Lav Nikolajevič Tolstoj Rat i mir (2 deo)

SABRANA DELA LAVA NIKOLAJEVIČA

TOLSTOJA

KNJIGA PETA

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ

RAT I MIR

TOM DRUGI

PROSVETA – RAD

BEOGRAD 1986

Naslov originala:

Л.Н.Толстой

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ

Москва

„Художественная литература“

1962

Urednici:

MOMČILO MILANKOV, DUŠANKA PEROVIĆ,

MARIJA STOJILjKOVIĆ, NIKOLA TOMIČIĆ

Preveli:

MILOVAN i STANKA GLIŠIN

Redaktor:

MILAN BOKOVIĆ

RAT I MIR

Glavni likovi:

Bezuhovi

Kiril Vladimirovič Bezuhov - Pjerov imućni otac

Petar (Pjer) Kirilovič Bezuhov - glavni protagonist romana

Rostovi

Ilja Andrejevič Rostov - glava porodice

Natalija Rostova - njegova supruga

Vera Iljinična Rostova - najstarija ćerka

Nikolaj Iljič Rostov - stariji sin

Natalija (Nataša) Iljinična Rostov - mlađa ćerka

Petar (Peća) Iljič Rostov - najmlađe dete

Sonja (Sofi) - usvojenica, rođaka Rostovih

Bolkonski

Nikolaj Andrejevič Bolkonski - otac kneza Andreje

Andreja Nikolajevič Bolkonski - drugi glavni junak romana

Marija Nikolajevna Bolkonska - Andrejina sestra

Liza - Andrejina pokojna supruga, majka malog Nikolaja

Nikolaj Andrejevič Bolkonski - sin kneza Andreje, koji je dobio ime po dedi

Kuragini

Vasilije Kuragin - glava porodice

Elen Vasiljevna Kuragina - Pjerova prva supruga, raspusnica

Anatol Vasiljevič Kuragin - bludnik koji je pokušao da zavede Natašu

Ipolit Vasiljevič Kuragin - drugi sin kneza Vasilija

Aljina Kuragina - supruga kneza Vasilija

Drubecki

Ana Mihajlovna Drubecka - kneginja, majka Borisova

Boris Drubecki

DEO PRVI

I

U početku 1806. godine vraćao se Nikolaj Rostov kući na odsustvo. Denisov beše takođe pošao kući u Voronjež, i Rostov ga nagovori da ide s njim do Moskve i da odsedne kod njih u kući. Na pretposlednjoj stanici Denisov se našao s jednim svojim drugom i popio s njim tri boce vina, pa je, kad su se primicali Moskvi, iako je put bio džombast, čvrsto spavao na dnu poštanskih saonica pored Rostova, koji je bivao sve nestrpljiviji što su se više približavali Moskvi.

„Hoćemo li skoro? Hoćemo li skoro? O, ove nesnosne ulice, dućani, peciva, fenjeri, kočijaši!“ – mislio je Rostov, pošto su na trošarini pokazali svoje objave i ušli u Moskvu.

– Denisove, stigli smo! Spava! – reče on i celim telom se naže napred, kao da će time ubrzati kretanje saonica. Denisov se ne odazva.

– Eno ugla na raskrsnici gde stoji Zahar kočijaš; eno i Zahara, i onog istog konja. Eno i dućančića gde smo kupovali medene kolače. Jesmo li već stigli? Hej!

– Pred koju ćemo kuću? – upita kočijaš.

– Pa eno na kraju ulice, pred onu veliku, kako ne vidiš! Ono je naša kuća – reče Rostov – ono je naša kuća!... Denisove! Denisove! Sad ćemo stići.

Denisov diže glavu, nakašlja se i ništa ne odgovori.

– Dimitrije – obrati se Rostov lakeju na sedištu. – Da li ono kod nas gori sveća?

– Upravo tako, i kod tatice u kabinetu se svetli.

– Nisu još legli? A? Šta misliš?... Pazi da ne zaboraviš, odmah mi nađi novu dolamu – dodade Rostov, uvrćući brčiće. – Ta teraj – viknu kočijašu.

– Hajde, probudi se, Vasja! – okrete se on Denisovu, koji beše opet oborio glavu. – Teraj, daću ti tri srebrne rublje na piće, teraj! – povika Rostov kad su već saonice bile tri kuće od kapije.

Činilo mu se da se konji ne miču. Najzad, saonice skrenuše desno, ka ulazu; Rostov ugleda nad svojom glavom poznati dovratak sa odbijenim lepom, ulaz i stub na trotoaru. Još saonice nisu stale, a on iskoči iz njih i potrča u trem. Kuća je bila tako nepomična i hladna kao da je se ne tiče ko je u nju došao.

U tremu ne beše nikog. „Bože moj! Da li je sve dobro?“ – pomisli Rostov, zastajkujući za trenutak sa zebnjom u srcu, pa odmah otrča dalje preko trema, uz poznate, iskrivljene stepenice. Ona ista skakavica na

bravi, zbog koje se grofica ljutila što je prljava, još se onako isto slabo otvarala. U predsoblju je gorela lojana sveća.

Stari Mihailo spavao je na sanduku. Prokofije, lakej, koji je bio tako jak da je dizao kočije za zadnji kraj, sedeo je i pleo od krajaca opanke, On pogleda na vrata koja se otvoriše i njegov ravnodušan, sanjiv izraz pretvori se odjedanput u ushićeno-uplašen.

– Bože, i svi sveti! Mladi grof! – viknu on poznavši mladog gospodina. – Šta je to? Golube moj! – I Prokofije, dršćući od uzbuđenja, pojuri na vrata u salon, svakako da javi, ali se, očevidno, predomisli, pa se vrati natrag i obisnu se o rame mladom gospodinu.

– Jesu li zdravi? – upita Rostov, otimajući od njega svoju ruku.

– Hvala bogu! Svi, hvala bogu! Tek što su večerali! Dajte da vas vidim, vaša svetlosti!

– Sve je sasvim dobro?

– Hvala bogu, hvala bogu!

Rostov zaboravi sasvim Denisova, pa želeći da ga niko ne preduhitri, skide bundu i na prstima otrča u mračnu, veliku dvoranu. Sve beše onako isto, isti oni stolovi za kartanje, isti onaj luster s navlakom; ali neko je već spazio mladog gospodina, i on još ne beše dotrčao do salona, a nešto naglo, kao oluja, izlete na pobočna vrata, pa ga zagrli i poče da ljubi. I drugo, i treće takvo stvorenje ispade na druga, na treća vrata; i opet zagrljaji, i opet poljupci, i opet uzvici i suze radosnice. On nije mogao da razabere gde je i ko je tata, ko Nataša, ko Peća. Svi su vikali, govorili i ljubili ga istovremeno. Samo majka ne beše među njima – toga se sećao.

– A ja ni znao nisam... Nikoluška... rode moj!

– Eto ga... naš... Čedo moje, Kolja... Kako si se promenio! Sveće dajte! Čaja!

– Pa poljubi i mene!

– Dušice... i mene.

Sonja, Nataša, Peća, Ana Mihailovna, Vera, stari grof grlili su ga; sluge i sobarice napuniše sobe, pa i oni uđoše u razgovor i klicahu.

Peća mu se obesi o noge.

– A mene! – viknu on.

Nataša, pošto ga je privukla sebi i, držeći se za skut njegove dolame, izljubila ga svud po licu, odskoči od njega, pa poče da skače sve na jednom mestu kao koza i da zaglušno ciči.

Sve su oči svetlele suzama radosnicama, sve su usne tražile poljupce.

Sonja, crvena kao kumač*1, držala ga je takođe za ruku i sva se sijala od blaženog pogleda upravljenog u njegove oči, koje je toliko čekala. Sonji je već bilo prošlo šesnaest godina, i beše vrlo lepa, naročito u ovom trenutku srećne, ushićene živahnosti. Ona je gledala u njega ne spuštajući očiju, smešeći se i zadržavajući dah. On zahvalno pogleda u nju; ali je sve očekivao i tražio još nekog. Stara grofica još nije izlazila. I eto, čuše se koraci na vratima. Tako brzi koraci, da to nisu mogli biti koraci njegove majke.

Ali to beše ona, u novoj, nepoznatoj haljini, sašivenoj u njegovom odsustvu. Svi ga pustiše, i on potrča k njoj. Kad se sastadoše, ona mu pade na grudi plačući. Nije mogla da podigne lice, samo ga je pritiskivala uz hladne gajtane na njegovoj dolami. Denisov, koga niko nije opazio kad je ušao u sobu, stajao je tu i, gledajući u njih, brisao oči.

– Vasilije Denisov, prijatelj vašeg sina – reče on predstavljajući se grofu, koji upitno pogleda u njega.

– Izvolite, molim vas. Znam, znam – reče grof, ljubeći i grleći Denisova. – Pisao je Nikoluška... Nataša, Vera, evo Denisova.

I ona ista srećna, ushićena lica okretoše se čupavoj figuri Denisovljevoj i okružiše ga.

– Golubiću, Denisove! – ciknu Nataša, van sebe od ushićenja, pa mu priskoči, zagrli ga i poljubi. Svi se zbuniše od tog postupka Natašinog. Denisov takođe pocrvene, ali se osmehnu, pa uze ruku Natašinu i poljubi je.

Denisova odvedoše u sobu spremljenu za njega, a svi Rostovljevi iskupiše se oko Nikoluške u malom salonu.

Stara grofica sedela je pored njega i nije puštala njegovu ruku, koju je svaki čas ljubila; ostali su se načetili oko njih, pa su pratili svaki njegov pokret, reč, pogled, ne skidajući s njega ushićene i zaljubljene oči. Brat i sestre su se prepirali i otimali mesto jedno drugom bliže do njega, i tukli se oko toga ko će od njih da mu doda čaj, maramicu, lulu.

Rostov je bio vrlo srećan zbog ljubavi koju su mu ukazivali; ali je prvi trenutak sastanka bio tako blažen, da mu se sad činilo malo ove sreće, pa je jednako očekivao nešto još, i još, i još.

Sutradan su putnici, umorni od puta, spavali do posle devet sati ujutru.

1 Pamučna crvena tkanina. (U daljem tekstu prevod sa francuskog neće biti označen. Primedbe prevodilaca označene su

zvezdicom).

U sobi ispred njihove behu rasturene sablje, torbe, čantre, otvoreni koferi, kaljave čizme. Dva para čizama s mamuzama behu tek očišćene i metnute pored zida. Sluge donošahu umivaonike, vruću vodu za brijanje i očišćene haljine. Osećalo se na duvan i na muškarce.

– Hej, Griška, lulu! – viknu Vaska Denisov promuklim glasom. – Rostove, ustaj!

Rostov, trljajući bunovne oči, podiže čupavu glavu sa ugrejana jastuka.

– Šta, zar je dockan?

– Dockan je, deset sati – odgovori Natašin glas i u susednoj sobi začu se šuštanje uštirkanih haljina, šaputanje i smeh devojački, i kroz jedva odškrinuta vrata vide se kako promiče nešto plavo, trake, crne kose i vesela lica.

To behu Nataša, Sonja i Peća došli da vide je li on ustao.

– Ustaj, Nikoljinka! – ču se opet Natašin glas kod vrata.

– Sad ću!

U tom trenutku Peća, koji beše u prednjoj sobi ugledao sablje i jednu dokopao, osećajući ono ushićenje koje osećaju dečaci kad vide starijeg brata vojnika i zaboravivši da se ne pristoji sestrama da vide neobučene muškarce, otvori vrata.

– Je li ovo tvoja sablja? – viknu on. Devojčice odskočiše. Denisov poplašenih očiju sakri svoje kosmate noge pod jorgan, osvrćući se kao da traži pomoć od druga. Vrata propustiše Peću, pa se opet zatvoriše. Iza vrata ču se smeh.

– Nikoljinka, iziđi u halatu*2 – ču se glas Natašin.

– Je li ovo tvoja sablja? – upita Peća – ili je vaša? – obrati se on s poniznim poštovanjem brkatom, crnom Denisovu.

Rostov se brzo obu, obuče halat i iziđe. Nataša beše obula jednu čizmu s mamuzom i počela da obuva i drugu. Sonja se okretala i upravo htede da raširi haljinu i da sedne, kad on iziđe. Obe su bile u jednakim, novim plavim haljinama – sveže, rumene, vesele. Sonja pobeže, a Nataša uze brata pod ruku, odvede ga u mali salon i raspričaše se. Nisu mogli dovoljno da nazapitkuju jedno drugo i da naodgovaraju na pitanja o hiljadama sitnica koje su mogle zanimati samo njih. Nataša se smejala na svaku reč koju on kaže i koju kaže ona, ne zato što je smešno bilo to o čemu su govorili, nego zato što je bila vesela i što nije bila kadra da uzdrži svoju radost, koja se izražavala u smehu.

– Oh, kako je lepo, divno! – uzvikivala je ona na sve. 2 Ogrtač.

Rostov opazi kako se, pod toplim zracima ljubavi, prvi put posle godinu i po dana, širi u srcu i na licu njegovom onaj detinjski osmeh kojim se nijedanput nije osmehnuo otkako je otišao od kuće.

– Čuješ – reče mu ona – ti si sad pravi čovek! Meni je strašno drago što si moj brat. – Ona dodirnu njegove brkove. – Volela bih da znam kakvi ste vi muškarci! Jeste li kao i mi? Niste?

– Zašto je Sonja pobegla? – upita Rostov.

– A da. To ti je čitava istorija! Kako ćeš ti govoriti sa Sonjom? Ti ili vi?

– Kako bude – reče Rostov.

– Molim te, govori joj vi, a ja ću ti posle reći...

– Pa šta je?

– Reći ću ti sad. Ti znaš da je Sonja moja prijateljica, takva prijateljica da ću ruku metnuti u vatru za nju. Evo gle! – Ona zasuka čipkasti rukav i pokaza na svojoj dugoj, mršavoj i nežnoj ručici niže ramena, visoko iznad lakta (na onom mestu koje se ne vidi ni u balskoj haljini) crvenu belegu. – Ovo sam izgorela da joj pokažem kako je volim. Ugrejala sam, prosto, lenjir na vatri, pa pritisnula.

Sedeći u svojoj pređašnjoj sobi za učenje, na divanu s jastučićima na naslonima i gledajući u te preterano žive oči Natašine, Rostov opet beše ušao u onaj svoj domaći, detinjski svet, koji nije imao ni za koga nikakva smisla sem za njega, a koji mu je doneo jedno od najlepših uživanja u životu; i oprljivanje ruke lenjirom, da bi se posvedočila ljubav, učinilo mu se da nije sitnica: on je to razumeo i nije se tome čudio.

– Pa onda? zar samo to? – upita on.

– Pa onda, tako se pazimo, tako pazimo! Što sam se opekla lenjirom, to je ništa; ali smo prijateljice zauvek. Koga ona zavoli, zavoli ga zauvek; a ja to ne umem, ja odmah zaboravim.

– Pa šta onda?

– Da, tako ona voli i mene i tebe. – Nataša odjedanput pocrvene. – Pa ti se sećaš, pred polazak... Ona veli da ti to sve zaboraviš... Rekla je: „Ja ću ga uvek voleti, a on neka bude slobodan“. Pa zar nije to divno, plemenito! Je li, je li? Vrlo plemenito? je li? – zapitkivaše Nataša tako ozbiljno i uzbuđeno da se videlo da je to što sad govori ranije govorila plačući.

Rostov se zamisli.

– Ja ni u čemu ne uzimam natrag svoju reč – reče on. – Pa onda, Sonja je tako lepa, da ja ne znam takvog ludaka koji bi se odrekao svoje sreće.

– Ne, ne – povika Nataša. – Ja sam već razgovarala s njom o tome. Znale smo da ćeš ti to reći. Ali tako ne može, jer kad tako govoriš, kad smatraš da te veže reč, onda izlazi kao da je ona to namerno rekla. Izlazi da se ti ipak silom ženiš njome i izlazi sasvim drukčije nego što treba.

Rostov vide da su one sve to dobro smislile. Sonja ga je i juče iznenadila svojom lepotom. A danas, kad ju je video letimično, učinila mu se još lepša. Ona je bila dražesno šesnaestogodišnje devojče i očevidno volela ga je strasno (u to on nije posumnjao ni za trenutak). Pa zašto da je ne voli sad i da se čak ne oženi njome mislio je Rostov, ali... sad je bilo još toliko drugih radosti i zabava! „Da, one su to vrlo lepo smislile“ – pomisli u sebi – „treba da ostanem slobodan“.

– Pa lepo – reče on – razgovaraćemo posle... Kako sam ti se obradovao! – dodade, pa zatim upita: – A šta je s tobom, ti nisi izneverila Borisa?

– Eh, gluposti! – uzviknu Nataša i nasmeja se. – Ni na njega niti na ikoga drugog ja i ne mislim, niti hoću da znam.

– Gle sad! Pa šta ti hoćeš?

– Ja? – upita ga Nataša i srećan osmeh obasja njeno lice. – Jesi li video Duport’a?

– Nisam.

– Zar nisi video čuvenog Dupora, baletskog igrača? E, onda nećeš razumeti. Evo šta ću ja. – Nataša prstima uhvati suknju, kao što rade igračice, potrča nekoliko koraka, okrete se, načini antrša, lupnu nožicu o nožicu, pa, stavši na same vrhove svojih cipelica, prođe nekoliko koraka. – Stojim li? Evo stojim – reče ona, ali se ne održa na prstima. – Dakle? eto šta ću ja! Neću da se udam nikad i ni za koga, nego ću otići u igračice. Samo ne pričaj nikome.

Rostov se tako glasno i veselo zasmeja da mu Denisov pozavide iz svoje sobe, ali Nataša se ne mogade uzdržati, nego se zasmeja s njim zajedno.

– Je li da je dobro? – govorila mu je ona neprestano.

– Dobro. Dakle, za Borisa nećeš da se udaš? Nataša planu.

– Ja se neću ni za koga udati. Ja ću to i njemu reći kad ga vidim.

– Gle sad! – reče Rostov.

– Nego, to su sve sitnice – nastavi Nataša da brblja. – A je li Denisov dobar čovek? – upita ona.

– Dobar je.

– E, onda zbogom, oblači se. Zar taj strašni Denisov?

– Zašto strašan? upita Nikolas. – Ne, Vaska je sjajan.

– Ti ga zoveš Vaskom?... Čudnovato! A je li on vrlo dobar?

– Vrlo dobar.

– Nego, hajde što pre da popijemo čaj. Svi zajedno.

I Nataša se diže na prste, pa iziđe iz sobe kao što izlaze igračice, ali smešeći se onako kako se smeše samo srećne petnaestogodišnje devojčice.

Kad se sreo sa Sonjom u salonu, Rostov pocrvene. Nije znao kako da se ponaša s njom. Sinoć su se, u prvom trenutku radosnog viđenja, poljubili, a sad su osećali da to ne mogu da učine; on je osećao da ga svi, i mati i sestre, gledaju upitno i čekaju da vide kako će se držati prema njoj. On je poljubi u ruku i oslovi je sa vi – Sonja. Ali, kad se sretoše oči, one rekoše jedne drugima „ti“ i nežno se poljubiše.

Ona ga je pogledom molila da joj oprosti što se osmelila da mu preko Nataše pomene njegovo obećanje i zahvaljivala mu na njegovoj ljubavi. On je pogledom zahvaljivao što mu je ponudila slobodu i govorio joj kako neće nikad prestati da je voli, pa ma kako bilo, jer nije mogućno nju ne voleti.

– Kako je to čudnovato – reče Vera izabravši trenutak kad su svi ćutali – Sonja i Nikoljinka govore sad jedno drugom vi i ponašaju se kao tuđini.

Primedba Verina bila je umesna, kao i ove njene primedbe; ali, kao i od većine njenih primedaba, svima beše neugodno, i ne samo što pocrveneše Sonja, Nikolaj i Nataša, nego i stara grofica, koja se plašila te ljubavi svog sina prema Sonji, jer ga je mogla lišiti sjajne partije, pocrvene kao devojčica.

U salon uđe Denisov, na veliko čudo Rostovljevo, u novom mundiru, napomađen i namirisan onako gizdav kao što je bio u bitkama, a ljubazan i prema damama i kavaljerima kako se Rostov nikad nije nadao da će ga videti.

II

Kad se Nikolaj Rostov vratio iz vojske u Moskvu, kod kuće je dočekan kao najbolji sin, junak i predragi Nikoluška; rodbina ga je dočekala kao milog, prijatnog i poštovanja dostojnog mladića; poznanici – kao lepog husarskog poručnika, veštog igrača i jednog od najboljih mladoženja u Moskvi.

Rostovi su poznavali celu Moskvu; stari grof imao je ove godine dosta novaca, jer behu ponovo zadužena sva njegova imanja, pa je Nikoluška nabavio dobrog kasača i naročite čakšire po najnovijoj modi, kakve još niko u Moskvi nije nosio, i čizme po najnovijoj modi sa veoma šiljatim vrhovima i s malim srebrnim mamuzama, provodeći vreme vrlo veselo. Kad se Rostov vratio kući, njemu beše prijatno prilagođavati se, posle malog razmaka vremena, starom načinu života. Činilo mu se da je već zreo i odrastao čo vek. Sećao se kako je očajavao što nije položio ispit iz veronauke, kako je uzajmljivao novac od Gavrila da plati kočijašu, sećao se tajnih poljubaca sa Sonjom, ali se svega toga sećao kao detinjstva od koga je sad neizmerno daleko. Sad on, husarski poručnik u dolami srebrom izvezenoj, s vojničkim krstom svetog Đorđa, sprema svog kasača za trku, zajedno s čuvenim jahačima, ljudima već u godinama, velikom gospodom. On ima na bulevaru poznatu damu kojoj odlazi večerom.

On diriguje mazurkom na balu kod Arharovih razgovara o ratu s maršalom Kamenskim, odlazi u engleski klub i govori ti jednom pukovniku od četrdeset godina, s kojim ga je upoznao Denisov.

Rostovljeva zanosna ljubav prema gospodaru beše malo oslabila u Moskvi, jer ga za to vreme nije viđao. Ali je on, ipak, često pričao o gospodaru, o svojoj ljubavi prema njemu, i uz to davao na znanje kako on još nije sve kazao, kako u njegovoj ljubavi prema gospodaru ima nešto što ne može svako da razume, i od svega srca delio je i on tadašnje opšte obožavanje imperatora Aleksandra Pavloviča, koga su u Moskvi prozvali „anđelom u ljudskom obliku“.

Za ovo kratko vreme svog bavljenja u Moskvi, do odlaska u vojsku, Rostov se nije zbližio sa Sonjom, nego se, naprotiv, otuđio od nje. Ona beše vrlo lepa, umiljata i, očevidno, strasno zaljubljena u njega; ali on beše u ono doba mladosti kad se mladiću čini da ima tako mnogo poslova, da se nema kad time zanimati, i kad strahuje da se veže – kad mu je sloboda dragocena i potrebna za mnoge druge stvari. Kad bi za vreme ovog novog bavljenja u Moskvi pomislio na Sonju, rekao bi u sebi: „E! Biće i ima negde još mnogo i mnogo takvih koje ja još i ne znam. Dospeću ja i da se zanimam ljubavlju, kad to htednem, a sad nemam kad“. Sem toga, njemu

se činilo da se njegova muškost nekako ponižava u ženskom društvu. On je odlazio na balove i u žensko društvo praveći se da to čini preko volje. Trke, engleski klub, pijančenje s Denisovom, odlasci tamo – to je bila druga stvar: to je dolikovalo junaku husaru.

U početku marta brinuo se stari grof Ilja Andrejič Rostov oko spremanja ručka u engleskom klubu za doček kneza Bagrationa.

Grof je u halatu išao kroz dvoranu i izdavao naredbe klupskom ekonomu i čuvenom Teoktistu, glavnom kuvaru u engleskom klubu, o spremanju špargla, svežih krastavaca, jagoda, teletine i ribe za ručak kneza Barrationa. Otkako je osnovan klub, grof je bio njegov član i predsednik. Njemu je klub poverio da spremi svečanost za Bagrationa zato što je retko ko umeo tako obilato i gostoljubivo da spremi gozbu, naročito zato što je retko ko umeo i hteo da priloži i od svojih novaca ako ustreba, za spremanje gozbe. Klupski kuvar i ekonom slušali su veselih lica naredbe grofove, jer su znali da se ni kod koga kao kod njega ne može bolje zaraditi na ručku, koji staje nekoliko hiljada rubalja.

– Pa pazi, metni kreste, kreste u čorbu a la tortue, čuješ!

– Dakle, tri hladna jela?... – upita ga kuvar.

Grof se zamisli.

– Tri, manje ne može... Majonez jedan – poče on, brojeći na prste...

– A zapovedate li da uzmemo krupne kečige? – upita ekonom.

– Pa šta ćemo, uzmi, kad ne možemo jevtinije da prođemo. A da, baćuška, ja zaboravih. Pa treba još jedno antre izneti. Uh, bože moj! – On se uhvati za glavu. – A ko će mi cveće doneti? Mićenka! Ej, Mićenka! Trči, Mićenka, na majur – reče upravitelju koji uđe na njegov poziv – trči na majur i naredi Maksimu baštovanu neka odmah potera na kuluk. Kaži mu neka vuče ovamo sve iz staklene bašte, neka umota u ćebad. Hoću da mi do petka bude ovde dvesta saksija.

Pošto je izdao još mnogo raznih naredaba, on pođe grofičici da se odmori, ali se seti da još nešto treba, pa se vrati, ponova zovnu kuvara i ekonoma, i opet poče da naređuje. Na vratima se začu lak muški hod i zveckanje mamuzama i uđe mladi grof, lep, rumen, sa crnim brčićima; on se, očevidno, beše odmorio i odnegovao lakim životom u Moskvi.

– Eh, brate moj! Ne znam gde mi je glava – reče starac, kao stideći se pred sinom i osmehujući se. – Kad bi mi bar ti pomogao! Treba još i pevača. Ja imam muziku, ali hoću li da pozovem Cigane? Vi vojnici volite to.

– Zaista, tatice, je mislim da je knez Bagration, kad se spremao za šengrabensku bitku, imao manje brige nego vi sad – reče sin smešeći se.

Stari grof se napravi kao da je ljut.

– Jest, lako je govoriti, ali pokušaj ti!

I grof se okrete kuvaru koji je, sa svojim pametnim i poniznim licem, pažljivo i ljubazno gledao čas u oca čas u sina.

– Vidiš li, Teoktiste, kakva je mladež? – reče mu. – Podsmeva se nama starcima.

– Šta ćete, vaša svetlosti, oni bi samo hteli da pojedu nešto dobro, a ne tiče ih se kako će se to spremiti i servirati.

– Jest, jest – reče grof, pa veselo uhvati sina za obe ruke i povika: – Taman si mi došao kad treba! Uzmi odmah saonice s dva konja, idi Bezuhovu i reci da te je poslao grof Ilja Andrejič i moli svežih jagoda i ananasa. Nigde ih više ne možeš dobiti. Ako on ne bude kod kuće, a ti svrati i kaži kneginjicama, a odande idi na Razguljaj, kočijaš Ipatka zna gde je, pa nađi Iljušku Ciganina, onoga što je igrao kod grofa Orlova, sećaš se, u belom kazakinu, i dovuci ga ovamo, k meni.

– Hoću li ga dovesti ovamo zajedno s Cigankama? – upita Nikolaj smejući se.

– De, de!

U tom trenutku u sobu uđe nečujnim korakom Ana Mihailovna, sa svojim poslovnim, zabrinutim i ujedno hrišćansko-krotkim izgledom, koii je nikad nije ostavljao. Iako je Ana Mihailovna svaki dan zaticala grofa u halatu, on se, ipak, uvek zbunjivao pred njom i molio je da mu oprosti što je tako obučen.

– Ne mari, dragi grofe – reče ona i krotko sklopi oči. – Pošla sam Bezuhovu. Došao je Pjer, i sad ćemo, grofe, sve dobiti iz njegove staklene bašte. A i ja treba da se vidim s njim. Poslao mi je pismo od Borisa. Hvala bogu, sad je Borja pri štabu!

Grof se obradova što Ana Mihailovna primi jedan deo njegovih naloga, pa zapovedi da se upregnu za nju male kočije.

– Kažite Bezuhovu da dođe. Ja ću ga zabeležiti. A kako on sa ženom? – upita.

Ana Mihailovna prevrte očima i na njenom licu pokaza se duboka žalost...

– Ah, prijatelju moj, on je vrlo nesrećan – reče ona. – Ako je istina što smo slušali, to je užasno. I zar smo pomišljali, kad smo se toliko radovali sreći njegovoj! Tako uzvišena, nebeska duša, kao što je taj mladi Bezuhov! Da, ja ga od srca žalim i trudiću se da ga utešim koliko to bude od mene zavisilo.

– Ali šta je? – upitaše oba Rostova, i stari i mladi.

Ana Mihailovna duboko uzdahnu.

– Dolohov, sin Marije Ivanovne – reče ona tajanstvenim šapatom – kompromitovao je, kako kažu, sasvim. Pjer mu je izradio položaj, pozvao ga sebi u kuću, u Petrograd, pa eto... Ona je došla ovamo, a taj vratolom za njom – Reče Mihailovna, želeći da izrazi svoju bolećivost prema Pjeru, ali izražavajući nehotičnom intonacijom i poluosmehom simpatiju prema „vratolomu“, kao što nazva Dolohova. – Kažu da je Pjer sasvim ubijen svojom nevoljom.

– Ali ipak recite mu nek dođe u klub, pa će se razgaliti. Biće gozba izobilna.

Sutradan, 3. marta, između dva i tri sata posle podne, dvesta pedeset članova engleskog kluba i pedeset gostiju čekalo je na ručak dragog gosta i junaka iz austrijskog pohoda, kneza Bagrationa. Kad je stigao glas o austerličkoj bici, Moskva je, u prvom trenutku, bila u nedoumici. U to vreme Rusi su se bili tako navikli na pobede, da, kad je došao glas o porazu, jedni prosto nisu verovali, a drugi su tražili u kakvim god neobičnim uzrocima objašnjenja za tako čudan događaj. Kad počeše u decembru stizati glasovi, tada u engleskom klubu, gde se skupljalo sve što je bilo znamenito i što je imalo pouzdanih obaveštenja i ugleda, nisu ništa govorili o ratu i o poslednjoj bici, kao da su se svi dogovorili da je prećute. Ljudi koji su davali pravac razgovoru, kao: grof Rastopčin, knez Jurije Vladimirovič Dolgoruki, Valujev, grof Markov, knez Vjazemski, nisu se ni pokazivali u klubu, nego se skupljali po kućama, u svojim intimnim krugovima, te su oni Moskovljani koji su govorili ono što od drugog čuju (a u koje se ubrajao i Ilja Andrejič Rostov), ostali za neko kratko vreme bez određenog mišljenja o ratu i bez rukovodilaca.

Moskovljani su osećali da nešto nije dobro i da je teško ocenjivati te rđave glasove, pa su nalazili da je bolje ćutati. Ali posle kratkog vremena, kao kad porotnici iziđu iz većnice, pojaviše se i uticajni ljudi koji daju pravac šljenju u klubu, pa svi počeše da govore jasno i određeno. Nađoše se uzroci tom neverovatnom, nečuvenom i nemogućem događaju, u kome su Rusi bili razbijeni, i sve postade jasno, i po svima kutovima Moskve počeše govoriti jedno isto. Ti su uzroci bili: izdaja Austrijanaca, rđavo snabdevanje vojske, izdaja Poljaka Pršibiševskog i Francuza Lanžerona, nesposobnost Kutuzovljeva i (to su šapatom govorili) mladost i neiskustvo gospodarevo, koji je ukazivao poverenje rđavim i ništavnim ljudima. Ali su svi govorili da je vojska, ruska vojska, bila neobična i da je počinila čuda od junaštva. Vojnici, oficiri, generali – bili su heroji. A heroj nad herojima bio je knez Bagration, koji se proslavio svojom bitkom kod Šengrabena i odstupanjem od Austerlica, gde je samo on proveo svoju kolonu nerastrojenu i ceo dan odbijao dvaput jačeg neprijatelja. Što su u

Moskvi oglasili Barrationa kao heroja, pripomoglo je i to što on nije imao poznanstava u Moskvi, i što je bio tuđinac. U njegovoj ličnosti odavala se zaslužena počast borcu, običnom, bez poznanstava i intriga, ruskom vojniku, koji je vezan uspomenama iz italijanskog pohoda za Suvorovljevo ime. Sem toga, u odavanju takve počasti njemu pokazivalo se najjače neraspoloženje i neodobravanje prema Kutuzovu.

– Da nema Barrationa, il faudrait l’inventer3. – rekao je šaljivčina Šinšin, parodišući reči Volterove.

O Kutuzovu nije niko govorio, a neki su ga šapatom grdili, nazivajući ga dvorskom vrteškom i matorim satirom.

Po celoj Moskvi ponavljale su se reči kneza Dolgorukova „ko god kuje, omrčiće se“, koji se za naš poraz tešio uspomenama na pređašnje pobede, i ponavljale se reči Rastopčinove kako francuske vojnike treba oduševljavati za bitku bombastim frazama, kako s Nemcima treba logički raspravljati, uveravajući ih da je opasnije bežati nego ići napred, a kako ruske vojnike treba samo zadržavati i govoriti im: lakše malo! Na svim stranama čule su se nove i nove priče o pojedinim primerima junaštva koje su pokazali naši vojnici i oficiri kod Austerlica. Ovaj je spasao zastavu, onaj ubio pet Francuza, onaj sam punio pet topova. Pričali su i za Berga, ko ga nije poznavao, kako je, ranjen u desnu ruku, uzeo špadu u levu i pošao napred. Za Bolkonskog nisu ništa pričali i samo bliski poznanici njegovi žalili su što je rano poginuo, a ostavio bremenitu ženu i oca osobenjaka.

3 Trebalo bi ga izmisliti

III

Po svima sobama engleskog kluba čuo se 3. marta žagor od razgovora i, kao pčele kad polete u proleće, promicali su tamo i ovamo, sedeli, stajali, sastajali se i rastajali članovi i gosti klupski, u mundirima i u frakovima, poneko još napudrovan i u kaftanu. Napudrovani lakeji, u dugim čarapama i plitkim cipelama, u livrejama, stajali su kod svakih vrata i trudili se da ulove svaki pokret gostiju i članova klupskih, kako bi im ponudili svoje usluge. Većina prisutnih behu stari, uvaženi ljudi, širokih, samouverenih lica, debelih prstiju, sigurnih pokreta i glasova. Gosti i članovi te vrste sedeli su na izvesnim mestima na koja su se navikli i skupljali se u izvesne krugove na koje su se navikli. Mali deo prisutnih bili su slučajni gosti – većinom mladež, među kojom Denisov, Rostov i Dolohov, koji je opet postao oficir u semjonovskom puku. Na licima mladeži, naročito vojničke, video se izraz onog prezrivog poštovanja prema starcima, koji kao da govori starom pokolenju: „Mi smo spremni da vas cenimo i poštujemo, ali imajte na umu da je ipak naša budućnost“.

Tu beše i Njesvicki, stari član kluba. Pjer, koji je po ženinoj naredbi pustio kosu, skinuo naočari i odenuo se po modi, išao je iz dvorane u dvoranu tužan i sumoran. Njega je i ovde, kao i svuda, okruživala atmosfera ljudi koji su se klanjali njegovom bogatstvu i on im se, po navici da gospodari, obraćao s rasejanim preziranjem. Prema godinama trebalo bi da je Pjer bio s mladima, ali prema bogatstvu i vezama bio je član grupa starih, uvaženih gostiju, i zato je prelazio od jedne grupe drugoj.

Najznamenitiji starci behu centar grupa kojima su se s poštovanjem približavali i nepoznati, da čuju šta kažu znameniti ljudi. Velike grupe behu se načinile oko grofa Rastopčina, Valujeva i Nariškina.

Rastopčin je pričao kako su Austrijanci, bežeći, pritesnili Ruse i kako su ovi morali bajonetom krčiti sebi put kroz begunce.

Valujev je poverljivo pričao kako je Uvarov bio poslan iz Petrograda zato da dozna šta misle Moskovljani o Austerlicu.

U trećoj grupi pričao je Nariškin o jednoj sednici austrijskog ratnog saveta, u kojoj je Suvorov kukureknuo kao petao umesto odgovora na gluposti austrijskih generala. Šinšin, koji je stajao tu, htede da se našali, pa reče da Kutuzov, očevidno, nije mogao naučiti od Suvorova ni tu laku veštinu – da kukureče kao petao – ali starci oštro pogledaše šaljivčinu, dajući mu time na znanje da je ovde i u današnji dan vrlo neuljudno govoriti tako o Kutuzovu.

Grof Ilja Andrejič Rostov trčao je brižljivo i užurbano u svojim mekim čizmama iz trpezarije u dvoranu, pozdravljao se brzo i sasvim jednako i s

važnim i nevažnim ličnostima, koje je sve poznavao i, tražeći, ponekad, očima svog stasitog junaka sina, radosno zaustavljao na njemu pogled i namigivao mu. Mladi Rostov stajao ie kod prozora s Dolohovom, s kojim se nedavno upoznao i čije je poznanstvo cenio. Stari grof im priđe i rukova se s Dolohovom.

– Pa izvoli k meni, kad se poznaješ s mojim junakom... tamo ste zajedno, zajedno ste činili junaštva... A! Vasilije Ignjatiču... zdravo, starino! – okrete se on jednom čičici koji naiđe pored njih; ali ne stiže da izgovori svoj pozdrav dokraja, kad se sve zatalasa i dotrča lakej, pa uplašena lica objavi: „Izvoleli su doći!“

Začuše se zvonca; predsednici jurnuše napred; rastureni po raznim sobama, gosti se sabiše u jednu gomilu, kao raž kad se tresne na lopati, i stadoše u velikoj dvorani kod vrata. Na vratima predsoblja pojavi se Bagration, bez šešira i špade, koje je, po klupskom običaju, ostavio kod vratara. On nije imao kapu od jagnjeće kože ni nagajku preko ramena, kao što ga je video Rostov noću uoči austerličke bitke, nego novi uzani mundir s ruskim i stranim odlikovanjima i sa zvezdom svetog Đorđa na levoj strani grudi. Očevidno, malopre, pred sam ručak, ošišao je kosu i zaliske, što je nagore izmenilo njegovu fizionomiju. Na njegovom licu ogledalo se nešto naivno-svečano i to je, zajedno s njegovim hladnim, muževnim crtama, davalo licu čak malo komičan izraz. Beklješov i Fjodor Petrovič Uvarov, koji su došli s njim, zastadoše kod vrata, želeći da on, kao glavni gost, prođe napred. Bagration se zbuni, jer ne htede da se koristi njihovom uljudnošću; zato zastadoše malo kod vrata i, najzad, Bagration ipak prođe napred. Išao je snebivajući se i nespretno po parketu u sobi za primanje, ne znajući šta će s rukama: bilo mu je običnije i lakše ići pod kuršumima preko uzorane njive, kao što je išao pred kurskim pukom kod Šengrabena. Predsednici ga dočekaše kod prvih vrata, rekoše mu nekoliko reči o tome kako se raduju što vide tako dragog gosta, pa, ne čekajući na njegov odgovor, okružiše ga, kao da su ga zarobili, i povedoše u salon. Na salonskim vratima nije se moglo proći od članova i gostiju, koji su se tu nagomilali, gnječili jedan drugog i propinjali se da preko ramena vide Bagrationa, kao retku zver.

Grof Ilja Andrejič, smejući se energičnije od svih i govoreći neprestano: „Skloni se, mon cher4, skloni, skloni“ – progura se kroz gomilu, provede gosta u salon i posadi ga na srednji divan. Glavešine, najviđeniji članovi kluba, opkoliše nove goste. Grof Ilja Andrejič, gurajući se opet kroz gomilu, iziđe iz salona i začas se vrati s jednim drugim predsednikom, noseći veliki srebrni tanjir, koji podnese knezu Bagrationu. Na tanjiru su stajali napisani i odštampani stihovi u čast

4 Dragi moj.

heroja. Kad Bagration ugleda tanjir, on se uplašeno osvrte, kao da traži pomoć. Ali se u svim očima video zahtev da primi što mu se daje. Osećajući se u njihovoj vlasti, Bagration odlučno uze tanjir obema rukama, pa srdito i prekorno pogleda u grofa koji mu ga je podneo. Neko uslužno uze tanjir iz ruku Bagrationovih (izgledalo je da bi ga on držao tako do uveče i tako pošao za sto) i obrati mu pažnju na stihove. „Pa pročitaću“ – kao da reče Bagration i, uprvši umorne oči u hartiju, poče da čita pažljivo i ozbiljno. Ali sam pisac uze stihove i poče čitati. Knez Bagration saže glavu i slušaše:

„Proslavi nam Aleksandrov vek, I očuvaj našeg Tita*5 na prestolu. Budi strašan vođa, al’ i dobar čovek, Na bojištu Cezar, a Rifej na domu. Nek ni srećni Napoleon, Koji već saznade ko je Barration, Ne sme više ruske Alkide da trudi“...

Ali pisac još ne dovrši čitanje, kad grlati glavni sluga objavi: „Ručak je na stolu!“ Vrata se otvoriše i iz trpezarije grmnu poljski marš: „Grom pobede razleže se, hrabri Ruse, veseli se“, i grof Ilja Andrejič pogleda ljutito u pisca koji je i dalje čitao stihove, pa se pokloni pred Bagrationom. Svi ustadoše, osećajući da je ručak važniji od stihova, i Bagration opet pođe pred svima stolu. Bagrationa posadiše u čelo, između dva Aleksandra – Beklješova i Nariškina, što je takođe imalo svog značaja s obzirom na ime gospodarevo: trista ljudi posedaše u trpezariji prema činu i važnosti, ko je važniji, taj bliže poštovanom gostu: onako isto prirodno, kao što se voda razliva dublje onde gde je teren niži.

Pred sam ručak grof Ilja Andrejič predstavio je knezu Bagrationu svog sina. Kad ga Bagration poznade, reče nekoliko neprikladnih, neveštih reči, kao što su mu bile i sve ostale reči koje je izgovorio tog dana. Grof Ilja Andrejič je radosno i ponosito gledao po svima dok je Bagration govorio s njegovim sinom.

Nikolaj Rostov, Denisov i novi poznanik Dolohov seli su zajedno gotovo na sredini stola. Prema njima je seo Pjer s knezom Njesvickim. Grof Ilja Andrejič sedeo je prema Bagrationu sa ostalim članovima uprave i nudio kneza, oličavajući u sebi moskovsko gostoljublje. Njegov trud nije bio uzaludan.

5 Upoređivanje cara Aleksandra s Titom, rimskim carem, koji je zbog svoje dobrote prozvan

„melem roda ljudskog“.

I posna i mrsna jela njegova behu izvrsna, ali pri svem tom nije mogao da bude potpuno miran dok se ručak ne svrši. On je davao mig bifetniku, šapatom naređivao lakejima i uznemireno očekivao svako poznato mu jelo. Sve je bilo prekrasno. Kod drugog jela, kad se iznese ogromna kečiga (kad je vide, Ilja Andrejič pocrvene od radosti i snebivanja), lakeji već počeše pucati zapušačima i služiti šampanj. Posle ribe, koja je učinila izvestan utisak, grof Ilja Andrejič se pogleda sa ostalim članovima uprave. „Biće mnogo zdravica, vreme je da se počne!“ – šapnu on, pa uze čašu u ruku i ustade. Svi ućutaše i čekahu šta će reći.

– U zdravlje gospodara imperatora! – kliknu grof i, istog trenutka, njegove dobre oči se ovlažiše suzama radosti i ushićenja. Istovremeno zasvira: „Grom pobede razleže se“. Svi ustadoše sa svojih mesta i viknuše „ura!“ I Bagration viknu „ura!“ onako isto kako je vikao u šengrabenskom polju. Ushićeni glas mladog Rostova čuo se između sve tri stotine glasova. Samo što nije zaplakao. – „U zdravlje gospodara imperatora“ – vikao je – „ura!“ – I, popivši na iskap svoju čašu, baci je na pod.

Mnogi se ugledaše na njegov primer. I dugo su trajali gromki usklici. Kad su glasovi ućutali, lakeji pokupiše razbijeno posuđe, svi počeše sedati na svoja mesta i, smešeći se, razgovarati među sobom.

Opet ustade grof Ilja Andrejič, pogleda u hartijicu koja je stajala pored njegovog tanjira i nazdravi u zdravlje junaka našeg poslednjeg rata, kneza Petra Ivanoviča Bagrationa, i opet se grofove plave oči ovlažiše suzama. Opet tri stotine gostiju uzviknu „ura!“ i, umesto muzike, pevači zapevaše kantatu koju je spevao Pavle Ivanovič Kutuzov:

„Za prepreke Rus ne haje, Hrabrost je zaloga pobedama, Bagratione imamo, Sve dušmane satrćemo“, itd.

Tek su pevači svršili, kad se počeše ređati nove i nove zdravice, uz koje se grof Ilja Andrejič sve više i više raznežavao, i uz koje se sve više lupalo posuđe, i sve više uzvikivalo. Pilo se u zdravlje Beklješova, Nariškina, Uvarova, Dolgorukova, Apraksina, Valujeva, u zdravlje klupske uprave, u zdravlje priređivača, u zdravlje svih članova kluba, u zdravlje svih klupskih gostiju i, naposletku, posebno u zdravlje organizatora ručka grofa Ilje Andrejiča. Na tu zdravicu grof izvadi maramicu i, pokrivši njome lice, sasvim se rasplaka.

IV

Pjer je sedeo prema Dolohovu i Nikolaju Rostovu. Jeo je mnogo i halapljivo i mnogo pio, kao i uvek.

Ali oni što su ga izbliže poznavali videli su da se tog dana dogodila u njemu neka velika promena. Za sve vreme ručka je ćutao i gledao oko sebe, škiljeći i mršteći se, ili bi zaustavio pogled, pa, kao sasvim rasejan, čačkao prstom nos. Lice mu beše neveselo i mračno. Izgledalo je da ne vidi niti čuje šta se događa oko njega, nego da misli samo o jednom, nečem teškom i neobjašnjivom.

To neobjašnjivo pitanje što ga je mučilo beše aluzija kneginjičina u Moskvi da se Dolohov približio njegovoj ženi i jedno anonimno pismo koje je jutros dobio i u kome je govoreno s onom niskom šaljivošću, običnom za svako anonimno pismo, kako on slabo vidi na svoje naočari i kako je veza njegove žene s Dolohovom samo njemu tajna. Pjer odlučno nije verovao ni aluzijama kneginjičinim ni pismu, ali mu je grozno bilo da gleda sad u Dolohova, koji je sedeo prema njemu. Svaki put kad se njegov pogled nehotično sukobio s lepim, drskim očima Dolohovljevim, Pjer je osećao kako se u duši njegovoj budi nešto strahovito, gnusno, pa je brže okretao rlavu od njega. Sećajući se nehotično cele prošlosti svoje žene i njenog držanja prema Dolohovu, Pjer je jasno video da je ono što je rečeno u pismu moglo biti istina, moglo je bar izgledati istina kad se ne bi ticalo njegove žene. Pjer se i nehotice sećao kako se Dolohov, kome je posle rata bilo sve vraćeno, vratio u Petrograd i došao k njemu. Koristeći se svojim prijateljstvom u lumpovanju s Pjerom, Dolohov je došao pravo k njemu u kuću i Pjer ga je tu smestio i dao mu novaca na zajam. Pjer se sećao kako je Elen kroz osmeh izražavala svoje nezadovoljstvo što Dolohov živi u njihovoj kući, i kako mu je Dolohov cinički hvalio lepotu njegove žene, i kako se on otada pa sve do dolaska u Moskvu nije ni za trenutak odvajao od njih.

„Da, on je vrlo lep“ – mislio je Pjer – „znam ga. Za njega bi bila osobita draž kad bi osramotio moje ime i narugao mi se, baš zato što sam se zauzimao za njega, pobrinuo se, pomogao mu. Znam ja, razumem ja kakav bi značaj za njega imala njegova prevara, kad bi to bila istina. Da, kad bi to bila istina; ali ja ne verujem, nemam prava da verujem i ne mogu da verujem.“ Pjer se setio onog izraza koji je dobijalo lice Dolohovljevo u trenucima njegove bezdušnosti, kao što je onaj trenutak kad je vezao stražara za medveda i spustio ga u vodu, ili kad je bez ikakvog uzroka izazivao čoveka na dvoboj, ili kad je ubijao iz pištolja kočijaševog konja. Taj izraz se često mogao videti na licu Dolohovljevom dok je gledao u

njega. „Da, on je ubojica“ – mislio je Pjer – „njemu nije ništa ubiti čoveka, on bi hteo da ga se svi plaše, mora biti da mu je to prijatno. On, svakako, misli da ga se i ja plašim. I doista, plašim ga se“ – pomisli Pjer, pa pri toj misli oseti opet kako se u duši njegovoj budi nešto strašno, gnusno.

Dolohov, Denisov i Rostov sedeli su sad prema Pjeru i izgledalo je da su vrlo veseli. Rostov je veselo razgovarao sa svoja dva prijatelja, od kojih jedan beše drski husar, a drugi čuveni ubojica i vetropir, i ponekad bacao podsmešljive poglede na Pjera, koji je na tom ručku iznenađivao svojom zamišljenom, rasejanom, masivnom figurom. Rostov je gledao Pjera mrsko, prvo zato što je Pjer u njegovim husarskim očima bio bogati civilaš, muž jedne lepotice, jednom reči, žena; drugo zato što Pjer, onako zamišljen i rasejan, nije poznao Rostova i nije odgovorio na njegov pozdrav. Kad počeše da piju u zdravlje gospodarevo, Pjer, zamišljen, ne ustade, niti uze čašu.

– A vi – viknu mu Rostov, gledajući u njega i uzbuđeno i ljutito. – Zar ne čujete: u zdravlje gospodara imperatora!

Pjer uzdahnu, ustade poslušno, popi svoju čašu, pa kad su svi seli, on se sa svojim dobroćudnim osmehom okrete Rostovu i reče:

– Pa ja vas nisam ni poznao.

Ali Rostovu nije bilo do toga, on je vikao „ura!“

– Zar nećeš da obnoviš poznanstvo – reče Dolohov Rostovu.

– Nek ide do đavola, budala – reče Rostov.

– Treba maziti muževe koji imaju lepe žene – reče Denisov.

Pjer nije čuo šta su govorili, ali je znao da govore o njemu. On pocrvene i okrete glavu.

– A sad, u zdravlje lepih žena! – reče Dolohov, pa se sa čašom u ruci okrete Pjeru ozbiljno i smešeći se samo uglovima usta. – U zdravlje lepih žena, Petruša, i njihovih ljubavnika! – reče mu.

Pjer je, oborivši oči, pio iz svoje čaše, ne gledajući u Dolohova i ne odgovarajući mu. Lakej, koji je razdavao Kutuzovljevu kantatu, metnu list pred Pjera, kao pred uglednijeg gosta. On htede da ga uzme, ali se Dolohov naže, dokopa list iz njegove ruke i poče da čita. Pjer pogleda u Dolohova, zenice mu se oboriše: nešto strašno i gnusno, što ga je uznemiravalo neprestano za ručkom, probudi se i osvoji ga. On se sav, onako gojazan, naže preko stola i viknu:

– Ne dirajte to!

Njesvicki i jedan gost s desne strane, kad čuše taj uzvik i videše koga se tiče, okretoše se poplašeno i brzo Bezuhovu.

– Ostavite, ostavite, šta vam je? – šaputahu uplašeni glasovi.

Dolohov pogleda u Pjera svetlim, veselim, bezdušnim pogledom, osmehujući se kao da bi hteo reći: „E, to ja volim“.

– Ne dam – reče on jasno.

Pjer poblede, usna mu zaigra, on istrže list.

– Vi ste... vi ste... nitkov!... Ja vas pozivam na dvoboj – pa odmače stolicu i ustade iza stola.

U istom trenutku kad je Pjer to učinio i izgovorio te reči, osetio je da je pitanje o krivici njegove žene, koje ga je mučilo za ova poslednja dvadeset četiri sata, bilo rešeno potvrdno, konačno i nesumnjivo. On je nju mrzeo i zauvek raskinuo s njom.

Iako je Denisov molio Rostova da se ne meša u tu stvar, Rostov je ipak pristao da bude sekundant Dolohovu, pa je posle ručka ugovorio s Njesvickim, sekundantom Bezuhovljevim, uslove za dvoboj. Pjer je otišao kući, a Rostov, Dolohov i Denisov sedeli su u klubu do uveče, slušajući Cigane i pevače.

– Dakle, do viđenja sutra u Sokoljnicama – reče Dolohov opraštajući se s Rostovom na izlasku iz kluba.

– I ti si miran? – upita Rostov. Dolohov zastade.

– Evo vidiš, ja ću ti u dve reči otkriti svu tajnu dvoboja. Ako ideš na dvoboj i pišeš testamenat i nežna pisma roditeljima, ako pomišljaš kako možeš poginuti, ti si budala i pouzdano si propao; a kad ideš s čvrstom namerom da njega ubiješ, što je mogućno brže i pouzdanije, onda je sve u redu. Meni je govorio naš lovac medveda u Kostromi: „Kako se, veli, ne bi čovek bojao medveda? Ali čim ga ugledaš, prođe te strah, i gledaš samo da ti ne umakne!“ Pa, tako i ja. A demain, mon cher6.

Sutradan u osam sati izjutra dođoše u sokoljničku šumu Pjer i Njesvicki i tamo već nađoše Dolohova, Denisova i Rostova. Pjer je ličio na čoveka zauzetog nekim mislima koje se nikako ne tiču posla što ga očekuje. Njegovo upalo lice bilo je žuto. Videlo se da nije spavao te noći. Osvrtao se rasejano oko sebe i mrštio se, kao da mu smeta jaka svetlost sunčana. Njega su izuzetno zanimale dve misli: krivica njegove žene, o kojoj posle neprospavane noći nije već ostalo ni najmanje sumnje, i nevinost Dolohovljeva, koji nije imao nikakvog razloga da čuva tuđu čast. „Može-biti da bih i ja to učinio da sam na njegovom mestu“ – mislio je Pjer. „Čak je pouzdano da bih i ja to isto učinio; pa šta će onda ovaj dvoboj, ovo ubistvo? Ili ću ja njega ubiti, ili će on mene pogoditi u glavu, u lakat, u koleno. Da mi je da odem odavde, da pobegnem, da se sakrijem negde“ – padalo mu je na um. Ali upravo u tim trenucima, kad su mu dolazile

6 Do viđenja (sutra), dragi moj.

takve misli, on je osobito mirno i rasejano, što je ulivalo poštovanje onima koji su ga gledali, pitao: „Hoćemo li skoro, je li gotovo?“

Kad je sve bilo gotovo, sablje zabodene u sneg da obeleže barijeru do koje se može prići i pištolji napunjeni, Njesvicki priđe Pjeru.

– Ja ne bih ispunio svoju obavezu, grofe – reče on plašljivim glasom – i ne bih opravdao ovo poverenje i čast koju ste mi ukazali izborom za svoga sekundanta kad vam ne bih, u ovom ozbiljnom, vrlo ozbiljnom trenutku, kazao celu istinu. Ja mislim da ovaj sukob nema dovoljno uzroka i da nije vredno zbog njega prolivati krv... Vi niste imali pravo, planuli ste...

– O, da, užasno glupo... – reče Pjer.

– Pa dopustite mi da kažem kako vi žalite i uveren sam da će naši protivnici pristati da prime vaše izvinjenje – reče Njesvicki (koji, kao i ostali što su sudelovali u ovom sukobu i kao i svaki što sudeluje u sličnim sukobima, nije još verovao da će stvar doći do istinskor dvoboja). – Vi znate, grofe, da je daleko plemenitije priznati svoju grešku nego dovesti stvar dotle da se ne može popraviti. Uvrede nije bilo ni s jedne strane. Dopustite mi da porazgovaram...

– Ne, nemate šta da govorite! – reče Pjer – svejedno... Je li gotovo? – dodade on. – Vi mi samo kažite kuda da pođem i kuda da gađam – reče osmehujući se neprirodno blago. On uze u ruke pištolj i poče raspitivati kako se okida, jer dotle nije nikad uzimao u ruke pištolj, a to nije hteo da kaže. – A da, tako je, znam, samo sam zaboravio – reče on.

– Nikakvog izvinjavanja, sasvim ništa – reče Dolohov Denisovu, koji je takođe pokušao da ih miri, pa i on priđe obeleženom mestu.

Mesto za dvoboj beše izabrano na osamdeset koraka od puta, gde su ostale saonice, na malom proplanku u borovoj šumi, pokrivenom snegom koji je okopneo od jugovine poslednjih dana. Protivnici su stajali na četrdeset koraka jedan od drugog, na krajevima proplanka. Sekundanti, brojeći korake, načiniše u mokrom, dubokom snegu prtinicu od onog mesta gde su stajali pa do zabodenih sabalja Njesvickog i Denisova, koje su obeležavale barijeru i bile zabodene na deset koraka jedna od druge. Još behu jugovina i magla; preko četrdeset koraka nije se ništa videlo. Već tri minuta bilo je sve gotovo, a ipak su oklevali da počnu. Svi su ćutali.

V

– Pa, počnimo! – reče Dolohov.

– Hajde – reče Pjer, stalno se smešeći. Nastade strašni čas. Beše očevidno da se sukob koji je započet tako olako ne može već ničim otkloniti, da ide sam po sebi, nezavisno od volje ljudske, i da se mora izvršiti. Denisov iziće prvi do barijere i objavi:

– Pošto protivnici nisu pristali da se izmire, onda neka izvole početi: neka uzmu pištolje i na reč tri neka počnu da prilaze jedan drugom. Je...dan! Dva! Tri!... – viknu ljutito Denisov i odstupi u stranu.

Oba protivnika pođoše ugaženom prtinicom sve bliže i bliže, raspoznajući u magli jedan drugog.

Oni su imali pravo da u hodu do barijere pucaju kad ko hoće. Dolohov je išao lagano, ne dižući pištolj i gledajući svojim svetlim, blistavim, plavim očima u lice svog protivnika. Na njegovim ustima beše, kao i uvek, nešto nalik na osmeh.

Na reč tri Pjer pođe brzim korakom napred, ne pogađajući prtinicu i koračajući po celcu. Pjer je držao pištolj u napred ispruženoj desnoj ruci, očevidno plašeći se da iz tog pištolja ne ubije samog sebe. Levu ruku sklanjao je pažljivo nazad, jer je sve hteo pridržati njome desnu ruku, a znao je da to ne sme biti. Kad je prošao šest koraka i zagazio s prtinice u sneg, Pjer zagleda pred noge, pa brzo pogleda u Dolohova, povuče prstom, kao što su ga naučili, i opali. Ne nadajući se nikako tako jakom pucnju, on se trže na pucanj, pa se osmehnu sam sebi što se trgao, i stade. Dim, naročito gust od magle, ometao mu je, u prvi mah, da vidi; ali drugog pucnja, koji je on očekivao, ne bi. Samo se čuše žurni koraci Dolohovljevi, i iz dima se pojavi njegova figura. Jednom rukom se pridržavao za levu stranu a drugom stezao spušten pištolj. Beše bled u licu. Rostov mu pritrča i reče nešto.

– Ne... e – reče Dolohov kroz zube – ne, nije svršeno – i, kročivši posrćući i povodeći se još nekoliko koraka do same sablje, pade na sneg pored nje. Leva ruka beše mu krvava, on je obrisa o sjurtuk i osloni se na nju. Lice mu beše bledo, natmureno i drhtaše.

– Izvo... – poče Dolohov, ali ne mogade odjednom da izgovori – izvolite... – jedva izreče. Pjer, jedva se uzdržavajući da ne zaplače, potrča Dolohovu i htede već da pređe onaj prostor između barijera, kad Dolohov viknu: „Na barijeru!“ – i Pjer, razumevši u čemu je stvar, zastade kod svoje sablje. Samo deset koraka razdvajalo ih je. Dolohov klonu glavom na sneg, žedno zagrize snega, diže opet glavu, ispravi se, prikupi noge i sede,

tražeći čvrstu ravnotežu. Gutao je hladan sneg i sisao ga; usne su mu drhtale, ali se neprestano smešio; oči su mu sevale od napora poslednje pribrane snage i od pakosti. On diže pištolj i nanišani.

– Stanite porebarke, zaklonite se pištoljem – reče Pjeru Njesvicki.

– Zaklonite se! – viknu i Denisov svome protivniku, ne mogavši da se uzdrži.

Ali je Pjer, sa krotkim osmehom u kome se ogledalo žaljenje i kajanje, stajao pred Dolohovom, raširivši nemarno noge i ruke i okrenuvši mu pravo svoje široke grudi, i tužno gledao u njega. Denisov, Rostov i Njesvicki zažmuriše. Istovremeno oni čuše pucanj i gnevan uzvik Dolohovljev.

– Promaših! – viknu Dolohov i nemoćno klonu ničice na sneg.

Pjer se uhvati za glavu, okrete se nazad, pođe u šumu, koračajući po celcu i govoreći glasno nerazumljive reči.

– Glupo... glupo! Smrt... laž... – govorio je jednako, mršteći se.

Njesvicki ga zaustavi i poveze kući.

Rostov i Denisov povezoše ranjenog Dolohova.

Dolohov je ležao u saonicama ćuteći i zatvorenih očiju, i nije ni reči odgovarao na pitanja koja su mu stavljali; ali kad uđoše u Moskvu, on se odjedanput prenu, jedva diže glavu i uze za ruku Rostova koji je sedeo pored njega, Rostova iznenadi sasvim promenjen i neočekivano uzbuđen i nežan izraz na licu Dolohovljevom.

– Kako ti je? Kako se osećaš? – upita ga Rostov.

– Rđavo! Ali nije mi do toga. Gde smo, prijatelju? – reče Dolohov isprekidano. – U Moskvi smo, vidim. Ne marim za sebe, ali sam nju ubio, ubio... Ona neće ovo podneti. Ona neće podneti...

– Ko? – upita Rostov.

– Mati moja. Moja mati, moj anđeo, moj obožavani anđeo, mati – i Dolohov zaplaka stežući ruku Rostovu. Kad se malo utišao, on objasni Rostovu da stanuje s majkom, i da ona, ako ga vidi na umoru, neće to izdržati. Zamoli Rostova da ode k njoj i da je pripremi.

Rostov ode napred da izvrši poruku i, na veliko svoje čuđenje, doznade da Dolohov, ta prznica, ubojica Dolohov, stanuje u Moskvi sa ostarelom majkom i grbavom sestrom i da je veoma nežan sin i brat.

VI

Pjer se u poslednje vreme retko viđao sa ženom u četiri oka. I u Petrogradu i u Moskvi bila im je kuća neprestano puna gostiju. One noći posle dvoboja Pjer nije otišao u spavaću sobu, nego je, kao što je često činio, ostao u svom prostranom, očevom kabinetu, u onom istom u kome je umro grof Bezuhov.

Prilegao je na divan i hteo da spava da bi zaboravio šta se s njim dogodilo, ali nije mogao zaspati. U njegovoj duši beše se odjedanput digla takva bura osećanja, misli i uspomena da ne samo nije mogao zaspati, nego nije mogao ni sedeti na jednom mestu, te morade da skoči s divana i brzim korakom da hoda po sobi. Izlazila mu je pred oči ona u prve dane posle venčanja, sa svojim golim ramenima i umornim, strasnim pogledom, i odmah mu je, uporedo s njom, izlazilo pred oči lepo, bezobrazno i neprestano podrugljivo lice Dolohovljevo, onako kao što je bilo na ručku, i bledo, uzdrhtalo i bolno lice Dolohovljevo, onako kao što je bilo kad se okrenuo i pao u sneg.

„Pa šta je bilo?“ – pitao je on samog sebe. „Ubio sam ljubavnika, da, ubio sam ljubavnika svoje žene. Da, to je bilo. Zašto? Kako sam ja došao na to?“ – „Zato što si se oženio njome“ – odgovori mu neki unutrašnji glas.

„Ali što sam ja kriv?“ – pitao je on. – „Što si se oženio njome a nisi je voleo, što si prevario i sebe i nju.“ I živo mu iziđe pred oči onaj trenutak posle večere kod kneza Vasilija kad je izrekao one reči što mu nisu htele da pređu preko jezika: „Je vous aime7.“

„Sve je to zato! Ja sam i onda osećao“ – mislio je on – „i onda sam osećao da to nije istina i da nemam na to prava. I tako je bilo.“ – On se seti medenog meseca i pocrvene od tog sećanja. Naročito živo, uvredljivo i stidno bilo mu je sećanje kako je jedanput, odmah posle svog venčanja, oko dvanaest sati danju, došao u svilenom halatu iz spavaće sobe u kabinet i u kabinetu zastao glavnog upravitelja koji mu se ponizno poklonio, po gledao ga u oči, pa u njegov halat i malo se nasmešio, kao da je tim osmehom hteo da izrazi ponizno učešće u sreći svog principala.

„A koliko sam se puta ponosio njome, ponosio se njenom veličanstvenom lepotom, njenim taktom u velikom svetu“ – mislio je on; „ponosio sam se onim svojim domom u kome je ona primala sav Petrograd, ponosio se njenom nepristupačnošću i lepotom. Pa čim sam se ja ponosio?! Tada sam mislio da je ne razumem. Kako sam često, misleći o njenom karakteru, govorio sebi da sam kriv što je ne razumem, što ne razumem

7 Ja vas volim.

ono svakidašnje njeno spokojstvo, zadovoljstvo i odsustvo svakog prohteva i želje, a sva je odgonetka bila u ovoj strašnoj reči da je ona pokvarena žena; i kad sam rekao sebi tu strahovitu reč, tada mi je sve postalo jasno!“

„Anatol je odlazio k njoj da uzajmi od nje novac i ljubio je u gola ramena. Ona mu nije davala novaca, a dopuštala je da je ljubi. Otac je u šali dražio njenu ljubomoru; ona je sa spokojnim osmehom govorila da nije tako glupa da bude ljubomorna: „Neka radi šta hoće“ – govorila je za mene. Jedanput sam je upitao da li ne opaža znake bremenitosti. Ona se prezrivo nasmejala i rekla mi kako nije budala da želi decu i kako ona neće imati dece od mene.“

Potom se sećao njenih grubih, otvorenih misli i vulgarnih izraza, kojima se odlikovala, pri svem tom što je vaspitana u višem aristokratskom krugu. „Nisam ja neka glupača... hajde probaj ti... allez vous promener8. – govorila mu je ona. Gledajući njen uspeh u očima starih i mladih muškaraca i žena, Pjer često nije mogao razumeti zašto je ne voli. „Pa ja nju nikad nisam voleo“ – govorio je on sebi; „znao sam da je pokvarena žena“ – ponavljao je sam sebi – „ali nisam smeo to da priznam.“

„I sad Dolohov, eno, leži na snegu i silom se osmehuje i umire, odgovarajući, možda, kakvim pretvornim junaštvom na moje kajanje!“

Pjer je bio od onih ljudi koji, pored sve svoje spoljašnje takozvane slabosti karaktera, ne traže poverenika za svoje jade. On je sam u sebi prekuvavao svoju nesreću.

„Ona je svemu, svemu jedina ona kriva“ – govorio je sam sebi; „ali šta je s tim? Zašto sam se vezao s njom, zašto sam joj kazao ono: „Je vous aime“, što je bila laž i još gore od laži? Ja sam kriv i moram da snosim... Šta? Sramotu svog imena, nesrećan život? E, sve je tričarija“ – pomisli on – „i sramota imena, i čast, sve je to uslovno, sve zavisi od mene“.

„Pogubili su Luja XVI zato što su oni rekli da je nepošten i prestupnik“ – pade Pjeru odnekud na um – „i sa svoje tačke gledišta imali su pravo, kao što su imali pravo i oni koji su za njega umirali mučeničkom smrću i ubrajali ga u red svetitelja. Potom su pogubili Robespjera zato što je bio despot. Ko je prav, ko kriv? Niko. Pa kad si živ, ti živi; sutra ćeš umreti, kao što sam ja mogao poginuti pre jednog sata. I vredi li toga radi kidati se, kad ostaje čoveku da živi jedan sekund prema večnosti?“ – Ali u trenutku kad je mislio da je umiren ovakvim razmišljanjem, iziđe mu odjedanput pred oči ona, i to u onim trenucima kad joj je najjače iskazivao svoju neiskrenu ljubav, i on oseti kako mu krv jurnu u srce, i kako mora opet da ustane, da se kreće, i da razbija i cepa stvari što mu se nađu pri

8 Idi bestraga.

ruci. „Zašto sam joj kazao: Je vous aime?“ – ponavljao je neprestano. I kad je deseti put ponovio to pitanje, pade mu na um Molijerovo: Que diable allait-il faire dans cette galère?9 i on se nasmeja samome sebi.

Te noći zovnu svog sobara i naredi mu da sprema stvari, jer hoće da ide u Petrograd. Nije morao da ostane s njom pod istim krovom. Nije morao zamisliti kako bi sad počeo s njom da razgovara. Odlučio je da ujutru ode, a njoj da ostavi pismo u kome će joj kazati kako je naumio da se zauvek rastavi od nje.

Ujutru, kad je sobar, noseći kafu, ušao u kabinet, Pjer je ležao na otomanu i spavao s otvorenom knjigom u ruci.

On se prenu i dugo se unezvereno osvrtao, ne mogući da pozna gde se nalazi.

– Grofica mi je naredila da pitam je li kod kuće vaša svetlost – reče sobar.

Ali Pjer još ne beše smislio šta će da odgovori, kad grofica u belom, atlasnom halatu, izvezenom srebrom, jednostavno očešljana (dve debele vitice en diadème obavijale su dvaput njenu dražesnu glavu), uđe u sobu mirno i svečano; samo na njenom mramornom, malo ispupčenom čelu beše mala bora ljutnje. Savršeno mirna, nije htela da govori pred sobarom. Znala je za dvoboj i došla je da govori o tome. Pričeka dok sobar ostavi kafu na sto i dok ode. Pjer je pogleda bojažljivo preko naočara i, kao što zec stisne uši kad ga skole kerovi, pa leži i dalje pred očima svojih neprijatelja, tako je i on pokušavao da čita, ali je opažao da je to besmisleno i nemogućno, pa je opet plašljivo pogledao na nju.

Ona nije sela i s prezrivim osmehom gledala je u njega, čekajući da ode sobar.

– Šta je to opet? Šta ste učinili, pitam vas – reče ona oštro.

– Ja? Šta sam učinio? – reče Pjer.

– Našao se čovek junak! No, odgovorite kakav je to dvoboj? Šta ste hteli time da dokažete? Šta? Pitam vas.

Pjer se tromo okrete na divanu, otvori usta, ali ne mogade da odgovori.

– Kad vi ne odgovarate, onda ću vam ja kazati... – nastavi Elen. – Vi verujete u sve što vam se kaže. Kazali su vam... – ona se tu nasmeja – da je Dolohov moj ljubavnik – reče ona francuski sa svojom grubošću u govoru, izgovarajući reč „ljubavnik“ kao i svaku drugu reč – i vi ste poverovali! Pa, šta ste time dokazali? Šta ste dokazali tim dvobojem? To da ste budala, que vous êtes un sot, što su i onako svi znali! Na što će to

9 Što ga đavo nosi na galiju

izići? Na to što ću ja celoj Moskvi služiti za podsmeh; na to što će svaki reći da ste vi u pijanstvu, ne znajući za sebe, izazvali na dvoboj čoveka na koga ste bez razloga ljubomorni – Elen je sve više i više dizala glas i padala u vatru – a koji je u svakom pogledu bolji od vas...

– Hm... hm... – zamumla Pjer mršteći se, ali je ne pogleda, niti mače jednim udom.

– I po čemu ste mogli poverovati da je on moj ljubavnik?... Po čemu? Po tome što volim njegovo društvo? Da ste vi bili pametniji i ljubazniji, onda bih više volela vaše društvo.

– Ne govorite sa mnom... molim vas – prošaputa Pjer promuklo.

– Zašto da ne govorim! Ja mogu da govorim i smelo ću reći da je retka žena koja pored takvog muža kao što ste vi ne bi našla sebi ljubavnike (des amants), a ja to nisam učinila – reče ona.

Pjer htede nešto da kaže, pogleda u nju čudnovatim pogledom koji ona nije razumela, pa opet leže.

On je u tom trenutku fizički patio: steglo ga je u grudima i nije mogao da diše. Znao je da mora nešto učiniti da prekrati tu patnju, ali ono što je hteo da učini beše suviše strašno.

– Najbolje će biti da se rastavimo – progovori on isprekidano.

– Da se rastavimo, izvolite, samo ako mi date izdržavanje – reče Elen. – Da se rastavimo, gle, čime me plašite!

Pjer skoči s divana i jurnu na nju povodeći se.

– Ubiću te! – riknu on, dokopa s nepoznatom mu dotle snagom mramornu tablu od stola, kroči k njoj i zamahnu na nju.

Elen se promeni u licu od straha, ciknu i odskoči od njega. Krv očeva javi se u njemu. Pjer oseti zanos i draž besnila. On baci tablu, razbi je, pa, prilazeći joj raširenih ruku, viknu: „Napolje!“ tako strašnim glasom da po celoj kući čuše s užasom taj uzvik. Bog zna šta bi Pjer u tom trenutku učinio da Elen nije pobegla iz sobe.

Posle nedelju dana Pjer je izdao ženi punomoćstvo da rukuje svima velikoruskim dobrima, što je iznosilo veću polovinu njegovog imanja, a sam otputova u Petrograd.

VII

Prošlo je dva meseca otkako su u Golim Brdima dobili glas o austerličkoj bici i pogibiji kneza Andreje i, pored svih pisama preko poslanstva i pored sveg traženja, niti se našlo njegovo telo, niti ga je bilo među zarobljenicima. Najgore je za njegovu rodbinu bilo to što je, ipak, ostajala nada da su ga na bojnom polju našli obližnji stanovnici, pa, možda, leži negde ili oporavljajući se ili na umoru, sam, među tuđinima, a nije kadar dati glasa o sebi. U novinama, iz kojih je stari knez prvo doznao za austerlički poraz, pisalo je, kao i uvek, vrlo kratko i neodređeno, kako su Rusi posle sjajnih bojeva morali da odstupe i kako su odstupanje izvršili u potpunom redu. Iz tog službenog izveštaja stari knez je razumeo da su naši razbijeni. Nedelju dana pošto su novine donele izveštaj o austerličkoj bici, dođe pismo od Kutuzova, koji je izveštavao kneza kakva je sudbina stigla njegovog sina.

„Vaš je sin“ – pisao je Kutuzov – „na moje oči, sa zastavom u rukama, pred pukom, pao kao junak, dostojan svoga oca i svoje otadžbine. Na opštu žalost, i moju i cele vojske, dosad se ne zna – je li živ, ili nije. I sebe i vas tešim nadom da je sin vaš živ, jer bi inače među oficirima nađenim na bojnom polju, čiji mi je spisak predat preko parlamentara, bio i on spomenut.“

Stari knez dobio je ovaj izveštaj dockan uveče, kad je bio sam u svom kabinetu, a sutradan je, kao i obično, izišao u svoju jutarnju šetnju; ali je ćuteći prošao i pored nastojnika, i pored vratara, i pored arhitekte, i, ma da je izgledao ljut, nije nikom ništa rekao.

Kad je kneginjica Marija, u uobičajeno vreme, ušla k njemu u sobu, on je stajao za stružnicom i strugao, ali, kao obično, nije se osvrnuo na nju.

– A! Kneginjica Marija! – reče odjednom neprirodno i baci dletance. (Zaošijani točak još se okretao. Kneginjica Marija dugo se sećala tog sve slabijeg i slabijeg zvrjanja točka koje se za nju slilo s onim što je zatim došlo.)

Kneginjica Marija kroči k ocu, pogleda mu u lice i odjedanput nešto klonu u njoj. Oči joj ne mogahu da vide jasno. Po izrazu očevom, ne tužnom, ne ubijenom, nego ljutitom i neprirodno usiljenom izrazu vide ona kako se, eto, nad nju nadnela i hoće da je uguši strašna nesreća, najgora u životu, nesreća koju još nije iskusila, nesreća koja se ne može popraviti, ne može ni s čim sravniti, smrt onot koga voliš.

– Mon père! André?...10 – reče negraciozna i spletena kneginjica s tako neiskazanom lepotom tuge i samozaborava da otac nije mogao izdržati njen pogled, nego okrete glavu i zajeca.

– Dobio sam izveštaj. Nema ga među zarobljenima, nema ga među poginulim. Kutuzov piše – viknu on piskavo kao da je hteo tim uzvikom oterati kneginjicu – da je poginuo!

Kneginjica Marija ne pade, niti se onesvesti. Ona je već bila prebledela, ali kad ču te reči, lice joj se promeni i zasija nešto u njenim zračnim, divnim očima. Kao da se neka radost, viša radost, nezavisna od jada i radosti ovog sveta, razli preko one silne žalosti što beše u njoj. Ona zaboravi sav strah od oca, priđe mu, uze ga za ruku, povuče k sebi i obgrli ga oko suvog, žilavog vrata.

– Mon père! – reče mu. – Ne okrećite se od mene, plačimo zajedno.

– Gadovi, hulje! – viknu starac, uklanjajući lice od nje. – Upropašćavati vojsku, upropašćavati ljude! A zašto? Idi, idi, kaži Lizi.

Kneginjica se nemoćno spusti u naslonjaču pored oca i zaplaka. Sad joj se stvori pred očima brat u onom trenutku kad se opraštao s njom i s Lizom, onako nežno i ujedno onako ponosno. Iziđe joj pred oči u onom trenutku kad je nežno i podsmešljivo vešao sebi o vrat ikonicu. „Da li je on verovao? Da li se pokajao za svoje neverovanje? Da li je sad tamo? Tamo, u obitavalištu večnog mira i blaženstva?“ – mislila je ona.

– Kažite mi, mon père, kako je to bilo? – upita ona kroz suze.

– Idi, poginuo je u bici u koju su izveli najbolje Ruse, ponos ruski, da ginu. Idite, knegnjice Marija. Idi i kaži Lizi. Ja ću doći.

Kad se kneginjica Marija vratila od oca, mala kneginja seđaše za radom i pogleda u kneginjicu onim naročito srdačnim i srećnim, mirni. pogledom koji imaju samo bremenite žene. Očigledno da njene oči nisu videle kneginjicu Mariju, već su gledale duboko u sebe – u nešto srećno i tajanstveno što se dešavalo u njoj.

– Marie – reče ona odmičući se od đerđeva i usturivši se nazad – daj ovamo tvoju ruku.

Ona uze kneginjičinu ruku i metnu je sebi na trbuh. Oči su joj se smešile u očekivanju, a usna s nausnicama izdiže se i osta uzdignuta kao kod srećnog deteta.

Kneginjica Marija spusti se pred njom na kolena i sakri lice u nabore njene haljine.

– Eto, eto, – čuješ li? Meni nije tako čudnovato. I znaš, Mari, ja ću ga veoma voleti – reče

10 Oče! Andreja!

Liza, gledajući u zaovu sjajnim, srećnim očima.

Kneginjica Marija nije mogla da podigne glavu: plakala je.

– Šta ti je, Maša?

– Nije mi ništa... onako mi je žao... žao Andreje – reče ona brišući oči o snahina kolena.

Kneginjica Marija počinjala je toga jutra nekoliko puta da priprema snahu i svaki put bi udarila u plač. Iako mala kneginja nije razumela uzrok tim suzama, ipak je one uznemiriše, ma koliko da nije umela da opaža. Ona nije ništa govorila, ali se nemirno osvrtala, tražeći nešto. Stari knez, koga se ona neprestaio bojala, uđe pred ručak u njenu sobu, sad s naročito nemirnim, ljutitim licem, i iziđe ne rekavši ni reči. Ona pogleda u kneginjicu Mariju, pa se zamisli sa izrazom u sebi upravljene pažnje, kao što to biva kod bremenitih žena, i odjedanput zaplaka.

– Jeste li dobili što od Andreje? – upita ona.

– Nismo, ti znaš da još nije mogao stići izveštaj, ali se mon père brine i mene je strah.

– Dakle ništa?

– Ništa – reče kneginjica Marija, gledajući nepomično u snahu svojim zračnim očima. Ona je odlučila da joj ne kazuje i nagovorila oca da krije od snahe strašni glas do njenog porođaja, koji je morao biti tih dana. Kneginjica Marija i stari knez, svako na svoj način, nosili su i krili svoju tugu. Stari knez nije hteo da se nada: on se pomirio s tim da je knez Andreja poginuo, pa iako je poslao u Austriju jednog činovnika da mu traga za sinom, naručio je u Moskvi spomenik koji beše naumio da postavi u svom vrtu, i svakom je govorio da je njegov sin poginuo. On se trudio da ne menja pređašnji način života, ali ga snaga beše izdala: manje se kretao, manje jeo, manje spavao i iz dana u dan bivao slabiji. Kneginjica Marija se nadala. Ona se molila bogu za brata, kao da je živ, i svaki čas čekala je glas o njegovom povratku.

VIII

– Ma bonne amie – reče mala kneginja ujutru 19. marta posle doručka i, po staroj navici, podiže joj se usna s nausnicama; ali kao što je i u svakom ne samo osmehu nego i u tonu govora, pa čak i hodu u toj kući, otkako je stigao strašni glas, bila tuga, tako je i sad osmeh male kneginje, koja se beše podala opštem raspoloženju iako mu nije znala uzroka, bio takav da je još više podsećao na opštu tugu.

– Ma bonne amie, je crains que le „fruschtique“ de ce matin, comme dit Phoca le cuisinier, ne m’ait fait du mal?11

– A šta je tebi, dušo? Ti si bleda. Ah, ti si vrlo bleda – reče uplašeno kneginjica Marija i potrča svojim teškim, mekim koracima snasi.

– Da li da pošaljemo po Mariju Bordanovnu, vaša svetlosti? – reče jedna od sobarica što behu tu. (Marija Bogdanovna bila je babica iz okružnog grada, koja je boravila u Golim Brdima već dve nedelje.)

– Jest, doista – prihvati kneginjica Marija – možda će biti potrebno. Idem ja. Courage, mon ange!12 – Ona poljubi Lizu i htede da iziđe iz sobe.

– Ah, ne, ne! – I, pored bledila i fizičke patnje, na licu male kneginje pokaza se detinjski strah od neizbežnih bolova. – Non, c’est l’estomas... dites que c’est l’estomas, dites, Marie, dites13... – I kneginja zaplaka detinjsko-patnički, kapriciozno, čak malo pretvorno, kršeći svoje majušne ručice.

Kneginjica istrča iz sobe da zove Mariju Bogdanovnu.

– Oh! Mon Dieu! Mon Dieu!14 – čula je jauk za sobom.

Babica je već išla na susret Mariji, trljajući svoje pune, male, bele ruke, potpuno mirna.

– Marija Bogdanovna! Izgleda već je počelo – reče kneginjica Marija, gledajući u babicu poplašeno – otvorenim očima.

– Pa, hvala bogu, kneginjice – reče Marija Bogdanovna ne ubrzavajući hod. – Vi devojke ne treba to da znate.

– A kako da iz Moskve još nije stigao doktor? – reče kneginjica. (Po želji male kneginje i kneza Andreje pred porođaj su poslali u Moskvu po akušera i očekivali ga svakog trenutka.)

11 Bojim se, draga prijateljice, da mi nije pozlilo od jutrošnjeg fruštuka (kao što kaže kuvar

Foka). 12 Ne boj se, anđele! 13 Ne, ovo je od stomaka... kažite da je od stomak, kažite, Marija, kažite. 14 O! Bože! Bože!

– Ne mari ništa, kneginjice, ne brinite – reče Marija Bogdanovna – sve će biti dobro i bez doktora.

Posle pet minuta ču kneginjica iz svoje sobe kako nose nešto teško. Ona izviri – poslužitelji su nosili zbog nečeg u spavaću sobu kožni divan, koji se nalazio u kabinetu kneza Andreje. Na njihovim licima ogledalo se nešto svečano i tiho.

Kneginjica Marija sedela je sama u svojoj sobi, osluškujući lupkanje po kući, otvarajući ponekad vrata kad neko prođe pored njih i izvirivala da vidi šta se radi u hodniku. Nekoliko žena prolazilo je tihim koracima tamo-amo, osvrtalo se na nju i okretalo glave. Ona nije smela da zapitkuje, zatvarala je vrata, vraćala se u sobu, pa čas bi sela u naslonjaču, čas uzela molitvenik, čas klekla pred ikonama. Na nesreću i svoje čuđenje, opažala je da molitva ne utišava njen nemir. Odjedanput se vrata njene sobe otvoriše i na pragu se pomoli, povezana maramom, njena stara dadilja Praskovija Savišna, koja gotovo nikad nije ulazila u njenu sobu, jer to beše knez zabranio.

– Došla sam, Mašenjka, da posedim s tobom – reče dadilja – i evo donela sam, anđelče moje, kneževe venčane sveće da zapalim pred svetiteljem – dodade i uzdahnu.

– O, dado, kako mi je to milo!

– Bog je milostiv, golubice moja. Dadilja zapali pred ikonama sveće obvijene zlatom i s pletivom sede kod vrata. Kneginjica Marija uze knjigu i poče da čita. Tek kad bi se čuo hod ili govor kneginjica bi poplašeno i upitno, a dadilja umirljivo pogledale jedna drugu. Svuda po kući beše razliveno i svima ovladalo ono isto osećanje koje je imala kneginjica Marija sedeći u svojoj sobi. Prema verovanju da se porodilja manje muči ako manje ljudi zna za njene muke, svi su se trudili da se pretvaraju kao da ne znaju; niko o tome nije govorio, ali na svoj čeljadi videla se, sem obične učtivosti i održavanja lepih manira koji su vladali u kući kneževoj, neka opšta briga, blagost i svest da se u tome času vrši nešto veliko, nedostižno.

U velikoj devojačkoj sobi nije se čuo smeh. U poslužiteljskoj sobi svi su sedeli i ćutali, kao na oprezu. U kući gde borave sluge palile su se zublje i sveće i niko nije spavao. Stari knez je išao po kabinetu lupajući petama, pa posla Tihona Mariji Bogdanovnoj da upita šta je.

– Reci samo: knez mi naredio da upitam šta je, pa dođi i kaži mi šta ti je rekla.

– Javi knezu da se porađa – reče Marija Bogdanovna, pogledavši značajno u poslužitelja.

Tihon ode i javi knezu.

– Dobro – reče knez, zatvarajući za sobom vrata i Tihon ne ču više u kabinetu ni najmanjeg zvuka.

Malo docnije uđe Tihon u kabinet tobože da usekne sveće i vide da knez leži na divanu. Tihon pogleda u kneza, u njegovo zabrinuto lice, mahnu glavom, priđe mu ćuteći, poljubi ga u rame i iziđe ne useknuvši sveću i ne kazavši zašto je dolazio.

Tajna, najsvečanija na svetu, vršila se i dalje. Prođe veče, nastade noć. A osećanje očekivanja i razneženosti srca pred onim nedostižnim nije malaksavalo, nego se pojačavalo. Niko nije spavao.

Bila je jedna od onih martovskih noći kad zima hoće, reklo bi se, da otme što je njeno, pa s mahnitom mržnjom izručuje svoje poslednje snegove i vejavice. U susret Nemcu doktoru iz Moskve, koga su očekivali svaki čas i po koga su poslali smenu na veliki drum, behu izaslani ljudi na konjima s fenjerima, da ga provedu preko rupčaga i smrznutih lokava.

Kneginjica Marija beše već odavno ostavila knjigu: ona je sedela ćuteći, uprvši svoje zračne oči u smežurano lice dadiljino, koje joj je do najmanjih sitnica bilo poznato, u pramičak sede kose što joj se pomolio ispod marame, u onu kožu što joj je visila pod bradom kao kesica.

Dadilja Savišna, s pletivom u rukama, pričala je tihim glasom, ni sama ne čujući niti znajući šta govori, već stotinu puta pričanu priču kako je pokojna kneginja rodila u Kišinjevu kneginjicu Mariju, i kako se kod nje tada našla mesto babice samo jedna moldavska seljanka.

– Bog će pomoći, nikad nisu potrebni doktori – reče ona.

Odjedanput vetar naglo grunu u jedan otvoren prozor na sobi (po kneževoj volji, uvek se, počevši od Mladenaca, ostavljao po jedan otvoren prozor u svakoj sobi), odgurnu rđavo zakačenu kuku, zaleprša štofanu zavesu i, nateravši hladnoću i sneg, ugasi sveću. Kneginjica Marija se trže; dadilja, ostavivši pletivo, priđe prozoru, naže se napolje i poče da hvata otkačeni prozor. Hladni vetar igrao se krajevima njene marame i sedim pramenovima kose.

– Kneginjice, rano, evo nekog ide preko prešpekta! – reče ona, držeći prozor i ne zatvarajući ga. – S fenjerima, mora biti da je doktor...

– Oh, bože! Hvala bogu! – reče kneginjica Marija. – Treba izići pred njega: on ne zna ruski.

Kneginjica Marija ogrte šal i potrča u susret. Kad je prolazila kroz predsoblje, spazila je kroz prozor kako neki ekipaž i fenjeri stoje pred ulazom. Ona iziđe na stepenice. Na jednom stubiću od ograde na stepenicama stajala je lojana sveća i kapala od vetra. Poslužitelj Filip, poplašena lica i s drugom svećom u ruci, stajao je niže, na prvom

odmorištu stepenica. Još niže, iza savijutka, čuli su se uz stepenice koraci u toplim čizmama. I, kao što se Mariji učini, neki poznati glas govorio je nešto.

– Hvala bogu! – reče taj glas. – A tata?

– Legao je da spava – odgovori glas glavnog poslužitelja Damjana, koji se nalazio već dole.

Zatim onaj glas reče još nešto. Damjan mu odgovori i koraci u toplim čizmama počeše se brže približavati uz savijutak stepenički koji se nije mogao videti. „To je Andreja!“ – pomisli kneginjica Marija. „Ne, to ne može biti, to bi bilo i suviše neobično“ – pomisli ona i u trenutku kad je to pomislila pojavi se na odmorištu, na kome je stajao poslužitelj sa svećom, lice i figura kneza Andreje u bundi s okovratnikom zasutim snegom. Da, to beše on, ali bled i mršav, i sa izmenjenim, čudnovato blagim, ali uznemirenim izrazom lica. On se pope uz stepenice i zagrli sestru.

– Zar niste dobili moje pismo? – upita on i, ne čekajući odgovor, koji ne bi ni dobio, jer kneginjica nije mogla da progovori, vrati se, pa se zajedno s akušerom koji je išao za njim (našli su se na poslednjoj stanici) pope opet brzo uz stepenice i opet zagrli sestru.

– Kakva sudbina! – reče on. – Maša draga! – I skinuvši bundu i čizme, ode u kneginjino odeljenje.

IX

Mala kneginja ležala je na jastucima, u beloj kapici. (Bolovi su joj tek malo popustili.) Crni prameni kose behu joj pali na vrele, oznojene obraze; njena rumena, divna ustašca s usnicom pokrivenom crnim maljama stajala su otvorena i ona se radosno smešila. Knez Andreja uđe u sobu i stade pred njom, s kraja divana na kome je ležala. Njene sjajne oči, koje su gledale detinjski uplašeno i uzbuđeno, zaustavile su se na njemu ne menjajući izraz. „Ja vas sve volim, ja nikom nisam zla učinila, pa zašto se mučim? Pomozite mi“ – govorio je njen izgled. Ona je videla muža, ali nije razumela zašto se on pojavio sad pred njom. Knez Andreja obiđe divan i poljubi je u čelo.

– Dušice moja! – reče on: reč koju joj nikad nije rekao. – Bog je milostiv... – Ona pogleda upitno i s detinjskim prekorom.

„Nadala sam se od tebe da mi pomogneš, pa ni od tebe ništa, ništa!“ – rekoše njene oči. Ona se nije začudila što je on došao; ona nije shvatala da je on došao. Njegov dolazak nije imao nikakva uticaja na njene bolove ni na njihovo ublažavanje. Muke opet počeše, i Marija Bogdanovna reče knezu Andreji da iziđe iz sobe.

U sobu uđe akušer. Knez Andreja iziđe, srete kneginjicu Mariju i priđe joj. Počeše šaputati, ali su svaki čas prekidali razgovor. Čekali su i osluškivali.

– Allez, mon ami15 – reče kneginjica Marija. Knez Andreja pođe opet ženi i u obližnjoj sobi sede da pričeka. Neka žena iziđe iz njene sobe unezverena i zbuni se kad utleda kneza Andreju. On pokri lice rukama i posede tako nekoliko minuta. Kroz vrata se čulo tužno, očajno-životinjsko stenjanje. Knez Andreja ustade, priđe vratima i htede da ih otvori. Vrata je neko držao.

– Ne možete, ne možete – progovori iznutra uplašeni glas. Knez Andreja poče da hoda po sobi jauci se utišaše, prođe još nekoliko sekunada. Odjedanput se strahovit vrisak – ne njen vrisak, jer ona nije mogla tako da vrisne – začu u obližnjoj sobi. Knez Andreja pritrča vratima: vrisak se utiša i ču se detinji plač.

„Zašto su doneli tu dete?“ – pomisli u prvom trenutku knez Andreja. „Dete? Kakvo dete? Šta će tu dete? Zar se to rodilo dete?“

Kada on, odjedanput, razumede sav radosni značaj toga plača, suze ga zagušiše, on se nalakti obema rukama na prozor i zajeca i zaplaka, kao što plaču deca. Vrata se otvoriše. Iz sobe iziđe doktor, sa zasukanim

15 Idite, prijatelju.

rukavima, bez sjurtuka, bled, vilica mu se tresla. Knez Andreja se obrati doktoru, ali ga on rasejano pogleda i prođe mimo njega, ne rekavši ni reči. Istrča jedna žena, pa, kad ugleda kneza Andreju, zastade na pragu. On uđe u ženinu sobu. Ona ležaše mrtva u onom istom položaju u kome ju je video pre pet minuta i, ma da joj behu oči ukočene i obrazi bledi, onaj isti izraz beše na tom divnom, detinjem lišcu s usnicom pokrivenom crnim maljama.

„Ja vas sve volim i nikome nisam nešto ružno učinila, a šta ste ovo uradili sa mnom?“ – govorilo je njeno divno, tužno, mrtvo lice. U jednom kutu sobe kmeknu i pisnu nešto majušno, crveno, u belim uzdrhtalim rukama Marije Bogdanovne.

Dva sata posle toga knez Andreja uđe tihim koracima u kabinet očev. Starac je već sve znao. On je stajao do samih vrata i, čim se ona otvoriše, ćuteći obuhvati svojim staračkim, žilavim rukama, kao kandžama, sina oko vrata i zarida kao malo dete.

Posle tri dana opojaše malu kneginju i knez Andreja pope se uz stepenice do mrtvačkog sanduka, da se oprosti s njom. I u mrtvačkom sanduku beše ono isto lice, iako su oči bile zatvorene. „Ah, šta ste učinili sa mnom?“ – govorilo je ono neprestano i knez Andreja oseti kako se u njegovoj duši nešto otkide i kako je on kriv za pogrešku koju ne može ni da popravi ni da zaboravi. On nije mogao da plače.

Uđe i starac i poljubi njenu žutu kao vosak ručicu, koja je mirno i visoko stajala prekrštena preko druge ruke, i njemu njeno lice progovori: „Ah, šta ste i zašto ste ovo sa mnom uradili?“ I starac srdito okrete glavu kad vide to lice.

Pet dana docnije krstiše malog kneza Nikolaja Andrejeviča. Dojkinja je bradom pridržavala pelenice, dok je sveštenik guščjim perom pomazivao smežurane crvene dlaniće i stopalca detetu.

Kum – deda, bojeći se da ga ne upusti, nosio je dršćući detence oko limene ulubljene krstionice i predavao ga prikumici, kneginjici Mariji. Knez Andreja, strepeći od straha da ne utope detence, sedeo je u drugoj sobi i čekao dok se svrši krštenje. On radosno pogleda u detence kad mu ga donese dojkinja i klimnu zadovoljno glavom kad mu ona reče da zrnce voska s kosicom, bačeno u krstionicu, nije potonulo, nego je plivalo po njoj.

X

Stari grof postarao se da se zabašuri učestvovanje Rostovljevo u dvoboju Dolohova s Bezuhovom i Rostov, mesto da bude ražalovan kao što je očekivao, bi određen za ađutanta kod moskovskog general-gubernatora. Zbog toga nije mogao otići u selo sa celom porodicom, nego je ostao čitavo leto na svojoj novoj dužnosti u Moskvi. Dolohov je ozdravio, a Rostov se naročito sprijateljio s njim dok se oporavljao.

Dolohov je bolovao kod matere, koja ga je strasno i nežno volela. Starica Marija Ivanova beše zavolela Rostova zato što je bio prijatelj njenom Feđi i često mu govorila o svome sinu.

– Da, grofe, on je za naš današnji, pokvareni svet i suviše plemenit i čiste duše – govorila je ona. – Vrlinu niko ne voli, ona svakom bode oči. Hajde, recite, grofe, je li to bilo pravično, je li pošteno od Bezuhova? A Feđa ga je iz svoje plemenitosti voleo, i sad nikad ništa ružno za njega ne govori. Pa zar nisu zajedno pravili onu šalu sa stražarem u Petrogradu, iz nestašluka? I tada Bezuhovu nije ništa bilo, a Feđa je izneo sve na svojim leđima! Još kako je izvukao! Dobro, vratili su mu čin, a i kako da mu ne vrate? Ja mislim da tamo nije bilo mnogo takvih junaka i sinova otadžbine? – Pa šta će sad – taj dvoboj? Imaju li ti ljudi osećanja časti! Znati da je jedinac, pa ga izazvati na dvoboj i gađati pravo u njega! Sreća, te nas je Bog sačuvao. A zašto? O kome se u današnje vreme ne pronose intrige? Šta se tu može, kad je on tako ljubomoran? Ja bih razumela da je on ranije pokazao ljubomoru, ali to je trajalo čitavu godinu dana. I šta je učinio, izazvao ga na dvoboj, misleći da se Feđa neće s njim tući zato što mu je dužan! Kakva niskost! Kakva gnusoba! Ja znam, dragi moj grofe, da ste vi mog Feđu razumeli i zato vas volim od sveg srca, verujte mi. Njega retko ko razume. To je tako uzvišena, anđelska duša.

Sam Dolohov je za vreme svoga oporavljanja često govorio Rostovu takve reči kakve se nikad nisu mogle očekivati od njega.

– Ja znam da mene smatraju kao zlog čoveka – govorio mu je on – pa neka. Sem onih koje volim, ja neću ni za koga da znam; ali koga volim, njega volim toliko da ću dati život, a sve ostale pregaziću ako mu stanu na put. Ja imam obožavanu, neocenjivu majku i dva-tri prijatelja, tu ubrajam i tebe, a na ostale ljude obraćam samo utoliko pažnje ukoliko su mi od koristi ili od štete. A svi mi gotovo od štete, naročito žene. Da, dušo moja – nastavi on – ja sam nalazio muškaraca koji vole, plemenitih, uzvišenih; ali žena, sem stvorenja koja se prodaju – bile one grofice ili kuvarice, svejedno – nisam još nalazio. Ja još nisam našao onu nebesku čistotu i onu odanost koju tražim od žene. Kad bih našao takvu ženu, ja bih život

dao za nju... A ove!... – On prezrivo odmahnu rukom. – I veruješ li mi, ako još cenim život, to ga cenim samo zato što se nadam da ću naći takvo nebesko stvorenje koje bi me preporodilo, očistilo i uzvisilo. Ali ti to ne razumeš.

– O, razumem ja vrlo dobro – odgovori Rostov, koji je bio pod uticajem svog novog prijatelja.

U jesen se vrati porodica Rostovih u Moskvu. U početku zime vrati se i Denisov i odsede kod Rostovih. Ti prvi dani zime 1806. godine, koje je Nikolaj Rostov proveo u Moskvi, bili su najsrećniji i najveseliji dani za njega i za svu njegovu porodicu. Nikolaj je privukao u roditeljski dom mnogo mladih ljudi. Vera beše lepa devojka od svojih dvadeset godina; Sonja devojče od šesnaest godina u punoj draži kao cvet koji se tek razvio; Nataša upola gospođica, upola devojčica, čas detinjski smešna, čas devojački zanosna.

U kući Rostovih beše u to vreme neka osobita atmosfera zaljubljenosti, kao što to biva u kući gde su vrlo umiljate i vrlo mlade devojke. Svaki mladić koji je došao u kuću Rostovih, kad je video ta mlada, osetljiva devojačka lica što se nečem smeše (verovatno svojoj sreći), pa tu živu užurbanost, kad je čuo ono neskladno, prema svakom ljubazno, na sve spremno, puno nade ćeretanje ženske mladeži, kad je čuo one neskladne zvuke čas pevanja, čas sviranja – njega je obuzimala ona ista gotovost da se zaljubi i ono isto očekivanje sreće koje je obuzimalo i mladež u kući Rostovih.

Među mladim ljudima koje je Rostov uveo u kuću bio je jedan od prvih – Dolohov, koji se svideo svima u kući, sem Nataši. Ona se umalo nije svadila s bratom zbog Dolohova. Ona je tvrdila da je on zao čovek, da je u dvoboju Pjer bio u pravu a Dolohov kriv, da je on neprijatan i neprirodan.

– Neću ništa da razumem! – viknula je Nataša s upornom samovoljom – on je zao i bez osećanja. Pa eto, ja volim tvoga Denisova; on je i pijanica i sve, pa ga ja opet volim, dakle razumem. Ne znam kako da ti to kažem; kod njega je sve proračunato, a ja to ne volim. Denisov...

– Drugo je Denisov – odgovori joj Nikolaj, dajući joj time da oseti da je čak i Denisov prema Dolohovu ništa – treba znati kakva je duša toga Dolohova, treba ga videti s majkom; to je divno srce!

– To ne znam, ali znam da mi je s njim neprijatno. A znaš li da se on zaljubio u Sonju?

– Kakve gluposti...

– Ja sam uverena, videćeš.

Proricanje Natašino ispunilo se. Dolohov, koji nije voleo žensko društvo, poče često da dolazi u kuću, i pitanje zbog koga dolazi bilo je brzo

rešeno (iako niko nije o tome govorio) time da dolazi zbog Sonje. I Sonja je to znala, ma da nikad ne bi smela da kaže i svaki put kad bi se javio Dolohov ona bi pocrvenela kao kumač.

Dolohov je često ručavao kod Rostovih, nikad nije propuštao da ode na predstavu kad odu oni i odlazio je kod Johelja na balove adolessentes16 gde su uvek bili Rostovi. On je poklanjao naročitu pažnju Sonji i gledao je u nju tako da ne samo ona nije mogla izdržati da ne pocrveni, nego bi i stara grofica i Nataša pocrvenele kad opaze taj pogled.

Videlo se kako se taj snažni, neobični muškarac nalazi pod neodoljivim uticajem te crnomanjaste, graciozne devojčice, koja je volela drugog.

Rostov je opazio neku novinu između Dolohova i Sonje; ali nije shvatio kakvi su to novi odnosi. „Svaka je od njih zaljubljena u nekog“ – mislio je o Sonji i Nataši. Ali mu sad nije bilo ugodno kao pre kad je sa Sonjom i Dolohovom, i on poče ređe da biva kod kuće.

S jeseni 1806. godine počeše opet svi da govore o ratu s Napoleonom još vatrenije nego prošle godine. Beše naređeno da se na svaku hiljadu kupi ne samo po deset regruta, nego još i po devet vojnika iz rezerve. Svud su proklinjali i anatemisali Bonapartu, a u Moskvi se samo o tom govorilo kako će skoro biti rata. Sav interes tih ratnih priprema za porodicu Rostovih beše samo u tome što Nikoluška nipošto nije hteo ostati u Moskvi, nego je samo čekao da istekne odsustvo Denisovu, pa da s njim zajedno ide posle praznika u puk. Njemu taj odlazak ne samo što nije smetao da se veseli, nego ga je još podsticao na to. On je većinom provodio vreme van kuće, po ručkovima, na večernjim prijemima i balovima.

16 Za mlade devojke, šiparice.

XI

Treći dan Božića ručao je Nikolaj kod kuće, što mu se u poslednje vreme retko dešavalo. To je bio svečani oproštajni ručak, jer je posle Bogojavljenja odlazio s Denisovom u puk. Na ručku je bilo dvadeset duša, među njima Dolohov i Denisov.

Nikad se ljubavni vazduh i atmosfera zaljubljenosti nisu osećali tako jako u kući Rostovih kao u te praznične dane. „Hvataj trenutke sreće, čini sve da budeš voljen, zaljubljuj se i sam! Jedino je to ono istinsko na svetu – sve ostalo su trice. I samo se tim jedinim mi ovde i zanimamo“ – govorila je ta atmosfera.

Pošto je umorio dva para konja i još nije stigao da obiđe sva mesta kuda je trebalo da ode i kuda su ga zvali, Nikolaj je došao kući, kao i uvek, pred sam ručak. Čim je ušao, opazio je i osetio napregnutost ljubavne atmosfere u kući, ali, sem toga, opazio je i čudnu zabunu koja je vladala među nekim članovima tog društva. Naročito behu uznemireni Sonja, Dolohov, stara grofica i malo Nataša. Nikolaj razumede da se moralo dogoditi nešto pre ručka među Sonjom i Dolohovom, pa je s urođenom osetljivošću svoga srca bio vrlo nežan i oprezan prema njima oboma, za vreme ručka. To veče trećeg dana praznika trebalo je da bude jedan od onih balova kod Johelja (učitelja igranja) koje je on davao praznicima za sve svoje učenike i učenice.

– Nikoljinka, hoćeš li ići Johelju? Hajde, molim te – reče mu Nataša – naročito je tebe zvao, ide i Vasilije Dmitrič (to je Denisov).

– Kuda ne bih otišao kad naredi grofica! – reče Denisov, koji je u kući Rostovih, šale radi, igrao ulogu Natašina viteza. – Gotov sam i le pas du châle17 da igram.

– Ako dospem! Obećao sam Arhapovima, kod njih je prijem – reče Nikolaj. – A ti?... – upita Dolohova. – I čim je to upitao, video je da nije bilo potrebno pitati.

– Da, može-biti... – odgovori Dolohov hladno i srdito, pogledavši u Sonju, pa, namrštivši se i, isto onako kao što je pogledao Pjera na klupskom ručku, pogleda u Nikolaja.

„Ima nešto“ – pomisli Nikolaj i još više ga učvrsti u tom mišljenju to što Dolohov odmah posle ručka ode. On izazva Natašu i upita je.

– A ja sam te tražila – reče Nataša istrčavši za njim. – Govorila sam ti ja, a ti nikako nisi hteo verovati – dodade likujući. – On je zaprosio Sonju.

17 Vrsta igre.

Ma kako da se Nikolaj malo zanimao Sonjom u to vreme, ipak kao da se u njemu otkinu nešto kad to ču. Dolohov je bio dobra i unekoliko sjajna partija za sirotu Sonju bez miraza. S gledišta stare grofice i sveta nije mu se moglo odreći. I zato Nikolaja, kad to ču, obuze gnev protiv Sonje. On se već spremio da kaže: „Divno, razume se, treba zaboraviti detinjska obećanja, pa primiti proševinu“; ali taman da to rekne, a Nataša nastavi:

– I pomisli samo! Ona ga odbila, sasvim odbila! Rekla mu da voli drugog – dodade Nataša, poćutavši malo.

„Pa i nije mogla drukčije postupiti moja Sonja!“ – pomisli Nikolaj.

– I koliko je mama molila, a ona odbi, i ja znam da ona neće poreći kad nešto kaže...

– A mama je molila! – reče prekorno Nikolaj.

– Da – odgovori Nataša. – Znaš, Nikoljinka, nemoj se ljutiti; ali ja znam da se ti nećeš njome oženiti. Znam, Bog bi ga znao otkud, ali znam pouzdano da se nećeš oženiti.

– Ti to ne znaš – reče Nikolaj; – ali ja treba da govorim s njom. Kako je divna ta Sonja – dodade osmehujući se.

– Oh, tako je divna! Poslaću ti je. – I Nataša poljubi brata, pa otrča.

Trenutak docnije uđe Sonja, zbunjena, kao krivac. Nikolaj joj priđe i poljubi je u ruku. To je bilo prvi put otkako je došao što su govorili nasamo i o svojoj ljubavi.

– Sophie – govorio je on najpre bojažljivo, a posle sve slobodnije i slobodnije – zar hoćete da se odreknete ne samo sjajne i povoljne partije; ali on je divan, plemenit čovek... on je moj prijatelj.

Sonja ga prekide.

– Ja sam ga već odbila – reče brzo.

– Ako ga odbijete zbog mene, bojim se da zbog mene...

Sonja ga opet prekide. Ona ga pogleda molećivim, uplašenim pogledom.

– Nisolas, ne govorite mi to – reče ona.

– Ne, ja moram da govorim. Može-biti to je s moje strane suffisance,18 ali je ipak najbolje da kažem. Kad ga vi odbijate mene radi, ja moram da vam kažem celu istinu. Ja vas volim, mislim, više od sviju...

– I meni je to dosta – reče Sonja pocrvenevši.

– Ne, ja sam se hiljadu puta zaljubljivao i zaljubljivaću se, ma da ovakvog prijateljstva, poverenja i ljubavi ne osećam ni prema kome kao prema vama. Pa onda, ja sam mlad. Maman to ne želi. Dakle, 18 Uobraženost.

jednostavno, ja ništa ne obećavam. I ja vas molim razmislite o ponudi Dolohovljevoj – reče on izgovarajući jedva ime svoga prijatelja.

– Ne govorite mi to. Ja ništa neću. Ja volim vas, kao brata, i uvek ću vas voleti, i više mi ništa ne treba.

– Vi ste anđeo, ja nisam dostojan vas, ali se samo bojim da vas ne prevarim.

Nikolaj je još jednom poljubi u ruku.

