rimsko skripta stampa

Deliktna odgovornost (130)Rimljani su za razliku od drugih naroda starog vijeka, ne samo došli do pojma krivice, nego su stvoriliiznijansirane stepene odgovornosti. Ipak su neki tragovi primitivnog shvatanja i objektivneodgovornosti zadržani. Dokaz je noksalna odgovornost.Noksalna odgovornost se sastojala u tome što, u slučaju da ukućanin, bilo slobodan ili rob, načini štetu,paterfamilijas može biti tužen sa actio noxalis. On je mogao biti tužen da nadoknadi štetu, ali jeumjesto toga, mogao da preda delinkventa oštećenom. To je vrsta facultas alternativa.Ovakav postupak podsjeća na današnju odgovornost roditelja za štetu koju učine djeca, ali postojivažna razlika. Savremeno pravo polazi od pretpostavljene krivice roditelja. Smatra se da nije dovoljnočuvao dijete ili da ga nije dobro vaspitao. Rimsko pravo međutim vezuje odgovornost za učinioca.Tako će, ako je od trenutka kada je načinio štetu pa do podizanja tužbe i okončanja spora, lica koje jenanijelo štetu prešlo u drugu porodicu, odgovarati po noksalnoj tužbi novi paterfamilijas, koji ne možebiti kriv po pravilima koja danas važe. Ukoliko lice alieni iuris bude emancipovano, onda odgovornostleži na njemu. Isto načelo primjenjuje se na slučajeve kada životinja nanese štetu. Porodični starješinaili može platiti njen iznos ili predati životinju, a tužba se zvala actio de pauperie.Capitis deminutio (130-131)Gubitak i neke oblike promjene statusa rimski pravnici nazivaju capitis deminutio, što doslovno znači“smanjenje glave”. Ovaj čudni naziv nastao je tako što se, u slučaju da neko izgubi slobodu iligrađanstvo, govorilo rimkso građanstvo umanjeno je za glavu (civitas romana capite deminuta est). Uslučaj gubitka statusa spada i slučaj kada neko ništa nije izgubio, što se dešava ako promijeni porodicu,zadržavajući položaj alieni iuris ili čak postane sui iuris emancipacijom. I u ovom slučaju porodica jesmanjena za glavu (familia capite deminuta east). Postoje tri vrste capitas deminutio:1. maxima – gubitak slobode2. media – gubitak građanstva3. minima – prelazak lica sui iuris u alieni iuris ili promjena porodičnog starješine.Najteži gubitak je capitus deminutio maxima, koja se naziva i građanska smrt. Ona je posljedica ilikazne ili zarobljavanja od neprijatelja.Capitis deminutio media biva kada rimski građanin postane Latin ili peregrin. To se dešava ili pokazni (aquae et ignis interdictio) ili da drugi način, kao što je usvojenje od strane Latina ili peregrina,dobijanjem građanstva u drugom gradu.Capitis deminutio minima je posljedica usvojenja ili braka sa manusom. Ovo poslednje važi samo zaženu. Čak i da se neko oslobodi vlasti porodičnog stariješine putem emancipacije, smatra se da jenastupila capitis deminutio. To je bila posljedica ne samo porijekla naziva (porodica je smanjena zaglavu), već i okolnosti da je napuštanje porodice u obliku emancipacije predstavljalo kaznu zaemancipovanog.Imovina lica koje je pretrpjelo gubitak statusa prelazi na drugog: novog porodičnog starješinu, muža.Obaveze se ili gase ili prelaze na onog ko dobija imovinu.Trajanje subjektiviteta (131-132)Ako su ispunjeni svi uslovi u pogledu statusa, fizičko lice ima pravnu sposobnost od rođenja do smrti.Da bi se novorođenče smatralo subjektom prava treba da je živo rođeno i da ima ljudski oblik. Znakživota je plač djeteta. U nekim slučajevima, da bi se izbjegle nepravde, uzimalo se fikcijom da jezačeto dijete već rođeno. Primjenjivano je pravilo: začeto dijete smatra se za već rođeno ako je to unjegovom interesu (Infans conceptus pro iam nato habetur quotiens de commodis eius agitur). Ako jeporodični starješina otišao u rat i ostavio gravidnu ženu i jedno dijete, ako pogine, naslijediće ga i većrođeno dijete i zametak. O interesima začetog djeteta brinuo se poseban staratelj koji se zvao curatorventris (staratelj trbuha). Da bi dijete kasnije ostvarilo svoja prava treba da se živo rodi.Subjektivitet prestaje smrću ili gubitkom statusa. I ovdje je rimsko pravo pribjegavalo fikcijama. Dokse nasljednik ne primi zaostavštine, smatra se da je njen vlasnik preminula osoba. Slučaj istovremenesmrti više lica tzv. komorijenta, naročito je raspravljan u pandektistici. Jer makar i male razlike u45

vremenu nastupanja smrti mogu imati velike posljedice na međusobna prava, naročito na pravonasleđivanja. Polazilo se od toga da starije lice prije umre nego mlađe, ali da odrasla osoba duže živinego malo dijete.Pravna lica (132)U pravnom prometu Rima mogli su se javiti subjekti koji nisu fizička lica, već društvene tvorevine,tzv. pravna lica. Za postojanje pravnog lica kao subjekta u pravu potrebno je da postoje: grupa ljudi,određena imovina koj služi nekom cilju i priznanje svojstva pravnog lica od strane pravnog poretka.Rimljani su pravno lice smatrali nekom vrstom fikcije: uzećemo kao da je to subjekt, iako znamo datako nešto ne postoji van ljudi i imovine koji ga čine.Pravnih lica ima i u privatnom i javnom pravu. Rimska država je subjekt javnog prava, ali se možepojaviti i u privatnom. Tako je pincepsova blagajna, ficus (korpa) mogla biti i subjekat imovinskihodnosa privatnog prava. Kao pravna lica javljaju se u rimskom pravu još municipije, kolegije,profesionalna udruženja (esnafi zanatlija, udruženja advokata). Zadužbine su u vrijeme Justinijanadobile neke karakteristike pravnih lica. Pravna lica imaju ograničenu pravnu sposobnost koja proizilaziiz njihovih ciljeva. Pandektisti su dijelili pravna lica na udruženja, kod kojih je težište na licima, načlanstvu i na ustanove, kod kojih je važnija imovina koja služi nekom cilju (npr. zadužbine).

Poslovna sposobnostPojam (133)Najkraće rečeno poslovna sposobnost je mogućnost zaključivanja pravnih poslova. A nešto opširnije istručnije: sposobnost izjavama volje zasnovati, mijenjati ili ukidati pravne odnose. Ovo “izjavamavolje” je potrebno u definiciji, jer neko može zasnivati pravne odnose na drugi način iako nijeposlovno sposoban: malo dijete koje pričini štetu stvara obavezu za svoje roditelje da je nadoknade, alinije poslovno sposobno.U Rimu nisu bili uopšte ili su bili ograničeno poslovno sposobni: maloljetnici, žene, duševno oboljeli,rasipnici, lica sa tjelesnim nedostacima. Postoji još jedna razlika. Današnje pravo za sve ove kategorijepredviđa jednu ustanovu (tutorstvo ili starateljstvo), a u rimskom postoje dvije: tutela (tutorstvo) icura (starateljstvo). Tutorstvo je u Rimu bilo više u interesu nasljednika nego samog štićenika, astarateljstvo u interesu samog štićenika. Postoji još jedna razlika: pod tutorstvom se nalaze lica kojanikad nisu bila poslovno sposobna, a pod starateljsvom i ona koja su nekad imala tu sposobnost, ali suje izgubila. Tutuor i staralac se postavljaju licu koje ima pravnu sposobnost ali nema poslovnusposobnost, u cjelini ili djelimično.

TutelaTutorstvo nad maloljetnicima (133)Tutorstvo postoji nad maloljetnicima i ženama. Punoljestvo žena se stiče sa 12 g., a muškarci sa 14 g.Rimljani su uočili da ženska djeca ranije sazrijevaju nego muška, ali su s druge strane mislili su dažena nikad ne postaje potpuno poslovno sposobna, čak i kad je punoljetna. Maloljetnici se dijele namlađe od 7 godina (infantes) i one od 7 – 12 odnosno 14 godina (impuberes). Infantes (djeca) ne moguzaključivati bilo kakve poslove, oni su potpuno poslovno nesposobni. Stariji maloljetnici imajuograničenu poslovnu sposobnost, oni mogu sklapati poslove koji povećavaju njihovu imovinu, a zaone koji pogoršavaju imovinski položaj potrebno je odobrenje (auctoritas) tutora. Ovo odobrenje dajese u trenutku sklapanja posla i to u svečanoj formi. Prihvatanje poklona, prijem nasleđa su nesumnjivotakvi poslovi. Ali je isplata duga posao kojim se povećava imovina što je i teoretski i praktičnoopravdano.Tutorstvo (tutela) potiče od riječi tutus, što znači zbrinut, zaštićen. Na jednoj strani imamo tutora, ana drugoj štićenika (pupilu). Ipak je prvenstveni zadatak tutora da spriječi maloljetnika da proćerdaimovinu. Važnost porodične imovine bila je mnogo veća nego danas. On je dakle, više gledao kako dazaštiti interese pupilinih nasljednika, nego što se starao o samom štićeniku. Zato je o zdravlju i vaspitanjuvodio računa neko drugi: majka ili drugi srodnik. Tutorstvo je bilo neka vrsta vlasti prema štićeniku.Tutora obično imenuje paterfamilijas testamentom (tutela testamentaria). Ako to nije bio slučaj,Zakon 12 tablica je povjeravao ovu dužnost najbližem muškom agnatu (tutela legitima). Ako nije bilo46

ni tutora određenog testamentom niti zakonom predviđenog agnata, onda je magistrat određivao tutora.Najbrije je to bio konzul ili gradski pretor, a kasnije je određivan poseban pretor za ovu svrhu koji sezvao praetor tutelarius. On je određivao tutora i za slučaj kada dođe do spora između tutora i pupile.Od magistrata određen tutor se nazivao dativus ili decretalis.Kada postane punoljetan, pupila se oslobađa tutorstva, a žene dobijaju novu vrstu tutora. Tutor imapravo na nadoknadu troškova, a pupila može zahtijevati naknadu štete koja mu je nanijeta. Odnosizmeđu tutora i pupile spada u posebnu vrstu obligacionog odnosa, u kvazikontrakte.Tutorstvo nad ženama (tutela mulierum) (134-135)Rimski pravnici nemaju kavaljerski odnos prema ženama. Oni smatraju da žena nije potpuno poslovnosposobna, a obrazloženja idu od srazmjerno blagih (ne razumije se u pravo), pa do uvredljivih: urođenalakomislenost (levitas animi), nestabilnost koja je svojstvena njihovom polu (imbecilitas sexus).Poslovna sposobnost žena je ograničena, ne na neki uopšten način, već nabrajanjem poslova koje nemože zaključiti bez tutora. To su poslovi: zaključenje braka sa manusom, otuđenje res mancipi(zemlja i ostala sredstva za proizvodnju), prijem nasljeđa, oslobađanje robova, svečeno opraštanjeduga, davanje miraza. Ostale poslove čak i one koji smanjuju imovinu, mogla je samostalnozaključiti.Avgust je kadukarnim zakonima, kao jednu od privilegija za udatu ženu sa određenim brojem djece,predvidio i oslobađanje od tutorstva. Tokom principata izašao je iz upotrebe običaj postavljanja tutoraženama. Ipak, do kraja žena nije imala politička prava, iako su i za muškarce u birokritizovanojdespotiji ta prava znatno sužena. Ni u crkvenoj hijerarhiji žene nisu mogle doći na rukovodećepoložaje, što se zadržalo do danas.Starateljstvo (cura) – (135-136)I starateljsvo je stara ustanova rimskog prava. Naziv cura – što znači briga. U Zakonu 12 tablica biloje predviđeno starateljstvo jedino za duševno bolesna lica, ali je kasnije prošireno i na drugekategorije: na rasipnike, lica sa tjelesnim nedostacima i starije maloljetnike.Umnobolnici: su isprva bili samo ljudi sa trajnom i izraženom duševnom bolešću (furiosi–mahniti), akasnije i oni koji pokazuju blaži stepen ludila (mente capti). Ako se bolest ispoljava povremeno,smatralo se da je oboljeli nesposoban za rasuđivanje samo dok traje napad, a da je mogao zaključivatipunovažne poslove u “svijetlim trenucima” (lucida intervala)Rasipnici (prodigi) su za Rimljane neka vrsta duševnih bolesnika. Po starom pravu rasipnikom sesmatra onaj ko troši dobra nasleđena od predaka (bona paterana avitaque). Ko se ogriješi o imperativočuvanja porodičnih dobara smatran je za nenormalnu osobu i stavljan je pod starateljstvo. Njihovaposlovna sposobnost nalik je na onu koju ima stariji maloljetnik – mogao je zaključiti poslove kojimuvećava imovinu, a za ostale potrebna je saglasnost tutora.Gluhonijemi, slijepi ili lica sa drugim tjelesnim nedostatkom (paralizovani, iznemogli od starosti ilibolesti), nisu bili u stanju da zaključe jedan broj poslova, jer je formalizam rimskog prava zahtijevaoizgovaranje svečanih formula i određene gestove. Za to je određivan staralac koji je nadoknađivao tajnjihov nedostatak.Stariji maloljetnici. U vrijeme kada je promet bio mali, a patrijarhalni moral jak, životno iskustvodječaka od 14 godina je bilo dovoljno da bude zaštićen od prevara. Kasnije, kada su se prilikeizmjenile uvidjelo se da to nije dovoljno. Lica sa 14 i više godina bile su žrtve prepredenih trgovaca.Zato je početkom II vijeka pne, po završetku drugog punskog rata, donesen zakon (lex Laetoria, ponekim Lex Plaetorija) koji je uveo tužbu protiv lica koja prevare nekog ko ima 14 a nije napunio 25godina. Ali umjesto da to bude zaštita, pokazalo se kao mjera koja nanosi štete zaštićenima. Tako daviše niko nije htio da zaključuje poslove sa ovakvim osobama, jer je rizikovao da ugovor ne budeizvršen ili da sam bude tužen zbog obmane. Da bi se ove nezgodne posljedice zakona otklonile,uvedena je nova vrsta starateljstva. Tako da je granica punoljestva ustvari pomjerena sa 14 na 25godina.Venia aetatis Postoje neke okolnosti u kojima bi bilo nezgodno da određena osoba ima staratelja zatošto još nije navršila 25 godina. To će biti slučaj ako je takva osoba izabrana za magistrata ili je sklopila47

brak. Na molbu, vladari su ovakvim licima davali dozvolu da samostalno zaključuje poslove i ta seustanova zvala venia aetatis, što znači dolazak, dodjeljivanje punoljestva.

