Seminarski rad carine

SADRŽAJ:

1. UVOD.................................................2

2. POJAM I KARAKTERISTIKE CARINA........................3

3. VRSTE CARINA.........................................4

4. ELEMENTI CARINA......................................7

5. CARINSKE PROCEDURE...................................8

6. CARINSKI SISTEM......................................9

7. ZAKLJUČAK...........................................12

LITERATURA.............................................14

1

1. UVOD

Carinski sistem je segment pravnog sistema jedne zemlje.

Kao integralni deo privrednog sistema uopšte, on definiše

pravila po kojima se moraju vladati domaća pravna i

fizička lica koja uspostavljaju ekonomske odnose sa

inostranstvom u oblasti carinske zaštite domaće

proizvodnje. Kako su konkretni poslovi izvoza i uvoza

roba i usluga dvostrani odnosi između domaćih i stranih

pravnih i fizičkih lica, to se propisi iz oblasti

carinskog sistema odnose na postupak i obavezno pravno

ponašanje i stranih pravnih i fizičkih lica.

Carinski sistem se zasniva na carinskom suverenitetu kao

neprikosnovenom pravu jedne samostalne, suverene države.

Njeno je autonomno pravo da reguliše sistem carinske

zaštite domaćeg ekonomskog prostora. Svoj suverenitet

država ostvaruje donošenjem određenih zakona i propisa iz

oblasti carinskog sistema kao formalno pravne akte koji

se moraju sprovoditi po ceni preduzimanja i represivnih

mera od strane države.

2

Carinski sistem je inače nezaobilazan izraz u

mnogobrojnim projektima dugoročnog ekonomskog razvoja,

zatim studijama, analizama i drugim stručnim

publikacijama koje tretiraju područje spoljno-trgovinskog

poslovanja određene zemlje.

Neki autori shvatajući carinski sistem kao način na koji

su regulisani carina, carinska obaveza, carinska roba,

carinski nadzor, carinsko područje, carinska tarifa i

drugi instituti i carinski instrumenti, carinski sistem

definišu kao "jedinstvo instituta iz oblasti carinske

politike, carinskog nadzora i carinjenja robe, koji se

primenjuju na jednom carinskom području, bez obzira da li

su ovi sadržani u propisima donetim autonomnim putem ili

su predviđeni međunarodnim konvencijama i sporazumima

koje je odnosna zemlja ratifikovala.

Iako je ova definicija carinskog sistema bliža adekvatnoj

formulaciji, ipak je ona izraz vremena, uslova i stepena

ekonomskog razvoja naše zemlje, kao i nivoa

organizovanosti i karakteristike razvoja svetskog

tržišta, kao ekonomskog okruženja.

2. POJAM I KARAKTERISTIKE CARINA

Carine predstavljaju vrstu fiskalnih prihoda, odnosno

posebnu dažbinu koja država naplaćuje prilikom prelaska

3

robe preko državne, odnosno carinske granice. Spadaju u

posredne poreze i predstavljaju jedan od najznačajnijih

instrumenata spoljno-trgovinske razmene.

Značaj carina sa fiskalnog stanovišta naročito je bio

izražen u Starom i Srednjem veku. Danas, međutim, carine

više služe ekonomsko-političkim nego čisto fiskalnim

ciljevima, zbog čega se često izučavaju i van nauke o

finansijama, a u sklopu političke ekonomije, spoljno-

trgovinske i devizne politike.

Kao instrument spoljno-trgovinske politike, carine mogu

da deluju na formiranje i menjanje odnosa troškova i cena

na domaćem tržištu, a preko cena i na uvoz i izvoz, na

ravnotežu trgovinskog i platnog bilansa na ubrzanje ili

usporavanje razvoja određene grane ili privrede,

zaposlenosti, tražnju i potrošnju i sl.

Ciljevi zbog kojih se uvode carine mogu biti:

1) Fiskalni – da se prikupe odgovarajuća finansijska

sredstva državi;

2) Ekonomski – mogu biti brojni i raznovrsni. Pre svega,

carinom se može štititi domaća privreda, ili samo

određena grana od spoljne konkurencije. Carinom se

može povećati cena uvoznoj robi, potencirati razvoj

određene grane, delovati na strukturu troškova i

raspodelu društvenog proizvoda, investicija i sl.