XII

Kod Johelja su bili najveseliji balovi u Moskvi. To su govorile majčice, gledajući kako njihove adolessentes izvode svoje tek naučene „pa“; to su govorili i adolessentes i adolessents, koji su igrali dok ne popadaju od umora; to su govorile odrasle devojke i mladi ljudi, koji su dolazili na te balove misleći da ih tek udostoje svoje posete, a nalazeći na njima najlepšu zabavu. Te godine sklopljena su na tim balovima dva braka. Dve lepe kneginjice Gorčakove našle su tu mladoženje i udale se, i time još više raznele slavu tim balovima. Ti balovi odlikovali su se time što na njima nije bilo ni domaćina ni domaćice: bio je samo dobroćudni Johelj, koji je leteo kao perce, klanjao se po pravilima svoje veštine i naplaćivao od svih svojih gostiju ulaznice za igranje; bilo je još i to što su na te balove dolazili samo oni koji su želeli da igraju i da se vesele kao što to žele devojčice od trinaest i četrnaest godina, koje prvi put oblače dugačku haljinu. S malim izuzetkom sve su bile ili su izgledale lepe: tako su se sve osmehivale ushićeno i tako su im gorele očice. Ponekad su igrale pas de châle i najbolje učenice, među kojima je Nataša bila najbolja i odlikovala se svojom gracioznošću; ali na tom poslednjem balu igrali su samo ekoseze, angleze i mazurku koja je tek ulazila u modu. Johelj beše uzeo dvoranu u kući Bezuhova i, kao što su svi govorili, bal je vrlo uspeo. Bilo je mnogo lepih devojčica, a Rostovljeve gospođice bile su među najlepšima. Obe su bile osobito srećne i vesele. Sonja, ponosna što ju je Dolohov prosio a ona ga odbila i što se objasnila s Nikolajem, okretala se toga večera još kod kuće i nije dala devojci da joj dovrši češljanje, a sad je sva sijala od prevelike radosti.

Nataša, tako isto ponosna što je prvi put u dugoj haljini, na istinskom balu, beše još srećnija.

One su imale bele muslinske haljine s ružičastim trakama.

Nataša je postala zaljubljena onog trenutka kad je došla na bal. Ona nije bila zaljubljena ni u koga naročito, nego je bila zaljubljena u sve. Koga je god spazila u onom trenutku kad je pogledala, u toga je bila i zaljubljena.

– Ah, kako je lepo! – govorila je neprestano, pritrčavajući Sonji.

Nikolaj i Denisov išli su po dvoranama, gledajući ljubazno i pokroviteljski one što igraju.

– Kako je mila, biće lepotica – reče Denisov.

– Ko?

– Grofica Nataša – odgovori Denisov. – Pa kako igra... kakva gracija! – reče opet, poćutavši malo.

– A o kome ti govoriš?

– O tvojoj sestri – viknu ljutito Denisov. Rostov se osmehnu.

– Mon cher comte, vous êtes un de mes meilleurs élèves, il faut que vous dansiez, – reče mali Johelj, prilazeći Nikolaju. – Voyez comme il y a de jolies demoiselles!19– On se istom molbom obrati i Denisovu, takođe svom bivšem učeniku.

– Non, mon cher, je ferrai tapisserrie.20– reče Denisov. – Zar se ne sećate kako sam se slabo koristio vašim lekcijama?...

– O, ne! – pohita Johelj da ga uteši. – Vi ste samo bili nepažljivi, a imali ste dara, jest, imali ste dara.

Počeše igrati mazurku koja je skoro ušla u modu. Nikolaj nije mogao odreći Johelju i pozvao je Sonju. Denisov sede do starih dama, pa, nalaktivši se na sablju i lupkajući nogom takt, pričao je nešto veselo i zasmejavao stare dame, a pogledao na mladež koja igra. U prvom paru igrao je Johelj s Natašom, svojim ponosom i najboljom učenicom. Preplićući blago i nežno svojim nožicama u plitkim cipelama,

Johelj je prvi poleteo preko dvorane s Natašom koja se beše malo zbunila, ali je pažljivo izvodila svoje „pa“. Denisov nije odvajao očiju od nje i lupkao je sabljom takt i po njegovom izgledu videlo se jasno da on ne igra samo zato što neće, a ne zato što ne ume. Usred figure zovnu k sebi Rostova koji je prolazio pored njega.

– To nije nimalo dobro – reče mu. – Zar je to poljska mazurka? Nego, ona izvrsno igra.

Znajući da je Denisov u Poljskoj bio čuven kao vešt igrač poljske mazurke, Nikolaj pritrča Nataši i reče joj:

– Idi, izaberi Denisova. Da vidiš kako on igra! Divota!

Kad je opet došao red na Natašu, ona ustade i, brzo koračajući u svojim cipelicama s trakama i stideći se, potrča sama preko dvorane u ugao gde je sedeo Denisov. Ona je videla kako svi gledaju u nju i čekaju. Nikolaj opazi kako se Denisov i Nataša prepiru smešeći se i kako Denisov nešto otkazuje, ali se radosno osmehuje. On im pritrča.

– Molim vas, Vasilije Dmitriču – govorila je Nataša – hajdemo, kad vas molim.

– Ali, grofice, oprostite, kako ću ja – branio se Denisov.

19 Dragi grofe, vi ste jedan od mojih najboljih učenika, treba da igrate. Pogledajte šta je tu

lepih gospođica. 20 Ne, dragi moj, ja ću samo da posmatram.

– Hajde, Vasja – reče mu Nikolaj.

– Eto, maze me kao mačka – reče Denisov kao u šali.

– Pevaću vam celo veče – reče Nataša.

– Volšebnica, sve će od mene učiniti! – reče Denisov i otpasa sablju. On iziđe izvan stolica, uze čvrsto svoju damu za ruku, podiže glavu i isturi nogu, čekajući takt. Samo na konju i u mazurki nije se primećivao mali rast Denisova i tada se on držao kao junačina, kakvim se i osećao. Sačekavši takt, on pogleda u svoju damu sa strane, pobednički i šaljivo, iznenada cupnu jednom nogom, odskoči kao lopta gipko od poda i polete unaokolo, odnoseći sobom svoju damu. Prelete tako nečujno polovinu dvorane na jednoj nozi i izgledalo je kao da ne vidi stolice koje su stajale pred njim i da leti pravo na njih; ali, odjedanput, zvecnuvši mamuzama i rastavivši noge, zaustavljao se na potpeticama, stajao tako jednu sekundu, cupnuo u mesto zveckajući mamuzama, brzo se okretao i, pokuckujući levom nogom desnu, leteo opet unaokolo. Nataša je pogađala ono što je on nameravao da uradi, pa je i ona, ne znajući kako, išla za njim – predajući mu se. On ju je okretao čas na desnoj, čas na levoj ruci, čas je padao na kolena i obvodio je oko sebe, pa opet skakao na noge i jurio napred tako brzo kao da je hteo da protrči kroz sve sobe, bez predaha; čas je odjedanput opet zastajao i spuštao se na kolena na nov i neočekivan način. Kad je, zavrtevši jako svoju damu pred njenim mestom, zvecnuo mamuzama, klanjajući se pred njom, Nataša mu se i ne pokloni.

Ona ga pogleda u nedoumici i smešeći se, kao da ga ne poznaje.

– Šta je ovo? – reče ona.

Iako Johelj nije priznavao da je ta mazurka prava, ipak svi behu ushićeni veštinom Denisovljevom, stadoše ga neprestano birati, a starci, smešeći se, počeše da razgovaraju o Poljskoj i o starom dobrom vremenu. Denisov, zacrvenevši se od mazurke i brišući se maramicom, sede do Nataše i, dok je god trajao bal, nije se odmicao od nje.

XIII

Dva dana posle toga Rostov nije video Dolohova kod svojih, niti ga je zaticao kod kuće; trećeg dana dobi od njega pisamce:

„Pošto ne želim više dolaziti u vašu kuću iz poznatih ti uzroka, a odlazim u vojsku, to večeras dajem svojim prijateljima oproštajnu gozbicu – dođi u englesku gostionicu.“ Rostov je toga dana između devet i deset sati, kad je izišao iz pozorišta u kome je bio zajedno sa svojima i s Denisovom, otišao u englesku gostionicu. Odmah ga odvedoše u najbolje odeljenje u gostionici, koje za tu noć beše zauzeo Dolohov.

Dvadesetinu ljudi se okupilo oko stola za kojim je sedeo Dolohov između dve sveće. Na stolu su ležali zlato i banknote i Dolohov je držao banku. Posle njegove ponude i Sonjina odbijanja, Nikolaj se još nije video s njim i osećao se zbunjen kad je pomislio kako će se njih dvojica sastati.

Bistar, hladan pogled Dolohovljev dočeka Rostova još na vratima, kao da ga je odavno čekao.

– Odavno se nismo videli – reče on – hvala ti što si došao. Dok ovo izdelim, stići će i Iljuška s horom.

– Ja sam svraćao tvojoj kući – reče Rostov i porumene.

Dolohov mu ne odgovori.

– Možeš i ti da igraš – reče on. Rostovu pade u tom trenutku na um neobičan razgovor koji je jedanput imao s Dolohovom. – „Samo budale mogu igrati na sreću“ – rekao mu je tada on.

– Ili se bojiš da igraš sa mnom? – reče sad Dolohov, kao da je pogodio šta misli Rostov i osmehnu se. Po njegovom osmehu video je Rostov da je Dolohov u onom duševnom raspoloženju koje je imao za ručkom u klubu i uopšte onih dana kad mu kao dosadi svakodnevni život, pa oseti potrebu da kakvim god neobičnim, većinom bezdušnim postupkom iziđe iz njegovih granica.

Rostov se nađe u zabuni; tražio je i nije mogao da nađe u svojoj pameti šalu koja bi odgovorila na reči Dolohovljeve. Ali pre nego što je i stigao da to učini, Dolohov mu pogleda pravo u oči, pa lagano i razvučeno, tako da su svi mogli čuti, reče:

– A sećaš li se kako ja i ti razgovarasmo o igri... budala je ko hoće da igra na sreću; treba igrati nasigurno, i ja hoću malo da probam.

„Da li hoće da proba na sreću, ili nasigurno?“ – pomisli u sebi Rostov.

– A i bolje da ne igraš – dodade Dolohov, pa lupnu presečenim kartama i reče: – Banka, gospodo!

I pomaknuvši novac napred, Dolohov se spremi da deli. Rostov sede pored njega i najpre nije igrao. Dolohov je pogledao u njega.

– A što ne igraš? – upita ga. I začudo, Nikolaj oseti kako ga nešto vuče da uzme kartu, da metne na nju mali ulog i da počne igru.

– Nemam kod sebe novaca – reče Rostov.

– Verovaću ti!

Rostov metnu pet rubalja na kartu i izgubi, metnu opet i opet izgubi. Dolohov je tukao, to jest dobio od Rostova deset karata jednu za drugom.

– Gospodo – reče on mešajući karte – molim vas stavljajte novac na karte, inače mogu da se pobrkam u računu.

Jedan od igrača reče kako se nada da se njemu može verovati.

– Može se verovati, ali se bojim da se ne pometem; molim da se stavlja novac na karte – odgovori Dolohov. – Ti igraj slobodno, mi ćemo se obračunati – reče Rostovu.

Igra se nastavi; lakej je neprestano služio šampanjem.

Sve karte Rostovljeve tučene su i na njegov račun beše zapisano osam stotina rubalja. On beše napisao na jednoj karti osam stotina rubalja, ali kad ga poslužiše šampanjem, on se predomisli, pa opet napisa običan ulog, dvadeset rubalja.

– Ostavi – reče Dolohov, mada, rekao bi čovek, nije ni gledao u Rostova – pre ćeš povratiti. Drugima dajem, tebe tučem. Ali da se ti ne bojiš mene? – ponovi on.

Rostov ga posluša, ostavi zapisano osam stotina i metnu na sedmicu herca sa zavrnutim uglom, koju podiže sa zemlje. On se posle dobro sećao te karte. I tako metnu sedmicu herca, napisa na njoj odlomljenim parčetom krede 800, okruglim, pravim ciframa; popi čašu zagrejanog šampanja koju mu dadoše, osmehnu se na reči Dolohovljeve i, čekajući sa zebnjom u srcu da iziđe sedmica, stade gledati u ruke Dolohovu, koji je držao karte. Bilo da dobije, bilo da izgubi tu sedmicu herca – to je za Rostova mnogo značilo. Grof Ilja Andrejič dao je svome sinu u prošlu nedelju dve hiljade rubalja i on, koji nikad nije voleo da govori o novčanim neprilikama, rekao mu je da su to poslednje pare do maja i zato je umolio sina da ovog puta bude malo štedljiviji. Nikolaj je rekao da mu je i to odviše mnogo i da daje poštenu reč da neće tražiti više novaca do proleća. Sad mu je od tih novaca ostalo hiljadu dve stotine rubalja. Dakle, sedmica herc značila je ne samo izgubiti hiljadu šest stotina rubalja, nego pogaziti i datu reč. On je sa zebnjom u srcu gledao u ruke Dolohovljeve i govorio u sebi: „Hajde, brže, daj mi tu kartu, pa ću uzeti kapu, otići kući da večeram s Denisovom, Natašom i Sonjom, i zaista nikad neću uzeti u svoje ruke karte“. U tom trenutku iziđe mu pred oči njegov domaći život, šale s

Pećom, razgovori sa Sonjom, dueti s Natašom, piket s ocem, pa čak i mirna postelja u povarskom domu, tako jako i divno kao da je to sve davno minula, izgubljena i neocenjiva sreća. On nije mogao pomisliti da može luda slučajnost nagnati sedmicu da padne pre na desnu nego na levu stranu i lišiti ga cele te nanovo shvaćene, ponovo rasvetljene sreće, pa ga baciti u pučinu još neiskušane i neizvesne nesreće. To nije moglo biti, ali je on pri svem tom čekao sa zebnjom pokrete ruku Dolohovljevih. Te koščate, malo crvene ruke, sa dlakama koje su se videle ispod košulje, spustiše svežanj karata, pa prihvatiše pruženu čašu i lulu.

– Dakle nije te strah da igraš sa mnom? – ponovi Dolohov i, kao da se sprema da ispriča neku veselu priču, spusti karte, usturi se u stolici, pa, otežući i osmehujući se, stade da priča: – Jest, gospodo, meni su kazivali kako se po Moskvi razneo glas da sam varalica u kartanju, pa vam savetujem da budete oprezniji prema meni.

– De, okreći! – reče Rostov.

– O, te moskovske tetkice! – reče Dolohov i, smešeći se, poče okretati karte.

– Aaah! – umalo ne dreknu Rostov i izdiže obe ruke do kose.

Sedmica, koja mu je bila potrebna, već je stajala odozgo, prva karta u svežnju. On izgubi više nego što je mogao platiti.

– Nego, nemoj padati u vatru – reče Dolohov, pogledavši Rostova, pa nastavi da okreće.

XIV

Posle sat i po većina igrača smatrala je svoju igru kao šalu.

Sva se igra beše svela na samog Rostova. Mesto hiljadu i šest stotina beše zapisana na njegov račun dugačka kolona cifara, koju je on brojao do deset hiljada, a koja se sad, kao što je zbunjeno računao, već popela na petnaest hiljada. Uistini račun beše već prebacio dvadeset hiljada rubalja. Dolohov nije više slušao, ni pričao priču; on je motrio na svaki pokret ruku Rostovljevih i ponekad letimično pregledao ono što je zapisao na njegov račun. Naumio je da igra dotle dok taj račun ne dotera do četrdeset tri hiljade. Taj broj izabrao je zato što njegove i Sonjine godine iznose: četrdeset tri. Rostov se beše naslonio glavom na obe ruke, pa je tako sedeo za stolom išaranim, polivenim vinom i zatrpanim kartama.

Jedan mučan utisak nije ga nikako ostavljao: te koščate, malo crvene ruke sa dlakama koje se vide ispod košulje, te ruke koje je on i voleo i mrzeo držale su ga u svojoj vlasti.

„Šest stotina rubalja, kec, četvrtina, devetka... nije mogućno povratiti!... A kako bi veselo bilo kod kuće... Pub na pe... to ne može biti!... I zašto on ovo čini sa mnom?...“ – mislio je i domišljao se Rostov. Poneki put stavljao je mnogo na jednu kartu; ali Dolohov nije hteo da tuče, nego mu je sam određivao ulog. Nikolaj mu se pokoravao i čas se molio bogu kao što se molio na bojnom polju kod amštetenskog mosta; čas vračao da će ga spasti ona karta koja mu prva padne u ruku iz gomile odbačenih karata pod stolom; čas brojao koliko je gajtana na njegovoj bluzi, pa probao da sav gubitak stavi na kartu koja ima toliko okanaca; čas se osvrtao na ostale igrače da mu pomognu; čas se zagledao u hladno lice Dolohovljevo i trudio se da prozre šta u njemu biva.

„Pa on zna šta za mene znači ovaj gubitak. On ne može, valjda, želeti da propadnem? Ta on mi je bio prijatelj. Ja sam ga voleo... Ali ni on nije kriv; šta će kad ga služi sreća? A nisam ni ja kriv“ – govorio je Rostov u sebi. „Nisam učinio ništa rđavo. Jesam li koga ubio, uvredio, poželeo mu zla? Zašto me goni ova strašna nesreća? I kad je ona počela? Ja sam malopre pristupio ovom stolu s namerom da dobijem sto rubalja, da kupim mami za imendan onu šatulicu, pa da odem kući. Bio sam tako srećan, tako slobodan, veseo! Ja nisam onda ni znao koliko sam bio srećan! Pa kad se to svršilo, a kad je počelo ovo novo, užasno stanje? Čime se obeležila ta promena? Sedeo sam neprestano ovako na ovom mestu, kod ovoga stola, i ovako isto odabirao i podizao karte i gledao u ove koščate, vešte ruke. Kad se to svršilo i šta se to svršilo? Ja sam, eto, zdrav, snažan

i neprestano ovaj isti, i neprestano sam na ovom istom mestu. Ne, to ne može biti! Svakako se sve ovo neće ničim završiti.“

Bio je crven, sav u znoju, ma da u sobi nije bilo vrućina. I lice mu je bilo strašno i žalosno, utoliko više što je želeo da se pokaže hladan, a nije mogao.

Račun beše doterao do zlokobnog broja četrdeset tri hiljade. Rostov spremi kartu na koju htede da igra u četvrtinu od tri hiljade rubalja, na one tri što tek beše dobio, kad Dolohov lupnu kartama, ostavi ih na stranu, pa uze kredu i poče brzo svojim čitkim, sigurnim rukopisom, mrveći kredu, da svodi račun Rostovljev.

– Da večeramo, vreme je da večeramo! Evo i Cigana! – I doista, već su ulazili sa zime i govorili nešto svojim ciganskim akcentom neki crni muškarci i žene. Nikolaj vide da je sve svršeno; ali, kao da ga najviše zanima sama igra, reče ravnodušno:

– Šta, zar nećeš još? A ja sam spremio divnu karticu.

„Sve je svršeno, propao sam!“ – pomisli on. „Sad mi samo ostaje – kuršum u čelo!“ i, uz to dodade veselim glasom:

– De, još jednu karticu.

– Dobro – odgovori Dolohov, pošto svede račun – dobro! Ide za dvadeset jednu rublju – reče pokazujući na cifru 21 koja je nedostajala pa da bude okruglo četrdeset tri hiljade, pa uze karte i spremi se da deli. Rostov poslušno presavi ugao i mesto spremljenih šest hiljada, zapisa marljivo.

– Meni je svejedno – reče on – samo bih voleo da znam da li ćeš tući, ili ćeš mi dati tu desetku.

Dolohov poče ozbiljno da deli. O, kako je Rostov u tom trenutku mrzeo te ruke, malo crvene, s kratkim prstima i sa dlakama što se vide ispod košulje, te ruke koje ga drže u svojoj vlasti!... Desetka je bila data.

– Dužni ste mi, grofe, četrdeset tri hiljade – reče Dolohov, pa ustade iza stola, protežući se. – Baš se umori čovek kad sedi ovako dugo – dodade on.

– Da, i ja sam se umorio – reče Rostov. Dolohov ga prekide, kao da mu htede napomenuti da mu ne priliči da se šali:

– Kad ćete, grofe, izvoleti da date novac? Rostov planu, pozva Dolohova u drugu sobu i reče mu:

– Ja ne mogu odmah sve platiti, primićeš menicu.

– Čuješ, Rostove! – reče Dolohov, smešeći se vedro i gledajući Nikolaju u oči – ti znaš onu poslovicu: „Sreća u ljubavi, nesreća u kartama“. Tvoja je rođaka zaljubljena u tebe. Ja to znam.

„O, ovo je strahovito osećati se tako u vlasti ovoga čoveka – pomisli Rostov. Rostov je znao kakav će udar zadati ocu i majci kad im kaže za taj gubitak; on je znao kakva bi to sreća bila kad bi se izbavio od svega toga i znao je da Dolohov zna da ga on može izbaviti od tog stida i jada, pa hoće sad još da se igra njime kao mačka mišem.

– Tvoja rođaka... – htede Dolohov da kaže, ali ga Nikolaj prekide.

– Tu moja rođaka nema posla i o njoj ne treba govoriti! – viknu on besno.

– Dakle, kad ću dobiti novac? – upita Dolohov.

– Sutra – reče Rostov i iziđe iz sobe.

XV

Reći „sutra“ i održati ton uljudnosti – to nije bilo teško; ali doći sam kući, videti sestre, brata, majku, oca, kazati sve i tražiti novac na koji nemaš pravo posle date časne reči, to je bilo užasno.

Kod kuće ne behu još zaspali. Mladež iz kuće Rostovih vratila se iz pozorišta, večerala i sedela oko klavikorda. Čim uđe u salon, Nikolaja odmah zahvati ona ljubavna, poetska atmosfera koja je te zime vladala u njihovoj kući i koja se sad, posle Dolohovljeve proševine i Joheljevog bala, izgleda, još više zgusnula nad Sonjom i Natašom, kao vazduh pred oluju. Sonja i Nataša u plavim haljinama, u kojima su išle u pozorište, lepe i svesne da su lepe, stajahu kod klavikorda vesele i smešeći se. Vera je igrala šaha sa Šinšinom u salonu. Stara grofica, očekujući sina i muža, ređala je pasijans s jednom starom plemićkom koja je živela kod njih u kući. Denisov je, svetlih očiju i nakostrešene kose, opruživši nogu nazad, sedeo za klavikordama i, udarajući u njih svojim kratkim prstima, hvatao akorde i, prevrćući očima, tankim, promuklim, ali pouzdanim glasom pevao svoju pesmu „Volšebnica“ i trudio se da joj nađe muzičku pratnju.

Volšebnice, kaži, kakva ovo sila, Ostavljenim davno vuče me žicama; Kakav si mi oganj u srce metnula, Kakav mi je ovo plamen u venama!

On je pevao strasno, gledajući u unezverenu i srećnu Natašu svojim kao ahat crnim očima.

– Divno! izvrsno! – viknu Nataša. – Još i drugu strofu – reče ona, ne opažajući da je ušao Nikolaj.

„Kod njih je sve jedno te jedno“ – pomisli Nikolaj kad zaviri u salon i vide tamo Veru i majku s onom staricom.

– A! Evo i Nikoljinke! – povika Nataša i pritrča mu.

– Je li tatica kod kuće? – upita on.

– Kako mi je milo što si došao! – reče Nataša, a ne odgovori mu – tako smo veseli. Znaš li da je Vasilije Dmitrič ostao još jedan dan meni za ljubav?

– Nije, tata još nije došao – odgovori mu Sonja.

– Došao si, Koko, hodi k meni, rode! – ču se glas grofičin iz salona. Nikolaj priđe materi, poljubi je u ruku, pa, ćuteći, sede za njen sto i poče

gledati u njene ruke kako ređaju karte. Iz sale se jednako čuo smeh i veseli glasovi koji saleću Natašu.

– Pa, lepo, lepo – povika Denisov – sad se ne možete izgovarati, na vas je red da otpevate barcarollu, molim vas.

Grofica pogleda u ćutljivog sina i upita:

– Šta je tebi?

– Ah, ništa! – reče on, kao da mu je već dodijalo sve jedno i isto pitanje. – Da li će tatica skoro doći?

– Mislim.

„Kod njih je sve jedno te jedno. Oni ništa ne znaju. Kuda ću sad?“ – pomisli Nikolaj, pa ode opet u dvoranu gde behu klavikorde.

Sonja je sedela za klavikordama i svirala preludiju one barkarole koju je Denisov veoma voleo.

Nataša se spremala da peva. Denisov je gledao nju ushićenim očima.

Nikolaj poče da ide tamo-amo po sobi. „I kakvo je to zadovoljstvo terati je da peva! Šta ona može da peva? Pa u tome nema ničeg veselog“ – mislio je Nikolaj.

Sonja udari prvi akord iz preludije. „Bože, ja sam propao, ja sam izgubio čast. Kuršum u čelo, to mi je jedino ostalo, a ne da pevam“ – pomisli on. „Da li da odem? Ali kuda ću? Svejedno, neka pevaju!“

Nikolaj nastavi turobno da šeta po sobi i pogledaše u Denisova i devojke, kloneći se njihovih pogleda.

„Šta je vama, Nikoljinka?“ – upita Sonjin pogled, upravljen na njega. Ona je odmah videla da se nešto s njim dogodilo.

Nikolaj se okrete od nje. I Nataša je sa svojom osetljivošću odmah opazila stanje svog brata. Ona je to opazila, ali je bila u tom trenutku tako vesela, tako daleko od gorčine, tuge i prekora da je (kao što to često čini mladež) navlaš varala samu sebe. „Ne, sad sam ja toliko vesela da ne mogu da kvarim svoje veselje bolećivošću prema tuđem bolu“ – pomisli ona, pa reče u sebi: „Ne, ne, ja se zacelo varam, mora biti da je i on veseo kao i ja.“

– Hajde, Sonja – reče ona i iziđe nasred dvorane, gde je, po njenom mišljenju, bio najbolji rezonans. Podignuvši malo glavu, opustivši mlitavo ruke, pa, kao što to čine igračice, stajući energično s peta na prste, Nataša prođe sredinom sobe i stade.

„Evo me, gle!“ – kao da reče ona, odgovarajući na ushićen pogled Denisovljev koji ju je pratio.

„I čemu se ona raduje!“ – pomisli Nikolaj gledajući u sestru. „I kako je ne mrzi i kako se ne stidi!“ Nataša zapeva prvu notu, grlo joj se raširi, grudi se ispraviše, oči dobiše ozbiljan izraz. Ona u tome trenutku nije mislila ni o kom, ni o čem, i iz njenih nasmešenih usta začuše se tonovi, oni tonovi koje može svaki da otpeva u istim razmacima vremena i u istim intervalima, ali koji vas hiljadu puta ostave hladnim, a hiljadu prvi put nagnaju vas da zadršćete i da zaplačete.

Nataša je te zime počela prvi put ozbiljno da peva, a naročito zato što se Denisov ushićavao njenim pevanjem. Sad nije pevala detinjski, sad nije bilo u njenom pevanju onog komičnog, detinjastog staranja kao pre; ali još nije pevala dobro, kako su govorili svi znalci-ocenjivači koji su je slušali.

„Neizrađen, ali divan glas, treba ga izraditi“ – govorili su svi. Samo, oni su to, obično, govorili mnogo posle, pošto je ona ućutala. A dok je pevao taj neizrađeni glas s nepravilnim predasima i sa rđavim prelazima, ni znalci-ocenjivači nisu ništa govorili, nego su samo uživali u tom neizrađenom glasu i samo želeli da ga još jedanput čuju. U njenom glasu beše ona devičanska čistota, ono nepoznavanje svoje snage i ona još neizrađena mekota, što behu tako srasli s manama njenog pevanja da se, rekao bi čovek, nije moglo ništa izmeniti u tom glasu a da se ne pokvari.

„Šta je to?“ – pomisli Nikolaj kad ču njen glas i razrogači oči. „Šta se to desilo s njom? Kako sad peva!“ – pomisli on. I odjedanput se sav svet svede za njega na očekivanje druge note, druge fraze i sve na svetu posta razdeljeno na tri tempa: „Oh! Mio crudele affetto21... Jedan, dva, tri... jedan, dva, tri.. jedan... Oh, mio crudele affetto... Jedan, dva, tri... jedan. Eh, ala je naš život glup!“ – pomisli Nikolaj. „I nesreća, i novac, i Dolohov, i pakost, i čast – sve je to koješta... a ovo je ono pravo... De, Nataša, hajde golubice! De, rode!... Kako li će isterati to si? Istera! Hvala bogu!“ – pa, i ne znajući da i on peva da bi to si bilo jače, otpeva drugi glas te visoke note za tercu niže. „Bože, ala je to lepo! Zar sam to ja otpevao? Kako srećno ispade!“ – pomisli on.

O, kako je zatreptala ta terca i kako se pokrete nešto bolje što beše u duši Rostovljevoj! A to nešto nije zavisilo ni od čega na svetu, i beše iznad svega na svetu. Kakvi gubici, i Dolohovi, i časna reč!... Sve je to koješta! Čovek može ubiti, ukrasti, pa opet biti srećan...

21 Oh, čemerna moja ljubavi.

XVI

Odavno Rostov nije tako uživao u muzici kao tog dana. Ali čim je Nataša svršila svoju barkarolu, njemu opet pade na um stvarnost. On ne reče ništa, iziđe i ode dole u svoju sobu. Posle četvrt sata dođe iz kluba stari grof, veseo i zadovoljan. Kad Nikolaj ču da je došao, on ode k njemu.

– Pa, jesi se malo proveselio? – reče Ilja Andrejič, osmehujući se radosno i ponosito na svog sina. Nikolaj htede reći „da“, ali ne mogade: umalo se nije zaplakao. Grof je raspaljivao lulu, pa nije opazio u kakvom mu je stanju sin.

„Eh, ne može se izbeći!“ – pomisli Nikolaj prvi i poslednji put. I, odjedanput, sasvim nemarno, tako da je sam sebi izgledao odvratan, kao da traži ekipaž da se odveze u grad, reče ocu:

– Tata, došao sam do vas poslom. Zamalo nisam zaboravio. Treba mi novaca.

– Eto vidiš – reče otac koji beše osobito veseo. – Govorio sam ja tebi da neće biti dosta. Treba li ti mnogo?

– Vrlo mnogo – reče Nikolaj crveneći i s glupim i nemarnim osmehom, za koji se posle dugo kajao. – Izgubio sam malo na kartama, to jest mnogo, vrlo mnogo, četrdeset tri hiljade.

– Šta? Kod koga?... Ti se šališ! – povika grof i odjedanput mu apopleksično pocrveneše i vrat i potiljak, kao što se zacrvene stari ljudi.

– Obećao sam da platim sutra – reče Nikolaj.

– Pa!... – reče stari grof šireći ruke i klonu malaksalo na divan.

– Šta da radim! Kome se to nije dešavalo! – reče sin odrešitim, drskim tonom, a u duši je sebe smatrao za nitkova, hulju, koji ne može okajati svoj zločin dok je živ. On bi rado izljubio ruke svome ocu, na kolenima bi molio da mu oprosti, a mesto toga kaže mu nemarnim i još grubim tonom da se to svakom dešava.

Kad grof Ilja Andrejič ču te reči od svog sina, on obori oči i uzvrda se, kao da traži nešto.

– Da, da – reče on – teško je, bojim se, teško je naći... Kome se nije dešavalo! Jest, kome se nije dešavalo... – I grof ovlašno pogleda sinu u oči, pa pođe napolje iz sobe Nikolaj je bio spreman na otpor, ali se nikako nije ovome nadao.

– Tatice! ta... tice! – viknu on za njim, plačući – oprostite mi! – I, zgrabivši očevu ruku, pritište na nju usne i zaplaka.

Dok se otac objašnjavao sa sinom, dotle je bilo između majke i kćeri tako isto važno objašnjavanje. Nataša uzbuđena dotrča majci.

– Mama!... Mama!... On me je...

– Šta je on?

– On me je, on me je zaprosio. Mama! Mama! – povika Nataša.

Grofica nije verovala svojim ušima. Denisov zaprosio! Koga? Tu majušnu devojčicu, Natašu, koja se doskora igrala lutkama i koja još uzima časove.

– Nataša, okani se, kakve su to gluposti! – reče ona, nadajući se da je to bila šala.

– Gle sad, gluposti! Ja vam ozbiljno govorim – reče srdito Nataša. – Došla sam da vas pitam šta da radim, a vi mi kažete: „gluposti“...

Grofica sleže ramenima.

– Ako je istina da te je mosje Denisov zaprosio, a ti mu kaži da je ludak, pa kraj.

– Ne, nije on ludak – reče Nataša uvređeno i ozbiljno.

– Pa šta onda hoćeš? Ta vi ste sad sve zaljubljene. Kad si zaljubljena, ti se udaj za njega! – reče grofica, smejući se jetko. – Nek ti je srećno!

– Ne, mama, ja nisam zaljubljena u njega, mora biti da nisam zaljubljena u njega.

– Lepo, a ti mu onda kaži.

– Mama, vi se ljutite? Nemojte se ljutiti, slatka mama, pa šta sam ja kriva?

– Pa šta hoćeš ti, dete! Hoćeš da ja idem da mu kažem? – reče grofica smešeći se.

– Ne, ne, ja ću, samo me vi naučite. Vama je sve lako – dodade ona na majčin osmeh. – Ali da ste videli kako mi je on to rekao! Ma znam ja da on to nije hteo reći, nego je rekao nehotice.

– Ali ipak treba ga odbiti.

– Ne, ne treba. Meni ga je veoma žao! On je tako mio.

– Dobro, a ti onda primi proševinu. I onako ti je vreme da se već udaš – reče mati srdito i podrugljivo.

– Ne, mama, meni ga je tako žao. Ja ne znam kako ću mu kazati.

– Pa ti i ne treba da mu kažeš, kazaću mu ja – reče grofica, naljućena što su se usudili da tu majušnu Natašu gledaju kao veliku devojku.

– Ne, nipošto, ja ću mu kazati, a vi slušajte kod vrata. – I Nataša otrča preko salona u salu, gde je sedeo Denisov na onoj istoj stolici, kod klavikorda, pokrivši lice rukama. Kad se čuše njeni laki koraci, on skoči i, prilazeći joj brzo, reče:

– Natali, rešavajte moju sudbinu. Ona je u vašim rukama!

– Vasilije Dmitriču, meni vas je tako žao!... Da, vi ste veoma krasni... ali ne može da bude – to... pa i onako ću vas uvek voleti.

Denisov se naže nad njenom rukom i ona ču neobične, za nju nerazumljive zvuke. Ona ga poljubi u crnu, zamršenu, kovrdžastu kosu. Uto se ču kako brzo zašušta grofičina haljina. Ona im priđe.

– Vasilije Dmitriču, hvala vam na počasti – reče grofica zbunjenim glasom koji se učini Denisovu oštar – ali je moja kći tako mlada, i ja sam mislila da ćete se vi, kao prijatelj mog sina, obratiti prvo meni. U takvom slučaju ne biste me doveli dotle da vam moram otkazivati.

– Grofice... – reče Denisov, oborivši oči preda se i izgledajući kao krivac, pa htede još nešto da kaže, ali zape.

Nataša nije mogla mirno da ga gleda tako žalosnog. Ona poče glasno da jeca.

– Grofice, ogrešio sam se o vas – nastavi Denisov isprekidano – ali znajte da ja toliko obožavam vašu kćer i svu vašu porodicu da bih dao dva života... – On pogleda u groficu, pa, kad spazi njeno ozbiljno lice, reče: – Zbogom, grofice! – poljubi je u ruku i ode brzim i odlučnim koracima iz sobe, a Natašu i ne pogleda.

Sutradan je Rostov ispratio Denisova, koji ne htede više nijednog dana ostati u Moskvi. Denisova su ispratili sa Ciganima svi njegovi moskovski prijatelji i on nije znao kako su ga metnuli u saonice ni kako su ga vozili za prve tri stanice.

Posle Denisovljeva odlaska, Rostov je, čekajući novac koji stari grof nije mogao odmah skupiti, proveo još dve nedelje u Moskvi, ne izlazeći iz kuće i sedeći, mahom, u sobi za gospođice.

Sonja beše prema njemu nežnija i odanija nego ranije. Izgledalo je kao da je htela da mu pokaže kako je njegov gubitak na kartama podvig i kako ga ona zbog toga još više voli: ali je Nikolaj sad smatrao da nije nje dostojan.

On je ispisao albume devojačke stihovima i zapisima, poslao je najzad sve četrdeset tri hiljade rubalja Dolohovu i dobio od njega priznanicu, pa je, ne oprostivši se ni s kim od svojih poznanika, otputovao krajem novembra za svojim pukom, koji već beše u Poljskoj.

DEO DRUGI

I

Posle svog objašnjenja sa ženom, Pjer otputova u Petrograd. U Toršku, na stanici, ne beše konja, ili ih ne htede dati nadzornik. Pjer je morao da čeka. Onako obučen leže na kožni divan kod okruglog stola, metnu na sto svoje krupne noge u toplim čizmama i zamisli se.

– Zapovedate li da unesem kofere? Zapovedate li da se namesti postelja, da vam se donese čaj? – pitaše ga sobar.

Pjer mu ne odgovori, jer ništa nije čuo niti video. On se zamislio još na prošloj stanici i neprestano je mislio o jednoj istoj stvari – tako krupnoj da nije obraćao nikakve pažnje na ono što se dešava oko njega. Njega ne samo što nije interesovalo hoće li docnije ili ranije stići u Petrograd, ili hoće li ili neće imati gde da se odmori na ovoj stanici, nego u poređenju sa ovim mislima koje su ga sad zanimale njemu je bilo svejedno da li će provesti nekoliko sati ili ceo život na ovoj stanici.

Nadzornik, njegova žena, sobar, jedna seljanka s torškovskim proizvodima ulazili su u sobu i nudili mu svoje usluge. Pjer, ne skidajući noge sa stola, gledao ih je preko naočara, i nije shvatao šta oni hoće i kako mogu da žive kad nisu rešili ova pitanja što njega zanimaju. A njega su neprestano zanimala jedna ista pitanja, još od onog dana kad se, posle dvoboja, vratio iz Sokoljnika i proveo prvu, mučnu, besanu noć; samo su ga sad, ovako samog u putu, skolila neobičnom snagom. Ma o čem počeo misliti, on se vraćao na jedna ista pitanja, koja nije mogao raspraviti, a nije mogao da ih sebi ne zadaje. Kao da mu se u glavi odvrnuo onaj glavni zavrtanj, na kome se držao čitav njegov život. Zavrtanj se nije mogao zavrnuti, niti više odvrnuti, nego se vrteo jednako na jednom istom zarezu, ne hvatajući ništa, i nije se mogao zaustaviti da se ne okreće.

Uđe nadzornik i poče ponizno da moli „njegovu svetlost“ da pričeka samo dva „satića“ pa će on (bilo šta bilo) dati njegovoj svetlosti kurirske konje. Nadzornik je, očevidno, lagao i hteo da dobije od putnika što više novaca. „Da li je to rđavo ili dobro?“ – upita se Pjer. „Meni je dobro, drugom putniku rđavo, a njemu je preko potrebno, jer nema šta da jede: reče da ga je za to izbio neki oficir. A oficir ga je izbio zato što mu je trebalo da ide što pre. A ja sam pucao na Dolohova zato što sam smatrao da sam uvređen, a Luja XVI pogubili su zato što su ga smatrali za zločinca; a posle godinu dana pobili su one što su njega pogubili, i njih zbog nečeg. Šta je rđavo? Šta je dobro? Šta treba voleti, šta mrzeti? Čega radi živeti, i šta sam ja? Šta je život, šta smrt? Kakva sila upravlja svim?“ – pitao se on. I ni na jedno od tih pitanja ne beše drugog odgovora sem jednog, nelogičnog, koji nimalo ne odgovara na ta pitanja.

Taj odgovor beše: „Kad umreš – sve će se svršiti. Kad umreš sve ćeš doznati, ili ćeš prestati da pitaš“. Ali je i umreti bilo strašno.

Torškovska prodavačica piskavim glasom nudila je svoju robu, naročito papuče od kozje kože. „Ja imam na stotine rubalja, i ne znam šta ću s njima, a ona stoji u pocepanoj bundi i bojažljivo gleda u mene“ – pomisli Pjer u sebi. „I šta će taj novac? Može li joj taj novac bar za jednu dlaku povećati sreću i duševni mir? Zar može što na svetu učiniti da smo ja i ona manje podložni zlu i smrti? Smrt koja će svemu učiniti kraj i koja mora doći danas ili sutra – a to je kao jedan trenut prema večnosti?“ I on je opet zavijao onaj zavrtanj što nizašto ne hvata, i zavrtanj se jednako vrteo onako na jednom istom mestu.

Njegov sluga dade mu do polovine razrezanu knjigu romana u pismima od m-me Suza. On poče čitati o patnjama i plemenitoj borbi nekakve Amelie de Mansfeld. „Pa zašto se borila protiv svog zavodnika“ – pomisli Pjer – „kad ga je volela? Bog nije mogao uliti u njenu dušu težnje protivne volji njegovoj. Moja bivša žena nije se borila i možda je imala pravo. Ništa nije nađeno“ – reče opet u sebi – „ništa nije izmišljeno. Mi možemo znati samo to da ništa ne znamo. I to je najviši stupanj čovečje premudrosti“.

Pjeru je sve, i na njemu samom i oko njega, izgledalo zapleteno, bez smisla i odvratno. Ali je on upravo u toj odvratnosti prema svemu što ga okružava nalazio svoje vrste razdražljivu nasladu.

– Usudiću se da zamolim vašu svetlost da načini malo mesta, evo za njih – reče nadzornik ulazeći u sobu i uvodeći drugog putnika, koji se takođe tu zaustavio zbog nedostatka konja. Putnik beše omalen, koščat, žut, smežuran starac sa sedim obrvama nadnesenim nad svetle oči neodređene, pepeljaste boje.

Pjer skide noge sa stola, ustade i leže na spremljen za njega krevet, gledajući ponekad na putnika koji je izgledao turoban i umoran i, uz pomoć sluge, svlačio se tromo, ne gledajući u Pjera. Kad putnik ostade u iznošenom kožuščiću, postavljenom pamučnom tkaninom i u toplim čizmama na mršavim, koštunjavim nogama, on sede na divan, nasloni na naslon svoju vrlo veliku i na slepim očima široku, kratko ošišanu glavu, pa pogleda Pjera. Pjera porazi ozbiljan, uman i pronicljiv izraz toga pogleda. On htede početi razgovor s putnikom, ali taman zausti da ga upita o putovanju, putnik već beše zatvorio oči i, skrstivši smežurane stare ruke, od kojih na jednoj beše veliki čelični prsten s izrezanom mrtvačkom glavom, sedeo je nepomično: ili se odmarao, ili o nečem duboko i mirno razmišljao, kako se učini Pjeru.

Sluga putnikov beše takođe starčić, sav smežuran, žut, bez brade i brkova, koji, očevidno, ne behu obrijani, nego mu nisu nikad ni rasli.

Vredni taj čičica raspakova kovčeg, spremi sto za čaj i donese uzavreo samovar. Kad je sve bilo gotovo, putnik otvori oči, primače se stolu, nali sebi čašu čaja, pa nali drugu i dade je ćosavom čičici. Pjer poče osećati neki nemir i preku potrebu, čak neizbežnost da počne razgovor s tim putnikom.

Sluta vrati svoju praznu, prevrnutu čašu s nedojedenim parčetom šećera i upita da li treba što.

– Ništa. Daj mi knjigu – reče putnik. Sluga mu dade knjigu, koja se učini Pjeru da je religiozna, i putnik se udubi u čitanje. Pjer ga posmatraše. Odjedanput putnik odmače knjigu, previ list i sklopi je, pa, zažmurivši opet i nalaktivši se na naslon, sede onako kako je malopre sedeo. Pjer ga je posmatrao i, taman da se okrene, a starac otvori oči i zaustavi svoj uporni i oštri pogled pravo na licu Pjerovom.

Pjer se oseti zbunjen i htede da se skloni od tog pogleda, ali su ga sjajne starčeve oči neodoljivo privlačile k sebi.

II

– Ako se ne varam, imam čast govoriti s grofom Bezuhovom – reče putnik polako i glasno.

Pjer ćuteći pogleda preko naočara u putnika.

– Slušao sam o vama – nastavi putnik – i čuo sam, gospodine, kako vas je nesreća zadesila. – On udari glasom na pretposlednju reč kao da je hteo reći: „Jest, nesreća, ma kako vi to nazivali, znam da je to što se dogodilo s vama u Moskvi bila nesreća“. – Veoma žalim, gospodine.

Pjer pocrvene, brzo spusti noge s postelje i naže se prema starcu, osmehujući se neprirodno i zbunjeno.

– Ja vam to ne pominjem iz radoznalosti, gospodine, nego iz važnijih uzroka. – Tu putnik poćuta malo, ne puštajući Pjera s očiju, pa se pomače na divanu i tim pokretom pozva Pjera da sedne do njega.

Pjeru beše neprijatno da ulazi u razgovor s tim starcem, ali mu se i nehotice pokori, priđe i sede pored njega.

– Vi ste nesrećni, gospodine moj – nastavi starac. – Vi ste mladi, ja sam star. Ja bih želeo da vam pomognem koliko mogu.

– Ah, da... – reče Pjer i osmehnu se neprirodno. – Veoma sam vam zahvalan... A odakle vi putujete?

Lice putnikovo ne beše ljubazno, nego još hladno i oštro, ali pri svem tom i govor i lice tog novog poznanika neodoljivo su privlačili Pjera.

– Nego, ako vam je, iz ma kakvog uzroka, neprijatno razgovarati sa mnom – reče starac – vi mi kažite, gospodine. – I on se odjedanput nasmeši očinski nežno.

– O, ne, ni najmanje, naprotiv, meni je vrlo milo da se upoznam s vama – reče Pjer, pa, po gledavši još jednom u ruke novog poznanika, razgleda izbliže prsten i vide na njemu mrtvačku glavu, znak masonstva. – Dopustite mi da vas upitam – reče on – vi ste mason?

– Da, ja pripadam bratstvu slobodnih zidara – reče putnik upirući sve jače pogled u oči Pjeru. – I u svoje i u njihovo ime pružam vam bratsku ruku.

– Ja se bojim – reče Pjer, osmehujući se i kolebajući se između poverenja koje mu uliva ličnost ovog masona i navike da se podsmeva masonskom verovanju – bojim se da nisam vrlo daleko od shvatanja, kako da vam to kažem, bojim se da moj način mišljenja o čitavom sklopu sveta ne bude tako suprotan vašem da nećemo razumeti jedan drugog.

– Meni je poznat vaš način mišljenja – reče mason – i taj vaš način mišljenja o kome govorite i koji vam se čini da je proizvod vašeg misaonog rada, to je način mišljenja većine ljudi, to je jednoliki plod oholosti, lenosti i neznanja. Ne zamerite mi, gospodine, jer kad ne bih poznavao vaš način mišljenja, ja ne bih ni počinjao razgovor s vama. Vaš način mišljenja je žalosna zabluda.

– Isto tako kao što ja mogu misliti da ste i vi u zabludi – reče Pjer i malo se osmehnu.

– Ja se nikad neću usuditi reći da poznajem istinu – reče mason, iznenađujući sve više Pjera svojim određenim i ozbiljnim govorom. – Niko sam ne može dostići do istine; samo se kamen po kamen, uz učešće svih, na milione pokolenja, počevši od praoca Adama pa do našeg vremena, zida onaj hram koji treba da bude dostojno obitavalište Velikoga Boga – reče mason i zatvori oči.

– Moram vam kazati, ja ne verujem, ne... verujem u Boga – reče Pjer sa žaljenjem i naporom, jer osećaše potrebu da kaže celu istinu.

Mason pogleda pažljivo u Pjera i osmehnu se kao što bi se bogataš koji drži u rukama milione osmehnuo siromašku koji bi mu rekao da on, siromašak, nema pet rubalja, koje bi ga mogle usrećiti.

– Da, vi ne poznajete Njega, gospodine – reče mason. – Vi ne možete da Ga znate. Vi Ga ne znate, zato ste i nesrećni.

– Da, da, ja sam nesrećan – potvrdi Pjer – ali šta da radim?

– Vi ne znate Njega, gospodine moj, i zato ste vrlo nesrećni. Vi Ga ne znate, a On je ovde, On je u meni, On je u mojim rečima; On je u tebi, pa i u tom bezbožnom govoru što ga malopre ti izusti! – reče mason oštrim, potresenim glasom.

On poćuta i uzdahnu, trudeći se, očevidno, da se umiri.

– Kad Ga ne bi bilo – reče on tiho – vi i ja ne bismo govorili o njemu, gospodine. O čemu smo, o kome smo govorili? Koga reče ti da nema? – upita on odjedanput s uzbuđenom strogošću i snagom u glasu. – Ko je to Njega izmislio, ako Ga nema? Otkud se javila u tebi pretpostavka da postoji tako nepojamno biće? Zašto ste ti i sav svet pretpostavili da postoji takvo nedostižno biće, biće svemogućno, večito i beskrajno u svima svojim osobinama?... – On zastade i dugo ćutaše.

Pjer nije mogao i nije hteo da prekida to ćutanje.

– On postoji, ali Ga je teško shvatiti – poče opet mason, gledajući ne Pjeru u oči, nego preda se i prevrćući listove u knjizi svojim staračkim rukama, koje nisu mogle biti mirne od duševnog uzbuđenja. – Kad bi to bio čovek u koga bi ti sumnjao da postoji, ja bih ga doveo preda te, uzeo ga za ruku i pokazao bih ti ga. Ali kako ću ja, ništavni smrtni, pokazati svu

svemogućnost, svu večnost, svu blagost Njegovu onome ko je slep, ili onome ko zatvara oči da ne vidi, da Ga ne razume, i da ne vidi, i da ne razume svu svoju gnusobu i pokvarenost? – Tu on poćuta malo. – Ko si ti? Šta si ti? Ti misliš da si mudrac zato što si mogao izgovoriti te bogohulne reči – reče on s mračnim i prezrivim osmehom – a ti si gluplji i bezumniji od malog deteta, koje bi se, kad se igra delovima vešto načinjenog časovnika, usudilo da kaže kako, zato što ne shvata značaj toga časovnika, ne veruje ni u majstora koji ga je načinio. Teško je poznati Ga... Vekovima, počevši od praoca Adama pa do naših dana, radimo mi da bismo Ga poznali, pa smo beskrajno daleko od postizanja našeg cilja; ali u tome što Ga ne shvatamo mi vidimo samo našu slabost i njegovu veličinu...

Pjer je, sa strahom u srcu, gledao svojim sjajnim očima u lice masonu, slušao ga, nije ga prekidao, nije zapitkivao, a svom dušom je verovao što mu govori taj strani čovek. Da li je on verovao onim razumnim razlozima u govoru masonovu, ili je verovao, kao što veruju deca, intonacijama, uverenosti i iskrenosti što behu u masonovu govoru i onom drhtanju glasa što je ponekad gotovo prekidalo masona; ili onim sjajnim, staračkim očima što su ostarele u tom uverenju, ili onom spokojstvu, postojanosti i poznavanju svoga zadatka što su sijali iz sveg bića masonova i što su ga neobično jako poražavali kad pomisli na svoju zanemarenost i nepouzdanost – tek je on svom dušom želeo da veruje, i verovao je, i osećao radosno umirenje, obnovljenje i povratak u život.

– On se ne dostiže umom, nego se dostiže životom – reče mason.

– Ne razumem – reče Pjer osećajući sa strahom kako se u njemu budi sumnja. On se bojao da razlozi masonovi ne budu nejasni i slabi, bojao se da mu neće moći verovati. – Ne razumem – reče on – kako ne može um čovečji da postigne to saznanje o kome govorite.

Mason se osmehnu svojim blagim, očinskim osmehom, pa reče:

– Viša mudrost i istina to je kao najčistija tečnost koju hoćemo da primimo u sebe. Mogu li ja primiti u nečist sud tu čistu tečnost, pa suditi o njenoj čistoti? Samo unutrašnjim čišćenjem samoga sebe mogu ja dovesti do izvesne čistote onu tečnost koju primam.

– Viša mudrost nije osnovana na samom razumu, nije osnovana na onim svetskim naukama iz fizike, istorije, hemije itd., na koje se rasparčava umno znanje. Viša je mudrost jedna. Viša mudrost ima jednu nauku – nauku svega, nauku koja objašnjava sav sklop sveta i u njemu ono mesto koje čovek zauzima. Da bi čovek mogao primiti u sebe tu nauku, potrebno je da očisti i obnovi svog unutrašnjeg čoveka, i zato, pre nego što sazna, treba da veruje i da se usavršava. A da bismo postigli te ciljeve, stavljeno je u dušu našu videlo božje, koje se zove savest.

– Da, da – potvrdi Pjer.

– Pogledaj duhovnim očima svog unutrašnjeg čoveka, pa upitaj samoga sebe jesi li zadovoljan sobom. Šta si postigao upravljajući se samo razumom? Šta si ti? Vi ste mladi, vi ste bogati, vi ste pametni, obrazovani, gospodine moj. Šta ste učinili od sviju tih tekovina što su vam date? Jeste li vi zadovoljni sobom i svojim životom?

– Nisam, ja mrzim svoj život – reče Pjer mršteći se.

– Kad ga mrziš, a ti ga promeni, očisti se i, čisteći sebe, poznaćeš mudrost. Obazrite se na svoj život, gospodine moj. Kako ste ga provodili? U burnim orgijama i u razvratu, dobijajući od društva sve, a ne vraćajući mu ništa. Vi ste dobili bogatstvo. Kako ste ga upotrebili? Šta ste učinili za bližnjega svoga? Jeste li pomislili na one desetine hiljada svojih robova, jeste li im pomogli fizički i moralno? Niste. Vi ste upotrebili njihov rad da provodite raspusnički život. Eto šta ste učinili. Da li ste izabrali takvo mesto za službu na kome biste mogli biti od koristi svome bližnjemu? Ne, Vi ste u besposličenju provodili svoj život. Potom ste se oženili, gospodine, i primili na sebe odgovornost za rukovođenje mlade žene, pa šta ste učinili? Vi joj, gospodine moj, niste pomogli da pođe putem istine, nego ste je bacili na pučinu laži i nesreće. Čovek vas uvredio, a vi ste ga ubili, i vi kažete da ne znate Boga, i da mrzite svoj život. To nije nikakvo čudo, gospodine moj!

Posle tih reči mason se opet nalakti na naslon divana i zatvori oči, kao da se umorio od dugog razgovora. Pjer je gledao u to ozbiljno, nepomično, staračko, gotovo mrtvo lice, i micao nečujno usnama.

Hteo je reći: da, gadan, prazan, razvratan život, ali nije smeo prekidati ćutanje.

Mason se nakašlja promuklo, starački i zovnu slugu.

– Šta bi s konjima? – upita on, ne gledajući u Pjera.

– Doveli su najmljene – odgovori sluga. – Zar se nećete odmoriti?

– Neću, naredi nek prežu. „Pa zar će on otići i ostaviti me samog, ne rekavši sve, niti mi obećavši pomoć?“ – pomisli Pjer, pa ustade i, oborivši glavu, poče hodati po sobi, bacajući, ponekad, poglede na masona. „Da, ja nisam na to pomišljao, a vodio sam prezren, razvratan život, a nisam ga voleo niti sam to hteo“ – mislio je Pjer – „ali ovaj čovek zna istinu i, kad bi hteo, mogao bi mi je otkriti.“

Pjer je hteo a ne smede da kaže to masonu. Putnik, beše svojim veštim, staračkim rukama složio svoje stvari, pa zakopčavaše kožuščić. Kad je to posvršavao, on se obrati Bezuhovu i reče mu ravnodušno, uljudnim tonom:

– Kud izvolevate sad putovati, gospodine moj?

– Ja?... Ja u Petrograd – odgovori Pjer detinjskim, neodlučnim glasom. – Hvala vam. U svemu se slažem s vama. Nego, nemojte misliti da sam ja tako rđav, Ja bih od sveg srca želeo da budem onakav kako biste vi hteli da budem; ali nisam ni kod koga nikad našao pomoći... Uostalom, ja sam sâm, najpre, svemu kriv. Pomozite mi, naučite me i, može biti, ja ću... – Pjer ne mogade da govori dalje; on se zaguši i okrete se.

Mason je dugo ćutao, očevidno nešto premišljajući.

– Pomoć dolazi samo od Boga – reče on – ali onoliko pomoći koliko je kadar dati naš red, on će vam dati, gospodine moj. Kad odete u Petrograd, predajte ovo grofu Vilarskome. (On izvadi beležnicu i na velikom listu hartije, savijenom u četvrt, napisa nekoliko reči.) Dopustite da vam dam jedan savet. Kad dođete u prestonicu, provedite prvo vreme u samoći i posmatranju samoga sebe, i nemojte ići pređašnjim putevima u životu. Onda, želim vam, gospodine moj, srećan put i uspeh... – reče on, opazivši da je njegov sluga ušao u sobu.

Putnik je bio Josif Aleksejevič Bazdejev, kao što Pjer saznade iz knjige nadzornikove. Bazdejev beše jedan od najčuvenijih masona martinista još iz Novikovljeva vremena.

Posle njegovog odlaska Pjer dugo nije legao da spava, niti je tražio konje, nego je hodao po staničnoj sobi, misleći o svojoj poročnoj prošlosti i zamišljajući s ushićenjem svoju srećnu, besprekornu i punu vrlinâ budućnost, koja mu se činila tako laka. Njemu se činilo da je bio poročan samo zato što je nekako slučajno zaboravio kako je lepo biti pun vrlina. U duši njegovoj ne ostade ni traga od pređašnjih sumnja. On je sad čvrsto verovao u mogućnost bratstva ljudi, udruženih s ciljem da potpomažu jedan drugoga na putu vrline, i činilo mu se da je takvo bratstvo masonstvo.

III

Kad je stigao u Petrograd, Pjer nije nikom javio o svom dolasku, nikud nije izlazio i provodio je čitave dane čitajući Tomu Kempiskoga, knjigu koju mu je doneo ne zna se ko. Čitajući tu knjigu, Pjer je razumevao jedno te jedno; shvatio je što još ne beše znao, kakva je to slast verovati da se može postići savršenstvo i da može biti bratske i prave ljubavi među ljudima, koju mu je otkrio Josif Aleksejevič. Kad je prošlo nedelju dana posle njegovog dolaska, mladi poljski grof Vilarski, koga je Pjer površno poznavao iz petrogradskog velikog sveta, uđe jedno veče u njegovu sobu, onako službeno i svečano, kao što mu je ušao u sobu sekundant Dolohovljev, pa, kad zatvori vrata za sobom i uveri se da u sobi nema nikoga sem Pjera, obrati mu se:

– Došao sam k vama s nalogom i ponudom, grofe – reče mu, ne sedajući. – Ličnost koja stoji vrlo visoko u našem bratstvu zauzela se da budete primljeni u bratstvo pre roka i ponudila mi da budem vaš jemac. Ja smatram da mi je sveta dužnost da ispunim volju te osobe. Želite li vi da stupite na moje jemstvo u bratstvo slobodnih zidara?

Pjera porazi hladan i ozbiljan ton ovog čoveka, koga je on viđao na balovima gotovo uvek s ljubaznim osmehom, u društvu najdivnijih žena.

– Da, želim – reče Pjer. Vilarski klimnu glavom, pa reče:

– Još jedno pitanje, grofe, i molim vas ne kao novog masona, nego kao poštena čoveka (galant homme) da mi odgovorite sasvim iskreno: jeste li se vi odrekli svojih pređašnjih ubeđenja, verujete li vi u Boga?

Pjer se zamisli.

– Da... da, ja verujem u Boga – odgovori on.

– Onda... – poče Vilarski, ali ga Pjer prekide. – Jest, ja verujem u Boga – reče još jedanput.

– Onda, možemo ići – reče Vilarski. – Moja kola vam stoje na usluzi.

Vilarski je ćutao celim putem. Na pitanja Pjerova šta treba da radi i kako će odgovarati, rekao je samo to da će ga ispitati braća dostojnija od njega i da mu ništa više ne treba već da govori istinu.

Kad su ušli na kapiju jedne velike kuće, gde je bila smeštena loža, oni se popeše uz mračne stepenice i uđoše u osvetljeno, malo predsoblje, gde skidoše bunde bez poslužiteljske pomoći. Iz predsoblja uđoše u drugu sobu. Nekakav čovek u neobičnom odelu pojavi se na vratima. Vilarski mu iziđe na susret, reče mu nešto tiho francuski, pa priđe jednom malom ormaru, u kome Pjer ugleda neka odela kakva nikad nije video. Vilarski uze iz ormara maramu, metnu je Pjeru na oči i zaveza je natrag, bolno mu

uhvativši u čvor i kosu. Zatim ga privuče k sebi, poljubi ga, pa ga uze za ruku i povede nekud. Pjera je bolelo od uvezane kose, on se mrštio od bola i osmehivao se od nekog stida. Njegova krupna figura sa spuštenim rukama, s namrštenom i osmehnutom fizionomijom, kretala se za Vilarskim nepouzdanim, bojažljivim koracima.

Kad ga je proveo deset koraka, Vilarski stade i reče mu:

– Ma šta se dogodilo s vama, morate hrabro izdržati sve, ako ste čvrsto rešili da stupite u naše bratstvo. (Pjer klimnu glavom da hoće.) – Kad čujete kucanje na vratima, vi sebi odrešite oči – dodade Vilarski. – Želim vam hrabrosti i uspeha! – I, stisnuvši Pjeru ruku, Vilarski iziđe.

Ostavši sam, Pjer nastavi da se onako isto smeši. Dvaput je slegao ramenima, prinosio ruku marami, kao da je htede skinuti, i opet je spuštao. Pet minuta koje je proveo sa zavezanim očima učiniše mu se kao čitav sat. Ruke mu otekoše, noge počeše klecati; učini mu se da je sustao. Behu ga obuzela najzapletenija i najrazličitija osećanja. On je strahovao i od onog što će mu se desiti, a još više je strahovao da ne pokaže strah. Rad je bio da dozna šta će biti s njim, šta će mu se otkriti; ali se najviše radovao što je nastao čas da već jednom pođe onim putem preporoda i radnog, punog vrlina života, o kome je maštao otkako se našao s Josifom Aleksejevičem. Na vratima se ču jako kucanje. Pjer skide povez i pogleda oko sebe. U sobi beše crno – mračno: samo je na jednom mestu gorelo kandilo u nečem belom. Pjer priđe bliže i vide da kandilo stoji na crnom stolu, na kome beše jedna otvorena knjiga. Ta knjiga beše Jevanđelje, a ono belo u čemu je gorelo kandilo beše čovečja lobanja sa svojim rupama i zubima. Pjer pročita prve reči u Jevanđelju: „U početku beše reč i reč beše u Boga“, pa obiđe oko stola i ugleda veliki, otvoren sanduk, pun nečega. To beše mrtvački sanduk s kostima. Njega nije nimalo začudilo to što vide. Nadajući se da će ući u sasvim novi život, potpuno različit od pređašnjeg, on je očekivao sve što je neobično, još neobičnije od ovog što je video. Lobanja, mrtvački sanduk, Jevanđelje – on je to sve, činilo mu se, očekivao, očekivao je i nešto više. Gledao je oko sebe, trudeći se da probudi u sebi osećanje skrušenosti. „Bog, smrt, ljubav, bratstvo među ljudima“ – govorio je u sebi, vezujući za te reči neke zbrkane, ali radosne predstave. Vrata se otvoriše i neko uđe.

Prema slaboj svetlosti, na koju se Pjer beše već navikao, vide on da uđe neki omalen čovek.

Dolazeći, očevidno, s videla u mrak, taj čovek zastade; zatim se oprezno primače stolu i metnu na njega male ruke u kožnim rukavicama.

Na omalenom čoveku bila je bela, kožna kecelja, koja mu je pokrila prsi i jedan deo nogu, na vratu je imao neku vrstu ogrlice, a ispod ogrlice

pomaljao se visok, beo žabo, koji mu je uokviravao duguljasto lice, osvetljeno odozdo.

– Zbog čega ste došli ovamo? – upita taj čovek, okrenuvši se na onu stranu gde šušnu Pjer. – Zbog čega ste vi, koji ne verujete u istinu videla, niti vidite videla, zbog čega ste došli ovamo, šta tražite od nas? Premudrosti, vrline, prosvete?

U trenutku kad su se vrata otvorila i ušao onaj nepoznati čovek, Pjer je osetio da ga obuze strah i pobožnost, slična onoj što ga je obuzimala u detinjstvu na ispovesti: on je osetio da stoji pred čovekom savršeno tuđim po načinu života a bliskim po bratstvu među ljudima. Pjeru je u taj mah tako lupalo srce da mu je prekidalo disanje; on se primače ritoru (tako se zvao u masonstvu onaj brat što priprema tražioca za stupanje u bratstvo). Prilazeći bliže, Pjer vide da je taj ritor njegov poznanik, Smoljaninov, ali ga je vređala i misao da mu je taj čovek poznanik: taj čovek beše sad samo brat i nastavnik u vrlini. Pjer dugo nije mogao reči da kaže, pa ritor morade da ponovi svoje pitanje.

– Da, ja... ja... želim preporod – jedva izgovori Pjer.

– Dobro – reče Smoljaninov i odmah nastavi: – Znate li vi nešto o sredstvima kojima će vam naš sveti red pomoći da postignete svoj cilj?... – upita spokojno i brzo.

– Ja se... nadam... uputstvu... pomoći... u preporođavanju – reče Pjer, a glas mu je drhtao i s mukom je govorio, nešto od uzbuđenja a nešto što nije navikao da govori ruski o apstraktnim predmetima.

– Šta vi znate o franmasonstvu?

– Ja mislim da je franmasonstvo fraternite22 i jednakost ljudi sa istim plemenitim ciljevima – reče Pjer, stideći se što njegove reči ne odgovaraju svečanosti tog trenutka. – Ja mislim...

– Dobro – reče brzo ritor, očevidno potpuno zadovoljan tim odgovorom. – Jeste li vi tražili u religiji sredstva da postignete svoj cilj?

– Nisam, smatrao sam da religija nije pravična, pa nisam išao za njom – reče Pjer tako tiho da ga ritor ne ču dobro, pa ga upita šta kaže. – Bio sam ateista – odgovori Pjer.

– Vi tražite istinu da biste se u životu upravljali po njenim zakonima; dakle, vi tražite premudrost i vrlinu, je li tako? – reče ritor poćutavši jedan trenutak.

– Da, da – potvrdi Pjer.

Ritor se nakašlja, prekrsti ruke u rukavicama i poče da govori:

22 Bratstvo.

– Sad vam moram otkriti glavni cilj našeg reda – reče on – pa, ako se taj cilj podudara s vašim, onda ćete s korišću stupiti u naše bratstvo. Prvi, najglavniji cilj i uz to temelj našeg reda, na kome je on utvrđen i koji ne može oboriti nikakva ljudska sila, to je čuvanje i predavanje potomstvu jedne velike tajne... koja je došla do nas od najstarijih vekova, čak još od prvog čoveka, od koje tajne, može biti, zavisi sudbina roda čovečjeg. Ali pošto je ta tajna takva da je niko ne može znati niti se njome koristiti ako nije spremljen dugim i marljivim očišćenjem samoga sebe – to se i ne može svako nadati da će je brzo saznati. I zato mi imamo drugi cilj, koji je u tome da pripremamo svoje članove, koliko je mogućno, da popravljamo njihovo srce, da ih očišćavamo i prosvećujemo njihov razum onim sredstvima koja su nam po predanju otkrili oni muževi što su se potrudili da pronađu tu tajnu, i da ih time učinimo podobnima da je prime. Očišćavajući i popravljajući naše članove, mi se, na trećem mestu, trudimo da popravljamo i sav čovečji rod, nudeći mu u našim članovima primer pobožnosti i vrline, i time se trudimo iz sve snage da suzbijamo zlo koje vlada u svetu. Razmislite o tome, a ja ću vam opet doći – reče on i iziđe iz sobe.

– Da suzbijamo zlo koje vlada u svetu... – ponovi Pjer i iziđe mu pred oči njegova buduća radljivost na tome polju. Iziđoše mu pred oči onakvi ljudi kakav je i on bio pre dve nedelje, i on im u mislima poče govoriti poučnu nastavničku besedu. Stvoriše mu se pred očima pokvareni i nesrećni ljudi, kojima on pomaže i rečju i delom; zamisli ugnjetače od kojih on izbavlja njihove žrtve. Od ona tri cilja što ih je nabrojao ritor ovaj poslednji – popravljanje roda čovečjeg beše Pjeru naročito blizak.

Ona nekakva velika tajna koju je pomenuo ritor, iako je podsticala u njemu radoznalost, nije mu se činila tako bitna; a drugi cilj, očišćavanje i popravljanje samog sebe, slabo ga je zanimao, jer je on u tome trenutku osećao sa uživanjem da se već potpuno popravio od pređašnjih poroka i da je spreman samo na dobro.

Posle pola sata vrati se ritor da saopšti tražiocu onih sedam vrlina koje znače sedam stupnjeva hrama Solomonova i koje je dužan da gaji u sebi svaki mason. Te su vrline bile:

1. Skromnost i čuvanje tajne masonskog reda,

2. Pokornost višim činovima masonskog reda,

3. Moralnost,

4. Ljubav prema čovečanstvu,

5. Hrabrost,

6. Darežljivost i

7. Ljubav prema smrti.

– Što se tiče sedme vrline – reče ritor – gledajte da čestim pomišljanjem na smrt dođete dotle da vam se ona ne čini više strašan neprijatelj, nego prijatelj... koji oslobađa od ovog jadnog života dušu umornu od vrlih dela, da je odvede onamo gde je nagrada i mir.

„Da, to tako mora biti“ – pomisli Pjer kad ritor, posle tih reči, opet ode a njega ostavi da usamljen razmišlja. „To tako mora biti, ali ja sam još toliko slab da volim svoj život, jer mi se tek sad otkriva pomalo njegov značaj.“ A ostalih pet vrlina, koje je Pjer ređao u pameti, brojeći ih na prste, osećao je u duši svojoj: i hrabrost, i darežljivost, i moralnost, i ljubav prema čovečanstvu, a naročito pokornost, koja mu čak nije ni izgledala kao vrlina, nego kao sreća. (On se veoma radovao što će se sad izbaviti svoje samovolje pa se pokoriti onome i onima koji su znali nepobitnu istinu.) Sedmu vrlinu Pjer beše zaboravio i nikako ne mogaše da je se seti.

Treći put vrati se ritor brže i zapita Pjera da li je još postojan u svojoj nameri i da li je odlučio da se podvrgne svemu što se od njega zatraži.

– Ja sam spreman na sve – reče Pjer.

– Još treba da vam kažem – reče ritor – da naš red ne predaje svoju nauku samo rečima, nego i drugim sredstvima, koja utiču na pravog tražioca mudrosti i vrline možda jače nego samo objašnjavanje rečima. Ovaj hram mora biti da je svojim nameštajem, koji vidite, već objasnio vašem srcu, ako je ono iskreno, više nego reči; vi ćete, možda, videti i u daljem vašem primanju sličan način objašnjavanja.

Naš red ugleda se na drevna društva koja su svoju nauku kazivala i hijeroglifima. Hijeroglif – reče ritor – to je naziv kakve stvari koja nije podložna čulima a koja ima u sebi osobine slične onima što ih ima njena slika.

Pjer je znao vrlo dobro šta je hijeroglif, ali nije smeo da kaže. On je ćuteći slušao ritora i video po svemu da će odmah početi ispitivanje.

– Ako ste postojani, onda treba da pristupim vašem uvođenju – reče ritor, prilazeći bliže Pjeru. – U znak darežljivosti, molim vas da mi date sve skupocene stvari.

– Ali ja nemam ništa kod sebe – reče Pjer, jer mišljaše da traže da im da sve što ima.

– Dajte ono što je kod vas: časovnik, novac, prstenje...

Pjer brzo izvadi novčanik i časovnik i dugo ne mogaše da skine s debelog prsta venčani prsten.

Kad se to svrši, mason reče:

– U znak pokornosti, molim vas da se svučete.

Pjer skinu frak, prsnik i levu čizmu po naredbi ritorovoj. Mason mu otvori košulju na levoj strani grudi, pa se saže i podiže mu nogavicu na levoj nozi do iznad kolena. Pjer brzo htede skinuti i desnu čizmu i zasukati pantalone, da bi oslobodio tog truda nepoznatog čoveka, ali mu mason reče da to nije potrebno i dade mu papuču za levu nogu. Pjer stajaše pred bratom ritorom opuštenih ruku i rastavljenih nogu, s detinjskim osmehom stidljivosti, sumnje i izrugivanja samome sebi, koji mu se javljao na licu i preko njegove volje, i čekaše nove naredbe.

– I najzad, u znak iskrenosti, molim vas da mi kažete glavnu vašu strast – reče mason.

– Moju strast! Imao sam ih vrlo mnogo – reče Pjer.

– Onu strast što vas je najviše nagonila da se kolebate na putu vrline – reče mason.

Pjer poćuta malo, misleći.

„Vino? Halapljivost? Besposličenje? Lenost? Naprasitost? Zloba? Žene?“ – nabrajaše on u mislima svoje poroke, mereći ih i ne znajući kome će dati prvenstvo.

– Žene – odgovori Pjer tihim glasom, da se jedva ču.

Mason se ne mače i nije dugo govorio posle toga odgovora. Najzad priđe Pjeru, uze maramu sa stola i opet mu veza oči.

– Poslednji put vam kažem: obratite svu svoju pažnju na samog sebe, metnite okove na svoja čula i tražite blaženstva ne u strastima nego u svom srcu. Izvor blaženstva nije van nas, nego u nama...

Pjer beše već davno osetio u sebi onaj sveži izvor blaženstva koji sad ispunjavaše radošću i milinom njegovu dušu.

IV

Ubrzo zatim dođe u mračni hram po Pjera ne pređašnji ritor, nego jemac Vilarski, koga on poznade po glasu. Na nova pitanja o njegovoj čvrstoj nameri, Pjer odgovori. – Da, da, pristajem.

I s vedrim, detinjskim osmehom, s razgolićenim, gojaznim grudima, koračajući nesigurno i bojažljivo jednom bosom i jednom obuvenom nogom, pođe napred za mačem koji mu Vilarski beše naslonio na gole grudi. Iz sobe ga povede Vilarski preko hodnika, idući s njim čas nazad čas napred, i najzad ga dovede pred vrata lože Vilarski se nakašlja, odgovoriše mu masonskim lupkanjem čekićima, i vrata se pred njima... otvoriše. Nečiji dubok glas (Pjeru behu još jednako vezane oči) zapita ga ko je on, odakle je rodom, kad se rodio itd. Potom ga opet povedoše a ne odrešiše mu oči, i hodom mu pričahu u alegorijama o teškoćama njegovog putovalja, o svetom prijateljstvu, o prevekovnom Neimaru sveta, o hrabrosti s kojom treba da podnosi teškoće i opasnosti. Pjer je u tom putovanju opazio kako ga nazivaju čas tražiocem čas patnikom, čas potrebitim i kako uz to, različito lupkaju čekićima i špadama. A kad ga stadoše privoditi nekakvom predmetu, on opazi da nasta neka zbrka i zabuna među njegovim vođama. On ču kako se oni ljudi oko njega počeše šapatom prepirati i kako jedan od njih navaljuje da ga prevedu preko nekakvog ćilima. Posle toga, uzeše mu desnu ruku i metnuše je na nešto, pa mu zapovediše da levom rukom prisloni šestar na levu sisu i nagnaše ga da, ponavljajući reči koje je čitao drugi, izgovori zakletvu vernosti zakonima masonskog reda. Potom pogasiše sveće, zapališe špiritus, kao što oseti Pjer po mirisu, i rekoše mu da će ugledati malu svetlost. Skidoše mu povez i Pjer kao u snu ugleda, prema slaboj svetlosti špiritusovog plamena, nekoliko ljudi koji stajahu pred njim s onakvim keceljama kao i ritor i držahu špade uperene u njegove grudi. Među njima je stajao čovek u beloj okrvavljenoj košulji. Kad Pjer to vide, on pokrenu grudima napred na špade, želeći da se pozabadaju u njega. Ali se špade odmakoše i njemu odmah opet vezaše oči.

– Sad si ugledao malo videlo – reče mu nečiji glas.

Zatim opet zapališe sveće, rekoše mu da treba da vidi potpuno videlo, pa mu opet skidoše povez i više od deset glasova rekoše odjedanput:

– Sic transit gloria mundi.23

Pjer poče polako da dolazi k sebi i da razgleda sobu u kojoj je i ljude u njoj oko dugačkog stola, zastrtog crnim, sedelo je oko dvanaest ljudi, sve u

23 Tako prolazi svetska slava.

onakvom odelu kao i oni što ih je malopre video. Neke od njih poznavao je Pjer iz petrogradskog društva. Na predsedničkom mestu sedeo je nepoznat mlad čovek s naročitim krstom o vratu. Desno do njega sedeo je opat, Italijan, koga je Pjer video pre dve godine kod Ane Pavlovne. Još je tu bio jedan veoma važan velikodostojnik i jedan domaći učitelj, Švajcarac, koji je ranije bio kod Kuraginih. Svi su svečano ćutali, slušajući reči predsednikove koji držaše čekić u rukama. U zidu je gorela usečena zvezda; s jedne strane stola beše mali ćilim s različitim slikama, a s druge strane neka vrsta oltara s Jevanđeljem i lobanjom. Oko stola beše sedam velikih svećnjaka, kao u crkvama. Dvojica braće privedoše Pjera oltaru, namestiše mu noge u položaj pravog ugla i narediše mu da legne, govoreći da on to pada ničice pred vratima hrama.

– Treba, najpre, da dobije mistriju – šapnu jedan od braće.

– Ah, ostavite, molim vas! – reče drugi. Pjer ne posluša, nego zbunjenim, kratkovidim očima pogleda oko sebe i odjedanput ga obuze sumnja. „Gde sam ja? Šta ja ovo činim? Da se oni meni ne podsmevaju? Da me neće biti stid kad se ovoga setim?“ Ali je ta sumnja trajala samo jedan trenut. Pjer pogleda ozbiljna lica ljudi oko sebe, seti se svega što je već prošao i uvide da se ne može zaustaviti na polovini puta. On se zgrozi na svoju sumnju, pa, trudeći se da izazove u sebi malopređašnju milinu, pade ničice pred vrata hrama. I doista, obuze ga osećanje miline još jače nego malopre. Kad je poležao neko vreme, zapovediše mu da ustane i pripasaše mu onakvu istu belu kožnu kecelju kakve su imali i ostali, dadoše mu mistriju i troje rukavice, pa mu se tada obrati veliki majstor. Reče mu da pazi da ničim ne uprlja belinu te kecelje, koja predstavlja vrlinu i čistotu; potom mu za neobjašnjenu mistriju reče da se stara da njome čisti svoje srce od poroka i da milostivo njome popravlja srce svoga bližnjeg. Zatim mu za prve muške rukavice reče da njihovo značenje ne može znati, ali ih mora čuvati; za druge muške rukavice reče mu da ih mora navlačiti na skupovima i, najzad, za treće, ženske rukavice, reče:

– Ljubazni brate, i ove ženske rukavice vama su određene. Dajte ih onoj ženi koju budete najviše cenili. Tim darom ćete uveriti u čistotu svoga srca onu koju izaberete sebi za dostojnu zidarku – pa, poćutavši malo, dodade: – Ali pazi, ljubazni brate, da ove rukavice ne krase ruke nečiste. – Kad veliki majstor izgovori ove poslednje reči, Pjeru se učini da se predsednik zbunio. Pjer se zbuni još više, pocrvene do suza kao što deca crvene, poče se uznemireno osvrtati i nastade neugodno ćutanje.

To ćutanje prekide jedan brat, koji privede Pjera ćilimu i poče mu iz jedne knjižice čitati tumačenje svih figura naslikanih na njemu: sunca, meseca, čekića, viska, mistrije, kocke od belutka, stuba, triju prozora itd. Potom odrediše Pjeru mesto, pokazaše mu znake svoje lože, kazaše mu reč

za ulazak u nju i, naposletku, dopustiše mu da sedne. Veliki majstor poče čitati pravila. Pravila behu vrlo duga, i Pjer od radosti, uzbuđenja i stida ne beše kadar da shvati ono što su čitali. Slušao je pažljivo samo poslednje reči pravila i njih je zapamtio.

„Mi u našim hramovima“ – čitaše veliki majstor – „ne znamo druge stupnje sem onih što se nalaze među vrlinom i porokom. Čuvajte se da ne pravite kakvu razliku koja bi mogla narušiti jednakost.

Priteći bratu u pomoć, ma ko on bio, pouči zabludelog, podigni onog što pada i ne gaji nikad pakosti ili neprijateljstva prema bratu. Budi ljubazan i predusretljiv. Potpaljuj u svakom srcu plamen vrline. Deli sreću s bližnjim svojim, i neka nikad ne pomuti zavist ovu čistu nasladu.

„Opraštaj neprijatelju tvojemu, ne sveti mu se, sem samo čineći mu dobra. I kad tako ispuniš viši zakon, naći ćeš tragove drevnog veličanstva koje si izgubio“ – završi on, ustade, zagrli Pjera i poljubi ga.

Pjer je, sa suzama radosti u očima, gledao oko sebe, ne znajući šta da odgovori na čestitanja i obnavljanja poznanstva kojima ga okružiše. On nije priznavao nikakva poznanstva; on je u svim tim ljudima gledao samo braću i goreo od nestrpljenja da se s njima što pre prihvati posla.

Veliki majstor lupnu čekićem, svi posedaše na svoja mesta i jedan pročita pouku o potrebi smernosti.

Veliki majstor reče da se izvrši poslednja dužnost i onaj važni dostojanstvenik, koji je imao zvanje skupljača milostinje, zađe među braću. Pjer je želeo da zapiše u spisak milostinje sav novac koji je imao pri sebi, ali se poboja da time ne pokaže svoju oholost, pa zapisa onoliko koliko su zapisali i ostali.

Sastanak je završen, i kad se Pjer vrati kući, učini mu se da je došao s nekog dalekog putovanja, na kome je proveo desetine godina, sasvim se promenio i odučio od pređašnjeg reda i navika u životu.

V

Sutradan posle primanja u ložu, Pjer je sedeo kod kuće, čitao neku knjigu i trudio se da uhvati smisao kvadrata, čija je jedna strana predstavljala boga, druga moralni svet, treća fizički, a četvrta mešovit. Ponekad se odvajao od knjige i kvadrata, pa u svojoj uobrazilji krojio novi plan za život. Juče su mu u loži kazali da je gospodar čuo za dvoboj i da bi za njega bilo pametnije da se ukloni iz Petrograda.

Pjer beše namislio da ode na svoja južna imanja i da se tamo zanima oko svojih seljaka. On je radosno razmišljao o tom novom životu, kad iznenadno uđe u sobu knez Vasilije.

– Šta si ti, prijatelju, počinio u Moskvi? Zašto si se svadio s Ljoljom, mon cher? Ti si u zabludi – reče knez Vasilije, ulazeći u sobu. – Ja sam sve doznao, ja ti mogu reći pouzdano da je Elen nevina pred tobom kao Hristos pred Jevrejima.

Pjer htede da odgovori, ali ga on prekide.

– I zašto se nisi obratio pravo i prosto meni, kao prijatelju? Ja znam sve, sve razumem – reče on. – Ti si se ponašao onako kako dolikuje čoveku kome je draga čast; može-biti suviše si pohitao, ali o tome nećemo suditi. Samo pomisli na to u kakav ćeš položaj dovesti i nju i mene u očima čitavog društva, pa čak i dvora – dodade on tiše. – Ona živi u Moskvi, ti ovde. Pomisli, dragi moj – i on ga povuče za ruku naniže – tu je bio samo nesporazum; ja mislim da to i sam osećaš. Pošalji joj odmah po meni pismo, i ona će doći ovamo, sve će se objasniti, inače, kažem ti, možeš vrlo lako nastradati, dragi moj.

Knez Vasilije pogleda ozbiljno u Pjera.

– Ja sam doznao iz pouzdanih izvora da se udovica carica živo zainteresovala celom tom stvari. Ti znaš da je ona vrlo milostiva prema Elen.

Pjer se nekoliko puta spremao da odgovori, ali s jedne strane mu to nije davao knez Vasilije, a s druge strane beše ga strah da počne govoriti onim tonom odsudnog odbijanja i nepristajanja kojim je tvrdo rešio da odgovori svom tastu. Sem toga, padale su mu na um reči iz masonskih pravila: „Budi ljubazan i predusretljiv“. On se mrštio, crveneo, ustajao i sedao, savlađujući sebe u poslu najmučnijem za njega u životu – da kaže u oči čoveku ono što mu neće biti milo, da kaže nešto što nije ono čemu se nadao taj čovek, pa ma ko on bio. Pjer se toliko navikao da se pokorava nemarnom i samouverenom tonu kneza Vasilija, da je i sad opažao da neće biti kadar da mu odoli; ali je osećao da će od ovog što sad kaže

zavisiti sva dalja sudbina njegova: da li će poći starim, pređašnjim putem, ili ovim novim, koji su mu tako primamljivo pokazali masoni i na kome će se, kao što je tvrdo verovao, preporoditi za novi život.

– Dakle, dragi moj – reče kao šaleći se knez Vasilije – kažite meni „da“, pa ću joj ja pisati sa svoje strane, i zaklaćemo debelog junca. – Ali knez Vasilije još ne izgovori dokraja svoju šalu, a Pjer, s gnevnim licem koje podsećaše na njegova oca, ne gledajući knezu u oči, prošaputa:

– Kneže, ja vas nisam zvao da mi dolazite. Idite, molim vas, idite! – On skoči i otvori mu vrata. – Pa idite! – ponovi, ne verujući sam sebi i radujući se onoj zabuni i strahu što se pojavi na licu kneza Vasilija.

– Šta je tebi? Ti si bolestan!

– Idite! – još jedanput reče uzdrhtali glas. I knez Vasilije morade otići, ne dobivši nikakvog objašnjenja.

Posle nedelju dana Pjer se oprosti s novim prijateljima, masonima, ostavi im velike sume za milostinju i otputova na svoja dobra. Njegova nova braća dadoše mu pisma za Kijev i za Odesu, tamošnjim masonima, i obećaše da će mu pisati i upućivati ga u njegovom novom radu.

VI

Stvar Pjerova i Dolohovljeva beše zataškana i, pored sve tadašnje strogosti gospodareve prema dvobojima, ne stradaše ni protivnici, ni njihovi sekundanti. Ali se priča o dvoboju, potvrđena prekidom Pjerovim sa ženom, razglasi u društvu. Pjer, koga su gledali snishodljivo i zaštitnički dok je bio nezakoniti sin, kome su laskali i uznosili ga dok je bio najbolji mladoženja u ruskom carstvu, posle svoje ženidbe, kad se udavače i matere nisu imale čemu nadati od njega, mnogo beše izgubio u mišljenju društva, tim više što nije umeo niti je želeo da traži njegove naklonosti. Sad su samo na njega bacali krivicu za ono što se desilo i govorili da je on bezrazložno ljubomoran i da dobija onakve iste nastupe krvožednog besa kao i njegov otac. I kad se Elen, posle Pjerova odlaska, vratila u Petrograd, primili su je svi njeni poznanici ne samo predusretljivo, nego i s nekim poštovanjem prema njenoj nesreći. Kad bi se poveo razgovor o njenom mužu, ona je dobila dostojanstven izraz, koji beše, po urođenom taktu, usvojila – ma da nije shvatala njegovu važnost. Taj je izraz kazivao da se ona odlučila da snosi svoju nesreću ne tužeći se i da je njen muž krst poslan joj od boga. Knez Vasilije kazivao je svoje mišljenje otvorenije. Kad bi se poveo razgovor o Pjeru, on bi slegnuo ramenima i, pokazujući na čelo, rekao:

– Un cerveau fêlé, – je le disais toujours.24

– Ja sam unapred rekla – govorila je Ana Pavlovna o Pjeru – odmah sam onda rekla, i rekla sam ja prva (ona je prisvajala sebi prvenstvo), da je to bezuman mladić, iskvaren razvratnim idejama ovoga veka. Ja sam to kazala još onda kad su se svi ushićivali njime i kad je on tek došao sa strane, i sećate li se kako je kod mene na prijemu izgledao kao neki Marat. Pa čime se svršilo? Ja još onda nisam želela tu svadbu i prorekla sam sve što će se dogoditi.

Ana Pavlovna priređivala je u slobodne dane kod svoje kuće, kao i pre, onakve prijeme, onakve kakve je samo ona umela da priredi, prijeme na kojima se, pre svega, iskupljao la crème de la véritable bonne société et la fine fleur de l’essence intellectuelle de Pétersbourg25, kao što je ona sama govorila. Sem toga finog izbora društva, prijemi Ane Pavlovne odlikovali su se još i time što je ona svaki put na svom prijemu pružala svome društvu kakvu novu, zanimljivu ličnost i što se nigde nije tako očevidno i tačno pokazivao stepen političkog termometra na kome se nalazi dvorski legitimistički petrogradski svet kao na tim prijemima.

24 Sulud– govorio sam ja to uvek. 25 Krem istinski dobrog društva, najlepši cvet intelektualne srži petrogradskog društva.

Na izmaku 1806. godine, kad su već dobivene sve žalosne pojedinosti o tome kako je Napoleon uništio prusku vojsku kod Jene i kod Aueršteta i kako se predao najveći broj pruskih tvrđava, kad je naša vojska već ušla u Prusku i kad je počeo naš drugi rat s Napoleonom, Ana Pavlovna beše sazvala kod svoje kuće goste. La crème de la véritable bonne société behu bajna i nesrećna Elen koju je muž ostavio, Mortemart, prekrasni knez Ipolih koji je tek došao iz Beča, dvojica diplomata, tetka, jedan mladić koji je u salonu dobio prost naziv d’un homme de beausour de mérite26, jedna tek uvedena dvorska dama s majkom i nekoliko drugih neznatnijih ličnosti.

Ličnost kojom je Ana Pavlovna na tom prijemu počastila svoje goste kao novinom bio je Boris Drubecki, koji tek beše došao kao kurir iz pruske vojske i koji je bio ađutant kod jedne vrlo važne ličnosti.

Stepen političkog termometra koji se pokaza na tom prijemu beše ovakav: ma koliko se svi evropski vladaoci i vojskovođi trudili da gledaju kroz prste Bonaparti da bi meni ili uopšte nama načinili ove neprijatnosti i gorčine, naše se mišljenje o Bonaparti ne može izmeniti. Mi ćemo i dalje iskazivati o tome svoje nepretvorno mišljenje, a pruskom kralju i ostalima možemo reći samo: „Po vas gore. Tu l’a voulu, George Dandin*27 i to je sve što možemo reći.

Eto šta je pokazivao politički termometar na prijemu Ane Pavlovne. Kad je Boris, kojim je trebalo poslužiti goste, ušao u salon, gotovo sve društvo bilo je već na okupu i razgovor, kojim upravljaše Ana Pavlovna, vodio se o našim diplomatskim odnosima sa Austrijom i o nadi da će se napraviti savez s njom.

Boris u kicoškom, ađutantskom mundiru, muževan, jedar i rumen, ušao je slobodno u salon i odveden, kao što je već red, da pozdravi tetku, pa nanovo pridružen opštem krugu.

Ana Pavlovna dade mu svoju suvu ruku da je poljubi, upoznade ga s nekim ličnostima što mu behu nepoznate i za svakog mu šapatom reče kakav je.

– Le prince Hippolyte Kouraguine, – charmant jeune homme. –Monsieur Krouq, chargé d’affaires de Copenhague, – un esprit profond. – i jednostavno M-r Schittrow, – un homme de beaucoup de mérite.28 – o onome koji je nosio taj naziv.

Boris je, zahvaljujući staranju Ane Mihailovne, svome ukusu i osobinama svog uzdržljivog karaktera, uspeo za ovo vreme svoje službe da 26 Čovek mnogo zaslužan. 27 To ovde znači: Što si tražio to si našao. 28 Knez Ipolit Kuragin – divan mladić. Gospodin Krug, otpravnik poslova iz Kopenhagena –

dubok um. Gospodin Šitov – čovek mnogo zaslužan.

dođe do najboljeg položaja. Bio je ađutant kod jedne veoma važne ličnosti, nosio vrlo važan nalog u Prusku i tek se vratio otuda kao kurir. On je potpuno usvojio onu nepisanu subordinaciju koja mu se svidela u Olomucu, po kojoj zastavnik može važiti mnogo više od generala i po kojoj ne treba za napredovanje u službi ni napora u vršenju dužnosti, ni truda; ni hrabrosti, ni postojanosti, nego treba samo umeti ponašati se prema onima što nagrađuju za službu – i on se često sam čudio svome brzom napredovanju, i čudio se kako to drugi nisu mogli da shvate. I zbog tog njegovog otkrića sav način njegovog života, sve veze s pređašnjim poznanicima, svi njegovi planovi o budućnosti – izmenili su se potpuno. Nije bio bogat, ali je i poslednju svoju paru trošio na to da se obuče lepše od ostalih; on bi pre uskratio sebi mnoga zadovoljstva nego što bi se provezao u rđavom ekipažu ili se pokazao u starom mundiru na petrogradskim ulicama. Sprijateljivao se i tražio poznanstva samo među onim ljudima koji su bili viši od njega i mogli mu biti od koristi. Voleo je Petrograd a prezirao Moskvu. Sećanje na kuću Rostovih i na njegovu detinjsku ljubav prema Nataši bilo mu je neprijatno i otkako je otišao u vojsku nije nijedanput bio kod Rostovih. On je smatrao da će učiniti krupan korak u službi ako bude u salonu Ane Pavlovne, pa je sad odmah shvatio svoju ulogu i ostavio Ani Pavlovnoj da se posluži onim što je zanimljivo u njemu, a on je pažljivo posmatrao svaku ličnost i cenio kakve koristi od svake od njih može imati i može li se s njom sprijateljiti. Seo je na mesto koje su mu pokazali do lepe Elen i počeo da sluša opšti razgovor:

– „Vienne trouve les bases du traité proposé tellement inadmissibles, qu’on ne saurait y souscrire, même à la suite des succès les plus brillants, et elle met en doute les moyens qui pourraient nous les procurer. C’est mot à mot la phrase du cabinet de Vienne“29 – reći će danski charge d’affaires.

– C’est le doute qui est flatteur! – reče l’homme a l’esrrit profond30,

– Il faut distinguer entre le cabinet de Vienne et l’emrereur d’Autriche – reče Mortemart. – L’emrereur d’Autriche n’a jamais ru renser a une shose rareille, se n’est que le sabinet qui le dit.31

– Eh, mon cher vicomte – umeša se Ana Pavlovna – l’Urope (ona je izgovarala „l’Irop“ smatrajući to, odnekud, kao naročitu tananost

29 „Beč smatra da su osnove predloženog Ugovora do te mere neodržive, da se ne mogu postići

čak ni jednim nizom najsjajnijih uspeha, a on sumnja u sredstva koja bi nam ih mogla pribaviti.“ To je rečenica samog bečkog kabineta – reći će danski otpravnik poslova.

30 Laskava sumnja! – reče čovek duboka uma, fino se smešeći. 31 Treba razlikovati bečki kabinet od cara austrijskoga – reče Mortmar. Car austrijski nije

nikad mogao pomisliti tako nešto, to kaže samo bečki kabinet.

francuskog jezika, kojom se treba poslužiti kad se govori s Francuzom) ne sera jamais notre allieé sincère.32

Odmah zatim Ana Pavlovna okrete razgovor na junaštvo i postojanost pruskog kralja, da bi uvukla u razgovor i Borisa.

Boris je pažljivo slušao onog koji govori, čekajući da dođe red na njega, a uz to je nekoliko puta pogledao na svoju susetku lepoticu Elen, koja se s osmehom nekoliko puta susrela očima s mladim, lepim ađutantom.

Govoreći o stanju Pruske, Ana Pavlovna, što je bilo veoma prirodno, umoli Borisa da ispriča svoje putovanje u Glogau i u kakvom je stanju našao prusku vojsku. Boris ispriča, ne žureći, čistim i pravilnim francuskim jezikom, veoma mnogo zanimljivih pojedinosti o vojsci, o dvoru, pažljivo izbegavajući za sve vreme pričanja da kaže svoje mišljenje o faktima koja je iznosio. Boris beše za neko vreme osvojio opštu pažnju i Ana Pavlovna opazi da su svi gosti primili sa zadovoljstvom njeno čašćenje tom novinom. A najviše pažnje poklonila je Borisovu pričanju Elen. Ona ga je nekoliko puta zapitkivala za neke pojedinosti njegova putovanja i, reklo bi se, veoma je interesovalo stanje pruske vojske. Čim je svršio, ona mu se obrati sa svojim običnim osmehom.

– Il faut absolument que vous veniez me voir, – reče mu takvim tonom kao da je to bilo sasvim potrebno iz nekih razloga koje on nije mogao znati. – Mardi, entre huit et neuf heures. Vous me ferez plaisir.33 Boris obeća da će joj ispuniti želju i htede da stupi s njom u razgovor, ali ga uto Ana Pavlovna odazva, rekavši da ga tetka želi čuti.

– Znate li njenog muža? – reče mu Ana Pavlovna, zatvorivši oči i tužnim gestom pokazujući na Elen. – Ah, to je vrlo nesrećna i prekrasna žena! Ne govorite pred njom o njemu, molim vas, ne govorite. Biće joj veoma teško!

32 Eh, dragi vikonte, Evropa neće nikad biti naša iskrena saveznica. 33 Treba na svaki način da dođete k meni. U utorak između osam i devet sati. Učinićete mi

veliko zadovoljstvo.

VII

Kad su se Boris i Ana Pavlovna vratili opštoj grupi, u njoj je vodio razgovor knez Ipolit. On se naže napred na naslonjači i reče:

– Le roi de Prusse!34 – I kad to reče, zasmeja se. Svi se okretoše njemu. – Le roi de Prusse? – upita Ipolit, opet se nasmeja, pa se mirno i ozbiljno zavali opet u svoju naslonjaču. Ana Pavlovna počeka malo, pa, pošto je izgledalo da Ipolit neće nikako više da govori, ona povede razgovor o tome kako je bezbožni Bonaparta ukrao u Potsdamu špadu Fridriha Velikog.

– C’est l’épée de Frédéric le Grand, que je...35 – poče ona, ali je Ipolit prekide.

– Le roi de Prusse... – reče on, pa, čim se okretoše njemu, on se izvini i ućuta. Ana Pavlovna se namršti. Mortmar, prijatelj Ipolitov, upita ga odlučno:

– Voyons, à qui en avez-vous avec votre roi de Prusse?36

Ipolit se nasmeja tako kao da ga je stid što se smeje i reče:

– Oh! ce n’est rien, je voulais dire simplement… (Hteo je da ponovi jednu šalu koju je čuo u Beču i sve veče spremao se da je kaže.) Je voulais dire seulement, que nous avons tort de faire la guerre pour le roi de Prusse!37

Boris se oprezno osmehnu tako da se njegov osmeh mogao uzeti kao podsmeh ili kao odobravanje dosetke, prema tome kako već bude primljena. Svi se nasmejaše.

– Il est très mauvais, votre jeu de mot très spirituel, mais injuste – reče Ana Pavlovna preteći mu svojim smežuranim prstićem. – Nous ne faisons pas la guerre pour le roi de Prusse, sachez-le bien, mais pour les bons principes. Ah! le méchant prince Hippolyte!38

Celo veče razgovor nije prestajao i okretao se poglavito oko političkih novosti. Naročito ožive pri svršetku prijema, kad se počelo govoriti o odlikovanjima koja je gospodar davao.

34 Pruski kralj! 35 To je mač Fridriha Velikog koji sam... 36 Da čujemo šta hoćete da kažete s tim vašim pruskim kraljem? 37 Ne, ništa, htedoh samo reći... Htedoh samo reći da mi nemamo pravo što ratujemo za

pruskog kralja. (Igra reči, znači: za tuđ račun.) 38 Vaša igra reči je vrlo zla, vrlo duhovita, ali nepravična. Mi ne ratujemo za pruskog kralja

nego za dobra načela. Ala je pakostan ovaj knez Ipolit!

– Pa lane je NN dobio burmuticu sa slikom carevom – reći l’homme a l’esrrit profond – pa zašto i SS ne može dobiti tu nagradu?

– Je vous demande pardon, une tabatière avec le portrait de l’Empereur est une récompense, mais point une distinction; – reče diplomata – un cadeau plutôt.39

– Il y a des précédents, je vous citerai Schwarzenberg.40

– C’est impossible41 – izjavi drugi.

– Da se opkladimo. Le grand cordon, c’est différent...42

Kad se svi digoše da idu, Elen, koja je celo veče vrlo malo govorila, obrati se Borisu molbom i s ljubaznom, značajnom zapovešću da dođe k njoj u utorak.

– To mi je vrlo potrebno – reče ona smešeći se i pogleda u Anu Pavlovnu, a Ana Pavlovna potvrdi želju Eleninu onim zabrinutim osmehom koji je pratio njene reči kad govori o svojoj visokoj zaštitnici.

Izgledalo je da je Elen na tom prijemu zbog nekih reči koje je Boris rekao o pruskoj vojsci odjedanput našla za potrebno da ga vidi. Ona mu je kao obećala da će mu objasniti tu potrebu kad joj dođe u utorak.

Kad je Boris u utorak uveče došao u raskošni salon Elenin, nije dobio jasnog objašnjenja čemu je trebalo da dođe. Bilo je još gostiju. Elen je malo razgovarala s njim i samo na polasku, kad ju je poljubio u ruku, ona mu, ne smešeći se, što beše čudnovato, iznenadno šapnu:

– Venez dîner demain... le soir. Il faut que vous veniez... Venez!...43

I prilikom tog svog dolaska u Petrograd Boris postade blizak čovek u kući grofice Bezuhov.

39 Oprostićete, burmutica s likom carevim je nagrada, a nikako nije odlikovanje, više jedan

poklon. 40 Štaviše, bilo je primera, pomenuću vam Švarcenberga. 41 To nije mogućno. 42 Lenta je nešto drugo... 43 Dođite sutra na večeru... uveče. Potrebno je da dođete... Dođite.

VIII

Rat je buktao i njegova pozornica se približavala ruskim granicama. Svuda su se čule kletve na račun neprijatelja ljudskog roda Bonaparte; po selima su se skupljali narodni vojnici i regruti, a s bojnog polja dolazili su različiti glasovi, kao i uvek lažni, pa su ih zato i različito tumačili.

Život starog kneza Bolkonskog, kneza Andreje i kneginjice Marije umnogom se izmenio od 1805 godine.

Stari knez je 1806. godine postavljen za jednog od osam glavnokomandujućih narodne vojske, koji tada behu određeni po celoj Rusiji. Pored sve svoje staračke slabosti, koja se naročito opažala u ono vreme kad je verovao da mu je sin poginuo, stari knez nije smatrao da ima pravo odbiti dužnost na koju ga beše odredio sam gospodar, i njega uzbudi i osnaži taj novi posao što mu ga dadoše. On je neprestano putovao po trima poverenim mu gubernijama; pedantno je vršio svoju dužnost, bio je neštedimice strog prema svojim potčinjenima i sam lično istraživao najmanje sitnice. Kneginjica Marija nije već više slušala lekcije iz matematike kod svog oca i samo je izjutra, zajedno s dojkinjom i malim knezom Nikolajem (kako ga zvaše deda), ulazila u očev kabinet, kad je on bio kod kuće. Malecni knez Nikolaj živeo je s dojkinjom i dadiljom Savišnom u odeljenju pokojne kneginje i kneginjica Marija provodila je veliki deo dana u dečjoj sobi, zamenjujući, kako je umela, majku malome bratancu. I m-lle Bourrienne, kako je izgledalo, žarko je volela maloga i kneginjica Marija, često je, uskraćujući sebi, ustupala svojoj drugarici uživanje da miluje majušnog anđela (kao što je zvala bratanca) i da se igra s njim.

Kod crkvenog oltara u Golim Brdima bila je podignuta kapela na grobu male kneginje i u kapeli namešten mramorni spomenik, donesen iz Italije, koji predstavlja anđela raširenih krila, spremnog da odleti na nebo. Anđeo je imao malo izdignutu gornju usnu, kao da se sprema da se nasmeši, i jedanput knez Andreja i kneginjica Marija, izlazeći iz kapele, rekoše jedno drugom da ih lice toga anđela, začudo, podseća na lice pokojne kneginje. A što beše još čudnije i što knez Andreja nije kazao sestri, on je u onom izrazu koji je umetnik slučajno dao licu anđelovom čitao one iste reči blagog prekora što ih je onda pročitao na licu svoje mrtve žene: „Ah, zašto ste uradili ovo sa mnom?...“

Ubrzo posle povratka kneza Andreje, stari knez je odelio sina i dao mu Bogučarovo, veliko imanje, na četrdeset vrsta od Golih Brda. Nešto zbog teških uspomena, vezanih za Gola Brda, nešto zato što se knez Andreja nije uvek osećao kadar da snosi narav očevu, a nešto i zato što

mu je samoća bila potrebna, on ode na Bogučarovo, smesti se tamo i provođaše onde najveći deo svog vremena.

Posle austerličke bitke knez Andreja je čvrsto odlučio da nikad više ne služi u vojsci; i kad poče rat i kad svi moradoše služiti, on, da bi se oslobodio aktivne službe, primi dužnost da pod očevim starešinstvom kupi narodnu vojsku. Posle rata od 1805. godine stari knez i njegov sin kao da su izmenjali uloge. Stari knez, uzbuđen radom, nadao se samo dobru od sadašnjeg rata; knez Andreja, naprotiv, pošto nije učestvovao u ratu i pošto je u duši žalio što se rat vodi, gledao je u njemu samo zlo.

26. februara 1807. godine stari knez je otišao u okrug. Knez Andreja je ostao u Golim Brdima, kao što je većinom tu ostajao kad otac nije kod kuće. Mali Nikoluška bio je bolestan već četvrti dan.

Kočijaši koji su odvezli starog kneza vratiše se iz grada i donesoše akta i pismo knezu Andreji.

Sobar s pismima ne nađe mladog kneza u njegovom kabinetu, pa ode u odeljenje knegiljice Marije; ali ga ni tamo ne beše. Rekoše sobaru da je knez otišao u dečju sobu.

– Molim vas, vaša svetlosti, došao je Petruška s aktima – reče jedna od devojaka, pomoćnica dadiljinih, knezu Andreji koji je sedeo na dečjoj stoličici i, namršten, kapao uzdrhtalim rukama lek iz bočice u čašicu napunjenu do pola vodom.

– Šta je? – reče ljutito, pa nepažljivo mrdnu rukom i nasu iz bočice u čašicu više kapljica nego što treba. On ispljusnu iz čašice lek na pod, pa opet zatraži vode. Devojka mu dodade.

U sobi su bili detinji krevetić, dva sanduka, dve naslonjače, sto, detinji stočić i stoličica, ona na kojoj je sedeo knez Andreja. Zavese na prozorima bile su spuštene, a na stolu je gorela jedna sveća, zaklonjena ukoričenom notnom knjigom da ne pada svetlost na krevetić.

– Dragi moj – reče bratu kneginjica Marija koja je stajala kod krevetića – bolje će biti da pričekamo... posle...

– Ah, ostavi, molim te, ti sve govoriš gluposti, ti si i onako uvek čekala – pa si, eto, i dočekala – reče knez Andreja jetko, šapatom, želeći, očevidno, da pecne sestru.

– Dragi moj, bolje će biti da ga ne budimo, zaspao je – reče kneginjica molećivim tonom.

Knez Andreja ustade i, držeći čašicu, priđe na prstima krevetiću.

– Zar doista da ga ne budimo? – reče on neodlučno.

– Kako hoćeš – a doista... ja mislim... nego kako hoćeš... – reče kneginjica Marija, očevidno snebivajući se i stideći se što je njeno mišljenje osvojilo. Ona pokaza bratu devojku koja ga je šapćući zvala.

Beše druga noć kako oboje nisu zaspali čuvajući mališana koji je bio u vatri. Za ta dva dana i dve noći oni su, ne verujući svome domaćem lekaru i čekajući onoga po koga su poslali u grad, upotrebljavali sad ovaj, sad onaj lek. Izmučeni nespavanjem i uznemireni, oni su svaljivali jedno na drugo svoju nevolju, prekorevali jedno drugo i svađali se.

– Došao je Petruša s aktima od tate – prošaputa devojka. Knez Andreja iziđe.

– No, šta ima tamo! – reče jetko, pa, kad sasluša usmene naredbe očeve i uze akta i pismo od oca, vrati se opet u dečju sobu.

– Šta je? – upita knez Andreja.

– Sve onako, pričekaj, tako ti boga. Karlo Ivanič uvek govori da je san preči od svega – prošaputa s uzdahom kneginjica Marija. Knez Andreja priđe detetu i opipa ga. Dete beše u vatri.

– Idite vi bestraga s vašim Karlom Ivaničem! – On uze čašicu s nakapanim u nju kapljicama, pa opet priđe.

– Andre, ne treba! – reče kneginjica Marija. Ali se on ljutito i u isti mah patnički namršti na nju, pa se naže sa čašicom nad detetom.

– Ali ja to hoću! – reče on. – Hajde, molim te, podaj mu.

Kneginjica Marija sleže ramenima, ali poslušno uze čašicu, pozva dadilju i poče davati lek.

Dete zavriska i zagrcnu se. Knez Andreja se namršti, uhvati se za glavu, iziđe i sede u obližnjoj sobi na divan.

Pisma mu behu još u ruci. On ih mahinalno otvori i poče čitati. Stari knez pisao mu je na plavoj hartiji svojim krupnim, duguljastim rukopisom, stavljajući ponegde title44, ovo:

„Ovaj čas dobio sam po kuriru vrlo radosnu vest, ako nije laž. Benigsen je, kanda, potpuno pobedio Bonapartu pod Ajlavom. U Petrogradu svi likuju i u armiju je poslato bezbroj odlikovanja. Iako je Nemac – čestitam. Korčevski načelnik, nekakav Handrikov, ne razumem šta radi: još nisu poslani ljudi za dopunu ni provijant. Trči odmah tamo i kaži mu da ću mu glavu skinuti s ramena ako za nedelju dana ne bude sve na mestu. O prusko-ajlavskoj bici dobio sam i od Pećenjke pismo, i on je tu sudelovao – sve je istina. Kad ne smeta onaj ko ne treba da smeta, onda i Nemac potuče Bonapartu. Kažu, beži sasvim rastrojen. Gledaj pa odmah trči u Korčevu i izvrši!“

44 Znaci za skraćivanje reči u starim slovenskim rukopisnim knjigama.

Knez Andreja uzdahnu i raspečati drugi koverat. To beše pismo od Biljibina, ispisano sitno na dva tabačića. On ga savi i ne pročitavši pa opet pročita očevo pismo koje se završavalo rečima:

„Trči u Korčevu i izvrši!“

„Ne, oprostićete, sad neću poći dok se dete ne oporavi“ – pomisli on, pa priđe vratima i zaviri u dečju sobu. Kneginjica Marija stajala je jednako kod krevetića i tiho ljuškala dete.

