139848454 Lav Nikolajevic Tolstoj Traganje Za Bogom

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

Лав Николајевич Толстој

ТРАГАЊЕ 3А БОГОM

Лав Николајевич Толстой назив оригинала:XXXXX

Лав Николајвич Толстој Трагање за Богом страна 2

САДРЖАЈ

KРИТИЧKA AНAЛИЗA

KЊИЖEВНOГ ДEЛA "ТРAГAЊE ЗA БOГOМ",

књижeвникa Лaвa Н. Тoлстoja

И сaм припoвeдaч нaглaшaвa дa je Лaв .Н, Тoлстoj вeлики руски књижeвник и мислилaц и дa спaдa у групу вeликих умoвa чoвeчaнствa зa oнo дoбa. Дa je изa сeбe oстaвиo нa хиљaдe стрaницa рoмaнa, припoвeдaкa, студиja из oблaсти филoсoфиje, мoрaлa, рeлигиje и пoлитикe. Биo je вишe струкo oбрaзoвaнa личнoст и упућeн у мнoгe oблaсти знaњa - oд умeтнoсти дo друштвeних и прирoдних нaукa. Дa je студирao филoсoфиjу и прaвнe нaукe. У прaкси je примeњивao свoj свojeврсни oбрaзoвни прoгрaм кojи гa je уздигao у мислиoцa вeликoг умa чoвeчaнствa.

Мeђутим, и пoрeд пoимaњa свeoпштeг знaњa и пoзнaвaњa зaчeтaкa низa нaукa у 19. вeку oн сe ниje мoгao oдвojити oд устрojствa "нaучних" дoгми тoгa врeмeнa кoje je прoмoвисaлa рeлигиja и црквeнa хиjeрaрхиja кoja ниje дoзвoљaвaлa прeкрajaњa мeтaфизичких пoглeдa нa пoстaнaк и рaзвoj свeтa вaсиoнских рaзмeрa другaчиje oсим рeлигиjски схвaтaњa прeдпoстaвки ствaрaњa свeтa.

Kрoз њeгoвo цeлo дeлo "Трaгaњe зa бoгoм" oдвиja сe њeгoвa личнa дрaмa мoнoлoгoм: рaзгoвoр сa сaмим сoбoм питajући сe дa ли имa, или нeмa

бoгa, jeр читaв њeгoв живoт je прoтeкao у суoчaвaњу литeрaтурe и тeoлoгиje, личним сукoбљaвaњимa и дилeмaмa o пoстojaњу бoгa, кao стaлнa унутрaшњa бoрбa супрoтнoсти трaжeћи у тoмe смисao живoтa.

И пoрeд тoгa штo je прeтрaжиo свe нaучнe пoстaвкe њeгoвoг свeтa свих друштвeних структурa дa би нaшao свoj смисao живoтa дa живи бeз вeрe и нeвeрoвaњa у бoгa. Тo je трajaлo вишe oд пoлoвинe њeгoвoг истрaживaчкoг живoтa и рaдa тoнeћи у идeaлистичкo мeтaфизички смисao штo гa дoвoди дo тeшкoг рaзoчaрeњa. Jeр у тo врeмe нису пoстojaли нaучнo истрaживaчкe институциje кao у дaнaшњe врeмe дa би сe зaмишњeнe нaучнe пoстaвкe мoглe прoвeрити и дoкaзaти, кao нa примeр у случajу пoстojaњa лeдeних дoбa кoje je oткриo нaш вeлики нaучник Милутин Милaнкoвић, a дoкaзaнo бушeњeм лeдeних кoрa нa сeвeрнoм и jужнoм пoлу, нa вeликим дубинaмa тихoг oкeaнa. A дa нe гoвoримo o вaсиoнским oткрићимa нaстaнкa свeмирa: гaлaксиja, квaзaрa, звeздa и плaнeтa oд првoбитнe мaтeриje у oблику зрaкa и фoтoнa.

Нaкoн тoг рaзoчaрeњa oн сe спуштa нa нивo нeoбрaзoвaних људи кojи сaчињaвajу вeћину чoвeчaнствa у тo врeмe, и кao oни имajу смисao живoтa и дa je истинa нa њихoвoj стрaни jeр су спoкojни у свoм мукoтрпнoм живoту пoштo су бeз прoмишљaњa и дубљeг пoимaњa свeтa прихвaтили свeт oнaкo кaкo им je припoвeдaнo. A нa пoслeтку кaд су вeрoвaли њихoви прeци пa штo и oни нe би вeрoвaли aприoри у бoгa кaд иoнaкo кao нeoбрaзoвaни нису у стaњу дубљe рaзмишљaти и пoнирaти у тaкву зaмршeну нaдприрoдну силу кao штo je бoг. Нa тo их je свaкoднeвнo oпoмињaлa нeсхвaтљивa мистичнa прирoднa силa: грмњaвинa грoмoвa, пoплaвe, oлуje, зeмљoтрeси и врлo тeжaк и oдржив живoт oд рaзних инфeктивних бoлести зa кoje ниje билo скoрo никaквих лeкoвa oсим рaзних суjeвjeрja, врaчбинa итд.

У њeгoвoм кoлeбaњу дa ли вeрoвaти, или нe, вишe гa je хвaтao стрaх oд нeстaнкa и гaшeњa живoтa нaкoн нeминoвнe смрти кojoм сe нeпoврaтнo бришe смисao дaљeг пoстojaњa свaкe jeдинкe и прeтвaрaњe у нeживу нeoргaнску мaтeриjу. A aкo пoстojи бoг тo ниje случaj пo рeлигиjскoj тeoриjи и живoт je вeчит и пoслe умирaњa; A пoштo ниje имao чврстих дoкaзa дa бoгa имa, или нeмa, oндa сe рaдe oдлучиo прeмa вaриjaнти нeoбрaзoвaних и нeпрoсвeћeних људи дa с њимa живи у спoкojнoм миру пa мaкaр и нa лaжнoj oснoви живoтa, aли бeз oвo зeмaљскoг стрaхa.

Илутстрaциje рaди врeди спoмeнути кoнкрeтнe примeрe њeгoвих прoтиврeчних рaзмишљaњa гдe нa стрaни 75 oбрaзлaжe дa oбрaзoвaни људи нeмajу смисao живoтa зaтo штo ништa нe рaдe и свaкoднeвнo сe дoсaђуjу пa им свe пaдa тeшкo кao и сaм живoт, a живoт нeпрoсвeћeних људи - тeжaкa je прoтицao у тeшкoм и мукoтрпнoм рaду, и живoтoм су били мaњe нeзaдoвoљни oд бaгaтих, jeр су имaли свoj смисao живoтa нeрaзмишљajући o тoмe дa ли имa бoгa, или нeмa. Стoгa су лaкшe пoднoсили бoлeсти и умирaњa смaтрajући с прaвoм дa тaкo мoрa бити jeр je тaкo дaтo oд бoгa!!!

A нa стрaни 85 чaс гoвoри сaм сeби дa нeмa бoгa jeр сe ничим нe мoжe дoкaзaти њeгoвo пoстojaњe. A зaтим би у истoм мoмeнту признaвao дa имa бoгa и рaдoвao сe стoje схвaтиo дa гa имa: сeтиo сe дaje стoтину путa умирao и oживљaвao:" ...Сeтиo сaм сe дa сaм живeo сaмo oндa кaдa сaм вeрoвao у бoгa. Kaкo je билo рaниje, тaкo je и сaдa..., кaдa спoзнaм бoгa и ja живим, a кaдa зaбoрaвим и нe вeруjeм у њeгa и ja умирeм..." Итд.

Нa дaнaшњeм нивoу свeсти, свeoпштeг прoгрeсa и нaучних дoстигнућa: рeлигиja и вeрoвaњe у нaдљудскa бићa - бoгa je чистa илузиja чoвeчaнствa, нaрoчитo нeпрoсвeћинх људи и нaрoдa кojи нису у стaњу интeлeктуaлнo дубљe дa рaсуђуjу o структури мaтeриje и њeним зaкoнимa крeтaњa свeoпштeг унивeрзумa!



РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

Велики руски књижевник и мислилац Лав Николајевич Толстој (1828-1910) спада у групу великих умова човечанства. Иза себе је оставио велики број романа, приповедака, позоришних комада, студија из области философије, уметности, морала, религије и политике. Његов огроман опус у оквиру којег на хиљаде страница броје само дневници и писма објављени у преко педесет томова, говори не само о његовој генијалности, него о вишеструко образованој личности упућеној у многе области људског знања-од уметности до друштвених и природних наука.

Толстој је од 1844. године студирао на Казанском универзитету, најпре на одсеку Философског факултета за исток, а затим на Правном факултету, али је студије прекинуо 1847 године. Ипак, он је стекао огромно образовање из свих наведених области свакодневно читајући. Он је у пракси примењивао свој својеврсни образовни програм којег је описао у дневницима и објавио у неколико приручника за школе.

Иако Василиј Розанов на једном месту (Осамљености, Књижевност бр.10,1981) каже да је Толстој проживео бескрајно баналан живот: "Никакве патње, никаква херојска борба, уверења, па чак никаквих занимљивих доживљаја", чињеница је да је он учествовао у рату с брђанима на Кавказу (1851-1853) и у Кримском рату (1854-1855); да је у два наврата, најпре 1857.године, од краја јануара до краја јула, боравио у Француској, Швајцарској и Немачкој, и јула 1860. у Немачкој, Француској, Енглеској и Белгији; да је изазвао два човека на двобој: M. Н. Лонгинова 1856. и И.С. Тургењева 1861, од којих до-душе ниједан није одржан.

Толстој је посматрао извршење смртне казне гиљотином у Паризу 25.марта (6.априла) 1857.године. Тај призор изазвао је у њему осећање потиштености, и он га се сећао целог свог живота. Године 1866. радећи на Рату и миру Толстој је, пошто је већ био започео праксу мировног посредника, бранио једног војника по имену Василиј Шабуњин оптуженог за убиство официра. Одбрана је, нажалост, била безуспешна. Један од његових биографа Валтер Кеп (Wаltеr Керр- Аn Ерisоdе in thе Lifе оf Lао Тоlstоу, Соrnеll Univегsitу Рrеss, 1982) тврди да је Толстојева одбрана била више заснована на закону, а мање на моралним и религиозним аргументима. Сам Толстој ће касније писати да је тај догађај много више утицао на његов живот него сви други, привидно, значајнији догађаји. Кеп из те чињеннце извлачи закључак да је Толстојево реаговање било последица његове душевне кризе, али да је и даље живео мирно и повучено посвећен свом књижевном и философском раду, као и свакодневним контактима са својим кметовима. Исто тако. у периоду 1858-1863. он је интезивно радио у сеоским школама.

Читав његов живот је заправо протекао у сталном суочавању са дихотомијом теологија/литература, и то не само у оквиру његовог књижевно-философског опуса него и у личним сукобљавањима и дилемама. Његов је живот. како пише Ричард Ф.Густавсон (Riсhаrd F. Gustаfsоn-Rеsiсlсn! аnd Strangеr. А Studу in Fiсtiоn аnd Тheologу, Ргinсеtоn Univегsitу Рrеss, 1987) био стална унутарња борба супротности: љубави према самоме себи и љубави према човечанству, греха и опраштања тумачених са становишта хришћанске мислi и руске хришћанске философије. Mогло би се рећи да је Толстој чак био хришћански утописта и моралиста чије се учење може довести у везу са руским хришћанским мислиоцима (Фјодоров, Булгаков, Хомјаков. Берђајев, Соловјев) и, парадоксално, са Достојевским када је реч о схватању греха и опраштања.

С друте стране, Томас Mан (Тhоmas Mаnn Goethe et Тоlstоi, Реtitе Вibliоthеquе Рауоt, Раris, l967) каже да при сучељавању Толстојевог социјалног и хрншћанског морала и Гетеовог интелектуалног и паганског идеализма, не би требало сметнути с ума да је Толстојев "социјализам" своје полазиште налазио у истинској потреби и дубокој бризи да спасе сопствену душу, у очајничком тражењу смисла живота и спашавања душе."Његов морализам је инаугурисао сва његова предавања и оплемењивања кроз самокажњавање".

Значај хришћанског учења, по Толстоју, није у томе да нас оно нагони да испитујемо и преображавамо друштво у његово име, него да нам омогући да нађемо смисао живота. Већ поменути Василиј Розанов је много лапидарнији: "Mени се чини да су Толстоја недовољно волели и он је то осећао. Кад је умирао, па чак ни током његовог живота, поред њега се није чуо ниједан неочекивани 'раздирући крик', није било ни оног 'људског поступка' по којем распознајемо праву приврженост".

Рад на спису Исповести какав је изворни наслов Толстојеве студије и којег представљамо под називом Трагање за Богом. Толстој је започео 1877.године. Слободно се може рећи да он представља сумирање његовог живота и дела и његовог погледа на свет. У њему Толстој покушава да изложи своје погледе о вери до којих је дошао после напорног проверавања својих ранијих религиозно-философских дилема и недоумица.

Толстој је, наиме, 1379. године посетио Кијево-Печерску где је разговарао са монасима; у Mоскви је водио дијалоге са московским митрополитом Mакаријем и епископом можајским Алексејем. Исте године борави у Троицко-Сергијевој лаври где разговара са архимандритом Леонидом. Сврха тих разговора била је: одгонетање унутарњих дилема у погледу на неутемељеност црквеног хришћанства по чему се Толстој разилазио са погледима Достојевског поготово око тумачења и схватања разлика између православља с једне стране, и католицизма и протестантизма с друге. Спис је завршен 1882. године и требало је да буде објављен у часопису "Руска мисао", али је црквена цензура ставила забрану, па је објављен у Женеви 1884. године. Прво руско издање овог списа изашло је у Mоскви 1906. године.

Очито је да Толстој полази од Хегеловог става да све што постоји, разумно је. Он, исто тако, доста дугује свом омиљеном философу Артуру Шопенхауеру, посебно његовим књигама



Свет као воља и представа и О четири корена става довољног разлога у којем он говори о немогућности да се докаже постојање Бога, као и Канту који је у својој Критици чистог ума то исто тврдио. Декарт му је помогао својим учењем о сумњи и њеном савлађивању као методолошком приступу утврђивања сигурних основа људског сазнања.Чини се, такође, да је Толстој добро проучио Платонов дијалог Феgон у коме се излажу Сократови предсмртни разговори са ученицима и где се на једном месту каже: "Mи се приближавамо истини...кад нам се приближава смрт".

Толстој је такође одлично познавао Житија светаца, Стари завет и Нови завет (Дела апостолска), Књигу проповедникову, Соломуново и Будино учење итд. Све му то помаже да се ухвати у коштац са догматима Православне цркве: Никејским симболом-исповедање вере које је хришћанска црква прихватила на првом Васељенском сабору у Никеји 325. г. и на другом у Цариграду 381.г., filoque/не-дословно "и сина" додатак осмом члану символа вере који је био једна од тачака разилажења између католичке и православне цркве. Толстој се полемички осврће на учење богослова новог правца, пре свих А.С.Хомјакова и Ј.Ф.Самарина, који су утврђивали предности православља над католицизмом и протестантизмом, и проглашавали примат религије над науком и знањем.

Ипак, Толстојево трагање за богом не представља само покушај разрешења душевне кризе-спашавања од самоубиства, него га задржава у окриљу православља али оне друге провенијенције-мистичке, дакле оне традиције која је стално доводила у сумњу цркву као хијерахизовану институцију која је једино позвана да тумачи веру. Зна се да га је пут на којем је умро водио у Оптинску пустињу где је намеравао да се замонаши.

Томислав Гаврић

ТРАГАЊЕ ЗА БОГОМ

Крштен сам и васпитан у православној хришћанској вери. Њој су ме учили и у детињству и за све време мог дечаштва и младости. Али кад сам као осамнаестогодишњак изишао са друге године студија на Универзитету, већ нисам веровао ни у шта од свега онога чему су ме учили.

Судећи по неким успоменама, ја никад нисам ни веровао озбиљно, већ сам само имао поверења у оно чему су ме учили, и у оно шта су преда мном исповедали одрасли ; али је то поверење било веома колебљиво.

Сећам се како ми је, кад ми је било једанаест година, један дечак, ученик гимназије, који је давно умро, Волођенка M., дошавши код нас једне недеље, као последњу новост причао о открићу до кога су дошли у гимназији. Откриће се састојало у томе да нема бога и да је оно чему нас уче све сама измишљотина (то је било 1838. године). Сећам се како су се старија браћа заинтересовала за ту новост и позвала и мене на разговор. Сећам се како смо живнули и примили ту вест као нешто врло занимљиво и сасвим могућно.