Porodično pravoRimsko porodično pravo (137-138)Porodično pravo se bavi pravnim odnosima u porodici, koji obuhvataju dva velika područja: izmeđubračnih drugova i između ostalih članova porodice, od kojih su najvažniji odnosi između roditelja idjece. Prema tome, porodica, brak i srodstvo su osnovni instituti porodičnog prava. U staravremena ova oblast je bila prepuštena običajima i religiji. Ali se rano uvidjelo da i država regulišebrak, kao i vlast porodičnog starješine. Već leges regiae učvršćuju autoritet paterfamilijasa i muža, alipredviđaju i obavezu roditelja da podiže djecu, naročito mušku. Ako bi sin podigao ruku na oca, bio jekažnjavan smrtnom kaznom, kao i žena za preljubu i opijanje vinom.Zakon 12 tablica govori o pravu roditelja da prodaju djecu (poslije treće prodaje neka sin budeslobodan od očeve vlasti), o pravu muža da otjera ženu, čak je određivao i rok u kome može da se rodidijete poslije smrti muža da bi se smatralo bračnim (najviše 10 mjeseci).Tokom perioda republike neki zakoni su regulisali odnose između muža i žene. U Katonovo vrijeme jedonesen Opijev zakon koji je pokušao spriječiti pretjerani luksuz u oblačenju žena (zlatni nakit nijesmio prijeći određenu težinu). Još je čudniji Cincijev zakon (lex Cincia) koji se odnosio na poklonemuža ženi.Avgustova vladavina je obilježena jednim paketom zakonskih mjera tzv. kadukarnim zakonima, kojisu imali za cilj da ojačaju porodicu, da povećaju natalitet. Porezi i uskraćivanje nasljednih prava zaneženje i bračne parove bez djece bili su dobro zamišljeni, ali ni to nije dalo neke vidnije rezultate. Uklasično doba je završen jedan proces, koji je začet već u toku republike, u kojem je važnu uloguodigrao pretor – a to je postepeno osamostaljivanje članova porodice u odnosu na porodičnogstarješinu, stvaranje mogućnosti da stiče imovinu, da zaključuje poslove. Donijete su i dve senatskeodluke koje su poboljšale nasljednopravni položaj žene i majke u odnosu na svoju djecu i obrnuto (SCOrfitanum i SC Tertulianum). Stare zabrane su pale u zaborav i položaj žene se znatno popravio.Uticaj hrišćanstva i zamjena agnatskog sistema srodstva kognatskim u velikoj mjeri su uticali na brak iporodicu. Iako je uticaj hrišćanstva bio veliki ipak sve do kraja, rimsko pravo zadržava u suštini laičkikarakter braka.

PorodicaRazvoj porodice (138-139)Opšta tendencija u razvoju porodice jeste smanjenje porodičnog kruga, broja lica koje obuhvatajuporodicu, kao i smanjenje uloge porodice.Rimska porodica je prošla kroz tri oblika: consortium, familia i kognatska porodica. U vrijeme kadaje zemljoradnja nerazvijena i kada su još živi tragovi prvobitne zajednice, preovladavao jekonzorcijum (consortium), koji odgovara patrijarhalnoj zadruzi. Kada se država učvrstila, ali jeprivreda još zasnovana na autarkijskim načelima, javlja se agnatska porodica čije je osnovno obilježjevelika vlast porodičnog starješine nad ukućanima i muža nad ženom. Takav oblik porodice preovlađujetokom većeg dijela republike.Porast društvenog bogastva, prodor robnonovčanih odnosa i klasičnog ropstva, opadanje uticajaprvobitne religije, vremenom su razarali stare patrijarhalne odnose i krnjili vlast paterfamilijasa.Postepeno se oslobađaju njegove vlasti ukućani, a i vlast muža slabi. Raniji sistem srodstva, koji sezasniva na zajednici života i vlasti starješine, ustupa mjesto krvnom srodstvu, za koje se i ranije znalo,ali koje nije igralo neku važnu ulogu u imovinskim odnosima, naročito u nasljeđivanju. Sve je touslovilo prelaz na novi oblik porodice, na kognatsku porodicu.Vrste srodstva (139-140)U rimu postoje 4 vrste srodstva: agnatsko, kognatsko, tazbinsko i po usvojenju.Agnatsko srodstvo se temelji na zajednici života i rada u okviru porodice. Agnatski srodnici žive i rade u istoj porodici.Ovo srodstvo se dobrim dijelom poklapa sa kognatskim, ali to nije uvijek slučaj. Tako emancipovani sin, iako ostaje

krvni srodnik, kognat, prestaje da bude agnat. Nasuprot tome usvojeni sin nije kognat ali je agnat. Postoje dvije vrste48agnatskog srodstva, starija, ona u konzircijumu i novija, u familiji. Osnovna razlika je što je u prvoj naglašena vezaizmeđu pripadnika iste generacije, a u drugoj je osnov srodstva patria potestas. U konzorcijumu je nabliži srodnik brat, au familiji–sin ili kći..Kognatsko ili krvno srodstvo je veza između dva lica koja potiču jedno od drugog ili potiču odzajedničkog pretka. Ako vode porijeklo jedno od drugog, onda je to srodstvo u pravoj liniji: otac, sin,majka, kćer, baba, unuk itd. A ako vode porijeklo od zajedničkog pretka, onda je to srodstvo upobočnoj liniji. A ako su oba pretka zajednička, zove se punorodno, a ako je jedan zajednički, adrugi različit – polurodno. Rimljani su pravili razliku između srodnika koji imaju zajedničkog muškogpretka, npr. oca, i takvi se zovu istokrvni (consanguinei), jer sv vjerovalo da se krv naljeđuje od oca, asrodnici po majci su se zvlai uterini (od uterus-materica).Krvno srodstvo može biti bračno i vanbračno, a računa se po linijama i stepenima. Primjenjuje sepravilo koliko rođenja toliko stepeni, tj. koliko rođenja dijeli dva srodnika u tom se stepenu srodstvanalazi. Sin je u prvom stepenu srodstva prave linije, unuk u drugom prave linije, brat ili sestra jepobočni srodnik drugog stepena, stric trećeg, a brat ili sestra od strica se nalaze u četvrtom stepenusrodstva pobočne linije. U početku su Rimljani veći značaj pridavali agnatskom srodstvu, naročito uimovinskim odnosima. Tako je najstariji red nasljeđivanja u potpunosti zasnovan na agnatskomsrodstvu. Nešto kasnije, zaslugom pretora dolazi do djelimičnog prihvatanja kognatskih srodnika. Tekje Justinijan uveo nasljedne redove koji su u cjelini polazili od krvnog srodstva. Kognatsko srodstvo jeu jednoj oblasti oduvijek igralo ulogu – prepreka u zaključenju braka.Srodstvo po tazbini (adfinitas ili ainitas) je veza između jednog bračnog druga i njegovih krvnihsrodnika, s jedne strane i drugog bračnog druga i njegovih krvnih srodnika, s druge strane. Takvosrodstvo postoji između zeta i tašte, svekrve i snage, muževljevog brata (devera) i snahe, pastorka iočuha. Ono nije imalo veliku ulogu u rimskom pravu.Srodstvo po usvojenju ili građansko srodstvo je posljedica usvajanja (adoptio ili adrogatio). Onoimitira prirodno srodstvo, jer je nalik na odnos između roditelja i djece sa približno istim pravnimposljedicama, usvojenje je bilo veoma rašireno u Rimu.Consortium (140)Najstariji oblik porodice o kome ima podataka u izvorima je konzorcijum (consortimu-zajednica,zadruga). Konzorcijum ili patrijarhalnu porodičnu zadrugu čini više braće sa svojim užim porodicama:ženama, djecom, unucima. Konzorcijum se javio još u prvobitnoj zajednici kada je čovjek dovoljnoovladao prirodom da mu nije bilo neophodno ujedinjavanje u veće grupe, ali još ne toliko da bi biomoguć opstanak manje porodice. U konzorcijum je rad kolektivan, kao i svojina. Postoji starješina alion nije neki despot, već jedan od braće, obično najstariji. On raspoređuje posao među ukućanima(njegova supruga određuje zadatke ženama), rješava moguće sporove među članovima, iznosi višak napijacu i nabavlja šta je potrebno. Kognatsko srodstvo predstavlja prepreku za brak ali je za imovinskeodnose važnije agnatsko srodstvo. Među pripadnicima iste generacije je bliski odnos, tako da je nabližiagnat brat, a ne sin ili otac. Ako premine porodični starješina, zamijeniće ga drugi brat, pa tek akonema nijednog iz te generacije, dolazi na red sljedeća.Već početkom republike, promjene u privredi, sve veći broj robova i širenje državne teritorijeomogućili su opstanak manjih porodica. Braća se dijele i Zakon 12 tablica predviđa tužbu za podjelukonzorcijuma – actio familiae erciscundae (potiče od ciere-sjeći, dijeliti). Vremenom ovaj oblikporodice gotovo isčezava. Od drugog punskog rata preovlađuje agnatska porodica.Agnatska familija (140-141)Diobom braće u konzorcijumu nastaju manje porodične grupe i tako se dolazi do agnatske porodice.Nju uglavnom čine roditelji sa potomcima.Osnovni temelj ove porodice su agnatsko srodstvo i vlast porodičnog starješine. Temelj sredstva jepatria potestas. Srodnici su oni koji žive pod vlašću zajedničkog paterfamilijasa ili su živjeli dok ovajnije preminuo. Ako neko prije smrti porodičnog starješine napusti porodicu, bilo emancipacijom ili