„Nego, kakvu mi ono još neprijatnost piše?“ – prisećao se knez Andreja sadržine očeva pisma.

„Da. Naši održali pobedu nad Bonapartom upravo sada kad ja nisam u vojsci. Da, da, sve mi se ruga... pa nek im je nazdravlje!“ I on poče da čita Biljibinovo francusko pismo. Čitao ga je, a ni polovinu nije razumevao, čitao je samo zato da bi, bar za trenutak, prestao da misli o onome o čemu je mislio i suviše dugo, neprekidno i s bolom u srcu.

IX

Biljibin se sad nalazio kao diplomatski činovnik u vrhovnoj komandi u vojsci i, ma da je ceo rat opisivao na francuskom jeziku, francuskim šalama i igrama reči, ipak se, kao to samo Rus može, nije ustezao pred osuđivanjem i ismevanjem svojih. Biljibin je pisao kako ga njegova diplomatska discretion muči i kako je srećan što u knezu Andreji ima pouzdanog korespondenta pred kojim može da izlije svu žuč koja se nakupila u njemu gledajući ono što se čini u vojsci. Pismo beše staro, pisano pre prusko-ajlavske bitke:

Depuis nos grands succès d’Austerlitz, vous le savez, mon cher prince, pisao mu je Biljibin, que je ne quitte plus les quartiers généraux. Décidément j’ai pris goût à la guerre, et bien m’en a pris. Ce que j’ai vu ces trois mois est incroyable.45 Je commence ab ovo. L’ennemi du genre humain, comme vous savez, s’attaque aux Prussiens. Les Prussiens sont nos fidèles alliés, qui ne nous ont trompés que trois fois depuis trois ans. Nous prenons fait et cause pour eux. Mais il se trouve que l’»ennemi du genre humain» ne fait nulle attention à nos beaux discours, et, avec sa manière impolie et sauvage, se jette sur les Prussiens, sans leur donner le temps de finir la parade commencée, en deux tours de main les rosse à plate couture et va s’installer au palais de Potsdam.46

„J’ai le plus vif désir“, écrit le roi de Prusse à Bonaparte, „que Votre Majesté soit accueillie et traitée dans mon palais d’une manière qui lui soit agréable, et c’est avec empressement que j’ai pris à cet effet toutes les mesures que les circonstances me permettaient. Puissé-je avoir réussi!“ Les généraux prussiens se piquent de politesse envers les Français et mettent bas les armes aux premières sommations.47

45 Vi znate, dragi moj kneže, da ja posle naših velikih uspeha kod Austerlica ne ostavljam više

glavne štabove. I doista, zavoleo sam rat i to me je propisno ponelo. Ovo što sam video za ova tri meseca neverovatno je.

46 Počeću s početka. Neprijatelj roda ljudskog, kao što znate, napada Pruse. A Prusi su naši verni saveznici koji su nas samo triput prevarili za prve tri godine. Mi ih branimo. Ali se vidi da neprijatelj roda ljudskog ne obraća nikakve pažnje na naše lepe reči, pa na svoj neuljudni i divljački način udara na Pruse, ne dajući im vremena ni da dovrše započetu paradu, začas ih potuče do nogu i namešta se u dvoru u Potsdamu.

47 „Najsrdačnije želim“, piše kralj pruski Bonaparti, „da vaše veličanstvo bude dočekano i ugošćenou mom dvoru tako da mu bude prijatno, i ja sam, toga radi, uslužno preduzeo sve korake koje su mi prilike dopuštale. Želeo bih da sam uspeo!“ Pruski generali takmiče se u učtivosti prema Francuzima i na prvi njihov zahtev polažu oružje.

„Le chef de la garnison de Glogau, avec dix mille hommes, demande au roi de Prusse ce qu’il doit faire s’il est sommé de se rendre?... Tout cela est positif! Bref, espérant en imposer seulement par notre attitude militaire, il se trouve que nous voilà en guerre pour tout de bon, et, qui plus est, en guerre sur nos frontières avec et pour le roi de Prusse.

Tout est au grand complet, il ne nous manque qu’une petite chose: c’est le général en chef. Comme il s’est trouvé que les succès d’Austerlitz auraient pu être plus décisifs si le général en chef eût été moins jeune, on fait la revue des octogénaires, et, entre Prosorofsky et Kamensky, on donne la préférence au dernier. Le général nous arrive en kibik, à la manière de Souvarow, et est accueilli avec des acclamations de joie et de triomphe.

„Le 4. arrive le premier courrier de Pétersbourg. On apporte les malles dans le cabinet du maréchal, qui aime à faire tout par lui-même. On m’appelle pour aider à faire le triage des lettres et prendre celles qui nous sont destinées. Le maréchal nous regarde faire et attend les paquets qui lui sont adressés. Nous cherchons... il n’y en a point. Le maréchal devient impatient, se met lui-même à la besogne, et trouve des lettres de l’Empereur pour le comte T., pour le prince V. et autres. Alors le voilà qui se met dans une de ses colères bleues. Il jette feu et flamme contre tout le monde, s’empare des lettres, les décachète et lit celles que l’Empereur adresse à d’autres: 48

– A, tako postupaju sa mnom! Ne veruju mi! A, naređeno da motre na mene, lepo; odlazite!

48 Starešina posade u Glogau s deset hiljada ljudi pita kralja pruskog šta će raditi ako bude pozvan da se preda?... Sve je to sušta istina. Jednom reči, mi smo se nadali da ćemo samo imponovati našim vojničkim držanjem, pa iziđe da smo, eto, ozbiljno u ratu i, što je još gore, u ratu na našim granicama s pruskim kraljem i za pruskog kralja.

Sve nam je sasvim potaman, samo nam nedostaje jedna sitnica, a to je glavnokomandujući. Pošto se našlo da bi uspesi kod Austerlica mogli biti odsudniji da glavnokomandujući nije bio tako mlad, to se vrši smotra osamdesetogodišnjaka i između Prozorovskog i Kamenskog bira se ovaj poslednji. General nam dolazi u kibitki kao Suvorov, i primljen je s radosnim i svečanim usklicima.

Četvrtog dolazi prvi kurir iz Petrograda. Donese putničke torbe u kabinet maršala koji voli da radi sve sam. Zovu mene da pomognem da se odvoje pisma i uzmem ona koja su nama upućena. Maršal nas gleda kako radimo i čeka svežnjeve njemu adresovane. Tražimo – nema nijednog. Maršal postaje nestrpljiv, počinje sam da radi i nalazi careva pisma grofu T, knezu V, i drugima. Tada se on raspomami. Ospe drvlje i kamenje na ceo svet, zgrabi pisma, raspečati ih i pročita ona careva adresovana drugima:

Et il écrit le fameux ordre du jour au général Bennigsen: 49

„Ja sam ranjen, ne mogu da jašem pa, prema tome, ne mogu ni da komandujem vojskom. Vi ste doveli u Pultusk vaše odeljenje razbijeno: tu je ono na otvorenom polju, i bez drva, i bez furaži, pa mu treba pomoći, a pošto ste juče sami pisali grofu Bukshevdenu, mora se misliti na povlačenje ka našoj granici, i to izvršiti danas“.

„Od tolikog mog jahanja“, écrit-il à l’Empereur,50 „dobio sam ranu od sedla, koja mi, pored ranijih mojih zavoja sasvim smeta da jašem i da komandujem tako velikom vojskom, pa sam zbog toga predao komandu najstarijem posle mene generalu, grofu Bukshevdenu.

Poslao sam njemu sve dežurstvo i sve što uz to ide, savetovao sam im, ako ne bude hleba, da se povuku bliže u unutrašnjost Pruske, jer je ostalo hleba samo za jedan dan, a kod nekih pukova nimalo, kao što su javili divizijski komandanti Osterman i Sedmorjecki, a kod mužika je sve pojedeno; a ja ću, dok se ne izlečim, ostati u bolnici u Ostroljenci.

O broju bolesnika najponiznije podnosim izveštaj i javljam da na proleće neće biti nijednog zdravog čoveka ako vojska ostane na sadašnjem bivaku još petnaest dana.

„Pustite da ide u selo starac koji i onako gubi dobar glas što nije mogao ispuniti veliki i slavni zadatak za koji beše izabran. Čekaću ovde u bolnici najmilostivije vaše dopuštenje, kako ne bih igrao kod vojske pisarsku, a ne komandantsku ulogu.

Neće biti ni najmanje buke što se ja uklanjam iz vojske, što je jedan oslepeli otšepao iz nje. Ovakvih kao što sam ja – ima u Rusiji na hiljade.“

Le maréchal se fâche contre l’Empereur, et nous punit tous; n’est-ce pas que c’est logique?51

Voilà le premier acte. Aux suivants, l’intérêt et le ridicule vont s’accroissant comme de raison52

49 I napiše znamenitu dnevnu zapovest generalu Benigsenu: 50 Piše on caru. 51 Maršal se srdi na cara, pa kažnjava sve nas; zar to nije logično? 52 To vam je prvi čin. U ostalim činovima zanimljivost i šaljivost raste kao što valja.

Après le départ du maréchal, il se trouve que nous sommes en vue de l’ennemi, et qu’il faut livrer bataille. Bouxhevden est général en chef par droit d’ancienneté, mais le général Bennigsen n’est pas de cet avis; d’autant plus qu’il est, lui, avec son corps en vue de l’ennemi, et qu’il veut profiter de l’occasion d’une bataille, „auf eigene Hand,“ comme disent les Allemands. Il la donne. C’est la bataille de Poultousk, qui est censée avoir été une grande victoire, mais qui, à mon avis, n’en est pas une le moins du monde.

Nous autres pékins, nous avons, comme vous savez, la très vilaine habitude de décider du gain ou de la perte d’une bataille. Celui qui s’est retiré après la bataille l’a perdue, voilà ce que nous disons, et à ce titre nous avons perdu la bataille de Poultousk. Bref, nous nous retirons après la bataille, mais nous envoyons un courrier à Pétersbourg, qui porte les nouvelles d’une victoire, et le général ne cède pas le commandement en chef à Bouxhevden, espérant recevoir de Pétersbourg, en reconnaissance de sa victoire, le titre de général en chef.53

Pendant cet interrègne, nous commençons un plan de manœuvres excessivement intéressant et original. Notre but n’est pas, comme il le devrait être, d’éviter l’ennemi ou de l’attaquer, mais uniquement d’éviter le général Bouxhevden, qui, par droit d’ancienneté, serait notre chef. Nous tendons vers ce but avec tant d’énergie, que, même en passant une rivière qui n’est pas guéable, nous brûlons les ponts pour nous séparer de notre ennemi, or notre ennemi pour le moment n’est pas Bonaparte, mais Bouxhevden.54

53 Posle odlaska maršalova pokazuje se da smo prema neprijatelju i da se treba upustiti u bitku. Bukshevden je glavnokomandujući po starešinstvu, ali general Benigsen ne misli tako, tim više što je on sa svojim odeljenjem prema neprijatelju i što hoće da se koristi prilikom te da se upusti u bitku „na svoju ruku“, kao što vele Nemci. I on se upušta. To je bitka kod Pultuska koja se smatra kao velika pobeda, ali koja, po mom mišljenju, nikako nije pobeda.

Kao što znate, mi civili imamo vrlo ružnu naviku da rešavamo je li dobivena ili izgubljena neka bitka. Onaj ko se povukao posle bitke izgubio je bitku, tako mi velimo i prema tome mi smo gubili bitku kod Pultuska. Jednom reči, mi se povlačimo posle bitke, a šaljemo kurira u Petrograd koji donosi glas da smo pobedili i general Benigsen ne predaje glavnu komandu Bukshevdenu, jer se nada da će dobiti iz Petrograda, kao zahvalnost što je pobedio, titulu glavnokomandujućeg. 54 Za vreme ovog međuvlašća počinjemo veoma zanimljiv i origanalan plan manevrisanja. Naš cilj nije kao što bi trebalo da je, u tome da izbegnemo ili da napadnemo neprijatelja, nego jedino u tome da izbegnemo generala Bukshevdena, koji bi nam, po starešinstvu, bio glavnokomandujući. Mi idemo tom cilju tako energično da, prelazeći reku na kojoj nema gaza, spaljujemo čak mostove da bismo se odvojili od našeg neprijatelja, koji u ovaj mah nije Bonaparta nego Bukshevden.

Le général Bouxhevden a failli être attaqué et pris par des forces ennemies supérieures, à cause d’une de nos belles manœuvres qui nous sauvaient de lui. Bouxhevden nous poursuit... nous filons. À peine passe-t-il de notre côté de la rivière, que nous repassons de l’autre. À la fin, notre ennemi Bouxhevden nous attrape et s’attaque à nous. Les deux généraux se fâchent. Il y a même une provocation en duel de la part de Bouxhevden et une attaque d’épilepsie de la part de Bennigsen. Mais, au moment critique, le courrier, qui porte la nouvelle de notre victoire de Poultousk, nous apporte de Pétersbourg notre nomination de général en chef, et le premier ennemi, Bouxhevden, étant enfoncé, nous pouvons penser au second, à Bonaparte.55

Mais voilà-t-il pas qu’à ce moment se lève devant nous un troisième ennemi: c’est l’orthodoxe qui demande à grands cris du pain, de la viande, des „soukharyi“, du foin, – que sais-je? „Les magasins sont vides, les chemins impraticables. L’orthodoxe se met à la maraude, et d’une manière dont la dernière campagne ne peut vous donner la moindre idée. La moitié des régiments forme des troupes libres, qui parcourent la contrée, en mettant tout à feu et à sang. Les habitants sont ruinés de fond en comble, les hôpitaux regorgent de malades, et la disette est partout. Deux fois le quartier général a été attaqué par des troupes de maraudeurs, et le général en chef a été obligé lui-même de demander un bataillon pour les chasser. Dans une de ces attaques, on m’a emporté ma malle vide et ma robe de chambre. L’Empereur veut donner le droit à tous les chefs de division de fusiller les maraudeurs, mais je crains fort que cela n’oblige une moitié de l’armée de fusiller l’autre.“56

55 Generala Bukshevdena umalo nije napala i uhvatila veća vojska neprijateljska zbog jednog od naših lepih manevara koji nam ga je skinuo s vrata. Bukshevden nas goni – mi bežimo. Čim on pređe reku na našu stranu, mi prelazimo na drugu. Najzad, naš neprijatelj Bukshevden ulovi nas i napadne. Oba se generala ljute. Bukshevden, čak, izaziva na dvoboj, a Benigsena spopada padavica. Ali u kritičnom trenutku onaj kurir što je odneo glas o našoj pobedi kod Pultuska donosi nam iz Petrograda postavljenje za glavnokomandujućeg i prvi neprijatelj Bukshevden potučen je: možemo misliti o drugom, o Bonaparti. 56 Ali, gle, eto u tom trenutku javlja se pred nama treći neprijatelj, a to je pravoslavna, (Ruska vojska) koja viče tražeći hleba, mesa, dvopeka, sena – i šta ti ja znam! Magacini prazni, putevi neprohodni. Pravoslavna udara u pljačku, i to takvu o kojoj vam poslednji pohod ne može dati ni najmanjeg pojma. Polovina pukova obrazuje slobodne čete, koje jure po okolini stavljajući sve pod oganj i mač. Stanovnici su upropašćeni sasvim, bolnice prepune bolesnika, a glad vlada svuda. Pljačkaške čete nesrtale su dvaput na glavni štab i sam glavnokomandujući morao je zatražiti jedan bataljon da ih otera. Pri jednom od tih nasrtaja odneli su mi praznu putničku torbu i domaću haljinu. Car hoće da dâ pravo svima starešinama divizijskim da streljaju pljačkaše, ali se bojim jako da to ne primora jednu polovinu vojske da strelja drugu.

Knez Andreja čitao je isprva samo očima, ali ga zatim stade to što je čitao (ma da je znao koliko treba verovati Biljibinu) sve više i više zanimati. Kad je pročitao pismo dovde, on ga zgužva i baci.

Njega nije ljutilo to što je pročitao u pismu, nego ga je ljutilo to što ga uznemiruje taj tamošnji, za njega tuđ život. On zažmuri, protrlja rukom čelo, kao da hoćaše isterati iz glave svako saosećanje sa onim što je čitao, pa poče osluškivati šta se dešava u dečjoj sobi. Odjedanput mu se učini da iza vrata ču neki neobičan zvuk. Njega podiđe strah; poboja se da se nije desilo što s detetom dok je on čitao pismo.

Priđe na prstima do vrata dečje sobe i otvori ih.

U trenutku kad uđe spazi kako dadilja uplašeno sakri nešto od njega i kako kneginjice Marije nema kod krevetića.

– Prijatelju – ču on iza leđa šapat kneginjice Marije, koji mu se učini očajan. Kao što često biva posle duge nesanice i duge uznemirenosti, njega spopade bezrazložan strah: sinu mu u glavi da je dete umrlo. I sve što je video i čuo izgledalo mu je kao potvrda te njegove bojazni.

„Sve je svršeno“ – pomisli on i hladan znoj izbi mu po čelu. Pristupi zbunjeno krevetiću, uveren da će ga naći prazna i da je ono dadilja krila od njega mrtvo dete. Otkri zavese i njegove uplašene i unezverene oči zadugo ne mogahu da vide dete. Najzad ga ugleda: rumeni mali, s podignutim ručicama i nožicama, ležao je popreko u krevetiću, spustivši glavu niže jastuka i u snu mljeskao i micao usnicama i ujednačeno disao.

Knez Andreja se tako obradova ugledavši dete kao da ga je već bio izgubio. On se naže i, kao što ga je sestra naučila, oproba usnama je li dete u vatri. Nežno čelo detinje beše vlažno, on mu dodirnu rukom glavu – čak mu i kosa beše mokra: tako se jako oznojilo. Ne samo što ne beše umrlo, nego se sad videlo da je kriza prošla i da je dete ozdravilo. Knez Andreja bi u tom trenutku dokopao, stegao, pritiskivao na svoje grudi to majušno, slabačko stvorenje; ali to nije smeo da učini. Stajao je nad njim i zagledao njegovu glavicu, ručice i nožice, koje se lepo raspoznavahu pod jorganom.

Ču se neki šušanj pored njega i pojavi se neka senka ispod zavese na krevetiću. On se ne okrete, nego neprestano gledaše u lice detinje i slušaše njegovo ujednačeno disanje. Ona tamna senka beše kneginjica Marija, koja je nečujno prišla krevetiću, podigla zavesu i spustila je za sobom. Knez Andreja, i ne osvrćući se, poznade da je ona i pruži joj ruku. Ona mu stište ruku.

– Oznojio se – reče knez Andreja.

– A ja sam išla k tebi, da ti to kažem.

Dete se u snu pomače malo, osmehnu se i protrlja čelom o jastuk.

Knez Andreja pogleda u sestru. Zračne oči kneginjice Marije blistale su se neobično, pune radosnih suza koje su vrcale u njima. Ona se naže bratu i poljubi ga, zapevši malo o zavesu. Popretiše jedno drugom, postojaše još u polusenci pod zavesom, kao da neće da se rastanu od toga mesta na kome njih troje behu odvojeni od celoga sveta. Knez Andreja odmače se prvi od krevetića, zakačivši kosom za čipku na zavesi.

„Da, to je jedino što mi je sad ostalo“ – reče on sa uzdahom.

X

Ubrzo pošto je primljen u masonsko bratstvo, Pjer je, s opširnim uputstvom koje beše napisao za sebe šta treba da radi na svojim dobrima, otišao u kijevsku guberniju, gde se nalazio veliki deo njegovih seljaka.

Došavši u Kijev, Pjer pozva u glavnu kancelariju sve upravnike i objasni im šta je naumio i šta želi. Reče im kako će se odmah preduzeti mere da se seljaci sasvim oslobode od ropstva, kako seljaci dotle ne treba da se opterećuju radom, kako žene i deca ne treba da se šalju na radove, kako treba seljacima ukazivati pomoć, kako ih treba upućivati savetom a ne telesno kažnjavati, kako na svakom imanju treba podići bolnice, sirotinjske domove i škole. Neki upravnici (a tu su bili i polupismeni ekonomi) slušali su to uplašeno, pretpostavljajući da se tim govorom hoće da kaže kako mladi grof nije zadovoljan njihovom upravom i utajivanjem novca; drugi su se, pošto ih je prošao prvi strah, zabavljali Pjerovim vrskanjem i novim, dotle nečuvenim rečima; treći su jednostavno uživali da čuju kako govori gospodin; četvrti, najpametniji, a među njima i glavni upravnik, shvatili su iz tog govora kako se treba ponašati prema gospodinu pa postići svoj cilj.

Glavni upravnik izrazi potpuno slaganje s namerama Pjerovim; samo napomenu da je, sem tih reforama, preko potrebno zanimati se uopšte poslovima, koji su stajali rđavo.

Pored sveg ogromnog bogatstva grofa Bezuhova, Pjer je, otkako ga je dobio i otkako je počeo dobijati, kao što se govorilo, pet stotina hiljada rubalja dohotka na godinu, osećao da je mnogo siromašniji nego kad je dobijao svojih deset hiljada od pokojnog grofa, Uopšte uzev, njega je dovodio u zabunu ovakav budžet:

Starateljskom savetu plaćalo se oko osamdeset hiljada, od svih dobara; oko trideset hiljada išlo je na izdržavanje dobra u okolini Moskve, za kuću u Moskvi i za kneginjice; oko petnaest hiljada izdavalo se na penzije i toliko još na dobrotvorne zavode; grofici se slalo za izdržavanje sto pedeset hiljada; interesa na dugove plaćalo se oko sedamdeset hiljada; zidanje počete crkve stalo je za te dve godine oko deset hiljada; ostatak oko stotinu hiljada trošio se – ni on sam nije znao kako, i gotovo svake godine morao je da zajmi. Sem tora, pisao mu je svake godine glavni upravnik ili o paljevinama, ili o nerodici, ili o potrebi preuređenja fabrika i radionica. I tako je prvi posao koji se nametnuo Pjeru bio onaj za koji je on imao najmanje sposobnosti i sklonosti – da se zanima poslovanjem.

Pjer je svaki dan radio s glavnim upravnikom. Ali je osećao da njegovo zauzimanje ne kreće poslove ni za korak napred. Osećao je da

njegova zauzimanja bivaju nezavisno od posla, da ne prianjaju za posao, niti ga pokreću. S jedne strane, glavni upravnik iznosio je poslove u najgoroj boji i pokazivao Pjeru kako je preka potreba plaćati dugove i preduzimati nove radove s mužicima, na što Pjer nije pristajao; s druge strane, Pjer je zahtevao da se pristupi oslobođavanju mužika, a upravnik je na to isticao kako prvo treba platiti dug starateljskom savetu i kako se zbog toga ne može oslobođenje brzo izvršiti.

Upravnik nije govorio da je to sasvim nemogućno; da bi se postigao taj cilj, on je predlagao da se prodadu šume u kostromskoj guberniji, da se prodadu donje zemlje i krimsko imanje. Ali sve ove operacije vezivao je glavni upravnik s takvim spletom parnica, skidanja zabrana, potraživanja, odobravanja itd., da bi se Pjer zbunio i samo bi mu rekao: „Da, da, pa učinite tako“.

Pjer nije imao one praktične žilavosti koja bi mu dala mogućnost da se neposredno lati posla, pa zbog toga nije ni voleo posao i samo je gledao da se pred upravnikom pretvara kako ga zanima posao. A upravnik je gledao da se pretvara pred grofom kako on smatra da su ta zanimanja veoma korisna za domaćina a za njega tegobna.

U velikom gradu našli su se poznanici; nepoznati su pohitali da se upoznadu i da srdačno pozdrave borataša, najimućnijeg čoveka u guberniji, koji im je opet došao. A uz to, što se tiče one glavne slabosti, koju je Pjer priznao kad su ga primili u masonsku ložu, iskušenja su bila tako jaka da se nije mogao uzdržati od njih. Opet je Pjer provodio čitave dane, nedelje i mesece onako isto kao i u Petrogradu, zabrinut i zauzet sedeljkama, ručkovima, doručcima i balovima, i nije imao kad da dođe k sebi. Mesto novog života koji je Pjer mislio da počne, on je provodio jednako onaj isti pređašnji život, samo u drugim prilikama.

Pjer je uviđao da od ona tri masonska zadatka ne ispunjava onaj koji svakom masonu nalaže da bude ugled moralnog života, da od onih sedam vrlina nema nikako u sebi dve: moralnost i ljubav prema smrti.

Ali se tešio time što vrši drugi zadatak – popravlja rod ljudski, i što ima ostale vrline, ljubav prema bližnjemu a naročito darežljivost.

U proleće 1807. godine Pjer naumi da se vrati u Petrograd. On je hteo da usput obiđe sva svoja dobra i da se lično uveri šta je urađeno od onoga što je naredio i u kakvom se stanju nalazi sad onaj narod koji mu je Bog poverio i kome je on hteo da učini dobro.

Glavni upravnik, koji je sve zamisli mladog grofa smatrao gotovo kao bezumne i štetne za sebe, za njega, za seljake – popuštao je. Tvrdeći i dalje kako je oslobođenje mužika stvar nemogućna, on je naredio da se do dolaska gospodinova izgrade na svima imanjima velike zgrade za škole, bolnice i sirotinjske domove; za dolazak gospodinov svuda je spremao

dočeke ne sjajne i svečane, koji se, kao što je znao, neće svideti Pjeru, nego pobožne i zahvalne, s ikonama i sa hlebom i solju, upravo onakve kakvi će, kao što je znao gospodina, morati da utiču na njega i da ga prevare.

Južno proleće, ugodno, brzo putovanje u fijakeru i samoća na putu behu razdragali Pjera. Imanja, na koja još nije dolazio, behu sva jedno od drugog lešpa; narod se svuda pokazivao da mu je dobro i da je ganut i zahvalan na učinjenim dobročinstvima. Svuda behu dočeci, koji iako su zbunjivali Pjera, izazivahu radost u dubini njegove duše. Na jednom mestu podneše mu mužici so i hleb i ikonu Petra i Pavla i umoliše da im dopusti da u slavu njegovog imendana sv. Petra i Pavla, a u znak ljubavi i zahvalnosti za učinjena dobročinstva, načine o svom trošku novi oltar u crkvi. Na drugom mestu dočekaše ga žene s decom na sisi i zahvališe mu što ih je izbavio od teških radova. Na trećem imanju dočeka ih sveštenik s krstom, okružen decom koju je po grofovoj milosti učio knjizi i veri. Na svim imanjima video je Pjer svojim očima kako se sve po jednom planu zidaju ili su već sazidane kamene zgrade za bolnice, škole i sirotinjske domove, koje su morale da budu uskoro otvorene. Svuda je Pjer video izveštaje svojih upravnika o kuluku koji beše sad manji nego ranije i slušao za to dirljive zahvalnosti deputacija seljaka u plavim kaftanima.

Pjer nije znao samo to da je onde gde su mu podneli so i hleb i tražili odobrenje da načine oltar Petru i Pavlu bilo trgovačko selo i panađur o Petrovudne, da oltar već odavno grade bogati mužici iz sela, isti oni što su izišli pred njega, a da je devet desetina mužika u tom selu u najvećoj nemaštini.

On nije znao da su žene s decom na sisi, koje se po njegovoj naredbi nisu više slale na kuluk, vršile zbog toga kod svoje kuće još teže poslove. On nije znao da je onaj sveštenik koji ga je dočekao s krstom opterećivao mužike svojim nametima i da su mu oni đaci oko njega predavani s plačem i da su ih roditelji otkupljivali velikim sumama. On nije znao da one kamene i sve po planu zgrade zidaju njegovi radnici i da se tako uvećao kuluk koji je smanjen samo na hartiji. On nije znao da se onde gde mu je upravnik pokazivao u knjizi kako je njegovom voljom smanjen obrok za jednu trećinu popeo za polovinu kuluk. I zato je Pjer bio ushićen svojim putovanjem po imanjima i potpuno se vratio u ono filantropsko raspoloženje u kome beše otišao iz Petrograda, i pisao je oduševljena pisma svome bratu nastavniku, kako je zvao velikog majstora.

„Kako je to lako, kako malo truda treba da čovek učini tako mnogo dobra“ – mislio je on – „a kako se mi malo o tome brinemo!“

Bio je srećan što mu se izriče zahvalnost, ali se stideo primajući je. Ta zahvalnost podsećala ga je koliko bi još više bio kadar da učini za te proste, dobre ljude.

Glavni upravnik, veoma glup a lukav čovek, potpuno je razumeo pametnog i naivnog grofa i, igrajući se njim kao igračkom, video kako su uticali na Pjera spremljeni dočeci, pa mu se odlučnije obratio s razlozima kako nije mogućno i, što je glavno, nije potrebno oslobađati seljake, koji su i onako bili sasvim srećni.

Pjer se potajno u duši svojoj slagao s upravnikom u tome da je teško zamisliti srećnije ljude i da ih bogzna šta čeka u slobodi; ali je Pjer, iako preko volje, ostao pri onom što je smatrao da je pravično.

Upravnik mu je obećavao da će upotrebiti svu svoju snagu da izvrši volju grofovu, jer je dobro znao da grof nikad neće moći ne samo da ga kontroliše jesu li upotrebljene sve mere da se prodadu šume i imanja i je li isplaćeno starateljskom savetu, nego, svakako, neće nikad zapitati niti će doznati kako sagrađene zgrade stoje prazne i kako seljaci daju i dalje u radu i u novcu sve ono što daju i kod ostalih, to jest sve što mogu dati.

XI

Vraćajući se u najlepšem raspoloženju sa svog južnog putovanja, Pjer je ostvario svoju davnašnju nameru da svrati svome prijatelju Bolkonskom, koga nije video dve godine.

Bogučarovo je ležalo u nimalo lepoj, ravnoj okolini, pokrivenoj njivama i isečenom i neisečenom jelovom i brezovom šumom. Spahijski dvorac nalazio se nakraj sela, koje se pružalo pravo pored druma, iza ponovo iskopanog i napunjenog vodom ribnjaka, s obalom po kojoj još ne beše izrasla trava, a usred mlade šume, u kojoj beše i nekoliko veliknh borova. U spahijski dvorac računalo se gumno, zgrade u dvorištu, konjušnice, kupatila i velika kamena kuća s polukružnim frontom koji se još gradio. Oko kuće beše zasađen mlad voćnjak. Ograde i kapije behu jake i nove; pod stajom su stajala dva požarna šmrka i bure obojeno zelenom bojom; putovi behu pravi, mostovi jaki, s ogradom. Na svemu se videlo obeležje tačnosti i dobrog gazdovanja. Kad Pjer naiđe na poslužitelje i upita gde stanuje knez, oni mu pokazaše malu, novu zgradicu, baš nakraj ribnjaka. Stari čuvar kneza Andreje, Anton, prihvati Pjera iz fijakera, reče mu da je knez kod kuće i uvede ga u čisto, malo predsoblje.

Pjera iznenadi skromnost ove majušne, ma da i čiste kućice posle onog sjajnog gospodstva u kome je poslednji put video svog prijatelja u Petrogradu. On brzo uđe u malu, neokrečenu dvoranu, koja je još mirisala na borovinu i htede da pođe dalje, ali Anton potrča na prstima napred i kucnu na vrata.

– Šta je? – ču se iznutra oštar, neprijatan glas.

– Gost – odgovori Anton.

– Zamoli ga nek pričeka – i ču se kako se odmače stolica.

Pjer brzo pođe vratima i susrete se s namrštenim, postarelim knezom Andrejom, koji iziđe pred njega. Pjer ga zagrli i, skinuvši naočare, poljubi ga u obraze i pogleda ga izbliza.

– Nisam se nadao, veoma mi je milo – reče knez Andreja.

Pjer nije ništa govorio; on je začuđeno i ne skidajući očiju gledao u svoga prijatelja. Njega beše zaprepastila promena na knezu Andreji. Reči kneza Andreje behu ljubazne, na usnama i na licu video se osmeh, ali mu pogled beše mutan, mrtav i on mu, ma da je to, očevidno, želeo, ne mogaše dati one radosne i vesele vedrine. Ne što je njegov prijatelj smršao, pobledeo i ogrubeo, nego taj pogled i ona bora na čelu što pokazuju da je

dugo i naporno mislio samo o nečem jednom, poražavahu i otuđivahu Pjera, dok se nije naviknuo na njih.

Razgovor se zadugo nije mogao početi, kao što to uvek biva prilikom viđenja posle dugog rastanka; pitali su i odgovarali kratko i za one stvari za koje su znali da je trebalo govoriti dugo. Najzad, razgovor se poče pomalo zaustavljati na onom što je malopre ukratko rečeno, na pitanjima o prošlom životu, o planovima za budućnost, o Pjerovom putovanju, o njegovom radu, o ratu itd. Ona usredsređenost i ubijenost koju Pjer beše opazio u pogledu kneza Andreje sad se ogledala još jače u smešku s kojim je slušao Pjera, naročito kad je Pjer počeo radosno i oduševljeno da govori o prošlosti i o budućnosti. Izgledalo je kao da je knez Andreja želeo, ali nije mogao da sudeluje u onome što on govori. Pjer poče osećati da pred knezom Andrejom ne treba pokazivati ni zanos, ni snove, ni nadu u sreću i u dobro. Njega bi stid da kaže sve svoje nove, masonske misli, naročito obnovljene i probuđene u njemu njegovim poslednjim putovanjem.

On se uzdržavao, nije smeo da se pokaže naivan; uz to ga je vukla neodoljiva želja da što brže pokaže svome prijatelju kako je on sad sasvim drugi, bolji Pjer nego onaj što je bio u Petrogradu.

– Ja vam ne mogu reći kako sam mnogo preživeo za ovo vreme – reče on. – Ne bih sam sebe poznao.

– Da, mnogo, mnogo smo se izmenili odonda – reče knez Andreja.

– A vi? – upita ga Pjer. – Kakvi su vaši planovi?

– Planovi? – ponovi ironično knez Andreja. – Moji planovi? – ponovi opet, kao čudeći se značenju te reči. – Pa eto, vidiš, spremam se, hoću do godine da se sasvim preselim...

Pjer se beše ćuteći i pažljivo zagledao u ostarelo lice Andrejino.

– Ne, ja pitam... – reče Pjer, ali ga knez Andreja prekide:

– A šta da razgovaramo o meni... pričaj, ispričaj svoje putovanje i šta si počinio tamo na svojim imanjima.

Pjer poče da priča šta je uradio na svojim imanjima, trudeći se da što može više sakrije svoje učešće u popravkama koje je izvršio. Knez Andreja je nekoliko puta unapred dobacio Pjeru ono što priča, kao da mu je to sve što je Pjer uradio bila odavno poznata istorija, i ne samo da ga nije pažljivo slušao, nego se kao stideo što Pjer to priča.

Pjeru bi neugodno i čak teško u društvu svoga prijatelja. On ućuta.

– I eto vidiš, dušo moja – reče knez Andreja, kome, očevidno, beše takođe teško i nelagodno s gostom – ja sam ovde kao na bivaku, a došao sam samo da vidim. Danas idem opet sestri. Upoznaću te s njom. Ali ti se,

čini mi se, poznaješ s njom – reče on, očevidno da zabavi gosta, s kojim sad nije osećao ništa zajedničko.

– Poći ćemo posle ručka. A sad, hoćeš li da razgledaš moje zgrade? – Oni iziđoše i prošetaše se do ručka, razgovarajući o političkim novostima i zajedničkim poznanicima, kao ljudi koji su slabo bliski jedan drugom. Knez Andreja je počeo da govori malo življe i s većim interesovanjem samo o uređivanju svoje nove kuće i o građevini, pa i tada, odjedanput, zastade usred razgovora, upravo kad behu na skelama i kad poče da opisuje Pjeru kakav će biti raspored u kući. – Uostalom, tu nema ništa zanimljivo – reče on. – Hajde da ručamo, pa ćemo na put. – Za ručkom se povede razgovor o Pjerovoj ženidbi.

– Ja sam se veoma začudio kad sam to čuo – reče knez Andreja.

Pjer pocrvene onako kao što je uvek crveneo kad se to spomene i brzo reče:

– Ja ću vam jedanput ispričati kako se to sve dogodilo. Ali vi znate da je to sve svršeno, i to zauvek.

– Zauvek? – reče knez Andreja. – Zauvek ništa ne biva.

– Ali vi znate kako se to sve svršilo? Jeste li čuli za dvoboj?

– Da, i kroz to si prošao.

– I jedino zahvaljujem bogu što nisam ubio onog čoveka – reče Pjer.

– A zašto ne? – reče knez Andreja. – Ubiti zlo pseto čak je vrlo dobro.

– Ne, ubiti čoveka nije dobro, nije pravo...

– A zašto nije pravo? – ponovi knez Andreja. – Nije dato ljudima da sude šta je pravo i šta nije pravo. Ljudi su večito grešili i grešiće, i to najviše u tome šta smatraju da je pravo a šta nepravo.

– Nepravo je ono što je zlo za drugog čoveka – reče Pjer, zadovoljan što knez Andreja, prvi put otkako je on došao, ožive i poče govoriti, i hoćaše da mu kaže sve ono što ga je načinilo takvim kakav je sad.

– A ko je tebi kazao šta je to zlo za drugog čoveka? – upita ga knez Andreja.

– Zlo? Zlo? – reče Pjer. – Pa mi svi znamo šta je zlo za nas.

– Da, znamo, ali ono zlo koje znam da je za mene zlo, ne mogu da učinim drugom čoveku – reče knez Andreja, zagrevajući se sve više i više i, očevidno, želeći da kaže Pjeru svoj novi pogled na stvari.

Govorio je francuski. – Je ne connais que deux maux bien réels, le remords et la maladie; il n’y a de bien que l’absence de ces maux: 57 Da

57 Ja znam u životu samo dva istinska zla: to je griža savesti i bolest. Dobro je samo kad nema

zala.

živim za sebe, izbegavajući samo ta dva zla: eto to je sad sva moja mudrost.

– A ljubav prema bližnjemu, a samopožrtvovanje? – poče da govori Pjer. – Ne, ja ne mogu s vama da se složim! Živeti samo tako da čovek ne čini zla, da se ne kaje, to je malo. Ja sam živeo tako, živeo sam za sebe i upropastio sam svoj život. I tek sad, kad živim, bar se trudim (popravi se Pjer iz skromnosti) da živim za druge, tek sam sad shvatio šta je sreća u životu. Ne, ja se s vama ne slažem, a ni vi ne mislite tako kako govorite. – Knez Andreja je ćuteći gledao u Pjera i smeškao se podrugljivo.

– Eto, videćeš se s mojom sestrom, kneginjicom Marijom. S njom ćeš se složiti – reče on. – Može-biti, imaš pravo što se tebe tiče – nastavi pošto je malo poćutao; – ali svaki čovek živi na svoj način; ti si živeo za sebe i veliš kako time umalo nisi upropastio svoj život, i kako si poznao šta je sreća tek kad si počeo živeti za druge. A ja sam iskusio nešto suprotno. Ja sam živeo za slavu. A šta je slava? Pa opet ljubav prema drugima, želja da učiniš nešto za njih, želja da te pohvale. Dakle, ja sam živeo za druge i ne da nisam umalo, nego sam sasvim upropastio svoj život. A postao sam spokojniji otkako živim samo za sebe.

– A kako će čovek živeti samo za sebe? – upita Pjer padajući u vatru. – A sin, a sestra, a otac?

– Pa i to sam sve onaj isti ja, a nisu drugi – reče knez Andreja. – A drugi, taj bližnji, le prochain, kao što ga zovete ti i kneginjica Marija, to je glavni izvor zablude i zla. Le prochain – to su oni tvoji kijevski mužici, kojima hoćeš da učiniš dobro.

I on pogleda u Pjera podrugljivo – izazivačkim pogledom. Videlo se da ga izaziva.

– Vi se šalite – nastavi Pjer, zagrevajući se sve više i više. – Kakva zabluda i zlo može biti u tome što sam ja želeo (ispunio sam vrlo malo i loše), ali želeći da učinim dobro, jesam li i učinio bar štogod? Kakvo može biti zlo što će se oni jadni ljudi, naši mužici, ljudi ovakvi kao i mi, koji odrastaju i umiru bez drugog pojma o bogu i o istini sem obreda i nerazumljive molitve, poučiti da veruju u bolji život, nagradu, platu, utehu? Pa kakvo je zlo i zabluda u tome što ću ja dati lekara i bolnicu onim ljudima koji umiru od bolesti bez pomoći, kad im je vrlo lako pomoći materijalno, i što ću dati sklonište starcu? I zar to nije osetno i nesumnjivo dobro kad ja dam odmora i dokolice mužiku i ženi s malim detetom, koji nemaju odmora ni danju ni noću?... – govorio je Pjer brzo i već šapćući. – I ja sam to učinio, makar i slabo, makar i malo, ali sam nešto učinio i vi me ne samo nećete razuveriti da ovo što sam učinio nije dobro, nego me nećete razuveriti da i vi sami niste tako mislili. A što je

glavno – nastavi Pjer – ja znam to, i znam pouzdano, da je uživanje činiti to dobro, i da je to jedina istinska sreća u životu.

– Da, ako se tako postavi pitanje, onda je to druga stvar – reče knez Andreja. – Ja zidam kuću, sadim voćnjak, a ti gradiš bolnice. I jedno i drugo može poslužiti da čovek provede vreme. Ali šta je pravo, šta dobro – ostavi neka sudi onaj koji sve zna, a ne mi. Nego, ti hoćeš da se prepireš – dodade on – pa hajde da se prepiremo. – Oni ustadoše iza stola i sedoše na glavne stepenice koje su zamenjivale balkon.

– Pa hajde da se prepiremo – reče knez Andreja. – Ti kažeš škole – nastavi on, brojeći na prste – pouke i tako dalje, to jest hoćeš ovoga (i on pokaza na mužika koji prođe pored njih i skide kapu) da izvedeš iz njegovog životinjskog stanja i da mu pružiš moralne potrebe, a meni se čini da je jedina mogućna sreća – sreća životinjska, a ti hoćeš da ga lišiš te sreće. Ja mu zavidim, a ti hoćeš da ga načiniš da bude kao ja, a ne daš mu moje imanje. Zatim kažeš: da mu se olakša rad. A ja, opet, mislim da je njemu fizički rad takva ista potreba i takav isti uslov za njegov život kao meni i tebi umni rad. Ti ne možeš da ne misliš. Ja legnem posle dva sata da spavam, dođu mi misli i ne mogu da zaspim, prevrćem se i ne zaspim do ujutru zato što mislim i što ne mogu da ne mislim, kao što on ne može da ne ore, da ne kosi; inaće će otići u krčmu, ili će se razboleti. Kao što ja neću podneti njegov strašni fizički napor i umreću za nedelju dana, tako on neće podneti moje fizičko besposličenje, odebljaće i umreti. Treće – šta si ono još rekao?

Knez Andreja savi treći prst.

– A, da, bolnice, lekovi. Udari ga kaplja, umire, a ti mu pustiš krv, izlečiš ga. I on će ići deset godina kao bogalj, biti svima na teretu. Mnogo je mirnije i prostije da umre. Rodiće se drugi, i onako ih je mnogo. Bar da ti je žao što gubiš jednog radnika više – kao što ga ja gledam – nego ti hoćeš da ga lečiš iz ljubavi prema njemu. Ali njemu to ne treba. Pa onda, kakvo je i to uobraženje da je medicina nekoga i nekad izlečila! Da ubija – to može! – reče on, pa se ljutito namršti i okrete od Pjera.

Knez Andreja je kazivao svoje misli tako jasno i razgovetno da se videlo da je mislio o tome više puta, a govorio je s voljom i brzo, kao čovek koji nije dugo govorio. Pogled mu je bivao utoliko življi, ukoliko je njegovo suđenje bilo očajnije.

– Uh, to je užasno, užasno! – reče Pjer. – Ja samo ne razumem kako može čovek da živi s takvim mislima. I meni su dolazili takvi trenuci, bilo je to nedavno, u Moskvi i putem, pa klonem toliko da ne marim za život, sve mi je gadno – najviše ja sam. Tada ne jedem, ne umivam se... a kako je vama?

– Zašto da se ne umivaš, to nije čisto – reče knez Andreja; – naprotiv, treba gledati da nam život bude što je mogućno prijatniji. Ja sam živ i za to nisam kriv, dakle treba što bolje poživeti do smrti, ne smetajući nikome.

– Ali šta će vas s takvim mislima podsticati da živite? Kako će čovek sedeti ne mičući se, ništa ne preduzimajući...

– Život i onako ne da čoveku mira. Ja bih voleo da ništa ne radim, ali, eto, s jedne strane, ovdašnje plemstvo me počastvovalo izborom za svog predstavnika: jedva sam se toga otresao. Oni nisu mogli shvatiti kako u meni nema ono što je potrebno, nema one poznate dobroćudne i brižljive trivijalnosti, koja je za to potrebna. Pa onda, evo ova kuća, koju je trebalo sagraditi da bih imao svoj kutak, gde bih mogao da budem miran. Sad narodna vojska.

– Zašto ne služite u vojsci?

– Posle Austerlica! – reče mračno knez Andreja. – Ne, hvala lepo, ja sam se zarekao da neću služiti u ruskoj aktivnoj vojsci. I neću, pa da Bonaparta stoji tu, kod Smolenska, i da preti Golim Brdima, ni tada ne bih služio u ruskoj vojsci... Dakle, kao što ti rekoh – nastavi knez Andreja, umirujući se – sad se kupi narodna vojska, otac je glavnokomandujući trećeg okruga i jedini je način da se izbavim službe – da budem kod njega.

– Dakle, služite?

– Služim. – On poćuta malo.

– A zašto vi služite?

– Pa evo zašto. Moj je otac jedan od najviđenijih ljudi svoga doba. Ali on stari, i nije, da kažem, bezdušan, nego je suviše žive naravi. Strahovit je zbog svoje navike na neograničenu vlast, i sad zbog ove vlasti, koju mu je dao gospodar kao glavnokomandujućem nad narodnom vojskom. Da sam pre dve nedelje zadocnio dva sata, on bi obesio protokolistu u Juhnovu – reče knez Andreja s osmehom; – dakle, služim zato što sem mene niko ne može uticati na oca, i što ću ga ja ponekad spasti da ne učini ono zbog čega bi se, posle, kajao.

– A, eto vidite!

– Da, mais se n’est ras somme vous l’entendez58 – nastavi knez Andreja. – Ja nisam želeo niti želim ni najmanje dobra tom gadnom protokolisti koji je ukrao neke čizme od narodnih vojnika; ja bih bio, čak, vrlo zadovoljan da ga vidim obešena, ali mi je žao oca, to jest, opet sebe.

58 Ali to nije ono što vi mislite.

Knez Andreja zagrevao se sve više i više. Oči mu grozničavo zasijaše kad poče dokazivati Pjeru kako njegov postupak nije nikad potekao otuda što on želi dobra bližnjem.

– Dakle, ti hoćeš, eto, da oslobodiš seljake – nastavi on. – To je vrlo dobro; ali nije za tebe (ti nisi, mislim, nikog istukao niti poslao u Sibir), a još manje za seljake. Ako ih tuku, batinaju, šalju u Sibir, ja mislim da im od toga nije nimalo gore. On će u Sibiru živeti onako isto kao marvinče, a masnice na njemu zarašće i biće onako isto srećan kao što je i pre bio. Nego, oslobođenje je potrebno zbog onih ljudi koji propadaju moralno, koji natovare na sebe kajanje, koji ugušuju to kajanje i koji ogrube zbog toga što imaju mogućnosti da kazne i pravog i krivog. Eto koga ja žalim i zbog koga bih želeo da oslobodim seljake. Ti, može-biti, nisi video, ali ja sam video kako dobri ljudi, vaspitani u tim tradicijama neograničene vlasti, kad zađu u godine postanu razdražljiviji, postanu zli, grubi i kako to vide i sami, a ne mogu da se uzdrže i bivaju sve nesrećniji i nesrećniji.

Knez Andreja je govorio to s takvom toplinom da Pjer i nehotice pomisli da je Andreja došao na te misli zbog svog oca. On mu ništa ne odgovori.

– Dakle, eto koga mi je žao. Žao mi je čovečjeg dostojanstva, mirne savesti i čistote, a ne njihovih leđa i čela, što će, ma koliko ih batinao i ma koliko deljao, biti opet ista ona leđa i čela.

– Ne, ne, i po hiljadu puta ne! Ja se nikad ne mogu složiti s vama – reče Pjer.

XII

Knez Andreja i Pjer sedoše pred veče u kola i pođoše u Gola Brda. Knez Andreja je ponekad prekidao ćutanje pogledajući u Pjera i, po njego vom govoru, videlo se da je dobre volje.

On mu je pokazivao njive i govorio mu o napretku u svome gazdinstvu.

Pjer je mračno ćutao, odgovarao kratko i izgledalo je da se zaneo u svoje misli.

Pjer je mislio kako je knez Andreja nesrećan, kako je u zabludi, kako ne poznaje pravu svetlost i kako je njemu dužnost da mu pritekne u pomoć, da ga prosveti i podigne. Ali čim bi Pjer smislio kako će i šta će reći, odmah bi osetio da će knez Andreja jednom reči, jednim argumentom oboriti čitavo njegovo učenje, pa nije smeo da počne, bojao se da svoju omiljenu svetinju ne izloži mogućnosti da bude ismejana.

– Ama, zašto vi mislite – poče odjedanput Pjer oborivši glavu i izgledaše kao bik kad hoće da bode – zašto vi tako mislite? Ne treba da mislite tako.

– O čemu to ja mislim? – upita knez Andreja začuđeno.

– O životu, o zadatku čovekovom. To ne treba da bude. I ja sam tako mislio, pa znate šta me je spaslo? Masonstvo. Nemojte se smejati. Masonstvo nije religiozna, nije obredna sekta, kao što sam i ja mislio, nego najbolji, jedinstveni izraz najboljih, večnih strana čovečanstva. – I on poče izlagati knezu Andreji šta je masonstvo, onako kako ga je on razumeo.

Govorio je da je masonstvo nauka hrišćanska, koja se oslobodila od državnih i religioznih okova; nauka o jednakosti, bratstvu i ljubavi.

– Samo naše sveto bratstvo ima istinskor značenja u životu; sve je ostalo san – reče Pjer. – Vi ćete razumeti, prijatelju, da je sve što je van toga saveza puno laži i nepravde, i ja se slažem s vama u tome da pametnom i dobrom čoveku ne ostaje ništa drugo već da tako, kao vi, provodi svoj vek, trudeći se samo da ne smeta drugima. Ali primite naša osnovna uverenja, stupite u naše bratstvo, dajte nam sebe, dopustite da vas upućuju, pa ćete odmah osetiti, kao što sam i ja osetio, da ste jedan deo onog ogromnog, nevidljivog lanca čiji se početak krije na nebesima – govorio je Pjer.

Knez Andreja je slušao Pjera ćuteći i gledajući preda se. Nekoliko puta pitao je Pjera da mu ponovi reči koje nije dobro čuo od kolskog tutnja. Pjer je, po osobitom sjaju u očima kneza Andreje i po njegovom

ćutanju, video da njegove reči nisu uzaludne, da ga knez Andreja neće prekinuti i da se neće podsmehnuti njegovim rečima.

Stigoše do razlivene reke, koju su morali preći na skeli. Dok su smeštali kola i konje, oni uđoše na skelu.

Knez Andreja je, nalaktivši se na ogradu, ćuteći gledao razlivenu vodu koja se blistala prema suncu na zalasku.

– Pa, šta mislite o tome? – upita Pjer. – Što ćutite?

– Šta mislim? Slušam te. Sve je to tako – reče knez Andreja. – Ali ti veliš: stupi u naše bratstvo, pa ćemo ti pokazati cilj života i zadatak. čovekov, i zakone što vladaju svetom. A ko smo mi? Ljudi. Pa otkud vi sve znate? Zašto ja jedan ne vidim ono što vi vidite? Vi vidite na zemlji carstvo dobra i istine, a ja ga ne vidim.

Pjer ga prekide.

– Verujete li vi u budući život? – upita on.

– U budući život? – ponovi knez Andreja, ali mu Pjer ne dade vremena da odgovori, nego primi to ponavljanje kao odricanje, tim više što je poznavao pređašnja ateistička uverenja kneza Andreje.

– Vi kažete da ne vidite carstvo dobra i istine na zemlji. Ni ja ga nisam bio video i ono se ne može ni videti ako se naš život smatra kao svršetak svega. Na zemlji, to jest na ovoj zemlji (tu Pjer pokaza na polje), nema istine – sve je laž i zlo; ali u svetu, u svem svetu ima carstvo istine, i mi smo sad deca ove zemlje, a doveka smo deca svega sveta. Zar ja ne osećam u svojoj duši da sam deo te ogromne, harmonične celine? Zar ne osećam da sam ja u toj ogromno nebrojenoj količini stvorenja u kojoj se ogleda božanstvo – viša sila, ako hoćete – i da sam i ja jedan beočug, jedan stupanj pošavši od nižih stvorova višima? Kad ja vidim, jasno vidim tu lestvicu koja vodi od biljke čoveku, zašto ću onda pretpostavljati da se ta lestvica sa mnom prekida, a ne ide dalje i dalje? Ja osećam ne samo da ne mogu iščeznuti, kao što ništa i ne isčezava na svetu, nego da ću uvek biti i da sam uvek bio. Osećam da sem mene žive nada mnom duhovi i da u ovom svetu ima istine.

– Da, to je Herderovo učenje – reče knez Andreja – ali, dušo moja, neće mene to uveriti, nego život i smrt, eto to uverava. Uverava te to što vidiš jedno stvorenje koje ti je drago, koje je vezano s tobom, o koje si se ogrešio i nadao se da ćeš se pred njim opravdati (knezu Andreji zadrhta glas i on okrete glavu), pa odjedanput to stvorenje pati, muči se i prestane da bitiše... Zašto? Nije mogućno da na to nema odgovora! I ja verujem da ga ima... Eto šta uverava čoveka, eto šta je mene uverilo – reče knez Andreja.

– Eto, eto – reče Pjer – pa zar nije to ono isto što ja kažem!

– Nije. Ja samo kažem da nas ne uveravaju razlozi da je potreban budući život, nego to, kad ideš u životu ruku pod ruku s čovekom, pa odjedanput taj čovek iščezne tamo u nigde i ti se sam zaustaviš pred tom provalijom i zaviruješ u nju. I ja sam zavirio...

– Dakle, šta ćete više! Vi znate da postoji tamo i da postoji neko? Tamo – to je budući život. Neko – to je Bog.

Knez Andreja ne odgovori. Kola i konji behu već davno izvedeni na drugu obalu i već upregnuti, i sunce beše već do polovine zašlo, i večernji mraz već poče pokrivati zvezdama bare kod broda, a Pjer i Andreja stajahu još na skeli, na veliko čuđenje lakeja, kočijaša i vozara, i razgovarahu.

– Ako ima boga i ako ima budućeg života, onda ima i istine, ima vrline; i viša sreća čovekova u tome je da teži da ih postigne. Treba živeti, treba voleti i treba verovati da ne živimo samo sad na ovom parčetu zemlje, nego da smo živeli i da ćemo živeti večito onamo u svemu – reče Pjer i pokaza na nebo.

Knez Andreja je stajao nalaktivši se na ogradu skele, pa slušao Pjera i neprestano gledao crveni odsjaj sunca povrh plave razlivene vode. Pjer ućuta. Beše potpuna tišina. Skela je odavno stala uz obalu i samo se čulo slabo udaranje talasa o dno skele. Knezu Andreji učini se da to pljuskanje talasa odgovara na reči Pjerove: „Istina je, veruj to!“

Knez Andreja uzdahnu i zračnim, detinjskim, nežnim pogledom pogleda u lice Pjeru, koji se beše zacrveneo, razdragao, ali se još snebivaše pred starijim prijateljem.

– Da, kad bi to tako bilo! – reče knez Andreja, pa dodade: – Ali, hajde da sedamo. – I, izlazeći sa skele, pogleda on u nebo koje mu beše pokazao Pjer i, prvi put posle Austerlica, ugleda ono visoko, večito nebo, koje je video kad je ležao u austerličkom polju i nešto što beše davno zaspalo, nešto što beše bolje u njemu, odjedanput se probudi radosno i mlado u njegovoj duši. Tog je osećanja nestalo čim je knez Andreja opet ušao u obične uslove života, ali je on znao da u njemu živi to osećanje, koje on nije umeo da razvije. Viđenje s Pjerom bilo je za kneza Andreju epoha od koje je počeo, istina po spoljašnosti onaj isti, ali u duševnom svetu njegovom novi život.

XIII

Beše se već smrklo kad su knez Andreja i Pjer stigli pred glavni kućni ulaz u Golim Brdima. Dok su se približavali, knez Andreja smešeći se obrati Pjeru pažnju na užurbanost kod zadnjeg ulaza. Jedna pogurena starica s torbom na leđima i neki omalen čovek u crnom odelu i s dugačkom kosom, kad ugledaše da se primiču kola, nagoše bežati natrag kroz kapiju. Dve žene istrčaše za njima i sve četvoro, osvrćući se na kola, utrčaše poplašeno na zadnje stepenište.

– Ono su Mašini božji ljudi – reče knez Andreja. – Mislili su od nas da je otac. A to je jedino u čemu ga ona ne sluša: on naredi da gone te skitače, a ona ih prima.

– A šta su to božji ljudi? – upita Pjer. Knez Andreja ne stiže da odgovori. Iziđoše mu sluge u susret i on ih stade pitati gde je stari knez i da li mu se nadaju skoro.

Stari knez beše još u gradu i očekivali su ga svaki čas.

Knez Andreja odvede Pjera u svoje odeljenje, koje ga je uvek potpuno spremno čekalo u kući njegovog oca, a on ode u dečju sobu.

– Hajdemo sestri – reče knez Andreja, pošto se vrati Pjeru – još je nisam video, sad se krije i sedi sa svojim božjim ljudima. Tako joj i treba, zbuniće se, nego videćeš božje ljude. C’est curieuh, ma parole.59

– Qu’est-ce que c’est que60 božji ljudi? – upita Pjer.

– Pa videćeš.

Kneginjica Marija odista se zbuni i sva pocrvene kad uđoše k njoj. U njenoj ugodnoj sobi s kandilima pred kiotom sedeo je na divanu za samovarom pored nje mlad dečko s dugim nosem i dugom kosom, u kaluđerskoj rizi.

Na naslonjači pored njih sedela je smežurana, mršava starica krotka lica kao u deteta.

– André, pourquoi ne pas m’avoir prévenue?61 – reče ona s blagim prekorom i stade pred svoje skitače kao kvočka pred piliće.

– Charmée de vous voir. Je suis contente de vous voir62, – reče ona Pjeru kad je on poljubi u ruku. Ona ga je poznavala još kao dete, pa sad njegovo prijateljstvo s Andrejom, njegova nesreća sa ženom i, što je

59 To je zanimljivo, časna reč. 60 Šta su to božji ljudi? 61 Zašto mi, Andreja, nisi javio? 62 Veoma mi je drago što vas vidim. Vrlo mi je milo što vas vidim.

glavno, njegovo dobro, jednostavno lice odobrovoljiše je prema njemu. Ona ga je gledala svojim divnim, zračnim očima i, činilo se, govorila: „Ja vas veoma volim, ali molim vas ne smejte se mojima.“ Pošto su izmenjali prve fraze pozdravljanja, sedoše.

– A, tu je i Ivanuška – reče knez Andreja, pokazujući osmehom na mladog skitača.

– André! – reče molećivo kneginjica Marija.

– Il faut que vous sachiez que c’est une femme63, – reče knez Andreja Pjeru.

– André, au nom de Dieu64 – ponovi kneginjica Marija.

Videlo se da je između kneza Andreje i kneginjice Marije bila već uobičajena navika da se on podsmeva skitačima a ona da ih uzalud brani.

– Mais ma bonne amie – reče knez Andreja – vous devriez au contraire m’être reconnaissante d’expliquer à Pierre votre intimité avec ce jeune homme.65

– Vraiment?66 – reče Pjer radoznalo i ozbiljno (na čemu mu je kneginjica Marija bila naročito zahvalna), zagledajući se preko naočara u lice Ivanuški, koji je razumeo da se o njemu govori, pa pogleda brzo po svima.

Kneginjica Marija sasvim se uzaludno pomela zbog svojih. Oni se nimalo nisu uplašili.

Starica, oborenih očiju, ali pogledajući iskosa na one što su ušli, beše spustila izvrnutu šolju na tanjirić i metnula pored nje načeto parčence šećera, pa je sedela mirno i nepomično na svojoj naslonjači, čekajući da joj ponude još čaja. Ivanuška je srkao iz tanjirića i svojim lukavim, ženskim očima gledao natmureno u mlade ljude.

– Gde si bila, u Kijevu? – upita knez Andreja staricu.

– Bila, oče – odgovori brbljivo starica – baš na sam Božić udostojila sam se kod ugodnika da primim svetu, nebesku tajnu. A sad idem iza Koljazina, oče; tamo se velika blagodat pokazala...

– A šta je s tobom, Ivanuška?

– Ja idem sam za sebe, hranioče – odgovori Ivanuška, trudeći se da govori basom. – Tek u Juhnovu našao sam se s Pelagicom.

63 Treba da znate da je to žensko. 64 Andreja, za ime božje. 65 Ali, draga prijateljice, treba naprotiv da mi hvalite što objašnjavam Pjeru vaše prisne veze s

ovim mladićem. 66 Doista?

Pelagica prekide svog drugara; očevidno, htela je da ispriča što je videla.

– U Koljazinu se, oče, pokazala velika blagodat.

– Kakva, da nisu nove mošti? – upita knez Andreja.

– Dosta, Andreja – reče kneginjica Marija. – Nemoj pričati, Pelagice.

– E... šta govoriš, majko, zašto da ne pričam? Ja njega volim. On je dobar. Bogom obdaren, on mi je, dobrotvor, dao deset rubalja, pamtim ja... Kad sam bila u Kijevu a kaže mi Kirjuša, jurodivi – to ti je pravi božji čovek, i zimi i leti ide bos. „Što hodiš“ – veli – „gde ti nije mesto, idi u Koljazin, tamo se pojavila čudotvorna ikona, presveta majka Bogorodica.“ Čim mi to reče, ja se oprostim s ugodnicima i odem...

Svi su ćutali, samo je skitačica govorila odmerenim glasom, uvlačeći vazduh u sebe.

– Dođem tamo, oče, a narod preda me pa veli: „pokazala se velika blagodat, presvetoj majci Bogorodici kaplje miro iz obraščića...“

– Dobro, dobro, posle ćeš ispričati – reče kneginjica Marija i pocrvene.

– Dopustite da je upitam – reče Pjer. – Jesi li ti to sama videla? – upita on.

– Razume se, oče, sama sam se udostojila. Sija joj lik kao svetlost nebeska, a iz obraščića joj samo kaplje, kaplje...

– Pa to je obmana – reče naivno Pjer, koji je pažljivo slušao skitačicu.

– Oh, oče, šta govoriš! – uzviknu preneraženo Pelagica i okrete se kneginjici Mariji tražeći zaštite.

– To obmanjuju narod – ponovi Pjer.

– Gospode Isuse Hriste! – uzviknu skitačica krsteći se. – Oh, ne govori oče! Tako i jedan general nije verovao, kazao je: „Obmanjuju kaluđeri“, pa, čim je to rekao, odmah oslepeo. I posle usni kako mu dođe majčica Pečerska, pa veli: „Veruj u mene, izlečiću te“. I on ti čim ustade navali moliti: „Odvezi me, pa odvezi njoj“. Ovo ti kazujem suštu istinu, videla sam svojim očima. Dovezoše ga slepog pravo njoj, on pristupi, pade pred njom, pa veli: „Isceli me! Daću ti, veli, ono čim me je car obdario“. Videla sam, oče, svojim očima orden na njoj. I šta bi – on progleda! Grehota je tako govoriti. Bog će da pokara! – reče ona Pjeru poučno.

– Šta, zar orden na ikoni? – upita Pjer.

– Zar proizveli majčicu za generala? – reče knez Andreja smešeći se.

Pelagica odjedanput poblede i pljesnu rukama.

– Oče, oče, ne greši, ti sina imaš! – poče ona, pa iz bledila odjedanput jako pocrvene. Nek ti Bog oprosti, oče, što si rekao. – Ona se prekrsti. –

Gospode, oprosti mu! Majčice, šta je ovo? – obrati se kneginjici Mariji. Starica ustade i, gotova da zaplače, poče spremati svoju torbu. Videlo se da je beše i strah i stid što je uživala dobročinstva u kući gde se može tako govoriti, a žao što se sad mora lišiti dobročinstva ove kuće.

– Kakvo vam je to uživanje? – reče kneginjica Marija. – Što ste dolazili u moju sobu.

– Nemojte, pa ja se šalim, Pelagice – reče Pjer. – Princesse, ma parole, je n’ai pas voulu l’offenser. Ce n’est pas sérieux, je t’assure!67 samo sam onako rekao... Nemoj misliti da sam se podsmevao – reče on starici, osmehujući se zbunjeno i želeći da zagladi svoju pogrešku.

Pelagica zastade nepoverljivo, ali se na licu Pjerovom ogledalo tako iskreno kajanje, a knez Andreja tako gledaše čas u nju čas u Pjera, da se ona malo umiri.

67 Kneginjice, časna reč, nisam je hteo vređati.

XIV

Skitačica se umirila, pa je posle, opet navedena na razgovor, dugo pričala o ocu Amfilohiju, koji je tako svetiteljski živeo da mu je ručica mirisala na tamnjan, i o tome kako su joj njeni poznanici kaluđeri, kad je poslednji put putovala u Kijev, dali ključeve od pećina, i kako je ona ponela dvopeka i dva dana provela u pećinama s ugodnicima. „Pomolim se jednom, poklonim se, odem drugom. Trenem malo, pa opet idem te se poklonim; a tišina, majčice, tišina, prava blarodat, ne pomišljaš ni da iziđeš na videlo božje.“

Pjer ju je slušao pažljivo i ozbiljno. Knez Andreja iziđe iz sobe. A odmah za njim odvede kneginjica Marija Pjera u salon, ostavivši božje ljude da popiju čaj.

– Vi ste vrlo dobri – reče mu ona.

– O, ja zbilja nisam ni pomislio da je vređam, ja tako razumem i visoko cenim ta osećanja!

Kneginjica Marija ga pogleda ćuteći i nežno se osmehnu.

– Ja vas odavno znam i volim kao brata – reče ona. – Kako ste našli Andreju? – upita ga brzo i ne dade mu vremena da odgovori na njene ljubazne reči. – On me veoma brine. Zimi je bolje sa zdravljem, ali mu se prošlog proleća rana otvorila i doktor je rekao da mora ići da se leči. I s moralne strane veoma strahujem za njega. On nije kao mi žene, pa da svoj jad prepati i otplače. On ga nosi u sebi. Sad je veseo i živ; ali to ga je vaš dolazak razgalio: retko je takav. Kad biste ga mogli nagovoriti da ode u inostranstvo! Njemu treba rada, a ovaj jednoliki mirni život ubija ga. Drugi to ne vide, ali ja vidim.

Posle devet sati služitelji pojuriše pred kuću, čuvši praporce na ekipažu starog kneza koji je dolazio. Iziđoše pred kuću i knez Andreja i Pjer.

– Ko je ovo? – upita stari knez kad siđe s kola i ugleda Pjera. – A! Veoma mi je milo! Poljubi! – reče mu kad ga poznade.

Stari knez bio je dobro raspoložen i ljubazno je primio Pjera.

Pred večeru, došavši u kabinet očev, knez Andreja zateče starog kneza kako se vatreno prepire s Pjerom. Pjer je dokazivao kako će nastati vreme kad neće više biti rata. Stari knez mu je to osporavao peckajući ga, ali se ne ljuteći.

– Istoči krv iz žila, naspi u njih vode, pa onda neće biti rata. Žensko buncanje, žensko buncanje – reče on, ali ipak ljubazno potapša Pjera po ramenu, pa priđe stolu kod koga je knez Andreja, očevidno ne želeći da

ulazi u razgovor, preturao akta koja je stari knez doneo iz grada. Stari knez priđe njemu i stade govoriti o poslovima.

– Predstavnik plemstva Rostov-grof nije poslao ni polovinu ljudi. Došao u grad, palo mu na um da me zove na ručak – dao sam ja ručak... A pogle ovaj akt... E, brate – obrati se knez Nikolaj Andrejič sinu, lupkajući Pjera po ramenu – valja ti ovaj tvoj prijatelj, zavoleo sam ga! Dovodi me u vatru.

Drugi govori i pametno, pa ne marim da slušam, a on i laže, ali me ovako starog dovede u vatru. Nego, idite, može-biti doći ću da posedim malo s vama za večerom. Opet ću se malo prepirati. Onu, moju ludu, kneginjicu Mariju pazi – viknu Pjeru s vrata.

Pjer je tek sad, kad je došao u Gola Brda, ocenio svu snagu i draž svoga prijateljstva s knezom Andrejom. Ta draž se izražavala ne toliko u njegovim odnosima s njim samim koliko u odnosima sa svom rodbinom i ukućanima. Pjer se odjedanput oseti kao davnašnji prijatelj sa starim, surovim knezom i s blagom i bojažljivom kneginjicom Marijom, iako ih nije gotovo ni poznavao. A oni su svi njega voleli. Nije samo kneginjica Marija, koju je osvojilo njegovo smerno držanje prema skitačima, gledala u njega najzračnijim pogledom, nego se i mali, jednogodišnji knez Nikola, kako ga je zvao deda, osmehnuo na Pjera i pošao mu u naručja. Mihailo Ivanovič i m-lle Bourrienne gledali su ga s radosnim osmehom dok je razgovarao sa starim knezom.

Stari knez dođe na večeru: očevidno, to je učinio zbog Pjera. Za ta dva dana Pjerovog bavljenja u Golim Brdima stari knez bio je prema njemu neobično ljubazan i pozvao ga da mu opet dođe.

Kad je Pjer otišao i svi članovi porodice se sastali i počeli da govore o njemu, kao što to uvek biva kad ode nov čovek, svi su, kao što to retko biva, govorili o njemu samo dobro.

XV

Vrativši se sa odsustva, Rostov prvi put oseti i poznade kolika je jaka bila veza između njega i Denisova i čitavog puka.

Kad se počeo približavati puku, Rostova je obuzelo osećanje slično onome kad se približavao kući na Povarskoj. Kad je ugledao prvog husara iz svog puka u raskopčanom mundiru, kad je poznao riđeg Dementjeva, kad je video povezane riđane, kad je Lavruška radosno viknuo svom gospodinu: „Došao grof!“ i kad je čupavi Denisov, koji je spavao na postelji, istrčao iz zemunice i zagrlio ga i kad su se oficiri iskupili oko njega – Rostov se osećao isto onako kao kad su ga grlili mati, otac, sestre i suze radosnice zagušiše ga i ne dadoše mu da govori. Njemu je i puk bio kuća, i to kuća uvek mila i draga, kao i kuća roditeljska.

Pošto se javio komandantu puka, pošto je određen u pređašnji eskadron i počeo da dežura i donosi furaž, pošto je ušao u sve sitne interese svog puka i opazio da je lišen slobode i zatvoren u jedan uzan nepromenljiv okvir, Rostov se osećao onako isto miran, onako isto zaklonjen i onako isto svestan da je tu kod svoje kuće, na svom mestu, kao što se osećao pod roditeljskim krovom. Tu nije bilo onog nereda slobodnog sveta, u kome on nije mogao da sebi nađe mesta i u kome se varao u izboru; tu nije bilo Sonje, s kojom se trebalo ili nije trebalo objašnjavati. Tu se nije moglo ići onamo ili ne ići ovamo; čovek nije imao ona dvadeset četiri sata koje može da upotrebi na tolike razne načine; nije bilo one nebrojene množine ljudi od kojih niko nije ni bliži ni dalji; nije bilo onih nejasnih i neodređenih novčanih odnosa s ocem, nije bilo podsećanja na strašni gubitak u igri s Dolohovom! Ovde u puku bilo je sve jasno i prosto. Ceo svet bio je podeljen u dva nejednaka dela: jedan – naš pavlogradski puk, a drugi – sve ostalo. S onim ostalim niko nije računao. U puku je sve bilo poznato: ko je poručnik, ko kapetan, ko je dobar, ko rđav čovek i, što je glavno – drug. Kantiner daje na poček, plata se dobija četvoromesečno; nemaš šta da izmišljaš ni da biraš, samo ne čini ništa što se u pavlogradskom puku smatra kao rđavo: a kad te pošlju, uradi posao jasno i razgovetno, određeno i kao što je naređeno: i sve će biti dobro.

Kad je ponovo stupio u ove određene uslove pukovskog života, Rostov oseti radost i spokojstvo slično onome koje oseća umoran čovek kad legne da se odmori. Rostovu je utoliko miliji bio ovaj život u puku za vreme ovog rata što je, posle onog gubitka kod Dolohova (postupak koji on, pored sveg tešenja rodbine, nije mogao sebi da oprosti), odlučio da ne služi kao pre, nego, da bi zagladio svoju krivicu, da služi dobro i da bude sasvim odličan

drug i oficir, to jest, sjajan čovek, što je izgledalo vrlo teško u svetu, a u puku vrlo mogućno.

Otkako je izgubio na kartama, Rostov je odlučio da za pet godina izmiri roditeljima taj dug. Njemu se ranije slalo po deset hiljada rubalja na godinu, sad je odlučio da uzima samo dve hiljade, a ono ostalo da ostavlja roditeljima za isplatu duga.

Pošto je više puta uzmicala i nastupala i posle bitaka kod Pultuska i kod Projsiš Ajlaua, naša se armija koncentrisavala blizu Bartenštajna. Očekivalo se da gospodar dođe vojsci i da počne novi rat.

Pavlogradski puk, koji se nalazio u onom delu vojske što beše u pohodu 1805. godine, popunjavao se u Rusiji, pa je odocnio za prve ratne operacije. Nije bio ni kod Pultuska ni kod Projsiš Ajlaua, pa je u drugoj polovini rata, kad se pridružio aktivnoj vojsci, pridodat odredu Platovljevom.

Platovljev odred operisao je nezavisno od glavne vojske. Pavlograci su nekoliko puta učestvovali u čarkama s neprijateljem, dovodili zarobljenike i jedanput oteli, čak, i ekipaže maršala Udina. U mesecu aprilu pavlograci su nekoliko nedelja proveli kod jednog pustor nemačkog sela, razorenog do zemlje, i nisu se makli s mesta.

Beše jugovina, blato, hladno, rekama krenuo led, putevi postali neprolazni: po nekoliko dana nije davana hrana ni za konje ni za ljude. Kako je transport postao nemogućan, ljudi su se raštrkali po zabačenim pustim selima da traže krompira, ali su i njega već malo nalazili.

Bilo je sve pojedeno i svi se stanovnici razbegli; oni što su ostali behu gori od prosjaka, od njih se nije imalo šta ni uzeti, pa su im, čak, vojnici koji nisu mnogo sažaljivi često davali svoj poslednji zalogaj, mesto da od njih uzmu što.

Pavlogradski puk je u borbama izrubio samo dva ranjenika, ali je od gladi i boleština izgubio gotovo polovinu ljudi. Po bolnicama se umiralo tako sigurno da su vojnici koji se razbole od groznice i otoka, što je dolazilo od rđave hrane, voleli da vrše službu jedva mičući nogama u stroju, nego da idu u bolnicu. Kad je nastalo proleće vojnici su počeli nalaziti jednu biljku koja se pomaljala iz zemlje, nalik na šparglu, a koju su oni, odnekud, zvali Maškin slatki koren,*68 pa su se razmileli po livadama i njivama da traže taj Maškin slatki koren (koji je bio vrlo gorak), iskopavali ga sabljama i jeli, ma da im je bilo zapoveđeno da ne jedu tu škodljivu biljku. U proleće se pojavila na vojnicima nova bolest, otok ruku, nogu i lica, i lekari su nalazili da je ta bolest došla od onog korena. Ali,

68 Gospino bilje (Glusurrhiza glabga).

pored sve zabrane, pavlogradski vojnici iz eskadrona Denisovljeva jeli su, mahom, Maškin slatki koren, jer beše već druga nedelja kako razvlače poslednji dvopek i daju samo pola funte na čoveka, a krompir koji su doneli u poslednjem transportu beše promrzao i proklijao.

I konji su već drugu nedelju hranjeni krovinom sa seoskih kuća, behu strašno mršavi i još pokriveni čupavom zimskom dlakom.

I pored sve te nevolje, vojnici i oficiri živeli su isto onako kao i uvek; i sad su se husari, ma da bledi, naduvena lica i u poderanim mundirima, onako isto postrojavali na prozivku, spremali sobe, čistili konje i opremu, vukli mesto sena krovinu s kuća i odlazili na kazane da ručaju a ustajali iza njih gladni, podsmevajući se svojoj rđavoj hrani i svojoj gladi. Vojnici su i sad, kao i uvek kad su slobodni od službe, ložili vatre, parili se goli pored njih, pušili, odbirali i pekli proklijali truli krompir i pričali i slušali priče o Potemkinovim i Suvorovljevim pohodima, ili o Aljoši skitnici i o popovom sluzi Mikolki.

Oficiri su, kao i obično, stanovali po dvojica, po trojica u otkrivenim, upola razrušenim kućama. Stariji su se brinuli o nabavci slame i krompira, uopšte o načinima kako će ljude nahraniti, a mlađi su se zabavljali, kao i uvek, neki se kartali (novaca je bilo mnogo, ma da provijanta nije bilo), neki se igrali nevinih igara – svajke i gorodaka. O opštem toku borbe malo su govorili, nešto zato što nisu znali ništa izvesno, nešto zato što su opažali da ratovanje uopšte ide rđavo.

Rostov je, kao i pre, stanovao s Denisovom i njihovo prijateljstvo beše postalo još čvršće otkako su bili na odsustvu. Denisov nije nikad govorio o Rostovljevim ukućanima, ali, po nežnom prijateljstvu koje je komandir ukazivao svome oficiru, Rostov je osećao da je nesrećna ljubav starog husara prema Nataši uticala da to prijateljstvo ojača. Denisov se, očevidno, starao da što je mogućno ređe izlaže Rostova opasnostima, čuvao ga je i posle bitke dočekivao ga veoma radosno kad ga vidi čitava i nepovređena. Jedanput, kad je bio poslan da traži provijant, Rostov je našao u nekom zabačenom razorenom selu jednog starca – Poljaka i njegovu kćer s malim detetom na sisi. Bili su goli, gladni i nisu mogli da odu, niti su imali novca za put. Rostov ih je odvezao u svoj logor, namestio ih u svoj stan i tu ih držao nekoliko nedelja, dok se starac oporavio. Jedan Rostovljev drug upustivši se u razgovor o ženama, poče se podsmevati Rostovu i govoriti kako je on lukaviji od sviju i kako ne bi pogrešio da upozna svoje drugove s lepuškastom Poljkinjom koju je spasao. Rostov primi tu šalu kao uvredu, planu i izgovori oficiru tako neprijatne stvari da ih je Denisov s mukom zadržao od dvoboja. Kad je oficir otišao, Denisov, koji nije znao kakve su veze između Rostova i Poljkinje, stade ga prekoravati što je tako planuo. Rostov mu reče:

– Misli, kako hoćeš... Ona je meni kao sestra i ja ti ne mogu opisati kako me je to uvredilo... zato što... e, pa zato...

Denisov ga udari po ramenu, pa poče brzo da ide po sobi ne gledajući u Rostova šta čini u trenutku svog duševnog uzbuđenja.

– Baš je luda ta vaša sorta Rostovih – reče on i Rostov primeti suze u njegovim očima.

XVI

Aprila meseca živahnu vojska na vest da dolazi gospodar u armiju. Rostovu se ne pruži prilika da bude na smotri koju je gospodar držao u Bartenštajnu, jer su pavlograci bili na predstražama, daleko ispred Bartenštajna.

Bili su po bivacima. Denisov i Rostov stanovali su u zemunici pokrivenoj granjem i busenjem, koju su vojnici za njih iskopali. Zemunica je načinjena na ovakav način, koji je tada bio ušao u modu: iskopala bi se jama aršin i po široka, dva – duboka i tri i po duga. Na jednom kraju jame načinile bi se stepenice i to je bio ulaz, vrata; sama jama bila je soba u kojoj je kod srećnih ljudi, kao kod eskadronskog komandira, bila na drugoj strani, prema stepenicama, daska na kočićima – to je bio sto. Duž jame s obe strane zasečena je zemlja za aršin široko, i to su bila dva kreveta i divani. Krov bi se načinio tako da se na sredini moglo stajati, a na krevetu se moglo sedeti, ako se čovek primakne bliže stolu. Kod Denisova, koji je živeo raskošno, jer su ga vojnici njegovog eskadrona voleli, beše još i daska s lica na krovu i u toj dasci razbijeno, ali ulepljeno staklo. Kad bude vrlo hladno, onda su na stepenice (u „predsoblje“, kao što je Denisov zvao taj kraj zemunice) donosili na komadu savijenog lima žar sa vojničkih vatara, pa je bilo tako toplo da su oficiri, kojih je svakad bilo mnogo kod Denisova i Rostova, sedeli samo u košuljama.

Aprila meseca Rostov beše dežurni. Između sedam i osam sati izjutra, vrativši se kući, posle neprospavane noći, naredi da se donese žara, promeni rublje mokro od kiše, pomoli se bogu, popi čaj, ogreja se, spremi stvari u svom kutiću i na stolu, pa sa zajapurenim licem od vetra leže na leđa, samo u košulji, podmetnuvši ruke pod glavu. On je slatko mislio kako mu ovih dana moraju dati veći čin za njegovo poslednje izviđanje i očekivao Denisova koji beše nekud izišao. Rostov je želeo da porazrovara s njim.

Iza zemunice čula se gromovita vika Denisova, koji beše, očevidno, ljut. Rostov se primače prozoru da vidi s kim se to svađa i ugleda narednika Topčejenka.

– Ja sam tebi naredio da im ne daš da žderu taj nekakav Maškin koren! – vikao je Denisov. – Video sam ja, Lazarčuk je vukao s njive.

– Naređivao sam, vaše blarorodstvo, ali ne slušaju – odgovori narednik.

Rostov opet leže na svoj krevet i zadovoljan pomisli u sebi: „Neka se sad on muči i brine, ja sam svoj posao svršio i leškarim – divno!“ On je čuo iza zida kako, sem narednika, govori i Lavruška, onaj prepredeni lupež,

lakej Denisovljev. Lavruška je pričao nešto o nekakvim komorama, dvopecima i volovima koje je video idući po namirnice.

Iza zemunice opet se ču vika Denisova koji se udaljavao i komanda:

– Sedlaj! Drugi vod!

„Kud li se to spremaju?“ – pomisli Rostov.

Posle pet minuta uđe Denieov u zemunicu, pope se s kaljavim nogama na krevet, ljutito popuši lulu i razbaca sve svoje stvari, pripasa sablju i naturi nagajku, pa pođe iz zemunice. Na pitanje Rostovljevo kuda će odgovori srdito i neodređeno da ima posla.

– Neka mi posle sudi Bog i uzvišeni gospodar! – reče Denisov izlazeći; i Rostov ču kako iza zemunice zašljapkaše po blatu kopita nekoliko konja. Rostov se čak i ne postara da sazna kuda je otišao Denisov. On se zagrejao u svom kutu, pa zaspa i tek pred veče iziđe iz kolibe.

Denisov se još nije vratio. Veče je osvajalo kod obližnje zemunice dva oficira i jedan junker igrali su se svajke i, smejući se, zabadahu merteke u sipkavu i prljavu zemlju. Rostov im se pridruži.

Usred igre oficiri ugledaše kako im se primiču kola: za njima je išlo petnaestak husara na mršavim konjima. Kola koja su husari pratili dođoše do poljske konjušnice i gomila husara se okupi oko njih.

– Eto, Denisov se jednako vajkao – reče Rostov – a provijant, eto, stiže.

– I u dobri čas! – rekoše oficiri. – Gle, kako se vojnici raduju! – Malo iza husara jahao je Denisov i s njima dva pešadijska oficira, s kojima je o nečem razgovarao. Rostov mu pođe u susret.

– Ja vas opominjem, kapetane – reče jedan od tih oficira, mršav, omalena rasta i, očevidno, ljut.

– Pa ja sam rekao da ne dam – odgovori Denisov.

– Vi ćete, kapetane, odgovarati za to nasilje – što otimate komoru od svojih! Naši vojnici nisu jeli dva dana.

– A moji nisu jeli dve nedelje – odgovori Denisov.

– To je razbojništvo, odgovaraćete, milostivi gospodine! – ponovi pešadijski oficir jačim glasom.

– A šta ste mi se tu navrzli? A? – viknu Denisov planuvši odjedanput. – Ja ću odgovarati, a ne vi, nemojte mi tu zucati dok ste čitavi. Marš! – viknu on prema oficirima.

– E, lepo! – viknu omalen oficir, a ne poplaši se niti odstupi – kad hoćete razbojnički, onda ću vam...

– Do đavola, marš brzim korakom dok si čitav! – I Denisov okrete konja prema oficiru

– Dobro, dobro – reče oficir preteći, pa okrete konja i odjuri kasom, treskajući se u sedlu.

– Pseto na plotu, živo pseto na plotu – reče Denisov za njim, a to beše najveći podsmeh konjanika pešaku koji jaše, pa priđe Rostovu i prsnu u smeh.

– Oteo sam od pešadije, silom sam oteo transport! – reče. – Šta ću, zar da ljudi poskapaju od gladi?

Kola koja su doterali husari bila su određena za pešadijski puk, ali Denisov, obavešten preko Lavruške da transport ide sam, oteo ga je silom s husarima. Vojnicima dadoše dvopeka koliko su hteli, pa čak podeliše i ostalim eskadronima.

Sutradan komandant puka pozva Denisova k sebi i, zaklonivši oči raširenim prstima, reče mu:

„Ja na to gledam ovako; ne znam ništa, niti ću počinjati istragu; ali vam savetujem da odete u štab i da tamo, u provijantskoj upravi, uredite tu stvar i, ako je mogućno, date napismeno da ste dobili toliko provijanta; u protivnom slučaju, trebovanje je zapisano na pešadijski puk: počeće istraga i može se svršiti rđavo“.

Denisov je otišao od pukovskog komandanta pravo u štab, sa iskrenom željom da izvrši savet.

Uveče se vratio u svoju zemunicu takav kakvoga Rostov nije još nikad video. Denisov nije mogao da govori i teško je disao. Kad ga Rostov upita šta mu je, on poče promuklim i slabim glasom da psuje i da preti.

Rostov se poplaši za njega, reče mu da se svuče, dade mu da se napije vode i posla po lekara.

– Meni da sude za razbojništvo, oh! Daj još vode – neka mi sude, a ja ću uvek, uvek tući hulje, i to ću reći i gospodaru, dajte leda! – govoraše on.

Dođe pukovski lekar i reče da je neophodno pustiti krv. Iz čupave ruke Denisovljeve iziđe dubok tanjir crvene krvi i tek tada je mogao da ispriča sve što se s njim desilo.

– Dođem – poče da priča Denisov. – „A gde vam je starešina?“ Pokažu mi. „Izvolite pričekati“. – „Imam službena posla, potegao sam trideset vrsta, nemam kad da čekam, javi“. – „Dobro“.

Iziđe taj arhilopov; i njemu palo na pamet da mene uči: – „To je razbojništvo!“ – „Ne čini razbojništvo“ – velim mu ja – „onaj ko uzme provijant da nahrani svoje vojnike, nego onaj ko ga uzme da ga strpa u

džep!“ Dobro. – „Potpišite se“ – veli – „kod intendanta, a vaša će se stvar predati komandi“.

Odem komesaru. – uđem – za stolom... Znaš ko?! Pomisli samo!... Ko nas mori glađu? – viknu Denisov i lupi pesnicom bolesne ruke po stolu tako snažno da odskočiše čaše na njemu i sto umalo ne pade. – Teljanin!!! „Šta, ti nas moriš glađu?!“ Pa fljis, fljis po njušci, zgodno mi dođe... „A!... nitkove jedan“... i... stanem ga mesiti! Mogu reći da sam se zadovoljio – viknu Denisov kezeći radosno i pakosno svoje bele zube ispod crnih brkova. – Ubio bih ga da ga nisu oteli.

– Ali što vičeš, umiri se – reče mu Rostov: – eto, opet ti pođe krv. Čekaj, treba nanovo vezati ruku.

Denisovu vezaše ruku i namestiše ga da spava. Sutradan se probudio veseo i miran.

Ali u podne dođe ađutant puka, ozbiljan i neveseo, u zajedničku zemunicu Denisovljevu i Rostovljevu i s bolom pokaza službeni akt, upućen od pukovskog komandanta majoru Denisovu, u kome se pitalo za jučerašnji događaj. Ađutant reče kako će ta stvar uzeti vrlo rđav obrt, kako je određena vojno-sudska komisija i kako se, kod sadašnje strogosti što se tiče pljačkanja i samovolje u vojsci, može stvar završiti u najmanju ruku ražalovanjem. Od strane uvređenih stvar je tako predstavljena kao da je major Denisov, pošto je oteo transport, došao bez ikakvog poziva, pijan, glavnom provijant-majstoru, nazvao ga lopovom i pretio mu da će ga tući, pa, kad su ga izveli napolje, on je jurnuo u kancelariju, izbio dva činovnika i jednom iščašio ruku.

Denisov, na nova pitanja Rostovljeva, odgovori smejući se kako se njemu čini da se tu drugi neko upleo, ali kako su to sve trice, sitnice, kako on i ne misli da se boji ma kakvog suda, i kako će im on, ako se te hulje usude da ga darnu, odgovoriti tako da će pamtiti.

Denisov je o celoj toj stvari govorio s preziranjem; ali ga je Rostov poznavao i suviše dobro da ne primeti kako se on (krijući to od drugih) u duši boji suda i kako ga muči ta stvar, koja će, očevidno, imati rđavih posledica. Počeše svaki dan da dolaze akta s pitanjima i pozivi na sud, a prvog maja stiže naredba Denisovu da preda eskadron najstarijem posle sebe i da dođe u divizijski štab radi izjašnjenja o nasilju u provijantskoj upravi. Uoči tog dana Platov je izišao s dva kozačka puka i dva eskadrona husara da promatra neprijatelja. Denisov je, kao i uvek, izišao ispred lanca, razmećući se svojom hrabrošću.

Jedan kuršum iz pušaka što ih osuše francuski strelci pogodi ga u meki deo butine. Može-biti, Denisov u drugoj prilici ne bi otišao iz puka s tako lakom ranom, ali sad se koristi tim slučajem i ne htede da se javi diviziji, nego ode u bolnicu.

XVII

Juna meseca bila je bitka kod Fridlanda, u kojoj nisu učestvovali pavlograci, i odmah posle nje objavljeno je primirje. Rostovu je bilo teško bez prijatelja, a uz to nije dobio o njemu nikakvih vesti posle njegovog odlaska i brinuo se o toku njegove stvari i o rani, pa tako upotrebi primirje i zatraži odobrenje da ode u bolnicu i obiđe Denisova.

Bolnica se nalazila u jednom malom pruskom mestancetu, koje su dvaput rušile ruske i francuske trupe. Upravo zato što je to bilo u leto, kad je u polju sve tako lepo, ovo mestance sa svojim porušenim krovovima i ogradama, sa svojim prljavim ulicama, dronjavim stanovnicima i pijanim i bolesnim vojnicima koji tumaraju po njima, davalo je naročito mračnu sliku.

Bolnica je smeštena bila u jednoj kamenoj kući u dvorištu sa ostacima razvučene ograde, sa ponegde izbijenim prozorima i oknima. Nekoliko bledih i podadulih vojnika sa zavojima išli su i sedeli u dvorištu na suncu.

Čim je Rostov ušao na kućna vrata, zapahnu ga zadah trulog tela i bolnice. Na stepenicama srete ruskog vojnog lekara s cigarom u ustima. Za doktorom je išao ruski lekarski pomoćnik.

– Ne mogu ja na sto strana – govorio je doktor. – Dođi pred veče Makaru Aleksejeviču, biću tamo. – Pomoćnik ga još nešto upita.

– E, radi kako znaš! Zar nije svejedno? – Doktor ugleda Rostova gde ide uz stepenice i reče:

– Šta ćete vi, vaše blagorodstvo? Šta ćete? Nije vas pogodio kuršum, pa hoćete da zaradite tifus? Ovo je, baćuška, zarazno odeljenje.

– Zašto? – upita Rostov.

– Tifus, baćuška. Ko se god ovamo popne – smrt. Samo nas dvojica, ja i Makejev (on pokaza na pomoćnika) mlatimo se ovde. Ovde je pet doktora umrlo. Čim dođe nov, za nedelju dana gotov je – reče doktor s očevidnim zadovoljstvom. – Zvali su pruske doktore, pa ne vole ti naši saveznici.

Rostov mu reče kako bi želeo da vidi husarskog majora Denisova, koji tu leži.

– Ne poznajem ga, ne znam, baćuška. Ta pomislite, ja jedan imam tri bolnice, preko četiri stotine bolesnika! Još je dobro što nam pruske dame dobrotvorke šalju kafe i šarpije, po dve funte na mesec, inače bismo propali – reče doktor i nasmeja se. – Četiri stotine, gospodine, i neprestano mi šalju nove. Je li četiri stotine? A? – upita pomoćnika.

Pomoćnik je izgledao iznuren. Videlo se da nestrpljivo čeka hoće li skoro otići brbljivi doktor.

– Major Denisov – ponovi Rostov; – ranjen je kod Molitena.

– Čini mi se da je umro. Je li, Makejeve? – doktor ravnodušno upita pomoćnika.

Ali pomoćnik ne potvrdi reči doktorove.

– Je li to neki dugačak, riđ čovek? – upita doktor.

Rostov mu opisa kako Denisov izgleda.

– Jest, bio je jedan takav – reče doktor kao radosno – ali je taj mora biti umro, nego, uostalom, videću, imao sam spiskove. Jesu li kod tebe, Makejeve?

– Spiskovi su kod Makara Aleksejeviča – reče pomoćnik. – Nego, izvolite vi otići u oficirske sobe, tamo ćete sami videti – dodade, okrenuvši se Rostovu.

– Uh, baćuška, bolje da ne idete – reče doktor: – inače možete tamo i vi ostati. Ali se Rostov pokloni doktoru i umoli pomoćnika da ga odvede.

– Samo, nemojte se posle žaliti na mene! – viknu doktor ispod stepenica.

Rostov i pomoćnik uđoše u hodnik. U tom tamnom hodniku bolnički zadah beše tako jak da se Rostov uhvati za nos i morade zastati da se pribere pa da pođe dalje. Otvoriše se jedna vrata desno i otuda se pomoli na štakama mršav, žut čovek, bos i samo u košulji. Oduprevši se o dovratak, on pogleda na njih svojim sjajnim, zavidljivim očima. Rostov zaviri na vrata i vide kako unutra bolesnici i ranjenici leže po podu, na slami i na šinjelima.

– Mogu li ući da vidim? – upita Rostov.

– A što da gledate? – reče pomoćnik. Ali upravo zato što pomoćnik, očevidno, nije želeo da ga pusti unutra, Rostov uđe u vojničke sobe. Zadah koga se već nadisao u hodniku ovde beše još jači. Taj zadah je ovde bio nešto drukčiji; bio je oštriji i videlo se da je odavde i dolazio.

U dugačkoj sobi, koju je kroz velike prozore jasno osvetljavalo sunce, ležali su bolesnici i ranjenici u dva reda, okrenuti glavom zidu, a sredinom je ostavljen prolaz. Većina od njih beše u bunilu i ne obrati pažnju na Rostova i pomoćnika. Oni što behu pri sebi svi se pridigoše ili podigoše svoja mršava, žuta lica i svi, s jednim istim izrazom nade u pomoć, prekora i zavisti prema tuđem zdravlju gledahu u Rostova, ne odvajajući očiju od njega. Rostov dođe na sredinu sobe, zaviri u obližnje sobe kroz otvorena vrata i s obe strane vide to isto. On zastade, obzirući se ćutke oko sebe. Nikako nije očekivao da će to videti. Pred njim je ležao, na golom

podu i gotovo preprečivši srednji prolaz, bolesnik, jamačno kozak, jer je bio ošišan uokolo. Taj kozak je ležao nauznako, raširenih krupnih ruku i nogu. Lice mu je bilo modro-crveno, oči sasvim prevrnute, tako da su se videle samo beonjače, a na njegovim bosim nogama i na rukama, još crvenim, nadule se žile kao konopci. On lupnu potiljkom o pod i reče nešto promuklo, pa stade ponavljati tu reč. Rostov oslušnu šta govori i razabra reč koju ponavlja. Ta reč beše: „Napiti – piti – napiti!“ Rostov se osvrte tražeći ko bi mogao da namesti tog bolesnika na njegovo mesto i da mu da vode.

– Ko ovde nadgleda bolesnike? – upita on pomoćnika. U tom trenutku iziđe iz obližnje sobe jedan vozar, a sad bolničar, pa, udarivši nogu o nogu, ispravi se pred Rostovom.

– Da ste zdravo, vaše blagorodstvo! – viknu taj vojnik i izbeči se u Rostova, misleći, očevidno, da je to neki bolnički starešina.

– Skloni ga i daj mu vode – reče Rostov, pokazujući rukom na kozaka.

– Razumem, vaše blagorodstvo – reče zadovoljno vojnik i još se usrdnije izbeči i isprsi, ali se ne mače s mesta.

„Ne, ovde se ne može ništa učiniti“ – pomisli Rostov, oborivši oči, pa već htede da iziđe, ali opazi s desne strane jedan značajan pogled upravljen na njega, pa se osvrte tamo. Gotovo u samom uglu sedeo je na šinjelu jedan stari vojnik, žuta, kao skelet suva, ozbiljna lica i neobrijane sede brade, i uporno gledao u Rostova. S jedne strane, sused tog starog vojnika šaptao mu je nešto na uvo i pokazivao na Rostova. Rostov vide da starac namerava da ga nešto umoli. On priđe bliže i vide da je starac savio samo jednu nogu, a drugu iznad kolena nije ni imao. Drugi sused starčev, koji je ležao sa zavaljenom glavom dosta daleko od njega, beše mlad vojnik, bleda kao vosak, lica, još bubuljičava i sa zatupastim nosem, a očiju prevrnutih. Rostov pogleda u tog zatupastor vojnika i prođe ga jeza po leđima.

– Pa ovaj je, čini mi se... – reče on pomoćniku.

– I koliko smo molili, vaše blagorodstvo, da se ukloni – Reče stari vojnik a donja mu vilica zadrhta. – Još jutros je izdahnuo. Ta i mi smo ljudi, nismo psi...

– Odmah ću poslati, ukloniće ga, ukloniće – reče brzo pomoćnik. – Izvolite, vaše blagorodstvo.

– Hajdemo, hajdemo – reče brzo Rostov, pa obori oči i čisto se skupi, trudeći se da prođe neopažen kroz špalir onih očiju, punih prekora i zavisti, uprtih u njega, i iziđe iz sobe.

XVIII

Kad su prošli hodnik, pomoćnik uvede Rostova u oficirsko odeljenje, u kome behu tri sobe s otvorenim vratima. U tim sobama behu kreveti; na njima su ležali i sedeli ranjeni i bolesni oficiri.

Neki u bolničkim haljinama išli su po sobama. Prva ličnost na koju naiđe Rostov u oficirskom odeljenju beše jedan mali, mršav čovečuljak bez ruke, u bolničkoj haljini i kapi, sa lulicom u ustima, koji se šetao u prvoj sobi. Rostov se bolje zagleda u njega i stade se sećati gde ga je video.

– Eto gde bi suđeno da se vidimo – reče mali čovek. – Tušin, Tušin, sećate li se, onaj što vas je odvezao ispod Šengrabena? A meni odsekoše parče, eto... – reče Tušin smešeći se i pokaza prazan rukav. – Tražite Vasilija Dmitrijeviča Denisova – i on je sa mnom! – dodade kad ču koga Rostov traži.

– Ovamo je, ovamo – i Tušin ga povede u drugu sobu, iz koje se čuo smeh nekoliko glasova.

„Pa kako mogu i da žive ovde, a ne da se smeju?“ – pomisli Rostov i učini mu se da još neprestano oseća onaj zadah lešine koga se beše nadisao u vojničkom odeljenju i da još neprestano gleda s obe strane oko sebe one zavidljive poglede što ga prate i lice onog mladog vojnika s prevrnutim očima.

Denisov, pokriven i po glavi jorganom, spavao je na postelji, iako beše prošlo jedanaest sati.

– A Rostov? Zdravo, zdravo! – povika on onim istim glasom kao što je vikao i u puku; ali Rostov s tugom opazi kako se iza te uobičajene odrešitosti i živosti javlja neko novo, ružno, prikriveno osećanje u izrazu lica, u intonacijama i u rečima Denisovljevim.

Rana njegova, iako ništavna, još nikako nije zarastala, ma da je već prošlo šest nedelja otkako je ranjen. Lice mu je bilo onako isto bledo i podbulo kao i sva lica u bolnici. Ali nije to iznenadilo Rostova; njega iznenadi to što mu se Denisov nije obradovao i što se neprirodno smešio. Denisov nije pitao ni za puk, ni za opšti tok stvari. Kad je Rostov o tome govorio, Denisov ga nije slušao.

Rostov opazi, čak, i to da je Denisovu neprijatno kad mu se pomene puk i uopšte ovaj ili onaj način slobodnog života, koji se vodio van bolnice. On se, izgledalo je, trudio da zaboravi taj pređašnji život i samo se interesovao za svoj sukob sa intendantskim činovnicima. Kad ga Rostov upita kako stoji njegova stvar, on odmah izvadi ispod jastuka akt koji je dobio od komisije i koncept svog odgovora na njega. Kad poče čitati svoj

odgovor, on ožive i naročito obraćaše pažnju Rostovu na peckanja koja je u tom aktu upućivao svojim neprijateljima. Bolnički drugovi Denisovljevi, koji su se okupili oko Rostova – kao ličnosti koja je tek stigla iz slobodnog sveta – počeše se razilaziti čim Denisov uze da čita svoj odgovor. Rostov je svoj toj gospodi poznao po licu da su već mnogo puta slušali ceo taj događaj, koji im je dosadio. Samo sused na krevetu, jedan debeli ulan, sedeo je na svojoj postelji, mračno namrgođen, i pušio lulu, i mali Tušin bez ruke slušao je i dalje i mahao glavom ne odobravajući. Usred čitanja ulan prekide Denisova.

– A ja mislim – reče okrenuvši se Rostovu – da treba prosto moliti gospodara za pomilovanje. Kažu da će sad biti velikih odlikovanja pa će jamačno oprostiti...

– Ja da molim gospodara! – reče Denisov tonom kome je hteo da da pređašnju energiju i vatrenost, ali koji je zvučao uzaludnom razdraženošću. – Zašto? Da sam razbojnik, ja bih tražio milost, ali meni sude zato što otkrivam razbojnike. Pa neka mi sude, ja se nikoga ne bojim; ja sam pošteno služio caru i otadžbini i nisam krao! Pa mene da ražaluju i da... Slušaj, ja njima otvoreno i pišem, evo pišem:

„Kad bih ja pokrao kasu“...

– Vešto napisano, nema razgovora – reče Tušin. – Ali nije u tome stvar, Vasilije Dmitriču – dodade obrativši se takođe Rostovu. – Treba se pokoriti, a Vasilije Dmitrič, eto, neće. Pa govorio vam je auditor da vaša stvar stoji rđavo.

– Neka stoji rđavo – reče Denisov.

– Auditor vam je napisao molbu – nastavi Tušin, pa treba da je potpišete i pošaljete, eto, po njemu. On (tu pokaza na Rostova) ima u štabu, svakako, i svog čoveka. Bolju priliku nećete naći.

– Ali ja sam rekao da neću da budem podlac – prekide ga Denisov, pa nastavi da čita svoj akt.

Rostov ne smede da navaljuje na Denisova; iako je instinktivno osećao da je najpouzdaniji put koji predlažu Tušin i ostali oficiri, iako bi se smatrao srećan kad bi mogao da pomogne Denisovu, on je znao da je volja Denisovljeva nesavitljiva i da je njegova srdžba pravična.

Kad se završi čitanje žučnog Denisovljevog odgovora, koje je trajalo više od sata, Rostov ne reče ništa i sasvim neveseo provede ostatak dana u društvu Denisovljevih bolničkih drugova, koji se opet iskupiše oko njega, pričajući ono što je znao i slušajući šta drugi pričaju. Denisov je sve veče ćutao turoban.

Dockan uveče spremi se Rostov da ide i upita Denisova da nema kakvih poruka.

– Da, čekaj – reče Denisov pogledavši oficire, pa uze ispod uzglavlja svoje hartije, ode prozoru na kome mu je stajala mastionica, pa sede da piše.

– Ne bije se šut s rogatim – reče kad se odmače od prozora i dade Rostovu veliki koverat. To je bila molba na gospodarevo ime, koju je sastavio auditor i u kojoj je Denisov, ništa ne pominjući o krivicama provijantske uprave, samo molio za pomilovanje.

– Predaj, vidi se da... – On ne dovrši do kraja i nasmehnu se bolesno-usiljenim osmehom.

XIX

Kad se vratio u puk i javio komandantu kako stoji Denisovljeva stvar, Rostov otputova s pismom gospodaru u Tilzit.

Francuski i ruski imperator sastali su se u Tilzitu trinaestog juna. Boris Drubecki zamoli važnu ličnost kod koje je bio da ga prikomanduju sviti određenoj da bude u Tilzitu.

– Je voudrais voir le grand homme,69 – reče on, govoreći o Napoleonu, koga je dosad uvek zvao Bonaparta, kao i ostali.

– Vous parlez de Buonaparte?70 – reče mu general, smešeći se.

Boris pogleda upitno u svog generala i odmah vide da je to ispitivanje od šale.

– Mon prince, je parle de l’Empereur Napoléon...71 – odgovori on.

General se osmehnu i potapša ga po ramenu.

– Ti ćeš daleko doterati – reče mu i uze ga sa sobom.

Boris je bio među nekolicinom ljudi na Njemenu onog dana kad su se sastali imperatori; video je splavove s monogramima i kako je Napoleon prošao sa one strane pored francuske garde, video je zamišljeno lice imperatora Aleksandra dok je ćuteći sedeo u krčmi na obali Njemena i čekao da stigne Napoleon; video je kako oba imperatora sedoše u čamce i kako Napoleon, koji pre stiže do splava, pođe brzo napred i, sretnuvši Aleksandra, pruži mu ruku, i kako se obojica izgubiše u paviljonu. Otkako je stupio u više krugove, Boris je stekao naviku da pažljivo motri šta se dešava oko njega i da to zapisuje.

Za vreme sastanka u Tilzitu on je raspitivao za imena lica koja su došla s Napoleonom, kakve su uniforme na njima i pažljivo slušao reči koje su govorile važne ličnosti. U trenutku kad su imperatori ušli u paviljon, on je pogledao u časovnik i nije zaboravio da opet pogleda kad je Aleksandar izišao iz paviljona. Sastanak je trajao sat i pedeset tri minuta: on je tako i zapisao tog večera sa ostalim faktima, koja su, po njegovom mišljenju, imala istorijski značaj. Pošto je svita imperatorova bila vrlo mala, to je za čoveka koji mnogo polaže na uspeh u službi bilo vrlo važna stvar da se nalazi u Tilzitu za vreme sastanka careva, i Boris, koji beše došao u Tilzit, osećao je da se njegov položaj otada sasvim učvrstio. Njega su ne samo poznavali, nego su obraćali na njega pažnju i navikli se na njega. On je dvaput odlazio s nalogom samom gospodaru, pa ga je, tako,

69 Želeo bih da vidim velikog čoveka. 70 Vi govorite o Bonaparti? 71 Govorim o caru Napoleonu, kneže.

gospodar poznavao lično i svi u blizini carevoj ne samo da se nisu tuđili od njega, kao pre, i smatrali ga za novu ličnost, nego bi se čudili kad ga ne bi bilo.

Boris je stanovao s jednim drugim ađutantom, poljskim grofom Žiljinskim. Žiljinski, Poljak vaspitan u Parizu, bio je bogat, strasno je voleo Francuze i gotovo svaki dan dok su se bavili u Tilzitu iskupljali su se kod njega i Borisa na ručkove i doručke francuski oficiri iz garde i iz glavnog francuskog štaba.

Uveče 24. juna grof Žiljinski, drug Borisov, beše spremio večeru svojim poznanicima Francuzima. Na toj večvri bio je glavni gost jedan ađutant Napoleonov, nekoliko oficira iz francuske garde i jedan mlad dečko iz neke stare aristokratske francuske porodice, paž Napoleonov. Tog istog dana došao je Rostov u Tilzit po mraku, da ga ne bi poznali u civilnom odelu, i ušao u stan Žiljinskog i Borisa.

U Rostovu, kao i u svoj vojsci iz koje je došao, još se nije izvršio ni izdaleka onaj preokret koji se dogodio u glavnom stanu i u Borisu u pogledu Napoleona i Francuza koji su se od neprijatelja pretvorili u prijatelje. U vojsci su još svi gajili ono pređašnje mešovito osećanje mržnje, prezira i straha prema Bonaparti i Francuzima. Još nedavno, u razgovoru s jednim Platovljevim kozačkim oficirom, Rostov se prepirao o tome kako s Napoleonom, kad bi bio zarobljen, ne bi trebalo postupati kao s vladaocem, nego kao sa zločincem. Još nedavno, u putu, kad se našao s jednim ranjenim francuskim pukovnikom, Rostov je pao u vatru dokazujući mu kako ne može biti mira među zakonitim vladaocem i zločincem – Bonapartom. I zato je Rostova neobično porazilo kad je u Borisovom stanu video francuske oficire u onim istim uniformama koje je on navikao da gleda sasvim drukčije iz flankerskog lanca. Čim je ugledao kako se na vratima pojavio francuski oficir, njega, odjedanput, obuze ono osećanje ratobornosti i neprijateljstva koje je uvek osećao kad ugleda neprijatelja. On zasta na pragu i upita na ruskom stanuje li tu Drubecki.