Ukoliko je osnovni cilj uvođenja carina osiguranje4

potrebnih novčanih sredstava za pokriće državnih

rashoda, primaran je fiskalni cilj, a ukoliko se

carina uvodi zbog zaštite domaće privrede, primaran

je ekonomski karakter carine.

3) Socijalni – ogleda se u tome da se kroz sniženje

carina na određene proizvode bitne za životni

standard određenih socijalnih grupa, deluje na

pojeftinjenje, odnosno stimulisanje potrošnje.

Mišljenja finansijskih stručnjaka o mestu i ulozi carina

u ekonomskom i finansijskom sistemu zemlje u značajnoj

meri se razlikuju. Jedni ukazuju na negativne

karakteristike i osporavaju carinu, dok drugi u carinama

vide značajan instrument za realizaciju brojnih

ekonomskih i finansijskih ciljeva.

Oni koji osporavaju carine mišljenja su da:

1) Carine ograničavaju razvoj međunarodne trgovine,

2) Carine usporavaju rast produktivnosti rada, razvoj

tehnike i tehnologije itd;

3) Carine vode odražavanju visokih troškova proizvodnje,

4) Carine su nepravedne jer one realno teže pogađaju

siromašnije slojeve stanovništva nego bogatije itd.

Zastupnici drugog mišljenja koje opravdava carinu navode

sledeće:

5

1) Carine su jedno od efikasnih sredstava za zaštitu i

potpomaganje nacionalne ekonomije;

2) Carinama se efikasno može uticati na odnose sa drugim

zemljama;

3) Carinom se može relativno uspešno braniti ekonomska

samostalnost zemlje,

4) Carinama se relativno brzo, jeftino i lako dolazi do

novca za finansiranje državnih potreba i

5) Carinom se može vršiti relativno efikasan uticaj na

domaće proizvođače, na rast ili pad cena itd.

3. VRSTE CARINA

U finansijskoj literaturi i praksi postoje više

kriterijuma za podelu carina. Danas se najčešće koristi

podela carina na:

1) Carine prema pravcu kretanja robe;

2) Carine prema načinu obračunavanja;

3) Carine prema načinu uvođenja;

4) Carine prema visini opterećenja iz određene

destinacije;

5) Carine prema osnovnoj ekonomskoj funkciji.

Prema pravcu kretanja robe, carine mogu biti:

6

1) Uvozne – naplaćuju se prilikom uvoza robe u carinsko

područje. Uvozne carine danas primenjuju sve zemlje,

kako razvijene tako i zemlje u razvoju, a služe za

ograničavanje uvoza, zaštitu domaće privrede i

ostvarivanje fiskalnih prihoda. Naš carinski sistem

poznaje samo uvozne carine.

2) Izvozne – naplaćuju se kod izvoza robe na inostrano

carinsko područje. Vrlo se retko primenjuju.

3) Prevozne ili tranzitne – naplaćuju se na robu koja se

prevozi ili provozi iz jedne u drugu zemlju – preko

nacionalnog carinskog područja. Ove carine imaju

istorijsko značenje.

Prema načinu obračunavanja, carine mogu biti:

1) Specifične – obračunavaju se po vrsti i količini

robe, a carinska stopa je određena prema mernim

jedinicama (metar, kilogram, litar, itd.). Danas se,

zbog nepraktičnosti, retko primenjuju.

2) Vrednosne (advalorem) – obračunavaju se na bazi

carinskih stopa koje su izražene u procentu od

vrednosti robe.

3) Mešovite – predstavljaju kombinaciju vrednosne i

specifične carine. Npr; odredi se carina na uvoznu

robu advalorem, ali se istovremeno utvrdi i najviši i

najniži iznos carine.

