasali na samog Napoleona sa šesnaest hiljada ljudi. I pored svih sredstava koja je Kutuzov upotrebio da se izbavi od tog štetnog sukoba i da sačuva svoje trupe, namučeni ljudi ruske vojske dotamanjivali su kod Krasnog tri dana razbijene gomile Francuza.

Tol je napisao dispoziciju: die erste Colonne marschirt134 itd. I, kao i uvek, sve je urađeno mimo dispozicije. Princ Evgenije od Virtemberga pucao je s brda pored francuskih gomila koje su bežale i tražio pomoć koja mu nije dolazila. Francuzi su se, obilazeći noću Ruse, rasipali, krili se po šumama i provlačili se dalje, kako je ko mogao.

Miloradovič, koji je govorio kako on neće ništa da čuje za ekonomske poslove svoga odreda, koji se nikad nije mogao naći kad je zatrebao, chevalier sans peur et sans reproche,135 kao što je sam sebe nazivao, i koji je voleo da razgovara s Francuzima, slao je parlamentare i pozivao na predaju, gubio vreme i nije radio ono što su mu zapovedali.

– Poklanjam vam, deco, onu kolonu – govorio je prilazeći trupama i pokazujući konjanicima na Francuze. I konjanici, udarajući ostrugama i sablama svoje konje koji su se jedva micali, posle jakih napora dokasali bi do poklonjene im kolone, to jest, do gomile ozeblih, ukočenih od zime i gladi Francuza i poklonjena kolona polagala je oružje i predavala se, što je već odavno i želela. 134 Prva kolona maršovaće. 135 Vitez bez straha i bez mane.

Kod Krasnog zarobili su dvadeset šest hiljada, uzeli stotine topova i nekakvu batinu koju su zvali maršalskom palicom, prepirali se o tome ko se tu bolje istakao i bili su time zadovoljni, ali su veoma žalili što nisu uhvatili Napoleona, ili ma kakvog junaka, maršala, i zato su prekorevali jedan drugog, a naročito Kutuzova.

Ti ljudi, zaneseni svojim strastima, bili su slepi izvršioci samo najjadnijeg zakona neizbežnosti; ali su držali da su oni junaci i uvrteli sebi u glavu da je ono što čine najdostojnije i najplemenitije delo. Oni su bacali krivicu na Kutuzova i govorili kako im je on još otpočetka kampanje smetao te nisu pobedili Napoleona, kako on misli samo kako će zadovoljiti svoje strasti i kako nije hteo da ide iz platnenih fabrika zato što mu je tamo bilo komotno, kako je kod Krasnog zaustavio kretanje vojske zato što se, kad je čuo da je tu Napoleon, sasvim zbunio, kako se može misliti da je on u zaveri s Napoleonom, da ga je on potkupio*136 itd. itd.

I ne samo što su savremenici, zaneseni strastima, govorili tako, nego su potomstvo i istorija oglasili Napoleona kao grand137, a Kutuzova su tuđinci oglasili kao lukavog, razvratnog, slabog, pridvornog starca, a Rusi kao nešto neodređeno – kao nekakvu lutku koja vredi samo zbog svog ruskog imena.

136 Vilsonovi memoari. 137 Velikog.

V

U 1812. i 1813. godini Kutuzova su otvoreno okrivljivali da je grešio. Car nije bio zadovoljan njime. I u istoriji koja je nedavno napisana po najvišoj zapovesti rečeno je kako je Kutuzov bio lukav pridvorni lažov koji se plašio imena Napoleonovog i svojim greškama kod Krasnog i na Berezini lišio rusku vojsku slave – potpune pobede nad Francuzima.138

Takva je sudbina ljudi koji nisu veliki, koji nisu grand-homme, koje ne priznaje ruska pamet, ali sudbina onih retkih, vazda usamljenih ljudi koji shvataju volju Proviđenja, pa joj potčinjavaju svoju volju.Mržnja i prezir gomile kažnjava te ljude što su prozreli više zakone.

Čudno je i strašno reći da je Napoleon, to najništavnije oruđe istorije, koji nije nikad i nigde pa čak ni u izgnanstvu, pokazao ljudsko dostojanstvo, da je taj Napoleon ruskim istoričarima predmet ushićavanja i oduševljavanja; on im je grand. A Kutuzov, onaj čovek koji otpočetka pa do kraja svoga rada u 1812. godini, od Borodina do Vilne nije nijedanput, nijednim činom, nijednom rečju sebe izneverio, koji daje u istoriji neobičan primer samopožrtvovanja i svesti o značaju događaja sadašnjice za budućnost, taj se Kutuzov iznosi kao nešto sumnjivo i jadno i, kad govore o Kutuzovu i o 1812. godini, njih je uvek kao malko stid.

A međutim, teško je zamisliti istorijsku ličnost čija bi aktivnost bila tako nepromenljivo stalno upravljena jednom i istom cilju. Teško je zamisliti sebi cilj dostojniji i podudarniji s voljom čitavog naroda. Još je teže naći drugi primer u istoriji, gde bi cilj koji je istorijska ličnost sebi postavila bio tako potpuno postignut kao onaj cilj kome je bila upravljena sva aktivnost Kutuzovljeva 1812. godine.

Kutuzov nije nikad govorio o četrdeset vekova što gledaju s piramida, ni o žrtvama koje prinosi otadžbini, ni o tome šta namerava da izvrši niti šta je izvršio: on uopšte nije ništa govorio o sebi, nije izigravao nikakvu ulogu, uvek se pokazivao kao najjednostavniji i najobičniji čovek i govorio o najjednostavnijim i najobičnijim stvarima. Pisao je pisma svojim kćerima i m-me Staël, čitao romane, voleo društvo lepih žena, šalio se s generalima, oficirima i vojnicima i nikad nije protivurečio onim ljudima koji su hteli da mu nešto dokažu. Kad je grof Rastopčin na jauskom mostu dojurio do Kutuzova okrivljujući ga lično za propast Moskve i kad je rekao: „Pa vi ste obećali da nećete ostaviti Moskvu bez boja?“ – Kutuzov je odgovorio: „Ja i neću ostaviti Moskvu bez boja“ – iako je Moskva već bila ostavljena. Kad mu je Arakčejev, koji mu beše došao od cara, rekao kako

138 История 1812 года Богдановича: характеристика Кутузова и рассуждение о неудовле-

творительность результатов Краснeнских сражений

bi trebalo da postavi Jermolova za komandanta artiljerije, Kutuzov je odgovorio: „Da, baš sam i ja to sad govorio“ – mada je pre jednog minuta govorio sasvim drukčije. Šta je stalo njemu, jedinom koji je tada shvatao sav ogroman značaj događaja, usred one nerazložne gomile što ga je okružavala, šta je njemu stalo hoće li grof Rastopčin pripisati sebi ili njemu nevolju koja je postigla prestonicu? A još manje ga je moglo zanimati to ko će biti postavljen za komandanta artiljerije.

Ne samo u tim prilikama nego je uvek taj stari čovek, došavši životnim iskustvom do uverenja da misli i reči koje mislima služe kao izraz ne pokreću ljude, govorio reči sasvim bez smisla – prve koje mu padnu na um.

Ali taj isti čovek, nemaran u svojim rečima, nije za sve vreme svoje aktivnosti rekao nijedne reči koja se ne bi slagala sa onim jedinim ciljem koji je on za sve vreme rata išao da postigne. On je više puta u najrazličnijim prilikama iskazivao svoju misao, očevidno preko volje, s teškim uverenjem da ga neće razumeti. Počinjući od borodinske bitke, od koje je počeo njegov razdor s ljudima oko njega, on je jedini govorio da je borodinska bitka pobeda, i to je ponavljao i usmeno, i u raportima, i u izveštajima, sve do svoje smrti. Jedini on rekao je da gubitak Moskve nije gubitak Rusije. On je na ponudu za mir odgovorio Loristonu da mira ne može biti, jer je takva volja naroda; on je jedini dok su Francuzi odstupali govorio kako su svi naši manevri nepotrebni, kako će se sve svršiti samo sobom bolje nego što mi želimo, kako neprijatelju treba dati zlatni most, kako nije potrebna bitka ni kod Tarutina, ni kod Vjazme, ni kod Krasnog, kako treba ma sa čim doći do granice, kako on za deset Francuza neće dati jednog Rusa.

I jedini on, taj pridvorni čovek, kao što nam ga crtaju, čovek koji laže Arakčejeva da bi ugodio caru, on jedini, taj pridvorni čovek, veli u Vilni i zbog toga pada u nemilost kod gospodara, veli kako je dalji rat preko granice štetan i bez koristi.

Ali ne bi same reči dokazale da je on tada shvatao važnost događaja. Njegovi postupci – svi bez najmanjeg odstupanja, svi su bili upravljeni jednom i istom trojakom cilju: prvo, da napregne svu svoju snagu i da se sudari s Francuzima; drugo, da ih pobedi i, treće, da ih istera iz Rusije, olakšavajući, koliko se može, nevolje narodu i vojsci.

On, onaj oklevalo Kutuzov, čija je deviza strpljenje i vreme, neprijatelj odlučnih operacija, zameće borodinsku bitku, oblačeći pripreme za nju u svečanost kojoj nema primera. On, onaj Kutuzov što u austerličkoj bici, pre nego je i počela, veli da će biti izgubljena, on u Borodinu, ne obzirući se na to što ga generali uveravaju da je bitka izgubljena, ne obzirući se na nečuveni u istoriji primer da vojska posle dobivene bitke mora odstupati,

jedini on, protivno svima, do same svoje smrti tvrdi da je borodinska bitka – pobeda. Jedini on za sve vreme odstupanja ostaje pri tome da se ne zameću bitke koje su sad nekorisne, da se ne započinje nov rat i da se ne prelazi ruska granica.

Sad je lako razumeti značaj događaja, samo ako se namere koje su bile u glavi desetak ljudi ne pripisuju aktivnosti masa, jer je sad pred nama čitav događaj s njegovim posledicama.

Ali kako je tada taj stari čovek, sâm, protivno svačijem mišljenju, mogao da pogodi tako tačno značaj događaja u narodnom smislu, da nijedanput za sve vreme svoje aktivnosti nije promenio mišljenje?

Izvor te neobične snage kojom se može prozreti smisao pojava što se događaju bio je u onom narodnom osećanju što ga je Kutuzov imao u sebi u svoj čistoti i jačini njegovoj.

Samo to što se znalo da je u njemu takvo osećanje, nagnalo je narod da onako čudnim putem, preko volje careve, izabere za predstavnika narodnog rata njega, starca koji se nalazio u nemilosti. I samo to osećanje diglo ga je na onu najvišu ljudsku visinu, s koje je on, glavnokomandujući, upotrebljavao svu svoju snagu ne na to da ubija i tamani ljude, nego na to da ih spasava i štedi.

Ta prosta, skromna i zato istinski veličanstvena figura nije se mogla uturiti u lažljivi kalup evropskog heroja, koji prividno upravlja ljudima, u taj kalup što ga je istorija izmislila.

Za lakeja nema velikog čoveka, zato – što lakej ima svoj pojam o veličini.

VI

Prvi dan takozvane bitke kod Krasnog bio je peti novembar. Pred veče, posle mnogih prepiraka i pogrešaka generala koji su otišli onamo kud ne treba, posle razašiljanja ađutanata sa suprotnim naredbama, kad je već postalo jasno da neprijatelj svuda beži i da bitke ne može biti niti će je biti, Kutuzov je izišao iz Krasnog i pošao u Dobro gde je toga dana premeštena vrhovna komanda.

Dan je bio vedar, mrazovit. Kutuzov je, sa ogromnom svitom generala koji su bili nezadovoljni njime i šaputali iza njega, jahao u Dobro, na svom tovnom, belom konjiću. Svuda usput grejale su se pored vatara gomile zarobljenih Francuza koji su pohvatani toga dana (pohvatano ih tog dana sedam hiljada). Nedaleko od Dobrog beše zagrajala govorom ogromna gomila odrpanih, povezanih i umotanih čim se stiglo, zarobljenika, koja je stajala na putu pored dugog niza ispregnutih francuskih topova. Kad se približi glavnokomandujući, govor se utiša i svi se pogledi zaustaviše na Kutuzovu, koji se polako primicao putem u svome belom kačketu sa crvenim obodom i u vatiranom šinjelu što se beše nabućio na njegovim malo pogurenim plećima. Jedan od generala raportovao je Kutuzovu gde su oteti topovi i zarobljeni ljudi.

Kutuzov je izgledao nešto zabrinut i nije slušao šta govori general. On se nezadovoljno mrštio i pažljivo i nepomično gledao u one zarobljenike, koji su izgledali veoma jadno. Većina francuskih vojnika beše nagrđena, sa smrznutim nosevima i obrazima, a gotovo kod sviju oči behu crvene, podadule i krmeljive.

Jedna gomilica Francuza stajaše blizu puta i dva vojnika (jednom od njih beše lice okrastano) kidali su rukama parče presnog mesa. U onom letimičnom pogledu što ga baciše na prolaznike i u onom pakosnom izrazu s kojim onaj okrastani vojnik pogleda u Kutuzova pa se odmah krete i nastavi svoj posao, bilo je nešto strašno i životinjsko.

Kutuzov je dugo i pažljivo gledao u ta dva vojnika; namrštivši se još više, on začkilji očima i zamišljeno klimnu glavom. Na drugom mestu spazio je jednog ruskog vojnika koji je smejući se, lupkao jednog Francuza po ramenu i ljubazno mu nešto govorio. Kutuzov opet sa onim istim izrazom klimnu glavom.

– Šta kažeš? – upita on generala koji je dalje raportovao i obraćao pažnju glavnokomandujućeg na otete francuske zastave što su stajale pred frontom preobraženskog puka.

– A, zastave! – reče Kutuzov, odvajajući se očevidno, s mukom od predmeta kojim se zanimao u mislima. On se rasejano osvrte. Hiljadama očiju gledale su sa svih strana u njega i čekale šta će reći.

Kutuzov se zaustavi pred preobraženskim pukom, teško uzdahnu i zažmuri. Neko iz svite mahnu rukom vojnicima koji su držali zastave da priđu i da ih obore oko glavnokomandujućeg. Kutuzov poćuta nekoliko sekundi, i kao što se videlo, pokoravajući se nerado zahtevu svog položaja, podiže glavu i poče da govori. Gomile oficira okružiše ga. On pažljivo pređe pogledom krug oficira i neke od njih poznade.

– Hvala vam svima! – reče on, okrenuvši se vojnicima pa opet oficirima. U tišini koja beše zavladala oko njega čule su se razgovetno njegove lagano izgovorene reči: – Hvala vam svima na teškoj i vernoj službi. Pobeda je potpuna i Rusija vas neće zaboraviti. Neka vam je slava doveka!

On poćuta malo obzirući se.

– Nagni, nagni mu glavu – reče jednom vojniku koji držaše francuskog orla i iznenadno ga obori pred zastavom preobraženaca. – Još niže, još niže, eto tako. Ura, deco! – progovori, okrenuvši se vojnicima.

– Ura-ra-ra! – zagrme hiljadama glasova.

Dok su vojnici vikali, Kutuzov je, pognuvši se u sedlu nakrivio glavu i oko mu se zasija blagim kao podrugljivim sjajem.

– Da vam kažem, braćo – reče on kad glasovi umukoše.

I odjedanput mu se promeniše i glas i izraz lica: prestade da govori glavnokomandujući, a progovori prost, star čovek, koji je, svakako, želeo sad da kaže svojim drugovima nešto veoma potrebno.

U gomili oficira i u vojničkim redovima uskomešaše se da bi jasnije čuli šta će on sad reći.

– A evo šta, braćo. Ja znam, teško vam je, ali šta ćemo! Pritrpite se; neće dugo trajati. Kad ispratimo goste, onda ćemo se odmoriti. Za vašu službu car vas neće zaboraviti. Vama je teško, ali ste svi kod kuće; a oni, pogledajte do čega su došli – reče on pokazujući na zarobljenike. – Gori su od poslednjih prosjaka. Dok su bili jaki, mi sebe nismo žalili, ali sad možemo njih i požaliti. I oni su ljudi. Je li tako, deco?

On pogleda oko sebe i u punim poštovanja pogledima uprtim u njega čitao je kako im se njegove reči sviđaju: lice mu je postajalo sve vedrije i vedrije od blagog staračkog osmeha, od koga mu se behu u uglovima usta i oka nabrale bore u obliku zvezde.

– Ako ćemo pravo reći, ko ih je i zvao k nama? Tako im i treba, m..... im………! – reče on odjedanput i podiže glavu. I, izmahnuvši nagajkom,

udalji se galopom od vojnika koji su se prvi put za sve vreme kampanje radosno kikotali, vikali ura, i izlazili iz redova.

Reči koje je izgovorio Kutuzov mučno su trupe i razumele. Niko ne bi umeo da kaže sadržinu te, najpre svečane a na svršetku prostodušne, staračke besede glavnog komandanta; ali srdačan smisao te besede ne samo što je bio shvaćen, nego je upravo ono isto osećanje veličanstvene svečanosti, udruženo sa sažaljenjem prema neprijatelju i sa svešću o svojoj pravičnosti, iskazano upravo tom staračkom, dobroćudnom psovkom – bilo u duši svakog vojnika i izražavalo se radosnim klicanjem, koje zadugo nije prestalo. Kad je jedan od generala posle toga upitao glavnokomandujućeg da li zapoveda da mu dođu kola, Kutuzov je, odgovarajući generalu, iznenadno zajecao, očevidno silno uzbuđen.

VII

Poslednjeg dana borbe kod Krasnog, 8. Novembra, beše se već smrklo kad su trupe došle na prenoćište. Ceo dan bilo je tiho vreme, mrazno i padao je lak, redak sneg; pred veče se počelo razvedravati. Kroz pahuljice se videlo ugasito plavo, zvezdano nebo i poče mraz da steže.

Musketarski puk, koji je pošao iz Tarutina sa tri hiljade ljudi, došao je sad s devet stotina, kao jedan od prvih, na označeno prenoćište, u selu na velikom drumu. Konačari koji dočekaše puk javiše da su sve kuće zauzeli bolesni i mrtvi Francuzi, konjanici i štabovi. Beše samo jedna kuća za komandanta puka.

Komandant puka dojaha do svoje kuće. Puk prođe selo i kod krajnjih kuća na putu složi puške u kupe.

Kao neka ogromna životinja sa mnogo udova puk se lati posla i poče da sprema sebi ležaj i hranu. Jedan deo vojnika raziđe se, kroz sneg do kolena, po breziku koji beše desno od sela i odmah se ču kako seku po šumi sekire i tesaci, kako pada odlomljeno granje i ču se veseo razgovor; drugi deo vojnika poslovao je usred pukovskih kola i konja koji behu smešteni u gomilu, vadio kotlove, dvopek i hranio konje; treći deo rasturio se po selu i spremao stanove štabnim oficirima izvlačio francuske leševe koji su ležali po kućama, razvlačio daske, suva drva i slamu s krovova da naloži vatre i plotove da se zakloni.

Na kraj sela izvan kuća petnaestinu vojnika razvaljvalo je, uz veselu graju, visok plot oko jedne šupe, s koje beše već skinut krov.

– De, de, odjednom navali! – čuli su se glasovi i u noćnoj tami rasklima se s mraznim puckanjem ogromno krilo plota poprašenog snegom. Sve je češće i češće pucalo donje kolje i najzad plot pade zajedno s vojnicima koji su navalili na njega. Ču se glasna, grubo-radosna vika i kikot.

– De, po dvojica! Daj amo polugu! Eto tako. Kud si pošao?

– De, odjednom... Ali stojte, ljudi!... Hajde s podvikivanjem!

Svi ućutaše i jedan tih, mek i prijatan glas zapeva neku pesmu. Na kraju treće strofe, sa završetkom poslednjeg tona, odjedanput podviknu dvadeset grla: „A, on! Ide! Složno! Potegnite braćo!“... Ali pored sveg složnog napora, plot se slabo pomače i, kad nastade ćutanje, ču se kako ljudi teško dahću.

– Ej, vi, iz šeste čete! Vi, poganci, đavoli! pomozite nam... i mi ćemo vama.

Dvadesetinu ljudi iz šeste čete, koji behu pošli u selo pridružiše se ovima što vuku; i plot dugačak pet hvati i hvat širok, krete se napred seoskom ulicom, ugnut, tišteći i žuljeći ramena zadihanih vojnika.

– Hajde, šta radiš... Zapni, uh, kakav si! Što si stao? Sad si pogodio…

Vesele, neslane psovke nisu prestajale.

– Šta vičete? – ču se odjedanput starešinski glas jednog vojnika koji dotrča do ovih što nose plot.

– Tu su gospoda; u kući je glavom general a vi se derete, gadovi, đavoli, zvekani! Daću ja vama! – viknu narednik i udari što igda može prvog vojnika koji mu dođe pod ruku. – Zar ne možete tiho?

Vojnici ućutaše. Onaj vojnik što ga udari narednik poče, zadihan, otirati lice koje beše raskrvavio udarivši o plot.

– Gle, kako me udari, sotona! Raskrvavi mi sav nos! – šapnu on bojažljivo kad ode narednik.

– Hoćeš još? – reče neki glas kroz smeh; i vojnici pođoše dalje, govoreći tiše. Kad izmakoše iz sela, oni opet počeše da govore onako glasno i da začinjavaju razgovor onim istim neslanim psovkama.

U onoj kući pored koje su prošli vojnici beše se iskupila viša komanda i uz čaj se vodio živ razgovor o jučerašnjem danu i o manevrima koji se misle izvršiti sutra. Mislili su da izvrše krilni marš ulevo, pa da odseku vice-kralja i da ga uhvate.

Kad su vojnici dovukli plot, već su se na sve strane razgorele vatre. Praskala su drva, topio se sneg i crne vojničke senke promicale su tamo-amo po celom zauzetom prostranstvu na utabanom snegu.

Na sve strane radile su sekire i tesaci. Sve se to radilo bez ičije zapovesti. Vukla su se drva da se nađe i preko noć, pravile se kolibice starešinama, kuvalo se, spremale se puške i oprema.

Plot koji dovukoše vojnici osme čete namešten je polukružno sa severne strane, poduprt motkama i pred njim je naložena vatra. Dobovali su na spavanje, razbrojali vojnike, večerali i namestili se pored vatara – neko krpeći obuću, neko pušeći lulu, neko skinut go, trebeći se od vašiju.

VIII

Moglo bi se pomisliti da u onim teškim prilikama koje se gotovo ni zamisliti ne mogu a u kojima su se tada nalazili ruski vojnici – bez tople obuće, bez toplog odela, bez krova nad glavom, u snegu na osamnaest stepeni mraza, pa čak i bez potpune količine provijanta koji nije uvek stizao za vojskom – moglo bi se pomisliti da su vojnici morali izgledati veoma žalosno i jadno.

Naprotiv, vojska nije bila nikad, pa ni u najboljim materijalnim prilikama, veselija ni življa. A to je dolazilo otuda što se svaki dan izbacivalo iz vojske sve što je počelo da gubi duh ili da slabi. Sve što je bilo telesno i duševno slabo već je davno zaostalo; ostao je samo cvet vojske – i po duševnoj i po telesnoj snazi.

Kod osme čete, koja je namestila onaj dovučeni plot, beše se iskupilo najviše vojnika. Dva narednika behu sela kod njih, a i vatra im je gorela bolje nego kod ostalih. Oni su tražili da donese drva onaj ko hoće da ima pravo na sedenje pod njihovim plotom.

– Ej, Makejeve, gde si... jesi li se izgubio, ili su te vuci pojeli? Donesi drva! – vikao je jedan riđ vojnik, crven u licu, koji je škiljio i zirkao od dima, ali se nije odmicao od vatre. – Hajde bar ti blesane, donesi drva – reče on drugom vojniku.

Taj riđi vojnik nije bio ni podoficir ni kaplar, ali je bio snažan vojnik i zato je naređivao onima koji su bili slabiji od njega. Suvonjav, mali, šiljasta nosa vojnik, koga onaj nazva blesanom, poslušno ustade i pođe da izvrši zapovest; ali se u taj mah pojavi, prema svetlosti od vatre, tanka, lepa figura jednog mladog vojnika koji je nosio breme drva.

– Daj ovamo. To vredi!

Nakršiše drva, navališe na vatru, razduvaše i ustima i skutovima šinjela, i razbukta se plamen i zapucketa vatra. Vojnici se primakoše i zapališe lule.

Onaj mladi lepi vojnik koji je donee drva podboči se rukama i poče brzo i vešto da tapka u mestu ozeblim nogama.

– Oh, pala hladna rosa, na čoveka bosa... – pripevao je i gotovo na svakom slogu kao štucao od zime.

– Ej, odleteše đonovi! – viknu riđi vojnik kad vide kako se igraču odvalio đon. – Kog vraga igraš!

Igrač stade, otkide odvaljenu kožu i baci u vatru.

– Evo i ovo, brate – reče on, pa sede, izvadi iz ranca parče francuske plave čoje i stade njom da uvija nogu. – Popucale od uspare – dodade on pružajući noge k vatri.

– Poslaće skoro nove. Kažu kad ih potučemo sve do jednog, onda ćemo svi dobiti po dvoje.

– A vidiš ti, ono pašče, Petrov, izostao – reče narednik.

– Odavno sam ja njega zabeležio – reče drugi.

– Pa šta ćeš, nejak je...

– A u trećoj četi, kažu, nije juče bilo na broju deset ljudi.

– Pa razmisli se, kad ti noge ozebu, kako ćeš ići?

– Eh, šta trabunjaš! – reče narednik.

– Ama kanda bi i ti hteo da izostaneš? – reče prekorno jedan stari vojnik onome što je spomenuo ozeble noge.

– A da šta ti misliš? – poče odjedanput piskavim i uzdrhtalim glasom onaj vojnik šiljastog nosa koga su nazvali blesanom i diže se od vatre. – Ko je debeo taj će omršati, a mršav će umreti. Eto, uzmite mene. Ja ne mogu da maknem – reče on odjedanput odlučno, obraćajući se naredniku; – naredi da me pošalju u bolnicu; svaka me kost boli; inače ću i onako ostati...

– De, dosta, dosta – reče mirno narednik. Mali vojnik ućuta, a razgovor se nastavi.

– Danas pokupismo tolike mrtve Francuze, a čizama, pravo da kažem, nema ni na jednom, nego onako nešto, tek da se zova obuća – poče jedan od vojnika nov razgovor.

– Sve poskidali kozaci. Kad smo čistili kuću za pukovnika, iznosili smo ih. Žalosno je, braćo, pogledati – reći će igrač. – Prevrtali smo ih; jedan od njih izgleda kao živ, veruješ li, nešto mrmlja na svom jeziku.

– A neki čist svet, braćo – reče prvi vojnik. – Beo, eto beo kao breza, pa ima ih i finih, hoću reći, plemićâ.

– A šta ti misliš? Nakupio je on njih od svake sorte.

– Ali ništa ne znaju našim jezikom – reče igrač i osmehnu se kao začuđen. – Ja mu velim: „iz koje si države?“ a on nešto brblja na svom jeziku. Čudan neki svet!

– Nego, da vidite čuda, braćo moja – nastavi onaj što se divio njihovoj belini – pričaju mužici, kad su kod Možajska počeli kupiti mrtve, onde gde je bila bitka, kažu da su njihovi mrtvi ležali, boj se, mesec dana. Pa ništa, kažu, leži njihov leš, čist, beo kao hartija, ne zaudara nimalo.

– Da nije to od hladnoće? – upita jedan.

– Baš si pametan! Od hladnoće! Pa, bila je vrućina. Da je od hladnoće, onda se ne bi ni naši usmrdeli. A ovako, kad se, vele, približiš našem, on sav istrunuo i pun crvi. Mi se, veli, povežemo maramama i okrenemo glavu, pa ih vučemo; drukčije se ne može. A njihov, veli, beo kao hartija, nimalo ne zaudara.

Svi ućutaše.

– To je, mora biti, od hrane – reče na to narednik – žderali gospodsku hranu.

Niko ne reče ništa protiv toga.

– I pričao je taj mužik da su ih, kod Možajska, gde je bila bitka, doterali iz deset sela, vukli su mrtve dvadeset dana i nisu sve odvukli. A što je tek vukova, veli...

– To je bila istinska bitka – reče stari vojnik. – To jedino i vredi zapamtiti; a ono sve posle toga... Samo da se muči narod.

– Pa i prekjuče smo, čiko, naleteli na njih. Ali šta ćeš, kad te ne čekaju da im priđeš. Brzo su pobacali puške. Pardon, veli. Eto samo primera radi. Kažu da je Platov hvatao dvaput čak i samog Napoleona. Ne zna ni reči da rekne. Uhvati ga, uhvati, i on ti se u rukama odjedanput prometne u pticu pa odleti. Ni ubiti se ne može.

– Uh, ala ti bubaš, Kiseljove; samo te slušam šta govoriš.

– Kako bubam, to je istinska istina.

– A kad bih ja bio na njegovom mestu, ja bih njega, kad bih ga uhvatio, zakopao u zemlju. Pa bih ja njega glogovim kocem. A ovako upropasti toliki svet.

– Svejedno, svršićemo i s njim, neće više – reče stari vojnik.

Razgovor umuče, vojnici se počeše nameštati da spavaju.

– Gle šta je zvezda, čisto gore! Vele, ono su prostrle žene platno – reče jedan vojnik gledajući mlečni put.

– To sluti braćo, rodnu godinu.

– Trebaće još drvaca.

– Ugreješ leđa, a trbuh ti se smrznuo. Čudo, pa to!

– O bože!

– Što se guraš? Valjda je vatra samo za tebe jednog? Gle... kako se razbaškario.

Pošto nastade ćutanje, ču se kako hrču neki što su pospali; ostali su se okretali i grejali, a ponekad bi neko nešto rekao. Kod druge vatre, udaljene za sto koraka, čuo se složan, veseo smeh.

– Gle, kako se kikoću u petoj četi – reče jedan vojnik. – I šta ih tamo ima!

Jedan vojnik ustade i ode do pete čete.

– Ala je to smeh! – reče kad se vrati. – Došla dva Francuza. Jedan se sasvim smrznuo, a drugi se drži! Pesme peva.

– E? Hajde da se to vidi...

I nekoliko vojnika ode petoj četi.

IX

Peta četa je bila do same šume. Ogromna vatra gorela je jasno usred snega i obasjavala grane na drveću po kome beše palo inje.Usred noći čuli su vojnici pete čete korake u šumi i krckanje grana.

– Medved, ljudi! – rekao je jedan vojnik.

Svi su podigli glave i oslušnuli; utom su se iz šume pomolila, prema jasnoj svetlosti vatre, dva neobično odevena čoveka, držeći se jedan za drugog.

To su bila dva Francuza koji su se krili po šumi. Oni su prišli vatri, promuklo govoreći nešto jezikom koji vojnici nisu razumeli. Jedan od njih bio je veći rastom, u oficirskom šeširu i izgledao je sasvim malaksao. Onaj drugi, mali kruteljast vojnik, ubrađen maramom, bio je jači On je pridržavao svog druga i govorio nešto pokazujući na svoja usta. Vojnici su okružili Francuze, prostrli bolesnom šinjel i doneli obojici kaše i rakije.

Oslabeli francuski oficir bio je Rambal; a vojnik, podbrađen maramom, njegov posilni Morel.

Kad je Morel popio rakiju i pojeo čanak kaše, on se odjedanput bolesno razveselio i počeo neprestano da govori nešto vojnicima koji ga nisu razumeli. Rambal nije hteo da jede, nego je ćuteći ležao nalakćen pored vatre i nesvesno gledao u ruske vojnike svojim crvenim očima. Ponekad bi jeknuo otegnuto, pa opet ućutao. Morel je, pokazujući na ramena, davao vojnicima znake da je to oficir i da ga treba ogrejati. Jedan ruski oficir, koji je prišao vatri, poslao je da pita pukovnika hoće li on da primi kod sebe francuskog oficira; i kad su se vratili i kazali da je pukovnik zapovedio da se oficir dovede, rekli su Rambalu da pođe. On je ustao i hteo da pođe, ali je posrnuo i pao bi da ga nije pridržao vojnik koji je stajao pored njega.

– Šta je? Nećeš da ideš? – rekao je Rambalu jedan vojnik i namignuo podruglivo.

– De, zvekane! Šta bubaš neotesano! Baš si prostak, pravi prostak! – čuli su se sa svih strana prekori vojniku što se našalio. Rambala su okružili, digli ga dvojica na ruke i poneli u kuću. Rambal je obgrlio vojnike oko vrata i, kad su ga poneli, tužno progovorio:

– Oh mes braves, oh, mes bons, mes bons amis! Voilà des hommes! Oh, mes braves, mes bons amis!139 – i kao malo dete naslonio se glavom jednom vojniku na rame.

139 O, junaci moji, o moji dobri, dobri moji prijatelji! Eto šta su ljudi! O, moji valjani, moji dobri

prijatelji!

Dotle je Morel sedeo na najlešpem mestu, okružen vojnicima.

Morel, omalen, kruteljast Francuz, sa uspaljenim očima koje mu behu zasuzile, povezan kao žena preko kape, beše obučen u žensku bundicu. Očevidno malo napit, zagrlio je rukom vojnika koji je sedeo pored njega, pa je pevao promuklim, isprekidanim glasom neku francusku pesmu. Vojnici su se podbočili i gledali u njega.

– De, de, nauči me, nauči, kako beše? Ja ću odmah primiti... Kako to beše?... – govoraše mu šaljivčina pevač, koga beše Morel zagrlio.

Vive Henri quatre!

Vive se roi vaillant!

Zapeva Morel namigujući.

Ce diable à quatre...140

– Vivarika! Viv serovara! Sidjablaka... – ponovi vojnik, uzmahnuvši rukom i odista pogodi ariju.

– Gle, pogodi! Ha-ha-ha-ha!... – diže se na sve strane grub, veseo kikot.

Morel se takođe smejao, namrštivši se.

– De, teraj još, još! – povikaše vojnici.

Qui eut le triple talent,

De boire, de battre,

Et d’être un vert galant!...141

– Pa i to je skladno... De, de, Zaletajeve! .

– Ki... – jedva izgovori Zaletajev. – Ki-i-i... – oteže on, napućivši usne što može više – letriptala, de bo de ba i detravagala! – otpeva on.

– To valja! Pravi Francuz!... Hahahaha!... Hoćeš još da jedeš?

– Daj mu kaše; ne može se on tako brzo najesti, gladno je to.

Opet mu dadoše kaše i Morel se prihvati, osmehujući se, trećeg čanka. Svima mladim vojnicima koji su gledali u Morela video se na licu radostan

140 Živeo Henrik četvrti! Živeo taj hrabri kralj! Taj četvorostruki đavo… 141 Koji imađaše trojaki dar, da pije, da se bije i da ljubi.

osmeh. Stari vojnici, koji su smatrali da im ne dolikuje zanimati se takvim sitnicama, ležali su s druge strane vatre, ali bi se ponekad pridigli i smešeći se pogledali na Morela.

– Pa i to su ljudi – reče jedan od njih, uvijajući se u šinjel. – I pelen ima svoj koren.

– O-o! bože, bože!... kako je puno zvezda! Biće mraza...

I sve se ućuta.

A zvezde, kao da znaju da ih niko neće videti, osuše se po mračnom nebu. Čas bi zasijale, čas utrnule, čas zatreptale i brižljivo šaputale među sobom o nečem radosnom, ali tajanstvenom.

X

Francuske trupe topile su se ujednačeno u matematički pravilnoj progresiji. I onaj prelaz preko Berezine, o kome je tako mnogo pisano, bio je samo jedan od intervalnih stupnjeva uništavanja francuske vojske, a nikako nije bio odlučna kampanje. Što su Francuzi tako mnogo pisali i pišu o Berezini, to je samo zbog toga što su se one nevolje koje je francuska vojska snosila i koje su ranije bile ujednačene, tu, na provaljenom berezinskom mostu, odjedanput grupisale u jedan momenat – u jedan tragičan prizor koji je svakom ostao u pameti. A Rusi su govorili i pisali tako mnogo o Berezini samo zato što je daleko od ratišta, u Petrogradu, bio sastavljen plan (a sastavio ga je Pful) da se Napoleon uhvati na reci Berezini u strategijsku klopku.

Svi su bili uvereni da će sve biti i u stvari onako isto kako je u planu i zato tvrde da je upravo prelazak preko Berezine upropastio Francuze. A u istini rezultati berezinskog prelaska bili su, što se tiče gubitka topova i zarobljenika, daleko manje štetni po Francuze nego Krasni, kao što to i cifre pokazuju.

Jedini je značaj berezinskog prelaza u tome što je taj prelazak očevidno i nesumnjivo dokazao da su lažni svi planovi o odsecanju a da je tačan jedini mogućan način operisanja koji zahteva i Kutuzov i sve trupe (masa), a to je – samo idenje za neprijateljem. Gomila Francuza bežala je brzinom koja se stalno pojačavala, svom energijom, upravljenom da se dođe do cilja. Ona je bežala kao ranjena zver i nije joj bilo mogućno stati u putu.

To je dokazalo ne toliko uređenje prelaza, koliko kretanje na mostovima. Kad su se mostovi provalili, vojnici bez oružja, moskovski stanovnici, žene s decom koje su bile u francuskoj komori, sve se to pod uticajem inercije nije predavalo, nego bežalo napred u čamce i u zamrzlu vodu.

Ta je navala bila razumljiva. Položaj i begunaca i potere bio je podjednako rđav. Svaki se nadao da će, kad ostane sa svojima, naći u nevolji pomoći kod drugova i da će imati određeno mesto među svojima. A kad bi se predao Rusima, on bi bio u istoj nevolji, ali bi spao na niži stupac pri razdavanju hrane i ostalih potreba. Francuzima nije bilo potrebno da imaju tačne izveštate o tome kako polovina zarobljenika, s kojima Rusi nisu znali šta će, iako su želeli da ih spasu – propada od zime i gladi; oni su osećali da to ne može ni biti drukčije. Najbolećivije ruske starešine i ljubitelji Francuza, Francuzi u ruskoj službi, nisu mogli ništa učiniti za zarobljenike. Francuze je upropašćavala nevolja u kojoj se nalazila ruska

vojska. Nije se mogao otimati hleb i odeća od gladnih, potrebitih vojnika, da se da Francuzima koji nisu ni štetni, ni mrski, ni krivi, nego prosto nepotrebni. Neki su to i činili; ali je to samo bio izuzetak.

Pozadi je bila sigurna propast; napred je bila nada. Lađe su bile spaljene; drugog spasa nije bilo sem zajedničkog bekstva, i na to zajedničko bekstvo upravili su Francuzi svu svoju snagu.

Što su Francuzi bežali dalje, što su jadniji bili njihovi ostaci, naročito posle Berezine, na koju su se, usled petrogradskog plana, polagale naročite nade, tim su se jače raspaljivale strasti ruskih starešina, koji su krivili jedan drugoga, a osobito Kutuzova. Pošto se držalo da će se neuspeh petrogradskog berezinskog plana pripisivati njemu, to se sve jače i jače prema njemu iskazivalo nezadovoljstvo, prezir i peckanje. Po sebi se razume da su se peckanje i prezir izražavali u učtivom obliku, u takvom obliku da Kutuzov nije mogao ni zapitati zbog čega i zašto ga okrivljuju. S njim nisu razgovarali ozbiljno; kad mu podnose raport i traže njegovo odobrenje, pravili su se kao da vrše neki tužan obred, a iza njegovih leđa podmigivali su se i gledali da ga na svakom koraku prevare.

Svi ti ljudi, upravo zato što nisu mogli razumeti Kutuzova, tvrdili su kako sa starcem ne vredi govoriti, kako on nikad neće razumeti svu duboku mudrost njihovih planova; kako će im on odgovoriti svojim frazama (njima se činilo da su to samo fraze) o zlatnom mostu, o tome kako se preko granice ne sme otići s gomilom skitnica itd. To su sve oni već čuli od njega. I sve što je on govorio, na primer: da treba pričekati provijant da su ljudi bez obuće, sve je to bilo tako prosto, a sve što su oni predlagali bilo je tako složeno i mudro da im je bilo očevidno kako je on glup i star, a kako su oni genijalni vojskovođi bez vlasti.

Naročito pošto su se združile vojske sjajnog admirala i petrogradskog heroja Vitgenštajna, to raspoloženje i štabno klevetanje došlo je do krajnjih granica. Kutuzov je to video i samo slegao ramenima, uzdišući. Samo se jedanput, posle Berezine, razljutio i napisao Benigsenu, koji je posebno izveštavao cara, ovakvo pismo: „Zbog vaših bolesnih nastupa, izvolite, vaše visokoprevashodstvo, čim dobijete ovo pismo, otputovati u Kalugu, gde ćete čekati dalju zapovest i opredeljenje od Njegovog Carskog Veličanstva.“

Ali odmah pošto je oteran Benigsen, došao je vojsci veliki knez Konstantin Pavlovič, koji je učestvovao u početku rata i koga je Kutuzov uklonio iz vojske. Kad je veliki knez došao sad vojsci, on je kazao Kutuzovu kako je gospodar nezadovoljan zbog slabih uspeha naših trupa i zbog sporog kretanja. Gospodar imperator je nameravao da dođe tih dana sam lično vojsci.

Stari čovek, onako isto vešt u dvorskim kao u ratnim poslovima, onaj Kutuzov što je u avgustu te godine izabran protiv volje careve za glavnokomandujućeg, onaj što je uklonio iz vojske naslednika i velikog kneza, onaj što je svojom vlašću, a nasuprot volji carevoj, naredio da se ostavi Moskva, taj Kutuzov je sad odmah razumeo da je njegovo vreme prošlo, da je njegova uloga odigrana i da sad više nema one prividne vlasti u rukama. I to on nije razumeo samo po držanju dvora. On je, s jedne strane, video da je ratovanje, u kome je on igrao svoju ulogu, svršeno i osećao da je njegova dužnost ispunjena. A s druge strane počeo je u to isto vreme da oseća fizički umor u svom starom telu i preku potrebu da se fizički odmori.

Kutuzov je 29. Novembra ušao u Vilnu – u svoju dobru Vilnu, kao što je govorio. On je u toku svoje službe dvaput bio gubernator u Vilni. Sem ugodnosti za život, kojih je Kutuzov već odavno bio lišen, on je u bogatoj, nedirnutoj Vilni našao stare prijatelje i uspomene. I on je odjedanput okrenuo glavu od svih ratnih i državnih briga i zagnjurio se toliko u jednolik, običan život, ukoliko su mu davale mira strasti što su butkale oko njega, kao da ga se sve što se sad događalo i što se imalo dogoditi u istorijskom svetu nije nimalo ticalo.

Čičagov, jedan od najstarijih među onima što su hteli da odseku i da razbiju, Čičagov, koji je najpre hteo da učini diverziju na Grčku, a zatim na Varšavu, a koji nikako nije hteo da ide onamo kud mu je bilo zapoveđeno, Čičagov, čuven sa svoje smelosti kad govori s carem, Čičagov, koji je smatrao sebe za Kutuzovljevog dobrotvora zato što je, kad je bio poslan 1811. godine da zaključi mir s Turskom, mimo Kutuzova, pa kad se uverio da je mir već zaključen, priznao pred carem da Kutuzovu pripada zasluga što je mir zaključen; taj Čičagov je prvi dočekao Kutuzova u Vilni kod zamka u kome je trebalo da Kutuzov otsedne. Čičagov je u marinskoj uniformi, s kratkom špadom, držeći kačket pod pazuhom, predao Kutuzovu raport i ključeve od grada. Ono prezrivo-ponizno ponašanje mladeži prema izlapelom starcu ogledalo se u najvećoj meri u celom ponašanju Čičagova, koji je već znao kakve se krivice svaljuju na Kutuzova. Razgovarajući s Čičagovim, Kutuzov mu je, između ostalog, rekao kako su oni ekipaži s posuđem što su oteti od njega u Borisovu čitavi i kako će mu se vratiti.

– C’est pour me dire que je n’ai pas sur quoi manger.... Je puis au contraire tout vous fournir, de tout dans le cas même où vous voudriez donner des dîners142 – odgovorio je Čičagov, koji beše planuo, koji je želeo

142 Tim hoćete da mi kažete kako nemam iz čega da jedem… Naprotiv, mogu vas poslužiti

svačim, pa čak i kad bi ste hteli da priređujute ručkove.

da svakom svojom reči dokaže kako on ima pravo, i koji je zbog toga mislio da se i Kutuzov o tome brine.

Kutuzov se osmehnuo svojim finim, pronicljivim osmehom, slegao ramenima i odgovorio:

– Ce n’est que pour vous dire ce que je vous dis.143 Kutuzov je, uprkos volji carevoj, zaustavio u Vilni veliki deo vojske. Za vreme tog svog bavljenja u Vilni Kutuzov je, kao što su govorili ljudi njemu bliski, neobično opao i fizički oslabio. On se nerado zanimao vojnim poslovima, sve je ostavljao svojim generalima i, čekajući da dođe car, predao se veselom životu i razonodama.

Car je došao 7. decembra iz Petrograda sa svojom svitom – s grofom Tolstojem, knezom Volkonskim, Arakčejevom i ostalima – a stigao u Vilnu 1.decembra i dovezao se na putničkim saonicama pravo pred zamak. Iako je bila jaka zima kod zamka je stajalo oko sto generala i štabnih oficira u punoj paradnoj uniformi i počasna straža iz semjonovskog puka.

Kurir, koji je pred carem dojurio do zamka na oznojenoj trojci, povika: „Ide!“ Konovnjicin otrča u trem da javi Kutuzovu, koji je čekao u maloj vratarevoj sobi.

Za jedan minut iziđe na vrata luljajući se debela krupna figura starčeva, u punoj paradnoj uniformi, sa svim ordenima što su mu pokrili grudi i s trbuhom utegnutim ešarpom. Kutuzov natače šešir paradno, uze u ruke rukavice i, onako debeo, teškom mukom koračajući niz stepenice, siđe s njih i uze u ruku spremljen raport da ga preda caru.

Trka, šapat, još jedna trojka besno prolete, i svi se pogledi upreše u saonice koje su jurile sve bliže i u kojima su se već videle figure cara i Volkonskog.

Sve to je po pedesetogodišnjoj navici fizički uznemirilo starog vojskovođu; on se zabrinuto i bojažljivo pipao, popravljao šešir i upravo u onom trenutku kad ga je pogledao gospodar, izlazeći iz saonica, ohrabrio se i ispravio, predao mu raport i počeo da govori svojim odmerenim, laskavim glasom.

Gospodar brzo premeri pogledom Kutuzova od glave do pete, namršti se za trenutak, ali se odmah savlada, pa priđe, raširi ruke i zagrli starog vojskovođu. I taj je zagrljaj, po staroj navici, zbog njegove intimne simpatije, kao i obično, ganuo Kutuzova: on je zajecao.

Gospodar se pozdravi s oficirima, sa semjonovskom počasnom stražom, još jednom se rukova sa starcem, pa ode s njim u zamak.

143 Samo hoću da vam kažem to što vam rekoh.

Kad je gospodar ostao nasamo s maršalom, on mu je izjavio svoje nezadovoljstvo što je sporo gonio neprijatelja, što je počinio greške u Krasnom i na Berezini i saopštio mu svoje planove o potonjem pohodu preko granice. Kutuzov nije ni protivrečio niti što primetio. Onaj isti poslušan i besmislen izraz s kojim je pre sedam godina slušao careve zapovesti u austerličkom polju, ogledao se i sad na njegovom licu.

Kad je Kutuzov izišao iz kabineta i, oborivši glavu, pošao preko dvorane svojim teškim hodom, kao da ponire, nečiji glas zaustavi ga.

– Vaša svetlosti – reče neko. Kutuzov podiže glavu i dugo gledaše u oči grofu Tolstoju, koji je stajao pred njim s nekakvom malom stvarčicom na srebrnom poslužavniku. Izgledalo je kao da ne razume šta od njega hoće.

Odjedanput kao da razumede: Jedva osetan osmeh prelete preko njegovog podbulog lica, on se duboko i s poštovanjem pokloni, pa uze onu stvar što beše na poslužavniku. Bio je to krst sv. Đorđa prvog reda.