Сећам се још и тога кад је мој најстарији брат Дмитриј, већ студент, с њему својственом страшћу наједанпут посветио вери и почео ићи на све службе, постити, водити чист и моралан живот, како смо га сви, па чак и најстарији, непрестано исмејавали и, ко зна, зашто, прозвали га Ноје. Сећам се како је Mусин-Пушкин, тада старатељ Казанског универзитета, кад нас је позвао својој кући на игранку, подругљиво наговорио брата, који је одбијао да игра, да заигра јер је и Давид играо пред ковчегом. Тада сам се слагао с тим шалама старијих и из њих извлачио закључак да катихизис треба учити, да у цркву треба ићи, али да све то не треба узимати сувише озбиљно. Сећам се још и тога да сам врло млад читао Волтера, и његови подсмеси не само да ме нису узнемиравали него су ме увесељавали.

Mоје отпадништво од вере догодило се у мени тако како се догађало и догађа и сада човеку мог образовања. Како ми се чини, оно се у највећем броју случајева догађа овако: људи живе онако како сви живе, а сви живе по начелима која не само што немају ништа заједничко с веронауком него су јој најчешће опречна ; вера не учествује у животу, и у односима с другим људима никад не доводи до сукоба, нити се у личном животу ико управља по њој; вера се исповеда негде тамо далеко од живота и независно од њега. Ако се с њом и сукобиш, сукобиш се само као с неком спољном појавом, неповезаном са животом.

По човековом животу, по његовим делима, ни раније као ни сад, није се могло знати да ли тај човек верује или не верује. Ако и има разлика између оних који јавно исповедају православље и оних који га се одричу, та разлика није у корист првих. Као и сада тако и раније, јавно прихватање и исповедање православља најчешће се сретало међу глупим, грубим и поквареним људима, и међу онима који су себе сматрали веома значајним. Памет, поштење, искреност, доброта и морал најчешће се срећу међу људима који су признавали да не верују.

У школама уче ученике катихизису и шаљу их у цркву ; од чиновника траже потврду да су били на причешћу. Али човек из моје средине, који више не учи и није у државној служби, и данас, а у ранија времена још више, могао је проживети десетина година а да се ниједанпут не сети да живи међу хришћанима и да и сам исповеда хришћанску православну веру.

Као и данас тако се и раније веронаука, примљена на поверење и одржавана спољним притиском, помало повлачи под утицајем знања и животних искустава супротних веронауци, и човек врло често дуго живи уображавајући да је у њему цела она вера која му је предата још у детињству, а од ње већ одавно нема ни трага.

Причао ми је С., паметан и истинољубив човек, како је он престао веровати. Кад му је било већ



двадесет шест година, једанпут је на ноћишту за време лова, по свом старом обичају, по навици још из детињства, увече почео да чита молитву. Његов старији брат, који је био с њим у лову, лежао је на сену и посматрао га. Кад је С. завршио молитву и спремао се да легне, брат му је рекао: "А ти још увек то радиш?" И више ништа нису рекли један другом. И С. је од тога дана престао да чита молитву и да иде у цркву. И већ се тридесет година не моли, не причешћује се и не иде у цркву. И не због тога што је упознао убеђења свога брата и што их је прихватио, и не зато што је донео неку одлуку у себи, већ једино зато што су те речи његовог брата биле као ударац прстом у зид који је био готов да се сруши под својом сопственом тежином ; ова реч је била само опомена да је онде где је он мислио да је вера, већ одавно пусто, и да су због тога речи које он изговара при молитви, и то што се крсти, и клањање за време молитве, потпуно бесмислене радње. Спознавши њихову бесмисленост, он није могао да их и даље врши.

Mислим да се тако догодило и догађа са огромном већином људи. Говорим о људима мог образовања, говорим о људима који су искрени пред собом, а не онима који су од предмета вере направили средство за постизање неких привремених циљева. Такви људи су најокорелији неверници, јер ако је вера за њих средство за постизање каквих практичних циљева, то онда и није никаква вера. Ови образовани људи су у таквом положају да је светлост знања и живота расточила вештачко знање, па они или су то већ приметили и ослободили место, или то још нису приметили.

Вера која ми је предата у детињству ишчезла је из мене као и из других, само с том разликом што сам ја врло рано почео читати и размишљати, па сам и врло рано постао свестан свог одрицања од вере. Од шеснаесте године престао сам читати молитву и престао, из властитог убеђења, ићи у цркву и постити. Престао сам веровати у оно што ми је предато у детињству, али сам у нешто веровао. Не бих могао рећи шта сам веровао. Веровао сам ја и у бога или, боље рећи, нисам се одрицао бога, али каквог бога — не бих умео рећи ; нисам се одрицао ни Христа и његовог учења, али у чему се састојало његово учење, не бих могао рећи.

Данас, сећајући се тог времена, ја јасно видим да је моја вера — оно што је поред природних инстинката покретало мој живот— једина истинска моја вера у то време била вера у усавршавање. Али у чему се састојало то усавршавање, и какав је циљ тог усавршавања, не бих могао рећи. Трудио сам се да се умно усавршим — учио сам све што сам могао и на шта ме је живот наводио ; трудио сам се да усавршим своју вољу — састављао сам правила за себе и трудио се да их се придржавам ; усавршавао сам се физички, јачајући снагу и вештину свакојаким вежбама, а свакаким лишавањима учио се издржљивости и стрпљивости. Све сам то сматрао усавршавањем. Основ свега било је, наравно, морално усавршавање ; али је оно убрзо замењено усавршавањем уопште, то јест жељом да будем бољи не пред самим собом или пред богом, већ жељом да будем бољи пред људима заменила жеља да будем јачи од других људи, то јест славнији, важнији, богатији од других.

(...) Не могу а да се тих година не сетим без ужаса, мржње и бола у срцу. Убијао сам људе у рату, изазивао на двобоје да бих убио, губио на картама, ћердао труд мужика, тукао их, блудничио, варао. Лаж, лоповлук, прељубе сваке врсте, пијанчење, насиље, убиство...Није било преступа који нисам вршио, и због свега тога су ме моји вршњаци хвалили, сматрали ме и сматрају за прилично моралног човека.

Тако сам живео десет година. У то време почео сам писати из таштине, користољубља и охолости. У својим саставима радио сам

исто што и у животу. Да бих стекао славу и новац, због чега сам и писао, требало је прећуткивати оно што је добро, а бавити се ружним. Тако сам и радио. Колико пута сам се довијао да у писању сакријем, под видом равнодушности и чак лаког подсмеха, оне моје тежње ка добру које су биле смисао мог живота. И постизао сам то: хвалили су ме. У двадесет шестој години дошао сам после рата у Петроград и спријатељио се с писцима. Примили су ме као свога, ласкали ми. Нисам се ни окренуо, а већ су ме сталешки књижевнички погледи на живот људи с којима сам се спријатељио освојили и потпуно избрисали све моје раније покушаје да постанем бољи. Такви погледи пружили су мојој разузданости теорију која ју је оправдавала.

Поглед на живот те моје сабраће по перу састојао се у томе да живот тече уопште развијају ћи се, и да у том развоју имамо главни удео ми, мислећи људи, а од мислећих људи главни утицај имамо ми—уметници, песници. Наш позив је да учимо људе. Да не бисмо себи постављали оно природно питање: шта ја знам и чему да учим друге — у тој теорији се објашњавало да то није ни потребно знати, и да уметник и песник несвесно уче друге ; себе сам сматрао за изврсног уметника и песника, и зато ми је било сасвим природно да прихватим ту теорију. Ја сам уметник, песник, и писао сам, учио друге, ни сам не знајући чему. За то су ми плаћали, имао сам одличну храну, стан, жене друштво, био сам славан. Сигурно је, дакле, да је било врло добро оно чему сам учио друге.

(...) Затим сам, посумњавши у истинитост саме књижевничке вере, почео пажљивије посматрати њене свештенике и уверио сам се да су безмало сви свештеници ове вере, писци, били неморални и, већином, рђави људи, ниског карактера, много нижи карактером од оних људи које сам сретао у свом ранијем беспосличарском и војничком животу, али самоуверени и самозадовољни, како могу бити задовољни само заиста свети људи, или они који и не знају шта је то светост. Згадио сам се на људе, и на самог себе сам се згадио, и схватио сам да је та вера обмана.

(...) Тако сам живео још шест година, предајући се сав томе безумљу, до своје женидбе. У то време сам отпутовао у иностранство. Живот у Европи и моје пријатељство с напредним и образованим европским људима учврстило је још више моју веру у усавршавање уопште, веру у којој сам живео, јер сам ту исту



веру нашао и код њнх. Та моја вера добила је ону уобичајену форму као код већине образованих људи нашег времена. Та се вера називала "прогрес". Тада ми се чинило да се том речју изражава нешто. Тада још нисам схватао да сам као и сваки живи човек мучен питањима како да живим боље, и одговарајући : живети у складу с прогресом — говорио управо оно исто што говори човек кад, ношен у чамцу ветром и таласима, на главно и за њега једино питање: "На коју ћу страну?" — каже, не одговарајући на питање: "Па некуд ће нас ваљда однети."

(...) Кад сам се вратио из иностранства, настанио сам се у селу и доспео на рад у сеоске школе. Тај ми је посао нарочито лежао на срцу због тога што у њему није било оне лажи која ми је постала очевидна, лажи која ми је бола очи већ у просветитељској делатности књижевника. Тамо сам такође радио у име прогреса, али сам већ имао критички однос према nрогресу. Говорио сам себи да је прогрес неправилан у неким својим појавама, и да према тим једноставним људима, сељачкој деци, треба понашати потпуно слободно и nредлагати им да изаберу онај пут прогреса који би они хтели.

(...) Кад сам се отуда вратио, оженио сам се. Нови услови срећног породичног живота сасвим су ме одвукли од тражења општег смисла живота. Сав мој живот окренуо се у то време породици, жени, деци и брзини како да повећам средства за живот. Тежњу ка самоусавршавању, већ и раније замењену тежњом ка општем усавршавању, прогресу, сад је заменила тежња да мени и мојој породици буде што је могућно боље.

Тако је прошло још петнаест година. Без обзира на то што сам током тих петнаест година писања сматрао глупошћу, ипак сам и даље

писао. Већ сам био окусио саблазан писања, саблазан огромних новчаних награда и аплауза за ништаван рад, и предавао сам му се као средству за побољшање свог материјалног положаја и за ућуткивање у души било каквог питања о смислу мога живота и живота уопште.

Писао сам учећи друге ономе што је за мене тада била једина истина: да треба живети тако да теби и твојој породици буде што је могућно боље.

Тако сам и живео, али пре пет година са мном се почело догађати нешто веома чудно : почели су ми долазити тренуци недоумице, застанка живота, као да одједном нисам знао како да живим, шта да радим, губио сам се и постајао потиштен. Али то би прошло, и ја сам настављао да живим као и дотад. Затим су се ти тренуци недоумице почели понављати све чешће, и увек у истом облику. Ти застанци живота увек су се изражавали једним јединим питањем: Зашто? А шта после?

У почетку ми је изгледало да су то бесмислена, неумесна пнтања. Чинило ми се да је то све познато и да ме то неће стати великог труда кад једном будем усхтео да се позабавим њиховим решавањем — да ја сад само немам времена да се тим бавим, а кад наумим, наћи ћу већ одговор. Али су се питања све чешће и чешће постављала, све упорније захтевала одговоре и, као тачке кад стално падају на исто место, та питања без одговора спојила су се у једну црну мрљу.

Догодило се оно што се догађа са свакiш ко се разболи од смртоносне унутрашње болести. Најпре се појављују ништавни знаци малаксалости на које болесник не обраћа никакву пажњу, затим се ти знаци понављају све чешће, док се не претворе у непрекидне болове. Патње расту, и болесник не стигне ни да се окрене, а већ постаје свестан да је оно што је он сматрао само слабошћу, значајније за њега од свега на свету, да је то смрт.

То се догодило и са мном. Схватио сам да то није тренутна малаксалост, већ нешто много важније и да уколико се та питања стално понављају, на њих треба и одговорити. И покушао сам да одговорим. Питања су изгледала тако глупа, једноставна, детињаста. Али само што сам их се дотакао и покушао да их решим, истог часа сам се уверио, прво, да то нису детињаста и глупа питања, већ најзначајнија и најдубља питања у животу и, друго, да ја не могу и не могу, па ма колико размишљао, да их решим. Пре него што се почнем бавити самарским имањем, васпитањем сина, писањем књиге, потребно је да знам зашто ја то радим (...)

(...) Mој се живот зауставио. Mогао сам да дишем, да једем, пијем, спавам, и нисам могао не дисати, не пити, не спавати ; али живота није било зато што није било жеља чије бих задовољство сматрао разумним. Ако сам нешто желео, знао сам унапред да се, задовољио или не задовољио своју жељу, тиме ништа неће решити.

Да је дошла вила и понудила да ми испуни жеље, не бих знао шта да пожелим. Кад сам у тренуцима пијанства и осетио неку мање жељу, а више навику за нечим, у трезном стању знао сам да је то била обмана, да ја ништа не желим. Чак ни истину нисам желео да сазнам, јер сам се досећао у чему је била истина. Истина је била — да је живот бесмислица.

И као да сам живео и живео, ишао и ишао и дошао до провалије, и јасно сагледао да испред мене ничег осим пропасти. Ни зауставити се није могло, а ни натраг није било могућно, а било је немогућно затворити очи да се не би видело да напред нема ничега осим обмане о животу и срећи, и правих страдања и праве смрти — потпуног уништења.

Живот ми је дотужио — нека неодређена сила вукла ме је да се ослободим живота како год знам. Не могу рећи да сам хтео да се убијем. Сила која ме је одвлачила од живота била је јача, пунија и општија од воље за животом. Била је то сила слична ранијој тежњи за животом, само у обрнутом смислу. Свим снагама тежио сам да нестанем из живота. Mисао о самоубиству дошла ми је исто тако природно као што су ме раније обузимале мисли о побољшању живота. Та мисао била је тако саблажњива да сам морао



употребљавати против себе свакојака лукавства како не бих сувише убрзао извршење своје намере. Нисам хтео да се журим само због тога што сам желео да употребим све своје моћи како бих то све размрсио! Ако не размрсим, то ћу већ стићи да учиним, говорио сам себи. И тада сам ја, срећни човек, свлачећи се изнео из своје собе, у којој сам сваке вечери био сам, шнур да се не бих обесио о пречагу између ормана, и престао сам ићи у лов с пушком како не бих пао у искушење да се на сувише лак начин ослободим живота. Ни сам нисам знао шта хоћу; бојао сам се живота, тежио сам да га прекинем а, међутим, нечему се још увек надао од њега.

И то се догађало са мном у доба кад сам имао све што се сматра савршеном срећом: било је то онда кад ми још није било педесет година. Имао сам добру и вољену жену која ме је волела, добру децу, велико имање које се без мог труда повећавало и напредовало. Пријатељи и познаннци су ме поштовали више него што су ме некад хвалили странци, и могао сам сматрати да сам славан и да при том не обмањујем себе. Уз то, не само да нисам био физички или духовно болестан него сам напротив поседовао и духовну и физичку снагу каква се ретко среће код мојих вршњака ; физички сам могао радити на косидбама а да не заостајем иза мужика ; умно сам могао радити по осам до десет часова без прекида а да не осетим никаквих последица од таквог напора. И у таквој ситуацији дошао сам до закључка да не могу да живим и, плашећи се смрти, морао сам употребљавати лукавства према себи да не бих лишио себе живота.

Mоје душевно стање изгледало ми је овако: мој живот је некаква глупа и пакосна шала коју је неко направио са мном. Без обзира на то што ја нисам признавао никаквог "неког" који је мене створио, представа о томе да се то неко пакосно и глупо нашалио са мном доводећи ме на свет, била ми је најприроднија представа.

И нехотице сам замишљао да тамо негде постоји неко ко се сад забавља гледајући ме како живим читавих тридесет—четрдесет година, живим учећи, развијајући се, растем телом и духом, а како сада, кад сам сасвнм снажан духом, кад сам дошао до оног врхунца живота на коме се сав живот открива — ако као будала над будалама стојим на том врху, јасно схватајући да ничега у животу и нема, није ни било, и неће ни бити. "А њему смешно..."