udajom, raskida angatske veze sa svojom porodicom. Zadržava jedino kognatske, krvnosrodničke.Najbliži srodnici i nasljednici su oni koji se nalaze pod neposrednom vlašću starješine, a to su u prvomredu njegovi sinovi. U krug agnatskih srodnika ulaze i lica koja usvojenjem ili udajom dođu pod vlast49paterfamilijasa. Dokle je starješina živ, sinovi makar i imali svoje potomke su pod vlašću starješine.Oni mogu napustiti porodicu postupkom emancipacije, ali je van familije njihov opstanak ugrožen,tako da je ovakav čin prije kazna nego nagrada.U pogledu imovinskih, svojinskih odnosa postoji izvjesna protivriječnost. S jedne strane, porodičnistarješina je neprikosnoveni vlasnik dobara, iako su ta njegova ovlašćenja neodvojiva od vlasti premaukućanima. Pravno on nije ograničen u raspolaganju imovinom. Ipak postoje moralni i religijski obziriprema kojim je njegova vlast u funkciji održavanja porodičnog kontinuiteta. On je dužan sačuvati, pomogućnosti uvećati imovinu i takvu je predati svom nasljedniku. On je mogao cijelu imovinu ostavitibilo kome pa čak i licu van porodice. Pretku koji je ostavio nedoličan testament potomci neće odavatipočasti koje nameće religija. Censor je mogalo da kazni gubitkom časti lic koje olako troši nasljeđenuimovinu. Isto tako javilo se starateljstvo nad rasipnicima koje je ovakve porodične starješine lišavaloposlovne sposobnosti.Patria potestas (156-159)Patria potestas je vlast porodičnog starješine nad ukućanima i ona sadrži i imovinska i lična ovlaštenja.Ona obuhvata tri vrste nadređenosti: vlast prema ženi (manus), prema robovima i prema ostalimslobodnim članovima porodice (potestas u užem smislu). Pored toga, kao četvrti oblik javlja se imancipijum, ovlašćenje prema osobama koje su voljom njihovog ranijeg paterfamilijasa ustupljene naneko vrijeme drugoj porodici (zato što su toj porodici napravile štetu pa radom nadoknađuju).Razlozi. Velikoj vlasti paterfamilijasa nad članovima porodice doprinijelo je više okolnosti vezanih zaone uslove života, vjerovanja i predviđanja.1. Jedan od najvažnijih razloga treba tražiti u ekonimskim odnosima. Zatvorena kućna privreda, ukojoj je porodica osnovna ćelija ekonomskog života, pretvara porodičnog starješinu u neku vrstudirektora preduzeća.2. Za razliku od svojine u konzorcijumu, ovdje su svojinska ovlašćenja u rukama paterfamilijasa.Sva lica koja rođenjem, usvojenjem ili sklapanjem braka dođu u porodicu, dolaze na njegovoimanje.3. Država je bila još nejaka, sa malim brojem organa i nerazvijenim aparatom prinude. Zato onakoristi zatečene ustanove, među njima religiju i porodicu. Porodični starješina je bio i polugadržavne vlasti, kao neki lokalni organ. Paterfamilijas, sam ili zajedno sa drugim porodičnimstarješinama sa kojima je u srodstvu, je odlučivao o kaznama, uključujući i smrtnu kaznu, a zarobove mu ovaj ‘’savjet srodnika’’ nije bio ni potreban. I država je stajala iza autoritetaporodičnog starješine (najteža krivična djela u starom Rimu su ubitstvo paterfamilijas i izdaja,čak i dizanje ruke na oca kažnjavalo se smrtnom kaznom).4. I sama religija išla je na ruku autoritetu oca, odnosno porodičnog starješine. Jedno od obilježjarimskog politeizma je kult predaka. Umrli paterfamilijas se uključuje u red porodičnihbožanstava, kome se prinose žrtve. Dok je živ paterfamilijas je prvosveštenik porodičnog kulta, akad umre postaje dio kulta porodice. Tako autoritet oca i pretka prelazi i u zagrobni period, čak imrtvi oni vladaju živima. Paterfamilijas je prema tome “direktor preduzeća”, vlasnik porodičnogimanja, “ lokalni organ vlasti”, sveštenik porodičnog kulta i kandidat za porodično božanstvo.Sadržina i karakter: Vlast porodičnog starješine je doživotna. Dok je sin u porodici, makar imao isedamdeset godina i obavljao važne državne ili religiske funkcije, on je potčinjen njegovoj vlasti.Imovinska ovlaštenja: koja obuhvata potestas su velika. Ne samo što je titular postojeće, nasleđeneimovine, porodični starješina dobija i sve što na bilo koji način steknu njegovi ukućani: radom,poklonom, nasleđem, ratnim plijenom. On može da isplati štetu koju je njegov ukućanin ili životinjananijela drugome, ali on na to nije obavezan. Noksalna odgovornost dopušta da, umjesto toga, izručištetnika oštećenom.Lična ovlaštenja su takođe velika. On je, bar u početku, imao “pravo života i smrti” (ius vitae acnecis). Mogao je kazniti tjelesnim kaznama, prodati drugom svog člana porodice (tada ovaj dolazi umancipijum). Pravo podavanja zvalo se ius vendendi. Ako se u drugoj porodici nađe neko od njegovih,

starješina je mogao da ga zahtjeva posebnim interdiktom (interdictum de liberis exhibendis). Ovopravo nazivalo se ius vindicendi (pravo da putem štapića zahtijeva svoje stvari).“Očinska vlast” u stvarnosti nije bila tako surova kao što to izgleda na prvi pogled. Već su leges regiae50ograničili pravo da odbaci novorođenče – morao je da prihvati sve sinove i prvorođene kćeri.Nastanak i prestanak. Pod vlasti porodičnog starješine dolazi se rođenjem, usvojenjem, brakom samanusom i davanjem u mancipijum. Sam čin rođenja nije dovoljan. Potrebno je da je brak zakonit i dastarješina prihvati novorođenče. Posebnim ritualom, majka je uzimala dijete i stavljala pred nogestarješini. Kada ga podigne, on postaje dio porodice i agnatski srodnik.Usvojenje je dvojako: adoptio, ako je usvojeni već bio pod nečijom patria potestas i adrogatio, ukolikoje predhodno bio sui iuris.Adopcija se obavljala korišćenjem odredbe Zakona 12 tablica koja propisuje da će se sin osloboditiočeve vlasti ako ga ovaj triput proda. Smisao te odredbe u ono vrijeme bio je: ako je neko svog sina 3puta prodavao, neka ovaj napusti porodicu.Adrogatio je usvojenje lica koje je bilo svojevlasno (sui iuris). To je za razliku od adopcije,javnopravni akt, jer se gasio jedan pravni subjektivitet. Zato je obavljan pred kurijatskom skupštinom.U vrijeme Justinijana pravljena je razlika između potpunog usvojenja (adoptio plena), koje jeproizvodilo posljedice ranije adopcije i nepotpunog usvojenja (adoptio minus plena) kojom usvojeniknije kidao sve veze sa ranijom porodicom, niti dobijao sva prava koja proizvodi potpuna adopcija.U antičkom svijetu usvojenje je igralo daleko veću ulogu od one koju danas ima. Pored osnovnog cilja:zasnivanje odnosa koji imitira odnos roditelja i djece, ono je korišćeno i za razne druge svrhe: zabranaoduđenja nepokretnosti, pitanje nasljeđivanja ne prestolu.Patria potestas prestaje smrću porodičnog starješine, emancipacijom ili udajom u brak sa manusom.Tek sa smrću starješine ukućani se oslobađaju njegove vlasti. Njegovi sinovi postaju starješine vlastitihporodica i zadržavaju međusobni odnos agnata. Ali ako prije smrti oca napuste porodicu, gube svojstvaagnatskih srodnika i pravo na nasljeđivanje.Oslobađanje od očinske vlasti je emancipacija (izlaženje iz ruke – e manu) i obavljala se putemtrostruke prodaje. Udajom žena izlazi iz jedne porodice i oslobađa se jednog paterfamilijasa , ako je tobrak sa manusom. Ona postaje agnat muževljeve porodice i preuzima njegov kult predaka,zadržavajući kognatsku vezu sa ranijom porodicom.Kognatska porodica (145-146)Kognatska porodica se ne razlikuje od agnatske po svom obimu, po krugu lica koje obuhvata. U njoj jeagnatsko srodstvo potisnuto kognatskim, a položaj porodičnog starješine ne daje ona prava koja jeranije imao. Takođe oslabila je vlast muža nad ženom, jer je braz bez manusa potisnuo brak smanusom.Razlozi za promjene su različti: tržišna privreda i klasično antičko ropstvo uklonili su potrebu zapostojanjem porodične grupe sa čvrstom unutrašnjom kohezijom. Sada se moglo opstati i vanporodice. Svojina se svodi na imovinska ovlašćenja. Ukućani dobijaju mogućnost sticanja imovinekoja pripada samo njima (peculium castrense, quasi castrense, bona adventicia, bona profecticia)..Slabljenje patria potestas: čak i u odnosu na robove, vlast starješine je ograničena, a utoliko više uodnosu na slobodne članove porodice. Pravo na odbacivanje novorođenčadi je tokom republikeograničavano i na kraju ukinuto. Vladari su u periodu principata promoravali oca da emancipuje sinakoga je zlostavljao, a bilo je slučajeva u kojima je otac za ubistvo sina kažnjavan smrtnom kaznom.Već od Avgusta je uvedeno pravilo da roditelj ne može udavati ili ženiti ukućane bez njihovesaglasnosti. U vrijeme dominata je ukinuto pravo na prodaju djece (ius vendendi), osim u slučajukrajne bijede. U imovinskom pogledu odnos djece i roditelja sve je više dvostran. Javlja se i obavezadjece da izdržavaju svoje roditelje.Kognatsko srodstvo Slabljenje vlasti paterfamilijasa dovelo je do smanjenja značaja agnatskogsrodstva. Krvno srodstvo za koje su i ranije Rimljani znali, dobija prevagu i u imovinskim odnosima.Intervencijom pretora i vladara na nasleđivanje se poziva emancipovani sin, koji ranije to pravo nijeimao, jer nije spadao u agnate.Brak bez manusa. U odnosu između polova dolazi do promjene. Žena više nije u toj mjeri potčinjenamužu kao ranije. Već se ranije, u braku sa manusom, poboljšava položaj žene. Ona dobija garancije da

će joj miraz biti vraćen u slučaju razvoda. Sada kada brak bez manusa potiskuje brak sa manusom,51

žena dobija i ličnu i imovinsku nezavisnost, koja još uvijek nije značila jednakos, ali je daleko odranije podređenosti.

BrakPojam braka (146-147)Brak je odnos muža i žene, zakonom uređena zajednica između muškarca i žene. Pored braka, postoji itrajna zajednica između lica različitog pola.Pored braka postoji i trajna zajednica između lica različitog pola, ali koja nije zasnovana na zakonu. ZaRimljane je to konkubinat (suložništvo). Rimljani su poznavali dva oblika braka: sa manusom i bezmanusa.Brak sa manusom, u kome je žena dolazila pod vlast muža, preovlađivao je među višim slojevima, dokje brak bez manusa bio raširen među plebejcima. Kasnije se gubi manus-brak i kao opšti oblik odnosaizmeđu muškarca i žene javlja se brak bez manusa u kme su odnosi između polova mnogo slobodniji.Brak je mogao biti zaključen uz određeni, čak religijski obojen, obred ukoliko stranke tako žele. Ali jeza one koji izbjegavaju forme bilo moguće zaključiti brak na način kakav ni jedan postojeći pravnisistem ne dopušta – zajedničkim životom tokom jedne godine. To još jednom potrvrđuje da suRimljani su smatrali da država u neke odnose treba što manje da se upliće.Brak sa manusom (147-149)Uslovi. Da bi brak bio zaključen potrebni je da supružnici imaju pravo na zaključenje braka popropisima ius civile-a (ius conubii), da su punoljetni, da ne postoje bračne smetnje i da njihoveporodične starješine, odnosno roditelji daju saglasnost. Ius conubi imaju svi rimski građani. Jednovrijeme poslije donošenja zakona 12 tablica, bilo je plebejcima uskraćeno ovo pravo, tj. Oni su moglida se žene međusobno, ali ne sa pripadnicima platricijskog sloja. Pet godina poslije Zakona 12 tablicadonijet je Kanulejev zakon kojim je ukinuta ova zabrana. I prije sticanja rimskog građanstva Latini sudobili ius conubii. Peregrini su mogili za posebne zasluge da dobiju ovakvu privilegiju. Isluženivojnici su takođe sticali pravo da sklope brak sa Latinkama ili Peregrinkama. Djeca iz ovakvihmješovitih brakova dobijala su status oca, tj. Bili su rimski građani.Krvno srodstvo (kognatsko) bilo je od ranih vremena smetnja zaključenju braka. Izbjegavao se brakčak sa pripadnicima istog roda tako da je teško naći iz tog perioda dva supružnika koja imaju istogentilno ime. Do Avgustovih kaudikarnih zakona bio je zabranjen brak između slobodno rođenih ioslobođenika. Kasnije je zadržana zabrana sklapanja braka sa bivšim robovima jedini za pripadnikesenatorskog staleža.Za brak se tražio i određeni uzrast, koji se uglavnom poklapao sa punoljetstvom: za žene 12 godina aza muškarce 14 godina. Jedan od uslova za zaključenje braka je i saglasnost paterfamilijasa, što je irazumljivoj, jer ovim brakom žena prelazi iz jedne porodice u drugu.Način sklapanja. Postojale su tri forme zaključenja braka: koempcio (coemptio), confarreatio i usus.Koempcija je simbolična kupovina žene u formi per aes et libram. Ovaj ritualizovani oblik stareprodaje kome prisustvuju mjerači s vagom (libripens), pet svedoka i dvije stranke, u Rimu je korišten urazne svrhe. Njime se pronosi svojina (mancipacije), zatim se zaključuje zajm (nexum), isplaćuje dug(solution per aes et libram), pravi testament, usvaja ili oslobađa vlasti porodičnog starješine.Konfareacija (confarreatio) je religiski obred u kome učestvuje i sveštenik i gdje se prinosi na žrtvuhljeb od pira, grubog brašna, koji se zove farreus. Ovaj oblik zaključenja braka bio je uobičajen međuvišim slojevima. Na položaj sveštenika visokog ranga nije mogao biti izabran neko ko nije rođen ubraku sklopljenim putem konfareacije.Usus je ako je žena provela 1 godinu u kući nekog muškarca, onda je dolazila pod njegov manus ipostajala zakonita supruga. Ukoliko su željeli da izbjegnu brak žena je trebala tri noći da noći izvankuće , čime se prekida rok i počinje teći novi.Običaji: Raširen je bio običaj vjeridbe (sponsalia) tj.svečanog obećanja braka pri čemu se običnodavao i prsten kao simbol vjernosti. On se nosio na domalom prstu. Prilikom zaključenja braka mlada