Boris, čuvši tuđ glas u predsoblju, iziđe mu u susret. Na njegovom licu pokaza se, u prvom trenutku, zlovolja, kad ugleda Rostova.

– A, to si ti, veoma mi je milo, veoma milo što te vidim – reče, ipak, smešeći se i prilazeći mu. Ali Rostov beše opazio njegov prvi pokret.

– Ja sam došao, čini mi se, u nevreme – reče on – ne bih dolazio, ali imam posla – dodade hladno.

– Ne, ja se samo čudim kako si došao iz puka... Dans un moment je suis à vous72 – odgovori on na jedan glas koji ga zovnu.

– Vidim da sam došao u nevreme – ponovi Rostov.

72 Sad ću vam biti na usluzi.

Izraz zlovolje beše već iščezao s lica Borisovog; pošto je, očevidno, promislio i odlučio šta treba da radi, on neobično mirno uze Rostova za obe ruke i odvede ga u obližnju sobu. Oči Borisove, koje su mirno i uporno gledale u Rostova, behu kao prekrivene nečim, kao da beše na njima neka zavesa – neke plave naočari društvenih manira. Tako se učini Rostovu.

– A, ostavi, molim te, zar ti možeš doći u nevreme! – reče Boris.

Boris uvede Rostova u sobu, gde beše postavljena večera, upozna ga s gostima rekavši njegovo ime i objasni im da on nije civil, nego husarski oficir, njegov prijatelj.

– Grof Žiljinski, le comte NN, le capitaine SS – predstavi mu goste. Rostov je namršteno gledao u Francuze, bez volje se klanjao i ćutao.

Žiljinski, očevidno, nije radosno primio u svoj krug ovu novu rusku ličnost i nije ništa rekao Rostovu. Izgledalo je da Boris ne opaža ustručavanje pred novom ličnošću, pa se s onom istom prijatnom mirnoćom i s onom istom zavesom na očima, s kojima je dočekao Rostova, trudio da oživi razgovor. Jedan od Francuza okrete se s uobičajenom francuskom učtivošću Rostovu, koji je jednako ćutao, i reče mu da je, verovatno, došao u Tilzit da vidi imperatora.

– Ne, ja imam posla – odgovori Rostov kratko.

Rostov je izgubio raspoloženje, čim je opazio nezadovoljstvo na licu Borisovom, pa mu se, kao što to uvek biva kod neraspoloženih – ljudi, činilo da ga svi neljubazno gledaju i da je svima na smetnji. I doista, on je svima smetao i ostao usamljen izvan ponovo započetog opšteg razgovora. „I zašto on sedi ovde?“ – govorili su pogledi koje su gosti bacali na njega. On ustade i priđe Borisu.

– Ipak, ja sam tebi na smetnji – reče mu tiho – hajde da porazgovaramo o mom poslu, pa ću otići.

– Ne, ni najmanje – reče Boris. – A ako si umoran, hajde u moju sobu, pa lezi da se odmoriš.

– Zaista...

Uđoše u malu sobu u kojoj je Boris spavao. Ne sedajući, Rostov poče odmah razdraženo – kao da mu je Boris zbog nečeg kriv – da priča o Denisovljevoj stvari i upita ga hoće li i može li on preko svoga generala da moli gospodara za Denisova i da preda pismo preko njega. Kad su njih dvojica ostali nasamo, Rostov se prvi put uveri kako mu je neugodno da gleda u oči Borisu. Boris je, prebacivši nogu preko noge i gladeći levom rukom svoje tanke prste na desnoj ruci, slušao Rostova kao što general sluša raport svog mlađeg, čas gledajući u stranu, čas gledajući onim istim pogledom kao iza zavese pravo u oči Rostovu.

Rostovu je bilo svaki put neugodno od tog pogleda, pa je obarao oči.

– Ja sam slušao o takvim stvarima i znam da je gospodar u takvim slučajevima vrlo strog. Mislim da to ne bi trebalo iznositi pred njegovo veličanstvo. Po mom mišljenju, bilo bi bolje moliti direktno komandanta korpusa... Ali, uopšte, mislim…

– Dakle, nećeš ništa da učiniš, pa tako i kaži! – gotovo viknu Rostov, ne gledajući Borisa u oči.

Boris se osmehnu.

– Naprotiv, učiniću što mogu, samo sam mislio...

U tom trenutku ču se na vratima glas Žiljinskog, koji je zvao Borisa.

– Hajde, idi, idi, idi... – reče Rostov, pa odbivši da večera, ostade sam u maloj sobici i dugo hodaše po njoj tamo i ovamo i slušaše veseo francuski razgovor iz susedne sobe.

XX

Rostov je došao u Tilzit onog dana kad beše najnezgodnije da moli za Denisova. On sam nije mogao da ide dežurnom generalu, jer je bio u fraku, i došao je u Tilzit bez odobrenja svoje komande, a Boris, čak i da je hteo, nije mogao to da učini sutradan po dolasku Rostovljevom. Tog dana, 27. juna, potpisani su prvi uslovi mira. Imperatori su izmenjali odlikovanja: Aleksandar je dobio Legiju časti, a Napoleon Andreju prvog reda, i za taj dan je zakazan ručak koji je davao preobraženskom bataljonu bataljon francuske garde.

Trebalo je da na tom banketu budu i carevi.

Rostovu je bilo tako neugodno i neprijatno s Borisom da se, kad je Boris posle večere zavirio kod njega u sobu, pretvarao da spava i sutradan rano ujutru otišao iz kuće, da ga ne vidi. U fraku i okruglom šeširu lutao je Rostov po gradu, gledao Francuze i njihove uniforme, gledao ulice i kuće gde su stanovali ruski i francuski imperator. Video je na trgu postavljene stolove i pripreme za ručak, video je iskićene ulice, sa ruskim i francuskim zastavama i ogromne inicijale „A“ i „N“. Na prozorima po kućama behu takođe zastave i inicijali.

„Boris neće da mi pomogne“ – govorio je Rostov – „i ja neću da se obraćam njemu. To je svršena stvar, među nama je sve prekinuto; ali ja neću otići odavde dok ne učinim za Denisova sve što mogu i, što je glavno, dok ne predam pismo gospodaru. Gospodaru?! On je tu!“ – pomisli Rostov, prilazeći nehotice opet onoj kući u kojoj je stanovao Aleksandar.

Pred tom kućom stajali su osedlani konji i skupljala se svita, koja se, očevidno, spremala da dočeka izlazak gospodarev.

„Mogu ga svaki čas videti“ – pomisli Rostov. „Samo, kad bih mu mogao predati u ruke pismo i reći sve... pa zar bi me zatvorili zbog fraka? Ne može biti! On bi razumeo ko je u pravu. On sve razume, sve zna. A ko može biti pravičniji i velikodušniji od njega? Pa da me i zatvore što sam ovde, šta mari?“ – mislio je on, gledajući u oficira koji je ulazio u kuću gde stanuje gospodar. „Pa evo idu unutra. Eh, sve je to glupost! Idem i sam ću dati gospodaru pismo: tim gore za Drubeckog, koji me je doveo do toga.“

I odjedanput, s odlučnošću koju sam od sebe nije očekivao, Rostov, opipavši pismo u džepu, uputi se pravo kući u kojoj je stanovao gospodar.

„Ne, sad neću propustiti priliku kao posle Austerlica“ – mislio je on, očekujući svakog trenutka da sretne gospodara i osećajući kako mu jurne krv u srce kad to pomisli. „Pašću mu pred noge i moliću ga. On će me podići, saslušati me i zahvaliti mi još.“ – „Srećan sam kad mogu da učinim

dobro, a najveća je sreća popraviti nepravdu“ – zamišljao je Rostov reči koje će mu kazati gospodar. I, pošto je prošao pored nekih ljudi koji su ga radoznalo gledali, uputio se glavnom ulazu u kuću gde je stanovao gospodar.

Od ulaza su išle široke stepenice pravo gore; desno su se videla jedna zatvorena vrata. Dole ispod stepeništa behu vrata za donji sprat.

– Koga tražite? – upita neko.

– Hoću da predam pismo, molbu njegovom veličanstvu – reče Nikolaj drhtavim glasom.

– Molba – dežurnom, izvolite ovamo – (pokazaše mu vrata dole). – Ali neće primiti.

Kad Rostov ču taj ravnodušni glas, on se uplaši od onoga što čini; pomisao da bi svakog časa mogao sresti gospodara bila je tako privlačna i zato tako strašna, da je on bio spreman na bekstvo, ali kamer-furjer, na koga je naišao, otvori vrata sobe dežurnog i Rostov uđe.

Omalen, pun čovek tridesetih godina, u belim pantalonama, konjičkim čizmama i samo u batistenoj košulji, koju, očevidno, tek beše obukao, stajao je u sobi; sobar mu je zakopčavao natrag svilom vezene divne nove poramenice, koje Rostov, ni sam ne znajući zašto, primeti. Taj čovek je razgovarao s nekim u drugoj sobi.

– Bien faite et la beauté du diable!73 – reče taj čovek, pa, kad vide Rostova, prekide razgovor i namršti se. – Šta želite? Molba?...

– Qu’est-ce que c’est?74 – upita neko iz druge sobe.

– Encore un pétitionnaire!75 – odgovori čovek s poramenicama.

– Kažite mu neka dođe posle. Sad će izići, moramo da pođemo.

– Posle, posle, sutra. Dockan je...

Rostov se okrete i htede da iziđe, ali ga čovek s poramenicama zaustavi.

– Čija molba? Ko ste vi?

– Molba je majora Denisova – odgovori Rostov.

– Ko ste vi? Oficir?

– Poručnik, grof Rostov.

– Kakva smelost! Predajte komandi. A vi idite, idite... – I on poče da oblači mundir koji mu dodade sobar.

73 Lepo građena i đavolski lepa. 74 Šta je to? 75 Opet neki molilac.

Rostov iziđe opet u trem i opazi da je na ulazu već bilo mnogo oficira i generala u punoj paradnoj uniformi, pored kojih je trebalo da prođe.

Proklinjući svoju smelost, strepeći od pomisli da može svakog časa sresti gospodara i biti pred njim osramoćen i poslan u zatvor, shvatajući potpuno svu neuputnost svog postupka i kajući se zbog njega, Rostov je, oborivši oči, izmicao iz kuće, okružene gomilom sjajne svite, kad ga nečiji poznati glas zovnu i zaustavi ga nečija ruka.

– Šta vi, baćuška, radite tu u fraku? – upita ga dubok glas.

Bio je to konjički general koji je u ovom pohodu zaslužio naročitu milost gospodarevu, bivši starešina divizije u kojoj je služio Rostov.

Rostov se, uplašen, poče pravdati, ali kad vide dobrodušno-šaljivo lice generalovo, on se pomače u stranu i uzbuđenim glasom ispriča mu celu stvar i zamoli ga da se zauzme za Denisova, koga je general poznavao. General sasluša Rostova, pa mahnu ozbiljno glavom i reče:

– Žao mi je, žao tog junaka; daj pismo. Tek što je Rostov stigao da preda pismo i da ispriča celu Denisovljevu stvar, kad niz stepenište zatutnjaše brzi koraci s mamuzama i general, odlazeći od njega, primače se ulazu. Gospoda iz gospodareve svite strčaše niz stepenice i pođoše svojim konjima. Berajtor Ene, onaj isti što je bio na Austerlicu, privede gospodareva konja i niz stepenice se začu lako škripanje koraka, koje Rostov odmah poznade. Zaboravivši na opasnost da ga mogu poznati, Rostov se, s nekolicinom radoznalih stanovnika, primače do samog ulaza i opet, posle dve godine, ugleda one iste crte koje je obožavao, ono isto lice, onaj isti pogled, onaj isti hod i ono isto jedinstvo veličine i blagosti... I u duši Rostovljevoj uskrsnu s pređašnjom snagom oduševljenje i ljubav prema gospodaru. Gospodar u mundiru preobraženskog puka, u pantalonama od bele jelenske kože i u visokim konjičkim čizmama, sa zvezdom koju Rostov nije poznavao (to je bio orden Légion d’honneur76) - iziđe na vrata, držeći šešir pod pazuhom i navlačeći rukavicu. On zastade, obzirući se i obasjavajući svojim pogledom sve oko sebe. Ponekom među generalima on reče neku reč. Poznade bivšeg starešinu Rostovljeve divizije, osmehnu se na njega i zovnu ga k sebi.

Cela svita odstupi i Rostov vide kako taj general dosta dugo nešto govori gospodaru.

Gospodar mu reče nekoliko reči, pa kroči da priđe konju. Gomila svite i gomila sa ulice u kojoj beše i Rostov primače se opet gospodaru. Kad gospodar stade pored konja i uhvati se rukom za sedlo, on se okrete konjičkom generalu i reče glasno, želeći, očevidno, da ga svi čuju:

76 Legija časti.

– Ne mogu, generale, a ne mogu zato što je zakon jači od mene – reče gospodar i stavi nogu u stremen.

General se sa poštovanjem pokloni, gospodar usede i ode u galopu niz ulicu. Rostov, ne znajući za sebe od ushićenja, potrča za njim, zajedno s gomilom.

XXI

Na trgu, kuda odjaha gospodar stajali su, jedan prema drugom, desno bataljon preobraženaca, a levo bataljon francuske garde sa medveđim kapama.

U istom trenutku kad se gospodar približavao jednom krilu tih bataljona koji su stajali na pozdrav, drugome krilu jurila je druga gomila konjanika i Rostov poznade pred njima Napoleona. To nije mogao biti niko drugi. On je jahao u galopu, s malim šeširom na glavi, sa lentom sv. Andreje preko ramena, u plavom mundiru raskopčanom povrh belog prsnika, na divnom, punokrvnom arapskom zelenku, na višnjevoj aši, izvezenoj zlatom. Kad priđe Aleksandru, on podiže šešir i, pri tom pokretu, konjaničko oko Rostovljevo primeti da Napoleon sedi na konju rđavo i nesigurno. Bataljoni povikaše: „Ura!“ i „Vive l’empereur!“ – Živeo imperator! Napoleon reče nešto Aleksandru. Oba imperatora sjahaše s konja i uzeše se za ruke. Na Napoleonovom licu bio je neprijatan pretvoran osmeh. Aleksandar mu je ljubazno nešto govorio.

Rostov nije odvajao očiju i, pored sveg topota konja pod francuskim žandarmima koji su opkoljavali gomilu, pratio je svaki pokret imperatora Aleksandra i Bonaparte. Njega je, kao nešto neočekivano, iznenadilo to što se Aleksandar drži prema Bonaparti kao da mu je on ravan i što se Bonaparta sasvim slobodno, kao da je ta blizina s gospodarem prirodna i za njega obična, ponaša prema ruskom caru kao da mu je ravan.

Aleksandar i Napoleon, s dugom povorkom svite, priđoše desnom krilu preobraženskog bataljona, pravo prema gomili koja je tu stajala. Gomila se iznenadno obrete tako blizu imperatora da se Rostov, koji je stajao u prednjim njenim redovima, uplaši da ga ne poznadu.

– Sire, je vous demande la permission de donner la Légion d’honneur au plus brave de vos soldats77, – reče oštar, jasan glas, koji izgovori svako slovo.

To je govorio rastom mali Bonaparta, gledajući odozdo pravo u oči Aleksandru. Aleksandar pažljivo sasluša što mu reče, pa klimnu glavom i ljubazno se osmehnu.

– À celui qui s’est le plus vaillamment conduit dans cette guerre!78 – dodade Napoleon, odsecajući svaki slog i, sa spokojstvom i pouzdanjem koje je izazivalo Rostova, gledajući po redovima ruskih vojnika koji su se

77 Molim vas, gospodaru, dopustite mi da dam Legiju časti najhrabrijem od vaših vojnika. 78 Onom koji se najhrabrije držao u ovom poslednjem ratu.

isprsili pred njim, stajali neprestano na pozdrav i nepomično gledali u oči svom imperatoru.

– Votre Majesté me permettra-t-elle de demander l’avis du colonel?79 – reče Aleksandar i brzo kroči nekoliko koraka prema knezu Kozlovskom, komandantu bataljona. Bonaparta poče, međutim, da skida rukavicu sa svoje bele, male ruke, pa je rascepi i baci. Jedan ađutant iza njega pritrča brzo i podiže je.

– Kome da se da? – upita car Aleksandar Kozlovskog tiho, na ruskom.

– Kome naredite, vaše veličanstvo.

Gospodar se, nezadovoljan, namršti, pa se okrete i reče: – Ali treba da mu se odgovori. Kozlovski se odlučno osvrte i pogleda redove, pa tim pogledom uhvati i Rostova.

„Da neće meni?“ – pomisli Rostov.

– Lazarev! – komandova pukovnik namrštivši se i prvi vojnik u redu, Lazarev, otresito iziđe napred.

– Kuda ćeš? Tu stani! – zašaputaše glasovi na Lazareva, koji nije znao kuda treba da ide.

Lazarev stade, pogledavši uplašeno iskosa u pukovnika, a lice mu zadrhta, kao što se to dešava vojnicima kad ih pozovu pred stroj.

Napoleon malo okrete glavu nazad i pruži svoju malu punu ručicu, kao da hoće nešto da uzme.

Ličnosti u njegovoj sviti istog trenutka setiše se šta je, pa se užurbaše, počeše šaputati, dodajući nešto jedan drugom, i onaj isti paž, koga je Rostov video juče kod Borisa, istrča napred, ponizno se saže nad pruženu ruku i ne dade joj da čeka ni trenutak, nego metnu u nju orden na crvenoj traci. Napoleon, ne gledajući, sastavi dva prsta; orden se nađe među njima. Napoleon priđe Lazarevu, koji je, iskolačenih očiju, i dalje jednako gledao samo u svog gospodara, pa se okrete imperatoru Aleksandru, pokazujući time da to što sad čini, čini za svog saveznika. Mala bela ruka s ordenom dodirnu dugme vojnika Lazareva. Kao da je Napoleon znao da će taj vojnik zauvek biti srećan, nagrađen i zauzimati počasno mesto među svima u svetu, ako ga njegova, Napoleonova ruka, udostoji svojim dodirom, Napoleon samo prisloni krst na grudi Lazarevu, pa spusti ruku i okrete se Aleksandru, kao da je znao da krst mora prionuti na grudi Lazareva. I krst doista prionu.

Uslužne ruske i francuske ruke trenutno prihvatiše krst i pridenuše ga za mundir. Lazarev mračno pogleda malog čoveka s belim rukama, koji nešto uradi s njim, pa, držeći i dalje nepomično pušku na pozdrav, poče

79 Hoće li mi dopustiti vaše veličanstvo da upitam pukovnika šta misli?

opet gledati pravo u oči Aleksandru, kao da je pitao Aleksandra: hoće li još jednako da stoji, ili će mu narediti da se sad izgubi, ili, može-biti, da uradi još nešto? Ali mu ništa nisu naredili i on je dosta dugo ostao u tom nepomičnom položaju.

Vladaoci sedoše na konje i odjahaše. Preobraženci dobiše voljno, izmešaše se s francuskim gardistima i posedaše za stolove, postavljene za njih. Lazarev je sedeo na počasnom mestu; ruski i francuski oficiri su ga grlili, čestitali mu i stezali mu ruke. Gomile oficira i naroda prilazile su da vide Lazareva. Na trgu oko stolova čuo se žagor rusko-francuskog govora i kikot. Dva oficira zajapurenih lica, veseli i srećni, prođoše pored Rostova.

– Kako ti se čini gozba, brate? Sve na srebru – reći će jedan. – Jesi video Lazareva?

– Video sam.

– Kažu da će sutra preobraženci njih ugostiti.

– E, baš ti je Lazarev srećan! Hiljadu dvesta franaka doživotne penzije.

– Gle što je šubara, deco! – viknu jedan preobraženac, natičući čupavu šubaru jednog Francuza.

– Ala lepo stoji, divota!

– Jesi li čuo odziv? – reče jedan gardijski oficir drugome. – Prekjuče je bilo Napoléon, France, bravoure80; – juče Alexandre, Russie, grandeur81; – jednog dana daje odziv naš gospodar, drugog dana Napoleon. Sutra će gospodar poslati Đorđa82 – najhrabrijem među francuskim gardistima. Ne može drukčije! Treba da vrati zajam.

I Boris je došao sa svojim drugom Žiljinskim da gleda gozbu preobraženaca. Vraćajući se natrag, Boris vide Rostova, koji je stajao na uglu kraj jedne kuće. – Zdravo, Rostove! Mi se i ne videsmo – reče mu i ne mogade se uzdržati da ga ne upita šta mu se dogodilo: toliko je Rostov izgledao mračan i rastrojen.

– Ništa, ništa – odgovori mu Rostov.

– Ti ćeš svratiti?

– Da, svratiću.

Rostov je dugo stajao na uglu, gledajući izdaleka kako se vojnici časte. U njegovoj glavi vršio se mučan posao, koji on nikako nije mogao dovesti do kraja. U duši njegovoj rađale su se strašne sumnje. Čas mu je padao na pamet Denisov sa svojim promenjenim izrazom lica, sa svojom pokornošću

80 Napoleon, Francuska, junaštvo. 81 Aleksandar, Rusija, veličina. 82 Krst sv. Đorđa.

i čitava bolnica s onim otkinutim rukama i nogama, s onom prljavštinom i bolestima. Njemu je tako živo izgledalo da i sad oseća onaj bolnički zadah lešine, da se poče osvrtati da vidi odakle dolazi taj zadah. Čas mu je padao na pamet onaj samim sobom zadovoljni Bonaparta sa svojom belom ručicom, koji je sad imperator, koga voli i poštuje imperator Aleksandar. A zašto su ljudi gubili ruke i noge, zašto su ginuli? Čas su mu padali na pamet odlikovani Lazarev i Denisov kažnjen i nepomilovan. On je dolazio na tako neobične misli da se plašio od njih.

Miris onih jela koja su jeli preobraženci i njegova glad izvukoše ga iz tog stanja: trebalo je što da jede pre nego ode. On se uputi gostionici koju je video tog jutra. U gostionici zateče tako mnogo sveta i oficira koji behu došli kao i on u civilu, da je jedva dobio ručak. Pridružiše mu se dva oficira iz njegove divizije. Razgovor se, prirodno, povede o miru. Oficiri, drugovi Rostovljevi, kao i veliki deo vojske, behu nezadovoljni mirom, zaključenim posle Fridlanda. Govorili su da bi Napoleon propao, da su se još malo držali, da njegova vojska nije imala ni dvopeka ni metaka. Nikolaj je ćuteći jeo i mnogo više pio. On sam popi dve boce vina. Neprestano ga je mučio duševni rad koji se pokrenuo u njemu, a nije se svršavao. Nije smeo da se preda svojim mislima, a nije mogao da ih se otrese. Kad jedan od oficira reče da je uvreda gledati u Francuze, Rostov odjedanput poče vikati s ljutnjom koja se ničim nije mogla opravdati i koja je zbog toga veoma začudila oficire.

– I kako vi možete suditi šta bi bilo bolje! – viknu on, a krv mu odjedanput pojuri u lice. – Kako vi možete suditi o postupcima gospodarevim, otkud mi imamo pravo da o tome raspravljamo?! Mi ne možemo da shvatimo ni ciljeve, ni postupke gospodareve!

– Pa ja nisam ni reči rekao o gospodaru – pravdao se oficir, koji nije mogao drukčije da objasni Rostovljevu vatrenost, nego time da je pijan.

Ali ga Rostov nije slušao. – Mi nismo diplomatski činovnici, nego vojnici i ništa više – nastavi on. – Kad nam narede da ginemo – treba da ginemo. A ako nas kazne, znači da smo krivi; nije naše da sudimo. Ako je gospodar imperator voljan da prizna Bonapartu za imperatora i da sklopi s njim savez – znači da tako treba. A inače ako mi stanemo o svemu da sudimo i raspravljamo, onda neće ostati ništa sveto. Onda ćemo reći da ni boga nema, da ničeg nema – vikao je Rostov udarajući po stolu i njegova vika beše neumesna po shvatanju onih oficira, ali veoma dosledna po toku njegovih misli. – Naše je da vršimo svoju dužnost, da se bijemo, a ne da razmišljamo – završi on.

– I da pijemo – reče jedan od oficira, koji nije želeo da se svađa.

– Jest, i da pijemo – prihvati Rostov. – Ej ti! Još jednu bocu! – viknu on.

DEO TREĆI

I

1808. godine išao je imperator Aleksandar u Erfurt da se opet vidi sa imperatorom Napoleonom, i u višem petrogradskom društvu mnogo se govorilo o sjajnosti tog svečanog sastanka.

1809. godine behu se dva gospodara svetska, kako su zvali Napoleona i Aleksandra, toliko sprijateljila da je ruski korpus, kad je Napoleon te godine objavio rat Austriji, prešao preko granice da pomogne svom ranijem neprijatelju Bonaparti protiv ranijeg svog saveznika, austrijskog cara; toliko da se u višem svetu govorilo o mogućnosti braka između Napoleona i jedne od sestara imperatora Aleksandra. Ali, sem pretresanja spoljne politike, pažnja ruskog društva beše u to vreme naročito živo upućena na unutrašnje reforme, koje su se tada uvodile u svim granama državne uprave.

A međutim život ljudski, pravi život sa svojim bitnim interesovanjem za zdravlje, bolest, rad, odmor, sa svojim interesovanjem za misao, nauku, poeziju, muziku, ljubav, prijateljstva, mržnju, strasti, tekao je, kao i uvek, nezavisno i mimo političkog prijateljstva ili neprijateljstva s Napoleonom Bonapartom i mimo svih mogućih reformi.

Knez Andreja proživeo je dve godine u selu ne mičući se nikud. Sva ona preduzeća na imanjima koja je Pjer namislio za sebe i nije ih doveo ni do kakvog rezultata, jer je neprestano jedan posao ostavljao a drugi počinjao, sva ta preduzeća ostvario je knez Andreja, ne govoreći o njima nikome i bez naročitog truda.

On je imao u jačoj meri onu praktičnu žilavost, koja je nedostajala Pjeru i koja je kretala posao bez razmahivanja i napora s njegove strane.

Jedno njegovo imanje s trista seljačkih duša preobraćeno je u imanje slobodnih zemljoradnika (to je bio jedan od prvih primera u Rusiji), a na drugim imanjima kuluk je zamenjen obrokom. Za Boručarovo je na njegov račun dobavljena školovana babica da bude na pomoći porodiljama, a svešteniku je plaćano da uči pismenosti seljačku i poslužiteljsku decu.

Polovinu vremena provodio je knez Andreja u Golim Brdima sa ocem i sinom koga su još čuvale dadilje; drugu polovinu vremena provodio je u bogučarovskom kutku, kako je njegov otac nazivao njegovo selo. Iako je Pjeru pokazivao da je ravnodušan prema svima spoljašnjim svetskim događajima, on ih je živo pratio, dobijao mnogo knjiga i, kad bi došli k njemu ili njegovom ocu ljudi pravo iz Petrograda, iz samog vrtloga života, on je, na svoje veliko čuđenje, opažao da su ti ljudi, kad je reč o poznavanju svega onog što se dešava u spoljašnjoj i unutrašnjoj politici, daleko zaostali iza njega koji se nikud ne miče iz sela.

Pored poslova na imanjima, pored bavljenja čitanjem najraznovrsnijih knjiga, knez Andreja se zanimao u to vreme kritičkim proučavanjem poslednja dva naša nesrećna rata i sastavljanjem projekta za izmenu naših vojnih zakona i propisa.

U proleće 1809. godine knez Andreja pođe na rjazanska imanja svoga sina, kome je on bio staralac.

Zagrejan proletnjim suncem, sedeo je knez Andreja u kolima bacajući poglede na prvu travu, prvo lišće na brezi i prva klupka belih proletnjih oblaka, koji se behu rasturili po jasnom plavetnilu nebeskom. Nije ni o čemu mislio, nego je veselo i besmisleno gledao na sve strane.

Prođoše skelu, gde je pre godinu dana razgovarao s Pjerom. Prođoše neko prljavo selo, guvna, zelenilo, nizbrdicu sa snegom koji se zadržao kod mosta, uzbrdicu s raskaljanom ilovačom, strništa i ponegde ozelenelo žbunje, pa zađoše u brezovu šumu s obe strane pored puta. U šumi beše gotovo vrućina, vetar se nije osećao. Breza, sva okićena zelenim, lepljivim lišćem, nije se kretala, a ispod lanjskog lišća izbijala je, dižući ga, prva zelena trava i ljubičasto cveće. Rasturene ovde-onde po breziku, sitne jele podsećale su neprijatno na zimu svojim grubim večitim zelenilom. Konji frknuše ušavši u šumu i jače se zaznojiše.

Lakej Petar reče nešto kočijašu, kočijaš mu odgovori potvrdno. Ali, očevidno, Petru beše malo što i kočijaš tako misli; on se okrete na boku prema gospodinu.

– Kako je čoveku lako, vaša svetlosti! – reče osmehujući se ponizno.

– Šta?

– Lako, vaša svetlosti.

„Šta to on govori?“ – pomisli knez Andreja. – „Svakako o proleću“ – reče u sebi i obazre se oko sebe. „I doista, sve je već ozelenelo... kako brzo! Počinje već i breza, i cremža, i jova... A hrast i ne misli. Da, evo hrasta.“

Pored puta stajao je hrast. Verovatno desetputa stariji od brezâ u tom breziku, on beše deset puta deblji i dvaput viši od svake breze. Bio je to ogroman hrast, tek dva čoveka ako bi ga obuhvatila, grane njegove, očevidno, davno behu zalomljene, a kora okrzana i puna starih čvoruga. Sa svojim ogromnim, nezgrapnim, nesimetrično raširenim, ispucalim rukama i prstima, stajao je on među nasmejanim brezama kao kakav stari, srdit i prezren bogalj. Samo on nije hteo da se preda čarima proleća i nije hteo da vidi ni proleće ni sunce.

„Proleće, i ljubav, i sreća!“ – kao da je govorio hrast – „i kako vam ne dosadi sve jedna ista luda i besmislena obmana. Sve jedno isto, i sve je obmana! Nema ni proleća, ni sunca, ni sreće. Eno, gledajte kako stoje ugušene mrtve jele, uvek jednake, pa eto i ja sam raširio svoje zalomljene,

oguljene prste, gde su mi god izbili – i iz leđa, i iz bokova; otkako su mi izrasli – stojim ja ovde i ne verujem u vaše nade i obmane.“

Knez Andreja, idući kroz šumu, okrenuo se nekoliko puta prema tom hrastu, kao da očekuje nešto od njega. I pod hrastom je bilo cveća i trave, ali je on stajao usred njih jednako sumoran, nepomičan, nakazan i uporan.

„Da, ima pravo taj hrast, po hiljadu puta ima pravo“ – mislio je knez Andreja – „neka se drugi, mladi, opet podaju toj obmani, a mi znamo šta je život – naš je život završen!“ I u duši njegovoj se rodi čitav novi niz misli, neutešnih, ali punih slatke tuge, u vezi s tim hrastom. Kao da je za vreme ovog putovanja ponovo prešao u sećanju sav svoj život i došao do onog istog ranijeg umirujućeg i beznadežnog zaključka da ne treba ništa da počinje, da mora da tavori ne čineći zla, ne uznemirujući se i ništa ne želeći.

II

Zbog starateljskih poslova na rjazanskom imanju knezu Andreji beše potrebno da se vidi sa okružnim predstavnikom plemstva. Predstavnik plemstva bio je grof Ilja Andrejevič Rostov i knez Andreja ode k njemu polovinom maja.

Nastalo je već toplo proletnje vreme. Gora se već sva odenula, dizala se prašina i bila takva vrućina da čovek, kad prođe pored vode, dobije volju da se okupa.

Knez Andreja, neveseo i obuzet mislima o tome šta sve treba da pita predstavnika plemstva o svojim poslovima, približavao se alejom kroz vrt Rostovljevoj kući u Otradnome. Desno iza drveća on ču veselu, žensku viku i ugleda gde gomila devojaka preseca put njegovim kolima. Ispred ostalih beše odmakla i trčaše prema kolima crnomanjasta, veoma tanka, neobično tanka, crnooka devojka, u žutoj cicanoj haljini, povezana belom, džepnom maramicom, ispod koje su se pomaljali pramenovi raščešljane kose. Devojka je nešto vikala, ali kad vide stranog čoveka, ona ga i ne pogleda, nego pobeže natrag smejući se.

Knezu Andreji odjedanput dođe nešto teško. Dan tako lep, sunce tako greje, svuda unaokolo tako veselo; a ova tanka i lepa devojka ne zna, niti hoće da zna da on postoji na svetu, ona je zadovoljna i srećna što provodi nekakav svoj odvojen – svakako glup – ali veseo i srećan život. „Čemu se ona tako raduje? O čemu misli! Sigurno ne o vojničkoj uredbi i o ustanovi obroka za rjazanske seljake. O čemu ona misli? I zašto je srećna?“ – pitao se knez Andreja nehotice i radoznalo.

Grof Ilja Andrejevič živeo je 1809. godine u Otradnome onako kao i pre, to jest primao je u svoju kuću gotovo svu guberniju, priređivao lovove, predstave, davao ručkove i nabavljao muzikante. On se obradovao knezu Andreji, kao i svakom novom gostu, i gotovo silom ga zaustavio da prenoći.

U toku tog dosadnog dana, dok su kneza Andreju zabavljali stari domaćin i domaćica i najotmeniji među gostima, kojih beše puna kuća starog grofa zbog imendana što će skoro doći, on je nekoliko puta pogledao Natašu koja se među drugom, mladom polovinom društva nečem smejala i radovala, i svaki put pitao sam sebe: „O čemu ona misli? Čemu se tako raduje?“

Kad je uveče ostao sam na novom prenoćištu, on zadugo nije mogao da zaspi. Čitao je, pa ugasio sveću, pa je opet upalio. U sobi sa zatvorenim iznutra kapcima beše vrućina. On se ljutio na tog glupog starca (tako je

zvao Rostova) što ga je zadržao, uveravajući ga da još nisu u gradu nabavljena potrebna akta, ljutio se na samog sebe što je ostao.

Knez Andreja ustade i priđe prozoru, da ga otvori. Čim otvori kapke, mesečina, kao da je odavno vrebala kod prozora, obasja sobu. On otvori prozor. Noć beše sveža, tiha i svetla. Pred samim prozorom beše red potkresanih drveta, s jedne strane crnih a s druge strane obasjanih srebrnastom svetlošću.

Ispod drveta beše nekakvo sočno, mokro, kovrdžasto bilje sa ponegde srebrnastim lišćem i stabljikama.

Dalje iza crnih drveta beše nekakav krov na kome je blistala rosa, malo udesno veliko kudravo drvo s jasno belim stablom i granama, a više njega gotovo već pun mesec na vedrom, skoro bez zvezda, proletnjem nebu. Knez Andreja se nalakti na prozor i oči mu se zaustaviše na tome nebu.

Soba kneza Andreje bila je na srednjem spratu; i u sobama nad njim bili su budni i nisu spavali.

On ču odozgo ženski razgovor.

– Samo još jedanput – reče gore ženski glas koji knez Andreja odmah poznade.

– Ali kada ćeš da spavaš? – odgovori drugi glas.

– Ja neću, ne mogu da spavam, pa šta da radim! Hajde, poslednji put...

I dva ženska glasa zapevaše neku muzičku frazu koja beše svršetak nečega.

– Kako je to divno! A sad da spavamo, pa kraj.

– Ti spavaj, a ja ne mogu – odgovori prvi glas, približivši se prozoru. Ona se, očevidno, sasvim nagla kroz prozor, jer se čulo šuštanje njene haljine, pa čak i disanje. Sve se stišalo i okamenilo, kao i mesec i njegova svetlost i senke. Ni knez Andreja nije smeo da se makne, da ne bi odao svoje nehotično prisustvo.

– Sonja! Sonja! – ču se opet onaj prvi glas.

– Pa kako se može spavati! Pogledaj kakva divota! Ah, kakva lepota! Ta probudi se, Sonja! – reče ona gotovo kroz plač. – Ovakve divne noći nije bilo nikad, nikad.

Sonja odgovori nešto preko volje.

– Ali pogledaj kakav je mesec!... Ah, kakva divota! Hodi ovamo. Dušice, golubice, hodi ovamo.

Vidiš li? Da mi je da čučnem, evo ovako, pa da se uhvatim ispod kolena – jako, što se jače može – treba se napregnuti, pa da poletim... Evo ovako!

– Ostavi se, pašćeš.

Ču se rvanje i zlovoljan glas Sonjin:

– Pa ovo je već prošlo jedan sat.

– Ah, ti mi samo sve kvariš! Hajde, idi, idi.

Opet sve ućuta, ali je knez Andreja znao da je ona još jednako tu, on je čuo čas tiho šuškanje, čas uzdahe.

– Ah, bože moj! Bože moj! Šta je to! – uzviknu ona odjedanput. – Kad se mora spavati, da se spava! – i zalupi prozor.

„Nje se i ne tiče što ja postojim!“ – pomisli knez Andreja dok je prisluškivao njen razgovor, očekujući i bojeći se, odnekud, da će ona reći nešto i o njemu. „I opet ona! I kao namerno!“ – mislio je on. U njegovoj duši nastade odjedanput tako neočekivana zbrka mladih misli i nada, suprotnih svemu njegovom životu, da je, osećajući nemoć da objasni sebi svoje stanje, odmah zaspao.

III

Sutradan, oprostivši se samo s grofom i ne sačekavši da iziđu dame, knez Andreja otputova kući.

Bio je već početak juna kad je knez Andreja, vraćajući se kući, zašao opet u onu brezovu šumu u kojoj ga je onaj stari, ispucali hrast onako čudnovato iznenadio da ga se još seća. Praporci su još potmulije zvonili u šumi nego pre mesec i po dana; sve je bilo puno, senovito i gusto; ni mlade jele raštrkane po šumi nisu narušavale opštu lepotu, nego su se prilagođavale opštem karakteru i nežno se zelenele svojim četinastim mladim izdancima.

Celog dana bila je vrućina, spremala se negde oluja, ali samo mali oblačak poprska prašinu po drumu i sočno lišće. Leva strana šume beše tamna, u senci; desna mokra, sjajna, blistala je na suncu i jedva se njihala od vetra. Sve je bilo u cvetu; slavuji su pevali i izvijali čas blizu, čas daleko.

„Da, ovde, u ovoj šumi bio je onaj hrast s kojim sam se slagao“ – pomisli knez Andreja. „A gde je?“ – pomisli opet knez Andreja, gledajući na levu stranu puta, pa je, i ne znajući, uživao u onom hrastu koji je tražio i nije mogao da ga pozna. Stari hrast, sav preobražen, raširivši svoje sočno, ugasito zelenilo kao šator, bio je kao opijen, jedva se njišući u zracima večernjeg sunca. Ni ispucalih prstiju, ni čvoruga, ni stare neverice, ni tuge – ništa se nije videlo na njemu. Kroz tvrdu, stogodišnju koru izbilo je bez grančica sočno, mlado lišće, tako da čovek ne bi mogao verovati da ga je pustio taj starac. „Da, ovo je upravo onaj hrast“ – pomisli knez Andreja i odjedanput ga obuze bezrazložno, proletnje osećanje radosti i obnovljenja. Svi najlepši trenuci u njegovom životu padoše mu odjedanput na pamet. I Austerlic s visokim nebom, i mrtvo, prekorno lice ženino, i Pjer na skeli, i devojka razdragana lepotom noći, i ona noć, i mesec, i sve to – odjedanput mu pade na pamet.

„Ne, nije kraj životu u trideset prvoj godini“ – odluči knez Andreja odjedanput i odsečno i potpuno sigurno. – „Nije dosta da ja znam sve ovo što je u meni, treba da to znaju i svi: i Pjer, i ona devojka što je htela da odleti na nebo, treba da me svi znaju, treba da moj život traje ne samo za mene, ne treba da oni žive tako nezavisno od moga života, treba da se moj život ogleda na svima i da svi žive sa mnom zajedno.“

Kad se vratio sa svoga puta, knez Andreja odluči da na jesen ode u Petrograd i nađe razne uzroke za tu svoju odluku. Svaki čas stajao mu je spreman čitav niz pametnih, logičnih razloga zašto treba da ode u

Petrograd i čak da se primi službe. Šta više, on sad nije shvatao kako je mogao ikad posumnjati je li potrebno da uzme aktivnog učešća u javnom životu, kao što pre mesec dana nije shvatao kako bi mu mogla doći na pamet misao da ode iz sela. Njemu se činilo jasno da bi sve njegovo iskustvo iz života moralo propasti uzalud i biti besmisleno ako ga on ne primeni na delu i opet ne uzme aktivnog učešća u javnom životu. Čak nije shvatao ni to kako je njemu ranije, na osnovi takvih istih razumom siromašnih razloga, bilo očevidno da bi se ponizio, kad bi sad, posle svojih lekcija iz života, opet poverovao da on može biti od koristi i da može naći sreće i ljubavi. Sad mu je razum govorio sasvim drukčije. Posle toga putovanja knezu Andreji počelo je da biva dosadno u selu, pređašnji poslovi nisu ga zanimali i često bi, sedeći sam u svome kabinetu, ustao, prišao ogledalu i dugo gledao u svoje lice. Potom bi se okrenuo i gledao portret pokojne Lize, koja ga je sa začešljanim à la greque kovrdžicama gledala nežno i veselo iz zlatnog okvira. Ona nije više govorila mužu one pređašnje strašne reči, nego ga je gledala obično i veselo. I knez Andreja zaturio bi ruke nazad, pa bi dugo hodao po sobi, čas mršteći se, čas osmehujući se, i preturao u pameti one nerazumljive, rečima neizrecive, tajne misli kao zločin, vezane za Pjera, za slavu, za onu devojku na prozoru, za onaj hrast, za žensku lepotu i ljubav, misli koje su izmenile ceo njegov život. I kad bi u tim trenucima neko ušao u njegovu sobu, on je prema njemu bio naročito hladan, oštar i odlučan i, pre svega, neprijatno logičan.

– Mon cher83 – dešavalo se da mu kaže kneginjica Marija kad u takvom trenutku uđe u njegovu sobu – Nikoluška ne može danas u šetnju, vrlo je hladno.

– Da je toplo – odgovorio bi u takvim trenucima knez Andreja veoma suvo svojoj sestri – on bi išao samo u košulji, a pošto je hladno, treba mu obući toplu haljinu, koja je zato i izmišljena. Eto šta treba kad je hladno, a ne ostati kod kuće, kad detetu treba vazduha – govorio je on s naročitom logičnošću, kao da hoće time da kazni nekoga za sav taj tajni, nelogični duševni rad, koji se u njemu obavljao. A kneginjica Marija pomislila bi u takvim prilikama kako muškarci ohladne od umnog rada.

83 Dragi moj.

IV

Knez Andreja je došao u Petrograd avgusta 1809. godine. U to vreme mladi Speranski bio je na vrhuncu svoje slave i energično vršio prave prevrate. Tog istog avgusta beše car, putujući kolima, ispao, uganuo nogu i ostao tri nedelje u Peterhofu, gde se svaki dan viđao samo sa Speranskim. U to vreme spremala su se ne samo dva vrlo značajna ukaza, koja su uzbunila društvo, jedan o ukidanju dvorskih činova a drugi o ispitima koleških asesora i statskih savetnika, nego se spremala i čitava državna konstitucija, koja bi izmenila tadašnji sudski, administrativni i finansijski poredak ruske uprave, počevši od državnog saveta do opštinske uprave. Sad su se ostvarivala i ispunjavala ona nejasna liberalna maštanja s kojima je stupio na presto imperator Aleksandar i koja je težio da ostvari uz pomoć svojih pomoćnika Čartoriskog, Novosiljcova, Kočubeja i Stroganova, koje je on sam u šali nazivao comité du salut rublique.84

Sad je njih sve zajedno zamenio u građanskoj struci Speranski, a u vojničkoj Arakčejev. Knez Andreja kao komornik javio se odmah posle svog dolaska u dvor i prisustvovao carevom izlasku. Gospodar ga je dvaput sreo i nije ga udostojio ni jednom reči. Još i ranije činilo se uvek knezu Andreji da je antipatičan gospodaru, da je gospodaru neprijatno njegovo lice i sve biće njegovo. U hladnom, odbijajućem pogledu kojim ga je gospodar pogledao našao je knez Andreja još jaču potvrdu te svoje pretpostavke. Dvorani su objasnili knezu Andreji da gospodar ne obraća na njega pažnju zato što je njegovo veličanstvo nezadovoljno što Bolkonski nije služio od 1805. godine.

„Ja i sam znam da mi nismo gospodari svojih simpatija i antipatija“ – mislio je knez Andreja – „pa zato ne vredi ni misliti da ću ja lično podneti gospodaru svoj predlog o vojnom zakonu, nego će sama stvar govoriti za sebe.“ On javi za svoj predlog starom feldmaršalu, prijatelju svog oca. Feldmaršal mu odredi čas prijema, primi ga ljubazno i obeća mu da će dostaviti gospodaru. Posle nekoliko dana rečeno je knezu Andreji da treba da se javi ministru vojske, grofu Arakčejevu.

U određeni dan, devet sati izjutra, pojavi se knez Andreja u sobi za primanje kod grofa Arakčejeva.

Knez Andreja nije lično poznavao Arakčejeva i nikad ga nije video, ali sve što je znao o njemu ulivalo mu je malo poštovanja prema tom čoveku.

„On je – vojni ministar, poverljiva ličnost gospodara imperatora, ne treba nikoga da se tiču njegove lične osobine; njemu je naloženo da

84 Komitet javnoga spasa.

razgleda moj predlog, dakle jedini on i može ga pokrenuti“ – mislio je knez Andreja, čekajući u sobi za primanje kod grofa Arakčejeva među mnogim i krupnim i sitnim ličnostima.

Knez Andreja je, za vreme svoje, većinom ađutantske službe, video mnogo soba za primanje kod velikih ličnosti i različite karakteristike tih soba bile su mu vrlo jasne. Soba za primanje kod grofa Arakčejeva imala je sasvim posebnu karakteristiku. Na sitnim ličnostima koje su čekale audijenciju u sobi za primanje kod grofa Arakčejeva videlo se osećanje stidljivosti i pokornosti; na krupnijim činovnicima videlo se jedno opšte osećanje zbunjenosti, sakrivene pod maskom odrešitosti i podsmeha samom sebi, svom položaju i onoj ličnosti koju čekaju. Neki su zamišljeno šetali tamo i ovamo, neki su šaputali i smejali se i knez Andreja je čuo sorbiquet85 – „Sila Andrejič“ i reči „pokazaće ti čiča“, koje su se odnosile na grofa Arakčejeva. Jedan general (velika ličnost), očevidno uvređen što mora tako dugo da čeka, sedeo je prebacivši nogu preko noge i osmehujući se sam za sebe prezrivo.

Ali čim bi se otvorila vrata, onog trenutka pojavilo bi se na svim licima samo jedno – strah.

Knez Andreja zamoli po drugi put dežurnog da ga prijavi, ali ga on pogleda podrugljivo i reče mu da će u svoje vreme doći i na njega red. Posle nekoliko ličnosti koje je ađutant uveo i izveo iz ministrovog kabineta, pušten je na strašna vrata jedan oficir koji zaprepasti kneza Andreju svojim poniženim i poplašenim izgledom. Audijencija toga oficira otegla se dugo. Odjedanput se iza vrata ču praskaznje neprijatnog glasa i iziđe onaj oficir bled, dršćući usnama, uhvati se za glavu i prođe kroz sobu za primanje.

Odmah za njim dežurni privede vratima kneza Andreju i reče mu šapatom: „Desno, do prozora“.

Knez Andreja uće u skroman čist kabinet i ugleda za stolom čoveka četrdesetih godina, dugog struka, duguljaste, kratko ošišane glave i debelih bora, nabranih obrva nad kestenasto-zelenim tupim očima i obešenog crvenog nosa. Arakčejev okrete glavu prema njemu i, ne gledajući ga, upita:

– Šta vi tražite?

– Ja ništa ne... tražim, vaša svetlosti – reče tiho knez Andreja.

Arakčejev ga pogleda.

– Sedite – reče mu – vi ste knez Bolkonski?

85 Nadimak

– Ja ništa ne tražim, nego je gospodar imperator izvoleo poslati vašoj svetlosti predlog koji sam podneo...

– Vidite, ljubazni moj, ja sam vaš predlog čitao – prekide ga Arakčejev, rekavši samo prve reči ljubazno, pa opet mu ne gledaše u oči i padaše sve više u gunđavo-prezriv ton. – Predlažete nove vojne zakone? Zakona imamo mnogo, nema ko da vrši ni stare. Danas svi pišu zakone, lakše je pisati nego raditi.

– Ja sam po naređenju gospodara imperatora došao da čujem od vaše svetlosti šta nameravate da učinite s podnesenim predlogom – reče učtivo knez Andreja.

– Ja sam na vaš predlog stavio odluku i poslao sam ga u odbor. Ja ga ne odobravam – reče Arakčejev, pa ustade, dohvati s pisaćeg stola hartiju i dade knezu Andreji. – Evo!

Na hartiji beše napisano popreko pisaljkom bez velikih slova, bez pravopisa, bez interpunkcije:

„neosnovano napisano jer je kao podražavanje prepisano iz francuskog vojnog zakona i od vojnog propisa bez nevolje odstupa“.

– A kome je odboru predat predlog? – upita knez Andreja.

– Odboru za vojni zakon i ja sam predložio da se vaša plemenitost uvrsti u članove. Samo, bez plate.

Knez Andreja se osmehnu.

– Ja je i ne tražim.

– Dakle, kao član bez plate – ponovi Arakčejev. – Čast mi je... Ej, puštaj! Koga ima još? – viknu on, klanjajući se knezu Andreji.

V

Čekajući izveštaj da je uvršćen među članove odbora, knez Andreja je obnovio stara poznanstva naročito s onim ličnostima za koje je znao da su na vlasti i da mu mogu biti potrebne. Njega je sad u Petrogradu obuzelo osećanje slično onome koje ga beše obuzelo uoči bitke, kad ga je mučila uznemirena radoznalost i kad ga je nešto neodoljivo vuklo u više sfere, onamo gde se spremala budućnost, od koje je zavisila sudbina miliona ljudi. Po ozlojeđenosti staraca, po radoznalosti neposvećenih, po uzdržanosti posvećenih, po žurbi i zabrinutosti svačijoj, po nebrojenim odborima i komisijama, za koje je svakog dana iznova doznavao da ih ima, knez Andreja osećao je da se sad, 1809. godine, sprema ovde, u Petrogradu, nekakva ogromna građanska bitka, u kojoj je glavnokomandujući njemu nepoznata, tajanstvena i izgledalo mu je genijalna ličnost – Speranski. I rad na reformama koji mu je nejasno bio poznat i Speranski – glavni radnik počeše ga tako strasno zanimati da je rad na vojnom zakonu počeo vrlo brzo da postaje sporedan u njegovoj svesti.

Knez Andreja nalazio se u najpovoljnijem položaju za dobar prijem u svim najrazličnijim i najvišim krugovima tadašnjeg petrogradskog društva. Partija reformatora rado ga je primala i mamila k sebi, jedno zato što je imao reputaciju umnog i veoma načitanog čoveka, a drugo zato što je dao svojim seljacima slobodu i time već stekao reputaciju liberala. Partija nezadovoljnih staraca obraćala mu se blagonaklono, prosto kao sinu njegovog oca, osuđujući ga zbog reformi. Žensko društvo, svet, primalo ga je srdačno zato što je bio bogat i ugledan mladoženja i gotovo nova ličnost s oreolom romantične priče o njegovoj tobožnjoj smrti i tragičnoj smrti njegove žene. Sem toga, opšte mišljenje svih koji su ga ranije poznavali bilo je da se za tih pet godina mnogo promenio nabolje i postao mekši i zreliji, da nema onog pređašnjeg pretvorstva, oholosti i podrugljivosti, nego ima ono spokojstvo što se dobija s godinama. O njemu počeše govoriti, zainteresovaše se za njega i svak je želeo da ga vidi.

Sutradan posle posete grofu Arakčejevu, knez Andreja je otišao uveče grofu Kočubeju. Ispričao je grofu o svom sastanku sa Silom Andrejičem. (Kočubej je tako nazvao Arakčejeva s onim neodređenim podsmehom nečemu koji je knez Andreja primetio u sobi za primanje kod ministra vojnog.)

– Mon cher, čak ni u toj stvari ne možete obići Mihaila Mihailoviča. C’est le grand faiseur.86 Kazaću mu. Obećao mi je da će doći večeras...

86 To je veliki majstor.

– A šta se Speranskog tiče vojni zakon? – upita knez Andreja.

Kočubej se osmehnu i mahnu glavom kao da se čudi naivnosti Bolkonskog.

– Ja sam s njim razgovarao o vama ovih dana – nastavi Kočubej – o vašim slobodnim zemljoradnicima...

– A, to ste vi, kneže, oslobodili svoje mužike? – reče jedan starac iz Katarininog vremena i osvrte se prezrivo na Bolkonskog.

– Malo imanje, nije donosilo nikakvog dohotka – odrovori knez Andreja, trudeći se da ublaži pred njim svoj postupak, kako se starac ne bi uzalud ljutio.

– Vous craignez d’être en retard87 – reče starac, gledajući u Kočubeja, pa nastavi: – Ja samo jedno ne razumem, ko će orati ako se njima dâ sloboda? Lako je pisati zakone, ali je teško upravljati. Pa i ovo sad, pitam vas, grofe, ko će biti starešina kad svi moraju da polažu ispite?

– Ja mislim, biće onaj ko položi ispit – odgovori Kočubej, prebacujući nogu preko noge i pogledajući oko sebe.

– Eto, kod mene služi Prjanjičnjikov, krasan čovek, zlato od čoveka, a ima mu šezdeset godina, pa zar on da polaže ispite?...

– Da, to je malo teško, jer je obrazovanje veoma slabo rašireno, ali... – Grof Kočubej ne izgovori do kraja, nego se diže, uze kneza Andreju za ruku, pa pođe u susret jednom visokom, ćelavom, plavokosom čoveku četrdesetih godina, s velikim golim čelom i s neobično, čudnovato belim duguljastim licem. Na njemu beše plavi frak, o vratu krst i na levoj strani grudi zvezda. Bio je to Speranski.

Knez Andreja ga odmah poznade i u njegovoj duši nešto zadrhta, kao što se to dešava u važnim trenucima života. Da li to beše poštovanje, zavist, očekivanje – on nije znao. Cela figura Speranskog imala je neki osobit tip, po kome ga je čovek mogao odmah poznati. Knez Andreja nije ni kod koga iz društva u kome se kretao video ono spokojstvo i samopouzdanost u neveštim i tupim pokretima, ni kod koga nije video tako čvrst i, u isti mah, blag pogled poluzatvorenih i nešto vlažnih očiju, nije video takvu postojanost u osmehu koji ništa ne znači, ni tako fini, odmeren, blag glas i, što je glavno, tako nežnu belinu lica, a naročito ruke, malo široke, ali neobično pune, nežne i bele. Takvu belinu i nežnost lica video je knez Andreja samo kod vojnika koji su dugo proveli u bolnici. To beše Speranski, državni sekretar, izvestilac carev i njegov pratilac u Erfurtu, gde se više puta viđao i razgovarao s Napoleonom.

87 Bojite se da ne zadocnite.

Speranski nije preletao očima s jedne ličnosti na drugu, kao što to i nehotice čini čovek kad uđe u veliko društvo, i nije se žurio kad govori. On je govorio tiho, sa uverenjem da će ga slušati i gledao samo u onu ličnost s kojom govori.

Knez Andreja je osobito pažljivo pratio svaku reč i svaki pokret Speranskog. Kao što se već dešava ljudima, naročito onima koji strogo sude o svojim bližnjima, knez Andreja, kad god se našao s novom ličnošću, naročito ovakvom kao što je Speranski, koga je znao po njegovoj reputaciji, uvek je očekivao da će naći u njoj potpuno savršenstvo ljudskih vrlina.

Speranski reče Kočubeju kako žali što nije mogao doći ranije, jer su ga zadržali u dvoru. Ne reče da ga je car zadržao. I knez Andreja primeti tu afektaciju skromnosti. Kad mu Kočubej predstavi kneza Andreju, Speranski polako okrete pogled na Bolkonskog sa nepromenjenim osmehom i ćuteći stade gledati u njega.

– Vrlo mi je milo da se upoznam s vama, slušao sam o vama, kao i svi – reče on.

Kočubej reče nekolkko reči o tome kako je Bolkonski bio primljen kod Arakčejeva. Speranski se još više osmehnu.

– Direktor komisije za vojni zakon je moj dobar prijatelj – gospodin Magnjicki – reče on izgovarajući razgovetno svaki slog i svaku reč – i, ako želite, ja vas mogu s njime upoznati. (On tu poćuta.) Nadam se da ćete naići kod njega na razumevanje i želju da pomogne sve što je pametno.

Oko Speranskog načini se odmah mala grupa i onaj starac što je govorio o svom činovniku, Prjanjičnjikovu, obrati se takođe Speranskom pitanjem.

Knez Andreja, ne ulazeći u razgovor, posmatrao je sve pokrete Speranskog, toga čoveka koji je doskora bio ništavni seminarista, a sad u svojim rukama – tim belim, punim rukama, drži sudbinu Rusije. Kneza Andreju iznenadila je ona neobična, prezriva mirnoća kojom je Speranski odgovarao starcu.

Izgledalo je da mu s neizmerne visine govori svoju snishodljivu reč. Kad starac poče da govori suviše glasno, Speranski se osmehnu i reče da on ne može suditi je li korisno ili nekorisno ono što je gospodaru po volji.

Pošto je razgovarao neko vreme u opštem krugu, Speranski ustade, pa priđe knezu Andreji i odazva ga na drugi kraj sobe. Videlo se da je smatrao za potrebno da se pozabavi Bolkonskim.

– Nisam stigao da porazgovaram s vama, kneže, u ovom živom razgovoru u koji me uvuče taj uvaženi starac – reče on smešeći se krotko i prezrivo i tim osmehom kao potvrđujući da on zajedno s knezom Andrejom shvata koliko su ništavni ti ljudi s kojima tek što je govorio. Knezu

Andreji polaska takav način prilaženja. – Ja vas odavno znam: najpre, po vašem postupku s vašim seljacima, to je kod nas prvi primer i trebalo bi mu želeti što više sledbenika; zatim, po tome što ste vi jedan od onih komornika koji nisu smatrali da su uvređeni novim ukazom o dvorskim činovima, što je izazvao tolike priče i osude.

– Da – reče knez Andreja – otac nije hteo da se ja koristim tim pravom; ja sam počeo da služim od najnižih činova.

– Vaš otac, čovek starog kova, vredi, očevidno, više od naših savremenika, koji tako osuđuju tu meru što samo uspostavlja prirodnu pravičnost.

– Ja, ipak, mislim da ima razloga i tim osudama... – reče knez Andreja, trudeći se da se bori s uticajem Speranskog, koji je počeo da oseća. Bilo mu je neprijatno da se u svemu s njim slaže: hteo je da mu protivureči. Knez Andreja, koji je obično govorio lako i lepo, osećao je sad da mu je teško izražavati se u razgovoru sa Speranskim. Njega je i suviše zanimalo posmatranje ličnosti znamenitog čoveka.

– Razlog je, možda, lično častoljublje – dodade Speranski tiho svoju reč.

– Delimično i zbog države – reče knez Andreja.

– Kako to razumete?... – upita tiho Speranski, oborivši oči.

– Ja sam poštovalac Montesquieua – reče knez Andreja. – I njegova misao o tome da le principe des monarchies est l’honneur, me paraft incontestable. Certains droits et privilèges de la noblesse me paraissent être des moyens de soutenir ce sentiment.88

Osmeh na licu Speranskog isčeze i time njegova fizionomija mnogo dobi. Verovatno mu se učini zanimljiva misao kneza Andreje.

– Ah! si vous envisagez la question sous ce point de vue!89 – poče on izgovarajući teško francuski i govoreći još sporije nego ruski, ali sasvim mirno. Reče da se čast, l’honneur, ne može podržavati povlasticama štetnim za službu i da je čast, l’honneur, ili negativan pojam o nevršenju onog što je za osudu, ili poznat izvor nadmetanja u postizanju pohvala i nagrada, u kojima se ona izražava.

Njegovi razlozi behu sažeti, jednostavni i jasni.

– Ustanova koja podržava tu čast, izvor nadmetanja, to je ustanova nalik na Legion d’honneur velikog imperatora Napoleona, koja ne škodi, nego pomaže uspehu službe, a nije ni staleška ni dvorska povlastica.

88 Da je osnova monarhija čast, izgleda mi nepobitno. Izvesna plemićka prava i povlastice

izgledaju mi kao da su sredstva da se podržava to osećanje. 89 A, kad vi tako gledate to pitanje.

– Ne poričem, ali se ne može poreći da je dvorska povlastica postigla taj isti cilj – reče knez Andreja. – Svaki dvoranin smatra da je dužan držati se dostojno na svom položaju.

– A vi se niste hteli koristiti njime, kneže – reče Speranski, pokazujući osmehom da je rad ljubaznošću prekratiti prepirku neugodnu za svog sagovornika. – Ako mi učinite čast da izvolite doći k meni u sredu – dodade on ja ću vam, pošto razgovaram s Magnjickim, saopštiti ono što vas može interesovati i, sem toga, imaću zadovoljstvo da podrobnije porazgovaram s vama. – On zažmure, pokloni se, pa à la française, iziđe iz dvorane ne opraštajući se i pazeći da ga ne primete.

VI

Za prvo vreme svog bavljenja u Petrogradu osetio je knez Andreja da je sva njegova riznica misli, izgrađenih u usamljenom životu, sasvim zamračena ovim sitnim brigama koje su ga obuzele u Petrogradu.

Vraćajući se uveče kući, zapisivao je u svoj podsetnik četiri ili pet neophodno potrebnih poseta ili rendez-vous90 u određene sate. Mehanizam života, raspoređivanje dana tako da svuda dospe na vreme, oduzimali su mu veći deo same životne energije. On nije ništa radio, čak nije ni o čemu mislio, niti dospevao da misli, nego samo govorio, i to govorio s uspehom ono što je dospeo da promisli ranije u selu.

On je, ponekad, opažao sa nezadovoljstvom da mu se dešava da u jedan isti dan, u raznim društvima, ponavlja jedno isto. Ali je po čitave dane bio tako zauzet da nije imao kad da pomisli kako ništa ne misli. Speranski je, kao i na prvom viđenju s njim kod Kočubeja, tako i posle, u sredu, kod svoje kuće, gde je, primivši Bolkonskog, razgovarao s njim u četiri oka dugo i poverljivo, učinio jak utisak na kneza Andreju.

Knez Andreja je tako ogroman broj ljudi smatrao za prezrenja dostojna i ništavna stvorenja i tako je želeo da nađe u drugom čoveku živi ideal onog savršenstva kome je težio, da je lako poverovao da je u Speranskom našao taj ideal potpuno razumnog i poštenog čoveka. Kad bi Speranski bio iz onog istog društva iz koga je bio knez Andreja, kad bi imao ono isto vaspitanje i moralne navike, onda bi Bolkonski brzo našao njegove slabe, ljudske a ne herojske strane, ali mu je, ovako, ova neobična, za njega logična umna riznica ulivala poštovanje tim više što je nije potpuno shvatao. Sem toga, Speranski je, da li zato što je ocenio sposobnosti kneza Andreje ili zato što je našao za potrebno da ga pridobije, koketovao pred knezom Andrejom svojim nepristrasnim, mirnim razumom i laskao knezu Andreji onim finim laskanjem, udruženim sa samopouzdanjem, koje se sastoji u tome što čovek ćutke priznaje da je onaj s kim razgovara kao i on jedini čovek sposoban da shvati svu glupost svih ostalih ljudi i razumnost i dubinu svojih misli.

U toku njihovog dugog razgovora u sredu uveče Speranski je više puta rekao: „Kod nas se pazi na sve što izlazi iz opšteg nivoa ukorenjene navike...“ ili smešeći se: „Ali mi hoćemo da budu i vuci siti i ovce na broju...“ ili: „Oni to ne mogu razumeti...“ i to sve s takvim izrazom koji je govorio: „Mi, ja i vi, mi razumemo šta su oni a ko smo mi“.

90 Sastanaka.

Ovaj prvi, dug razgovor sa Speranskim samo je pojačao u knezu Andreji ono osećanje koje ga je obuzelo kad je prvi put video Speranskog. On je video u njemu razumnog čoveka, ozbiljnog mislioca, čoveka s velikim umom, koji je svojom energijom i upornošću došao na vlast, pa je upotrebljava samo na dobro Rusije. U očima kneza Andreje bio je Speranski upravo onaj čovek koji razumno objašnjava sve pojave u životu, koji smatra da je značajno samo ono što je pametno i koji ume u svemu da primeni merilo razumnosti, čovek kakav je on sam želeo da bude. U izlaganju Speranskog izgledalo je sve tako prosto i jasno da se knez Andreja i nehotice slagao s njim u svemu. Ako mu je u čemu protivurečio i prepirao se, to je činio samo zato što je naročito hteo da bude samostalan i da se ne pokorava sasvim mišljenjima Speranskog. Sve je bilo tako, sve je bilo dobro, ali je jedno zbunjivalo kneza Andreju: to beše hladan, staklen pogled Speranskog, koji nije davao da se zagleda u dušu njegovu, i njegova bela nežna ruka, koju je knez Andreja i nehotice gledao onako kao što se obično gledaju ruke onih ljudi što su na vlasti. Stakleni pogled i ta nežna ruka razdraživali su zbog nečeg kneza Andreju. Neprijatno je iznenađivalo kneza Andreju i suviše veliko preziranje ljudi koje je opažao kod Speranskog i ona raznolikost u odabiranju dokaza koje je navodio za potvrdu svog mišljenja. On je upotrebljavao sva mogućna oruđa mišljenja, izuzimajući poređenje, i, kao što se činilo knezu Andreji, prelazio je odviše smelo od jednog drugome.

Čas bi stao na teren praktičkog poslenika i osuđivao sanjalice, čas na teren satirika i ironično se podsmevao protivnicima, čas bi postao strogo logičan, čas bi se, odjedanput, vinuo u oblast metafizike. (Ovo poslednje oruđe dokazivanja upotrebljavao je naročito često.) On je prenosio pitanje na metafizičke visine, prelazio u određivanje prostora, vremena i misli i, donoseći otuda dokaze, spuštao se opet na teren spora.

Uopšte, glavna crta uma Speranskog, koja je iznenadila kneza Andreju, beše nesumnjiva, nepokolebljiva vera u snagu i zakonitost uma. Videlo se da Speranskom nije nikad mogla doći na pamet ona knezu Andreji obična pomisao da se ipak ne može reći sve što mislimo i da nikad nije dolazilo da posumnja da li nije sve ovo što mislimo i sve ovo u što verujemo besmislica. I, eto, ta osobita riznica uma Speranskog najviše je privlačila sebi kneza Andreju.

U prvo vreme svog poznanstva sa Speranskim knez Andreja je gajio prema njemu snažno osećanje ushićenja, slično onom koje je nekad osećao prema Bonaparti. Činjenica što je Speranski bio sin jednog sveštenika i što su ga glupi ljudi, kao što su i činili mnogi, prezirali kao mantijaša i popino dete, nagonila je kneza Andreju da naročito pažljivo postupa sa svojim osećanjem prema Speranskom i da ga nesvesno pojačava u samom sebi.

Ono prvo veče koje je Bolkonski proveo kod njega u razgovoru o komisiji za izradu zakona, Speranski mu je sa ironijom pričao kako komisija za izradu zakona postoji već pedeset godina, staje milione a nije ništa uradila, i kako je Rozenkampf izlepio naslove na sve članove uporednog zakonodavstva.

– I to je sve za što je država platila milione! – reče on. – Mi hoćemo da damo senatu novu sudsku vlast, a nemamo zakona. Zato, kneže, takvi ljudi kao što ste vi greše što sad ne služe.

Knez Andreja reče da je za to potrebno pravničko obrazovanje, koje on nema.

– Pa njega nema niko, šta ćete? To je circulus viciosus91 , iz koga treba izići naporom.

Posle nedelju dana knez Andreja bio je član komisije za izradu vojnog zakona i, čemu se nikad nije nadao, načelnik odeljenja komisije za izradu zakona. Na molbu Speranskog on uze prvi deo građanskog zakonika koji se tada izrađivao i, pomažući se Code Napoleon i Justiniani, radio je odeljak: „Prava ličnosti“.

91 Začarani krug.

VII

Pre dve godine, 1808, pošto se vratio u Petrograd sa svog putovanja po imanjima, Pjer je i nehotice stao na čelo petrogradskog masonstva. Uređivao je trpezne i zadušne lože, vrbovao nove članove, starao se kako će da sjedini različite lože i da dobije originalna akta. Davao je svoj novac na uređivanje masonskih hramova i, koliko je god mogao, prilagao milostinje, u čemu je većina članova bila tvrde ruke i netačna, gotovo on sam izdržavao je o svom trošku sirotinjski dom koji je u Petrogradu podigao masonski red. Međutim, njegov život tekao je kao i pre, s onim istim zanosom i raskalašnošću.

Voleo je dobro da pojede i da popije i nije se mogao uzdržavati od momačkih provoda, u kojima je učestvovao, iako ih je smatrao za nemoralne i niske.

Ali, pošto je prošla godina dana, Pjer, u jeku svojih poslova i zanosa, poče osećati kako se onaj teren masonstva na kome je stajao izmiče ispod njegovih nogu utoliko više ukoliko se on više trudi da čvršće stane na njega. Istovremeno, on je osećao da je sve manje vezan za njega ukoliko mu se teren na kome je stajao više izmiče ispod nogu. Kada je pristupao masonstvu, njega je obuzimalo osećanje čoveka koji poverljivo staje nogom na ravnu površinu rita. Kad je stao nogom, ona je propala. Da bi se potpuno uverio je li čvrst teren na kome je stajao on je stavio drugu nogu i propao još dublje, zaglibio se i već bez svoje volje gazio blato do kolena.

Josif Aleksejevič ne beše u Petrogradu. (On se u poslednje vreme povukao od poslova petrogradskih loža i boravio stalno u Moskvi.) Svu braću, članove loža, Pjer je poznavao iz svakodnevnog života i njemu je bilo teško da gleda u njima samo braću po slobodnom zidarstvu, a ne kneza B. i Ivana Vasiljeviča D., koje je poznavao u životu mahom kao slabe i ništavne ljude. On je pod masonskim keceljama i znacima video na njima uniforme i odlikovanja koja su dobijali u životu. Kad bi Pjer kupio milostinju i izračunao 20–30 rubalja zapisanih većinom kao dug od desetinu članova, od kojih su polovina bili bogati kao i on, često mu je padala na um masonska zakletva kako svaki brat obećava da će sve svoje imanje dati za bližnjeg i u njegovoj duši budila se sumnja, ali se on starao da je se oslobodi.

Svu braću koju je poznavao delio je na četiri reda. U prvi red ubrajao je braću koja ne učestvuju aktivno u poslovima loža, ni u stvarima ljudskim, nego se samo zanimaju tajnama nauke masonskog reda, zanimaju se pitanjima o trojakom nazivu Boga, ili o trima osnovama stvari, sumporu, živi i soli, ili o značenju kvadrata i svih figura hrama

Solomonovog. Pjer je poštovao ovaj red braće masona, kome su pripadala većinom stara braća, pa i sam Josif Aleksejevič, po Pjerovom mišljenju, ali ga nije zanimalo ono što njih zanima. Njegovo srce nije privlačila mistična strana masonstva.

U drugi red Pjer je ubrajao sebe i sebi sličnu braću, koja traže, kolebaju se, koja još nisu našla pravi i razumljivi put u masonstvu, ali se nadaju da će ga naći.

U treći red ubrajao je braću (njih je bilo najviše) koja nisu videla u masonstvu ništa sem spoljašnje forme i obreda i koja su veoma pazila da se strogo ispunjava ta spoljašnja forma, a nisu se brinula o njenoj sadržini i značenju. Takvi su bili Vilarski, pa čak i veliki majstor glavne lože.

Najzad, u četvrti red ubrajao je takođe veliki broj braće, naročito one što su u poslednje vreme stupila u bratstvo. Kao što je Pjer uočio, to behu ljudi koji ni u što ne veruju, koji ništa ne žele a koji su stupili u masonstvo samo zato da bi se sprijateljili sa onom mladom, bogatom i po vezama i ugledu jakom braćom, koje beše vrlo mnogo u loži.

Pjer se počeo osećati nezadovoljan svojim radom. Njemu se, ponekad, činilo da je masonstvo, bar ovo masonstvo koje on ovde zna, zasnovano na samoj spoljašnosti. On nije ni pomislio da sumnja u samo masonstvo, ali mu se činilo da je rusko masonstvo pošlo pogrešnim putem i odvojilo se od svog izvora. I zato je Pjer pri kraju godine otišao u inostranstvo, da se posveti u više tajne masonskog reda.

Već u leto 1809. godine vratio se Pjer u Petrograd, Iz prepiske naših masona sa stranima bilo je poznato da je Pjer stekao u inostranstvu poverenje mnogih visokih ličnosti, da je ušao u mnoge tajne, da je podignut na najviši stepen i da donosi sobom mnogo za opšte dobro masonske stvari u Rusiji.

Petrogradski masoni dođoše svi k njemu, da mu se dodvore i svima se učini da on nešto krije i sprema.

Zakaza se svečani sastanak lože drugog stepena i Pjer obeća da će u njoj saopštiti ono što ima da isporuči petrogradskoj braći od viših rukovodilaca masonskog reda. Bila je puna sednica. Posle uobičajenih obreda, Pjer ustade i poče svoj govor.

– Ljubazna braćo – poče on crveneći, zapinjući i držeći u ruci napisan govor. – Nije dosta čuvati naše tajne u tišini lože – treba raditi... raditi. Mi smo se uspavali, a treba da radimo. – Pjer uze svoju beležnicu i poče da čita:

„Da bismo širili čistu istinu i postigli da vrlina pobedi“, čitao je on, „moramo očistiti ljude od predrasuda, širiti pravila koja se slažu s duhom

vremena, primiti na sebe vaspitanje omladine, spojiti se neraskidnim vezama s najumnijim ljudima, smelo i, istovremeno, pametno suzbijati praznovericu, bezverje i gluposti, od odanih ljudi obrazovati one koji će biti vezani među sobom zajednicom cilja i koji će imati vlast i silu.“

„Da bi se postigao ovaj cilj treba dati vrlini preimućstvo nad porokom, treba se starati da pošten čovek dobije još na ovom svetu večitu nagradu za svoje vrline. Ali u ovim velikim namerama veoma mnogo nam smetaju – sadašnje političke ustanove. Pa šta da radimo kod takvog stanja stvari? Da li ćemo se privoleti revolucijama, srušiti sve i isterati silu silom?... Ne, mi smo veoma daleko od toga. Svaka nasilna reforma zaslužuje osudu zato što nimalo neće popraviti zlo dok ljudi budu onakvi kakvi su i zato što mudrosti nije potrebno nasilje.“

„Ceo plan našeg reda mora biti zasnovan na tome da se obrazuju ljudi postojani, pošteni i vezani jedinstvom uverenja, uverenja koje će biti u tome da se svuda i svom snagom goni porok i glupost a zaštićuju talenti i vrlina: da se dižu iz prašine ljudi dostojni za prilazak našem bratstvu. Tek tada će naš red imati vlast – neosetno vezati ruke zaštitnicima nereda i upravljati njima tako da to i ne opažaju. Jednom reči, treba urediti sveopšti način uprave, koja će se raširiti nad celim svetom ne kidajući građanske veze i pored koje bi mogle sve ostale uprave trajati i dalje svojim običnim redom i raditi sve sem onog što smeta uzvišenom cilju našeg reda, to jest pomaganju vrlini da pobedi porok.

Ovaj je cilj imalo i hrišćanstvo. Ono je učilo ljude da budu mudri i dobri i da, sopstvene koristi radi, sleduju primeru i poukama najboljih i najmudrijih ljudi.“

„Onda kad je sve bilo ogrezlo u mrak bilo je, razume se, dovoljno samo propovedanje: novina istine davala joj je naročitu snagu, ali su nama danas potrebna daleko jača sredstva. Sad je potrebno da čovek koji se upravlja po svojim osećanjima nađe u vrlini čulne draži. Ne mogu se strasti iskoreniti; treba se samo truditi da se okrenu plamenom cilju i zato je potrebno da svaki može zadovoljavati svoje strasti u oblastima vrline i da naš red pruža za to sredstva.

Čim budemo imali po nekoliko dostojnih ljudi u svakoj državi, svaki će od njih obrazovati, opet, dvojicu drugih i kad se svi oni čvrsto združe – onda će sve biti mogućno našem redu koji je u tajnosti već uspeo da mnogo uradi za dobro čovečanstva.“

Ovaj govor nije izazvao samo jak utisak, nego i uzbuđenje u loži. Većina braće, koja je u tom govoru videla opasne namere iluminatstva*92,

92 Učenje jedne vrste zanesenjaka koji su mislili da su ozareni Svetim duhom

primila ga je tako hladno da se Pjer začudio. Veliki majstor poče da protivureči Pjeru.

Pjer poče da razvija svoje misli padajući sve više i više u vatru. Odavno nije bilo tako burne sednice.

Načiniše se partije: jedni su okrivljavali Pjera, osuđujući ga zbog iluminatstva; drugi su ga podržavali.

Pjera je prvi put na ovom sastanku porazila ona beskrajna raznolikost ljudskih umova, koja čini da nikakva istina ne izgleda jednaka ni za dvojicu ljudi. Šta više, i oni člansvi koji su, reklo bi se, bili na njegovoj strani, shvatili su ga na svoj način, sa ograničenjima i izmenama na koje on nije mogao da pristane, jer je glavna potreba Pjerova bila upravo u tome da svoju misao kaže drugom tačno onako kako je on sam razume.

Kad je sednica završena, veliki majstor zlurado i ironično napomenu Bezuhovu o njegovoj žestini i tome kako njega u prepirci nije rukovodila samo ljubav prema vrlini, nego i zanos borbe. Pjer mu ne odgovori, nego kratko upita hoće li njegov predlog biti primljen. Rekoše mu da neće i on, ne čekajući uobičajene formalnosti, iziđe iz lože i ode kući.

VIII

Pjera je opet pritisla ona čamotinja koje se toliko bojao. Tri dana posle održanog govora u loži on je ležao kod kuće na divanu, nikoga nije primao i nikud nije izlazio.

Tada je dobio pismo od žene, koja ga je molila da se vide i pisala kako tuguje za njim i kako želi da mu posveti ceo svoj život. Na kraju pisma javljala mu je da će tih dana doći u Petrograd iz inostranstva.

Odmah posle toga pisma upade u samoću Pjerovu jedan od braće masona koje je on cenio manje od ostalih i, navodeći razgovor na Pjerove supružanske odnose, reče mu, u obliku bratskog saveta, kako misli da je njegova strogost prema ženi nepravična i kako on odstupa od prvih masonskih pravila kad ne oprašta ženi koja se kaje.

U to isto vreme njegova tašta, žena kneza Vasilija, beše poslala po njega, moleći ga da je poseti makar na nekoliko minuta da porazgovaraju o nekoj vrlo važnoj stvari. Pjer je video da je sklopljena zavera protiv njega i da hoće da ga sastave sa ženom, i to mu čak nije bilo ni neprijatno u stanju u kom se nalazio. Bilo mu je svejedno: Pjer ništa u životu nije smatrao kao stvar od velike vrednosti i, pod uticajem čamotinje koja ga je sada obuzela, nije mario ni za svoju slobodu ni za svoje uporstvo da kazni ženu.

„Niko nije prav, niko nije kriv, dakle ni ona nije kriva“ – mislio je on. Ako Pjer nije odmah pristao da se sastane sa ženom to je bilo samo zato što u onoj čamotinji koja ga je obuzela nije mogao ništa da preduzme. Kad bi žena došla k njemu, on je sad ne bi oterao. A zar prema onom što je Pjera zanimalo nije bilo svejedno – živeo ili ne živeo sa ženom?

Ne odgovarajući ništa ni ženi, ni tašti, Pjer se jednom, dockan uveče, spremi na put i ode u Moskvu da se vidi s Josifom Aleksejevičem. I evo šta je Pjer pisao u svom dnevniku:

„Moskva, 17. novembra.

Tek što sam došao od dobrotvora i hitam da zapišem sve što sam osetio tom prilikom. Josif Aleksejevič živi kao siromah i treća je godina kako pati od teške bolesti u bešici. Niko nikad nije čuo od njega ni da jaukne, niti da se jednom reči potuži. Od jutra pa dockan do u noć, izuzimajući one sate kad jede najprostiju hranu, on radi na nauci. Primio me je ljubazno i posadio na krevet na kome je ležao; ja sam ga pozdravio znakom vitezova Istoka i Jerusalima, on mi je odgovorio istim znakom i uz blag osmeh upitao me šta sam saznao i stekao u pruskim i škotskim

ložama. Ja sam mu ispričao sve, kako sam umeo, kazao sam mu načela koja sam iznosio u našoj petrogradskoj loži i izvestio ga kako su me rđavo primili i kako se dogodio rascep između mene i braće. Josif Aleksejevič je dugo ćutao i mislio, pa mi je na to sve izložio svoj pogled, koji mi je trenutno osvetlio ovu moju prošlost i čitav put koji me čeka u budućnosti.

Začudio sam se kad me je upitao da li se sećam da je trojaki cilj masonskog reda:

1. u čuvanju i poznavanju tajne;

2. u očišćenju i popravljanju samog sebe da bi se mogla primiti tajna i

3. u popravljanju ljudskog roda težnjom ka takvom očišćenju.

Koji je najglavniji i pravi cilj od ova tri? Razume se, popravljanje i očišćenje samog sebe. Samo tome cilju možemo uvek težiti nezavisno od svih prilika. Ali, istovremeno, taj cilj zahteva od nas najviše truda, pa zato mi, zaneseni ohološću, propuštamo taj cilj i hvatamo se ili za tajnu koju nismo zbog svoje nečistote dostojni da primimo, ili se prihvatamo popravke ljudskog roda, dok sami sobom dajemo primer gnusobe i razvrata. Iluminatstvo nije čisto učenje upravo zato što se zanosi javnim radom i što je prepuno oholosti. Na toj osnovi Josif Aleksejevič osudio je moj govor i sav moj rad. Ja sam se složio s njim u dubini svoje duše. Kad smo počeli da razgovaramo o mojim domaćim stvarima, on mi je rekao: „Glavna je dužnost pravog masona, kao što sam vam kazao, da usavršava samog sebe. Ali mi često mislimo da ćemo pre postići taj cilj ako uklonimo od sebe sve tegobe našeg života. Naprotiv, gospodine moj“, reče mi on, „samo usred svetskih bura možemo mi postići tri glavna cilja:

1.poznanje samog sebe, jer samo poređenjem čovek može sebe poznati;

2.usavršavanje, jer se ono samo borbom postiže i

3.doći do glavne vrline – do ljubavi prema smrti.

Samo promene u životu mogu nam pokazati taštinu njegovu i pomoći našoj urođenoj ljubavi prema smrti ili našem preporodu za novi život“. Ove su reči utoliko značajnije što Josifu Aleksejeviču, pored sve njegove teške fizičke patnje, nije nikad život težak i što on voli smrt, za koju se, pored sve čistote i visine svog unutrašnjeg čoveka, ne oseća još dovoljno pripremljen. Posle toga dobrotvor mi je potpuno protumačio šta znači veliki kvadrat zgrade sveta i pokazao mi je da su osnova svega brojevi tri i sedam. Savetovao mi je da se ne klonim veza s petrogradskom braćom, da primim u loži samo dužnosti drugog stepena, pa da se staram da odvraćam braću od zanosa oholosti i da ih upućujem na pravi put poznavanja samog sebe i usavršavanja. Sem toga, što se mene lično tiče, savetovao mi je da, pre svega, pazim na samog sebe i toga radi dao mi

beležnicu, ovu istu u kojoj pišem, i u kojoj ću i dalje zapisivati sve svoje postupke.“

„Petrograd, 23. novembra.

Ja opet živim sa ženom. Tašta mi je došla plačući i kazala kako je Elen ovde i kako me moli da je saslušam, kako je ona nevina, kako je nesrećna što sam je ostavio, i još mnogo što-šta. Ja sam znao, ako je samo vidim, da neću više moći da joj želju odbijem. U svojoj sumnji nisam znao od koga da tražim pomoći i saveta. Kad bi moj dobrotvor bio ovde, on bi mi kazao. Povukao sam se u svoju sobu, pročitao ponovo pisma Josifa Aleksejeviča, setio se svojih razgovora s njim i iz svega sam izveo da ne treba da odbijem molioca i da moram pružiti ruku i pomoći svakom, tim više čoveku koji je toliko vezan za mene, i da sam moram nositi svoj krst. Pa kad sam joj oprostio vrline radi, onda neka i moje sastavljanje s njom ima samo duhovni cilj. Tako sam rešio i tako napisao Josifu Aleksejeviču. Ženi sam rekao da je molim da zaboravi sve što je bilo, da je molim da mi oprosti ono za što sam mogao biti kriv pred njom, a da ja njoj nemam šta da opraštam. Bilo mi je milo da joj to kažem. Neka ne sazna kako mi je bilo teško da je opet vidim. Namestio sam se u velikoj kući u gornjim sobama i osećam se srećan zato što se obnavljam.“

IX

Kao i uvek, tako se i tada više društvo, koje se sastajalo na dvoru i na velikim balovima, delilo na nekoliko grupa i svaka je imala svoju nijansu. Među njima bila je najveća francuska grupa, saveza Napoleonovog – grupa grofa Rumjancova i Caulaincourt-a. U toj grupi zauzela je odmah jedno od najuglednijih mesta Elen, čim se nastanila s mužem u Petrogradu. Kod nje su se iskupljala gospoda iz francuskog poslanstva i veliki broj ljudi čuvenih sa svoje pameti i ljubaznosti, koji su pripadali tom pravcu.

Elen je bila u Erfurtu za vreme čuvenog sastanka dvojice imperatora i otud donela ove veze sa svim Napoleonovim evropskim znamenitostima. Ona je u Erfurtu imala sjajan uspeh. Sam Napoleon, primetivši je u pozorištu, upitao je ko je ona, diveći se njenoj lepoti. Njen uspeh kao lepe i elegantne žene nije začudio Pjera, jer je ona s godinama postala još lepša nego što je bila. Ali ga je začudilo to što je njegova žena za te dve godine stekla glas „d’une femme charmante, aussi spirituelle que belle.93 “

Čuveni prince de Ligne pisao joj je pisma na osam strana. Biljibin je čuvao svoje mots94, da ih prvi put kaže pred groficom Bezuhovom. Biti primljen u salonu grofice Bezuhove smatralo se kao dobiti diplomu na pamet; mladi ljudi su pročitavali knjige uoči Eleninih prijema, da bi imali o čemu da govore u njenom salonu, a sekretari poslanstva, pa čak i poslanici, poveravali su joj diplomatske tajne, tako da je Elen, u neku ruku, bila sila.

Pjer, koji je znao kako je ona vrlo glupa, s neobičnim osećanjem nedoumice i straha prisustvovao je ponekad njenim prijemima i ručkovima, gde se razgovaralo o politici, poeziji i filozofiji. Na tim prijemima obuzimalo ga je osećanje slično onome koje, mora biti, obuzme mađioničara kad svaki čas očekuje da će se njegova obmana otkriti. Ali, da li zato što je za vođenje takvog salona upravo glupost bila potrebna, ili zato što su obmanjivani nalazili zadovoljstva u toj obmani, obmana se nije otkrivala i reputacija d’une femme charmante, et spirituelle, tako se nepokolebljivo priljubila za Elen Vasiljevnu Bezuhovu da je mogla govoriti najveće trivijalnosti i gluposti, pa su se ipak svi ushićavali svakom njenom reči i nalazili u njoj dubok smisao, o kome ona sama nije ni slutila.

Pjer je bio upravo onakav muž kakav je bio potreban toj sjajnoj ženi iz velikog društva. Bio je onaj rasejani osobenjak, muž grand seigneur95, koji

93 Dražesne žene, toliko isto pametne koliko lepe. 94 Dosetke. 95 Veliki gospodin.

nikom ne smeta i koji ne samo ne kvari opšti utisak visokog tona u salonu, nego mu svojim kontrastom prema ženinoj raskoši i taktu služi kao pogodan fon. Zanimajući se za te dve godine stalno i jedino nematerijalnim interesima a iskreno prezirući sve ostalo, Pjer je u tom ženinom društvu, koje njega nije zanimalo, uzeo onaj ton ravnodušnosti, nemarnosti i dobre volje prema svima koji se ne dobija veštački i koji zato i uliva nehotično poštovanje.

On je ulazio u salon svoje žene kao u pozorište, poznavao se sa svakim, svakom se podjednako obradovao i prema svakom bio podjednako ravnodušan.

Ponekad je stupao u razgovor koji bi ga zanimao i tada je, bez obzira na to jesu li tu ili nisu les messieurs de l’ambassade96, zapinjući kazivao svoje mišljenje, koje ponekad nije bilo nimalo u tonu tog trenutka. Ali se mišljenje da je muž de la femme la plus distinguée de Pétersbourg97, osobenjak beše već tako učvrstilo da njegove ispade nije niko uzimao au serieux98 .

Među mnogim mladim ljudima koji su svaki dan dolazili Eleni u kuću bio je, posle njenog povratka iz Erfurta, najveći domaći prijatelj Bezuhovih Boris Drubecki, koji je već veoma napredovao u službi.

Njega je Elen zvala mon rage99, i ponašala se s njim kao s detetom. Ona se osmehivala na njega kao i na svakog drugog, ali je Pjeru ponekad bilo neprijatno da vidi taj osmeh.

Boris se ponašao prema Pjeru s naročitim, dostojanstvenim i tužnim poštovanjem. Ta nijansa poštovanja takođe je uznemiravala Pjera. Pjer je pre tri godine tako ljuto propatio od uvrede koju mu je žena nanela da se sad sklanjao od mogućnosti slične uvrede, prvo zato što nije bio muž svoje žene, a drugo zato što nije sebi dopuštao da sumnja.

„Ne, ona je sad postala bas bleu100 i zauvek se odrekla pređašnjih zanosa“ – govorio je on sâm sebi.

„Nije bilo primera da bas bleu imaju ljubavne zanose“ – ponavljao je u sebi izreku koju je ne zna se odakle izvadio i u koju je čvrsto verovao.

Ali, za divno čudo, Borisovo prisustvo u salonu ženinom (a on je tu bio gotovo stalno) uticalo je fizički na Pjera: vezivalo je sve njegove udove, uništavalo nesvesnost i slobodu njegovih pokreta.

96 Gospoda iz ambasade. 97 Najotmenije žene u Petrogradu. 98 Ozbiljno. 99 Moj paž. 100 Plava čarapa, (znači: žena koja hoće da izgleda obrazovana).

„Kako je neobično antipatičan“ – mislio je Pjer – „a pre mi se, čak, veoma sviđao.“

U očima sveta Pjer je bio veliki gospodin, malo slep i smešan muž čuvene žene, pametan osobenjak, divna dobričina koja ništa ne radi, ali nikom nije od štete. A u Pjerovoj duši vršio se za sve ovo vreme zapleten i težak posao unutrašnjeg razvoja koji mu je otkrio mnogo štošta i doveo ga do mnoge duhovne sumnje i radosti.

X

On je nastavio svoj dnevnik i evo šta je napisao u njemu za to vreme:

„24. novembra.

Ustao sam u osam sati, čitao Sveto pismo, zatim otišao na dužnost (Pjer je, po savetu svog dobrotvora, stupio u službu u jednom odboru), vratio se pred ručak, ručao sam (kod grofice je mnogo gostiju koji su mi neprijatni), jeo sam i pio umereno i posle ručka prepisivao komade za braću. Uveče sam svratio grofici i ispričao joj smešan događaj sa B., i tek kad su se svi već grohotom smejali setio sam se da to nije trebalo činiti.

„Ležem da spavam srećne i mirne duše. Gospode veliki, pomozi mi da idem stazama tvojim:

1. da savlađujem gnev – blagošću i sporošću,

2. pohotljivost – uzdržavanjem i gnušanjem,

3. da se klonim taštine, ali da se ne uklanjam:

a) od službenih državnih poslova,

b) od briga domaćih,

v) od prijateljskih veza i

g) od ekonomskih zanimanja.“

„27. novembra.

Ustao sam dockan i, kad sam se probudio, ležao sam dugo u postelji, podajući se lenosti. Bože moj! pomozi mi i okrepi me da bih mogao hoditi putevima tvojim. Čitao sam Sveto pismo, ali bez prikladnog osećanja. Došao mi je brat Urusov i razgovarali smo o taštinama ovog sveta. Pričao mi je o novim projektima gospodarevim. Ja sam počeo to da osuđujem, ali se setih svojih pravila i reči dobrotvora kako pravi mason treba da bude usrdan trudbenik u državi kad se zatraži njegovo sudelovanje i miran posmatrač onog za što nije pozvan. Jezik moj – neprijatelj je moj. Posetila su me braća G. V. i O., vodio se prethodan razgovor o primanju novog brata. Oni tovare na mene ritorsku dužnost. Osećam da sam slab i nedostojan. Potom se poveo govor o tumačenju sedam stubova i stepena hrama: 7 nauka, 7 vrlina, 7 poroka, 7 darova Duha svetoga. Brat O. bio je vrlo leporek. Uveče se svršilo primanje. Novo uređenje prostorija mnogo je doprinelo sjaju prizora. Primljen je Boris Drubecki. Ja sam ga preporučio i bio ritor. Čudno osećanje me je uzbuđivalo dok sam bio s njim u mračnom hramu. Utvrdio sam u sebi osećanje mržnje prema njemu i uzalud se

trudim da ga savladam. I zato bih želeo da ga istinski spasem od zla i da ga izvedem na put istine, ali ružne misli o njemu nisu me ostavljale. Činilo mi se da on stupa u bratstvo samo zato što želi da se oprijatelji s ljudima, da bude u milosti kod ovih što su u našoj loži.

Sem toga što je nekoliko puta pitao da li je u našoj loži N. i S. (na što mu nisam mogao odgovoriti) i sem toga što on, kako sam ja ocenio, nije sposoban da oseti poštovanje prema našem svetom redu i što je i suviše zauzet i zadovoljan spoljašnjim čovekom da bi želeo da popravi duhovnog, ja nisam imao drugih razloga da posumnjam u njega; ali mi je izgledao neiskren i, sve dok sam stajao s njim nasamo u mračnom hramu, činilo mi se da se on prezrivo osmehuje na moje reči i dobio sam bio volju da ga odista ubodem u gole prsi špadom koju sam držao naslonjenu na njih. Nisam mogao biti leporek i nisam mogao iskreno da saopštim svoju sumnju braći i velikom majstoru. Veliki Neimare prirode, pomozi mi da nađem puteve istine, koji izvode iz lavirinta laži.“

Posle toga preskočena su u dnevniku tri lista, pa je onda napisano ovo:

„Imao sam poučan i dug razgovor nasamo s bratom V., koji mi je savetovao da se držim brata A.

Iako sam nedostojan, mnogo štošta mi je otkriveno. Adonai je ime onoga koji je stvorio ovet. Eloim je ime onoga što svim upravlja. Treće ime, to je ime koje se ne može izreći, a znači Sve. Razgovori s bratom V. potkrepljuju, osvežavaju i utvrđuju me na putu vrline. Pred njim nema mesta sumnji. Jasna mi je razlika između bednog učenja društvenih nauka i našeg svetog učenja, koje sve obuhvata. Ljudske nauke sve izdrobe – da bi razumele, sve ubiju – da bi razgledale. U svetoj nauci masonskog reda sve je celo, sve se upoznaje u svojoj celini i živo. Trojica – tri početka stvari – to su sumpor, živa i so. Sumpor ima osobinu osveštanog ulja i ognja; on, ujedinjen sa solju, budi svojom vatrom u njoj žeđ kojom privlači živu, hvata je, zadržava i zajednički proizvodi pojedina tela. Živa je tečna i isparljiva duhovna suština. – Hristos, Sveti Duh, Bog.“

„3. decembra.

Probudio sam se dockan, čitao sam Sveto pismo, ali sam bio neosetljiv. Posle sam izišao i hodao po dvorani. Hteo sam da razmišljam, ali umesto toga moja uobrazilja je obnovila jedan dorađaj koji se desio pre četiri godine. Gospodin Dolohov, našavši se sa mnom u Moskvi posle dvoboja, reče mi kako se nada da sam sad duševno sasvim miran, iako mi žena nije više sa mnom. Tada mu nisam ništa odgovorio. Sad sam se setio

svih sitnica tog susreta i u duši svojoj govorio sam mu najpakosnije reči i zajedljive odgovore. Došao sam sebi i ostavio te misli tek kad sam video da u meni kipti gnev; ali se za to nisam dovoljno pokajao. Posle je došao Boris Drubecki i počeo da priča razne događaje; meni njegova poseta od prve nije bila po volji i rekao sam mu nešto ružno. On mi je odgovorio. Ja sam planuo i izgovorio mu mnogo štošta neprijatno i čak grubo. On je ućutao, a ja sam se trgao tek kad je bilo već dockan. Bože moj, nikako ne umem da se ponašam prema njemu. Tome je uzrok moje samoljublje. Ja sebe stavljam iznad njega i zato ispadam mnogo gori od njega, jer je on snishodljiv prema mojim uvredama, a ja, naprotiv, prema njemu osećam prezir. Bože moj, daj mi da u njegovom prisustvu vidim bolje svoju gnusobu i da postupam tako da to i njemu bude korisno. Posle ručka sam zaspao i kad me je hvatao san čuo sam jasno glas koji mi reče na levo uho: „Tvoj je dan.“

„Sanjao sam kako kao idem po mraku i odjedanput me opkoljavaju psi, ali ja idem slobodno; odjedanput jedan mali pas uhvati me zubima za levu butinu pa ne pušta. Ja ga počnem daviti rukama. I taman ga odgurnuh, a drugi, veći, poče da me ujeda. Ja počnem da ga dižem i, što sam ga više dizao, on bivaše sve veći i teži. Odjedanput naiđe brat A. i, uzevši me pod ruku, povede me sobom i dovede do jedne zgrade u koju se moralo ući preko uzane daske. Ja stadoh na nju, a ona se ugnu i pade i ja počeh da se pužem uz plot, koji sam jedva dohvatao rukama. Posle velikog napora prebacio sam svoje telo tako da su mi noge visile na jednoj, a trup na drugoj strani. Okrenem se i vidim kako brat A. stoji na plotu i pokazuje mi rukom na veliku aleju i vrt i u vrtu veliku i prekrasnu zgradu. Probudim se. Gospode, Veliki Neimaru prirode! pomozi mi da odagnam od sebe pse – strasti moje i poslednju od njih, koja je skupila u sebi snagu svih pređašnjih, i pomozi mi da uđem u onaj hram vrline, koji sam ugledao u snu.“

„7. decembra.

Sanjao sam kao Josif Aleksejevič u mojoj kući, a meni veoma milo, pa želim da ga ugostim. Kao neprestano brbljam s nekim tuđim ljudima, pa se tek setim da se to njemu ne sviđa i želim da mu priđem i da ga zagrlim. Ali, čim sam se približio, vidim da se lice njegovo promenilo, podmladilo, i on mi tiho govori nešto iz učenja našeg reda, tako tiho da ga ne čujem. Potom, kao iziđosmo iz sobe, i tu se dogodi nešto zamršeno. Sedeli smo ili ležali na podu. On mi je nešto govorio. A meni kao dođe volja da mu pokažem svoju osetljivost, pa, ne slušajući njegov govor, stadoh zamišljati stanje svog unutrašnjeg čoveka i milost Božju koja me je uzela pod okrilje. I pojaviše mi se suze u očima, i bio sam zadovoljan što on to vidi. Ali on

pogleda na mene jetko i skoči, prekinuvši svoj razgovor. Ja se uplaših i zapitah da se nije mene ticalo ono što je rekao; ali on ništa ne odgovori, načini se ljubazan i posle se, odjedanput, obretosmo kao u mojoj spavaćoj sobi, gde je krevet za dvoje. On leže nakraj kreveta, a ja kao gorim od želje da mu se umiljavam i da i ja tu prilegnem. A on me kao pita: „Kažite istinu, šta vam je glavna strast? Jeste li je poznali? Ja mislim da ste je poznali.“ Ja, zbunjen ovim pitanjem, odgovorih da je lenost moja glavna strast. On mahnu glavom da mi ne veruje. A ja, zbunjen još više, odgovorih mu da ja, iako živim, po njegovom savetu, sa ženom, ne živim kao muž svoje žene. Na to on reče kako ne treba da lišavam ženu svoje milošte i dade mi da osetim da je to bila moja dužnost. Ali ja odgovorih da se stidim toga i, odjedanput, sve se izgubi. I ja se probudih i nađoh u svojim mislima tekst Svetog pisma: Život beše videlo ljudima, a videlo se svetli u tami i tama ga ne obuzima. Lice Josifa Aleksejeviča beše mlado i svetlo. Taj dan dobio sam pismo od dobrotvora, u kome mi piše o supružanskim dužnostima.“

„9. decembra.

„Sanjao sam san iz koga sam se probudio sa strepnjom u srcu. Sanjam kao da sam u Moskvi, u svojoj kući, u malom salonu a iz salona izlazi Josif Aleksejevič. Ja sam odmah poznao da se u njemu izvršio proces preporoda, pa mu potrčah u susret. Kao ljubim ga, ljubim mu i ruke, a on veli: „Jesi li primetio da mi je lice drukčije?“ Ja ga pogledah, držeći ga još u svom zagrljaju, i kao vidim da mu je lice mlado, ali nema kose na glavi i crte sasvim drukčije. I kao kažem mu: „Ja bih vas poznao kad bismo se slučajno sreli“, a međutim mislim: „Da li sam rekao istinu?“ I odjedanput vidim kako on leži kao mrtvac; zatim polako dođe k sebi i uđe sa mnom u veliki kabinet, držeći veliku knjigu, pisanu na velikom formatu. A ja kao kažem: „To sam ja napisao“. I on mi odgovori klimnuvši glavom. Ja otvorih knjigu, a u toj knjizi na svakoj strani prekrasni crteži. I ja kao znam da te slike predstavljaju ljubavne avanture duše s njenim miljenikom. I kao vidim na stranama prekrasnu sliku devojke u providnoj haljini i s providnim telom kako uzleće u oblake. I kao znam da ta devojka nije ništa drugo, već slika Pesme nad Pesmama. I kao ja, gledajući u te crteže, osećam da činim nešto gadno, a ne mogu da se otrgnem od njih. Gospode, pomozi mi Bože moj, ako je ovo što me ostavljaš Tvoje delo, onda nek bude volja Tvoja; ali ako sam ja ovo prouzrokovao, onda me nauči šta da radim. Ja ću propasti od svoje razvratnosti, ako me Ti sasvim ostaviš.“

XI

Novčane prilike Rostovih nisu se popravile za one dve godine koje su proveli u selu.

Pri svem tom što se Nikolaj Rostov čvrsto držao svoje namere i produžio svoju skučenu službu u zabačenom puku, trošeći relativno malo novaca, u Otradnom se tako živelo, a naročito je Mićenka tako upravljao poslovima da su dugovi svake godine nezadržano rasli. Jedina pomoć koju je grof mogao da zamisli bila je služba, i on je došao u Petrograd da traži mesto; da traži mesto i da, uz to, kao što je govorio, poslednji put obraduje devojčice.

Ubrzo posle dolaska Rostovih u Petrograd, Berg je zaprosio Veru i njegova je proševina primljena.

Iako su Rostovi spadali u Moskvi u više društvo, ne znajući ni sami to niti misleći u koje društvo spadaju, u Petrogradu je njihovo društvo bilo mešovito i neodređeno. Rostovi su u Petrogradu bili palančani s kojima se nisu družili čak ni oni ljudi koje su oni u Moskvi hranili ne pitajući ih u koje društvo spadaju.

Rostovi su u Petrogradu bili onako isto gostoljubivi kao i u Moskvi i na njihovim večerama iskupljale su se najrazličnije ličnosti: susedi iz Otradnog, stare siromašne spahije s kćerima i gospođica Peronska, Pjer Bezuhov i sin sreskog upravnika pošte, koji je služio u Petrogradu. Od muškaraca vrlo brzo postadoše kao članovi kuće Rostovih u Petrogradu Boris, Pjer, koga je stari grof našao na ulici i dovukao svojoj kući i Berg, koji je čitave dane provodio kod Rostovih i ukazivao starijoj grofici Veri onakvu pažnju kakvu ukazuje mladić koji namerava da zaprosi.

Nije Berg uzalud svakom pokazivao svoju desnu ruku ranjenu u austerličkom boju, niti držao sasvim nepotrebno špadu u levoj ruci. On je tako postojano i s takvom važnošću pričao svakom taj događaj da su svi poverovali u korisnost i valjanost tog postupka i Berg je dobio za Austerlic dva odlikovanja.

U finskom ratu takođe mu se dala prilika da se istakne. Digao je parče granate koje je ubilo ađutanta pored glavnokomandujućeg i odneo to parče starešini. Berg je, isto onako kao i posle Austerlica, toliko i tako uporno pričao svakom taj događaj da je opet svak poverovao da je trebalo to učiniti, pa je i za finski rat dobio dva odlikovanja. On je 1809. godine bio gardijski kapetan sa odlikovanjima i zauzimao u Petrogradu neke naročito pogodne položaje.

Iako su se neki slobodoumni ljudi i smeškali kad im se govorilo o zaslugama Bergovim, ipak se moralo priznati da je Berg bio ispravan, hrabar oficir, kod komande odlično zapisan i moralan mladić koga čeka sjajna karijera i koji ima čak siguran položaj u društvu.

Pre četiri godine Berg je, našavši se u parteru moskovskog pozorišta sa svojim drugom Nemcem, pokazao na Veru Rostovu i rekao mu nemački: „Das soll mein Weib werden“101, i toga trenutka se odlučio da se njome oženi. Sad, u Petrogradu, uzevši u račun, položaj Rostovih i svoj, nađe da je vreme i zaprosi je.

Proševina Bergova primljena je, najpre, s nedoumicom koja nije bila za njega laskava. Najpre je izgledalo neobično da sin jednog nepoznatog livonskog plemića prosi groficu Rostovu; ali glavna osobina karaktera Bergovog beše tako naivan i dobrodušan egoizam da su Rostovi i nehotice pomislili da će to biti dobro kad je on tako tvrdo uveren da je to dobro i, štaviše, vrlo dobro. Uz to je stanje Rostovih bilo vrlo rđavo, što mladoženja nije mogao da ne zna, a, glavno, Vera je imala dvadeset četiri godine, izlazila je svuda pa, ma da nesumnjivo lepa i razborita, dosad je niko nije zaprosio. I tako su pristali.

– Eto vidite – govorio je Berg svome drugu, koga je zvao prijateljem samo zato što je znao da svaki čovek ima prijatelja. – Eto vidite, ja sam to sve proračunao i ja se ne bih ni ženio kad ne bih o svemu promislio i kad bi to zbog nečeg bilo nezgodno. A sad, naprotiv, tatica i mamica su mi osigurani, uredio sam im onu arendu u Pribaltiku, a ja mogu da živim u Petrogradu sa svojom platom, pored njenog imanja i svoje štedljivosti. Možemo lepo da živimo. Ja se ne ženim zbog novca, smatram da to nije plemenito, ali treba da žena donese svoje, a muž svoje. Ja imam službu – ona ima veze i nešto malo novaca. To u današnje vreme nešto vredi, je li tako? A što je glavno, ona je divna, ugledna devojka i voli me...

Berg pocrvene i osmehnu se.

– I ja nju volim, jer je razborita – vrlo dobra. Eto, njena sestra – jedna familija, ali sasvim drukčija, i narav joj nezgodna, ni pameti ove nema, i sve tako, znate?... Neprijatno... Ali moja zaručnica... Eto, dolazićete nam... – nastavi Berg i zausti da kaže „na ručak“, pa razmisli i reče: – na čaj – i uz to pusti iz usta, protnuvši ga brzo jezikom, mali kolutić duvanskog dima, u kome se potpuno oličavahu njegovi snovi o sreći.

Posle one prve nedoumice koja je izazvana kod roditelja proševinom Bergovom, u porodici zavlada uobičajena za takve prilike svečanost i radost, ali radost nije bila iskrena, nego prividna.

101 Ovo će biti moja žena.

Prema toj udaji rodbina je bila osetno zbunjena i postiđena. Kao da ih je sad bilo stid što su malo voleli Veru i što je sad rado skidaju s vrata. Najviše je bio zbunjen stari grof. On, verovatno, ne bi umeo da kaže šta je uzrok njegove zabune, a taj uzrok behu njegove novčane prilike. On sasvim nije znao šta ima, koliko mu iznose dugovi i šta može dati Veri u miraz. Kad su se rodile kćeri, svakoj je bilo određeno po trista duša u miraz; ali jedno od tih sela beše već prodato, a drugo založeno i rok zalozi toliko prošao da se selo moralo prodati, pa, prema tome, nije se moglo dati u miraz imanje. A ni novaca nije bilo.

Prošlo je već više nego mesec otkako je Berg verenik i samo je ostalo nedelju dana do svadbe, a grof još nije rešio pitanje o mirazu, niti je o tome govorio sa ženom. Grof je čas hteo da odvoji Veri imanje u rjazanskoj guberniji, čas je hteo da proda šumu, čas da uzme novac na menicu. Na nekoliko dana pred svadbu uđe Berg jedno jutro rano u grofov kabinet i s ljubaznim osmehom umoli ponizno budućeg tasta da mu kaže šta će se dati uz groficu Veru. Na ovo pitanje, kome se odavno nadao, grof se tako zbuni da nepromišljeno reče ono što mu prvo pade na um.

– Volim što se brineš, volim, bićeš zadovoljan...