XI

Sutradan bio je kod feldmaršala ručak i bal, koji je gospodar udostojio svojim prisustvom. Kutuzovu je dat sv. Đorđe prvog reda; gospodar mu je ukazivao najviše počasti, ali je svakom bilo poznato da je gospodar nezadovoljan feldmaršalom. Pazilo se na pristojnost i gospodar je prvi davao primer u tome; ali su svi znali da je starac kriv i da nije nizašto. Kad je Kutuzov na balu, po starom običaju iz Katarininog doba, naredio da se, kad uđe gospodar u dvoranu, polože pred njegove noge otete zastave, gospodar se neprijatno namrštio i rekao reči među kojima su neki čuli: „Stari komedijaš!“

Carevo nezadovoljstvo prema Kutuzovu pojačalo se u Vilni naročito time što Kutuzov, očevidno, nije hteo ili nije mogao da razume važnost novog rata.

Kad je gospodar sutradan ujutru rekao sakupljenim kod njega oficirima: „Vi niste spasli samo Rusiju; vi ste spasli Evropu“ – onda su već svi razumeli da rat nije svršen.

Jedini Kutuzov nije hteo to da razume i otvoreno je govorio svoje mišljenje da novi rat neće popraviti stanje niti uvećati slavu Rusije, nego samo može da pogorša njeno stanje i da snizi onaj najviši stupanj slave, na kome je, po njegovom mišljenju, Rusija sad stajala. On se starao da dokaže gospodaru kako nije mogućno sakupiti novu vojsku; govorio je kako je narod u mučnom položaju, kako može biti neuspeha, i tome slično.

Pri takvom raspoloženju Kutuzov je, prirodno, izgledao samo kao smetnja i prepreka novog rata.

Da bi se izbegli sukobi sa starcem, našao se izlaz sam po sebi, u tome da se, kao i kod Austerlica i kao u početku kampanje za vreme Barklajevo, izvuče ispod glavnokomandujućeg, ne uznemirujući ga niti mu to objavljujući, onaj teren vlasti na kome je stajao i da se prenese na samog cara.

U toj nameri izmenjivao se pomalo štab i sva glavna snaga Kutuzovljevog štaba bila je uništena i preneta na cara. Tol, Konovnjicin i Jermolov – dobili su druga opredeljenja. Svi su javno govorili kako je feldmaršal vrlo oslabio i kako mu je zdravlje poremećeno.

Njegovo zdravlje trebalo je da bude poremećeno da bi predao svoje mesto onome ko ga je zauzeo. I doista je njegovo zdravlje bilo slabo.

Kao što je Kutuzov prirodno, i prosto, i postupno došao iz Turske u petrogradsku državnu palatu da sakuplja narodnu odbranu a zatim u armiju, upravo onda kad je bio neophodan, isto se tako i sad, kad je

njegova uloga bila odigrana, prirodno postupno i prosto javio na njegovo mesto novi činilac, koji se tražio.

Rat 1812 godine morao je, sem svog narodnog, ruskom srcu dragog značaja, da ima i drugi - evropski značaj.

Za pokretom narodâ sa zapada na istok morao je doći pokret naroda s istoka na zapad, i za taj novi rat bio je potreban novi činilac, koji je imao osobine i poglede drukčije nego što ih je imao Kutuzov i koga su kretale druge pobude.

Za pokret naroda s istoka na zapad i za obeležavanje granica narodima bio je Aleksandar I onako isto neophodan, kao što je Kutuzov bio neophodan za spasavanje i slavu Rusije.

Kutuzov nije shvatao šta je to Evropa, ravnoteža, Napoleon. On to nije mogao da shvati. Pošto je neprijatelj bio uništen, Rusija oslobođena i uzdignuta na najviši stupanj svoje slave, predstavnik ruskog naroda, Rus, kao Rus, nije imao šta više da radi. Predstavniku narodnog rata nije ništa ostalo, već da umre. I on je umro.

XII

Pjer je, kao što to većinom biva, osetio svu težinu fizičkih oskudica i napora što ih je izdržao u ropstvu tek onda kad su se ti napori i oskudice svršili. Posle svog oslobođenja iz ropstva došao je u Orel i trećeg dana po svom dolasku, upravo kad se spremao da ide u Kijev, razboleo se i ležao u Orelu tri meseca; razboleo se, kao što su govorili doktori, od žučne groznice. Iako su ga doktori lečili, puštali mu krv i davali da pije medicine, ipak je ozdravio.

Sve što se dogodilo s Pjerom od njegovog oslobođenja pa do bolesti, nije ostavilo na njemu gotovo nikakvog traga. On se seća samo vlažnog mračnog, čas kišovitog čas snežnog vremena, unutarnje fizičke tegobe, bola u nogama i u slabinama; sećao se opšteg utiska od nevolja i muka onih ljudi; sećao se kako ga je uznemiravala radoznalost oficira i generala koji su ga ispitivali, pa svojih briga kako će naći ekipaž i konje i, što je glavno, sećao se kako tada nije bio kadar ni da misli ni da oseća. Na dan svog oslobođenja video je leš Peće Rostova. Tog istog dana doznao je da je knez Andreja živeo više od mesec dana posle borodinske bitke i da je tek skoro umro, u Jaroslavu, u kući Rostovih. Tog istog dana Denisov, koji je kazao Pjeru tu novost, pomenuo je u razgovoru i o smrti Eleninoj, misleći da je to Pjeru već odavno poznato. To je sve izgledalo Pjeru onda samo neobično. Osećao je kako ne može da shvati značaj svih tih vesti. On je tada hitao da samo što brže ode iz tih mesta gde se ljudi ubijaju među sobom u kakvo mirno sklonište, pa da se tamo pribere, odmori i razmisli o svemu onom neobičnom i novom što je za to vreme doznao. Ali čim je došao u Orel, razboleo se. Kad se Pjer razabrao iz svoje bolesti, video je oko sebe svoja dva poslužitelja koji su došli iz Moskve – Terentija i Vasku i najstariju kneginjicu, koja je živela u Jeljcu, na Pjerovom imanju, pa, kad je doznala za njegovo oslobođenje i bolest, došla k njemu da ga nadgleda.

Dok se oporavljao od bolesti, Pjer se samo pomalo odvikavao od utisaka koji su mu u poslednjim mesecima postali obični i navikavao se na to da ga sutra neće niko nikud poterati, da mu toplu postelju neće niko oteti i da će pouzdano imati ručak, i čaj, i večeru. Ali je u snu još dugo viđao sebe onako isto kao u ropstvu. Pjep je tako isto pomalo počeo da razumeva novosti koje je doznao posle svog izlaska iz ropstva: da je umro knez Andreja, da mu je umrla žena, da su francuzi uništeni.

Radosno osećanje slobode – one potpune slobode koja se ne može oduzeti, koja je uvek sa čovekom i za koju je saznao prvi put na prvom odmoru kad je izišao iz Moskve, ispunjavalo je dušu Pjerovu dok se

oporavljao posle bolesti. On se čudio kako se ta unutrašnja sloboda, nezavisna od spoljašnjih prilika, sad kao i suviše, raskošno dopunjuje i spoljašnjom slobodom. Bio je sam u tuđem gradu, bez poznanika. Niko nije ništa od njega zahtevao; nisu ga nikud slali. Imao je sve što je hteo; nije bilo one misli o ženi koja ga je večito mučila, jer ni nje već nije bilo. „Oh, kako je to dobro! Kako je divno!“ – govorio je sebi kad su mu primicali čisto postavljen sto s mirisavim buljonom, ili kad je noću legao na meku čistu postelju, ili kad bi pomislio kako nema više žene ni Francuza. „Oh, kako je to dobro, kako je divno!“ I po staroj navici upitao bi se: „A šta će biti posle? Šta ću da radim?“ I odmah je odgovorio sebi: „Ništa. Živeću. Ah, kako je to divno!“

A ono oko čega se ranije mučio i što je neprestano tražio, cilj života, sad za njega nije postojalo. Taj traženi cilj života ne da nije sad, samo u ovom trenutku, slučajno postojao, nego je on osećao da ga nema i da ga ne može ni biti. I to odsustvo cilja davalo mu je ono potpuno, radosno saznanje da je slobodan, koje je tada bilo njegova sreća.

On nije mogao imati cilja, jer je sad imao ne veru u kakva pravila, niti reči, niti u misli, nego veru u živoga, uvek prisutnog Boga. Ranije ga je tražio u ciljevima koje je sebi postavljao. To traženje cilja bilo je samo traženje Boga; i odjedanput je u svom ropstvu saznao ne rečima, ne razmišljanjem, nego neposrednim osećanjem ono što mu je već davno govorila dadilja: da je Bog tu, svuda.

On je u ropstvu saznao da je Bog u Karatajevu veći, beskrajniji i nedostižniji nego u Neimaru vasione koga masoni priznaju. On se osećao kao čovek koji pred svojim nogama nađe ono što je tražio, onda kad je naprezao vid, gledajući daleko od sebe. On je celog svog veka gledao nekud, iznad glava onih ljudi što su bili oko njega, a trebalo je da ne napreže oči, nego samo da pogleda preda se.

On ranije nije umeo da vidi ni u čemu ono što je veliko, nedostižno i beskrajno. Samo je osećao da to mora negde biti i tražio ga je. U svemu što je blisko, razumljivo, video je samo ono što je ograničeno, sitno, zemaljsko, besmisleno.

Naoružavao se umnim durbinom i gledao u daljinu, onamo gde mu je to sitno, zemaljsko, skrivajući se u maglovitoj daljini, izgledalo veliko i beskrajno, samo zato što se nije jasno videlo. Tako mu je izgledao evropski život, politika, masonstvo, filozofija, filantropija. Ali i onda, u onim trenucima koje je smatrao kao svoju slabost, njegov je um pronicao i u tu daljinu i on je tamo video ono sitno, zemaljsko, besmisleno.

Sad se naučio da vidi u svemu ono što je veliko, večno i beskrajno, pa, naravno, da bi ga video, da bi uživao gledajući ga, on je bacio durbin kroz koji je dosad gledao preko ljudskih glava, pa je radosno gledao oko sebe

večito promenljiv, večito veliki, nedostižan i beskrajan život. I što ga je izbliže gledao, tim je bivao spokojniji i srećniji. Ono strašno pitanje: zašto? koje je ranije rušilo sve njegove umne tvorevine, nije sad za njega postojalo. Sad je na to pitanje: zašto? Bio u njegovoj duši uvek spreman prost odgovor: zato što ima Boga, onog Boga bez čije volje neće spasti čoveku ni vlas s glave.

XIII

Pjer se gotovo nije izmenio u svojim spoljašnjim manirima. Na izgled bio je isti onakav kakav je bio i ranije. Isto onako kao i ranije bio je rasejan i izgledao kao da nije zauzet onim što mu je pred očima, nego nečim svojim, posebnim.

Između ranijeg i sadašnjeg njegovog stanja bila je razlika u tome što bi ranije, kad zaboravi ono što je bilo pred njim, ono što su mu govorili, mučenički nabrao čelo i kao pokušavao a nije mogao da dobro vidi nešto što je daleko odmaknuto od njega. I sad je zaboravljao ono što su mu govorili i ono što je bilo pred njim; ali bi se sad, s jedva osetnim, kao podrugljivim osmehom zagledao upravo u ono što je pred njim i slušao ono što su mu govorili, iako je, očevidno, video i čuo nešto sasvim drugo. Ranije je izgledao, istina, dobar čovek, ali nesrećan; i zato su se ljudi i nehotice uklanjali od njega. Sad je oko njegovih usta neprestano treperio radostan osmeh, a u očima sijalo saučešće prema ljudima – pitanje: jesu li i oni zadovoljni kao on? I ljudima je bilo milo kad je on s njima.

Ranije je mnogo govorio i padao u vatru kad govori a malo slušao; sad se retko zanosio razgovorom i umeo da sluša tako da su mu ljudi rado kazivali svoje najintimnije tajne.

Kneginjica, koja nikad nije volela Pjera i gajila prema njemu naročito neprijateljstvo otkako se, posle smrti staroga grofa, osećala prema njemu obavezna, sad, posle kratkog bavljenja u Orelu, gde je došla s namerom da pokaže Pjeru kako ona, pored sve njegove nezahvalnosti, smatra za svoju dužnost da ga nadgleda, brzo opazi, na svoj jed i svoje čuđenje, kako ga voli. Pjer nije ničim izmamio to raspoloženje kneginjičino. On je nju samo radoznalo posmatrao. Ranije je kneginjica, kad je pogleda, opažala u njegovom pogledu nemar i podsmeh, pa se ježila pred njim, kao i pred drugim ljudima, i isticala samo svoju borbenu stranu života; sad je, naprotiv, osećala kako on ulazi u najintimnije strane njenog života, pa mu je, najpre s nepoverenjem a zatim sa zahvalnošću, pokazivala prikrivene dobre strane svoje naravi.

Najlukaviji čovek ne bi se mogao veštije uvući u poverenje kneginjičino, budeći njene uspomene iz najlepšeg doba mladosti i pokazujući prema njima simpatije. A međutim sve lukavstvo Pjerovo bilo je u tome što je nalazio svoje zadovoljstvo kad u pakosnoj, suvoj i na svoj način oholoj kneginjici budi čovečanska osećanja. „Da, on je vrlo, vrlo dobar čovek kad se ne nalazi pod uticajem rđavih ljudi, nego ovakvih ljudi kao što sam ja“ – govorila je kneginjica sebi.

Promenu koja se dogodila na Pjeru opazile su na svoj način i njegove sluge – Terentije i Vaska. Oni su nalazili da se on mnogo poprostačio. Često je Terentije, kad svuče gospodina i poželi mu laku noć, zastajkivao sa čizmama i haljinama u rukama i čekao neće li gospodin početi razgovor. I Pjer je mahom zaustavljao Terentija kad opazi da mu se razgovara.

– Pa de, pričaj mi... kako ste nabavljali jestivo? – upitao bi on.

I Terentije je počinjao da priča o moskovskoj propasti, o pokojnom grofu, i dugo bi stajao s haljinama, pričajući, a ponekad slušajući Pjerove priče pa bi odlazio u pretsoblje s prijatnim uverenjem da mu je gospodin blizak i da se prijateljki ponaša prema njemu.

Doktor koji je lečio Pjera i obilazio ga svaki dan, ne obzirući se na to što je po doktorskom običaju smatrao za svoju dužnost da se pravi kao čovek čiji je svaki trenutak dragocen za patničko čovečanstvo, zasedeo bi se po čitave sate kod Pjera, pričajući svoje omiljene događaje i posmatranja bolesničkih naravi uopšte, a naročito kod dama.

– Eto, s takvim je čovekom prijatno porazgovarati, to nije kao kod nas u provinciji – rekao bi on.

U Orelu je živelo nekoliko zarobljenih francuskih oficira i doktor dovede jednog od njih, nekog mladog Italijana.

Taj oficir počeo je da dolazi Pjeru i kneginjica se podsmevala nežnosti koju je Italijan pokazivao prema Pjeru.

Italijan je, kao što se videlo, bio srećan samo onda kad je mogao da dođe Pjeru i da razgovara, da mu priča o svojoj prošlosti, o svome domaćem životu, o svojoj ljubavi i da mu pokazuje svoju srdžbu na Francuze, a naročito na Napoleona.

– Ako su svi Rusi makar malo nalik na vas govorio je on Pjeru, – c’est un vrai sacrilège que de faire la guerre à un peuple comme le vôtre.144 – Vi, koji ste toliko prepatili od Francuza, vi ih čak i ne mrzite.

I Pjer je sad zaslužio strasnu ljubav Italijanovu samo time što je budio u njemu najlepše strane njegove duše i uživao u njima.

U poslednje vreme Pjerovog bavljenja u Orelu došao mu je njegov stari poznanik mason, grof Vilarski, onaj koji ga je uvodio u ložu 1807. godine. Vilarski je bio oženjen bogatom Ruskinjom koja je imala velika imanja u orlovskoj guberniji i vršio je u Orelu privremeno dužnost vojnog intendanta.

Kad je Vilarski čuo da je Bezuhov u Orelu, on je, iako nije nikad bio s njim dobro upoznat, došao k njemu s onim izjavama prijateljstva i

144 Onda je bezbožnost ratovati protiv takvog naroda kao što je vaš.

bliskosti što ih ljudi obično izjavljuju jedan drugom kad se nađu u pustinji. Vilarski je čekao u Orelu, pa je bio srećan što je našao čoveka iz istog kruga iz koga je i on i s istim, kao što je on mislio, interesima.

Ali je Vilarski, na svoje veliko čuđenje, brzo opazio da je Pjer jako zaostao iza tadašnjeg života i, kao što je on u sebi ocenio Pjera, pao u apatiju i egoizam.

– Vous vous encroutez, mon cher!145 – govorio mu je on. Pa ipak je Vilarskom sad bilo prijatnije s Pjerom nego pre i on mu je svaki dan dolazio. A Pjeru je sad, gledajući i slušajući Vilarskog, bilo i čudno i neverovatno kad pomisli da je i on doskora bio takav.

Vilarski je bio oženjen, imao je porodicu, bio zauzet i poslovima oko ženinog imanja, i službom, i porodicom. On je smatrao da su sva ta zanimanja smetnja u životu i da su sva za preziranje, zato što im je cilj lično dobro njegovo i njegove porodice. Njegovu su pažnju neprestano privlačile ratne, administrativne, političke, masonske kombinacije. I Pjer se nije starao ni da promeni ni da osuđuje njegovo gledište, nego je, sa svojim neprestano blagim, veselim osmehom sa zadovoljstvom gledao tu čudnovatu, njemu toliko poznatu pojavu.

U svome ponašanju s Vilarskim, s kneginjicom, i doktorom, sa svima ljudima s kojima se sad sastajao Pjer je imao novu crtu, koja mu je zadobijala naklonost sviju tih ljudi, a to je: priznanje da svaki čovek može misliti, osećati i gledati na stvari na svoj način; priznanje da se ne može rečima razuveriti čovek. Ta zakonita osobina svakog čoveka, koja je pre uzbuđivala i ljutila Pjera, sad je činila osnovu njegovom interesovanju i učešću koje je osećao prema ljudima. To što su ljudska mišljenja različita, ponekad potpuno protivna njegovom životu i među sobom, radovalo je Pjera i izazivalo kod njega podrugljiv a krotak osmeh.

U praktičnim poslovima Pjer je sad iznenadno osetio da ima težište, koje ranije nije imao. Ranije ga je svako novčano pitanje, a naročito molbe da uzajmi novac, kojima je on, kao vrlo bogat čovek, bio često izložen, dovodilo u beskrajno uzbuđenje i nedoumicu. „Da li da dam ili da ne dam?“ – pitao se on. „Ja imam, a njemu treba. Ali ovom drugom treba još više? Kome više treba? A možda su obojica varalice?“ I on ranije nije nalazio nikakvog izlaza iz tih pretpostavki, nego je davao svakome, dok je imao šta da daje. I u istoj takvoj nedoumici bio je ranije u svakom pitanju koje se ticalo njegovog imanja, kad mu je jedan govorio kako treba uraditi ovako, a drugi – drukčije. Sad je, na svoje čuđenje, našao kako u svima tim pitanjima nema više kolebanja ni nedoumice. U njemu se sad pojavio

145 Vi se zapuštate, dragi moj.

sudija koji po nekakvim i njemu samom nepoznatim zakonima rešava šta treba, a šta ne treba činiti.

Bio je onako isto kao i ranije ravnodušan prema novčanim poslovima; ali je sad izvesno znao šta treba učiniti a šta ne treba. Prva primena tog novog sudije bila mu je na molbi jednog zarobljenog francuskog pukovnika, koji je došao k njemu, napričao mnogo o svojim podvizima i naposletku izjavio gotovo zahtev da mu Pjer dâ četiri hiljade franaka da pošalje ženi i deci. Pjer ga je bez najmanjeg truda i napora odbio, i posle se čudio kako je to bilo prosto i lako, a ranije mu je izgledalo nerazrešivo teško. Ali u isti mah kad je odbio pukovnika, odlučio je da mora upotrebiti lukavstvo, te da, kad pođe iz Orela, nagna Italijana oficira da primi od njega novac koji mu je očevidno bio potreban. A kao nov dokaz Pjeru da on sad ima utvrđen pogled na praktične poslove bilo je njegovo rešenje pitanja ženinih dugova i obnavljanja ili neobnavljanja moskovskih kuća i letnjikovaca.

Pjeru je dolazio u Orel njegov glavni upravnik i on je s njim načinio opšti pregled svojih promenjenih prihoda. Moskovski požar stajao je Pjera, po računu glavnog upravnika, oko dva miliona rubalja.

Kao utehu za te gubitke, glavni upravnik podneo je Pjeru račun kako se njegovi prihodi, bez obzira na te gubitke, ne samo neće umanjiti, nego će se uvećati, ako odrekne plaćanje dugova što su ostali posle grofice, na što on ne može ni biti obavezan, i ako ne obnavlja moskovske kuće i letnjikovce u okolini Moskve, koji su ga stajali svake godine po osamdeset hiljada a nisu donosili ništa.

– Da, da, to je istina – rekao je Pjer, smešeći se veselo. – Da, da, meni ništa od toga ne treba. Ja sam od propasti postao daleko bogatiji.

Ali u januaru dođe Saveljić iz Moskve, ispriča kako je stanje u Moskvi, kako je arhitekta načinio nacrt za obnavljanje kuće i letnjikovca u okolini Moskve, govoreći o tome kao o svršenoj stvari. U to isto vreme Pjer je dobio pisma kneza Vasilija i ostalih poznanika iz Petrograda. U pismima se govorilo o dugovima njegove žene. I Pjer je našao da račun njegovog upravnika koji mu se toliko sviđao, nije dobar i da treba da ide u Petrograd, da posvršava ženine stvari i da se nastani u Moskvi. Zašto je to trebalo, nije znao; ali je znao pouzdano da to treba. Usled te njegove odluke njegovi su se prihodi smanjili za tri četvrtine. Ali to je trebalo; on je to osećao.

Vilarski je polazio u Moskvu, i oni su se dogovorili da idu zajedno.

Za sve vreme dok se oporavljao od bolesti u Orelu, Pjer se osećao radostan, slobodan, živ; ali kad se, na svom putovanju, obreo u slobodnom svetu, kad je ugledao stotinama novih lica, to se osećanje još više pojačalo. On je za sve vreme svog putovanja osećao radost đaka koji je na raspustu.

Sve ličnosti: kočijaš, poštanski nadzornik, mužici usput ili u selu – svi su imali za njega nov smisao. Prisustvo i napomene Vilarskoga, koji se neprestano tužio kako je Rusija siromašna, kako je zaostala iza Evrope i kako je u neznanju, samo su povećale Pjerovu radost. Gde je Vilarski video mrtvilo, tu je Pjer video neobično jaku životnu snagu, onu snagu koja je u snegu, na tom prostranstvu održavala život čitavog tog neobičnog i jedinstvenog naroda. On nije protivurečio Vilarskom i, kao da se s njim slaže (jer je pretvorno slaganje najkraći put da se obiđu pretresanja iz kojih nije moglo ništa da bude), radosno se smešio, slušajući ga.

XIV

Kao što je teško objasniti zbog čega i kuda hitaju mravi iz razvaljenog mravinjaka, jedni iz mravinjaka, vukući mrvice, jaja i mrtve, drugi nazad u mravinjak, i zbog čega se sukobljavaju, dostižu jedan drugog i biju se – tako je isto teško bilo objasniti uzroke koji su nagnali Ruse da se, posle izlaska Francuza, nagomilaju u onom mestu koje se ranije zvalo Moskva. Ali kao što se po žilavosti, energiji i množini mravi koji kipte oko razvaljenog mravinjaka, iako je mravinjak potpuno uništen, vidi da je razoreno sve, sem nečeg što se ne da razrušiti, što nije stvarno, što je sva snaga mravinjaka – tako je isto i Moskva u oktobru, iako nije bilo ni vlasti, ni crkava, ni svetinje, ni bogatstva, ni domova, bila ona ista Moskva koja je bila u avgustu. Sve je bilo razrušeno, sem nečeg što nije stvarno, ali je moćno i nerazrušivo.

Pobude ljudi koji su sa svih strana navalili u Moskvu, pošto je očišćena od neprijatelja, bile su najrazličnije, lične, i u prvi mah većinom – divlje, životinjske. Samo je jedna pobuda bila zajednička svima – težnja da idu onamo, u ono mesto koje se ranije zvalo Moskva, da onde ulože svoju aktivnost.

Za nedelju dana bilo je u Moskvi već petnaest hiljada stanovnika, za dve nedelje bilo je dvadeset pet hiljada itd. Sve se povećavao i povećavao broj, i pod jesen 1813. godine doterao je do cifre koja je nadmašila stanovništvo 1812. godine.

Prvi Rusi koji su ušli u Moskvu bili su kozaci iz odreda Vincengerodova, mužici iz obližnjih sela i stanovnici koji su bili pobegli iz Moskve i krili se po njenoj okolini. Rusi koji su ušli u razorenu Moskvu i našli je opljačkanu, počeli su i sami da pljačkaju. Oni su nastavili, ono što su radili Francuzi. Mužici su dolazili s kolima u Moskvu pa odvozili u sela sve što je bilo ostavljeno po razorenim moskovskim kućama i po ulicama. Kozaci su odnosili što su mogli na svoje bivake; sopstvenici kuća kupili su sve što nađu po drugim kućama i prenosili su u svoje kuće, pod izgovorom da je to njihova svojina.

Ali posle prvih pljačkaša dolazili su drugi, pa treći, i pljačka je svakog dana bivala, prema uvećavanju pljačkaša, sve teža i teža i dobijala sve određenije oblike.

Francuzi su našli Moskvu, istina, praznu, ali sa svima oblicima jednog grada koji je živeo organski pravilno, s njegovim raznim vrstama trgovine, zanata, raskoši, državne uprave, religije. Ti su oblici bili bez života, ali su još postojali. Bili su tu redovi prodavnica, dućani, magacini, žitnice, bazari – većinom s robom; bile su fabrike, zanatske radionice; bili

su dvorovi, bogate kuće napunjene raskošnim predmetima; bile su bolnice, zatvori, sudovi, crkve manje i saborne. Što su duže ostajali Francuzi, sve su više uništavani ti oblnci gradskog života i na kraju se sve stopilo u jedno nedeljivo, mrtvo polje pljačke.

Što je više trajala francuska pljačka, tim je više satirala bogatstvo Moskve i snagu pljačkaša. Što je duže trajala ruska pljačka, kojom su Rusi počeli da zauzimaju prestonicu, i što je više učesnika bilo u njoj, tim je ona brže uspostavljala bogatstvo Moskve i pravilan gradski život.

Sem pljačkaša, u Moskvu je dolazio s raznih strana, kao krv u srce, najrazličniji svet – nekog je vukla radoznalost, nekog dužnost, nekog račun – sopstvenici kuća, sveštenstvo, viši i niži činovnici, trgovci, zanatlije, mužici.

Posle nedelju dana već je vlast zaustavljala mužike koji su dolazili s praznim kolima da odvlače stvari i nagonila ih da izvlače iz grada mrtva tela. Drugi mužici, kad su čuli kako su zlo prošli njihovi drugovi, dolazili su u grad sa žitom, ovsom, senom i obarali jedan drugom cenu do ispod ranije cene. Gomile drvodelja, nadajući se dobroj zaradi, dolazile su svaki dan u Moskvu i na sve strane gradile su se nove i popravljale stare, pogorele kuće. Trgovci su u barakama otvarali trgovine. Po nagorelim kućama otvarale su se krčme i gostionice. Sveštenstvo je počelo opet da služi po mnogim nepogorelim crkvama. Priložnici su donosili razgrabljene crkvene stvari. Činovnici su nameštali po malim sobama svoje stolove zastrvene čojom i ormare sa aktima. Viša vlast i policija razdavale su dobro koje je ostalo posle Francuza. Sopstvenici kuća u kojima je bilo ostavljeno mnogo stvari dovučenih iz drugih kuća žalili su se kako im se čini nepravda time što se odvlače sve stvari u Granovitu palatu; drugi su, opet, tvrdili da su Francuzi dovukli stvari iz raznih kuća na jedno mesto i da je zato nepravda davati sopstveniku kuće one stvari koje su se kod njega našle. Grdili su policiju; podmićivali je; pisali desetorostruke račune na pogorele državne stvari; tražili potpore. Grof Rastopčin izdavao je svoje proklamacije.

XV

Pjer je došao u Moskvu krajem januara i smestio se u dvorišnoj zgradi koja je ostala čitava. Otišao je grofu Rastopčinu i nekim svojim poznanicima koji su se vratili u Moskvu i spremao se trećeg dana da ide u Petrograd. Svi su praznovali pobedu; sve je vrilo životom u razorenoj prestonici koja se opet vraćala u život. Pjeru su se svi obradovali; svi su želeli da ga vide i svi su ga pitali o onom što je on video. Pjer se osećao naročito prijateljski raspoložen prema svima ljudima s kojima se sastajao; ali se sad i nehotice držao prema svima ljudima na oprezu, tako da se ne bi čime vezao. Na sva pitanja – bila ona važna ili najništavnija – pa makar ga pitali: gde će živeti? hoće li što zidati? kad će ići u Petrograd i bi li poneo jedan sandučić? on je odgovarao: da, može biti, mislim, itd.

Za Rostove je čuo da su u Kostromi i retko mu je dolazila pomisao na Natašu. A kad bi mu i dolazila, bila je to samo prijatna uspomena iz davne prošlosti. On se osećao ne samo slobodan od uslova života, nego i od onog osećanja koje je, kao što mu se činilo, navalice probudio u sebi.

Trećeg dana posle svog dolaska u Moskvu čuo je od Arubeckih da je kneginjica Marija u Moskvi. On je često mislio o smrti, patnjama i poslednjim danima kneza Andreje, a sad mu je to došlo na pamet u novoj, življoj slici. Kad je čuo za ručkom da je kneginjica Marija u Moskvi i da stanuje u svojoj neizgoreloj kući na Vazdviženki, on je toga istog večera otišao k njoj.

Idući kneginjici Mariji, Pjer je usput neprestano mislio o knezu Andreji, o svom prijateljstvu s njim, o raznim sastancima s njim, a naročito o onom poslednjem u Borodinu.

„Da li je umro u onom jetkom raspoloženju u kome je onda bio? Da li mu se nije pred smrt otkrilo objašnjenje života?“ – mislio je Pjer. On se setio Karatajeva i njegove smrti, pa počeo i nehotice da poredi ta dva čoveka, toliko različna a u isti mah toliko slična po ljubavi koju je osećao prema obojici i po tome što su obojica živeli i obojica umrli.

Pjer je došao do kuće starog kneza u najozbiljnijem duševnom raspoloženju. Ta kuća jg ostala čitava. Na njoj su se videli tragovi rušenja, ali je izgled kuće bio isti. Stari poslužitelj koji je ozbiljnog lica dočekao Pjera, kao da je hteo dati gostu na znanje kako se nije domaći red pokvario ako nema kneza, reče da je kneginjica izvolela otići u svoje sobe i da prima nedeljom.

– Javi; možda će me primiti – reče Pjer.

– Razumem – odgovori poslužitelj; – izvolite u sobu s portretima.

Posle nekoliko minuta dođoše Pjeru poslužitelj i Desal. Desal mu javi u ime kneginjičino kako je ona veoma rada da ga vidi i kako ga moli, ako joj ne zamera za tu slobodu, da dođe gore u njene sobe.

U niskoj sobici, osvetljenoj jednom svećom, sedela je kneginjica i s njom još neko u crnoj haljini. Pjer je upamtio da je kod kneginjice bilo uvek družbenica, ali ko su i kakve su te družbenice, Pjer nije znao niti je zapamtio. „To je jedna od družbenica“ – pomislio je kad je pogledao damu u crnoj haljini.

Kneginjica je brzo ustala da ga dočeka i pružila mu ruku.

– Da – reče ona i zagleda se dobro u njegovo promenjeno lice, pošto je on poljubi u ruku – eto kako se sastajemo. On vas je u poslednje vreme često pominjao – reče ona, prenoseći pogled s Pjera na družbenicu s nekim snebivanjem koje za trenutak iznenadi Pjera. – Ja sam se tako obradovala kad sam čula da ste se izbavili. To je bio jedini radostan glas koji smo dobili u toku dugog vremena.

Kneginjica se ponovo, još nespokojnije osvrte na družbenicu i htede nešto da kaže; ali je Pjer prekide.

– Možete zamisliti da nisam ništa znao o njemu – reče on. – Mislio sam da je poginuo. Sve što sam doznao, doznao sam od drugih, iz treće ruke. Znao sam samo da je slučajno došao Rostovima...Čudna sudbina!

Pjer je govorio brzo, živo. Jedanput je poglelao družbenicu u oči, video kako je ona uprla u njega pažljivo ljubazan, radoznao pogled i, kao što to često biva za vreme razgovora, odnekud osetio da je ta družbenica u crnoj haljini milo, dobro, divno stvorenje, koje neće smetati njegovom intimnom razgovoru s kneginjicom Marijom.

Ali kad je izgovorio poslednje reči o Rostovima, na licu kneginjice Marije opazi se još jača zabuna. Ona opet prelete očima s Pjerovog lica na lice dame u crnoj haljini i reče:

– Zar ne poznajete?

Pjer pogleda još jedanput u bledo, fino lice družbeničino, sa crnim očima i neobičnim ustima. Iz tih pažljivih očiju gledalo ga je nešto svoje, odavno zaboravljeno i nešto više nego drago.

„Ali ne, to ne može biti!“ – pomisli on. „Zar to ozbiljno, suvo i bledo, postarelo lice? To nije ona. To je samo uspomena na nju.“ Utom kneginjica Marija reče: „Nataša“. I ono lice, s pažljivim pogledom, osmehnu se teško, s naporom, kao kad se otvaraju zarđala vrata, i kroz ta otvorena vrata odjedanput zamirisa i zapahnu Pjera ona davno zaboravljena sreća, o kojoj, naročito sad, nije ni mislio. Zamirisa, obuze ga i proguta svega. Kad se osmehnu, već nije moglo biti sumnje: to je bila Nataša, i on ju je voleo.

U prvom trenutku Pjer je nehotice izdao i njoj, i kneginjici Mariji, i, što je glavno, samome sebi tajnu za koju nije znao. Pocrveneo je radosno i kao da ga muči neki bol. Hteo je da sakrije svoje uzbuđenje. Ali što je više hteo da ga sakrije, tim je jasnije – jasnije nego i najrazgovetnijim rečima – govorio i sebi, i njoj, i kneginjici Mariji da je voli.

„Ne, to je onako, od iznenađenja“, pomislio je Pjer. Ali čim je hteo da nastavi započet razgovor s kneginjicom Marijom, opet je pogledao u Natašu i još jača rumen pokri mu lice – i jom jače uzbuđenje od radosti i straha obuze mu dušu. On se zapleo u rečima i zastao u sredini govora.

Pjer nije spazio Natašu zato što se nije nikako nadao da će je videti tu, a nije je poznao zato što je promena koja se na njoj dogodila otkako je on nije video bila ogromna. Ona je smršala i pobledela. Ali nije to činilo da se nije mogla poznati: ona se nije mogla poznati u prvom trenutku, kad je on ušao, zato što na tom licu, kome je u očima ranije uvek sijao prikriven radostan smeh, sad, kad je on ušao i prvi put pogledao u nju, nije bilo ni traga od osmeha: bile su pažljive, dobre i tužno-upitne oči.

Zabuna Pjerova nije se ogledala na Nataši kao zabuna, nego samo kao zadovoljstvo, koje je jedva osetno obasjalo celo njeno lice.

XVI

– Ona je došla k meni u goste – reče mu kneginjica Marija. – Grof i grofica doći će ovih dana. Grofica je u užasnom stanju. Ali je i Nataši bilo potrebno da je vidi doktor. Nju su silom poslali sa mnom.

– Da, a zar ima porodice koja nije ojađena. – reče Pjer okrenuvši se Nataši. – Vi znate da je to bilo baš onog dana kad su nas oslobodili. Ja sam ga video. Kako je to bio divan dečko!

Nataša je gledala u njega i, mesto odgovora na ono što on kaže, samo se više otvoriše i zasijaše njene oči.

– Šta se tu može reći ili pomisliti utešno – reče Pjer. – Ništa. Zašto je trebalo da pogine tako divan dečak, pun života?

– Da u današnje vreme teško bi bilo živeti bez vere... – reče kneginjica Marija.

– Da, da. To je sušta istina – prekide je brzo Pjer.

– Zašto? – upita Nataša, gledajući pažljivo Pjeru u oči.

– Kako zašto? – reče kneginjica Marija. – Sama pomisao da tamo čeka...

Nataša opet pogleda upitno u Pjera, a ne sasluša kneginjicu Mariju.

– I zato – nastavi Pjer – što samo onaj čovek koji veruje da ima Boga koji nama upravlja, može podneti takav gubitak kao što je njen... i vaš – reče Pjer.

Nataša već beše otvorila usta da nešto kaže, ali odjedanput zastade. Pjer se brzo okrete od nje i obrati se opet kneginjici Mariji pitanjem o poslednjim danima života svoga prijatelja.

Pjerova zabuna sad gotovo iščeze; ali je on, istovremeno, osećao kako je isčezla i sva njegova ranija sloboda. On je osećao da sad ima nad svakom njegovom reči, nad svakim činom, sudija, ima sud koji mu je draži od suda svih ljudi na svetu. Sad je govorio i, u isti mah dok je govorio, pazio kakav utisak čine njegove reči na Natašu. Nije namerno govorio ono što bi se njoj moglo svideti; ali ma šta govorio, on je s njenog gledišta sudio o sebi.

Kneginjica Marija počela je, kao što to uvek biva, nerado da priča o stanju u kome je zatekla kneza Andreju. Ali Pjerova pitanja, njegov živ, nespokojan pogled, njegovo uzdrhtalo od uzbuđenja lice, sve je to malo pomalo nju nagnalo da uđe u pojedinosti koje nije smela ni samoj sebi obnavljati u mašti.

– Da, da, tako je, tako... – govorio je Pjer, nagnuvši se sav napred nad kneginjicom Marijom i željno slušajući njeno kazivanje. – Da, da dakle, umirio se? ublažio se? On je uvek svom snagom svoje duše tražio samo to: da bude potpuno dobar, i zato se nije mogao bojati smrti. Mane koje je imao, ako ih je imao, nisu poticale od njega. Dakle, ublažio se? – govorio je Pjer. – Kakva sreća što se video s vama – reče Nataši, okrenuvši se iznenadno njoj i gledajući je očima punim suza.

Natašino lice zadrhta. Ona se namršti i za trenutak obori oči. Otprilike jedan minut kolebala se: da li da govori ili da ne govori.

– Da, to je bila sreća – reče ona tihim, grudnim glasom; – za mene je doista to bila sreća. – Ona poćuta. – I on... on... on je, u onom trenutku kad sam došla k njemu, rekao kako je to želeo... – Natašu izdade glas. Ona pocrvene, steže ruke na kolenima, pa odjedanput diže glavu, pošto se, očevidno, savlada, i poče brzo da govori:

– Kad smo pošli iz Moskve, mi nismo ništa znali. Ja nisam smela da zapitam o njemu. I odjedanput mi Sonja reče da je on s nama. Ja nisam ništa mislila, nisam mogla da zamislim u kakvom je stanju; samo mi je bilo potrebno da ga vidim, da budem s njim – govorila je ona, dršćući i zadihano. I ne puštajući da je prekidaju, pričala je ono što još nije nikad nikom pričala: sve što je preživela za one tri nedelje njihovog putovanja i boravljenja u Jaroslavu.

Pjer ju je slušao otvorenih usta i nije odvajao od nje svoje oči pune suza. Slušajući je, nije mislio ni o knezu Andreji, ni o njegovoj smrti niti o onom što ona priča. On ju je slušao i samo je žalio zbog onog bola koji je osećala sad kad to priča.

Kneginjica, namrštivši se da bi zadržala suze sedela je pored Nataše i prvi put slušala istoriju o tim poslednjim danima ljubavi svoga brata i Nataše.

Ta mučna i radosna priča bila je, kao što se videlo, neophodna Nataši.

Ona je govorila mešajući najsitnije pojedinosti s najintimnijim tajnama i izgledalo je da nikad neće završiti. Nekoliko puta je ponavljala jedno isto.

Pred vratima se ču glas Desalov, koji upita može li ući Nikoluška da se oprosti.

– Eto, to je sve, sve... – reče Nataša. Ona brzo ustade kad uđe Nikoluška i gotovo potrča vratima, udari se glavom o vrata zaklonjena zavesom i, jeknuvši od bola ili od tuge, istrča iz sobe.

Pjer je gledao na vrata kroz koja je ona izišla i nije razumeo zašto je odjedanput ostao sam na celom svetu.

Kneginjica Marija ga probudi iz rasejanosti obrativši mu pažnju na svog bratića, koji beše ušao u sobu.

U trenutku duševne razneženosti u kojoj se Pjer sad nalazio, lice Nikoluškino, nalik na oca, tako ga je dirnulo da je, poljubivši Nikolušku, brzo ustao i, izvadivši maramu, otišao prozoru. On htede da se oprosti s kneginjicom Marijom, ali ga ona zadrža.

– Nemojte ići, ja i Nataša ne spavamo ponekad do tri sata; molim vas, posedite još. Narediću da se postavi večera. Siđite dole; mi ćemo odmah doći.

Pre nego što je Pjer izišao iz sobe, kneginjica mu reče:

– Ovo je prvi put da je ona govorila tako o njemu.

XVII

Pjera odvedoše u veliku osvetljenu trpezariju; posle nekoliko minuta čuše se koraci i u sobu uđoše kneginjica i Nataša. Nataša je bila mirna, iako joj lice beše sad opet ozbiljno, bez smeha. Kneginjica Marija, Nataša i Pjer osećali su podjednako onu neugodnost koja obično nastane posle svršenog ozbiljnog i intimnog razgovora. Da se nastavi raniji razgovor, nije mogućno; da se govori o sitnicama – stidno je, da se ćuti, nije prijatno, zato što smo radi da govorimo, a tim ćutanjem kao da se pretvaramo. Oni ćuteći priđoše stolu. Poslužitelji odmakoše i primakoše stolice. Pjer razvi hladnu servijetu i, naumivši da prekine ćutanje, pogleda Natašu i kneginjicu Mariju. Kao što se videlo, i one behu u isti mah to isto naumile: obema se čitalo u očima da su zadovoljne životom i da uviđaju kako sem žalosti ima i radosti.

– Vi pijete rakiju, grofe? – upita kneginjica Marija i te reči odjedanput rasteraše senke prošlosti. – Pa pričajte nam nešto o sebi – reče kneginjica Marija. – O vama pričaju takva čuda da se ni verovati ne može.

– Da – odgovori Pjer sa svojim sad uobičajenim osmehom blage podrugljivosti. – Čak i meni pričaju takva čuda kakva ni sanjao nisam. Marija Abramovna pozvala me je k sebi i ispričala mi sve što se sa mnom dogodilo ili što je moglo da se dogodi. A i Stepan Stepanič naučio me kako treba da pričam. Jednom reči, opazio sam da je vrlo ugodno biti interesantan čovek (ja sam sad interesantan čovek); mene pozivaju i meni pričaju.

Nataša se osmehnu i htede nešto da kaže.

– Nama su pričali – prekide je kneginjica Marija – da ste izgubili u Moskvi dva miliona. Je li to istina?

– A postao sam triput bogatiji – reče Pjep. Pjer je, pri svem tom što su ženini dugovi i potreba da se zida izmenili njegovo stanje, produžio da priča kako je postao triput bogatiji.

– Što sam pouzdano dobio, to je sloboda... – poče on ozbiljno; ali se predomisli i ne nastavi, jer opazi da je to suviše sebičan predmet razgovora.

– A vi zidate?

– Da, Saveljić naređuje.

– Recite, vi još niste znali da je grofica umrla kad ste ostali u Moskvi? – upita kneginjica Marija i odmah pocrvene, jer ona opazi kako takvim pitanjem, odmah posle njegovih reči da je slobodan, pridaje njegovim rečima smisao kakav one, možda, nisu imale.

– Ne – odgovori Pjer, ne nalazeći, očevidno, da je neugodno ono tumačenje što ga je kneginjica Marija dala njegovom pominjanju svoje slobode. – Ja sam to doznao u Orelu i vi ne možete zamisliti kako me je to porazilo. Mi nismo bili primerni supruzi – reče on brzo kad pogleda u Natašu i opazi na njenom licu radoznalost da čuje šta će on reći o svojoj ženi. – Ali me je ta smrt strašno porazila. Kad se dvoje svađaju, svakad su oboje krivi. A svoja krivica postaje odjedanput strašno teška pred onim koga više nema. Pa onda, takva smrt... bez prijatelja, bez utehe. Meni je nje veoma, veoma žao – završi on i sa zadovoljstvom opazi na licu Natašinom radosno odobravanje.

– Da, i eto sad ste opet neženja i mladoženja – reče kneginjica Marija.

Pjer je odjedanput jako pocrveneo i zadugo se trudio da ne gleda u Natašu. Kad se odvažio da je pogleda, njeno je lice bilo hladno, ozbiljno i čak prezrivo, kako mu se učini.

– A jeste li se vi zbilja videli i govorili s Napoleonom, kao što su nam pričali? – upita kneginjica Marija.

Pjer se zasmeja.

– Nijednom, nikad. Uvek svakom izgleda da je biti u ropstvu, biti u gostima kod Napoleona. Ja ne samo što ga nisam video, nego nisam ni čuo za njega. Ja sam bio u mnogo gorem društvu.

Večera se završi, i Pjer, koji isprva nije hteo da priča o svom ropstvu, malo pomalo upusti se i u to pričanje.

– A je li istina da ste ostali u Moskvi da ubijete Napoleona? – upita ga Nataša, lako se osmehujući. – Ja sam to pogodila onda kad smo vas videli kod Suhareve kule; sećate li se?

Pjer priznade da je to istina i, posle toga pitanja, on se, navođen pomalo pitanjima kneginjice Marije a naročito Natašinim, upusti u opširno pričanje svojih avantura.

Najpre je pričao sa onim podrugljivim, krotkim pogledom kojim je sad gledao na ljude a naročito na samog sebe; ali posle, kad je došao do pričanja o strahotama i patnjama što ih je video, on se, ne opažajući to ni sam, zaneo i počeo da govori sa uzdržanim uzbuđenjem, kao čovek koji se seća jakih utisaka što ih je preživeo.

Kneginjica Marija je s blagim osmehom pogledala čas u Pjera čas u Natašu. Ona je u celoj toj priči videla samo Pjera i njegovu dobrotu. Nataša je, naslonjena na ruku, sa izrazom koji joj se stalno menjao na licu zajedno s pričanjem, pratila Pjera, ne odvajajući se ni za trenutak i, što se videlo, zajedno s njim preživljavala ono što on priča. Ne samo njen pogled, nego i oni usklici i kratka pitanja pokazivali su Pjeru da ona iz onog što on priča shvata upravo ono što je on hteo da kaže. Videlo se da je razumevala

ne samo ono što je on pričao, nego i ono što je hteo da kaže a nije mogao da izrazi rečima. O svojoj epizodi sa onim detetom i onom ženom što se za njih zauzeo da ih zaštiti Pjer je pričao ovako:

– To je bio strahovit prizor, deca ostavljena, neka u vatri... Preda mnom su izvukli dete... žene, s kojih su svlačili stvari, čupali minđuše...

Pjer pocrvene i zbuni se.

– Utom naiđe patrola i sve one što nisu pljačkali, sve muškarce pohvata. I mene.

– Vi, svakako, ne pričate sve; vi ste, svakako, učinili nešto – reče Nataša i poćuta – dobro.

Pjer nastavi da priča dalje. Kad je pričao o streljanju, hteo je da izostavi strašne pojedinosti; ali je Nataša tražila da ništa ne izostavlja.

Pjer poče da priča o Karatajevu (već je ustao iza stola i hodao, a Nataša ga je pratila očima), pa zastade:

– Ne, vi ne možete pojmiti čemu sam se ja naučio od tog nepismenog čoveka, od tog prostaka.

– Ne, ne; pričajte, pričajte – reče Nataša. – A gde je on?

– Ubili su ga gotovo preda mnom. – I Pjer poče da priča o poslednjim danima njihovog odstupanja, o bolesti Karatajevljevoj (glas mu je neprestano drhtao) i o njegovoj pogibiji.