je trebala da izgovori riječi: Ubi tu Gaius et ego tua Gaia (gdje ti Gaj i ja tvoja Gaja), bez obzira na tokako su se zvali. I u Rimu, kao i u Grčkoj mladići i djevojke su uveče na dan svadbe dolazili pred kuću52

vjenčanih i pjevali pjesme posvećene bogu prve bračne noći, Himeneju (otud naziv himna za svečanupjesmu).Manus u rimskom pravnom žargonu je ruka, simbol vlasti i zato je dio nekih pravnih termina,mancipacija, emancipacija, manumisija i sl. U manus-braku žena dolazi pod vlast muža. Ona dobijapoložaj koji liči na položaj kćeri (filiae locus). Žena je morala da slijedi domicil (mjesto prebivališta)svog muža, ona svom imenu dodaje muževo. Muž je mogao kažnjavati ženu i to za neke delikte čak ismrtnom kaznom.U te delikte spadala je preljuba i ako je pila vino. Jedino je ograničenje što se prijeizricanja kazne morao saslušati sud krvnih srodnika.Muž, odnosno njegov paterfamilijas, vlasnik je porodične imovine. Ako žena naslijedi nešto od svojihsrodnika to pripada mužu.Miraz. Miraz je jedno os suštinskih obilježja imovinskih odnosa između supružnika. Dužnost muža jeda uzdržava porodicu, a žena svoj doprinos daje u obliku miraza. To je i način učešća kćeri uporodičnoj imovini, umjesto nasljeđa dobija miraz.Razvod. U starom Rimu razvod je bio rijetka pojava. Kasnije, međutim razvodi su učestali tako da suse i neke poznate ličnosti kao što su Cezar ili Klaudije razveli. Kao što je zaključenje braka bilozasnovano na slobodoumnim načelima tako je i razvod smatran za privatnu stvar. Razvod je zahtijevaoodređenu obično suprotnu formu od one u kojoj je zaključen. Ako je brak sklopljen putem coemptio,raskidan je prodajom žene u obliku mancipacije. Za brak zaključen u obliku confarreatioupotrebljavana je suprotna forma, u kojoj je takođe prinošen hljeb na žrtvu, tzv. difarreatio. Brak jeprestajao i smrću jednog supružnika ili gubitka statusa slobodnog čovjeka (capitis deminutio maxima)ili građanina (capitis deminutio media). Ako je muž preminuo žena je morala da provede u žaljenju(tempus lugendi) deset mjeseci , kasnije je produženo na 1 godinu.Brak bez manusa (150-151)Uslovi za zaključivanje. Pored onih ranijih koji se zahtijevaju za manus-brak, sad dolazi i do nekihnovih. Traži se affectio maritalis, želja supružnika da sklope brak. Ranije je to bilo više stvarsaglasnosti porodičnih starješina. Smatra se da sporazum čini brak (consensus facit nuptias). Ponekadse on ogleda u sastavljanju pisanog dokumenta, kojim se, između ostalog, određuje i miraz. Nekesmetnje su ublažene. Tako je sada srodstvo u pobočnoj liniji smatrano za prepreku samo do četvrtogstepena. Zabranjeno je slobodno rođenim Rimljanima da sklapaju brakove sa ženama koje se bavenečasnim profesijama (podvodačice, cirkuske igračice), senatorskom staležu da se ženi saoslobođenicima i glumicama. Preljubnici, takođe nisu mogli da sklope međusobni brak. Vjeridba jedobila na težini. Sada je dozvoljeno ugovaranje neke vrste kapare koju će platiti onaj ko iznevjeri riječ.Zaključenje. Pravo nije postavljalo neke posebne uslove u pogledu oblika zaključenja braka.Konfareacija se vraća u modu tokom principata, naročito u višim slojevima. Nestala je takođe ikoempcija. Osnovni uslov su zajednica života i affectio maritalis.Ličini i imovinski odnosi. Za razliku od ranijeg položaja žena ovim brakom zadržava status koji jepredhodno imala, kao i imovinu. Žena je jedino dobijala društveni rang koji je imao muž i morala jestanovati gdje i on. Muž je mogao zahtijevati putem posebnog interdikta (interdictum de uxoreexibenda vel ducenda), koji je nastao još krajem republike, da mu se žena preda, bilo da je kodroditelja ili kod drugih lica. Muž je dužan da izdržava porodicu, a žena, ako je imala mogućnosti,imala je obavezu da da svoj doprinos. Na ta njena dobra primjenjivan je poseban režim upravljanja,koji je mužu nametao razna ograničenja. A mogla je i sama njima upravljati, ali u korist porodice.Zovu se parafernalna – dobra van miraza. Uvedeno je pravilo da i muž prilikom zaključenja braka ilikasnije u toku braka da ženi poklon (donatio ante ili proper nuptias). Kasnije je bilo dovoljno da jojobeća taj poklon, obično suma novca, koji je služio kao obezbjeđenje ženi za slučaj razvoda. Muževavlast prema ženi je smanjena. Oni su gotovo ravnopravni. Neke razlike ipak postoje. Obaveza vjernostiza ženu je mnogo oštrije postavljena tako da nje njena preljuba predstavljala krivično djelo koje segoni putem tužbe koju može svako pokrenuti (actio popularis)Razvod. Ranije liberalno shvatanje razvoda, po kome brak traje dok postoji želja da se održi sada je

nešto izmijenjeno. Pod uticajem hrišćanstva, razvod se otežava. Jusitinijanovo zakonodavstvopropisuje da je razvod moguć kada oba supružnika sporazumno traže razvod, jednostrani raskid bez53

krivice (zbog impotencije muža ili sterilnosti žene), raskid zbog krivice i jednostrani otkaz bezrazloga, koji je još uvijek moguć ali povlači sankciju za onoga koji je raskinuo brak.Razlozi za valjan jednostrani otkaz (repudium) su bili posebno nabrojani za muža i ta lista je neštoduža (odlazak u javno kupatilo bez dozvole, preljuba, odlazak u cirkus sa drugim čovjekom, itd), dokje za ženu nešto kraća (učešće muša u zavjeri protiv države, dovođenje konkubine u zajednički dom,itd.)Ako je žena kriva za razvod, gubi pravo na povraćaj miraza i na poklon propter nuptias. Preljubnicamože čak biti zatvorena u manastir. Muž će biti kažnjen do četvrtine njegove imovina.

Položaj ženeU pravu (151-152)U svijetu pravnih normi žena je građanin drugog reda. Žena nema politička prava, ni aktivno nipasivno pravo glasa. Žena nije mogla biti sveštenik, već samo vestalka. Nije mogla sastaviti testament.Žena dobija imovinska prava samo onda ako je ispunila ulogu supruge i majke. To je njenalegitimacija u društvu. Neudane žene su zavisile od uviđajnosti porodice, po pravilu oca ili brata kojisu imali moralnu obavezu da je izdržavaju. Ženska djeca su mogla biti isključena iz nasljeđa opštomformulom (sve do Justinijana), a muški potomci moraju biti pojedinačno imenovani. Poslovnasposobnost žene dugo je bila ograničena. Dok je neudata, ona je potčinjena porodičnom starješini, akada se uda odlazi pod vlast (manus) muža. Jedino su bogate kćeri – nasljednice i imućne udoviceimale nešto samostalniji položaj, ali ni tada važnije poslove nisu mogle zaključivati bez tutora.Supruga je podređena mužu i to potpuno u manus-braku, nešto manje u braku bez manusa. Postojipravna pretpostavka da sva njena imovina, osim miraza, vodi porijeklo od muževljevih poklona i da, uslučaju razvoda, pripada mužu. Ta pretpostavka zvala se praesumptio Muciana. U početku ona nemože raskinuti brak jednostranom izjavom, bez navođenja razloga, kao što to može muž. Muž jemogao da ubije ženu u slučaju preljube i opijanja vinom.U Životu (152-154)Često se dešava da zakon propisuje jedno a u životu biva drugo. Ovu potpunu podređenost žene mužukoju proklamira pravni poredak ne treba bukvalno shvatati, kao ni proglas savršene ravnopravnostipolova, izjednačavanje vanbračne i bračne djece, koju nalazimo u modernom pravu. I Grci i Rimljanisu mišljenja da je ženino mjesto u kući. Perikle je govorio da je najbolji glas koji može da prati jednuženu – da se ona ne pominje ni po dobru ni po zlu. Drugim riječima da bude neprimjetna. Egipatskažena je bila poslovno sposobna, njen imovinski položaj je dosta dobar, čaki i na prijesto može doćižena. A u grčkom i rimskom polisu diemokratija se zadržala na kućnom pragu. U Rimu je u nekimpogledima žena bila u povoljnijem položaju nego u atini, Grci svojim ženama zabranjuju dolazak nasportska takmičenje, što u Rimu nije slučaj. Ni u Rimu, ni u Grčkoj žene nisu uvijek i u svemu igraleulogu pokorne pratilje muža i skromne majke svoje djece. Kada je donesen Opijev zakon protivluksuza, žene su se usprotivile i uspjele zakon staviti van snage, primjenjujući isto vrstu štrajka kojomsu Grkinje uspjele da prekinu jedan rat, tj. odbile su da dijele postelju sa muževima. Žena, iakoformalno lišena političkih prava, mogla je da utiče na supruga, makar ovaj bio istaknuti političar ilisam imperator. Žena nije mogla da se razvede jednostranom izjavom volje, repudijacijom, ali jegodinama bilo zabilježeno na desetine procesa ženama koje su otrovale svoje muževe. To je bio ženskirepudium na rimski način. Žena porodičnog starješine, materfamilijas, bila je uvažavana. I pravo štitiobraz matrona, tako da je bilo kakvo dobacivanje na ulici ili odvajanje pratioca (ugledna žena nijeizlazila bez pratioca, makar to bio rob – dječak), kažnjavano je kao prekršaj. Neki epitafi ističu idealžene, vjernog čuvara doma, i pokazuju da su muževi znali cijeniti ove vrline.Razlozi (154)Postoji više razloga za ovakav položaj žene u pravu i životu. Oni uglavnom leže u karakteru društva inačinu proizvodnje. U prvom redu je to robovlasništvo, kao sistem na kome se temelji privredna,društvena, politička struktura, a u izvjesnoj mjeri i moral.

54

Gospodar je imao pravo raspolaganja ne samo radom robova već i njihovim tijelom. Da je robinjamorala ispunjavati svaku želju gospodara, uključujući i seksualnu, to se podrazumijevalo. Rimljanimastoji na raspolaganju mani ili veći broj robova, tako da se uloga žene svodi na rađanje zakonitogpotomstva. Muškarac je igrao dominantnu ulogu i u političkom i u privrednom životu.Bilo je i u ono vrijeme iskrenih ljubavi, zaljubljenih muškaraca koji su patili, ubistva zbog ljubomore.Ali je u cjelini gledano, odnos muškarca prema ženama uopšte , bilo da su robinje ili slobodne, bioviše erotski, nego osjećajan. Gledati na žene bez sentimentalnosti i emocija, jedino kao objekatzadovoljstva to je ponižavajući ugao posmatranja, što je uticalo na pravni i stvarni položaj žene urimskom društvu.Legisakcioni postupak (162-168)Legisakcioni postupak je najstariji postupak čije su karakteristike posledica opštih osobina prava,koncepcije Države i surovosti prema-dužniku.Teosobinesu:samopomoć,arbitraža,formalizam,deoba na2 djela,nedostatak pravnih lijekova i personalna egzekucija.Samopomoć se ogleda u tome što je cijeli postupak u rukama stranaka-tužioca Poziva na sud,obezbjeđuje dokaze i izvršava presudu. Arbitraža-presudu donosi arbitar,obični građanin.Postupakkoji se obavlja pred pretorom je veoma formalizovan,moraju se koristiti tačne rječi propisanezakonom 12 tablica.Parnica se sastoji iz 2 djela,pred pretorom se ocjenjuje dali ima mjestatužni,iznose zahtjevi i bira sudija.2 dio mnogo manje formalan iznose se dokazi i izričepresuda.Stranke nemaju pravo žalbe jer je suđenje arbitražno.Vremenom se pronašao način za 2stepeno suđenje a to je; vindeks koji se nakon presude može umješati i obnoviti spor;tužba protivsudije „da je učino spor svojim“koja daje mogućnost naknade.Personalna egzekucija-izvršenjeusmjereno prema ličnost,dužnik gubi slobodu ili život.VrsteLegis actio sacramento-se primjenjivao u slučaju kada neko želi da zaštiti svojepravo,apsolutno i relativno.Opklada je iznosila 5 volova/ovnova a kasnije je preinačena u koristdržavne kase.Visok iznos takse –da se izbjegnu nepotrebni sporovi.Ludicis postulatioKorišten ua podjelu porodične imovine,utvrđivanje međa,podjelu susvojine.Logično je da su svi upravu pase plaćanje takse izbjegavalo zahtjevanjem sudije(per sponsionem)CondictoUpotrebljavan za stvar koja se nađe na tuđem posjedu bez pravnog osnova.Tužilac objavljuje tuženomda za 30 dana dođe kod pretora da mu odredi sudiju.Nakon presude,ostavlja 30 dana za izvršenje pr.aako to ne učini, pobjednik stavlja ruku na njega,lišava ga slobode,odvodi u zatvor,proda kaoroba,ubije...Pignoris capio je uzimanje u zalog od bogatijih građana (za porez, potraživanje vojnika)dok se dug ne namiri.Kako je izgledalo suđenjeTužilac je svečanim rečima pozivao tuženog na sud.Prvi dio postupka se obavlja u forumu na mjstuius,pred gradskog/peregrinskog pretora.Njegova uloga je određena rječima; do (davanje dozvole da sevodi spor), dico (određivanje datuma, roka, iznosa kazne), addico (dosuđivanje stvari, određivanjesudije, dodjeljivanje ličnosti tužiocu). Spor oko svojine se vodio u obliku sakramenta donosio sekomad kuće,broda,runa...Zatim postupak vindikacija gdje oba stavljaju ruku na štap i tvrde da je stvarnjihova.Izbor sudije iz senatroskog staleža a kasnije i ekvestri.Nekad 3-5 sudija (vrednost spora),vjeće 10građana za statusna pitanja,za nasleđe centumviralni sud-sud stotine. Litis contestatio jeposlednji postupak prvog čina,uz svjedoke utvrđivana je suština spora,određen sudija, do tad strankemogu odustati.1 dio se završava u jednom danu.Apud iudicem posle 2 dana stranke dolaze u forum,neformalan je i sudija ako ima nejasnoćamože da se konsultujeIzvršenje presude