I potapša Berga po ramenu pa ustade, želeći da prekine taj razgovor. Ali Berg, osmejkujući se ljubazno, objasni kako će on biti prinuđen da odustane ako ne bude pouzdano znao šta će se dati uz Veru i ako ne dobije unapred bar neki deo onog što joj je određeno.

– Jer pomislite, grofe, kad bih se ja sad usudio da se oženim, a da nemam određenih izvora za izdržavanje svoje žene, ja bih postupio gadno...

Razgovor se svrši time što grof, želeći da bude velikodušan i da se ne izlaže novim molbama, reče da će mu dati menicu na osamdeset hiljada. Berg se krotko osmehnu, poljubi grofa u rame i reče da mu je vrlo zahvalan, ali da sad nikako ne može udesiti novi život dok ne dobije u gotovu trideset hiljada.

– Makar i dvadeset hiljada, grofe – dodade on – pa onda menicu samo na šezdeset hiljada.

– Da, da, dobro – reče brzo grof. – Ali oprostićeš, prijatelju, daću ja tebi dvadeset hiljada u gotovu i osim toga daću ti menicu na osamdeset hiljada. Eto tako, poljubi me.

XII

Nataša je imala šesnaest godina, a bila je 1809. i tačno se navršilo četiri godine otkako je ona s Borisom računala na prste, pošto su se poljubili. Otada nije nijedanput videla Borisa. Pred Sonjom i s majkom, kad se povede razgovor o Borisu, govorila je sasvim slobodno, kao o stvari već jednom prečišćenoj, da je sve što je bilo ranije detinjarija o kojoj ne vredi ni govoriti i koja je davno zaboravljena. Ali je nju u najtajnijoj dubini duše mučilo pitanje da li je reč data Borisu bila šala ili ozbiljno obećanje koje obavezuje.

Boris se nije viđao s Rostovima još otkako je 1805. godine otišao iz Moskve u vojsku. Nekoliko puta je dolazio u Moskvu, prolazio blizu Otradnog, ali nijedanput nije bio kod Rostovih.

Nataši je ponekad dolazilo na um da on neće nju da vidi i to njeno nagađanje potvrđivalo se onim setnim tonom kojim su stariji govorili o njemu.

– U današnje vreme ne sećaju se ljudi starih prijatelja – govorila je grofica čim se spomene Boris.

Ana Mihailovna, koja je u poslednje vreme ređe odlazila Rostovima, držala se nekako osobito dostojanstveno i svaki put govorila oduševljeno i zahvalno o osobinama svog sina i o sjajnoj karijeri koju je pravio. Kad su Rostovi došli u Petrograd, Boris je otišao k njima da ih poseti.

Nije išao k njima bez uzbuđenja. Uspomena na Natašu beše najpoetičnija uspomena Borisova. Ali je, istovremeno, išao s tvrdom namerom da i Nataši i njenoj rodbini da jasno na znanje kako detinji odnosi između njega i nje ne mogu biti obavezni ni za njega ni za nju. On je, zahvaljujući svojoj intimnosti s groficom Bezuhovom, imao sjajan položaj u društvu, a zahvaljujući zaštiti jedne važne ličnosti, čije poverenje je potpuno uživao, imao je sjajan položaj u službi i već je stvarao planove da se oženi jednom od najbogatijih devojaka u Petrogradu, planove koji su se mogli vrlo lako ostvariti. Kad je Boris ušao u salon Rostovih, Nataša je bila u svojoj sobi. Čuvši za njegov dolazak, ona se sva zacrvene i gotovo utrča u salon, dok joj je lice sijalo više nego ljubazno.

Boris se sećao one Nataše u kratkoj haljini, sa crnim očima što se svetle ispod kovrdžica i sa onim grohotnim, detinjskim smehom, koju je znao pre četiri godine, i zato se, kad uđe sasvim druga Nataša, zbuni i na licu mu se čitalo ushićeno iznenađenje. Taj izraz njegovog lica obradova Natašu.

– Poznaješ li svoju malu prijateljicu-vragolanku? – reče mu grofica. Boris poljubi Natašu u ruku i reče da je zadivljen promenom koja se na njoj izvršila.

– Kako ste se prolepšali!

„Te još kako!“ – odgovoriše mu nasmejane oči Natašine.

– A je li tata ostareo? – upita ona. Nataša sede, pa, ne ulazeći u Borisov razgovor s groficom, ćutke razgledaše do najmanjih sitnica svog zaručnika iz detinjstva. On je osećao na sebi težinu tog upornog, milog pogleda i ponekad bi pogledao na nju.

Borisov mundir, mamuze, kravata, frizura – sve je to bilo po najnovijoj modi i comme il faut102. To je Nataša odmah primetila. On je sedeo malo iskosa na naslonjači pored grofice i, nameštajući desnom rukom veoma čistu glase rukavicu na levoj, govorio je, s nekim naročitim, finim uspijanjem usana o zabavama višeg petrogradskog sveta i s blagim osmehom pominjao pređašnja moskovska vremena i moskovske poznanike. Nataša opazi kako on, ređajući po imenima višu aristokratiju, naročito pomenu poslanikov bal, na kom je i on bio, i kako su ga pozvali NN i SS.

Nataša je sve vreme sedela ćuteći i gledajući ga ispod oka. Taj pogled je sve više i više uznemiravao i zbunjivao Borisa. On je veoma često bacao poglede na Natašu i prekidao svoje pričanje.

Nije sedeo više od deset minuta, pa ustade i poče da se pozdravlja. Sve one iste radoznale, izazivačke i unekoliko podsmešljive oči gledale su na njega. Posle svoje prve posete Boris reče sebi da je Nataša za njega potpuno isto onako privlačna kao i ranije, ali da on ne treba da se podaje tom osećanju zato što bi, ako se oženi njome – devojkom skoro bez ičega – to upropastilo njegovu karijeru, a ako obnovi ranije odnose bez želje da sklopi brak, to ne bi bilo plemenito. Boris odluči pred samim sobom da izbegava susrete s Natašom, ali, bez obzira na to, dođe posle nekoliko dana, pa poče često da dolazi i da čitave dane provodi kod Rostovih. Njemu je izgledalo kao neophodno da se objasni s Natašom, da joj kaže kako sve staro mora biti zaboravljeno, kako, bez obzira na sve... ona ne može da bude njegova žena, kako on nema imanja i nju neće nikad dati za njega. Ali mu nikako nije polazilo za rukom i bilo mu je nezgodno da pristupi tome objašnjenju. Iz dana u dan on se sve više i više zapetljavao. Po onome što su videle, majci i Sonji činilo se da je Nataša zaljubljena u Borisa kao nekad. Pevala mu je njegove omiljene pesme, pokazivala mu svoj album, tražila da joj u njega nešto napiše i nije davala da pominje staro, hoteći da on shvati koliko je divno bilo novo; i svaki dan on je

102 Kao što treba.

dolazio kao u magli, ne rekavši ono što je mislio da kaže, sam ne znajući šta radi, zašto dolazi i čime će se to završiti. Boris je prestao da odlazi Eleni, svakodnevno je od nje dobijao pisamca puna prekora, pa ipak je čitave dane provodio kod Rostovih.

XIII

Jedne večeri, kad je stara grofica, uzdišući i stenjući, u noćnoj kapici i bluzici, bez veštačke kose, s jednim bednim čuperkom koji je virio ispod bele cicane kapice, klečala na ćilimčetu i klanjala se do zemlje uz večernju molitvu, škripnuše njena vrata i utrča Nataša s papučama na bosim nogama, takođe u bluzici, s papilotnama. Grofica se okrete i namršti se.

Ona je završavala svoju poslednju molitvu: „Zar ovaj odar da mi bude grob?“ Njeno molitveno raspoloženje bilo je uništeno. Nataša, rumena i vesela, odjedanput se zaustavi u svom trku kad vide majku na molitvi, pa čučnu i nehotice isplazi jezik, preteći samoj sebi. Primetivši da majka nastavlja molitvu, ona na prstima otrča do kreveta, brzo skliznu jednom malom nožicom o drugu, skide papuče i skoči na onaj odar za koji se grofica plašila da joj ne bude grob. Taj odar je bio visok, u perju, sa pet jastuka jednim manjim od drugog. Nataša uskoči i utonu pod perinu, preturi se do zida i poče da se igra pod pokrivačem, da se namešta, da savija kolenca do brade, da se bacaka nogama, čas se jedva čujno smejući, čas se pokrivajući preko glave, čas bacajući poglede na majku. Grofica je završila molitvu i stroga lica prišla postelji; ali kad vide da je Nataša pokrivena preko glave, ona se osmehnu svojim dobrim, nežnim osmehom.

– De, de, de – reče majka.

– Mama, mogu li da malo razgovaram s vama, a? – reče Nataša. – Da vas poljubim tu još jedanput, i dosta. – I ona obgrli majčin vrat, pa je poljubi ispod podbratka. Prema majci Nataša je uvek pokazivala spoljašnju grubost u ponašanju, ali je bila tako osetljiva i vešta da je, ma kako uhvatila majku rukama, uvek umela to da učini tako da majku nije ni bolelo, niti joj bilo neprijatno, ni neugodno.

– Pa, o čemu danas hoćeš da razgovaramo? – reče majka namestivši se na jastucima i pričekavši dok se Nataša ne prevrnu jedanput-dvaput i leže pored nje pod istim pokrivačem izbačenih ruku i uozbiljena lica.

Te noćne posete Natašine, koje su obavljane pre nego što se grof vrati iz kluba, bile su jedno od najomiljenijih uživanja i majke i kćeri.

– O čemu danas hoćeš da razgovaramo? A ja treba da ti kažem...

Nataša metnu majci šaku na usta.

– O Borisu... Znam – reče ona ozbiljno – zato sam i došla. Nemojte mi govoriti, znam. Ne, kažite! – Ona ukloni ruku. Recite, mama. Je li da je mio?

– Nataša, tebi je šesnaest godina, u tvojim godinama ja sam bila udata. Kažeš da je Borja mio. On je vrlo mio i ja ga volim kao sina, ali šta ti hoćeš?... Šta ti misliš? Ti si mu sasvim zavrtela mozak, ja to vidim...

Govoreći to grofica pogleda u kćer. Nataša je ležala i gledala pravo i nepomično ispred sebe u jedan od onih sfinksova izrezanih u mahagoniju na uglovima kreveta, tako da je grofica videla samo profil kćerina lica. To lice iznenadi groficu svojim naročito ozbiljnim i usredsređenim izrazom.

Nataša je slušala i mislila.

– Pa šta je s tim? – reče ona.

– Ti si mu sasvim zavrtela mozak, zašto? Šta ti hoćeš od njega? Znaš da se ne možeš udati za njega.

– Zašto? – upita Nataša, ne menjajući položaj.

– Zato što je mlad, zato što je siromah, zato što ti je rod... zato što ga ni ti sama ne voliš.

– A otkud vi znate?

– Znam. To nije lepo, draga moja.

– A ako ja hoću... – reče Nataša.

– Nemoj govoriti gluposti – reče grofica.

– A ako ja hoću...

– Nataša, ja ti ozbiljno...

Nataša joj ne dade da izgovori, nego privuče veliku ruku grofičinu i poljubi je odozgo, pa onda u dlan, pa je opet okrete i poče ljubiti najpre u gornji članak prsta, pa onda u razmak između članaka, pa opet u članak, šapućući: „Januar, februar, mart, april, maj.“

– Govorite, mama, šta ćutite? Govorite – reče ona i pogleda u majku koja je nežno gledala u kćer i u tom gledanju, činilo se, zaboravila sve što je htela da kaže.

– To ne valja, dušo moja. Neće svak razumeti vaše detinjske odnose, pa kad ga vide tako prisnog s tobom može to da ti smeta u očima drugih mladića koji nam dolaze, a, što je glavno, to njega uzalud muči. Može-biti, on je našao partiju po svojoj volji, bogatu; a sad gubi pamet.

– Gubi pamet? – ponovi Nataša.

– Da ti pričam o sebi. Jedan moj cousin...

– Znam, Kirilo Matvejič, pa on je starac?

– Nije uvek bio starac. Nego, evo šta, Nataša, ja ću porazrovarati s Borjom. Ne treba da dolazi tako često...

– Zašto ne treba, ako hoće?

– Zato što znam da od toga neće biti ništa.

– Otkud vi znate? Ne, mama, nemojte mu govoriti. Kakve su to gluposti! – reče Nataša tonom kakvim govori čovek kad hoće da mu otmu njegovu svojinu. – Pa ako se neću udati za njega, neka dolazi, kad je njemu to milo i kad je meni milo. – Nataša pogleda u majku smešeći se.

– Neću se udati, već onako – ponovi ona.

– Kako to, draga moja?

– Pa, onako. Eto, vrlo je potrebno da se ne udam, već... onako.

– Onako, onako – ponovi grofica i zatrese se celim telom od svog dobrog, iznenadnog, staračkog smeha.

– Nemojte se smejati, prestanite – povika Nataša – tresete ceo krevet! Vi strašno ličite na mene, isto tako se kikoćete... Čekajte... – Ona uhvati obe ruke grofičine, poljubi na jednoj članak na malom prstu – jun, pa nastavi da ljubi na drugoj ruci jul, avgust.

– Mama, da li je on jako zaljubljen? Kako vama izgleda? Jesu li u vas bili tako zaljubljeni? I vrlo je mio, vrlo, vrlo mio! Samo nije sasvim po mom ukusu – tanak kao trpezarijski časovnik... Ne razumete?... Uzan, znate, siv, otvorene boje...

– Što lažeš! – reče grofica.

Nataša produži:

– Zar ne razumete? Nikoljinka bi razumeo... Bezuhov – onaj plavi, ugasito plav pa se preliva u crveno, on je četvrtast.

– Ti i s njim koketuješ – reče grofica smejući se.

– Ne, doznala sam da je franmason. Divan je, ugasito plav pa se preliva u crveno, kako to da vam objasnim...

– Grofičice! – ču se grofov glas iza vrata. – Zar ne spavaš? – Nataša skoči, zgrabi papuče u ruke, pa uteče bosa u svoju sobu.

Dugo nije mogla da zaspi. Stalno je mislila o tome kako niko ne može nikako da razume sve ono što ona razume i što nosi u sebi.

„Da li može Sonja?“ – pomisli, gledajući u mačkicu duge kose koja se skupila i spavala. „Ne, otkud bi ona mogla! Ona je puna vrlina. Ona se zaljubila u Nikoljinku i neće više nizašto da čuje. Mama, ni ona ne razume. Ovo je čudo kako sam ja pametna i...“ – ona nastavi da govori o sebi u trećem licu, zamišljajući da to govori o njoj neki vrlo uman, najumniji i najbolji muškarac: „Sve, sve ona ima!... – nastavi taj muškarac – „neobično je pametna, mila, pa dobra, neobično dobra, okretna, – pliva, jaše izvrsno, a glas! Može se reći, divan glas!“

Ona otpeva svoju omiljenu muzičku frazu iz Kerubinijeve opere, baci se na postelju, zasmeja se od radosne pomisli da će očas zaspati, zovnu Dunjašu da ugasi sveću, i Dunjaša još nije ni izišla iz sobe, a ona već beše prešla u drugi, još srećniji svet snova, gde je sve bilo onako isto lako i divno kao i u stvarnosti, ali, samo još lepše zato što je bilo drukčije.

Sutradan grofica pozva k sebi Borisa, porazgovara s njim i on od toga dana prestade da dolazi u kuću Rostovih.

XIV

31. decembra, uoči Nove 1810. godine, bio je le réveillon103, bal kod jednog velikaša iz Katarininog vremena. Trebalo je da dođe na taj bal diplomatski kor i car.

Poznatu kuću tog velikaša na Engleskom keju osvetljavala je iluminacija nebrojenim svetiljkama. Kod osvetljenog ulaza zastrvenog crvenom čojom stajala je policija, i to ne samo žandarmi, nego su kod ulaza stajali i upravnik policije i desetine policijskih oficira. Ekipaži su odlazili i neprestano dolazili novi s crvenim lakejima i lakejima s perjem na šeširima. Iz kola su izlazili muškarci u uniformama, sa zvezdama i lentama; dame u atlasu i hermelinu pažljivo su silazile s papučica, koje su se s lupom spuštale, pa žurno i nečujno prolazile preko čoje na ulazu.

Gotovo svaki put kad se približi nov ekipaž pronosio se šapat u gomili i skidale se kape.

– Gospodar?... Ne, nego ministar... princ... poslanik... Zar ne vidiš perje?... – govorilo se iz gomile.

Jedan čovek iz gomile, bolje odeven od ostalih, izgledalo je da poznaje svakoga; on je kazivao imena najznatnijih velikaša tog vremena.

Već je jedna trećina gostiju došla na taj bal, a kod Rostovih, koji su trebali da budu na tom balu, još se žurno oblačilo.

U porodici Rostovih bilo je mnogo govora i priprema za taj bal, mnogo strahovanja da se neće dobiti poziv, da haljine neće biti gotove i da se neće sve udesiti onako kako treba.

Zajedno s Rostovima išla je na bal Marija Ignjatijevna Peronska, prijateljica i rođaka grofičina, suvonjava i bleda dvorkinja staror dvora, koja je uvodila palančane Rostove u veliki petrogradski svet,

Trebalo je da Rostovi u deset sati uveče svrate kod Tavrijskog vrta po dvorkinju; međutim, bilo je već pet minuta do deset, a gospođice još ne behu obučene.

Nataša je polazila na prvi veliki bal u svom životu. Ona je tog dana ustala u osam sati i celog dana bila grozničavo uznemirena i zaposlena. Od ranog jutra sav njen trud bio je upravljen na to da sve: ona, mama, Sonja budu obučene što je mogućno lepše. Sonja i grofica potpuno su se oslonile na nju. Na grofici je morala biti haljina od somota višnjeve boje, a na njima dvema haljine od belog krepa na ružičastoj svilenoj postavi, s

103 Gozba uoči Nove godine.

ružinim grančicama na grudima. Trebalo je da budu očešljane à la gresque.

Sve što je glavno beše već urađeno; noge, ruke, vrat, uši behu naročito pažljivo, balski, oprani, namirisani i napudrovani; već behu obuvene svilene, providne čarape i bele atlasne cipele s pantličicama; češljanje beše gotovo svršeno. Sonja je dovršavala oblačenje, grofica takođe; ali Nataša, koja se starala za sve, beše zaostala. Ona je još sedela pred ogledalom u penjoaru navučenom na njena mršava ramena. Sonja, već obučena, stajala je na sred sobe, i, pritisjući svojim majušnim prstom tako da je već bolelo, pridevala poslednju traku koja škripnu pod čiodom.

– Ne tako, ne tako, Sonja! – reče Nataša, okrećući glavu i hvatajući se rukama za kosu koju je sobarica držala a ne stiže da je pusti.

– Ne valja traka tako, hodi ovamo. – Sonja čučnu. Nataša joj pridenu traku drukčije.

– Molim vas, gospođice, ne može tako – reče sobarica, koja je držala kosu Natašinu.

– Ah, bože, čekaj malo... Eto tako, Sonja.

– Hoćeš li skoro? – ču se grofičin glas. – Sad će deset.

– Odmah, odmah... A jeste li vi gotovi, mama?

– Samo da pridenem toku.

– Nemojte bez mene – viknu Nataša; – nećete umeti!

– Ali već je deset.

Bilo je odlučeno da budu na balu u deset i po, a trebalo je još da se Nataša obuče i da svrate do Tavrijskog vrta.

Kad se očešljala, Nataša u kratkoj suknji ispod koje su se videle balske cipele i u majčinoj bluzi pritrča Sonji, razgleda je, pa onda otrča majci. Okrećući joj glavu, pridenu joj toku, pa, jedva ugrabivši da poljubi njenu sedu kosu, otrča opet devojkama koje su joj potkraćivale suknju.

Zadržale su se zbog Natašine suknje, koja je bila suviše duga; potkraćivale su je dve devojke, odgrizajući žurno konce. Treća devojka, s čiodama u ustima i zubima, trčala je od grofice Sonji; četvrta je držala u visoko izdignutoj ruci haljinu od krepa.

– Mavruša, brže, golubice!

– Dajte otud naprstak, gospođice.

– Hoćete li već jednom? – upita grof ulazeći na vrata. – Evo vam miris. Peronska se već načekala.

– Gotovo je, gospođice – reče sobarica, pa podiže sa dva prsta potkraćenu haljinu od krepa, pireći u nju i lako je tresući kao da bi tim gestom da pokaže kako ona dobro zna da je to što drži lako i čisto.

Nataša poče da oblači haljinu.

– Sad, sad, ne ulazi, tata – viknu ona ocu koji je otvorio vrata onako ispod suknje, koja joj beše sasvim zaklonila lice. Sonja zalupi vrata. Posle malo pustiše grofa. Bio je u plavom fraku, dugim čarapama i plitkim cipelama, namirisan i napomađen.

– Ah, tata, kako si lep, divota! – reče Nataša, stojeći nasred sobe i nameštajući nabore na haljini.

– Dopustite, gospođice, dopustite – govorila je sobarica klečeći, zatežući haljinu i premećući jezikom čiode u ustima s jedne strane na drugu.

– Kako ti drago! – uzviknu očajno Sonja kad pogleda haljinu Natašinu – kako ti drago, ali opet je dugačko!

Nataša se odmače malo dalje da se pogleda u velikom ogledalu. Haljina beše dugačka.

– Bogami, gospođice, nije nimalo dugačko – reče Mavruša, puzeći po podu za gospođicom.

– Ako je dugo, potkratićemo, za minut ćemo potkratiti – reče odlučno Dunjaša, pa izvadi iz marame na prsima iglu i opet se lati posla, kleknuvši na pod.

Utom uđe snebivajući se, laganim hodom, grofica sa svojom tokom i u somotskoj haljini.

– Oo! moja lepotica! – povika grof – lepša je od vas sviju! – On htede da je zagrli, ali ona pocrvene i odmače se da se ne ugužva.

– Mama, nakrivi malo toku – reče Nataša. – Ja ću ti pridenuti – i pojuri napred, a devojke, koje su joj potkraćivale haljinu, ne stigoše da jurnu za njom, pa ocepiše parče krepa.

– Bože moj! Šta je to? Ja bogami nisam kriva...

– Ne mari, poviću, neće se videti – govoraše Dunjaša.

– Lepotica, kraljica moja! – reče dadilja koja beše ušla na vrata. – Pa i Sonjica, e jesu lepotice!...

U deset i četvrt najzad, sedoše u kola i pođoše. Ali je još trebalo svratiti do Tavrijskog vrta.

Peronska beše već gotova. Bez obzira na njenu starost i ružnoću, i kod nje se događalo ono isto što i kod Rostovih, ako ne s onakvom žurbom (ona se na to navikla); njeno staračko, ružno telo beše onako isto umiveno,

namirisano, napudrovano i onako isto pažljivo oprano iza ušiju, pa je čak onako isto kao i kod Rostovih stara sobarica ushićeno uživala u spoljašnjosti svoje gospođe, kad je ona u žutoj haljini sa caričinim inicijalima ušla u salon. Peronska pohvali toalete Rostovih. Rostovi pohvališe njen ukus i toaletu, pa, čuvajući frizure i haljine, namestiše se u jedanaest sati u kočije i pođoše.

XV

Nataša od ujutru tog dana nije imala slobodnog trenutka i nijedanput nije dospela da pomisli na ono što je čeka.

Ona je u onom vlažnom, hladnom vazduhu, u onoj teskobi i polutami u kočijama koje su se ljuljale prvi put živo zamislila ono što je čeka tamo, na balu, u osvetljenim dvoranama – muzika, cveće, igre, car i sva blistava petrogradska mladež. Ono što je nju čekalo bilo je tako divno da čak nije verovala da će to biti: toliko se to nije slagalo s atmosferom one hladnoće, teskobe i pomrčine u kočijama. Shvatila je sve što je čeka tek onda kad je prošla po crvenoj čoji na ulazu, ušla u trem, skinula bundu i pošla uporedo sa Sonjom, pred majkom, kroz cveće, uz osvetljene stepenice. Tek se tada setila kako treba da se drži na balu i postarala se da uzme ono veličanstveno držanje koje je smatrala kao neophodno devojci na balu. Ali, na svoju sreću, oseti kako joj pogled stade da luta na sve strane: ona ništa nije videla jasno, puls joj poče da bije sto puta u minutu i krv joj naglo naviraše u srce. Ona nije mogla da uzme ono držanje koje bi je načinilo smešnom, i išla je zamirući od uzbuđenja i trudeći se svom snagom samo da ga sakrije.

I upravo to je bilo ono držanje koje joj je najviše odgovaralo.

Pred njima i za njima ulazili su gosti, takođe u tihom razgovoru i takođe u balskim haljinama.

Ogledala na stepenicama pokazivala su dame u belim, plavim, ružičastim haljinama, s brilijantima i biserom na golim rukama i vratovima.

Nataša je gledala u ogledala i nije mogla u njima da razlikuje sebe od ostalih. Sve se mešalo u jednu sjajnu povorku. Kad Nataša uđe u prvu dvoranu – nju zagluši jednoliki žubor glasova, koraka, pozdravljanja; svetlost i blesak još više je zaseniše. Domaćin i domaćica, koji su već pola sata stajali kod vrata na ulazu i dočekivali goste jednim istim rečima: „Charmé de vous voir104“, isto tako dočekaše i Rostove s Peronskom.

Dve devojke u belim haljinama, s jednakim ružama u crnoj kosi, na isti način se pokloniše, ali se domaćica i nehotice duže zagleda u tanku Natašu. Ona je pogleda i samo se njoj naročito osmehnu, kao dodatak svom domaćičkom osmehu. Gledajući nju, domaćica se, može-biti, setila i svog zlatnog, nepovratnog devojačkog doba i svog prvog bala. I domaćin je propratio očima Natašu i upitao grofa koja mu je kći.

104 Drago mi je što vas vidim.

– Charmante!105 – rekao je domaćin i poljubio vrhove svojih prstiju.

U dvorani su stajali gosti, sabijeni kod ulaznih vrata, čekajući cara. Grofica zauze mesto u prvim redovima te gomile. Nataša je čula i opazila kako nekoliko njih upitaše o njoj ko je i pogledaše je. Ona razumede da se svidela onima koji su obratili pažnju na nju i to je zapažanje malo umiri.

„Ima i ovakvih kao što smo mi, a ima i gorih od nas“ – pomisli ona.

Peronska je grofici imenovala najkrupnije ličnosti koje behu na balu.

– Eto, to je holandski poslanik, vidite, taj sedi – govorila je Peronska, pokazujući na jednog čičicu s belom kao srebro, sedom, kovrdžastom, gustom kosom, okruženog damama, koje je on zasmejavao. – A eto i nje, carice Petrograda, grofice Bezuhove – reče ona i pokaza na Elen koja uđe. – Kako je lepa! Ne ustupa Mariji Antonovnoj. Pogledajte kako oko nje obleću i mladići i starci. I lepa je, i pametna... Kažu princ... polude za njom. A gle one dve, iako nisu lepe, još su više okružene.

Ona pokaza na jednu damu koja pređe preko dvorane s vrlo ružnom ćerkom.

– To je udavača milionarka – reče Peronska. – A evo i mladoženja. Ovo je brat grofice Bezuhove, Anatol Kuragin – reče ona pokazujući na jednog lepog oficira konjičke garde što prođe pored njih uzdignute glave, gledajući nekud preko dama. – Kako je lep! Zar ne? Kažu da će ga oženiti tom bogatom. I vaš cousin, Drubecki, mnogo se uvija oko nje. Kažu, ima milione... Pa da, to je glavom francuski poslanik – odgovori ona kad je grofica upita za Kolenkura ko je. – Pogledajte ga, kao nekakav car. Ipak su mili, vrlo mili Francuzi. Nema milijih ljudi od njih za društvo... A evo i nje! Neosporno, naša Marija Antonovna lepša je od svih! I kako je jednostavno obučena. Divota!... A taj debeli, s naočarima, to je svetski farmazon – reče Peronska pokazujući na Bezuhova. – Uporedite ga sa ženom: prava budala!

Pjer je išao ljuljajući svoju debelu telesinu, razmičući gomilu i klimajući glavom desno i levo tako nemarno i dobroćudno kao da ide kroz gomilu sveta na pijaci. On se gurao kroz gomilu, očevidno tražeći nekog.

Nataša je radosno gledala u poznato Pjerovo lice, u tu budalu kao što ga nazva Peronska i znala da Pjer traži u gomili njih, naročito nju. On joj je obećao da će biti na balu i predstaviti joj kavaljere.

Ali pre nego stiže do njih. Pjer zastade kod jednog onižeg, vrlo lepog, crnomanjastog čoveka u beloj uniformi, koji je stajao kraj prozora i razgovarao s nekim visokim čovekom sa zvezdama i lentom.

105 Divna!

Nataša odmah poznade tog onižeg malenog čoveka u beloj uniformi: to beše Bolkonski, koji joj se učini da je postao mlađi, veseliji i lepši.

– Eno još jednog poznanika, Bolkonskog, vidite li, mama? – reče Nataša, pokazujući na kneza Andreju. – Sećate li se, noćio je kod nas u Otradnom.

– A zar ga poznajete? – reče Peronska. – Ne mogu da ga trpim. Il fait à présent la pluie et le beau temps;106 I tolika oholost, da joj nema granice! Ugledao se na taticu. I svezao se sa Speranskim, pišu nekakve projekte. Gledajte kako se ponaša s damama! Ona mu govori, a on se okrenuo od nje – reče i pokaza na njega. – Izbrusila bih ja njega kad bi sa mnom postupio tako kao s tim damama.

106 On sad vedri i oblači.

XVI

Odjedanput se sve zatalasa, gomila zažubori, pomače se napred, pa se razmače i između dva razmaknuta reda, uz sviranje muzike, uđe car. Za njim su išli domaćin i domaćica. Car je išao brzo, klanjao se desno i levo, kao trudeći se da se što pre izbavi tog prvog trenutka dočeka. Muzika je svirala polonez koji tada beše čuven zbog stihova posvećenih njemu. Ti su stihovi počinjali: „Aleksandre, Jelisaveta, ushićujete nas vi...“

Car prođe u salon, gomila navali na vrata; nekoliko ličnosti sa promenjenim izrazima odoše brzo tamo i vratiše se natrag. Gomila opet ustuknu od salonskih vrata i na njima se pojavi gospodar u razgovoru s domaćicom. Nekakav mladić, veoma zbunjen, navaljivao je na dame i molio ih da se sklone malo u stranu. Neke dame, kojima se po licu videlo da su sasvim zaboravile kakav je red u velikom svetu, gurale su se napred, kvareći svoje toalete. Muškarci počeše prilaziti damama i uređivati se na parove za polonez.

Svi se razmakoše i na salonska vrata iziđe car, smešeći se i vodeći za ruku domaćicu po muzičkom taktu. Za njim je išao domaćin s M. A. Nariškinom, pa poslanici, ministri, razni generali koje je Peronska neprestano imenovala. Više od polovine dama imale su svoje kavaljere i spremale se da igraju polonez. Nataša vide da je ostala s majkom i Sonjom u onom manjem broju dama, pritešnjenih uz zid i neangažovanih za polonez. Ona je stajala spustivši svoje tanke ruke niza se, njene jedva vidne grudi nadimale su se odmereno, uzdržavala je disanje i svojim sjajnim, unezverenim očima gledala napred, spremna na najveću radost i na najveću žalost. Nju nije zanimao ni car, niti one velike ličnosti što ih je Peronska imenovala – ona je sad samo mislila: „Zar baš niko neće meni da pristupi, zar ja neću da igram među prvima, zar me neće angažovati ti muškarci koji me sad, izgleda i ne vide, a ako me i pogledaju, pogledaju kao da kažu: „A! To nije ona, ne vredi ovu ni gledati.“

„Ne, ne, to ne može biti!“ – mislila je. „Oni treba da znaju kako se meni igra, kako ja izvrsno igram i kako će im biti milo da igraju sa mnom.“

Zvuci poloneza, koji je trajao dosta dugo, počeše već da odjekuju tužno – kao uspomena u ušima Natašinim. Dođe joj da plače. Peronska beše otišla od njih. Grof je bio na drugom kraju dvorane, a grofica, Sonja i Nataša stajale su same u toj tuđoj gomili kao u šumi, niko se nije za njih interesovao, niti ih je tražio. Knez Andreja prođe pored njih s nekom damom i, očevidno, ne poznade ih. Lepi Anatol govorio je nešto smešeći se

jednoj dami koju je vodio i pogledao je u Natašu kao što čovek pogleda u zid.

Boris je dvaput prošao pored njih i svaki put okrenuo glavu. Berg i njegova žena, pošto ne behu u igri, priđoše im.

Natašu je vređalo to porodično zbližavanje ovde, na balu, kao da nije bilo drugog mesta za porodične razgovore sem bala. Ona nije slušala ni gledala Veru, koja joj nešto govoraše o svojoj zelenoj haljini.

Najzad car stade kod svoje poslednje dame (igrao je s trima), muzika umuknu; užurbani ađutant natrča na Rostove, moleći ih da se još malo sklone, iako su stajale uz zid a sa galerije se čuše razgovetni, oprezni i zanosno odmereni zvuci valsa. Gospodar pogleda smešući se po dvorani. Prođe minut – niko još ne počinje. Ađutant aranžer priđe grofici Bezuhovoj i pozva je. Ona smešeći se diže ruku i spusti je na rame ađutantu, ne gledajući u njega. Ađutant aranžer, majstor u svom poslu, obuhvati dobro svoju damu, pa se pouzdano, lagano i odmereno pusti s njom najpre glisadom po ivici kruga, pa na uglu dvorane uhvati njenu levu ruku, okrete je i, uz sve brže tonove muzike čulo se samo odmereno zveckanje mamuza na brzim i okretnim nogama ađutantovim, a posle svaka tri takta blesnula bi pri okretu zavitlana somotska haljina njegove dame. Nataša ih je gledala i beše gotova da zaplače što ona ne igra taj prvi tur valsa.

Knez Andreja u svojoj pukovničkoj, beloj (konjičkoj) uniformi, u dugim čarapama i plitkim cipelama, živahan i veseo, stajao je u prvim redovima u krugu, nedaleko od Rostovih. Baron Firhof govorio je s njim o prvom sastanku državnog saveta, koji bi trebalo sutra da se drži. Knez Andreja, kao čovek blizak Speranskom i kao čovek koji učestvuje u radovima zakonodavne komisije, mogao je dati tačna obaveštenja o sutrašnjem sastanku, o kome su se pronosili razni glasovi. Ali on nije slušao šta mu Firhof govori, nego je gledao čas u gospodara, čas u kavaljere koji su se spremali da igraju, a nisu se još odlučili da stupe u krug.

Knez Andreja je posmatrao te kavaljere zbunjene pred carem i dame koje su jedva čekale da budu pozvane u igru.

Pjer priđe knezu Andreji i uhvati ga za ruku.

– Vi uvek igrate. Ovde je moja protegée107, mlada Rostova, pozovite je – reče on.

– Gde je? – upita Bolkonski. – Oprostite – reče okrenuvši se baronu – taj razgovor ćemo završiti na drugom mestu, a na balu treba da se igra.

Knez Andreja pođe napred, u pravcu koji mu je Pjer pokazivao. Njemu pade u oči lice Natašino na kome se ogledalo očajanje i strepnja. 107 Štićenica.

On je poznade, pogodi njeno osećanje, shvati da je prvi put na balu, seti se njenog razgovora na prozoru, pa vesela lica priđe grofici Rostovoj.

– Dopustite da vas upoznam s mojom ćerkom – reče grofica i pocrvene.

– Imao sam zadovoljstvo da se upoznam s groficom, ako me se ona seća – reče knez Andreja i pokloni se učtivo i duboko, što se nimalo nije slagalo s primedbama Peronske o njegovoj grubosti, pa priđe Nataši i pruži ruku da je obuhvati oko struka još ranije nego što ju je pozvao u igru. On je ponudi da odigraju jedan tur valsa. Ono premrlo lice Natašino, spremno i na očajanje i na ushićenje, odjedanput se obasja srećnim, zahvalnim, detinjskim osmehom.

Izgledalo je kao da ta poplašena i srećna devojka, dižući svoju ruku na rame knezu Andreji, reče osmehom kroz spremne suze: „Odavno sam ja tebe čekala.“ Oni behu drugi par koji uđe u krug. Knez Andreja bio je jedan od najboljih igrača svog vremena. Nataša je igrala izvrsno. Njene nožice u balskim atlasnim cipelicama radile su svoj posao brzo, lako i nezavisno od nje; a njeno se lice sijalo od ushićenja i sreće. Njene gole ruke i vrat behu mršavi i ružni. U poređenju s ramenima Eleninim njena ramena behu mršava, grudi nerazvijene, ruke tanke; ali na Eleni beše već kao neki lak od onih hiljada pogleda što su klizili po njenom telu, a Nataša je izgledala kao devojčica koju su prvi put dekoltovali i koju bi to veoma zastidelo kad je ne bi uverili da je tako neophodno.

Knez Andreja je voleo da igra, pa, želeći da se što pre otrese političkih i pametnih razgovora koje su svi počinjali s njim želeći da što pre raskine taj njemu dosadan krug zbunjenosti koji se načinio zbog prisustva carevog, pošao je da igra i izabrao Natašu zato što mu je Pjer nju pokazao i zato što mu je ona prva među lepim ženama pala u oči; ali čim je obuhvatio taj tanki, vitki struk i čim se ona zanjihala tako blizu njega i osmehnula mu se tako izbliza, vino njene draži udari ga u glavu: on oseti da je oživeo i podmladio se kad, odahnuvši i ostavivši nju, stade i poče da gleda one što igraju.

XVII

Posle kneza Andreje Nataši pristupi Boris i pozva je da igraju, pristupi i onaj igrač ađutant koji je počeo bal i još mladih ljudi i Nataša je srećna i sva zajapurena, igrala neprestano celo veče, ustupajući Sonji svoje suvišne kavaljere. Ona nije opažala ni videla ništa od onog što je svakog zanimalo na tom balu. Ne samo da nije opazila kako je gospodar dugo razgovarao s francuskim poslanikom, kako je naročito milostivo govorio s tom i tom damom, kako je taj i taj princ učinio i rekao to i to, kako je Elen postigla veliki uspeh i udostojila se naročite pažnje toga i toga – nego nije, čak, ni gospodara videla, a da je otišao opazila je samo po tome što je posle njegovog odlaska bal bio življi. Pred večeru igrao je knez Andreja jedan od veselih kotiljona opet s Natašom. On joj je pomenuo njihovo prvo viđenje na aleji u Otradnom, i kako ona nije mogla da zaspi na onoj mesečini, i kako ju je on i nehotice slušao.

Nataša je pocrvenela na to sećanje i pokušavala da se opravda, kao da je bilo nečeg stidnog u onom osećanju koje je knez Andreja nehotice oslušnuo.

Knez Andreja, kao i svi ljudi koji su odrasli u velikom svetu, voleo je da nađe u tom svetu ono što nema na sebi opšte svetsko obeležje. A takva je bila Nataša sa svojim čuđenjem, radošću i bojažljivošću, pa čak i sa svojim greškama u francuskom jeziku. On se naročito nežno i pažljivo ponašao i razgovarao s njom. Kad je sedeo pored nje i govorio s njom o najprostijim i najsitnijim stvarima, sa uživanjem je gledao onaj radosni sjaj u njenim očima i osmehu koji se nije odnosio na ono što se govori nego na njenu duševnu sreću. Kad bi Natašu izabrali i ona smešeći se ustala i zaigrala po dvorani, knez Andreja je sa uživanjem gledao naročito njenu sramežljivu gracioznost. Usred kotiljona Nataša je svršila figuru i, još teško dišući, prilazila svom mestu. Novi kavaljer opet je pozva. Ona je sustala i zadihala se, pa kao naumi da odbije, ali odmah opet veselo nasloni ruku na rame kavaljeru i osmehnu se na kneza Andreju.

„Ja bih volela da se odmorim i da posedim s vama, jer sam sustala; ali vidite kako me biraju, i meni je to milo, i srećna sam, i volim sve, i ja i vi razumemo sve ovo“ i još mnogo i mnogo govorio je taj osmeh. Kad je kavaljer ostavi, Nataša otrča preko dvorane da uzme dve dame za figure.

„Ako priđe prvo svojoj rođaci, pa onda drugoj dami, biće mi žena“ – reče sasvim iznenadno sam sebi knez Andreja, gledajući u nju. Ona priđe prvo svojoj rođaci.

„Kakva glupost ne padne ponekad čoveku na um!“ – pomisli knez Andreja; – „ali je samo to pouzdano da je ova devojka tako mila, tako

izuzetna da neće ovde igrati ni mesec dana, a udaće se... To je ovde retkost“ – mislio je on kad Nataša nameštajući ružu koja joj se otkinula na grudima, sede pored njega.

Pri kraju kotiljona priđe igračima stari grof u svom plavom fraku. On pozva kneza Andreju da ga poseti, pa zapita kćer je li vesela. Nataša ne odgovori odmah, nego se samo osmehnu iz koga kao da je govorio prekor: „Kako ste mogli to da pitate?“

– Vesela sam kao nikad u životu! – reče ona.

I knez Andreja opazi kako se brzo podigoše njene mršave ruke da zagrle oca, pa se začas spustiše.

Nataša je bila srećna kao nikad još u životu. Ona je bila na onom najvišem stupnju sreće, kad čovek postane potpuno blag i dobar i kad ne veruje da može biti zla, nesreće i jada.

Pjer je na tom balu prvi put osetio da ga vređa onaj položaj koji njegova žena zauzima u višim krugovima. Bio je sumoran i rasejan. Preko čela mu se navukla široka bora i on je stajao kraj prozora, gledao kroz naočare a nikoga nije video.

Nataša, idući na večeru, prođe pored njega.

Nju iznenadi mračno i nesrećno lice Pjerovo. Ona zastade prema njemu. Htela je da mu pomogne, da mu preda višak svoje sreće.

– Kako je veselo, grofe, je li istina? – reče ona.

Pjer se rasejano osmehnu, očevidno ne razumevajući što mu se govori.

– Da, vrlo mi je milo – reče on.

„Kako ljudi mogu biti nečim nezadovoljni?“ pomisli Nataša. „Naročito tako dobar čovek kao onaj Bezuhov?“ U očima Natašinim svi koji su bili na balu behu podjednako dobri, mili, divni ljudi, koji vole jedan drugog: niko nije mogao da uvredi nikoga, i zato su svi morali da budu srećni.

XVIII

Sutradan se knez Andreja setio jučerašnjeg bala, ali nije dugo mislio o njemu. „Da, bio je vrlo sjajan bal. I još... da, Rostova je vrlo mila. U njoj ima nešto sveže, naročito, nešto što nije petrogradsko, što je odvaja.“ To je sve što je mislio o jučerašnjem balu, pa sede za rad, pošto se napio čaja.

Ali od umora ili od nesanice nije mu dan bio dobar za rad i knez Andreja nije mogao ništa da radi, jednako je kritikovao sâm svoj posao, kao što se to često s njim dešavalo, i obradova se kad ču da je neko došao.

Posetilac beše Bicki, koji je služio u raznim komisijama i odlazio u sva društva u Petrogradu, strastan obožavalac novih ideja i Speranskog i brižljiv petrogradski glasanoša, jedan od onih ljudi koji biraju pravac kao haljinu – po modi, ali koji se zato prave najvatrenije pristalice pravca. On je zabrinuto, jedva dospevši da skine šešir, utrčao u sobu knezu Andreji i odmah počeo da govori. On tek beše saznao pojedinosti sastanka državnog saveta, koji je tog jutra car otvorio, i s ushićenjem je pričao o tome. Beseda careva bila je neobična. Bila je to jedna od onih beseda kakve govore samo ustavni monarsi.

„Gospodar je otvoreno rekao da su savet i senat državne korporacije, on je rekao da vladi mora biti osnova ne samovolja nego utvrđena načela. Gospodar je rekao da se finansije moraju reformisati i da se budžeti moraju objavljivati“ – pričao je Bicki udarajući glasom na izvesne reči i značajno bečeći oči. – „Da, današnji događaj je era, najveća era u našoj istoriji“ – završi on.

Knez Andreja je slušao pričanje o otvaranju državnog saveta, koje je on tako nestrpljivo očekivao i kome je pripisivao toliku važnost, i čudio se što ga taj događaj sad, pošto je svršen, ne samo ne dira, nego mu izgleda više nego ništavan. On je s blagim podsmehom slušao ushićeno pričanje Bickog. Na pamet mu je dolazila najprostija pomisao: „Šta se tiče mene i Bickog, šta se tiče nas šta je gospodar bio voljan da kaže u savetu? Zar sve to može učiniti da budem srećniji i bolji?“

I ovo prosto razmišljanje odjedanput uništi sav pređašnji interes koji su imale za kneza Andreju obavljane reforme. Tog dana trebalo je da knez Andreja ruča kod Speranskog en petit comité108, kao što mu je rekao domaćin pozivajući ga. Taj ručak u porodičnom i prijateljskom krugu kod čoveka kojim se on toliko ushićivao ranije je jako interesovao kneza Andreju, tim više što dosad ne beše video Speranskog u njegovom domaćem životu; ali mu se sad nije išlo.

108 U malom krugu.

Ipak u određeni čas za ručak ušao je knez Andreja u vlastitu, malu kuću Speranskog kod Tavrijskog vrta.

U parketiranoj trpezariji male kuće, koja se odlikovala neobičnom čistotom (što je podsećalo na kaluđersku čistotu) knez Andreja, pošto je malo zadocnio, već nađe u pet sati iskupljeno društo tog petit comité, intimnih poznanika Speranskog. Od dama ne beše nikog sem male kćeri Speranskog (duga lica, nalik na oca) i njene guvernante. Gosti behu: Žerve Magnjicki i Stolipin. Još iz predsoblja knez Andreja je čuo glasan razgovor i zvučan, razgovetan kikot – kikot nalik na onaj kojim se smeju glumci na pozornici. Neko, po glasu nalik na Speranskog, smejao se razgovetno: „Ha... ha... ha...“ Knez Andreja nije nikad čuo kako se smeje Speranski, pa ga je taj zvučan, piskav smeh državnikov neobično iznenadio.

Knez Andreja uđe u trpezariju. Sve društvo stajalo je između dva prozora kod malog stola sa zakuskom. Speranski u sivom fraku sa zvezdom, očevidno još u onom belom prsniku i visokoj beloj kravati u kojima je bio na znamenitom sastanku državnog saveta, stajao je vesela lica kod stola. Gosti su se okupili oko njega. Magnjicki je, obraćajući se Mihailu Mihailoviču, pričao neku anegdotu. Speranski je slušao i unapred se smejao onom što će reći Magnjicki. Upravo onog trenutka kad knez Andreja uđe u trpezariju reči Magnjickog se opet zaglušiše smehom. Stolipin, žvaćući zalogaj hleba sa sirom, smejao se iz gromkoga basa; tihim smehom šištao je Žerve, a Speranski se smejao piskavo, razgovetno.

Smejući se još neprestano, Speranski pruži knezu Andreji svoju belu, nežnu ruku.

– Veoma mi je milo što vas vidim, kneže – reče on. – Samo trenutak – reče Magnjickom, prekidajući njegovu priču. – Mi smo se danas pogodili: ručak je zadovoljstva radi, i ni reči o poslovima. – I on se opet okrete pripovedaču, i opet se zasmeja.

Knez Andreja je sa čuđenjem i tugom, zbog razočaranja, slušao smeh Speranskog i gledao ga kako se smeje. To nije bio Speranski, nego drugi čovek, učini se knezu Andreji. Sve što mu je ranije izgledalo tajanstveno i privlačno u Speranskom, odjedanput mu bi jasno i prestade da ga privlači.

Za stolom se razgovor nije ni za trenutak prekidao i bio je prava zbirka smešnih anegdota. Još Magnjicki nije dovršio svoju priču, a već se neko drugi javljao, spreman da ispriča nešto još smešnije.

Anegdote su se, većinom, ticale, ako ne samog službenog sveta, ono službenih ličnosti. Reklo bi se da je u tom društvu tako odsudno rešeno da su te ličnosti ništavne, da ih je mogao uzimati jedino s dobroćudno-komične strane. Speranski je ispričao kako su tog jutra u savetu pitali nekog gluvog činovnika za njegovo mišljenje i kako je taj činovnik odgovorio da je i on istog mišljenja. Žerve je ispričao čitavu aferu jedne

revizije, značajnu po gluposti svih onih ličnosti koje se javljaju u njoj. Stolipin s umeša u razgovor zamuckujući i poče jetko da govori o zloupotrebama pređašnje uprave, pa nastade opasnost da će razgovor dobiti ozbiljan karakter. Magnjicki se stade podsmevati srdžbi Stolipinovoj, Žerve izbaci nekakvu šalu razgovor opet uze pređašnji, veseo pravac.

Speranski je, očevidno, voleo da se, posle rada, odmori i proveseli u prijateljskom krugu i svi njegovi gosti, shvatajući njegovu želju, starali su se da ga razvesele i da se sami provesele. Ali je to veselje izgledalo knezu Andreji dosadno i neveselo. Njega je neprijatno dirao tanki glas Speranskoga i nešto ga vređao onaj njegov neprekidan smeh svojim lažnim tonom. Knez Andreja se nije smejao i bojao se da nije težak za to društvo. Ali niko nije opažao njegovu nesaglasnost sa opštim raspoloženjem.

Izgledalo je da su svi vrlo veseli.

On je nekoliko puta zaželeo da stupi u razgovor, ali je svaki put njegova reč iskakala napolje, kao zapušač iz vode, i on nije mogao da se šali s njima zajedno.

Ništa nije bilo ružno ni neumesno u onome što su oni govorili, sve je bilo oštroumno i moralo bi biti smešno; ali ne samo da nije bilo nečega, upravo onog što je so veselju, nego oni nisu ni znali da toga kad biva.

Posle ručka kći Speranskog i njena guvernanta ustadoše. Speranski pomilova kćer svojom belom rukom i poljubi je. I taj gest učini se knezu Andreji neprirodan.

Muškarci ostadoše, po engleskom običaju, za stolom i uz porto vino. Usred početog razgovora o Napoleonovim poslovima u Španiji, koje su svi odobravali i bili u tome jednog istog mišljenja, knez Andreja stade da im protivureči. Speranski se osmehnu, pa, očevidno želeći da skrene razgovor s pravca koji beše uzeo, ispriča neku anegdotu koja nije imala veze s razgovorom. Svi ućutaše za nekoliko trenutaka.

Pošto je posedeo za stolom, Speranski zapuši bocu s vinom, reče: „Danas je dobro vince skupa stvar“ – pa dade bocu sluzi i ustade. Svi ustadoše i, u isto onako bučnom razgovoru, odoše u salon.

Speranskom predadoše dva pisma, koja mu je doneo kurir. On ih uze i ode u kabinet. Čim iziđe, opšte veselje umuknu i gosti počeše da govore smišljeno i tiho jedan s drugim.

– A sad da čujemo deklamaciju! – reče Speranski, izlazeći iz kabineta. – Neobičan talent! – dodade okrenuvši se knezu Andreji. Magnjicki odmah uze pozu i poče da govori neke francuske šaljive stihove, koje je on napisao

na račun izvesnih ličnosti u Petrogradu, nekoliko puta prekidan pljeskanjem.

Kad se završi deklamovanje, knez Andreja priđe Speranskom da se oprosti s njim.

– Kuda ćete tako rano? – reče Speranski.

– Obećao sam za večeras...

Obojica poćutaše. Knez Andreja gledaše izbliza te staklene, neprovidne oči i bi mu smešno kako je mogao očekivati nešto od Speranskog i od sveg svog poslovanja vezanog za njega, i kako je mogao da pripisuje neku važnost onom što je Speranski radio. Onaj odmereni, neveseli smeh zvonio je još dugo u ušima kneza Andreje pošto je otišao od Speranskog.

Kad se vratio kući, knez Andreja poče da se priseća svog života u Petrogradu za ta četiri meseca, kao da mu to beše nešto novo. Sećao se svojih staranja, traženja, istorije svog projekta za vojni zakon koji je primljen na znanje a koji su gledali da prećute jedino zato što je drugi rad, vrlo rđav, bio već gotov i podnesen caru; seti se sednica odbora u kome je Berg bio član; seti se kako se na tim sednicama brižljivo i nadugačko pretresalo sve što se odnosi na forme i procedure u zasedanjima komiteta, a kako se brižljivo i nakratko obilazilo sve ono što se tiče posla. Seti se svog zakonodavnog rada, kako je ispunjen nemirom prevodio na ruski jezik članove rimskog i francuskog zakonika, i obuze ga stid.

Potom mu živo iziđe pred oči Bogučarovo, njegovi radovi u selu, njegovo putovanje u Rjazan, seti se mužika i kmeta Drona, pa, kad primeni na njih ona lična prava koja je raspoređivao u paragrafe, dođe mu čudno kako se mogao tako dugo zanimati toliko praznim poslom.

XIX

Sutradan je knez Andreja otišao da poseti neke kuće u koje još nije odlazio, a među njima i Rostove, s kojima je obnovio poznanstvo na poslednjem balu. Pored pravila učtivosti, po kojima je morao da poseti Rostove, knez Andreja je želeo da vidi kod kuće onu neobičnu, živahnu devojku, koja mu beše ostala u prijatnoj uspomeni.

Među prvima dočeka ga Nataša. Bila je u domaćoj plavoj haljini, u kojoj se knezu Andreji učini još lepša nego u balskoj. Ona i sva porodica Rostovih dočekaše kneza Andreju kao starog prijatelja, jednostavno i srdačno. Sva porodica, o kojoj je knez Andreja ranije strogo sudio, učini mu se sad da je sastavljena od divnih, jednostavnih i dobrih ljudi. Gostoljublje i dobrodušnost starog grofa, koje je naročito lepo iznenađivalo u Petrogradu, beše toliko da knez Andreja nije mogao odreći da ostane na ručku. „Da, ovo su dobri, divni ljudi“ – mislio je Bolkonski – „koji, naravno, ne razumeju ni za dlaku kakvo im je blago Nataša; ali su dobri ljudi i najbolji fon da se na njemu istakne ona neobično poetična, prepuna života, dražesna devojka!“

Knez Andreja je osećao da u Nataši živi njemu sasvim tuđ, neobičan svet, prepun nekih njemu nepoznatih radosti, onaj tuđ svet koji ga je onoliko dražio još onda na aleji u Otradnom i na prozoru one noći s mesečinom. Sad ga taj svet već nije više dražio, nije mu bio tuđ; ali je on sam, pošto je stupio u njega, nalazio u njemu za sebe novo uživanje.

Posle ručka Nataša je, na molbu kneza Andreje, otišla za klavikorde i počela da peva. Knez Andreja stajao je kod prozora, razgovarao s damama i slušao je. Usred fraze on ućuta i oseti iznenadno kako počinju da ga guše suze, o kojima nikad ne bi mogao da pomisli. Pogleda u Natašu koja je pevala i u duši mu se rodi nešto novo i srećno. Bio je srećan a uz to tužan. Nije imao upravo ni za čim da plače, a bio je gotov da plače. Zbog čega? Zbog pređašnje ljubavi? Zbog male kneginje? Zbog svog razočaranja?... Zbog svojih nada u budućnost?... I da i ne. Glavno za čim je hteo da plače beše to što je odjedanput živo uvideo strašnu suprotnost između nečer beskrajno velikog i neodređenog što je bilo u njemu i nečeg uskog i telesnog što je bio on sam, pa čak i ona. Ta suprotnost i morila ga je i veselila dok je ona pevala.

Čim je svršila pevanje, Nataša mu priđe i upita ga kako mu se sviđa njen glas. Ona je to upitala i već se zbunila čim je izustila, jer je shvatila da to nije trebalo pitati. On se osmehnu gledajući je i reče da mu se sviđa njeno pevanje, kao i sve što ona radi.

Knez Andreja je otišao od Rostovih dockan uveče. Legao je da spava u ono vreme u koje se navikao da leže, ali brzo uvide da ne može zaspati. Čas je palio sveću i sedeo na postelji, čas ustajao, čas opet legao, a nimalo mu nije smetala ta nesanica: u duši mu beše tako veselo i novo, kao da je izišao iz zagušljive sobe na slobodan božji dan. Nije mu ni padalo na pamet da je zaljubljen u Rostovu; on nije o njoj mislio; on ju je samo zamišljao i zbog toga mu se sav njegov život predstavljao u novoj svetlosti.

„Zašto se ja mučim, zašto se petljam u ovom uzanom, zatvorenom okviru, kad mi je otvoren život, sav život, sa svim svojim radostima?“ – govorio je on sebi. I prvi put posle dugog vremena počeo je da pravi srećne planove za budućnost. Odlučio je da treba da povede brigu o vaspitanju svog sina, da mu nađe vaspitača i da ga poveri njemu; potom treba da da ostavku i da otputuje u inostranstvo, da vidi Englesku, Švajcarsku, Italiju. „Treba da se koristim svojom slobodom dok osećam u sebi ovako mnogo snage i mladosti“ – govorio je sam sebi. „Pjer je imao pravo kad je rekao da treba verovati u mogućnost sreće pa da čovek bude srećan, i ja sad verujem u nju. Ostavimo mrtvima nek čuvaju mrtve, a dok je čovek živ, treba da živi i da bude srećan“ – mislio je knez Andreja.

XX

Jedno jutro dođe Pjeru pukovnik Adolf Berg, koga je on poznavao, kao što je znao i svakog u Moskvi i Petrogradu, u čistom, novom mundiru, s napomađenim i napred očešljanim zulovima, kao što je nosio car Aleksandar Pavlovič.

– Sad sam bio kod grofice, vaše supruge, i bio sam tako nesrećan da mi molba nije mogla biti ispunjena; nadam se, grofe, da ću kod vas imati više sreće – reče on, osmehujući se.

– Šta ste želeli, pukovniče? Stojim vam na usluzi.

– Ja sam se, grofe, sad već sasvim namestio u novom stanu – saopšti Berg, znajući, očevidno, da ta vest mora biti prijatna... – pa sam želeo da priredim tako mali prijem za svoje i svoje žene poznanike. (On se još ljubaznije osmehnu.) Hteo sam da zamolim groficu i vas da mi učinite čast i izvolite doći k nama na šolju čaja i... na večeru.

Samo je grofica Elen Vasiljevna, koja je smatrala da je za nju poniženje biti u društvu s nekakvim Bergovima, mogla biti nemilosrdna da odbije takav poziv. Berg je tako jasno razložio zašto on želi da iskupi u svojoj kući malo a dobro društvo, i zašto će mu to biti prijatno, i zašto žali dati novac na karte ili na ma što ružno a za ljubav dobrog društva gotov je i da potroši, da Pjer nije mogao odreći, nego je obećao da dođe.

– Samo ne dockan, grofe, ako smem moliti, tako u osam manje deset minuta, ako smem moliti. Sastavićemo partiju za igru, doći će naš general. Veoma je dobar prema meni. Večeraćemo malo, grofe. Dakle, izvolite doći.

Protivno svojoj navici da zadocni, Pjer je tog dana, umesto u osam manje deset minuta, došao Bergu u osam manje četvrt.

Bergovi, spremivši što je trebalo za veče, već su bili spremni za doček gostiju.

U novom kabinetu, čistom, svetlom, ukrašenom bisticama i sličicama i nameštenom novim nameštajem, sedeo je Berg sa ženom. Berg u sasvim novom zakopčanom mundiru sedeo je pored žene i objašnjavao joj kako je uvek mogućno i potrebno imati poznanstva s ljudima višim od sebe, jer su tek tada poznanstva prijatna.

– Možeš da primiš nešto, možeš da zamoliš nešto. Eto vidi kako sam ja živeo od prvih činova. (Berg je računao svoj život ne po godinama, nego po unapređenjima.) Moji drugovi još nisu ništa, a ja čekam upražnjeno mesto pa da budem komandant puka, ja imam sreću da budem vaš muž. (On ustade i poljubi Veru u ruku, ali uzgred namesti na ćilimu jedan ugao

koji se bio zavrnuo). Pa čime sam to sve postigao? Najviše time što sam umeo da izaberem svoja poznanstva. Samo se po sebi razume da uz to treba imati vrlina i biti tačan.

Berg se osmehnu, svestan svoje nadmoćnosti nad slabom ženom, pa ućuta pomislivši kako je ta njegova mila žena ipak slabo žensko, koje ne može da postigne ono čime se muškarac odlikuje – ein Mann zu sein109.

U isti mah i Vera se osmehnu, svesna svoje nadmoćnosti nad plemenitim, dobrim mužem, koji je, po njenom mišljenju, shvatao život pogrešno, kao i svi muškarci. Berg je, sudeći po svojoj ženi, smatrao da su sve žene slabe i glupe. Vera je, sudeći samo po svom mužu i prenoseći taj sud i na ostale, mislila da svi muškarci pripisuju samo sebi razum, a međutim ništa ne shvataju, oholi su i samoživi.

Berg ustade, zagrli svoju ženu pažljivo da joj ne pogužva čipkastu pelerinu koju je on skupo platio i poljubi je usred usta.

– Samo da nam ne dođu brzo deca – reče on po nekoj nehotičnoj filijaciji ideja.

– Da – odgovori Vera – to nikako ne želim. Treba živeti za društvo.

– Istu takvu imala je kneginja Jusupova – reče Berg pokazujući sa srećnim i blagim osmehom pelerinu.

Utom im javiše da je došao grof Bezuhov. Supružnici se pogledaše i osmehnuše se zadovoljno; svako od njih pripisivalo je sebi čast te posete.

„Eto šta znači umeti praviti poznanstva“ – pomisli Berg – „eto šta znači kad čovek ume da se ponaša!“

– Samo, molim te – reče Vera – kad ja zabavljam goste nemoj me prekidati, jer ja znam čime treba koga zanimati i u kakvom društvu šta treba govoriti.

Berg se osmehnu.

– Ne može: ponekad se s muškarcima mora voditi muški razgovor – reče on.

Pjera su primili u novom salonu, u kome se nigde nije moglo sesti a da se ne poremeti simetrija, čistota i red i zato je bilo sasvim razumljivo i obično što je Berg velikodušno nudio da se za dragog gosta pokvari simetrija naslonjače ili divana, pa, kako se sam nalazio u tom pogledu, očevidno, u mučnom kolebanju, on ponudi gostu da reši to pitanje po svom izboru. Pjer pokvari simetriju primaknuvši sebi stolicu i odmah Berg i Vera počeše prijem, upadajući jedno drugom u reč i zabavljajući gosta.

Vera beše dokonala u svojoj pameti da Pjera treba zanimati razgovorima o francuskom poslanstvu, pa je odmah počela taj razgovor. 109 Da bude čovek.

Berg beše odlučio da je potreban i muški razgovor, pa je prekinuo ženi reč dodirnuvši pitanje o ratu sa Austrijom i od opšteg razgovora skoči nehotično na lično rasuđivanje o tome kako mu je nuđeno da učestvuje u austrijskom ratu i o uzrocima zašto nije na to pristao. Bez obzira na to što je razgovor bio veoma neskladan i što se Vera ljutila zbog mešanja muškog elementa, supružnici su sa zadovoljstvom osećali da je, bez obzira na to što je prisutan samo jedan gost, prijem počeo vrlo lepo i da je taj prijem ličio, kao dve kapi vode, na svaki drugi prijem sa razgovorima, čajem i zapaljenim svećama.

Ubrzo dođe Boris, stari drug Bergov. U njegovom ponašanju prema Bergu i Veri videla se izvesna nijansa nadmoćnosti i pokroviteljstva. Posle Borisa dođe jedna dama s pukovnikom, pa onda sam general, pa onda Rostovi i prijem postade već sasvim i nesumnjivo nalik na sve prijeme.

Berg i Vera nisu mogli da uzdrže radostan osmeh kad su videli tu živost u salonu, slušajući zvuke tog nevezanog razgovora, to šuštanje haljina i klanjanje. Sve je bilo kao i kod ostalih, naročito je takav bio general, koji pohvali stan potapša Berga po ramenu, pa s očinskim samovlašćem naredi da se namesti sto za boston. General sede do grofa Ilje Andrejiča, kao najznatnijeg gosta posle sebe. Starci sa starima, mladi sa mladima, domaćica kod čajnog stola na kome su bili isti onakvi slatkiši u srebrnoj korpici kao na prijemu kod Panjinih, sve je bilo potpuno onako kao i kod ostalih.

XXI

Pjer je, kao jedan od najuglednijih gostiju, morao sesti da igra bostona sa Iljom Andrejevičem, generalom i pukovnikom. Pjer je, za vreme kartanja, sedeo prema Nataši i iznenadilo ga je koliko se ona promenila od onog bala. Nataša je ćutala i, ne samo što nije bila onako lepa kao na balu, nego bi bila ružna da nije pokazivala onakvu krotkost i ravnodušnost prema svemu.

„Šta joj je?“ pomisli Pjer kad je pogleda. Ona je sedela pored sestre kod čajnog stola i nešto bez volje odgovarala Borisu koji je seo do nje, ne gledajući ga. Pošto je izbacio karte i, na zadovoljstvo svog partnera, uzeo pet štihova, Pjer ču pozdravljanje i korake nekoga koji uđe u sobu, pa, skupljajući štihove, pogleda opet u Natašu.

„Šta se dogodilo s njom?“ – reče sam sebi, još više začuđen.

Knez Andreja je pažljivo i nežno stajao pred njom i govorio joj nešto. Ona je podigla glavu, pa, zarumenivši se i, očevidno, trudeći se da zadrži burno disanje, gledala u njega. A jasan plamen nekog unutrašnjeg, ranije ugašenog ognja, opet je goreo u njoj. Ona se sva preobrazila. Opet je postala onako lepa kao što je bila na balu. Knez Andreja priđe Pjeru i Pjer opazi i na licu svog prijatelja nov, mladalački izraz.

Za vreme igre Pjer je nekoliko puta sedao drukčije, čas okrenut leđima čas licem Nataši, i za svih šest robera*110 posmatrao i nju i svoga prijatelja.

„Nešto se vrlo važno događa među njima“ – mislio je Pjer, pa ga je radosno i, istovremeno, gorko osećanje uzbuđivalo i zaboravljao je na igru.

Posle šest robera general ustade, rekavši da se tako ne može igrati, i Pjer se oslobodi igre.

Nataša je na jednoj strani razgovarala sa Sonjom i Borisom. Vera je s finim osmehom razgovarala nešto s knezom Andrejom. Pjer priđe svome prijatelju pa, pošto upita da nije tajno ono što govore, sede pored njih. Vera je opazila da knez Andreja poklanja pažnju Nataši, pa nađe da su na prijemu, pravom prijemu, neophodno potrebne tanane aluzije na osećanja i, ugrabivši vreme, kad je knez Andreja bio sam, poče da razgovara s njim o osećanjima uopšte i o svojoj sestri. Bilo joj je potrebno da svoju diplomatsku veštinu primeni na delu kod tako umnog gosta (za kakvog je smatrala kneza Andreju).

Kad im Pjer priđe, opazi da se Vera sa uživanjem unela u razgovor, a knez Andreja je (što mu se retko dešavalo) bio zbunjen. 110 Dve uzastopno dobivene partije.

– Šta vi mislite? – govorila je Vera s finim osmehom. – Vi ste, kneže, tako pronicljivi i tako odmah shvatate ljudski karakter. Šta mislite o Natali, može li ona biti postojana u svojim naklonostima, može li ona, kao druge žene (Vera je mislila na sebe), jednom da zavoli čoveka i da mu ostane zauvek verna? Ja smatram da je to prava ljubav. Šta vi mislite, kneže?

– Ja suviše malo poznajem vašu sestru da bih mogao rešiti tako delikatno pitanje – odgovori knez Andreja s podrugljivim osmehom, kojim je hteo da sakrije svoju zabunu; – a onda, primetio sam da je žena, što se manje sviđa, postojanija – dodade i pogleda u Pjera, koji im tog trenutka priđe.

– Da, to je istina, kneže. U naše vreme – nastavi Vera (pominjući naše vreme, kao što to uopšte vole da pominju ograničeni ljudi koji misle da su našli i ocenili osobine našeg vremena i da se ljudske osobine menjaju s vremenom) – u naše vreme devojka ima toliko slobode da le plaisir d’être courtisée111, često zaglušuje u njoj pravu ljubav. Et Nathalie, il faut l’avouer, y est très sensible.112

Kad ona opet pomenu Natašu, knez Andreja se s neprijatnošću namršti i htede da ustane, ali Vera nastavi s još finijim osmehom.

– Ja mislim da niko nije bio tako courtisée kao ona – govorila je Vera – ali joj se nikad, do ovog poslednjeg vremena, nije niko ozbiljno svideo. Eto, vi znate, grofe – obrati se ona Pjeru – čak ni naš dragi cousin Boris, koji je bio, entre nous113, mnogo i mnogo dans le pays du Tendre...114 – govorila je ona, aludirajući na tadašnju modu u ljubavi.

Knez Andreja je ćutao, namršten.

– Vi ste prijatelj s Borisom? – reče mu Vera.

– Da, poznajem ga.

– On vam je, svakako, pričao o svojoj detinuskoj ljubavi prema Nataši?

– A bilo je detinjske ljubavi? – upita knez Andreja i, odjedanput, neočekivano, pocrvene.

– Da. Vous savez, entre cousin et cousine, cette intimité mène quelquefois à l’amour; „cousinage, dangereux voisinage,“ n’est-ce pas?115

111 Zadovoljstvo da joj se udvaraju. 112 A Nataša je, treba priznati, u tome vrlo osetljiva. 113 Među nama rečeno 114 U carstvu nežnosti. 115 Vi znate da ta intimnost između rođaka i rođake dovodi, katkad, do ljubavi: srodstvo je

opasno susedstvo. Zar ne?

– O, bez sumnje – reče knez Andreja i, odjedanput, neprirodno živnuvši, stade da se šali s Pjerom kako treba da bude oprezan u ponašanju prema svojim pedesetogodišnjim kuzinama u Moskvi, pa, usred šaljivog razgovora, ustade, uze Pjera pod ruku i odvede ga na stranu.

– Dakle, šta je? – upita Pjer, koji je začuđeno gledao neobičnu živost svog prijatelja i opazio pogled koji je on, ustajući, bacio na Natašu.

– Treba, treba da govorim s tobom – reče knez Andreja. – Ti znaš naše ženske rukavice (on je tu mislio na one masonske rukavice koje su davane novom bratu da ih preda voljenoj ženi). Ja... Ali ne, posle ću govoriti s tobom... – I s neobičnim sjajem u očima i nemirom u pokretima knez Andreja priđe Nataši i sede pored nje. Pjer vide kako je knez Andreja nešto upita i kako mu ona odgovori, sva planuvši.

Ali u tom trenutku Berg priđe Pjeru i salete ga molbama da se umeša u prepirku između generala i pukovnika o španskim stvarima.

Berg je bio zadovoljan i srećan. Radostan osmeh nije mu silazio s lica. Prijem je bio vrlo lep i sasvim onakav kao i ostali prijemi koje je on video. Sve je ličilo. I ženski fini razgovori, i karte, i general koji je za vreme igre glasnije govorio, i samovar, i slatkiši; samo jedno je nedostajalo, ono što je on uvek viđao na prijemima na koje je želeo da se ugleda. Nedostajalo je glasnog razgovora meću muškarcima i prepirke o nečam važnom i pametnom. General je počeo taj razgovor, a Berg je uvukao u njega Pjera.

XXII

Sutradan je knez Andreja otišao Rostovima na ručak, jer ga beše pozvao grof Ilja Andrejevič, i proveo je kod njih ceo dan.

Svi su u kući osećali zbog koga je knez Andreja došao, a ni on to nije krio i ceo dan gledao je da bude s Natašom. Ne samo u duši Natašinoj, uplašenoj ali srećnoj i ushićenoj, nego se u čitavoj kući opažalo strahovanje od nečeg važnog što treba da se dogodi. Grofica je žalosnim i ozbiljno-strogim pogledom gledala u kneza Andreju kad je razgovarao s Natašom, pa je bojažljivo i pretvorno počinjala kakav bilo ništavan razgovor čim se on okrene prema njoj. Sonja nije smela da ode od Nataše, a bojala se da ne bude na smetnji kad je s njima. Nataša je bledela od straha u očekivanju kad ostane s njim koji trenutak nasamo. Knez Andreja ju je iznenađivao svojom stidljivošću. Ona je opažala kako je njemu potrebno da joj nešto kaže, ali ne može da se na to odluči.

Kad je uveče knez Andreja otišao, grofica priđe Nataši i upita je šapatom:

– Šta je?

– Tako vam boga, mama, ne pitajte me sad ništa. To se ne može kazati – reče Nataša.

Ali pri svem tom Nataša je te večeri dugo ležala u materinoj postelji i gledala u jednu tačku, čas uzbuđena, čas poplašena. Čas joj je pričala kako ju je on hvalio, čas kako je govorio da će otići u inostranstvo, čas kako ju je pitao gde će oni boraviti tog leta, čas kako ju je zapitkivao o Borisu.

– Ali ovako, ovako... nije mi nikad bilo! – reče ona. – Samo se plašim kad sam s njim, uvek me je strah kad sam s njim, šta to znači? Znači da je to istinski, je li? Mama, vi spavate?

– Ne, čedo moje, i mene je strah – odgovori mati. – Idi.

– Svejedno i onako neću spavati. Kakve su to gluposti spavati! Mamice, mamice, ovako mi nikad nije bilo! – govorila je ona čudeći se i plašeći se osećanja koje ju je obuzelo. – I jesmo li mogli pomisliti!...

Nataši se činilo da se još onda, kad je prvi put videla kneza Andreju u Otradnom, zaljubila u njega. Nju kao da je plašila ta neobična, neočekivana sreća što se onaj koga je još onda izabrala (a ona je bila čvrsto uverena u to), što se onaj isti opet sreo s njom i što, izgleda, nije ravnodušan prema njoj. „I trebalo je da dođe u Petrograd upravo sad, kad smo mi ovde. I trebalo je da se nađemo na tom balu. Sve je to sudbina.

Jasno da je to sudbina, da je to sve bilo zbog ovog. Još onda, čim sam ga ugledala, osetila sam nešto neobično.“

– A šta ti je još govorio? Kakvi su to stihovi? Pročitaj mi – reče zamišljeno mati, pitajući za stihove što ih je knez Andreja zapisao u album Natašin.

– Mama, to nije sramota što je on udovac?

– Prestani, Nataša. Moli se Bogu. Les mariages se font dans les cieux.116

– Golubice, mamice, kako vas volim, kako mi je dobro! – uzviknu Nataša, plačući od sreće i uzbuđenja i grleći majku.

U to isto vreme sedeo je knez Andreja kod Pjera i pričao mu o svojoj ljubavi prema Nataši i o čvrstoj nameri da se oženi njome.

Toga dana kod grofice Elen Vasiljevne bio je raut; tu je bio francuski poslanik, bio je princ koji je odskora često dolazio u kuću grofičinu i mnogo sjajnih dama i muškaraca. I Pjer je sišao dole, prošao po dvoranama i sve goste iznenadio svojim usredsređeno-rasejanim i mračnim izgledom.

Od onoga bala Pjer je osećao da mu se približuju nastupi hipohondrije, pa se očajnički trudio da ih savlada. Otkako se princ sprijateljio s njegovom ženom, Pjer je iznenadno postavljen za komornika i otada je počeo osećati nelagodnost i stid u velikom društvu i počele su mu češće dolaziti pređašnje mračne misli o taštini svega što je ljudsko. Uz to je i ljubav koju je opazio između svoje štićenice Nataše i kneza Andreje još pojačavala to njegovo mračno raspoloženje svojom suprotnošću između njegovog stanja i stanja njegovog prijatelja. On se podjednako trudio da ne misli ni o svojoj ženi, ni o Nataši, ni o knezu Andreji. Njemu je opet sve izgledalo ništavno prema večnosti, opet mu se isticalo pitanje: „Čemu?“ I on je nagonio sebe da po čitave dane i noći radi na masonskim poslovima, nadajući se da će oterati zlog duha koji mu se primiče. Pjer je oko dvanaest sati napustio grofičine odaje, pa je gore u svojoj niskoj sobi punoj duvanskog dima sedeo u iznošenom halatu za stolom i prepisivao škotska akta sa originala, kad neko uđe u sobu. To beše knez Andreja.

– A, to ste vi – reče Pjer rasejano i kao nezadovoljan. – A ja, eto, radim – dodade pokazujući na hartije sa izrazom bežanja od neprijatnosti života s kojim nesrećni ljudi gledaju na svoj posao.

Knez Andreja stade pred Pjera, a na licu mu se ogledala vedrina, ushićenjg i ljubav prema životu, pa, ne opažajući da je njegovo lice tužno, osmehnu mu se sa egoizmom srećnog čoveka.

116 Brakovi se sklapaju na nebesima.

– Dakle, dragi moj – reče on – hteo sam juče da ti kažem, a sad sam zbog toga došao. Nikad nisam osećao ovako nešto. Zaljubljen sam, prijatelju moj.

Pjer odjedanput teško uzdahnu, pa se, onako težak, spusti na divan, pored kneza Andreje.

– U Natašu Rostovu, je li? – upita on.

– Da, da, nego u koga? Ne bih nikad verovao, ali je ovo osećanje jače od mene. Juče sam se mučio, patio, ali ni to mučenje ne dam nizašto na svetu. Ja ranije nisam živeo. Tek sad živim, ali ne mogu da živim bez nje. Ali, može li ona mene da voli?... Ja sam za nju star... Što ne govoriš?...

– Ja? Ja? Šta sam ja vama govorio? – reče odjedanput Pjer, pa ustade i poče da šeta po sobi. – Ja sam to uvek mislio... Ta je devojka takvo blago, takvo... To je retka devojka... Dragi prijatelju, ja vas molim, nemojte premišljati, nemojte se kolebati, ženite se, ženite i ženite... A ja sam uveren da neće biti srećnijeg čoveka od vas.

– Ali ona?

– Ona vas voli.

– Ne govori koješta... – reče knez Andreja, osmehujući se i gledajući u oči Pjeru.

– Voli vas, ja to znam – viknu srdito Pjer.

– Ali čuj me – reče knez Andreja i uhvati ga za ruku da stane. – Znaš li ti u kakvom sam ja stanju? Potrebno mi je da sve kažem nekome.

– Dobro, dobro, govorite, vrlo mi je milo – reče Pjer i, zaista, njegovo se lice promeni, nestade bora i on radosno slušaše kneza Andreju. A knez Andreja je izgledao i bio sasvim drugi, nov čovek. Kuda je nestala njegova seta, njegovo preziranje života, njegovo razočaranje? Pjer je bio jedini čovek pred kojim beše odlučio da kaže sve; i on mu je zato rekao sve što mu je bilo na duši. Čas je lako i smelo pravio planove za trajnu budućnost i govorio kako on ne može zbog ćudljivosti svog oca da žrtvuje svoju sreću i kako će prinuditi oca da pristane na taj brak i da nju zavoli, ili će se oženiti i bez njegovog pristanka; čas se čudio osećanju koje ga je osvojilo kao nečem neobičnom, nečem nepoznatom, što od njega ne zavisi.

– Da mi je ko kazao da mogu ovako voleti, ne bih mu verovao – reče knez Andreja. – Ovo nije nimalo slično onom što sam ranije osećao. Meni je sad sav svet podeljen na dve polovine: jedna je polovina – ona i tu je sva sreća, nada, svetlost; druga je polovina – sve drugo gde nje nema, i tamo je samo tuga i mrak.

– Mrak – ponovi Pjer – da, da, razumem ja to.

– Ja ne mogu da ne volim svetlost i nisam za to kriv. I vrlo sam srećan. Ti me razumeš? Ja znam da je i tebi milo.

– Da, da, – potvrdi Pjer i pogleda nežno i tužno u svog prijatelja. Što mu je sudbina kneza Andreje izgledala svetlija, time mu je njegova sudbina izgledala mračnija.

XXIII

Na ženidbu je trebalo da pristane otac i toga radi otputovao je knez Andreja sutradan ocu.

Otac je izgledao miran, ali je s ljutnjom u duši saslušao sina. On nije mogao shvatiti da neko hoće da menja život i da unosi u njega nešto novo, kad je njegov život već pri kraju. „Neka mi samo dadu da proživim do kraja kako ja hoću, a posle neka rade što im je drago“ – govorio je starac za sebe. Ali je prema sinu upotrebio onu diplomatiju koju je upotrebljavao u važnim prilikama. Uzeo je miran ton i celu stvar procenio.

Prvo, ta ženidba nije bila sjajna u pogledu rodbine, bogatstva i ugleda. Drugo, knez Andreja nije u prvoj mladosti i slabog je zdravlja (starac je naročito udarao na to), a ona je vrlo mlada. Treće, tu je sin i žalosno bi bilo predati ga devojčici. „I, najzad, četvrto – reče otac gledajući podrugljivo u sina – ja te molim odloži stvar za godinu dana, otputuj u inostranstvo, leči se neko vreme, nađi, kao što i sam želiš, Nemca knezu Nikolaju, pa potom, ako je ljubav, strast, tvrdoglavost, nazovi kako hoćeš, već tako velika, onda se ženi. I to ti je poslednja reč, upamti, poslednja...“ – završi stari knez tonom po kome se videlo da ga ništa ne može naterati da promeni svoju odluku.

Knez Andreja je dobro video da se starac nada da njegova ili njegove buduće verenice ljubav neće izdržati godinu dana iskušenja, ili da će on, stari knez, dotle umreti, pa je odlučio da ispuni volju očevu: da zaprosi, pa da odloži svadbu za godinu dana.

Tri nedelje posle one poslednje večeri koju je proveo kod Rostovih knez Andreja vrati se u Petrograd.

Sutradan posle onog objašnjenja s majkom čekala je Nataša Bolkonskog ceo dan, ali on nije došao. Drugi, treći dan isto tako, Pjer takođe nije dolazio, i Nataša ne znajući da je knez Andreja otputovao ocu, nije mogla da objasni sebi što ga nema.

Tako su prošle tri nedelje. Nataša nikud nije htela da izlazi i kao senka je išla po sobama, bez cilja i tužna, uveče je krijući se od svih plakala i nije dolazila majci. Svaki čas bi pocrvenela i naljutila se. Činilo joj se da svi znaju njeno razočaranje, da joj se podsmevaju i žale je. Pored sveg unutarnjeg jada, njenu nesreću pojačavao je i taj jad uvređene taštine.

Jedanput ona dođe grofici, htede nešto da joj kaže, pa odmah zaplaka. Njene suze bile su suze uvređenog deteta koje ne zna zašto je kažnjeno.

Grofica poče da umiruje Natašu. Nataša je najpre slušala reči materine, ali je odjedanput prekide:

– Prestanite, mama, ja i ne mislim, i neću da mislim! Tako, dolazio pa prestao, pa prestao...

Glas joj zadrhta, umalo ne zaplaka, ali se pribra i nastavi mirno:

– Ja se neću nikako udavati. A i bojim ga se; ja sam se sad sasvim, sasvim umirila...

Sutradan posle tog razgovora Nataša je obukla onu staru haljinu koja joj je naročito bila poznata zbog veselosti što joj je izjutra donosila i počela od jutra svoj raniji način života, od koga je odustala posle bala. Pošto se napila čaja, otišla je u dvoranu koju je naročito volela zbog jake rezonance, pa počela da peva svoja solfeđa (vežbe u pevanju). Kad je svršila prvu lekciju, ona zastade nasred dvorane i ponovi jednu muzičku frazu koja joj se naročito sviđala.

Ona je radosno slušala onu (za nju kao neočekivanu) draž s kojom su ti zvuci, prelivajući se ispunili svu prazninu dvorane i lagano se izgubili, pa se, odjedanput, razveseli. „Što da mislim mnogo o tome, i ovako je lepo“ – reče ona za sebe i poče da hoda tamo-amo po dvorani, ne koračajući obično po zvučnom parketu, nego na svakom koraku stajući s potpetice na vrh (na nogama joj behu nove, omiljene plitke cipele) i slušajući onako isto radosno, kao i zvuke svog glasa, to odmereno lupkanje potpetice i škripanje vrha. Prolazeći pored ogledala, ona pogleda u njega. „Gle, evo me!“ – čisto reče njeno lice kad se vide u ogledalu. „E pa dobro. Niko mi i ne treba.“

Lakej htede da uđe, da nešto spremi u dvorani, ali ga ona ne pusti, nego zatvori za njim vrata i nastavi svoju šetnju. Ona se tog jutra vratila opet svojoj omiljenoj ljubavi prema sebi i ushićivala se sama sobom. „Kako je divna ta Nataša!“ – reče opet za sebe rečima nekog trećeg, koji je oličenje muškosti. „Lepa, ima glas, mlada i nikom ne smeta, ostavite je samo na miru.“ Ali ma kako da je ostave na miru, ona već nije mogla biti mirna, i to je odmah osetila.

U predsoblju se otvoriše ulazna vrata, neko upita: „Je li kod kuće? i čuše se nečiji koraci.

Nataša se pogledala u ogledalu, ali nije videla sebe. Ona je slušala glas u predsoblju. Kad je ugledala sebe, lice joj beše bledo, To je bio on. Ona je to pouzdano znala, ma da je jedva čula njegov glas iza zatvorenih vrata.

Bleda i uplašena, Nataša utrča u salon.

– Mama, došao Bolkonski! – reče ona. – Mama, to je užasno, to je nesnosno! Ja neću... da se mučim! Šta da radim?

Još grofica ne stiže da odgovori, kad knez Andreja, uznemiren i ozbiljan, uđe u salon. Čim ugleda Natašu, lice mu se razvedri. On poljubi u ruku groficu i Natašu, pa sede pored divana...

– Već odavno nismo imali zadovoljstvo... – poče grofica, ali je knez Andreja prekide i odgovori na njeno pitanje, žureći se, očevidno, da kaže ono što mu je bilo potrebno.

– Nisam za sve ovo vreme dolazio k vama zato što sam bio kod oca: trebalo je da porazgovaram s njim o veoma važnoj stvari. Vratio sam se tek prošle noći – reče on i pogleda u Natašu. – Treba da porazgovaram s vama, grofice – dodade, posle kratkog ćutanja.

Grofica teško uzdahnu, obori oči i reče:

– Stojim vam na usluzi.

Nataša je znala da treba da ode, ali nije mogla to da učini; nešto je steglo u grlu i ona neučtivo, pravo, otvorenih očiju gledaše u kneza Andreju.

„Zar odmah? Ovog trenutka?... Ne, to ne može biti – mislila je u sebi.

On opet pogleda u nju i taj je pogled uveri da se nije prevarila. Da, odmah, ovog trenutka rešavala se njena sudbina.

– Idi, Nataša, ja ću te zvati – reče grofica šapatom.

Nataša pogleda unezvereno, molbeno u kneza Andreju i u majku, pa iziđe.

– Ja sam došao, grofice, da zaprosim ruku vaše kćeri – reče knez Andreja.

Grofica planu u licu, ali ništa ne reče.

– Vaša prosidba – poče grofica ozbiljno. On je ćutao i gledao joj u oči. – Vaša prosidba... – reče ona i zbuni se – draga nam je, i... ja primam vašu prosidbu, i radujem joj se. I moj će muž – nadam se... ali će od nje zavisiti...

– Ja ću njoj kazati kad dobijem vaš pristanak... pristajete li vi? – reče knez Andreja.

– Da – odgovori grofica, pa mu pruži ruku i kad se on naže nad njenom rukom ona s pomešanim osećanjem otuđenosti i nežnosti pritisnu usne na njegovo čelo. Želela je da ga poljubi kao sina; ali je osećala da je on njoj tuđ i strašan čovek.

– Ja sam uverena da će moj muž pristati – reče grofica – ali vaš baćuška...

– Moj otac, kome sam ja saopštio svoje planove, stavio je kao nepromenljiv uslov za svoj pristanak to da svadba ne bude pre godinu dana. I to je ono što sam hteo da vam saopštim – reče knez Andreja.

– Istina, Nataša je još mlada, ali – to je vrlo dugo!

– Drukčije nije moglo biti – reče knez Andreja i uzdahnu.

– Poslaću vam nju – reče grofica i iziđe iz sobe.

„Gospode, budi nam u pomoći!“ – govorila je neprestano u sebi, tražeći kćer.

Sonja joj reče da je Nataša u spavaćoj sobi. Nataša je sedela na svom krevetu, bleda, suvih očiju, gledala u ikone i šaputala nešto, krsteći se brzo. Kad utleda majku, ona skoči i polete k njoj.

– Šta je, mama?... Šta je?

– Idi, idi k njemu. On traži tvoju ruku – reče grofica hladno, kako se učinilo Nataši. – Idi... idi – progovori mati s tugom i prekorom za ćerkom koja otrča, i uzdahnu teško.

Nataša nije znala kako je ušla u salon. Kad uđe na vrata i ugleda njega, ona zastade. „Zar ovaj tuđi čovek postao sad meni sve ?“ – upita se ona, pa istog trenutka odgovori: „Da, sve, sad mi je on sam draži od svega na svetu.“

Knez Andreja joj priđe oborenih očiju.

– Ja sam vas zavoleo onog časa kad sam vas video. Mogu li se nadati?

On pogleda u nju i iznenadi ga ozbiljna strasnost koja se videla na njenom licu. Njeno lice je govorilo: „Zašto pitati? Zašto sumnjati u ono što mora da se zna? Zašto govoriti, kad se ne može rečima iskazati ono što osećaš?“

Ona mu se približi i stade. On uze njenu ruku i poljubi je.

– Volite li vi mene?

– Da, da – progovori Nataša kao zlovoljno, pa uzdahnu duboko, pa još jednom, pa češće i češće, i zaplaka.

– Zbog čega? Šta vam je?

– Ah, tako sam srećna! – odgovori ona, osmehnu se kroz plač, naže se bliže njemu, zamisli se za trenutak, kao da se pita sme li to, pa ga poljubi.

Knez Andreja ju je držao za ruke, gledao joj u oči, a nije osećao u svojoj duši onu pređašnju ljubav prema njoj. U njegovoj se duši nešto odjedanput okrenulo: nije bilo one ranije poetične i tajanstvene draži čežnje, a javilo se sažaljenje prema njenoj ženskoj i detinjskoj slabosti, strah od njene odanosti i poverljivosti, i mučna a istovremeno i radosna

svest o dužnosti koja ga vezuje zauvek s njom. Ovo osećanje, iako nije bilo onako svetlo i poetično kao ranije, beše ozbiljnije i snažnije.

– Je li vam kazala maman da to ne može biti pre godinu dana? – upita knez Andreja, gledajući joj neprestano u oči.

„Zar sam to ja, onaj devojčurak (svi su me tako zvali)“ – mislila je Nataša – „zar sam ja sad od ovog časa žena, izjednačena sa ovim tuđim, milim, pametnim čovekom, koga poštuje čak i moj otac? Zar je to istina? Zar se odista sad već ne smem šaliti sa životom, zar sam sad već velika, zar sam sad već odgovorna za svako svoje delo i reč? Ali šta me je on pitao?“

– Nije – odgovori ona, a nije znala šta je on zapitao.

– Oprostite – reče knez Andreja – ali vi ste vrlo mladi, a ja sam već vrlo mnogo iskusio u životu. Ja strahujem za vas. Vi ne poznajete sebe.

Nataša je slušala s pribranom pažnjom, trudeći se da shvati smisao njegovih reči, i nije shvatala.

– Ma koliko da će mi biti teška ova godina dana što odlaže moju sreću – nastavi knez Andreja – vi za to vreme ispitajte sebe. Ja vas molim da me posle godinu dana usrećite; a dotle ste slobodni: naša veridba ostaće u tajnosti i, ako se vi uverite da me ne volite; ili zavolite... – reče knez Andreja i osmehnu se neprirodno.

– Zašto to govorite? – prekide ga Nataša. – Vi znate da sam vas zavolela od onog dana kad ste prvi put došli u Otradno – reče ona čvrsto uverena da govori istinu.

– Za godinu dana poznaćete sebe...

– Čitava godina! – reče odjedanput Nataša, jer tek sad razumede da je svadba odložena za godinu dana. – A zašto za godinu? Zašto za godinu?...

Knez Andreja poče joj objašnjavati uzroke toga odlaganja. Nataša ga nije slušala.

– I zar ne može biti drukčije? – upita ona. Knez Andreja ništa ne odgovori, ali mu se na licu videlo da nije mogućno izmeniti tu odluku.

– To je užasno! Jest, to je užasno, užasno. – ubrza odjedanput Nataša i opet zaplaka. Ja ću umreti čekajući dok prođe godina; to ne može biti, to je užasno! – Ona pogleda svog verenika u oči i vide u njima izraz saučešća i nedoumice.

– Ne, ne, ja ću sve učiniti – reče ona i odjedanput prekide plač – ja sam tako srećna!

Otac i mati uđoše u sobu i blagosloviše verenika i verenicu.

Od tog dana počeo je knez Andreja da odlazi Rostovima kao verenik.

XXIV

Ispita nije bilo i nikom nije objavljeno da se Bolkonski verio s Natašom; to je zahtevao knez Andreja. Rekao je, pošto je on sam uzrok odlaganju, da on mora i nositi sav teret tog odlaganja. Govorio je kako je on svojom reči vezao sebe zauvek, ali ne želi da veže Natašu i ostavlja joj potpunu slobodu. Ako ona posle pola godine oseti da ga ne voli, imaće pravo da mu otkaže. Samo se po sebi razume da ni roditelji ni Nataša nisu hteli ni da čuju za to; ali je knez Andreja ostao pri svojoj reči. Knez Andreja odlazio je svaki dan Rostovima, ali se nije ponašao s Natašom kao verenik: on joj je govorio vi i ljubio je samo u ruku. Između kneza Andreje i Nataše nastali su, posle prosidbe, odnosi drukčiji nego ranije, bliski, jednostavni. Izgledalo je kao da dosad nisu poznavali jedno drugo. I on i ona voleli su da se sećaju kako su se gledali dok još nisu bili jedno drugom ništa; sad su oboje osećali da su sasvim drukčija stvorenja: onda su bili pretvorni, sad su jednostavni i iskreni. U porodici se, najpre, opažala neka zbunjenost u ponašanju prema knezu Andreji; on im je izgledao kao čovek iz tuđeg sveta i Nataša je dugo navikavala ukućane na kneza Andreju i s ponosom uveravala svakog da on samo izgleda takav osobenjak, ali da je i on kao i svi, i da ga se ona ne boji, i da ne treba niko da ga se boji. Posle nekoliko dana u porodici se naviknuše na njega, pa su, ne snebivajući se, provodili kao i ranije svoj život, u kome je i on uzimao učešća. On je s grofom umeo da razgovara o gazdinstvu, s groficom i Natašom o nakitima, sa Sonjom o albumima i kanvi. Ponekad su se ukućani među sobom a i pred knezom Andrejom čudili kako se to sve dogodilo i govorili kako su, očevidno, bili tome predznaci: i dolazak kneza Andreje u Otradno, i njihov dolazak u Petrograd, i sličnost između Nataše i kneza Andreje koju je opazila dadilja kad je knez Andreja prvi put došao, i onaj sukob 1805. godine između kneza Andreje i Nikolaja i još mnogo drugih predznaka za ovo što se dogodilo utvrdili su ukućani.

U kući je vladala ona poetična dosada i ćutljivost što uvek prati prisustvo verenika i verenice.

Često su, sedeći zajedno, svi ćutali. Ponekad su ustajali i odlazili, a verenik i verenica, i kad ostanu sami, jednako su ćutali. Retko su razgovarali o svom budućem životu. Kneza Andreju bilo je strah i stid da govori o tome. Nataša je delila s njim to osećanje, kao i sva njegova osećanja, koja je uvek pogađala.

Jedanput Nataša poče da raspituje o njegovom sinu. Knez Andreja pocrvene, što se s njim sad često događalo i što je Nataša naročito volela, i reče da njegov sin neće živeti s njima.

– Zašto? – upita uplašeno Nataša.

– Ne mogu da ga otmem od dede, a onda...

– Kako bih ga ja volela! – reče Nataša pogodivši odmah njegovu misao; – ali, ja znam, vi nećete da bace s razlogom krivicu na vas i na mene.

Ponekad bi grof prilazio knezu Andreji, ljubio ga i tražio od njega savete za Pećino vaspitavanje ili za Nikolajevu službu. Stara grofica je uzdisala gledajući na njih. Sonja se svaki čas bojala da ne bude na smetnji i gledala da nađe izgovor da ih ostavi nasamo, kad im to i nije trebalo. Kad je knez Andreja govorio (a on je vrlo lepo pričao), Nataša ga je s ponosom slušala; kad je ona govorila, primećivala je sa strahom i radošću da on gleda u nju pažljivo i ispitivački. Ona se u nedoumici pitala: „Šta on traži u meni? Šta li da dokuči svojim pogledom? A šta ako u meni nema onog što on traži tim pogledom?...“ Ponekad je ulazila u svoje urođeno, bezumno-veselo raspoloženje i tada je naročito volela da sluša i gleda kako se smeje knez Andreja. On se retko smejao, ali zato, kad se smejao, sav se predavao svome smehu i svaki put posle toga smeha ona je osećala da mu je bliža. Nataša bi bila potpuno srećna, kad je ne bi plašila misao da će doći i da se približava rastanak.

Uoči svog odlaska iz Petrograda knez Andreja dovede sobom Pjera, koji posle onog bala nije nijedanput dolazio Rostovima. Pjer je izgledao rasejan i zbunjen. Razgovarao je s majkom. Nataša je sela sa Sonjom kod stočića za šah i time zvala k sebi kneza Andreju. On im priđe.

– Pa vi odavno poznajete Bezuhova? – upita on. – Vi ga volite?

– Da, on je sjajan, ali vrlo smešan.

I ona, kao i uvek kad govori o Pjeru, poče da priča anegdote o njegovoj rasejanosti, anegdote koje su čak i izmišljali o njemu.

– Znate, ja sam njemu poverio našu tajnu – reče knez Andreja. – Ja njega poznajem od detinjstva. To je zlatno srce. Molim vas, Natali – nastavi odjedanput ozbiljno – ja ću otići, bogzna šta se može desiti. Vi možete prestati da me voli... Dobro, znam da ne treba da govorim o tome. Samo, ma šta se desilo s vama, kad mene ne bude tu...

– A šta će se desiti?...

– Ma kakva nevolja naišla – nastavi knez Andreja – ja vas molim, m-lle Sophie, ma šta se desilo, obratite se jedino njemu za savet i za pomoć. To je najrasejaniji i najsmešniji čovek, ali najzlatnije srce.

Ni otac, ni mati, ni Sonja, pa ni sam knez Andreja nisu mogli slutiti kako će uticati na Natašu rastanak s njenim verenikom. Zajapurena i uznemirena, suvih očiju, ona je išla tog dana po kući, zanimajući se

najsitnijim poslovima, kao da ne shvata šta je čeka. Ona nije zaplakala na onog trenutka kad joj je on, opraštajući se, poslednji put poljubio ruku.

– Ne idite – rekla mu je samo takvim glasom koji ga je navodio da razmisli ne treba li zaista da ostane, i koga se posle toga dugo sećao. Kad je otišao, ona ni onda nije plakala, već je nekoliko dana sedela u svojoj sobi, bez suza, nije se interesovala nizašto i samo bi, ponekad, rekla: „Ah, zašto je otišao!“

Ali dve nedelje posle njegovog odlaska ona se neočekivano za ukućane prenu iz svoje moralne bolesti, postade ista onakva kao što je ranije bila, samo s promenjenom moralnom fizionomijom, onako kao što deca ustanu s drukčijim licem posle duge bolesti.

XXV

Zdravlje i karakter kneza Nikolaja Andrejeviča Bolkonskog behu veoma popustili te poslednje godine posle odlaska njegovog sina. Postao je još razdražljiviji nego što je bio i, kad bukne njegov bezrazložni gnev, većinom se sručivao na kneginjicu Mariju. Kao da je brižljivo istraživao svako njeno bolno mesto da bi je mogao što žešće duševno mučiti. Kneginjica Marija imala je dve velike ljubavi i otuda dve radosti: bratića Nikolušku i religiju, i obe su bile knezu omiljen predmet za napadanje i podsmeh. Ma o čemu počeli da govore, on je okretao razgovor na praznoverice starih devojaka, ili na razmaženost i iskvarenost dece. – „Ti bi htela da načiniš od njega (Nikoluške) takvu matoru devojku kao što si ti; uzalud: knezu Andreji je potreban sin, a ne devojka“ – govorio je on. Ili se obraćao m-lle Bourienne i pitao je pred kneginjicom Marijom kako joj se sviđaju naši popovi i ikone, pa se šalio.

On je neprestano bolno vređao kneginjicu Mariju, ali se kći nije čak ni trudila da mu oprosti. Zar je mogao on biti kriv pred njom, i zar je mogao njen otac, koji je, ona je to ipak znala, nju voleo, biti nepravičan? Pa i šta je to pravičnost? Kneginjica nikad nije mislila o toj ponosnoj reči: „pravičnost“. Svi složeni zakoni čovečanstva bili su usredsređeni za nju u jednom prostom i jasnom zakonu – u zakonu ljubavi i samopregorevanja, kome nas je učio Onaj što je s ljubavlju stradao za čovečanstvo, iako je On sam – Bog. Šta je njoj stalo do pravičnosti ili nepravičnosti ostalih ljudi? Trebalo joj je da ona sama strada i da voli, i to je činila.

U zimu je došao knez Andreja u Gola Brda, bio je veseo, blag i nežan, kakvog ga odavno nije videla kneginjica Marija. Predosećala je da se s njim nešto dogodilo, ali on nije ništa kazao kneginjici Mariji o svojoj ljubavi. Pred odlazak knez Andreja je dugo razgovarao o nečem sa ocem i kneginjica Marija je primetila da su pred polazak obojica bili nezadovoljni jedan drugim.

Uskoro posle odlaska kneza Andreje kneginjica Marija pisala je iz Golih Brda u Petrograd svojoj prijateljici Žili Karaginoj, za koju je maštala, kao što to uvek maštaju devojke, da je uda za brata, a koja je u to vreme bila u žalosti za svojim bratom, poginulim u Turskoj.

„Vidi se da je bol naša zajednička sudbina, draga i nežna prijateljice Julie. Vaš je gubitak tako strašan da ga ja ne mogu sebi objasniti drukčije nego kao naročitu milost Boga, koji hoće da kuša vas i vašu predobru majku, jer ste mu u volji. O, moja prijateljice, religija i samo jedina religija može nas, da ne

kažem utešiti, ali izbaviti od očajanja; jedina religija može nam objasniti ono što čovek ne može da shvati bez njene pomoći: zbog čega se i zašto stvorenja dobra, uzvišena, koja umeju da nađu sreću u životu i koja ne samo nikom ne smetaju nego su potrebna da i drugog usreće – prizivaju Bogu, a ostaju da žive stvorenja zla, nekorisna, štetna, ili takva koja su na teretu i sebi i drugima. Prva smrt koju sam videla i koju nikad neću zaboraviti – smrt moje mile snahe – učinila je na mene takav utisak. Kao što vi pitate sudbinu zašto da umre vaš divan brat, tako sam isto i ja pitala zašto da umre taj anđeo, Liza, koja ne samo što nije učinila nikakvo zlo čoveku, nego je uvek imala u duši svojoj samo dobre misli. I šta se desilo, prijateljice moja?, evo prođe otada pet godina, i ja svojom ništavnom pameću već počinjem jasno razumevati zašto je trebalo da ona umre i kako je ta smrt bila samo izraz beskrajne milosti Tvorčeve, čija su dela, ma da ih mi većinom ne razumemo, samo znaci njegove beskrajne ljubavi prema ovome stvoru. Ja često pomišljam da je ona, može-biti, bila toliko anđelski nevina da ne bi bila kadra da podnese sve materinske dužnosti. Kao mlada žena, ona je bila besprekorna; možda ne bi mogla biti takva kao mati. Sad ne samo što je ostavila nama, naročito knezu Andreji, najčistije žaljenje i uspomenu, nego će na onom svetu, svakako, dobiti ono mesto koje ja ne smem da očekujem za sebe. Ali, da ne govorim više samo o njoj, ta rana i strašna smrt imala je, pored sve tuge, najblagotvorniji uticaj na mene i na mog brata. Onda, u času gubitka, nisu mi mogle doći ove misli; onda bih ih sa užasom gonila od sebe, a sad mi je to tako jasno i nesumnjivo. Ovo vam pišem, prijateljice moja, samo zato da vas uverim u jevanđelsku istinu, koja je za mene postala životno pravilo: nijedna vlas s glave neće pasti bez volje Njegove. A volja Njegova upravlja se samo po jednoj bezgraničnoj ljubavi prema nama i zato je sve, ma što da nam se dogodi, za naše dobro. Pitate hoćemo li provesti zimu u Moskvi.

Pored sve želje da vas vidim, ja ne mislim niti to želim. Vi ćete se začuditi kad vam kažem da je tome uzrok Bonaparta. A evo zašto: zdravlje mog oca osetno opada; on ne može da trpi protivurečenje i razdražuje se. Ta je razdražljivost, kao što znate, uperena poglavito na političke stvari. On ne može da trpi pomisao da se Bonaparta prema svima evropskim vladaocima odnosi kao prema sebi ravnima, naročito prema našem unuku Velike Katarine! Kao što znate, ja sam sasvim ravnodušna prema političkim stvarima, ali po rečima mog oca i iz njegovih

razgovora s Mihailom Ivanovičem, znam sve šta se radi u svetu, osobito znam sve počasti koje se odaju Bonaparti, koga, kako izgleda, na celoj zemaljskoj kugli još jedino u Golim Brdima ne priznaju da je veliki čovek, a još manje da je francuski imperator. A moj otac ne može to da podnosi. Meni se čini da moj otac nerado govori o odlasku u Moskvu poglavito zbog svog pogleda na političke stvari i što predviđa sukobe koje će imati zbog svog manira da kazuje svoje mišljenje ne ustežući se ni pred kim. Koliko se god oporavi lečenjem, sve će pokvariti prepirkama o Bonaparti, koje su neminovne. Bilo kako mu drago, to će se vrlo brzo rešiti. Naš domaći život ide po starom, izuzimajući što brat Andreja nije tu. Kao što sam vam već pisala, on se u poslednje vreme jako izmenio. Posle njegove žalosti, tek je sad, ove godine, moralno potpuno oživeo. Postao je onakav kakvog sam ga znala detetom: dobar, nežan, s onim zlatnim srcem kome ne znam ravna. Kako mi se čini, on je uvideo da za njega nije život svršen. Ali u isti mah s ovom duševnom promenom oslabio je jako fizički. Postao je mršaviji nego što je bio, nervozniji. Ja strahujem za njega i milo mi je što se krenuo na taj put u inostranstvo koji su mu doktori već odavno preporučivali. Nadam se da će ga to oporaviti.

Vi mi pišete kako u Petrogradu govore o njemu kao o jednom od najaktivnijih, najobrazovanijih i najumnijih mladih ljudi. Ne zamerite mi rodbinskom samoljublju – ja u to nisam nikad posumnjala. Ne može se izmeriti ono dobro što je on ovde učinio svakom, počevši od svojih mužika pa do plemića. Kad je došao u Petrograd on je uzeo samo ono što mu je pripadalo. Čudim se kako uopšte dolaze vesti iz Pretrograda u Moskvu, a naročito ovakve neistinite, kao ova o kojoj mi pišete – vest da se moj brat tobože ženi malom Rostovom. Ja ne verujem da će se Andreja ikad oženiti ma kojom, a naročito njom. A evo zašto: prvo, zato što znam, iako on retko govori o pokojnoj ženi, da se tuga za tim gubitkom toliko duboko ukorenila u njegovom srcu, da se on nikad ne bi rešio da joj nađe zamenu i maćehu našem malom anđelu. Drugo, zato što ta devojka, koliko je ja znam, nije od onih žena koje se mogu svideti knezu Andreji. Ne verujem da bi nju knez Andreja izabrao da mu bude žena, i otvoreno kažem; ja to ne želim. Nego, ja sam se raspričala, pa završavam svoj drugi tabačić. Zbogom, draga moja prijateljice; neka vas Bog čuva pod svojim svetim i moćnim okriljem. Moja mila družbenica, mademoiselle Bourienne, ljubi vas.

Marie.“

XXVI

U polovini leta dobila je kneginjica Marija neočekivano pismo od kneza Andreje iz Švajcarske, u kome joj je javio neobičnu i neočekivanu novost. Knez Andreja je pisao o svojoj veridbi s Rostovom. Njegovo pismo bilo je puno ljubavnog ushićenja prema svojoj verenici i nežnog prijateljstva i poverljivosti prema sestri. On joj je pisao kako nikad nije bio zaljubljen kao što je zaljubljen sada i kako je tek sad shvatio i poznao život. Molio je sestru da mu oprosti što joj, kad je dolazio u Gola Brda, nije ništa pričao o toj svojoj odluci, iako je govorio o tome sa ocem. A nije joj rekao zato što bi kneginjica Marija počela moliti oca da pristane, pa ne bi to postigla, a oca bi razdražila, pa bi ona povukla svu težinu njegove zlovolje.

„Uostalom“ – pisao je on – „tada stvar nije još bila ovako konačno rešena, kao sad. Tada mi je otac odredio rok, godinu dana, i evo već šest meseca, polovina određenor roka prošla je i ja ostajem stalnije nego ikad pri svojoj odluci. Da me doktori ne zadržavaju ovde, u banji, ja bih došao u Rusiju, ali sad moram da odložim svoj povratak još za tri meseca. Ti znaš mene i moje odnose sa ocem.

Meni ništa ne treba od njega, ja sam bio i uvek ću biti nezavisan, ali da učinim protiv njegove volje i da zaslužim njegov gnev sad kad, može-biti, neće tako dugo biti s nama, to bi upola razorilo moju sreću. Sad i njemu pišem pismo o tome i molim te, kad ugrabiš zgodan trenutak, predaj mu pismo pa me izvesti kako on gleda na to sve i ima li nade da pristane da skrati rok za tri meseca.“

Posle dugog kolebanja, dvoumljenja i molitava, kneginjica Marija predade pismo ocu. Sutradan reče joj stari knez mirno:

– Piši bratu neka pričeka dok umrem... Neće dugo čekati – brzo ću ga razrešiti...