Pjer je pričao svoje avanture tako kako ih se još nikad nije sećao. Kao da je sad video nov značaj u svemu onom što je preživeo. Sad kad je sve to pričao Nataši, osećao je ono retko uživanje što ga daju žene, kad slušaju muškarce i to ne umne žene, koje se trude, kad slušaju ili da zapamte što im se kazuje da bi obogatile svoj um i, u prilici, prepričale to isto, ili da ono što se priča udese na svoj način i da što brže kažu svoje umne besede, izrađene u svojoj malenoj umnoj radionici; nego ono uživanje što ga daju prave žene obdarene sposobnošću da odaberu i usišu u sebe sve što je najbolje u izražavanju jednog muškarca. Nataša se, ni sama ne znajući, beše sva pretvorila u pažnju: nije propuštala nijednu reč, ni drhtaj glasa, ni pogled, ni uzdrhtavanje mišića na licu, ni gest Pjerov. Ona je u letu hvatala još neizrečenu reč i unosila je pravo u svoje otvoreno srce, pogađajući tajni smisao sveg duševnog rada Pjerovog.

Kneginjica Marija je razumevala pričanje, simpatisala mu, ali je sad videla nešto drugo, što je privlačilo svu njenu pažnju: videla je da može biti ljubavi i sreće među Natašom i Pjerom. I ta misao, koja joj prvi put dođe sad, ispunila je njenu dušu radošću.

Bilo je tri sata noći. Poslužitelji, sa setnim, ozbiljnim izgledom, dolazili su da promene sveće, ali ih niko nije opazio.

Pjer je završio svoju priču. Nataša je sjajnim, živahnim pogledom još gledala uporno i pažljivo u Pjera, kao da je želela da razume još i ono ostalo, što on, može biti, nije iskazao. Pjer je u stidljivoj i srećnoj zabuni pogledao, ponekad, u nju i smišljao šta će sad reći da okrene razgovor na drugi predmet. Kneginjica Marija je ćutala. Nikom nije ni na um padalo da je tri sata noći i da je vreme spavati.

– Kažu, nesreće, patnje – reče Pjer. – Ali kad bi meni sad, ovog trenutka rekli: hoćeš li da budeš ono što si bio pre ropstva ili da s početka preživiš to sve? Za ime boga, dajte još jednom ropstvo i konjsko meso! Mi mislimo da je sve izgubljeno čim nas izbace iz svakodnevnog koloseka a ono tek onda nastaje ono što je novo, dobro. Dok ima života, ima i sreće. Pred nama je mnogo, mnogo. To vam kažem – reče on obraćajući se Nataši.

– Da, da – reče ona, odgovarajući na nešto sasvim drugo – i ja ne bih ništa želela, već samo da preživim sve s početka.

Pjer pogleda pažljivo u nju.

– Da, i ništa više – potvrdi Nataša.

– Nije istina, nije istina! – povika Pjer. – Ja nisam kriv što sam živ i što hoću da živim; a ni vi tako isto.

Nataša odjedanput spusti glavu na ruke i zaplaka.

– Šta ti je, Nataša? – upita kneginjica Marija.

– Ništa, ništa. – Ona se kroz plač osmehnu na Pjera. – Zbogom, vreme je da se spava.

Pjer ustade i oprosti se.

Kneginjica Marija i Nataša sastale su se, kao obično, u spavaćoj sobi. Porazgovarale su o onom što je Pjer pričao. Kneginjica Marija nije kazivala svoje mišljenje o Pjeru. Ni Nataša nije govorila o njemu.

– Pa, laku noć, Marie – reče Nataša. – Znaš, mene je često strah što ne razgovaramo o njemu (o knezu Andreji), kao da se bojimo da ne ponizimo svoje osećanje, pa ga tako zaboravljamo.

Kneginjica Marija duboko uzdahnu i tim uzdahom priznade da Nataša pravo govori; ali se na rečima ne složi s njom.

– Zar se može zaboraviti? – reče ona.

– Meni je danas tako bilo dobro kad sam mu ispričala sve, i teško i bolno, i dobro. Veoma dobro – reče Nataša; – ja sam uverena da ga je on

zbilja voleo. Zato sam mu i ispričala... Ne mari što sam mu ispričala? – upita ona i odjedanput pocrvene.

– Pjeru? O, ne! On je divan! – reče kneginjica Marija.

– Znaš Marie – reče odjedanput Nataša sa šaljivim osmehom, koji kneginjica Marija nije odavno videla na njenom licu. – On je postao nekako čist, gladak, svež; kao da je izišao iz kupatila. Ti me razumeš? moralno iz kupatila. Je li istina?

– Da – reče kneginjica Marija. – On je mnogo dobio.

– Pa sjurtuk mu kratak, pa je ošišan; upravo, upravo kao iz kupatila… kao nekad tata...

– Ja razumem što on (knez Andreja) nije nikog tako voleo kao njega – reče kneginjica Marija.

– Da, a on se i razlikuje od njega. Kažu da muškarci prijateljuju kad su sasvim različiti. Mora biti da je to istina. Je li, on nimalo ne liči na njega?

– Da, a divan je čovek.

– A sad, laku noć! – odgovori Nataša.

I onaj šaljivi osmeh, kao zaboravljen, ostade dugo na njenom licu.

XVIII

Pjer nije mogao toga dana zadugo da zaspi. Hodao je tamo-amo po sobi, čas bi se namrštio i nešto se teško zamislio, čas bi odjedanput, slegao ramenima i uzdrhtao, čas bi se srećno osmehivao.

On je mislio o knezu Andreji, o Nataši, o njihovoj ljubavi, i čas bio ljubomoran na njenu prošlost čas prekorevao sebe zbog toga, čas opraštao sebi. Bilo je već šest sati izjutra, a on je jednako hodao po sobi.

„Pa šta da radim, kad već bez toga ne može? Šta da radim?! Dakle, tako treba“ – rekao je sebi i brzo se svukao i legao u postelju, srećan i uzbuđen, ali bez sumnja i bez kolebanja.

„Tpeba, pa ma kako da je neobična, ma kako da je nemogućna ta sreća – treba sve učiniti da ja i ona budemo muž i žena“ – rekao je sebi.

Pjer je još na nekoliko dana pre toga rekao da će u petak otputovati u Petrograd. Kad se probudio u četvrtak, dođe mu Saveljić da upita hoće li narediti da se slažu stvari za put. „Kako u Petrograd? Šta je to Petrograd? Ko je u Petrogradu?“ – upita se on i nehotice. „Da, nekako davno, još pre nego što se ovo dogodilo, ja sam se zbog nečeg spremao da idem u Petrograd“ – seti se on. „A zašto? Možda ću i otputovati. Kako je on dobar, pažljiv, kako se svega seća!“ – pomisli, gledajući u staračko lice Saveljićevo. „Pa kako mu je i osmeh prijatan“ – pomisli on.

– Pa, Saveljiću, ti još nećeš da ti dam slobodu? – upita ga Pjer.

– A što će meni sloboda, vaša svetlosti? Živeo sam kod pokojnog grofa, Bog da ga prosti, pa i kod vas mi nije rđavo.

– Dobro, a deca?

– I deca će proživeti, vaša svetlosti: s takvom se gospodom može da živi.

– Lepo, ali moji naslednici? – reče Pjer. – Ja se odjedanput oženim... Pa, može se desiti – dodade i nehotice se osmehnu.

– Usuđujem se reći da ćete dobro učiniti, vaša svetlosti.

„Kako on to olako misli!“ – pomisli Pjer. „On ne zna kako je to strašno, kako opasno. Bilo suviše rano, bilo suviše dockan... Strašno je!“

– A kako izvoljevate narediti? Izvoljevate li sutra ići? – upita Saveljić.

– Neću; odgodiću malo. Kad htednem da pođem, kazaću. Oprosti što si se trudio – reče Pjer i, gledajući osmeh Saveljićev, pomisli u sebi: „Kako je, ipak, čudno što on ne zna da sad nema nikakvog Petrograda i da pre svega treba da se ono reši. Uostalom, on, svakako, zna, ali se samo

pretvara. Da li da razgovaram s njim? Kako li on misli?“ – pomisli Pjer. „Neka, jedanput drugom prilikom.“

Za doručkom Pjer saopšti kneginjici kako je bio juče kod kneginjice Marije i zatekao tamo – možete zamisliti koga? – Natašu Rostovu.

Kneginjica se napravi kao da u tome ne vidi ništa neobično i da joj je to svejedno, kao kad bi Pjer video i kakvu Anu Semjonovnu.

– Vi nju poznajete? – upita Pjer.

– Ja sam videla kneginjicu – odgovori ona. – Slušala sam da su je prosili za mladog Rostova. To bi bilo vrlo dobro za Rostove; kažu da su sasvim propali.

– A poznajete li Rostovu?

– Slušala sam onda samo o tom događaju. Veoma žalosno.

„Ne, ona ili ne razume ili se pretvara!“ – pomisli Pjer. „Bolje će biti da joj i ne govorim.“

I kneginjica beše spremila hranu za put.

„Kako su svi dobri“ – pomisli Pjer – „kako se sad, kad ih već izvesno to ne može više da zanima, zanimaju svim time. I sve mene radi; to je ono čudno!“

Toga dana dođe Pjeru upravnik policije i reče mu da pošalje svog poverenika u Granovitu palatu da primi stvari koje se sad razdaju sopstvenicima.

„Eto i ovaj“ – pomisli Pjer, gledajući u upravnika policije – kako je divan, lep oficir, pa kako je dobar! Sad se zanima takvim sitnicama. Pa još vele da je nepošten i da hoće da se koristi? On je tako vaspitan. I svak tako radi. Pa tako prijatno, dobro lice, pa se smeši kad me gleda!“

Pjer pođe na ručak kneginjici Mariji.

Kad je prolazio ulicama, između zgarišta kuća, on se divio lepoti tih razvalina. Dimnjaci i odvaljeni zidovi pružali su se, krijući jedni druge, kroz pogorele kvartove i slikovito podsećali Pjera na Rajnu i Koloseum. Kočijaši i konjanici, drvodelje što tešu grede, piljarice i dućandžije, na koje je Pjer nailazio usput, svi su vesela, vedra lica pogledali u njega i kao govorili: evo ga! Da vidimo šta će biti od toga.“

Kad je ulazio u kuću kneginjice Marije, Pjer je počeo da sumnja je li istina da je on bio tu juče, da se video s Natašom i razgovarao s njom. „Možda sam ja to izmislio? Može biti ući ću i neću nikog naći.“ Ali još ne beše ni kročio u sobu, a već po svem biću svom, po trenutnom gubitku svoje slobode, oseti njeno prisustvo. Bila je u onoj istoj crnoj haljini s mekim naborima i onako isto očešljana kao juče, ali beše sasvim drukčija. Da je takva bila juče, kad je on ušao u sobu, trenutno bi je poznao.

Bila je ista onakva kakvu je on znao gotovo kao dete i posle kao verenicu kneza Andreje. U očima joj se blistao veseo, upitan blesak; na licu se video ljubazan i neobično šaljiv izraz.

Pjer je ručao i presedeo bi celo veče; ali je kneginjica Marija htela da ide na bdenije i Pjer je otišao zajedno s njima.

Sutradan je Pjer došao rano, ručao i presedeo celo veče. Iako su kneginjica Marija i Nataša bile, očevidno, rade gostu; iako se sav interes Pjerovog života koncentrisao sad u toj kući, oni su do večera sve kazali jedni drugima, i razgovor je prelazio neprestano s jednog ništavnog predmeta na drugi i često se prekidao. Pjer se tog večera zasedeo tako dugo da su se kneginjica Marija i Nataša počele zgledati, očevidno očekujući da li će skoro da ode. Pjer je to video, a nije mogao da ode. Njemu je bilo teško, neugodno, ali je jednako sedeo, jer nije mogao da se digne i da ode.

Kneginjica Marija, videći da tome kraja nema, ustade prva i, žaleći se na glavobolju, poče da se oprašta.

– Dakle, vi sutra putujete u Petrograd? – reče ona.

– Ne; ne putujem – odgovori brzo Pjer, čudeći se i kao uvređen. – Da, ne, u Petrograd? Sutra; ali neću reći zbogom. Svratiću, ako imate kakvih poruka – reče on, stojeći pred kneginjicom Marijom i porumene, ali još ne htede da ide.

Nataša mu pruži ruku i iziđe. Kneginjica Marija, naprotiv, mesto da ode, spusti se u naslonjaču i svojim zračnim, dubokim pogledom pogleda ozbiljno i pažljivo u Pjera. Beše je sasvim prošao umor koji je pre toga očevidno pokazivala. Uzdahnu duboko i jako, kao da se sprema na dug razgovor.

Kad se ukloni Nataša, sva zabuna i nelagodnost Pjerova iščeznu začas i zameni se uzbuđenom živošću. On brzo primače naslonjaču blizu kneginjice Marije.

– Da, ja sam baš i želeo da vam kažem – reče on, odgovarajući na njen pogled kao na reči. – Kneginjice, pomozite mi. Šta da radim? Mogu li se nadati? Kneginjice, prijateljice, saslušajte ja sve znam. Ja znam da nisam nje vredan; ja znam da je sad nemogućno o tome govoriti. Ali hoću da joj budem brat. Ne, ja to neću, neću, ne mogu…

On zastade i protrlja rukama lice i oči.

– Pa eto – nastavi on, upinjući se da govori razborito. – Ja ne znam otkad sam je zavoleo. Ali samo nju jednu, jedinu nju voleo sam celog svog života i volim je toliko da bez nje ne mogu zamisliti život. Ja se ne usuđujem da je sad zaprosim ali sama pomisao da bi, možda, ona mogla

biti moja i da ću ja propustiti tu mogućnost... mogućnost... ta je pomisao užasna! Recite mi, mogu li da se nadam? Recite mi, šta da činim? Draga kneginjice – reče on pošto je malo poćutao i povuče je za ruku, jer ona mu ne odgovaraše.

– Razmišljam o tome što ste mi rekli – odgovori kneginjica Marija. – Evo šta ću vam reći. Pravo kažete, govoriti joj sad o ljubavi... – Kneginjica zastade. Htela je reći: govoriti joj sad o ljubavi nije mogućno; ali zastade zato što je pre dva dana videla na Nataši, koja se odjedanput promenila, da se ona ne samo ne bi našla uvređena kad bi joj Pjer izjavio svoju ljubav, nego da je ona samo to i želela.

– Govoriti joj sad... Nije mogućno – reče ipak kneginjica Marija.

– Ali šta da radim?

– Poverite to meni – reče kneginjica Marija. – Ja znam...

Pjer pogleda kneginjicu Mariju u oči.

– Šta, šta...? – reče on.

– Ja znam da vas ona voli... da će vas zavoleti – popravi se kneginjica Marija. Ona još i ne izgovori te reči, a Pjer skoči i unezvereno uhvati za ruku kneginjicu Mariju.

– Po čemu to mislite? I vi mislite da se mogu nadati? Vi mislite?!

– Da, mislim! – reče kneginjica Marija smešeći se. – Pišite njenim roditeljima. A meni poverite. Ja ću joj kazati kad se bude moglo. Ja to želim. I srce mi kaže da će to biti.

– Ne, to ne može biti!... Kako sam srećan! Ali to ne može biti!... Kako sam srećan! Ne, ne može biti! – govorio je Pjer, ljubeći ruku kneginjici Mariji.

– Idite vi u Petrograd; to je najbolje. A ja ću vam pisati – reče ona.

– U Petrograd? Da odem? Da, lepo, da idem. Ali sutra mogu doći k vama?

Sutradan dođe Pjer da se oprosti. Nataša nije bila onako živahna kao ranijih dana; ali je Pjer toga dana, kad ju je ponekad pogledao u oči, osećao kako on iščezava, kako nema više ni njega ni nje, nego ima samo osećanje sreće. „Je li istina? Ne, ne može biti!“ – govorio je u sebi na svaki njen pogled, na svaki pokret, na svaku reč, što mu ispunjavahu dušu radošću.

Kad je, opraštajući se s njom, uzeo njenu tanku, mršavu ruku, on ju je i nehotice zadržao malo duže u svojoj ruci. „Zar ova ruka, ovo lice, ova glava, sve ovo meni tuđe blago ženske lepote, zar će to sve biti večito moje, obično, ovako kao što sam ja sam sebi? Ne, to nije mogućno!...“

– Zbogom, grofe! – reče mu ona glasno. – Ja ću vas nestrpljivo čekati – dodade mu šapatom.

I te proste reči i taj pogled i izraz lica što ih proprati behu Pjeru za čitava dva meseca predmet neiscrpnih uspomena, tumačenja i blaženog maštanja. „Ja ću vas nestrpljivo čekati“... Da, da, kako ona to reče? Da, „ja ću vas nestrpljivo čekati“. Ah, kako sam srećan! Kako sam ja tako srećan!“ – govorio je Pjer sebi.

XIX

Sad se u Pjerovoj duši nije događalo ništa slično onom što se događalo u njoj u sličnim prilikama kad se bio verio sa Elen.

On sad nije, kao onda, ponavljao s mučnim stidom reči koje je kazao, nije govorio sam sebi: „Ah zašto nisam to rekao, i zašto, zašto sam onda rekao: je vous aime?146“ Sad je, naprotiv, svaku njenu, svaku svoju reč ponavljao u mašti zajedno sa svima pojedinostima i lica i osmeha, i nije hteo ništa ni da oduzme ni da doda: samo je želeo da ponavlja. Sad nije bilo ni senke od sumnje da li je dobro ili rđavo to što je započeo. Samo jedna strahovita sumnja dolazila mu je ponekad na pamet. „Ali da nije ovo sve san? Da se kneginjica Marija nije prevarila? Da nisam ja i suviše gord i pouzdan u sebe? Ja smatram kao izvesno; ali odjedanput, kao što i treba da bude, kaže joj kneginjica Marija; a ona se nasmeje i odgovori: Čudnovato! On se svakako prevario. Zar on ne zna da je on čovek, prost čovek, a ja?... Ja sam nešto sasvim drugo, nešto više.“

Jedino ta sumnja često je obuzimala Pjera. On sad nije ni planove nikakve pravio. Njemu se činila ta sreća koja ga čeka toliko neverovatna da je samo trebalo da se to svrši, pa već dalje nije moglo ništa da bude. Sve bi se time svršilo.

Pjerom je ovladala radosna, neočekivana zaluđenost, za koju on nije smatrao da je sposoban. Njemu se činilo da je sav smisao života, ne samo za njega jednog nego za ceo svet, samo u njegovoj ljubavi i u mogućnosti njene ljubavi prema njemu. Ponekad su mu svi ljudi izgledali kao da se zanimaju samo jednim – njegovom budućom srećom. Činilo mu se, ponekad, da se oni svi raduju tako isto kao i on, samo se staraju da sakriju tu radost, pa se pretvaraju da ih zanimaju drugi interesi. On je u svakoj reči i pokretu video aluziju na svoju sreću. On je često začuđavao ljude koji se sastanu s njim svojim srećnim pogledima i osmesima, koji su bili značajni i iskazivali kao neki tajni pristanak. A kad bi shvatio da ljudi ne znaju za njegovu sreću, on ih je od sveg srca žalio i osećao želju da im kakogod objasni kako je sve ono čime se oni zanimaju sama besmislica i sitnice koje nisu vredne pažnje.

Kad su mu govorili da se primi službe ili kad su pretresali kakve opšte, državne stvari i rat, i računali da će od ovakvog ili onakvog svršetka događaja zavisiti sreća sviju ljudi, on je s blagim, bolećivim osmehom slušao ljude koji su razgovarali s njim i začuđavao ih svojim neobičnim primedbama. Ali kako oni ljudi koji su izgledali Pjeru kao da shvataju pravi smisao života, to jest njegovo osećanje, tako i oni jadnici 146 Volim vas.

koji očevidno to nisu shvatali – svi ljudi u tom periodu vremena izlazili su mu pred oči u tako jasnoj svetlosti onog osećanja što je sijalo u njemu, da je on, kad se nađe ma s kakvim čovekom, bez najmanjeg napora, odjedanput video u njemu sve što je dobro i dostojno ljubavi.

Kad je razgledao poslove i hartije svoje pokojne žene, on nije osećao ništa prema njenoj uspomeni, sem što ju je žalio što ona nije znala za ovu sreću za koju on sam zna. Knez Vasilije, koji se sad naročito ponosio što je dobio novo mesto i zvezdu, izgledao mu je kao dobar a ojađen starac.

Pjer je posle često pominjao to vreme svog srećnog ludovanja. Svaki sud koji je u tom periodu vremena doneo o ljudima i o prilikama ostao je za njega zauvek tačan. On se docnije ne samo nije odricao od tih pogleda na ljude i na stvari, nego naprotiv, kad mu se pojave u duši sumnje i kontradikcije, pribegavao mišljenju koje je imao u vremenu zaluđenosti, i to se mišljenje uvek pokazivalo kao tačno.

„Može biti“ – mislio je on – „da sam onda i izgledao neobičan i smešan; ali ja onda nisam bio tako lud kao što je izgledalo. Naprotiv, ja sam onda bio pametniji i pronicljiviji više nego ikad i shvatao sam sve što vredi shvatiti u životu, zato... što sam bio srećan.“

Zaluđenost Pjerova bila je u tome što on nije, kao ranije, očekivao od ljudi lične razloge, koje je on nazivao ljudskim vrlinama, da bi ih voleo, nego je ljubav prepunjavala njegovo srce i on je, voleći ljude bez razloga, nalazio nesumnjivih razloga zbog kojih je vredelo voleti ih.

XX

Od prvog onog večera kad je Nataša, posle Pjerovog odlaska, s veselo-podrugljivim osmehom rekla kneginjici Mariji kako on izgleda upravo kao da je izišao iz kupatila, i u kaputiću, i ošišan, od onog trenutka probudilo se u njenoj duši nešto skriveno i njoj samoj nepoznato, ali neodoljivo.

Sve: i lice, i hod, i pogled, i glas – sve se odjedanput promenilo na njoj. Životna snaga i nada u sreću izbiše, iznenadno i za nju samu, na videlo i tražahu da se zadovolje. Od onog prvog večera Nataša kao da je zaboravila sve što je s njom bilo. Ona se otada nije nijedanput požalila na svoj položaj, nije nijedne reči rekla o prošlosti i već se nije uzdržavala od veselih planova za budućnost. Malo je govorila o Pjeru, ali, kad bi ga kneginjica Marija pomenula, u njenim bi se očima zablistao davno ugašeni blesak, a usne bi se nabrale od neobičnog osmeha.

Promena koja se dogodila na Nataši najpre je začudila kneginjicu Mariju; ali kad je razumela šta ona znači, ta ju je promena ogorčila. „Zar je ona tako malo volela mog brata kad ga je mogla tako brzo zaboraviti“ – mislila je kneginjica Marija kad je razmišljala o toj promeni što se dogodila. Ali kad je bila s Natašom, ona se nije na nju srdila, niti ju je prekorevala. Probuđena životna snaga, koja je obuzela Natašu, bila je, očevidno, tako neodoljiva, tako iznenadna i za nju samu, da je kneginjica Marija u prisustvu Natašinom osećala kako nema prava da je prekoreva ni u svojoj duši.

Nataša se tako potpuno i tako usrdno sva predala novom osećanju da nije ni pokušavala da krije kako sad nije tužna, nego radosna i vesela.

Kad se kneginjica Marija one noći, posle objašnjenja s Pjerom, vratila u svoju sobu, Nataša ju je dočekala na pragu.

– On ti je kazao? Je li? Kazao ti? – ponovila je ona. I na njenom licu ogledala se radost i u isti mah žalost i molba za oproštaj što se raduje.

– Htela sam da slušam na vratima: ali sam znala da ćeš mi kazati.

Ma kako da je kneginjici Mariji bio razumljiv, ma kako dirljiv pogled kojim je Nataša u nju gledala; ma kako da joj je bilo žao gledati njeno uzbuđenje – reči Natašine su u prvom trenutku uvredile kneginjicu Mariju. Ona se setila brata, setila se njegove ljubavi.

„Ali šta će da radi! Ona ne može drukčije“ – pomislila je kneginjica Marija, pa je tužna i malo ozbiljna lica kazala Nataši sve što joj je govorio Pjer. Kad je Nataša čula da se Pjer sprema u Petrograd, ona se zaprepastila. „U Petrograd!“ – ponovi kao da nije razumela Ali kad se zagledala u tužno lice kneginjice ona se seti šta je uzrok njenoj tuzi i

odjedanput zaplaka. – Marie – rekla joj je – nauči me šta da radim; bojim se da ne budem rđava. Što ti kažeš, to ću i činiti; nauči me...

– Ti ga voliš?

– Da – prošaputala je Nataša.

– A zašto plačeš? Ja sam srećna zbog tebe – rekla joj je kneginjica Marija i zbog tih suza već je sasvim oprostila Nataši što se raduje.

– To neće biti skoro, biće posle. Pomisli, kakva sreća kad ja budem njegova žena, a ti se udaš za Nicolas.

– Nataša, ja sam te molila da ne govorimo o tome: Hajde da govorimo o tebi.

Obe zaćutaše.

– Samo, zašto da ide u Petrograd! – rekla je odjedanput Nataša, pa je brzo sama sebi odgovorila: – Ali ne, ne; to tako treba... Je li, Marie? Tako treba...

EPILOG

PRVI DEO

I

Prošlo je sedam godina. Uzburkano istorijsko more Evrope povuklo se u svoje obale. Izgledalo je kao da se stišalo; ali su tajanstvene snage koje pokreću čovečanstvo (tajanstvene zato što su nam nepoznati zakoni koji određuju njihovo kretanje), nastavile svoj rad.

Iako je površina istorijskog mora izgledala nepomična, čovečanstvo se kretalo onako isto neprekidno kao kretanje vremena. Stvarale su se i rasturale različite grupe ljudskih združivanja; spremali su se uzroci za postojanje i raspadanje država, za premeštanje naroda.

Istorijsko more nije se, kao ranije, zatalasavalo na mahove od jedne obale ka drugoj; ono je bučalo u dubini. Istorijske ličnosti nisu, kao ranije, nosili talasi od jedne obale do druge; sad su se one, rekao bi, okretale na jednom mestu. Istorijske ličnosti, koje su ranije na čelu armija izražavale pokret masa objavama ratova, pohodima, bitkama, sad su izražavale taj pokret političkim i diplomatskim kombinacijama, zakonima, traktatima...

Ovu aktivnost istorijskih ličnosti istoričari zovu reakcijom.

Opisujući aktivnost tih istorijskih ličnosti, koje su, po njihovom mišljenju, uzrok onom što oni zovu reakcijom, istoričari ih oštro osuđuju. Svi čuveni ljudi iz toga vremena, od Aleksandra i Napoleona, do m-me Staël, Fotija, Šelinga, Fihtea, Šatobrijana i ostalih, izlaze pred njihov strogi sud i opravdavaju se ili se osuđuju, s obzirom na to da li su pomogli progresu ili reakciji.

Po njihovom opisivanju, u Rusiji je u tom periodu vremena takođe nastala reakcija i glavni vinovnik te reakcije bio je Aleksandar I, onaj isti Aleksandar I koji je, po njihovim opisima, bio glavni vinovnik liberalnih početaka svoje vladavine i spasenja Rusije.

U sadašnjoj ruskoj literaturi, od gimnazista pa do učenog istoričara, nema čoveka koji se nije bacio svojim kamičkom na Aleksandra zbog njegovih nepravilnih postupaka u tom periodu njegove vladavine.

„Trebalo je da uradi tako i tako. U ovom je slučaju radio dobro, a u onom rđavo. On se vrlo lepo držao u početku vladavine i 1812. godine; ali je rđavo učinio što je dao konstituciju Poljskoj, što je sklopio Sveti savez, što je dao vlast Arakčejevu, što je pomagao Šiškova i Fotija. Učinio je rđavo što se zanimao paradnom stranom vojske; uradio je rđavo što je ukinuo semjonovski puk“, itd.

Trebalo bi ispisati deset tabaka dok bi se nabrojali svi oni prekori koje mu čine istoričari na osnovu onakvog znanja o dobru čovečanstva kakvim oni raspolažu.

Šta znače ti prekori?

Zar ona ista dela koja istoričari odobravaju Aleksandru I, kao: liberalni počeci njegove vladavine, borba s Napoleonom, čvrstina koju je pokazao 1812. godine i pohod 1813. godine, ne potiču iz jednih istih izvora – iz uslova krvi, vaspitanja, života koji su načinili ličnost Aleksandrovu onakvom kakva je bila – iz kojih potiču i ona dela zbog kojih ga napadaju, kao: Sveti savez, uspostavljanje Poljske, reakcija dvadesetih godina?

A u čemu je suština tih prekora?

U tome što takva istorijska ličnost, kao što je Aleksandar I, ličnost koja je stajala na najvišem mogućnom stupnju ljudske vlasti, kao u žiži zasenjive svetlosti sviju istorijskih zrakova koji se na njoj koncentrišu; ličnost podložna onim najjačim na svetu uticajima intriga, prevara, ulagivanja, samoobmane, koji su nerazdvojni od vlasti; ličnost koja u svakom trenutku svog života oseća na sebi odgovornost za sve što se događa u Evropi i ličnost koja nije izmišljena, nego živa, kao i svaki čovek, sa svojim ličnim navikama, strastima, težnjama za dobrom, lepotom, istinom – što takva ličnost, pre pedeset godina, ne da nije bila plemenita (za to je istoričari ne prekorevaju), nego nije imala one poglede na dobro čovečanstva što ih ima sad profesor koji se od mladosti zanima naukom, to jest, čitanjem knjižica, predavanja i ispisivanjem tih knjižica i predavanja u jednu sveščicu.

Ali kad bismo pak i pretpostavili da je Aleksandar I, pre pedeset godina,*147 i grešio u svom mišljenju o tome šta je dobro narodâ, i nehotice moramo pretpostaviti da će se i istoričar koji je osuđivao Aleksandra, pošto prođe izvesno vreme, pokazati isto tako netačan u svom mišlenju o tome šta je dobro čovečanstva. Ta je pretpostavka tim prirodnija i neizbežnija što, prateći razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa svakim novim piscem menja mišljenje o tome šta je dobro čovečanstva, tako da se ono što je izgledalo kao dobro, posle deset godina iznosi kao zlo, i obrnuto. Štaviše, mi u jedan isti mah nalazimo u istoriji sasvim suprotne poglede na to šta je bilo zlo a šta je bilo dobro: jedni upisuju u zaslugu Aleksandru što je data Poljskoj konstitucija i što je sklopljen Sveti savez, a drugi ga prekorevaju zbog toga.

Za rad Aleksandrov i Napoleonov ne može se reći ni da je bio koristan ni da je bio štetan, jer mi ne možemo kazati zašto je bio koristan a zašto štetan. Ako se taj rad kome ne sviđa, on mu se ne sviđa samo zbog toga što se ne podudara s njegovim ograničenim shvatanjem o tome šta je dobro. Ako li meni izgleda kao dobro to što je u 1812. godini sačuvana kuća moga oca u Moskvi, ili slava ruske vojske, ili procvat petrogradskog

147 „Rat i mir“. Napisan je 1863 -1869 godine.

ili drugih univerziteta, ili sloboda Poljske, ili moć Rusije, ili ravnoteža u Evropi, ili evropska prosveta izvesne vrste – progres, ja moram priznati da je aktivnost svake istorijske ličnosti imala, sem tih ciljeva, još i druge, više zajedničke a meni nedostižne ciljeve.

Ali uzmimo da takozvana nauka ima mogućnosti da izravna sve kontradikcije i da ima za istorijske ličnosti i događaje pouzdano merilo dobra i zla.

Uzmimo da je Aleksandar mogao uraditi sve drukčije. Uzmimo da je on, po propisu onih što ga okrivljuju, onih što javno propovedaju kako znaju krajnji cilj ljudskog kretanja, mogao upravljati po onom programu narodnosti, slobode, jednakosti i napretka (drugog, izgleda, i nema) koji bi mu dali oni što ga sad okrivljuju. Uzmimo da je taj program mogućan i da je sastavljen, i da je Aleksandar radio po njemu. A šta bi onda bilo s radom sviju onih ljudi koji su radili protivno tadašnjem pravcu vlade – s radom koji je, po mišljenju istoričara, dobar i koristan? Toga rada ne bi bilo; života ne bi bilo; ničega ne bi bilo.

Ako se uzme da se ljudski život može upravljati razumom – onda će se uništiti mogućnost života.

II

Ako uzmemo, kao što to čine istoričari, da veliki ljudi dovode čovečanstvo do postizanja izvesnih ciljeva koji su: ili veličina Rusije ili Francuske, ili evropska ravnoteža, ili širenje revolucionarnih ideja, ili opšti progres, ili ma šta bilo, onda je nemogućno objasniti istorijske pojave bez pojma o slučaju i o geniju.

Ako je cilj evropskih ratova u početku ovog veka bio veličina Rusije, onda se taj cilj mogao postići bez svih prethodnih ratova i bez najezde. Ako je bio cilj veličina Francuske, onda se taj cilj mogao postići i bez revolucije i bez imperije. Ako je bio cilj širenje ideja, onda bi to štampa izvršila daleko bolje nego vojnici. Ako je bio cilj progres civilizacije, onda je veoma lako pretpostaviti da, sem uništavanja ljudi i njihovog bogatstva, ima drugih, uputnijih puteva za širenje civilizacije.

Pa zašto se to dogodilo tako, a ne drukčije?

Zato što se to tako dogodilo. „Slučaj je stvorio situaciju, genije se njome koristio“, veli istorija.

Ali šta je to slučaj? Šta je to genije?

Reči slučaj i genije ne znače ništa što stvarno postoji i zato se ne mogu definisati. Te reči samo obeležavaju izvestan stupanj shvatanja misli zašto biva ta i ta pojavâ; mislim da to i ne mogu znati, zato neću da znam i kažem: to je slučaj. Vidim snagu koja čini dejstvo nesrazmerno sa opštim ljudskim osobinama; ne razumem zašto to biva i kažem: genije.

Stadu ovnova mora izgledati da je genije onaj ovan koga ovčar odgoni svako veče u zaseban tor da ga nahrani, i koji postane dvaput deblji od ostalih ovnova. I ta okolnost što upravo taj isti ovan svako veče ne dolazi u opšti tor, nego u zaseban, gde se hrani ovsem, i što se taj, upravo taj isti ovan, pun sala, zakolje, mora izgledati stadu ovnova kao čudnovat spoj genijalnosti sa čitavim nizom neobičnih slučajnosti.

Ali nek ovnovi samo prestanu misliti da sve ono što se čini s njima biva samo zato da se postignu njihovi ovnujski ciljevi; neka samo uzmu da oni događaji koji se s njima zbivaju mogu imati ciljeva njima nerazumljivih, pa će začas videti jedinstvo, doslednost u onom što se događa sa onim hranjenim ovnom. Ako i ne znadu za kakav se cilj on hranio, bar će znati kako se sve ono što se dogodilo sa ovnom nije dogodilo iznenadno, i onda im već neće biti potreban ni pojam o slučaju ni pojam o geniju.

Samo kad se otresemo pomisli da znamo blizak, razumljiv cilj, pa priznamo da nam je krajnji cilj nedostižan, uvidećemo logičnost i

celishodnost istorijskih ličnosti i života; tada će nam se otkriti uzrok onog nesrazmernog sa opštim ljudskim osobinama dejstva koje one čine i neće nam biti potrebne reči slučaj i genije.

Valja samo priznati da nam je nepoznat cilj: pobuna evropskih naroda, a da su nam poznata samo fakta: ubistva, najpre u Francuskoj, zatim u Italiji, u Africi, u Pruskoj, u Austriji, u Španiji, u Rusiji, i da su pokreti sa zapada na istok i sa istoka na zapad suština i cilj događajima, pa nam ne samo neće biti potrebno da u karakteru Napoleonovom i Aleksandrovom gledamo izuzetnost i genijalnost, nego nećemo ni zamisliti sebi te ličnosti drukčije, već da su ljudi onakvi isti kao i svi ostali; i ne što nam neće biti potrebno da slučajnošću tumačimo one sitne događaje što su načinili te ljude onim što su bili nego će nam biti jasno da su svi ti sitni događaji bili neophodni.

Kad se otresemo pomisli da znamo krajnji cilj, jasno ćemo razumeti da je, kao što se ni za jednu biljku ne može smisliti drugi cvet i seme koji joj odgovaraju bolje od onih što ih ona proizvodi, isto tako nemogućno smisliti druga dva čoveka, sa svom njihovom prošlošću, koji bi u tolikoj meri i do takvih najmanjih sitnica odgovarali onom zadatku koji im je valjalo izvršiti.

III

Osnovni, bitni fakt evropskih događaja početkom ovog veka je ratnički pokret masa evropskih naroda sa zapada na istok i zatim sa istoka na zapad. Prvi početak tog pokreta bio je pokret sa zapada na istok. Da bi zapadni narodi mogli izvršiti taj ratnički pokret do Moskve koji su izvršili bilo je potrebno: prvo, da se sastave u ratničku grupu tako veliku da bude kadra izdržati sudar s ratničkom grupom sa istoka; drugo, da se oproste sviju utvrđenih tradicija i navika, i treće, da ih, dok vrše svoj ratnički pokret, predvodi čovek koji bi, i zbog sebe i zbog njih, da opravda one prevare, pljačke i ubijanja što su imali da se dogode prilikom toga pokreta.

I počinjući od Francuske revolucije, rastura se stara, ne dovoljno velika grupa; ukidaju se stare navike i tradicije; izgrađuju se, malo pomalo, grupa novih razmera, nove navike i nove tradicije, i sprema se onaj čovek koji će predvoditi potonji pokret i poneti na sebi svu odgovornost za ono što će se dogoditi.

Čovek bez ubeđenja, bez navika, bez tradicija bez imena, koji nije, čak, ni Francuz, proturuje se, reklo bi se, najneobičnijim slučajnostima između svih stranaka što su uzbunile Francusku i, ne pristajući ni uz jednu, uzdiže se na vidno mesto.

Neznanje njegovih drugova, slabost i ništavilo protivnikâ, otvorenost u laži i sjajna i naduvena ograničenost toga čoveka izdižu ga na čelo vojske. To što je vojska u Italiji bila sve odabran vojnik, što protivnici nisu želeli da se tuku i njegova detinjska drskost i samouverenost zadobivaju mu ratničku slavu. Nebrojena množina takozvanih slučajnosti prati ga svuda. Nemilost u koju je pao kod francuskih glavara koristila mu je. Njegovi pokušaji da promeni namenjeni mu put ne ispadaju mu za rukom: u Rusiji ga ne primaju u službu, niti uspeva da dobije mesto u Turskoj. Za vreme ratova u Italiji on se nekoliko puta nalazi na ivici propasti i svaki put se iznenadno izbavlja. Ruske trupe, upravo one koje mogu da sruše njegovu slavu, ne ulaze, iz raznih diplomatskih razloga, u Evropu dok je on tamo.

Kad se vratio iz Italije, on nalazi u Parizu vladu u onom procesu raspadanja u kome se ljudi što su dolazili na tu vladu neminovno uklanjaju s lica zemlje i uništavaju. I njemu se javlja sam po sebi izlaz iz tog opasnog položaja, a taj mu je izlaz apsurdna, bezrazložna ekspedicija u Afriku. Opet ga prate one iste takozvane slučajnosti. Nepristupna Malta predaje se bez ijednog metka; najneopreznije dispozicije krunišu se uspehom. Neprijateljska flota, koja posle ne propušta nijedan čamac,

propušta čitavu vojsku. U Africi se izvršuje nad gotovo nenaoružanim stanovnicima čitav niz zločina. I ljudi koji čine ta zločinstva, a naročito njihov vođ, uveravaju sebe kako je to divno, kako je to slava, kako je to nalik na Cezara i na Aleksandra Makedonskog.

Onaj ideal slave i veličine koji se sastojao u tome da ne samo ne treba ništa smatrati kao rđavo za sebe, nego se ponositi svakim svojim zločinom, pripisujući mu nerazumljiv natprirodni značaj – taj ideal, koji je imao da rukovodi tog čoveka i one ljude što su bili u vezi s njim, izrađuje se na dokolici u Africi. Sve što on radi ispada mu za rukom. Kuga se ne lepi za njega. Bezdušno ubijanje zarobljenika ne stavlja se njemu u krivicu. Detinjski nepromišljen, bezrazložan i neplemenit njegov odlazak iz Afrike, od drugova koji su bili u nevolji, upisuje mu se u zaslugu i opet ga neprijateljska flota dvaput propušta. Kad već sasvim zaluđen srećnim zločinima što ih je počinio, spreman za svoju ulogu, dolazi bez ikakva cilja u Pariz, tada je raspadanje republikanske vlade, koja ga je pre godinu dana mogla upropastiti, došlo do krajnosti i tada ga uzdiže samo to što se našao tu on, čovek čist od partija.

On nema nikakvog plana, on se svačega boji; ali se partije hvataju za njega i traže njegovo učešće.

Jedini on, sa svojim idealom slave i veličine, u Italiji i u Egiptu, sa svojim bezumnim obožavanjem samoga sebe, sa svojom drskošću u zločinima, sa svojom otvorenom laži – jedini on može da opravda ono što ima da se dogodi.

On je potreban na onom mestu koje ga očekuje i zato se on, gotovo nezavisno od svoje volje i pored sve svoje neodlučnosti, pored sveg odsustva plana, pored svih pogrešaka što ih čini, uvlači u zaveru kojoj je bio cilj da zauzme vlast i zavera se kruniše uspehom.

Njega uvlače u zasedanje glavarâ. On je poplašen i hoće da beži, jer smatra da je propao; pretvara se da je pao u nesvest; govori besmislice koje bi trebalo da ga upropaste. Ali glavari francuski, ranije oštroumni i gordi, a sad, opažajući da je njihova uloga odigrana, zbunjeni još više nego on, ne govore ono što je trebalo da kažu pa da se održe na vlasti a da njega upropaste.

Slučajnost, milioni slučajnosti daju mu vlast, i svi ljudi, kao da su se dogovorili, pomažu da se ta vlast utvrdi. Slučajnosti stvaraju karaktere tadašnjih glavara u Francuskoj, koji se njemu pokoravaju; slučajnosti stvaraju karakter Pavla I, koji priznaje njegovu vlast; slučajnost pravi protiv njega zaveru, koja mu ne samo ne šteti nego utvrđuje njegovu vlast. Slučajnost mu šalje u ruke vojvodu od Angijena i iznenadno ga nagoni da ga ubije, a nagoni ga upravo onim načinom koji je jači od svih ostalih načina, uveravajući svetinu kako on ima pravo, jer ima i moć. Slučajnost

čini da on napreže svu svoju snagu za ekspediciju u Englesku, koja bi ga svakako upropastila, ali nikako ne izvršuje tu svoju nameru, nego iznenadno napada na Maka sa Austrijancima, koji se predaju bez bitke. Slučajnost i genijalnost daju mu pobedu kod Austerlica i slučajno svi ljudi, ne samo Francuzi nego i sva Evropa, izuzimajući Englesku koja neće ni učestvovati u događajima što će se desiti, svi ljudi, pored sveg ranijeg užasavanja i gnušanja od njegovih zločina, sad priznaju vlast i titulu koju je sam sebi dao njegov ideal veličine i slave, koji se svima čini kao nešto divno i pametno.

Zapadne vojske, kao da su kušale svoju snagu spremale se za pokret što ih je čekao, nekoliko puta u 1805, 1806, 1807. i 1809. godini naginju na istok, sve više jačajući i rastući. U 1811. godini jedna grupa ljudi, sastavljena u Francuskoj, stapa se u jednu ogromnu grupu s narodima iz srednje Evrope. Uporedo sa uvećavanjem te grupe ljudi, sve se više razvija i jača pravdanje onog čoveka koji predvodi pokret. U toku desetogodišnjeg pripremnog perioda, koji je prethodio velikom pokretu, taj se čovek sastaje sa svim krunisanim glavama u Evropi. Demaskirani gospodari sveta ne mogu da istaknu nikakav razuman ideal protiv Napoleonovog ideala slave i veličine koji nije imao nikakvog smisla. Oni se nadmeću da mu pokažu svoje ništavilo. Pruski kralj šalje svoju ženu da laskanjem izmami naklonost velikog čoveka; austrijski car smatra kao milost što taj čovek prima u svoju ložnicu kćer bečkih ćesara; papa, čuvar svetinje narodâ, služi svojom religijom uzdizanju velikog čoveka. Sam se Napoleon ne sprema toliko za odigravanje svoje uloge koliko ga sve što je oko njega sprema da primi na sebe svu odgovornost za ono što se događa i što će se dogoditi. Nema postupka, nema sićušne prevare niti zločina koji bi on učinio a koji se u ustima onih što ga okružuju ne bi odmah oglasio kao veliki čin. Najlepša svečanost koju mogu da smisle za njega Germanci, to je svetkovanje Jene i Aueršteta. Nije samo on veliki, nego su veliki njegovi stari, i njegova braća, i njegovi pastorci i zetovi. Sve se to čini zato da se on liši poslednje snage razuma i da se spremi za svoju strašnu ulogu. I kad je bio spreman, spremne su bile i vojske.

Najezda navaljuje na istok, dostiže krajnji cilj – Moskvu. Prestonica je uzeta; ruska je vojska više satrvena nego što su ikad bile satrvene neprijateljske vojske u ranijim ratovima od Austerlica do Vagrama. Ali odjedanput, umesto onih slučajnosti i genijalnosti što su ga dotle tako jedna za drugom vodile neprekidnim nizom uspeha do unapred označenog cilja, javlja se nebrojena množina protivnih slučajnosti, od kijavice u Borodinu pa do mrazeva i do one varnice što je zapalila Moskvu; i, mesto genijalnosti, javlja se glupost i podlost kojima nema primera.

Najezda beži, vraća se nazad, ponovo beži, i sad su sve slučajnosti neprestano ne za nego protiv njega.

Izvršava se suprotan pokret sa istoka na zapad, veoma sličan ranijem pokretu sa zapada na istok. Oni isti pokušaji pokreta sa istoka na zapad, kao u godinama 1805, 1807. i 1809, prethode velikom pokretu; ono isto skupljanje u ogromnu grupu; onako isto pristajanje uz pokret naroda srednje Evrope; onakvo isto kolebanje na sredini puta i onakva ista brzina što se bliže primicalo cilju.

Pariz – krajnji cilj je dostignut. Napoleonova vlada i vojska srušena je. Sam Napoleon ne znači više ništa; sva njegova dela očevidno su jadna i gadna; ali opet dolazi zagonetna slučajnost: saveznici mrze Napoleona, u kome vide uzrok svojim nevoljama; kad je lišen sile i vlasti, kad je izobličen za zločinstva i podmukla dela, trebalo je da im izgleda onakav kakav im je izgledao pre deset godina i posle godinu dana – zlikovac izvan zakona. Ali, po nekoj čudnoj slučajnosti, to niko ne vidi. Njegova uloga nije još svršena. I tako čoveka koga su pre deset godina i posle godinu dana smatrali kao razbojnika šalju za dva dana hoda od Francuske, na ostrvo, koje mu se daje u svojinu s gardom i milionima koje mu za nešto plaćaju.

IV

Pokret narodâ počinje da se vraća u svoje obale. Talasi velikog pokreta su legli i na stišanom moru prave se krugovi, po kojima plove diplomati i zamišljaju kako su upravo učinili da se pokret stiša.

Ali se utišano more odjedanput uzburkava. Diplomatima se čini da su oni, njihova nesloga, uzrok tom novom naporu snaga; oni očekuju rat među svojim vladaocima; situacija im izgleda nerešljiva. Ali talas, čiji pokret oni osećaju, ne juri odande odakle ga oni očekuju. Diže se onaj isti talas, sa onog istog mesta odakle je pošao pokret – iz Pariza. Odigrava se poslednje uspljuskivanje pokreta sa zapada; uspljuskivanje koje treba da reši diplomatske teškoće na izgled nerešljive, i da učini kraj ratničkom pokretu toga perioda.

Čovek koji je opustošio Francusku, sâm, bez zavere, bez vojnika, dolazi u Francusku. Svaki stražar može da ga uhvati; ali čudnom slučajnošću ne samo što ga niko ne hvata, nego svi oduševljeno dočekuju čoveka koga su juče proklinjali i koga će proklinjati posle mesec dana.

Taj je čovek potreban još da opravda poslednji zajednički čin.

Čin je svršen. Odigrana je poslednja uloga.