30 dana je bio rok izvršenja presude, nakon toga stavljanjem ruke na dužnika odvođen ne u privatnizatvor u okovima teškim 15 funti i 350 gr.hleba dnevno.Izvođeni su na forum 60 dana sa uzvikivanjem55

duga,ukoliko niko ne otkupi dug, prodaje se u roblje ili ubija.Formularni postupak (168-172)Formularni postupak je uveden kad legisakcioni postupak postao omražen zbog pretjeranesitničavosti,gubi se spor radi najmanje pogreške u formi a i pisani dokument je pouzdaniji od rječi.Sličan je legisakcionom postupku.Samopomoć i dalje postoji,presudu donosi sudija koga stranke birajuali ima preko 5000 na raspolaganju.Pretor sad može davati uputstvo sudiji oko presude,sugerisativisinu kazne.Formula je promjenila postupak pred pretorom,u 1 djelu treba je sastaviti a u 2 rješiti problem.Izvršnipostupak se ogleda u imovinskom izvršenju umjesto osveta. Formula je pisani akt sastavljen premastrogim pravilima forme koju pretor upućuje sudiji i koja sadrži bitne elemente spora; imenovanjesudije,pravni zahtjev,pravni osnov,predlog presude. Neobavezni djelovi formule su prigovor,ovlaćenjena diobu,praesciptio.Tok potupkaTužilac sastavlja predlog pretoru i kopiju dostavlja tuženom, koji ukoliko prizna dug, parnica seokonča a oko ne, dopunjuje se formula replikama i upisuje ime arbitra. I dalje je ovo važan trenutak.Apud iudicem sudija ispituje dokaze i donosi presudu ,trajanje parnice se ograničava na 18mjeseci.Izvršenje presude, ako u roku 30 dana ne plati, tužilac pokreće tužbu po osnovu presude i zakazuje dankad optuženi dolazi pred pretora da ga dosudi tužiocu dok ne plati dug ili neko drugi zanjega.Imućnima se imovina predaje povjeriocu do namirenja duga ili se imovina prodaje na javnojdražbi a dužnik gubi čast.I ovdje se moglo umješati 3 lice i garantovati dvostruki iznos ako se utvrdi daje optuženi zaista kriv.Osuđeni ne gubi život, slobodu ali gubi čast što dovodi do realnijeg izvršenja.OcjenaFormularni postupak je uklonio neke nepravilnosti legisakcionog postupka poput pretjeranogformalizma, okrutnosti prema osuđenom i visokih taksa.Za njega kažu da je „najrafiniraniji proizvodrim.kl.prava“,jer gotovo svaki prosječan građanim može sam da vodi parnicu, bilo je važno lijepo irječito voditi postupak što daje prednost oratorima nad jurisprudentima.Ekstraordinarni (kognicioni) postupak (172-175)Legisakcioni i formularni postupci su bili svojstveni u republici, imali su privatni karakter (pr.sudskipostupak).Demokratski način rješavanja sporova. Pošto ovakav način suđenja nije mogao opstati,javlja se nov sa promjenjenim postupkom. U vreme republike, postupci suđenja nisu dozvoljavalidržavnim organima da pređu kućni prag, u vreme principata, princeps koji je bio sudija sve više odlukeprepušta svom činovničkom aparatu, te se uz redovan javlja novi kognicioni postupak (extra ordinem).Karakteristike: Sistem suđenja je u mnogočemu lošiji, nema elegantne jednostavnosti, deobe na 2djela, samopomoć je svedena na najmanju mjeru,arbitraža ukinuta,sve je u rukama države.Presududonose u ime vladara školovani ljudi,pravila su složena, pomoćadvokata neophodna.Korupcija uzimamaha pa se uvodi teorija formalnih dokazakoja ukida raniju slobodu sudija, uvodi se i pravo na žalbutj.suđenje nije jednostepeno. Ovakav sistem suđenja je mnogo bliži današnjem iako su ukidanje javnogsuđenja i uvođenje teorije formalnih dokaza korak nazad, u izvjesnim slučajevima štiti slabije odosijonosti senatroskog staleža.Zabranjeno ustupanje spornih potraživanja,moćnici otkupljivali za maleiznose pa putem suda i mita dobijali pune iznose.Rok parničenja se otegao na 3 g.Suđenje i izvršenje presude:Sudska funkcija je u rukama glomaznog aparata gdje se prvo određuje stvarna nadležnost a zatimmjesna nadl.(u zavisnosti od domicila tuženog,da li je unapred određeno ugovorom,gdje se nalazisporna stvar ili mjesto u kome treba izvršiti obavezu).Posle utvr.nadležnosti,tužilac uz pomoć advokatapodnosi pismenu tužbu i obavještava sud koji poziva 3 puta tuženog.Ako se ne javi, gubi sporkontumacijom(zbog izostanka) i nema pravo žalbe. Suđenje se obavlja u kanc.bez pris.javnosti i sudijaproglašava da je spor otpočeo (litis contestatio).Stranke iznose dokaze, sudija može da zahtjeva jošdokaza, što znači da sudija aktivno učestvuje u sporu.Usled korumpiranosti advokata i samovolje

sudija , vladari donose teoriju formalnih dokaza nasuprot slobodnog sudijskog uvjerenja čime se56

ograničava samovolja i zloupotreba.Jedan svjedok kao nijedan pa se 1 iskaz i nerazmatra,zakletva jebila pouzdan dokaz. Nakon svega sudija donosi pimenu presudu sa obrazloženjem na koju strankamože uložiti pismenu ili usmenu žalbu uz komentar ili nove dokaze.Pravosnažna presuda se izvršava za 4 mjeseca, ako ne, podnosi se zahtjev sudu za prinudno izvršenjepri čemu se oduzima imovina kao zalog.Ako se dug ne namiri za 2 mjeseca stvari se javno prodaju.(oduzimanje stvari,zaplena dijela imovine pri čemu se mora ostaviti minimum sredstava za opstanak).Postojao je i vanredni postupak –reskripcioni kada vladar, na pitanje građana ima mogućnost da rješispor tako što je nalagao sudiji da utvrdi čin.stanje i u skladu s tim donese presudu.

Stvarno pravoOpšti pogledGrađansko pravo i stvarno pravo (179)Pojam ‘’građansko pravo’’ koristi se da bi se označila šira oblast imovinskog prava. Naziv je nastao odrimskog ius civile (građansko pravo, pravo građana Rima). Ius civile postaje sinonim za imovinsko iliprivatno pravo. Za ovaj dio prava Rimljani su upotrebljavali izraz stvarno pravo (ius quod ad respertinet). Današnje značenje pojma stvarnog prava je znatno uže, to je grana prava, dio privatnog,imovinsko prava, koja obuhvata svojinu i njeng derivate, kao i dugoročne zakupe nepokretnosti. Onošto je značilo pravni poredak grada Rima postalo je građansko pravo, a ono što je označavalo cijeluoblast imovinskog prava, danas se odnosi samo na jednu njegovu granu, stvarno pravo.Imovinsko pravo obuhvata tri grane: stvarno, obligaciono i nasljedno pravo.Stvarno pravo posmatra subjekte kao uživaoce prava, ono je statika imovinskih odnosa. Obligacije sudinamika imovinskih odnosa, nešto što je vezano za promet. Nasljedno pravo čine pravila o tome kakose obavlja univerzalna sukcesija za slučaj smrti, tj. kako prava i obaveze jednog lica prelaze na njegovenasljednike.Razlika između stvarnopravnog i obligacionog odnosa (179-181)Rimsko shvatanje. Stvarno pravo je ius in rem (pravo na stvari), a obligaciono ius ad rem (pravopovodom stvari). Iz te osnovne razlike proizilaze ostale. Titular stvarnog prava može da podigne tužbuprotiv bilo kog kod koga se nađe stvar koja je predmet njegovog prava. To je smisao djelovanja tužbein rem. Obligacioni odnos djeluje samo između povjerioca i dužnika i zaštićen je tužbom in personam.Ako se stvar koju dužnik duguje nađe u rukama trećeg lica, povjerilac je nemoćan, on ne može tužitidržaoca, već samo dužnika što nije izvršio obavezu.Nova shvatanja. Po savremenim teoretičarmia ne može postojati pravni odnos između čovjeka i stvar,već samo faktički, pa prema tome i stvarnopravni odnos, kao i obligacioni, je odnos izemđu ljudi samosa drugačijim dejstvom. Stvarnopravni odnos je apsolutan, on djeluje erga omnes. To je odnospovodom stvari između titulara i svih onih koji dođu u dobir sa stvari. Obligacioni odnos je relativan idjeluje inter partes (između stranaka).Kritika savremenog shvatanja. Prema nekim mišljenjima, suština prava je ljudsko ponašanje, a neneki bilateralni ili multilateralni odnos. To ponašanje može biti prema drugim ljudima (plati dug, neubij), prema prirodi koja okružuje čovjeka (ne gazi travu) ili prema samom sebi (obavezavakcinacije, zabrana samoubistva), i naravno sve se to događa u društvu, a još rimski pravnici tvrde daje sve pravo nastalo radi čovjeka (homnium causa omne ius constitutum est).Ako se sadržina svojine odredi: usus, fructus, abusus, ta tri elementa polaze od odnosa prema stvari, ane prema ljudima. Kod obligacija stvar je jasna, ovlašćenja nisu prema stvari, već prema dužniku. Usuštini, stvarnopravni odnos se neposredno odnosi na stvar, a tek preko nje posredno, na ljude. Saobligacijama je obrnuto, one se nikad ne odnose neposredno na stvari, već na određeno ponašanjedužnika, a tek preko ovog ponašanja, i na stvari.Ostale razlike. Osnovne razlike između stvarnopravnog i obligacionog odnosa je u tome što je stvarnopravo pravna nadogradnja nad statikom, a obligaciona nad dinamikom imovinskih odnosa.57

Stvarno pravo je po pravilu, dužeg trajanja od obligacija, koje su izraz dinamike. Svojina na kući trajegodinama i decenijama, a dug samo dok se ne vrati. Ima izuzetaka na obe strane, npr. Svojina naporciji jela po pravilu ne traje dugo, a obaveza izdržavanja djece može potrajati dvadesetak godina.Zakup kuće ili njive takođe može potrajati iako spada u obligaciono pravo.Sam način određivanja sadržine prava je različit. Kod obligacija su tačno navedena prava povjeriocai ona su obaveze za dužnika. Sadržina stvarnog prava je određena na jedan uopšteniji način, naročitosvojina. Po pravilu se navode postupci koji nisu dozvoljeni. Zato se kaže da je sadržina obligacionogodnosa pozitivno određena, a stvarnopravnog negativno. Kod stvarnopravnog odnosa ne postojikorelativnost između prava i obaveze, koju nalazimo u svim obligacijama.Relativnost podjele. Granica između stvarnopravnog i obligacionog odnosa nije nepremostiva. Uprimitivnim pravima odnos prema dužniku ima elemente apsolutnog prava. Davanjem zajmapovjerilac kao da je kupio dužnika, i, ako ovaj ne vrati dug, ima pravo da ga, uzme, odvede u dužničkizatvor, da ga proda ili čak ubije.U postklasičnom periodu dolazi do ublažavanja razlika između stvarnih i obligacionih prava. Nekiinstitute nastaju kao obligacije da bi se pretvorili u stvarno pravo. Tako je zakup nepokretnosti najprijeugovor obligacionog prava, da bi se kasnije pretvorio u stvarnopravni odnos i dobio zaštitu koja jedjelovala erga omnes. Tako nastaju: superficies, ius in agro vectigali, emfitevza.U feudalnom društvu ta granica je još nejasnija. Anglosaksonsko pravo poznaje više vrsta zakupa kojiimaju stvarnopravni karakter, a za muslimanske pravnike zakup nije ustanova ugovornog prava većotuđenja svojinskih ovlašćenja na zakupljenoj stvari. Neke ustanove imovinskog prava imaju hibridnikarkater. Založno pravo obuhvata i pravo prema stvari i odnos između dužnika i povjerioca. To suinstituti koji obuhvataju i relativna i apsolutna prava.Šta spada u stvarno pravo (182)Najvažniji institut stvarnog prava, a i čitavog pravnog sistema je svojina. U okviru ove grane ulazi idržavina. To nije pravna već faktička vlast prema stvari. Državina je spoljnji vid svojine, vlast premastvari bez obzira da li je zasnovana na nekom pravu ili ne. Ali ona ima zaštitu i prozvodi neke pravneposljedice, tako da se protekom vremena može pretvoriti u svojinu. Posebnu grupu prava čine stvarnaprava na tuđim stvarima (iura in re aliena). To su prava koja imaju apsolutni karakter i koja titularudaju dio onih ovlašćenja koja pripadaju vlasniku. Zato se kaže da spadaju u sektorska prava i da suderivati svojine, jer iz nje proizilaze. Tu spadaju: službenosti, založna prava i dugoročni zakupinepokretnosti.