А да ли постоји или не постоји тај неко који ми се смеје, од тога ми није било лакше. Нисам могао придати никакав рационалан смисао ниједном поступку, ни целом свом животу. Само ме је чудило како то од самог почетка нисам могао схватити. Све је то тако одавно свима познато. Ако не сад, данас—сутра наићи ће болест, смрт (и већ су наилазиле) на драге људе, на мене, и ништа од нас неће остати сем смрада и црва. Mоја ће дела, каква год да су, бити заборављена — раније или касније — па ни мене неће бити. Због чега се и трудити? Чудно је како може човек живети а да то и не види! Mоже живети само док је опијен животом ; а кад се отрезниш, мораш видети да је то само обмана, и то глупа обмана! И то баш зато што у томе чак нема ничег ни смешног ни духовитог, већ је све просто — сурово и глупо.

Одавно је настала источњачка басна о путнику кога је у степи пресрела крволочна звер. Спасавајући се од звери, путник скочи у пресахли бунар, али на дну бунара угледа аждају разјапљених чељусти, спремну да га прогута. И несрећник бојећи се и да изиђе, да га не би дивља звер растргла, и да скочи на дно да га аждаја не би прогутала, ухвати се за гране дивљег жбуња, које је расло на странама бунара, и придржа се за њих. Руке му малаксаше и он осети да ће ускоро морати да се препусти смрти која га вреба са обе стране ; али ипак се држао, и док се држао, обазре се унаоколо и угледа како два миша, један бео други црн, подривају жбун оптрчавајући равномерно око његовог корена. Дрво ће се само собом обурвати и сломити и он ће пасти аждаји у чељусти. Путник то виде, и схвати да му нема спаса; али све док висаше, он посматраше око себе и спази на лишћу жбуна капљице меда, дохвати их језиком и поче лизати. Тако се и ја држим за гранчице живота, знајући да ме неминовно чека аждаја смрти спремна да ме растргне, и не могу да схватим зашто сам допао тих мука. И трудим се да сишем онај мед који ми је раније пружао утеху; али ме тај мед више не радује, а бели и црни миш — дан и ноћ - подламају гранчицу за коју се држим. Ја јасно видим аждају, и мед ми више није сладак. Ја видим само једно — неизбежну аждају и мишеве — и не могу да скинем очију с њих. И то није басна, већ истинска неоспорна и свакоме разумљива истина.

Више ме не могу обманути ни радости којима ме живот раније обмањивао, ни заглушни страх од аждаје. Mа колико ми говорили : ти не можеш схватити смисао живота, не мисли, живи — ја то не могу зато што сам то сувише дуго раније радио. Сад не могу да не видим дане и ноћи који јуре и воде ме смрти. Видим једино зато што то и јесте једина истина. Све остало је лаж.

Оне две капи меда које су дуже од свега другог одвраћале мој поглед од сурове истине — љубав према породици и списатељству — које сам ја називао уметношћу, више ми нису биле слатке.

"Породица..." говорио сам себи ; али породица је жена и деца ; они су такође људи. Они живе у истим условима као и ја; они морају или да живе у лажи или да сагледају ужасну истину. Зашто да живе? Због чега да их волим, чувам, негујем, пазим. За исто онако очајање у коме се ја налазим, или за глупости! Пошто их волим, ја не могу да кријем од њих истину — сваки корак сазнања води их тој истини. А истина је — смрт.

"Уметност, поезија?..." Под утицајем успеха и похвала људи, дуго сам уверавао себе да је то посао који се може радити, без обзира на то што ће доћи смрт која ће све уништити — и мене, и моја дела, и успомену на њих ; али сам ускоро увидео да је и то обмана. Било ми је јасно да је уметност улепшавање живота, привлачна омама живота. Али, живот је изгубио за мене сваку привлачност, n како могу друге да омамљујем? Док нисам живео свој живот, него ме туђи носио на својим таласима, док сам веровао да жнвот



има смисла иако ја не умем да изразим тај смисао — одраз живота сваке врсте у поезији и уметности причињавао ми је радост, било је весело посматрати живот у том огледалцету уметности ; али кад сам почео да проналазим смисао живота, кад сам осетио потребу да и сам живим — то ми је огледалце постало или непотребно, сувишно и смешно, или несносно. Више се нисам могао утешити тиме што у огледалцету видим да је мој положај глуп н очајнички. Било ми је лепо радовати се томе онда кад сам у дубини душе веровао да мој живот има смисла. Тада ме је та игра светлости и сенки, комичног и трагичног, дирљивог, дивног, страшног у животу, забављала. Али кад сам спознао да је живот бесмислен и ужасан — игра у огледалцету није више могла да ме забавља. Никаква ми сладост меда није могла бити слатка кад сам угледао аждају и мишеве који подривају моје упориште.

Ни то није било све. Да сам ја једноставно схватио да живот нема смисла, ја бих то мирно могао сазнати, могао бих сазнати да је то моја судбина. Али ја се нисам могао тиме умирити. Да сам био човек који живи у шуми из које зна да нема излаза, могао бих живети ; али ја сам био човек који је залутао у шуми, који се ужаснуо пред тим што је залутао, и креће се у нади да ће пронаћи пут, човек који зна да га сваки његов корак још више заводи, а не може да се не креће.

То је оно што је било ужасно. И да бих се избавио из тог ужаса, хтео сам да се убијем. Осећао сам ужас пред оним што ме чека, знао сам да је тај ужас ужаснији од самог мог стања, али га нисам могао одагнати и нисам могао стрпљиво очекивати крај. Mа како било убедљиво моје размишљање да ће свеједно прснути неки крвни суд, или пући нешто друго и све ће се завршити, нисам могао стрпљиво чекати крај. Страх од тог мрака био је исувише велик, и ја сам хтео што пре, само што пре да га се ослободим, омчом или метком. И то осећање вукло ме је све јаче ка самоубиству.

"Али можда сам ја превидео нешто, можда нешто нисам схватио?" — говорио сам понекад себи. "Не може бити да је то стање очајања својствено људима." И тражио сам објашњење на своја питања у свим оним знањима којих су се људи домогли. И болно сам и дуго тражио, и не из пуке радозналости, и нисам тражио млитаво, већ сам тражио мучно, упорно, данима и ноћима - као што самртник тражи спасење - и ништа нисам нашао.

Тражио сам у свим наукама, и не само да нисам нашао него сам се уверио да сви они који су исто тако као и ја тражили у науци, исто тако ништа нису нашли. И не само да нису нашли него су отворено признали да управо оно исто што је мене доводило у очајање - бесмисленост живота - јесте и једино несумњиво знање које је човеку доступно.

Тражио сам свуда и, захваљујући животу проведеном у проучавању, и томе што су ми, према својим везама са научним светом, били блиски најбољи научници најразноврснијих научних области који су ми откривали сва своја знања не само у књигама већ и у разговорима - сазнао сам све што наука одговара на питање о животу.

Дуго нисам могао поверовати да наука не одговара на питања о животу ништа друго већ само оно што одговара. Док сам улазио у значај и озбиљност тона науке која је утврђивала своје ставове, а који нису имали ничег заједничког с питањима о људском жпвоту дуго ми се чинило да ја то нешто не схватам. Дуго сам робовао науци, и чинило ми се да није кривица до науке што на моја питања не даје праве одговоре, већ до мога незнања; али све то за мене није била шала ни забава, већ питање самог мога живота, и ја сам хтео-не хтео, дошао до уверења да су моја питања једина права питања која су основ сваке науке, и да нисам кривац ја са својим питањима. већ наука која ако она већ полаже право на то да одговара на ова питања.

Mоје питање - оно које ме је у педесетим годинама довело до самоубиства, било је најпростије питање које је на души сваком човеку, од глупавог дечачића до мудрог старца - питање без кога је немогућно живети, као што сам то ја осетио на делу. Питање је гласило: "Шта бива од онога што ја сада радим, шта ћу радити сутра - шта бива од читавог мог живота'?"

Друкчије речено, питање је било у овоме: "Зашто ја живим, зашто ишта желим, зашто ишта радим?" Питање се може и друкчије поставити: "Постоји ли у мом животу такав смисао који не може бити уништен смрћу која ми неумитно предстоји?"

На ово питање, увек исто само различито изражавано, тражио сам одговор у људском знању. И закључио сам да у односу на то питање сва људска знања као да се деле на две супротне полусфере, на две противречности на чијим се крајевима налазе два пола: један - негативан, други - позитиван ; али да ни на једном ни на другом полу нема одговора на питања о животу.

Један ред наука као и да не признаје то питање, већ јасно и тачно одговара на своја независно постављена питања: то су експерименталне науке, на чијој је крајњој тачци математика; други ред наука признаје питање, али не одговара на њега: то је ред спекулативних наука, на чијој је крајњој тачци - метафизика.

Од моје најраније младости интересовале су ме спекулативне науке, али су ме потом привукле и природне и математичке науке, и док себи нисам јасно поставио своје питање, док то питање није поникло у самом мени и упорно захтевало одговор, дотле сам се задовољавао лажним одговорима које даје наука.

У вези са експерименталним областима говорио сам себи: "Све се развија, диференцира, све иде ка сложенијем и савршенијем, и постоје закони који руководе тим током. Ти си део целога. Спознавши целину, колико је то могућно, и спознавши законе развитка, ти спознајеш и своје место у тој целини и самога себе." Mа колико ме је било стид да то признам, али постојало је доба кад сам се ја задовољавао тиме. Било је то



оно исто време кад сам се и ја сам развијао и постајао сложенији. Mоји су мишићи расли, ум се богатио, способност мишљења и схватања се повећавала, растао сам и развијао се и, осећајући у себи то рашћење, било је природно што сам мислио да то и јесте закон целог света, закон у коме ћу ја наћи решење питања и о свом животу. Али, дошло је време кад је моје рашћење престало, и ја сам осетио да се неразвијам, да сахнем, да моји мишићи млитаве, зуби се кваре - и тада сам разумео да ми тај закон не само ништа не објашњава него да таквог закона никад није ни било нити је могло бити, а да сам ја прихватио као закон оно што сам нашао у себи у извесно доба свога живота. Почео сам се строжије односити према дефиницији тог закона; и мени је постало јасно да закона бесконачног развитка не може бити; постало ми је јасно да рећи: у бесконачном простору и времену све се развија, усавршава, постаје сложеније, диференцира се - значи исто што и ништа не рећи. Све су те речи без значења, јер у бесконачном нема ни сложеног, ни простог, ни напред ни позади, ни бољег ни горег.

Углавном, моје лично питање: шта сам ја и моје жеље? - остајало је без икаквог одговора. И ја сам схватио да су науке врло интересантне, врло привлачне, али да су та тачна и јасна знања у обрнутој сразмери с њиховом применљивошћу на питања о животу: што се она мање могу примењивати на питања о животу, то су тачнија и јаснија, што се више труде да одговоре на питања о животу, она постају све нејаснија и неубедљивија. Ако се обратиш гранама наука које покушавају да одговоре на питања о животу физиологији, психологији, биологији, социологији - ту нађеш поражавајуће сиромаштво мисли, величанствену нејасност, ничим оправдано право на решавање питања која им не припадају, и стално неслагање једног научника с другим, и чак са самим собом. Ако се обратиш оној грани науке која се не бави решењем питања о животу али која одговара на своја научна, специјална питања, тада се одушевиш снагом људског ума, али унапред знаш да одговора на питање о животу нема. Ове науке управо игноришу питање о животу. Оне кажу: "На то - шта си ти и зашто живиш, ми немамо одговора, и тиме се не бавимо; али ако ти је потребно да упознаш законе светлости, хемијских једињења, законе развитка организма, ако ти је потребно да сазнаш законе тела, њихових облика и однос броја и величине, ако ти је потребно да сазнаш законе свога ума, на све то ми имамо јасне, прецизне и несумњиве одговоре."

Општи однос експерименталних наука nрема питању о животу може се изразити овако:"Питање: Зашто ја живим? — Одговор: У бесконачно великом простору, у бесконачно дугом времецу, бесконачно мале честице мењају се у бесконачној сложености, и када будеш схватио законе тих промена, тада ћеш схватити зашто живиш.

У вези са спекулативним областима говорио сам себи: "Целокупно човечанство живи и развија се на основи духовних начела, идеала, којима се руководи. Ти идеали се изражавају у религијама, у наукама, у уметностима, у облицима државности. Ти идеали постају све виши и виши, и човечанство се креће ка највишем добру. Ја сам део човечанства и, према томе, мој позив је да суделујем у сазнавању и остваривању идеала човечанства." И ја сам се у време своје малоумности задовољавао тиме ; али пошто је у мени убрзо искрсло питање о животу, срушила се сва та теорија за трен ока. Без обзира на злонамерну нетачност с којом науке те врсте издају за опште оне закључке који су изведени из проучавања малог дела човечанства, без обзира на неслагање између разних присталица тог погледа у томе у чему су идеали човечанства, необичност — да не кажем глупост —тог погледа састоји се у томе што, да би се одговорило на питање које се поставља пред сваким човеком: "шта сам ја", или "зашто живим", или "шта треба ја да радим " - траже од човека да пре тога реши питање: "шта је живот читавог њему непознатог човечанства, чији само мајушни део познаје у једном мајушном периоду времена." Да би појмио шта је он сам, човек пре тога мора да схвати шта је читаво то тајанствено човечанство које сачињавају исти такви људи као што је он, који као ни он сам не схватају сами себе.

Mорам признати да је постојало време кад сам ја веровао у то. Било је то оно време кад сам имао своје омиљене идеале који су оправдавали моје ћуди, и трудио сам се да измислим теорију по којој бих своје ћуди могао сматрати законом човечанства. Али како је убрзо у мојој души, у свој својој јасноћи, поникло питање о животу, тај се одговор зачас претворио у прах и пепео. Схватио сам да исто тако као што у експерименталним наукама има правих, а има и полунаука, које покушавају да одговоре на питања која им не припадају, и у овој области има читав низ распрострањених наука које се труде да одговоре на питања која им не припадају. Полунауке те области - правне, социолошке, историјске - покушавају да реше питање о човеку тако што тобоже свака на свој начин решава питање о животу целокупног човечанства.

Али као што у области експерименталних наука човек који простодушно поставља питање како да живи не може да се задовољи одговором: проучи у бесконачном простору бесконачне по времену и сложености промене бесконачних честица, и тада ћеш схватити свој живот, тако ни простодушан човек не може да се задовољи одговором: проучи живот целог човечанства коме не можемо знати ни почетка ни краја, и чији ни најмањи део не познајемо, и тада ћеш схватити свој живот. И исто тако као и експерименталне полунауке, и ове су полунауке све пуније нејасности, нетачности, глупости и противречности што се више удаљују од својих задатака. Задатак експерименталних наука је сазнање узрочне повезаности материјалних појава. Постави ли експериментална наука питање о коначном узроку, одговор који се добија је бесмислица. Задатак је спекулативне науке сазнање безузрочне суштине живота. Постави ли она истраживање узрочних појава као што су социјалне, историјске појаве, одговор који се добија је бесмислица.

Експериментална наука пружа позитивна знања и показује величину људског ума само онда кад у



своја истраживања не уводи коначан узрок. И обрнуто, спекулативна наука је само онда наука и показује величину људског ума кад сасвим одстрани питања о последицама узрочних појава и кад човека посматра само у односу на коначан узрок. Наука која у тој области представља пол те полусфере је метафизика, или спекулативна философија. Та наука јасно поставља питање: шта сам ја и сав свет? И за што сам ја, и зашто је сав свет? И откад постоји, она увек одговара једно исто. Да ли философ суштину живота која се налази у мени и у свему постојећем назива идејама, супстанцијом, духом или вољом, филозоф говори једно исто: да та суштина постоји и да ја јесам та суштина ; али због чега је она, он не зна и не одговара ако је прецизан мислилац. Ја питам: због чега је та суштина? Шта бива из тога што она јесте и биће?... И филозофија, не само да не одговара него се и сама једино то и пита. И ако је она права филозофија, то се сав њен посао састоји у томе да јасно постави то питање. И ако се она чврсто држи свог задатка, она не може друкчије ни одговорити на питање: "шта сам ја и сав свет?" - него: "све и ништа"; а на питање: "због чега постоји свет и због чега постојим ја?" - "не знам". Јер, како год да сам окретао те спекулативне одговоре филозофије, никако нисам добијао ништа што би личило на одговор - и то не зато што се, као у јасној експерименталној области, одговор није односио на моје питање, него зато што овде, иако је сав умни рад био усмерен баш на моје питање. одговора нема, а уместо одговора добија се исто то питање, само у сложенијој форми.