Prema načinu uvođenja, razlikuju se:

7

1) Autonomne carine su one koje samostalno donosi

država, bez obzira na stav drugih država. U najvećem

broju slučajeva, tarifu autonomne carine donosi

država samostalno svojim pravnim aktom. Ona ih ukida,

donosi i menja prema svojim interesima, ne

uvažavajući potrebe drugih zemalja.

2) Ugovorne ili konvencionalne carine su rezultat

konvencije dve ili više zemalja. Carine se danas

uglavnom donose na osnovu međunarodnih ugovora više

zemalja.

Prema visini carinskog opterećenja, carine mogu biti:

1) Diferencijalne carine – predstavljaju specifičan tip

carine koji se retko primenjuje, obično u okolnostima

vođenja trgovačkog i carinskog rata između pojedinih

država. Diferencijalnom carinom se značajnije

opterećuje uvoz iz određene zemlje sa kojom je došlo

do zaoštravanja trgovinskih, političkih i drugih

odnosa ili se javlja kao rezultat reakcije na takve

mere preduzete od druge zemlje.

2) Preferencijalne carine – su takav tip carina koje

primenjuje određena država u odnosima sa jednom ili

više drugih zemalja, priznajući njenim proizvodima

privilegovan položaj na svom tržištu. U tom slučaju

se primenjuje niža carinska stopa od uobičajene, čime

8

se preferira uvoz iz tih zemalja. Poseban je slučaj

kada se ovaj oblik carine kombinuje sa klauzulom

najvećeg povlašćenja, a to znači da će se za zemlju,

koja uživa status najpovoljnije nacije, sistematski

primenjivati najniža carinska tarifa.

Prema cilju uvođenja, odnosno ekonomskoj funkciji, carine

se mogu podeliti na:

1) Fiskalne carine – uvode se sa svrhom da se osiguraju

sredstva za pokriće državnih potreba. Najčešće se

uvode na luksuzne proizvode, odnosno na proizvode

čiji su domaći troškovi proizvodnje nesrazmerno

visoki u odnosu na svetsko tržište.

2) Zaštitne carine – predstavljaju takav oblik carine

koji država uvodi u cilju zaštite domaće proizvodnje.

Svrha ovih carina je da se poveća cena uvoznih

proizvoda i time smanji njihova konkurentna

sposobnost na domaćem tržištu.

4. ELEMENTI CARINA

9

Budući da je carina u suštini vrsta poreza, i kod nje se

primenjuju brojni termini koje smo već upoznali kod

poreza, samo što je reč „porez“ potrebno zameniti rečju

„carina“ (poreski obveznik – carinski obveznik, poreska

osnovica – carinska osnovica).

Međutim, kod carina se ipak javljaju neki termini koji

nisu karakteristični za poreze. Kao najznačajniji se

navode:

1) Carinska deklaracija – pismena prijava carinskog

obveznika u koju se unose svi podaci neophodni za

carinjenje (naziv robe, vrednost robe, količina robe

i slično.). Sastavlja se na propisanom obrascu, a

istinitost podataka potvrđuje se potpisom.

2) Carinski organi – posebni finansijski organi državne

uprave čija je nadležnost da vrše nadzor nad uvozom,

izvozom i tranzitom robe preko carinskog područja, te

obavljaju carinjenja i deviznu kontrolu na granici

carinskog područja.

3) Carinska ležarina – naknada koja se plaća za smeštaj

robe u carinska skladišta.

4) Skladišni depozit – deponovani novac putnika kod

carinskih organa ili pri ulasku ili pri izlasku iz

zemlje.

10

5) Carinska skladišta – služe za smeštaj neocarinjene

robe i pod kontrolom su carinskih organa. Roba se

skladišti bez plaćanja carine, a carini se kad

napušta skladište.

6) Carinska slobodna zona – deo državne teritorije

izdvojen iz njenog carinskog područja. Roba unesena u

slobodnu zonu (luku) ne podleže plaćanju carine, nego

tek onda kada je napušta.

7) Carinska dažbina – predstavlja zbir svih davanja

kojima je opterećena roba pri carinjenju (carina,

ležarina, taksa i sl.).