Kneginjica htede nešto da kaže, ali joj otac ne dade, nego nastavi sve jačim i jačim glasom:

– Ženi se, ženi, golube... Dobra je porodica... Ljudi pametni, a? Bogati, a? Da. Imaće Nikoluška dobru maćehu. Piši mu neka se ženi ako hoće i sutra. Kad će ona biti Nikoluški maćeha, ja ću se oženiti Burjenkom!... Ha, ha, ha! Neka ni on ne bude bez maćehe! Samo mu to reci da u mojoj

kući ne treba više žena; nek se ženi, nek živi sam za sebe. Možda ćeš se i ti k njemu preseliti – obrati se kneginjici Mariji. – Pa srećan ti put, seli se odmah... seli, seli!...

Posle ove ljutnje stari knez nije više nijedanput pomenuo o toj stvari. Ali uzdržani bes zbog malodušnosti sinovljeve ogledao se u očevom postupanju s ćerkom. Ranijim predmetima za podsmeh priključi se još jedan nov – razgovor o maćesi i ljubazno ponašanje prema m-lle Bourienne.

– A zašto da se ne oženim njome? – govorio je on kćeri. – Biće divna kneginja! – I kneginjica Marija poče u poslednje vreme, na svoje čuđenje i zaprepašćenje, da opaža kako je njen otac odista počeo sve više i više da približava k sebi Francuskinju. Kneginjica Marija je napisala knezu Andreji kako je otac primio njegovo pismo; ali je tešila brata dajući mu nade da će pomiriti oca s tom mišlju.

Nikoluška i njegovo vaspitanje, André i religija behu utehe i radosti kneginjice Marije; ali pošto su svakom čoveku potrebne lične nade, imala je kneginjica Marija, sem toga, u najdubljoj potaji svoje duše skrivenu maštu i nadu koja joj je bila glavna uteha u životu. Tu utešnu maštu i nadu behu joj dali božji ljudi – jurodivi i skitači, koji su je pohađali krišom od kneza. Što je kneginjica Marija duže živela, što je više osećala i posmatrala ljudski život, tim više se čudila kako su ljudi kratkovidi, kako traže uživanje i sreću ovde na zemlji, kako se trude, zlopate, bore i čine zlo jedan drugom, da bi postigli tu nemogućnu, prividnu i poročnu sreću. „Knez Andreja je voleo ženu, ona je umrla, njemu to nije dosta, nego hoće da veže svoju sreću s drugom ženom. Otac to neće, jer želi da se Andreja oženi znatnijom i bogatijom prilikom. I svi se oni bore, i zlopate, i muče, i kvare svoju dušu, svoju večnu dušu, da postignu dobra koja traju trenutak. Mada mi sami to znamo – Hristos, sin božji, sišao je na zemlju i kazao nam da je ovaj život trenutan, kušanje, ipak ga se jednako držimo i mislimo da ćemo u njemu naći sreće. Kako to niko nije razumeo?“ – mislila je kneginjica Marija. „Niko, sem tih prezrenih božjih ljudi koji mi s torbom na leđima dolaze na zadnja vrata, jer se boje da ih knez ne vidi, a boje se ne zato što bi stradali od njega, nego zato da ne bi njega naveli na greh. Ostaviti porodicu i zavičaj, sve brige o svetskim dobrima zato da, ne vežući se nizašto, idu u konopljanoj rubini, pod tuđim imenom, od mesta do mesta, ne čineći štete ljudima nego moleći se bogu za njih, moleći se i za one što ih gone i za one što ih zaštićuju: nad tom istinom i životom nema istine i života!“

Bila je jedna skitačica, Fedosjuška, pedesetogodišnja žena, mala, mirna, rohava, koja već više od trideset godina ide bosa i opasana verigama. Nju je naročito volela kneginjica Marija. Jednom, kad je

Fedosjuška u mračnoj sobi, u kojoj je gorelo samo kandilo, pričala o svome životu – kneginjici Mariji dođe odjedanput misao da je samo Fedosjuška našla istinski put u životu, i to joj se tako jako uvrte u glavu da se reši da i sama pođe kao skitnica-bogomoljka. Kad je Fedosjuška otišla da spava, kneginjica Marija mislila je dugo o tome i najzad rešila da treba da ide u skitače, pa ma kako to neobično bilo.

Ona je svoju nameru poverila samo jednom duhovniku, kaluđeru, ocu Akinfiju, i duhovnik joj je tu nameru odobrio. Izgovarajući se da hoće da obdari skitače, nabavila je sebi potpuno skitačko odelo: košulju, opanke, kaftan i crnu maramu. Često, kad bi pristupila svom zavetnom ormaru, kneginjica Marija je zastajala neodlučno pitajući se da li već nije nastalo vreme da izvrši svoju nameru.

Slušajući često priče od skitača, ona se uzbuđivala njihovim prostim, za njih mehaničkim a za nju punim dubokog smisla razgovorima, tako da je nekoliko puta bila gotova da sve ostavi pa da pobegne iz kuće. Ona je u svojoj mašti već gledala sebe s Fedosjuškom, u gruboj košulji, kako sa štapom i torbom korača prašljivim drumom i u tom svom putovanju bez zavisti, bez ljubavi ljudske, bez želja, ide od ugodnikâ do ugodnikâ i, na kraju onamo gde nema ni tuge, uzdisanja, nego gde je večna radost i blaženstvo.

„Doći ću do jednog mesta, pomoliću se; ako se ne mognem naviknuti, ako ne mognem da zavolim – poći ću dalje. I ići ću dotle dok s nogu ne spadnem, i leći ću i umreti gde bilo, i doći ću najzad u ono večno, tiho pristanište, gde nema ni tuge, ni uzdisanja!...“ mislila je kneginjica Marija.

Ali zatim, kad bi ugledala oca a naročito malog Koko, ona je odustajala od svoje namere, plakala krišom i osećala da je grešnica; jer voli oca i bratića više nego Boga.

DEO ČETVRTI

I

Biblijsko predanje veli da je odsustvo rada – besposličenje bilo uslov blaženstvu prvog čoveka do njegovog pada. Ljubav prema besposličenju ostala je ista i u palom čoveku, ali prokletstvo neprestano leži na čoveku, pa ne možemo da budemo besposleni i mirni ne samo zato što moramo u znoju lica da zaslužimo hleb svoj, nego i zbog moralnih osobina svojih. Neki tajni glas govori nam da moramo biti krivi zato što smo besposleni. Kad bi čovek mogao da nađe takvo stanje u kome bi, kad je besposlen, osećao da je od koristi i da ispunjava svoju dužnost, našao bi jednu stranu prvobitnog blaženstva. A takvo stanje obaveznog i besprekornog besposličenja uživa čitav jedan stalež – stalež vojnički. U tom obaveznom i besprekornom besposličenju bila je i biće glavna primamljivost vojne službe.

Nikolaj Rostov uživao je potpuno to blaženstvo, kada je posle 1807. godine nastavio da služi u pavlogradskom puku, u kome je komandovao eskadronom primljenim od Denisova.

Rostov je postao vrlo grub ali dobar momak, za koga bi moskovski poznanici rekli da je malo mauvais genre117, ali koga su voleli i poštovali drugovi, mlađi i starešine, i koji je bio zadovoljan svojim životom. U poslednje vreme, 1809. godine, nalazio je češće u pismima od kuće žalbe majčine kako stvari idu sve gore i gore i kako bi bilo vreme da on dođe kući, pa da obraduje i umiri stare roditelje.

Čitajući ta pisma, Nikolaj se bojao da ga ne izvedu iz one sredine u kojoj je živeo tako tiho i mirno, ogradivši se od cele svetske zbrke. On je osećao da će, pre ili posle, morati opet da uđe u onaj vrtlog života s brigama za stanje na imanjima koje se popravlja i pogoršava, s upravnikovim obračunima, sa svađama, intrigama, vezama, društvom, sa Sonjinom ljubavlju i obećanjem koje joj je dao. Sve je to bilo strašno teško i zamršeno i on je odgovarao na majčina pisma hladnim klasičnim pismima koja počinju s: „Ma chère maman118“ a svršavaju s: „Votre obéissant fils119“, prećutkujući kad namerava da dođe. U 1810. godini dobio je pismo od svojih u kome mu javljaju da se Nataša verila s Bolkonskim i da će svadba biti posle godinu dana, jer stari knez nije pristao. To je pismo ožalostilo i uvredilo Nikolaja. Prvo, bilo mu je žao da izgubi iz kuće Natašu koju je voleo najviše u porodici; drugo, sa svog husarskog gledišta bilo mu je žao što se on nije tamo našao, jer bi pokazao

117 Neotesan. 118 Draga moja mama. 119 Vaš poslušni sin.

tome Bolkonskom da nije tako velika čast oroditi se s njim i da, ako on voli Natašu, može proći i bez odobrenja šašavog oca.

Za trenutak se kolebao da li da umoli za odsustvo, pa da vidi Natašu kao verenicu, ali uto stigoše manevri, pade mu na um Sonja, domaća zbrka, i Nikolaj opet odgodi.

Ali te godine u jesen dobi pismo od majke, koja mu je pisala krišom od grofa, i to ga pismo uveri da treba da pođe. Ona je pisala da će, ako Nikolaj ne dođe i ne lati se poslova, celo imanje otići na doboš a oni se svi potucati po svetu. Grof je tako slab, tako se poverio Mićenki, i tako je dobar, i tako ga svi varaju, da sve ide gore i gore. „Tako ti Boga, molim te, dođi odmah ako nećeš da unesrećiš i mene i svu porodicu“ – pisala mu je grofica.

Ovo pismo je uticalo na Nikolaja. On je imao onaj zdravi razum čoveka osrednjih sposobnosti koji mu je pokazivao šta treba da radi.

Sad je trebalo da ide, ako mu ne prime ostavku, a ono na odsustvo. Zašto je trebalo da ide, on nije znao; ali pošto se ispavao posle ručka, naredio je da mu se osedla zelenko Mars, odavno nejahan i strašno ljut ždrebac, pa kad se vratio kući na ždrebcu u beloj peni, rekao je Lavruški (lakej Denisovljev beše ostao kod Rostova) i drugovima kad dođoše uveče da će tražiti odsustvo i otići kući.

Ma kako da mu je bilo teško i neobično pomisliti da će otići a neće doznati iz štaba (što ga je naročito interesovalo) da li će biti proizveden za kapetana ili će dobiti orden svete Ane za poslednje manevre; ma kako da mu je bilo neobično pomisliti da će otići a da ne proda grofu Goluhovskom tri dorata za koje se poljski grof pogađao s njim, a za koje se Rostov kladio da će ih prodati za dve hiljade rubalja; ma kako da mu se činilo nerazumljivo da će bez njega proći onaj bal što su ga husari hteli dati panji*120 Pšazđeckoj, za prkos ulanima koji su davali bal svojoj panji Boržozovskoj – on je znao da treba ići iz tog vedrog, lepog sveta nekud gde je sve bilo koješta i zbrka.

Posle nedelju dana dobio je odsustvo. Husarski oficiri, drugovi ne samo iz puka nego i iz brigade, dali su u čast Rostova ručak koji je stajao petnaest rubalja skupljenih od glave – svirale su dve muzike, pevala su dva hora pevača; Rostov je igrao trepaka*121, s majorom Basovom; pijani oficiri grlili su, nosili na rukama i ispustili Rostova; vojnici trećeg eskadrona odneli su ga još jedanput na rukama i vikali „ura“. Zatim su Rostova metnuli u saonice i ispratili ga do prve stanice.

120 Gospođi. 121 Narodna igra u kojoj se sitno igra.

Do polovine puta, kako to uvek biva, od Kremenčuga do Kijeva, sve misli Rostovljeve bile su još pozadi, u eskadronu; ali kad je prevalio polovinu puta, on već poče da zaboravlja tri dorata i svog kaplara Dožojvjejku, pa se stade uznemireno pitati šta će i kako će naći u Otradnom. Što se bliže primicao, tim je jače, daleko jače (kao da je moralno osećanje bilo potčinjeno onom zakonu zemljine teže po kome je brzina tela u obrnutoj razmeri s kvadratom odstojanja) mislio o svojoj kući; na poslednjoj stanici pred Otradnom dade kočijašu tri rublje na rakiju da tera brže, pa kao dečak zadihano utrča u kuću.

Posle ushićenja kojim ga dočekaše i posle onog čudnog osećanja što obuzme čoveka kad ne nađe ono što je očekivao – sve je onako kao što je i bilo, pa zašto sam se toliko žurio! – poče Nikolaj da se uživljuje u svoj stari domaći svet. Otac i mati behu isti kao što su bili, samo malo postareli. Novo kod njih beše nekakva briga i ponekad nesloga, koje pre nije bilo i koja je, kao što je Nikolaj brzo doznao, dolazila od rđavog stanja poslova. Sonji beše već dvadeseta godina. Ona je prestala da se prolepšava i nije obećavala ništa više od onog što je imala; ali je i to bilo dovoljno. Otkako je Nikolaj došao, ona je sva odisala srećom i ljubavlju i njega je radovala verna i nepokolebljiva ljubav te devojke. Peća i Nataša najviše su iznenadili Nikolaja. Peća je bio već veliki, trinaestogodišnji, lep, veseo i duhovit dečak i menjao mu se već glas. Nikolaj se dugo divio Nataši i smejao se, gledajući u nju.

– Sasvim si drukčija – govorio je on.

– Šta, da nisam poružnjala?

– Naprotiv, ali kako si ponosita. Kneginja! – reče joj šapatom.

– Da, da, da – radosno je govorila Nataša. Nataša mu ispriča svoj roman s knezom Andrejom, njegov dolazak u Otradno i pokaza mu njegovo poslednje pismo.

– Je li i tebi milo? – upita ga Nataša. – Ja sam sad tako mirna i srećna.

– Veoma mi je milo – odgovori Nikolaj. – On je divan čovek. A ti si u njega jako zaljubljena?

– Kako da ti kažem – odgovori Nataša – ja sam bila zaljubljena u Borisa, u učitelja, u Denisova, ali ovo je sasvim drukčije. Mirna sam, čvrsta. Znam da nema boljeg čoveka od njega, pa sam sad tako mirna, tako mi je dobro. Ništa slično sa onim ranije...

Nikolaj reče Nataši kako mu nije po volji što je svadba odložena za godinu dana; ali Nataša žestoko napade brata i poče mu dokazivati kako nije moglo biti drukčije, kako bi ružno bilo ući u porodicu protiv volje očeve i kako ni ona nije to želela.

– Ti to nikako, nikako ne razumeš – reče mu ona. Nikolaj je ućutao i složio se s njom.

Brat se često čudio gledajući je. Nimalo nije ličila na zaljubljenu verenicu rastavljenu od verenika. Bila je uvek staložena, mirna i vesela, potpuno kao i pre. Nikolaja je to čudilo i čak ga navodilo da nepoverljivo gleda na prosidbu Bolkonskog. On nije verovao da je njena sudbina već rešena, tim pre što nije video s njom kneza Andreju. Činilo mu se da ima nešto što ne valja u tom nameravanom braku.

„Zašto odlaganje? Zašto se nisu ispitali?“ – mislio je on. Kad je jedanput razgovarao s majkom, opazio je, na svoje čuđenje i malo sa zadovoljstvom, da je i mati tako isto u dubini svoje duše gledala ponekad nepoverljivo na taj brak.

– Eto piše – govorila je ona pokazujući sinu pismo kneza Andreje s onom potajnom zavišću koju mati uvek ima protiv buduće bračne sreće kćerine – piše da neće doći pre decembra. A kakav ga to posao zadržava? Svakako bolest! Veoma je slabog zdravlja. Nemoj govoriti Nataši. Ne gledaj ti na to što je ona vesela: to ona provodi svoje poslednje devojačke dane, ali ja znam šta biva s njom svaki put kad dobije pismo od njega. Uostalom, Bog će dati i biće sve dobro – završila bi ona svaki put – on je izvanredan čovek.

II

U prvo vreme posle svog dolaska Nikolaj je bio ozbiljan i čak tužan. Peklo ga je što se mora umešati u te glupe poslove oko gazdovanja, zbog kojih ga je mati pozvala. Da bi što pre skinuo s leđa taj teret, on je treći dan po svom dolasku ljutito, ne odgovarajući na pitanje kuda će, otišao namršten u kućicu Mićenki i zatražio od njega račune od svega. Šta su to računi od svega, to je Nikolaj znao još manje od Mićenke, koga spopade strah i sumnja.

Razgovor i pregled računa Mićenkinih nisu dugo trajali. Dva seoska kmeta koja su čekala u predsoblju te kućice čula su odmah, sa strahom i zadovoljstvom, kako grmi i trešti sve jači i jači glas mladog grofa, čula su psovku i strašne reči, koje su sipale jedna za drugom.

– Razbojniče! Nezahvalna životinjo... Iseći ću psa... nisam ja tatica... pokrao... itd.

Potom ti ljudi, tako isto sa zadovoljstvom i strahom, videše kako mladi grof, sav crven i zakrvavljenih očiju, izvuče za jaku Mićenku, pa ga u zgodnom trenutku između svojih reči vrlo vešto udari ostrag nogom i kolenima i viknu: „Napolje! I da te, gade, ne vidim više ovde!

Mićenka strmoglavce slete niz šest stepenika i pobeže u žbunje. (To žbunje bilo je poznato mesto kuda su bežali krivci u Otradnom. Sam Mićenka, kad bi došao iz grada pijan, krio se u tom žbunju, a mnogi stanovnici iz Otradnog, kad su se krili od Mićenke, znali su spasonosnu moć tog žbunja.)

Mićenkina žena i svastike izviriše na vrata iz sobe u kojoj je vrio čist samovar i videla se visoka upravnikova postelja pod sitno prošivenim–jorganom, sašivenim od sitnih strizica.

Mladi grof, zadihan, prošao je pored njih odlučnim hodom, ne obraćajući na njih pažnju, i otišao u kuću.

Grofica, koja je odmah doznala od devojaka šta se dogodilo u kućici, s jedne strane se umirila, misleći da se sad njihovo stanje mora popraviti, a s druge brinula se kako će to njen sin da podnese. Ona je nekoliko puta prilazila na prstima do njegovih vrata i slušala kako puši lulu za lulom.

Sutradan je stari grof izazvao sina na stranu i, smešeći se zbunjeno, rekao mu:

– A znaš li ti, dušo moja, da si se uzalud ljutio! Mićenka mi je sve ispričao.

„Znao sam ja“ – pomisli Nikolaj – „da neću nikad ništa razumeti ovde, u ovom ludom svetu.“

– Ti si se naljutio što on nije zapisao onih sedam stotina rubalja. Pa on ih je zapisao „u prenosu“, a ti nisi zagledao drugu stranu.

– Tatice, ja znam da je on gad i lopov. I što sam učinio, učinio sam. A ako vi nećete, ja mu neću ništa govoriti.

– Ne, dušo moja. (I grof je bio zbunjen. On je uviđao da je rđavo upravljao imanjem svoje žene i da se time ogrešio o svoju decu, ali nije znao kako će to da popravi.) Ne, ja te molim, uzmi ti poslove u svoje ruke, ja sam star, ja...

– Ne, tatice, vi mi oprostite ako sam vam učinio neprijatnost; ja umem još manje nego vi.

„Nek idu do vrara i ti mužici, i te pare, i ti „prenosi“ na drugu stranu“ – mislio je on. „Nekad sam znao da se kockam šest puta uzastopce „za sve“, ali šta je „prenos na drugu stranu“ – to nikako ne razumem“ – reče on sam sebi i otada se nije više mešao u poslove. Samo jednom grofica pozva k sebi sina, saopšti mu da ima menicu Ane Mihailovne na dve hiljade i upita Nikolaja kako on misli da treba postupiti s njom.

– Pa, evo kako – odgovori Nikolaj. – Vi ste mi rekli da to zavisi od mene; ja ne volim Anu Mihailovnu, i ne volim Borisa, ali su bili s nama u prijateljstvu i siromašni su. Dakle, evo kako! – i on pocepa menicu i tim svojim postupkom učini da stara grofica zaplače od radosti. Posle toga mladi Rostov, ne ulazeći više ni u kakve poslove, strasno se zanimao oko lova s kerovima, koji za njega beše još nova stvar, a koji je stari grof uveo u velikim razmerama.

III

Zima već beše na pomolu, jutarnji mrazevi stvrdnjavali su zemlju raskvašenu jesenjim kišama, zelena trava već se ubokorila i odvajala se jasnim zelenilom od njiva pocrnelog i stokom ugaženog ozimog i otvoreno–žutog jarog strništa s crvenim poljima heljde. Glavice i šume, koje u avgustu još behu kao zelena ostrva među crnim njivama zasejanim na ozim strništima, postale su žućkasta i jasno crvena ostrva usred otvoreno zelenih ozimica. Zec se već dopola prelinjao, lisičji nakoti počeli su tumarati, a mladi vukovi behu veći od psa. Beše najlepše vreme za lov. Kerovi vatrenog, mladog lovca Rostova ne samo da su već bili sasvim spremni, nego su se toliko podbili da je na zajedničkom veću lovaca rešeno da se kerovima da tri dana odmora, pa šesnaestog septembra da se ide u lov daleko, počevši od dubrave, gde je bio nedirnut vučji nakot.

Tako je stvar stajala četrnaestog septembra.

Ceo taj dan bili su lovci kod kuće; beše mrazovito i led pucaše, ali pred veče poče da popušta i otopli. Petnaestog septembra, kad je mladi Rostov u halatu izvirio ujutru na prozor, video je takvo jutro da nije moglo biti boljeg za lov; nebo kao da se otapalo i bez vetra spuštalo na zemlju. Jedino kretanje u vazduhu bilo je ono tiho kretanje sićušnih kapljica rose ili magle što su se spuštale odozgo dole. Po ogolelim granama u voćnjaku visile su bistre kapi i padale na tek opalo lišće. Zemlja u gradini crnela se sjajnom mokrinom kao mak i stapala se nadaleko s tmolim i vlažnim maglenim pokrivačem. Nikolaj iziđe na stepenice, mokre i kaljave od blata navučenog na nogama; osećalo se na opalo lišće i na pse.

Keruša Milka, sa crnim pegama, širokih sapi, s velikim, crnim izbuljenim očima, ugledavši gospodara, ustade, proteže se nazad i prileže zečki, pa iznenadno skoči i liznu ga prvo u nos i u brkove. Jedan hrt, kad ugleda sa cvetne staze gospodara, polete savijajući leđa ka izlazu iz kuće, pa diže rep i poče se češati o noge Nikolaju.

– O hoj! – ču se onaj jedinstiveni lovački poklik koji sjedinjuje u sebi najdublji bas i najtanji tenor, i iza ugla iziđe glavni psar i dreser Danilo, ošišan na ukrajinski način okruglo, sed, namršten lovac, sa savijenim korbačem u ruci i sa onim izrazom samostalnosti i prezira prema svemu na svetu, koji imaju samo lovci. On skide pred gospodinom svoju čerkesku kapu i pogleda prezrivo u njega. Taj prezir nije vređao gospodina; Nikolaj je znao da je Danilo, koji sve prezire i drži se visoko iznad svega, ipak njegov sluga i lovac.

– Danilo! – reče Nikolaj opažajući bojažljivo da ga je, kad je video vreme pogodno za lov, kerove i lovca, već obuzelo ono neodoljivo lovačko

osećanje, u kome čovek zaboravlja sve ranije namere, kao zaljubljen čovek pred svojom ljubavnicom.

– Šta zapovedate, vaša svetlosti? – upita neobično krupan i promukao od tutkanja bas i dva crna sjajna oka pogledaše popreko gospodina koji beše ućutao. „Šta, zar ne možeš da se strpiš?“ kao da rekoše ta dva oka.

– Lep dan, a? I za hajku, i za trku, a? – reče Nikolaj, češući Milku iza ušiju.

Danilo ne odgovori i zatrepta očima.

– Slao sam Uvarku da oslušne u zoru – reče njegov bas posle kratkog ćutanja – pa veli da ih je prevela (Prevela – značilo je to da je vučica, za koju su obojica znali, prešla s vučićima u otradvansku šumu, mali gaj usred njiva, na dve vrste od kuće) u otradnjanski zabran, onde su zavijali.

– Pa to treba ići? – reče Nikolaj. – Dođi k meni s Uvarkom.

– Kako zapovedate.

– Onda pričekaj s hranjenjem.

– Razumem.

Posle pet minuta Danilo i Uvarka stajali su u velikom kabinetu Nikolajevom. Iako Danilo nije bio veliki rastom, u sobi je, ipak, činio utisak kao kad vidiš konja ili medveda na podu, među nameštajem, pod uslovima u kojima žive ljudi. Danilo je to i sam osećao, pa je, kao obično, stajao do samih vrata, trudio se da govori tiše, da se ne miče kako ne bi nešto slomio u gospodskim sobama i gledao da što brže kaže sve, pa da iziđe napolje, gde nema tavanice, pod nebeski svod.

Kad je svršio raspitivanje i iskušao Danila da su kerovi dobro (i Danilo je dobio volju da ide), Nikolaj naredi da se sedla. Ali tek što Danilo htede da iziđe, kad utrča u sobu Nataša, još neočešljana i neobučena, u velikoj, dadiljinoj marami. S njom utrča i Peća.

– Ti ideš? – reče Nataša. – Znala sam ja to! Sonja je govorila da nećete ići. Ja sam znala da je danas takav dan da se mora ići.

– Idemo – odgovori nerado Nikolaj, koji danas nije želeo da povede Natašu i Peću, jer je nameravao da se uputi u ozbiljan lov. – Idemo, ali samo na vukove: tebi će biti dosadno.

– Ti znaš da je to moje najveće uživanje – reče Nataša. – To je ružno – on ide, naredio da se sedla, a nama nije ništa kazao.

– Za prepone Rus ne haje, hajdemo! – viknu Peća.

– Ali ti ne možeš ići: mamica je rekla da ti ne možeš ići – reče Nikolaj Nataši.

– Ne, ja ću poći, neizostavno ću poći – reče odlučno Nataša. – Danilo, naredi da nam osedlaju konje i nek Mihailo iziđe s mojim povodom, dva ili tri kera vezana zajedno – reče ona psaru.

Danilu je i onako bilo neugodno i teško što je u sobi, ali da ima još i kakva posla s gospođicom, – to mu je izgledalo nemogućno. On obori oči i pohita da iziđe, kao da se to njega ne tiče, pazeći da kako nehotično ne napravi neku štetu gospođici.

IV

Stari grof, koji je uvek priređivao velike lovove, a sad predao to sve pod upravu sinu, beše tog dana, petnaestog septembra, dobro raspoložen, pa se spremio da i sam pođe.

Za jedan sat bili su svi lovci i kerovi pred ulaznim vratima. Nikolaj sa strogim i ozbiljnim licem, koje je pokazivalo kako on sad nema kad da se zanima sitnicama, prođe pored Nataše i Peće, koji mu nešto pričahu. On pregleda sve što je spremljeno za lov, posla čopor kerova i lovce da idu napred u zasedu, pojaha svog riđer Donca, pa, zviznuvši kerovima iz svog povoda, krete preko gumna u polje koje je vodilo u otradnjanski zabran. Konja starog grofa, počišćenog alata, koga su zvali Vifljanka, vodio je grofov seiz; grof je trebalo da se odveze kolima pravo na bogaz koji mu je ostavljen.

Beše izvedeno svega pedeset četiri kera, a s njima je izišlo šest ljudi, koje dresera koje psara.

Sem gospode bilo je osam hrtara, za kojima je jurilo više od četrdeset hrtova, pa je tako s gospodskim povodima zajedno izišlo u polje oko sto trideset pasa i dvadeset lovaca na konjima.

Svaki ker poznavao je gospodara i vab. Svaki lovac znao je svoj posao, mesto i zadatak. Čim su izišli van ograde, svi su se bez vike i razgovora razredili podjednako i mirno putem i poljem prema otradnjanskoj šumi.

Konji su išli preko polja kao po mekom ćilimu, šljapkajući, ponekad, kroz bare, kad prelaze preko puta. Magla se još spuštala neosetno i ravnomerno na zemlju; u vazduhu beše tiho, toplo, bez zvuka. S vremena na vreme čulo se ili lovačko zviždanje ili konjsko frktanje, ili udarac korbačem ili skičanje kera koji ne ide kako treba.

Pošto su odmakli, otprilike, jednu vrstu, pomoliše se iz magle u susret Rostovljevim lovcima još pet konjanika s kerovima. Napred je jahao jedar, lep starac s velikim sedim brkovima.

– Zdravo, čiko! – reče Nikolaj kad mu se starac približi.

– Svršen pos’o marš!... Ama znao sam – poče čika (bio je to dalji rođak i siromašan sused Rostovih) – znao sam da nećeš izdržati i dobro je što si pošao. Svršen pos’o marš! – (To je bila omiljena uzrečica čikina.) – Hvataj odmah zabran, jer mi je moj Girčik javio da Ilaginovi love u Kornjicima; oni će ti – svršen pos’o marš! – oteti nakot ispred nosa.

– Tamo i idem. A hoćemo li sastaviti čopore? – upita Nikolaj – da ih sastavimo...

Kerove skupiše u jedan čopor i čika pojaha uporedo s Nikolajem. Nataša, umotana maramama, ispod kojih se videlo njeno veselo lice sa sjajnim očima, dokasa do njih, a za njom Peća i lovac Mihailo i učitelj jahanja, koji beše određen da bude pored nje kao čuvar. Peća se nečem smejao i tukao i trzao svog konja. Nataša je vešto i sigurno sedela na svom vranom Arapčetu i zaustavi ga pouzdanom rukom, bez napora.

Čika zlovoljno pogleda na Peću i Natašu. On nije voleo da meša maženje sa ozbiljnim lovačkim poslom.

– Zdravo, čikice, i mi idemo! – viknu Peća.

– Zdravo, zdravo, samo nemojte da zgazite kerove! – reče oštro čika.

– Nikoljenka, ala je sjajan ker, ovaj Trunjilo! Poznao me je – reče Nataša za svog omiljenog hrta.

„Pre svega, Trunjilo nije ker, nego hrt“ – pomisli Nikolaj i pogleda oštro u sestru, trudeći se da joj da da oseti koliko su u tom trenutku daleko jedno od drugog. Nataša to razumede.

– Nemojte, čiko, misliti da ćemo mi kome smetati – reče Nataša. – Mi ćemo stati na svoje mesto i nećemo se maći.

– I dobro ćete učiniti, grofičice – reče čika. – Samo da ne padnete s konja – dodade on – jer onda se – svršen pos’o marš! – nemate na čemu držati.

Otradnjanski zabran video se kao ostrvo na sto hvati i dreseri su mu prilazili. Pošto je konačno rešio s čikom odakle treba pustiti hrtove i pokazao Nataši mesto gde će stajati i gde nikako nije moglo ništa da natrči, Rostov se uputi napred iznad jaruge.

– Pa, sinovče, ako naiđeš na matorca – reče mu čika – pazi da ti ne umakne.

– Kako bude – odgovori Rostov. – Karaj, fić! – vabnu on, odgovarajući tim vabom na čikine reči. Karaj beše mator i ružan, klompav ker, čuven po tome što je sam bio jači od matorog vuka. Svi stadoše na svoja mesta.

Stari grof, znajući lovačku plahovitost svoga sina, pohitao je da ne zadocni i još dreseri ne behu prišli do mesta, okad Ilja Andrejevič, veseo, rumen, drhtavih obraza, dođe na svojim vrancima preko rudine do ostavljenog bogaza, pa, otkopčavši bundu i stavivši na sebe lovačku opremu, pojaha svoju glatku, situ, mirnu i dobru, osedelu kao i on, Vifljanku. Konje s kolima poslaše kući. Grof Ilja Andrejevič, ma da nije bio strastan lovac, znao je dobro lovačka pravila i zato utera konja u okrajak žbunja, kod koga je stajao, raspravi uzdu, namesti se na sedlu i, osetivši se spreman, pogleda sa osmehom oko sebe.

Pored njega stajao je njegov sobar, stari, ali otežao jahač, Semjon Čekmar. Čekmar je držao na uzici tri ljuta davivuka, ugojena kao i njihov gospodar i njegov konj. Dva kera, pametna, matora, behu legla nevezana. Na sto koraka dalje u okrajku stajao je drugi seiz grofov, Mićka, besan jahač i strastan lovac.

Grof je po staroj navici popio pred polazak u lov srebrnu čašicu lovačke prepečenice, prihvatio se malo i popio pola boce svog omiljenog bordoa.

Ilja Andrejevič se bio malo zacrveneo od vina i od jahanja; njegove ovlažene oči jako su se sijale i on je, umotan u bundu, onako u sedlu, izgledao kao malo dete koje su spremili da izvedu u šetnju.

Mršavi, upalih obraza Čekmar, pošto je uredio svoje stvari, gledao je u gospodina s kojim je proveo trideset godina kao jedna duša i, videći da je dobre volje, čekao prijatan razgovor. Još jedan treći priđe oprezno na konju (videlo se da je naučen) iz šume i stade iza grofa. Bio je to starac sede brade, u ženskom kaputu i visokoj spavaćoj kapi. To beše lakrdijaš Nastasija Ivanovna.

– De, Nastasija Ivanovna – reče mu grof šapatom i namigujući – samo poplaši zverku, pa će te udesiti Danilo.

– I mi konja za trku imamo! – reče Nastasija Ivanovna.

– Pss! – ućutka ga grof, pa se okrete Semjonu.

– Jesi video Nataliju Ilinjičnu? – upita Semjona. – Gde je ona?

– Ona i Petar Ilič stali su kod Žarovih korova – odgovori Semjon osmehujući se. – Ako je i dama, mnogo voli lov.

– A ti se čudiš, Semjone, kako ona jaše... a? – reče grof. – Kao muškarac!

– Kako da se ne čudim? Jaše slobodno, vešto.

– A gde je Nikolaša? Valjda iznad Ljadovske glavice? – stalno zapitkivaše grof šapatom.

– Tamo je. On već zna gde treba stati. A tako fino ume da jaše, da se ja i Danilo nikako ne možemo čudom da načudimo – reče Semjon, znajući čime će ugoditi gospodinu.

– Dobro jaše a? A kako izgleda na konju, a?

– Kao slika! Pre neki dan krete iz Zavarzinskih korova lisicu. Stade je preticati od šume, strahota – konj vredi hiljadu rubalja, a konjaniku cene nema. Jest, takvog momka valja tražiti!

– Tražiti... – ponovi grof, očevidno žaleći što se tako brzo svršila Semjonova priča.

– Tražiti – reče on, raskriljujući skutove svoje bunde i vadeći burmuticu.

– Onomad, čim je izišao s liturgije u punoj uniformi, a Mihailo Sidorič... – Semjon ne doreče, jer ču kako se kroz tišinu jasno razleže hajka i kevtanje dva ili tri kera. On naže glavu, oslušnu i ćuteći popreti gospodinu da ne govori. – Nagazili na nakot... – prošaputa on – pošli pravo na Ljadovsku glavicu.

Grof, koji beše zaboravio osmeh na svom licu, gledao je napred u daljinu na proplanak i držao u ruci burmuticu ne šmrčući. Odmah za lavežom kerova ču se krupan glas Danilovog roga da je krenut vuk; čopor se pridruži uz ona prva tri kera i ču se kako zakevtaše kerovi onom naročitom piskom po kojoj se poznaje da gone vuka. Dreseri već nisu tutkali, nego hajkali, i između svih glasova odvajao se glas Danilov, čas krupan, čas prodorno-tanak. Glas Danilov je, reklo bi se, ispunjavao svu šumu, izlazio iz šume i čuo se daleko u polju.

Pošto su osluškivali nekoliko sekunada ćuteći, grof i njegov seiz uveriše se da su se kerovi razdvojili na dva čopora: jedan, veći, koji je kevtao naročito živo, poče se udaljavati a drugi čopor odjuri niz šumu pored grofa i kod ovog se čopora čulo hajkanje Danilovo. Oba ova hajkanja su se slivala i prelivala, ali se i udaljavala. Semjon uzdahnu i naže se da raspravi uzicu u koju se zapleo jedan mlad ker; i grof uzdahnu, pa, kad spazi u ruci burmuticu, otvori je i uhvati malo burmuta između prstiju.

– Natrag! – viknu Semjon na kera koji iziđe iza ivice šume. Grof se trže i ispusti burmuticu.

Nastasija Ivanovna sjaha i poče da je diže.

Grof i Semjon gledahu na njega. Odjedanput, kao što to biva, hajkanje se za časak približi, kao da su tu, upravo pred njima, lajali kerovi i Danilo hajkao...

Grof se osvrte i ugleda desno Mićku, koji je iskolačenih očiju gledao u grofa i, podigavši kapu, pokazivao mu napred na drugu stranu.

– Drži! – viknu on tako da se vide kako ga je ta reč odavno mučila i htela da se otme. I pusti kerove, pa pojuri prema grofu.

Grof i Semjon ispadoše iza šumske ivice i ugledaše s leve strane vuka, koji je, gegajući se, lakim skokom trčao ulevo od njih prema onoj istoj ivici šume kod koje su oni stajali. Ljuti psi skiknuše, pa, otrgnuvši se sa uzice, poleteše za vukom, pored konjskih nogu.

Vuk zastade u trku, nevešto, kao da je sipljiv, okrete prema psima svoju široku glavu, pa opet meko se gegajući skoči jednom, dvaput i, vinuvši repom, nestade u šumskoj ivici. Istog trenutka iz suprotne šumske ivice istrča kevćući kao da plače i zbunjeno jedan, pa drugi, pa treći ker, i

sav čopor pojuri poljem, ka onom istom mestu kuda je prošao vuk. Odmah za kerovima razmakoše se grane u leštaru i pomoli se mrkov Danilov, pocrneo od znoja. Na njegovim dugim leđima sedeo je zguren, pognut napred, Danilo bez kape, sa sedom razbarušenom kosom na crvenom, oznojenom licu.

– Unanana, unana!... – vikao je on. Kad ugleda grofa, njemu sevnu munja iz očiju. – G... – viknu, preteći grofu zamahnutim korbačem. – Propustili vuka!... Lovci! – I kao da neće da udostoji zbunjenog i poplašenog grofa daljim razgovorom, on svom ljutinom, koju beše namenio grofu, udari mrkova po upalim, mokrim bokovima i odlete za kerovima. Grof, kao da je kažnjen, stajao je osvrćući se i trudeći se da osmehom izazove kod Semjona sažaljenje prema svom stanju. Ali Semjon već ne beše tu; on je, obišavši žbunje, odjurio da pretekne vuka od zaseke. S dve strane takođe su preticali zvera hrtari. Ali vuk udari kroz žbunje, pa ga nijedan lovac ne stiže.

V

Nikolaj Rostov stajao je dotle na svom mestu i čekao zvera. Po primicanju i odmicanju hajke, po glasu poznatih mu kerova, po približavanju, udaljavanju i jačem vikanju dresera, on je osećao šta se dešava u zabranu. Znao je da u zabranu ima mladih i matorih vukova; znao je da su se kerovi razdvojili na dva čopora, da su negde krenuli zvera i da se dogodilo nešto nezgodno. On je svakog sekunda čekao da zver udari na njega. Pravio je hiljadu raznih pretpostavki kako će i s koje strane istrčati zver i kako će ga on goniti. Čas se nadao, čas očajavao. Nekoliko puta molio se bogu da vuk naiđe na njega; molio se sa onim strasnim i savesnim osećanjem s kojim se mole ljudi u trenucima jakog uzbuđenja, izazvanog ništavnim uzrokom. „Pa šta Te, Bože, staje“ – govorio je on bogu – „da mi to učiniš! Znam da si veliki i da je grešno moliti Te za to; ali tako Ti Boga, učini da naiđe na mene matorac i da ga moj Karaj ščepa mrtvim zevom za gušu naočigled „čiki“,koji eno gleda odande.“ Rostov je za to pola sata hiljadu puta bacao uporne, napregnute i uznemirene poglede na ivicu šume sa dva retka hrasta iznad jasikovih mladica i na jarugu sa izlokanim krajem, i čikinu šubaru što se jedva videla iza žbuna desno.

„Ne, neću ja imati tu sreću“ – mislio je Rostov – „a kako bi to vredelo! Neću! Mene uvek tera nesreća, i u kartama, i u ratu, i u svemu.“ U njegovoj uobrazilji javljali su se jasno i brzo jedan za drugim, Austerlic i Dolohov. „Da mi je samo jedanput u životu da ulovim matorog vuka, pa više ništa ne želim!“ – mislio je, naprežući i sluh i vid, osvrćući se i levo i desno i osluškujući i najmanji zvuk u hajkanju.

On opet pogleda desno i ugleda kako nešto trči preko prazne njive njemu u susret. „Ne, to ne može biti!“ – pomisli Rostov, dišući teško, kao što diše čovek kad se događa ono što je davno očekivao. Dogodila se najveća sreća – i to tako prosto, bez vike, bez bleska, bez predznaka. Rostov nije verovao svojim očima, i ta njegova neverica trajala je više od sekunde. Vuk je trčao napred i teško preskoči vododerinu koja mu beše na putu. Bio je mator zver, sed po leđima, s nagriženim crvenkastim trbuhom. Nije trčao brzo, očevidno uveren da ga niko ne vidi. Rostov se osvrte na kerove, ne dišući. Oni su ležali, ili stajali, ne videći vuka i ništa ne znajući. Matori Karaj savio je glavu i iskezio žute zube, pa glockao njima zadnje noge, tražeći ljutito buvu.

– Uvat! – prošaputa Rostov i napući usne. Kerovi zvecnuše lancima i skočiše načuljenih ušiju.

Karaj iščeša svoju butinu, ustade, načulji uši i lagano mrdnu repom, na kome je visila slepljena dlaka.

„Da pustim? Da ne pustim?“ – govorio je Nikolaj sam sebi, dok se vuk primicao k njemu i odvajao se od šume. Odjedanput vukova fizionomija se promeni; on se trže kad ugleda u njega uprte ljudske oči, koje svakako, nije još nikad video, pa lagano okrete glavu prema lovcu i zastade, kao misleći – hoće li nazad ili napred. „E! što mu drago, napred!...“ kao da reče sam sebi, pa se pusti napred, ne obzirući se više, gipkim, slobodnim, ali odsudnim skokom.

– Uvat!... – viknu Nikolaj van sebe i njegov dobri konj polete sâm strmoglavce niz brdo, preskačući preko vododerina, da preseče put vuku; a još brže poleteše kerovi, koji prestigoše konja.

Nikolaj nije čuo svoju viku, nije opažao da juri, nije video ni kerove ni ono mesto kuda juri; on je video samo vuka, koji beše ubrzao bežanje pa trčaše pored jaruge, ne menjajući pravac. Prvo se pojavi blizu zvera Milka sa crnim pegama i širokim sapima i poče se primicati zveru. Bliže, bliže... eno stiže ga.

Ali se vuk malo nakostreši na nju i Milka, umesto da navali još žešće, kao što je to uvek činila, odjedanput izdiže rep i poče se opirati na prednje noge.

– Uvat, uvat! – vikao je Nikolaj.

Za Milkom iskoči crveni Ljubim, zalete se na vuka i uhvati ga za gaće (butine zadnjih nogu) ali u tom istom sekundu preskoči uplašeno na drugu stranu. Vuk čučnu, škljocnu zubima, pa se opet diže i potrča napred, a svi kerovi za njim na aršin razmaka, ali ne približujući mu se više.

„Uteći će! Ne, to nije mogućno!“ – mislio je Nikolaj vičući i danje promuklim glasom.

– Karaj! Uvat-vat!... – vikao je, tražeći očima matorog kera, jedinu svoju nadu. Karaj je svom svojom staračkom snagom, ispruživši se koliko je god mogao i gledajući u vuka, teško trčao po strani od zvera, da mu preseče put. Ali po brzini trčanja vukova i po sporosti trčanja kerova videlo se da je račun Karajev bio pogrešan. Nikolaj je već video blizu pred sobom onu šumu u koju će vuk sigurno pobeći ako dotrči do nje. Napred se pomoliše kerovi i lovac koji je jurio gotovo u susret Nikolaju. Još je bilo nade.

Jedan Nikolaju nepoznat, pirgast, mlad, dugačak ker iz tuđeg povoda zalete se spreda na vuka i gotovo ga obori. Vuk se diže brzinom koja se nije mogla od njega očekivati, pa jurnu na pirgastor kera, škljocnu zubima – i okrvavljen, s razbucanim bokom, ker arlauknu i zaroni glavu u zemlju.

– Karajuška! Majko moja!... – plakao je Nikolaj.

Stari ker, sa svojim gukama slepljene dlake na stražnjim nogama, zahvaljujući tom zaustavljanju, presecajući vuku put, približio mu se već na pet koraka. Kao da oseti opasnost, vuk se nakostreši na Karaja, podvi još više rep između nogu, pa ubrza skokove. Ali uto Nikolaj vide samo kako se nešto desi s Karajem – on se za trenut obrete na vuku i s njim zajedno skovitla se strmoglavce u vododerinu koja je bila pred njima.

Onaj trenutak kad je Nikolaj ugledao u vododerini kako su vuka pritisli kerovi ispod kojih se videla seda vučja dlaka, jedna njegova istegnuta zadnja noga i uplašena glava s priljubljenim ušima (Karaj ga je držao za gušu), onaj trenutak kad je to ugledao Nikolaj, bio mu je najsrećniji trenutak u životu.

On se već prihvati za oblučje na sedlu da sjaše i prikolje vuka, kad se odjedanput iz one mase kerova pomoli gore vučja glava, a zatim mu prednje noge stadoše na ivicu vododerine. Vuk škljocnu zubima (Karaj ga već nije držao za gušu), iskoči zadnjim nogama iz vododerine, pa, podavivši rep, odvoji se opet od kerova i krete napred. Karaj je, nakostrešene dlake, svakako ugruvan ili ranjen, s mukom izlazio iz vododerine.

– Bože moj! Zašto?... – viknu Nikolaj očajno.

Čikin lovac trčao je s druge strane da preseče put vuku i njegovi kerovi opet zaustaviše zvera.

Opet ga opkoliše.

Nikolaj, njegov seiz, čika i njegov lovac obletali su oko zvera, napujdavali kerove, vikali i svaki čas kad vuk čučne spremali se da sjašu, a jurili napred svaki put kad vuk đipi i pođe zaseci, koja bi morala da ga spase.

Još u početku te hajke Danilo je, čuvši pujdanje, istrčao na ivicu šume. On je video kako je Karaj dokopao vuka i zaustavio konja, misleći da je stvar svršena. Ali kad lovci nisu sjahali, kad se vuk stresao i opet počeo da beži, Danilo pusti svog mrkova, i ne pođe vuku nego pravo zaseci, kao i Karaj – da preseče put zveru. Zahvaljujući tom pravcu, on stiže do vuka upravo u trenutku kad su ga po drugi put zaustavili čikini kerovi.

Danilo je jurio ćuteći, u levoj ruci držao je go nož, a svojim korbačem mlatio mrkova sa obe strane kao motkom.

Nikolaj nije video niti čuo Danila sve dok nije upravo pored njega prodahtao zadihani mrkov i dok ne ču pad tela i ne ugleda kako Danilo usred kerova već leži vuku po sapima i kako pokušava da ga uhvati za uši. I kerovima, i lovcima, i vuku beše očevidno da je sad sve svršeno. Zver se, priljubivši uši od straha, trudio da se podigne, ali su ga kerovi pritisli.

Danilo se pridiže, pa pokleknu i svom težinom, kao da leže za odmor, obori se na vuka, hvatajući ga za uši. Nikolaj htede da ga zakolje, ali Danilo prošaputa: „Ne treba, vezaćemo ga“ – pa promeni položaj i stade nogom vuku za vrat. U čeljusti mu staviše palicu i zavezaše uzicom kao da ga prežu, svezaše mu noge i Danilo ga dvaput prevrte s boka na bok.

Srećni i umorni, natovariše živog matorog vuka na konja, koji se trzao i frktao, pa, praćeni kerovima koji su režali na njega, pođoše onamo gde je trebalo da se svi sastanu. Još dva mlada uhvatili su kerovi i tri hrtovi. Lovci su se iskupljali sa svojim lovom i pričama i prilazili da vide matorog vuka koji je obesio svoju široku glavu za zaglabanom palicom u ustima i krupnim, staklenim očima gledao celu tu gomilu kerova i ljudi oko sebe. Kad bi ga ko dodirnuo, on se trzao vezanim nogama, pa divlje a u isti mah obično gledao na sve. I grof Ilja Andrejevič pritera konja i dodirnu vuka.

– O, matorčino jedna! – reče on. – Matorac, a? – upita Danila koji je stajao pored njega.

– Matorac, vaša svetlosti – odgovori Danilo, skidajući brzo kapu.

Grof se seti kako je propustio svog vuka i kako je došao u sukob s Danilom.

– Ama ti si, brate, kanda ljut – reče grof.

Danilo ništa ne odgovori, samo se osmehnu zbunjeno, detinjskim, blagim i ljubaznim osmehom.

VI

Stari grof ode kući. Nataša i Peća obećaše da će odmah doći. Lov se nastavi, jer još beše rano.

Oko pola dana pustiše kerove u jednu jarugu, obraslu mladom čestom šumom. Nikolaj je, stojeći na jednom strništu, video sve svoje lovce.

Prema Nikolaju beše rudina i tamo je stajao njegov lovac, sam u nekoj rupi, iza jednog leskovog žbuna. Čim pustiše kerove, Nikolaj ču retko kevtanje poznatog mu kera Voltorna; drugi kerovi mu se pridružiše i čas bi ućutali, čas opet počeli da kevću. Posle jednog minuta oglasiše iz šume da je krenuta lisica i sav se čopor sjuri i potera jaružicom, u pravcu rudine, dalje od Nikolaja.

On je video kako trče psari u crvenim kapama ivicom obrasle jaruge, video je čak i kerove i svakog trenutka čekao da se na onoj strani, na rudini, pojavi lisica.

Lovac koji je stajao u onoj rupi krete se i pusti kerove i Nikolaj ugleda crvenu, nisku, neobičnu lisicu sa rastršenim repom, kako živo juri preko rudine. Kerovi je počeše stizati. Približiše se, lisica poče da vitla repom uokolo među njima, praveći sve češće i češće krugove i mašući oko sebe rastršenim repom; uto nalete nečiji beo ker, a odmah za njim jedan crn, i sve se pomeša, kerovi se zgrnuše i načiniše zvezdu, jedva mičući razmaknutim stražnjim delom tela. Kerovima dotrčaše dva lovca: jedan u crvenoj kapi, a drugi, tuđ, u zelenom kaftanu.

„Šta je to?“ – pomisli Nikolaj. „Otkud iskrsnu onaj lovac? Ono nije čikin.“

Lovci su oteli lisicu i stajali dugo ne vezujući je. Pored njih stajali su konji s nabačenim uzdama i isturenim sedlima, a kerovi su ležali. Lovci su mahali rukama i nešto radili s lisicom. Otuda se razleže zvuk roga – ugovoreni signal kad dođe do sukoba.

– Ono se Ilaginov lovac svađa nešto s našim Ivanom – reče seiz Nikolajev.

Nikolaj posla seiza da mu zovnu sestru i Peću, pa pođe korakom onamo gde su dreseri iskupljali kerove. Nekoliko lovaca potrča tamo gde se izrodio sukob.

Nikolaj siđe s konja, stade kod kerova s Natašom i Pećom koji dođoše, pa čekaše da mu jave kako se sukob svršio. Iza ivice šume izjaha lovac koji se tukao i pritera konja s lisicom u torbi do mladog gospodina. On izdaleka skide kapu i pokušavaše da govori ponizno; ali beše bled, zadihan

i po licu mu se videlo da je ljut. Jedno mu oko beše modro, ali on to, svakako, nije ni znao.

– Šta je to bilo tamo kod vas? – upita Nikolaj.

– Šta, zar ispred naših kerova da lovi! I još je moja siva keruša uhvatila. Pa de iziđi s njim nakraj! Hvata za lisicu! Ja sam ga lisicom izdevetao. Evo je u torbi... Hoćeš ovo?... – reče lovac pokazujući na nož i, svakako, misleći da još jednako govori sa svojim protivnikom.

Nikolaj se ne upusti u razgovor s lovcem, nego zamoli sestru i Peću da ga pričekaju, pa odjaha onamo gde su bili protivnički, Ilaginovi lovci.

Lovac pobedilac utera konja u gomilu lovaca i tu je, okružen radoznalima, koji su mu odobravali, pričao o svom podvigu.

Cela stvar je u tome što je Ilagin, s kojim su Rostovi bili u svađi i vodili parnicu, lovio na onim mestima koja su po običaju pripadala Rostovima, i što je sad, kao hotimice, naredio da se priđe zabranu gde su lovili Rostovi i dopustio svom lovcu da lovi ispred tuđih kerova.

Nikolaj nije nikad video Ilagina, ali, kao što nikad u svojim sudovima i osećanjima nije znao za umerenost, a slušao je o drskosti i samovolji tog spahije, mrzeo ga je iz sve duše i smatrao ga kao svog najljućeg neprijatelja. On je, ljut i uzbuđen, jahao sad k njemu, snažno stežući korbač u ruci, potpuno gotov na najodsudnije i najopasnije operacije protiv svog neprijatelja.

Čim je izišao na proplanak šume, ugleda odmah kako mu prilazi jedan debeo gospodin s kapom od dabrovine, na prekrasnom vrancu, u pratnji dva seiza.

Umesto neprijatelja, Nikolaj je našao u Ilaginu otmenor, učtivog gospodina, koji je naročito želeo da se upozna s mladim grofom. Približivši se Rostovu, Ilagin podiže kapu od dabrovine i reče kako jako žali što se to dogodilo, kako će narediti da se kazni onaj lovac što se usudio da lovi ispred tuđih kerova, kako moli grofa da sklope poznanstvo i nudi mu svoje zabrane za lov.

Nataša se bila uplašila da njen brat ne učini nešto strašno, pa je, uznemirena, jahala nedaleko iza njega. Kad vide kako se neprijatelji prijateljski pozdraviše, ona im priđe. Ilagin pred Natašom još više podiže svoju kapu od dabrovine, osmehnu se ljubazno i reče kako grofica izgleda kao Dijana i po tome što voli lov i po svojoj lepoti, o kojoj je on mnogo slušao.

Da bi zagladio pogrešku svog lovca, Ilagin živo umoli Rostova da pređe u njegovo podgorje, na vrstu odatle, koje je on čuvao za sebe i u kome je po njegovim rečima, bilo puno zečeva. Nikolaj pristade i lovci, kojih sad beše dvojinom više, krenuše dalje.

Do Ilaginovog podgorja trebalo je ići preko njiva. Lovci se razrediše. Gospoda su jahala zajedno.

Čika, Rostov i Ilagin krišom su pogledali tuđe kerove, trudeći se da to drugi ne opaze i uznemireno tražili među tim psima takmace svojim kerovima.

Rostova je u Ilaginovom čoporu naročito iznenadila svojom lepotom jedna mala keruša, čistokrvna, tanka, ali čeličnih mišića, šiljate njuške i buljavih crnih očiju, s crvenim pegama. On je slušao o hitrini Ilaginovih kerova i u toj lepoj keruši video je suparnicu svojoj Milki.

Usred ozbiljnog razgovora o letini ove godine, koji beše poveo Ilagin, Nikaloj mu pokaza rukom na njegovu kerušu s crvenim perama.

– Dobra vam ta keruša? – reče nemarno. – Je li ljuta?

– Ova? Da, to je dobra keruša, lovi – reč ravnodušno Ilagin za svoju crveno-pegavu Jerzu, za koju je pre godinu dana dao susedu tri porodice svojih slugu. – Dakle, grofe, ni kod vas se ne hvale letinom? – nastavi započet razgovor. I, nalazeći da je učtivo ako se oduži mladom grofu. Ilagin pogleda njegove kerove i izabra Milku, koja mu pade u oči zbog svoje širine.

– Lepa vam ova keruša s crnim pegama, dobra! – reče on.

– Da, prilično, trči – odgovori Nikolaj. „Samo da hoće da potrči poljem matorac zec, po kazao bih ja tebi kakva je to keruša!“ – pomisli Nikolaj u sebi, pa se okrete seizu i reče mu da će dati rublju onom ko uvreba, to jest nađe zeca na logi.

– Ja ne razumem – nastavi Ilagin – kako su neki lovci zavidljivi i na zveru i na kerovima. A evo ja, grofe. Meni je milo, znate, da projašem malo; nađeš se sa ovakvim društvom... pa kud ćeš lepše (on opet skide svoju kapu od dabrovine pred Natašom); a da brojim kože, koliko sam ulovio... to mi nije ništa!

– Pa da.

– Ili zar da mi bude krivo što tuđ ker uhvati, a ne moj... ja samo volim da uživam u hajci, je li tako, grofe? Zato mislim...

– Uvat, uvat! – ču se u tom trenutku otegnut uzvik jednog od hrtara, koji behu zastali. On je stajao na jednoj humčici u strništu, s podignutim korbačem i još jedanput ponovi otegnuto: – U-vat-vat-vat! (Taj uzvik i podignut korbač govorili su da vidi pred sobom zeca na logi.)

– A, uvrebao ga, čini mi se – reče nemarno Ilagin. – Hoćemo li da ga teramo, grofe?

– Da, treba prići nego, hoćemo li zajedno? – odgovori Nikolaj, gledajući Jerzu i čikinog crvenog Rugaja, ta dva suparnika s kojima još

nijedanput nije imao prilike da ogleda svoje kerove. „A šta će biti ako obrukaju moju Milku!“ – mislio je on, primičući se zecu uporedo s čikom i Ilaginom.

– Je li matorac? – upita Ilagin, primičući se onom lovcu što je uvrebao zeca, obzirući si prilično uzbuđen i zviždeći Jerzi. – A vi, Mihailo Nikanoroviču? – okrete se čiki.

Čika je jahao natušten.

– Što da se ja mešam? Za vašeg jednog kera – svršen pos’o marš! – davano je čitavo selo, vaši kerovi vrede po hiljadu rubalja. Ogledajte vi svoje, a ja ću da posmatram!... Rugaj!... Na, na! – viknu on. – Rugajiću! – dodade izražavajući tim tepanjem, i nehotice, svoju nežnost i nadu koju polaže u crvenog kera.

Nataša je videla i osećala kako ta dva starca i njen brat kriju svoje uzbuđenje, pa se i sama uznemiri.

Lovac na maloj humci stajao je s podignutim korbačem, gospoda su mu prilazili hodom: kerovi, koji su išli na samom horizontu, skretali su u stranu od zeca; lovci, a ne gospoda, takođe su se odmicali. Sve se kretalo lagano i ozbiljno.

– Na koju je stranu okrenuo glavu? – upita Nikolaj kad se približi na sto koraka onom lovcu što je uvrebao zeca. Ali, lovac i ne stiže da odrovori, a zec, osećajući šta ga čeka, ne htede više da leži, nego skoči. Čopor kerova, sve po dva, polete lajući niz brdo za zecom; hrtovi, koji ne behu vezani, jurnuše sa svih strana na kerove i za zecom. Preko njive potrčaše svi oni lovci i psari što su se kretali polagano i jedni ometahu kerove vikom: „Stoj!“ a drugi ih upućivahu vikom: „Uvat!“ A onaj mirni Ilagin, Nikolaj, Nataša i čika leteli su, ni sami ne znajući kako i kuda, samo su videli kerove i zeca i bojali se da ni za trenutak ne izgube iz vida tok hajke. Zec beše mator i hitar. Kad je skočio, on nije odmah potrčao, nego načuljio uši i oslušnuo viku i topot koji se začuo odjedanput sa svih strana. Skočio je desetak puta polako, puštajući k sebi kerove, pa najzad, kad je izabrao pravac i video opasnost, načuljio je uši i poleteo što ga noge nose. On je ležao na strnjici, a napred je bila rudina, po kojoj se beše raskaljalo.

Dva kera onog lovca koji ga je uvrebao našla su se bliže od ostalih, pa su prvi spazili zeca i poleteli za njim; ali još mu se ni blizu ne behu primakli, a iza njih izlete Ilaginova crveno pegava Jerza, približi se za dužinu kera, navali strahovito brzo, okomivši se na rep zecu i, misleći da ga je uhvatila, skovitla se preko glave. Zec izvi leđa i dade se u još brži trk. Iza Jerze ispade crno pegava Milka sa širokim sapima i poče brzo da juri ka zecu.

– Milčice, majka si! – ču se pobednički uzvik Nikolajev. Izgledalo je da će Milka odmah napasti i uhvatiti zeca, ali ona dotera do njega i prelete napred. Zec varaknu u stranu. Opet navali lepotica Jerza i nadnese se nad sam rep zecu, kao nišaneći, kako ne bi sad promašila, da ga ščepa za stražnju nogu.

– Jerzice! Sestrice! – ču se plačljiv, promenjen glas Ilaginov. Jerza nije slušala njegovu molbu. Upravo u onom trenutku kad je trebalo očekivati da će ona uhvatiti zeca, on varaknu i izbi na ivicu između strništa i rudine. Opet se Jerza i Milka uporediše i stadoše da jure prema zecu; njemu je na ivici bilo lakše, kerovi mu se nisu tako brzo približavali.

– Rugaj! Rugajiću! Svršen pos’o marš! – viknu u taj mah još jedan novi glas i Rugaj, crven, grbav ker čikin, istežući se i izvijajući leđa, poravna se s prva dva psa, izmače od njih, stiže sa strašnim požrtvovanjem već do samog zeca, stera ga sa ivice na rudinu, još ljuće navali po kaljavoj rudini, tonući do kolena, i samo se vide kako se skovitla sa zecom kao klupko, valjajući se po blatu. Oko njega se načini zvezda od kerova. Začas su svi stajali oko gomile kerova. Samo radosni čika sjaha s konja i odseče zecu stražnje šape. Treskajući ga da mu isteče krv, osvrtao se on uzrujano, šarajući očima, nije znao što će s rukama i nogama i govorio je, ne znajući sam s kim govori ni šta govori. „Eto, ovo je pos’o marš... ovo ker... gle, preteče sve, i od hiljadu i od jedne rublje... svršen pos’o marš!“ – govorio je on, zadihan i obzirući se pakosno, kao da psuje nekog, kao da su mu svi bili neprijatelji i da su ga svi vređali, pa je sad uspeo da se opravda. – „Eto vam ti vaši od hiljadu rubalja – svršen pos’o marš!... Rugaj, na šapu!“ – reče i baci keru odrezanu kaljavu zečju šapu; – „zaslužio si – svršen pos’o marš!“

– Umorila se od trčanja, ona je sama triput gonila – govorio je Nikolaj, koji takođe nije slušao nikog, niti se brinuo da li njega slušaju ili ne.

– Pa kakav je to prkos! – govorio je Ilaginov seiz.

– Da, kad ga priteraju u tesnac, može ga uhvatiti svaka džukela – govorio je u jedan isti mah Ilagin, crven i jedva dišući od trke i uzbuđenja. Istovremeno Nataša je, zadihana, radosna i ushićena, cikala tako prodirno da je u ušima zvonilo. Ona je tom cikom izražavala sve ono što su i ostali lovci izražavali svojim jednovremenim govorom. I ta je cika bila tako neobična da bi se ona u drugoj prilici morala stideti i svi bi joj se morali začuditi. Čika sam uveza zeca, vešto i hitro prebaci ga konju preko sapi, kao da tim prebacivanjem prekoreva sve, pa, načinivši takvu minu kao da ni s kim neće da razgovara, sede na svog mrkova i odjaha dalje. Svi se, sem njega, raziđoše neveseli i jetki i tek docnije vrati im se pređašnja pretvorna ravnodušnost. Još zadugo su pogledali u crvenog Rugaja, koji

je, grbavih i ukaljanih leđa, zveckajući lančićem, išao spokojno kao pobedilac za čikinim konjem.

„Pa šta, ja sam kao i svaki ker, dok ne dođe do hajke. A onda, drži se!“ tako je izgledalo Nikolaju da govori izgled tog kera.

Kad je mnogo docnije čika priterao konja do Nikolaja i počeo s njim da govori, Nikolaju je polaskalo što ga čika posle svega što se desilo, još udostojava svog razgovora.

VII

Kad se Ilagin pred veče oprostio s Nikolajem, Nikolaj se beše tako daleko odmakao od kuće, da je primio čikinu ponudu da ostavi lov i prenoći kod njega (čike), u njegovom seocu Mihailovci.

– A kad biste svratili k meni, svršen pos’o marš! – rekao mu je čika – još bi bolje bilo; vidite, vreme je vlažno, vi biste se odmorili, groficu biste odvezli kolima. – Ponuda čikina bi primljena, poslaše lovca u Otradno po kola; a Nikolaj, Nataša i Peća odoše čiki.

Na glavni ulaz istrča pet velikih i malih služitelja muškaraca da dočekaju gospodina. Desetine žena, starih, velikih i malih, izviriše na zadnji ulaz da vide lovce koji dođoše. Nataša, žena, gospođa na konju, to je kod čikine posluge izazvalo toliku radoznalost da su mnogi, ne ustežući se što je ona tu, prilazili, zagledali joj u oči i tu pred njom pravili svoje primedbe kao o nekom čudu koje se pokazuje a koje nije čovek, pa ne može ni da čuje ni da razume šta se govori o njemu.

– Gledni-de, Arinka, kako sedi porebarke! Ona sedi, a haljina joj perja... Ene-de ima i roščić!

– Bože i svi sveti, pa i nožić!...

– Nuto i kamdžija!

– A kako se nisi preturila? – upita najslobodnija, obraćajući se pravo Nataši.

Čika sjaha pred vratima svoje drvene kućice usred voćnjaka, pogleda svoju čeljad, pa viknu zapovednički da oni koji nisu potrebni odu a da se spremi sve što je potrebno za doček gostiju i lova.

Sve se rastrča. Čika skide Natašu s konja i povede je za ruku uz drvene stepenice koje su se ljuljale. U kući, neolepljenoj, s drvenim zidovima, ne beše mnogo čisto – nije se videlo da je ljudima što žive u njoj cilj da ne bude mrlja, ali se nije opažala ni zapuštenost. U tremu je mirisalo na sveže jabuke i visile su vučje i lisičje kože.

Čika provede svoje goste kroz predsoblje u malu dvoranu sa stolom na rasklapanje i crvenim stolicama, pa onda u salon s brezovim okruglim stolom i divanom, a zatim u kabinet s pocepanim divanom, izlizanim ćilimom i sa portretima Suvorova, oca i majke domaćinove i s njegovim portretom u vojničkoj uniformi. U kabinetu se jako osećalo na duvan i na kerove. U kabinetu čika zamoli goste da sednu i da se raskomote kao kod svoje kuće, a on iziđe. Rugaj kaljavih leđa uđe u kabinet i leže na divan, čisteći se jezikom i zubima. Iz kabineta je vodio hodnik u kome su se videli paravani s pocepanim zavesama. Iza paravana čuo se ženski smeh i

šaputanje. Nataša, Nikolaj i Peća raskomotiše se i sedoše na divan. Peća se nasloni na ruku i odmah zaspa; Nataša i Nikolaj sedeli su ćuteći. Lica su im gorela, bili su vrlo gladni i vrlo veseli. Oni pogledaše jedno drugo (posle lova, u sobi, Nikolaj nije više smatrao za potrebno da pokazuje svoje muško preimućstvo pred svojom sestrom); Nataša namignu bratu i oboje se, ne mogući da izdrže, zakikotaše glasno, iako još nisu smislili izgovor zašto se smeju.

Malo docnije uđe čika u kazakinu, plavim pantalonama i kratkim čizmama. I Nataša oseti da je upravo taj kostim, u kome je ona s čuđenjem i podsmehom viđala čiku u Otradnom, bio pravi kostim, ni po čem gori od sjurtuka i frakova. I čika je bio veseo; on se ne samo, nije našao uvređen smehom brata i sestre (on nije mogao ni pomisliti da bi se oni mogli podsmevati njegovom načinu života), nego se i sam pridružio njihovom bezrazložnom smehu.

– To je mlada grofica – svršen pos’o marš – kakve još nisam video! – reče on, dajući Rostovu lulu s dugim čibukom, a drugi, kratak, izdeljan čibuk uzimajući naviknutim gestom između tri prsta. – Ceo dan jahala, i muškarac da se ugleda, pa kao da nije ništa ni bilo!

Ubrzo posle čike otvori vrata, sudeći po hodu, očevidno bosa sluškinja, i uđe na vrata s velikim punim poslužavnikom u rukama debela, rumena, lepa žena četrdesetih godina, s dvostrukim podvoljkom i punim, rumenim usnama. Gostoljubivo dostojanstvena, milih očiju i pokreta, ona pogleda goste i s ljubaznim osmehom ponizno im se pokloni. Iako neobično debela, zbog čega je morala da ističe napred grudi i trbuh a da glavu zabacuje nazad, ova žena (čikina domaćica) išla je neobično lako. Ona priđe stolu, spusti poslužavnik, pa vešto svojim belim, punačkim rukama skide i ponamešta po stolu boce, zakusku i ponude. Kad je to svršila, ona se odmače i stade kod vrata s osmehom na licu. „Eto to sam ja! Sad razumeš čiku?“ – govorila je Rostovu njena pojava. Kako ne bi razumeo: ne samo Rostov, nego je i Nataša razumela čiku i što su značile njegove nabrane obrve i onaj srećan, zadovoljan osmeh što se tek malo razvukao na njegovim usnama kad je ušla Anisa Fjodorovna. Na poslužavniku behu: travarica, likeri, pečurke, lepinjice od crnog brašna s kajmakom, med u saću, med varen i medovina, jabuke, orasi nepečeni i pečeni i orasi u medu. Zatim Anisa Fjodorovna donese i slatko s medom i šećerom, i šunke, i pile, tek ispečeno.

Sve je to spremila, skupila i zgotovila Anisa Fjodorovna. Sve je to i odisalo Anisom Fjodorovnom, i osećalo se na nju, i imalo njen ukus. U svemu se ogledala sočnost, čistota, belina i prijatan osmeh.

– Uzmite, gospođice grofice – govorila je ona, dajući Nataši čas ovo, čas ono. Nataša je jela od svačega i učini joj se da takvih lepinjica s

kajmakom, s takvim mirisom slatka, takvih oraha na medu i takvog pileta nije nikad ni videla ni jela. Anisa Fjodorovna iziđe. Rostov i čika zalivali su večeru višnjevačom i razgovarali o proteklom lovu i o drugom što će doći, o Rugaju i o Ilaginovim kerovima.

Nataša je sedela pravo na divanu, gledala ih svojim sjajnim očima i slušala. Nekoliko puta pokušavala je da probudi Peću, da mu da nešto da jede, a on je mrmljao nerazumljivo i nije mogao da se probudi. Nataši je bilo tako veselo u duši, tako dobro u toj novoj sredini, da se samo bojala da ne dođu i suviše brzo kola po nju. Posle ćutanja koje slučajno nasta, kao što to gotovo uvek biva kod ljudi koji prvi put dočekuju u svojoj kući poznanike, čika reče, odgovarajući na misao svojih gostiju:

– Eto, tako vam ja provodim ostatak svog veka... Umrećeš, svršen pos’o, neće ništa ostati. Pa mogu i da grešim!

Čikino lice beše vrlo značajno i čak lepo kad je to govorio. Rostov se, pri tom, i nehotice seti svega lepog što je slušao od oca i od suseda o čiki. Čika je u čitavoj toj okolini bio poznat kao najplemenitiji i najnesebičniji osobenjak. Njega su prizivali da presuđuje porodične sporove, određivali ga za izvršioca testamenta, poveravali mu tajne, birali ga za sudiju i za druge dužnosti, ali je on javnu službu uporno odbijao, jesen i proleće provodio u njivama na svom mrkovu, zimi sedeo kod kuće, a leti ležao u svom zapuštenom voćnjaku.

– A što vi, čiko, ne služite? – upita ga Rostov.

– Služio sam, pa sam ostavio. Nisam ja za to, svršen pos’o marš, ništa se ne razumem. To je vaš posao, a ja za to nemam dovoljno pameti. Ali što se tiče lova, to je druga stvar, svršen pos’o marš!...

Otvorite vrata! – viknu on. – Što ste ih zatvorili! – Vrata na kraju hodnika (koji je čika zvao „kolidor“) išla su u „bećarsku“, lovačku sobu; tako se zvala poslužiteljska soba za lovce. Brzo zatupkaše bose noge i nevidljiva ruka otvori vrata od lovačke sobe. Iz hodnika jasno su se čuli zvuci balalajke, u koju je svirao, očevidno, nekakav majstor u tom poslu. Nataša je već odavno osluškivala te zvuke, a sad iziće u hodnik, da ih bolje čuje.

– To svira moj Mićka kočijaš... Kupio sam mu dobru balalajku, volim – reče čika.

Kod čike je bilo uobičajeno da Mićka svira u bećarskoj lovačkoj sobi u balalajku kad on dođe iz lova. Čika je voleo da sluša tu muziku.

– Baš lepo! Doista izvrsno – reče Nikolaj s nekim nehotičnim nemarom, kao da ga beše stid priznati da su mu ti zvuci vrlo prijatni.

– Šta izvrsno? – reče prekorno Nataša, jer oseti ton kojim je brat to rekao. – Nije izvrsno, nego je to divno! – Kao što joj se učinilo da su i

pečurke, i med, i likeri čikini najbolji na svetu, tako joj se u tom trenutku učini da je i ta pesma vrhunac muzičke divote.

– Još, molim vas, još – reče Nataša iza vrata, čim ućuta balalajka. Mićka naštimova, pa opet raspali „Barinju“ s prelazima i varijacijama. Čika je sedeo i slušao, nakrivivši glavu i jedva primetno se smešeći. „Barinja“ je ponovljena mnogo puta. Nekoliko puta štimovana je balalajka i ponovo su treperili isti zvuci, i slušaocima nije bilo dosadno, nego su samo želeli da još i još slušaju to sviranje. Uđe Anisa Fjodorovna i onako debela nasloni se uz dovratak.

– Izvolevate slušati – reče ona Nataši sa osmehom koji je neobično ličio na čikin osmeh. – On divno svira.

– Eto na tom mestu ne udara dobro – reče odjedanput čika sa energičnim gestom. – Tu treba zatresti, svršen pos’o marš, zatresti...

– Zar i vi umete? – upita Nataša. Čika se osmehnu, ali ne odgovori.

– Vidi-de, Anisjuška, da li su na gitari čitave žice? Odavno je nisam u ruke uzeo – svršen pos’o marš! – zanemario sam.

Anisa Fjodorovna rado ode svojim lakim korakom da izvrši nalog svog gospodina i donese gitaru.

Čika ne gledajući ni u koga, oduva prašinu, kucnu svojim koštunjavim prstima po gitari, naštimova je i namesti se u naslonjači. Uhvati (malo teatralnim gestom, izbacivši lakat leve ruke) iznad vrata gitare pa namignu Anisi Fjodorovnoj i poče ne „Barinju“, već udari jedan zvučan, čist akord i poče odmereno mirno, ali pouzdano, veoma tihim tempom, da izvodi poznatu pesmu: „Po u-li-i-ici kamenoj“. Istovremeno, po taktu, sa onom dostojanstvenom radošću (istom onom kojom je odisalo sve biće Anise Fjodorovne) zapeva u duši Nikolajevoj i Natašinoj motiv te pesme. Anisa Fjodorovna pocrvene, zakloni lice maramicom, pa iziđe smejući se iz sobe. Čika nastavi čisto, pažljivo, energično i čvrsto da izvodi pesmu, gledajući promenjenim, produhovljenim pogledom u ono mesto odakle ode Anisa Fjodorovna. Jedva se nešto smejalo na licu s jedne strane pod sedim brkom, a naročito se smejalo onda kad se pesma dalje razvijala, takt se ubrzavao i kad se na prelazima nešto otkidalo.

– Divno, divno, čikice! Još, Još! – povika Nataša, čim on svrši. Ona skoči s mesta, zagrli čiku i poljubi ga.

– Nikoljenka, Nikoljenka! – govorila je ona, osvrćući se na brata i kao pitajući ga: „Pa šta je ovo?“

I Nikolaju se svidelo sviranje čikino. Čika po drugi put zasvira pesmu. Opet se pojavi na vratima nasmešeno lice Anise Fjodorovne, a iza nje još neka lica. Čika je svirao: „Na vodici studenoj, devojčica viče: stoj!“ i opet je načinio vešt prelaz, otkinuo i pokrenuo ramenima.

– Hajde, hajde, golubiću, čikice! – poče Nataša da moli tako kao da joj od toga zavisi život. Čika ustade i, kao da behu u njemu dva čoveka – jedan od njih osmehnu se ozbiljno veseljaku, a veseljak, načini naivan i tačan pokret pred igru.

– Hajde, sinovice! – viknu čika, mahnuvši Nataši rukom kojom udari akord.

Nataša zbaci sa sebe maramu kojom je bila ogrnuta, istrča pred čiku, podboči se rukama, krenu ramenima i stade.

Gde je, kako i kad ta grofica, koju je vaspitavala emigrantkinja Francuskinja, usisala iz onog ruskog vazduha kojim je disala taj duh, otkud je primila te pokrete, koje su pas de châle odavno morali da istisnu? A taj dah i ti pokreti behu upravo oni koji se ne mogu podražavati, ne mogu izučiti, behu ruski, koje je čika i očekivao od nje. Čim je ona stala, osmehnula se svečano, ponosito i lukavo-veselo, prvi strah koji beše uhvatio Nikolaja i sve prisutne, strah da ona to neće moći uraditi, prođe, i oni su već uživali u njoj. Ona je uradila upravo ono i to tako tačno, tako je potpuno tačno to uradila, da je Anisa Fjodorovna, koja joj je odmah dala potrebnu za njen posao maramu, kroz smeh prosuzila, gledajući tu tananu, gracioznu, njoj tako tuđu, u svili i kadifi odgajenu groficu, koja je umela da shvati sve ono što je bilo i u Anisi, i u ocu Anisinom, i u tetki, i u majci, i u svakom Rusu.

– Tako, grofinjica, svršen pos’o marš! – reče čika smejući se radosno, posle završene igre. – Tako, sinovice! Samo da mi je izabrati za tebe dobrog mužića – svršen pos’o marš!

– Već je izabran – reče Nikolaj smešeći se.

– O? – reče čika začuđeno, gledajući upitno u Natašu.

Nataša, osmehujući se srećno, klimnu glavom i reče:

– Još kakav!

Ali čim je to rekla, u njoj se javiše nove misli i osećanja. „Šta li je značio osmeh Nikolajev kada je rekao: „Već je izabran?“ Je li to njemu milo, ili nije? On kao da misli da moj Bolkonski ne bi odobrio, ne bi razumeo ovu našu radost. A on bi sve razumeo. Gde li je sad?“ – pomisli Nataša i odjedanput se uozbilji. Ali je to trajalo samo sekund. „Nemoj misliti, da se nisi usudila da misliš o tome“ – reče ona sebi i, osmehujući se, sede opet do čike i zamoli ga da odsvira još nešto.

Čika odsvira još pesmu i valcer; onda poćuta malo, nakašlja se i zapeva svoju omiljenu pesmu:

Kako je sunoć Pao dobar sneg...

Čika je pevao onako kao što narod peva, sa onim potpunim i naivnim uverenjem da je sav značaj pesme samo u rečima, da melodija dolazi sama po sebi, i da nema posebne melodije, i da je melodija – onako samo, zbog sklada. I zbog toga je ta nesvesna melodija, kao što je i ptičja melodija, bila kod čike neobično lepa. Nataša se oduševila čikinim pevanjem. Ona odluči da više ne uči harfu, nego da svira samo u gitaru. Zatraži gitaru od čike i odmah uhvati akorde za pesmu.

U deset sati dođoše po Natašu i Peću linejka*122, kola i tri služitelja na konjima, poslani da ih traže. Grof i grofica nisu znali gde su i jako su se zabrinuli, kako reče poslani služitelj.

Peću snesoše i metnuše onako zaspalog u linejku. Nataša i Nikolaj sedoše u kola. Čika je umotavao Natašu i opraštao se s njom s potpuno novom nežnošću. On ih je ispratio pešice do mosta, preko kog je valjalo preći, i zapovedio lovcima da idu napred sa fenjerima.

– Zbogom, draga sinovice! – viknu iz pomrčine njegov glas, ali ne onaj koji je Nataša ranije poznavala, nego onaj što je pevao: „Kako je sinoć“.

U selu kroz koje su prolazili videle su se crvene vatrice i mirisalo je prijatno na dim.

– Ala je divan taj čika! – reče Nataša kad iziđoše na glavni drum.

– Da – reče Nikolaj. – Da ti nije hladno?

– Nije, meni je odlično, odlično. Meni je tako dobro – reče Nataša kao da je rasejana. Dugo su ćutali.

Noć beše mračna i vlažna. Konji se nisu videli; samo se čulo kako šljapkaju po nevidljivom blatu.

Šta li se dešavalo u toj detinjskoj, osetljivoj duši, koja je tako žudno hvatala i primala sve najrazličitije utiske iz života? Kako li se sve to slagalo u njoj? Ali ona beše vrlo srećna. Primičući se već kući, ona odjedanput zapeva motiv pesme: „Kako je sinoć“, motiv koji je ona celim putem hvatala i najzad uhvatila.

– Zar si uhvatila? – reče Nikolaj.

– O čemu si ti, Nikoljenka, sad mislio? – upita Nataša. Oni su voleli da to pitaju jedno drugo.

– Ja? – reče Nikolaj, sećajući se. – Eto vidiš, prvo sam mislio da Rugaj, onaj crveni ker, liči na čiku i da bi on, kad bi bio čovek, držao čiku uvek kod sebe, ako ne za trčanje, a ono zbog njegove dobrote, uvek bi ga držao. Kako je dobar čika! Je li istina?... A šta si ti mislila?

122 Duga kola sa više mesta.

– Ja? Čekaj, čekaj. Da, mislila sam, prvo, kako, eto, idemo i mislimo da idemo kući, a mi, bogzna kuda idemo po ovoj pomrčini i odjedanput dođemo i vidimo da nismo u Otradnom, nego u čarobnom carstvu. Pa sam, posle, još, mislila Ne, više ništa.

– Znam, mislila si, sigurno, o njemu – reče Nikolaj smešeći se, što Nataša poznade po zvuku njegovog glasa.

– Nisam – odgovori Nataša, iako je doista mislila i o knezu Andreji i o tome kako bi mu se čika svideo. – I još neprestano mislim, i celim putem ponavljam: kako je Anisjuška lepo držala, lepo... – reče Nataša. I Nikolaj ču njen zvonak, bezrazložan, srećan smeh.

– A vidiš – reče ona odjedanput – ja znam da nikad više neću biti ovako srećna i mirna kao sad.

– Koješta, gluposti, trabunjanje! – reče Nikolaj i pomisli u sebi: „Ala je divna ova moja Nataša! Ovakvog još prijatelja niti imam, niti ću imati. Zašto da se udaje? Uvek bismo ja i ona ovako išli!“

„Ala je divan ovaj Nikolaj!“ – mislila je Nataša. – A! još gori sveća u salonu – reče ona i pokaza na prozore koji su lepo svetleli u vlažnoj i kao somot tamnoj noći.

VIII

Grof Ilja Andrejevič istupio je iz predstavništva plemstva, jer je ta dužnost bila skopčana sa suviše velikim troškovima. Ali se njegovo stanje nije nikako popravljalo. Nataša i Nikolaj često su viđali kako se roditelji krišom i zabrinuto dorovaraju i slušali kako s pogovara o prodaji bogate porodične kuće Rostovih i imanja u okolini Moskve. Sad, kad grof nije više predstavnik plemstva, nije bilo potrebno primati mnogo sveta i u Otradnom se živelo tiše nego ranijih godina; ali velika kuća i kuće u dvorištu bile su ipak pune naroda, za sto je ipak sedalo više od dvadeset duša. To su sve bili svoji, odomaćeni ljudi u kući, gotovo članovi porodice, ili takvi koji su, reklo bi se, morali neophodno da žive u grofovoj kući. Takvi su bili muzičar Dimler sa svojom ženom, učitelj igranja Fogel s porodicom, stara gospođica Belova koja je živela u kući, i još mnogi drugi: Pećini učitelji, bivša guvernanta gospođicâ i obično ljudi kojima je bilo bolje ili korisnije da žive kod grofa nego u svojoj kući. Nije bilo velikog dolaska kao ranije, ali se živelo na onaj način bez koga grof i grofica nisu mogli ni da zamisle život. Isti oni lovovi, koje je Nikolaj još uvećao, istih onih pedeset konja i petnaest kočijaša u konjušnici, isti oni skupoceni darovi o imendanima i svečani ručkovi za čitav okrug, isti oni grofovi vistovi i bostoni, u kojima je on, puštajući svakom da mu vidi karte, davao da mu svaki dan na stotine rubalja odnesu susedi koji su igranje karata s grofom Iljom Andrejevičem smatrali kao najunosniju arendu.

Grof se nalazio u svojim poslovima kao u ogromnoj mreži, trudeći se da ne veruje da se zapleo, ali se na svakom koraku zaplitao sve više i više i osećao da nije kadar da raskine konce koji su ga uplitali, niti da se oprezno i strpljivo poduhvati da ih raspliće. Grofica je u svom srcu punom ljubavi osećala da se njena deca upropašćuju, da grof nije kriv, da on ne može da ne bude takav kakav je, da i njega boli (iako to krije) što vidi i svoju i dečju propast, pa je tražila načina da pomogne. S njenog ženskog gledišta bio je samo jedan način da se Nikolaj oženi bogatom devojkom. Ona je osećala da je to poslednja nada i da, ako Nikolaj odbije partiju koju mu je ona našla, neće biti nikad mogućno popraviti stanje. Ta partija je bila Žili Karagina, kći divnih, čestitih roditelja, koju su Rostovi od detinjstva znali, a koja je sad bogata udavača, jer je ostala i bez poslednjeg brata.

Grofica je pisala neposredno Karaginoj u Moskvu, zaprosila njenu kćer za svog sina i dobila od nje povoljan odgovor. Karagina je odrovorila kako ona sa svoje strane pristaje ali da će sve zavisiti od naklonosti njene kćeri. Karagina je pozivala Nikolaja da doće u Moskvu.

Grofica je nekoliko puta, sa suzama u očima, govorila sinu kako je sad, kad su joj obe kćeri udomljene – jedina njena želja da njega vidi oženjenog. Ona mu je govorila kako bi mirno legla u grob kad bi se to desilo. Pa mu je, onda, govorila kako ona ima u izgledu jednu divnu devojku i ispitivala šta on misli o ženidbi.

A inače u razgovoru hvalila je Žili i savetovala Nikolaju da ode u Moskvu da se proveseli o praznicima. Nikolaj se dosećao na što su ciljali razgovori njegove majke i u jednom takvom razgovoru izazvao je da kaže sve otvoreno. Ona mu je rekla da je sad sva nada da se stanje njihovo popravi u tome ako se on oženi Karaginom.

– A šta bi bilo ako bih ja zavoleo devojku bez imanja, zar biste vi, mamice, zahtevali da zbog imanja žrtvujem i osećanja i čast? – upita on majku, ne shvatajući surovost svog pitanja i želeći samo da pokaže svoju plemenitost.

– Ne, ti me nisi razumeo – reče mati, ne znajući kako da se opravda. – Ti me nisi razumeo, Nikoljenka. Ja ti želim sreće – dodade i vide da ne govori istinu, da se zaplela. Ona zaplaka.

– Nemojte plakati, mamice, nego mi samo kažite da vi to želite, pa vi znate da ću ja dati sav svoj život i sve da vi budete mirni – reče Nikolaj. – Ja ću sve žrtvovati za vas, pa i svoja osećanja.

Ali grofica nije htela da stavlja takvo pitanje: ona nije tražila žrtve od svog sina, ona bi želela da se za njega žrtvuje.

– Ne, ti me nisi razumeo, nećemo govoriti – reče ona brišući suze.

„Da, može-biti, ja i volim sirotu devojku“ – govorio je Nikolaj sam sebi – „pa zar da žrtvujem osećanja i čast zbog imanja? Čudim se kako mi je mamica mogla to reći. Zbog toga što je Sonja siromašna da je ne mogu voleti“ – mislio je on – „da se ne mogu odazvati njenoj vernoj, odanoj ljubavi! A svakako ću biti s njom srećniji nego s nekakvom lutkom Žili. Ja ne mogu da zapovedam svome osećanju“ – govorio je on sebi. „I, ako ja volim Sonju, onda je moje osećanje za mene jače i više od svega.“

Nikolaj nije otišao u Moskvu, grofica nije obnavljala s njim razgovor o ženidbi, i s tugom, a ponekad i s ljutnjom gledala je znake sve većeg i većeg zbližavanja između svog sina i siromašne Sonje.

Ona je za to sebe prekorevala, ali nije mogla da ne gunđa, da se ne kači za Sonju, zaustavljajući je često bez razloga i govoreći joj „vi“ i „draga moja“. Dobra grofica ljutila se na Sonju najviše upravo zato što je ta sirota, crnooka rođaka bila tako krotka, tako dobra, tako odano zahvalna svojim dobrotvorima, i tako verno, postojano i samopožrtvovano zaljubljena u Nikolaja da nije bilo mogućno nizašto prekoreti je.

Nikolaj je provodio odsustvo kod svojih. Od verenika, kneza Andreje, dobili su četvrto pismo, iz Rima, u kome piše kako bi već odavno bio na putu za Rusiju da mu se nije iznenadno u toplom podneblju otvorila rana, što ga primorava da odloži svoj polazak do početka iduće godine. Nataša je bila isto onako zaljubljena u svog verenika, ona je bila isto onako umirena tom ljubavlju i pristupačna svakoj radosti života; ali na kraju četvrtog meseca od rastanka s njim počeše se javljati trenuci neke tuge protiv koje nije mogla da se bori. Žalila je samu sebe, žao joj beše što je tako uzalud i ni za koga izgubila sve to vreme, za koje je osećala da je tako sposobna da voli i da bude voljena. U kući Rostovih bilo je neveselo.

IX

Dođoše božićni praznici, ali sem svečane službe u crkvi, sem svečanog i dosadnog čestitanja od suseda i posluge, sem novih haljina na svima, nije bilo ničeg naročitog po čemu bi se videlo da su praznici, a na mrazu od dvadeset stepena i bez vetra, na jasnom suncu što zasenjuje oči danju i prema zvezdanoj zimskoj svetlosti noću osećala se potreba da se čime god obeleži to vreme.

Na treći dan praznika posle ručka raziđoše se svi ukućani po svojim sobama. Bilo je najdosadnije doba dana. Nikolaj, koji je tog jutra išao susedima, zaspao je u malom salonu. Stari grof se odmarao u svom kabinetu. U salonu sedela je Sonja za okruglim stolom i precrtavala neku mustru. Grofica je bacala karte. Nastasija Ivanovna, lakrdijaš, sedeo je tužan kod prozora s dvema staricama. Nataša uđe u sobu, priđe Sonji, pogleda malo šta radi, pa onda priđe majci i zastade ćuteći.

– Što ti ne možeš nigde da se skrasiš? – reče mati. – Šta hoćeš?

– Njega hoću... odmah, ovog trenutka hoću njega – reče Nataša, sevajući očima i ne osmehujući se. Grofica podiže glavu i pogleda ukočeno u kćer.

– Ne gledajte me, mama, ne gledajte me, sad ću zaplakati.

– Sedi, sedi malo sa mnom – reče grofica.

– Mama, njega hoću. Zašto ja tako propadam, mama?... – Glas je izdade, grunuše joj suze i ona se, da bi ih sakrila, brzo okrete i iziđe iz sobe. Izišla je u mali salon, postojala, razmislila, pa otišla u devojačku sobu. Tamo je stara sobarica gunđala na mladu devojku koja je zadihana dotrčala od posluge.

– Dosta šale – reče joj starica. – Svačem ima vreme.

– Pusti je, Kondratjevna – reče Nataša. – Idi, Mavruša, idi.

I, otpustivši Mavrušu, Nataša kroz dvoranu ode u predsoblje. Jedan stari i dva mlada lakeja igrali su karte. Oni prekinuše igru i ustadoše kad uđe gospođica. „Šta bih sad s njima?“ – pomisli Nataša.

– Da, Nikita, idi molim te... „Kuda da ga pošaljem?“ – Da, otidi do mlađih i donesi mi, molim te, petla; da, a ti, Mišo, donesi ovsa.

– Zapovedate li malo ovsa? – upita veselo i uslužno Miša.

– Idi, idi brže – ponovi starac lakej.

– A ti, Fjodore, nađi mi krede. Prolazeći pored bifea, ona naredi da se donese samovar, iako tome nije nikako bilo vreme. Bifetnik Foka beše

najprgaviji sluga u celoj kući. Nataša je volela da okuša nad njim svoju vlast. On joj ne poverova, nego ode da pita je li istina.

– Već i ta gospođica! – reče Foka, mršteći se pretvorno na Natašu.

Niko u kući nije razašiljao toliko slugu, niti im zadavao toliko posla kao Nataša. Ona nije mogla ravnodušno da gleda sluge, a da ih ma kuda ne pošalje. Kao da je probala neće li se ko od njih razljutiti, naburiti se na nju, ali sluge nisu volele da izvršuju ničije naredbe tako kao Natašine. „Šta sad da radim? Kuda da idem?“ – mislila je Nataša, idući lagano preko hodnika.

– Nastasija Ivanovna, šta će se od mene roditi? – upita ona lakrdijaša, koji joj je išao u susret.

– Od tebe će se rađati buve, vilini konjici i popci – odgovori lakrdijaš.

„Bože moj, bože moj, sve jedno te jedno! Ah, kuda ću sad? Šta da radim?“ I ona brzo, lupkajući nogama, otrča uz stepenice Fogelu, koji je stanovao sa ženom na gornjem spratu. Kod Fogela su sedele dve guvernante, na stolu su bili tanjiri sa suvim grožđem, orasima i bademom. Guvernante su razgovarale o tome gde je jevtinije živeti, u Moskvi ili u Odesi. Nataša sede, slušaše malo njihov razgovor, ozbiljna i zamišljena, pa ustade.

– Ostrvo Madagaskar – progovori ona. – Mada-ga-skar – ponovi razgovetno svaki slog, pa iziđe iz sobe, a ne odgovori m-me Schoss, koja je zapita šta to veli.

I njen brat Peća bio je gore: on je sa svojim vaspitačem udešavao vatromet, koji je nameravao da upali te noći.

– Peća! Pećka! – viknu mu ona. – Nosi me dole. – Peća pritrča i podmetnu joj leđa. Ona mu se pope na krkače, obuhvati ga rukama oko vrata i on potrča s njom, poskakujući. – Neka, ne treba... Ostrvo Madagaskar – reče ona, skoči s njega, pa ode dole.

Kao da je obišla svoje carstvo, ogledala svoju vlast i, uverivši se da su joj svi pokorni, ali da je ipak dosadno, Nataša ode u dvoranu, uze gitaru, sede u mračan kut iza ormančića i poče da udara u debele žice i da izvodi neku frazu zapamćenu iz jedne opere koju je slušala u Petrogradu zajedno s knezom Andrejom. Slušalac sa strane ne bi u njenom sviranju na gitari našao nikakvog smisla, ali je u njenoj uobrazilji iza tih zvukova vaskrsavao čitav niz uspomena. Ona je sedela iza ormančića, zagledavši se u snop svetlosti koja je padala kroz vrata bifea, slušala svoje sviranje i sećala se. Nalazila se u atmosferi uspomena.

Sonja prođe sa čašicom preko dvorane u bife. Nataša pogleda u nju i u pukotinu na vratima bifea, pa joj se učini da se seća kako je kroz pukotinu

na vratima bifea padala svetlost i kako je Sonja prošla sa čašicom. „Da, i to je bilo sasvim isto ovako“ – pomisli Nataša.

– Sonja, šta je ovo? – viknu ona, udarajući prstima u debelu žicu.

– A, ti si tu! – reče Sonja trgnuvši se, pa priđe i oslušnu. – Ne znam. Da nije „Bura“? – reče skromno, bojeći se da se ne prevari.

„Eto, isto se ovako trgnula, isto ovako prišla i bojažljivo se osmehnula onda kad je to bilo“ – pomisli Nataša – „i isto ovako... pomislila sam da joj nešto nedostaje.“

– Nije, ovo je hor iz „Vodonoše“, čuješ? – I Nataša otpeva motiv hora, da bi ga se Sonja setila.

– Kuda si išla? – upita je Nataša.

– Da promenim vodu u čašici. Sad ću dovršiti mustru.

– Ti si uvek zauzeta, a ja, eto, ne umem – reče Nataša. – A gde je Nikoljenka?

– Izgleda da spava.

– Razbudi ga, Sonja – reče Nataša. – Reci mu da ga zovem da pevamo. – Ona je sedela tu neko vreme i mislila što to znači i šta je to sve bilo, pa kad nije rešila to pitanje, što joj nimalo ne bi žao, ona se opet u svojoj uobrazilji prenese u ono vreme kad je bila s njim zajedno i kad je on zaljubljenim očima gledao u nju.

„Ah, da hoće što pre da dođe! Ja se tako bojim da to neće biti! I, što je glavno, ja starim, to je ono! Neće već biti ovo što je sad u meni. A može biti on će doći danas, doći će sad. Može biti, došao je i sedi tamo u salonu. Može biti, došao je još juče, a ja zaboravila.“ Ona ustade, ostavi gitaru, pa ode u salon. Svi ukućani, učitelji, guvernante i gosti sedeli su već za čajnim stolom. Sluge su stajale oko stola – ali kneza Andreje ne beše, i sve je bilo kao i pre.

– A, evo je! – reče Ilja Andrejevič kad ugleda Natašu. – Hodi, sedi do mene. – Ali Nataša stade pored majke, osvrćući se unaokolo, kao da traži nešto.

– Mama! – progovori ona. – Dajte mi njega, dajte, mama, brže, brže – i opet se jedva uzdrža da ne zaplače.

Ona sede pored stola i slušaše šta razgovaraju stariji i Nikolaj, koji takođe priđe stolu. „Bože moj, bože moj, ista ona lica, isti razgovori, tata isto onako drži šolju i piri isto onako!“ – mislila je Nataša i sa užasom opažala kako se u njoj budi odvratnost prema svim kućanima zato što su svi onakvi isti.

Posle čaja Nikolaj, Sonja i Nataša odoše u mali salon, u svoj omiljeni kut, gde su uvek počinjali njihovi najintimniji razgovori.

X

– Dešava li se tebi – upita Nataša brata kad su seli u malom salonu – dešava li se tebi da ti se čini da neće biti ništa, ništa; da je sve što je dobro već bilo? I bude li ti ne dosadno, nego tužno?

– Te još kako! – reče on. – Meni se dešavalo da je sve dobro, da su svi veseli, a meni dođe na pamet da je sve to već dosadno i da svi treba da pomru. Jednom u puku nisam otišao u šetnju, a tamo je svirala muzika... i tako mi, odjedanput bi dosadno...

– Ah, znam ja to. Znam, znam – prihvati Nataša. – Bila sam još mala kad mi se to desilo. Sećaš li se kako su me jedanput kaznili zbog šljiva, i vi ste svi igrali, a ja sam sedela u učionici i plakala; to nikad neću zaboraviti: bilo mi je i tužno i žao svih, i sebe i svih, svih žao. A što je glavno, ja nisam bila kriva – reče Nataša – sećaš li se?

– Sećam se – reče Nikolaj. – Sećam se kako sam ti prišao, kako sam hteo da te utešim i kako sam se, znaš, zastideo. Bili smo veoma smešni. Imao sam tada igračku, nekog lutana, i hteo sam da ti ga dam. Sećaš li se?

– A sećaš li se ti – reče Nataša i osmehnu se zamišljeno – kako nas je davno, davno, dok smo još sasvim mali bili, pozvao vaspitač u kabinet, još u staroj kući, a bilo je mračno – mi dođosmo, kad, odjedanput, tamo stoji...

– Arapin – dovrši Nikolaj s radosnim osmehom – kako da se ne sećam? Ja ni sad ne znam je li to bio Arapin, ili smo mi to sanjali, ili su nam pričali.

– Bio je siv, sećaš se, a zubi mu beli – stoji i gleda u nas...

– Sećate li se vi, Sonja? – upita Nikolaj.

– Da, da, i ja se sećam nešto – odgovori stidljivo Sonja.

– A ja sam pitala i tatu i mamu za tog Arapina – reče Nataša. – Oni vele da nije bilo nikakvog Arapina. A eto ti se sećaš!

– Razume se, kao da sad gledam njegove zube.

– Kako je to čudnovato, kao da je bilo u snu. Ja to volim.

– A sećaš li se kako smo valjali jaja*123 u dvorani, i, odjedanput, eto ti dve babe, pa se počeše okretati po ćilimu. Da li je to bilo, ili nije? Sećaš se kako je bilo lepo?

– Da. A sećaš li se kako je tatica u plavoj bundi pucao iz puške sa stepenica? – Oni su, osmehujući se, sa uživanjem pretresali uspomene, ali

123 Igra o Uskrsu.

ne tužne, staračke, nego poetične, detinjske uspomene, one utiske iz najdalje prošlosti gde se san sliva s javom, pa su se tiho smejali, radujući se nečem.

Sonja beše, kao i uvek, iza njih, iako su im uspomene bile zajedničke.

Sonja se nije sećala mnogo čega od onog čega su se oni sećali, pa i ono čega se sećala nije budilo u njoj ono poetično osećanje koje su oni osećali. Ona je samo uživala u njihovoj radosti i trudila se da joj podražava.

Sonja je uzela učešća samo u tome kad su se setili njenog prvog dolaska. Sonja je ispričala kako se bojala Nikolaja, jer su mu na kaputiću bili gajtančići, a dadilja joj je rekla da će je u gajtančiće zašiti.

– A ja se sećam: pričali su mi da si se ti rodila u kupusu – reče Nataša – i sećam se kako onda nisam smela da ne poverujem, ali sam znala da to nije istina i bilo mi je vrlo neugodno.

Uto se pomoli na zadnjim vratima malog salona sobaričina glava i reče šapatom:

– Gospođice, doneli su petla.

– Ne treba, Polja, reci da ga nose – reče Nataša.

Usred tih razgovora koji su se vodili u malom salonu, uđe u sobu Dimler i priđe harfi koja je stajala u uglu. Skide čoju i harfa izdade falš ton.

– Eduarde Karliču, odsvirajte, molim vas, moj omiljeni Nocturne od msje Filda – ču se glas stare grofice iz salona.

Dimler udari akord, pa se okrete Nataši, Nikolaju i Sonji i reče:

– Kako mladež mirno sedi!

– Da, filozofiramo – reče Nataša, osvrnuvši se malo, pa nastavi razgovor.

Sad su razgovarali o snovima.

Dimler poče da svira. Nataša priđe stolu nečujno, na prstima, uze sveću, iznese je, pa se vrati i polako sede na svoje mesto. U sobi, a osobito na divanu na kome su sedeli, beše mračno, ali je kroz prozore padala na pod srebrnasta svetlost punog meseca.

– Znaš, ja mislim – reče Nataša šapatom i primičući se bliže Nikolaju i Sonji, kad je Dimler već svršio sviranje i još sedeo, prevlačeći lako prstima preko žica, jer se, očevidno, premišljao da li da ostavi harfu, ili da počne nešto novo – znaš, ja mislim, kad se tako sećaš, sećaš, neprestano se sećaš, da možeš otići u sećanju dotle da se sećaš i onog što je bilo još pre nego što smo došli na svet...

– To je metempsihoza – reče Sonja, koja se uvek dobro učila i sve pamtila. – Misirci su verovali da su naše duše bile u životinjama i da će opet otići u životinje.

– A ja, vidiš, ne verujem da smo bili u životinjama – reče Nataša opet šapatom, iako se sviranje svršilo – ali znam izvesno da smo bili anđeli negde tamo, i ovde, i da se zato svega sećamo...

Mogu li se i ja vama pridružiti? – upita tiho Dimler, koji im priđe i sede do njih.

– Kad bismo bili anđeli, zašto bismo onda pali niže? – reče Nikolaj. – Ne, to ne može biti!

– Ne niže, ko ti je kazao da smo pali niže?... Zašto ja znam šta sam bila ranije? – reče Nataša sa uverenjem. – duša je besmrtna... dakle, ako ću živeti uvek, onda sam živela i pre, živela sam čitavu večnost.

– Da, ali nama je teško da zamislimo večnost – reče Dimler, koji je mladim ljudima prišao s blagim prezrivim smešenjem, a sad progovori onako isto polako i ozbiljno kao i oni.

– A zašto je teško zamisliti večnost? – reče Nataša. – Danas će biti, sutra će biti, uvek će biti, i bilo je juče, i bilo prekjuče...

– Nataša! sad je na tebe red. Otpevaj mi nešto – ču se grofičin glas. – Što ste zaseli kao zaverenici?

– Mama, nimalo mi se ne peva – reče Nataša, ali u isti mah ustade.

Svi oni, pa i stari Dimler nisu hteli da prekidaju razgovor i da odu iz tog kutka malog salona, ali Nataša ustade, a Nikolaj sede za klavikorde. Nataša kao i uvek stade nasred dvorane i izabra najzgodnije mesto za rezonancu, pa poče da peva omiljenu pesmu svoje majke.

Rekla je da joj se ne peva, ali odavno pre toga i zadugo posle toga nije pevala kao to veče. Grof Ilja Andrejevič slušao je njeno pevanje iz kabineta gde je razgovarao s Mićenkom i, kao đak kad se žuri da pođe u igru, pa, dovršujući lekciju brka reči, tako se i grof pometao dajući naredbe upravniku, i najzad ućutao, a Mićenka je stajao pred njim i takođe slušao, ćuteći i smešeći se. Nikolaj nije skidao očiju sa sestre i disao je zajedno s njom. Sonja ju je slušala i mislila kako je grdna razlika između nje i njene prijateljice i kako njoj nije bilo mogućno da ma i približno bude onako zanosna kao njena rođaka. Stara grofica sedela je sa srećnim i setnim osmehom i sa suzama u očima, i ponekad mahala glavom. Ona je mislila i o Nataši, i o svojoj mladosti, i o tome kako ima nešto neprirodno i strašno u toj predstojećoj udadbi Natašinoj za kneza Andreju.

Dimler je seo do grofice, zažmurio i slušao.

– Da, grofice – reče on, najzad – ovo je evropski talent, ona nema šta da uči; ova mekota, nežnost, snaga...

– Ah, kako ja strahujem za nju, kako strahujem! – reče grofica, ne znajući s kim govori. Njeno materinsko osećanje govorilo joj je da ima u Nataši nečeg i suviše mnogo i da ona zbog toga neće biti srećna. Nataša još ne beše svršila pevanje, kad utrča u sobu oduševljeni Peća i javi da su došle maske.*124

Nataša odjedanput stade.

– Ludo! – viknu na brata, pritrča stolici, pade na nju i zaplaka tako da se dugo nije mogla zaustaviti. – Nije ništa, mamice, odista ništa, nego onako: Peća me poplašio – govorila je ona, trudeći se da se osmehne, ali su joj suze neprestano tekle i jecanje je gušilo.

Služinčad, maskirana kao medvedi, Turci, gostioničari, gospođe, strašni i smešni, noseći sobom hladnoću i veselje, beše se, najpre, bojažljivo sabila u predsoblju; potom, krijući se jedno iza drugog, uguraše se u dvoranu; i, najpre snebivajući se, a posle sve veselije i složnije, otpoče pevanje, igranje, kolo uz pesmu i božićne igre. Grofica, pošto poznade ljude i pošto se nasmeja maskama, ode u salon. Grof Ilja Andrejevič s vedrim osmehom sedeo je u dvorani i hvalio igrače. Mladež nekud iščeze.

Posle pola sata pojaviše se u dvorani među ostalim maskama jedna stara gospođa u krinolinu – to beše Nikolaj, Turkinja – Peća, pajac – to beše Dimler, husar – Nataša i čerkez – Sonja s brkovima i obrvama, nacrtanim nagorelom plutom.

Posle snishodljivog čuđenja i povlađivanja, nepoznavanja i pohvala od strane nemaskiranih, mladež je mislila da su kostimi tako lepi da ih treba pokazati još nekom. Nikolaj, koji je hteo da po odličnom putu provoza sve na svojoj trojci, predloži da povedu deset maski od posluge, pa da odu čiki.

– Nemojte, što da uznemirujete starca! – reče grofica. – A nemate se gde ni okrenuti kod njega. Kad već hoćete da idete, onda idite Meljukovima.

Meljukova beše jedna udovica, s decom raznih godina i s guvernantama i guvernerima, koja je živela na četiri vrste od Rostovih.

– E, to je pametno, ma chére – dočeka razdragano stari grof. – Čekaj, sad ću se i ja prerušiti i poći s vama. Ja ću već Pašetu odobrovoljiti.

Ali grofica ne pristade da pusti grofa: njega je tih dana jednako bolela noga. Odlučiše da Ilja Andrejevič ne može ići, a da gospođice mogu ići Meljukovoj ako pođe Lujza Ivanovna (m-me Schoss).

124 U originalu je rяžežнный, što znači i maska i suđeni koga je sudbina odredila. Prim. red.

Sonja, koja je uvek bila bojažljiva i snebivala se, poče najživlje moliti Lujzu Ivanovnu da im to ne odreče.

Sonja se najbolje prerušila. Brkovi i obrve neobično su joj lepo stajali. Svi su joj govorili da je vrlo lepa i ona beše živahno i energično raspoložena, što inače nije bila njena osobina. Nekakav unutrašnji glas govorio joj je da će se danas ili nikad rešiti njena sudbina i ona je u svome muškom odelu izgledala sasvim drukčija. Lujza Ivanovna je pristala i posle pola sata priđoše pred kuću četiri trojke sa zvoncima, i praporcima pišteći i zviždeći salincima po smrznutom snegu.

Nataša je prva dala ton božićnog veselja, i to se veselje, prelazeći od jednog na drugog, sve više i više pojačavalo i došlo do najvišeg stupnja kad su svi izišli na mraz i, razgovarajući, dozivajući se, smejući se i vičući, posedali u saonice.

Dve trojke bile su obične, treća trojka beše starog grofa s kasačem iz orlovske gubernije, upregnutim u sredini, četvrta trojka Nikolajeva s njegovim niskim, kosmatim vrancem u sredini. Nikolaj je u svom bapskom kostimu, preko koga je obukao husarski ogrtač s pojasom, stajao nasred svojih saonica, prikupivši dizgine.