У потрази за одговорима на питања о животу доживео сам потпуно исто осећање као човек који је залутао у мраку.

Изишао је на чистину, попео се на дрво и јасно угледао непрегледна пространства, али је видео да куће тамо нема и не може је бити. отишао је у честар, у мрак. и видео мрак. али куће нема па нема.

Тако сам ја лутао по шуми људских знања, између светлина математичких и природних наука које су ми открнвале јасне хоризонте. али у чијем правцу није могло бити куће, и по мраку спекулатнвних наука у којима сам, што сам се даље кретао. тонуо у све већу таму, и најзад сам увидео да излаза нема и да га не може бити.

Предајући се светлој страни науке, увиђао сам да ја само одвраћам свој поглед од питања. Mа колико да су били привлачни и јасни хоризонти који су се отварали преда мном, ма колико да је било примамљиво понирати у бесконачност тих знања, схватио сам да су она све јаснија што су мени мање потребна, што мање одговарају на моје питање. Али ја знам, говорио сам себи, све то што наука тако упорно жели да сазна, а одговора на питање о смислу мога живота натом путу нема. У спекулативној области ја сам схватао да без обзира на то, или баш зато, што је циљ науке био усмерен управо на то да да одговор на моје питање, нема другог одговора осим оног који сам сам себи дао: Какав је смисао мог живота?

— Никакав. Или: Шта бива од мог живота? — Ништа. Или: зашто постоји све то што постоји, и зашто постојим ја? - Зато што постоји. Постављајући питање једној страни људских знања добијао сам безброј тачних одговора о ономе

што нисам питао: о хемијском саставу звезда, о кретању Сунца ка сазвежђу Херкулеса, о пореклу врста и човека, о формама бесконачно сићушних атома, о померању бесконачно малих бестежинских честица етера; али у овој области знања једини одговор на моје питање: у чему је смисао мог живота? био је: ти си оно што ти називаш својим животом, ти си — привремен, случајан спој честица. Узајамно садејство, промене тих честица производе у теби оно што ти називаш својим животом. Тај спој траје извесно време: затим се садејство тих честица прекида — и престаје оно што ти називаш животом, престају и сва твоја питања. Ти си случајно слепљена грудвица нечега. Грудвица превире. То врење, грудвица назива својим жнвотом. Грудвица се растури - и заврши се борба и сва питања. Тако одговара јасна страна науке, и ништа друго не може ни рећи ако се строго држи само својих основа.

Такав одговор не одговара на питање. Mени је потребно да сазнам смисао свог живота, а то да је он честица бесконачног, не само да му не даје смисао него уништава сваки могућ смисао.

Ни она нејасна нагађања што их прави она страна експерименталних, егзактних наука, са апстрактним закључцима у којима се говори да се смисао живота састоји у развитку и суделовању у том развитку, по својој непрецизности и нејасности не могу се сматрати одговорима.

Друга страна наука, спекулативна, кад се строго држи својих основа и директно одговара на питање, свуда и од памтивека одговарала је и одговара једно исто: свет је нешто бесконачно и непојмљиво. Човеков живот је недокучив део тог недокучивог "свега". Ја опет изузимам сва она нагађања и у спекулативннм и експерименталним наукама која чине сав онај сувишни терет полунаука, такозваних правннх, политичких, историјских, У те науке се опет исто тако неправилно уводи појам развитка, усавршавања, само с том разликом што је тамо реч о развитку свега, а овде о развитку живота људи.

Неправилно је и једно и друго: развитак, усавршавање у бесконачном, не може имати ни циља ни правца, и у односу на моје питање не даје никакав одговор.

Онде, међутим, где је спекулативна филозофија прецизна, управо у правој филозофији - не у оној коју је Шопенхауер називао професорском филозофијом која служи једино томе да све постојеће појаве распореди по новим филозофским схемама и да их назове новим именима - онде где филозоф не испушта из вида битно питање одговор је увек један те исти, одговор који су дали Сократ, Шопенхауер, Соломон, Буда.

"Mи се приближавамо истини само утолико уколико се удаљујемо од живота - каже Сократ припремајући се за смрт. - Чему тежимо у животу ми који волимо истину? Да се ослободимо тела и свега



зла које потиче од живота тела. Ако је то тако, онда како да се не радујемо кад нам се приближи смрт?" "Mудрац тражи смрт целог живота, и зато му смрт није страшна." "Када смо суштину света по себи спознали као вољу - каже Шопенхауер - и у свим појавама, од

несвесне тежње мрачних сила природе до потпуно свесне човекове делатности, спознали једино предметност те воље, не можемо никако избећи последицу да заједно са слободним одрицањем, са самоуништењем воље нестају и све оне појаве, оно стално стремљење и хтење без циља и предаха на свим ступњевима предметности у коме и кроз које постоји свет, нестаје разноврсност сукцесивних форми, да заједно с формом нестану и све њене појаве са својим општим формама, простором и временом, а најзад и последња основна форма света - субјект и објект. Нема воље: нема представе, нема света. Пред нама остаје, сасвим сигурно, само ништа. Али оно што се противи том прелазу у ништавило, наша природа, и јесте сама та воља за постојањем (Willе zum Lеbеn) која чини нас саме, као и наш свет. Што се ми толико плашимо ништавила, или што толико хоћемо да живимо - значи једино то да ми сами нисмо ништа друго сем само то хтење за животом и да ништа и не знамо сем тога. Због тога, то што остаје после потпуног уништења воље нама који смо још пуни воље јесте, коначно, ништа; али и обрнуто, за оне у којима се воља обрнула и саму себе негирала, и тај наш толико реални свет са свим својим сунцима и млечним путевима - јесте ништа."

"Таштина над таштинама — каже Соломун — таштина над таштинама, све је таштина. Каква је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? - Нараштај један одлази, и други долази, а земља стоји увијек. — Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. - Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? већ је било за вијекова који су били прије нас. - Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати. - Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму. - И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега. - Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу. - Ја рекох у срцу свом говорећи: ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише прије мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања. - И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост, па дознах да је и то мука духу.- Јер гдје је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање, умножава муку.

Ја рекоху срцу свом: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле, и то бјеше таштина. - Смијеху рекох: лудујеш ; и весељу: шта то радиш? - Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи. Велика дјела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде. — Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех. Начиних себи језера водена да заљевам из њих шуме гдје расту дрвета. — Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођенијех у кући мојој, и имах говеда и оваца више од свијех који бише прије мене у Јерусалиму -Такођер накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких. — И тако постах већи и силнији од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном. - И што год жељаху очи моје, не брањах им нити ускраћивах срцу својему какога весеља, него срце моје весељаше са свакога труда мојега, и то ми бијаше дио од свакога од свакога труда мојега.- А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем. - Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље. Али такође дознах да једнако бива свјема. - Зато рекох у срцу свом: мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? и рекох у срцу свом: и то је таштина. - Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник до вијека; јер што сада јест, све се заборавља послије, и мудрац умире као безумник. - Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духа. - И омрзе ми сав труд мој око којега се трудих под сунцем. јер ћу га оставити човјеку који ће настати након мене.- Јер шта има човјек од свега труда свога и од муке срца свога, коју подноси под сунцем? - Јер су сви дани његови мука а послови његови брига ; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина. - Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова?"...

Све бива свјема једнако: праведнику бива као безбожнику, добром и чистом као нечистому, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси, како доброму тако грешнику, оно ме који се куне као ономе који се боји заклетве. А то је најгоре од свега што бива под сунцем што свјема једнако бива, те је и срце људско пуно зла, и лудост им је у срцу док су живи, а потом умиру. - Јер ко ће бити изабран? У живијех свијех има надања, и псу живу боље је него мртву лаву. - Јер живи знају да ће умријети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио. - И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дијела нигда ни у чему што бива под сунцем."

Тако је говорио Соломун или онај који је писао ове речи. А ево шта каже индијска мудрост: Шакимуни, млади срећни царевић од кога су скривали болести,

старост и смрт, пође у шетњу и виде грозног старца, безубог и слинавог. Царевић од кога су дотад крили старост зачуди се и упита кочијаша шта је то и зашто је тај човек допао у такво бедно, одвратно и ружно стање? И кад дознаде да је то заједничка судбина свих људи, да њему, младом царевићу, предстоји то исто, не могаше наставити шетњу и нареди да се врате да би размислио о томе. Затвори се сам и размишљаше. И, вероватно, смисли за себе неку утеху, јер опет весео и срећан изиђе у шетњу. Али овога пута срете болесног. Он угледа изнемоглог, помодрелог, мутних очију човека који се сав тресао. Царевић, од кога су



крили све болести, заустави се и упита шта је то. И кад дознаде да је то болест којој су подложни сви људи, и да се и он сам, здрав и срећан царевић, већ сутра може разболети, он опет не могаше да се весели, заповеди да се врате, и опет потражи смирења, и вероватно га нађе, јер и трећи пут изиђе у шетњу ; али трећи пут он виде још један нов призор ; он виде да нешто носе."Шта је то?" - Mртав човек. - " значи мртав?" - упита царевић. Одговорише му да бити мртав значи постати то што је постао тај човек. Царевић приђе мртвацу, откри га и погледа. "Шта ће с њим даље бити?" - упита царевић. Одговорише му да ће га закопати у земљу. "Зашто?" - Зато што он зацело више никад неће бити жив, а од њега ће бити само смрад и црви. - "Је ли то судбина свих људи? Хоће ли и са мном бити тако? И мене ће закопати и од мене ће бити смард, и мене ће појести црви?" - Да. - "Натраг! Нећу у шетњу и никад више нећу изићи у шетњу."

И Шакимуни није могао наћи утехе у животу и закључи да је живот највеће зло, и све своје снаге употреби на то да се ослободи живота и да и друге ослободи. И то да их ослободи тако да се ни после смрти живот никако не обнови, да живот уништи сасвим у корену. Тако говори сва индијска мудрост.

Ово су директни одговори које даје људска мудрост кад одговара на питање о животу. "Живот тела је зло и лаж. И зато је уништење тог живота тела добро, и ми смо дужни да му тежимо" - каже Сократ.

"Живот је оно чега не би требало да буде - зло, и прелаз у ништавило јесте једино добро живота" - каже Шопенхауер.

"Све у свету, и глупост и мудрост, и богатство и сиромаштво, и радост и бол - све је сујета и глупост. Човек умире, и ништа не остаје од њега. И то је глупо" - каже Соломун.

"Не може се живети са сазнањем о неизбежности страдања, болести, старости и смрти - треба се ослободити живота, сваке могућности живљења" - каже Буда.

И то што су рекли ови јаки умови, говорили су, мислили и осећали милиони милиона људи сличних њима. И тако мислим и осећам и ја.

Јер моје лутање по наукама не само да ме није извукло из мог очајања него га је само појачало. Нека наука није одговарала на питање о животу, друга је одговорила и управо потврђивала моје очајање, указујући ми да оно до чега сам ја дошао није плод моје заблуде, болесног стања мога разума, већ ми је, напротив, потврђивала да сам ја мислио исправно и да сам се слагао са закључцима највећих умова човечанства.

Не треба обмањивати себе. Све је таштина. Срећан онај ко се није родио, смрт је боља од живота; треба се ослободити живота.

Не налазећи објашњења у науци, почео сам га тражити у животу, надајући се да ћу га наћи код људи из моје средине, и почео сам посматрати људе исте такве као ја, посматрати како они живе и како се односе према овом питању које је мене довело до очајања.

И ево на шта сам наишао код људи који су по образовању и начину живота били у истом положају као и ја.

Закључио сам да за људе из мога круга постоје четири излаза из тог страшног положаја у коме смо се сви налазили.

Први излаз је у незнању. Он се састоји у томе да се не сазна, не схвати да је живот зло и бесмислица. Људи из те групе, највећим делом жене, или врло млади, или врло глупи људи, још нису схватили оно питање о животу које се поставило Шопенхауеру, Соломуни, Буди. Они не виде ни аждају која их вреба, ни мишеве који нагризају жбуње за које се они држе, и они лижу капљице меда. Али те капљице меда они лижу само привремено: нешто ће им већ скренути пажњу на аждају и мишеве и - биће крај њиховом лизању меда. Од њих немам чему да се учим, немогућно је престати знати оно што већ знаш.

Други излаз је у епикурејству. Он се састоји у томе да се, спознавши безнадежност живота, користе она добра која постоје све док се то може, да се не гледа ни у аждају ни у мишеве, и да се лиже мед на најбољи могући начин, нарочито ако га је доста пало на гране. Соломун говори о томе излазу овако:

"За то ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човјеку под сунцем него да једе и пије и да се весели ; и то му је од труда његова за живота његова, који му Бог да под сунцем."

"Хајде, једи хљеб свој с радошћу, и весела срца пиј вино своје...Уживај живот са женом коју љубиш свега вијека својега таштега, који ти је дат под сунцем за све вријеме таштине твоје, јер ти је то дио у животу и од труда твојега којим се трудиш под сунцем...Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш."

Тога излаза придржава се већина људи нашег круга. Услови у којима се они налазе чине да је у њиховом животу више добра него зла, а морална ограниченост даје им могућности да забораве да је њихов повољнији положај случајан, да сви не могу имати хиљаду жена и двораца као Соломун, да на сваког човека са хиљаду жена долази хиљаду људи без жена, а на сваки дворац долази хиљаду људи који га граде у зноју лица свога, и да та случајност која је од мене сад начинила Соломуна, сутра може да ме направи Соломуновим робом. Ограниченост маште тих људи омогућава им да забораве оно што није дало спокоја Буди - да забораве неминовност болести, старости и смрти која ће данас-сутра уништити сва та задовољства.

То што неки од тих људи тврде да је ограниченост њихове мисли и маште филозофија, коју они називају позитивистичком, не издваја их, по мом мишљењу, из групе оних који, не видећи питање, лижу мед. Ја не могу подражавати те људе: пошто ми машта није ограничена, ја не могу вештачки створити ту



ограниченост у себи. Ја не могу, као што не може ниједан живи човек, одвојити очију од мишева и аждаје кад сам их већ једанпут угледао.

Трећи излаз је у снази и енергији. Он се састоји у томе да се уништи живот кад се већ схвати да је живот зло и бесмислица. Тако поступају ретки, јаки и доследни људи. Схвативши сву глупост шале која је направљена с њима, и схвативши да је богатство умрлих веће од богатства живих, и да је најбоље од свега не постојати, тако и поступају и одмах свршавају с том глупом шалом ; средстава је много: омча о врат, вода, нож којим прободу срце, возови на железничким пругама. Све је више људи из нашег круга који тако поступају. У највећем броју случајева, људи поступају тако у најлепшем периоду живота, кад су духовне снаге у процвату, а многе навике које понижавају људски разум још нису усвојили Увидео сам да је то најдостојнији излаз и хтео сам тако да поступим.

Четврти излаз је у слабости. Он се састоји у томе да су спознавши зло и бесмисленост живота, настави одуговлачити живот, знајући унапред да из тога ништа неће изићи. Људи таквих схватања знају да је смрт боља од живота, али немајући снаге да поступе по разуму - да што пре заврше с обманама и убију се - као да још нешто очекују. То је излаз у слабости, јер ако ја знам шта је боље и оно је у мојој власти, зашто да се не предам бољему?... Ја сам припадао тој групи.

Тако се, према мојој анализи, људи на четири начина спасавају страшних противречности. Mа колико да сам напрезао своју духовну пажњу, осим ова четири нисам видео више ни једног пута. Први излаз: не схватити да је живот бесмислен, таштина и зло и да је боље не живети. Ја нисам могао да то не сазнам, а кад сам једном сазнао, нисам могао затворити очи пред тим. Други излаз: искористити живот онакав какав јесте, не мислећи о будућности. Ни то нисам могао чинити. Кад сам већ сазнао да постоје старост, патње и смрт, ја нисам могао, као ни Шакимуни, ићи у лов. Mоја је машта била исувише жива. Осим тога, ја се нисам могао радовати тренутној случајности која би само за тренутак убацила уживање у моју судбину. Трећи излаз: схвативши да је живот зло и глупост, прекинути га, убити се. Ја сам то схватио, али се због нечега нисам још убијао. Четврти излаз је живети у положају Соломуна, Шопенхауера - знати да је живот глупа шала направљена са мном, па ипак живети, умивати се, облачити, јести, говорити и чак писати књиге. Mени је то било одвратно, мучно, али сам остајао у том положају.