Glumcu je zapoveđano da se svuče i da spere crnu šminku i rumenilo: više neće biti potreban.

I taj čovek nekoliko godina, u samoći na svom ostrvu, igra sam pred sobom žalosnu komediju spletkari i laže, pravdajući svoja dela onda kad to pravdanje već nije potrebno, i pokazuje celom svetu šta je bilo ono što su ljudi mislili da je snaga kad je nevidljiva ruka upravljala njime.

Kad je reditelj svršio dramu i svukao glumca on nam ga je pokazao:

– Pogledajte u što ste verovali! Evo ga! Vidite li sad da vas nije on pokretao, nego Ja?

Ali ljudi, zaslepleni snagom pokreta, nisu to zadugo razumeli.

Još veću doslednost i neminovnost predstavlja život Aleksandra I, one ličnosti koja je predvodila suprotan pokret sa istoka na zapad.

Šta treba onom čoveku koji bi, zaklanjajući ostale, bio na čelu tog pokreta sa istoka na zapad?

Treba mu da je pravičan, treba da se interesuje za evropsku stvar, ali da je to interesovanje izdaleka, nezamračeno sitničarskim interesima; treba mu da moralno nadvisuje svoje drugove – vladaoce iz onog vremena; treba da je krotka i privlačna ličnost, treba da ga je Napoleon lično uvredio. A to je sve kod Aleksandra I; sve su to spremile nebrojne

takozvane slučajnosti iz celog njegovog prošlog života: i njegovo vaspitanje, i liberalni počeci i savetnici koji su bili oko njega, i Austerlic, i Tilzit, i Erfurt.

U vreme narodnog rata ta je ličnost besposlena, jer nije potrebna. Ali čim se pojavljuje neophodnost opšteg evropskog rata, ta se ličnost u danom trenutku pojavljuje na svom mestu, udružuje evropske narode i vodi ih cilju.

Cilj je postignut. Posle poslednjeg rata 1815. godine Aleksandar se nalazi na vrhuncu vlasti kakvu ikad može čovek da ima. Pa kako je on upotrebljava?

Aleksandar I, evropski mirotvorac, čovek koji od svoje mladosti teži samo dobru svojih naroda, prvi pokretač liberalnih novina u svojoj otadžbini sad, kad reklo bi se, ima najveću vlast i zato mogućnost da ostvari dobro svojih naroda, kad Napoleon kroji u izgnanstvu detinjske lažne planove o tome kako bi usrećio čovečanstvo kad bi imao vlast – Aleksandar I, pošto je izvršio svoj zadatak i osetio na sebi ruku božju, odjedanput priznaje kako je ništavna ta prividna vlast, okreće glavu od nje, predaje je u ruke ljudima koje prezire i koji su prezreni, i samo kaže:

– „Не нам, не нам а Имену Твоему!“ I ja sam čovek kao i vi; ostavite me da živim kao čovek i da mislim o svojoj duši i o Bogu.

Kao što je sunce i svaki atom etera lopta, završena sama za sebe a u isti mah samo atom jedne celine nepojamne čoveku zbog svoje ogromnosti – isto tako i svaka ličnost nosi u samoj sebi svoje ciljeve, a nosi ih zato da posluži opštim, čoveku nepojamnim ciljevima.

Pčela koja je sedela na cvetu žacnula je dete. I dete se boji pčelâ i kaže da je pčelin cilj da žaca ljude. Pesnik uživa gledajući pčelu kako se upila u cvetnu čašicu i kaže da je pčelin cilj da usisava aromat iz cveća. Pčelar, videći kako pčela skupla cvetni prah i slatki sok i donosi ih u košnicu, kaže da je pčelin cilj da skuplja med.

Drugi pčelar, pošto je izbliže proučio roja, kaže da pčela skuplja prah i sok zato da othrani mlade pčele i da odgaji maticu i da je njen cilj da produži vrstu.

Botaničar opaža kako pčela preleće s prahom dvodomog cveta na tučak i oplođava ga, i botaničar nalazi da je to cilj pčelin. Drugi botaničar, posmatrajući seobu biljaka, vidi kako pčela pomaže toj seobi, i on će reći da je to pčelin cilj.

Ali se krajnji cilj pčelin ne iscrpljuje ni jednim, ni drugim, ni trećim ciljem, što ih je um čovečji kadar da otkrije. Što um čovečji više napreduje u otkrivanju tih ciljeva, tim je očevidnije da ne može shvatiti krajnji cilj.

Čoveku je pristupačno samo posmatranje one podudarnosti pčelinog života sa ostalim pojavama u životu. To isto treba reći o ciljevima istorijskih ličnosti i naroda.

V

Svadba Natašina, koja se 1813. godine udala za Bezuhova, bila je poslednji radostan dogđaj u staroj porodici Rostovih. Te iste godine umro je grof Ilja Andrejevič i, kao što to svakad biva, njegovom se smrću raspala stara porodica.

Događaji u poslednjoj godini: požar i bežanija iz Moskve, smrt kneza Andreje i očajavanje Natašino, pogibija Pećina, tuga grofičina, sve je to, kao udar za udarom, padalo na glavu staroga grofa. On, rekao bi čovek, nije shvatao i osećao je da nije kadar da shvati značaj sviju tih događaja, pa je, sagnuvši moralno svoju staru glavu, kao očekivao i tražio nove udare koji bi svršili s njim. On je izgledao čas poplašen i rasejan, čas neprirodno živahan i preduzimljiv.

Svadba Natašina beše ga za neko vreme zauzela svojom spoljašnjom stranom. On je naređivao kako će se spremiti ručkovi, večere i, kao što se videlo, hteo je da se pokaže veseo; ali njegovo veselje nije, kao ranije, prelazilo i na druge, nego je, naprotiv, budilo saučešće kod ljudi koji su ga poznavali i voleli. Pošto je Pjer otišao sa ženom, on se ućutao i počeo da se žali na čamu. Posle nekoliko dana razboleo se i legao u postelju. Još od prvih dana svoje bolesti, ma da su ga doktori tešili, video je da neće ustati.

Grofica je dve nedelje, ne svlačeći se, provela na naslonjači pored njegovog uzglavlja. Svaki put, kad bi mu dala medicinu, on bi je, jecajući i ćuteći, ljubio u ruku. Poslednji dan molio je ridajući da mu oproste žena i sin, koji se ne beše tu desio, što je upropastio imanje – glavnu krivicu koju je osećao na sebi. Pošto se pričestio i pošto su mu sveštali masla, on je mirno umro, i sutradan je u najmljenom stanu Rostovih bila gomila poznanika koji behu došli da ispune poslednju dužnost prema pokojniku. Svi ti poznanici, koji su toliko puta ručali i igrali kod njega, koji su mu se toliko puta nasmejali, sad su svi podjednako, osećajući u sebi neki prekor i ganutost, kao da se pravdaju pred kim, govorili: „Da, bilo kako mu drago, on je bio veoma divan čovek. Takvih ljudi nećeš danas naći... A ko nema svojih mana?...“

Upravo u ono vreme kad se stanje grofovo tako zapetljalo da se nije moglo znati čime će se to sve završiti ako potraje još godinu dana, on je iznenadno umro.

Nikolaj je bio s ruskom vojskom u Parizu kad mu je došla vest o očevoj smrti. On je odmah dao ostavku, pa, ne čekajući da mu se uvaži, uzeo odsustvo i došao u Moskvu. Za mesec dana posle grofove smrti potpuno se saznalo novčano stanje, i svi su se zaprepastili kad su saznali grdnu sumu

raznih podužica za koje niko nije ni slutio da ih ima. Dugova je bilo dvostruko više nego imanja.

Rodbina i prijatelji savetovali su Nikolaju da se odreče nasleđa. Ali je Nikolaj nalazio da odricanje nasleđa bilo kao prekor prema njemu svetoj uspomeni na oca, i zbog toga nije hteo ni da čuje za odricanje, nego je primio nasleđe sa obavezom da plati dugove.

Poverioci, koji su tako dugo ćutali, jer su za života grofova bili vezani onim zagonetnim ali silnim uticajem koji je imala na njih njegova meka dobrota, odjedanput svi počeše da traže dug sudskim putem. Kao što to obično biva, pojavi se utakmica ko će pre dobiti, i upravo oni ljudi što su, kao Mićenka i drugi, imali menice na koje nije uzet novac nego koje su im date kao pokloni, pokazali su se sad kao najbezdušniji poverioci. Nisu dali Nikolaju ni oka da otvori, ni da odahne; i oni što su, na izgled, žalili starca, koji je bio uzročnik njihove štete (ako je bilo štete), sad su nemilice navalili na očevidno prema njima nevinog mladog naslednika, koji je dragovoljno uzeo na sebe plaćanje dugova.

Nijedan način kojim se Nikolaj mislio isplesti nije mu ispao za rukom. Imanje je prodato na doboš u pola cene, a polovina dugova ostala je pri svem tom neisplaćena. Nikolaj je uzeo trideset hiljada rubalja što mu je zet Bezuhov ponudio u zajam da plati onaj deo dugova koje je smatrao kao prave, istinske dugove. A da ne bi za ostale dugove bio strpan u zatvor, kao što su mu pretili poverioci, on je ponovo stupio u službu.

Da ide u vojsku, gde je zastupao komandanta puka, to nije mogao zato što se sad mati uhvatila za sina kao za poslednju nadu u životu; i tako je on, mada nije voleo ostati u Moskvi među ljudima koji su ga ranije poznavali i mada je mrzeo građansku službu, primio u Moskvi mesto u građanskoj struci, skinuo svoju omiljenu uniformu i nastanio se s majkom i Sonjom u malom stanu na Sivcovom Vrašku.

Nataša i Pjer živeli su u to vreme u Petrogradu i nisu jasno znali u kakvom je položaju Nikolaj. Kad je uzajmio novac od zeta, Nikolaj se starao da sakrije od njega svoje siromašno stanje. Stanje Nikolajevo bilo je veoma rđavo zato što je sa svojih hiljadu dvesta rubalja plate ne samo morao da izdržava sebe, Sonju i majku, nego morao da izdržava majku tako da ona ne opazi da su siromašni. Grofica nije mogla da razume da može živeti bez one raskoši na koju je navikla od detinjstva, pa je stalno, ne znajući kako je to teško njenom sinu, tražila čas ekipaž koji nisu imali da ga pošalje po kakvu poznanicu, čas skupo jelo za sebe i skupo vino za sina, čas novac da iznenadi poklonom Natašu, Sonju i tog istog Nikolaja.

Sonja je vodila domaćinstvo, nadgledala tetku, čitala joj naglas, podnosila njene kaprise i prikriveno neraspoloženje, i pomagala Nikolaju da sakrije od grofice ono oskudno stanje u kome su se nalazili. Nikolaj je

osećao da se nikad ne može odužiti Sonji zahvalnošću za sve što čini njegovoj majci, ushićavalo ga je njeno strpljenje i odanost, ali je gledao da je se kloni.

On je nju u duši svojoj čisto prekorevao što je odveć savršena i što nema šta da joj prebaci. U njoj je bilo sve ono zbog čega se ceni čovek; ali je bilo malo onoga što bi ga prinudilo da je voli. I on je osećao kako je manje voli što je više ceni. On je nju uhvatio za reč u njenom pismu kojim mu je dala slobodu i sad se ponašao s njom tako kao da je sve ono što je bilo među njima već odavno zaboravljeno i da se nikako ne može ponoviti.

Stanje Nikolajevo bivalo je sve gore i gore. Misao da otplaćuje dugove od svoje plate bila je mašta. Ne samo što nije otplaćivao, nego je, da bi zadovoljio materine zahteve, pravio podužice. Nije video nikakvog izlaska iz svog položaja. Pomisao da se oženi bogatom naslednicom, kao što su mu predlagali rođaci bila mu je odvratna. Drugi izlaz iz njegovog položaja – materina smrt nije mu nikad padala na um. On nije ništa želeo, nije se ničem nadao i u dnu duše osećao je mračno i ozbilno uživanje u tome što bez roptanja snosi svoje stanje Gledao je da se kloni raznih poznanika s njihovim saučešćem i ponudama uvredljive pomoći, klonio se svake zabave i razonode, ni kod kuće se nije ničim zabavljao sem što je razmeštao karte sa svojom majkom, šetao ćuteći po sobi i pušeći lulu za lulom. Kao da je pažljivo čuvao u sebi ono mračno duševno raspoloženje u kome se jedino osećao kadar da podnosi svoje stanje.

VI

Početkom zime kneginjica Marija dođe u Moskvu. Iz onog što se govorilo po gradu doznala je u kakvom su stanju Rostovi i kako se „sin žrtvovao za svoju majku“, kao što govorahu po gradu. „Ja nisam od njega ni očekivala nešto drugo“ – rekla je u sebi kneginjica Marija, osećajući radosno kako se u njoj učvršćuje ljubav prema njemu. Sećajući se svojih prijateljskih i gotovo rodbinskih odnosa prema celoj porodici, ona je smatrala za svoju dužnost da ode k njima. Ali se bojala toga kad se seti svog poznanstva s Nikolajem u Voronježu. Ipak, nekoliko nedelja posle svog dolaska u Moskvu, ona se savladala i otišla Rostovima.

Nikolaj je prvi dočeka, jer se, idući grofici, moglo proći samo kroz njegovu sobu. Pri prvom pogledu u nju, na licu Nikolajevom, mesto radosti koju je kneginjica Marija očekivala da vidi, ogledao se izraz hladnoće, ozbiljnosti i ponosa, koji kneginjica nije ranije viđala. Nikolaj je upita za zdravlje, otprati je do majke, posede oko pet minuta, pa iziđe iz sobe.

Kad je kneginjica Marija izišla od grofice, Nikolaj je opet dočeka i veoma svečano i hladno isprati do predsoblja. Ne odgovori ni reči kad ona pomenu grofičino zdravlje. „Što se to vas tiče? Ostavite me na miru“, govorio je njegov pogled.

– I što tu tumara? Šta traži? Ne mogu da gledam te velike gospođe ni tu njihovu ljubaznost! – reče on glasno pred Sonjom, pošto se kneginjičine kočije udaljiše, jer, očevidno, ne beše kadar da se uzdrži od srdžbe.

– Ah, Nicolas, kako možeš tako da govoriš! – reče Sonja jedva skrivajući svoju radost. – Ona je tako dobra, i maman je tako voli.

Nikolaj nije ništa odgovorio i želeo je da više nikako i ne govori o kneginjici. Ali otkako ih je ona posetila, stara grofica je svaki dan nekoliko puta počinjala razgovor o njoj.

Grofica ju je hvalila, zahtevala da njen sin ode k njoj, govorila kako želi da je češće viđa, ali bi se uz to uvek oneraspoložila kad govori o njoj.

Nikolaj se trudio da ćuti kad mati govori o kneginjici, ali je njegovo ćutanje razdraživalo groficu.

– Ona je vrlo valjana i divna devojka – govorila je grofica – i ti treba da odeš k njoj. Svakako ćeš se videti s kim; a s nama ti je, mislim, dosadno.

– Ali ja to nimalo ne želim, mamice.

– Ovamo si želeo da je vidiš, a sad ne želiš.Ja tebe sinko, zbilja ne razumem. Čas ti je dosadno, čas odjedanput nećeš nikog da vidiš.

– Pa ja nisam rekao da mi je dosadno.

– Kako nisi, kad si sam rekao da je ne želiš ni videti. Ona je vrlo valjana devojka i uvek ti se sviđala; a sad odjedanput nekakvi rezoni. Sve krijete od mene.

– Ali ja ne krijem ništa, mamice.

– Da te molim da učiniš nešto neprijatno pa hajde, ali te molim da odeš i da je posetiš! To i pristojnost zahteva... Molila sam te, i sad ti više neću govoriti kad imaš tajne koje kriješ od majke.

– Pa otići ću, ako vi hoćete.

– Meni je svejedno; ja to želim tebe radi.

Nikolaj je uzdisao, grizao brkove i razmeštao karte, trudeći se da skrene materi pažnju na drugi predmet.

I drugog, i trećeg, i četvrtog dana ponavljao se taj isti razgovor.

Posle svoje posete Rostovima i onog neočekivanog, hladnog dočeka od Nikolajeve strane, kneginjica Marija je govorila sebi da je imala pravo što nije želela da ode prva Rostovima:

„Ja se nisam drugom čemu ni nadala“ – govorila je sebi, prizivajući u pomoć svoj ponos. „Mene se on nimalo ne tiče, ja sam samo htela da vidim staricu, koja je uvek bila dobra prema meni i kojoj ja za mnogo štošta dugujem.“ Ali se ona nije mogla umiriti takvim razmišljanjem: nju je, kad se seti svoje posete, mučilo neko osećanje nalik na kajanje. I pri svem tom što se tvrdo zarekla da ne ide više Rostovima i da to sve zaboravi, osećala se neprestano u nekom zagonetnom stanju. A kad bi se zapitala šta je to što je muči, morala je sama sebi priznati da je muči njen odnos prema Rostovu. Njegov hladan, učtiv ton nije poticao iz njegovog osećanja prema njoj (ona je to znala), nego je taj ton nešto skrivao. To nešto trebalo je da se objasni; i dokle to ne bude, ona je osećala da ne može biti mirna.

Oko polovine zime sedela je kneginjica Marija u učionici i pratila lekcije svog bratića, kad joj javiše da je došao Rostov. Tvrdo rešena da ne izda svoju tajnu i da ne pokaže svoju zabunu, ona pozva m-lle Bourienne i s njom zajedno iziđe u salon.

Na prvi pogled poznala je po Nikolajevom licu da je došao samo zato da ispuni dužnost pristojnosti, pa naumi da se i ona drži istog tona kojim se on njoj obrati.

Poveli su razgovor o grofičinom zdravlju, o zajedničkim poznanicima, o poslednjim ratnim novostima i, kad je prošlo onih deset minuta što ih zahteva učtivost, posle kojih može da se ustane, Nikolaj se digao i počeo se opraštati.

Kneginjica je, uz pripomoć m-lle Bourienne, držala razgovor vrlo dobro; ali upravo u poslednjem trenutku, onda kad je on ustao, nju beše tako umorio razgovor o onom što je se nije ticalo i tako je beše obuzela pomisao zašto je njoj jedinoj dato tako malo radosti u životu, da je u nastupu rasejanosti sedela nepomično, zagledavši se nekud napred svojim zračnim očima, i ne opažajući da je on ustao.

Nikolaj pogleda u nju, pa, želeći da se čini kako ne vidi da je ona rasejana, reče nekoliko reči m-lle Bourienne, pa opet pogleda u kneginjicu. Ona je sedela onako isto nepomično i na njenom nežnom licu ogledala se patnja. Njemu je odjedanput bi žao i učini mu se da je, možda, on uzrok bola koji se ogleda na njenom licu. On beše rad da joj pomogne, da joj kaže nešto prijatno; ali nije mogao da smisli šta da joj kaže.

– Zbogom, kneginjice! – reče on.

Ona se prenu, trže se i duboko uzdahnu.

– O, oprostite! – reče, kao da se probudi. – Vi već idete, grofe? Pa, zbogom! A jastuk grofici?

– Čekajte, sad ću ja doneti – reče m-lle Bourienne, i iziđe iz sobe.

Oboje je ćutalo, pogledajući, ponekad, jedno u drugo.

– Da, kneginjice – reče najzad Nikolaj, osmehujući se tužno – rekao bi čovek skoro je bilo, a koliko je vode proteklo otkako smo se videli prvi put u Bogučarovu. Kako nam se onda činilo da smo svi u nevolji, a ja bih dao ne znam šta kad bi se vratilo ono vreme... ali se ne vrati više.

Dok je on to govorio, kneginjica ga je nepomično gledala u oči svojim zračnim pogledom. Kao da se trudila da shvati tajni smisao njegovih reči, koji bi joj objasnio njegovo osećanje prema njoj.

– Da, da – reče ona – ali vi, grofe, ne treba da žalite za prošlošću. Kako ja shvatam vaš sadašnji život, vi ćete se njega uvek sa slašću sećati, jer to samoodricanje s kojim sad živite...

– Ja ne primam vaše pohvale – prekide je brzo on; – naprotiv, ja neprestano sebi prebacujem; ali ovaj razgovor nije nimalo zanimljiv niti veseo.

I njegov pogled opet dobi malopređašnji ozbiljan i hladan izraz, ali je kneginjica Marija već ugledala u njemu onog čoveka koga je poznavala i volela, i sad je govorila samo s tim čovekom.

– Ja sam mislila da ćete mi dopustiti da vam to kažem – reče ona. – Ja sam se tako sprijateljila s vama... i s vašom kućom, pa sam mislila da nećete smatrati da je moje saučešće neumesno; ali sam se prevarila – reče ona. Glas joj odjedanput zadrhta. – Ja ne znam – nastavi ona, pošto se pribra – zašto ste vi ranije bili drukčiji

– Ima hiljadama uzroka zašto (on udari naročito glasom na reč zašto). Hvala vam, kneginjice – reče on tiho. – Ponekad bude teško čoveku.

„Dakle, eto zašto! Eto zašto!“ govorio je unutarnji glas u duši kneginjice Marije. „Ne; nisam ja samo onaj veseo, dobar i otvoren pogled, niti samo lepu spoljašnjost zavolela na njemu; ja sam pogodila da on ima plemenitu, postojanu dušu, gotovu na samoodricanje“ – govorila je ona sebi. „Da, on je sad siromah, a ja sam bogata... Da, samo zbog toga... Da, kad toga ne bi bilo...“ I, sećajući se njegove ranije nežnosti i gledajući sad njegovo dobro, neveselo lice, ona odjedanput razumede šta je uzrok njegovoj hladnoći.

– A zašto, grofe, zašto – gotovo uzviknu ona i nehotice, primičući se k njemu. – Kažite mi, zašto. Treba da mi kažete.

On je ćutao.

– Ja ne znam, grofe, to vaše zašto – nastavi ona. – Ali mi je teško... To vam priznajem. Vi hoćete zbog nečeg da me lišite pređašnjeg prijateljstva. A mene to boli. – Suze joj behu u očima i u glasu. – Ja sam u svom veku tako malo bila srećna da mi je težak svaki gubitak... Oprostite mi, zbogom! – Ona odjedanput zaplaka i pođe iz sobe.

– Kneginjice! Stanite, tako vam boga! – uzviknu on, trudeći se da je zaustavi. – Kneginjice!

Ona se osvrte. Nekoliko sekundi gledali su ćuteći jedno drugome u oči, i ono što je toliko daleko i nemogućno odjedanput je postalo i blisko, i mogućno, i neminovno.

VII

U jesen 1814. godine oženio se Nikolaj kneginjicom Marijom i preselio se sa ženom, majkom i Sonjom u Gola Brda da tamo živi.

Za tri godine isplatio je, ne prodajući ženino imanje, zaostale dugove, a kad je dobio malo nasledstvo posle smrti jedne svoje rođake, platio je i Pjeru dug.

Za još tri godine, do 1820. godine, Nikolaj je tako uredio svoje novčano stanje da je kupio jedno malo imanje pored Golih Brda i vodio pregovore o otkupu očevog Otradnog, što mu je bio omiljen san.

On je počeo da vodi ekonomiju po potrebi i ubrzo se tako navikao na ekonomiju da mu je ona postala omiljen i gotovo jedini posao.

Nikolaj je bio prost ekonom, nije voleo novine, naročito engleske, koje su tada ulazile u modu, smejao se teorijskim spisima o ekonomiji, nije mario za fabrike, ni za skupe proizvode, ni za sejanje skupocenih žita i uopšte se nije bavio odelito nijednom granom ekonomije. Njemu je uvek bilo pred očima samo jedno, imanje, a ne kakva odelita njegova grana. A na imanju mu nije bio glavni predmet ni azot ni kiseonik, koji se nalaze u zemlji i u vazduhu, niti osobit plug ni đubre, nego ono glavno oruđe, čijom pomoću radi i azot, i kiseonik, i plug, i đubre, to jest, radnik-mužik. Kad se Nikolaj latio ekonomije i počeo da ulazi u razne grane njene, mužik je naročito privukao na sebe pažnju; njemu je mužik izgledao ne samo kao opyđe, nego i kao cilj i kao sudija. On je najpre posmatrao mužika, trudeći se da sazna šta je njemu potrebno i šta on smatra kao rđavo a šta kao zlo, i samo se pretvarao kao da on upravlja i zapoveda a u stvari se učio od mužika i postupanju, i govoru, i suđenju o tome šta je dobro a šta zlo. I tek kad je shvatio ukuse i težnje mužikove, kad je naučio da govori njegovim govorom i da razume tajni smisao njegovog govora kad je osetio da se srodio s njim, tek onda je počeo smelo da upravlja njime, to jest, da vrši prema mužicima samu onu dužnost čije se obavljanje tražilo od njega. I Nikolajeva ekonomija donosila je najsjajnije rezultate.

Kad je primio imanje na upravu, Nikolaj je odmah, bez pogreške, kao da je obdaren nekim darom proziranja, postavio za starešinu imanja, za kmeta i za pomoćnika kmetovog one iste ljude koje bi izabrali i sami mužici kad bi mogli birati i te njegove starešine nisu se nikad menjale. Pre nego što bi ispitivao hemijske osobine đubreta, pre nego što bi ulazio u „debet i kredit“ (kao što je voleo podrugljivo reći), on je utvrdio koliki je broj stoke kod seljaka, pa je na sve moguće načine uvećavao taj broj. Seljačke porodice potpomagao je u najvećoj meri i nije im dao da se dele.

Lenjivce, razvratnike i slabe gonio je podjednako i starao se da ih istera iz društva.

Kad se seje, kad se kosi seno i žanju žita on je sasvim jednako nadgledao i svoje i mužičke njive. I retko su kod koga domaćina njive bile tako dobro zasejane, letina tako sređena i tako mnogo donela kao kod Nikolaja.

S mužicima koji su bili kod njega kao domaća posluga nije mario da ima ma kakva posla, zvao ih je gotovanima i, kao što su govorili, raspustio ih i razmazio; kad je trebalo narediti ma šta što se ticalo domaćeg sluge, naročito kad ga je trebalo kazniti, on je bio neodlučan i savetovao se sa svima u kući; samo kad se domaći sluga mogao dati u vojnike mesto mužika, on je to činio bez i najmanjeg kolebanja. A kad je trebalo narediti ma šta što se tiče mužika tada se nije ni najmanje dvoumio. On je znao da će svaku njegovu naredbu odobriti svi, sem jednog ili nekolicine.

Kao što nije opterećivao niti kažnjavao čoveka samo zato što mu se to prohtelo, tako nije po svojoj ličnoj želji ni olakšavao čoveku niti ga nagrađivao. On ne bi umeo da kaže u čemu je merilo onoga što treba i što ne treba; ali je to merilo bilo u njegovoj duši čvrsto i nepokolebljivo.

On je često ljutito govorio o kakvom neuspehu ili neredu: „s našim ruskim narodom“ i zamišljao da ne može trpeti mužika.

Ali je svom snagom svoje duše voleo taj naš ruski narod i njegov život, i samo je zato i shvatio i usvojio onaj jedini put i način u ekonomiji koji je donosio dobre rezultate.

Grofica Marija bila je ljubomorna na svog muža zbog te njegove ljubavi i žalila što nije mogla u njoj da učestvuje; ali nije mogla da razume one radosti i srdžbe što mu ih donosi taj zaseban i njoj tuđ svet. Ona nije mogla da razume zašto on bude tako veoma veseo i srećan kad se, pošto je ustao zorom i proveo celo jutro u njivi ili na gumnu, vrati na čaj sa setve, kosidbe ili žetve. Ona nije razumevala šta njega tako ushićuje kad sa oduševljenjem priča o bogatom mužiku Matveju Jermišinu kako je svu noć sa svojim ukućanima vozio snopove i, kad ni kod koga nije još sređeno, kod njega je već sadeveno u krstine. Ona nije razumevala zašto se njemu tako radosno smeši brk i namiguje oko kad pređe od prozora na balkon i pogleda kako pada topla sitna kišica na ovas koji je već počeo da se suši, ili kad vetar u kosidbi ili žetvi rastera oblak koji je pretio olujinom i zašto on, kad dođe s gumna, sav crven, od sunca i znoja, s mirisom pelena i kičice u kosi, radosno trlja ruke i veli: „E, još koji dan, pa će i moje i mužičko biti sve na gumnu.“

Još je manje mogla da razume zašto on, koji je tako dobra srca i uvek gotov da joj ispuni želju, počne gotovo da očajava kad mu ona isporuči molbe kakvih žena ili mužika koji su se njoj obraćali da ih oslobodi od

kuluka, zašto je on, taj dobri Nicolas, uporno odbija i srdito je moli da se ne meša u tuđ posao. Ona je osećala da on ima neki zaseban svet koji strasno voli, s nekakvim zakonima koje ona ne razume.

Kad mu je ona ponekad, trudeći se da ga razume, govorila o njegovoj zasluzi koja je bila u tome što čini dobro svojim podanicima, on se ljutio i odgovarao: „Ali ni najmanje: meni to nikad ni na um ne pada; i njihovog dobra radi to neću učiniti. To dobro svog bližnjeg, sve je to poezija i ženske priče. Ja hoću da se naša deca ne potucaju po svetu; hoću da uredim naše imanje dok sam živ; to je sve. A za to je potreban red, potrebna strogost... Eto to!“ – govorio je on, stežući sangvinično svoju pesnicu. – „I, razume se, pravičnost“ – dodao bi; – „jer ako je seljak go i gladan, i ako ima samo jednog konjića, onda ne uradi ni meni ni sebi.“

I svakako zato što se Nikolaj nije usuđivao ni da pomisli da radi nešto za druge, za vrlinu, sve mu je, što je god radio, bilo napredno: njegvo se imanje brzo uvećavalo; obližnji mužici dolazili su da ga mole da ih otkupi, i dugo se posle njegove smrti čuvao u narodu lep spomen o njegovoj upravi. „To je bio domaćin... Prvo mužički posao, pa onda svoj. Ali nije ni kroz prste gledao.Jednom reči – domaćin!“

VIII

Jedino što je Nikolaja, ponekad, mučilo u njegovoj ekonomiji bila je njegova plahovitost i uz nju njegova stara husarska navika da udari rukom. U prvo vreme on nije u tome nalazio ništa za osudu, ali se druge godine posle ženidbe odjedanput promenilo njegovo mišljenje o raspravljanju takve vrste.

Jednom u leto pozvan je iz Bogučarova kmet koji beše zamenio umrlog Drona, okrivljen za razne prevare i neurednosti. Nikolaj je izišao pred njega na vrata i, na prve odgovore kmetove, začuli su se u tremu vika i udarci. Kad je došao kući da doručkuje, Nikolaj je prišao ženi koja je sedela sagnuvši nisko glavu nad đerđevom i poče joj, po običaju, pričati sve što ga je tog jutra zanimalo, pa, između ostaloga, i o bogučarovskom kmetu. Grofica Marija je crvenela, bledela i stezala usne, sedeći sve onako oborene glave i ništa ne odgovarajući na muževljevo pričanje.

– Bezobrazna hulja! – govorio je on i padao u vatru čim ga se samo setio. – Hajde, da mi je kazao da je bio pijan, pa nije video... Ali šta je tebi Marie? – upita odjedanput on.

Grofica Marija je podigla glavu, htela nešto da kaže, ali se opet brzo sagla i skupila usne.

– Šta je? Šta ti je, draga moja?... – Ružna grofica Marija uvek bi se prolepšala kad plače. Ona nikad nije plakala od bola ni od jeda, nego uvek od tuge i žalosti. I kad je plakala, njene zračne oči dobijale su neiskazanu draž.

Čim ju je Nikolaj uzeo za ruku, ona se nije mogla uzdržati, nego je zaplakala.

– Nicolas, ja sam videla... on je kriv, ali ti, zašto ti! Nicolas! – I ona pokri lice rukama.

Nikolaj je ćutao, jako pocrveneo, odmakao se i počeo da hoda po sobi ćuteći. On je razumeo zašto ona plače; ali se nije mogao naprečac složiti u svojoj duši s njom da je rđavo ono našto je od detinjstva navikao i što je smatrao kao nešto sasvim obično.

„Da li su to ljubaznosti, ženske priče, ili ona ima pravo?“ – pitao se on. Pa, pošto nije sam rešio to pitanje, on je još jednom pogledao u njeno ucveljeno i milo lice i odjedanput razumeo da je ona imala pravo, a da je on već odavno kriv i pred samim sobom.

– Marie – rekao je tiho, prilazeći k njoj – to više nikad neće biti; dajem ti reč. Nikad – ponovio je potresnim glasom, kao dečko koji moli da mu oproste.

Grofici su još jače grunule suze iz očiju. Ona je uzela muža za ruku i poljubila je.

– Kad si razbio kameju, Nicolas? – upitala je ona da bi promenila razgovor i zagleda se u njegovu ruku na kojoj je bio prsten s Laokonovom glavom.

– Sad; opet to. Ah, Marie, ne smominji mi to. – On je opet planuo. – Dajem ti časnu reč da to više neće biti. I neka me to uvek podseća – rekao je i pokazao na razbijen prsten.

Otada je Nikolaj, čim bi mu u objašnjavanju s kmetovima i nastojnicima jurnula krv u lice a ruke se počele stezati u pesnice, obrtao razbijen prsten na prstu i obarao oči pred čovekom koji ga je naljutio. Ali se opet jedanput, dvaput u godini zaboravljao i tada bi, kad dođe ženi, priznavao svoju pogrešku i opet davao reč kako je to sad bilo poslednji put.

– Ti me, Marie, zacelo prezireš – rekao bi joj on; – to i zaslužujem.

– Kad vidiš da nisi kadar uzdržati se, ti se ukloni, ukloni se što brže – govorila mu je neveselo grofica Marija, starajući se da ga uteši.

U plemićkom svetu u guberniji Nikolaja su poštovali, ali ga nisu voleli. Njega nisu zanimali interesi plemstva. I zbog toga su ga jedni smatrali kao naduvena, a drugi – kao glupa čoveka. On je leti, počevši od proletnjeg sejanja pa do žetve, provodio sve vreme u poslu oko ekonomije. A u jesen se sa onakvom istom ozbiljnošću s kakvom se zanimao oko ekonomije odavao lovu i bavio se po mesec i po dva meseca u lovu sa svojim lovcima. Zimi je išao po ostalim selima, ili se zanimao čitanjem. Čitao je poglavito istorijske knjige, koje je svake godine nabavljao za izvesnu sumu. Kao što je govorio, sastavljao je samo ozbiljnu biblioteku i odredio sebi kao pravilo da pročita sve knjige što ih kupi. Često je sedeo, ozbiljan, u kabinetu i predao se u to čitanje, koje je, isprva, uzeo na sebe kao dužnost, a koje mu je, posle, postalo uobičajeno zanimanje, u čemu je naročito uživao, svestan da se zanima ozbiljnim poslom. Sem što bi odlazio nekud poslom, većinom je provodio zimi vreme kod kuće, navikavao se na porodicu i ulazio u sitne odnose između majke i dece. Sa ženom se slagao sve bolje i bolje i svakog dana nalazio u njoj nova duševna blaga.

Sonja je, otkako se Nikolaj oženio, živela u njegovoj kući. Još pred svoje venčanje Nikolaj je, okrivljujući sebe a hvaleći Sonju, ispričao svojoj ženi sve što je bilo između njega i nje. Molio je kneginjicu Mariju da bude ljubazna i dobra prema njegovoj rođaci. Grofica Marija osećala je potpuno krivicu svog muža; osećala je i svoju krivicu pred Sonjom; pomišljala je kako je njeno imovno stanje uticalo na Nikolajev izbor, nije mogla ništa da prebaci Sonji i želela je da je voli; ali ne samo što je nije volela, nego je često nalazila u svojoj duši zlobu prema njoj i nije mogla da je savlada.

Jedanput je razgovarala sa svojom prijateljicom Natašom o Sonji i o tome kako je nepravična prema njoj.

– Znaš šta – rekla joj je Nataša: – ti si, eto, mnogo čitala Jevanđelje; ima u njemu jedno mesto upravo o Sonji.

– Koje? – upitala je začuđeno grofica Marija.

– „Ko je bogat tome će se dati, a od siromaha će se oduzeti“, sećaš li se? Ona je – siromah; a zašto? ne znam; možda što nema egoizma – ne znam; ali se od nje sve oduzima i sve je oduzeto. Meni je nje, ponekad, strašno žao; ja sam ranije jako želela da se Nicolas oženi njome ali kao da sam uvek predosećala da to neće biti. Ona je jalov cvet; znaš, kao na jagodi. Nekad je žalim, a nekad pomišljam da ona to ne oseća onako kako bismo mi osetile.

I pri svem tom što je grofica Marija tumačila Nataši kako te reči u Jevanđelju treba tumačiti drukčije, ona se, gledajući Sonju, slagala s tumačenjem Natašinim. I doista je izgledalo da Sonji nije težak njen položaj i da se ona sasvim pomirila s tim što joj je namenjeno da bude jalov cvet. Izgledalo je da ona nije toliko marila za ličnosti, koliko za svu porodicu. Ona se, kao mačka, navikla na kuću, a ne na ljude. Ona je dvorila staru groficu, milovala i mazila decu, bila uvek gotova da učini one sitne usluge koje je bila kadra učiniti, ali je to sve primano nerado ili sa suviše slabom zahvalnošću...

Spahijski dvor u Golim Brdima bio je iznova opravljen, ali već ne onako gospodski kao za vreme pokojnog kneza.

Građevine počete u vreme oskudice bile su više nego proste. Ogromna kuća na starom kamenom temelju bila je drvena, olepljena samo iznutra. U toj velikoj, prostranoj kući, s neobojenim podom od dasaka, bili su najobičniji tvrdi divani i naslonjače, stolovi i stolice od domaće brezovine koje su izradili domaći stolari. Kuća je bila prostrana, sa sobama za mlađe i odeljenjima za goste.

Ponekad je rodbina Rostovih i Bolkonskih dolazila da gostuje u Golim Brdima, dolazile su čitave porodice sa svojim konjima i kolima, s desetinama slugu, i provodile po nekoliko meseci. Sem toga, sastajalo se do stotinu gostiju četiri puta u godini, o imendanu i rođendanu domaćinovom i domaćičinom, i gostovalo po dan-dva. A za ostalo vreme u godini tekao je mirno pravilan život sa običnim poslovima, čajevima, doručcima, ručkovima i večerama od domaćih proizvoda.

IX

Bilo je uoči zimskog sv. Nikole, 5. decembra 1820. godine. Te godine Nataša je s decom i s mužem gostovala kod brata otkako je nastala jesen. Pjer je bio u Petrogradu, kuda beše otišao nekim svojim naročitim poslom, kako je rekao, na tri nedelje, pa tamo sad već i sedmu boravi. Očekivali su ga svaki čas.

Sem porodice Bezuhovih, beše 5. decembra u gostima kod Rostovih još i stari prijatelj Nikolajev, Vasilije Fjodorovič Denisov, general u ostavci.

Nikolaj je znao da će 6. decembra, na svoj imendan, kad se budu iskupili gosti, morati da skine bešmet*148 pa da obuče sjurtuk, tesne čizme, uzane u prstima, i da ide u novu crkvu koju je on ozidao, pa posle da prima čestitanja i da nudi zakuskom i razgovara o izborima u plemstvu i o letini; ali je smatrao da još ima pravo da provede uoči tog dana kao obično. Do ručka Nikolaj je pregledao račune svoga nastojnika iz rjazanskog sela od imanja ženinog bratića, napisao dva poslovna pisma i prošetao se do gumna, pa do staje za stoku i do konjušnice. Pošto je preduzeo mere protiv opšteg pijanstva, koje se očekivalo sutra zbog velikog praznika, došao je na ručak i, ne dospevši da progovori nasamo sa ženom, seo za dug sto postavljen za dvadeset osoba, oko koga se behu iskupili svi ukućani. Za stolom je bila njegova mati, starica Belova koja je živela kod nje, njegova žena, troje dece, guvernanta, guverner, Nikoluška sa svojim guvernerom, Sonja, Denisov, Nataša, njeno troje dece, njihova guvernanta i starčić Mihailo Ivanič, arhitekt pokojnog kneza, koji je živeo u Golim Brdima odmarajući se.

Grofica Marija je sedela na drugom kraju stola. Čim je njen muž seo na svoje mesto, ona je, po onom gestu kojim je skinuo servijetu i brzo premestio čašu i rakijsku čašicu što su pred njim stajale, zaključila da je zlovoljan, kao što to biva ponekad s njim, osobito pre supe i kad dođe na ručak pravo s rada. Grofica Marija je poznavala vrlo dobro to njegovo raspoloženje, pa je, kad je sama dobre volje, mirno čekala dok on pojede supu i tada počinjala da razgovara s njim i prinuđavala ga da prizna kako je neraspoložen bez razloga; ali je sad sasvim zaboravila to svoje posmatranje; bilo joj je teško što se luti na nju bez uzroka i osećala se nesrećna. Ona ga upita gde je bio. On odgovori. Ona ga opet upita je li sve u redu u domaćinstvu. On se neprijatno namršti od njenog neprirodnog tona i brzo odgovori. „Dakle, nisam se prevarila“ – pomislila je grofica Marija; „ali zašto se on na mene ljuti?“ U tonu kojim joj je odgovorio grofica Marija je čula neraspoloženje prema sebi i želju da razgovor

148 Tatarska kratka gornja haljina.

prekine. Osećala je da su njene reči neprirodne; ali se nije mogla uzdržati da ne postavi još nekoliko pitanja.

Zahvaljujući Denisovu, razgovor je za ručkom ubrzo postao opšti i veseo, i grofica Marija nije razgovarala s mužem. Kad su ustali iza stola i došli da pozdrave staru groficu, grofica Marija je, pružajući ruku mužu, upitala zašto se na nju ljuti.

– Tebi uvek dolaze čudne misli; ni pomislio nisam da se ljutim – rekao je on.

Ali je reč „uvek“ odgovorila Mariji: „Da, ljutim se, a neću da kažem“.

Nikolaj je živeo sa svojom ženom tako lepo da čak ni Sonja ni stara grofica, koje su iz ljubomore želele neslogu među njima, nisu mogle naći razloga za prebacivanje; ali su se i među njima dešavali trenuci neprijateljstva. Ponekad, upravo posle najsrećnijih dana, naiđe na njih, odjedanput, neka otuđenost i neprijateljstvo; to se, najčešće, pojavljivalo kad je grofica Marija bremenita. Sad se ona nalazila u tim danima.

– E messieurs et mesdames149 – reče Nikolaj glasno i kao veselo (grofici Mariji učini se da on to tako reče navalice, da nju uvredi) – ja sam od šest sati na nogama. Sutra se treba mučiti, a sad se treba odmoriti.

I, ne rekavši više ništa grofici Mariji, ode u mali salon i leže na divan. „Eto, uvek tako!“ pomisli grofica Marija. „Sa svakim razgovara, samo ne sa mnom. Vidim, vidim da sam mu mrska. Osobito u ovom stanju.“ Ona pogleda svoj veliki trbuh i u ogledalu svoje bledo-žuto i omršalo lice, sa očima krupnijim nego što su ikad bile.

I sve joj postade neprijatno: i vika, i smeh Denisovljev, i razgovor Natašin, a naročito onaj pogled koji Sonja brzo baci na nju.

Sonja je uvek bila prvi razlog koji je grofica Marija uzimala za svoju ljutnju.

Pošto je posedela s gostima i kad je videla da ne razume ništa od onog što razgovaraju, ona je lagano izišla i otišla u dečju sobu.

Deca su na stolicama putovala u Moskvu, pa pozvaše i nju da ide s njima. Ona sede, poigra se s njima, ali je neprestano mislila o mužu i o njegovoj ljutnji bez uzroka. Ona ustade i, s naporom stajući na prste, pođe u mali salon.

„Možda ne spava; objasniću se s njim“ – rekla je u sebi.

Andrjuša, stariji sinčić, imitirajući je, pošao je za njom na prstima. Grofica Marija nije ga spazila.

149 Gospodo i gospođe.

– Chère Marie, il dort, je crois; il est si fatiguè150 – reče (kako se učini grofici Mariji) u velikom salonu Sonja koju je svud sretala. – Da ga Andrjuša ne probudi.

Grofica Marija se osvrte, vide da Andrjuša ide za njom, vide da Sonja ima pravo i upravo zbog toga planu i, očevidno, jedva se uzdrža da joj ne kaže grubu reč. Ona joj ne reče ništa, pa, da ne bi poslušala Sonju, mahnu rukom Andrjuši da ne viče a da ide za njom, i približi se vratima. Sonja iziđe na druga vrata. Iz sobe u kojoj je Nikolaj spavao čulo se njegovo ujednačeno, njegovoj ženi do najmanjih nijansa poznato disanje. Slušajući to disanje, ona je gledala pred sobom njegovo glatko, lepo čelo, brkove, celo lice, u koje je vrlo često dugo gledala kad je spavao, u noćnoj tišini. Nikolaj se odjedanput promeškolji i zastenja. A u tom istom trenutku viknu Andrjuša na vratima:

– Tatice, evo mamice.

Grofica Marija poblede od straha i poče davati znake sinu. On ućuta i to ćutanje potraja jedan trenutak, strašan za groficu Mariju. Ona je znala kako Nikolaj nije voleo da ga bude. Odjedanput se ču unutra novo stenjanje, pokret i zlovoljan glas Nikolajev:

– Ne daju ti ni trenutka mira! Jesi ti, Marie? Zašto si ga dovela ovamo?

– Došla sam samo da pogledam, nisam ga videla... oprosti...

Nikolaj se nakašlja i ućuta. Grofica Marija ode od vrata i odvede sina u dečju sobu. Posle pet minuta, mala, crnooka trogodišnja Nataša, očeva ljubimica, kad ču od brata da tatica spava i da je mamica u salonu, otrča ocu, a mati je i ne spazi. Crnooka devojčica slobodno škripnu vratima, priđe energičnim malim koracima svojih zatubastih nožica divanu, pogleda kako leži otac okrenut leđima k njoj, prope se na prste i poljubi oca u ruku koju beše poturio ispod glave. Nikolaj se osvrte s nežnim osmehom na licu.

– Nataša, Nataša! – ču se pred vratima uplašen šapat grofice Marije. – Tatica hoće da spava.

– Neće, mama, on neće da spava – odgovori pouzdano mala Nataša. – On se smeje.

Nikolaj spusti noge, diže se i uze kćer u ruke.

– Uđi, Maša – reče ženi.

Grofica Marija uđe u sobu i sede pored muža.

– Ja nisam ni videla kako je za mnom dotrčala – reče ona bojažljivo. – Ja sam onako.

150 Draga Marija, on, mislim, spava; veoma je umoran.

Nikolaj, držeći jednom rukom kćer, pogleda u ženu i kad vide izraz krivice na njenom licu, on je drugom rukom zagrli i poljubi u kosu.

– Mogu li da poljubim mamu? – upita Natašu.

Nataša se stidljivo osmehnu.

– Još – reče mu ona i zapovednički pokaza ručicom ono mesto gde je Nikolaj poljubio ženu.

– Ja ne znam po čemu ti misliš da sam ja zlovoljan – reče Nikolaj, odgovarajući na pitanje za koje je znao da je u duši njegove žene.

– Ti ne možeš zamisliti kako sam ja nesrećna, usamljena kad si ti takav. Sve mi se čini...

– Marie, ostavi te gluposti. Kako te nije stid – reče joj on veselo.

– Čini mi se da me ti ne možeš voleti što sam tako ružna... i onako već... a sad... u ovom sta...

– O, kako si smešna! Žena nije po lepoti mila, nego po miloti lepa. Ljudi samo neku Malvinu i njoj slične vole zato što su lepe; ali zar da ženu volim? Ja ne volim, nego onako, ne znam kako da ti kažem. Kad tebe nema i kad ovako između nas neka mačka protrči, ja sam ti kao izgubljen i ništa ne umem. Pa evo, volim li ja svoj prst? Ne volim ga, ali pokušaj da ga odsečeš...

– Ne, ne kažem, ali mi se čini... Dakle, ti se ne ljutiš na mene?

– Strašno se ljutim – reče on smešeći se, pa ustade, popravi kosu i poče da hoda po sobi.

– Znaš li, Marie, o čemu sam mislio? – poče on sad, pošto se pomirio sa ženom, odmah da misli glasno pred njom. On nije pitao da li ona hoće da ga sluša; njemu je to bilo svejedno. Njemu je došla misao, dakle i njoj. I on joj reče kako je naumio da nagovori Pjera da ostane kod njih do proleća.