Bilo je tako vidno da je video kako prema mesečini svetlucaju limeni naočnici i oči u konja, koji su se unezvereno osvrtali na one što će da se voze i što behu digli viku pod mračnom nastrešnicom pred kućom.

U Nikolajeve saonice sedoše Nataša, Sonja, m-me Schoss i dve devojke. U saonice starog grofa sedoše Dimler sa ženom i Peća. U ostale posedaše prerušeni mlađi.

– Hajde, napred Zahare! – viknu Nikolaj očevom kočijašu, kako bi imao prilike da ga prestigne na drumu.

Trojka starog grofa, u koju su seli Dimler i ostale maske, krenu napred, pišteći salincima, kao da se zamrzava za sneg i zveckajući jasnim zvekom. Dešnjak i levak pribiše se uz rudu, noge počeše da im propadaju i da izbacuju kao šećer tvrd i sjajan sneg.

Nikolaj krenu za prvom trojkom; pozadi zatutnjaše i zapištaše ostale. Najpre su terali sitnim kasom po uzanom putu. Dok su prolazili pored voćnjaka, senke ogolelih drveta padale su vrlo često po putu i sakrivale jasnu mesečinu, ali čim su izišli van ograde, puče na sve strane snežna ravnina, sva obasjana mesečinom i nepomična, blistajući se kao dragi kamen s plavičastim presijavanjem. Svaki čas trucnule bi prednje saonice preko kakve rupače; isto tako truckale su druge za njima i one za njima, pa se otegoše jedne za drugima, drsko kvareći mrazovitu tišinu.

– Gle, zečji trag, mnogo tragova! – ču se kroz mrazovit nepomičan vazduh Natašin glas.

– Kako je vidno, Nicolas – reče Sonja. – Nikolaj se okrete Sonji i saže se da joj izbliže razgleda lice. Nekakvo sasvim novo, milo lice, sa crnim obrvama i brkovima virilo je iz samurovine, prema mesečini, i blizu i daleko.

„Ovo je pre bila Sonja“ – pomisli Nikolaj. On se izbliže zagleda u nju i nasmehnu se.

– Šta je, Nicolas?

– Ništa – reče on i okrete se opet konjima. Kad iziđoše na ravan, veliki drum, uglačan salincima i sav isečen tragovima konjskih potkovica, koji su se videli prema mesečini, konji i sami zategoše uzde i ubrzaše. Levak beše usturio glavu, pa je skačući zapinjao nogama za svoje štrange. Srednji je samo kaskao, strižući ušima, kao da pita: „Da li da počnem, ili je još rano?“ Napred se jasno videla na belom snegu crna trojka Zaharova, koja beše daleko odmakla i koja je zvonila sve udaljenijim jasnim zvekom. Iz njegovih saonica čulo se podvriskivanje i kikot i glasovi maski.

– A de sad vi, dragi moji! – viknu Nikolaj, trzajući s jedne strane uzde i izmahujući bičem u ruci.

I samo po vetru koji kao da jače dunu u lice i po trzanju dešnjaka i levaka koji zategoše i počeše sve brže da trče opažalo se kako brzo polete trojka. Nikolaj se osvrte nazad. S vikom i cikom, zamahujući bičevima i nagoneći srednjake da trče, letele su za njim ostale trojke. Srednjak se stalno zahuktavao pod lukom, ne misleći da popušta i obećavajući da će još više zapeti, kad ustreba.

Nikolaj stiže prvu trojku. Oni siđoše s nekakvog brda i iziđoše na široko razgažen put, preko jedne livade pored reke.

„Kuda ovo mi idemo?“ – pomisli Nikolaj. „Svakako niz Kosu Livadu. Ali ne, ovo je nešto novo, što nisam nikad video. Ovo nije Kosa Livada a nije ni Đomkino Brdo, ovo je Bog bi ga znao šta! Ovo je nešto novo i čarobno. Ali bilo što bilo!“ – I on viknu na konje i stade obilaziti prvu trojku.

Zahar zadrža konje i okrete svoje već do obrva injem pokriveno lice.

Nikolaj pusti svoje konje; Zahar pruži napred ruke, čoknu i pusti svoje.

– Drži se, gospodine – reče on. Još brže poleteše uporedno trojke i brzo zaigraše noge konja u trku. Nikolaj stade hvatati napred. Zahar, ne menjajući položaj ispruženih ruku, podiže malo jednu ruku sa uzdama.

– Levo, gospodine – viknu on Nikolaju.

Nikolaj pusti u trk sva tri konja i prestigoše Zahara. Konji su zasipali sitnim, suvim snegom lice onima što su sedeli; uporedo s njima tutnjali su

česti prelazi i mešale se brze konjske noge i senke trojke koju su preticali. Zviždanje salinaca po snegu i ženska cika čuli su se s raznih strana.

Nikolaj opet zaustavi konje i obazre se oko sebe. Svuda naokolo beše ona ista čarobna ravnina prožeta skroz mesečinom i sa zvezdama rasutim po njoj.

„Zahar mi viče da hvatam levo; a zašto levo?“ – pomisli Nikolaj. „Zar mi idemo Meljukovima, zar je ovo Meljukovka? Bogzna kuda idemo i bogzna šta se s nama zbiva, vrlo je čudno i lepo ovo što se s nama zbiva.“ On se osvrte i pogleda u saonice.

– Gle, njemu su i brkovi i trepavice pobeleli – reče jedan od tih čudnih, lepih i tuđih ljudi s tankim brkovima i obrvama koji su sedeli.

„Taj beše, rekao bih, Nataša“ – pomisli Nikolaj – „a ono je m-me Schoss, a možda i nije; a ovaj Čerkez s brkovima ne znam ko je, ali je volim?“

– Da vam nije hladno? – upita on.

Oni ne odgovoriše i zasmejaše se. Dimler je sa saonicama iza njih vikao nešto, svakako smešno, ali se nije moglo čuti šta je vikao.

– Da, da – odgovoriše mu glasovi smejući se.

Ipak, eto im neke čarobne šume, u kojoj se prelivaju crne senke i blistaju dijamanti, u kojoj je nekakav niz mramornih stepenica i nekakvi srebrni krovovi na čarobnim zgradama i cika nekakvih zverova što uši probija. „A ako je ovo odista Meljukovka, onda je još čudnije što smo išli bogzna kuda, pa došli u Meljukovku“ – mislio je Nikolaj.

I doista, to je bila Meljukovka, i pred kuću istrčaše sluškinje i lakeji sa svećama i radosnim licima.

– Ko je to? – pitali su sa stepenišnog ulaza.

– Grofove maske, poznaje se po konjima – odgovarali su glasovi.

XI

Pelagija Danilovna Meljukova, široka, energična žena, s naočarima i u raskopčanom kaputu, sedela je u salonu okružena svojim kćerima i trudila se da im ne bude dosadno. One su mirno lile vosak i gledale senke izlivenih figura, kad se u predsoblju začuše koraci i glasovi gostiju.

Husari, gospođe, veštice, pajaci, medvedi, iskašljujući se i brišući u predsoblju inje koje im je od mraza popalo po licu, ulazili su u dvoranu, gde su se žurno palile sveće. Pajac – Dimler i gospođa – Nikolaj počeše igru. Okružene decom koja su dizala graju, maske su se klanjale pred domaćicom, zaklanjajući lica i menjajući glasove, i razmeštale se po sobi.

– Ah, ne možeš je poznati! Pa to je Nataša! Gledajte, na koga liči! Zaista, podseća na nekog... Gle, kako je lep Eduard Karlič! Nisam ga poznala. Pa kako igra!... Ah, baćuške, pa i nekakav Čerkez; doista, kako lepo stoji Sonjici. A ko je, opet, ovo? Baš me obradovaste! Nikita, Vanja, namestite stolove. A mi smo tako mirno sedeli! Ha, ha, ha!... Gle, husar! Pravi dečko, pa i noge!... Ne mogu da vidim... čuli su se glasovi.

Nataša, ljubimica mladih Meljukovih, iščeznu s njima zajedno u zadnje sobe, gde je tražena pluta i razni halati i muške haljine, što su devojačke gole ruke primale od lakeja kroz odškrinuta vrata.

Posle deset minuta sva mladež porodice Meljukove pridruži se maskama.

Pelagija Danilovna, pošto je raščistila mesto za goste i spremila posluženje i za gospodu i za sluge, išla je između maski i ne skidajući naočare, sa uzdržanim osmehom zagledala ih izbliza u lice i nikoga nije poznala. Ona ne samo što nije poznala Rostove i Dimlera, nego nije nikako mogla da pozna ni svoje kćeri, ni one muževljeve halate i mundire koji su bili na njima.

– A čija li je ovo? – govorila je ona, obraćajući se svojoj guvernanti i gledajući u lice svoju kćer koja je predstavljala kazanskog Tatarina. – Čini mi se, neko od Rostovih. A vi, gospodine husare, u kom puku služite? – pitala je Natašu. – Turkinji, Turkinji podaj kolačiće od voća – govorila je bifetniku koji je posluživao goste – to ne zabranjuje njihov zakon.

Ponekad, gledajući čudnovate i smešne korake koje su izvodili igrači, jednom za svagda rešeni da su maske i da ih niko ne može poznati, pa se zato nisu ni snebivali – Pelagija Danilovna zaklanjala se maramom i, onako gojazna, tresla se od neodoljivog, dobroćudnog, staračkor smeha.

– Sašineta moja, Sašineta! – govorila je ona.

Posle ruskih igara i kola uz pevanje, Pelagija Danilovna sastavi sve mlađe i gospodu zajedno, u jedan veliki krug; donesoše prsten, vrpcu i rublju i udesiše zajedničke igre.

Posle jednog sata svi kostimi bili su izgužvani i pokvareni. Brkovi i obrve, nacrtani plutom, razmazali su se po znojavim, zajapurenim i veselim licima. Pelagija Danilovna poče da otkriva maske i da se divi kako su kostimi lepo načinjeni i kako naročito lepo stoje gospođicama, i da zahvaljuje svima što su je tako razveselili. Goste pozvaše u salon da večeraju, a u dvorani namestiše za mlađe, da ih ugoste.

– Ne, vračati u kupatilu, to je strašno! – reče za večerom jedna usedelica koja je živela kod Meljukovih.

– A zašto? – upita najstarija kći Meljukove.

– Pa nećete otići, tu treba hrabrosti.

– Ja ću otići – reče Sonja.

– Pričajte kako je to bilo s gospođicom? – reče druga kći Meljukove.

– Pa eto tako, otišla jedna gospođica – reče usedelica – uzela petla, posuđe za dvoje, kao što treba, i sela. Kad je posedela malo, čuje, odjedanput, ide... dođoše saonice sa zvoncima, s praporcima; čuje hod. Ulazi sasvim u obliku čovečjem, kao oficir, priđe i sede s njom gde je postavljeno.

– A! A... – povika Nataša i sa užasom izbeči oči.

– Pa i govori kao čovek?

– Da, kao čovek, sve kao što treba, i stade je nagovarati, a trebalo je da ga ona zabavlja razgovorom do petlova; a ona se uplašila, samo se uplašila i zaklonila rukama. On je dočepa. Srećom, odmah su devojke dotrčale...

– De, što ih plašite! – reče Pelagija Danilovna.

– Mamice, pa i vi ste gatali... – reče joj kći.

– A kako to vračaju u ambaru? – upita Sonja.

– Pa eto, kao ovo sad, odu do ambara, pa slušaju. I šta ćete čuti: kako zakucava, lupa – rđavo, ako preručuje žito – to je na dobro; a biva...

– Mama, pričajte šta je bilo s vama u ambaru?

Pelagija Danilovna se osmehnu.

– Ostavi, već sam zaboravila... reče ona. – A zar od vas niko neće otići?

– Evo, ja ću otići; Pelagija Danilovna, pustite mene, ja ću otići – reče Sonja.

– Pa hajde, ako se ne bojiš.

– Lujza Ivanovna, smem li? – upita Sonja. Bilo da su igrali prstena, vrpce ili rublje, bilo da su razgovarali kao sad, Nikolaj se nije odvajao od Sonje i gledao je sasvim novim očima. Njemu se činilo da ju je, zahvaljujući tim nagaravljenim brkovima tek danas prvi put potpuno poznao. Sonja je doista bila to veče vesela, živa i lepa, kakvu je Nikolaj nije još nikad video. „E, gle kakva je, a ja budala!“ – mislio je Nikolaj, gledajući u njene svetle oči i onaj srećan i ushićen osmeh, od koga su joj se pravile ispod brkova jamice na obrazima a koji on nije ranije viđao.

– Ja se ničeg ne bojim – reče Sonja. – Mogu li odmah? – Ona ustade. Rekoše joj gde je ambar i kako treba da ćutke stoji i da sluša, i dadoše joj bundicu. Ona je nabaci na glavu i pogleda u Nikolaja.

„Ala je divna ova devojka!“ – pomisli on. „I šta sam se ja dosad premišljao!“

Sonja iziđe u hodnik, da ode do ambara. Nikolaj brzo iziđe na glavni ulaz, rekavši da mu je vrućina. Doista, u kući beše zagušljivo zbog nagomilanog sveta.

Napolju je bila ona ista nepomična studen i ona ista mesečina, samo još svetlije. Mesečina je bila tako jaka i zvezda na snegu tako mnogo da čovek nije ni mario da gleda u nebo, i da se prave zvezde nisu ni opažale. Na nebu je bilo crno i dosadno, a na zemlji je bilo veselo.

„Baš sam budala, budala! Šta sam čekao dosad?“ – pomisli Nikolaj, pa strča niz stepenice i zaobiđe iza ugla kuće onom stazicom koja je išla prema zadnjem stepeništu. On je znao da će Sonja tuda proći. Na pola puta stajali su složeni hvatovi drva, na njima beše sneg, od njih se pružala senka; preko njih i sa strane padale su na sneg i stazu isprepletene senke starih golih lipa. Staza je vodila ambaru.

Tesani zid od ambara i krov pokriven snegom blistali su na mesečini kao izrezani od dragog kamena. U voćnjaku puče drvo i opet se sve sasvim utiša. Grudi su disale, reklo bi se, ne vazduhom, nego nekakvom večitom mladom snagom i radošću.

Na devojačkom ulazu zalupkaše cipele niz stepenice, jako škripnu na poslednjem stepeniku, na koji beše nanesen sneg, i glas one usedelice reče:

– Pravo, gospođice, pravo, eto tom stazom. Samo se ne osvrćite!

– Ja se ne plašim – odgovori glas Sonjin i zaškripaše i zašuštaše njene nožice u tankim cipelicama stazom prema Nikolaju.

Sonja je išla umotana u bundicu. Bila je već na dva koraka kad ugleda Nikolaja; ni ona njega nije videla onakvog kakvog je poznavala i od kakvog se uvek malo bojala. Bio je u ženskoj haljini, sa zamršenom kosom i srećnim, za Sonju novim osmehom. Sonja mu brzo pritrča.

„Sasvim druga, pa opet ona ista“ – pomisli Nikolaj gledajući joj u lice, obasjano mesečinom. On proturi ruke ispod bundice kojom beše pokrivena po glavi, zagrli je, privuče k sebi i poljubi je u usne, iznad kojih behu brkovi i koje su mirisale na nagorelu plutu. Sonja njega poljubi usred usta i, kad oslobodi svoje male ruke uhvati ga za oba obraza. Samo rekoše:

– Sonja!... Nicolas!... – pa otrčaše do ambara i vratiše se svako na svoja vrata.

XII

Kad su se svi vraćali od Pelagije Danilovne, Nataša, koja je uvek sve videla i opažala, udesila je tako da su Lujza Ivanovna i ona sele na saonice s Dimlerom, a Sonja je sela s Nikolajem i devojkama.

Na povratku, ne utrkujući se više, Nikolaj je vozio jednakim hodom i neprestano se osvrtao da pogleda Sonju na toj čudnoj mesečini i prema toj svetlosti koja sve menja, tražio je pod obrvama onu svoju pređašnju i sadašnju Sonju, s kojom je odlučio da se više nikad ne rastaje. Dobro se zagledao u nju, pa kad bi poznao i ovu i onu drugu i setio se mirisa od plute, pomešanog s poljupcem, on je punim grudima udisao hladan vazduh i, gledajući zemlju kako izmiče i ono sjajno nebo, činilo mu se opet da je u čarobnom carstvu.

– Sonja, je li tebi dobro? – pitao je ponekad.

– Da – odgovorila bi Sonja. – A tebi ?

Na sredini puta Nikolaj dade kočijašu da pridrži konje, pa otrča časkom do saonica Natašinih i stade na salinac.

– Nataša – reče joj šapatom francuski – znaš li, ja sam rešio što se tiče Sonje.

– Jesi li joj kazao? – upita Nataša i sva, odjedanput, zasija od radosti.

– Ah, ala si ti, Nataša, neobična s tim brkovima i obrvama!... Tebi je milo?

– Veoma mi je milo, veoma milo! Ja sam se već ljutila na tebe. Nisam ti govorila, ali si ružno s njom postupao. To je takvo srce, Nicolas. Kako se radujem! Ja sam često gadna, ali me je bilo stid da budem samo ja srećna bez Sonje – nastavi Nataša. – A sad mi je tako milo, nego trči k njoj.

– Ne, čekaj, ah, kako si ti smešna! – reče Nikolaj gledajući neprestano u nju i nalazeći i kod sestre nešto novo, neobično i čarobno nežno, što ranije nije video na njoj. – Nataša, nešto čarobno. A?

– Da – odgovori ona – divno su učinio. „Da sam je ranije video ovakvu kakva je sad“ – pomisli Nikolaj – „ja bih je davno pitao šta da radim i uradio bih sve što bi mi ona naredila, i sve bi bilo dobro.“

– Dakle, tebi je milo, i ja sam dobro učinio?

– Oh, tako dobro! Ja sam se tu skoro posvađala s mamicom zbog toga. Mama reče kako ona tebe hvata. Kako čovek može to da kaže? Ja i mama umalo se nismo posvađale. I ja neću nikad nikom dopustiti da kaže i da pomisli za nju nešto ružno, jer je ona zaista dobra.

– Dakle, dobro sam učinio? – reče Nikolaj i još jednom pogleda izraz sestrinog lica, da bi doznao je li to istina, pa, škripeći čizmama, skoči sa salinca i otrča svojim saonicama. Na njima je sedeo jednako onaj isti srećni, nasmejani Čerkez s brčićima i sjajnim očima, gledajući ispod kape od samurovine, i taj Čerkez beše Sonja, i ta Sonja beše, svakako, njegova buduća srećna žena koja ga voli.

Kad su gospođice došle kući i ispričale majci kako su provele vreme kod Meljukovih, otišle su u svoju sobu. Svukle su se, ali nisu otirale brkove od plute i dugo su sedele u razgovoru o svojoj sreći.

Govorile su kako će živeti kad se udadu, kako će njihovi muževi živeti u prijateljstvu i kako će one biti srećne. Na Natašinom stolu stajala su još ogledala koja je tog večera spremila Dunjaša.

– Samo, kad li će to sve biti? Bojim se, nikad... A bilo bi i suviše lepo! – reče Nataša, pa ustade i priđe ogledalima.

– Sedi, Nataša, možda ćeš ga videti – reče Sonja.

Nataša zapali sveće i sede.

– Vidim nekog s brkovima – reče ona, ugledavši svoje lice.

– Ne treba se smejati, gospođice – reče Dunjaša.

Sonja i sobarica pomogoše Nataši da namesti ogledala; ona se uozbilji i ućuta. Dugo je sedela i gledala onaj red sveća koji se otegao u ogledalima, pretpostavljajući (prema onom što je čula da pričaju) da će u onom poslednjem nejasnom kvadratu ugledati mrtvački sanduk, da će utledati njega, kneza Andreju. Ali ma koliko da je bila gotova da najmanju pegicu smatra za čovečji lik ili mrtvački sanduk, ona nije ništa videla. Poče često da trepće i ukloni se od ogledala.

– Zašto drugi vide, a ja ništa ne vidim? – reče ona. – Hajde, sedi ti, Sonja; danas treba neizostavno da gledaš. Samo, gledaj za mene... Mene je sad tako strah!

Sonja sede pred ogledalo, namesti se i poče da gleda.

– Eto, Sofija Aleksandrovna videće zacelo – šapnu Dunjaša; – a vi se neprestano smejete.

Sonja je čula te reči i čula je kako Nataša reče šapatom: – I ja znam da će ona videti; ona je i lane videla.

Ćutale su tri minuta. „Neizostavno će...“ – šapnu Nataša, ali ne dovrši... Sonja odjedanput odmače ono ogledalo koje je držala u ruci i pokri rukom oči.

– Ah, Nataša! – reče ona.

– Jesi videla? Videla si? Šta si videla? – viknu Nataša i pridrža ogledalo.

Sonja nije ništa videla, ona je taman htela da trepne i ustane, kad ču Natašu kako reče:

„Neizostavno će“... Nije htela da obmanjuje ni Dunjašu, ni Natašu, a bilo joj je teško da sedi. Ona ni sama nije znala kako joj se i zbog čega oteo uzvik kad je pokrila rukom oči.

– Jesi njega videla? – upita Nataša, hvatajući je za ruku.

– Da. Čekaj... videla sam... njega – reče Sonja nehotice, ne znajući još na koga misli Nataša kad kaže „njega“: da li njega – Nikolaja ili njega – Andreju.

„A zašto da ne kažem da sam videla? Pa i druge vide! I ko me može uhvatiti u tome da li sam videla ili nisam videla?“ – sinu Sonji kroz glavu.

– Da, videla sam njega – reče ona.

– A kako? A kako? Stoji li ili leži?

– Videla sam.... Najpre ništa, pa odjedanput vidim kako leži.

– Andreja leži? Je li bolestan? – upita Nataša gledajući od straha ukočenim očima u drugaricu.

– Ne, naprotiv, naprotiv, lice mu je veselo i on mi se okrenuo – odgovori Sonja i u tom trenutku učini se i njoj samoj da je videla ono o čemu govori.

– A onda, Sonja?

– Onda nisam mogla da razaberem, nešto plavo i crveno...

– Sonja! Kad će se on vratiti? Kad ću ga videti? Bože moj! kako strahujem i za njega i za sebe, i za sve strahujem... – reče Nataša, pa, ne odgovarajući ni reči na Sonjine utehe, leže u postelju i dugo je posle, pošto ugasiše sveću, ležala na postelji nepomično, otvorenih očiju, i gledala hladnu mesečinu kroz zamrzle prozore.

XIII

Ubrzo posle božićnih praznika Nikolaj saopšti majci o svojoj ljubavi prema Sonji i da je čvrsto odlučio da se njome oženi. Grofica, koja je odavno primećivala šta se događa među Sonjom i Nikolajem, nadala se tom razgovoru, ćuteći je saslušala njegove reči i kazala mu da se može ženiti kojom hoće; ali da mu ni ona, ni otac neće dati blagoslov za taj brak. Nikolaj prvi put oseti da mati nije njime zadovoljna i da mu ona, pored sve svoje ljubavi prema njemu, neće popustiti. Ona hladno i ne gledajući u sina posla po muža; i, kad on dođe, grofica htede da mu kratko i hladno pred Nikolajem kaže u čemu je stvar, ali ne izdrža: zaplaka jetko i iziđe iz sobe. Stari grof poče neodlučno da savetuje Nikolaja i da ga moli da odustane od svoje namere. Nikolaj mu odgovori da on ne može pogaziti reč i otac uzdahnu, pa, očevidno smućen, vrlo brzo prekide svoj govor i ode grofici. U svakom sukobu sa sinom grofa nije ostavljala pomisao da je kriv pred njim što domaći poslovi stoje rđavo i zato se nije mogao ljutiti na sina što ne pristaje da se oženi bogatom devojkom i što je izabrao siroticu Sonju; samo mu je tom prilikom življe dolazilo na um da se, kad domaći poslovi ne bi stajali rđavo, ne bi mogla poželeti za Nikolaja bolja žena od Sonje i da je za to što poslovi stoje rđavo kriv samo on sa svojim Mićenkom i svojim neodoljivim navikama.

Otac i mati nisu više govorili sa sinom o toj stvari; ali nekoliko dana posle tog pozvala je grofica Sonju k sebi, pa je sa žestinom kojoj se nisu nadale ni jedna ni druga prekorela rođaku da joj mami sina i da je nezahvalna. Sonja je ćuteći i oborenih očiju slušala oštre reči grofičine, i nije shvatala šta traže od nje. Bila je gotova da sve žrtvuje za svoje dobrotvore. Misao o samopregorevanju beše njena omiljena misao; ali u ovom slučaju nije mogla da razume kome treba i šta treba da žrtvuje.

Ona je volela groficu i svu porodicu Rostovih, ali je volela i Nikolaja i znala da njegova sreća zavisi od te ljubavi. Ćutala je, tužna, i nije odgovarala. Nikolaj nije mogao, kao što mu se činilo, da podnosi više to stanje, pa je otišao da se objasni s majkom. Nikolaj je čas molio majku da oprosti i njemu i Sonji i da pristane da se njih dvoje uzmu, čas je pretio majci da će se on odmah tajno venčati sa Sonjom ako je oni budu gonili.

Grofica mu hladno, kako je sin nije nikad video, odgovori da je on punoletan, da se knez Andreja ženi bez pristanka očeva, pa da i on može to isto učiniti, ali da ona neće nikad nazvati tu intrigantku svojom snahom.

Nikolaj planu na reč intrigantka, pa povišenim glasom reče majci kako on nikad nije mislio da će ga ona primoravati da prodaje svoja

osećanja i kako on, ako je to tako, poslednji put kaže... Ali ne stiže da izgovori tu odsudnu reč, koju je, sudeći po izrazu njegovog lica, mati sa užasom očekivala i koja bi, može biti, ostala zauvek kao nemila uspomena među njima. On ne stiže da izgovori, jer Nataša, bleda i ozbiljna, upade u sobu na vrata kod kojih je prisluškivala.

– Nikoljenka, ti govoriš besmislice, ućuti, ućuti! Kažem ti, ućuti!... – gotovo je vikala ona, da zagluši njegov glas. – Mama, golubice, nije to nikako zbog toga... dušice moja, jadnice – okrete se ona majci, koja je, videći da je na ivici raskida, gledala sa užasom u sina, ali, zbog svog jogunstva i zaneta borbom, nije htela, niti je mogla da popusti. – Idi, Nikoljenka, ja ću ti objasniti... A vi, mama golubice, čujte me – reče ona majci.

Njene reči nisu imale smisla; ali su postigle rezultat za kojim je težila.

Grofica teško zajeca, sakri lice kćeri na grudi, a Nikolaj ustade, uhvati se za glavu i iziđe iz sobe.

Nataša se zauzela da ih pomiri i dovela je stvar dotle da je Nikolaj dobio od majke obećanje da neće Sonju kinjiti, a on je obećao da neće ništa preduzimati krišom od roditelja.

S čvrstom namerom da dâ ostavku, pošto uredi u puku svoje stvari, pa da dođe kući i oženi se Sonjom, Nikolaj je, setan i ozbiljan, zavađen s rodbinom, ali, kako mu se činilo, strasno zaljubljen, otišao početkom januara u puk.

Posle Nikolajeva odlaska u kući Rostovih bilo je neveselije nego ikad. Grofica se od duševnog rastrojstva razbolela.

Sonja je bila tužna i zbog rastanka s Nikolajem i još više zbog onog neprijateljskog tona kojim joj se grofica obraćala. Grof je više nego ikad bio zabrinut zbog rđavog stanja poslova, koji su zahtevali kakve bilo odlučne korake. Morala se prodati kuća u Moskvi i imanje u moskovskoj okolini, a da bi se prodala kuća trebalo je ići u Moskvu. Međutim, bolest grofičina uticala je da se polazak odlaže iz dana u dan.

Nataša, koja je lako i čak veselo podnosila prve dane rastanka sa svojim verenikom, sad je iz dana u dan bivala uzbuđenija i nestrpljivija. Nju je neprestano mučila misao kako tako uzalud propada njeno najlepše doba, koje bi upotrebila na ljubav prema njemu. Njegova pisma većinom su je ljutila. Nju je vređalo kad pomisli kako sad, dok ona živi samo misleći o njemu, on provodi pravi život, gleda nova mesta i nove ljude koji su mu interesantni. Što su njegova pisma bila zanimljivija, to je njoj bilo mučnije. A kad ona njemu piše, to je ne samo nije tešilo, nego joj je izgledalo kao dosadna i lažna dužnost. Ona nije umela da piše, jer joj nije bilo mogućno da izrazi tačno u pismu bar hiljaditi deo od onog što je

navikla da izražava glasom, osmehom i pogledom. Ona mu je pisala klasično jednolika, suva pisma, kojima ni sama nije pripisivala nikakvog značaja i u kojima joj je na konceptima grofica popravljala pravopisne greške.

Grofičino zdravlje nikako se nije popravljalo; ali se već nije više mogao odlagati polazak u Moskvu. Trebalo je spremiti miraz, trebalo je prodati kuću, a uz to su pre svega očekivali da će knez Andreja doći u Moskvu, gde je te zime živeo knez Nikolaj Andrejevič, i Nataša je bila uverena da je on već došao.

Grofica ostade u selu, a grof povede sa sobom Sonju i Natašu i krajem januara otputova u Moskvu.

DEO PETI

I

Posle veridbe kneza Andreje i Nataše, Pjer je, bez ikakvog očevidnog uzroka, odjedanput osetio da ne može više živeti dotadašnjim životom. Ma kako da je čvrsto bio uveren u istine koje mu je otkrio njegov dobrotvor i ma koliko da ga je radovalo ono prvo vreme zanosa unutarnjim radom na usavršavanju samog sebe, kome se beše predao s takvim žarom, ipak je, posle zaruka kneza Andreje s Natašom i posle smrti Josifa Aleksejeviča, o kojoj je dobio vest gotovo u to isto vreme – sva lepota tog ranijeg života za njega odjedanput iščezla. Ostao mu je samo skelet života; njegova kuća s lepom ženom, koja sad uživa naklonost jedne važne ličnosti, njegovo poznanstvo sa celim Petrogradom i služba s dosadnim formalnostima. I taj dotadašnji život odjedanput iziđe u neočekivanoj gnusobi Pjeru pred oči. On je prestao da piše svoj dnevnik, izbegavao masonsko društvo, počeo opet da odlazi u klub, počeo opet mnogo da pije, opet se sprijateljio s društvima neženja i počeo da provodi takav život da je grofica Jelena Vasiljevna smatrala za potrebno da mu oštro zameri.

Osećajući da ona ima pravo i da ne bi kompromitovao svoju ženu, Pjer otputova u Moskvu.

Čim je u Moskvi ušao u svoju ogromnu kuću s kneginjicama koje su uvenule i sve više venule i s gomilom posluge, čim je prošao po gradu i video onu Iversku kapelu s nebrojenim svećama pred zlatnim ikonama, onaj trg na Kremlju s nerasprćenim snegom, one kočijaše i kolibe na Sivcevu Vrašku, kad je video starce moskovske koji ništa ne žele i provode svoj vek ne hitajući nikud, kad je video starice, moskovske gospođe, moskovske balove i moskovski engleski klub – on se oseti kao kod kuće, kao u tihom pristaništu. Njemu beše u Moskvi mirno, toplo, običio i prljavo, kao u starom halatu.

Sve moskovsko društvo, počinjući od baba pa do dece, primilo je Pjera kao svog davno očekivanog gosta, čije je mesto uvek bilo gotovo i nezauzeto. Pjer je moskovskom svetu bio najmiliji, najbolji, najpametniji, najveseliji, najvelikodušniji osobenjak, rasejan i duševan, Rus starog kova, gospodin.

Njegova je kesa bila uvek prazna, jer beše otvorena svakome.

Korisnice, rđave slike, statue, dobrotvorna društva, Cigani, škole, zajednički ručkovi, pijanke, masoni, crkve, knjige – nikog i ništa nije odbijao i, da mu se nisu našla dva prijatelja koja su uzajmila od njega mnogo novaca i uzela ga pod svoje starateljstvo, sve bi razdao. U klubu nije bilo ni ručka ni večere bez njega. Čim se on izvali na svoje mesto na divanu posle dve boce margoa, odmah ga okruže i zapodenu se razgovori,

prepirke, šale. Gde bi se ko zavadio, tu bi on – ciglim svojim dobroćudnim osmehom i uzgred izbačenom šalom mirio. Masonske trpezne lože bile su dosadne i mrtve kad on ne dođe.

Kad bi, posle kakve večere neženjenih, pristao, na molbu veselog društva, pa se s dobroćudnim i slatkim smeškom digao da ide s njima, tada bi se među omladinom zaorili radosni, svečani uzvici. Na balovima je igrao ako ne bude dovoljno kavaljera. Mlade dame i gospođice volele su ga zato što se nije nijednoj udvarao, nego bio prema svima podjednako ljubazan, naročito posle večere. „Il est charmant, il n’a pas de sèxe“125 – govorile su za njega.

Pjer beše komornik u ostavci koji dobrodušno provodi svoj vek u Moskvi, kakvih je bilo stotinama.

Kako bi se on zaprepastio kad bi mu pre sedam godina, tek što je došao iz inostranstva, neko rekao da on ništa ne treba da traži ni da izmišlja, da je njegov kolosek davno prokrčen, određen od vajkada, i da će, ma kako se okretao, biti ono što su bili svi u njegovom položaju. To ne bi mogao verovati!

Zar on nije iz sve duše želeo čas da dovede republiku u Rusiju, čas da bude Napoleon, čas filozof, čas taktičar, pobedilac Napoleonov? Zar on nije video mogućnost i zar nije strasno želeo da preporodi pokvareni rod ljudski i da samog sebe dovede do najvišeg stupnja savršenstva? Zar on nije osnivao škole i bolnice i davao slobodu svojim seljacima?

I, mesto svega toga, eto on je bogat muž neverne žene, komornik u ostavci, čovek koji voli da pojede, da popije a da se razuzuri i izgrdi ovlaš vladu, član moskovskog engleskog kluba i opšte omiljeni član moskovskog društva. On se dugo nije mogao pomiriti s mišlju da je on onaj isti moskovski komornik u ostavci čiji je tip onako duboko prezirao pre sedam godina.

Ponekad se tešio mišlju da je to samo tako dok provodi takav život; ali ga je, zatim, plašila druga misao da je, međutim, već toliko ljudi ulazilo, tako kao on, sa svim zubima i kosom u taj život i u taj klub, a izlazilo odatle bez ijednog zuba, bez ijedne vlasi.

U trenucima ponosa, kad je mislio o svom položaju, činilo mu se da je sasvim drukčiji, različit od onih komornika u ostavci koje je ranije prezirao, da su oni bili ništavni i glupi, zadovoljni i umireni svojim položajem, „a ja sam i sad neprestano nezadovoljan, neprestano želim da uradim nešto za čovečanstvo“ – govorio je sebi u trenucima ponosa. „A možda su se i ti moji drugovi, isto ovako kao i ja, borili, tražili neki nov, svoj put u životu, pa ih je, ovako isto kao i mene, sila okolnosti, društva,

125 Divan je, nema pola.

porodice, ona stihijska sila koju čovek ne može da savlada, dovela ovde gde i mene“ – govorio je sebi u trenucima skromnosti i, pošto je proveo u Moskvi neko vreme, već nije prezirao, nego je počeo da voli, da poštuje i da žali, isto onako kao i sebe, svoje drugove po sudbini.

Pjeru nisu dolazili, kao ranije, trenuci očajanja, hipohondrije i odvratnosti prema životu, ali je ona ista bolest koja se pre ispoljavala u oštrim nastupima bila sagnana unutra i nije ga ni za trenutak ostavljala. Čemu? Zašto? Šta se to radi na svetu? – pitao se on u nedoumici po nekoliko puta dnevno, počinjući i nehotice da se udubljuje u smisao pojava u životu; ali pošto je znao iz iskustva da na ta pitanja nema odgovora, on je brzo gledao da ih se otrese, uzimao knjigu, ili hitao u klub, ili Apolonu Nikolajeviču da ćaska o gradskim spletkama.

„Jelena Vasiljevna, koja nije nikad ništa volela sem svog tela i koja je jedna od najglupljih žena na svetu (k’o noć)“ – mislio je Pjer – „izgleda ljudima kao vrhunac pameti i finoće i oni joj se klanjaju. Napoleona Bonapartu prezirao je svaki dogod je bio veliki, a otkako je postao žalosni komedijaš – car Franc gleda da mu ponudi svoju kćer za nezakonitu ženu. Španci preko katoličkog sveštenstva blagodare bogu što su 14. juna pobedili Francuze, a Francuzi preko tog istog katoličkog sveštenstva blagodare što su 14. juna pobedili Špance. Moja braća masoni zaklinju se krvlju da su gotovi žrtvovati sve za svog bližnjeg, a neće da dadu po jednu rublju priloga za sirotinju i draže Astreu protiv Tražilaca Mane*126 i brinu se o pravom škotskom ćilimu i aktu kome ne zna smisla ni onaj što ga je pisao i koji nikom nije potreban. Mi svi verujemo u hrišćanski zakon praštanja uvreda i ljubavi prema bližnjem – zakon zbog koga smo podigli u Moskvi četrdeset puta po četrdeset crkava, a juče išibaše knutom vojnika što je bežao i sluga tog istog zakona ljubavi i opraštanja, sveštenik, dade vojniku da poljubi krst pred kaznu.“ Tako je mislio Pjer, i sva ta, opšta laž, koju svi priznaju, ma kako da se na nju navikao, preneražavala ga je svaki put kao nešto novo. „Ja razumem tu laž i zbrku“ – mislio je on – „ali kako da im ispričam sve što razumem? Pokušavao sam i uvek sam nalazio da i oni u dubini duše razumeju to što i ja, ali se samo trude da je ne vide. Znači, tako treba! Ali ja, kud ću ja da se denem?“ – mislio je Pjer. On je osećao onu nesrećnu sposobnost mnogih ljudi, naročito Rusa – sposobnost da vide i da veruju da može biti dobra i istine, a da suviše jasno vide zlo i laž u životu, te nisu kadri da ozbiljno učestvuju u njemu. Svako polje rada u njegovim očima spajalo se sa zlom i obmanom. Što je god pokušao, za što se god prihvatio – zlo i laž odgurivali su ga i zatvarali mu sve puteve radljivosti. A međutim trebalo je živeti, trebalo je nečim se baviti. Suviše strašno bilo je pod pritiskom tih

126 Imena masonskih loža.

nerazrešivih životnih pitanja i on se predavao prvom zanosu, samo da ih zaboravi. Išao je u sva mogućna društva, mnogo pio, kupovao slike i zidao, a najviše čitao.

Pjer je čitao i čitao sve što mu dođe pod ruku, i čitao tako da je, kad dođe kući, dokle ga lakeji još svlače, već uzimao knjigu i čitao – i od čitanja je prelazio na spavanje, a od spavanja na ćaskanje po salonima i u klubu, od ćaskanja prelazio na pijančenje i na žene, od pijančenja opet na ćaskanje, čitanje i vino. Piti vino – to mu je postajala sve više i više fizička i, istovremeno, duševna potreba. Bez obzira što su mu doktori govorili da je zbog njegove korpulencije vino za njega opasno, pio je vrlo mnogo.

Bilo mu je potpuno dobro tek onda kad, ne opažajući ni sam kako, sruči u svoja velika usta nekoliko čaša vina, pa oseti prijatnu toplinu u telu, nežnost prema svim svojim bližnjim i gotovost uma da se površno odazove na svaku misao, ne ulazeći dublje u njenu suštinu. Tek pošto popije bocu i dve vina, on je nejasno uviđao kako taj zamršeni, strašni čvor života što ga je ranije plašio nije tako strašan kao što mu se činilo. Kad mu buči u glavi, kad ćaska, sluša razgovore, ili kad čita posle ručka i večere, on je neprestano video taj čvor, ma s koje strane njegove. Ali je tek pod uticajem vina govorio sebi: „To nije ništa. To ću ja razmrsiti – evo imam spremljeno objašnjenje. Samo sad nemam kad – posle ću razmisliti o svemu tome!“ Ali to posle nije nikad dolazilo.

Na naštinu, izjutra, sva pređašnja pitanja izgledala su onako isto nerazrešiva i strašna, i Pjer se brzo prihvatao knjige i radovao se kad mu neko dođe.

Ponekad se Pjer sećao kako je slušao priče o tome da vojnici u ratu, kad se dese u zaštiti pod kuršumima, a nemaju šta da rade, brižljivo traže sebi posla, kako bi lakše podnosili opasnost. I Pjeru se činilo da se svi ljudi, kao ti vojnici, spasavaju od života: neko častoljubljem, neko kartama, neko pisanjem zakona, neko ženama, neko igračkama, neko konjima, neko politikom neko lovom, neko vinom, neko državnim poslovima. „Nema ni nevažnog, ni važnog, to je svejedno: samo da mi se izbaviti nekako njega!“ – mislio je Pjer. „Samo da mi je da ne vidim njega, tog strašnog njega.“

II

Početkom zime došli su u Moskvu knez Nikolaj Andrejevič Bolkonski i njegova kći. Zbog svoje prošlosti, zbog svoje pameti i originalnosti, naročito zbog u to vreme ohladnelog oduševljenja prema vladavini imperatora Aleksandra i zbog onog antifrancuskog i patriotskog pravca koji je tada vladao i u Moskvi, knez Nikolaj Andrejevič postao je odmah predmet naročitog poštovanja kod Moskovljana i centar moskovske opozicije prema vladi.

Knez je za tu godinu vrlo ostareo. Na njemu su se pojavili oštri znaci starosti: iznenadno bi zaspao, zaboravljao je najskorije događaje a sećao se davnašnjih, i s detinjastom taštinom primio se da bude vođ moskovske opozicije. Pa ipak, kad je starac, naročito uveče, izlazio na čaj u svojoj bundici i napudrovanoj vlasulji i kad bi ga ko podstreknuo da počne svoje kratke priče o prošlosti, ili još kraće i oštrije sudove o sadašnjosti, on je budio u svim svojim gostima podjednako osećanje poniznog poštovanja.

Sav taj starinski dom, sa ogromnim ogledalima, s nameštajem iz vremena pre revolucije, sa onim napudrovanim lakejima, pa i taj surovi i umni starac iz prošlog veka sa svojom krotkom kćerkom i lepuškastom Francuskinjom, koje su mu bile ropski pokorne – izgledao je gostima kao veličanstven i prijatan prizor. Ali gosti nisu pomišljali da je sem ta dva-tri sata, dok su gledali domaćina, bilo u danu još dvadeset dva sata, za koje je tekao tajni unutrašnji domaći život.

Taj unutrašnji život postao je u poslednje vreme, u Moskvi, vrlo težak za kneginjicu Mariju. Ona je u Moskvi bila lišena onih svojih radosti – razgovora s božjim ljudima i samoće – što su je osvežavale u Golim Brdima, a nije imala nikakve koristi ni radosti od prestoničkog života. Nije odlazila među svet; svi su znali da je otac ne pušta bez sebe, a da on, zbog slabosti, ne može da ide, pa je nisu zvali ni na ručkove ni na večernje prijeme. Nadu na udaju kneginjica Marija sasvim je napustila. Ona je videla onu hladnoću i zlovolju s kojima je knez Nikolaj Andrejevič primao i ispraćao mlade ljude koji su je mogli zaprositi i koji su, ponekad, dolazili u njihovu kuću. Prijateljica kneginjica Marija nije imala: došavši sad u Moskvu, ona se razočarala u svojim dvema najbližim osobama: m-lle Bourienne, s kojom ni pre nije mogla biti potpuno iskrena, postade joj sad mrska, a i ona se zbog nečeg poče tuđiti od nje; Žili, koja je bila u Moskvi i kojoj je kneginjica Marija pisala pet godina bez prekida, učini joj se sasvim tuđa kad se s njom lično sastade. Žili beše u to vreme, pošto su joj braća pomrla, postala jedna od najbogatijih udavača u Moskvi i nalazila

se u punom jeku svetskih zadovoljstava. Bila je okružena mladim ljudima, koji su, kako je ona mislila, odjedanput ocenili njene osobine.

Žili beše u onom periodu veliko-svetske gospođice koja počinje da stari i koja oseća da je došla poslednja šansa za udaju, pa se sad ili nikad mora rešiti njena sudbina. Kad dođe četvrtak kneginjica Marija se sa setnim osmehom sećala kako sad nema kome da piše, jer je Žili, od čijeg prisustva nije imala nikakve radosti, bila tu i viđala se s njom svake nedelje. Ona je, kao kakav ostareli emigrant koji se odrekao ženidbe damom kod koje je nekoliko godina provodio svoje večeri, žalila što je Žili tu i što nema kome da piše. Kneginjica Marija nije imala u Moskvi s kim da porazrovara, niti kome da poveri svoje jade, a za to se vreme beše nakupilo mnogo novog jada. Rok povratku kneza Andreje i njegovoj ženidbi približavao se, a njegova poruka da ona pripremi na to oca ne samo što nije bila izvršena, nego je, naprotiv, izgledalo da je stvar sasvim pokvarena i stari knez, koji je ionako bio većinom zlovoljan, nije mogao da vlada sobom kad mu se pomene o grofici Rostovoj. Novi jadi koji su u poslednje vreme snašli kneginjicu Mariju bile su lekcije što ih je davala svom šestogodišnjem bratiću. U svom postupanju s Nikoluškom ona je sa užasom uviđala da je razdražljiva kao i njen otac. Koliko je god puta rekla sebi da ne treba da se žesti kad uči bratića, gotovo svaki put kad bi sela sa štapićem za francusku azbuku tako je dobijala volju da što brže, što lakše prelije svoje znanje u dete, koje se već poplašilo da se teta ne rasrdi, da se pri najmanjoj nepažnji detinjoj trzala, hitala, žestila se, povišavala glas, ponekad ga cimala za ručicu i terala u kut da stoji. A pošto ga otera u kut, ona je počinjala da plače što je tako zle, rđave naravi, a Nikoluška je, podražavajući njenom plaču, izlazio bez dopuštenja iz kuta, prilazio joj, odvajao njene mokre ruke od lica i tešio je. Ali je više, najviše jada zadavala kneginjici razdražljivost njenog oca, koja je uvek bila upravljena protiv kćeri i koja je u poslednje vreme, doterala do bezdušnosti. Kad bi je naterao da svu noć metaniše, kad bi je tukao, terao je da vuče drva i vodu – njoj ne bi ni na um palo da je njen položaj težak; ali taj mučilac što je voli – najljući zbog toga što ju je voleo pa zato mučio i sebe i nju – umeo je smišljeno ne samo da je uvredi i ponizi, nego i da joj dokaže da je ona uvek i za sve kriva. U poslednje vreme u njemu se pojavila nova crta, koja je najviše mučila kneginjicu Mariju – to beše njegovo sve veće zbližavanje s m-lle Bourienne. Ona šaljiva misao koja mu je došla u prvom trenutku kad je čuo šta mu sin namerava, misao da se i on oženi Burijenovom, ako se knez Andreja oženi – beše mu se, očevidno, svidela i on je u poslednje vreme uporno (kako se činilo kneginjici Mariji), samo zato da nju vređa, pokazivao naročitu miloštu prema m-lle Bourienne i svoje nezadovoljstvo prema kćeri pokazivao iskazivanjem ljubavi prema m-lle Bourienne.

Jedanput u Moskvi, u prisustvu kneginjice Marije (njoj se učinilo da je to otac naročito pred njom učinio), poljubio je stari knez m-lle Bourienne u ruku, pa je privukao k sebi i zagrlio, milujući je.

Kneginjica Marija je planula i pobegla iz sobe. Posle nekoliko minuta ušla je m-lle Bourienne u sobu kneginjice Marije smešeći se i svojim umiljatim glasom pričajući nešto veselo. Kneginjica Marija je brzo otrla suze, odlučnim koracima prišla k m-lle Bourienne, pa očevidno ne znajući to ni sama, počela s gnevnom brzinom i isprekidanim glasom da viče na Francuskinju:

– To je gadno, nisko, nečovečno koristiti se slabošću... – Ona nije dovršila. – Odlazite napolje iz moje sobe! – viknula je i zaridala.

Sutradan knez nije ni reči rekao svojoj kćeri; ali je ona opazila kako je on naredio da se za ručkom služi jelo počinjući od m-lle Bourienne. Pri svršetku ručka, kad je bifetnik, po ranijoj navici, poslužio kafu počinjući opet od kneginjice, knez se odjedanput razbesneo, bacio štap na Filipa i odmah naredio da ga pošalju u vojsku.

– Neće da sluša... dvaput sam kazao!... ne sluša!... Ona je – prvi čovek u ovoj kući; ona mi je – najbolji prijatelj – vikao je knez. – I ako se ti usudiš – povika on u gnevu, obrativši se tek sad kneginjici Mariji – još jedanput, kao što si se juče usudila... da se zaboraviš pred njom, onda ću ti ja pokazati ko je gospodar u kući. Napolje! da te ne vidim; moli je za oproštenje!

Kneginjica Marija je molila za oproštenje i Amaliju Evgenijevnu i oca, i za sebe i za Filipa bifetnika, koji je umolio da se zauzme za njega.

U takvim trenucima u duši kneginjice Marije javljalo se osećanje nalik na ponos žrtve. I odjedanput, u takvim trenucima, taj otac, koga je ona osuđivala, pred njom je ili tražio naočare, pipajući pored njih a ne videći ih, ili je zaboravljao ono što je tog časa bilo, ili je oslabelim nogama nesirurno koraknuo i osvrnuo se da nije ko video njegovu slabost, ili je, što je bilo najgore, za ručkom, kad nema gostiju da ga uzbude, odjedanput zadremao, ispuštajući servijetu i oborio nad tanjirom glavu koja se tresla. „On je star i slab, a ja još smem da ga osuđujem!“ – mislila bi ona gadeći se same sebe u takvim trenucima.

III

U 1811. godini živeo je u Moskvi francuski doktor Metivje, koji beše brzo ušao u modu, čovek ogromnog rasta, lep, ljubazan kao Francuz, i, kao što su svi govorili u Moskvi, neobično vešt lekar. On je priman u kuće velikog sveta ne kao doktor, nego kao ravan.

Knez Nikolaj Andrejevič, koji se podsmevao medicini, dopustio je u poslednje vreme, po savetu m-lle Bourienne, da mu dolazi taj doktor i navikao se na njega. Metivje je dolazio knezu dvaput nedeljno.

Na Nikoljdan, knežev imendan, dolazila je sva Moskva pred njegovu kuću, ali je on naređivao da se niko ne prima; samo nekoliko njih, za koje je dao spisak kneginjici Mariji, naredio je da se pozovu na ručak.

Metivje, koji je došao izjutra da čestita, nađe da može, kao doktor, de forcer la consigne127, kao što je rekao kneginjici Mariji, i ode u kneževu sobu. Desilo se da je stari knez tog jutra, na svoj imendan, bio u jednom od svojih najgorih raspoloženja. Celo jutro je išao po kući, istresao se na svakog i pravio se kao da ne razume šta mu se govori i kao da njega ne razumeju. Kneginjica Marija dobro je poznavala to duševno stanje tihe i brižljive gunđavosti, koja se obično svršavala prolomom besa, pa je sve jutro išla kao pred punom, zapetom puškom, čekajući neminovan pucanj. Jutro je, do dolaska doktorovog, prošlo srećno. Kad je propustila doktora, kneginjica Marija sede s knjigom u salonu kod vrata, odakle je morala da čuje sve što se dešava u kabinetu.

Najpre je čula samo glas Metivjea, pa onda glas očev, potom oba glasa stadoše govoriti zajedno, vrata se širom otvoriše i na pragu se pojavi poplašena lepa figura Metivjeova s njegovom crnom kikom i figura kneževa u spavaćoj kapi i u halatu, s licem unakaženim od ljutine i s oborenim zenicama.

– Ne razumeš? – vikao je knez. – Ali ja razumem; francuski špijune, Bonapartin robe, špijune, napolje iz moje kuće, napolje, kažem! – I on zalupi vrata.

Metivje, sležući ramenima, priđe k mademoiselle Bourienne, koja je dotrčala na viku iz susedne sobe.

– Knez nije sasvim zdrav – la bile et le transport au cerveau. Tranquillisez-vous, je repasserai demain.128 – reče Metivje, pa metnu prst na usne i brzo ode.

127 Prekršiti zabranu. 128 Ljutina i navala krvi u glavu. Umirite se, doći ću opet sutra.

Iza vrata su se čuli koraci u papučama i vika: „Špijuni, izdajnici, svuda izdajnici! U svojoj kući nemaš mirnog trenutka!“

Pošto je Metivje otišao, stari knez zovnu kćer i sva jačina njegovog gneva sruči se na nju. Ona je bila kriva što su mu pustili u sobu špijuna. On joj je kazao da napravi spisak i da se oni koji nisu na spisku ne puštaju. Pa zašto su pustili tog gada! Ona je bila svemu uzrok. S njom ne može da ima ni trenutka mira, ne može da umre mirno – govorio je on.

– Ne, ćerko moja, rastaćemo se, rastati, to upamtite, upamtite! Ja već više ne mogu – reče i iziđe iz sobe. I, kao da se poboja da se ona nekako ne uteši, vrati se opet, pa, trudeći se da izgleda miran, dodade: – I nemojte misliti da sam vam to rekao u trenutku ljutine, ja sam miran i promislio sam o tome; i to će biti – rastaćemo se, potražite sebi mesto!... Ali ne izdrža, nego sa onom ozlojeđenošću koju može imati samo čovek koji voli, očevidno sam pateći, zatrese pesnicama i viknu joj: – I da se bar kakav ludak hoće da oženi njome! – On zalupi vrata, pozva k sebi m-lle Bourienne i stiša se u kabinetu.

U dva sata dođe šest izabranih osoba na ručak. Gosti – čuveni grof Rastopčin, knez Lopuhin sa svojim sinovcem, general Čatrov, stari ratni drug knežev, i od mladih Pjer i Boris Drubecki – čekali su kneza u salonu.

Boris, koji je tih dana došao u Moskvu na odsustvo, želeo je da bude predstavljen knezu Nikolaju Andrejeviču i tako je umeo da zadobije njegovo raspoloženje, da je knez napravio za njega izuzetak među svim neženjenim mladim ljudima, koje nije primao u svoju kuću.

Kuća kneževa nije bila ono što se zove „svet“, već je bila mali krug o kome se nije slušalo u gradu, ali je ipak svakom veoma laskalo da bude u njega primljen. To je Boris razumeo pre nedelju dana kad je pred njim Rastopčin rekao glavnom komandantu, koji je zvao grofa na ručak na Nikoljdan, da ne može doći:

– Tog dana idem da se poklonim moštima kneza Nikolaja Andrejeviča.

– Ah, da, da – odgovorio je glavnokomandujući. – Kako je on?...

Malo društvo, iskupljeno pred ručak u starinskom, visokom salonu, sa starim nameštajem, podsećalo je na iskupljeno, svečano veće sudija. Svi su ćutali, a kad su govorili, govorili su tiho. Knez Nikolaj Andrejevič iziđe ozbiljan i ćutljiv. Kneginjica Marija izgledala je još mirnija i bojažljivija nego obično. Gosti su nerado razgovarali s njom, jer su videli da joj nije do njihovog razgovora. Jedini grof Rastopčin držao je nit razgovora i pričao poslednje čas gradske, čas političke novosti.

Lopuhin i stari general bi se s vremena na vreme umešali u razgovor. Knez Nikolaj Andrejevič je slušao kao što vrhovni sudija sluša referat koji mu podnose, izjavljujući samo retko ćutanjem ili kratkom rečcom da

prima na znanje ono što mu referišu. Ton razgovora beše takav da se moglo razumeti da niko ne odobrava ono što se radi u političkom svetu. Pričali su događaje koji su, očevidno, potvrđivali da sve ide gore i gore; ali u svakom pričanju i suđenju iznenađivalo je to što se pripovedač zaustavljao ili su ga zaustavljali svaki put na onoj granici gde se suđenje moglo odnositi na ličnost gospodara imperatora.

Za ručkom se povede razgovor o poslednjoj političkoj novosti, o tome kako je Napoleon zauzeo zemlje Oldenburškog hercega i o ruskoj, prema Napoleonu neprijateljskoj, noti koja je poslata svim evropskim dvorovima.

– Bonaparta postupa sa Evropom kao pirat na otetom brodu – reče grof Rastopčin, ponavljajući frazu koju je već nekoliko puta rekao. – Samo se moraš diviti tolikom strpljenju ili zaslepljenosti vladalaca. Sad stvar dolazi do pape i Bonaparta, ne libeći se, hoće da obori poglavara katoličke veroispovesti, a svi ćute! Jedini naš gospodar protestovao je protiv zauzimanja zemalja hercega Oldenburškog. I to...

Grof Rastopčin ućuta, jer opazi da je na onoj ivici gde se već ne sme osuđivati.

– Ponudili mu druge zemlje mesto Oldenburškog herceštva – reče knez Nikolaj Andrejevič. Kao što sam ja preseljavao mužike iz Golih Brda u Bogučarovo i na rjazanska imanja, tako i on hercege.

– Le duc d’Oldenbourg supporte son malheur avec une force de caractère et une résignation admirable129, – reče Boris, stupajući ponizno u razgovor. On je to rekao zato što je usput iz Petrograda imao čast da se predstavi hercegu. Knez Nikolaj Andrejevič pogleda Borisa kao da mu htede na to reći nešto, pa se kao predomisli, smatrajući da je suviše mlad za to.

– Ja sam čitao naš protest o oldenburškom događaju i začudila me je rđava redakcija te note – reče grof Rastopčin nemarnim tonom, kao čovek koji sudi o dobro poznatoj stvari.

Pjer s naivnim čuđenjem pogleda u Rastopčina, ne shvatajući zašto to njega uznemiruje rđava redakcija note.

– Zar, grofe, nije svejedno kako je nota napisana – upita on – ako joj je sadržina snažna?

– Mon cher, avec nos cinq cent mille hommes de troupes il serait facile d’avoir un beau style130,– reče grof Rastopčin. Pjer razumede zašto je grofa Rastopčina uznemiravala redakcija note.

129 Herceg od Oldenburga podnosi svoju nesreću s neobičnom snagom karaktera i

pokoravanjem sudbini. 130 Moj dragi, s naših pet stotina hiljada vojnika bilo bi lako imati lep stil.

– Izgleda da se namnožilo dosta tih piskarala – reče stari knez: – tamo u Petrogradu jednako pišu, ne samo note, nego nove zakone neprestano pišu. Tamo je moj Andrjuša napisao za Rusiju čitavu knjigu zakona. Sad jednako pišu! – I on se neprirodno nasmeja.

Razgovor zastade za trenutak; stari general se nakašlja i time obrati pažnju na sebe.

– Jeste li izvoleli čuti o poslednjem događaju na smotri u Petrogradu? Kako se pokazao novi francuski poslanik!

– Šta? Da, čuo sam nešto; on je nešto neugodno rekao pred njegovim veličanstvom.

– Njegovo veličanstvo obratilo mu je pažnju na grenadirsku diviziju i ceremonijalni marš – nastavi general – a poslanik, vele, nije obratio nikakve pažnje, i usudio se, vele, reći: „Mi kod nas u Francuskoj ne obraćamo pažnje na takve sitnice“. Gospodar nije izvoleo ništa reći. Na drugoj smotri gospodar nije izvoleo, kažu, nijedanput progovoriti s njim.

Svi ućutaše: o tom faktu koji se odnosio lično na gospodara nije se smeo izricati nikakav sud.

– Drski su! – reče knez. – Znate li Metivjea? Isterao sam ga danas iz kuće. Došao ovde, pustili ga k meni, iako sam molio da nikog ne puštaju – reče on i srdito pogleda u kćer. I ispriča ceo svoj razgovor s francuskim doktorom i razloge zašto se uverio da je Metivje špijun. Iako su ti razlozi bili sasvim nedovoljni i nejasni, opet mu niko nije ništa odgovorio.

Posle pečenja poslužiše šampanj. Gosti ustadoše sa svojih mesta, pijući u zdravlje starog kneza.

Kneginjica Marija priđe mu takođe.

On je pogleda hladno, pakosno i podnese joj svoj zbrčkai, obrijan obraz. Sav izraz njegovor lica govorio joj je da on nije zaboravio jutrošnji razgovor, da je njegova odluka ostala u pređašnjoj snazi i da ona treba samo da zahvali prisustvu gostiju što joj to sad ne kaže.

Kad iziđoše u salon da piju kafu, starci posedaše zajedno.

Knez Nikolaj Andrejevič ožive više i izloži svoje mišljenje o ratu koji je bio na pragu.

On reče da će naši ratovi s Bonapartom biti nesrećni sve dok budemo tražili savez s Nemcima i dok se budemo mešali u evropske poslove, u koje nas je uvukao tilzitski mir. Nama nije bilo potrebno ratovati ni za Austriju ni protiv Austrije. Naša je politika sva na Istoku, a što se tiče Bonaparte, potrebno je samo – naoružanje na granici i stalnost u politici, pa on neće smeti nikad da prekorači rusku granicu kao ni u sedmoj godini.

– Pa kud ćemo mi, kneže, da ratujemo s Francuzima! – reče grof Rastopčin. – Zar možemo da se dignemo na svoje učitelje i bogove? Pogledajte našu omladinu, pogledajte naše gospođe. Naši su bogovi – Francuzi, naš je raj – Pariz.

On poče da govori glasnije, očevidno zato da bi ga svi čuli.

– Odela francuska, misli francuske, osećanja francuska! Vi ste, eto, Metivjea isterali iz kuće, jer je Francuz i nitkov, a naše gospođe puze za njim. Juče sam bio na jednom prijemu, pa od pet gospođa tri su katolikinje i, po odobrenju papinom, vezu kanvu i nedeljom. A sede gotovo gole, s oproštenjem kao slike na firmama javnih kupatila. Eh, kad pogleda čovek našu omladinu, kneže, uzeo bi onu staru batinu Petra Velikog iz muzeja, pa bi joj ruski namestio rebra, da spadne s nje sve što ne valja!

Svi ućutaše. Stari knez gledao je smešeći se u Rastopčina i odobravao mu glavom.

– A sad, zbogom, vaša svetlosti, i ne dajte se – reče Rastopčin, dižući se sa urođenom mu brzinom i pružajući ruku knezu.

– Zbogom, golube! Kao muzika, uvek se zanesem slušajući ga! – reče stari knez, zadržavajući ga za ruku i podnoseći mu obraz da ga poljubi. S Rastopčinom se digoše i ostali.

IV

Kneginjica Marija je sedela u salonu i slušala te razgovore i osude staračke, a nije razumela ništa od onog što je čula; ona je samo mislila o tome da li će svi gosti opaziti kako se njen otac neprijateljski ponaša prema njoj. Čak nije ni opazila onu naročitu pažnju i ljubaznost koju joj za sve vreme ručka ukazivaše Drubecki, koji beše već treći put u njihovoj kući.

Kneginjica Marija se rasejanim i upitnim pogledom obrati Pjeru, koji joj se šeširom u ruci i sa osmehom na licu priđe poslednji od gostiju, pošto je knez izišao a oni ostali sami u salonu.

– Mogu li još malo da posedim? – upita on i, onako debeo, uvali se u naslonjaču pored kneginjice Marije.

– O, da – reče ona. – „Zar niste ništa opazili?“ – upita njen pogled.

Pjer beše u prijatnom raspoloženju posle ručka. Gledao je napred i tiho se osmehivao.

– Poznajete li, kneginjice, odavno tog mladića? – upita on.

– Koga?

– Drubeckog.

– Ne, odskora...

– Sviđa li vam se?

– Da, prijatan mladić... A zašto vi to mene pitate? – reče kneginjica Marija, misleći jednako o svom jutrošnjem razgovoru sa ocem.

– Zato što sam opazio da mladi ljudi dolaze, obično, iz Petrograda u Moskvu na odsustvo samo zato da se ožene bogatom devojkom.

– To ste vi opazili! – reče kneginjica Marija.

– Da – nastavi Pjer smešeći se – i taj mladić sad tako postupa: nađe se uvek onde gde ima bogatih dsvojaka. Ja ga čitam kao iz knjige. Sad još nije odlučio na koga će atakovati: na vas ili na mademoiselle Žili Karagin. Il est très assidu auprès d’elle131

– On odlazi k njima?

– Da, vrlo često. A znate li nov način udvaranja? – reče Pjer s veselim osmehom, očevidno nalazeći se u onom veselom raspoloženju dobroćudne podrugljivosti zbog koje je onako često prekorevao sebe u svom dnevniku.

– Ne – reče kneginjica Marija.

131 Vrlo je pažljiv prema njoj.

– Da bi se čovek danas svideo moskovskim devojkama – Il faut être mélancolique, et il est très mélancolique auprès de m-lle132 Karagin, – reče Pjer.

– Vraiment133? – reče kneginjica Marija, gledajući u dobro lice Pjerovo i misleći jednako o svom jadu. – „Lakše bi mi bilo?“ – mislila je – „kad bih se rešila da poverim kome ovo što osećam. I želela bih upravo Pjeru da kažem sve. On je tako dobar i plemenit. Bilo bi mi lakše. On bi me posavetovao!“

– Da li biste se vi udali za njega? – upita Pjer.

– Ah, bože moj, grofe, ima takvih trenutaka kad bih se udala za svakog – reče kneginjica Marija odjedanput, iznenadno i za sebe samu, plačnim glasom. – Oh, kako je teško voleti bliskog čoveka i osećati da... ne možeš (nastavi ona potresnim glasom) ništa učiniti za njega sem da mu zadaješ jade, i kad znaš da to ne možeš izmeniti. Tada jedino ostaje – otići, a kuda ja da odem?...

– Šta, šta vam je, kneginjice?

Ali ona ne završi i zaplaka.

– Ne znam šta mi je danas. Ne slušajte me, zaboravite što sam vam rekla.

Sva veselost Pjerova iščeznu. On je brižno zapitkivao kneginjicu i molio je da mu kaže sve; ali ona je samo ponavljala kako ga moli da zaboravi šta je rekla, kako se ne seća šta je rekla i kako ona nema drugog jada sem onoga koji i on zna – jada što ženidba kneza Andreje preti da će ga zavaditi sa ocem.

– Jeste li vi čuli za Rostove? – upita ona, da bi promenila razgovor. – Govorili su mi da će brzo doći. André očekujem takođe svaki dan. Volela bih da se ovde vide.

– A kako sad on gleda na tu stvar? – upita Pjer, razumevajući pod tim on starog kneza. Kneginjica Marija mahnu glavom.

– Ali šta da radimo? Još samo nekoliko meseca pa će biti godina. A to ne može da bude. Ja bih samo želela da izbavim brata od prvih trenutaka. Želela bih da dođu što brže. Ja se nadam da ću se složiti s njom... Vi ih odavno poznajete – reče kneginjica Marija – ruku na srce, kažite mi celu, pravu istinu, kakva je to devojka i kako vama izgleda? Ali celu istinu; jer, vi znate, Andreja, čineći to preko očeve volje, tako mnogo rizikuje da bih ja želela da znam.

132 Treba biti melanholičan. I on je uvek melanholičan pored gospođice Karagin 133 Odista?

Neki nejasni instinkt reče Pjeru da se u tim ogradama i ponavljanoj molbi da kaže celu istinu izražavalo neprijateljstvo kneginjice Marije prema njenoj budućoj snasi i da je ona želela da Pjer ne odobri izbor kneza Andreje; ali Pjer reče pre ono što je osetio, nego što je mislio.

– Ja ne znam kako da odgovorim na vaše pitanje – reče on i pocrvene, ne znajući ni sam zašto. – Ja stvarno ne znam kakva je to devojka; ne mogu nikako da je analizujem. Zanosna je. A zašto, ne znam: to je sve što mogu o njoj reći. – Kneginjica Marija uzdahnu, a izraz njenog lica govoraše: „Da, to sam očekivala i tog sam se bojala“.

– Je li pametna? – upita kneginjica Marija. Pjer se zamisli.

– Mislim da nije – reče – a uostalom jeste. Ona ne nalazi za vredno da bude pametna... A i nije, ona je zanosna i ništa više. – Kneginjica Marija opet mahnu glavom ne odobravajući.

– Ah, ja tako želim da je volim! Kažite joj to, ako je vidite pre mene.

– Čuo sam da će ovih dana doći – reče Pjer. Kneginjica Marija saopšti Pjeru svoj plan kako će se ona, čim dođu Rostovi, sprijateljiti s budućom snahom i potruditi se da navikne na nju starog kneza.

V

Borisu nije pošlo za rukom da se u Petrogradu oženi bogatom devojkom, pa je s tom namerom došao u Moskvu. U Moskvi je Boris stajao neodlučno između dveju najbogatijih devojaka – između Žili i kneginjice Marije. Iako mu se kneginjica Marija, pored sve svoje ružnoće, činila primamljivija od Žili, ipak mu je bilo nekako nezgodno da se udvara Bolkonskoj. Na poslednjem svom viđenju s njom, na imendanu staroga kneza, kad god je pokušao da započne s njom razgovor o osećanjima, ona mu je odgovarala rasejano i, očevidno, nije ga slušala.

Žili, naprotiv, rado je primala njegovo udvaranje, ma da na naročit, jedino njoj svojstven način.

Žili je imala dvadeset sedam godina. Posle smrti svoje braće, postala je vrlo bogata. Sad je bila sasvim ružna, ali je mislila da je ne samo onako isto lepa, nego još mnogo privlačnija nego što je ranije bila. Nju je u toj zabludi održavalo prvo to što je postala vrlo bogata udavača, a drugo to što je, zalazeći u godine, bila bezopasnija za muškarce i muškarci su se mogli slobodnije ponašati prema njoj i, ne primajući na sebe nikakve obaveze, koristiti se njenim večerama, prijemima i veselim društvom koje se iskupljalo kod nje. Muškarac koji bi se pre deset godina plašio da odlazi svaki dan u kuću gde je bila gospođica od sedamnaest godina, kako je ne bi kompromitovao i kako ne bi sebe obavezao, sad je odlazio k njoj smelo svaki dan i ponašao se ne kao s gospođicom udavačom, nego kao s poznanicom bez pola.

Kuća Karaginih beše te zime najprijatnija i najgostoljubivija kuća u Moskvi. Sem prijema i ručkova za pozvane, svaki dan iskupljalo se kod Karaginih veliko društvo, naročito muškaraca, koji su večeravali posle ponoći i sedeli do tri sata. Nije bilo bala, šetnje, pozorišta, koje bi Žili propustila. Njene toalete behu uvek najmodernije. Ali pored svega toga Žili je izgledala kao razočarana u svemu, govorila je svakom kako ne veruje ni u prijateljstvo ni u ljubav, ni u kakve radosti života i kako čeka umirenja samo na onom svetu. Beše uzela ton devojke koja je iskusila veliko razočaranje, devojke – koja je tobož izgubila ljubljenog čoveka, ili je on ljuto obmanuo. Iako se s njom nije ništa slično tome dogodilo, ipak su je gledali kao takvu, pa je čak i ona verovala da je mnogo propatila u životu. Ta melanholija, koja njoj nije smetala da se veseli, nije smetala ni onim mladim ljudima koji su joj dolazili u kuću da prijatno provode vreme. Svaki gost, kad im dođe, oduživao se melanholičnom raspoloženju domaćičinu, pa se onda zanimao i svetskim razgovorima, i igranjem, i

umnim igrama, i turnirima burime*134, koji behu u modi kod Karaginih. Samo su se neki mladi ljudi, među kojima i Boris, udubljivali više u njeno melanholično raspoloženje i ona je s tim mladićima imala duže i usamljene razgovore o taštini svega na ovom svetu i otvarala im svoje albume pune tužnih slika, izreka i stihova.

Žili beše naročito ljubazna prema Borisu: žalila ga je što se rano razočarao u životu, nudila mu one prijateljske utehe što ih je mogla ponuditi ona koja je i sama toliko stradala u životu i otvorila mu svoj album. Boris joj je nacrtao u album dva drveta i napisao: „Arbres rustiques, vos sombres rameaux secouent sur moi les ténèbres et la mélancolie;135“

Na drugom mestu nacrtao je grobnicu i napisao:

„La mort est secourable et la mort est tranquille.... Ah! contre les douleurs il n’est pas d’autre asile.136“

Žili je rekla da je to divno.

– Il y a quelque chose de si ravissant dans le sourire de la mélancolie! – rekla je Borisu od reči do reči izvađeno to iz neke knjige. – C’est un rayon de lumière dans l’ombre, une nuance entre la douleur et le désespoir, qui montre la consolation possible.137

Na to joj je Boris napisao stihove:

„Aliment préféré d’une âme trop sensible, Toi, sans qui le bonheur me serait impossible, Tendre mélancolie, ah! viens me consoler, Viens calmer les tourments de ma sombre retraite, Et mêle une douceur secrète, À ces pleurs que je sens couler.138“

134 Kad se zada slik da se na njega napiše stih. 135 Usamljena drveta, vaše mračne grane spuštaju na mene mrak i melanholiju. 136 Smrt pritiče u pomoć i smrt umiruje… Ah, nema drugog utočišta od jada. 137 Ima nešto tako čarobno u melanholičnom osmehu. To je zrak svetlosti u senci, nijansa

između bola i očajanja koja pokazuje da može biti utehe. 138 „Otrovna hrano preterano osetljive duše.

Ti, bez koje bi mi sreća bila nemogućna, Nežna melanholijo, ah, dođi da me utešiš, Dođi da ublažiš muke moje mračne osame I pomešaj tajni melem, S ovim suzama što opažam da mi teku.“

Žili je svirala Borisu na harfi najtužnije nokturne. Boris je njoj čitao na glas „Bednu Lizu“ i više puta prekidao čitanje od uzbuđenja koje mu je zaustavljalo dah. Kad se nađu u velikom društvu, Žili i Boris gledali su jedno na drugo kao da su oni jedini na svetu koji su ravnodušni i koji se razumeju.

Ana Mihailovna odlazila je često Karaginima, pravila majci društvo, a međutim tačno se obaveštavala šta se daje uz Žili (davala su se oba imanja u penzanskoj guberniji i nižegorodske šume).

Ana Mihailovna je s predanošću volji Proviđenja i ganutošću gledala onu finu setu koja je vezivala njenog sina s bogatom Žili.

– Toujours charmante et mélancolique, cette chère Julie139, – govorila je kćeri. – Boris kaže da on dahne dušom u vašoj kući. On je podneo tako mnogo razočaranja i tako je osetljiv – govorila je majci. – Ah, dragi moj, kako sam u poslednje vreme zavolela Žili – govorila je sinu – ne mogu ti opisati! A i ko je ne bi voleo? To je tako nadzemaljsko stvorenje! Ah, Borise, Borise! – Ona bi poćutala za trenutak. – Pa kako mi je žao njene maman – nastavila bi dalje – danas mi je pokazivala račune i pisma iz Penze (imaju ogromno imanje) a ona jadnica sve sama: tako je varaju.

Boris se jedva primetno smešio slušajući majku. On se krotko smejao njenom prostodušnom lukavstvu, ali bi je slušao i, ponekad, pažljivo zapitkivao o penzanskim i nižegorodskim imanjima.

Žili je već odavno očekivala da je zaprosi njen melanholični obožavalac i bila je gotova da primi proševinu; ali je Borisa još zaustavljalo nekakvo potajno osećanje odvratnosti prema njoj, prema njenoj strasnoj želji da se uda, prema njenoj neprirodnosti, i osećanje užasa što bi se odrekao mogućnosti da istinski voli. Rok njegovog odsustva već se približavao kraju. On je po čitave dane i svaki božji dan provodio kod Karaginih i svaki dan, razmišljajući, govorio sebi da će sutra zaprositi. Ali u prisustvu Žili, kad pogleda u njeno crveno lice i podvoljak, gotovo uvek posut puderom, u njene vlažne oči i u njen izraz na licu koji je govorio da je uvek gotova da pređe odmah iz melanholije u neprirodno ushićenje supružanske sreće – Boris nije mogao da izusti odlučnu reč, iako je već odavno u mašti sebe gledao kao gospodara penzanskih i nižegorodskih imanja i raspoređivao na što će trošiti prihode od njih. Žili je videla neodlučnost Borisovu, pa je, ponekad, mislila da mu je odvratna; ali joj je odmah ženska samoobmana davala utehe i ona je govorila sebi da se on snebiva samo zato što je zaljubljen. Pa ipak, njena melanholija poče da prelazi u razdražljivost, i kratko vreme pred odlazak Borisov ona skroji odlučan plan. Upravo u to vreme kad je isticalo odsustvo Borisovo pojavi

139 Draga Žili je uvek dražesna i melanholična.

se u Moskvi, a, po sebi se razume, i u salonu Karaginih Anatol Kuragin i Žili odjedanput ostavi melanholiju, pa postade vrlo vesela i pažljiva prema Kuraginu.

– Mon cher – reče Ana Mihailovna sinu – je sais de bonne source que le prince Basile envoie son fils à Moscou pour lui faire épouser Julie...140 Ja toliko volim Žili da bi mi je žao bilo. A kako ti misliš, dragi moj? – reče Ana Mihailovna.

Borisa je vređala misao da će ostati na cedilu, da će uzalud izgubiti sav taj mesec teške melanholične službe kod Žili i da će sve prihode od penzanskih imanja, koje je on u svojoj glavi već rasporedio i upotrebio kako valja, videti u rukama drugoga, i to upravo u rukama glupog Anatola. On ode Karaginima s čvrstom namerom da zaprosi. Žili ga dočeka vesela i bezbrižna, ispriča mu nemarno kako je bila vesela na jučerašnjem balu i upita ga kad putuje. Iako je Boris došao s namerom da govori o svojoj ljubavi, pa je hteo da bude nežan, ipak poče razdraženo da govori o ženskoj nestalnosti: o tome kako žene mogu lako da pređu iz sete u radost, i kako njihovo raspoloženje zavisi samo od toga ko im se udvara.

Žili se nađe uvređena i reče kako je to istina, kako ženi treba raznolikosti i kako se svakom dosadi sve jedno isto.

– Ja bih vam zato savetovao... poče Boris, želeći da je pecne. Ali mu istog trenutka dođe uvredljiva misao da može otići iz Moskve a ne postići svoj cilj i uzalud izgubiti trud (što se njemu nikad ni u čemu nije dešavalo). On zastade na polovini rečenice, obori oči da ne vidi njeno neprijatno, razdraženo i neodlučno lice, i reče: – Ja nikako nisam došao ovamo da se svađam s vama. Naprotiv... – On pogleda u nju, da vidi može li nastaviti. Sve njeno razdraženje odjedanput iščeze i njene uznemirene i molećive oči behu uprte u njega sa žudnim očekivanjem. „Ja uvek mogu tako udesiti da je retko viđam“ – pomisli Boris u sebi. „A stvar je počela i treba da se svrši!“ On se zarumene, podiže oči i reče joj: – Vi znate moja osećanja prema vama. – Više nije trebalo govoriti: Žili je sijala od trijumfa i zadovoljstva; ali ipak ona natera Borisa da joj kaže sve što se govori u takvim slučajevima, da joj kaže kako je voli i kako nikad nije voleo nijednu ženu više nego nju. Ona je znala da može to da traži za penzanska imanja i nižegorodske šume, i dobila je ono što je tražila.

Verenik i verenica nisu se više sećali drveta koja ih pokrivaju mrakom i melanholijom, nego su krojili planove kako će da urede sjajnu kuću u Petrogradu, pravili posete i spremali se da svadba bude sjajna.

140 Dragi moj, ja znam iz pouzdanog izvora da knez Vasilije šalje svoga sina u Moskvu da ga

oženi Julijom.

VI

Grof Ilja Andrejevič došao je s Natašom i Sonjom krajem januara u Moskvu. Grofica je jednako bolovala i nije mogla da putuje, a nije se moglo čekati dok ozdravi: svaki dan očekivali su da dođe knez Andreja u Moskvu; sem toga, trebalo je pokupovati spremu, trebalo je prodati imanje u okolini Moskve i koristiti se ovom prilikom kad je stari knez u Moskvi, pa mu predstaviti buduću snahu. U kući Rostovih u Moskvi nije se ložilo; sem toga, behu došli na kratko vreme, grofica nije bila s njima i zato se Ilja Andrejevič rešio da odsedne u Moskvi kod Marije Dmitrijevne Ahrosimove, koja je odavno nudila grofu svoje gostoprimstvo.

Dockan uveče uđoše u dvorište Marije Dmitrijevne u Staroj Konjušničkoj četvore saonice Rostovih. Marija Dmitrijevna živela je sama. Kćer je već udala. Sinovi joj behu svi u službi.

Ona se držala isto onako otvoreno, govorila isto onako otvoreno, glasno i odlučno svakom svoje mišljenje i svim svojim bićem, reklo bi se, prekorevala ostale ljude za svakojake slabosti, strasti i zanose, kojih, po njenom mišljenju, nije smelo biti. Ona se od ranog jutra zanimala domaćim poslovima, onda je odlazila praznikom na službu u crkvu, pa iz crkve u zatvore i tamnice, gde je činila dela za koja nije nikom pričala, a radnim danom, pošto se obuče, primala je kod kuće molioce raznih staleža, koji su joj svaki dan dolazili, i posle toga je ručavala; za ručkom, obilatim i ukusnim, bilo je uvek po tri-četiri gosta; posle ručka igrala je partiju bostona; kad padne noć tražila je da joj se čitaju novine i nove knjige, a sama je plela. Retko je kad pravila izuzetak da iziđe i, kad je izlazila, išla je samo najvažnijim ličnostima u gradu.

Ona još ne beše legla kad su došli Rostovi i kad u predsoblju zaškripaše vrata, propuštajući Rostove i njihovu poslugu, koji su ulazili s hladnoće. Marija Dmitrijevna, s naočarima spuštenim na nos, stajala je na vratima dvorane zaturivši glavu nazad i gledala oštro i ljutito u goste. Moglo bi se pomisliti da je ljuta na njih i da će ih sad isterati, da nije, istovremeno, brižljivo naređivala slugama kako će smestiti goste i njihove stvari.

– Grofove? Nosi ovamo – govorila je, pokazujući putničke torbe i ne zdraveći se ni s kim. – Gospođice, ovamo levo. A šta se vi tu ulagujete! – viknu ona na sluškinje. – Samovar na vatru!... Popunila se, prolepšala se – progovori ona i povuče za kapuljaču Natašu, porumenelu od mraza. – Ih, kako je hladna! Ta svlači se brže – viknu na grofa, koji je hteo da joj pristupi ruci. – Sigurno si se smrzao. Nek se uz čaj posluži rum! Sonjice,

bonjour! – reče ona Sonji, obeležavajući tim francuskim pozdravom svoje malo prezrivo a ljubazno ponašanje prema njoj.

Kad su se svi raskomotili i popravili na sebi haljine od puta, pa seli za čaj, Marija Dmitrijevna izljubi sve po redu.

– Od srca se radujem što ste došli i što ste kod mene odseli – govorila je ona. – Odavno je bilo vreme – reče i pogleda značajno u Natašu... – starac je ovde i čeka sina svaki dan. Treba, treba se upoznati s njim. Nego, o tome ćemo posle razgovarati – dodade i pogleda Sonju pogledom koji je kazivao da ne želi da govori pred njom o tome. – A sad slušaj – okrete se ona grofu – šta treba sutra da uradimo? Po koga ćeš poslati? Po Šinšina? – ona savi jedan prst – po pljačljivicu Anu Mihailovnu – dva. Ona je ovde sa sinom. Sin hoće da se ženi! Posle po Bezuhova, je li? I on je ovde sa ženom. Pobegao je od nje, a ona dojurila za njim. Ručao je kod mene u sredu. A njih ću – ona pokaza na gospođice – sutra odvesti do Iverske, a onda ćemo svratiti i do Ober-Šelme. Vi ćete, svakako, sve novo praviti? Ne gledajte na mene, danas su rukavi evo ovoliki! Ovih dana dolazila mi je kneginjica Irina Vasiljevna mlađa: strahota je pogledati, kao da je dva burenceta na ruke natukla. Pa sad ti je svaki dan – nova moda. A ti lično kakva imaš posla? – upita ona oštro grofa.

– Sve se odjedanput steklo – odgovori grof. – Treba pokupovati te krpe, a uz to naći kupca za imanje u okolini Moskve i za kuću. Ako budete dobri, ja ću ugrabiti malo vremena i otići na jedan dan u Marinsko, a vama ću ostaviti moje devojčice.

– Lepo, lepo, ja ću ih čuvati. Biće kod mene kao u starateljskom savetu. Ja ću njih i izvesti kud treba, i pokarati, i pomilovati – reče Marija Dmitrijevna i dodirnu velikom šakom obraz svoje ljubimice i kumice Nataše.

Sutradan izjutra odvezla je Marija Dmitrijevna gospođice do Iverske i do m-me Ober-Šelme, koja se toliko bojala Marije Dmitrijevne da joj je uvek davala nakite ispod cene, samo da je se što brže otrese. Marija Dmitrijevna poruči gotovo svu spremu. Kad se vratila kući, ona istera iz sobe sve sem Nataše, pa prizva svoju ljubimicu do svoje naslonjače.

– A sad da porazgovaramo. Čestitam ti verenika. Dobrog si upecala! Milo mi je tebe radi; znam ga još dok je bio ovolički (ona pokaza za aršin od zemlje). Nataša pocrvene od radosti.

– Ja volim njega i svu njegovu porodicu. A sad čuj. Ti znaš da starac, knez Nikolaj, nije nikako želeo da mu se sin ženi. Nastran starac! Ono, razume se, knez Andreja nije dete, može to i bez starca da se uredi, ali ući u porodicu preko volje nije dobro. Treba mirno, s ljubavlju. Ti si pametna, umećeš se snaći kako treba. Ponašaj se lepo i pametno. To je sve, pa će biti dobro.

Marija Dmitrijevna je mislila da Nataša ćuti zbog toga što se stidi, a u istini Nataši nije bilo prijatno što se mešaju u njenu ljubav prema knezu Andreji, koja joj je izgledala tako drukčija od svih ljudskih stvari da je, po njenom mišljenju nije morao niko da razume. Ona je volela i znala samo kneza Andreju, on je voleo nju i trebalo je da dođe tih dana i da je uzme. Više joj ništa nije trebalo.

– Vidiš, ja ga odavno znam, i Mašenjku, tvoju zaovu, volim. Zaovice – začkoljice, ali ova neće ni muvu da uvredi. Molila me je da je s tobom upoznam. Sutra ćeš otići s ocem k njoj, pa joj se lepo umili: ti si od nje mlađa. Kad dođe tvoj verenik, a ti već poznata sa sestrom i ocem, i zavoleli te. Je li tako ili nije? Hoće li tako biti bolje?

– Bolje – odgovori preko volje Nataša.

VII

Sutradan, po savetu Marije Dmitrijevne, grof Ilja Andrejevič ode s Natašom knezu Nikolaju Andrejeviču. Grof se neveselo spremao za tu posetu: osećao je u duši strah. On se sećao svog poslednjeg viđenja s knezom u vreme kad je prikupljana narodna vojska i kako je, mesto odrovora kad je pozvao kneza na ručak, dobio žestok prekor što nije poslao ljude. Nataša je obukla svoju najlepšu haljinu i bila, naprotiv, vrlo vesela. „Ne može se desiti da me oni ne zavole“ – mislila je u sebi – „mene je svak uvek voleo. I ja sam tako gotova da učinim za njih sve što zažele, tako sam gotova da zavolim njega zato što mu je otac, a nju zato što mu je sestra, da nemaju zbog čega da me ne zavole!“

Oni dođoše pred staru, mračnu kuću na Vazdviženci i uđoše u trem.

– A sad, pomozi bože! – reče grof pola u šali, pola ozbiljno; ali je Nataša primetila kako se njen otac užurbao kad uđoše u predsoblje i kako bojažljivo i polako pita jesu li kod kuće knez i kneginjica. Pošto javiše za njihov dolazak, nastade među kneževom poslugom neka zabuna. Lakeja koji potrča da ih prijavi zaustavi drugi lakej u dvorani i oni su o nečem šaputali. U dvoranu utrča sobarica i ona takođe nešto brzo govoraše, spominjući kneginjicu. Najzad, iziđe jedan stari lakej ljutita izgleda i javi Rostovima da ih knez ne može primiti, a da ih kneginjica moli da dođu k njoj. Na susret gostima iziđe prva m-lle Bourienne. Ona veoma učtivo dočeka oca i kćer i povede ih kneginjici. Kneginjica, uznemirena, uplašena i s crvenim pečatima po licu, istrča, koračajući teško, u susret gostima i uzalud se trudeći da se pokaže neusiljena i predusretljiva. Nataša se od prvog pogleda nije svidela kneginjici Mariji.

Učinila joj su suviše nagizdana, lakoumno vesela i sujetna. Kneginjica Marija nije znala da je ona još ranije, pre nego što je i ugledala svoju buduću snahu, već bila rđavo raspoložena prema njoj, zbog nehotične zavisti na njenoj lepoti, mladosti i sreći i zbog surevnjivosti prema ljubavi svog brata. Sem tog neodoljivog osećanja antipatije prema njoj, kneginjica Marija je u tom trenutku bila uznemirena još i zbog toga što je knez, kad su mu javili za dolazak Rostovih, povikao da oni njemu nisu potrebni, neka ih primi kneginjica Marija, ako hoće, a k njemu neka ih ne puštaju. Kneginjica Marija se rešila da primi Rostove, ali je svaki čas strepela da knez ne načini kakav ispad, jer je izgledao veoma uzbuđen zbog dolaska Rostovih.

– Evo, draga kneginjice, doveo sam vam moju pevačicu – reče grof, klanjajući se i osvrćući se uznemireno, kao da se bojao da ne uđe stari knez. – Koliko se radujem što ste se upoznali... Šteta, šteta što je knez

jednako slab i, pošto izgovori još nekoliko opštih fraza, on ustade. – Ako dopustite, kneginjice, da vam za četvrt sata ostavim moju Natašu, ja bih otišao tu dva koraka, na Pseći trg, do Ane Semjonovne, pa ću svratiti po nju.

Ilja Andrejevič je izmislio ovo diplomatsko lukavstvo zato da bi dao vremena budućoj zaovi da se objasni sa svojom snahom (kao što je to posle kazao kćeri) i još zato da bi izbegao mogućnost da se vidi s knezom, koga se bojao. On ovo nije rekao kćeri, ali je Nataša razumela taj strah i nespokojstvo svog oca i osećala se uvređena. Ona je pocrvenela zbog oca, još više se razljutila zato što je pocrvenela i pogledala u kneginjicu smelim, izazivačkim pogledom, koji je govorio da se ona nikog ne plaši. Kneginjica reče grofu da joj je to vrlo milo i moli ga samo da se duže pozabavi kod Ane Semjonovne, i Ilja Andrejevič ode.

Iako je kneginjica Marija, koja je želela da se porazgovara s Natašom nasamo, bacala uznemirene poglede na m-lle Bourienne, ona nije izlazila iz sobe, nego je neprekidno razgovarala o moskovskim zabavama i pozorištima. Nataša je bila uvređena onom zabunom u predsoblju, nespokojstvom svog oca i neprirodnim tonom kneginjičinim, koja joj je, kako je njoj izgledalo, činila milost što je prima. I zato joj je sve bilo neprijatno. Kneginjica Marija nije joj se sviđala. Izgledala joj je vrlo ružna, pretvorna i hladna. Nataša se odjedanput moralno naježila i nehotično uzela tako nemaran ton, koji je još više odbijao od nje kneginjicu Mariju. Posle pet minuta dosadnog, pretvornog razgovora, čulo se kako se približuju brzi koraci u papučama. Na licu kneginjice Marije pojavi se strah, sobna vrata se otvoriše i uđe knez u beloj spavaćoj kapi i u halatu.

– A, gospođica – poče on – gospođica, grofica... grofica Rostova, ako se ne varam... molim oprostite, oprostite... nisam znao, gospođice. Bog mi je svedok, nisam znao da ste nas udostojili svoje posete, svratio sam kćeri u ovakvom odelu. Oprostite, molim... Bog mi je svedok, nisam znao – ponavljao je on tako neprirodno, udarajuđi glasom na reč Bog, i tako neprijatno da je kneginjica Marija stajala oborivši oči i nije smela da pogleda ni u oca ni u Natašu. Nataša, pošto se digla i opet sela, nije takođe znala šta će. Jedino se m-lle Bourienne smešila prijatno.

– Molim oprostite, molim oprostite! Vidi Bog da nisam znao – progunđa starac, odmeri Natašu pogledom od glave do pete, pa iziđe.

M-lle Bourienne prva se snađe posle tog prizora i poče razgovor o kneževoj slabosti. Nataša i kneginjica Marija gledale su jedna u drugu ćuteći i, što su se duže gledale ćuteći i ne kazujući ono što im je bilo potrebno da kažu, one su sve manje dobro mislile jedna o drugoj.

Kad se grof vratio, Nataša mu se neučtivo obradova i navali da idu: u tom trenutku gotovo je mrzela tu matoru, hladnu kneginjicu, koja ju je dovela u tako nezgodan položaj i provela s njom pola sata, a ništa nije rekla o knezu Andreji. „Pa valjda nisam mogla početi ja prva da govorim o njemu pred tom Francuskinjom“ – mislila je Nataša. Međutim, kneginjicu Mariju mučilo je to isto. Ona je znala šta je trebalo da kaže Nataši, ali to nije mogla učiniti zato što joj je smetala m-lle Bourienne i zato što ni sama nije znala zašto joj je bilo tako teško da počne razgovor o tome braku. Kad je grof već izlazio iz sobe, kneginjica Marija brzo priđe Nataši, uze je za ruke, pa duboko uzdahnuvši, reče: „Pričekajte, treba da...“ Nataša pogleda u kneginjicu Mariju podrugljivo, ni sama ne znajući zašto.

– Draga Natali – reče knegiljica Marija – znajte da mi je milo što je brat našao sreću... – Ona zastade, jer oseti da ne govori istinu. Nataša opazi to zastajkivanje i pogodi šta mu je uzrok.

– Ja mislim, kneginjice, da sad nije zgodno da govorimo o tome – reče Nataša sa spoljašnjim dostojanstvom i hladnoćom, a međutim oseti suze u grlu.

„Šta sam kazala, šta sam učinila!“ – pomisli ona čim iziđe iz sobe.

Dugo su tog dana čekali Natašu na ručak. Ona je sedela u svojoj sobi i plakala kao dete, ušmrkujući se i jecajući. Sonja je stajala nad njom, ljubila je po kosi i govorila joj:

– Nataša, zašto plačeš? Šta ti je stalo za njima? Sve će proći, Nataša.

– Ne, da ti znaš kako to vređa... kao da sam...

– Ne govori, Nataša, ti nisi kriva, pa šta te se, onda, tiče? Poljubi me – reče Sonja.

Nataša podiže glavu, poljubi u usta svoju drugaricu i prisloni uz nju svoje mokro lice.

– Ne mogu da kažem, ne znam. Niko nije kriv – reče Nataša. – Ja sam kriva. Ali to je sve užasno bolno. Ah, što on ne dolazi!...

Ona s crvenim očima iziđe da ruča. Marija Dmitrijevna, koja je znala kako je knez primio Rostove, pravila se da ne opaža kako se Nataša promenila u licu, pa se neprestano i glasno šalila za stolom s grofom i ostalim gostima.

VIII

To veče išli su Rostovi u operu, za koju je Marija Dmitrijevna izvadila ulaznicu.

Nataši se nije išlo, ali nije mogla da odbije ljubaznost Marije Dmitrijevne, naročito njoj namenjenu. Kad je, obučena, izišla u dvoranu da pričeka oca, ona se pogleda u velikom ogledalu i, uverivši se da je lepa, vrlo lepa, još se više ožalosti, ali je ta žalost bila slatka i puna ljubavi.

„Bože moj, kad bi on bio ovde, ne bih ja onako kao pre, s nekom glupom stidljivošću od nečega, nego bih ga, na nov način, prosto zagrlila, privila se uz njega, naterala ga da gleda u mene onim željnim, radoznalim očima, kojima me je tako često gledao, a potom bih ga naterala da se smeje, kao što se smejao onda, i oči njegove – kako vidim te oči!“ – mislila je Nataša. – „A šta je meni stalo do njegovog oca i sestre: ja volim njega samog, njega, njega s onim licem i očima, s njegovim osmehom, muškim i ujedno detinjskim... Ne, bolje da ne mislim o njemu, da ne mislim, da zaboravim, sasvim da zaboravim ono vreme. Ja neću izdržati ovo čekanje, sad ću zaplakati“ – i ona se ukloni od ogledala, savlađujući se da ne zaplače. – „A kako može Sonja tako jednoliko, tako spokojno da voli Nikoljenku i da čeka tako dugo i strpljivo!“ – pomisli ona, gledajući u Sonju koja uđe takođe obučena, s lepezom u ruci. – „Ne, ona je sasvim drukčija. Ja ne mogu!“

Nataša se u tom trenutku osećala tako razmekšana i raznežena da joj je malo bilo što voli i što zna da je voljena: njoj je bilo potrebno sad, potrebno ovog časa da zagrli onog koga voli i da govori i sluša od njega ljubavne reči, kojima je bilo ispunjeno njeno srce. Dok se vozila na kočijama sedeći pored oca i zamišljeno gledala kako svetlucaju na zamrzlom prozoru plamičci fenjera, osećala se još zaljubljenija i setnija i zaboravila je s kim ide i kuda ide. Kočije Rostovih uvrstiše se u povorku sa ostalim kočijama, pa su se škripeći lagano točkovima po snegu primicale pozorištu. Nataša i Sonja iskočiše brzo, prikupivši haljine; iziđe grof, koga pridržaše lakeji, i sve troje pođoše u koridor ispred parterskih loža, između dama i muškaraca koji ulažahu i prodavaca pozorišnih programa. Kroz pritvorena vrata već su se čuli zvuci muzike.

– Nathalie, vos cheveuh141 – šapnu Sonja.

Vratar učtivo i brzo promače ispred dama i otvori vrata na loži. Muzika se začu jače kad se otvoriše vrata, zablistaše osvetljeni redovi loža s golim ramenima i rukama dama i od mundira blistav i šumni parter.

141 Natalija, vaša kosa.

Dama koja uđe u susednu ložu pogleda Natašu ženskim, zavidljivim pogledom.

Zavesa se još ne beše digla i svirali su uvertiru. Nataša namesti haljinu, pa prođe zajedno sa Sonjom i sede, razgledajući osvetljene redove suprotnih loža. Kad oseti, što odavno nije, kako stotine očiju gledaju u njene gole ruke i vrat, njoj odjedanput bi i prijatno i neprijatno, i to izazva čitav roj uspomena, željâ i uzbuđenjâ prikladnih tome osećanju.

Dve izvanredno lepe devojke, Nataša i Sonja, s grofom Iljom Andrejevičem, koji se odavno nije viđao u Moskvi, obratiše na sebe opštu pažnju. Sem toga, svi su znali nešto nejasno o veridbi Natašinoj s knezom Andrejom, znali su da su Rostovi otada živeli na selu i radoznalo su gledali verenicu jednog od najboljih mladoženja u Rusiji.

Nataša se prolepšala na selu, kao što su joj svi govorili, a to veče, zahvaljujući svojoj uzbuđenosti, bila je naročito lepa. Ona je iznenađivala punoćom života i lepote, ujedinjenom s ravnodušnošću prema svemu što je oko nje. Njene crne oči gledale su u gomilu ne tražeći nikoga, a njena tanka ruka, gola do iznad lakta, naslonjena na somotsku ogradu, stezala se i otvarala, očevidno nesvesno, po taktu uvertire i čupkala pozorišni program.

– Gledaj, eno Alenjine – reče Sonja – čini mi se s majkom!

– Baćuška Mihailo Kirilič još odebljao – reče stari grof.

– Gledajte! Kakva je toka naše Ane Mihailovne!

– Karagini, Žili i Boris s njom. Odmah se vidi verenik i verenica.

– Zar Drubecki isprosio!

– Dabogme, danas sam doznao – reče Šinšin, ulazeći u ložu Rostovih.

Nataša pogleda onamo kuda je gledao otac i ugleda Žili, koja je s biserom oko debelog crvenog vrata (napudrovanog – to je Nataša znala) sedela pored majke i izgledala srećna.

Iza njih se videla glatko očešljana, lepa glava Borisova, nasmešena i nagnuta uvom prema ustima Žili. On je gledao ispod oka u Rostove i smešeći se govorio nešto svojoj verenici.

„Oni govore o nama, o meni i njemu!“ – pomisli Nataša. „I on, svakako, utišava ljubomoru svoje verenice prema meni: uzalud se uznemiruju! Kad bi oni znali kako meni nije stalo ni do koga od njih.“

Natrag je sedela Ana Mihailovna u zelenoj toki, na licu joj se videla predanost volji božjoj, sreća i svečanost. U njihovoj loži bila je ona atmosfera verenika i verenice koju je Nataša tako poznavala i volela. Nataša okrete glavu i odjedanput joj dođe na um sve ono što ju je ponižavalo u njenoj jutrošnjoj poseti.

„Kako on ima pravo da me ne primi u svoju porodicu? Ah, bolje da ne mislim o tome, da ne mislim dok on ne dođe!“ – reče ona sebi i poče da razgleda poznata i nepoznata lica u parteru. Ispred partera, na samoj sredini, stajao je Dolohov, naslonivši se leđima uz rampu, s velikim, naviše začešljanim pramenom kudrave kose, u persijskom odelu. Stajao je na najvišem mestu pozorišta onako isto slobodno kao da stoji u svojoj sobi i znao da privlači na sebe pažnju cele dvorane. Oko njega je stajala u gomili najsjajnija moskovska omladina, a on je, očevidno, imao prvenstvo među njom.

Grof Ilja Andrejevič smejući se gurnu Sonju, koja se beše zacrvenela, pokazujući joj ranijeg obožavaoca.

– Jesi ga poznala? – upita on. – I otkud se nađe – reče Šinšinu – beše se nekud izgubio?

– Izgubio se – odgovori Šinšin. – Bio je na Kavkazu, odande utekao, pa bio, kažu, ministar kod nekog kneza u Persiji i tamo ubio brata šahovog: ali sve moskovske gospođe da polude za njim! Samo čuješ: Dolochoff le Persan.142 U nas se sad uz svaku reč pomene Dolohov: njime se kunu, na njega pozivaju kao na kečigu – govorio je Šinšin. – Dolohov i Anatol Kuragin zavrteli su mozak svim našim gospođama.

U susednu ložu uđe visoka, lepa dama s velikom kosom i jako obnaženim, belim, punim ramenima i vratom sa dva niza krupnog bisera, i dugo se nameštaše da sedne, šušteći svojom debelom, svilenom haljinom.

Nataša se i nehotice zagledala u taj vrat, ramena, biser, frizuru, uživajući u lepoti ramena i bisera. Kad se Nataša već po drugi put beše zagledala u nju, dama se okrete, pa, sretnuvši se očima s grofom Iljom Andrejevičem, klimnu mu glavom i osmehnu se. Bila je to grofica Bezuhova, žena Pjerova.

Ilja Andrejevič, koji je poznavao svakog na svetu, naže se i poče da razgovara s njom.

– Jeste li izvoleli odavno doći, grofice? – reče on. – Doći ću, doći da vam poljubim ručicu. A ja, eto, došao poslom i doveo svoje devojčice. Kažu, Semjonova igra izvrsno – govorio je on. – Grof Petar Kirilovič nije nas nikad zaboravljao. Je li on ovde?

– Da, hteo je da svrati – reče Elen i pažljivo pogleda u Natašu.

Grof Ilja Andrejevič sede opet na svoje mesto.

– Je li da je lepa? – reče šapatom Nataši.

142 Dolohov Persijanac.

– Divna! – reče Nataša – da se čovek zaljubi u nju! – U tom trenutku čuše se poslednji akordi uvertire i lupnu dirigentova palica. U parteru prođoše na svoja mesta zadocneli muškarci, pa se diže zavesa.

Čim se zavesa digla, po ložama i u parteru sve umuknu i svi muškarci, i stari i mladi, i oni u uniformama i oni u frakovima, i sve žene s dragim kamenjem na golom telu, obratiše sa žudnom radoznalošću svu pažnju na pozornicu. I Nataša poče da gleda.

IX

Na pozornici su bile po sredini ravne daske, sa strane su stajali obojeni kartoni koji predstavljaju drveta, pozadi je bilo razapeto platno na daskama. Na sredini pozornice sedele su devojke u crvenim prsnicama i belim suknjama. Jedna, vrlo debela, u svilenoj beloj haljini, sedela je odvojeno na niskoj klupici, uz koju beše prilepljen pozadi zelen karton. Sve su one nešto pevale. Kad su svršile svoju pesmu, devojka u belom priđe do šaptačeve kućice, a njoj priđe muškarac u svilenim pantalonama pripijenim uz debele noge, s perom i kinžalom, pa poče da peva i da širi ruke.

Muškarac u pripijenim pantalonama otpeva nešto sam, potom otpeva ona. Zatim oboje ućutaše, zasvira muzika i muškarac poče da se igra prstima ruku one devojke u beloj haljini, očevidno čekajući opet takt da počne svoju partiju zajedno s njom. Oni otpevaše udvoje i svi u pozorištu počeše da pljeskaju i da viču, a onaj muškarac i ona žena na pozornici, što su predstavljali zaljubljene, počeše da se klanjaju, osmehujući se i šireći ruke.

Posle sela i u onom ozbiljnom raspoloženju u kome se nalazila Nataša, njoj je to sve bilo neobično i čudno. Ona nije mogla da prati tok opere, nije čak ni muziku slušala: ona je videla samo obojene kartone i neobično maskirane muškarce i žene koji se prema jakoj svetlosti neobično kreću, govore i pevaju; ona je znala šta je to sve trebalo da predstavlja, ali joj to sve beše tako izveštačeno – lažno i neprirodno, da ju je bivalo čas stid za glumce, čas su joj izgledali smešni. Osvrtala se oko sebe na gledaoce i tražila na njihovim licima ono osećanje podsmeha i nedoumice koje je nju obuzelo; ali su ova lica pažljivo gledala ono što se dešavalo na pozornici i, kao što se učini Nataši, pokazivala pretvorno ushićenje. „Mora biti da to tako treba!“ – pomisli Nataša. Ona se naizmenično osvrtala čas na one redove napomađenih glava u parteru, čas na dekoltovane žene u ložama, a naročito na svoju susetku Elen, koja je, jako razgolićena, gledala na pozornicu s tihim i spokojnim osmehom, ne odvajajući očiju i osećajući jasnu svetlost što se rasula po celoj dvorani i topao vazduh, zagrejan onom gomilom sveta.

Nataša poče, malo-pomalo, da dolazi u neko stanje opijenosti koje odavno nije osetila. Zaboravljala je šta je s njom, gde je i šta se pred njom radi. Gledala je i mislila i kroz glavu su joj proletale veoma čudne misli, iznenadno i bez veze. Čas joj je dolazila misao da skoči na rampu i otpeva onu ariju koju peva glumica, čas joj je dolazila volja da zakači lepezom

jednog čičicu koji je sedeo nedaleko od nje, čas da se nagne ka Elen i da je zagolica.

U jednom trenutku, kad se na pozornici sve utišalo, očekujući da počne arija, škripnuše vrata na ulazu partera sa one strane gde beše loža Rostovih i čuše se koraci zadocnelog muškarca. „Evo Kuragina!“ – šapnu Šinšin. Grofica Bezuhova okrete se, smešeći se, onome što uđe. Nataša pogleda onamo kuda behu upravljene oči grofice Bezuhove i ugleda neobično lepog ađutanta, koji je samopouzdano i ujedno učtivo prilazio njihovoj loži. Bio je to Anatol Kuragin, koga je ona davno videla i zapazila na balu u Petrogradu. Sad je nosio ađutantsku uniformu s jednom epoletom i akselbandom. Išao je uzdržanim, čvrstim hodom, koji bi bio smešan kad on ne bi bio tako lep i kad na njegovom prekrasnom licu ne bi bilo onog izraza dobroćudnog zadovoljstva i veselosti. Iako se na pozornici igralo, on je, ne žureći i lako zveckajući mamuzama i sabljom, išao hodnikom po tepihu, držeći mirno i visoko svoju namirisanu lepu glavu. Pogledavši na Natašu, on priđe sestri, nasloni ruku u glase rukavici na ivicu njene lože, klimnu joj glavom, pa se naže i upita je nešto, pokazujući na Natašu.

– Mais charmante!143 – reče on, očevidno za Natašu, što ona nije toliko čula koliko razumela po micanju njegovih usana. Zatim on prođe u prvi red i sede pored Dolohova, gurnuvši prijateljski i nemarno laktom onog Dolohova prema kome su se ostali tako uslužno ponašali. On veselo namignu, osmehnu mu se i odupre se nogom o rampu.

– Kako liče brat i sestra! – reče grof. – I kako su oboje lepi!

Šinšin stade poluglasno da priča grofu o nekakvoj avanturi Kuraginovoj u Moskvi, a Nataša je to prisluškivala upravo zato što je on rekao za nju da je charmante.

Svrši se prvi čin, u parteru svi poustajaše, izmešaše se i počeše da se kreću i da izlaze.

Boris dođe u ložu Rostovih, vrlo obično primi čestitanja i, uzvijajući obrvama i smešeći se rasejano, isporuči Nataši i Sonji molbu njegove verenice da joj dođu na svadbu, pa iziđe. Nataša je s veselim i koketnim osmehom razgovarala s njim i čestitala ženidbu tom istom Borisu u koga je ona ranije bila zaljubljena. Njoj je u onom stanju opijenosti, u kome se nalazila, izgledalo sve obično i prirodno.

Razgolićena Elen sedela je pored nje i osmehivala se podjednako svakom, i tako isto osmehnula se i Nataša Borisu.

143 Da, slatka je!

Ložu Eleninu napuniše i okružiše iz partera najznatniji i najumniji muškarci, koji su, izgledalo je, želeli da pokažu svakom kako se oni poznaju s njom.