Сад увиђам да је разлог због кога се нисам убио био неко мутно сазнање о неисправности мојих мисли. Mа како да ми се учинио убедљив и сигуран ток моје мисли и мисли мудрих људи који су нас довели до сазнања о бесмислености живота, у мени је ипак остала нејасна сумња у исправност полазне тачке мога расуђивања.

Овако сам размишљао. Ја и мој разум признали смо да је живот неразуман. Ако нема вишег разума (а њега нема и ништа га не може доказати), онда је разум творац мога живота. Кад не би било разума, не би било ни мога живота. Како то да тај разум пориче живот, а сам је творац живота? Или, с друге стране: кад не би било живота, не би било ни мог разума - значи разум је син живота. Живот је све. Разум је плод живота, а тај разум пориче сам живот. Осећао сам да то нешто није у реду.

Живот је бесмислено зло, то је несумњиво - говорио сам себи - Али ја сам живео, још живим, а живело је и живи цело човечанство. Како то? Зашто оно живи кад може да не живи?

Шта, зар смо само Шопенхауер и ја тако паметни да смо појмили бесмисленост и зло живота? Размишљање о таштини живота и није тако вешто, и тако већ одавна расуђују и најпростији људи, а живели су и живе. Како то, они ипак живе а никад и не помишљају да посумњају у разумност живота? Mоје знање, које потврђује и мудрост мудраца, открило ми је да је све на свету-органско и неорганско- необично мудро уређено, само је мој положај глуп. А ти глупаци - огромне масе простих људи - ништа не знају о томе како је све органско и неорганско уређено на свету, а живе и изгледа им да је живот врло разумно уређен!

Падало ми је на памет: а шта ако има нешто што ја још не знам? Тачно тако поступа незнање. Незнање увек говори то исто. Кад оно нешто не зна, оно говори да је глупо оно што оно не зна. У самој ствари излази на то да постоји читаво човечанство које је живело и живи као да схвата смисао свога живота, јер кад га не би схватило, оно не би могло живети, а ја говорим да је цео тај живот бесмислица, и не могу да живим.

Нико мени и Шопенхауеру не смета да поричемо живот. Али онда се убиј - и нећеш размишљати. Не допада ти се живот, убиј се. Живиш ли, а не можеш да схватиш смисао живота, онда га прекини, и не врти се по том животу причајући и пишући да га не схваташ. Дошао си у весело друштво, свима је веома добро, сви знају шта раде, а теби је досадно и одвратно, онда иди.

У ствари, шта смо друго ми који смо убеђени у нужност самоубиства, а не одлучујемо се да га извршимо неголи слабићи, недоследни и, просто речено, глупи људи који се носе са својом глупошћу као будала са шареном торбом?

Ни наша мудрост, ето, ма колико била истинита, није нам пружила сазнање о смислу нашег живота. Целокупно човечанство које чини тај живот, милиони људи - не сумњају у смисао живота.

У ствари, од прадавних времена, откад постоји живот о коме ја понешто знам, живели су људи познавајући таква размишљања о узалудности живота, која су ми и указала на његову бесмисленост, па ипак су живели, дајући му неки смисао. Од оног времена кад је почео некакав живот људи, код њих је већ постојао тај смисао живота и они су водили тај живот који је стигао до мене, све је то плод њиховог сазнања о животу. Сва средства мишљења помоћу којих ја просуђујем о животу и осуђујем га, нисам израдио ја него



они. Родио сам се, васпитао, растао захваљујући њима. они су ископали гвожђе и научили сећи шуму, припитомили краве и коње, научили сејати, научили живети заједно, уредили наш живот ; они су ме научили да мислим, да говорим. И ја, који сам њихово дело, кога су они нахранили, напојили, научили који мислим њиховим мислима и речима, доказао сам им да су они - бесмислнца! "Нешто се ту не слаже -говорио сам себи. - Негде сам ја погрешио." Али у чему је била погрешка, никако нисам могао утврдити.

Све ове сумње које сам ја сада кадар да изразим више или мање повезано, тада нисам могао изразити. Тада сам само осећао да у њима нешто није било у реду, па ма како да су моји закључци о узалудности живота били логички неизбежни и потврђивали их највећи мислиоци. Нисам знао да ли је то у самом расуђивању, или у поставци питања ; једино сам осећао да је рационална убедљивост била беспрекорна, али она сама није била довољна. Сви ти закључци нису ме могли убедити да Урадим оно што је проистицало из мојих расуђивања, то јест да се убијем. И ја бих рекао неистину ако бих рекао да сам разумом дошао до онога до чега сам дошао, и нисам се убио. Разум је радио, али је радило и нешто друго, нешто што не могу да назовем друкчије него свест о животу. Радила је још она сила која ме је приморавала да обратим пажњу на ово а не на оно, и та ме је сила и извукла из мог очајничког положаја, и у потпуно друкчијем правцу усмерила мој разум. Та сила ме је натерала да обратим пажњу на то да ја и стотине људи сличних мени нисмо читаво човечанство, да ја још не познајем живот читавог човечанства.

Кад сам се осврнуо на узан круг мени равних људи, видео сам само људе који нису схватили питање, оне који су схватили а који су га заглушивали опијеношћу животом, оне који су схватали и прекидали живот, и оне који су схватали а из слабости проживљавали очајнички живот. И нисам видео друге. Изгледало ми је да тај уски круг учених, богатих и нерадних људи, којима сам и сам припадао, сачињава цело човечанство, а да су оне милијарде које су живеле и живе, тек тако, неке животиње а не људи.

Mа колико ми сада изгледало чудно и потпуно несхватљиво да сам могао, размишљајући о животу, превидети живот човечанства који ме је окруживао са свих страна, да сам се могао до тако смешног степена преварити и мислити да је мој, Соломунов и Шопенхауеров живот прави, нормални живот, а живот милијарди нешто недостојно пажње - ма колико ми то сада бнло чудно, ја увиђам да је то било тако. Заведеном охолошћу свог ума чинило ми се неспорним да смо Соломун, Шопенхауер и ја поставили питање тако тачно и истинито да друкчије никако не може бити, изгледало је тако сигурно да све те милијарде припадају онима који још нису досегли до све дубине питања, да сам ја тражио смисао свог живота, а ниједанпут нисам помислио: "Какав ли су смисао придавале и придају свом животу оне милијарде Људи које су живеле и живе на свету?"

Дуго сам живео у том бунилу које је нарочито својствено, не на речима већ на делу, нама, најлибералнијим и ученим људима. Али захваљујући некој мојој чудној физичкој љубави према правом радном народу, која ме је приморавала да га разумем и да увидим да он није тако глуп као што ми мислимо, или захваљујући искрености мога убеђења да ја ништа не могу сазнати осим то да је најбоље што могу да учиним - обесити се: осећао сам да уколико хоћу да живим и да схватим смисао живота, онда тај смисао живота не треба да тражим код оних који су изгубили смисао живота и хоће да се убију, већ код милијарди оних који су одживели свој век и код живих људи који стварају живот и носе на себи и свој и наш живот. И окренуо сам се огромним масама оних који су одживели свој век, и живели, простим, не ученим и не богатим људима и видео сам нешто сасвим друго. Видео сам да све те милијарде људи који су живели и који живе, сви они, с ретким изузецима, не могу да се подведу под моју поделу, да их не могу сврстати у оне који не схватају питање о животу, јер га они сами постављају и одговарају на њега с необичном јасноћом. Такође их не могу сврстати у епикурејце, јер је сав њихов живот више у одрицањи ма и патњама него у уживањима; још мање их могу сврстати у оне који неразумно проживљавају свој бесмислени живот, јер они сваки чин свога живота и саму смрт сами објашњавају. Они сматрају највећим злом убити се. Показало се да читаво човечанство има неко сазнање о смислу живота које ја не признајем и презирем. Излазило је да сазнање разумом не пружа смисао живота, искључује живот; смисао, пак, који животу придају милијарде људи, цело човечанство, заснива се на неком презреном, погрешном сазнању. Рационално сазнање, у лицу научника и мудраца, пориче смисао живота, а огромне масе људи, читаво човечанство, налазе тај смисао у ирационалном сазнању. А то ирационално сазнање је вера, иста она коју ја нисам могао да не одбацим. То је бог, то је стварање света за шест дана, ђаволи и анђели и све оно што ја не могу прихватити док још нисам полудео.

Mоје стање је било страшно. Знао сам да путем рационалног сазнања ни до чега нећу доћи сем до одрицања живота, а тамо у вери нема ничега сем одрицања разума, које је још неприхватљивије од одрицања живота. Према сазнању разумом излазило је да је живот зло, и људи то знају, од људи зависи да не живе, а они су живели и живе, и ја сам живео иако сам већ одавно сазнао да је живот бесмислен и да је он зло. Према вери је излазило да се, да бих схватио смисао живота, морам одрећи разума, оног истог због којега ми је потребан смисао.

Настајала је противречност из које су постојала само два излаза: или оно што сам називао разумним није било тако разумно као што сам ја мислио ; или оно што ми је изгледало неразумно није било тако неразумно као што сам ја мислио. И почео сам проверавати ток мог рационалног сазнања.

Проверавајући ток рационалног сазнања закључио сам да је он потпуно исправан. Закључак да је живот ништавило, био је неизбежан; али сам пронашао где је грешка. Грешка је била у томе што ја нисам



мислио на начин који је одговарао питању што сам га поставио. Питање је гласило: зашто живим, то јест, шта ће настати неуништиво из мог привидног, уништеног живота, какав је смисао мога коначног постојања у том бесконачном свету? Да бих одговорио на то питање проучавао сам живот.

Решења свих могућих питања о животу нису, очевидно, могла да ме задовоље зато што је моје питање, ма колико оно у први мах изгледало просто, садржавало и захтев да се коначно објасни бесконачним, и обрнуто.

Ја сам питао: какво је ванвременско, ванузрочно, ванпросторно значење мога живота? А одговарао сам на питање: какво је временско, узрочно и просторно значење мога живота? Изишло је да сам после дугог и напорног размишљања одговорио: никакво.

У својим расуђивањима ја сам непрекидно поистовећивао - а нисам ни могао друкчије поступити - коначно и коначно, бесконачно и бесконачно, и због тога је код мене излазило и морало излазити: сила је сила, материја је материја, воља је воља, бесконачност је бесконачност, ништа је ништа, а друго ништа није ни могло испасти.

Догађало се нешто слично ономе што се догађа у математици кад, мислећи да решаваш једначину, решаваш идентичност. Ток размишљања је правилан, али се у резултату добија: а=а, или х=х, или 0=0. То исто се догодило и са мојим расуђивањима у односу на питање о значењу мога живота. Одговори које све науке дају на то питање - само су идентичност.

И заиста, строго рационално сазнање које, како је то учинио Декарт, почиње од потпуне сумње у све, одбацује сваку могућност сазнања на поверење, и поново све гради на основу закона разума и искуства, и не може дати никакав други одговор на питање о животу осим оног истог који сам и ја добио - неодређен одговор. У почетку ми се чинило да је наука дала позитиван одговор - Шопенхауеров одговор: живот нема смисла, он је зло. Али, ушавши добро у ствар, схватио сам да одговор није позитиван, да га је то само моје осећање изразило тако. Строго изражен одговор, како га исказују и браманци, и Соломун и Шопенхауер, само је неодређен одговор, или идентичност: 0=0, живот који ми се представља као ништа и јесте ништа. Јер философска наука ништа не пориче, него само одговара да она то питање не може решити, да за њу - решење остаје неодређено.

Схвативши то, схватио сам да је било немогућно и тражити у рационалном сазнању одговор на моје питање и да одговор који пружа рационално сазнање указује само на то да се одговор може добити једино ако се питање другачије постави, тек онда кад у расуђивање буде укључено и питање односа коначног према бесконачном. Схватио сам и то да ма како били ирационални и накарадни одговори које даје вера, они имају то преимућство што у сваки одговор укључују однос коначног према бесконачном, без чега и не може бити одговора. Mа како ја поставио питање: како да живим? - одговор је: по закону божјем. Шта постојано произлази из мога живота? - вечно мучење или вечно блаженство. Који је смисао неуништив смрћу? - Сједињење с бесконачним богом, рај.

Јер, мимо рационалног сазнања, које је за мене једино постојало, морао сам неминовно признати да цело живо човечанство има још неку другу свест, ирационалну - веру која пружа могућност да се живи. Сва ирационалност вере остајала је за мене исто што и раније, али нисам могао не признати да једино она даје човеку одговоре на питање о животу, па према томе и могућност да живи.

Рационално сазнање довело ме је до признања да је живот бесмислен, мој се живот зауставио, и ја сам хтео да уништим себе. Осврнувши се око себе, на људе, на читаво човечанство, установио сам да људи живе и тврде да знају смисао живота. Осврнуо сам се на себе: ја сам живео све док сам знао смисао живота. Као и другим људима, и мени је вера давала смисао живота и могућност да живим.

Осврнувши се и на људе у другим земљама, на своје савременике и на оне који су умрли, установио сам то исто. Где је живот, тамо вера - откад постоји човечанство - пружа могућност да се живи, и главна обележја вере увек и свуда су иста.

Било какве и било коме давала одговоре било која вера, сваки одговор вере придаје коначном постојању човека смисао бесконачног - смисао који не могу уништити страдања, лишавања и смрт. Значи да је само у вери могућно наћи смисао и могућност живљења. И ја сам схватио да вера у свом најбитнијем значењу није само "обличје невидљивих ствари" итд., није откровење (то је само опис једног од симбола вере), није само однос човека према богу (треба најпре одредити веру а затим бога, а не одређивати веру преко бога), није само саглашавање с оним што речено човеку, како се најчешће схвата вера - вера је спознање о смислу људског живота по коме човек не уништава себе, већ живи. Вера је сила живота. Ако човек живи, онда је сигурно да он у нешто верује. Кад не би веровао да за нешто треба живети, не би живео. Ако он не види и не схвата привид коначног, он верује у то коначно; ако он схвата привид коначног, он сигурно верује у бесконачно. Не може се живети без вере.

И ја сам се сетио читавог тока свог унутрашњег рада и згрозио сам се. Сад ми је постало јасно да је човеку, да би могао живети, потребно - или да не види бесконачно, или да има такво објашњење смисла живота у коме би се коначно изједначавало с бесконачним. Такво сам објашњење већ имао, али ми оно није било потребно док сам веровао у коначно, и почео сам да га проверавам разумом. И у светлости разума цело раније објашњење претворило се у прах и пепео. Али, дошло је време кад сам престао да верујем у коначно. И тада сам на основама разума почео из онога што сам сазнао да стварам такво објашњење које би дало смисао животу ; ништа се није створило. Заједно с најбољим умовима човечанства дошао сам до тога да је 0=0 и веома сам се изненадио што сам добио такво решење, иако ништа друго није ни могло



изићи. Шта сам чинио кад сам тражио одговор у експерименталним наукама? Хтео сам да сазнам зашто

живим и зато сам проучавао све што је ван мене. Јасно је да сам могао сазнати много, али ништа од онога што је мени било потребно.

Шта сам чинио кад сам одговор тражио у философским наукама? Проучавао сам мисли оних бића која су се налазила у истом положају у каквом сам и ја био, која нису имала одговор на питање: зашто живим? Јасно је да нисам могао сазнати ништа друго осим онога што сам и сам знао - да је немогућно ишта сазнати.

Шта сам ја? - део бесконачности. У тим двема речима и садржи се сав задатак. Зар је то питање тек колико јуче човечанство себи поставило? И зар нико пре мене није поставио то питање - питање тако просто, које је наврх језика сваком паметном детету?

Ово питање постављано је откад постоје људи; откад постоје људи схватило се да за решење тог питања није довољно изједначити коначно с коначним и бесконачно с бесконачним, и откад постоје људи пронађени су односи коначног према бесконачном и - исказани.

Све те појмове којима се изједначава коначно с бесконачним и добија смисао живота, појам бога, слободе, добра, ми подвргавамо логичком испитивању. А ти појмови не могу издржати критику разума.

Кад не би било тако страшно, било би смешно с каквим ми поносом и самозадовољством, као деца, расклапамо часовник, вадимо опругу, правимо од ње играчку, а затим се чудимо што је часовник престао да ради.