StvariPojam stvari (182-183)Stvar, kao predmet pravnog odnosa, spada u one pojmove koji su svima jasni, ali je teško dati nekupouzdanu definiciju. Pojam stvari je heterogen. Teškoće oko definicije pojma predmeta proizilazejednim dijelom iz heterogenosti samog predmeta. Šta sve može biti predmet prava toliko je raznovrsnoda je teško obuhvatiti jednom rečenicom.Čovjek kao predmet. Po današnjim teorijama građanskog prava ljudsko biće, ni dijelovi organizmane mogu biti stvar. Međutim ima nekih pojava u našem ili uporednom pravu koje ovo stavljaju usumnju, kao npr. ustupanje nekog organa radi transplatacije, ‘’transfer’’ fudbalera, itd. Za rimskepravnike nije bilo dvoumljenja. Čovjek je prevashodni i tipični predmet prava. U tome se i ogledarobovlasnički karakter društva, kao primjer za svojinski zahtjev u sporu navodi se rob, odnosnočovjek: ‘’tvrdim da je ovaj čovjek moj po kiritskom pravu’’. Čak i slobodni ljudi mogu biti predmetpravnog posla, kao što je slučaj sa licima datim u mancipijum.Pravo na pravu. Povjerilac svoje pravo na 1000 sestercija koje mu neko duguje može ustupiti za 900sestercija, ili ako neko ustupi nasljeđe vrijedno 10 miliona za iznos od 6 miliona. Rimski pravnici sugovorili da u oba slučaja postoji bestjelesna stvar kao predmet ugovora. U prvom slučaju ustupljeno jepotraživanje, a u drugom pravo na nasljeđivanje. Tu dakle imamo pravo na pravu. Današnje teorije

ne prihvataju pojam bestjelesne stvari i problem prodaje potraživanja rješavaju kao posebnu vrstusukcesije (zamjene subjekata).58

Imovinska vrijednost. Stvar služi zadovoljenju neke potrebe čovjeka, ta potreba ne mora da se svodina imovinski ekvivalenta. Postoje stvari koje imaju malu ili nikakvu novčanu vrijednost, alizadovoljavaju neku drugu, recimo emocionalnu potrebu, jer su uspomena. To su izuzeci. U rimskompravu svaka presuda je glasila na sumu novca, imovinski karakter predmeta je još više izražen.Podjela stvari. Najvažnije podjele stvari su na: tjelesne i bestjelesne, stvari u prometu i vanprometa, res mancipi i res nec mancipi, genera i species, potrošne i nepotrošne, pokretne inepokretne, proste i složene, glavna stvar i pripadak.

Podjela stvariTjelesne i bestjelesne (corporalia – incorporalia) (184)Ovu podjelu najprije nalazimo kod Grka, ali u jednom opštijem, više filozofskom značenju. U pravnojterminologiji ove pojmove je prvi put primjenio Gaj. Kriterijum je bio jednostavan: one stvari koje semogu dodirnuti (qui tangi possunt) su tjelesne stvari (corporalia), bestjelesne stvari su prava:nasljeđe, plodouživanje, obligacije, zemljšne službenosti. Jedna od posljedica ove podjele je razlikau načinu prenošenje. Bestjelesne stvari nisu se mogle prenositi faktičkom predajom, nitimancipacijom. Za njihovo prenošenje korišćeno je ‘’ustupanje na sudu’’ (in iure cessio). Ovo je zbogtoga što klasično pravo nije dopuštalo državinu bestjelesnih stvari, koju je tek Justinijan omogućio.Stvari u prometu i van prometa (res in commercio – res extra commercium) -(184-185)Neke stvari mogu biti predmet pravnog posla i svojine, a druge ne. Gajeve i Justinijanove institucijeovu podjelu posmatraju sa stanovišta stvarnog prava i govore o ‘’stvarima koje su u našoj imovini (resin patrimonio) i ‘’koje su van imovine’’ (res extra patrimonium). Marcijan upotrebljava terminologijukoja polazi od prometa, od obligacija i koristi izrase ‘’stvari u prometu’’ (res in commercio) i ‘’stvarivan prometa (res extra commercium). Ova terminologija i danas preovlađuje. To je najšira podjelastvari, sve ostale podjele, uključujući i onu na tjelesne i bestjelesne, izvršene su unutar kategorije res incommercio.Neki predmeti potencijalno mogu biti predmet ugovora, ali su iz nekih razloga, diktiranih višimsilama, isključeni iz pravnog prometa.Stvari su izuzete iz pravnog prometa ili božanskim zakonima illi ljudskim zakonima.U ‘’ničije stvari po božanskom pravu’’ (res nullius divini iuris) spadaju: res sacrae, res sanctae i resreligiosae. Res sacrae su one koje pripadaju bogovima (u stvari hramovima) i služe religijskimobredima, to su hramovi, oltari, odjeća sveštenika. Res sanctae su one stvari koje su proglašene zasvete zbog posebnog značaja za državu i društvo. U ove ubrajamo gradske zidine, kapije, međe izmeđunjiva. Res religiosae su stvari posvećene kultu mrtvih, podvrgnute su posebnom režimu zbog pijetetaprema umrlima.Ničije stvari po ljudskim zakonima (res nullius humani iuris) su isključene iz prometa. Tu spadajustvari za opštu upotrebu (res communes omnium) kao što su vazduh, rijeke, mora. Ako bi nekospriječio javnu upotrebu rijeke ili mora, pretor je protiv njega davao interdikt.Res publicae (javna dobra) su takođe extra commercium. To su stvari koje pripadaju rimskom narodu,odnosno državi: trgovci, ulice, pristaništa. U istu kategoriju ulaze i stvari koje pripadaju municipijamai služe svim stanovnicima grada: stadioni, javna kupatila. Nazivaju se res universitatis.Res mancipi – res nec mancipi -(185-186)Podjela stvari na res mancipi (koje se mancipuju) i nec mancipi (koje se ne mancipuju) je specifičnorimska, i savremeno pravo je nije preuzelo. Kriterijum za ovu podjelu je u suštini ekonomski. U resmancipi spadaju: zemlja, zgrade, stoka za obradu zemlje, robovi i jedna bestjelesna stvar-zemljišneslužbenosti. Osnovna razlika je u tome što se res mancipi prenose na drugoga svečanim iformalističkim aktom mancipacije, a za res nec mancipi prenošenje stvari na drugoga se vršineformalnom predajom – dovoljna je tradicija.Ova podjela polazi od karaktera svojine. U prvobitnojzajednici nad sredstvima za proizvodnju postojala je kolektivna svojina, dok nad ostalima ljudi su

imali ličnu svojini. Kasnije su se nad zemljištem, stokom počela uspostavljati privatna svojina59

porodice, kao trag nekadašnje kolektivne svojine ostale su formalnosti koje su uključivale kontrolu isaglasnost zajednice. Komercijalizacija privrede, sve življi promet, učinili su da ova podjela postanesmetnja, što je uklonjeno uspostavljanjem pretorske svojine, tj. omogućavanjem da se i res mancipiprenosi neformalno.Zamjenljive i nezamjenljive stvari (genera-species) - (186)Zamenljive stvari (genera) su određene vrstom, količinom i eventualno, kvalitetom. One nemaju svojuindividualnost, jer se identifikuju ‘’brojanjem, vaganjem ili mjerenjem’’ (quae numero, pondere,mensurave constant. Umjesto jedne stvari može doći druga bez štete za povjerioca ili dužnika. Takvesu žito, vino, novac, ovca u stadu.Nezamjenljive ili indivudualno određene stvari (species) su stvari gdje umjesto njih ne može doćidruga stvar. Takve su rob određenog imena, kuća na posebnoj adresi, itd.Ova podjela nije apsolutna, jer 3 konja arapske rase su zamjenljive stvari, ali 3 konja sa svojimimenima su individualno određene stvari tj. nezamjenljive.Ako je predmet svojine zamjenljiva stvar, vlasnik će ponekat imati teškoća u svojinskom sporu, što jejedan od razloga za uvođenje instituta pravno neosnovanog bogaćenja (condictiones sine causa).Postoji još jedna razlika i ona se ogleda u pravilu genera non pereunt (zamljenljive stvari nepropadaju). Ovo ne treba doslovno shvatiti jer se željelo reći da i zamjenljive stvari propadaju, ali tone utiče na prava i obaveze. Za neskrivljenu propast nezamjenljive stvari, dužnik ne odgovara ioslobađa se obaveze (ako je grom ubio roba Stiha kojeg duguje, on se oslobađa duga). Ako je stvarzamjenljiva, dužnik je i dalje obavezan (Vlasnik skladišta duguje količini žita pa ga poplava uništi,dužan je da nađe drugo žito istog kvaliteta i da preda povjeriocu).Potrošne i nepotrošne stvari -(186-187)Za ovu podjelu važan je kriterijum da li se nešto prvom upotrebom troši. Potrošne stvari su quaeprimo usu consumuntur (koje se prvom upotrebom troše) i to troše sa stanovišta prava, kao npr.Novac može biti više puta upotrijebljen, pravno i ekonomski se troši prvom upotrebom, ukoliko jeprimjenjen kao sredstvo plaćanja. Postklasično pravo je uvelo treću kategoriju, stvari koje seupotrebom smanjuju (quae usu minuutur), kao što su olovke, voštana svijeća.Neki poslovi mogu se odnositi samo na nepotrošne stvari, kao što je slučaj sa poslugom kog koje sestvar upotrijebi i vrati. Službenosti, takođe mogu imati za predmet nepotrošne stvari. Potrošne stvari seprvom upotrebom troše, i kod nje nije moguće vratiti istu stvar, već se ugovara vraćanje iste količineiste stvari (tantundem eiusdem generic). Stvari koje se upotrebom smanjuju ponašaju se kao potrošne inepotrošne. Npr. može se tražiti olovka na poslugu, pa se vrati, a može se uzeti 10 olovaka, koje će bitipotrošene, ali će se vratiti ista količina olovaka. U prvom slučaju je olovka nepotrošna, a u drugompotrošna stvar.Pokretne i nepokretne stvari (mobilia-immobilia) -(187)Nepokretne stvari (res immobiles, immobilia) su one skoje se ne mogu bez štete pokrenuti s mjesta. Toje zemlja i stve što je vezano za zemlju: drveće, zgrade. Neke pokretne stvari kao alat i robovi uzanatskoj radionici ponekad se smatraju nepokretnim.Sve ostale stvari su pokretne, među koje spadaju i one koje se same kreću (stoka, robovi).U rimskom pravu razlika između ove dvije kategorije nije velika, razlog za ovo je nepostojanjezemljišnih knjiga, kao posebnog oblika evidencije prava na nekretninama.Neke razlike ipak postoje, kao npr. Različiti rokovi održaja za pokretne i nepokretne stvari, neka pravakao zemljišne službenosti mogu imati za predmet isključivo nepokretnost, u nekim sporovima mjesnanadležnost suda se određuje prema mjestu u kojem se nalazi nepokretnost koja je predmet parnice.Neformalna predaja stvari se obavlja drugačije ako je riječ o nepokretnosti (predaja ‘’duge ruke’’)Djeljive i nedjeljive stvari -(187)Kriterijum za ovu podjelu je čisto ekonomski: ako se stvar može podijeliti bez štete, bez smanjenjavrijednosti, ona je djeljiva, a u suprotnom slučaju je nedjeljiva. Djeljive su brašno, drva za ogrijev,

60

krava namjenjena mesnici, a nedjeljive su rob, konj za jahanje, umjetnička slika.Ova dioba nema suviše veliki značaj. U slučaju spora, ukoliko je stvar djeljiva, parnica se lako ibezbolno rješava, a ako je nedjeljiva spor je teže riješiti. Jedno od rješenja je prodaja stvari za novac, anovac je djeljiv i svaki suvlasnik lako dobije svoj dio.Prosta i složena stvar- (188)Po rimskim pravnicima prosta stvar je je ‘’nadahnuta jednim duhom’’. Složene stvari su dvojake. Ili suspojene u jednu stvar iz više sastojaka (brod, kuća, dio namještaja,) ili je više odvojenih stvari spojenou jednu cjelinu svojim zajedničkom namjenom ili tretmanom, kao npr. stado ovaca, biblioteka. Složenestvari, ma koliko bio raznovrstan njihov sastav, u pravu imaju ulogu jednog objekta prava. Tako semože prodati ili založiti, kao da je jedna stvar, stado, biblioteka, čak i nasljeđe ili miraz.Glavna stvar ili pripadak -(188)Ponekad se jedan predmet pravnog odnosa sastoji iz više stvari, ali te stvari nisu međusobnoravnopravne, jedna stvar je glavna, a druga sporedna, pripadak (accessorium). Rimljani su kaopripadak navodili stoku, robove i alat uz zemlju, a novija literatura navodi gudalo kao pripadak violine,ključ uz bravu, pumpu uz bicikli, itd. Danas postoji pravilo da pripadak slijedi pravnu sudbinu glavnestvari. Ako neko proda violinu smatra se da je prodao i gudalo. Ovo pravilo ima i svoj latinski oblik:accessorium sequitur principale.