Kuragin je za sve vreme tog odmora stajao s Dolohovom napred kod rampe, gledajući u ložu Rostovih. Nataša je znala da on govori o njoj, i to joj je činilo zadovoljstvo. Ona se čak okrenula tako kako bi on video njen profil, po njenom shvatanju, u najzgodnijem položaju. Pred početak drugog čina pojavi se u parteru figura Pjerova, koga Rostovi još nisu videli otkako su došli. Izgledao je setan i još više se ugojio od onog vremena kad ga je poslednji put videla Nataša. On prođe u prve redove, ne primećujući nikoga. Anatol mu priđe i poče nešto govoriti, gledajući i pokazujući na ložu Rostovih. Kad Pjer ugleda Natašu, on ožive i brzo pođe pored redova njihovoj loži. Prišavši im, nasloni se i dugo je razgovarao s Natašom, osmehujući se. Dok je razgovarala s Pjerom, Nataša ču u loži grofice Bezuhove muški glas i po nečem poznade da je to Kuragin. Ona se osvrte i sretoše im se pogledi. On joj je, gotovo smešeći se, gledao pravo u oči tako ushićeno i ljubazno da joj se učinilo čudnovato – biti tako blizu njega, gledati tako u njega, biti tako uverena da mu se sviđa, a ne poznavati se s njim.

U drugom činu bili su kartoni koji predstavljaju spomenike i bila je neka rupa na platnu koja predstavlja mesec, pa podigoše abažure na rampi i počeše svirati u basu trube i kontrabasovi, i sleva i zdesna iziđe mnogo ljudi u crnim mantijama. Ljudi počeše da mašu rukama, a u rukama im beše nešto nalik na kinžale; zatim dotrčaše još nekakvi ljudi i stadoše da vuku nekud onu devojku, koja je ranije bila u beloj, a sad u plavoj haljini. Nisu je odvukli odmah, nego su dugo pevali s njom, a onda je već odvukoše i iza kulisa udariše triput u nešto metalno, pa svi kleknuše i zapevaše neku molitvu.

Nekoliko puta prekidane su sve te radnje oduševljenim usklicima gledalaca.

Kad god je Nataša za vreme tog čina pogledala u parter, svaki put je videla Anatola Kuragina kako je prebacio ruku preko naslona svoje fotelje i gledao u nju. Njoj beše milo da vidi kako ga je zanela i nije joj padalo na um da u tome ima nešto ružno.

Kad se svršio drugi čin, grofica Bezuhova ustade, okrete se loži Rostovih (grudi joj behu sasvim obnažene), pozva prstićem u rukavici starog grofa, pa poče smešeći se ljubazno da govori s njim, ne obraćajući pažnje na one što su ušli u njenu ložu.

– Pa upoznajte me s vašim dražesnim kćerima – reče mu ona. – Ceo grad govori o njima, a ja ih ne poznajem.

Nataša ustade i pokloni se prekrasnoj grofici. Nataši bi tako prijatna pohvala te sjajne lepotice, da je pocrvenela od zadovoljstva.

– I ja sad hoću da budem Moskovljanka – reče Elen. – Pa kako vam nije žao da zakopate takav biser u selu!

Grofica Bezuhova imala je, s pravom, reputaciju zanosne žene. Ona je umela da govori i što ne misli, a naročito da laska, sasvim bez okolišenja i prirodno.

– Dopustite mi, dragi grofe, da se pozabavim vašim kćerima. Ja se, istina, neću ovde dugo baviti. A nećete ni vi. Ja ću se postarati da ih razonodim. Ja sam još u Petrogradu mnogo slušala o vama i želela sam da vas upoznam – reče ona Nataši sa svojim stalno istim lepim osmehom. – Slušala sam o vama i od mog paža Drubeckor. Jeste li čuli, on se ženi? I slušala sam od prijatelja moga muža, Bolkonskog, od kneza Andreje Bolkonskog – reče s naročitim naglaskom, napominjući time da ona zna za njegove odnose prema Nataši. Ona zamoli da dopusti, radi boljeg upoznavanja, jednoj od gospođica da presedi ostatak predstave u njenoj loži, i Nataša pređe k njoj.

U trećem činu bio je na pozornici predstavljen dvor, u kome je gorelo mnogo sveća i u kome su bile izvešane slike, na kojima su naslikani nekakvi riteri s bradicama. Na sredini su stajali, verovatno, car i carica. Car zamaha desnom rukom i, očevidno stideći se, rđavo otpeva nešto, pa sede na crvenkasti presto. Devojka koja je najpre bila u belom, pa onda u plavom, beše sad samo u košulji s raspletenom kosom i stajaše kod prestola. Ona je pevala nešto tužno i obraćala se carici; ali car oštro mahnu rukom i sa obe strane iziđoše muškarci s golim nogama i žene s golim nogama, pa stadoše da igraju svi zajedno. Potom zasviraše violine nešto vrlo tanko i veselo, jedna od devojaka, s golim debelim nogama i mršavim rukama, izdvoji se od ostalih, ode iza kulisa, popravi prsnik, iziđe na sredinu i poče skakati i brzo udarati nogu o nogu. Svi u parteru zapljeskaše i povikaše: „Bravo!“ Zatim jedan muškarac stade u kut. U orkestru jače zasviraše cimbale i trube i taj muškarac s golim nogama poče da skače vrlo visoko i usitni korak. (Taj muškarac beše Duport, koji je dobijao šezdeset hiljada na godinu za tu veštinu.) Svi u parteru, po ložama i na galeriji počeše pljeskati i vikati iz sve snage, a taj muškarac zastade i poče se osmehivati i klanjati se na sve strane. Zatim su igrali i drugi, s golim nogama, muškarci i žene, pa onda opet jedan od careva viknu nešto uz muziku i svi počeše da pevaju. Ali se odjedanput načini oluja, u orkestru se čuše hromatske game i akordi umanjene septime i svi pojuriše i odvukoše opet jednog od prisutnih iza kulisa, i zavesa se spusti. Opet se među gledaocima diže strašan urnebes i pljesak i svi sa ushićenim licem počeše da viču:

– Dipor! Dipor! Dipor!

Nataši već nije to izgledalo neobično. Ona je zadovoljno gledala oko sebe i smešila se radosno.

– N’est-ce pas qu’il est admirable, Duport?144 – reče joj Elen.

– Oh, oui!145 – odgovori Nataša.

144 Zar nije Dipor divan? 145 O, da!

X

Između činova oseti se u loži Eleninoj hladan vazduh, otvoriše se vrata i uđe Anatol, naginjući se i pazeći se da ne zakači koga.

– Dopustite mi da vam predstavim brata – reče Elen prelećući uznemireno očima s Nataše na Anatola. Nataša okrete preko golog ramena svoju lepuškastu glavicu na lepotana i osmehnu se. Anatol, koji je izbliza bio tako isto lep kao i izdaleka, sede bliže do nje i reče kako je odavno želeo da ima tu čast, još od Nariškinovog bala na kome je imao zadovoljstvo, koje nije zaboravio, da je vidi. Kuragin je sa ženama bio mnogo pametniji i običniji, nego u muškom društvu. On je govorio smelo i prosto i Natašu je neobično i prijatno iznenadilo što u tome čoveku, o kome su tako mnogo pričali, ne samo da nije bilo ništa tako strašno, nego je, naprotiv, imao veoma naivan, veseo i dobroćudan osmeh.

Kuragin je upita kako joj se sviđa predstava i ispriča joj kako je Semjonova, kad je igrala na prošloj predstavi, pala.

– A vidite, grofice – reče joj odjedanput kao staroj davnašnjoj poznanici – mi spremamo karusel u kostimima; trebalo bi da i vi sudelujete u njemu: biće vrlo veselo. Svi se iskupljaju kod Kuraginih. Izvolite doći, zacelo, a? – reče on.

Dok je to govorio on nije odvajao nasmešene oči od lica, od vrata, od obnaženih ruku Natašinih.

Nataša je pouzdano znala da se on njome ushićava. To joj je bilo milo, ali joj bi nešto skučeno i dosadno što je on tu. Kad ne gleda u njega, opažala je da on gleda u njena ramena, pa je nehotice hvatala njegov pogled, da bi je gledao u oči. Ali gledajući mu u oči, ona je sa strahom osećala kako između njega i nje nema nikako one pregrade stidljivosti koju je uvek opažala između sebe i drugih muškaraca. Za pet minuta ona je, ne znajući ni sama kako, osećala da je veoma bliska tome čoveku. Kad se okretala od njega, bojala se da je ne uzme ostrag za golu ruku, da je ne poljubi u vrat. Razgovarali su o najobičnijim stvarima i ona je osećala da su tako bliski, kako nije nikad bila bliska s muškarcem. Nataša se osvrtala na Elen i na oca, kao da ih pita šta to znači; ali Elen razgovaraše s nekakvim generalom i ne odgovori na njen pogled, a pogled očev ne reče joj ništa do samo to što je uvek govorio: „Vesela si, milo mi je“.

U jednom trenutku neugodnog ćutanja, za vreme koga je Anatol svojim izbečenim očima mirno i uporno gledao u Natašu, ona ga, da bi prekinula to ćutanje, upita kako mu se sviđa Moskva. Nataša to upita i pocrvene. Njoj se neprestano činilo da ona čini nešto nepristojno što govori s njim. Anatol se osmehnu, kao da je ohrabren.

– Najpre mi se malo sviđala, jer šta jedan grad čini prijatnim? Se sont les jolies femmes,146 zar ne? E, a sad mi se veoma sviđa – reče on i pogleda je značajno. – Hoćete li doći na karusel, grofice? Dođite – reče joj, pa pruži ruku k njenom buketu i dodade tiše: – Vous serez la plus jolie. Venez chère comtesse et, comme gage, donnez-moi cette fleur.147

Nataša nije razumela šta je rekao kao ni on sam, ali je osećala u tim nerazumljivim rečima nepristojnu nameru. Ona nije znala šta da kaže i okrete se od njega, kao da nije čula ono što joj je kazao.

Ali čim se okrenula, pomislila je da je on tu pozadi, tako blizu do nje.

„Šta radi sad? Je li zbunjen? Je li razljućen? Treba li to popraviti?“ – pitala se ona. Nije mogla izdržati da se ne okrene. Pogledala ga je pravo u oči i njegova blizina i pouzdanost i dobroćudan ljubazan osmeh pobediše je. Ona se osmehnu onako kao i on, gledajući mu pravo u oči. I opet sa užasom oseti kako između njega i nje nema nikakve pregrade.

Opet se diže zavesa. Anatol iziđe iz lože miran i veseo. Nataša se vrati ocu u ložu, sasvim već predana onom svetu u kome se nalazila. Sve što se pred njom dešavalo, izgledalo joj je sad potpuno prirodno; ali joj zato sve ranije misli o vereniku, o kneginjici Mariji, o seoskom životu ne dođoše nijedanput na um, kao da je sve to bilo davno, i davno prošlo.

U četvrtom činu izlazio je nekakav đavo, koji je mašući rukom pevao dotle dok ne izvukoše pod njim dasku, te ga nesta pod podom. Samo to videla je Nataša u četvrtom činu: nju je nešto uzbuđivalo i mučilo, a uzrok tog uzbuđenja beše Kuragin, koga je ona i nehotice pratila očima. Kad su izlazili iz pozorišta, Anatol im priđe, dozva njihove kočije i pomože im da se popnu pomažući Nataši, on joj steže ruku iznad lakta. Nataša, uzbuđena i crvena, okrete se i pogleda ga. On je gledao u nju svojim zažagrenim očima i nežno se smešio.

Tek kad je došla kući Nataša je mogla jasno da promisli o svemu što se s njom dogodilo, pa, setivši se kneza Andreje, odjedanput se uplaši i pred svima, za čajnim stolom, za koji behu svi posle pozorišta seli, glasno uzdahnu, pa pocrvene i pobeže iz sobe. – „Bože moj! Ja sam propala!“ – reče sama sebi. – „Kako sam mogla dopustiti da dotle dođe?“ – pomisli. Dugo je sedela pokrivši rukama zajapureno lice i trudila se da sebi objasni šta se s njom dogodilo, i nije mogla da razume ni ono što se s njom dogodilo, ni ono što je osećala. Sve joj je izgledalo tamno, nejasno i strašno. Tamo, u onoj ogromnoj, osvetljenoj dvorani, gde je na mokrim

146 To su lepe žene,

147 Bićete najlepši. Dođite, draga grofice, a kao zalogu dajte mi ovaj cvet.

daskama skakao uz muziku Dipor, s golim nogama i u haljetku sa šljokicama, i gde su i devojke, i starci, i gola Elen sa svojim spokojnim i ponosnim osmehom oduševljeno vikali: „Bravo!“ – tamo pod senkom te Elen, tamo je to bilo sve jasno i obično; ali sad, njoj jednoj, samoj sa sobom, bilo je to nerazumljivo. „Šta je ovo? Šta znači onaj strah koji sam osećala prema njemu? Šta znači ova griža savesti koju sad osećam?“ – mislila je ona.

Nataša bi jedino staroj grofici mogla kazati noću u postelji sve što je mislila. Sonja, znala je, sa svojim oštrim i čednim pogledom, ili ne bi ništa razumela, ili bi se uplašila od njene ispovesti.

Nataša se sama trudila da razreši ono što ju je mučilo.

„Jesam li ja izgubljena za kneza Andreju, ili nisam?“ – pitala se ona i sa umirljivim smešenjem odgovarala sama sebi: „Što sam luda, što to pitam? Pa šta je bilo sa mnom? Ništa. Ja ništa nisam učinila, ničim nisam ovo izazvala. Niko neće doznati, a ja ga neću više nikad videti“ – govorila je sebi. „Dakle, jasno je da se ništa nije dogodilo, da se nemam za što kajati, da me knez Andreja može voleti i ovakvu. Ali kako ovakvu ? Ah, bože, bože moj! zašto on nije ovde!“ Nataša se umirivala samo za trenutak, pa joj je opet neki instinkt govorio da, iako je to sve istina, iako nije ničeg bilo – instinkt joj je govorio da je sva ranija čistota njene ljubavi prema knezu Andreji izgubljena. I ona je opet u svojoj uobrazilji ponavljala sav svoj razgovor s Kuraginom i zamišljala lice, gestove i nežan osmeh tog lepog i drskog čoveka u onom trenutku kad joj je stisnuo ruku.

XI

Anatol Kuragin živeo je u Moskvi, jer ga je otac ispratio iz Petrograda, gde je trošio više od dvadeset hiljada na godinu u novcu i toliko još u dugovima, koje su kreditori tražili od oca.

Otac je kazao sinu da će on poslednji put platiti polovinu njegovih dugova, ali samo s tim da ide u Moskvu za ađutanta kod glavno-komandujućeg, koje mu je mesto on izradio, i da gleda da se tamo, najzad, oženi dobrom partijom. On ga je uputio na kneginjicu Mariju i Žili Karaginu.

Anatol je pristao i otišao u Moskvu, gde je odseo u Pjerovoj kući. Pjer je primio Anatola isprva nerado, ali se posle navikao na njega; nekiput odlazio je s njim na njegove pijanke i, pod imenom zajma, davao mu novaca.

Otkako je Anatol došao u Moskvu, on je, kao što je istinito rekao za njega Šinšin, zavrteo mozak svima moskovskim gospođama naročito time što je bio nemaran prema njima i očevidno im pretpostavljao Ciganke i francuske glumice, sa čijom je primadonom – mademoiselle Georges bio, kao što govorahu, u intimnim vezama. On nije propuštao nijedne pijanke kod Danilova i ostalih veseljaka u Moskvi, pio je po čitave noći, natpijao svakoga, i odlazio na svaki prijem i na svaki bal u višim krugovima. Pričalo se o nekoliko njegovih afera s moskovskim damama, a i na balovima se udvarao nekima. Ali se s devojkama, naročito s bogatim udavačama koje su bile većinom ružne, nije zbližavao, tim pre što se on pre dve godine oženio, što niko nije znao, sem njegovih najintimnijih prijatelja. Pre dve godine, kad je njegov puk bio u Poljskoj, jedan siromašan poljski plemić naterao je Anatola da se oženi njegovom kćeri.

Anatol je vrlo brzo ostavio svoju ženu i za novac, koji se obavezao da šalje tastu, zadržao sebi pravo da se izdaje za neženjena čoveka.

Anatol je uvek bio zadovoljan svojim položajem, samim sobom i drugima. On je bio instinktivno svim svojim bićem uveren da ne može živeti drukčije već tako kao živi i da nije nikad u svom veku učinio ništa rđavo. On nije bio kadar da promisli ni o tome kako će njegove postupke primiti drugi, ni o tome šta može izići iz ovakvog ili onakvog njegovog postupka. On je bio uveren da, kao što je patka stvorena tako da mora uvek živeti u vodi, da je tako isto i njega Bog stvorio tako da mora živeti s trideset hiljada prihoda i zauzimati uvek viši položaj u društvu. On je tako čvrsto verovao u to da su i drugi, gledajući na njega, bili u to uvereni, i nisu mu otkazivali ni viši položaj u društvu, ni novac, koji je, očevidno bez vraćanja, uzimao od svakoga i koga sretne i koga stigne.

On nije bio kockar, bar nikad nije želeo da dobije u kocki. Nije imao taštine. Njemu je bilo sasvim svejedno ma šta o njemu mislili. Još manje mu se moglo prebaciti da je častoljubiv. On je nekoliko puta naljutio oca time što je pokvario svoju karijeru i podsmevao se svakoj počasti. Nije bio tvrdica i nije odbijao nikog ko od njega zatraži. Jedino što je voleo to beše veselje i žene, pa, pošto, po njegovom shvatanju, nije u tom njegovom ukusu bilo ništa nepošteno i pošto nije mogao da zamisli šta je zadovoljavanje tog njegovog ukusa donosilo drugim ljudima – to je on u svojoj duši smatrao sebe kao besprekorna čoveka, iskreno prezirao podlace i rđave ljude i s mirnom savešću išao uzdignute glave.

Pijanice, te muške Magdalene, imaju neko potajno osećanje da su nevini, kao što ga imaju i Magdalene žene, osećanje zasnovano na istoj nadi da će dobiti oproštaj. „Njoj će se sve oprostiti, jer je mnogo volela, i njemu će se sve oprostiti, jer se mnogo veselio.“

Dolohov, koji se, posle svog progonstva i persijskih avantura, pojavio te godine opet u Moskvi i provodio raskošan, kockarski i pijanički život, beše se zbližio sa svojim starim petrogradskim drugom Kuraginom i upotrebljavao ga za svoje ciljeve.

Anatol je iskreno voleo Dolohova zbog njegove pameti i odvažnosti. A Dolohov, kome je trebalo ime, glas i veze Anatola Kuragina da primami u svoje kockarsko društvo bogate mladiće, koristio se i zabavljao se Kuraginom, ne dajući mu da to opazi. Sem računa zbog koga mu je Anatol bio potreban, i sam proces vladanja tuđom voljom beše Dolohovu naslada, navika i potreba.

Nataša je učinila snažan utisak na Kuragina. On je za večerom posle pozorišta, kao znalac u tim stvarima, izložio pred Dolohovom kakve su njene ruke, ramena, noge i kosa i objavio svoju odluku da joj se malko udvara. Šta će izići iz tog udvaranja – Anatol nije mogao da zamisli i da zna, kao što nije nikad znao šta će izići iz svakog njegovog postupka.

– Lepa je, brate, ali nije za nas – reče mu Dolohov.

– Ja ću kazati sestri da je pozove na ručak – reče Anatol. – A?

– Bolje pričekaj dok se uda...

– Ti znaš – reče Anatol – j’adore les petites filles148 : zbune se odmah.

– Ti si već jednom nagrajisao s petite fille149, – reče Dolohov, koji je znao da je Anatol bio oženjen. – Pazi!

– Ali dvaput neću! A? – reče Anatol, smejući se dobroćudno.

148 Ja obožavam devojčice. 149 S devojčicom.

XII

Sutradan posle pozorišta Rostovi nisu nikud išli i niko im nije dolazio. Marija Dmitrijevna, krijući od Nataše, dogovarala se nešto s njenim ocem. Nataša se dosećala da govore o starom knezu i nešto smišljaju, i to ju je uznemiravalo i vređalo. Ona je svaki čas očekivala kneza Andreju i dvaput je tog dana slala pokućara na Vazdviženku da vidi je li došao. Ali on nije dolazio. Njoj sad beše teže nego prvih dana kad je došla. Njenom nestrpljenju i seti pridruži se i nemilo sećanje kako se videla s kneginjicom Marijom i sa starim knezom, i strah i nemir kome nije znala uzroka. Njoj se sve činilo da on ili neće nikad doći, ili da će se s njom dogoditi nešto pre nego što on dođe. Ona nije mogla, kao pre, spokojno i dugo, sama da misli o njemu. Čim počne da misli o njemu, odmah se uz sećanje na njega pridruži sećanje na starog kneza, na kneginjicu Mariju, i na poslednju predstavu i na Kuragina. Njoj se opet isticalo pitanje: da nije ona kriva, da nije već pogažena njena vernost prema knezu Andreji, i opet se sećala do najmanjih sitnica svake reči, svakog gesta, svake nijanse u izrazu lica toga čoveka, koji je umeo da probudi u njoj za nju nerazumljivo i strašno osećanje. Po mišljenju ukućana, Nataša je izgledala veselija nego obično, a međutim ona nije ni blizu bila onako spokojna i srećna, kao što je bila ranije.

U nedelju ujutru pozva Marija Dmitrijevna svoje goste na službu u svoju crkvu Velike Gospođe u Mogiljcima.

– Ja ne volim ove crkve koje su u modi – govorila je ona, ponoseći se, očevidno, svojim slobodoumljem. – Svuda je Bog jedan. Mi imamo divnog popa, služi kao što treba, a to, razume se, valja poštovati, imamo i đakona takođe. Zar je u tome neka svetinja što se pevaju koncerti na horu? Ne volim ja to, to je samo ačenje!

Marija Dmitrijevna je volela nedelje i umela da ih praznuje. Njena je kuća sva prana i čišćena u subotu; a u nedelju sluge i ona nisu radili, svi su se svečano oblačili i svi išli na službu. Za gospodski ručak spremalo se više jela, a posluzi se davala rakija i pečena guska ili prase. Ali u celoj kući nije se ni na čemu tako opažalo da je praznik, kao na širokom, strogom licu Marije Dmitrijevne, koje je tog dana dobijalo nepromenljivo svečani izraz.

Kad su posle službe popili kafu u salonu u kome behu poskidane navlake, javiše Mariji Dmitrijevnoj da su spremne kočije, i ona se, sa strogim izrazom, ogrnuta prazničkim šalom u kom je pravila posete, diže i reče kako ide knezu Nikolaju Andrejeviču Bolkonskom, da se objasni s njim zbog Nataše.

Kad je otišla Marija Dmitrijevna, dođe Rostovima modiskinja od gospođe Šelme i Nataša, zatvorivši vrata na sobi do salona, poče da se zanima probanjem novih haljina, veoma zadovoljna tom razonodom. Upravo u trenutku kad beše obukla samo prošiven i još bez rukava struk i kad je, okrećući glavu, gledala u ogledalu kako joj stoje leđa – ču u salonu živahan glas svog oca i još neki ženski glas koji je natera da pocrveni. To beše glas Elenin. Nataša ne beše još stigla da skine probani struk, kad se vrata otvoriše i u sobu uđe grofica Bezuhova, smešeći se dobroćudno i ljubazno, u haljini od ugasito-ljubičastog somota s visokom jakom.

– Ah, ma délicieuse!150 – reče ona porumeneloj Nataši. – Charmante!151... A, to nimalo nije lepo, moj dragi grofe – reče Ilji Andrejeviču, koji uđe za njom. – Zar boraviti u Moskvi i nikud ne ići? Ne, ne, ja vas neću ostaviti! Doveče će deklamovati m-lle Georges kod mene i iskupiće se društvo; i, ako vi ne dovedete svoje lepotice, koje su lepše od m-lle Georges, onda neću da znam za vas. Nije mi ovde muž, otišao je u Tver, a ja bih njega poslala po vas. Dođite na svaki način, na svaki način u devet sati. – Ona klimnu glavom poznatoj modiskinji, koja joj se ponizno pokloni, i sede na naslonjaču pored ogledala, raširivši slikovito nabore svoje somotske haljine. Ona nije prestajala da dobroćudno i veselo brblja i neprestano se ushićivala Natašinom lepotom. Razgledala je njene haljine i pohvalila ih, pohvalila se i svojom novom haljinom gaze à reflets métalliques152 koju je dobila iz Pariza i savetovala Nataši da napravi i ona takvu.

– Uostalom, vama sve lepo stoji, lepotice moja! – reče joj ona.

S Natašinog lica nije silazio zadovoljan osmeh. Ona se osećala srećna i cvetala je od pohvalâ te mile grofice Bezuhove, koja joj je ranije izgledala tako nepristupačna i ozbiljna dama, a koja je sad tako dobra prema njoj. Nataša beše vesela i oseti da je gotovo zaljubljena u tu tako lepu i tako dobrodušnu ženu. A Elen se, opet, iskreno ushićavala Natašom i želela da je razveseli. Nju je zamolio Anatol da ga sastavi s Natašom i ona je zbog toga došla Rostovima. Nju je zabavljala misao da sastavi brata s Natašom.

Bez obzira na to što se ranije ljutila na Natašu kad joj je ova otela u Petrogradu Borisa, ona sad nije ni pomišljala na to i od sveg srca je želela, na svoj način, Nataši dobra. Kad je pošla od Rostovih, ona odazva na stranu svoju protégée.153

150 A, moja slatka! 151 Dražesna! 152 Sa metalnim odsjajem. 153 Štićenicu

– Juče mi je brat bio na ručku – umirali smo od smeha – ništa ne jede i uzdiše za vama, lepoto moja! Il est fou, mais fou amoreux de vous, ma chère.154

Nataša sva pocrvene kad to ču.

– Kako crveni, kako crveni, ma délicieuse! – reče Elen. – Dođite na svaki način. Si vous aimez quelqu’un, ma délicieuse, ce n’est pas une raison pour se cloîtrer, Si même vous êtes promise, je suis sûre que votre promise aurait désiré que vous alliez dans le monde en son absence plutôt que de depérir d’ennui.155

„Znači ona zna da sam verenica, znači i ona i njen muž, Pjer, taj pravični Pjer“ – pomisli Nataša – „govorili su o tome i smejali se. Znači to nije ništa.“ I opet joj se, pod uticajem Eleninim, učini da je ono što joj je pre izgledalo strašno, sad obično i prirodno. „I ona je takva grande dame156, – tako mila, i tako me, očevidno, od svega srca voli“ – mislila je Nataša. „Pa zašto se ne bih veselila?“ – upita se ona, gledajući u Elen začuđenim, široko otvorenim očima.

Pred ručak se vratila Marija Dmitrijevna, ćutljiva i ozbiljna; očevidno beše izgubila bitku kod staroga kneza. Bila je suviše uzbuđena sukobom koji se desio i nije mogla mirno da ispriča događaj. Na pitanje grofovo odgovorila je da je sve dobro i da će sutra ispričati. A kad ču o poseti grofice Bezuhove i pozivu na večernji prijem, Marija Dmitrijevna reče:

– Ja ne volim da se družim s Bezuhovom, niti ću ti to savetovati; ali kad si već obećala, idi, razgalićeš se – dodade okrenuvši se Nataši.

154 On je ludo, ludo zaljubljen u vas, draga moja. 155 Ako volite koga, slatka moja, to nije razlog da živite kao u manastiru. Čak, ako ste i vereni,

uverena sam da bi vaš verenik više želeo da za vreme njegovog odsustva izlazite u društvo, nego da propadate od dosade...

156 Otmena gospođa.

XIII

Grof Ilja Andrejevič odveo je svoje devojke grofici Bezuhovoj. Na prijemu je bilo mnogo sveta.

Ali je sve društvo bilo Nataši gotovo nepoznato. Grofu Ilji Andrejeviču ne bi po volji kad vide da je celo to društvo sastavljeno poglavito od muškaraca i dama poznatih po svom slobodnom ponašanju. M-lle Geogges, okružena omladinom, stajala je u jednom kutu salona. Beše nekoliko Francuza i među njima Metivje, koji se, otkako je došla Elen, odomaćio u njenoj kući. Grof Ilja Andrejevič odluči da ne seda za karte, da se ne odmiče od svojih kćeri i da ode čim se svrši predstava Georges.

Anatol je, očevidno, čekao kod vrata da uđu Rostovi. On se odmah pozdravi s grofom, pa priđe Nataši i pođe za njom. Čim ga je Nataša ugledala, obuze je, kao i ono u pozorištu, osećanje taštog zadovoljstva što mu se sviđa i bojazan što nema moralnih pregrada između njega i nje.

Elen je radosno dočekala Natašu i glasno se divila njenoj lepoti i toaleti. Ubrzo posle njihovog dolaska, m-lle Georges iziđe iz sobe da se obuče. U salonu počeše razmicati stolice i nameštati se. Anatol primače stolicu do Nataše i htede da sedne pored nje; ali grof, koji nije spuštao očiju s Nataše, sede pored nje. Anatol sede pozadi.

M-lle Georges, sa obnaženim debelim rukama s jamicama, u crvenom šalu, prigrnutom na jedno rame, iziđe na ostavljen prazan prostor između fotelja i stade u neprirodnoj pozi. Ču se oduševljeno šaputanje. M-lle Georges strogo i mračno pogleda po publici, pa poče da govori na francuskom nekakve stihove u kojima je bilo reči o njenoj grešnoj ljubavi prema svome sinu. Ona je mestimice podizala glas, mestimice šaputala, dižući svečano glavu; mestimice zastajkivala i šištala, buljeći oči.

– Adorable, divin, délicieux!157 – čulo se sa svih strana. Nataša je gledala u debelu Žorž, ali nije čula, ni videla niti razumela ništa od onog što se radilo pred njom; ona je samo osećala da je opet sasvim nepovratno u onom neobičnom, bezumnom svetu, koji je tako daleko od pređašnjeg, u onom svetu u kome se nije moglo znati šta je dobro, šta rđavo, šta razumno a šta bezumno. Iza nje je sedeo Anatol i ona je osećala njegovu blizinu i sa zebnjom nešto čekala.

Posle prvog monologa sve društvo ustade i okruži m-lle Georges, izražavajući joj svoje oduševljenje.

– Kako je lepa! – reče Nataša ocu, koji je, zajedno sa ostalima, ustao i primicao se kroz gomilu glumici.

157 Divno, božanstveno, izvrsno!

– Ja ne nalazim, kad vâs gledam – reče Anatol idući za Natašom. On je to rekao u trenutku kad ga je samo ona mogla čuti. – Vi ste divni... od onog trenutka kad sam vas video, neprestano sam...

– Hajdemo, hajdemo, Nataša – reče grof vraćajući se po kćer. – Kako je lepa!

Nataša priđe ocu, ne govoreći ništa, i gledaše ga upitno i začuđeno.

Posle nekoliko deklamacija, m-lle Georges ode, a grofica Bezuhova zamoli društvo da pređe u dvoranu.

Grof htede otići, ali ga Elen zamoli da joj ne pokvari improvizovani bal. Rostovi ostadoše.

Anatol pozva Natašu da igra s njim vals i, dok su igrali, on joj je, stežući njen struk i ruku, rekao kako je ona ravissante158 i kako je on voli. Kad se igrao ekosez, koji je ona opet igrala s Kuraginom, i kad su ostali sami, Anatol joj nije govorio ništa, nego samo gledao u nju. Nataša je bila u nedoumici da nije sanjala ono što joj je on kazao kad su igrali vals. Na svršetku prve firure on joj opet stište ruku. Nataša ga pogleda uplašeno; ali njegov ljubazan pogled i osmeh behu tako samopouzdani i nežni da mu nije mogla, kad ga je pogledala, reći ono što je htela da mu kaže. Ona obori oči.

– Ne govorite mi takve stvari, ja sam verena i volim drugog – reče ona brzo. Ona pogleda u njega.

Anatola nije zbunilo ni naljutilo to što mu je rekla.

– Ne govorite mi o tome. Šta se mene tiče? – reče on. – Ja kažem da sam bezumno, bezumno zaljubljen u vas. Zar sam ja kriv što me ushićujete?... Mi počinjemo.

Nataša, oživela i uznemirena, gledala je široko otvorenim očima i usplahireno oko sebe i izgledala je veselija nego obično. Ona gotovo ništa nije znala šta je bilo na tom prijemu. Igrali su ekosez i grosfater, otac ju je zvao da idu, ona ga je molila da još ostanu. Ma gde da je bila, ma s kim da je govorila, osećala je na sebi njegov pogled. Pa onda, sećala se kako je zamolila oca da joj dopusti da iziđe u garderobu da popravi haljinu, kako je Elen izišla za njom i smejući se govorila joj o ljubavi svog brata i kako je u malom salonu našla opet Anatola, kako je Elen nekud nestala, a oni ostali nasamo i kako ju je Anatol uzeo za ruku i nežno joj rekao:

– Ja k vama ne mogu da dođem; ali zar vas nikad neću videti? Ja vas bezumno volim. Zar nikad?... I, preprečavajući joj put, on je primicao svoje lice njenom licu.

158 Zanosna.

Njegove sjajne, krupne, muške oči behu tako blizu njenih očiju da nije videla ništa sem tih očiju.

– Natali?! – prošapta upitno njegov glas, a neko joj bolno stezaše ruku, – Natali?!

„Ja ništa ne razumem, ja nemam šta da kažem“ – reče njen pogled.

Vrele usne pritiskoše se na njene usne i u tom istom trenutku oseti se ona opet slobodna, a u sobi se čuše koraci i šuštanje haljine Elenine. Nataša se obazre na Elen, pa onda, crvena i sva dršćući, pogleda u njega uplašeno i upitno, i pođe vratima.

– Un mot, un seul, au nom de Dieu159 – reče Anatol.

Ona zastade. Njoj beše tako potrebno da on kaže onu reč koja bi joj objasnila to što se dogodilo i na koju bi mu ona odgovorila.

– Nathalie, un mot, un seul – ponavljao je on jednako, ne znajući, očevidno, šta će da kaže i ponavljao je dotle dok im ne priđe Elen.

Elen i Nataša iziđoše opet u salon. Rostovi nisu ostali na večeri, nego su otišli.

Kad se Nataša vratila kući, nije svu noć zaspala; mučilo ju je nerazrešivo pitanje koga voli: da li Anatola, ili kneza Andreju. Ona je volela kneza Andreju – jasno je znala kako ga silno voli. Ali je bilo nesumnjivo, da je volela i Anatola. „Zar bi inače moglo biti sve ovo?“ – mislila je. „Kad sam, opraštajući se s njim, mogla posle toga da odgovorim osmehom na njegov osmeh i kad sam mogla to da dopustim, onda znači da sam ga od prvog trenutka zavolela. Znači, da je dobar, plemenit i prekrasan, i da sam ga morala zavoleti. Ali šta ću da radim kad volim i njega a volim i drugoga?“ – govorila je sebi i nije nalazila odgovora na ta strašna pitanja.

159 Jednu reč, samo jednu, za ime boga!

XIV

Osvanu jutro sa svojim brigama i užurbanošću. Svi behu poustajali, ustumarali se, počeli da razgovaraju, opet dođoše modiskinje, opet iziđe Marija Dmitrijevna i opet pozvaše na čaj. Nataša se široko otvorenim očima, kao da je htela da uhvati svaki na nju upravljen pogled, nespokojno osvrtala na svakog i trudila se da izgleda onakva kakva je uvek bila.

Marija Dmitrijevna posle doručka (a to beše njeno najbolje vreme) sede na svoju naslonjaču i zovnu Natašu i staroga grofa.

– Pa, prijatelji moji, ja sam sad o celoj stvari promislila i hoću da vam kažem svoj savet – poče ona. – Kao što znate, ja sam juče bila kod kneza Nikolaja; i razgovarala sam s njim... Hteo je da se razviče. Ali nećeš ti mene nadvikati! I sve sam mu skresala!

– Pa šta on? – upita grof.

– Šta on? Lud čovek... neće da čuje; ali, što da kazujem, i onako smo jadnu devojku namučili... – reče Marija Dmitrijevna. – Nego, ja vam savetujem da posvršavate poslove, pa da idete kući, u Otradno... i da tamo čekate...

– Ah, nemojte! – uzviknu Nataša.

– Da idete – reče Marija Dmitrijevna. – I da tamo čekate. Ako verenik dođe sad ovamo, neće proći bez svađe, a ovako će se u četiri oka sa starcem o svemu dogovoriti i onda će doći k vama.

Ilja Andrejevič odobri ovaj predlog, jer odmah shvati da je sasvim pametan. Ako se starac umiri, onda će još bolje biti da mu posle dođu u Moskvu ili u Gola Brda; ako se ne umiri, onda se samo u Otradnom mogu venčati protiv njegove volje.

– To je cela istina – reče on. – I ja žalim što sam išao k njemu i nju vodio – reče stari grof.

– A što da žališ? Kad ste bili ovde, niste mogli da ne ukažete poštovanje. A kad on neće, to je njegova stvar – reče Marija Dmitrijevna, tražeći nešto u torbici. – Pa i sprema je gotova, šta imate još da čekate; a što nije gotovo, ja ću vam poslati. Iako mi vas je žao, opet bolje idite, u ime boga. – Kad nađe u torbici što je tražila, ona dade Nataši. To beše pismo od kneginjice Marije. – Tebi piše. Kako se kida, jadnica! Boji se da ne pomisliš da te ona ne voli.

– Pa ona me i ne voli – reče Nataša.

– Ne govori koješta! – viknu Marija Dmitrijevna.

– Ne verujem nikom; ja znam da me ne voli – reče smelo Nataša uzevši pismo i na njenom licu pojavi se tako hladna i pakosna odlučnost Da je Marija Dmitrijevna duže pogleda i namršti se.

– Ti, ćerko, ne odgovaraj tako! – reče ona. – Što ja kažem, ono je istina. Napiši joj odgovor.

Nataša ne odgovori, nego ode u svoju sobu da pročita pismo kneginjice Marije.

Kneginjica Marija pisala joj je kako očajava što se njih dve nisu razumele. Ma kakvo bilo raspoloženje njenog oca, pisala je, ona moli Natašu da joj veruje da nije mogla da ne voli nju kao onu koju je izabrao njen brat, za čiju je sreću ona gotova da žrtvuje sve.

„Uostalom“ – pisala je – „nemojte misliti da je moj otac bio rđavo raspoložen prema vama. On je bolestan i star čovek, kome treba oprostiti; ali je dobar i velikodušan i voleće onu koja usreći njegovog sina.“ Dalje je molila kneganjica Marija da Nataša odredi vreme kad se može opet videti s njom.

Kad pročita pismo, Nataša sede za pisaći sto da napiše odgovor. Brzo i mehanički napisa:

„Chère prinsesse160“ pa stade. „Pa šta je mogla još da napiše posle svega onog što je juče bilo? Da, da, to je sve bilo, a sad je već sve drugo“ – mislila je ona, sedeći nad započetim pismom.

„Treba li mu otkazati? Zar treba? To je užasno!...“ I, da ne bi mislila te strašne misli, ona ode Sonji i stade zajedno s njom da odvaja mustre.

Posle ručka Nataša ode u svoju sobu, pa opet uze pismo kneginjice Marije. „Ali zar je već sve svršeno?“ – pomisli ona. „Zar se to sve tako brzo dogodilo i uništilo svu prošlost. Ona se seti svoje ljubavi prema knezu Andreji u punoj pređašnjoj jačini i, u isti mah, oseti kako voli Kuragina. Ona živo zamisli sebe kao ženu kneza Andreje, zamisli toliko puta ponavljanu u njenoj uobrazilji sliku sreće s njim i, istovremeno, raspaljujući se uzbuđenjem, zamisli sve pojedinosti svog jučerašnjeg viđenja sa Anatolom.

„A zašto to ne bi moglo biti zajedno?“ – mislila je, ponekad u potpunom bunilu. „Tek tada bih bila sasvim srećna, a sad moram da biram i ne mogu da budem srećna ni bez jednog od njih dvojice. A da kažem“ – mislila je dalje – „knezu Andreji ovo što je bilo, ili da sakrijem – podjednako je nemogućno. Pa ovim nije ništa pokvareno. Ali zar da se rastanem zauvek sa ovom srećom što sam volela kneza Andreju, u kojoj sam tako dugo živela?“

160 Draga kneginjo.

– Gospođice – šapnu tajanstveno jedna sluškinja, ulazeći u sobu. – Neki čovek reče mi da vam predam. – Sluškinja joj dade pismo. – Samo, tako vam boga... – reče joj devojka kad Nataša, ne razmišljajući, mehanički slomi pečat i poče da čita ljubavno pismo Anatolovo, u kome je, ni reči ne razumevajući, samo to razumela da je to pismo od njega, od onog čoveka koga ona voli. Jest, voli ga; inače zar bi se moglo dogoditi ono što se dogodilo? Zar bi moglo biti u njenim rukama ljubavno pismo od njega?

Nataša je uzdrhtalim rukama držala to strasno, ljubavno pismo, koje je Anatolu sastavio Dolohov, i čitajući ga nalazila u njemu odjeke svega onog što joj se činilo da i sama oseća.

„Sinoć je moja sudbina rešena: ili da me vi volite ili da umrem. Drugog mi izlaza nema“ – tako je počinjalo pismo. Zatim je pisao kako zna da je njeni roditelji neće dati za njega, Anatola, kako za to ima tajnih uzroka koje on može samoj njoj da kaže i kako, ako ga voli, treba da kaže tu reč da, pa nikakva sila ljudska neće stati na put njihovom blaženstvu. Ljubav će sve pobediti. On će je ukrasti i odvesti na kraj sveta.

– „Da, da, volim ga!“ – mislila je Nataša, čitajući po dvadeseti put pismo i tražeći u svakoj njegovoj reči neki osobit, dubok smisao.

To veče je Marija Dmitrijevna išla Arharovima i ponudila gospođice da idu s njom. Nataša se izgovorila da je boli glava i ostala kod kuće.

XV

Vrativši se dockan uveče, Sonja uđe u sobu Natašinu i, na svoje čuđenje, nađe je kako spava na divanu obučena. Pored nje na stolu ležalo je otvoreno pismo Anatolovo. Sonja uze pismo i poče da ga čita.

Ona je čitala i bacala poglede na Natašu, tražeći na njenom licu objašnjenje za ono što je čitala i nije ga nalazila. Njeno lice beše mirno, krotko i srećno. Sonja se uhvati za grudi, da se ne uguši, pa, bleda i dršćući od straha i uzbuđenja, sede na fotelju i suze joj linuše.

„Kako ja ništa nisam videla? Kako je to moglo otići tako daleko ? Zar ona ne voli više kneza Andreju? I kako je mogla pustiti Kuragina dotle? Jasno je da je on varalica i zlikovac. Šta će biti s Nicolas, s dragim, plemenitim Nicolas, kad ovo dozna? Eto zašto je izgledala uzbuđena, odlučna i neprirodna prekjuče, i juče, i danas!“ – mislila je Sonja. „Ali ne može biti da ona njega voli! Verovatno je raspečatila ovo pismo ne znajući od koga je. Verovatno je uvređena. Ona to ne može da učini!“

Sonja obrisa suze, pa priđe Nataši i opet se zagleda u njeno lice.

– Nataša! – reče ona jedva čujno. Nataša se probudi i ugleda Sonju.

– A, vratila si se?

I s onom gotovošću i nežnošću što biva u čoveka kad se probudi, zagrli ona Sonju, pa, kad opazi na njenom licu zbunjenost i na njenom se licu pojavi zbunjenost i sumnja.

– Sonja, ti si pročitala pismo? – reče ona.

– Da – odgovori tiho Sonja. Nataša se ushićeno osmehnu.

– Ne, Sonja, ne mogu više! – reče ona. – Ne mogu više da krijem od tebe. Ti znaš da se mi volimo... Sonja, golubice, on mi piše... Sonja...

Sonja, kao da ne veruje svojim ušima, gledaše je s najvećom pažnjom.

– A Bolkonski? – reče ona.

– Ah, Sonja, ah, kad bi ti znala kako sam srećna! – reče Nataša. – Ti ne znaš šta je ljubav...

– Ali, Nataša, zar je to sve svršeno? Nataša pogleda u Sonju krupnim, otvorenim očima, kao da ne razume njeno pitanje.

– Šta, zar otkazuješ knezu Andreji? – reče Sonja.

– Ah, ti ništa ne razumeš, ne govori gluposti, slušaj – reče Nataša s trenutnom jetkošću.

– Ne, ja to ne mogu da verujem – ponovi Sonja. – Ja to ne razumem. Zar ti čitavu godinu volela jednog čoveka, pa odjedanput... Pa ti si ga

samo triput videla. Nataša, ja ti ne verujem, ti se šališ. Za tri dana zaboraviti sve i tako se...

– Tri dana – reče Nataša. – Meni se čini da ga volim sto godina. Čini mi se da nisam nikad nikog volela pre njega. Ti to ne možeš da shvatiš. Sonja, stani, sedi tu. – Nataša je zagrli i poljubi. – Meni su pričali da se ovo dešava, a i ti si, sigurno, slušala, ali sam ja tek sad osetila tu ljubav. Ovo nije ono što je pre bilo. Čim sam ga videla, osetila sam da je on moj gospodar i da sam ja njegova robinja i da ne mogu da ga ne volim. Da, robinja! Što mi on naredi, to ću učiniti. Ti to ne razumeš. Pa šta da radim? Šta da radim, Sonja? – govorila je Nataša, srećna i usplahirena.

– Ali pomisli šta činiš – reče joj Sonja – ja ne mogu to tako da ostavim. Ta tajna pisma... Kako si mu mogla to dopustiti? – govorila je ona sa strahom i gnušanjem koje je jedva skrivala.

– Ja sam tebi pričala – odgovori Nataša – da nemam svoje volje; kako to ne razumeš: ja ga volim!

– Onda ja neću to dopustiti, kazaću – uzviknu Sonja i udariše joj suze.

– Ne, tako ti boga!... Ako kažeš, ti si mi neprijatelj – ubrza Nataša. – Ti hoćeš da budem nesrećna, hoćeš da nas rastave...

Kad Sonja vide taj strah Natašin, ona zaplaka od stida i od žalosti za svojom drugaricom.

– Pa šta je bilo među vama? – upita ona. – Šta ti je govorio? Zašto ne dolazi u kuću?

Nataša ne odgovori na njeno pitanje.

– Tako ti boga, Sonja, ne govori nikom, ne muči me – molila je Nataša. – Imaj na umu da se u takve stvari ne treba mešati. Ja sam tebi poverila...

– Ali na što te tajne! Zašto on ne dolazi u kuću? – upita Sonja. – Zašto te otvoreno ne zaprosi? Pa tebi je knez Andreja dao punu slobodu, ako je već tako; ali ja to ne verujem. Jesi li ti, Nataša, promislila kakvi mogu biti tajni uzroci?

Nataša pogleda začuđeno u Sonju. Videlo se da joj se prvi put postavilo to pitanje, pa nije znala šta da odgovori na njega.

– Ne znam kakvi uzroci. Ali sigurno da ima uzroka!

Sonja uzdahnu i nepoverljivo mahnu glavom.

– A ako bi bilo uzroka... – poče ona. Ali Nataša vide šta ona sumnja, pa je uplašeno prekide.

– Sonja, ne može se na njega sumnjati, ne može, ne može, razumeš li? – viknu ona.

– Voli li on tebe?

– Voli li? – ponovi Nataša i osmehnu se kao da sažaljeva svoju drugaricu što ne može da je razume. – Pa ti si pročitala pismo, videla si ga.

– A ako je on nepošten čovek?

– On !... nepošten čovek? Kad bi ti znala! – reče Nataša.

– Ako je pošten čovek, onda treba ili da kaže svoju nameru, ili da prestane da se viđa s tobom; i ako ti nećeš to da učiniš, učiniću ja, ja ću mu napisati, kazaću tati – reče Sonja odlučno.

– Ali ja ne mogu da živim bez njega! – povika Nataša.

– Nataša, ja tebe ne razumem. I šta ti govoriš! Pomisli na oca, na Nicolas.

– Meni niko ne treba, nikog ne volim, sem njega. Kako smeš reći da je on nepošten? Zar ti ne znaš da ja njega volim? – vikala je Nataša. – Sonja, idi, neću da se s tobom svađam, idi, tako ti boga, idi; vidiš kako mi je teško – vikala je ona uzdržano razdraženo i očajno. Sonja se zaplaka i istrča iz sobe.

Nataša priđe stolu, pa, ne razmišljajući ni trenutka, napisa onaj odgovor kneginjici Mariji koji nije mogla celog jutra da napiše. U tom pismu pisala je ukratko kneginjici Mariji kako su sve njihove nesuglasice svršene, kako se ona koristi velikodušnošću kneza Andreja koji joj je na polasku dao slobodu i moli je da zaboravi sve i da joj oprosti ako se o nju ogrešila, ali da ona ne može biti njegova žena. Njoj je u tom trenutku izgledalo to sve vrlo lako, prosto i jasno.

Trebalo je da Rostovi otputuju u selo u petak, a grof je u sredu otišao s kupcem na svoje imanje u okolini Moskve. Toga dana kad je grof otišao, Sonja i Nataša behu pozvane na veliki ručak kod Kuraginih i Marija Dmitrijevna ih poveze. Na tom ručku Nataša se opet našla sa Anatolom i Sonja je opazila kako je Nataša govorila s njim nešto želeći da je ne čuju i kako je za sve vreme ručka bila još uzrujanija nego pre toga.

Kad su se vratile kući, Nataša prva poče sa Sonjom ono objašnjavanje koje je očekivala njena drugarica.

– Eto, Sonja, ti si govorila o njemu razne gluposti – poče Nataša blago, onako kao što govore deca kad su rada da ih pohvale. – Mi smo se danas objasnili.

– Dakle, šta je? Šta ti je rekao? Kako mi je milo, Nataša, što se ne ljutiš na mene. Kaži mi sve, celu istinu. Šta ti je rekao?

Nataša se zamisli.

– Ah, Sonja, kad bi ti njega poznavala onako kao ja! Rekao je... Pitao me je kako sam dala reč Bolkonskom. Obradovao se što do mene stoji da mu otkažem.

Sonja neveselo uzdahnu.

– Ali ti nisi otkazala Bolkonskom? – reče ona.

– A možda sam i otkazala! Možda je s Bolkonskim sve svršeno. Zašto ti misliš o meni tako ružno?

– Ja ništa ne mislim, ja samo ne razumem to...

– Čekaj, Sonja, sve ćeš razumeti. Videćeš kakav je on čovek. Nemoj misliti ružno ni o meni, ni o njemu.

– Ja ni o kome ne mislim ružno: ja volim svakog i svakog žalim. Ali šta da radim?

Sonja se nije dala prevariti nežnim tonom kojim se Nataša njoj obraćala. Što je Nataša izgledala mekša i poniznija, to je Sonja bila ozbiljnija i oštrija.

– Nataša – reče ona – ti si me molila da ne razgovaram s tobom o tome i ja nisam govorila, sad si sama počela. Nataša, ja njemu ne verujem. Čemu ta tajna?

– Opet, opet! – prekide je Nataša.

– Nataša, ja se bojim za tebe.

– Čega se bojiš?

– Bojim se da ne upropastiš sebe – reče odlučno Sonja i uplaši se i sama od onoga što reče.

Na licu Natašinom opet se pojavi ljutina.

– I upropastiću, upropastiti, što je mogućno brže upropastiću sebe. To nije vaša stvar. Meni će biti rđavo, a ne vama. Ostavi me, ostavi. Ja te mrzim.

– Nataša! – viknu Sonja uplašeno.

– Mrzim te, mrzim! Ti si mi zauvek neprijatelj!

Nataša istrča iz sobe.

Nataša nije više govorila sa Sonjom i klonila je se. Onako isto uzbuđena, začuđena i kao da je učinila zločin, tumarala je ona po sobama i prihvatala se čas za ovaj, čas za onaj posao i odmah ga ostavljala.

Ma kako da je bilo teško Sonji, ona je dobro motrila na svoju drugaricu.

Uoči onog dana kad je trebalo da se vrati grof, Sonja je opazila kako je Nataša celo jutro sedela u salonu kod prozora, kao da nešto čeka, i kako je

dala nekakav znak jednom oficiru koji je prošao i za koga je Sonja držala da je Anatol.

Sonja je počela još pažljivije da motri na svoju drugaricu i opazila da je Nataša za ručkom i uveče bila čudnovato i neprirodno raspoložena (odgovarala je rasejano na pitanja, počinjala rečenice a nije ih dovršavala, smejala se svačemu).

Posle čaja Sonja vide kako je zbunjena sobarica čeka kod vrata Natašinih. Ona je propusti, pa oslušnu na vratima i doznade da joj je opet predato pismo.

I Sonji odjedanput bi jasno da Nataša ima neku strašnu nameru za to veče. Sonja zakuca na njena vrata. Nataša je ne pusti.

„Pobeći će s njim!“ – pomisli Sonja. „Ona je na sve sposobna. Danas se videlo na njenom licu nešto osobito žalosno i odlučno. Zaplakala je kad se opraštala s čikicom“ – seti se Sonja. „Da, sigurno će pobeći s njim – ali šta ja da radim?“ – mišljaše ona, sećajući se sad onih znakova što su jasno dokazivali da Nataša ima neku strašnu nameru. „Grofa nema. Šta da radim? Da li da pišem Kuraginu i da tražim od njega objašnjenja? Ali ko će njega naterati da mi odgovori? Da li da pišem Pjeru, kao što je molio knez Andreja da učinim ako se desi kakva nesreća?... Ali ona je, može biti, odista već otkazala Bolkonskom (juče je poslala pismo kneginjici Mariji). Čike nema!“

Da kaže Mariji Dmitrijevnoj, koja je toliko verovala Nataši, to je Sonji izgledalo užasno.

„Ali bilo kako mu drago“ – mišljaše Sonja, stojeći u mračnom hodniku – „sad je ili nikad došlo vreme da pokažem kako ja pamtim dobročinstva njihove kuće i kako volim Nicolas. Ne, makar tri noći ne spavala, neću izići iz ovog hodnika, i silom ću je zadržati, i neću dati da padne sramota na njihovu porodicu“ – mislila je ona.

XVI

Anatol se u poslednje vreme preselio kod Dolohova. Već od pre nekoliko dana Dolohov beše smislio i spremio plan da se Rostovljeva ugrabi i trebalo je da se taj plan izvrši onog dana kad je Sonja, pošto je oslušnula na vratima Natašinim, odlučila da je čuva. Nataša je obećala da će izići u deset sati na zadnja vrata pred Kuragina. Kuragin bi je metnuo na spremljenu trojku i odvezao šezdeset vrsta od Moskve, u selo Kamenku, gde je bio spremljen neki raspop, koji će ih venčati. U Kamenci su bili spremljeni drugi konji koji bi ih izvezli na varšavski drum, a odande bi poštanskim kolima odjurili preko granice.

Anatol je imao i pasoš, i putnu objavu, i deset hiljada rubalja što je uzeo od sestre, i deset hiljada što mu je našao Dolohov na zajam.

Dva svedoka – Hvostikov, bivši sudski pisar, koga je Dolohov upotrebljavao pri kockanju, i Makarin, husarski oficir u ostavci, dobroćudan i slab čovek, koji je bezgranično voleo Kuragina – sedeli su u prvoj sobi i pili čaj.

U velikom kabinetu Dolohovljevom, ukrašenom od poda do tavana persijskim tepisima, medveđim kožama i oružjem, sedeo je Dolohov u putničkom bešmetu*161 i u čizmama pred otvorenim pisaćim stolom, na kome su ležali računi i gomile novaca. Anatol je u raskopčanom mundiru hodao iz one sobe gde su sedeli svedoci, kroz kabinet do zadnje sobe, gde je njegov lakej Francuz sa ostalima slagao poslednje stvari. Dolohov je brojao novac i zapisivao.

– Dakle – reče on – Hvostikovu treba dati dve hiljade.

– Pa daj mu – reče Anatol.

– Makarka će (tako su zvali Makarina) bez koristi u vatru i u vodu za tebe... Evo, i računi su svršeni – reče Dolohov pokazujući mu zapis. – Je li tako?

– Da, razume se, tako – reče Anatol koji, kao što se videlo, nije slušao Dolohova, nego gledao nekud napred a osmeh mu nije silazio s lica.

Dolohov zalupi pisaći sto i okrete se Anatolu s podrugljivim osmehom.

– Nego, znaš šta – ostavi ti to sve: još ima vremena! – reče on.

– Ti si budala! – reče Anatol. – Nemoj govoriti gluposti. – Kad bi ti znao... Ovo je đavo će ga znati šta!

– Odista, ostavi – reče Dolohov. – Ja ti ozbiljno kažem. Zar je to šala što si naumio?

161 Tatarska kratka haljina.

– Šta, opet, opet me dražiš? Idi do đavola! A?... – reče Anatol i namršti se. – Meni zaista nije do tvojih budalastih šala. – I on ode iz sobe.

Dolohov se osmehnu prezrivo i pokroviteljski kad Anatol iziđe.

– Stani – viknu on za Anatolom – ne šalim se, ja govorim ozbiljno, hodi, hodi ovamo.

Anatol opet uđe u sobu i, trudeći se da pribere pažnju, gledaše u Dolohova, očevidno pokoravajući mu se i nehotice.

– Slušaj, poslednji put ti kažem. Što bih se ja s tobom šalio? Jesam li ti ja smetao? Ko ti je sve udesio, ko popa našao, ko pasoš izvadio, ko nabavio novaca? Sve ja.

– Pa, hvala ti. Ti misliš da ti nisam zahvalan? – Anatol uzdahnu i zagrli Dolohova.

– Ja sam ti pomagao, ali mi je, ipak, dužnost da ti kažem istinu: stvar je opasna i, kad čovek promisli, glupa. Ti ćeš nju odvesti, lepo. Zar će oni to tako ostaviti? Doznaće se da si oženjen. I tebe će pod krivičnu istragu...

– Eh! gluposti, gluposti! – ubrza Anatol i opet se namršti. – Pa ja sam ti to objasnio. A? – I Anatol, sa onom naročitom pristrasnošću što je imaju tupi ljudi prema zaključcima do kojih su došli svojom pameću, ponovi Dolohovu svoje razlaganje koje mu je već sto puta ponavljao.

– Pa ja sam ti objasnio da sam došao do ovog zaključka: ako ovaj brak bude nezakonit – reče on i savi jedan prst – onda ja ne odgovaram; a ako bude zakonit, svejedno: to u inostranstvu neće niko znati, je li tako? I ne govori, ne govori, ne govori!

– Odista, okani se! Samo ćeš se vezati...

– Idi dođavola! – reče Anatol i, uhvativši se za kosu, iziđe u drugu sobu, pa se začas vrati i sede s nogama na fotelji pred Dolohovom.

– Đavo će ga znati šta je ovo! A? Vidi kako lupa! – On uze ruku Dolohovljevu i metnu je na svoje srce. Ah, quel pied, mon cher, quel regard! Une dèesse!162 A?

Dolohov je, smešeći se hladno, gledao u njega svojim sjajnim, lepim, prekim očima; očevidno, želeo je da se još pošali s njim.

– A kad odu pare, šta ćeš onda?

– Šta ću onda? A? – ponovi Anatol sa istinskom neodlučnošću pri pomisli na budućnost. – Šta ću onda? Onda ne znam šta... Ali što da govorimo gluposti! – On pogleda na časovnik. – Vreme je!

Anatol ode u zadnju sobu.

– Hoćete li skoro? Što oklevate! – viknu na sluge.

162 Ah, kakva noga, draga moj, kakav pogled! Prava boginja!

Dolohov skupi novac, zovnu slugu da mu naredi da iznese što da se pojede i popije za srećna puta, pa uđe u onu sobu gde su sedeli Hvostikov i Makarin.

Anatol je ležao u kabinetu na divanu, naslonivši se na ruku, osmehivao se zamišljeno i nešto nežno šaputao sam za sebe.

– Hodi da jedeš nešto. Hodi pij! – viknu mu Dolohov iz druge sobe.

– Neću – odgovori Anatol, smešeći se neprestano.

– Hodi, došao je Balaga.

Anatol ustade i uđe u trpezariju. Balaga je bio čuven kočijaš na trojkama, koji već šest godina poznaje Dolohova i Anatola i uslužuje ih svojim trojkama. Kad je Anatolov puk bio u Tveri, on je često odvozio Anatola iz Tveri uveče, dovozio ga zorom u Moskvu, a sutradan ga vraćao noću. Često je vozio Dolohova kad je ovaj bežao ispred potere; često ih je vozio po gradu sa Ciganima i damicama, kao što ih je Balaga zvao. Često je, vozeći ih, gazio po Moskvi svet i kočijaše i uvek su ga iskupljivala njegova gospoda, kao što ih je on zvao. On je satro pod njima mnogo konja. Često su ga oni tukli, često ga opijali šampanjem i maderom, koju je voleo, i on je znao da je svaki od njih učinio ne jedno delo koje bi običnom čoveku odavno donelo Sibir. U svojim pijankama često su prizivali Balagu, nagonili ga da pije i da igra pored Cigana i preko njegovih ruku prešla je ne jedna hiljada njihovog novca. Služeći njima, on je po dvadeset puta u godini rizikovao i svoj život i svoju kožu, a vozeći ih pomorio je više konja nego što su mu oni dali novaca. Ali je on njih voleo, voleo je tu mahnitu vožnju, po osamdeset vrsta na sat, voleo je da izvrne kočijaša i da pregazi pešaka u Moskvi, pa u sav trk da proleti moskovskim ulicama. Voleo je da sluša iza sebe onu divlju viku pijanih glasova: „Teraj! teraj!“ i onda kad se već nije moglo brže da tera; voleo je krvnički da ošine po vratu mužika koji se i onako ni živ ni mrtav sklanjao od njega. „Prava gospoda!“ – mislio je on.

Anatol u Dolohov voleli su Balagu zbog njegove vešte vožnje i zbog toga što je i on voleo ono što i oni. Balaga se s drugima pogađao, uzimao po dvadeset pet rubalja za dva sata vožnje, i s drugima je tek poneki put išao lično, a mahom je slao svoje momke. Ali sa svojom gospodom, kao što ih je zvao, išao je uvek lično i nije nikad ništa tražio za svoj trud. Čim dozna od sobara da imaju novaca, on u nekoliko meseca jedanput dođe izjutra trezan i, klanjajući se duboko, zamoli da ga isplate. Gospoda su ga uvek nudila da sedne.

– Sad mi pomozite u nevolji, baćuška Fjodore Ivanoviču, ili vaša svetlosti – rekao bi on. – Ostao sam sasvim bez konja, dajte koliko možete da odem na vašar.

I Anatol i Dolohov, kad se dese pri novcu, dadu mu po hiljadu i po dve rubalja.

Balaga je bio riđ mužik, crvenog lica i osobito crvenog, debelog vrata, zdepast, zatupastog nosa, oko svojih dvadeset sedam godina, malih sjajnih očiju i s malom bradicom. Nosio je fini plavi kaftan sa svilenom postavom, obučen povrh kratke bundice.

On se prekrsti prema uglu gde stoje ikone, pa priđe Dolohovu i pruži mu svoju crnu, malu ruku.

– Fjodore Ivanoviču! – reče klanjajući se.

– Zdravo, brate! A evo i njega.

– Zdravo, vaša svetlosti! – reče Anatolu kad ovaj uđe, pa i njemu pruži ruku.

– Pitam te, Balaga – reče Anatol, mećući mu ruku na rame – voliš li ti mene ili ne? A? Sad me usluži... S kakvim si konjima došao? A?

– Kao što je naredio vaš kurir, s vašim, sa alama – reče Balaga.

– Dakle, čuj, Balaga! Satri sva tri konja, ali da stigneš za tri sata. A?

– Ako ih satrem, na čemu ćemo stići? – reče Balaga namigujući.

– Ja ću tebi njušku da razbijem, nemoj se šaliti! – viknu odjedanput Anatol i iskolači oči.

– A što da se šalim – reče kočijaš smeškajući se. – Zar ću ih ja štedeti kad vozim svoju gospodu? Koliko konji mogu da trče, toliko ćemo terati.

– A! – reče Anatol. – De sedi.

– Hajde, sedi! – reče Dolohov.

– Postojaću, Fjodore Ivanoviču.

– Sedi, šta trabunjaš, pij! – reče Anatol i natoči mu veliku čašu madere. Oči kočijaševe zasvetleše kad ugleda vino. Pošto je iz učtivosti najpre odbio, on popi čašu i obrisa se crvenom svilenom maramom, koja mu je stajala u kapi.

– Pa kad ćemo da idemo, vaša svetlosti?

– Pa evo... (Anatol pogleda na časovnik) odmah ćemo poći. Ali pazi, Balaga! – A? Da li ćeš stići?

– Pa ako srećno pođemo, zašto ne bismo stigli? – reče Balaga. – Vozio sam vas u Tver, stizali smo za sedam sati. Jamačno se sećaš, vaša svetlosti.

– Znaš, jedanput sam na Božić putovao iz Tveri – reče Anatol smešeći se na to sećanje i okrenuvši se Makarinu, koji je s najvećom pažnjom i, topeći se od miline, gledao u Kuragina. – Veruješ li, Makarka, nestajao

nam je dah, tako smo leteli. Upadosmo među komoru, preskočismo dvoja natovarena kola. A?

– Ama, i konji behu! – nastavi priču Balaga. – Onda sam s mrkovom upregao mladog dešnjaka i levaka – reče on Dolohovu – i veruješ li, Fjodore Ivanoviču, letele su ale šezdeset vrsta; držati nisam mogao, ruke se skočanjile, beše mraz. Bacih uzde, drži, kažem, vaša svetlosti, a ja padoh u saonice. Jer nije da ih nisam mogao goniti, nego ih nisam mogao držati do mesta. Za tri sata dojuriše ale. Samo levak crče.

XVII

Anatol iziđe iz sobe i, posle nekoliko miiuta, vrati se u bundi potpasanoj srebrnim pojasom i u kapi od samurovine, kicoški nakrivljenoj, koja je veoma dobro stajala prema njegovom lepom licu. Pošto se pogledao u ogledalu, pa u onoj istoj pozi, koju je uzeo pred ogledalom, stao pred Dolohova, on uze čašu vina.

– Pa, Feđa, zbogom! Hvala ti na svemu, zbogom! – reče Anatol. – A vi, drugovi, prijatelji... – on se zamisli malo – mladosti... moje, zbogom! – reče Makarinu i ostalima.

Iako su oni svi išli s njim, Anatol je, očevidno, hteo da učini nešto dirljivo i svečano od tog svog obraćanja drugovima. Govorio je sporo, glasno i, isprsivši se, cupkao jednom nogom.

– Svi uzmite čaše, i ti, Balaga. Dakle, drugovi, prijatelji mladosti moje, mi smo dosta pili, uživali, pili. A? Sad, kad ćemo se videti? Otići ću preko granice! Uživali smo, zbogom, deco! U vaše zdravlje! Ura... – reče on, popi svoju čašu i tresnu je o zemlju.

– Zdrav si! – reče Balaga, pa i on ispi svoju čašu i obrisa se maramom. Makarin je suznih očiju grlio Anatola.

– Ej, kneže, kako mi je teško rastati se s tobom! – reče on.

– Da se ide, da se ide! – povika Anatol. Balaga pođe iz sobe.

– Ne, stani! – reče Anatol. – Zatvori vrata, valja sesti.*163 Eto tako. Zatvoriše vrata i svi sedoše.

– A sad marš, deco! – reče Anatol i ustade. Lakej Joseph dade Anatolu torbu i sablju i svi iziđoše u pretsoblje.

– A gde je bunda? – upita Dolohov. – Ej, Ignjatka! Idi Matreni Matvejevnoj, zatraži žensku bundu postavljenu samurovinom. Slušao sam kako se odvode devojke – reče Dolohov i namignu. – Ona će istrčati ni živa ni mrtva u čemu se kod kuće zateče; ako malo oklevaš, eto ti i plača, i tatice, i mamice, i odmah ozebla pa natrag; nego ti nju odjedanput zamotaj u bundu, pa nosi u saonice.

Lakej donese žensku bundu postavljenu lisičinom.

– Ludače, rekao sam ti onu sa samurovinom. O, Matrjoška, onu sa samurom! – viknu on tako da odjeknu daleko po sobama njegov glas.

Lepa, suvonjava i bleda Ciganka, sjajnih, crnih očiju i crne kudrave kose što se preliva u plavo, ogrnuta crvenim šalom, istrča sa samurovom bundom preko ruke. 163 Ruski običaj pred polazak na put.

– Pa baš nije mi ni žao, uzmi je – reče ona, očevidno stideći se pred svojim gospodinom i žaleći bundu.

Dolohov joj ne odgovori, nego uze bundu, nabaci je na Matrjošu i umota je.

– Evo ovako – reče on. – Pa onda ovako – reče i podiže joj oko glave jaku, a ostavi je samo pred licem malo otvorenu. – Pa onda ovako, vidiš? – i primače Anatolovu glavu do otvora ostavljenog na jaci iz koga se video vedri osmeh Matrjošin.

– Pa zbogom, Matrjoša – reče Anatol, ljubeći je. – Eh, moj provod je ovde svršen! Pozdravi Stjopku. Zbogom! Zbogom, Matrjoša; poželi mi sreću.

– E, pa nek vam Bog da, kneže, veliku sreću – reče Matrjoša svojim ciganskim akcentom.

Pred vratima su stajale dve trojke, a držahu ih dva dobra momka, kočijaša. Balaga sede na prednju trojku i, dižući visoko laktove, raspravi lagano uzde. Anatol i Dolohov sedoše kod njega, Makarin, Hvostikov i lakej sedoše na drugu trojku.

– Jeste li gotovi? – upita Balaga. – De! – viknu on zamotavajući oko ruke uzde i trojka se otište niz Nikitin bulevar.

– Tprr! De, đi!... Tprr! – čula se samo vika Balagina i jednog momka, koji je sedeo gore s njim. Na Arbatskom trgu trojka zakači neke kočije, zatrešta nešto, ču se vika i trojka polete niz Arbatu.

Pošto projuri preko Podnovinskoga tamo i amo, Balaga poče zadržavati konje i, kad se vrati natrag, zaustavi ih na raskrsnici kod Stare konjušničke.

Momak skoči da pridrži konje, a Anatol i Dolohov pođoše trotoarom. Kad se približiše kapiji, Dolohov zviznu. Odazva mu se zviždanje i odmah zatim istrča sobarica.

– Uđite u dvorište, tu se vidi; odmah će izići – reče ona.

Dolohov ostade kod kapije. Anatol uđe za sobaricom u dvorište, skrete iza ugla i utrča na stepenice.

Gavrilo, krupan lakej Marije Dmitrijevne, dočeka Anatola.

– Izvolite gospođi – reče lakej krupnim glasom, sprečavajući mu put do vrata.

– Kakvoj gospođi? Ko si ti? – upita Anatol zadihanim šapatom.

– Izvolite, naređeno mi je da vas odvedem.

– Kuragine, natrag! – viknu Dolohov. – Izdaja! Natrag!

Dolohov se kod kapije, gde beše ostao, borio s pokućarom, koji je pokušao da zatvori kapiju kad je ušao Anatol. Dolohov poslednjim naporom odgurnu pokućara, pa zgrabi za ruku Anatola kad ovaj istrča, izvuče ga van kapije i pobeže s njim natrag trojci.

XVIII

Marija Dmitrijevna je našla Sonju gde plače u hodniku i naterala je da joj sve kaže. Kad je uhvatila Natašino pisamce i pročitala ga, Marija Dmitrijevna je s pisamcetom u ruci otišla gore u Natašinu sobu.

– Nevaljalice, bezobraznice! – rekla joj je ona. – Ništa neću da čujem! – I, odgurnuvši Natašu, koja je gledala u nju začuđenim ali suvim očima, zaključala ju je, zatim naredila pokućaru da propusti na kapiju one ljude što će doći večeras, ali da ih ne pušta napolje, a lakeju je naredila da te ljude dovede pred nju, pa je onda sela u salonu i čekala otmičare.

Kad je Gavrilo došao da javi Mariji Dmitrijevnoj da su pobegli oni ljudi što su dolazili, ona se namršti i ustade, pa je, zaturivši ruke natrag, dugo hodala po sobama, misleći šta da radi. U dvanaest sati noću opipala je da li joj je ključ u džepu, pa je pošla u Natašinu sobu. Sonja je sedela u hodniku i plakala.

– Marija Dmitrijevna, tako vam boga, pustite me k njoj! – reče ona. – Marija Dmitrijevna joj ne odgovori, nego otvori vrata i uđe. „Gadno, ružno... U mojoj kući... Nevaljalica, devojčura... Žao mi samo oca!“ – mislila je Marija Dmitrijevna, trudeći se da utiša svoj gnev. „Ma koliko da je teško, narediću svima da ćute i sakriću od grofa.“ Marija Dmitrijevna odlučnim korakom uđe u sobu. Nataša je ležala na divanu pokrivši glavu rukama i nije se makla. Ležala je onako isto kako ju je ostavila Marija Dmitrijevna.

– Krasna si ti, vrlo krasna! – reče joj Marija Dmitrijevna. – U mojoj kući zakazivati sastanke ljubavnicima! Nemoj da se pretvaraš. Slušaj kad ti govorim. – Marija Dmitrijevna je povuče za ruku. – Slušaj kad ti govorim. Sebe si osramotila, kao poslednja devojčura. Drukčije bih ja s tobom, ali mi je žao tvog oca. Sakriću. – Nataša se ne pokrenu, ali samo poče sva da se trese od nemog, grčevitog plača, koji ju je gušio. Marija Dmitrijevna pogleda Sonju i sede na divan pored Nataše.

– Sreća njegova što mi je izmakao; ali naći ću ja njega – reče ona svojim grubim glasom. – Čuješ li ti što ja govorim? – Ona podvuče svoju krupnu ruku pod lice Natašino i okrenu je k sebi. I Marija Dmitrijevna i Sonja začudiše se kad videše Natašino lice. Oči joj behu sjajne i suve, usne stisnute, obrazi opušteni.

– Ostavi... te... šta mi... ja ću... umreti... – progovori ona, ljutito se ote od Marije Dmitrijevne i leže opet onako kao što je ležala.

– Natalija!... reče Marija Dmitrijevna. – Ja tebi želim dobra. Lezi, de, lezi tako, ja te neću dirati, i slušaj... Neću ti govoriti koliko si pogrešila. I sama to znaš. Ali, eto, tvoj će otac doći sutra, pa šta da mu kažem? A?

Opet se Nataša zatrese od plača.

– Doznaće on, pa tvoj brat, pa verenik!

– Nemam ja verenika, otkazala sam – viknu Nataša.

– Svejedno – nastavi Marija Dmitrijevna. – Ali će oni doznati, pa zar to tako da ostave? Pa on, tvoj otac, ja ga znam, ako ga izazove na dvoboj, hoće li to biti lepo? A?

– Ah, ostavite me! Zašto ste vi sve pokvarili? Zašto? Zašto? Ko vas je molio? – viknu Nataša, pridignuvši se na divanu i jetko gledajući u Mariju Dmitrijevnu.

– A šta si ti htela? – podviknu Marija Dmitrijevna, padajući opet u vatru. – Jesmo li te zaključavali? Ko mu je branio da dolazi u kuću? Zašto da te krade, kao kakvu Ciganku?... A kad bi te i odveo, misliš, ne bi ga našli? Tvoj otac ili brat, ili verenik? On je nevaljalac i nitkov, to ti ja kažem!

– On je bolji od vas sviju – viknu Nataša, pridižući se. – Da niste vi smetali – Ah, bože moj, šta je ovo, šta je ovo? Sonja, zašto ste?... Odlazite!... I ona zarida tako očajno, kao što ljudi oplakuju samo onaj jad u kome osećaju da su mu sami uzrok. Marija Dmitrijevna poče opet da govori; ali Nataša povika: – Odlazite, odlazite, vi me svi mrzite, prezirete! – i opet pade po divanu.

Marija Dmitrijevna nastavi još malo da savetuje Natašu i da je uverava kako to sve treba sakriti od grofa, kako niko neće ništa doznati ako samo Nataša obeća da će sve zaboraviti i paziti da niko na njoj ne pozna da se nešto dogodilo. Nataša nije odgovarala. Ona nije više ni plakala, ali je spopade jeza i drhtavica. Marija Dmitrijevna podmetnu joj jastuk, pokri je s dva jorgana i ona lično donese joj čaj od lipovog cveta, ali joj se Nataša ne odazva.

– Pa neka je nek spava – reče Marija Dmitrijevna, izlazeći iz sobe i misleći da ona spava.

Ali Nataša nije spavala, nego je ukočenim očima i bleda gledala pravo nekud napred. Celu tu noć nije Nataša spavala, niti plakala, niti govorila sa Sonjom, koja je nekoliko puta ustajala i prilazila joj.

Sutradan, oko doručka, dođe grof Ilja Andrejevič sa imanja u okolini Moskve, kao što je obećao. On beše vrlo veseo: posao s kupcem išao je dobro i sad ga već nije ništa zadržavalo u Moskvi, rastavljenog od grofice, bez koje mu beše dosadno. Marija Dmitrijevna dočeka ga i javi mu kako je

Nataši juče jako pozlilo, kako su zvali doktora, ali joj je sad bolje. Nataša nije tog jutra izlazila iz svoje sobe.

Ona je sedela kod prozora sa stegnutim, ispucalim usnama i suvim, ukočenim očima, uznemireno zagledajući u one što prolaze ulicom i brzo se osvrćući na one što uđu u sobu. Očevidno je čekala vest o njemu, čekala je da on lično dođe, ili da joj piše.

Kad je grof ušao u njenu sobu, ona se uznemireno okrete čuvši njegov muški hod i njeno lice dobi malopređašnji hladan i čak ljutit izraz. Ona se i ne diže da ga dočeka.

– Šta je tebi, moj anđele, bolesna si? – upita grof.

Nataša poćuta malo.

– Da, bolesna sam – odgovori ona.

Na uznemirena pitanja grofova zašto je tako ubijena i da se nije dogodilo nešto s verenikom, ona ga je uveravala da nije ništa i molila ga da se ne brine. Marija Dmitrijevna potvrdi grofu Natašino uveravanje da se nije ništa dogodilo. Sudeći po prividnoj bolesti, po kćerinom rastrojstvu, po zbunjenim licima Sonje i Marije Dmitrijevne, grof je jasno video da za vreme njegovog odsustva moralo nešto dogoditi; ali ga je tako bilo strah od pomisli da se nešto sramno dogodilo s njegovom ljubimicom ćerkom i tako je voleo svoje veselo spokojstvo da nije hteo raspitivati i jednako se trudio da uveri sebe kako nije bilo ništa naročito i samo je žalio što se zbog Natašine bolesti odlagao njihov odlazak u selo.

XIX

Pjer se, otkako mu je došla žena u Moskvu, spremao da ode ma kuda, samo da nije s njom. Ubrzo posle dolaska Rostovih u Moskvu, utisak koji je Nataša učinila na njega nagnao ga je da se požuri i ispuni što je naumio. On je otišao u Tver udovici Josifa Aleksejeviča, koja mu beše davno obećala da mu preda hartije pokojnikove.

Kad se Pjer vratio u Moskvu, dadoše mu pismo od Marije Dmitrijevne, koja ga je zvala k sebi zbog vrlo važne stvari u vezi sa Andrejom Bolkonskim i njegovom verenicom. Pjer se klonio Nataše. Njemu se činilo da on ima prema njoj jače osećanje od onog koje treba da ima oženjen čovek prema verenici svoga prijatelja. Ali ga je nekakva sudbina neprestano sastavljala s njom.

„Šta li se to dogodilo? I šta im je stalo do mene?“ – mislio je on, oblačeći se da ide Mariji Dmitrijevnoj. „Da hoće knez Andreja što pre da dođe i da se venča s njom!“ – mislio je Pjer idući ka Ahrosimovoj. Na Tverskom bulevaru neko ga zovnu.

– Pjer! Jesi davno došao? – viknu mu poznati glas. Pjer podiže glavu. Na saonicama s dva siva kasača, koja zasipahu snegom kljunove saonica, promače Anatol sa svojim nerazdvojnim drugom Makarinom.

Anatol je sedeo pravo, u klasičnoj pozi oficira kicoša, zaklonivši donji deo lica dabrovom jakom i pognuvši malo glavu. Lice mu je bilo rumeno i sveže, šešir s belim perjem se nakrivio, pa mu se videla nakudravljena kosa, napomađena i posuta sitnim snegom. „Zaista, ovo je pravi mudrac!“ – pomisli Pjer. „On ne gleda dalje od sadašnjeg trenutka uživanja, njega ništa ne uznemiruje i zato je uvek veseo, zadovoljan i miran. Šta bih ja dao da budem takav kao on!“ – pomisli sa zavišću Pjer.

U predsoblju kod Ahrosimove lakej, skidajući s Pjera bundu, reče da ga Marija Dmitrijevna moli da dođe k njoj u spavaću sobu. Kad Pjer otvori vrata od dvorane, on ugleda Natašu gde sedi kod prozora, iznurena, bleda i ljutita. Ona se osvrte na njega, namršti se i s hladnim dostojanstvom iziđe iz sobe.

– Šta se dogodilo? – upita Pjer kad uđe kod Marije Dmitrijevne.

– Lepe stvari! – odgovori Marija Dimitrijevna. – Pedeset osam godina sam preturila, a ovakve sramote nisam dočekala. – I, kad uze od Pjera časnu reč da će ćutati o ovemu što sazna, Marija Dmitrijevna reče mu da je Nataša otkazala svom vereniku bez znanja svojih roditelja i da je uzrok tog otkazivanja bio Anatol Kuragin, s kojim ju je sastavljala žena Pjerova

i s kojim je Nataša, u odsustvu svoga oca, htela da pobegne, pa da se tajno venča.

Pjer je, izdignuvši malo ramena i zinuvši, slušao šta mu govori Marija Dmitrijevna i nije verovao svojim ušima. Zar verenica kneza Andreje, tako strasno voljena, ta nekad mila Nataša Rostova, da razmeni Bolkonskog za budalu Anatola, već oženjenog (Pjer je znao tajnu njegove ženidbe) i da se toliko zaljubi u njega da pristane da beži s njim! To Pjer nije mogao da shvati, niti je mogao da zamisli.

Draga slika o Nataši, koju je on poznavao od detinjstva, nije se mogla složiti u njegovoj duši s tom novom predstavom o njenoj niskosti, gluposti i bezdušnosti. On se seti svoje žene. „Sve su one jednake“ – reče u sebi i pomisli kako nije samo njega jednog postigla žalosna sudbina da se veže s gadnom ženom. Ali mu, ipak, bi do suza žao kneza Andreje, žao mu bi njegovog ponosa. I, što je više žalio svog prijatelja, to je s većim preziranjem i čak s gnušanjem mislio o toj Nataši, koja je ovog časa prošla pored njega preko dvorane sa izrazom hladnog dostojanstva. On nije znao da je Natašina duša bila prepuna očajanja, stida i poniženja i da ona nije bila kriva što se na njenom licu slučajno izražavalo mirno dostojanstvo i oštrina.

– Pa kako da se venča! – progovori Pjer na reči Marije Dmitrijevne. – On se nije mogao venčati: on je oženjen.

– Sve gore i crnje! – reče Marija Dmitrijevna. – Lepo momče!... Ama kažem ja da je on nevaljalac! A ona čeka, drugi je dan kako čeka. Treba joj reći, bar neće više da čeka.

Pošto je doznala od Pjera pojedinosti o ženidbi Anatolovoj i u pogrdnim rečima izlila svoj gnev na njega, Marija Dmitrijevna reče mu zašto ga je pozvala. Marija Dmitrijevna se bojala da grof ili Bolkonski, koji je mogao doći svaki čas, kad doznadu ono što je ona naumila da sakrije od njih, ne izazovu Kuragina na dvoboj, pa ga je molila da od njene strane naredi svom šuraku da ode iz Moskve i da se ne usudi izići joj na oči. Pjer joj obeća da će ispuniti njenu želju, jer tek sad shvati kakva opasnost preti i starom grofu, i Nikolaju, i knezu Andreji. Pošto mu je ukratko i tačno izložila svoje zahteve, ona ga pusti u salon.

– Pazi, grof ništa ne zna. Ti se pravi kao da ništa ne znaš – reče mu ona. – A ja idem da joj kažem da nema šta da čeka! Pa ostani, ako hoćeš, da ručaš – viknu Marija Dmitrijevna Pjeru.

Pjer srete starog grofa. On beše smućen i rastrojen. Nataša mu je tog jutra kazala da je odbila Bolkonskog.

– Nevolja, nevolja, mon cher – reče on Pjeru – nevolja sa ovim devojkama kad im nije mati tu; ja već jako žalim što sam došao. Biću s

vama otvoren. Čuli smo da je otkazala vereniku, a nije nikog ništa pitala. Ono, da kažemo, ja se nikad nisam tom braku mnogo radovao. Recimo, on je dobar čovek, ali šta ćemo kad preko volje očeve ne bi bilo sreće, a ni Nataša neće ostati bez prosilaca. I onako se to već vrlo dugo otezalo, pa eto opet bez oca, bez majke, takav korak! Pa je sad bolesna, i Bog te pita šta! Zlo, grofe, zlo s kćerima kad nije mati tu... Pjer vide da je grof vrlo rastrojen, pa je gledao da okrene razgovor na drugi predmet, ali se grof opet vraćao na svoju muku.

Sonja uđe u salon uznemirena i reče:

– Nataša se nije sasvim oporavila; ona je u svojoj sobi i želela bi da vas vidi. Kod nje je Marija Dmitrijevna i moli vas da dođete.

– Da, vi ste dobar prijatelj s Bolkonskim, hoće, svakako, da vam nešto kaže – reče grof.

– Ah, bože moj, bože moj! A kako je sve bilo lepo! – I grof se uhvati za retku, sedu kosu na slepoočnicama i izađe iz sobe.

Marija Dmitrijevna je kazala Nataši da je Anatol oženjen. Nataša joj nije htela verovati i tražila je da joj to potvrdi sam Pjer. To je Sonja kazala Pjeru dok ga je pratila preko hodnika u sobu Natašinu. Nataša je sedela pored Marije Dmitrijevne, bleda i ozbiljna, i još s vrata dočeka Pjera grozničavo sjajnim, upitnim pogledom. Ona se ne osmehnu, ne klimnu mu glavom, nego samo gledaše ukočeno u njega i njen pogled ga je pitao samo to: je li on prijatelj Anatolov, ili onakav isti neprijatelj kao i svi druga? A Pjer sam po sebi nije, očevidno, za nju postojao.

– On zna sve – reče Marija Dmitrijevna, pokazujući na Pjera i obraćajući se Nataši. – Nek ti on kaže jesam li govorila istinu.

Kao što ranjena zverka, priterana u tesnac, gleda u kerove i u lovce što joj se primiču, tako je i Nataša gledala čas u jedno, čas u drugo.

– Natalija Ilinjična – poče Pjer, oborivši oči i osećajući kako je žali i kako mu je odvratna ta operacija koju je morao da izvrši – bilo to istina ili ne bilo, treba da vam bude svejedno, jer...

– Dakle, nije istina da je oženjen?

– Da, to je istina.

– On je oženjen i to odavno? – upita ona – časna reč?

Pjer joj dade časnu reč.

– Je li on još ovde? – upita ona brzo.

– Da, sad sam ga video.

Ona, očevidno nije mogla više da govori, pa je davala rukama znake da je ostave.

XX

Pjer nije ostao da ruča, nego je odmah izišao iz sobe, i otišao. On je otišao da traži po gradu Anatola Kuragina, na koga kad pomisli jurne mu sad sva krv u srce i oseti da teško diše. Na brdima, kod Cigana, kod Komonena ne nađe ga. Pjer ode u klub. U klubu je teklo sve svojim običnim redom: gosti koji su se okupili na ručak sedeli su u grupama, pozdravljali se s Pjerom i razgovarali o gradskim novostima.

Lakej, pošto ga pozdravi, javi mu, znajući njegova poznanstva i navike, da mu je ostavljeno mesto u maloj trpezariji, da je knez Mihailo Zaharič u biblioteci, a Pavle Timotejič nije još došao. Jedan od poznanika Pjerovih u razgovoru o vremenu upita ga je li on čuo da je Kuragin ugrabio Rostovljevu, kao što govore po gradu, i je li to istina. Pjer se nasmeja i reče da je to besmislica, jer on upravo sad dolazi od Rostovih. On je svakog pitao za Anatola; jedan mu reče da nije još dolazio, drugi – da će biti danas na ručku. Pjeru beše neobično da gleda tu spokojnu, ravnodušnu romilu ljudi, koja ne zna šta se dešavalo u njegovoj duši. On prođe po dvorani, dočeka da se svi iskupe, pa kad ne dočeka Anatola, ne htede da ruča, nego ode kući.

Anatol, koga je on tražio, ručao je tog dana kod Dolohova i savetovao se s njim kako da popravi pokvareni posao. Njemu se činilo da je neophodno da se vidi s Rostovom. Uveče je otišao sestri da se dogovori s njom na koji će način udesiti to viđenje.

Kad se Pjer vratio kući, pošto je uzalud obišao svu Moskvu, sobar mu javi da je knez Anatol Vasiljevič kod grofice. Salon grofičin beše pun gostiju.

Pjer uđe u salon a ne pozdravi se sa ženom, koju nije video otkako je došla (ona mu tog trenutka beše mrska više nego ikad) i, kad ugleda Anatola, priđe mu.

– Ah, Pierre – reče grofica prilazeći mužu. – Ti ne znaš u kakvom se položaju naš Anatol... – Ona zastade kad u nisko oborenoj glavi svog muža, u sevanju njegovih očiju i u njegovom odlučnom hodu vide onaj strašni izraz besa i snage koji je ona poznavala i iskusila to na sebi posle njegovog dvoboja s Dolohovom.

– Gde ste vi – tu je razvrat, zlo – reče Pjer ženi. – Anatole, hajdemo, moram da govorim s vama – reče on francuski.

Anatol baci pogled na sestru i poslušno ustade, gotov da pođe za Pjerom.

Pjer ga uze za ruku, povuče ga k sebi i pođe iz sobe.

– Si vous vous permettez dans mon salon164 – šapnu mu Elen, ali joj Pjer ne odgovori, nego iziđe iz sobe.

Anatol je išao za njim običnim, čvrstim hodom. Ali mu se na licu opažalo da je uznemiren.

Kad uđe u svoj kabinet, Pjer zatvori vrata, pa reče Anatolu, ne gledajući u njega.

– Vi ste obećali grofici Rostovoj da ćete se oženiti njome i hteli ste je odvesti?

– Dragi moj – odgovori Anatol francuski (kao što se i sav razgovor vodio) – ja ne smatram da sam dužan odgovarati na pitanja koja se postavljaju u takvom tonu.

Lice Pjerovo, koje i pre toga beše bledo, unakazi se od besa. On ščepa svojom krupnom rukom Anatola za jaku od mundira i poče ga drmati tamo i ovamo dotle dok se na licu Anatolovom ne pojavi izraz straha.

– Kad ja kažem da moram govoriti s vama... – ponovi Pjer.

– De, šta je, to je glupo. A? – reče Anatol pipajući na jaci dugme otkinuto s parčetom čoje.

– Vi ste hulja i nevaljalac i ne znam šta me uzdržava od zadovoljstva da vam razmrskam glavu evo ovim – reče Pjer, koji se izražavao tako izveštačeno zato što je govorio francuski. On uze u ruku težak pritiskač i zamahnu njime, pa ga odmah brzo stavi na mesto.

– Jeste li obećali da ćete se njome oženiti?

– Ja, ja, ja ni pomislio nisam; uostalom, ja nikad nisam obećavao, jer...

Pjer ga prekide.

– Imate li njena pisma? Pisma? – ponovi Pjer, primičući se Anatolu.

Anatol pogleda u njega, pa odmah gurnu ruku u džep i izvadi novčanik.

Pjer uze pruženo pismo, pa odgurnu sto koji beše na putu i izvali se na divan.

– Je ne serai pas violent, ne craignez rien165 – reče Pjer odgovarajući na plašljiv gest Anatolov. – Pisma, to je prvo – reče zatim kao da ponavlja sebi zadatak. – Drugo – nastavi pošto je za trenutak ućutao, pa ustao i počeo da hoda – vi sutra morate otići iz Moskve.

– Ali kako mogu...

164 Ako dopustite u mom salonu. 165 Neću vam ništa, ne bojte se.

– Treće – nastavi Pjer ne slušajući ga – nikad ne treba ni reči da kažete o onome što je bilo između vas i grofice. Ja znam da vam to ne mogu zabraniti, ali, ako imate trunke savesti... – Pjer prođe nekoliko puta ćuteći po sobi. Anatol je sedeo kod stola i, namršten, grizao usne. – Vi morate jednom razumeti da, sem vašeg zadovoljstva postoji sreća i mir drugih ljudi i da vi upropašćujete čitav jedan život zbog toga što vam se prohtelo da se zabavljate. Zabavljajte se sa ženama kao što je moja supruga – s takvima možete, one znaju šta hoćete od njih. One su naoružane protiv vas istim iskustvom razvrata; a obećavati devojci da ćete se oženiti njom... prevariti je, ukrasti... Kako ne shvatate da je to isto tako podlo, kao istući starca ili dete!...

Pjer ućuta i pogleda Anatola već ne ljutim, nego upitnim pogledom.

– Ja to ne znam. A? – reče Anatol koji se hrabrio sve više što je Pjer više savlađivao svoj gnev. – Ja to ne znam, niti hoću da znam – reče on, ne gledajući u Pjera i donja mu vilica malo zaigra – nego, vi ste meni izgovorili takve reči: podlo i tome slično, koje ja comme un homme d’honneur.166

Pjer ga začuđeno pogleda, jer nije mogao da razume šta on hoće.

– Mada je to bilo u četiri oka – nastavi Anatol – ja ne mogu...

– Šta, treba vam zadovoljenje? – reče podrugljivo Pjer.

– Bar možete uzeti natrag svoje reči. A? Ako hoćete da ja ispunim vaše želje. A?

– Uzimam, uzimam natrag – reče Pjer – i molim vas da mi oprostite. – Pjer nehotice pogleda u otkinuto dugme. I daću vam novaca, ako vam treba za put. – Anatol se osmehnu.

Taj izraz bojažljivog i podlog osmeha, koji je Pjer poznavao od svoje žene, razbesni ga.

– O, podli, bezdušni soju! – reče on i iziđe iz sobe.

Sutradan je Anatol otputovao u Petrograd.

166 Kao častan čovek neću nikom dopustiti.

XXI

Pjer je otišao Mariji Dmitrijevnoj da joj javi kako je ispunio njenu želju – oterao Kuragina iz Moskve. Sva je kuća bila u strahu i uzbuđenju. Nataša beše vrlo bolesna i, kao što mu u poverenju reče Marija Dmitrijevna, one noći, kad joj je kazano da je Anatol oženjen, ona se trovala mišomorom, koji je krišom nabavila. Kad je progutala malo otrova, tako se uplašila da je probudila Sonju i kazala joj šta je učinila. Upotrebili su na vreme što je bilo potrebno protiv otrova i sad je izvan opasnosti; ali ipak tako slaba da se nije moglo ni misliti da je odvezu u selo, pa su poslali po groficu. Pjer je video zbunjenog grofa i uplakanu Sonju, ali nije mogao da vidi Natašu.

Pjer je tog dana ručao u klubu i na sve strane slušao razgovore o pokušaju da se ukrade Rostova, pa je uporno pobijao te razgovore i uveravao svakoga kako nije bilo ništa više do to što je njegov šurak zaprosio Rostovu, pa ga odbili. Pjeru se činilo da je on dužan da zataška celu stvar i da povrati reputaciju Rostovoj.

On je sa strahom očekivao povratak kneza Andreje i svakog dana je navraćao starom knezu da se izvesti o njemu.

Knez Nikolaj Andrejevič znao je preko m-lle Bourienne sve glasove šgo se pronose po gradu i pročitao je ono pisamce poslano kneginjici Mariji, u kome je Nataša otkazivala svom vereniku. On je izgledao veseliji nego obično i s velikim nestrpljenjem čekao sina.

Posle nekoliko dana po odlasku Anatolovom, dobio je Pjer pisamce od kneza Andreje, koji mu javlja da je došao i moli ga da svrati k njemu.

Kad je knez Andreja stigao u Moskvu, on je odmah, čim je došao, dobio od oca Natašino pisamce pisano kneginjici Mariji, u kome je ona otkazivala svome vereniku (to je pisamce ugrabila od kneginjice Marije i dala knezu m-lle Bourienne) i čuo od oca priču o otmici Natašinoj s dodacima.

Knez Andreja je došao uoči tog dana uveče. Pjer je otišao k njemu sutradan ujutru. Pjer je očekivao da će naći kneza Andreju gotovo u onom istom stanju u kome je bila Nataša i zato se začudio kad je, ulazeći u salon, čuo iz kabineta gromki glas kneza Andreje, koji je živo govorio nešto o nekakvoj petrogradskoj spletki. Stari knez i nečiji drugi glas ponekad su ga prekidali. Kneginjica Marija iziđe Pjeru u susret. Ona uzdahnu i pokaza očima na ona vrata gde je bio knez Andreja, želeći, očevidno, da izrazi svoje saučešće prema njegovom bolu; ali Pjer vide po

licu kneginjice Marije da je njoj milo što se to dogodilo i što je njen brat tako primio glas o neverstvu svoje verenice.

– On je rekao da se tome nadao – reče ona. – Ja znam da mu ponos neće dopustiti da pokaže svoje osećanje, ali je to podneo ipak bolje, daleko bolje nego što sam ja očekivala. Vidi se da je tako moralo biti.

– Ali zar je sasvim sve svršeno? – reče Pjer.

Kneginjica Marija pogleda u njega začuđeno. Ona čak nije razumela kako se može još to pitati. Pjer uđe u kabinet. Knez Andreja, koji se beše veoma promenio, očevidno oporavljen, ali s novom, poprečnom borom između obrva, u civilnom odelu, stajao je prema ocu i knezu Meščerskom i vatreno se prepirao, praveći energične gestove.

Govorili su o Speranskom, o čijem iznenadnom progonstvu i njegovoj tobožnjoj izdaji tek beše stigao glas do Moskve.

– Sad ga osuđuju i okrivljuju (Speranskog) svi oni koji su se pre mesec dana ushićavali njime – govorio je knez Andreja – i oni koji nisu bili kadri da razumeju njegove namere. Vrlo je lako osuđivati čoveka kad je u nemilosti i tovariti na njega sve tuđe pogreške; a ja kažem, ako je išta urađeno dobro pod današnjom vladom, to je dobro uradio on, on sam... – Knez Andreja zastade kad ugleda Pjera. Lice mu malo zadrhta i odmah dobi ljutit izraz. – I potomstvo će mu odati pravedno priznanje – dovrši on, pa se odmah okrete Pjeru.

– Pa kako ti? Stalno se gojiš – reče mu živahno, ali mu se ona nova bora još dublje ureza na čelu. – Da, zdrav sam – odrovori na pitanje Pjerovo i osmehnu se. Pjer je jasno video da je njegov osmeh govorio: „Zdrav sam, ali moje zdravlje nikom ne treba.“ Pošto je progovorio s Pjerom nekoliko reči o užasnom putu od poljske granice, i o tome kako je nalazio u Švajcarskoj ljude koji su poznavali Pjera, i o gospodinu Desalu koga je doveo iz inostranstva za vaspitača svome sinu, knez Andreja se opet vatreno umeša u razgovor o Speranskom, koji je još trajao između dva starca.

– Da ima izdaje i da ima dokaza o njegovim tajnim vezama s Napoleonom, objavili bi to celom narodu – govorio je on vatreno i brzo. – Ja lično ne volim, niti sam voleo Speranskog, ali volim pravdu. – Pjer je sad video u svome prijatelju onu i suviše mu poznatu potrebu da se uzbuđuje i prepire o tuđoj stvari samo zato da bi ugušio i suviše teške intimne misli.

Kad je knez Meščerski otišao, knez Andreja uze Pjera pod ruku i pozva ga u sobu, koja beše odvojena za njega. U sobi beše rasturen krevet i stajahu otvorene putničke torbe i sanduci. Knez Andreja priđe jednom sanduku i izvadi jednu kutijicu. Iz kutijice izvadi svežanj u hartiji. Sve je

to radio ćuteći i vrlo brzo. On se pridiže i nakašlja se. Lice mu beše namršteno i usne skupljene.

– Oprosti mi, ako te uznemiravam... – Pjer shvati da knez Andreja hoće da govori o Nataši i njegovo široko lice izrazi sažaljenje i saučešće. Taj izraz lica Pjerovog rasrdi kneza Andreju; on odlučno, glasno i neprijatno nastavi: – Dobio sam otkaz od grofice Rostove i načuo sam da ju je prosio tvoj šurak, ili tako nešto. Je li to istina?

– I jeste i nije istina – poče Pjer, ali ga knez Andreja prekide.

– Evo njenih pisama i slike – reče on. Uze sa stola svežanj, pa dade Pjeru.

– Podaj to grofici... ako je vidiš.

– Ona je vrlo bolesna – reče Pjer.

– Dakle, još je ovde? – reče knez Andreja. – A knez Kuragin? – upita brzo.

– On je davno otputovao. Ona je bila na samrti...

– Jako žalim što je bolesna – reče knez Andreja. On se osmehnu hladno, pakosno, neprijatno, kao njegov otac.

– Dakle, gospodin Kuragin nije udostojio groficu Rostovu svojom rukom? – upita knez Andreja. On dunu kroz nos nekoliko puta.

– On se nije mogao oženiti, jer je oženjen – reče Pjer.

Knez Andreja se nasmeja neprijatno, podsećajući opet na svog oca.

– A mogu li da znam gde se sad nalazi vaš šurak? – reče on.

– Otputovao je u Pet... uostalom, ne znam – reče Pjer.

– Nego, sad svejedno – reče knez Andreja. – Kaži grofici Rostovoj da je bila i da je potpuno slobodna, i da joj ja želim sve što je najbolje.

Pjer uze u ruke svežanj hartije. Knez Andreja gledaše u Pjera, kao da se priseća treba li da mu kaže još nešto, ili kao da očekuje neće li Pjer štogod reći.

– Čujte, sećate li se naše prepirke u Petrogradu – reče Pjer – sećate li se?...

– Sećam se – odgovori brzo knez Andreja – ja sam govorio da treba oprostiti ženi kad padne, ali nisam rekao da ja mogu oprostiti. Ja ne mogu.

– Zar se može ovo porediti?... reče Pjer.

Knez Andreja ga prekide. On oštro povika:

– Da, treba je opet zaprositi, biti velikodušan i tome slično?... Da, to je vrlo plemenito, ali ja nisam kadar aller sur les brisées de monsieur.167 –Ako hoćeš da mi budeš prijatelj nemoj govoriti sa mnom nikad o toj... o tom svemu. A sad, zbogom! Dakle, kazaćeš?...

Pjer iziđe i ode starome knezu i kneginjici Mariji.

Starac je izgledao veseliji nego obično. Kneginjica Marija beše onakva kao i uvek, ali pored bolećivosti prema bratu, Pjer je video da se ona raduje što je ženidba njenog brata pokvarena. Gledajući u njih, Pjer razumede kako su oni prezirali Rostove i bili pakosni prema njima, razumede da se pred njima ne sme pomenuti ni ime one koja je mogla razmeniti kneza Andreju za koga mu drago.

Za ručkom se povede reč o ratu, jer beše već postalo očevidno da se približuje. Knez Andreja je neprekidno govorio i prepirao se čas sa ocem, čas s Desalom, Švajcarcem učiteljem, i izgledao je veseliji nego obično, a Pjer je vrlo dobro znao moralni uzrok te veselosti.

167 Nadmetati se s tim gospodinom.

XXII

Tog dana uveče otišao je Pjer Rostovima da izvrši što mu je naručeno. Nataša je bila u postelji, grof beše u klubu i Pjer predade pisma Sonji, pa ode k Mariji Dmitrijevnoj, koja se interesovala da čuje kako je knez Andreja primio vest. Posle deset minuta uđe Sonja u sobu Marije Dmitrijevne.

– Nataša hoće pošto-poto da vidi grofa Petra Kiriloviča – reče ona.

– Ali kako, zar da ga odvedemo k njoj? Tamo u vašoj sobi nije spremljeno – reče Marija Dmitrijevna.

– A ne, ona se obukla i izišla u salon – reče Sonja.

Marija Dmitrijevna samo sleže ramenima.

– Kad li će to doći grofica, namuči me mnogo. A ti pazi, ne pričaj joj sve – reče ona Pjeru. – Ne može čovek ni da je kara, tako jadno izgleda, tako jadno!

Nataša, omršavela, bleda i ozbiljna (a nimalo postiđena kao što je Pjer očekivao) stajala je nasred salona. Kad se Pjer pomoli na vratima, ona se užurba, očevidno kolebajući se da li da mu priđe, ili da ga pričeka.

Pjer brzo priđe k njoj. On je mislio da će mu ona pružiti ruku, kao i uvek; ali ona, kad mu priđe blizu, stade, dišući teško i mlitavo spustivši ruke, potpuno u onakvoj pozi u kojoj je izlazila nasred dvorane da peva, ali sa sasvim drukčijim izrazom.

– Petre Kiriliču – poče ona da govori brzo – knez Bolkonski bio vam je prijatelj, on vam je i sad prijatelj – popravi se ona (njoj se činilo da je sve samo bilo i da je sad sve drukčije). – On mi je onda govorio da se obratim vama...

Pjer je ćuteći šikao na nos i gledao je. On ju je dosad prekorevao u duši i trudio se da je prezire; ali mu je sad tako beše žao da u duši njegovoj nije bilo mesta prekoru.

– On je sad ovde, kažite mu... da mi opros... da mi oprosti. – Ona zastade i poče još brže disati, ali nije plakala.

– Hoću... kazaću mu – reče Pjer – ali... Nije znao šta da kaže.

Nataša se, očevidno, uplašila od pomisli koja je mogla doći na um Pjeru.

– Ne, ja znam da je sve svršeno – reče ona brzo. – To nikad ne može biti. Mene tišti samo zlo koje sam mu učinila. Kažite mu, samo, da ga molim da mi oprosti, oprosti, oprosti sve... – Ona sva zadrhta i sede na stolicu.

Duša Pjerova prepuni se žalošću kakvu još nikad nije osetio.

– Kazaću mu, sve ću mu još jedanput kazati – reče Pjer; – ali... želeo bih da znam jedno...

„Šta da znate?“ – upita pogled Natašin.

– Želeo bih da znam jeste li vi voleli... Pjer ne znade kako da nazove Anatola i pocrvene kad pomisli na njega. – Jeste li vi voleli tog rđavog čoveka?

– Ne nazivajte ga rđavim – reče Nataša. – Ali ja ništa... ništa ne znam. – Ona opet zaplaka.

Pjera obuze još jače osećanje žalosti, nežnosti i ljubavi. On je osećao kako mu ispod naočara teku suze i nadao se da ih ona neće opaziti.

– Nećemo više govoriti, prijateljice moja – reče Pjer.

Nataši se odjedanput učini tako neobičan taj njegov blag, nežan, srdačan glas.

– Nećemo govoriti, prijateljice moja, ja ću mu sve kazati; ali vas jedno molim: smatrajte me kao svog prijatelja, pa, ako vam zatreba pomoć, savet, ako vam prosto zatreba da kažete kome što vam je na srcu – ne sad nego kad vam bude jasno u duši, – setite se mene. – (On uze njenu ruku i poljubi.) Biću srećan ako uzmognem... – Pjer se zbuni.

– Ne govorite mi tako: ja to nisam zaslužila! – viknu Nataša i htede da ode iz sobe, ali je Pjer zadrža za ruku. On je znao da mu je potrebno da joj kaže još nešto. Ali kad je to rekao, on se sam začudio svojim rečima.

– Nemojte, nemojte, vi tek počinjete da živite – reče joj on.

– Zar ja? Ne! Za mene je sve izgubljeno – reče ona sa stidom i poniženjem.

– Sve izgubljeno? – ponovi on. – Kad ja ne bih bio ja, nego najlepši, najpametniji i najbolji čovek na svetu, i kad bih bio slobodan, ja bih ovog časa na kolenima molio za vašu ruku i za vašu ljubav.

Nataša prvi put posle mnogo dana zaplaka suzama zahvalnosti i ganutosti i pogleda u Pjera, pa iziđe iz sobe.

Pjer odmah za njom gotovo istrča u predsoblje, uzdržavajući suze ganutosti i sreće što su ga gušile, obuče bundu, ne pogodivši odmah rukave, i sede u saonice.

– Kuda sad zapovedate? – upita kočijaš.

„Kuda?“ – upita se Pjer. „Pa kud mogu sad da idem? U klub, ili u goste?“ Njemu su svi ljudi izgledali tako žalosni, tako jadni prema tom osećanju ganutosti i ljubavi koje ga je obuzelo i prema onom mekom, zahvalnom pogledu kojim ga je ona pogledala kroz suze poslednji put.

– Kući – reče Pjer i, ma da je bilo oko deset stepena mraza, raskopča bundu od medveda na svojim širokim prsima koja su radosno disala.

Bio je mraz i vedro. Nad prljavim, polumračnim ulicama, nad crnim krovovima bilo je tamno, zvezdano nebo. Samo gledajući na nebo Pjer nije opažao uvredljivu niskost svega što je zemaljsko prema onoj visini na kojoj se nalazila njegova duša. Kad je izišao na Arbatski trg, pred njegovim očima se otvorilo ogromno prostranstvo zvezdanog, tamnog neba. Gotovo nasred tog neba, iznad Prečistenskog bulevara, stajala je velika sjajna kometa 1812. godine, okružena i zasuta sa svih strana zvezdama, ali razlikujući se od svih zvezda svojom blizinom zemlji, bledom svetlošću i dugim, naviše okrenutim repom, ona ista kometa koja je, kako su govorili, predskazivala svakojake strahote i smak sveta. Ali ta svetla zvezda sa svojim dugim zračnim repom nije budila u Pjeru nikakva strahovanja. Naprotiv, Pjer je radosno, očima vlažnim od suza gledao u tu svetlu zvezdu, koja se, pošto je neizrecivom brzinom preletela neizmerne prostore po liniji parabole, reklo bi se odjedanput, kao strela kad se zabode u zemlju, zalepila tu, za jedno mesto što ga je izabrala na mračnom nebu, i zaustavila se, dignuvši odvažno rep naviše, svetleći i trepereći svojom belom svetlošću među nebrojenim drugim zvezdama što svetlucaju. Pjeru se činilo da ta zvezda potpuno odgovara onom što beše u njegovoj za nov život procvetaloj, razneženoj i ohrabrenoj duši.

****************

Kraj Drugog toma

MMXV