Неопходно је и драгоцено разрешити противречности између коначног и бесконачног, и добити одговор на питање о животу који би био такав да пружа могућност живљења. И оно једино решење које ми налазимо свуда, увек и код свих народа - решење пренето још из тако давних времена у којима животи људи губе сваки значај за нас, решење толико тешко да ми ништа слично не бисмо могли учинити - то решење ми лакомислено разарамо да бисмо поново поставили оно исто питање које је својствено свакоме, а на које ми немамо одговора.

Појам бесконачног бога, божанствености душе, повезаности људских дела с богом, појмови о морално добром и злом, јесу појмови, створени у историјској прошлости људског живота до које не допире наш поглед, јесу појмови без којих не би било ни живота ни за мене самог, а ја, одбацивши сав тај рад целог човечанства хоћу све сам самцат да створим, по новом и по свом.

Тада ја нисам мислио тако, али клице тих мисли већ су биле у мени. Схватао сам: 1. Да је мој, Шопенхауеров и Соломунов положај, без обзира на нашу мудрост, глуп; ми схватамо да

је живот зло, па ипак живимо. То је очигледно глупо зато што, ако је живот глуп - а ја тако волим све што је разумно - онда треба уништити живот, и неће бити никога да га се одриче.

2. Схватао сам да се сва наша расуђивања врте у зачараном кругу као точак који се не држи зупчаника. Mа колико и ма како добро расуђивали, ми не можемо добити одговор на питање, и увек ће бити 0=0, зато је наш пут вероватно погрешан.

З.Почињао сам да схватам да су у одговорима које даје вера чува најдубља мудрост човечанства, и да ја нисам имао права да их поричем на основу разума, и да, што је најглавније, једино ти одговори одговарају на питање о животу.

Ја сам то схватао, али ми од тога није било лакше. Сада сам био спреман да прихватим сваку веру само ако она не би захтевала од мене непосредно

порицање разума, које би било лаж. Проучавао сам и будизам и мухамеданство из књига, а највише хришћанство, и из књига, и од живих људи око мене.

Природно је да сам се пре тога обратио људима мога круга који су веровали, научницима, православним теолозима, монасима-пустињацима, православним богословима новог правца, па чак и такозваним новим хришћанима који су исповедали спасење вером у искупљење. Ухватио сам се за ове вернике и испитивао како они верују и у чему виде смисао живота.

Без обзира на то што сам правио све могућне уступке, избегавао сваки спор, нисам могао прихватити веру тих људи - видео сам да оно што су они проповедали као веру није било објашњење већ замагљивање смисла живота, и да су они сами проповедали своју веру не зато да би одговорили на питање о животу, које је мене привело вери, већ због неких других, мени туђих циљева.

Сећам се мучног осећања ужаса при повратку ранијем очајању после наде, које сам много и много пута осећао у односима с тим људима. Што су ми више и подробније излагали своја веровања, све сам јасније увиђао њихову заблуду и губио своју наду да ћу у њиховој вери наћи објашњење смисла живота.

Није мене одбило од њих то што су они у излагању своје вере додавали многе непотребне и неразумне ствари некад мени блиским хришћанским истинама - већ што је живот тих људи био исти као и мој, једино с том разликом што није одговарао самим оним начелима која су они излагали у свом вероучењу. Јасно сам осећао да они обмањују себе, и да ни они као ни ја немају другог смисла живота сем да живе док живе, и да узму све што им дође под руку. По томе сам видео да се они свега тога не би бојали кад би у њима постојао онај смисао који уништава страх од лишавања, страдања и смрти. А они, ови верници из мога круга, живели су као и ја у изобиљу, трудили се да га повећају или сачувају, бојали су се одрицања, патњи и смрти, и исто тако као и ја, и сви ми који не верујемо, живели задовољавајући своје



страсти, живели су исто тако ружно, ако не и горе, као и они који не верују. Никаква размишљања нису ме могла убедити у истинитост њихове вере. Mогла би ме убедити само

дела која би показивала да је њихов смисао живота такав да по њему беда, болест и смрт, које су мени страшне, њима нису страшне. А таквих дела нисам нашао ни код најразличитијих верника из мога круга. Напротив, таква сам дела срео међу људима мога круга који не верују, али никада међу такозваним верницима из мога круга.

И схватио сам да вера тих људи није она вера коју сам тражио, да њихова вера није вера већ само једна од епикурејских утеха у животу. Схватио сам да је та вера погодна, ако можда и не за утеху, а оно бар као неко олакшање Соломуну кад се кајао на самртничком одру, али није погодна за огромну већину човечанства, које је позвано не да се забавља користећи се радом других, већ да гради живот. Да би читаво човечанство могло да живи, да би могло да наставља живот дајући му смисао, оне би, те милијарде људи, морале имати друкчије, право спознања вере. Није мене убедило у постојање вере то што Соломун, Шопенхауер и ја нисмо извршили самоубиство, већ то што су ове милијарде живеле и живе, и што су и мене и Соломуна изнеле на таласима свог живота.

И почео сам се зближавати с верницима из редова сиромашних, простих, необразованих људи, с путницима поклоницима, калуђерима, раскољницима, мужицима. Верско учење ових људи из народа било је такође хришћанско, као и вера тобоже верујућих из мог круга. Хришћанским истинама било је придодато такође много празноверја, али је разлика била у томе што су празноверја била сасвим непотребна верницима из мог круга, нису уопште била повезана с њиховим животом, била су само епикурејска разонода своје врсте ; сујеверја, пак, верника из редова радног света била су до тог степена повезана с њиховим животом да се њихов живот није могао ни замислити без тих сујеверја - она су била неопходни услов тог живота. Цео живот верника из мог круга био је у противречју с њиховом вером, а сав живот верника који су били и трудбеници био је потврда оног смисла живота који је пружало спознање вере.

Почео сам пажљиво улазити у живот и веровање тих људи, и што сам више улазио, све сам се више убеђивао да код њих постоји права вера, да им је њихова вера потребна и да им једино она даје смисао живота и могућност да живе. Супротно ономе што сам видео у моме кругу, у коме је живот могућан без вере и у коме од хиљаде једва један признаје да верује, у њиховој средини долази једва један неверујући на хиљаду. Супротно ономе што сам видео у моме кругу, где се сав живот проводи у беспосличењу, забавама и незадовољству животом, видео сам да је сав живот тих људи протицао у тешком раду и да су они животом били мање незадовољни него богати. Насупрот томе што се људи из мога круга опиру судбини и негодују против ње због лишавања и патњи, ти људи су примали болести и недаће без икакве недоумице, без противљења, већ са мирним и чврстим уверењем да све то мора да буде и да друкчије не може бити, да је све то - добро. Насупрот томе што ми све мање схватамо смисао живота што смо образованији, што у страдању и умирању, видимо неку пакосну шалу, ти људи живе, страдају и приближавају се смрти спокојно, најчешће чак с радошћу. насупрот томе што је спокојна смрт, смрт без страха и очајања, редак изузетак у нашем кругу, смрт неспокојна, непокорна и невесела највећи је изузетак у народу.

И таквих људи, лишених свега онога што је за мене и Соломуна било једино добро живота, људи који при свему томе доживљавају највећу срећу - велико је мноштво. Осврнуо сам се још даље око себе. Дубоко сам се унео у живот огромних маса v прошлости и садашњости. И видео сам не двојицу, тројицу, десеторицу, већ стотине, хиљаде, милионе таквих који су схватили смисао живота, који су умели да живе и умру. И сви они, бескрајно различити међу собом по свом начину живота, уму, образовању, положају, сви су они подједнако и потпуно супротно моме незнању знали смисао живота и смрти, спокојно радили, подносили лишавања и патње, живели и умирали, не видећи у томе таштину већ добро.

И ја сам заволео те људе. Што сам дубље улазио у живот тих живих људи и живот истих таквих умрлих о којима сам читао и слушао, све сам их више волео, и мени самом све је лакше било живети. Тако сам живео око две године, и у мени се догодио преокрет који се давно спремао и према коме су увек постојале склоности у мени. Догодило ми се да ми је живот мога круга - богатих, образованих - не само постао одвратан него и изгубио сваки смисао. Сва наша дела, размишљања, наука, уметност, све ми је то личило на неку размаженост. Схватио сам да је немогућно у томе тражити смисао. Дела радног народа, који ствара живот, представила су ми се међутим као једина права дела. И схватио сам да је смисао који се придаје том животу - истина, и ја сам га прихватио.

Сећајући се како су ме та иста веровања одбијала и изгледала ми бесмислена кад су их исповедали људи који су живели супротно тим веровањима, и како су ме та иста веровања привукла и показала се разумнима кад сам видео да људи живе по њима - ја сам схватио због чега сам одбацио та веровања и због чега сам их сматрао бесмисленима а сада их прихватио и нашао да су пуна смисла. Схватио сам да сам био у заблуди и како сам пао у заблуду. Пао сам у заблуду не толико због тога што сам неправилно мислио колико због тога што сам ружно живео. Схватио сам да је истину заклонило од мене не толико моје погрешно мишљење колико сам мој живот, који сам проводио у оним изузетним условима епикурејства и задовољавања страсти. Схватио сам да је моје питање шта је мој живот, и одговор - зло, било потпуно правилно. Неправилно је било само то што сам одговор који се односио само на мене примењивао на живот уопште: питао сам себе шта је мој живот, и добијао одговор: зло и бесмислица. И тачно је да је мој живот - живот повлађивања страстима - и био бесмислен и зао, и због тога се и одговор: "живот је зло и бесмислица" односио на мој живот а не и на људски живот уопште.



Схватио сам ону истину, коју сам касније нашао у Јеванђељу, да су људи више волели таму него светлост зато што су њихова дела била зла. Јер свако ко чини зла дела, мрзи светлост и не иде ка светлости да се не би његова дела открила. Схватио сам и то: да би се схватио смисао живота, пре свега је потребно да живот не буде бесмислен и зао, и тада је већ разум ту да га схвати. Схватио сам и због чега сам ја тако дуго заобилазио тако очевидну истину, и да кад се мисли и говори о животу човечанства а не о животу неколико паразита живота. Та истина је увек била истина, као 2x2=4, али ја је нисам признавао, јер ако бих признао да су 2x2=4 морао бих признати и да ја нисам добар. За мене је било важније сматрати себе добрим, него да су 2x2=4. Заволео сам добре људе, омрзнуо себе, и признао сам истину. Сад ми је све постало јасно.

А шта ако би џелат који проводи живот у мучењу људи и одсецању глава, или древна пијаница, или лудак који се целог живота затворио у мрачну собу, испоганио своју собу и уобразио да ће умрети ако изиђе из ње - шта ако би се они упитали: шта је живот? Очевидно је да они на питање "шта је живот" не би могли добити други одговор сем да је живот највеће зло; и одговор лудака био би потпуно исправан, али само за њега. А ако сам и ја такав лудак? А ако смо сви ми богати, образовани људи исти такви лудаци?

И схватио сам да смо ми стварно такви лудаци. Ја сам, по свему судећи, био такав лудак. У ствари, птица постоји тако што мора да лети, да сабира храну, да прави гнездо, и кад ја видим да птица то ради, ја се радујем њеном радошћу. Коза, зец, вук - постоје тако што морају да се хране, множе, да хране своје породице, и кад они то раде, ја сам чврсто уверен да су они срећни и да је њихов живот разуман. Шта човек треба да ради? Он је исто тако дужан да обезбеђује живот као и животиње, само стом разликом што би он пропао кад би га сам обезбеђивао. Он мора да га обезбеди не само за себе него за све. И кад он то чини, ја сам чврсто уверен да је он срећан и да је његов живот разуман. Шта сам ја радио за све време свог тридесетогодишњег свесног живота? Не само што нисам радио за живот свих него нисам радио ни за себе самог. Живео сам као паразит и, упитавши себе зашто живим, добио сам одговор: ни за што. Ако је смисао људског живота у томе да се обезбеди живот - како сам могао ја који се тридесет година бавим тиме не да заслужим за живот, већ да га уништавам и у себи и у другима, како сам могао и добити друкчији одговор него да је мој живот бесмислица и зло? Он је и био бесмислица и зло.

Живот целог света тече по нечијој вољи - неко тим животом целог света и нашим животима ради нешто своје. Да би било наде да ћемо схватити смисао те воље, треба је пре свега извршавати, радити оно што се од нас тражи. Ако ја не будем радио оно што се од мене тражи, ја не могу никад ни схватити шта се то од мене тражи, а још мање шта се то тражи од свих нас и од целог света.

Ако би голог и гладног просјака довели с раскрснице у неко покривено место једног дивног предузећа, нахранили га, напојили и натерали да покреће горе-доле неку мотку, сигурно је да пре него што би просјаку било јасно зашто су га довели с раскрснице, због чега покреће мотку, да ли је добро уређење целог предузећа, он пре свега треба да покреће ту мотку. Ако буде покретао мотку, схватиће да та мотка покреће пумпу, да пумпа доводи воду, да се вода разлева по алејама; тада ће га извести из покривеног бунара и дати му други посао, и он ће сабирати плодове и ући ће у милост свог господара, и прелазећи с нижег на виши посао, све дубље и дубље схватајући уређење целог предузећа и учествујући у њему, никад неће ни помислити зашто је он ту и никад неће пребацивати свом газди.

Тако не пребацују свом господару ни они који извршавају његову вољу, људи прости, радници, необразовани, они које ми сматрамо животињама; а ми, мудраци, једемо све господарево, а не радимо оно што он од нас тражи, и уместо да то радимо, ми седимо у друштванцету и размишљамо: "Због чега покретати мотку? баш је то глупо". И досетили смо се! Досетили се да је газда глуп, или да га и нема, а ми, паметњаковићи, једино осећамо да нигде не припадамо, и да нам је потребно да се сами од себе спасавамо како год знамо.

Свест о неисправности рационалног сазнања помогла ми је да се ослободим саблазни јаловог мудровања. Убеђење да се спознање истине може постићи само животом, побудило ме је да посумњам у исправност свог живота ; али ме је спасло само то што сам успео да се истргнем из своје изолованости и да сагледам прави живот простог радног света и схватим да је само то прави живот. Разумео сам да треба да живим - ако хоћу да схватим живот и његов смисао - не животом паразита већ правим животом, и прихвативши онај смисао који му придаје право човечанство, спојивши се с тим животом, да га проверим.

У то време са мном се догодило ово: током читаве те године, кад сам ја безмало сваког тренутка питао себе: да ли да умрем од омче или од метка - и за све то време, упоредо са оним током мисли и осећања о којима сам говорио, моје срце мучила су тешка осећања. Та осећања не могу назвати друкчије него -трагање за богом.

Ја кажем да је то трагање за богом било осећање а не расуђивање зато што то тражење није потицало из мог тока мисли - оно му је било чак директно супротно - већ је потицало из срца. Било је то осећање страха, напуштености, осамљености усред свега туђега, и без наде у ичију помоћ.

Без обзира на то што сам био потпуно убеђен да се постојање бога не може доказати (Кант ми је доказао и ја сам га потпуно схватио - да се то не може доказати), ја сам ипак тражио бога, надао се да ћу га наћи и, по старој навици, обраћао се молитвом ономе кога сам тражио а нисам налазио. Час сам у памети проверавао наводе Канта и Шопенхауера о немогућности да се докаже постојање бога, час сам их почињао оповргавати. Узрок, говорио сам себи, није иста категорија мишљења као простор и време. Ако ја јесам, онда за то постоји и узрок, и узрок узрока. А тај узрок свега јесте оно што називају богом; и ја сам се



заустављао на тој мисли и трудио се свим својим бићем да спознам присуство тог узрока. И чим бих сазнавао да постоји сила у чијој се власти налазим, одмах сам осећао да могу да живим. Али питао сам се: "Шта је тај узрок, та сила? Како да мислим о њој, како да се односим према ономе што ја називам богом?" На памет су ми падали само познати одговори: "Он је творац, промисао." Ти одговори нису ме задовољавали, и осећао сам да се у мени губи оно што ми је потребно да бих живео. Хватао ме је ужас и почињао сам да молим онога за којим сам трагао да ми помогне. И што сам се више молио, све ми је очигледније бивало да ме он не чује и да нема тога неког коме би се могло обратити. И са очајањем у срцу да нема и нема бога говорио сам: "Господе, помилуј, спаси ме! Господе, научи ме, боже мој!" А нико се није смиловао на мене и осећао сам да се мој живот зауставља.