Grofica Marija ga je slušala, pravila primedbe, pa počela i ona glasno da kazuje svoje misli. Njene misli behu o deci.

– Kako se već sad poznaje žensko – reče ona na francuskom, pokazujući na malu Natašu. – Vi prebacujete nama, ženama, da smo nelogične. Eto naše logike. Ja kažem: „tata hoće da spava“ a ona odgovara: „neće, on se smeje.“ I ona ima pravo – reče grofica Marija, smešeći se srećno.

– Da, da! – reče Nikolaj i uze kćer na svoju snažnu ruku, visoko je diže, posadi je na rame, uhvati je za nožice i poče tako da hoda s njom po sobi. I na ocu i na kćeri behu podjednako glupo zadovoljna lica.

– A znaš li da ti možeš biti nepravičan? Ti i suviše nju voliš – šapnu na francuskom grofica Marija.

– Da, ali šta ću da radim?... Staram se da to ne pokažem...

Utom se u tremu i predsoblju ču kako se otvoriše vrata i čuše se koraci kao da neko dođe.

– Neko je došao.

– Uverena sam da je Pjer. Idem da vidim – reče grofica Marija i iziđe iz sobe.

Za vreme njenog odsustva Nikolaj je, kaskajući, nosio kćer unaokolo po sobi. Kad se već zadihao, brzo skide s ramena zasmejanu devojčicu i prigrli je na grudi. Njegovo kaskanje beše ga podsetilo na igru, pa je, gledajući u njeno detinje, okruglo, srećno lice, pomišljao kakva će ona biti kad je on, kao već starčić, počne da izvodi i da igra s njom mazurku, kao što je njegov pokojni otac igrao Danila Kupera s ćerkom.

– On je, on, Nicolas! – reče grofica Marija vraćajući se u sobu posle nekoliko trenutaka. Sad je naša Nataša oživela. Trebalo je videti radost i šta je on odmah dobio zato što se tako zadržao... Hajdemo brže, hajdemo! Ta rastanite se već jednom! – reče ona smešeći se i gledajući devojčicu kako se privija uz oca. Nikolaj iziđe, vodeći kćer za ručicu. Grofica Marija ostade sama u salonu. – Nikad, nikad ne bih verovala da žena može biti ovako srećna! – prošaputa ona za sebe. Lice joj se razvedri od smeha; ali u isti mah uzdahnu i u njenom dubokom pogledu videla se tiha seta. Kao da je, sem one sreće koju je osećala, bila druga, u ovom životu nedostižna sreća, koje se ona i nehotice setila tog trenutka.

X

Nataša se udala rano u proleće 1813. godine i 1820. godine već je imala tri kćeri i jednog sina, koga je želela i koga je sad sama dojila. Ona se popunila i raskrupnjala, tako da je u toj sad snažnoj majci teško bilo poznati pređašnju tanku, vižljavu Natašu. Crte njenog lica postale su određene i u njima se ogledala mirna blagost i jasnoća. Na njenom licu nije bilo, kao ranije, onog plamena živahnosti koji je neprestano buktao i činio je dražesnom. Sad se često videlo samo njeno lice i telo, a duša se nije nikako videla. Videla se samo snažna, lepa i rodna ženka. Vrlo se retko zapaljivao sad u njoj raniji oganj. To se dešavalo samo onda kad bi joj, kao sad, dolazio muž s puta, kad bi ozdravljalo dete, ili kad bi s groficom Marijom pomenula kneza Andreju, (s mužem nije nikad govorila o njemu, jer je mislila da je on ljubomoran na uspomenu kneza Andreje) i, vrlo retko, kad bi je nešto slučajno navelo na pevanje, koje je sasvim ostavila pošto se udala. I u tim retkim trenucima kad se ranija vatra raspali u njenom sad razvijenom, lepom telu ona je bila još lepša nego pre.

Otkako se udala, Nataša je živela s mužem u Moskvi, u Petrogradu, u selu kraj Moskve, i kod majke, to jest kod Nikolaja. U društvu slabo su viđali mladu groficu Bezuhovu, pa i oni što su je videli nisu bili njome zadovoljni. Ona nije bila ni mila, ni ljubazna. Nije što je Nataša volela samoću (ona nije znala da li je volela samoću ili nije, njoj se, čak, činilo da nije), nego je ona bivala bremenita, rađala i dojila decu i uzimala učešća u svakom trenutku muževljevog života, a tim potrebama nije mogla odgovarati drukčije već da se odreče sveta. Svi koji su poznavali Natašu pre njene udaje čudili su se promeni koja se dogodila na njoj kao nečem neobičnom. Jedino je stara grofica, po svom materinskom osećanju, razumela da svi nastupi Natašini potiču samo otuda što joj je potrebno da ima porodicu, da ima muža, kao što je, ne toliko od šale, koliko u istini, vikala u Otradnom – samo se mati čudila što se čude ljudi koji nisu razumevali Natašu i govorila kako je ona uvek znala da će Nataša biti primerna žena i majka.

– Ona samo ide do krajnosti u svojoj ljubavi prema mužu i deci – govorila je stara grofica – tako da je to već glupo.

Nataša se nije držala onog zlatnog pravila koje propovedaju mudri ljudi, naročito Francuzi, da devojka, kad se uda, ne treba da se zapušta, ne treba da zanemaruje svoje talente, nego treba da se još više nego dok je bila devojka zanima svojom spoljašnjošću, treba da privlači muža onako isto kao što je privlačila i pre udaje. Nataša je, naprotiv, odjedanput zanemarila sve svoje čari, od kojih je jedna bila neobično jaka, a to je –

pevanje. Ona ga je zato i ostavila što je ono jako očaravalo. Nataša se nije brinula ni o svojim manirima, ni o delikatnosti svog govora, niti o tome da se pokaže mužu u najlepšim pozama, ni o svojoj toaleti, ni o tome da ne dosađuje svojim zahtevima. Ona je radila sve što je protivno tim pravilima. Osećala je da bi one čari koje je ranije, instinktom naučena, upotrebljavala, bile sad samo smešne u očima njenog muža, kome se ona od prvog trenutka predala sva – to jest, svom svojom dušom, ne ostavivši nijednog kutića skrivenog od njega. Ona je osećala da se njena veza s mužem ne drži onim poetskim osećanjima koja su privukla njega k njoj, nego se drži nečim drugim, što je neodređeno, ali čvrsto, kao što je čvrsta veza njene vlastite duše s telom.

Zavijati kovrdžice, oblačiti robrone i pevati romanse zato da privuče sebi svog muža, to se njoj činilo isto onako neobično kao kititi se zato da se sama sebi svidi. A kititi se zato da se svidi drugima, to bi joj, možda, i bilo prijatno (ona to nije znala), ali za to nije imala nimalo vremena. Glavni uzrok zbog koga se nije zanimala ni pevanjem, ni toaletom, ni razmišljanjem šta će reći, bio je u tome što nikako nije imala kad da se bavi time.

Zna se kako je čovek kadar zagnjuriti se sav u jedan predmet, pa ma kako izgledao on sićušan. A zna se i to da nema predmeta tako sićušnog koji ne bi, kad se koncentriše na njega sva pažnja, razrastao do beskrajnosti.

Predmet u koji se Nataša sasvim zagnjurila bila je porodica, to jest muž, koga je trebalo držati tako da pripada samo njoj, kući – i deca, koju trebalo nositi, rađati, othraniti i odgajiti.

I, što je više ulazila, ne pameću, nego svom dušom, svim svojim bićem, u predmet koji ju je zanimao, time se sve više taj predmet razrastao pod njenom pažnjom i sve joj se činila slabija i manja njena snaga, tako da je svu svoju snagu koncentrisala na jedno isto, pa opet nije stizala da uradi sve ono što joj se činilo da je potrebno. Razgovori i razmišljanja o ženskim pravima o odnosima između muža i žene, o njihovoj slobodi i pravima, iako se nisu još nazivali pitanjima kao sad, bili su i onda isti ovakvi kao i sad; ali ta pitanja ne samo što nisu zanimala Natašu, nego ih ona nije nimalo razumevala.

Ta su pitanja, i onda kao i sad, postojala samo za one ljude što u braku vide jedino uživanje koje dobijaju supruzi jedno od drugog, to jest jedino načela braka, a ne sav njegov značaj, koji se sastoji u porodici.

Ta razmišljanja i sadašnja pitanja, slična pitanjima o tome na koji se način može dobiti što više zadovoljstva od ručka, nisu postojala ni onda kao što ni sad ne postoje za ljude kojima je cilj ručka hrana, a cilj supružanstva – porodica.

Ako je cilj ručka – nahraniti telo, onda će onaj koji odjedanput pojede dva ručka postići, možda, veliko zadovoljstvo, ali neće postići cilj, jer želudac neće svariti oba ručka.

Ako je cilj braka – porodica, onda će onaj koji zaželi da ima mnogo žena (ili žena muževa) dobiti, možda, mnogo zadovoljstva, ali neće nikako imati porodicu.

Ako je cilj ručka hranjenje, a cilj braka – porodica, onda se celo pitanje rešava samo time da ne treba jesti više nego što želudac može da svari i da ne treba imati više žena niti muževa sem onoliko koliko je potrebno za porodicu, to jest, jednu ženu i jednog muža. Nataši je bio potreban muž. Muž joj je dat. I muž joj je dao porodicu. I ona ne samo što nije nalazila da joj potreban drugi bolji muž, nego, pošto joj je duševna snaga bila upućena na to da služi tome mužu i porodici, nije mogla ni zamisliti, niti je nalazila kakvog interesa da zamišlja šta bi bilo kad bi bilo drukčije.

Nataša nije volela društvo uopšte, ali je tim više volela društvo svoje rodbine – grofice Marije, bratovo, materino i Sonjino. Ona je volela društvo onih ljudi pred koje je mogla da iziđe krupnim koracima iz dečje sobe, raščupana, u domaćoj haljini i, vesela lica, da im pokaže pelenice sa žutom mrljom mesto zelene i da sasluša kako je teše da je detetu sad mnogo bolje.

Nataša se u tolikoj meri zanemarila da su njene haljine, njene frizure, njene neumesno rečene reči, njena ljubomora – ona je bila ljubomorna na Sonju, na guvernantu, na svaku i lepu i ružnu ženu – bili običan predmet šala sviju njenih srodnika. Opšte je mišljenje bilo da je Pjer pod papučom svoje žene, i doista je bilo tako. Još prvih dana njihovog braka Nataša mu je objavila svoje zahteve. Pjer se veoma začudio tom za njega sasvim novom ženinom mišljenju – da svaki trenutak njegovog života pripada njoj i porodici; Pjer se začudio zahtevima svoje žene, ali su mu oni polaskali i on im se pokorio.

Potčinjenost Pjerova bila je u tome što se ne samo nije smeo udvarati, nego se nije smeo ni osmehnuti kad govori s drugom ženom, što nije smeo odlaziti u klubove na ručkove, onako, da mu prođe vreme, nije smeo trošiti novac na prohteve, nije smeo odlaziti na put na duže vreme, sem kad ima posla, u koji je njegova žena ubrajala i njegovo zanimanje naukama u kojima se nije ništa razumevala, ali kojima je pripisivala veliku važnost. A u zamenu za to Pjer je imao puno pravo da kod svoje kuće raspolaže kako hoće ne samo sobom, nego i celom porodicom. Nataša se u svojoj kući ponašala kao robinja svog muža i svi su u kući išli na prstima kad je Pjer bio u poslu – kad je čitao ili pisao u svom kabinetu. Trebalo je da Pjer pokaže kako mu se nešto sviđa, pa bi se to što on voli neprekidno radilo.

Trebalo je samo da zaželi nešto pa bi Nataša skočila i potrčala da mu ispuni želju.

Čitava kuća se upravljala samo po prividnim zapovestima muževljevim, to jest po željama Pjerovim, koje se Nataša starala da pogodi. Način života i mesto boravljenja, poznanstva, veze, poslovi Natašini, negovanje dece – to se sve ne samo činilo po iskazanoj volji Pjerovoj, nego je Nataša gledala da pogodi i ono što se moglo izvesti iz Pjerovih misli, kazanih u razgovoru. I ona je tačno pogađala ono u čemu je bila suština Pjerovih želja i, kad jedanput pogodi, ona se toga čvrsto držala. Kad i sam Pjer htedne da odstupi od svoje želje, ona se borila protiv njega njegovim oružjem.

Tako u jedno mučno vreme, koje je Pjeru ostalo zauvek u sećanju, pošto se rodilo prvo slabunjavo dete, te su morali da promene tri dojkinje i Nataša se razbolela od očajanja, Pjer joj je jedanput kazao Rusovljeve misli, s kojima se on potpuno slagao, o neprirodnosti i škodljivosti dojkinja. Kad se rodilo drugo dete, ona je, pored sveg protivljenja svoje majke, doktora pa i samog muža, koji su ustali protiv njenog dojenja kao protiv stvari tada nečuvene i škodljive, ostala pri svojoj odluci, i otada je svu decu sama dojila.

Veoma često, u trenucima razdraženosti, bivalo je te su se Pjer i Nataša prepirali, ali dugo potom posle prepirke Pjer je, na svoju radost i čudo, nalazio ne samo u rečima nego i u postupcima ženinim upravo onu svoju misao kojoj se protivila. I to nije nalazio samo tu istu o nego ju je nalazio očišćenu od svega onog je bilo suvišno, izazvano zanosom i prepiranjem, kad ju je Pjer iskazao.

Posle sedam godina bračnog života Pjer je došao do radosnog, tvrdog uverenja da on nije rđav čovek, a došao je do tog uverenja zato što je video da se on ogleda u svojoj ženi. Osećao je da je u njemu zbrkano sve i što je dobro i što je zlo, i da jedno drugo pomračava. Ali se na njegovoj ženi ogledalo samo ono što je bilo odista dobro; sve što nije sasvim dobro bilo je odbačeno. I to se ogledanje nije stvorilo putem logične misli, nego drugim, tajanstvenim, neposrednim putem.

XI

Pjer je pre dva meseca, kad je već bio u gostima kod Rostovih, dobio pismo od kneza Fjodora, koji ga je zvao u Petrograd da pretresu neka važna pitanja što su zanimala u Petrogradu članove jednoga društva kome je Pjer bio jedan od glavnih osnivača.

Kad je pročitala to pismo, kao što je čitala svako pismo muževljevo, Nataša ga je, ne obzirući se na to što će joj biti teško muževljevo odsustvo, sama ponudila da ide u Petrograd. Ona je svemu što je spadalo u umni, apstraktni posao njenog muža, koji ona nije razumevala, pripisivala ogromnu važnost i neprestano se plašila da ne smeta mužu u tom radu. Na bojažljiv, upitan pogled Pjerov, pošto je pročitala pismo, ona je odgovorila molbom da ide, samo da joj tačno kaže kad će se vratiti. I odsustvo mu je dato na četiri nedelje.

Otkako je prošao rok Pjerovom odsustvu, pre dve nedelje, Nataša se nalazila neprestano u strahu, bila je nevesela i razdražena.

Denisov, general u ostavci, nezadovoljan sadašnjim stanjem, koji beše došao u toku tih poslednjih dveju nedelja, gledao je sa čuđenjem i žalošću Natašu, kao portret koji ne liči na nekadašnjeg voljenog čoveka. Setan, čežnjiv pogled, neumesni odgovori i razgovori o deci, to je bilo sve što je video i čuo od nekadašnje čarobnice.

Nataša je za sve to vreme bila nevesela i jetka, a naročito kad su se njena mati, brat, Sonja ili grofica Marija, tešeći je, trudili da opravdaju Pjera i da izmisle uzroke što se zadržao.

– Sve su to gluposti, besmislice – odgovorila bi im Nataša – sva ta njegova razmišljanja koja neće ni do čega dovesti, i sva ta ludačka društva – rekla bi upravo za one poslove za koje je tvrdo verovala da su veoma važni. I otišla bi u dečju sobu da podoji svog jedinog sinčića Peću.

Niko joj nije mogao ništa reći toliko umirljivo i pametno koliko to tromesečno maleno stvorenje kad joj leži na grudima i kad ona oseća njegovo micanje ustima i šikanje na nosić. To joj je stvorenje govorilo: „Ti se ljutiš, ti si ljubomorna, ti bi htela da mu se osvetiš, ti se bojiš, a eto ja sam on, a eto ja sam on...“ I na to se nije moglo ništa odgovoriti. To je bilo više nego istina.

Nataša je za te dve nedelje svog nespokojstva tako često trčala detetu da je ono umiri, tako se zanosila oko njega, da ga je predojila i ono se razbolelo. Ona se užasavala od njegove bolesti, ali joj je u isti mah to bilo i potrebno. Nadgledajući dete, lakše je podnosila brigu za mužem.

Dojila je dete kad zatutnjaše pred vratima Pjerova kola i dadilja, koja je znala čime će obradovati gospođu, uđe na vrata nečujno, ali brzo i vesela lica.

– Je li došao? – upita brzo šapatom Nataša, ne smejući da se makne, da ne razbudi dete koje je tonulo u san.

– Došli su, matuška – šapnu dadilja.

Nataši jurnu krv u lice, a noge joj se i nehotice pomakoše; ali nije mogla ni da skoči ni da potrči. Dete ponovo otvori očice i pogleda. „Ti si tu“ kao da joj reče, pa opet leno zamljeska usnicama.

Nataša polako odmače dojke, ponjiha dete malo, dade ga dadilji, pa pođe brzim hodom na vrata. Ali kod vrata zastade i osvrte se, kao da oseti prekor savesti što se toliko obradovala da je i suviše brzo ostavila dete. Dadilja je, izdignuvši laktove, prenosila dete preko ogradice na krevetiću.

– Idite, idite, matuška, budite bez brige, idite – šapnu joj dadilja smešeći se, sa onom intimnošću što se obično uspostavi između dadilja i gospođa.

I Nataša lakim koracima otrča u predsoblje.

Denisov, koji beše s lulom izišao iz kabineta u dvoranu, tada je prvi put poznao Natašu. Iz njenog preobraženog lica izbijala je jasna, sjajna, radosna vedrina.

– Došao je! – reče mu ona u trku i Denisov oseti kako je i on ushićen što je došao Pjer, koga je on vrlo malo voleo. Kad Nataša istrča u predsoblje, ona ugleda visoku figuru u bundi kako odmotava šal.

„On! on! Istina je! Evo ga!“ – reče ona sama sebi, pa dolete do njega, zagrli ga i priteže mu glavu na svoje grudi, a zatim se odmače i pogleda U zajapureno, rumeno i radosno lice Pjerovo. „Da, to je on; srećan, zadovoljan…“

I ona se odjedanput seti sviju onih muka što ih je pretrpela za poslednje dve nedelje čekanja: nestade radosti što se sijala na njenom licu i ona se namršti i čitav pljusak prekora i ljutitih reči izli se na Pjera.

– Da, tebi je dobro, tebi je milo, ti si se veselio... A kako je meni bilo? Da si se bar na decu sažalio. Ja dojim dete, meni se mleko pokvarilo... Peća je hteo da umre. A ti si vrlo veseo. Da, ti se veseliš...

Pjer je znao da nije kriv, jer nije mogao doći ranije; znao je da je taj prasak od njene strane neumesan i znao je da će to za dva minuta proći; a što je glavno, znao je da je on veseo i radostan. Hteo je da se osmehne, ali nije smeo na to ni da pomisli. Načinio je žalosno, uplašeno lice i pognuo se.

– Bogami, nisam mogao. A šta radi Peća?

– Sad je dobro, hajdemo. Kako te nije stid! Da si samo video kakva sam bila bez tebe, kako sam se mučila...

– Jesi li ti zdrava?

– Hajdemo, hajdemo – reče ona, ne puštajući njegovu ruku. I odoše u svoje sobe.

Kad Nikolaj i njegova žena dođoše da traže Pjera, on je bio u dečjoj sobi i držao na svom ogromnom, desnom dlanu sina koji se beše razbudio, i igrao se s njim. Na detinjem širokom licu, sa otvorenim bezubim usnama, stajao je veseo osmeh. Oluja je već davno prohujala i jasno, radosno sunce sijalo je na licu Nataši, koja je razdragano gledala u muža i u sina.

– I sve si dobro ugovorio s knezom Fjodorom – reče Nataša.

– Da, vrlo dobro.

– Gle, kako drži (glavu, htela je Nataša da kaže). – Ali kako me je uplašio!... A jesi video kneginjicu? Je li istina da se zaljubila u onog…

– Da možeš misliti...

Utom uđe Nikolaj s groficom Marijom. Pjer se naže i, ne spuštajući sina s ruku, poljubi se s njima, odgovarajući im na pitanja. Ali se videlo je pri svem tom što je bilo mnogo zanimljivih stvari o kojima je trebalo razgovarati, svu pažnju Pjerovu privlačilo detence u svojoj kapici, s glavicom koja se klatila.

– Kako je mio! – reče grofica Marija, gledajući u dete i igrajući se s njim. – Eto, to ne razumem, Nicolas – reče ona mužu – kako ti ne uviđaš draž ovih milina nad milinama.

– Ne uviđam, ne mogu – reče Nikolaj i pogleda hladno u dete. – Parče mesa. Hajdemo, Pjere.

– A on je vrlo nežan otac – reče grofica Marija da opravda svog muža; – ali samo kad je detetu već godina, ili tako...

– O, Pjer njih izvrsno zabavlja – reče Nataša; – on kaže da mu je ruka skrojena baš prema detinjoj zadnjici. Pogledajte.

– Ali nije samo za to – reče odjedanput Pjer smejući se, pa uze dete i predade ga dadilji.

XII

Kao i u svakoj pravoj porodici, živelo je u kući u Golim Brdima zajedno nekoliko sasvim različitih svetova, svaki je zadržao svoju osobenost, svi su činili ustupke jedan drugome i stapali se u jednu harmoničnu celinu. Svaki događaj koji se desi u kući bio je podjednako važan, podjednako radostan ili žalostan za sve te svetove; ali je svaki svet imao sasvim svoje, nezavisno od ostalih, razloge da se raduje nekom događaju ili da se ožalosti zbog njega.

Tako je dolazak Pjerov bio radostan i važan događaj, i kao takav ogledao se na svima.

Sluge, najpouzdanije sudije za gospodu zato što ne ocenjuju po razgovorima ni po izjavama osećanja, nego po postupcima i po načinu života obradovale su se dolasku Pjerovom zato što su znale da grof, kad je on tu, neće svaki dan obilaziti gazdinstvo i biće veseliji i blaži, i još zato što će svi dobiti bogate darove o prazniku.

Deca i guvernante radovali su se dolasku Bezuhova zato što ih niko nije uvlačio u zajednički život kao Pjer. Jedini on umeo je da svira u klavikorde onaj ekosez (jedino što je on znao odsvirati) uz koji se, kao što je govorio, mogu da igraju sve moguće igre. A izvesno je doneo svima i poklone.

Nikoljenka, koji sad beše šiparac od svojih petnaest godina, suvonjav, s kudravom plavom kosom i divnim očima, slabunjav, pametan, radovao se zato što je čika Pjer, kao što ga je on zvao, bio predmet njegovog ushićavanja i strasne ljubavi. Niko nije ulivao Nikoljenki naročitu ljubav prema Pjeru i on ga je samo ponekad viđao. Njegova vaspitačica, grofica Marija, upotrebila je sve što je mogla da prinudi Nikoljenku da voli njenog muža onako kao što ga je ona volela i Nikoljenka je voleo teču, ali ga je voleo s jedva primetnom nijansom prezira. A Pjera je obožavao. On nije hteo da bude ni husar, ni vitez sv. Đorđa, kao teča Nikolaj, on je hteo da bude učen, pametan i dobar kao Pjer. Na njegovom licu sijala se uvek radost kad je tu Pjer, a zarumeneo bi se i zadihao kad bi mu se Pjer obratio. Nije propuštao nijedne reči od onoga što Pjer govori, pa bi se posle, s Desalom i sam, sećao svake Pjerove reči i razmišljao o njenom značenju. Prošli život Pjerov njegove nevolje do 1812. godine (o kojima on iz onoga što je čuo sastavio sebi nejasnu, poetsku sliku), njegove avanture u Moskvi, ropstvo, Platon Karatajev (o kome je slušao od Pjera) njegova ljubav prema Nataši (koju je i dečko osobito voleo) i poglavito to što je bio poijatelj s njegovim ocem, koga Nikoljenka nije zapamtio – sve je to načinilo od Pjera junaka i svetinju za njega.

Iz isprekidanih razgovora o njegovom ocu i o Nataši, iz onog uzbuđenja s kojim je Pjer govorio o pokojniku, iz one pažljive, pobožne nežnosti s kojom je Nataša govorila o njemu, dečko, koji je tek počeo da nagađa šta je to ljubav, shvatio je da je njegov otac voleo Natašu i da ju je na samrti ostavio u amanet svom prijatelju. A taj otac, koga dečko nije zapamtio, predstavljao mu se u pameti kao božanstvo koje se ne može zamisliti i o kome je on pomišljao samo s trepetom u srcu i sa suzama tuge i ushićenja. I dečko je bio srećan što je Pjer došao.

Gosti su se obradovali Pjeru kao čoveku koji uvek oživi i zbliži svako društvo.

Odrasli ukućani, ne pominjući ženu, obradovali su se prijatelju, pored koga se živelo lakše i spokojnije.

Starice su se obradovale poklonima koje im je on doneo, a poglavito i tome što će Nataša opet živahnuti.

Pjer je osećao kako ti različni svetovi gledaju različito na njega i žurio se da svakome dâ ono što od njega očekuje.

Pjer, najrasejaniji i najzaboravniji čovek, kupio je sad sve, po spisku koji mu je žena sastavila, nije zaboravio ni porudžbine taštine i šurakove, ni poklone za haljinu Belovoj, ni igračke deci Nikolajevoj. U prvo vreme posle ženidbe Pjeru se činilo čudno što njegova žena zahteva da on kupi sve i da ne zaboravi ništa od onog što se prihvatio da kupi, i iznenadila ga je njena ozbiljna ljutnja kad je na prvom svom putovanju sve pozaboravljao. Ali se posle navikao na to. Znajući kako Nataša za sebe ništa ne poručuje, a za druge poruči samo onda kad se on sam ponudi, on je sad nalazio sebi neočekivanog, detinjskog uživanja u tom kupovanju poklona za celu kuću i nikad nije nikog zaboravljao. Ako je kad i zaslužio prekor od Nataše, to je bivalo samo kad bi kupio nešto izlišno i suviše skupo. Nataša je svojim, po mišljenju većine, manama, aljkavošću i zanemarenošću, ili vrlinama, po Pjerovom mišljenju, dodala još i tvrdičenje.

Otkako je Pjer počeo da živi kao što se živi u velikoj kući, u porodici, koja zahteva velike izdatke, on je, na svoje čuđenje, opazio da troši dvaput manje nego pre i da se njegovo stanje, koje je u poslednje vreme bilo poremećeno (naročito zbog dugova njegove prve žene) počelo da popravlja.

Moglo se živeti jevtinije zato što je način života bio stalan: one veoma skupe raskoši u načinu života koji se mogao svaki čas promeniti Pjer već nije imao, a nije više ni želeo da ima. On je osećao da je sad njegov način života određen jednom za svagda do smrti, da on nema vlasti da ga izmeni i da je zato taj način života jevtin.

Pjer je, veseo i smešeći se, ređao ono što je kupio.

– Pogledaj! – govorio je, razvijajući, kao trgovac, parče materije.

Nataša je sedela prema njemu držeći na krilu stariju kćer i brzo prenosila svoj veseli pogled s muža na ono što on pokazuje.

– Je li to za Belovu? Izvrsno – ona opipa kvalitet. – Svakako po rublju?

Pjer reče cenu.

– Skupo – reče Nataša. – Nego, kako će se radovati deca i maman. Samo si uzalud meni ovo kupio – dodade ona i ne mogade uzdržati osmeh gledajući u zlatan češalj, s biserom, koji tada tek behu počeli da ulaze u modu.

– Adela me navrati: da se kupi i da se kupi – reče Pjer.

– A kad ću ga metnuti? – Nataša zadenu češalj u kosu. – Ovo ću poneti kad počnem da izvodim Mašenjku; možda će se onda opet nositi. A sad hajdemo.

Oni poneše poklone i odoše najpre u dečju sobu, a zatim grofici.

Grofica je po običaju sedela s Belovom i razmetala gran-pasijans, kad su Pjer i Nataša ušli u salon sa zamotuljcima pod pazuhom.

Grofici je bilo već šezdeset godina. Ona je bila sva seda i nosila je kapicu koja joj je obuhvatila celo lice rišem. Lice joj je bilo smežurano, gornja usna upala i oči potamnele.

Pošto joj je poginuo sin i tako brzo zatim umro muž, ona se osećala kao stvorenje iznenadno zaboravljeno na ovom svetu, koje nema nikakvog ni cilja ni smisla. Ona je jela, pila, spavala, bila budna, ali nije živela. Život joj nije davao nikakvih utisaka. Ona nije ništa tražila od života sem mira, a taj je mir mogla da nađe samo u smrti. Ali kako smrt još nije dolazila, trebalo je da živi, to jest, da upotrebljava svoju životnu snagu. Na njoj se u najvećoj meri opažalo ono što se opaža na vrlo maloj deci i na vrlo starim ljudima. U njenom životu nije se video nikakav spoljašnji cilj, ali je očevidna bila samo potreba da upotrebi svoje različite sklonosti i sposobnosti. Njoj je trebalo da malo jede, da otspava, da porazmisli, da porazgovara, da poplače, da poradi, da se posrdi itd. samo zato što je imala želudac, mozak, mišiće, živce i jetru. Ona je, neizazivana ničim spolja, to sve radila, ali ne onako kao što rade ljudi u punoj snazi života, kad se pored cilja kome teže ne opaža drugi cilj primenjivanja njihove snage. Ona je govorila samo zato što joj je fizički bilo potrebno da zaposli pluća i jezik. Ona je plakala kao dete, zato što joj je trebalo da prošmrče itd. Ono što je ljudima u punoj snazi cilj, njoj je, očevidno, bilo povod.

Tako izjutra, osobito ako je uoči tog dana jela nešto masno, javila bi joj se potreba da se posrdi, i ona bi tada izabrala najbliži povod – gluvoću Belove.

S drugog kraja sobe počela bi da joj govori nešto tiho.

– Danas je, izgleda, toplije, draga moja – rekla bi joj gotovo šapatom. A kad bi Belova odgovorila:

– „Razume se, došli su“, ona bi ljutito progunđala:

– Bože moj, kako je gluva i glupa!

Drugi povod bio je burmut, koji joj se činio čas suv, čas vlažan, čas rđavo stučen. Posle tih ljutnji žuč joj se razlivala po licu i njene sobarice su znale, po pouzdanim znacima, kad će Belova biti opet gluva, i burmut biti vlažan, i kad će joj lice požuteti. Kao što joj je trebalo da joj poradi žuč, isto joj je tako trebalo da joj ponekad porade preostale sposobnosti da misli, a za to je bio povod pasijans. Kad je trebalo da poplače, tada je povod bio pokojni grof. Kad je trebalo da se uznemiri, povod je bio Nikolaj i njegovo zdravlje; kad je trebalo da pogovori zajedljivo, povod je bila grofica Marija. Kad je trebalo dati posla organu glasa – a to je bilo većinom između šest i sedam sati posle odmora po ručku u mračnoj sobi – tad su povod bile sve jedne i iste priče i sve jednim i istim slušaocima.

To ostanje stare grofice razumeli su svi ukućani mada nije niko nikad govorio o tome, i svi su se trudili na sve mogućne načine da zadovolje te njene potrebe. Samo se po koji put u pogledu kojim bi se sa setnim poluosmehom pogledali Nikolaj, Pjer, Nataša i grofica Marija iskazivalo to uzajamno razumevanje njenog stanja.

Ali su ti pogledi, sem toga, kazivali i drugo nešto; oni su govorili kako je ona već svršila svoj posao u životu, kako ona nije sva u onom što se sad vidi na njoj, kako ćemo i mi svi biti takvi i kako je prijatno pokoravati joj se, i još malo potrpeti to nekad milo, nekad tako kao i mi puno života, a sad jadno stvorenje. Memento mori151 – govorili su ti pogledi.

Od svih ukućana samo rđave i glupe sluge i mala deca nisu to razumevali i tuđili su se od nje.

151 Sećaj se smrti.

XIII

Kad su Pjer i Nataša ušli u salon grofica se nalazila u onom uobičajenom stanju potrebe da se zanima umnim radom u gran-pasijansu. I pri svem tom što je po navici rekla one reči koje je uvek govorila kad se vrate s puta Pjer ili njen sin: „I bilo je vreme, sinko; načekali smo se... Hvala Bogu!“ I pri svem tom što je, kad su joj predali poklon, rekla druge uobičajene reči: „Nije dar mio, nego sećanje, sinko, hvala ti što si me staru obdario...“ videlo se da joj dolazak Pjerov nije bio po volji u tom trenutku zato što joj je odvlačio pažnju od nedovršenog gran-pasijansa. Ona je svršila pasijans, pa je tek onda uzela da vidi poklone. Ti pokloni behu: veoma lepo izrađena kutijica za karte, otvoreno plava šolja od sevrskog porculana s kapkom i na njemu naslikanim pastirićima i zlatna burmutica s portretom grofovim koju je Pjer poručio u Petrogradu kod minijaturiste. (Grofica je odavno to želela.) Njoj se sad nije plakalo i zato je ravnodušno pogledala u portret, a više se zabavila oko kutijice.

– Hvala, sine, obradovao si me – reče ona kao što je i uvek govorila. – Ali je najbolje što si doneo samog sebe. Inače je već prevršilo svaku meru; trebalo bi da pokaraš ženu. Šta to znači? Kao luda je kad tebe nema. Ništa ne vidi, ničeg se ne seća – govoraše grofica kao obično. – Vidi, Ana Timofejevna – dodade ona – kakvu mi je kutijicu zet doneo.

Belova je hvalila poklone i ushićivala se svojom materijom.

Iako su Pjer, Nataša, Nikolaj, grofica Marija i Denisov imali da razgovaraju mnogo štošta što se nije govorilo pred groficom, ne zato što bi se nešto krilo od nje, nego zato što je ona zaostala iza mnogo čega, pa, kad bi se pred njom poveo razgovor, trebalo bi odgovarati na njena pitanja, koja ona postavlja i kad ne treba, i ponavljati opet ono što joj je već nekoliko puta ponavljano: kazivati joj kako je onaj umro, onaj se oženio, što ona nije mogla ponovo da zapamti; oni su, ipak, po običaju sedeli i pili čaj u salonu kod samovara i Pjer je odgovarao grofici na pitanja koja ni njoj samoj nisu bila potrebna niti su ikog zanimala, o tome da je knez Vasilije ostareo, da ju je grofica Marija Aleksejevna pozdravila i da je se seća, itd.

Takav razgovor, koji nije nikoga zanimao, ali koji je bio neizbežan, vodio se za sve vreme dok se pio čaj. Na čaj oko okruglog stola kod samovara kod koga je sedela Sonja, behu se iskupili odrasli članovi porodice. Deca, guverneri i guvernante već su popili čaj i njihov govor čuo se u obližnjem malom salonu. Za čajem su svi sedeli na običnim mestima: Nikolaj je seo kod peći za mali stočić na koji su mu donosili čaj. Stara keruša Milka, kći one prve Milke, sasvim seda po glavi, tako da su joj

krupne, crne oči došle još buljavije, ležala je na naslonjači pored njega. Denisov, upola sede kovrdžaste kose, brkova i bakenbarda, u raskopčanom generalskom sjurtuku, sedeo je do grofice Marije. Pjer je sedeo između žene i stare grofice. On je pričao ono što je znao da će zanimati staricu i biti joj razumljivo. Govorio je o spoljašnjim, društvenim događajima i o ljudima koji su nekad činili krug vršnjaka stare grofice, koji su nekad bili istinski, živ, odvojen kružić, ali koji sad, većinom rastureni po svetu, tako kao i ona traju svoj vek, zbirajući zaostalo klasje od onoga što su posejali u životu. Ali se staroj grofici činilo da su upravo oni, ti njeni vršnjaci, jedino ozbiljan i pravi svet. Po veselosti Pjerovoj Nataša je poznala da je njegovo putovanje bilo zanimljivo i da je hteo mnogo štošta da ispriča, ali da ne sme pred groficom. Denisov, pošto nije bio član porodice i zato nije ni razumeo opreznost Pjerovu, a sem toga, kao čovek nezadovoljan, veoma se interesovao da čuje šta se radi u Petrogradu i neprestano je izazivao Pjera da priča čas o događaju u Semjonovskom puku koji se tek beše odigrao, čas o Arakčejevu, čas o Biblijskom društvu. Pjer bi se ponekad zaneo i počeo da priča, ali su ga Nikolaj i Nataša uvek vraćali na govor o zdravlju kneza Ivana i grofice Marije Antonovne.

– Pa šta je s tom ludošću, s tim Gosnerom i Tatarinovom – upita Denisov – zar to još neprestano traje?

– Kako traje? – uzviknu Pjer. – Jače je sad nego ikad. Biblijsko društvo, to je sad sva vlada.

– A šta je to, mon cher ami? – upita grofica koja beše popila svoj čaj i, očevidno, želela da nađe povod da se malo ljuti posle jela. – Kako ti to govoriš: vlada; ja to ne razumem.

– Pa, znate, maman – umeša se Nikolaj koji je znao kako to treba prevesti na jezik materin – to je knez Aleksandar Nikolajevič Goljicin sastavio društvo, pa je, kažu, u velikoj vlasti.

– Arakčejev i Goljicin – reče neoprezno Pjer – to je sad sva vlada. I to kakva! U svačem vide zavere, svačeg se plaše.

– Šta, zar je knez Aleksandar Nikolajevič što pogrešio? On je veoma uvažen čovek. Ja sam se viđala katkad s njim kod Marije Antonovne – reče grofica uvređena, i još više je uvredi to što svi ućutaše, pa nastavi: – Sad su svakog počeli osuđivati. Jevanđelsko društvo, pa šta je tu zlo? – i ona ustade (svi takođe ustadoše), pa, uozbiljena, ode polako u mali salon, svome stolu.

Usred neveselog ćutanja što beše nastalo ču se iz obližnje sobe dečji smeh i vika. Očevidno se načinila među decom neka radosna uzbuna.

– Gotovo, gotovo! – ču se između sviju radosna vika male Nataše.

Pjer se zgleda s groficom Marijom i Nikolajem (Natašu je neprestano gledao) i radosno se osmehnu.

– Da divne muzike! – reče on.

– To je Ana Makarovna svršila čarapu – reče grofica Marija.

– O, idem da vidim – reče Pjer i skoči. Znaš li – reče i zaustavi se kod vrata – zašto ja naročito volim tu muziku? Oni mi prvi daju na znanje da je sve dobro. Danas idem: što bliže kući, sve više zebem. Kad uđoh u predsoblje, čujem nečem se slatko smeje Andrjuša, dakle, sve je kikot i dobro…

– Znam ja to osećanje – potvrdi Nikolaj – Ja ne mogu da idem s tobom, jer se te čarape spremaju da mene iznenade.

Pjer ode deci i nastade još veći vika.

– De, Ana Makarovna – ču se glas Pjerov; – evo ovde na sredinu, pa na komandu: jedan, dva i, kad kažem tri, ti stani ovde. Tako ti je zgodno. A sad, jedan, dva... – ču se Pjerov glas i nastade ćutanje. – Tri! – i radosna graja dečjih glasova diže se u sobi.

– Dve, dve! – vikala su deca.

To su bile dve čarape koje je Ana Makarovna na nekakav svoj tajni način plela odjedanput na jednim istim iglama, a koje je ona uvek svečano vadila jednu iz druge pred decom kad čarapa bude ispletena.

XIV

Ubrzo posle toga dođoše deca da se oproste. Deca se izljubiše sa svima, guverneri i guvernante se pozdraviše i odoše. Ostade samo Desal sa svojim učenikom. Guverner je šapatom zvao svog učenika da ide dole.

– Non, monsieur Dessales, je demanderai à ma tante de rester152 – odgovori takođe šapatom Nikoljenka Bolkonski. – Ma tante, dopustite mi da ostanem – reče Nikoljenka prilazeći tetki. Na licu mu se ogledaše molba, uzbuđenost i ushićenje. Grofica Marija pogleda u njega, pa se okrete Pjeru.

– Kad ste vi tu, on ne može da se odvoji – reče mu ona.

– Je vous le ramenerai tout-à-l’heure, monsieur Dessales; bonsoir!153 – reče Pjer, pružajući ruku Švajcarcu, pa, smešeći se, okrete se Nikoljenki. – Ja i ti se nismo ni videli. Marie, kako on sve više liči – dodade, obraćajući se grofici Mariji.

– Je li na oca? – reče dečko, zajapuri se i pogleda odozdo gore u Pjera ushićenim, sjajnim očima.

Pjer mu klimnu glavom, pa nastavi pričanje koje behu deca prekinula. Grofica Marija je vezla na kanvi; Nataša je gledala u muža, ne odvajajući očiju. Nikolaj i Denisov su ustajali, iskali lule, pušili, uzimali čaj od Sonje, koja je sedela neveselo i neprestano za samovarom, i zapitkivali Pjera. Kudravi, slabunjavi dečak sjajnih očiju sedeo je u uglu gde ga niko nije primećivao i, okrećući svoju kudravu glavu na tankom vratu koji mu je virio iz posuvraćene jake na onu stranu gde je bio Pjer, ustreptao bi ponekad i nešto šaputao sâm za sebe, očevidno obuzet nekim novim i jakim osećanjem.

Razgovor se okretao oko one tadašnje spletke iz više uprave u kojoj većina ljudi gleda obično najvažniji interes unutrašnje politike. Denisov, nezadovoljan vladom zbog svojih neuspeha u službi, radosno je slušao sve gluposti koje se sad, po njegovom mišljenju, čine u Petrogradu i u jakim i oštrim izrazima stavljao svoje primedbe na Pjerove reči.

– Nekad je čovek morao da bude Nemac, sad da igra s Tatarinovom i s madame Kridner, da čita... Ekarsthauzena i bratiju. O, da mi je opet da puste našeg čovu Bonapartu! Isterao bi on njima sve bube iz glave. A na šta to liči što se frontašu Švarcu daje Semjonovski puk? – vikao je on.

Iako Nikolaj nije imao želju da nalazi kako je sve zlo, onako kao Denisov, on je takođe smatrao da je veoma dostojan i važan posao

152 Ne, gospodine Desal, zamoliću tetku da ostanem. 153 Ja ću vam ga odmah dovesti, gospodine Desal; laku noć!

prosuđivati malo i o vladi i smatrao je da su to vrlo značajne stvari što je A postavljen za tog i tog ministra, a što je B postavljen tu i tu za general-gubernatora i što je car rekao to i to, a ministar to i to. I on je smatrao da se treba za to interesovati i zapitkivao je Pjera. Zbog njegovog i Denisovljevog zapitkivanja razgovor je jednako nosio onaj običan karakter ogovaranja viših, vladinih sfera.

Ali Nataša, koja je znala sve manire i misli svog muža, vide kako Pjer odavno želi a ne može da okrene razgovor na drugi predmet i da iskaže svoju intimnu misao, onu misao zbog koje je i išao u Petrograd da se posavetuje sa svojim novim prijateljem, knezom Fjodorom, pa mu ona pomože pitanjem kako stoji njegov posao s knezom Fjodorom.

– O čemu to? – upita Nikolaj.

– Jednako o jednoj te jednoj stvari – reče Pjer, osvrćući se oko sebe. – Svi vide kako stvari idu tako rđavo da se ne sme tako ostaviti i da je svaki pošten čovek dužan da se odupre koliko je kadar.

– A šta mogu pošteni ljudi da učine? – reče Nikolaj i malo se namršti. – Šta se može učiniti?

– Pa evo šta...

– Hajdemo u kabinet – reče Nikolaj.

Nataša, koja je već odavno pogađala da će doći da je zovu da podoji dete, ču kako je dadilja zove i ode u dečju sobu. Grofica Marija ode s njom. Muškarci odoše u kabinet, a Nikoljenka Bolkonski, koga teča ne opazi, dođe u kabinet i sede u senci do prozora pored pisaćeg stola.

– Pa šta ćeš ti uraditi? – reče Denisov.

– Večito fantazije – reče Nikolaj.

– Evo šta – reče Pjer, ali ne sede nego čas hodaše po sobi, čas zastajkivaše, šušketajući i praveći brze gestove kad govori. – Evo šta. Evo kakvo je stanje u Petrogradu: gospodar se ni u što ne meša. On se sav predao tom misticizmu. (Pjer sad nije nikom opraštao misticizam.) On traži samo spokojstva, a spokojstvo mu mogu dati samo oni ljudi sans foi ni loi154 koji seku i dave sve bez obzira: Magnjicki, Arakčejev, i tutti quanti...155 Kad se ti ne bi zanimao ekonomijom, nego bi želeo samo spokojstva, priznaćeš da bi pre postigao što želiš kad bi tvoj nastojnik bio bezdušniji – reče on Nikolaju.

– Dobro, pa zašto ti to govoriš! – reče Nikolaj.

– Pa sve propada. Po sudovima se krade, u vojsci važi samo batina: stalne vežbe i vojno progonstvo – muče svet; prosvetu ugušuju. Što je

154 Bez vere i zakona. 155 I njima slični.

mlado i pošteno, to upropašćuju! Svi vide da to ne može tako ići. Sve je suviše zategnuto i mora da pukne – govorio je Pjer (kao što uvek govore ljudi otkako postoje vlade kad zavire u rad kakve bilo vlade). Govorio sam ja njima u Petrogradu.

– Kome? – upita Denisov.

– Pa vi znate kome – odgovori Pjer i pogleda ga značajno ispod oka: knezu Fjodoru i svima. Takmičiti se u prosveti i dobročinstvu sve je to lepo, razume se. Cilj je divan; ali u sadašnjim prilikama treba nešto drugo.

U tom trenutku Nikolaj opazi da je tu i Nikoljenka. On se namršti i priđe mu.

– Šta ćeš ti ovde?

– A zašto? Ostavi ga – reče Pjer, pa uze Nikolaja za ruku i nastavi: – Sem toga, ja im kažem sad treba nešto drugo. Kad vi stojite i čekate kako će svaki čas pući ta zategnuta žica; kad svi čekaju neminovan prevrat, treba da se što je mogućno više naroda zbliži i složi, da se odupre opštoj katastrofi. Sve što je mlado i snažno privlači se tamo i kvari. Jednog mame žene, drugog počasti, trećeg slavoljublje i novac, i prelaze u onaj tabor. Nezavisnih, slobodnih ljudi, kao što ste vi i ja, ne ostaje nimalo. Ja kažem: proširite društveni krug, neka ne bude samo vrlina mot d’ordre156, nego nezavisnost i aktivnost.

Nikolaj je ostavio dečka, srdito pomakao fotelju, seo u nju i, slušajući Pjera, zlovoljno se iskašljivao i sve se više i više mrštio.

– Ali s kakvim ciljem aktivnost? – uzviknu on. – I kako ćete se vi držati prema vladi?

– Evo kako! Kao pomagači. Društvo može i ne biti tajno, ako ga vlada dopusti. Ono ne samo što nije neprijateljsko vladi, nego je društvo pravih konzervativaca. Društvo džentlmena u punom smislu te reči. Da ne bi došao Pugačov da pokolje i moju i tvoju decu i da me ne bi Arakčejev poslao u vojno progonstvo, mi se samo zato i združujemo, s jednim ciljem: opšte dobro i opšta spgurnost.

– Da; ali društvo je tajno, dakle neprijatljsko i štetno, koje može doneti samo zlo.

– Zašto? Zar je tugendbund, koji je spasao Evropu (tada još nisu smeli misliti da je Rusija spasla Evropu) doneo nešto štetno? Tugendbund – to je savest vrline: to je ljubav, uzajamno pomaganje; to je ono što je propovedao Hristos...

156 Parola.

Nataša je ušla u sobu u sredini razgovora i radosno gledala u muža. Ona se nije radovala onome što je on govorio. To nju čak nije ni zanimalo, jer joj se činilo da je to sve neobično prosto i da ona to sve odavno zna (njoj se to činilo zato što je znala sve ono iz čega to izlazi – svu dušu Pjerovu); ali se radovala gledajući u njegovu veselu, oduševljenu figuru.