8) Carinska granica – područje ograničeno carinskom

crtom koje se, u principu, poklapa sa državnom

granicom.

5. CARINSKE PROCEDURE

Zadatak carinske službe je da pomiri svoje dve, u suštini

suprotstavljene uloge: da omogući maksimalno brz protok

robe i putnika, a da pritom spreči sve oblike

prekograničnog kriminala: međunarodni terorizam,

krijumčarenje ljudi i ilegalne migracije, krijumčarenje

oružja, krijumčarenje narkotika, krijumčarenje

komercijalne robe.

11

Ovaj zadatak je moguće ispuniti samo uz: integrisano

upravljanje granicom, naknadne kontrole, analizu rizika,

kao i uz primenu savremenih carinskih procedura.

Integrisano upravljanje granicom ima za cilj da obezbedi

otvorene i maksimalno bezbedne granice. Za ostvarenje

ovog cilja neophodno je obezbediti: bolju saradnju i

koordinaciju svih službi na graničnim prelazima, saradnju

sa drugim službama u zemlji, kao i saradnju sa carinskim

administracijama drugih zemalja. Drugim rečima, neophodno

je revidirati zastarele sporazume i zaključiti nove sa

carinskim administracijama od strateškog značaja i

obezbediti međunarodnu razmenu informacija.

Naknadna kontrola podrazumeva proveru ispravnosti

deklaracije i posle puštanja robe. Glavna promena u novom

postupku naknadne kontrole (eksterne revizije) je

pomeranje mesta na kome se vrši kontrola carinske robe i

dokumentacije. Sada je moguće kontrolu obaviti u

prostorijama deklaranta ili u prostorijama drugog

privrednog subjekta uključenog u poslovni odnos. Pored

ostalog, naknadna kontrola predviđa mogućnost da se, i

posle puštanja robe, a radi provere tačnosti podataka u

deklaraciji, izvrši kontrola komercijalnih dokumenata i

podataka u vezi sa uvozom i izvozom te robe ili u vezi sa

naknadnim komercijalnim poslovima sa tom robom.

12

Elektronsko podnošenje dokumenata omogućava uvoznicima i

špediterima da podnesu dokumentaciju putem Interneta,

čime se postiže:

1) Ubrzanje postupka,

2) Ušteda sredstava,

3) Smanjenje broja grešaka,

4) Prihvatanje i prosleđivanje podataka pre prispeća

robe,

5) Razmena dokumenata sa drugim carinskim službama.

6. CARINSKI SISTEM

Sam pojam "sistem" podrazumeva relativno zaokruženu

pravnu celinu koja je uzajamno povezana i međusobno

zavisna od delova i elemenata. U okviru određenih

objektivnih zakonitosti koje vladaju u društvu, ova

celina je rezultat delovanja zakona o dijalektičkoj

povezanosti i uzajamnoj zavisnosti pojava u društvu,

zatim zakona o jedinstvu suprotnosti kao i određenih

zakonitosti razvoja domaće ekonomije.

Iako zaokružena celina, carinski sistem je samo relativno

samostalan u funkcionisanju. On je deo određenog sistema,

13

podsistem u okviru šireg sistemskog okruženja.

Funkcionisanje podsistema kao samostalnog dela je

povezano ostvarivanjem ciljeva definisanih ukupnim

sistemom, u kome se manifestuju zakonitosti razvoja

domaćeg tržišta.

Polazeći od takvog shvatanja ovog pojma, carinski sistem

predstavlja dijalektičko jedinstvo određenih naučno

utvrđenih saznanja o osnovnim delovima i institutima (kao

što su na primer: carinska roba, carinska vrednost,

carinsko područje, itd), i određenog broja instrumenata

kojima se konkretno ostvaruju njegovi ciljevi (carina,

prelevimani, ramplasman i sl.). Carinski sistem, kao

podsistem šireg sistema međunarodnih ekonomskih odnosa,

svoju funkciju ostvaruje u skladu sa interesima i

ciljevima šireg sistema određene zemlje.Sistem

međunarodnih ekonomskih odnosa ostvaruje definisane

ciljeve uzajamno povezanim i međusobno uslovljenim

funkcionisanjem, pored carinskog, još i

spoljnotrgovinskog, deviznog i kreditno-monetarnog

sistema. Posmatrano kompleksnije ovi sistemi su

integralni delovi šireg privrednog sistema, a ovaj kao

podsistem ukupnog sistema društveno ekonomskog razvoja

jedne zemlje.