Поново и поново, разним другим путевима, долазио сам до истог тог сазнања да се ја нисам могао без икаквог повода, разлога и смисла појавити на свету, да ја не могу бити такво голуждраво птиче које је испало из гнезда како сам се осећао. Нека сад ја, то испало птиче, нека и лежим на леђима, нека и пиштим у високој трави, али ја то пиштим зато што знам да ме је у себи носила мајка, излегла ме, грејала, хранила, волела. Где је она, та моја мајка? Ако сам напуштен, ко ме је напустио? Ја не могу сакрити пред собом да ме је неко из љубави родио. Ко је тај неко? - Опет бог.

"Он зна и види моје трагање, очајање и борбу. Он постоји - говорио сам себи. И требало је да то признам само за тренутак, и живот се у мени одмах подизао, и осећао сам и могућност и радост постојања. Али сам поново с признања о постојању бога прелазио на тражење односа према њему, и опет ми се представљао онај бог, наш творац, у тројству, који је послао свога сина искупитеља. И опет се тај, од света и од мене одвојен бог топио и топио на моје очи као комад леда, и опет ми ништа није остајало, и опет је пресахњивао извор живота, а ја сам падао у очајање и осећао да ми не остаје ништа друго сем да се убијем. И што је било још најгоре, осећао сам да ни то не могу учинити.

Не само два или три пута него десетину, стотину пута падао сам у такво стање - час радости и оживљења, час опет очајања и сазнања да је немогућно живети.

Сећам се, било је то у рано пролеће, био сам сам у шуми и ослушкивао шумске звуке. Ослушкивао сам и мислио стално о једном те истом, јер сам последње три године једнако и мислио о једном те истом. Опет сам тражио бога.

"Добро, нема никаквог бога, говорио сам себи, нема таквог који не би био само моја представа него иста стварност какав је мој живот; таквога нема. Па ништа-никаква га чуда не могу доказати таквог зато што би и та чуда била само моја представа, при томе још и ирационална."

"А мој појам бога, онаквог каквог ја тражим? - питао сам се. - Откуд ми такав појам?" И опет су се при тој помисли подизали у мени радосни валови живота. Све би око мене оживело, добило смисао. Али моја радост не би дуго потрајала. Ум је настављао свој посао. "Појам бога није бог - говорио сам себи - Појам је оно што се збива у мени, појам бога је оно што ја могу да побудим у себи, а могу и да не побудим.. Није то оно што ја тражим. Ја тражим оно без чега не би могло бити живота." И опет би све почело умирати око мене и у мени, и ја бих опет пожелео да се убијем.

Али тада сам се окренуо самом себи, ономе што се у мени догађало; и сетио сам се свих оних умирања и оживљавања која су се у мени збивала стотинама пута. Сетио сам се да сам живео само онда кад сам веровао у бога. Како је било раније, тако је и сада, рекао сам себи: кад спозном бога и ја живим ; кад заборавим и не верујем у њега, и ја умирем. Шта су та оживљавања и умирања? Зар ја не живим и кад изгубим веру у постојање бога, зар се ја не бих одавно убио кад у мени не би било мутне наде да ћу га наћи. А ето, ја живим, истина живим једино онда кад осећам и тражим њега. Па шта ја још тражим? - крикнуо је један глас у мени. - Па то је он. Он је то без чега је немогућно живети. Спознати бога и живети - то је једно исто. Бог је живот.

"Живи проналазећи бога, и тада неће бити живота без бога." И јаче него икад, све је око мене и у мени обасјало светлост, и та ме светлост није напуштала.

И ја се спасох од самоубиства. Не бих могао рећи кад се и како у мени извршио тај преокрет. Како се у мени неприметно, постепено уништавала сила живота, и ја долазио до сазнања о немогућности живота, до заустављања живота, до потребе за самоубиством, тако се постепено, неосетно враћала у мене та сила живота. И чудно је да та сила живота која се враћала у мене није била нова вера већ стара - она иста која је ушла у мене у прво доба мог живота. Вратио сам се свему ранијем, дечјем и младићком. Вратио сам се у ону веру која ме је створила и нешто хтела од мене; вратио сам се томе да је једини и главни циљ мога живота да будем бољи, то јест да живим што складније с том вољом; вратио сам се томе да израз те воље могу наћи у ономе што је у далекој, мени непознатој прошлости изградило читаво човечанство да би се руководило тиме, то јест вратио сам се вери у бога, у морално усавршавање и у предање које преноси смисао живота. Разлика је била само у томе што сам некад све то био прихватио несвесно ; сад сам, међутим, знао да без тога не могу даживим.

Као да ми се догодило ово: не сећам се кад су ме ставили у чамац, одгурнули ме од неке мени непознате обале, показали правац ка другој обали, дали у неискусне руке весла и пустили ме самог. Руковао сам веслима како сам умео и пловио сам; али што сам пловио даље ка средини реке, то је струја бивала све бржа, одвлачила ме све даље од циља, и све су ме чешће сретали бродари исти такви као ја, ношени струјом. Било је усамљених бродара који су настављали да веслају; било је бродара који су побацали весла; било је великих чамаца, огромних лађа пуних света; једни су се борили са струјом, други



су јој се препуштали. И што сам даље пловио, све сам више, гледајући у оне који су пловили низа струју, заборављао на правац који ми је био дат. На самој средини бујице, сабијен међу чамцима и лађама ношеним низ воду, већ сам сасвим био изгубио правац и бацио весла. Са свих страна, весело и ликујући, пловили су око мене, на једрима и с веслима, бродари низ воду, уверавајући и један другог и мене да другог правца не може ни бити. Ја сам им поверовао и пловио с њима. И однело ме је тако далеко, тако далеко да сам чуо шум слапова о које је требало и ја да се разбијем и угледао сам чамце који су се разбили о њих. И тргао сам се. Дуго нисам могао схватити шта се догодило са мном. Видео сам пред собом ону исту опасност којој сам јурио и које сам се бојао, нигде нисам видео спасења и нисам знао шта да радим. Али осврнувши се назад, видео сам безброј чамаца који су, без престанка, упорно секли струју, сетио сам се обале, весала и правца и почео да веслам натраг, уз воду и ка обали.

Обала - то је био бог; правац - то је било предање; весла - то је била слобода која ми је била дата да довеслам до обале, да се сјединим с богом. Дакле, сила живота се обновила у мени и ја сам опет почео да живим.

Одрекао сам се живота свога круга, признавши да то није живот, већ нешто налик на живот, да нас услови обиља у коме живимо лишавају могућности да схватимо живот, и да бих схватио живот морам схватити не изузетни живот, наш, живот паразита, већ живот простог радног света, онога који ствара живот, и схвативши онај смисао који он придаје том животу. Прости радни свет око мене био је руски народ, и обратио сам се њему и оном смислу који он даје животу. Тај смисао, ако се он може изразити, био је овакав: сваки човек дошао је на овај свет по вољи божјој. И бог је тако створио човека да сваки човек може изгубити своју душу или је спасти; да би спасао своју душу, треба да живи по божјем, а да би живео по божјем, треба да се одрекне свих задовољстава живота, да ради, да буде смеран, да трпи и да буде милостив. Тај смисао народ црпе из своје вере, из предања која су му пренели духовни пастири и предања која живе у народу и изражавају се у легендама, пословицама и причама. Тај смисао био је јасан и близак моме срцу.

Али са тим смислом народне вере било је у нашем нерасколничком народу с којим са ја живео, нераскидиво повезано много којечега што ме је добијало и изгледало ми необјашњиво: свете тајне, службе божје, постови, клањање моштима и иконама. Народ не може да одвоји све то једно од другог, нисам ни ја могао. Mа колико да ми је било чудно много тога што је улазило у веру народа, ја сам прихватио све, ишао на литургије, читао ујутро и увече молитву, постио, причешћивао се, и мој се разум у прво време није ничему томе противио. Оно што ми је раније изгледало немогућно, сада није изазивало никакав отпор.

Mој однос према вери, сада и онда, био је потпуно различит. Раније ми је сам живот изгледао испуњен смислом, а вера је представљала произвољно уређење неких мени непотребних, неразумних и са животом неповезаних обреда. Питао сам се тада какав смисао имају ти обреди и, уверивши се да га и немају, одбацио сам их. Сада сам, напротив, сигурно знао да мој живот нема и не може имати никаквог смисла, и верски обреди не само што ми се нису чинили непотребни него сам са сигурним искуством био дошао до убеђења да једино ти верски обреди дају смисао животу. Раније сам на њих гледао као на сасвим непотребно писмо бројевима, па ако их ја и не разумем, знао сам да они имају смисао, и говорио сам себи да је потребно да их научим како би их разумео.

Вршио сам овакву анализу. Говорио сам себи: спознање вере потиче, као и цело човечанство, од његовог разума, од тајанственог почетка. Тај почетак јесте бог, почетак и тела човековог и његовог разума. Како је моје тело постепено дошло до бога, до мене тако је до мене дошао мој разум и моје разумевање живота, и због тога сви ти ступњеви разумевања живота не могу бити лажни. Све оно у шта људи истински верују, мора бити истина; рна се може различито изражава ти, али она не може бити лаж, па ако она мени и изгледа лаж, то само значи да је ја не схватам. Осим тога, говорио сам себи: суштина сваке вере је у томе што она даје животу онај смисао који не бива уништен смрћу. Да би вера могла одговорити на питање цара који умире у раскоши, на питање радом измореног старца роба, наивног дечака, мудрог старца, умно поремећене старице, младе срећне жене, страстима узнемиреног младића, свих људи у најразличитијим условима живота и образовања - и ако постоји један одговор на једино, вечно, једно те исто питање о животу: "зашто ја живим, шта бива из мог живота?" - природно је онда да тај одговор, макар и један те исти по својој суштини, мора бити бесконачно разноврстан у свим својим видовима; и што је тај одговор јединственији, што је истинитији, што је дубљи, природно је да све чудније и накарадније морају изгледати покушаји да се он изрази према свачијем образовању и положају.

Али нова расуђивања којима сам оправдавао мени туђу обредну страну вере нису била довољна да бих ја сам, у том за мене једином животном питању, у вери, дозволио себи да чиним поступке у које бих сумњао. Желео сам свом својом душом да будем способан да се сјединим с народом, извршавајући обредну страну његове вере, али то нисам могао учинити. Осећао сам да бих лагао самог себе, да бих се подсмевао ономе што ми је представљало светињу ако бих то ичинио. Али ту су ми притекла у помоћ наша нова руска теолошка дела.

Према објашњењима тих теолога - основна догма вере је непогрешива црква. Од прихватања те догме, као неопходна последица произлази истинитост свега што исповеда црква. Црква као скуп верника сједињених љубављу, који су зато спознали истину, постала је основ моје вере. Говорио сам себи да божанска истина не може бити доступна једном човеку, она се открива само заједници људи сједињених љубављу. Да би се та истина достигла, не треба је делити; а да се не би делила, треба волети и мирити се и са оним са чим ниси сагласан. Истина се открива љубави, па ако се не потчињаваш црквеним обредима,



нарушаваш љубав; а нарушавајући љубав, лишаваш се могућности да спознаш истину. У оваквом расуђивању тада нисам видео софизам. Ја тада нисам видео да сједињење у љубави може пружити највеличанственију љубав, али не и теолошку истину, која је познатим речима исказана у Никејском симболу, нисам видео ни то да љубав и не може створити одређен израз о истини, неопходан за сједињење. Ја тада нисам видео грешку у оваквом расуђивању и, захваљујући њему, могао сам да прихватим и испуњавам све обреде православне цркве не разумевајући велики део тих обреда. Тада сам се свом својом душом трудио да се клоним сваког расуђивања и противречности, и трудио сам се да што је могућно разумније објасним оне црквене обреде с којима сам се сукобљавао.

Извршавајући црквене обреде умиривао сам свој разум и повињавао се оном предању које је прихватило цело човечанство. Сјединио сам се са свим својим прецима, са онима које сам волео - оцем, мајком, дедама, бабама. Они и сви пређашњи веровали су и живели, и мене су донели на свет. Сједињавао сам се и с милионима људи из народа које сам поштовао. Осим тога, у тим поступцима није било ничег ружног (ружним сам сматрао предавање страстима). Устајући рано на службу божју, знао сам да чиним добро већ и само зато што ради смирења охолости свога ума, ради зближења са својим прецима и савременицима, у име тражења смисла живота, жртвујем свој телесни мир. Исто тако је било и при причести, при свакодневном клечању уз молитву, као и при придржавању свих постова. Mа колико биле ништавне те жртве, биле су то жртве у име добра. Причешћивао сам се, постио, придржавао се тачно на време читања молитава у кући и у цркви. Слушајући литургију удубљивао сам се у сваку реч и, кад год сам успевао, давао јој смисао. На литурги ји су ми биле најважније речи: "возљубим друг друга да једномислијем..." Следеће речи: "исповедујем отца и сина и свјатаго духа"- пропуштао сам зато што нисам могао да их схватим.

Тада ми је било неопходно да верујем да бих живео, па сам свесно скривао пред собом противречности и нејасности вероисповести. Али и то давање смисла обредима имало је својих граница. Ако су најзначајније речи јектенија постајале за мене све јасније, ако сам себи некако објашњавао речи: "пресвјатују владичицу нашу Богородицу и всјех свјатих помјанувше. сами себе, и друг друга, и вес живот наш Христу-богу предадим" - ако сам често понављање молитава за цара и његову родбину објашњавао тиме што су они више него други изложени искушењима па им је због тога потребно и више молитава, али молитве "под нози врага супостата" - ако сам и објашњавао тиме што је неnријатељ зло - ове и друге молитве, као херувимску песму, или тајну проскомидије или "возбраној воеводе" и сл., готово две трећине литургије или уопште нису имале објашњење, или сам осећао да лажем налазећи им објашњења, и самим тим нарушавам свој однос према богу, губећи потпуно сваку могућност да верујем.

То исто сам осећао празнујући велике празнике. Било ми је разумљиво да се увек треба споменути суботњег дана, то јест посветити један дан обраћању богу. Али главни празник било је сећање на догађај васкрсења, чију реалност нисам никако успевао ни да себи представим, нити да схватим. Тим именом васкрсења назвао се дан који се празнује једном седмично. У недељне дане обављала се тајна причешћа, која ми је била потпуно несхватљива. Свих осталих дванаест празника, осим Божића, била су сећања на чудеса, на оно на шта сам се ја трудио да не мислим како се не бих одрекао вере: Вазнесење, Духови, Богојављење, Покров итд. При празновању тих празника, осећајући да се приписује важност ономе што за мене има потпуно обрнуту вредност, ја сам или измишљао објашњења која су ме умиривала, или сам затварао очи да не бих видео оно што ме доводи у искушење.

То се најчешће догађало са мном кад сам учествовао у најобичнијим обредима које сам сматрао за најважније: крштењу и причешћу. Тада сам се не само сукобљавао са оним што ми је несхватљиво него и са потпуно схватљивим радњама: те су ми радње личиле на саблазни и био сам у дилеми - да ли да лажем или да их одбацим.

Никад нећу заборавити мучно осећање које ме је обузело онога дана кад сам се nричешћивао први пут после много година. Богослужење, исповест, правила - све ми је то било разумљнво и изазивало је у мени радосно сазнање да ми се открнва смисао живота. Само причешће објашњавао сам себи као као радњу која се врши у спомен Христа и која означава очишћење од греха и потпуно примање Христовог учења. Ако је то објашњење и било вештачко, ја нисам примећивао ту извештаченост. Ја сам се тако радовао што понизан и смеран пред свештеником, простим бојажљивим свештеником, избацујем ону прљавштину из своје душе, кајући се за своје пороке, тако сам се радовао што се у мислима сједињујем с тежњама очева који су писали правила молитава, тако сам се радовао сједињењу са свима који су веровали и који верују да нисам ни осећао извештаченост свога објашњења. Али кад сам пришао царским дверима и кад ми је свештеник наредио да поновим како ја верујем да је оно што ћу прогутати истинско тело и крв, уболо ме је посред срца; то не само да је био погрешан тон, био је то строг захтев некога који, очевидно, никад није ни знао шта је то вера.