Još je radosnije i zanosnije gledao u Pjera dečko tanka vrata što je virio iz posuvraćene jake, koga behu svi zaboravili. Svaka Pjerova reč dirala ga je u srce i on je nervozno lomio prstima crveni vosak i pera na tečinom stolu, kad bi mu došla pod ruku, ne opažajući to ni sam.

– Nije nikako ono što ti misliš, nego eto šta je bio nemački tugendbund i onaj što ga ja predlažem – reče Pjer.

– Pa, brate, kobasičarima je dobar tugendbund, ali ja to ne razumem, pa ni izgovoriti ne mogu – ču se glasan, odsečan glas Denisovljev. – Da je sve ružno i odvratno, tu se slažem, samo ne razumem tugendbund, a kad mi se ne sviđa – onda buna, eto tako. Je suis votre homme!157

Pjer se osmehnu, Nataša se zasmeja, ali Nikolaj još više nabra obrve i poče da dokazuje Pjeru kako se nikakav prevrat ne predviđa i kako se sva opasnost, o kojoj on govori, nalazi samo u njegovoj mašti. Pjer je dokazivao protivno i, pošto je umno bio jači i veštiji, Nikolaj oseti da je sateran u ćorsokak.

To ga još više razljuti, jer je, ne rasuđivanjem nego nečim jačim od rasuđivanja, znao u duši svojoj da je njegovo mišljenje izvesno tačno.

– Evo šta ću ja tebi da kažem – reče on, pa ustade i nervozno poče da udešava lulu u uglu sobe i najzad je baci. – Ja ti to ne mogu dokazati. Ti kažeš da je kod nas sve rđavo i da će biti prevrata; ja to ne vidim; ali ti kažeš da je zakletva konvencionalna stvar, a ja ti na to velim: ti si moj najbolji prijatelj, ti to znaš, ali sklopite vi tajno društvo, počnite da radite protiv vlade, pa ma kakva ona bila, ja znam da je meni dužnost da joj se pokoravam. I neka mi sad naredi Arakčejev da pođem na vas sa eskadronom i da vas sečem – neću se ni za sekundu predomišljati, nego ću poći. A ti misli kako ti drago.

Posle tih reči nastade neugodno ćutanje. Nataša prva poče da govori, braneći muža i napadajući brata. Njena je odbrana bila slaba i nevešta, ali je postigla svoj cilj. Razgovor se opet nastavi, ali već ne u onom neprijatnom i neprijateljskom tonu kojim je Nikolaj izgovorio svoje poslednje reči.

Kad se svi digoše da idu na večeru, Nikoljenka Bolkonski priđe Pjeru, bled, sa sjajnim, zračnim očima.

157 Slažem se s vama!

– Čika-Pjere... vi... ali ne... Kad bi tata bio živ... da li bi se on složio s vama? – upita on.

Pjer odjedanput razumede kakav se osobit, nezavisan, složen i snažan rad osećanja i misli morao vršiti u tom dečku za vreme razgovora, pa, setivši se svega što je govorio, ne bi mu po volji što ga je dečko slušao. Ali mu je, ipak, trebalo odgovoriti.

– Mislim, bi – reče on nerado i iziđe iz kabineta.

Dečko saže glavu i tada kao da prvi put vide šta je počinio na stolu. On se zarumene i priđe Nikolaju.

– Tečo, oprosti mi, ovo sam učinio nehotice – reče mu i pokaza izlomljen vosak i pera.

Nikolaj se ljutito trže.

– Dobro, dobro – reče, bacajući pod sto parčad voska i pera.

I, očevidno, jedva uzdržavajući gnev, okrete se od njega.

– Nije uopšte ni trebalo da budeš tu – reče on.

XV

Za večerom se nije više razgovaralo o politici, ni o društvima, nego se, naprotiv, poveo za Nikolaja najmiliji razgovor o uspomenama iz 1812. godine, koji je Denisov pokrenuo i u kome je Pjer bio naročito mio i zanimljiv. I rođaci se raziđoše u najlepšem prijateljstvu.

Kad se Nikolaj posle večere svukao u kabinetu i izdao naredbe svom upravitelju koji ga je već odavno čekao, on je u halatu došao u spavaću sobu i zatekao ženu još za pisaćim stolom: pisala je nešto.

– Što to pišeš, Marie? – upita Nikolaj. Grofica Marija pocrvene. Ona se bojala da to što ona piše neće muž razumeti i odobriti. Htela je da sakrije od njega ono što piše, a u isti mah beše joj i milo što ju je zatekao i što mu mora kazati.

– Dnevnik, Nicolas – reče ona i pruži mu plavu knjižicu ispisanu njenim čvrstim krupnim rukopisom.

– Dnevnik?... – reče Nikolaj malo podrugljivo i uze knjižicu.

U knjižici beše napisano na francuskom:

„4 decembra. Danas Andrjuša (stariji sin) nije hteo da se obuče kad se probudio i m-lle Louise poslala je po mene. Bio se uzjogunio. Pokušala sam da mu pretim, a on se samo još više rasrdio. Tada sam se i ja rasrdila, ostavila sam i počela s dadiljom da budim drugu decu, a njemu sam rekla da ga ne volim. On je dugo ćutao, kao da se začudio; potom je samo u košulji dotrčao k meni i rasplakao se tako da ga zadugo nisam mogla utešiti. Videlo se da ga je najviše mučilo to što je mene najedio; potom, kad sam mu dala uveče biletić, on je opet tužno zaplakao kad me je poljubio. S njim se sve može lepim učiniti.“

– Kakav biletić? – upita Nikolaj.

– Počela sam davati uveče starijima zapise kako su se vladali.

Nikolaj pogleda u zračne oči koje su ga posmatrale, pa nastavi da prelistava i čita. U dnevnik je zapisivano sve ono iz dečjeg života što se majci činilo važno, što pokazuje dečji karakter ili navodi na opšte misli o načinima vaspitanja. To su, većinom, bile veoma ništavne sitnice; ali to nije izgledalo tako ni majci, ni ocu kad je sad prvi put čitao taj dečji dnevnik.

5.decembra beše zapisano:

„Mića je bio nestašan za stolom. Tata je rekao da mu se ne dâ kolača. Nisu mu dali; ali on je tako tužno i željno gledao druge kako jedu. Ja mislim da se samo razvija lakomnost kad se deca kazne tim što im se ne da slatkiša. Treba da kažem Nicolas.“

Nikolaj ostavi knjižicu i pogleda u ženu. Njene zračne oči gledale su u njega upitno (da li odobrava ili ne odobrava dnevnik). Nije se moglo ni posumnjati da Nikolaj ne samo odobrava nego da je i ushićen pred svojom ženom.

„Može biti to nije trebalo raditi tako pedantno, može biti nije bilo nikako ni potrebno“ mislio je Nikolaj; ali ga je ushićavao taj neumorni, večiti duševni napor, kome je cilj bio samo moralno dobro dečje. Kad bi Nikolaj mogao biti svestan svoga osećanja, on bi našao da se njegova čvrsta, nežna i ponosita ljubav prema ženi najviše zasnivala na onom divljenju njenoj duševnosti, onom, gotovo njemu nedostižnom, uzvišenom, moralnom svetu u kome je uvek živela njegova žena.

On se ponosio time što je ona tako pametna i dobra, uviđao je koliko je on sićušan prema njoj u duhovnom svetu i utoliko se više radovao što je ona svom svojom dušom ne samo bila njegova, nego je bila i deo njega samog.

– Veoma, veoma mi se sviđa, draga moja – reče on ozbiljno. I, pošto malo poćuta, dodade: – Danas sam se rđavo vladao. Ti nisi bila u kabinetu. Zametnuli smo prepirku ja i Pjer, i ja sam se malo razgnevio. Ali se ne može drukčije. To je pravo dete. Ja ne znam šta bi bilo od njega da ga Nataša ne drži na uzdi. Pomisli, samo, zašto je išao u Petrograd?... Tamo su sastavili...

– Da, znam – reče grofica Marija. – Nataša mi je ispričala.

– Dakle, ti znaš – nastavi Nikolaj i planu čim se samo seti prepirke. – On hoće da me uveri kako je svaki pošten čovek dužan ići protiv vlade, dok zakletva i dužnost... Žalim što ti nisi bila. Pa svi napali na mene, i Denisov, i Nataša... Nataša je smešna. Znaš kako ga drži pod papučom, a čim dođe stvar do rasuđivanja, ona nema svojih reči, samo njegovim rečima govori – dodade Nikolaj, podajući se onoj neodoljivoj žestini što izaziva čoveka da osuđuje i najdraže i najbliže ljude.

Nikolaj je zaboravio da se to što je rekao za Natašu moglo od reči do reči kazati i za njega što se tiče njegove žene.

– Da, ja sam to opazila – reče grofica Marija.

– Kad sam mu ja rekao da je dužnost i zakletva iznad svega, on stade da dokazuje bogzna šta. Šteta što nisi bila. A šta bi ti rekla?

– Po mom mišljenju, ti imaš potpuno pravo. Ja sam tako i Nataši rekla. Pjer kaže da svi stradaju, muče se, kvare se i da je naša dužnost pomoći bližnjima. Razume se, da je u pravu – govorila je grofica Marija – ali on zaboravlja da mi imamo drugih, prečih obaveza, koje nam je sam Bog odredio, i da mi možemo rizikovati sebe, ali ne i decu.

– Pa eto, eto, ja sam mu to baš i rekao – prihvati Nikolaj, kome se odista činilo da je on upravo to rekao. – A oni okupili svoje, ljubav prema bližnjemu i hrišćanstvo, i to sve pred Nikoljenkom, koji se tamo uvukao i sve polomio.

– Ah, Nicolas, znaš da meni Nikoljenka veoma često zadaje brige – reče grofica Marija. – To je tako neobičan dečko. I ja se bojim da pored svoje dece njega ne zanemarujem. Mi svi imamo svoju decu, svi imamo rodbinu; a on nema nikoga. On je večito sam sa svojim mislima.

– Meni se čini da ti nemaš šta sebi da prebacuješ zbog njega. Sve što može najnežnija mati da učini za svoga sina, ti si učinila i činiš za njega. I meni je, razume se, to milo. On je divan, divan dečko. Danas je slušao Pjera kao u nekom zanosu. I, pomisli samo, izlazimo da večeramo, kad pogledah, a on mi sve na stolu izlomio u parčad i odmah mi to reče. Ja nikad nisam čuo da on kaže neistinu. Divan, divan dečko! – ponovi Nikolaj, kome se u duši nije sviđao Nikoljenka ali za koga je uvek hteo reći da je divan.

– Ali opet nisam ja ono što je mati – reče grofica Marija – ja osećam da nisam, i to mi je teško. Divan dečko, ali se užasno bojim za njega. Njemu će društvo biti od koristi.

– Pa, neće trajati tako dugo; na leto ću ga odvesti u Petrograd – reče Nikolaj, pa se vrati na razgovor koji se vodio u kabinetu i koji ga je, očevidno, uzbuđivao, i nastavi: – Šta se mene tiče to sve tamo, šta je meni stalo što ne valja Arakčejev i sve, kad sam se ja oženio i toliko sam dužan da će me strpati u zatvor, a imam majku koja to ne može ni da gleda ni da razume. Pa onda ti, deca, poslovi. Zar sam ja svog zadovoljstva radi od jutra do mraka u poslu i u kontoaru? Ne, nego znam da moram raditi da umirim majku, da se odužim tebi i da ne ostavim decu da budu onakvi prosjaci kao što sam ja bio.

Grofica Marija htede da mu kaže kako čovek nije sit samo od hleba, kako on suviše važnosti pripisuje tim poslovima; ali je znala da to nije potrebno i da je uzaludno govoriti. Ona samo uze njegovu ruku i poljubi. On taj nežni gest razumede kao da ona odobrava i potvrđuje njegove misli, pa, pošto je mislio neko vreme ćuteći, nastavi da misli glasno.

– Ti znaš, Marie – reče on – danas je došao Ilja Mitrofanič (to je bio njegov delovođa) iz tambovskog sela i priča kako za šumu već daju osamdeset hiljada. – I Nikolaj poče veselog lica da priča kako će se moći vrlo skoro otkupiti Otradno. – Još desetak godina života, pa ću ostaviti deci... u odličnom stanju.

Grofica Marija je slušala muža i razumela sve što joj je govorio. Ona je znala kako je on, kad tako misli naglas, ponekad upita šta je kazao, pa se ljuti ako opazi da je mislila o nečem drugom. I zbog toga je s velikim trudom pratila njegov govor, jer je nije nimalo interesovalo ono što je govorio. Ona je gledala u njega i ne da je mislila o nečem drugom, nego je osećala nešto drugo. Ona je osećala pokornu, nežnu ljubav prema tom čoveku koji nikad neće razumeti ništa od onog što ona razume, pa kao da ga je zbog toga volela još jače, s nijansom strasne nežnosti. Sem toga osećanja koje ju je obuzimalo svu i nije joj dalo da prozre u pojedinosti muževljevih planova, u njenoj su se glavi vrzle misli koje nisu imale nikakve veze sa onim što je on govorio. Ona je mislila o bratiću (nju je jako iznenadilo kad joj je muž kazao kako je dečko bio uzbuđen dok je Pjer govorio), i izlazile su joj pred oči različite crte njegovog nežnog, osetljivog karaktera; i, misleći o bratiću, mislila je i o svojoj deci. Ona nije poredila bratića i svoju decu, nego je poredila svoju ljubav prema njima i nalazila s tugom kako u njenoj ljubavi prema Nikoljenki nešto nedostaje.

Njoj je po koji put dolazila pomisao da ta razlika potiče od njegovog uzrasta; ali je osećala da se ogrešila o njega i u svojoj duši se zaricala da će se popraviti i učiniti što nije mogućno, to jest, voleti na ovom svetu i svog muža, i decu, i Nikoljenku, i sve bližnje onako kao što je Hristos voleo čovečanstvo. Duša grofice Marije uvek je težila onom što je beskrajno, večito i savršeno i zato nikad nije mogla biti spokojna. Na njenom licu beše se pojavio ozbiljan izraz skrivene, uzvišene patnje od koje je patila njena duša, opterećena telom. Nikolaj pogleda u nju.

„Bože moj! Šta će biti sa nama ako ona umre, kao što mi se čini kad joj je takvo lice?“ pomisli on, pa stade pred ikonu i poče da čita večernje molitve.

XVI

Nataša je, kad ostade sama s mužem, razgovarala onako kako samo žena s mužem razgovara, to jest, pogađali su i kazivali neobično jasno i brzo misli jedno drugome, protivno svim pravilima logike, ne pomažući se rasuđivanjem, zaključcima i izvodima, nego na sasvim osobit način. Nataša je toliko navikla da razgovara s mužem na taj način da joj je logični tok Pjerovih misli bio kao najpouzdaniji znak da se ona i muž u nečem ne slažu. Kad bi on počeo da dokazuje, da govori razborito i spokojno i kad bi i ona, povodeći se za njim, počela da čini to isto, znala je da će to neminovno dovesti do svađe.

Čim su ostali sami i čim mu je Nataša polako prišla široko otvorenih srećnih očiju, odjedanput ga brzo uhvatila za glavu i pritisla uz svoje grudi i rekla mu: „Sad si sav, sav moj, moj! Nećeš otići!“ – odmah je započeo onaj razgovor protivan svima zakonima logike, protivan već zato što su u jedno isto vreme govorili o sasvim različnim predmetima. To pretresanje mnogih stvari u jedan isti mah ne samo što nije smetalo jasnom razumevanju, nego je, naprotiv, bilo najpouzdaniji znak da oni potpuno razumeju jedno drugo.

Kao što je u snovima sve neistinito, apsurdno i protivrečno, sem osećanja koje upravlja snovima, tako i u tom razgovoru, protivnom svima pravilima razuma, nije govor dosledan ni jasan, nego samo osećanje što upravlja govorom.

Nataša je pričala Pjeru o življenju bratovom, o tome kako se ona mučila a nije živela dok joj je muž bio na putu, i o tome kako je još više zavolela Marie i o tome kako je Marie u svakom pogledu bolja od nje. Govoreći to, Nataša je iskreno priznavala kako ona uviđa Marijina preimućstva ali je, u isti mah dok je to govorila, tražila od Pjera da on nju ipak pretpostavlja i Mariji i svima ostalim ženama, i da joj sam ponovo, naročito pošto je video u Petrogradu mnogo žena, to ponovi.

Pjer, odgovarajući na Natašine reči, ispriča joj kako mu je bilo nesnosno u Petrogradu da odlazi na prijeme i ručkove s damama.

– Ja sam se sasvim odučio da razgovaram s damama – reče on – prosto mi je dosadno. Naročito kad sam tako u poslu.

Nataša ga dobro pogleda, pa nastavi:

– Marie je divna – reče ona. – Kako ume da shvati decu. Kao da im vidi dušu. Juče, na primer, Mićenka se počeo joguniti...

– I kako je nalik na oca – prekide je Pjer. Nataša je razumela zašto je on učinio tu primedbu o sličnosti Mićenkinoj s Nikolajem: njemu je bilo

neprijatno kad pomisli na svoju prepirku sa šurakom i želeo je da čuje Natašino mišljenje o tome.

– Nikolaj ima tu slabost da neće nipošto odobriti ono što nisu svi usvojili. A ja znam da je tebi baš do toga stalo da ouvrir une carriere158 – reče ona, ponavljajući reči koje je Pjer već jednom rekao.

– A, ne, glavno je to – reče Pjer – što su Nikolaju misli i rasuđivanja... zabava, gotovo provođenje vremena. Eto, on sastavlja biblioteku i postavio je sebi pravilo da ne kupuje novu knjigu dok ne pročita onu što je već kupio... i Sismondija, i Rusoa, i Monteskija – dodade Pjer smešeći se. – Pa ti znaš kako ja njega... – poče on kao da ublaži to što govori; ali ga Nataša prekide, dajući mu time na znanje da to nije potrebno.

– Dakle, ti kažeš, njemu su misli zabava…

– Da, a meni je sve drugo zabava. Ja sam za sve vreme dok sam bio u Petrogradu sve gledao kao u snu. Kad me zanima misao, onda mi je sve ostalo zabava.

– O, kako mi je žao što nisam videla kako si se pozdravio s decom! – reče Nataša. – Koja se najviše obradovala? Sigurno Liza?

– Da – reče Pjer i nastavi ono što je njega zanimalo. – Nikolaj veli, mi ne treba da mislimo. Da, ali ja to ne mogu. Da već i ne pominjem kako sam u Petrogradu opazio (tebi to mogu reći) da se bez mene sve raspadalo, svak je vukao na svoju stranu. Ali mi je pošlo za rukom da ih sve složim, pa onda moja je misao vrlo prosta i jasna. Ja i ne kažem da mi moramo raditi protiv toga i toga. Možemo se prevariti. Nego kažem: združite se svi koji volite dobro, i neka bude jedna zastava: aktivna vrlina. Knez Sergije je divan i pametan čovek.

Nataša nije sumnjala da je Pjerova misao velika misao, ali ju je jedno bunilo. A to je to što je on njen muž. „Zar baš tako važan i društvu potreban čovek, pa moj muž? Kako to da se tako desi?“ Ona je htela da mu izrazi tu svoju nedoumicu. „Koji su to ti ljudi što bi mogli odlučiti da li je on odista tako pametniji od sviju?“ – pitala se ona i u svojoj pameti ređala ljude koje je Pjer jako cenio. Sudeći po njegovom pričanju, on nikoga od ljudi nije tako cenio kao Platona Karatajeva.

– Znaš li o čemu mislim? – reče ona. – O Platonu Karatajevu. Kako bi on rekao? Bi li ti on sad odobrio?

Pjer se nije nimalo začudio tom pitanju. On je razumeo tok ženinih misli.

158 Otkriti novo zanimanje.

– Platon Karatajev? – reče on i zamisli se, očevidno starajući se od sveg srca da predstavi kako bi Karatajev sudio o toj stvari. – On to ne bi razumeo, a, uostalom, možda bi odobrio.

– Ja te strašno volim! – reče odjedanput Nataša. – Strašno! Strašno!

– Ne ne bi odobrio – reče Pjer, pošto je razmislio. – Što bi odobrio, to je ovaj naš porodični život. On je tako želeo da u svemu vidi pristojnost, sreću i spokojstvo, i ja bih mu s ponosom pokazao nas. Eto, ti veliš – rastanak. A nećeš verovati kako ja neobično osećanje imam prema tebi posle rastanka...

– Pa još i ovo... – poče Nataša.

– Ne, nije to. Ja ću tebe uvek voleti. I više se ne može voleti; nego je to nešto neobično... Ma da... – On ne dovrši, jer njihovi pogledi koji se sretoše izgovoriše ostalo.

– Kakve gluposti – reče odjedanput Nataša – medeni mesec i što vele da je u prvo vreme prava sreća. Naprotiv, sad je najbolje. Samo kad ne bi odlazio na put. Sećaš li se kako smo se svađali? I uvek sam ja bila kriva. Uvek ja. A zbog čega smo se svađali – čak i ne pamtim.

– Sve zbog jedne stvari – reče Pjer osmehujući se – zbog ljubom...

– Ne govori, ne marim ni da čujem – uzviknu Nataša. I oči joj zasijaše hladno, pakosno. – Ti si je video – dodade ona poćutavši.

– Nisam, pa i kad bih je video, ne bih je poznao.

Oboje zaćutaše.

– Ah, znaš? Kad si ti u kabinetu govorio, ja sam te posmatrala – poče da govori Nataša trudeći se, očevidno, da otera oblak koji se beše nadneo. – Kao dve kapi vode ličiš na njega, na dečka. (Tako je ona zvala sina.) Ah, već treba da idem k njemu... Vreme je... A žao mi da odem.

Oni poćutaše nekoliko sekundi. Zatim se odjedanput u jedan isti mah okretoše jedno drugom i počeše nešto da govore. Pjer poče zadovoljan samim sobom i zanesen; Nataša – s tihim blaženim osmehom. Kad se sukobiše, oboje zastadoše, dajući jedno drugom prvenstvo.

– Ne, ne; šta si htela? Kaži, kaži.

– A ne; kaži ti, ja onako, gluposti – reče Nataša.

Pjer reče ono što je počeo. To beše nastavak njegovog zadovoljnog rasuđivanja o svom uspehu u Petrogradu. Njemu se u tom trenutku činilo da je on pozvan da dâ nov pravac čitavom ruskom društvu i čitavom svetu.

– Hteo sam samo reći da su sve misli koje imaju ogromnih posledica uvek proste. Sva je moja misao u tome da ako su pokvareni ljudi združeni

među sobom te su postali sila, onda i pošteni ljudi treba da učine to isto. Vidiš kako je prosto.

– Da.

– A šta si ti htela reći?

– Ja,onako,gluposti.

– Ne, ipak.

– Pa nije ništa, sitnice – reče Nataša i još se vedrije osmehnu. – Htela sam samo da kažem za Peću: danas dadilja dolazi da ga uzme od mene, a on se zasmeja, zažmuri, i privi se uz mene, svakako je mislio da se sakrio. Strašno je sladak... Eno ga viče! Zbogom!

I ona ode iz sobe.

U to isto vreme dole, u odeljenju Nikoljenke Bolkonskog, u njegovoj spavaćoj sobi, gorelo je kao i uvek kandilo (dečko se plašio mraka i nisu ga mogli odučiti od te mane). Desal je spavao visoko na svoja četiri jastuka i njegov rimski nos puštao je ujednačeno hrkanje. Nikoljenka se tek beše probudio, sedeo je na svojoj postelji, sav u hladnom znoju, i razrogačenim očima gledao preda se. Razbudio ga je strašan san. Usnio je sebe i Pjera u šlemovima, onakvim kao što su bili nacrtani u Plutarhovoj knjizi. On i čika Pjer predvodili su ogromnu vojsku. Ta vojska bila je sastavljena od belih kosih linija, koje su ispunjavale vazduh kao ona paučina što leti u jesen i koju Desal zove le fil de la Vierge.159 Napred je bila slava, onakva ista kao i ti končići, samo malo češća. Oni, on i Pjer, leteli su lako i radosno sve bliže i bliže cilju. Odjedanput su končići koji su ih nosili počeli da se labave i mrse; njemu bi teško. I teča Nikolaj Ilič obrete se pred njima strašan i strog.

– Jeste li to vi učinili? – reče on, pokazujući na izlomljen crveni vosak i pera. – Ja sam vas voleo, ali mi je Arakčejev zapovedio – i ja ću ubiti ko se prvi makne napred. – Nikoljenka se obazre na Pjera; ali Pjera već nije bilo. Pjer je bio otac – knez Andreja, i otac nije imao lika ni oblika, ali je bio on, i Nikoljenka je, videći ga, osetio slabost ljubavi: osetio se bez snage, bez kostiju i židak. Otac ga je milovao i žalio. Ali se teča Nikolaj Ilič sve bliže i bliže primicao njima. Nikoljenku je obuzeo užas i on se probudio.

„Otac – mislio je on. – Otac (iako su u kući bila dva dobro pogođena portreta, Nikoljenka nije nikad zamišljao kneza Andreju u ljudskom obliku), otac je bio sa mnom i milovao me. On je odobravao meni, on je

159 Nit Bogorodice.

odobravao čika-Pjeru. Ma šta on rekao – ja ću to učiniti. Mucije Scevola sagoreo je svoju ruku. Pa zašto da se i meni to ne desi u životu? Ja znam, oni hoće da učim. I ja ću učiti. Ali ću nekad s tim prestati; i tada ću učiniti. Samo za jedno molim Boga: da budem i ja onakav kao što su bili Plutarhovi ljudi, pa ću i ja učiniti onako isto. Učiniću bolje. Svi će doznati, svi će me zavoleti, svi će se ponositi mnome.“

I Nikoljenka odjedanput oseti kako ga guši plač u grudima i zaplaka.

– Etes-vous indisposé?160 – ču se Desalov glas

– Non161 – odgovori Nikoljenka i leže na jastuk.

„On je dobar i blag, ja ga volim“ – mislio je o Desalu. „A čika Pjer! O, kako je to divan čovek! A otac? Otac! Otac! Da, ja ću učiniti ono čime bi čak i on bio zadovoljan“...

160 Da vam nije zlo? 161 Nije.

DRUGI DEO

I

Predmet istorije je život narodâ i čovečanstva. Neposredno uhvatiti i obuhvatiti rečju – opisati život ne čovečanstva, nego samo jednog naroda, izgleda da je nemogućno.

Raniji istoričari upotrebljavali su često jedan prost način da opišu i uhvate narodni život, koji izgleda da se ne može uhvatiti. Oni su opisivali delatnost pojedinih ljudi koji su upravljali narodom; i ta delatnost izražavala im je delatnost celog naroda.

Na pitanja kakvim su načinom pojedini ljudi prinuđavali narode da rade po njihovoj volji i šta je upravljalo samom voljom tih ljudi, istoričari su odgovarali: na prvo pitanje time što su priznavali volju Božanstva, koja je potčinjavala narode volji jednog izabranog čoveka, a na drugo pitanje – time što su priznavali da isto to Božanstvo upućuje tu volju izabranog čoveka unapred određenom cilju.

Tako su ta pitanja rešavana verom u neposredno učešće Božanstva u ljudskim poslovima.

Nova istorijska nauka odbacila je u svojoj teoriji obe te teze.

Moglo bi izgledati da je nova nauka, pošto je odbacila verovanje starih da su ljudi potčinjeni Božanstvu i da ima određenog cilja kome se vode narodi, bila dužna izučavati ne pojave vlasti, nego uzroke koji stvaraju vlast. Ali ona nije to učinila. Ona je u teoriji odbacila gledišta starih istoričara, a u praksi se po njima upravlja.

Mesto ljudi obdarenih božanskom vlašću, koje neposredno rukovodi volja Božanstva, nova istorija je stavila ili junake obdarene neobičnim, nadljudskim sposobnostima, ili prosto ljude najrazličnijih osobina, od vladalaca do novinara, koji rukovode masama. Mesto pređašnjih, Božanstvu ugodnih ciljeva naroda judejskog, grčkog, rimskog, koji su drevnima izgledali kao ciljevi kretanja čovečanstva, nova istorija je stavila svoje ciljeve: blagostanje francusko, nemačko, englesko i, u svojoj najvišoj apstraktnosti, napredak civilizacije celog čovečanstva, u koje se obično računaju narodi što zapremaju majušni kutić na severozapadu velikog kontinenta.

Nova istorija je odbacila ranija verovanja, a nije mesto njih postavila novo gledište, i logika situacije prinudila je istoričare koji su prividno odbacili božansku vlast vladalaca i fatum drevnih istoričara, da drugim putem dođu do tog istog gledišta: da priznadu, prvo, da pojedini ljudi rukovode narodima, i drugo, da postoji izvestan cilj kome idu narodi i čovečanstvo.

U svim spisima najnovijih istoričara, od Gibona do Bokla, bez obzira na to što izgleda kao da se ne slažu u mišljenju i što im gledišta izgledaju nova, leže u osnovi te dve stare neizbežne teze.

Prvo, istoričar opisuje delatnost pojedinih ličnosti, koje su, po njegovom mišljenju, rukovodile čovečanstvom: jedan smatra kao takve ličnosti samo vladaoce, vojskovođe, ministre; drugi da su takve ličnosti, sem vladalaca, govornici učeni ljudi, reformatori, filozofi, pesnici. Drugo, cilj kome se vodi čovečanstvo poznat je istoričaru: jednom je taj cilj veličina rimske, španske, francuske države; drugom je to sloboda jednakost i izvesna vrsta civilizacije onog majušnog svetskog kutića što se zove Evropa.

U 1789. godini nastaje vrenje u Parizu; ono raste širi se i izražava se pokretom narodâ sa zapada na istok. Taj se pokret nekoliko puta kreće na istok, dolazi u sukob s protivnim pokretom sa istoka na zapad; u 1812. godini dolazi do svoje krajnje granice – do Moskve i, u čudnovatoj simetriji, odigrava se suprotan pokret sa istoka na zapad, koji, isto onako kao i onaj prvi pokret, povlači za sobom narode iz srednje Evrope. Suprotni pokret dolazi do polazne tačke zapadnog pokreta – do Pariza, i stišava se.

U tom dvadesetogodišnjem periodu ogromna množina njiva nije orana; kuće su spaljene; trgovina menja pravac; milioni ljudi siromaše, bogate se, preseljavaju se, i milioni hrišćana, koji veruju u zakon ljubavi prema bližnjemu, ubijaju se među sobom.

Šta to sve znači? Otkuda je to poteklo? Šta je nagnalo te ljude da spaljuju kuće i da ubijaju svoje bližnje? Kakvi su bili uzroci tih događaja? Kakva je sila nagnala ljude da tako postupaju? Eto to su nehotična, prostodušna i najpravednija pitanja koja čovečanstvo stavlja sebi kad naiđe na spomenike i na predanja iz tog perioda pokreta.

Da bismo rešili ta pitanja, mi se obraćamo istorijskoj nauci, kojoj je cilj da upozna narode i čovečanstvo.

Kad bi istorija zadržala gledište starih istoričara, ona bi rekla: Božanstvo je dalo, kao nagradu ili kao kaznu svome narodu, vlast Napoleonu i rukovodilo njegovom voljom da postigne svoje božanske ciljeve. I odgovor bi bio potpun i jasan. Morao bi čovek verovati ili ne verovati u božansko značenje Napoleonovo; ali onome ko bi verovao bilo bi, u celoj istoriji tog vremena sve razumljivo i ne bi moglo biti nijedne protivrečnosti.

Ali nova istorija ne može tako da odgovori. Nauka ne priznaje mišljenje drevnih istoričara o neposrednom učešću Božanstva u poslovima čovečanstva i zato ona mora dati druge odgovore.

Nova istorija, kad odgovara na ta pitanja, veli: „Vi hoćete da znate šta znači taj pokret; odakle je potekao i kakva je sila stvorila te događaje? Slušajte:

„Luj XIV bio je veoma gord i samopouzdan čovek; imao je te i te milosnice i te i te ministre, i rđavo je vladao Francuskom. Naslednici Lujevi bili su takođe slabi ljudi, i takođe su rđavo vladali Francuskom. I oni su imali te i te ljubimce i te i te milosnice. Uz to su neki ljudi pisali u to vreme knjige. Na kraju osamnaestog veka iskupilo se u Parizu dvadesetak ljudi koji su počeli da govore kako su svi ljudi jednaki i slobodni. Zbog toga počeše ljudi po svoj Francuskoj da kolju i upropašćuju jedan drugog. Ti su ljudi ubili kralja i još mnoge. U to isto vreme beše u Francuskoj genijalan čovek – Napoleon. On je svuda sve pobeđivao, to jest ubijao je mnogo ljudi, zato što je bio veoma genijalan. I on pođe da ubija zbog nečega Afrikance, i tako ih je dobro ubijao i bio je tako lukav i mudar da je, kad je došao u Francusku, zapovedio svima da se njemu pokore. I svi mu se pokoriše. Kad se proglasio imperatorom, on je ponovo krenuo da ubija narod u Italiji, Austriji i Pruskoj. I tamo je mnogo ubio. A u Rusiji beše car Aleksandar, koji je naumio da povrati red u Evropi i zato je vojevao s Napoleonom. Ali se u 1807. godini iznenadno sprijatelji s njim, a u 1811. godini opet se posvađa i ponovo počeše da ubijaju mnogo naroda. I Napoleon dovede u Rusiju šest stotina hiljada ljudi i osvoji Moskvu; ali potom odjedanput pobeže iz Moskve, i tada car Aleksandar, potpomognut savetima Štajna i ostalih, udruži Evropu da se bori protiv rušioca njenog mira. Svi saveznici Napoleonovi postadoše odjedanput njegovi neprijatelji; i ta se vojska krete protiv Napoleona koji beše iskupio nove snage. Saveznici pobediše Napoleona, uđoše u Pariz, nagnaše Napoleona da se odreče prestola i poslaše ga na ostrvo Elbu, ne lišavajući ga čina imperatora i ukazujući mu svako poštovanje, iako su ga pre pet godina i posle godinu dana svi smatrali kao razbojnika van zakona. A počne da vlada Luj XVIII, kome su se dotle i Francuzi i saveznici samo podsmevali.

Napoleon, prolivajući suze pred starom gardom, odreče se prestola i ode u izgnanstvo. Potom su vešti državnici i diplomati (osobito Taljeran, koji beše uspeo da pre drugoga sedne na izvesnu fotelju, i time proširio granice Francuskoj) razgovarali u Beču i tim razgovorom usrećavali ili unesrećavali narode. Odjedanput se diplomati i monarsi umalo ne posvađaše; već su bili spremni da opet zapovede svojim vojskama da se ubijaju; ali u tom trenutku dođe u Francusku Napoleon s bataljonom i Francuzi, koji su ga mrzeli, odmah mu se svi pokoriše. Ali se združeni monarsi na to naljute i pođu ponovo da vojuju s Francuzima. I genijalnog Napoleona pobediše i otpremiše na ostrvo sv. Jelene, priznavši odjedanput da je razbojnik. I tamo je izgnanik, odvojen od onih što su mu srcu dragi i od Francuske koju je voleo umirao na steni sporom smrću, i ostavio

potomstvu svoja velika dela. A u Evropi je nastala reakcija i svi su vladaoci počeli opet da čine krivdu svojim narodima.“

Uzalud biste pomislili da je ovo podsmeh – karikatura istorijskog opisivanja. Naprotiv, ovo je najblaži izraz onih protivurečnih odgovora koji ne odgovaraju na pitanja, a koje daje sva istorija, od onih što pišu memoare i istorije pojedinih država pa do opštih istorija i do nove vrste istorije – istorije kulture onog vremena.

Nastranost i komičnost tih odgovora potiče otuda što je nova istorija nalik na gluvog čoveka kad odgovara na pitanja koja mu niko ne stavlja.

Ako je istoriji cilj da opisuje kretanje čovečanstva i narodâ, onda je prvo pitanje – na koje ako se ne odgovori sve je ostalo nerazumljivo – ovo: kakva snaga pokreće narode? Na ovo pitanje nova istorija brižljivo priča ili kako je Napoleon bio veoma genijalan, ili kako je Luj XIV bio veoma gord, ili još kako su ti i ti pisci napisali takve i takve knjige.

To sve može vrlo lako biti i čovečanstvo je gotovo da se s tim složi; ali ono ne pita za to. Sve bi to moglo imati vrednosti kad bismo priznavali božansku vlast, zasnovanu na samoj sebi i uvek jednaku, koja upravlja svojim narodima preko Napoleonâ, Lujeva i pisaca; ali mi tu vlast ne priznajemo i zato pre nego što se počne govoriti o Napoleonima, Lujevima i piscima, treba pokazati kakva je veza među tim ličnostima i pokretom narodâ.

Ako je mesto božanske vlasti došla druga snaga, onda treba objasniti u čemu je ta nova snaga, jer upravo u toj snazi i jest sva važnost istorije.

Istorija kao da pretpostavlja da se ta snaga po sebi razume i da je svakom poznata. Ali ko pročita vrlo mnogo istorijskih dela, pored sve želje da prizna tu novu snagu kao poznatu neće verovati da je ta nova snaga, koju tako razlčno shvataju i sami istoričari, bila svakom potpuno poznata.

II

Kakva snaga pokreće narode?

Posebni istoričari, biografi, i istoričari pojedinih naroda shvataju tu snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci. Po njihovom opisivanju, događaji se odigravaju samo po volji Napoleonâ, Aleksandra ili uopšte onih ličnosti koje opisuje posebni istoričar. Odgovori koje istoričari te vrste daju na pitanje o onoj snazi što pokreće događaje zadovoljavaju čoveka, ili samo dotle dok za svaki događaj postoji jedan istoričar. Ali čim istoričari raznih narodnosti i raznih gledišta počnu da opisuju jedan isti događaj, odmah odgovori što ih oni daju gube sav smisao, jer svaki od njih shvata tu snagu ne samo različito, nego, često, i sasvim suprotno. Jedan istoričar dokazuje da je događaj izazvala Napoleonova vlast; drugi tvrdi da ga je izazvala Aleksandrova vlast; treći – vlast kakvog trećeg čoveka. Sem toga, istoričari te vrste protivureče jedan drugom čak i u objašnjavanju one snage na kojoj se zasniva vlast jedne i iste ličnosti.

Tjer, bonapartist, veli da je Napoleonova vlast bila zasnovana na njegovoj vrlini i genijalnosti; Lanfrey, republikanac, veli da je ona bila zasnovana na njegovom lupeštvu i obmani naroda. I tako istoričari te vrste, potirući uzajamno tvrđenja jedan drugome, samim tim ubijaju pojam o snazi koja stvara događaje, a ne daju nikakvog odgovora na bitno istorijsko pitanje.

Opšti istoričari, koji imaju posla sa svima narodima, kao da priznaju netačnost mišljenja posebnih istoričara o snazi koja stvara događaje. Oni ne priznaju tu snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci, nego je smatraju kao rezultat mnogih snaga s različnim pravcima. Opisujući rat ili pokoravanje koga naroda, opšti istoričar traži uzrok događaju ne u vlasti jedne ličnosti, nego u uzajamnom uticaju mnogih ličnosti koje su u vezi s događajem.

Prema tome gledištu moglo bi se pomisliti da vlast istorijskih ličnosti, kad se predstavlja kao proizvod mnogih snaga, ne može biti razmatrana kao snaga koja sama sobom stvara događaje. Međutim, opšti istoričari, u većini slučajeva, upotrebljavaju pojam o vlasti opet kao snagu koja sama sobom stvara događaje i stoji prema njima kao uzrok. Po njihovom opisivanju, čas je istorijska ličnost proizvod svoga vremena, a njena vlast samo proizvod raznih snaga; čas je njena vlast snaga koja stvara događaje. Na primer, Gervinus, Šloser i ostali čas dokazuju da je Napoleon proizvod revolucije, idejâ 1789. godine itd., čas otvoreno govore kako su pohod u 1812. godini i drugi događaji što im se ne sviđaju samo proizvodi lažno upućene Napoleonove volje i kako su i same ideje 1789.

godine zaustavljene u svom razvoju zbog Napoleonove samovolje. Ideje revolucije, opšte raspoloženje proizvelo je Napoleonovu vlast. A vlast Napoleonova je ugušila ideje revolucije i opšte raspoloženje.

Ova čudnovata kontradikcija nije slučajna. Ona ne samo što se nalazi na svakom koraku, nego su iz postupnog niza takvih kontradikcija sastavljeni svi opisi opštih istoričara. Ta konradikcija dolazi otuda što se opšti istoričari kad stupe na teren analize, zaustave na pola puta.

Da bi se našle komponentne snage, ravne skupljenoj snazi ili rezultanti, potrebno je da suma komponentnih snaga bude ravna rezultanti. Upravo na taj uslov opšti istoričari nisu nikad pazili i zato, da bi objasnili snagu rezultante, oni neizbežno moraju uzeti, sem nedovoljnih komponentnih, još neobjašnjenu snagu koja utiče na rezultantu.

Posebni istoričar, opisujući pohod 1813. godine ili povratak Burbona, veli otvoreno da je te događaje proizvela Aleksandrova volja. Ali opšti istoričar Gervinus, obarajući to gledište posebnog istoričara, teži da pokaže kako je pohodu 1813. godine i povratku Burbona, sem Aleksandrove volje, bila uzrok delatnost Štajna, Meterniha, m-me Staël, Taljerana, Fihtea, Šatobrijana i drugih. Istoričar je, kao što se vidi, raščlanio vlast Aleksandrovu na komponentne snage: na Taljerana, Šatobrijana, itd.; suma tih komponentnih snagâ, to jest uzajamni uticaj Šatobrijana, Taljerana, m-me Staël i ostalih, očevidno nije ravna celoj rezultanti, to jest pojavi što su se milioni Francuza pokorili Burbonima. Iz onog što su Šatobrijan, m-me Staël i ostali kazali jedno drugom te i te reči potiče samo njihova međusobna veza, a ne pokoravanje miliona ljudi. I zato, da bi istoričar objasnio kako je iz te njihove veze poteklo pokoravanje miliona ljudi, to jest kako je iz komponenata ravnih jednome A potekla rezultanta ravna hiljadi A, on mora neizbežno uzeti opet onu istu snagu vlasti koju odriče i priznati je kao rezultat snagâ, to jest, on mora uzeti neobjašnjenu snagu koja utiče na rezultantu. A to upravo i rade opšti istoričari. I usled toga ne samo što protivureče posebnim istoričarima, nego i samima sebi.

Seljaci, prema tome da li žele kišu ili vedrinu, a nemajući jasnog pojma o uzrocima kiše vele: vetar je rasterao oblake i vetar je nagnao oblake. Isto tako i opšti istoričari, neki put, kad im se to prohte, kad to zgodno pristaje uz njihovu teoriju, vele da je vlast rezultat događajâ; a neki put, kad treba dokazati drukčije, vele da vlast stvara događaje.

Treća vrsta istoričara, što se zovu kulturni istoričari, idući putem koji su utrli opšti istoričari, koji ponekad priznaju pisce i dame kao snage što stvaraju događaje, još sasvim drukčije shvataju tu snagu. Oni je vide u takozvanoj kulturi, u umnoj aktivnosti.

Kulturni istoričari idu potpuno tragom svojih praroditelja – opštih istoričara, jer kad se istorijski događaji mogu objasniti time što su se neki ljudi tako i tako ponašali jedan prema drugome, onda zašto da se ne objasne i time što su ti i ti ljudi pisali takve i takve knjige? Iz svega ogromnog broja obeležjâ što prate svaku živu pojavu kulturni istoričari izaberu obeležje umne aktivnosti i vele da je to obeležje uzrok. Ali, pored sveg njihovog staranja da pokažu kako je uzrok događaja umna aktivnost, mogli bismo se samo s velikim popuštanjem složiti s tim da između umne aktivnosti i pokreta naroda ima nešto zajedničko, ali ni u kom slučaju ne smemo uzeti da umna aktivnost rukovodi ljudskom aktivnošću, jer onakve pojave kao što su najbezdušnija ubistva u francuskoj revoluciji, potekla iz propovedanja čovekove jednakosti, i najljući ratovi i kazne, potekli iz propovedanja ljubavi, ne potvrđuju tu pretpostavku.

Ali kad čak i uzmemo da su tačna sva lukavo skrojena rasuđivanja kojima su te istorije napunjene; kad i uzmemo da narodima upravlja neka neodređena snaga što se zove ideja – ipak bitno istorijsko pitanje ili ostaje bez odgovora, ili se pređašnjoj vlasti vladalaca i uticaju savetnika i drugih ličnosti, koji uvode opšti istoričari, dodaje još nova snaga ideje, čiju vezu s masama treba objasniti. Može se razumeti da je Napoleon imao vlast i da se zato odigrao događaj; sa izvesnim popuštanjem može se još razumeti da je Napoleon, zajedno sa ostalim uticajima, bio uzrok događaja; ali kako je knjiga Contrat Social učinila da se Francuzi počnu upropašćavati između sebe – to se ne može razumeti dok se ne objasni uzročna veza te nove snage s događajem.

Bez sumnje da postoji veza među svima ljudima koji žive istovremeno i zato ima mogućnosti da se nađe neka veza među umnom aktivnošću ljudi i njihovim istorijskim pokretom, onako isto kao što se ta veza može naći među pokretom čovečanstva i trgovinom, zanatima, vrtlarstvom i čim hoćete. Ali otkud ljudska umna aktivnost izgleda kulturnim istoričarima kao uzrok ili izraz celog istorijskog pokreta – to je teško razumeti. Do takvog zaključka mogle su dovesti kulturne istoričare samo ove kombinacije: prvo, istoriju pišu učeni ljudi i zato im je i prirodno i milo misliti da je aktivnost njihovog staleža osnova pokretu celog čovečanstva, isto onako kao što je to i prirodno i milo misliti i trgovcima, i ratarima i prostim vojnicima (ali se to ne pokazuje samo zbog toga što trgovci i prosti vojnici ne pišu istorije), i drugo, umna aktivnost, prosveta, civilizacija, kultura, ideja – sve su to pojmovi nejasni, neodređeni, pod čijom se zastavom mogu veoma zgodno upotrebljavati reči koje imaju još nejasnije značenje i koje se zato mogu lako podvoditi pod svaku teoriju.

Ali da ne govorimo o unutrašnjoj vrednosti istorija ove vrste (može biti one su za nekoga ili za nešto i potrebne), kulturne istorije, na koje se počinju sve više svoditi sve opšte istorije, značajne su zbog toga što one,

ispitujući potanko i ozbiljno razne religiozne, filozofske političke doktrine kao uzroke događaja, svaki put kad im god dođe da opisuju istinski istorijski događaj, kao na primer rat 1812. godine, opisuju ga nehotice kao proizvod vlasti, govoreći otvoreno kako je taj rat proizvod Napoleonove volje. Govoreći tako, kulturni istoričari nehotice protivureče samima sebi ili dokazuju kako je ona nova snaga koju su oni izmislili ne izražava istorijske događaje, nego kako je ona vlast koju oni tobož ne priznaju jedini način da se razume istorija.

III

Ide lokomotiva. Pitanje je čime se ona pokreće. Mužik veli: pokreće je đavo. Drugi veli kako lokomotiva ide zato što se na njoj pokreću točkovi. Treći tvrdi da je uzrok kretanja onaj dim što ga odnosi vetar.

Mužik se tvrdo drži svoga mišljenja. Da se njegovo mišljenje obori, treba da mu kogod dokaže kako nema đavola ili da mu drugi mužik objasni kako lokomotivu ne pokreće đavo, nego Švaba. Tek će tada oni uvideti iz kontradikcija kako ni jedan ni drugi nisu u pravu. Ali onaj što veli da je uzrok kretanje točkova sam se pobija, jer kad je stao na teren analize, on mora ići dalje i dalje, mora objasniti šta je uzrok kretanju točkova. I dokle god ne dođe do poslednjeg uzroka kretanju lokomotive, do zbijene pare u kazanu, on neće imati prava da se zaustavi, istraživanju uzroka. A onaj što je objasnio kako lokomotivu pokreće dim što ga vetar odnosi nazad, kad je opazio kako objašnjenje s točkovima ne dokazuje šta je uzrok, uzeo je prvo obeležje koje mu se našlo pri ruci i izneo ga od svoje strane kao uzrok.