Svojina – opšti pogledPojam i značaj -(188)Svojina je najvažniji institut prava. Stepen razvoja i oblici prometa, odnosno obligacionog prava,zavise od svojine. Odnosi u braku i porodici u velikoj mjeri su određeni načinom proizvodnje ioblicima svojine. Čak i politička struktura je dobrim dijelom uslovljena svojinskim odnosima.Terminologija -(188-189)Rimljani svojinu nazivaju proprietas ili dominium. Stari narodi, uključujući i Grke sa njihovimveoma razvijenim jezikom, nemaju tehnički termin za svojinu. Nisu ga imali ni Rimljani pre krajarepublike i početkom principata. To ne znači da ovi narodi i stari Rimljani ne znaju za svojinu. Svojinapostoji, ali nema naziva za nju. Za svojinu su upotrebljavali izraz koji je sastavljen od glagola ‘’biti’’ iprisvojne zamjenice ‘’moj’’ odnosno ‘’svoj’’: menum esse, suum esse. U svojinskom sporu ilipribavljanju svojine ‘’bronzom i tegovima’’ (per aes et libram) izgovarana je formula: ‘’Tvrdim da jestvar moja’’ (meum esse aio).Pored toga koristili su i riječ bona (dobra, imovina) ili familia pecuniaque.Prvi korak prema apstraktnom pojmu za svojinu učinjen je poslije punskih ratova i velikih borbi okoagrarne reforme u vrijeme braće Grasi. Agrarni zakon (lex agraria) iz 111. godine strare ere upotrijebioje riječ dominus, kao terminus technicus za vlasnika. Uopštavanjem ovog izraza koji potiče odglagola koji znači ‘’imati vlast’’, ‘’dominirati’’ nastao je pojam dominium koji prvi put srećemo udijelima Alfena Bara (kraj republike) i Labeona (početak principata), u I vijeku pre nove ere.Proprietas je nastao nešto kasnije. Dok dominium izražava ideju vlasti koju ima sopstvenik nadstvarima, proprietas je nastao apstrakcijom od prisvojne zamjenice moj, svoj (meus, proprius). Prvitekstovi koji pominju proprietas su iz I vijeka n.e. Rimljani ne samo što prvi dolaze do pojma svojine,nego stvaraju čak dva sinonima. Naše riječi svojina i vlasništvo su nastale prevođenjem sa latinsko,tako da je svojina nastala od proprietas, a vlasništvo od dominium.Četiri faze u razvoju svojine -(189-193)Oblici svojine su veoma raznovrsni i ima ih onoliko koliko i načina prozvodnje. Dva osnovna tipasvojine su kolektivna svojina i lična ili privatna svojina. Kolektivna svojina je svojina u kojoj sejavlja više titulara i oni jedan drugog ograničavaju u korišćenju stvari. Svojinski odnosi u prvobitnojzajednici, feudalizmu i socijalizmu pripadaju kolektivnoj svojini.Lična svojina ima za titulara jednu osobu. On ima isključiva prava prema stvari, ali ta prava61

obuhvataju samo imovinska ovlašćenja, a ne i politička. Ovakvom tipu pripada svojina klasičnogrimskog prava, buržoaska i lična svojina u socijalizmu.Kolektivna svojina ne može biti isključivi oblik svojinskih odnosa. Ona u prvom redu postoji nasredstvima za proizvodnju, zato uz nju, kao njen pratilac, postoji i lična svojina.Lična svojina može biti isključiva, jer se odnosi i na sredstva za proizvodnju i na lična dobra. Tada sekaže da imamo privatnu svojinu (nad sredstvima za proizvodnju) i ličnu (na potrošnim dobrima)U istoriji rimskog prava imamo 4 raze razvoja svojine i to su: period u kome još postoje ostacikolektivne svojine, period agnatske familije, period kognatske porodice i period u kome sejavljaju elementi feudalnih svojinskih odnosa.1. Najstariji period (ostaci kolektivne svojine). Oblici kolektivizma u imovinskim institutima su:ager gentilicius, konzorcijum, ager publicus, pravni režim sredstava za proizvodnju (resmancipi) i dr.Ager gentilicius. Prema legendi Romu je podijelio svim porodičnim starješinama po 2 jugera zemlje itime nije bio iscrpljen zemljišni fond starog Rima. Ostatak je podijeljen između rodova i čine agergentilicius. Svi članovi roda imali su pravo da koriste zajedničke šume i pašnjake. Ovo je bio jedan odtemelja na kome se zasnivala premoć patricija, jer samo oni ulaze u gensove i samo oni mogu dakoriste gentilnu zemlju. Ostatak ovakvog načina korišćenja zemlje je nasljedno pravo gensa premaimovini svojih članova koji ostanu bez bližih nasljednika.Consortium. Najstariji oblik rimske porodice, patrijarhalna porodična zadruga, temelji se na jednojvrsti kolektivne svojina. Rad je kolektivan, porodični starješina je opšti koordinator podjele zadatakaizmeđu polova i generacija ukućana, ali nije vlasnik.Ager publicus. Osvojenu zemlju Rimljani proglašavaju za ‘’državnu zemlju’’ (ager publicus). Čak ipokretne stvari koje su ratom zaplijenjene rimsko pravo ubraja u dobra rimskog naroda, odnosnodržave. Jedan dio ovog zemljišta država je koristila, organizovanjem tzv. saltusa, na kojima su radilidržavni robovi i takvi saltusi u sjevernoj Africi bili su glavni izvor žitarica za stanovnike Rima. Drugidio ovog zemljišta je odlazio najuticajnijim porodicama u zakup koji se vremenom pretvarao usvojinu, a zakupnina se pretvorila u porez ili je potpuno nestala. Gradska sirotinja, osiromašeni seljaci iisluženi vojnici borili su se za svoj udio i ponekad uspjevali. U više navrata dijeljene su parcele zemljesirotinji i veteranima i to je bio jedan od načina kolonizacije provincija. Zakoni kojima su regulisaniagrarni odnosi su Licinijev iz IV vijeka i dva agrarna zakona iz vremene Tiberija i Gaja Graha.Licinijev zakon je utvrdio maksimum zemljišnog posjeda na 500 jugera po domaćinstvu oduzimajućivišak radi diobe sirotinji. Pošto se ova odredba iz Licinijevog zakona nije poštovala agrarnim zakonomiz 133. godine je ponovo ustanovljena mjera od 500 jugera, i pored toga još po 250 jugera na svakogodraslog sina. Gnjev bogataša je bio takav da su oba brata Grag platili životom i 111. godine stare ereizglasan je zakon kojim nije bilo ograničenja u veličini posjeda.Ostali tragovi kolektivizma. Podjela stvari na res mancipi i nec mancipi u suštini je ostataknekadašnje kolektivnosti svojine na zemlji i oruđima za proizvodnju u rodovskoj zajednici. Mancipatiokao način pribavljanja svojine značio je odobrenje kolektiva prilikom promjene vlasnika na stvarimakoje spadaju u res mancipi.Smatralo se da je nemoralno uzimati kamate od pripadnika istog roda ili plemena zato se zajam sakamatom koristio uglavnom u odnosima sa plebejcima, koji su van gentilne organizacije i koje ne štitinačelo solidarnosti. Veliki značaj prijateljstva, neka pravila koja regulišu ortakluk (među ortacima kaomeđu braćom), odnosi klijenti i patroni, uticaj kolegija, sve je to prožeto pravilima u kojima seosjećaju ostaci nekadašnjih odnosa u prvobitnoj zajednici.2. Familia (svojina prelaznog tipa). Raspadom konzorcijuma, nastaje agnatska familija, čijaje osnovna karakteristika velika vlast porodičnog starješine. Privreda je autarkična, a ropstvo jošzadržava neke patrijarhalne odlike.Svojinski odnosi u agnatskoj porodici su prelaznog, mješovitog karaktera, jer ima neke odlike ikolektivne i privatne svojine. Po sadržini je bliža kolektivnoj, a po titularu privatnoj svojini. U njoj

nisu odvojeni odnosi vlasti od imovinskih odnosa. Izraz familia pecuniaque obuhvata i ukućane irobove, stoku, pokretne stvari, a vjerovatno i nepokretnosti. U to vrijeme nisu odjeljenja apsolutnaprava od relativnih.Dužnik može biti predmet postupka koji se ne razlikuje od postupka premastvarima. Ukućani koji se nađu u drugoj porodici mogu biti zahtjevani tužbom koja liči na svojinsku.

62

Patria potestas je neka vrsta suvereniteta, tako da su imovinska ovlašćenje samo deo opšte vlastiporodičnog starješine, koja obuhvata i političke i religijske komponente. On ima manus prema ženama,potestas prema ukućanima, dominium u odnosu na imovinu. Suština novina je da je nosilac tihovlašćenja, za razliku od konzorcijuma, individualizovan, što je korak ka privatnoj svojini.3. Kognatska porodica (klasična robovlasnička svojina). Ovo je jedan od oblika privatnesvojine.Razvojem robne proizvodnje i uvođenjem klasičnog ropstva nestale su pretpostavke na kojima setemelji agnatska porodica. Država je ojačala i nema potrebe za paterfamilijasom kao polugom svojevlasti. Sve to dovodi do snižavanja vlasti paterfamilijasa. Pratioci tog preobražaja su bili:emancipacija, brak bez manusa, potiskivanje agnatskog srodstva kognatskim, actiones adiecticiaequalitatis, peculium castrense, quasi castrence, bona adventitia, smanjenje i postepeno ukidanje razlikeizmeđu res mancipi i nec mancipi. Svojina sve više postaje isključiva vlast jednog čovjeka. Takvisvojinski odnosi temelje se na društvenim i ekonomskim promjenama koje se zapažaju od punskihratova. Tako se javlja svojina koja će preovlađavati od kraja republike i kroz čitavo klasično razdoblje.Na ovakvim svojinskim odnosima nastalo je rimsko klasično pravo.4. Elementi feudalne svojine. Rimsko klasično pravo bilo je konzervativno, okrenuto kaprošlosti.Zato je dolazilo do sve većeg raskoraka između pravnog poretka i društveno-ekonomskih odnosa.Posljedica toga je da su elementi feudalnih odnosa bili mnogo vidljiviji u životu nego u pravu, koje jeostalo vjerno klasičnim robovlasničkim šemama. Odnos veleposjednik – kolon obično je uzimao oblikdugoročnog zakupa zemlje. Umjesto ranijih zakupa koji traju najčešće 5 godina, sada se sklapa ugovorna 100 godina ili na čitav život, čak i 2 života, što znači da se prava i obaveze prenose na nasljedine.To je novi oblik svojinskih odnosa i zato zakupac dobija zaštitu koja djeluje egra omnes, a sam zakupod instituta obligacionog postaje ustanova stvarnog prava. U tim novim odnosima zapaža se pojavaelemenata vlasti koje se prepliću sa svojinom. Javlja se novi odnos nalik na onaj koji u feudalizmupostoji između sizerena i vazala – patrocinijum. Ovo pretvaranje veleposjednika u vrstu lokalnihorgana vlasti, vladari pokušavaju da spriječe, iako ponekad, preko volje, moraju da ga prihvate kaoživotnu činjenicu.