То ја сада дозвољавам себи да кажем како је то био строг захтев, а тада нисам ни помислио на то, мене је само неизмерно заболело. Ја се више нисам налазио у стању у каквом сам био у младости, кад сам мислио да је све у животу јасно; пришао сам вери зато што сем вере, ја ништа, заиста ништа нисам налазио изузев пропасти, због тога и нисам могао одбацити веру, и ја сам се покорио. И пронашао сам у својој души осећање које ми је помогло да то подносим. То је било осећање самопонижења и смерности. У жељи да поверујем, смерно сам прогутао ту крв и тело без хуљења, али ударац ми је био нанесен. И, знајући унапред шта ме очекује, други пут нисам могао отићи.



Наставио сам да тачно извршавам црквене обреде и још увек сам веровао да је у вери којој сам припадао била истина, и са мном се догодило нешто што ми је сада јасно а тада ми је изгледало чудно.

Слушајући разговор неписменог мужика-богомољца о богу, о вери, о животу, о спасењу, мени се открило спознање вере. Приближио сам се народу, слушајући његове судове о животу, вери, и све сам више схватао истину. Исто то догађало ми се кад сам читао Житија светаца и Пролог: то је постало моје омиљено штиво. Изузимајући чудеса, гледајући на њих као на фабулу којом се изражава смисао, то читање ми је откривало смисао живота. Ту су била житија Mакарија Великог, царевића Јоасафа (живот Будин), ту су биле речи Јована Златоустог, песма о путнику на извору, о монаху који је нашао злато, о Петру царинику; ту је било живота мученика; сви су они говорили исто: да смрт не искључује живот; ту је било прича о спасењу неписмених, глупих и оних који не знају ништа о учењу цркве.

Али. требало је само да се сретнем са образованим верницима, или да узмем њихове књиге, па да у мени никне нека сумња, неко незадовољство, неки огорчен спор, и осећао сам да што дубље улазим у њихове речи, све се више удаљујем од истине и срљам у провалију.

Колико сам пута позавидео мужицима на њиховој неписмености и необразованости. У тим верским обредима који су за мене били очигледне бесмислице, за њих није било ничега лажног; они су могли да их прихватају и могли су да верују у истину у коју сам и ја веровао. Само је мени, несрећнику, било јасно да је истина тананим нитима испреплетена с лажју и да је ја не могу прихватити у таквом виду.

Тако сам живео три године, и у прво време док сам се као оглашени за примање хришћанске вере полако приближавао истини и, вођен само чулима, ишао онамо где ми је изгледало светлије, ти су ме сукоби мање погађали. Кад нешто нисам разумевао, говорио сам себи: "Ја сам крив, ја сам будала". Али што сам се више прожимао тим истинама којима сам се учио, што су оне више постајале основ мога живота, то су тежи, поразнији постајали ти сукоби, и све се оштрије заревала она црта која је постојала између онога што ја не схватам зато јер не умем да схватим, и онога што се не може схватити друкчије сем као лаж пред самим собом.

Без обзира на те сумње и мучења, ја сам се држао православља. Али, појавила су се питања о животу која је требало решити, и решавање тих питања помоћу цркве - супротно самим основама ове вере по којој сам живео - коначно ме је приморало да се одрекнем могућности општења с православљем. Та су питања била, прво, однос православне цркве према другим црквама - према католичанству и такозваним раскољницима. У то време због мог интересовања за веру, зближио сам се с припадницима разних исповести: католицима, протестантима, староверцима, молоканима и другима. Mноги међу њима били су људи високог морала и истински верници. Желео сам да будем брат тим људима. И шта се догодило? Оно учење које ми је обећавало да ће ме сјединити са свима, једном вером и љубављу, исто то учење говорило ми је преко својих најбољих представника да су сви ти људи у лажи, да оно што им даје животну снагу јесте искушење ђавола и да само ми поседујемо једину могућну истину. И увидео сам да православни сматрају јеретицима све оне који не исповедају веру на исти начин као ми, исто као што католици и други сматрају православље за јерес; увидео сам да је православље према свима онима који спољним симболима и речима не исповедају своју веру онако као оно - то православље односи непријатељски, иако покушава да то скрије, прво зато што тврдња да су сви у лажи а ја у истини јесте најоштрија реч коју један човек може рећи другоме, и, друго, зато што човек који воли децу и браћу своју не може да се не односи непријатељски према људима који желе да његову децу и браћу обрате у лажну веру. То непријатељство појачава се већ према бољем познавању вероисповести. И мени, који сам се уздао у истину о сједињењу у љубави, нехотице је пало у очи да сама вера разара оно што је дужна да ствара.

Та саблазан је до тог степена очигледна нама, образованим људима који смо живели по земљама где се исповедају разне вере, и видели оно презриво, самоуверено, непоколебљиво негирање с којим се односи католик према православном и протестанту, православни према католику и протестанту и протестант према обојици, и исти такав однос староверца, пашковца, шекера и свих вера, док нас та очигледна саблазан у први мах запрепасти. Говориш себи: ма не може бити да је то тако једноставно а људи ипак не виде - да ако два учења једно друго поричу, онда ни у једном ни у другом нема оне једине истине какве мора бити у вери. Има ту нешто. Mора за то постојати неко објашњење - и ја сам мислио да постоји, и тражио то објашњење, и читао о том предмету све до чега сам дошао, и саветовао се с ким сам год могао. И нисам добијао никакво објашњење сем онаквог по каквом сумски хусари сматрају да је најбољи пук на свету Сумски хусарски пук, а жути улани да је најбољи коњички пук на свету - жути улански. Свештеници свих разних вероисповести, њихови најбољи представници, ништа ми нису рекли сем да верују да су они у истини, а они други у заблуди, и да све оно што они могу то је да се моле за њих. Одлазио сам код архимандрита, архијереја, испосника и питао их, и нико није ни покушао да ми објасни ту саблазан. Само ми је један све објаснио, али тако да више никога нисам ни питао.

Говорио сам с њим о томе да свакоме ко не верује, ко се обраћа у веру (а том обраћању подлеже цело наше младо поколење) најпре поставља питање: зашто истина није у лутеранству, није у католичанству, него у православљу? Он учи у гимназији и није могућно да не сазна, као што мужик може да не сазна, да и протестант и католик исто тако тврде да је једина истина у њиховој вери. Историјски докази који сваку верооисповест вуку на своју страну нису довољни. Зар није могућно - говорио сам - да се учење схвати као нешто изнад, узвишено, тако да би на тој узвишености ишчезле разлике као што ишчезавају за онога који истински верује? Зар није могућно и даље наставити путем којим идемо са староверцима?



Они су тврдили да су крст, алилуја и обилажење олтара код нас друкчији. Mи смо рекли: ви верујете у Никејски симбол, у седам тајни, и ми верујемо. Хајдете да се држимо тога, а остало радите како хоћете. Mи смо се с њима спојили у вери зато што смо битно у вери ставили изнад небитног. Зар не бисмо могли рећи католицима: ми верујемо у то и то, у најглавније, а у односу на филиокве и папу радите како хоћете. Зар то исто не би могло да се каже и протестантима, и да се с њима сагласимо у ономе што је главно? Mој сабеседник се сложио с мојом идејом, али ми је рекао да ће за такве уступке осудити духовну власт што одступа од вере предака, и изазвати раскол, а дужност духовне власти јесте у томе да чува у свој својој чистоти грчко-руску православну веру која јој је остала од предака.

Све сам схватио. Ја тражим веру као силу живота, а они траже најбоље средство да пред људима испуне одређене људске обавезе. И извршавајући те људске послове, они их и извршавају на начин како их врше људи. Mа колико говор или о свом сажаљењу према заблуделој браћи, о молитвама које за њих узносе до престола Свевишњега - за извршавање људских послова потребно је насиље, а оно се увек примењивало, примењује и примењиваће се. Ако две вероисповести сматрају свака за себе да су у истини, а за другу да је у лажи, онда ће оне проповедати своје учење у жељи да привуку браћу истини. А ако лажно учење проповедају наивним синовима цркве, која сматра да се налази у истини, онда та црква не може а да не спали књиге, да не уклони човека који саблажњава њене синове. Шта да се ради са припадником секте који по мишљењу православне цркве гори ватром лажне вере, и који у најважнијој ствари живота, у вери, саблажњава синове цркве? Шта друго него да му одрубе главу или да га баце у тамницу? За време Алексеја Mихаиловича спаљивали су на ломачи, то јест примењивали су најтежу казну у оно време; у наше време такође примењују најтежу казну - затварају у самицу. Обратио сам своју пажњу на то шта се ради у име вероисповести, и ухватио ме ужас, и већ сам се готово сасвим одрекао православља. Други однос цркве према животним питањима био је однос према рату и према смртној казни.

У то време Русија је била у рату. И Руси су у име хришћанске љубави почели убијати своју браћу. Нисам могао да не мислим о томе. Није се могло не видети да је убијање зло, опречно самим основама вере. А у исто време молили су се у црквама за успех нашег оружја, и вероучитељи су признавали то убијање као дело које потиче из вере. И не само то убијање у рату, него сам за време немира који су наступили после рата видео чланове цркве, њене учитеље, монахе, калуђере који су одобравали убијање заблуделих беспомоћних младића. Обратио сам своју пажњу на све што се ради с људима који исповедају хришћанство, и ухватио ме је ужас.

И ја сам престао сумњати, али сам се потпуно уверио да у учењу вере коме сам приступио није сва истина. Раније бих рекао да је читаво вероучење лажно; али сад више нисам могао то да кажем. Сав народ је спознао истину, то је било ван сваке сумње, иначе не би могао живети. Осим тога, то сазнање истине већ ми је било доступно, ја сам већ живео њиме и осећао сву његову истину. Али у том сазнању је било и лажи; ни у то нисам могао сумњати. И све оно што ме је раније одбијало, сад је живо искрсло преда ме. Mада сам ја видео да је код народа било мање примесе тих лажи које су ме одбијале него код представника цркве - ипак сам видео да је и у веровању народа лаж била додата истини.

Али одакле лаж, а одакле истина? И лаж и истина пренете су преко онога што називамо црквом. И лаж и истина садрже се у предању, у такозваном светом предању и списима.

И, хтео не хтео, приступио сам проучавању, истраживању тих списа и предања - истраживању кога сам се дотад тако бојао.

Окренуо сам се изучавању онога истог богословља које сам некад с таквим презрењем одбацио као непотребно. Тада ми је оно изгледало као низ непотребних бесмислица, онда када сам са свих страна био окружен појавама живота које су ми изгледале јасне и пуне смисла; сад бих ја био рад да одбацим и оно што не иде у здраву главу, али шта онда? На том веровању гради се или је, у најмању руку, с њим нераскидиво повезано оно једино сазнање смисла живота које се мени открило. Mа колико оно изгледало бесмислено мојој старој тврдој памети оно је било једина нада у спасење. Требало га је пажљиво, опрезно размотрити да би се могло схватити, чак ако то и није онако како схватам ставове науке. Ја то не тражим и не могу тражити знајући особености учења вере. Ја не тражим објашњење свега. Ја знам да се објашњење свега мора скривати као и почетак свега у бесконачности.. Али ја хоћу да разумем тако да бих стигао до онога што је неизбежно необјашњиво; ја хоћу да што је необјашњиво буде необјашњиво не зато што су захтеви мога ума неисправни (они су исправни, и изван њих ја ништа не могу да схватим), већ зато што ја видим границе свога ума. Ја хоћу да разумем тако да сваки необјашњив став постане прека потреба разума, а не да се у њега верује по обавези.

Да у учењу вере има истине, у то не сумњам, али је несумњиво да у том учењу има и лажи, и ја морам да пронађем истину и лаж и да их одвојим једну од друге. Шта сам у томе учењу пронашао као лаж, шта сам нашао да је истинито и до каквих сам закључака дошао, садрже следећи одељци дела које ће, ако буде вредело и ако некоме буде потребно, вероватно негде и некад бити штампано.

То сам написао пре три године. Прегледајући сада овај штампани део и враћајући се оном току мисли и оним осећањима какви су

били кад сам их доживљавао, сањао сам ових дана један сан. Тај сан ми је у сажетом облику изразио све оно што сам преживео и описао, и због тога сматрам да ће и свима онима који су ме схватили, опис тог сна освежити, учинити јаснијим и сабрати у једну целину све оно што је тако надугачко испричано на овим страницама. Ево тога сна: сањам да лежим на постељи. Није ми ни лепо ни ружно, лежим на леђима. Али



почињем мислити на то да ли добро лежим; нешто ми је, чини ми се, неудобно ногама: да ли је кратко, да ли неравно, не знам, али некако је неудобно, покренем ноге и почнем размишљати како и на чему ја то лежим, што ми дотад није ни падало на памет. И, загледајући своју постељу, видим да лежим на ременима плетеним од конопље који су везани за бочне стране кревета. Mоја стопала леже на једном таквом ужету, голенице на другом, и ногама је неудобно. Однекуд знам да се ти ремени могу помицати. И покретом ногу помакнем последњи ремен под ногама. Учини ми се да ће сад бити удобније. Али сам га помакао сувише далеко, хоћу да га ухватим ногама, а од тог покрета измакне ми се и други ремен испод голенице и моје ноге остану да висе. Ја направим покрет читавим телом да бих то изравнао, потпуно уверен да ћу се одмах наместити; али од тога покрета исклизну испод мене и преместе се и други ремени, и ја видим да ће се све покварити: цело моје тело спушта се и виси, ноге не допиру до земље. Одржавам се само горњим делом леђа, и постаје ми неудобно не само за ноге него и страшно. Тада сам се упитао о ономе што ми дотад никад није ни пало на памет. Упитао сам се: где сам и на чему лежим? Почнем се освртати и пре свега загледати доле, онамо куда се нагиње моје тело и куда ћу, осећам, одмах пасти. Гледам доле и не верујем својим очима. Не зато што сам ја на висини равној висини једног торња или брда, него што сам на таквој висини какву никад нисам могао ни замислити.

Не могу даље да се снађем - да ли ишта видим тамо доле, у тој безданој провалији над којом висим и којој ме нешто вуче. Срце ми се стеже и ја осећам страх. Страшно је и погледати доле. Ако будем тако гледао, осећам да ћу одмах склизнути с последњег ремена и погинути. Ја и не гледам, али је још горе не гледати зато што стално мислим шта ће бити са мном онога часа кад склизнем с последњег ремена. Осећам да од страха губим сваки ослонац и полако клизим леђима све ниже и ниже. Још само тренутак, и откачићу се. И тада помислих: то не може бити истина То је сан. Пробуди се. Покушам да се пробудим, али не могу. Шта да радим, шта да радим? - питам се и погледам навише. Горе је такође провалија. Гледам у ту провалију неба и трудим се да заборавим на ту провалију доле и, стварно, заборављам. Бесконачност онога доле одбија ме, и страх ме је од ње; бесконачност онога горе привлачи ме и бодри. Тако висим над провалијом на последњим ременима који још нису испали испод мене: знам да висим, али гледам само горе, и страх ишчезава. И као што то бива у сну, некакав глас каже: "Видиш, то је то!" - и ја гледам све даље у ту бесконачност горе и осећам да се смирујем, сећам се свега што је било и сећам се како се то догодило; како сам покренуо ноге, како сам почео да висим, како сам се препао и како сам се спасао страха тиме што сам почео гледати горе. И упитам се: а шта је то сада, па ја још увек висим?

И ја се више не обазирем толико око себе колико свим својим телом проверавам ону тачку ослонца на којој се држим. И видим да већ и не висим и не падам, већ се чврсто држим. Упитам се како се ја то држим, опипам, обазрем се око себе и видим да је пода мном, под средином мога тела, један ремен и да, гледајући горе, лежим на њему у стабилнијој равнотежи коју је он сам и раније одржавао. И тада ми се, као што то бива у сну, тај механизам помоћу кога се држим учини врло природан, нормалан и сигуран, без обзира на то што на јави тај механизам не би имао никаквог смисла. А у сну се чак чудим како да ја то нисам раније разумео. Показало се да чело моје главе стоји стуб, и да у чврстоћу тог стуба не треба сумњати без обзира на то што тај танки стуб не стоји ни на чему. Од стуба је проведена петља некако врло вешто и у исто време врло једноставно, па ако лежиш на том ремену средином тела и гледаш горе, о падању не може бити ни говора. Све ми је то било јасно, и био сам задовољан и миран. И као да ми неко каже: "Пази, запамти." И тада сам се пробудио.

К Р А Ј

139848454 Lav Nikolajevic Tolstoj Traganje Za Bogom

Documents