Jedini pojam koji može da objasni šta pokreće lokomotivu je pojam snage ravne onom kretanju koje se vidi.

Jedini pojam kojim se može objasniti pokret naroda je pojam snage ravne čitavom pokretu naroda.

Međutim, razni istoričari razumevaju pod tim pojmom sasvim različne, a svi neravne snage onom kretanju koje se vidi. Jedni vide u tom kretanju snagu koju neposredno imaju heroji, kao što mužik vidi đavola u lokomotivi; drugi vide snagu koju proizvodi nekoliko drugih snaga, kao ono kretanje točkova; treći vide umni uticaj, kao onaj dim što ga odnosi vetar.

Dok se god pišu istorije pojedinih ličnosti, pa bile one Cezari, Aleksandri ili Luteri i Volteri, a ne svih, bez i jednog izuzetka, svih ljudi koji imaju učešća u događaju, dotle nema nikakve mogućnosti da se opisuje pokret čovečanstva bez pojma o snazi koja nagoni ljude da svoju aktivnost upućuju jednom cilju. A jedini takav pojam koji je poznat istoričarima je vlast.

Taj je pojam jedina ručica pomoću koje se može vladati materijalom istorije pri sadašnjem njenom opisivanju, i onaj koji bi odlomio tu ručicu, kao što je to učinio Bokl, a ne bi saznao drugi način kojim bi raspolagao istorijskim materijalom, samo bi oduzeo sebi poslednju mogućnost da njime raspolaže. Da je za objašnjavanje istorijskih pojava neminovno potreban pojam o vlasti, to nam najbolje dokazuju sami opšti istoričari i

istoričari kulture, koji prividno odbacuju pojam o vlasti, a neminovno ga upotrebljavaju na svakom koraku.

Istorijska je nauka, što se tiče pitanjâ čovečanstva, dosad slična novcu koji je u opticaju – banknotama i zvečećoj moneti. Biografske i posebne narodne istorije nalik su na banknote One mogu ići i proturati se, vršeći svoj zadatak bez ičije štete, štaviše s korišću, dotle dok se ne pokrene pitanje čime su one osigurane. Treba samo smetnuti s uma pitanje na koji način volja heroja stvara događaje, pa će istorije Tjerâ biti interesantne, poučne i, sem toga, imaće nijansu poezije. Ali kao što sumnja u istinsku vrednost banknote potiče ili otud što ih ljudi počnu praviti mnogo, jer ih je lako praviti, ili otud što zažele da uzmu za njih zlato – isto tako potiče sumnja u istinsku vrednost istorija te vrste ili otud što ih se pojavi i suviše mnogo ili otud što neko, iz svoje prostodušnosti, zapita: a kakvom je snagom to učinio Napoleon? to jest, zaželi da promeni prometnu hartiju za čisto zlato istinskog shvatanja.

A opšti istoričari i kulturni istoričari nalik su na ljude koji bi našli da su banknote nezgodne, na bi odlučili da mesto banknota skuju zvečeću monetu od metala koji nema one čvrstine kao zlato. I moneta bi doista bila zvečeća, ali samo zvečeća. Banknota je još i mogla da prevari neznalice; a moneta sa zvekom, ali ne i s vrednošću, ne može da prevari nikoga. Kao što je zlato samo onda zlato kad se može upotrebiti ne samo za razmenu, nego i za posao, tako će isto i opšti istoričari samo onda biti zlato kad budu kadri odgovoriti na bitno pitanje u istoriji: šta je to vlast? Opšti istoričari ne slažu se u odgovorima na to pitanje, a kulturni istoričari sasvim ga obilaze, odgovarajući na nešto sasvim drugo. I, kao što tantuzi, koji su nalik na zlato, mogu prolaziti samo među skupinom ljudi koji su pristali da ih priznaju kao zlato i među onima što ne znaju osobine zlata, tako i opšti istoričari i kulturni istoričari, kad zbog nekih svojih ciljeva ne odgovaraju na bitna pitanja čovečanstva, služe kao tečajna moneta univerzitetima i gomili čitalaca – ljubitelja ozbiljnih knjiga, kao što to oni nazivaju.

IV

Pošto se oslobodila nekadašnjeg mišljenja o božanskom potčinjavanju narodne volje jednom izabranom čoveku i o potčinjavanju te volje Božanstvu, istorija ne može da kroči nijednog koraka bez kontradikcije, ako ne izabere jedno od onog dvoga: ili da se vrati pređašnjem verovanju u neposredno učešće Božanstva u poslovima čovečanstva, ili da tačno objasni značenje one snage što proizvodi istorijske događaje i što se zove vlast.

Da se vrati onom prvom, nemogućno je: verovanje je srušeno, i zato je neophodno objasniti značenje vlasti.

Napoleon je naredio da se iskupi vojska i da se ide u rat. Mi smo na ovo shvatanje toliko navikli, toliko smo se saživeli s tim mišljenjem da nam pitanje zašto šest stotina hiljada ljudi idu u rat kad je Napoleon rekao takve i takve reči izgleda apsurdno. On je imao vlast, i zato je bilo izvršeno ono što je on zapovedio.

Ovaj odgovor je potpuno dovoljan ako mi verujemo da mu je vlast bila data od Boga. Ali pošto to ne priznajemo, onda je neophodno utvrditi šta je to ta vlast jednog čoveka nad ostalima.

Ta vlast ne može biti ona neposredna vlast fizičke nadmoćnosti jakog stvorenja nad nejakim nadmoćnosti koja se zasniva na primeni ili na pretnji da će se primeniti fizička snaga, kao što je vlast Herkulova; ona se ne može zasnivati na nadmoćnosti moralne snage, kao što, u svojoj prostodušnosti, misle neki istoričari, govoreći kako su istorijski faktori heroji, to jest ljudi obdareni osobitom snagom duše i uma i takozvanom genijalnošću. Ta se vlast ne može zasnivati ni na nadmoćnosti moralne snage, jer, da i ne govorimo o ljudima herojima, kao što su Napoleoni, o čijim su moralnim osobinama veoma različna mišljenja, istorija nam pokazuje da ni Lujevi XI, ni Meternici, koji su upravljali milionima ljudi, nisu imali nikakvih naročitih osobina duševne snage, nego su, naprotiv, većinom bili moralno slabiji od ma koga čoveka od miliona ljudi kojima su upravljali.

Ako izvor vlasti nije u fizičkim niti u moralnim osobinama one ličnosti koja je ima, onda se, očevidno, izvor te vlasti mora nalaziti izvan ličnosti – u onim odnosima prema masama u kojima se nalazi ličnost koja ima vlast.

Tako upravo i shvata vlast pravna nauka, ona istorijska menjačnica koja obećava da istorijsko shvatanje vlasti razmeni za čisto zlato.

Vlast je skup volja narodnih masa, prenet iskazanim ili prećutnim pristankom na upravljače koje su mase izabrale.

U oblasti pravne nauke, koja je sastavljena iz razmišljanja o tome kako bi trebalo urediti državu i vlast, ako bi se moglo to sve urediti, što je sve vrlo jasno; ali ta definicija vlasti, kad se primeni na istoriju, zahteva da se objasni.

Pravna nauka smatra državu i vlast kao nešto što apsolutno postoji, kao što su ljudi u drevna vremena smatrali vatru. A za istoriju su država i vlast samo pojave, isto onako kao što za fiziku našeg vremena vatra nije stihija, nego pojava.

Zbog ove osnovne razlike između gledišta istorije i pravne nauke biva to da pravna nauka može opširno ispričati kako bi, po njenom mišljenju, trebalo urediti vlast i šta je to vlast, koja postoji nepomično izvan vremena; ali na istorijska pitanja o značenju vlasti koja menja oblik u vremenu, pravna nauka ne može ništa da odgovori.

Ako je vlast skup voljâ prenesen na upravljača, onda je li Pugačov predstavnik volja narodnih masa? Ako nije, onda otkud je Napoleon I predstavnik? Zašto je Napoleon III, kad su ga uhvatili u Bulonji, bio zločinac, a posle bili zločinci oni što ih je on pohvatao?

Da li se u dvorskim revolucijama, u kojima ponekad učestvuju dva tri čoveka, takođe prenosi volja masa na novu ličnost? Da li se u međunarodnim odnosima prenosi volja narodnih masa na njihovog osvajača? Je li u 1808. godini volja Rajnskog saveza bila prenesena na Napoleona? Da li je volja mase ruskog naroda bila prenesena na Napoleona u 1809. godini, kad je naša vojska, u savezu s Francuzima, pošla da ratuje protiv Austrije?

Na ova pitanja može se odgovoriti trojako:

Ili, prvo, priznati da se volja narodnih masa uvek bez pogovora prenosi na onog ili na one upravljače što su ih one izabrale, i da se, prema tome, svaka pojava nove vlasti, svaka borba protiv već jedanput predate vlasti mora smatrati samo kao rušenje prave vlasti.

Ili, drugo, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljače pod određenim i poznatim uslovima, i pokazati kako svako sužavanje, sukob pa čak i uništavanje vlasti dolazi otuda što se upravljači ne drže uslova pod kojima im je vlast predata.

Ili, treće, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljače uslovno, ali pod nepoznatim i neodređenim uslovima, i da pojavljivanje mnogih vlasti, njihova borba i propast dolazi samo otuda što upravljači više ili manje ne vrše one nepoznate uslove pod kojima se volje narodnih masa prenose s jednih ličnosti na druge.

Tako trojako i tumače istoričari odnose narodnih masa prema upravljačima.

Jedni istoričari, koji u svojoj prostodušnosti ne razumeju pitanje šta je to vlast, upravo oni posebni i biografski istoričari, o kojima je napred govoreno, uzimaju kao da se skup volja narodnih masa prenosi na istorijske ličnosti bezuslovno, pa zato, kad opisuju kakvu bilo jednu vlast, ti istoričari drže da je baš ta vlast jedina apsolutna i prava, a da svaka druga snaga koja se suprotstavlja toj pravoj vlasti nije vlast, nego rušenje vlasti – nasilje.

Njihova teorija, koja je podesna za prvobitne i mirne istorijske periode, kad se primeni na komplikovane i burne periode narodnog života, u kojima se u jedan isti mah pojavljuju i bore među sobom različite vlasti, ima tu nezgodu što će istoričar legitimist dokazivati kako su konvent, direktorija i Bonaparta bili samo rušenje vlasti, a republikanac i bonapartist dokazivaće: prvi, kako je konvent, a drugi, kako je carstvo bilo prava vlast, a kako je sve drugo bilo rušenje vlasti. Očevidno je da objašnjavanja vlasti tih istoričara koji se tako uzajamno poriču mogu podneti jedino još sasvim nezrela deca.

Druga vrsta istoričara, priznajući da je taj pogled na istoriju lažan, veli da je vlast zasnovana tome što se skup volja narodnih masa predaje upravljačima, i da istorijske ličnosti imaju vlast samo pod uslovom da izvrše onaj program koji im je volja naroda prećutnim pristankom propisala. A u čemu se sastoji taj program, ti istoričari nam ne kažu, ili, ako i kažu, uvek protivureče jedan drugom.

Svakome se istoričaru, prema njihovom gledištu šta je cilj pokreta naroda, čini da je taj program veličina, bogatstvo, sloboda, prosveta građana Francuske, ili druge koje države. Ali da i ne pominjemo kontradikciju istoričara u tome kakav je taj program; čak i kad uzmemo da postoji jedan svima zajednički program, istorijska fakta govore gotovo uvek protivno toj teoriji. Ako su uslovi pod kojima se predaje vlast bogatstvo, sloboda, prosveta naroda, onda zašto Lujevi XIV i Ivani IV mirno vladaju do smrti, a Lujeve XVI i Karle I kažnjavaju narodi? Na to pitanje istoričari odgovaraju da se delatnost Luja XIV, protivna programu, ogledala na Luju XVI. A zašto se ona nije ogledala na Luju XIV i XV, zašto se morala ogledati upravo na Luju XVI? I koliki je rok za to ogledanje? Na ova pitanja nema niti može biti odgovora. Pri takvom gledištu isto tako malo se tumači i uzrok zašto se skup volja po nekoliko vekova ne prenosi sa svojih upravljača ni s njihovih naslednika, a posle se, odjedaput, u toku pedeset godina, prenosi na konvent, na direktoriju, na Napoleona, na Aleksandra, na Luja XVIII, pa opet na Napoleona, na Karla X, na Lyja Filipa, na republikansku vladu, na Napoleona III. Pri tumačenju tih brzih prenosa volja s jedne ličnosti na drugu a naročito u međunarodnim odnosima, osvajanjima i savezima, ti istoričari nehotice moraju priznati da jedan deo tih pojava već nije pravilan prenos volja,

nego slučajnost, koja zavisi čas od veštine, čas od pogreške, ili lukavstva, ili slabosti diplomata ili vladaoca, ili vođe partije. I tako veliki deo istorijskih pojava – međusobice, revolucije, osvajanja iznose ti istoričari već ne kao proizvode prenosa slobodnih volja, nego kao proizvod lažno upućene volje jednog ili nekolicine ljudi, to jest, opet kao rušenje vlasti. I zato i istoričari ove vrste iznose istorijske događaje kao izuzetke od teorije.

Ovi istoričari liče na onog botaničara koji bi, kad zapazi kako neke biljke niču s dva listića, ostao pri tome da sve što raste, raste samo s dva lista i da palma, i pečurka, pa čak i hrast, kad se razviju u svom punom porastu i kad ne liče više na dva listića, odstupaju od teorije.

Treći istoričari vele da se volja narodnih masa prenosi na istorijske ličnosti uslovno, ali da su nam ti uslovi nepoznati. Oni kažu da istorijske ličnosti imaju vlast samo zato što vrše prenetu na njih volju masâ.

Ali u slučaju ako snaga koja pokreće narode nije u istorijskim ličnostima, nego u samim narodima, onda u čemu je značaj tih istorijskih ličnosti?

Istorijske ličnosti, vele ti istoričari, izražavaju sobom volju masâ; aktivnost istorijskih ličnosti služi kao predstavnica aktivnosti masâ.

Ali se u takvom slučaju javlja pitanje da li sva aktivnost istorijskih ličnosti služi kao izraz volje masa, ili samo izvesna njena strana? Ako sva aktivnost istorijskih ličnosti služi kao izraz volje masâ, kao što to neki i misle, onda biografije Napoleonâ i Katarinâ, sa svima pojedinostima dvorskih spletaka, služe kao izraz života naroda, što je očevidna besmislica: a ako samo strana aktivnosti istorijskih ličnosti služi kao izraz narodnog života, kao što to i misle drugi tobož filozofi istoričari, onda da bi se odredilo koja strana aktivnosti istorijske ličnosti izražava narodni život, treba, najpre, znati u čemu je narodni život.

Kad istoričari ove vrste naiđu na tu teškoću, oni izmisle najnejasniju, neopipljivu i opštu apstrakciju, pod koju se može podvesti najveći broj događaja, pa kažu da je ta apstrakcija cilj kome se čovečanstvo kreće. Najobičnije opšte apstrakcije, koje uzimaju gotovo svi istoričari, jesu: sloboda, jednakost, prosveta, progres, civilizacija, kultura. Pošto istoričari uzmu da je cilj kretanja čovečanstva kakva apstrakcija, oni izučavaju ljude koji su ostavili posle sebe najveći broj spomenika – vladaoce, ministre, vojskovođe, pisce, reformatore, pape, novinare, prema tome koliko su sve te ličnosti, po njihovom mišljenju, pripomagale ili odmagale izvesnoj apstrakciji. Ali, pošto nije ničim dokazano da je cilj čovečanstva u slobodi, jednakosti, prosveti ili civilizaciji, i pošto je veza narodnih masa sa upravljačima i prosvetiteljima čovečanstva zasnovana samo na proizvoljnoj pretpostavci da se skup volja narodnih masa uvek prenosi na

one ličnosti koje su nam vidne, to se ni aktivnost miliona ljudi koji se premeštaju, spaljuju kuće, ostavljaju zemljoradnju, tamane jedan drugog, nikad ne izražava u opisu aktivnosti desetak ljudi koji ne spaljuju kuće, ne zanimaju se zemljoradnjom, ne ubijaju svoje bližnje.

Istorija dokazuje to na svakom koraku. Zar se vrenje zapadnih naroda, na kraju prošlog veka, i njihova navala na istok tumači delatnošću Lujeva XIV, XV i XVI, njihovih milosnica, ministara, životom Napoleona, Rusoa, Didroa, Bomaršea i ostalih?

Zar se pokret ruskog naroda na istok u Kazan i Sibir izražava u sitnicama bolesnog karaktera Ivana IV i njegove prepiske s Kurbskim?

Da li se pokret naroda u vreme krstaških ratova tumači životom i radom Gotfridâ i Lujevâ i njihovih dama? Nama je ostao nerazumljiv pokret naroda sa zapada na istok, bez ikakvog cilja, bez vođstva, s gomilom skitnica, s Petrom Pustinjakom. A još nerazumljiviji nam je prekid tog pokreta onda kad su istorijski faktori jasno odredili pametan, sveti cilj tih pohoda – oslobođenje Jerusalima. Pape, kraljevi i vitezovi podsticali su narod na oslobođenje svete zemlje; ali narod nije išao, zato što onaj nepoznati uzrok, koji ga je ranije podsticao na pokret, nije više postojao. Istorija Gotfrida i minezengera ne može, očevidno, da uhvati u sebe život naroda. I istorija Gotfrida i minezengera ostala je istorija Gotfrida i minezengera, a istorija života naroda i njihovih pobuda ostala je nepoznata.

Još će nam manje objasniti život naroda istorija pisaca i reformatora.

Istorija kulture objasniće nam pobude, životne prilike i misli piščeve ili reformatorove. Doznaćemo kako je Luter imao žestoku narav i kako je govorio te i te besede; doznaćemo kako je Ruso bio nepoverljiv i kako je pisao takve i takve knjižice; ali nećemo doznati zašto su se narodi posle reformacije klali i zašto su se ljudi za vreme francuske revolucije međusobno ubijali.

Ako se te obe istorije sastave ujedno, kao što to i čine najnoviji istoričari, onda će to biti istorija vladalaca i pisaca, a ne istorija života naroda.

V

Život narodâ ne oličava se u životu nekoliko ljudi; jer veza između tih nekoliko ljudi i naroda nije nađena. Teorija da je ta veza zasnovana na prenosu skupa volja na istorijske ličnosti – to je hipoteza koju ne potvrđuje istorijsko iskustvo.

Teorija o prenosu skupa volja narodnih masa na istorijske ličnosti možda veoma mnogo objašnjava u oblasti nauke o pravu i možda je neophodna za svoje ciljeve; ali u primeni na istoriju, čim se pojave revolucije, osvajanja, međusobice, čim se otpočne istorija – ta teorija ništa ne objašnjava.

Ta teorija izgleda neoboriva upravo zato što se akt prenosa narodnih volja ne može proveriti.

Ma kakav se događaj odigrao, ma ko bio na čelu događaja, teorija uvek može reći da se takva ličnost istakla na čelo događaja zato što je skup volja bio prenesen na nju.

Odgovori što ih ta teorija daje na istorijska pitanja slični su odgovorima onog čoveka koji bi, gledajući kako se pomiče stado a ne obazirući se ni na različnu kakvoću paše po raznim mestima u polju, ni na to što ga pastir goni, sudio o uzrocima ovakvog ili onakvog pravca stada po onom kakav brav ide pred stadom.

„Stado ide tim pravcem zato što ga vodi onaj brav koji ide napred, i skup volja svih ostalih brava prenesen je na tog predvodnika stada.“ Tako odgovara prvi red istoričara, koji priznaju bezuslovni prenos vlasti.

„Ako se bravi što idu pred stadom menjaju, onda se to događa otuda što se skup volja svih brava prenosi s jednog upravljača na drugog, s obzirom to da li taj brav ide onim pravcem koji izabralo čitavo stado.“ Tako odgovaraju istoričari koji priznaju da se skup volja narodnih masa prenosi na upravljače pod uslovima koje oni smatraju kao poznate. (Pri takvom načinu posmatranja, biva vrlo često da posmatrač, upravljajući se po pravcu koji je on izabrao, smatra da su vođi oni što zbog promene pravca masa nisu više prednji, nego pobočni, a ponekad i stražnji.)

„Ako se neprestano menjaju bravi što su na čelu i ako se neprestano menjaju pravci čitavog stada, onda to dolazi otuda što bravi, da bi okrenuli onim pravcem što je nama poznat, predaju svoje volje onim bravima koji nam padaju u oči, pa da bismo izučili kretanje stada, treba da posmatramo sve brave što nam padaju u oči i što idu sa svake strane stada.“ Tako vele istoričari treće vrste, koji priznaju da su sve istorijske ličnosti, od vladalaca pa do novinara, izrazi svog vremena.

Teorija prenosa volja narodnih masa na istorijske ličnosti, to je samo parafraza – samo kazivanje drugim rečima onog što se veli u pitanju.

Kakav je uzrok istorijskih događaja? Vlast. – Šta je vlast? Vlast je skup volja prenesenih na jednu ličnost. – Pod kakvim se uslovima prenose volje masa na jednu ličnost? Pod uslovima da ličnost bude izraz volje svih ljudi. To jest, vlast je vlast. To jest, vlast je reč kojoj ne znamo značenja.

Kad bi se oblast čovečjeg znanja svodila samo na apstraktno mišljenje, onda bi čovečanstvo, pošto bi podvrglo kritici ono tumačenje vlasti koje mu daje nauka, došlo do zaključka da je vlast samo reč a da stvarno ne postoji. Ali za poznavanje pojava čovek ima, sem apstraktnog mišljenja, i iskustvo kao oruđe, kojim kontroliše rezultate mišljenja. A iskustvo kaže da vlast nije reč, nego pojava koja stvarno postoji.

Egzistencija vlasti dokazuje se kako istorijom tako i posmatranjem savremenih događaja, a da i ne govorimo o tome kako bez pojma vlasti ne može da bude nijedan opis ukupne ljudske delatnosti.

Uvek kad se odigrava događaj, javlja se čovek ili ljudi, po čijoj volji izgleda da se događaj odigrao. Napoleon III naređuje i Francuzi odlaze u Meksiko. Pruski kralj i Bizmark naređuju i vojska ide u Češku.

Napoleon I naređuje i vojska ide u Rusiju. Aleksandar I naređuje i Francuzi se pokoravaju Burbonima. Iskustvo nam pokazuje da je događaj, ma kakav bio, uvek u vezi s voljom jednog čoveka ili s voljom nekoliko ljudi, koji su ga naredili.

Istoričari, po staroj navici po kojoj se uzimalo da u ljudskim poslovima ima božanskog učešća, hoće da nalaze uzrok događaju u izrazu volje one ličnosti koja ima vlast; ali se taj zaključak ne potvrđuje ni razmišljanjem, ni iskustvom.

S jedne strane, razmišljanje pokazuje da je izraz volje čovekove – njegove reči – samo jedan deo opšte aktivnosti koja se izražava u događaju, kao na primer u ratu ili u revoluciji; i zato, dok se ne prizna nerazumljiva, natprirodna snaga – čudo, ne može se uzeti da reči mogu biti neposredan uzrok pokreta miliona ljudi; s druge strane, kad se čak i uzme da reči mogu biti uzrok događaju, onda istorija pokazuje da izrazi volje istorijskih ličnosti u većini prilika nemaju nikakvog uticaja, to jest, da se njihove zapovesti često ne samo ne izvrše, nego se, ponekad, događa čak sasvim obrnuto od onoga što su one zapovedile.

Ako ne priznajemo božansko učešće u ljudkim poslovima, ne možemo uzimati da je vlast uzrok događajima.

Vlast je, s gledišta iskustva, samo zavisnost koja postoji među izrazom volje jedne ličnosti i ispunjavanje te volje od strane drugih ljudi.

Da bismo objasnili sebi uslove te zavisnosti moramo, pre svega, opet uzeti pojam izraza volje pripisujući ga čoveku, a ne Božanstvu.

Ako Božanstvo izdaje zapovest, izražava svoju volju, kao što nam kaže istorija drevnih naroda onda izraz te volje ne zavisi od vremena niti je čime izazvan, jer Božanstvo nije ničim vezano s događajem. Ali kad govorimo o zapovestima – o izrazu volje ljudi koji rade u vremenu i koji su vezani među sobom, mi moramo, da bismo objasnili sebi vezu zapovesti s događajima, opet uzeti: prvo, uslove svega što se događa – neprekidnost kretanja u vremenu, kako događaja tako i ličnosti koja zapoveda, i drugo, uslov neminovne veze u kojoj se nalazi ličnost koja zapoveda sa onim ljudima koji izvršuju njenu zapovest.

VI

Samo izraz volje Božanstva, koje ne zavisi od vremena, može biti u vezi sa čitavim nizom događaja koji treba da se dogode posle nekoliko godina ili vekova, i samo Božanstvo može, ničim ne izazvano, jedino po svojoj volji, odrediti pravac kretanja čovečanstva; a čovek radi u vremenu i sam sudeluje u događaju.

Kad uspostavimo prvi propušteni uslov – uslov vremena, videćemo da se nijedna zapovest ne može izvršiti ako nije bilo prethodne zapovesti, koja čini da je izvršenje ove druge zapovesti mogućno.

Nikad se nijedna zapovest ne pojavljuje proizvoljno, niti obuhvata sobom čitav niz događaja, ali svaka zapovest potiče iz druge i nikad nije u vezi sa čitavim nizom događaja, nego uvek samo s jednim momentom događaja.

Kad na primer, kažemo da je Napoleon zapovedio vojsci da pođe u rat, mi time u isti mah ga stavljamo u jednu zapovest čitav niz postupnih zapovesti, koje zavise jedna od druge. Napoleon nije mogao zapovediti pohod na Rusiju i nije to nikad ni zapovedio. On je danas zapovedio da se napišu takva i takva pisma u Beč, u Berlin i u Petrograd; sutra – ti i ti dekreti i zapovesti vojsci, floti, intendanturi itd. itd. – milioni zapovesti, od kojih se načinio niz zapovesti, koje odgovaraju nizu događaja što su doveli francusku vojsku u Rusiju.

Kad Napoleon za sve vreme svoje vladavine izdaje zapovesti za ekspediciju u Englesku; kad ni na jedno od svojih preduzeća ne troši toliko truda ni vremena, pa kad, pri svem tom, nijedanput za sve vreme svoje vladavine ne pokuša da izvrši svoju nameru, nego preduzima ekspediciju u Rusiju, s kojom, po svom više puta iskazanom uverenju, smatra da je korisno biti u savezu, to dolazi otuda što prve zapovesti nisu odgovarale, a druge su odgovarale nizu događaja.

Da se neka zapovest pouzdano izvrši, treba čovek da izda takvu zapovest koja se može izvršiti. A šta se može a šta ne može izvršiti, to nije mogućno znati ne samo kod Napoleonova pohoda u Rusiju, u kome milioni ljudi sudeluju, nego ni kod najprostijeg događaja, jer se pri izvršivanju i jednog i drugog može naići na milione smetnja. Svaka izvršena zapovest uvek je jedna od ogromne množine neizvršenih zapovesti. Sve neizvršive zapovesti ne vežu se s događajem niti bivaju izvršene. Samo one što su izvršive nižu se u postupne nizove zapovesti, koji odgovaraju nizovima događaja, i bivaju izvršene.

Naša pogrešna predstava, da je zapovest koja je prethodila događaju uzrok događaja, potiče otuda što mi, kad se događaj odigrao i kad su se

izvršile one jedne od hiljadu zapovesti koje su bile u vezi s događajima, zaboravljamo one zapovesti koje nisu bile izvršene zato što se nisu mogle izvršiti. Sem toga, glavni izvor naše zablude u tom pogledu dolazi otuda što se u istorijskom opisivanju čitav niz nebrojenih, raznolikih, najsitnijih događaja, kao što je, na primer, sve ono što je dovelo francusku vojsku u Rusiju, ujedinjuje u jedan događaj, prema onom rezultatu koji je doneo taj niz događaja i što se, prema tom ujedinjavanju, ujedinjuje i sav niz zapovesti u jedan izraz volje.

Mi velimo: Napoleonu se prohtelo da izvrši pohod na Rusiju i on ga je izvršio. A u istini mi nećemo nikad naći u čitavoj Napoleonovoj delatnosti ništa nalik na izraz te volje, nego ćemo videti nizove zapovesti ili izraza njegove volje najrazličnije i najneodređenije upućenih. Iz nebrojenog niza Napoleonovih zapovesti sastavio se određeni niz izvršenih zapovesti za pohod 1812. godine, ne zato što su se te zapovesti razlikovale čime od ostalih, neizvršenih zapovesti, nego zato što se niz tih zapovesti podudario s nizom onih događaja koji su doveli francusku vojsku u Rusiju; isto onako kao što se po mustri nacrta ovakva ili onakva figura ne zato što se zna na koju će se stranu i kako mazati po njoj bojama, nego zato što je po figuri izrezanoj na mustri mazano na sve strane bojom.

I tako razmatrajući u vremenu vezu zapovesti s događajima, naći ćemo da zapovest ne može nikako biti uzrok događaja, nego da između jednog i drugog ima izvesna određena zavisnost.

Da bi se razumelo u čemu je ta zavisnost, potrebno je uspostaviti propušteni uslov za svaku zapovest koja dolazi ne od Božanstva, nego od čoveka, a sastoji se u tome da i onaj čovek koji zapoveda učestvuje u događaju.

Upravo taj odnos onoga koji zapoveda prema onima kojima zapoveda i jest ono što se naziva vlast. Taj odnos je u ovome:

Radi zajedničke delatnosti ljudi se uvek udružuju u izvesne zajednice, u kojima odnos među ljudima što učestvuju u radu biva uvek jednak, bez obzira na razliku cilja koji je postavljen zajedničkom radu.

Udružujući se u te zajednice, ljudi se uvek postavljaju među sobom u takav odnos da najveći broj ljudi uzima najveće neposredno učešće, a najmanji broj ljudi – najmanje neposredno učešće u onom zajedničkom radu zbog koga se udružuju.

Od svih tih zajednica u koje se udružuju ljudi da izvrše zajedničke delatnosti, najvidnija je i najodređenija zajednica – vojska.

Svaka je vojska sastavljena od najnižih, po vojničkom činu, članova – redova, kojih uvek ima najviše, od malo viših činova, koji zatim dolaze – kaplara i podoficira, kojih je manje od redova, od još viših činova, čiji je

broj još manji, itd. do najviše vojne vlasti, koja se koncentriše u jednoj ličnosti.

Vojničko uređenje može se sasvim tačno izraziti figurom kupe, u kojoj će osnova s najvećim prečnikom biti redovi; viša, uža osnova – viši činovi u vojsci itd. do vrha kupe, kome će najviša tačka biti vojskovođa.

Prosti vojnici, kojih ima najviše, predstavljaju najniže tačke kupe i njenu osnovu. Vojnik sam neposredno ubija, seče, pali, pljačka i uvek za ta dela dobija zapovest od onih ličnosti koje su nad njim; sam nikad ne zapoveda. Podoficir (broj podoficira je već manji) vrši samo delo ređe nego prost vojnik; on već zapoveda. Oficir još ređe izvršuje samo delo, a još češće zapoveda. General već samo zapoveda trupama da idu, pokazujući im cilj, a gotovo nikad ne upotrebi oružje. A vojskovođa nikad ne može da učestvuje u samom delu i samo izdaje opšte naredbe kako će se kretati mase. Taj isti odnos ličnosti među sobom obeležava se u svakoj ljudskoj zajednici za opštu aktivnost – u zemljoradnji, u trgovini i u svakoj upravi.

I tako, kad se veštački ne odvajaju sve sastavne tačke kupe – činovi u vojsci ili zvanja i položaji u ma kakvoj upravi ili zajedničkom poslu, od najnižih do najviših, pojavljuje se pravilo po kome se ljudi za izvršenje zajedničkog dela uvek udružuju među sobom tako da što neposrednije učestvuju u izvršivanju dela tim manje mogu zapovedati i tim je veći njihov broj; a što je manje ono neposredno učešće u samom delu, tim više oni zapovedaju i tim je njihov broj manji; tako se to penje od najnižih slojeva do jednog najvišeg čoveka, koji najmanje učestvuje neposredno u događaju a od svih najviše ulaže svoju delatnost na zapovedanje.

Upravo ovaj odnos ličnosti koje zapovedaju prema onima kojima zapovedaju i čini suštinu pojma što se zove vlast.

Pošto smo uspostavili vremenske uslove pod kojima se odigravaju svi događaji, mi smo našli da se zapovest izvršuje samo onda kad se ona tiče niza događaja koji joj odgovara. A kad smo uspostavili neophodni uslov veze između onoga što zapoveda i onoga što izvršuje zapovest, mi smo našli da oni što zapovedaju, po samom svome svojstvu, imaju najmanje učešća u samom događaju i da je njihova delatnost upućena samo na zapovedanje.

VII

Kad se odigrava kakav bilo događaj, ljudi iskazuju svoja mišljenja i želje povodom tog događaja pa pošto događaj potiče iz zajedničkog delanja mnogih ljudi, onda se svakako, ma i približno, ispuni jedno od iskazanih mišljenja ili želja. Kad je jedno od iskazanih mišljenja ispunjeno, onda se to mišljenje vezuje za događaj kao zapovest koja mu je prethodila.

Ljudi vuku brvno. Svaki iskazuje svoje mišljenje o tome kako i kuda treba vući. Ljudi izvuku brvno i pokaže se da je to učinjeno onako kako je rekao jedan od njih. On je zapovedao. Eto to je zapovest i vlast u svom prvobitnom obliku.

Onaj ko je više radio rukama manje je mogao misliti o onom što radi, i kombinovati šta može poteći iz opšte aktivnosti i zapovedati. Onaj što je više zapovedao, očevidno je, zbog svoje aktivnosti rečima, manje mogao da radi rukama. Kod većeg skupa ljudi koji svoju aktivnost upućuju jednom cilju još se jače odvaja red ljudi čija je aktivnost utoliko više upućena na zapovedanje ukoliko manje uzimaju učešća u opštoj aktivnosti.

Čovek, kad radi sam, uvek nosi sam u sebi izvestan niz kombinacija koje su, kako mu se čini, rukovodile njegovom prošlom aktivnošću, koje mu služe kao pravdanje njegove sadašnje aktivnosti i koje ga rukovode u planovima za njegove potonje postupke.

Tako isto rade i skupovi ljudi, ostavljajući onima koji ne učestvuju u poslu da kroje kombinacije, pravdanja i planove za njihovu zajedničku aktivnost.

Iz poznatih nam ili nepoznatih uzroka Francuzi počinju da se upropašćuju i kolju između sebe. I uz taj događaj ide podudarno pravdanje kako je to izraz ljudskih volja, i kako je to neophodno za dobro Francuske, za slobodu, za jednakost. Ljudi prestaju da kolju jedan drugoga, i taj događaj prati pravdanje kako je neophodno jedinstvo vlasti, otpor Evropi itd. Ljudi idu sa zapada na istok ubijajući svoje bližnje, i taj događaj prate reči o slavi Francuske, o niskosti Engleske itd. Istorija nam pokazuje da ta pravdanja događaja nemaju nikakvog opšteg smisla i da sama sebi protivureče, kao što je ubistvo čoveka pošto smo mu priznali njegova prava, ili kao ubijanje miliona ljudi u Rusiji zato da se ponizi Engleska. Ali ta pravdanja u savremenom smislu imaju potrebnu vrednost.

Ta pravdanja skidaju moralnu odgovornost s ljudi koji stvaraju događaje. Ti privremeni ciljevi nalik su na one četke što idu pred vozom da očiste šine: oni čiste put moralne odgovornosti ljudske. Bez tih pravdanja ne bi se moglo objasniti najprostije pitanje, koje se ističe pri

razmatranju svakog događaja: kako milioni ljudi izvršuju zajedničke zločine, ratove, ubistva itd.?

Da li se pri sadašnjim složenim oblicima državnog i društvenog života u Evropi može smisliti kakav god događaj koji ne bi bio propisan, određen, zapoveđen od strane vladalaca, ministara, parlamenata, novina? Ima li kakvog bilo zajedničkog dela koje se ne bi opravdalo državnom celinom, nacionalnošću, evropskom ravnotežom, civilizacijom? Tako se svaki svršeni događaj neizbežno podudara s kakvom iskazanom željom i, kad dobije svoje opravdanje, iznosi se kao proizvod volje jednog ili nekolicine ljudi.

Ma kuda se krenuo brod kad plovi, pred njim će se uvek videti struja vode koju seče. Kretanje te struje ljudima koji se nalaze na brodu biće jedino kretanje koje opažaju.

Samo kad izbliza, svakog trenutka, pratimo kretanje te struje i upoređujemo ga s kretanjem broda, uverićemo se da se svaki momenat kretanja struje određuje kretanjem broda, i da nas je navelo na zabludu to što se i mi neosetno krećemo.

To isto ćemo videti kad pratimo svakog trenutka kretanje istorijskih ličnosti (to jest, kad uspostavimo neophodan uslov za sve što se događa – uslov neprekidnosti kretanja u vremenu) i kad ne ispuštamo iz vida neophodnu vezu istorijskih ličnosti s masama.

Kad se brod kreće istim pravcem, onda će pred njim biti jedna ista struja; kada često menja pravac, onda će se menjati i struje koje idu pred njim. Ali ma kuda da se okrene, svuda će struja prethoditi njegovom kretanju.

Ma šta se dogodilo, uvek će se pokazati da je upravo to bilo predviđeno i zapoveđeno. Ma kud se okrenuo brod, ona struja, koja ne upravlja njime, koja ne ubrzava njegovo kretanje, dizaće se pred njim i izgledaće nam izdaleka da se ne samo ona proizvoljno kreće, nego i da upravlja kretanjem broda.

Istoričari su razmatrali samo one izraze volje istorijskih ličnosti koji su bili u vezi s događajima kao zapovesti, pa su držali da događaji zavise od zapovesti. Mi smo razmatrali same događaje i onu vezu s masama u kojoj se nalaze istorijske ličnosti, pa smo našli da istorijske ličnosti i njihove zapovesti zavise od događaja. A kao nesumnjiv dokaz da je ovaj zaključak tačan služi to što se događaj, ma koliko bilo zapovesti, neće odigrati ako za to ne bude drugih uzroka; ali čim se odigra događaj – pa ma kakav bio – odmah se u gomili svih neprekidno iskazivanih volja raznih ličnosti nađu takve volje koje se prema smislu i prema vremenu dovode u vezu s događajem kao zapovesti.

Kad dođemo do ovog zaključka, mi možemo neposredno i pozitivno odgovoriti na ova dva bitna pitanja istorije.

1. Šta je vlast?

2. Kakva snaga izaziva kretanje naroda?

Prvo. Vlast je takav odnos izvesne ličnosti prema ostalim ličnostima u kome ta ličnost utoliko manje uzima učešća u delanju ukoliko ona više iskazuje mišljenja, pretpostavki i pravdanja zajedničkog dela koje se izvršuje.

Drugo. Pokret naroda ne izaziva ni vlast, ni umna aktivnost, na čak ni zajednica tog oboga, kao što su mislili istoričari, nego aktivnost svih ljudi koji učestvuju u događaju i koji se udružuju uvek tako da oni što uzimaju najveće neposredno učešće u događaju primaju na sebe najmanju odgovornost; i obrnuto.

U moralnom pogledu izgleda da je uzrok događaja vlast, u fizičkom pogledu – oni što se pokoravaju vlasti. Ali pošto se moralna aktivnost ne može ni zamisliti bez fizičke, onda se uzrok događaja ne nalazi ni u jednoj ni u drugoj, nego u zajednici obeju.

Ili, drugim rečima, pojam uzroka ne može se primeniti na pojavu koju razmatramo.

U krajnjoj analizi doći ćemo do kruga večnosti, one krajnje granice do koje dolazi um čovečji u svakoj oblasti mišljenja, ako se ne igra svojim predmetom. Elektricitet proizvodi toplotu, toplota proizvodi elektricitet. Atomi se privlače, atomi se odbijaju.

Kad govorimo o najjednostavnijem dejstvu toplote i elektriciteta ili o atomima, mi ne možemo da kažemo zašto to biva, i velimo da to tako biva zato što se drukčije ne može zamisliti zato što tako mora biti, što je to zakon. A tako isto stoji i sa istorijskim pojavama. Zašto se događa rat ili revolucija? Mi to ne znamo. Znamo samo to da se ljudi, da bi izvršili jedno ili drugo delo, udružuju u izvesnu zajednicu u kojoj svi učestvuju; i mi velimo da je takva ljudska priroda, da je to zakon.

VIII

Kad bi istorija imala posla sa spoljašnjim pojavama, odredba ovog prostog i očevidnog zakona bila bi dovoljna, i mi bismo svršili naše razmišljanje. Ali se istorijski zakon tiče čoveka. Delić materije ne može da nam kaže kako on uopšte ne oseća potrebu privlačenja i odbijanja, i kako to nije istina; ali čovek, koji je predmet istorije, otvoreno veli: ja sam slobodan i zato nisam podložan zakonima.

Prisustvo pitanja o slobodi čovekove volje oseća se, ma i neiskazano, na svakom koraku istorije.

Svi ozbiljni istoričari dolazili su i nehotice na to pitanje. Sve kontradikcije, nejasnosti u istoriji, onaj lažan put kojim ide ta nauka, potiču samo otuda što nije rešeno to pitanje.

Ako je volja svakog čoveka bila slobodna, to jest, da je svaki mogao raditi onako kako je hteo, onda je sva istorija niz slučajnosti bez veze.

Ako je makar jedan čovek među milionima ljudi u periodu od hiljadu godina mogao postupiti slobodno, to jest onako kako je hteo, onda je očevidno da taj jedan slobodan postupak toga čoveka, protivan zakonima, uništava mogućnost da postoje ma kakvi zakoni za sve čovečanstvo.

Ako ima makar jedan zakon koji upravlja ljudskim delima, onda ne može biti slobodne volje jer ljudska volja mora biti podložna tome zakonu.

U ovoj kontradikciji leži pitanje o slobodi volje, koje je od najstarijih vremena zanimalo najbolje umove čovečanstva i koje je od najstarijih vremena pokrenuto u celom svom ogromnom značenju.

Pitanje je u tome što mi, kad gledamo čoveka kao predmet posmatranja s koje bilo tačke gledanja – bogoslovske, istorijske, etičke, filozofske – nalazimo opšti zakon neminovnosti, kome je on podložan isto onako kao i sve što postoji. A kad gledamo na njega iza sebe, kao na ono čega smo svesni, osećamo se slobodni.

Ta je svest sasvim odvojen i nezavisan od razuma izvor samopoznanja. Čovek pomoću razuma posmatra sam sebe; a samo pomoću svesti poznaje sam sebe.

Bez svesti se ne može zamisliti nikakvo posmatranje niti primena razuma.

Da bi čovek mogao shvatiti, posmatrati, praviti umne zaključke, mora prvo biti svestan da je živ. Živ čovek ne poznaje sebe drukčije nego kao biće koje hoće, to jest, svestan je svoje volje. A svoje volje, koja je suština njegovog života, čovek je svestan kao slobodne i ne može je drukčije biti svestan.

Ako čovek, kad se podvrgne posmatranju, vidi da se njegova volja upravlja uvek po jednom i istom zakonu (ako posmatra neophodnost uzimanja hrane, ili delatnost mozga, ili ma šta bilo), on ne može razumeti taj uvek jednak pravac svoje volje drukčije nego kao njeno ograničenje. Ono što ne bi bilo slobodno, ne bi moglo biti ni ograničeno. I upravo zato mu izgleda volja čovekova ograničena što je on ne zna drukčije nego kao slobodnu.

Vi velite: ja nisam slobodan. Ali ja sam digao i spustio ruku. Svaki razume da je ovaj nelogičan odgovor neoboriv dokaz slobode.

Ovaj je odgovor izraz svesti koja nije podložna razumu.

Kad svest o slobodi ne bi bila odvojen i nezavisan od razuma izvor samopoznanja, ona bi se potčinjavala rasuđivanju i iskustvu; ali u istini takvog potčinjavanja nema nikad, niti se može zamisliti.

Niz iskustava i rasuđivanja kazuje svakom čoveku da je on, kao predmet posmatranja, podložan izvesnim zakonima, i čovek im se pokorava i nikad se ne bori sa zakonom teže ili neprobojnosti kad ga već jednom pozna. Ali taj isti niz iskustava i rasuđivanja kazuje mu da je potpuna sloboda, koju on saznaje u sebi, nemogućna, da svaka njegova radnja zavisi od njegove organizacije, od njegovog karaktera i od motiva koji na njega utiču; nego čovek se nikad ne pokorava zaključcima tih iskustava i rasuđivanja.

Kad čovek sazna iz iskustva i rasuđivanja da kamen pada dole, on u to tvrdo veruje i u svakoj prilici očekuje da se izvrši zakon koji je saznao.

Ali kad tako isto pouzdano sazna da je njegova volja podložna zakonima, on u to ne veruje, niti može da veruje.

Ma koliko puta da je iskustvo i razmišljanje pokazalo čoveku da će on, u jednim istim prilikama i s jednim istim karakterom učiniti ono ono što je i ranije činio, on će se, pristupajući i po hiljaditi put u tim istim prilikama i s tim istim karakterom delu koje se uvek isto svršava, izvesno osetiti onako isto uveren da može raditi kako on hoće, kao i pre iskustva.

Svaki čovek, i divljak i mislilac, ma kako mu i razmišljanje i iskustvo neodoljivo dokazivali da je nemogućno zamisliti dva različita postupka u jednim i istim prilikama, oseća da bez te besmislene predstave (koja je suština slobode) ne može ni zamisliti sebi život. On oseća da to, ma kako bilo nemogućno, postoji; jer bez te predstave slobode on ne samo što ne bi razumeo život, nego ne bi mogao živeti nijednog trenutka.

On ne bi mogao živeti zato što su sve ljudske težnje, sve pobude za život, samo težnje da se uveća sloboda.

Bogatstvo – sirotinja, slava – ništavilo, vlast – potčinjenost, snaga – slabost, zdravlje – bolest, obrazovanje – neznanje, rad – besposlica, sitost – glad, vrlina – porok, to su sve samo veći ili manji stupnjevi slobode.

Ne može se zamisliti čovek bez slobode drukčije nego da nema života.

Što pojam o slobodi izgleda razumu kao besmislena kontradikcija, kao mogućnost da se izvrše dva različita postupka u jednim istim uslovima, ili kao dejstvo bez uzroka, to samo dokazuje da svest nije podložna razumu.

Upravo ono nepokolebljivo, neoborivo saznanje slobode, koje nije podložno iskustvu ni razmišljanju, koje priznaju svi mislioci i osećaju svi ljudi bez izuzetka, saznanje bez koga se ne može zamisliti nikakva ideja o čoveku, i čini drugu stranu pitanja.

Čovek je tvorevina svemogućeg, preblagog i sveznajućeg Boga. A šta je to greh, o kome pojam potiče iz svesti o čovekovoj slobodi? To vam je pitanje bogoslovije.

Dela su ljudska podložna opštim, nepromenjivim zakonima, koji se dokazuju statistikom. Pa u čemu je odgovornost čovekova pred društvom, o kojoj pojam potiče iz svesti o slobodi? To je pitanje prava.

Postupci čovekovi potiču iz njegovog urođenog karaktera i iz motiva koji utiču na njega. Šta je to savest i saznanje, jesu li dobri ili zli postupci koji potiču iz svesti o slobodi? To je pitanje etike.

Čovek, u vezi sa opštim životom čovečanstva, izgleda da je potčinjen zakonima koji određuju taj život. Ali taj isti čovek, nezavisno od te veze, izgleda kao slobodan. Kako treba razmatrati prošli život naroda i čovečanstva – da li kao proizvod slobodne ili neslobodne ljudske delatnosti? Ovo je pitanje istorije.

Samo u naše samouvereno doba popularisanja znanja, zahvaljujući najjačem oruđu neznanja – širenju štampanja knjiga, pitanje o slobodi volje svedeno je na takav teren na kakvom ne može ni biti samog pitanja. U naše vreme većina takozvanih naprednih ljudi, to jest gomila neznalica, primila je radove ispitivača prirode, koji se bave jednom stranom pitanja, kao rešenje celog pitanja.