U formalno pravnom smislu, carinski sistem je deo pravnog

sistema određene zemlje. On nastaje kao carinski

14

suverenitet, odnosno neprikosnoveno suvereno pravo države

da autonomnim pravnim odlukama reguliše funkcionisanje

ovog podsistema. Država to ostvaruje donošenjem zakona,

podzakonskih akata i drugih propisa kojima se utvrđuju

instituti i instrumenti carinskog sistema. U osnovi

carinskog sistema regulisani su interesi suverene države

da obezbedi zaštitu domaće proizvodnje od međunarodne

konkurencije kao elementu razvojne politike.

Carinski sistem je segment pravnog sistema jedne zemlje.

Kao integralni deo privrednog sistema uopšte, on definiše

pravila po kojima se moraju vladati domaća pravna i

fizička lica koja uspostavljaju ekonomske odnose sa

inostranstvom u oblasti carinske zaštite domaće

proizvodnje. Kako su konkretni poslovi izvoza i uvoza

roba i usluga dvostrani odnosi između domaćih i stranih

pravnih i fizičkih lica, to se propisi iz oblasti

carinskog sistema odnose na postupak i obavezno pravno

ponašanje i stranih pravnih i fizičkih lica.

Carinski sistem, kao integralni deo privrednog sistema

jedne zemlje, mora da bude usaglašen sa pravima,

obavezama i odgovornos-tima utvrđenim sistemskim

rešenjima u drugim podsistemima: spoljno-trgovinskom,

deviznom, poreskom, monetarnom, sistemu cena i dr.

Neposredna je povezanost i uzajamna zavisnost podsistema

koji regulišu oblast robne razmene sa inostranstvom, i

15

to: carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog sistema. Oni

po svojoj funkciji predstavljaju jednu samostalnu celinu

koja ostvaruje projektovane efekte u robnoj razmeni sa

inostranstvom. Zato je i normalno da se, pored propisa iz

oblasti carinskog sistema, sprovođenje propisa, posebno

iz oblasti spoljnotrgovinskog sistema, delimično deviznog

sistema nalazi u nadležnosti organa carinske službe. Jer

se, izvoz, uvoz i provoz robe, kao i promet putnika u ili

preko carinskog područja jedne zemlje, po prelasku

carinske linije nalazi pod nadzorom i kontrolom carinske

službe.

Carinski sistem se zasniva na carinskom suverenitetu kao

neprikosnovenom pravu jedne samostalne, suverene države.

Njeno je autonomno pravo da reguliše sistem carinske

zaštite domaćeg ekonomskog prostora. Svoj suverenitet

država ostvaruje donošenjem određenih zakona i propisa iz

oblasti carinskog sistema kao formalno pravne akte koji

se moraju sprovoditi po ceni preduzimanja i represivnih

mera od strane države.

U materijalnom smislu, carinski sistem je izraz suverene

volje i pravo jedne zemlje da samostalno uređuje svoj

sistem carinske zaštite.

U formalnom smislu, politička volja države u oblasti

carinske zaštite izražava se oblikovanjem formalno

pravnih propisa kojima se regulišu prava, obaveze i

16

odgovornosti domaćih pravnih i fizičkih lica u robnoj

razmeni sa inostranstvom, kako bi se obezbedila efikasna

zaštita domaće proizvodnje i potpuna kontrola ekonomskih

tokova sa inostranstvom.

Carinski sistem je inače nezaobilazan izraz u

mnogobrojnim projektima dugoročnog ekonomskog razvoja,

zatim studijama, analizama i drugim stručnim

publikacijama koje tretiraju područje spoljno-trgovinskog

poslovanja određene zemlje.

7. ZAKLJUČAK

Spoljnotrgovinska razmena, kao oblik međunarodne podele

rada, se sve više proširuje, međunarodni ekonomski odnosi

produbljuju, a svetska trgovina postaje značajan činilac17

razvoja nacionalnih ekonomija. Očigledno je, takođe, da se

internacionalizacija svetskog prostora sve više širi, što

svetsku reprodukciju procesa proizvodnje čini

jedinstvenijom.Robna razmena se odvija po najstrožijim

pravilima koja vladaju na svetskom tržištu, bez obzira na

ostvaren nivo produktivnosti u proizvodnji. Putem svetskog

tržišta ostvaruje se prometni proces gde se upoređuju sve

različitosti u uslovima privređivanja na domaćem tržištu.

Na međunarodnom tržištu, iako se po pravilu nastupa sa

robom koja predstavlja najviši domet upotrebne vrednosti,

razlike u stepenu cenovne konkurentnosti su značajne.

Savremeno svetsko tržište ima razrađena pravila kako se

rešavaju razlike u cenama u robnoj razmeni sa svetom.

Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji

se priznaje kao moguća zaštita domaće proizvodnje od

negativnog uticaja svetskog tržišta, je carina. Polazeći

od toga da je carina nastala kao isključivo fiskalni

instrument na uvoz, provoz i izvoz robe, došlo se do toga

da carina postaje osnovna mera zaštite domaće

proizvodnje.Carina je dažbina koja se naplaćuje na stranu

robu koja se uvozi na carinsko područje određene zemlje

ili se sa tog područja izvozi. To je iznos davanja

uvoznika robe u domaćoj valuti po osnovu uvoza odnosno

prelaska robe preko carinske linije jedne države, odnosno

prelaska preko granice.Carina je u principu trošak

poslovanja uvoznika, mada se najčešće prevaljuje, prilikom

18

kalkulacija cene, na potrošača. Savremeni carinski sistemi

poznaju uglavnom uvozne i izvozne carine. Carine su sve do

pojave razvijenog kapitalizma imale dominantno fiskalni

karakter i predstavljale značajan izvorni prihod države.

Međutim, na visokom nivou razvoja međunarodne podele rada,

kada je bespoštedna konkurencija neposredno stvarala uslove

za polarizaciju svetskih ekonomskih tokova na razvijene i

manje razvijene, carina je dobila izuzetno važnu funkciju

zaštite domaće proizvodnje. Savremena ekonomska istorija

sveta je ne samosaznanjem, već i neposrednim uticajem

carine kao glavnog instrumenta za zaštitu nacionalnog

ekonomskog prostora.

Carina predstavlja obavezu uvoznika-izvoznika da, u

momentu kada roba prelazi nacionalnu granicu, plati

propisanu sumu novca u korist države. Carina predstavlja

vrstu posrednog poreza koji se naplaćuje kada roba

prelazi carinsku liniju. Cilj carine nije da poveća

državni prihod, već zaštita domaće proizvodnje, naročito

one koja tek počinje da se razvija. Carine predstavljaju

stabilan i dugoročan instrument regulisanja spoljne

trgovine i zaštite domaćeg tržišta. U većini zemalja

carinska tarifa se propisuje zakonom. Carinska tarifa ne

može da se menja od slučaja do slučaja i prema trenutnoj

potrebi kao drugi instrumenti spoljnotrgovinske politike.

19

LITERATURA

1. Stanković Miodrag – Carinski sistemi i carinske

politike, Naša knjiga, Beograd 1987 god.

20

2. Todorović Tomislav – Uticaj carinskog sistema na

formiranje proizvođačkih cena, Savremena administracija,

Beograd 1980 god.

3. Dr. Žarko Ristić, Dr. Slobodan Komazec, Dr. Miroslav

Dinčić, Dr. Đorđe Pavlović – Poreski sistem i politika,

Beograd 2007 god.

4. Dr. Tomislav Todorović – Carinsko poslovanje,

Beogradska poslovna škola Beograd 2007 god.

21