Duše i slobode nema, jer se čovekov život izražava pokretima muskula, a muskulni pokreti zavise od rada živaca; duše i slobode nema, jer smo mi u neznanom periodu vremena postali od majmuna – govore, pišu i štampaju oni, uopšte ne sluteći da su pre hiljadama godina sve religije, svi mislioci ne samo priznali, nego nisu nikad ni odricali upravo onaj isti zakon neminovnosti za koji se oni sad toliko staraju da ga dokažu fiziologijom i uporednom zoologijom. Oni ne vide da je uloga prirodnih nauka u tom pitanju samo to da posluže kao oruđe za rasvetljenje jedne njegove strane. Jer ono da su razum i volja, s gledišta posmatranja, samo

lučenje (sécrétion) mozga, i ono da se čovek, prema opštem zakonu, mogao razviti iz nižih životinja u neznanom periodu vremena, objašnjava samo s nove strane istinu koju su pre hiljadama godina priznavale sve religije i filozofske teorije, istinu – da je čovek, s gledišta razuma, podložan zakonima neminovnosti; ali ni za dlaku ne pomiče raspravu pitanja, koje ima drugu, suprotnu stranu, zasnovanu na svesti o slobodi.

Ako su ljudi postali od majmuna u neznanom periodu vremena, onda je to toliko isto razumljivo koliko i ono da su ljudi postali od pregršti zemlje u poznatom periodu vremena (u prvom je slučaju x vreme, u drugom poreklo), i pitanje o tome kako će složiti svest o slobodi čovekovoj sa zakonom neminovnosti, kome je podložan čovek, ne može se rešiti uporednom fiziologijom i zoologijom, jer u žabi, belom zecu i majmunu možemo posmatrati samo muskulno-živčanu delatnost, a u čoveku – i muskulno-živčanu delatnost i svest.

Ispitivači prirode i njihovi poklonici, koji misle da će raspraviti to pitanje, nalik su na one zidare koje bi čovek namestio da olepe jednu stranu crkvenog zida, a koji bi, koristeći se odsustvom glavnog neimara, u nastupu revnosti zamazali svojim malterom i prozore, i ikone, i skele, i još ne utvrđene zidove i radovali se kako to, s njihovog zidarskog gledišta, sve izlazi ravno i glatko.

IX

Rešenje pitanja o slobodi i neminovnosti za istoriju ima nad drugim granama znanja u kojima se to pitanje rešavalo to preimućstvo što za istoriju to pitanje nije samo u vezi sa egzistencijom čovekove volje, nego sa opisivanjem pojava te volje u prošlosti i u izvesnim uslovima.

Istorija, po rešenju toga pitanja, dolazi prema ostalim naukama u onaj položaj koji zauzima empirička nauka prema spekulativnim naukama.

Istorija ima da proučava ne samu volju čovekovu, nego i našu predstavu o njoj.

I zbog toga za istoriju ne postoji, kao za teologiju, etiku i filozofiju, nerazrešiva tajna ujedinjavanja slobode i neminovnosti. Istorija razmatra predstavu o čovekovom životu, u kojoj se ujedinjavanje tih dveju kontradikcija već izvršilo.

U istinskom životu svaki istorijski događaj, svaki čovekov čin razume se veoma jasno i određeno, a ne oseća se ni najmanja kontradikcija, pri svem tom što svaki događaj izgleda delimično slobodan, delimično neminovan.

Da bi filozofija istorije rešila pitanje kako se ujedinjuju sloboda i neminovnost i šta je suština ta dva pojma, ona može i treba da ide putem protivnim onom putu kojim su išle druge nauke. Mesto toga što bi, pošto definiše same za sebe pojmove o slobodi i neminovnosti, podvodila pod sastavljene definicije pojave života, istorija treba da iz ogromne količine pojava koje njoj pripadaju i koje uvek izgledaju zavisne od slobode i neminovnosti, izvede definiciju samih pojmova slobode i neminovnosti.

Razmatrali mi ma kakvu predstavu o delatnosti mnogih ljudi ili jednog čoveka, mi je nećemo razumeti drukčije nego kao proizvod delimične slobode čovekove, delimično zakona neminovnosti.

Govorimo li o seobi narodâ i najezdama varvara, ili o naredbama Napoleona III, ili o postupku kakvog čoveka izvršenom pre jednog sata, koji je bio u tome što je od nekoliko pravaca za šetnju izabrao jedan pravac – mi nećemo videti ni najmanje kontradikcije. Mera slobode i neminovnosti, koja upravlja postupcima tih ljudi jasno nam je određena.

Veoma je često različna predstava o većoj ili manjoj slobodi, prema različnoj tački gledišta s koje posmatramo pojavu; ali nam, uvek podjednako, svaki čin čovekov izgleda kao izvesno ujedinjenje slobode i neminovnosti. U svakom činu koji razmatramo vidimo izvestan deo slobode i izvestan deo neminovnosti. I uvek, što više vidimo slobode u ma

kakvom bilo činu, tim manje vidimo neminovnosti; i što više neminovnosti, tim manje slobode.

Odnos slobode prema neminovnosti umanjuje se i uvećava prema onoj tački posmatranja s koje se gleda postupak; ali taj odnos ostaje uvek u obrnutoj srazmeri.

Čovek koji se, kad se davi, hvata za drugog i njega utopi, ili iznurena dojenjem deteta gladna mati koja ukrade hranu, ili čovek naučen na disciplinu koji po komandi u stroju ubija čoveka bez odbrane, izgledaju onome ko zna prilike u kojima su se nalazili ti ljudi manje krivi, to jest manje slobodni a više podložni zakonu neminovnosti, a izgledaju više slobodni onome ko ne zna da se onaj čovek i sam davio, da je mati bila gladna, da je vojnik bio u stroju, itd. Isto tako i čovek koji je pre dvadeset godina izvršio ubistvo pa posle toga mirno i bezopasno živi u društvu izgleda onom ko razmatra njegovo delo posle dvadeset godina manje kriv i postupak njegov – više podložan zakonu neminovnosti, a izgleda više slobodan onome ko je razmatrao to delo jedan dan pošto je izvršeno. A isto tako svaki postupak čoveka ludog, pijanog ili jako razdraženog izgleda onome ko zna duševno stanje onoga ko je izvršio delo manje slobodan a više neminovan, i više slobodan a manje neminovan onome ko to ne zna. U svim tim slučajevima pojam o slobodi uvećava se ili umanjuje i prema tome umanjuje se ili uvećava pojam o neminovnosti, prema onoj tački gledišta s koje se razmatra postupak. I tako što izgleda veća neminovnost, tim manja izgleda sloboda. I obrnuto.

Religija, zdrav smisao čovečanstva, nauka o pravu i sama istorija podjednako shvataju taj odnos između neminovnosti i slobode.

Svi slučajevi bez izuzetka u kojima se uvećava ili umanjuje naša predstava o slobodi i o neminovnosti imaju samo ova tri osnova:

1. Odnos čoveka koji je izvršio postupak prema spoljašnjem svetu,

2. prema vremenu i,

3. prema uzrocima koji su izazvali delo.

Prvi je osnov više ili manje vidan odnos čoveka prema spoljašnjem svetu, više ili manje jasan pojam o onom određenom mestu koje svaki čovek zauzima prema svemu što istovremeno s njim postoji. To je onaj osnov usled koga je očevidno da je čovek koji se davi manje slobodan a više podložan neminovnosti nego čovek koji stoji na suvu; to je onaj osnov usled koga dela onog čoveka što živi u tesnoj vezi sa ostalim ljudima u gusto naseljenom mestu, dela čoveka vezanog porodicom, službom, poslovima, izgledaju nesumnjivo manje slobodna a više podložna neminovnosti nego dela čoveka samohranog i usamljenog.

Kad posmatramo samog čoveka, bez njegovih odnosa prema svemu što ga okružuje, onda nam svako njegovo delo izgleda slobodno. Ali kad vidimo ma kakav njegov odnos prema onom što ga okružava, ako vidimo njegovu vezu sa čim bilo, s čovekom koji s njim razgovara, s knjigom koju čita, s poslom kojim je zauzet, čak i s vazduhom koji ga okružava, sa svetlošću čak koja obasjava predmete oko njega, videćemo kako svi ti uslovi utiču na njega i upravljaju makar jednom stranom njegove delatnosti. I ukoliko više vidimo tih uticaja, utoliko se umanjuje naša predstava o njegovoj slobodi a uvećava se predstava o neminovnosti kojoj je on podložan.

Drugi je osnov više ili manje vidan vremenski odnos čoveka prema svetu: više ili manje jasan pojam o onom mestu koje čovekovo delo zauzima u vremenu. To je onaj osnov zbog koga pad prvog čoveka, čija je posledica postanak ljudskog roda, izgleda očevidno manje slobodan nego stupanje u brak današnjeg čoveka. To je onaj osnov zbog koga život i rad onih ljudi što su živeli pre toliko vekova, i kad je vezan sa mnom u vremenu, ne može mi izgledati toliko slobodan kao savremeni život, čije su mi posledice još nepoznate.

Postupnost predstave o većoj ili manjoj slobodi i neminovnosti u tom pogledu zavisi od većeg ili manjeg razmaka vremena od izvršenja postupka do suđenja o njemu.

Ako razmatram postupak koji sam izvršio pre jednog minuta, u približno ovim istim prilikama u kojima se sad nalazim, meni moj postupak izgleda nesumnjivo slobodan. Ali ako sudim o postupku izvršenom pre mesec dana, onda, pošto se nalazim u drugim prilikama, nehotice priznajem da mnogo štošta korisno, prijatno i čak neophodno, što je poteklo iz tog postupka, ne bi imalo mesta da taj postupak nije bio izvršen. Ako se sećanjem prenesem na još davniji postupak, za deset godina i više, onda će mi posledice moga postupka biti još očevidnije; i meni će teško biti da zamislim šta bi bilo da nije bilo tog postupka. I što se budem dalje prenosio u prošlost sećanjem, ili, što je jedno isto, suđenjem, time će moje razmišljanje o slobodi postupka bivati sumnjivije.

Istu tu progresiju uverljivosti o učešću slobodne volje u zajedničkim delima čovečanstva nalazimo i u istoriji. Događaj koji se danas odigra izgleda nam nesumnjivo kao proizvod svih poznatih ljudi; ali u davnijem događaju već vidimo njegove neizbežne posledice, bez kojih ne možemo ništa drugo da zamislimo. I što u proučavanju događaja zalazimo dublje u prošlost, time nam oni izgledaju manje proizvoljni.

Austrijsko pruski rat izgleda nam kao nesumnjiva posledica dela lukavog Bizmarka i tome slično.

Napoleonovi ratovi još nam izgledaju, mada već sumnjivo, kao proizvodi volje heroja; ali u krstaškim ratovima već vidimo događaj koji određeno zauzima svoje mesto i bez koga se ne može zamisliti nova istorija Evrope, mada je letopiscima krstaških ratova taj događaj isto tako izgledao samo kao proizvod volje nekih ličnosti. U seobi naroda nikome već u naše doba ne pada na um da bi od ćudi Atiline zavisilo obnavljanje evropskog mira. Što dalje u prošlost prenosimo u istoriji predmet posmatranja, tim sumnjivija biva sloboda onih ljudi koji su stvarali događaje, a tim očevidniji zakon neminovnosti.

Treći je osnov veća ili manja pristupačnost za nas one beskrajne veze uzroka koja je neizbežan zahtev razuma i u kojoj svaka razumljiva pojava, i zato svako delo čovekovo, mora imati svoje određeno mesto, kao posledica prethodnima i kao uzrok onima što dolaze posle.

To je onaj osnov zbog koga nam dela naša i drugih ljudi izgledaju, s jedne strane, tim slobodnija i manje podložna neminovnosti što su nam poznatiji oni fiziološki, psihološki i istorijski zakoni, izvedeni iz posmatranja, kojima je čovek podložan i što smo tačnije zapazili fiziološki, psihološki ili istorijski uzrok dela; s druge strane, što je prostije samo delo koje smo posmatrali i što je običniji po karakteru i pameti onaj čovek čije delo razmatramo.

Kad nikako ne shvatamo uzroke postupku, bilo to zločin, plemenito delo ili čak postupak koji se ne razlikuje po dobru i po zlu, mi u takvom postupku priznajemo najveći deo slobode. U slučaju zločina, mi pre svega tražimo da se takav postupak kazni; u slučaju dobrog dela, mi pre svega cenimo takav postupak. Kad je delo neodređeno, onda priznajemo najveću individualnost, originalnost, slobodu. Ali ako nam je ma jedan od nebrojenih uzroka poznat, mi već priznajemo izvestan deo neminovnosti i manje tražimo da se kazni zločin, manje priznajemo zasluge dobrom delu, manje slobode u postupku koji nam se činio originalan. To što je zločinac odgajen među zlikovcima već ublažava njegovu krivicu. Samopregorevanje očevo, materino – samopregorevanje koje može biti nagrađeno razumljivije je nego bezrazložno samopregorevanje, i zato izgleda da manje zaslužuje simpatije, da je manje slobodno. Osnivač sekte, partije, pronalazač manje nas začudi kad znamo kako je i čime je bila pripremljena njegova delatnost. Ako imamo veliki niz iskustava, ako je naše posmatranje neprestano upućeno da tražimo u ljudskim delima uzajamne veze između uzroka i posledica, onda nam ljudska dela izgledaju utoliko više neminovna a manje slobodna ukoliko tačnije vezujemo posledice sa uzrocima. Ako su dela koja razmatramo prosta i ako smo imali da posmatramo ogromnu množinu takvih dela, onda će naša predstava o njihovoj neminovnosti biti još potpunija. Nepošten postupak sina nepoštenog oca, rđavo vladanje žene koja je zapala u

izvesnu okolinu, povratak pijanice u pijanstvo i tome slično – to su postupci koji nam utoliko manje izgledaju slobodni ukoliko nam je razumljiviji njihov uzrok. A ako i sam onaj čovek čije delo posmatramo stoji na najnižem stupnju umnog razvitka, kao dete, sumanut, budala, onda mi, pošto znamo uzroke njegovog dela i jednostavnost karaktera i uma, već vidimo toliko veliki deo neminovnosti a toliko mali deo slobode da možemo unapred kazati postupak čim nam je poznat uzrok koji treba da izazove delo.

Samo na ova tri osnova počivaju neuračunljivost zločina i olakšavajuće okolnosti koje postoje u svima zakonodavstvima.

Uračunljivost izgleda veća ili manja, prema većem ili manjem poznavanju prilika u kojima se nalazio čovek čiji se postupak sudi, prema većem ili manjem razmaku vremena od izvršenja dela do suđenja o njemu i prema većem ili manjem shvatanju uzroka koji su proizveli postupak.

X

I tako se naša predstava o slobodi i neminovnosti postepeno umanjuje i uvećava, prema većoj ili manjoj vezi sa spoljašnjim svetom, prema većem ili manjem razmaku vremena i prema većoj ili manjoj zavisnosti od uzroka u kojima razmatramo pojavu života čovekova.

Tako, kad ispitujemo takav položaj čovekov u kome je veza sa spoljašnjim svetom najpoznatija, u kome je period vremena suđenja od vremena izvršenja dela najveći i u kom su uzroci dela najrazumljiviji, onda ćemo dobiti pojam o najvećoj neminovnosti a o najmanjoj slobodi. A kad ispitujemo čoveka u najmanjoj zavisnosti od spoljašnjih prilika; kad je njegovo delo izvršeno u najbližem momentu do sadašnjeg i kad su nam uzroci njegovog dela nerazumljivi, onda ćemo dobiti predstavu o najmanjoj neminovnosti a o najvećoj slobodi.

Ali ni u jednom ni u drugom slučaju ne možemo nikad zamisliti ni potpunu slobodu ni potpunu neminovnost, pa ma kako izmenili svoju tačku gledanja, ma kako objašnjavali sebi onu vezu u kojoj se nalazi čovek sa spoljašnjim svetom, ili ma kako nam ona izgledala razumljiva, ma koliko produžavali ili skraćivali period vremena, ma kako nam bili razumljivi ili nerazumljivi uzroci.

1. Ma kako mi zamišljali čoveka odvojenog od uticaja spoljašnjeg sveta, mi nećemo nikad dobiti pojam o slobodi u prostoru. Svaki čin čovekov neizbežno je uslovljen samim telom čovekovim i onim što ga okružava. Ja podignem ruku i spustim je. Moj čin mi izgleda slobodan; ali kad se zapitam: mogu li dići ruku u svakom pravcu, ja vidim da sam podigao ruku u onom pravcu u kome je za taj čin bilo manje prepreka kako u telima što su oko mene tako i u sklopu moga tela. Kad sam od svih mogućih pravaca izabrao jedan, ja sam ga izabrao zato što je u tom pravcu bilo manje prepreka. Da bi moj čin bio slobodan, potrebno je da ne naiđe ni na kakve prepreke. Da bismo zamislili čoveka slobodnog, moramo ga zamisliti izvan prostora, što je očevidno nemoguće.

2. Ma koliko primicali vreme suđenja vremenu izvršenja postupka, mi nikad nećemo dobiti pojam slobode u vremenu. Jer ako ispitujem postupak izvršen pre jedne sekunde, ja ipak moram priznati da postupak nije slobodan, jer je prikovan za onaj momenat vremena u kome je izvršen. Mogu li ja dići ruku? Ja je dignem; ali se pitam: da li sam mogao da ne podignem ruku u onaj već prošli moment vremena? Da bih se uverio o tome, ja idućeg momenta ne dižem ruku. Ali ja to nisam podigao ruku u onom prvom momentu, kad sam se pitao o slobodi. Prošlo je vreme, a nije bilo u mojoj vlasti da ga zadržim, i ona ruka koju sam onda digao, i onaj

vazduh u kome sam onda učinio onaj pokret, već nije ovaj vazduh koji me sad okružava, niti je ona ruka koju sad ne pokrećem. Onaj moment u kome je izvršen prvi pokret ne može se vratiti, i u onom momentu mogao sam učiniti samo jedan pokret, i ma kakav pokret da sam učinio, taj je pokret mogao biti samo jedan. To što ja u idućem trenutku nisam podigao ruku nije dokazalo da sam mogao da je ne podignem. I pošto je moj pokret morao biti samo jedan, u jednom momentu vremena, to on i nije mogao biti drugi. Da bih ga zamislio kao slobodnog, treba da ga zamislim u sadašnjosti, na granici prošlosti i budućnosti, to jest izvan vremena, što je nemogućno.

3. Ma kako se uvećavala teškoća razumevanja uzroka, mi nikad nećemo doći do predstave o potpunoj slobodi, to jest do odsustva uzroka. Ma koliko da nam je nerazumljiv uzrok izražavanja volje u kakvom mu drago našem ili tuđem postupku, pamet prvo zahteva da se pretpostavi i traži uzrok, bez koga se ne može zamisliti nikakva pojava. Ja podižem ruku da izvršim postupak nezavisan od svakog uzroka, ali to što hoću da izvršim postupak koji nema uzroka jeste uzrok mog postupka.

Ali čak i kad bismo zamislili čoveka sasvim odvojenog od svakog uticaja, pa ispitivali smo njegov trenutni postupak u sadašnjosti i pretpostavili da on nije izazvan nikakvim uzrokom, kad bismo uzeli beskrajno mali ostatak neminovnosti ravan nuli, mi ni tada ne bismo došli do pojma o potpunoj slobodi čovekovoj; jer biće ne prima na sebe uticaje spoljašnjeg sveta, koje se nalazi izvan vremena i koje ne zavisi od uzroka, već nije čovek.

Isto tako ne možemo nikad zamisliti ljudski čin bez učešća slobode, podložan samo zakonu neminovnosti.

1. Ma koliko da se uvećava naše znanje onih prostornih uslova u kojima se nalazi čovek, to znanje ne može nikad biti potpuno, jer je broj tih uslova beskrajno veliki, onako kao što je i prostor beskrajan. I tako čim nisu određeni svi uslovi uticaja na čoveka, to i nema potpune neminovnosti, nego ima izvestan deo slobode.

2. Ma koliko da produžujemo period vremena od one pojave koju ispitujemo do vremena suđenja, taj će period imati svoj kraj, a vreme je beskrajno i zato ni u tom pogledu ne može nikad biti potpune neminovnosti.

3. Ma koliko da nam je poznat niz uzroka ma kakvog dela, mi nećemo nikad znati čitav niz, jer je beskrajan, na ni tu nećemo dobiti nikad potpunu neminovnost.

Ali, sem toga, kad bismo, čak, uzevši da postoji ostatak najmanje slobode ravan nuli, priznali u kom bilo slučaju, na primer kod čoveka koji umire, kod zametka, kod idiota, potpuno odsustvo slobode, mi bismo tim

samim uništili sam pojam o čoveku koji ispitujemo; jer čim nema slobode, nema ni čoveka. I zato je nemogućno zamisliti da je čovekov čin podložan samo zakonu neminovnosti, bez najmanjeg ostatka slobode, kao što je nemogućno zamisliti i potpuno slobodan čovekov čin.

I tako da bismo zamislili sebi radnju čovekovu, podložnu samo zakonu neminovnosti, bez slobode, mi moramo uzeti da se zna beskrajna količina prostornih uslova, beskrajno veliki period vremena i beskrajan niz uzroka.

Da bismo zamislili čoveka sasvim slobodnog, nepodložnog zakonu neminovnosti, mi ga moramo zamisliti samog izvan prostora, izvan vremena i izvan zavisnosti od uzroka.

U prvom slučaju, kad bi moglo biti neminovnosti bez slobode, došli bismo dotle da definišemo zakon neminovnosti tom istom neminovnošću, to jest, došli bismo do forme bez sadržine.

U drugom slučaju, kad bi moglo biti slobode bez neminovnosti, došli bismo do bezuslovne slobode van prostora, vremena i uzroka, koja upravo zbog toga što bi bila bezuslovna i ne bi se ničim ograničavala, ne bi bila ništa ili bi bila samo sadržina bez forme.

Ukratko, došli bismo do ona dva osnova iz kojih se formira sav čovekov pogled na svet – do neshvatljive suštine života i do zakona koji određuju tu suštinu.

Razum kaže:

1. Prostor sa svima oblicima koje mu daje njegova vidljivost – materija – beskrajan je i drukčije se ne može ni zamisliti. – 2. Vreme je beskrajno kretanje bez i jednog momenta mira i ono se ne može ni zamisliti drukčije. – 3. Veza uzroka i posledica nema početka i ne može imati kraja.

Svest veli:

1. Ja sam jedan, i sve što postoji, to je samo ja; dakle, ja obuhvatam prostor; 2. ja merim prolazno vreme nepomičnim momentom sadašnjosti, u kome jedino znam sebe kao živog; dakle, ja sam van vremena, i 3. ja sam van uzroka, jer osećam da sam ja uzrok svake pojave u svome životu.

Razum iskazuje zakone neminovnosti. Svest iskazuje suštinu slobode.

Sloboda, ničim neograničena, to je suština života u svesti čovekovoj. Neminovnost bez sadržine, to je razum čovekov s njegova tri oblika.

Sloboda je ono što se ispituje. Neminovnost je ono što ispituje. Sloboda je sadržina. Neminovnost je oblik.

Samo kad se razdvoje dva izvora poznanja, što stoje jedan prema drugom kao oblik prema sadržini, dobijaju se odelito pojmovi o slobodi i o neminovnosti, koji se uzajamno isključuju i koji su neshvatljivi.

Samo kad su oni združeni dobija se jasna predstava o čovekovom životu.

Izvan ta dva pojma što uzajamno određuju svoj položaj u svojoj zajednici – kao oblik prema sadržini – ne može biti nikakve predstave o životu.

Sve što mi znamo o ljudskom životu, to je samo izvestan odnos slobode prema neminovnosti, to jest svesti prema zakonima razuma.

Sve što mi znamo o spoljašnjem svetu prirode, to je samo izvestan odnos prirodnih snaga prema neminovnosti, ili suštine života prema zakonima razuma.

Snage života prirode nalaze se izvan nas i mi ih ne možemo saznati, i mi te snage nazivamo težom, inercijom, elektricitetom, životnom snagom itd.; ali snagu života čovekovog možemo saznati, i mi je nazivamo slobodom.

Ali kao što nam je teža, koja je sama za sebe neshvatljiva, a koju opaža svaki čovek, samo utoliko poznata ukoliko znamo zakone neminovnosti ko joj je ona podložna (od prvog saznanja da su sva tela teška do Njutnovog zakona), isto nam je tako i snaga slobode, koja je sama za sebe neshvatljiva, a koje je svako svestan, samo utoliko razumljiva ukoliko znamo zakone neminovnosti kojima je ona podložna (počinjući od onog da svaki čovek umire na do saznanja najsloženijih ekonomskih ili istorijskih zakona).

Svako je znanje samo podvođenje suštine života pod zakone razuma.

Čovekova sloboda razlikuje se od svake druge snage time što tu snagu čovek saznaje; ali se pred razumom ona ničim ne razlikuje od ma kakve druge snage. Snage teže, elektriciteta ili hemijskog afiniteta samo se time i razlikuju jedna od druge što su te snage različno definisane razumom. Isto tako i snaga slobode čovekove razlikuje se pred razumom od ostalih snaga prirodnih samo onom definicijom koju joj daje taj razum. A sloboda bez neminovnosti, to jest bez zakona razuma koji je definišu, ne razlikuje se ničim od teže, ili toplote, ili snage rastenja; ona je razumu samo trenutno neopredeljivo opažanje života.

I kao što neopredeljiva suština snage koja pokreće nebeska tela, neopredeljiva suština snage toplote, elektriciteta, ili snage hemijskog afiniteta, ili životne snage čine sadržinu astronomije, fizike, hemije, botanike, zoologije itd., isto tako suština snage slobode čini sadržinu istorije. Ali kao što svaka nauka izučava manifestaciju te nepoznate

suštine života, i kao što la suština može biti samo predmet metafizike, isto je tako i manifestacija snage ljudske slobode u prostoru, vremenu i zavisnosti od uzroka predmet istorije, a sama sloboda predmet metafizike.

U empiričkim naukama ono što nam je poznato zovemo zakonima neminovnosti; a ono što nam je nepoznato zovemo životnom snagom. Životna snaga to je samo izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o suštini života.

Isto tako i u istoriji ono što nam je poznato zovemo zakonima neminovnosti; ono što je nepoznato – slobodom. Sloboda je za istoriju samo izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o zakonima čovekovog života.

XI

Istorija ispituje manifestacije čovekove slobode u vezi sa spoljašnjim svetom, u vremenu i u zavisnosti od uzroka, to jest određuje tu slobodu zakonima razuma, i zato je istorija samo utoliko nauka ukoliko je ta sloboda određena tim zakonima.

Priznavanje ljudske slobode kao snage koja može uticati na istorijske događaje, to jest nepotčinjene zakonima, to je za istoriju ono isto što je za astronomiju priznavanje slobodne snage kretanja nebeskih tela.

To priznavanje uništava mogućnost da postoje zakoni, to jest da postoji ma kakvo znanje. Ako postoji makar jedno telo koje se slobodno kreće, onda ne postoje više zakoni Keplerovi i Njutnovi i ne postoji više nikakva predstava o kretanju nebeskih tela. Ako postoji makar jedan slobodan postupak čovekov, onda ne postoji nijedan istorijski zakon, niti ikakva predstava o istorijskim događajima.

Za istoriju postoje linije kretanja ljudskih volja i jedan njihov kraj gubi se u nepoznatom, a na drugom njihovom kraju kreće se u prostoru, u vremenu i u zavisnosti od uzroka svest o ljudskoj slobodi u sadašnjosti.

Što se više razmiče pred našim očima to polje kretanja, tim su jasniji zakoni tog kretanja. Uhvatiti i definisati te zakone, to je zadatak istorije.

Sa one tačke gledanja s koje nauka gleda sad na svoj predmet, onim putem kojim ide tražeći u slobodnoj ljudskoj volji uzroke pojava, ona ne može izraziti zakone, jer ma kako mi ograničavali ljudsku slobodu, čim smo je priznali kao snagu nepodložnu zakonima, zakoni ne mogu postojati.

Samo kad ograničimo tu slobodu do beskrajnosti, to jest kad je ispitujemo kao beskrajno malu količinu, uverićemo se da su sasvim nedostižni uzroci, i onda će istorija mesto traženja uzroka staviti sebi u zadatak da traži zakone.

Traženje tih zakona već je davno početo i oni novi načini mišljenja što treba istorija da ih usvoji izrađuju se uporedo sa samouništavanjem, kojem ide stara istorija, jednako sitneći i sitneći uzroke pojava.

Tim su putem išle sve ljudske nauke. Matematika, najtačnija među naukama, kad dođe do beskrajno male količine, ostavlja proces sitnjenja na pristupa novom procesu sabiranja nepoznatih, beskrajnih malih količina. Odstupajući od pojma o uzroku, matematika traži zakon, to jest osobine zajedničke svim nepoznatim beskrajno malim elementima.

Tim istim putem mišljenja išle su i ostale nauke, iako u drugom obliku. Kad je Njutn izrekao zakon teže, on nije kazao da sunce ili zemlja

ima osobinu da privlači; on je rekao da svako telo, od najkrupnijeg do najmanjeg, ima osobinu kao da privlači jedno drugo, to jest, on je ostavio na stranu pitanje o uzroku kretanja tela, na kazao osobinu koju ima svako telo, od beskrajno velikih na do beskrajno malih. Tako isto čine prirodne nauke: ostavljajući pitanje o uzroku, one traže zakone. Na tom je istom putu i istorija. I, ako je istoriji zadatak da izučava kretanje naroda i čovečanstva a ne da opisuje epizode iz života ljudi, onda ona treba da ostavi na stranu pojam uzroka, pa da traži zakone zajedničke svim jednakim i neraskidno vezanim među sobom beskrajno malim elementima slobode.

Otkako je nađen i dokazan Kopernikov zakon samo priznanje da se ne kreće Sunce nego Zemlja uništilo je svu drevnu kosmografiju. Moglo se pošto bi se oborio taj zakon, održati staro mišljenje o kretanju tela, a izgledalo je da se, dok se taj zakon ne obori, nije moglo nastaviti izučavanje Ptolomejevih svetova. Ali su se i posle pronalaska Kopernikovog zakona još zadugo izučavali Ptolomejevi svetovi.

Otkako je rečeno i dokazano da količina rađanja ili zločina potpada pod matematičke zakone i da izvesni geografski i političko ekonomski uslovi određuju ovaj ili onaj način uprave, da izvesni odnosi stanovništva prema zemlji izazivaju pokrete naroda, uništeni su u svojoj suštini osnovi na kojima je građena istorija.

Mogli su se oboriti novi zakoni, na održati ranije mišljenje o istoriji, ali je izgledalo da se, dok se oni ne obore, nisu mogli i dalje izučavati istorijski događaji kao proizvod slobodne ljudske volje. Jer ako je uveden takav i takav način uprave, ili je izvršen takav i takav pokret naroda usled takvih i takvih geografskih, etnografskih ili ekonomskih uslova, onda volja onih ljudi što nam se iznose kao da su oni uveli način uprave ili podstakli pokret naroda, već ne može biti razmatrana kao uzrok.

A međutim ranija istorija se izučava i dalje uporedo sa zakonima statistike, geografije, političke ekonomije, uporedne filologije i geologije, koji su otvoreno protivni njenim tezama.

U fizičkoj filozofiji trajala je dugo i uporno borba između starih i novih pogleda. Bogoslovija je stajala na straži za stari pogled i optuživala novi da ruši otkrovenje. Ali kad je istina pobedila, bogoslovija se utvrdila tako isto čvrsto i na novom terenu.

Danas isto tako traje dugo i uporno borba između starog i novog pogleda na istoriju i bogoslovija isto onako brani stari pogled a novi optužuje kako ruši otkrovenje. I u jednom i u drugom slučaju borba izaziva sa obe strane strasti i zaglušuje istinu. S jedne strane se javlja strahovanje i žaljenje za celom zgradom koju su vekovi podigli; s druge strane strast za rušenjem.

Ljudima koji su se borili sa istinom fizičke filozofije što se tek pojavljivala, izgledalo je da će se, ako priznaju tu istinu, razrušiti vera u Boga, u stvaranje zemlje, u čudo Isusa Navina. Braniocima zakona Kopernikovih i Njutnovih, na primer Volteru, izgledalo je da zakoni astronomije ruše religiju, i on je upotrebljavao zakone teže kao oruđe protiv religije.

Isto tako i sad izgleda da treba samo priznati zakon neminovnosti, na će se razrušiti pojam o duši, o dobru i o zlu i sve državne i crkvene ustanove podignute na tom pojmu.

Kao Volter u svoje vreme, tako isto i sad nepozvani zaštitnici zakona neminovnosti upotrebljavaju taj zakon neminovnosti kao oruđe protiv religije; međutim, zakon neminovnosti u istoriji, isto onako kao i Kopernikov zakon u astronomiji, ne samo što ne uništava nego čak utvrđuje onaj teren na kome se grade državne i crkvene ustanove.

Kao onda u astronomskom pitanju, tako i sad u pitanju istorijskom, sva je razlika mišljenja zasnovana na priznavanju ili ne priznavanju apsolutne jedinice, koja služi kao merilo vidljivih pojava. To je u astronomiji bila nepomičnost zemlje; u istoriji je to nezavisnost ličnosti – sloboda.

Kao što je astronomiji bilo teško da prizna kretanje Zemlje, jer bi se odrekla neposrednog osećanja da je Zemlja nepomična i takvog istog osećanja da se planete kreću, tako je isto teško istoriji da prizna da su ličnosti potčinjene zakonima prostora, vremena i uzrokâ, jer bi se odrekla neposrednog osećanja da je ličnost nezavisna. Ali kao što je u astronomiji novo mišljenje govorilo: „Istina, mi ne opažamo kretanje zemlje, ali ako uzmemo da se ona ne kreće, doći ćemo do besmislice; a ako uzmemo da se kreće, što mi ne opažamo, doći ćemo do zakona“, tako isto i u istoriji novo mišljenje veli: „Istina, mi ne osećamo našu zavisnost, ali kad uzmemo da smo slobodni, doći ćemo do besmislice; a kad uzmemo da zavisimo od spoljašnjeg sveta, vremena i uzroka, doći ćemo do zakona“.

U prvom slučaju trebalo se odreći svesti o nepomičnosti u prostoru, pa priznati kretanje koje ne opažamo; u ovom drugom slučaju isto je tako neophodno odreći se svesne slobode, pa priznati zavisnost koju ne opažamo.

– KRAJ –

O AUTORU

Lav Nikolajevič Tolstoj rođen je u mjestu Jasna Poljana u pokrajini

Tula kao četvrto od petero djece. Njegova obitelj bila je plemićkog porijekla. Naime, titulu grofa njegovim precima dodjelio je u 18. stoljeću osobno Petar Veliki. Tolstojevi roditelji umrli su dok je još bio dijete pa su ga stoga odgojili i za njega se brinuli rođaci. Možda i zbog toga njegov život obilježen je brojnim ljubavnim vezama stoga ćemo u ovoj biografiji najveću pažnju posvetiti upravo tom aspektu njegovog života.

Polazeći u prikaz njegovog sentimentalnog života kronološkim redom zapažamo da je već u svojoj osmoj godini vatren i osjetljiv, upoznao nježnost i gorčinu ljubavi. Bila je to ljupka devetogodišnja Sonječka Kološin. Pored nje, plavuše baršunastih očiju, osjećao je duboku radost i savršenu sreću. Kad je bio daleko od nje dovoljna mu je bila i sama pomisao na nju pa da mu se oči napune suzama. Kasnije je osjetio ljubav prema maloj Ljubovi Isljenjevoj koja je stanovala u susjedstvu. Divio joj se mnogo, ali je bio strašno ljubomoran kada je ona poklanjala svoju pažnju drugome. Jednog dana, vidjevši je kako s balkona razgovara s nekim dečkom u bijesu ju je udario tako snažno da je pala s balkona. Zbog toga je Ljubova šepala više godina. Ono što je zanimljivo jeste da će mu ona kasnije postati punica. U svojoj 18. godini počinje mnogo patiti zbog svoje ružnoće - širokog nosa, debelih usana i sivih malih očiju. U prisustvu žena postaje stidljiv i zbunjen.

Tolstojeva supruga Sofia Andreevna Tolstoj i kći Alexandra Tolstoj Ali aristokratsko porijeklo i mogućnost kretanja po mondenskim

skupovima davalo mu je privilegije da upozna ženski svijet poput Don Juana. U to vrijeme često je zamišljao da je zaljubljen, bilo je dovoljno samo da sretne neku ženu. Prvo je bio zaljubljen u Aleksandru, sestru svoga prijatelja, zatim u jednu udanu ženu, pa nakon toga u nasmijanu Zinaidu, prijateljicu svoje sestre Marije. Mada je bio osjetljiv prema ljepoti Zinaide cijenio je njenu blistavu inteligenciju, humor i sklonost ka poeziji. Najviše je volio s njom voditi duge i beskrajno strasne razgovore. Međutim stvarnost nije bila tako uzvišena. Razdiran snažnom i vatrenom senzualnošću prepustio se porocima. Udvarao se damama, spavao sa sobaricama. Tako je zavolio mladu i lijepu šesnatestogodišnju sluškinju. Naslutivši tu avanturu njegova tetka je otjerala tu malu ljubavnicu, koja je propala i ubrzo umrla tragičnom smrću.

Obuzdavši svoja čula pisao je u svom dnevniku: Treba gledati na društvo žena, kao na neprijatan dio društvenog života i držati se što dalje od njih. Tko nam u stvari otkriva senzualnost, neosjetljivost, lakomislenost i mnoge druge poroke ako ne žene. Nije dugo trajao taj njegov povučeni život. Često ga je prekidao periodima vesele razuzdanosti i neurednim životom, odlazeći na partije zadovoljstva kod svog brata Sergeja, čija je kuća uvijek bila puna lijepih Ciganki. I tako polako otkriva porok po porok. Prvo alkohol, a zatim kocku na kojoj će izubiti veliki dio posjeda i nekoliko kuća. Ona će ga držati godinama. Boraveći zimi u Moskvi i Petrogradu najčešće je završavao svoje večeri kod Cigana, s prijateljima i djedom svoje buduće žene. Napuštajući balove i šarmantne djevojke, odlazio je u krčme po predgrađima Petrograda. Krčme pune Ciganki, šampanjca, svađa, polupanih čaša, glazbe, pjesme bile su za Tolstoja nezaboravne.

Tu upoznaje voljenu Kaću - inače pjevačicu koja mu se nije skidala s krila. Ako se može vjerovati njegovom dnevniku - samo dva dana poslije njegove zakletve kako više neće ići k ženama, nije mogao odoliti. 20. XII. 1850; loš dan; bio sam kod Cigana. 28... kod Cigana; 29. zaista živim kao pravi gad... Uvečer pišem pravila života, a zatim odlazim kod Cigana! Vrativši se balovima i mondenskim skupovima, uobražava da je zaljubljen u jednu ženu iz visokog društva, i to u kneginju Ščerbotovu. Iz tog vjerovanja, nešto kasnije, nastati će Priča jučerašnjeg dana. U vrijeme dok je bio na Kavkazu artiljerac, stari Kozak Jepuška, pijanica kod koga je stanovao, nalazi mu nježnu divljač - tatarske djevojke, za koje se počeo veoma interesirati. Svakodnevno ih poziva u svoj šator. Volio je čar tih kosookih divljakuša, njihove svijetle oči, tanke vitke članke, struk. Tako je sreo Marenjku, ljepšu i pošteniju od prethodnih.

Ona je postala Marija u njegovom romanu Kozaci. Toliko se zagrijao da je odustao od svog najomiljenijeg hobija - lova, samo kako bi mogao s njom dugo šetati. Iako je bio zaljubljen nije pomišljao ovu kavakasku idilu uresiti brakom. Kako je često premještan tako se rađaju mnogobrojne avanture s lijepim gošćama po toplicama u tim krajevima. U toku ljetnog boravka u Pjatigorsku upoznaje Teodorinu koja se u njega zaljubljuje. Ona me strašno uzbuđuje, zapisao je. Romansa započeta prije šest tjedana završila je kao i mnoge prije nje. Vrativši se u Moskvu prepušta se mnogobrojnim zadovoljstvima glavnog grada. Jedan njegov suborac, zapisao je: Nestajao bi na jedan ili dva dana, a zatim bi se vratio kao zabludjeli sin, namrgođen, oslabio, pokajnički. Pričao bi sve: kako je bančio, kockao, vodio ljubav... Ukratko čudan tip...

Bilo je dana kada se predavao manje bezazlenim razonodama i odlazio u javne kuće. Poslije jedne takve noći u orgijanju uz lošu glazbu, sir, rakiju, dernjavu i djevojke, postavio je sebi pravilo (po tko zna koji put): da

nikad više neće prekoračiti prag krčme ili javne kuće. Jednog dana posjetio je svoju prijateljicu iz djetinstva, Ljubovu Isljenjevu, koju je prije 20-ak godina u napadu ljubomore bacio s balkona. Bila je udana i imala je tri prekrasne kćerke. Kako je volio djecu igrao se s njene tri djevojčice: Večerali smo kod Ljuboške, sada, Bersove. Djeca su nas posluživala za stolom. Kako su te djevojčice ljupke, vesele! A zatim smo se šetali i igrali preskakanja. Šest godina kasnije jedna od tih ljupkih djevojčica, desetogodišnja Sonja, postaće njegova supruga. U Moskvi je imao jedan drugi susret. Flertovao je sa sestrom svog prijatelja, Aleksandrom.

Tolstojeva soba Bila je udana i postala kneginja Aleksandra Obelenska. Susret s njom

ostavio je snažan dojam. Nastavili su flert, ali sada već mnogo strasnije. Vrativši se u svoje rodno mjesto Jasnu Poljanu rađa se idila koja će dugo potrajati, s Valerijom - prvom susjedom. Imao je ozbiljne namjere oženiti se s njom. Sve to nije mu smetalo da nekoj od bezbrojnih seljanki na njegovom posjedu da znak da dođe u sjeno, jer ga je više nego ikad mučila pohotljivost. I s Valerijom je prekinuo, ne baš elegantno - jednim pismom i bijegom u Pariz. Tamo posjećuje pripadnike, tada mnogobrojne, ruske kolonije gdje upoznaje mladu kneginju Livov. Jedno vrijeme zanosi se ženidbom s njom. Ali redaju se poznanstva: gospođica Fitz-James, čije su ga noge obarale; pa jedna umiljata dama s velikim grudima... Volio je lutati ulicama Pariza gdje je jednom prilikom sreo ženu koja ga je do te mjere uzbudila da ju je pratio satima.

U Ženevi upoznaje kćerke svog rođenog djeda, Elizabetu i Aleksandru Tolstoj. Aleksandra, stara 39 godina imala je lijepe oči, topao glas, profinjen ukus, izvanrednu učtivost i takt dvorskih ljudi; ukratko sve osobine koje je Tolstoj cijenio. Bila je u prisnoj vezi s Dostojevskim i Turgenjevim. Ovo prijateljstvo ubrzo se pretvorilo u jednu jaku sentimentalnu vezu. U to vrijeme, po engleskom receptu, bilo je normalno da se netko zabavlja s rođenom tetkom. Pored nje je, kad god bi to bilo potrebno, zaboravljao lakomislenu Valeriju.

Ah kad bi Aleksandra bila deset godina mlađa, sigurno bih se oženio. - zapisao je u svoj dnevnik. Dosta dugo ostati će prijatelji i četo će se dopisivati. U Ženevi je imao kraće sentimentalne veze s izvjesnom Engleskinjom Dorom i jednom bucmastom i veselom sluškinjom. Mondenska i seoska zadovoljstva ipak nisu mogla prikriti prazninu njegova života. Sve češće je bio opsjednut mislima o ženidbi. Nakon dugih i čestih odlazaka kod nekadašanje ljubavi iz djetinstva - Ljubuške, Tolstoj, sada već ozbiljan grof u srednjim godinama, s ugledom već poznatog pisca očarava njene već odrasle kćerke. Sve su bile lijepe. Najstarija, pravilnih

crta lica, hladne ljepote, samouvjerena, inteligentna i zainteresirana za književnost zvala se Liza. Sonja je bila bez sumnje najljepša i veoma nadarena za umjetnost. Najmlađa Tanja, još je bila na granici djetinjstva i ozbiljnosti. U prvo vrijeme, pažnju je poklanjao Lizi, tako da su i ona i njeni roditelji bili uvjereni da Tolstoj dolazi zbog nje.

Kasnije je Tolstoj otkrio svoje simpatije prema Sofiji. Tako će doći i do prosidbe. Saznavši da grof traži Sofijinu ruku Liza je briznula u plač i bijesno je savjetovala sestri da ga odbije. Ne slušajući je Sofija, sve sretna, ipak je pristala. Na Sofijinim zarukama Liza je teška srca zagrlila svog, budućeg šogora. Pred vjenčanje, na Sofijino inzistiranje da pogleda njegov dnevnik Tolstoj je bez ikakvog otpora pristao. Mlada i naivna, ne poznavajući život, pod perom tog čovjeka od 35 godina koji će za koji dan postati njen suprug otkriva najbrutalniju i najgrublju stranu njegovog života. Najviše ju je pogodilo što je njen zaručnik daleko od oličenja junaka iz legende koju je ona sebi stvorila, tijekom posljednja tjedna prije braka doživljavao s nekom seljankom vražje seksualne strasti. Njena ljutnja prerasla je u neizvjesnost kada se na dan vjenčanja mladoženja nije pojavljivao. Sa zakašnjenjom od nekoliko sati stigao je i brak je sklopljen. Može se reći da je u to vrijeme njihova ljubav bila jaka i obostrana. Međutim jedna tako snažna ljubav morala je platiti svoj danak ljubomori. Sofija je neprekidno mislila na žene koje je Lav volio ili poznavao prije nje.

Naročito je mrzila Aksinju, kojoj je dao jednog sina, tu prostu i debelu seljanku, tri godine ljubavnicu njenog muža. Jednog dana ju je prepoznala među seljankama koje su bile pozvane da izmjene pod u kući. Krv joj je uzavrela i nastale su scene koje je Tolstoj mrzio iz dna duše. Pomisao na muževljevu nevjeru s Aksinjom, ili nekom drugom seljankom, proganjala ju je. Prerušavala se u seljanku, navukla maramu na oči i išla za njim cestom kako bi vidjela da li će je pozvati da pođe s njim u šumarak.

Tolstojev grob u Jasnoj Poljani Sofijina mlađa sestra Tanja često je dolazila na njihovo imanje. U to

vrijeme, koje se može nazvati vremenom Tolstojeva stvaralaštva,Tanja je imala velikog utjecaja. Pisac je volio dugo pričati s ljupkom Tanjom. Slušajući je pisac je mislio na Natašu Rostovu iz njegovog budućeg romana Rat i mir. Bilježio je njena osjećanja, pokrete, kratku prošlost. Kad je Sergej, stariji Tolstojev brat ponudio ruku Tanji, Sofija se naročito radovala jer je bila ljubomorna na svoju sestru čije je društvo njen muž i previše volio. U to vrijeme imao je jednu šarmantnu sekretaricu koja mu je mnogo pomagala u njegovu radu, ali na Sofijino inzsitiranje da je otpusti Tolstoj je popustio kako se ne bi prepirao. Koliko god je Sofija bila ljubomorna, Tolstoj je bio još više. Ona još uvijek relativno mlada, srela je

nekadašnjeg obožavatelja - mladog poručnika Polivanova, koji je bio veoma nestrpljiv. Erupcija bolesne Tolstojeve ljubomore dostigla je kulminaciju, ljubomora se graničila sa sujetom. Kako su godine njihova braka prolazile oni su se sve više međusobno udaljavali. Oboje su se osjećali odvojenim i usamljenim. Tolstoj joj nije imao što prebaciti ali je sve manje tražio njeno društvo. U to vrijeme hvata ga manija bježanja od svoje supruge. Sofija, sada već u godinama, majka trinaestoro djece, biva sve nervoznija. Pored ove histerične žene Tolstoj će ipak ostati samo zahvaljujući djeci. Ipak pred kraj života pobjeći će od nje i završiti na nekoj maloj ruskoj seoskoj željničkoj stanici Astopov, svoj veoma buran život 7. studenog 1910. godine zbog upale pluća. Sofija će tada primiti telegram u kojem će pisati samo: Umro Tolstoj. U bivšem Sovjetskom Savezu objavljena zbirka njegovih djela sadrži 90 svezaka.

****************

Kraj

MMXV