Privatna svojinaVrste svojine (193-194)Rimsko pravo razlikuje sljedeće oblike svojine: kviritska, pretorska, provincijska i peregrinska.Kviritska svojina. – to je oblik svojine koji je pribavljen i zaštićen prema pravilima ius civile-a.Pripada Rimljanima i odnosi se na stvari koje se nalaze u Italiji. Zaštićena je tužbama rei vindicatio iactio negatoria.Pretorska (bonitarna) svojina. – je posljedica potrebe da se olakša pravni promet na res mancipi.Pretor je omogućio neformalno pribavljanje ovih stvari i zaštitio jednim prigovorom i tužbom koja sezvala actio Publiciana.Provincijska svojina. – to je oblik svojine koji pripada Rimljanima i stanovnicima Italije nadzemljištem u provincijama. Jedan broj provincijskih vlasnika dobio je svoju zemlju kupovinom oddržave, drugi su naseljeni na parcelama koje su dobili asignacijom poslije agrarnih reformi, treći su bilitobožnji kupci, a bilo je i onih koji su zaposjeli dijelove osvojene zemlje i vremenom putem ustanoveodražaja i uz blagonaklonost države postali vlasnici. Formalno ova zemlja pripada rimskom narodu,odnosno državi, a onaj koji je koristi ima samo državinu i plodouživanje. Titulari nisu mogliupotrijebiti svojinsku tužbu civilnog prava i zahtjevati stvar riječima ‘’tvrdim da je moja po kviritskompravu’’. Oni imaju pravo na državinsku zaštitu. Kasnije su dobili pravo i na tužbe, upotrebom fikcije‘’kao da je zemljište u Italiji’’ ili korišćenjem formule habere possidere frui licere (pravo na držanje i

korišćenje plodova).Peregrinska svojina. – to je svojina nad zemljom i ostalim dijelovima imovine koju imaju slobodnistanovnici provincija – peregrini. Njima ius civile ne priznaje svojinu, već njihovo lokalno pravo i iusgentium. Ona je regulisana tradicijom, lokalnim običajima i naredbama upravnika provincije iperegrinskog pretora. 63Razlike između ovih oblika svojine vremenom su smanjene ili su nestale. Ovome je doprinijeloprivremeno i kulturno objedinjavanje carstva, izjednačavanje provincijalaca sa Rimljanima,prožimanje ius civile-a i ius gentium-a. Tako je u vrijeme Justinijana upotrebljavan isti naziv za sveoblike svojine u državi, svim vlasnicima je dozvoljeno da koriste tužbe koje su ranije bile dopuštenesamo Rimljnima: rei vindicatio, actio negatorija, actio Publiciana.Kviritska svojina (194-197)Privatnu svojinu po civilnom pravu Rimljani zovu proprietas ili dominium ex iure Quiritium: ,,svojinapo pravu Kvirita’’. Rimski pravnici nisu definisali svojinu, jer su pojam svojina smatrali suviše jasnimda bi osjećali potrebu za definisanjem. Međutim, srednjovjekovni pravnici našli su rimsku definicijusvojine u Justinijanovim Institucijama a to je ’’potpuna vlast na stvari’’ (plena in re potestas). Te četiririječi uzete su kao rimska definicija svojine.Svojina je apsolutna. Pravo svojine na zemljištu proteže se i na sve ono što je u utrobi zemlje’’sve dopakla’’ (usque ad inferos) i u visinu, ’’sve do neba’’ (usque ad coelum). Vlasniku pripada sve štopronađe na zemlji ili sve što se na njoj sagradi (superficies solo cedit – ono što je na površini zemljeslijedi sudbinu zemlje).Sadržina. Srednjovjekovni pravnici su došli do zaključka da vlasnik svojine ,kao plodouživalac, imapravo da koristi stvar (usus) i da pribira plodove (fructus) ali nema pravo raspolaganja. Oni su spojiliova tri ovlašćenja i došli do zaključka da svojina sadrži: usus, fructus i abususUsus (upotreba) ili ius utendi (pravo na korišćenje, upotrebu) sastoji se u mogućnosti vlasnika dakoristi stvar, da je upotrebljava.Fructus (plodovi) ilil ius fruendi (pravo prikupljanja plodova) je pravo vlasnika na plodove koje stvardaje, bez obzira na to o kakvim je plodovima riječ. Pravi se razlika između prirodnih plodova (frucctusnaturales) i građanskih (fructus civiles). U prirodne spadaju periodični, redovni plodovi (jabuka,grožđe, žito) i neredovni plodovi, koje neki zovu produkt, kao što je dijete robinje. Civilni plodovi su ufigurativnom smislu plodovi, to su sporedni dopinosi, dobit od nekih pravnih odnosa, kao što suzakupnina kuće, interes od pozajmljenog novca.Abusus (zloupotreba, raspolaganje) ili ius abutendi (pravo raspolaganja) je ovlašćenje koje seogleda u raznim oblicima pravnog i faktičkog raspolaganja.Subjekt i objekt. Kviritsku svojinu mogu imati samo Kviriti, odnosno rimski građani. Predmet svojine mogu biti sve pokretne stvari, a od nepokretnosti samo zemljište u okolini Rima (ager Romanus), a kasnije u Italiji (ager italicus). Solum provinciale sve do Justinijana nije mogao biti predmet kviritske svojine.Ograničenja. Iako je svojina ’’potpuna vlast na stvari’’ ni u jednom pravu ona nije bez ograničenja. Ma koliko bilo široko I apsolutno pravo svojine, svaki vlasnik bi bezgraničnim korišćenjem stvari ubrzo ugrozio same temelje društva i doveo u pitanje okvire svačije svojine. Ima tekstova u rimskom pravu iz kojih bi se moglo zaključiti da svako korišćenje svog prava, bez obzira na motive i posljedice, nije dopušteno. Tako Gaj tvrdi da ne smijemo na zlo upotrijebiti svoje pravo (Male enim nostro iure uti non debemus. Gaj kaže ’’u naše vrijeme’’ nije više gospodaru dozvoljeno da prekomjerno ’’bjesni’’ nad svojim robovima. Pored ovog opšteg ograničenja Rimljani su poznavali I posebna ograničenja (ograničenja luksuza u nakitu žena, maksimiranje zemljišnog posjeda). Sva ova ograničenja mogu se podijeliti u dvije grupe: ograničenja u interesu susjeda i ona koja nalaže javni interes.Ograničenja u interesu susjeda vode porijeklo još od Zakona 12 tablica. Ta ograničenja su: svakivlasnik zemljišta je morao ostaviti duž međe dvije i po stope neobrađeno – time se bolje označavalameđa i izbjegavani su sporovi, vlasnik nije imao pravo da skrene prirodni tok vode – on je morao trpjeti slijevanje vode na njegovo imanje ukoliko je to prirodan tok, svako je imao prvo da pređe na susjedovo imanje i prikupi plodove koji su pali sa njegovog drveća, grane sa susjedovog drveća iako prelaze među ne smiju se sjeći, osim ako su niže od 15 stopa, jer tada prave hlad. Kasnije je dodano ograničenje koje se sastoji u zabrani imisija ili polucije, tako da je u jednom slučaju zabranjen dalji rad radionice za proizvodnju sira, jer je širila neprijatan miris. Ako postoji zid ili zgrada koja može da se sruši, njen vlasnik može biti

tužen i tada takav zid mora biti učvršćen ili uklonjen. Ograničenja u javnom interesu. Vlasnici u priobalnih parcela morali su duž obale dopustiti javnuupotrebu rijeka ili mora, tj. dozvoliti ljudima da se duž obale šetaju, kupaju, love ribu. Kada je počelomasovno oslobađanje robova, donošeni su zakoni koji su ograničavali ovu mogućnost. Pripadnicinajviših staleža u toku principata su morali 1/3 svoje imovine uložiti u poljoprivredu Italije, koja jepočela naglo propadati. Bilo im je zabranjeno da drže velike trgovačke brodove, jer se trgovina64smatrala nedostojnom senatorskog položaja. U postklasičnom pravu je određeno da vlasnici morajuobrađivati svoje imanje, u suprotnom može ga svako zauzeti i koristiti. Vlasnici zemljišta na kome jepronađeno rudno blago morao je dopustiti njegovu eksploataciju, s tim da je imao pravo na 10%prihoda. Donijeti su propisi koji su nametali vlasnicima poštovanje urbanističkih propisa prilikomzidanja zgrade.Susvojina -(197-198)Susvojina postoji kada svojina na nekoj stvari pripada dvojici ili većem broju vlasnika. Susvojinanastaje ili voljom suvlasnika (dva prijatelja kupe zajednički kuću ili brod), voljom nekog trećeg(dekujus testamentom ostavi u susvojinu roba-lekara dvojici svojih sinova) ili zakonom (ako sepomešaju dvije stvari koje pripadaju različitim vlasnicima tako da ih je nemoguće odijeliti).Svojim dijelom suvlasnik može raspolagati, otuđiti, založiti. U pogledu rukovanja stvarima, zahtjevalase većina glasova za redovne poslove (akti administriranja), a za akte raspolaganja ili dispozicije(npr. prodaja stvari) zahtjevana je jednoglasnost, koju je Justinijan pretvorio u većinu, ne prema brojusuvlasnika već prema veličini udjela. Ako imamo dva lica, od kojih svaki ima po 1/5 prava susvojine, atreće lice ima 3/5, onda je bila dovoljna odluka ovog poslednjeg i za akte raspolaganja.Susvojina je izvor čestih sukoba i sporova. Zato je postojala tužba za raskid susvojine actio communidividundo. Ako je stvar djeljia onda se problem lako rješava, a ako je nedjeljiva, onda se običnoprodaje i njena cijena dijeli.Posebna pravila su postojala za slučaj da je predmet susvojine rob (servus communis). Ono što robpribavi pripada njegovim gospodarima srazmjerno učešću u svojini nad njim (pro parte dominii). Istoje i sa dugom koji rob stvori. A u slučaju da da novac na zajam iz imovine jednog suvlasnika, onda jepotraživanje imao samo taj gospodar čiji je novac.Tužbe za zaštitu svojine -(198)Najvažnije dvije tužbe za zaštitu svojine su: rei vindicatio i actio negatoria. Pored njih za zaštitusvojine služili su i državni interdikti, kao i tužba kojom se štiti pretorska svojina (actio Publiciana).Rei vindicatio (vlasnička tužba) -(198-199)Rei vindicatio je tužba koju podiže onaj koji sebe smatra vlasnikom protiv onoga kod koga se njegovastvar nalazi i koji tvrdi da je on vlasnik. Ovdje obojica i tužilac i tuženi ističu svoje pravo svojine. Akoje neko uzeo stvar na poslugu i odbija da je vrati, a ne tvrdi da je vlasnik, onda vlasnik neće pokrenutivindikacioni zahtjev, već tužbu in personam iz ugovora o zakupu. Ako neko drži stvar, a drugo licetvrdi da on nije vlasnik, onda to lice mora pokrenuti spor i dokazati svoje pravo svojine. Uloga tuženogje uvijek lakša od uloge tužioca.Po pravilu tuženi je onaj kod koga se stvar nalazi. Rimsko pravo dopuštalo je 2 izuzetka od ovogpravila. Prvi izuzetak je ako se neko ponaša kao da je stvar kod njega, ako se upusti u parnicu (si liti seobtulit) i time odugovlači postupak da bi omogućio nekom trećem da protokom vremena steknesvojinu. Drugi slučaj je kada se nepošteno oslobodi stvari (si dolo desiit possidere). To se dešava akoneko drži i koristi tuđu stvar pa se nje oslobodi čim čuje da će biti tužen. Tada vlasnk mora iznova dase raspituje da saznao kome je prodao ili poklonio njegovu stvar, uz rizik da i novi držalac postupi naisti način.Predmet tužbe je sve ono što može biti predmet kviritske svojine. Zemljište van Italije nije moglo bitizahtevano po kviritskom pravu. Staro pravo nije dopuštalo da se zahtjeva skupina stvari, kao što jenasljeđe, za koje postoji posebna tužba (hereditatis petitio). Po pravilu svar koja se zahtijeva treba dabude individualizovana.Teret dokazivanja je na tužiocu. U početku su vlasnici morali da dokažu ne samo svoje pravo svojineveć i pravo svojih prethodnika, sve dok se ne dođe do originarnog pribavioca, npr. onog koji je stvar

napravio. Dokazivanje svojine na nepokretnostima bio je otežano zbog nepostojanja zemljišnih knjiga,koje rimsko klasično pravo ne koristi.Svojinski spor u legisakcionom postupku vodio se putem sakramentuma (legis actio sacramento inrem), pri čemu je polagana opklada. U formularnom postupku korišćena je posebna formula u čijemzahtjevu je navođeno ‘’stvar je moja po kviritskom pravu’’. Presuda je bila arbitrerna, tj. ostavljala jemogućnost izbora osuđenom ili da vrati stvar ili da plati iznos koji je predviđala condemnatio. U65ekstraordinarnom postupku je ukinuta arbitretnost: suđeni je dužan da vrati stvar pod prijetnjom da muje držani organi oduzmu i predaju tužiocu.Plodovi. Ako je stvar plodonosna, savesni držalac,onaj koji nije znao da stvar nije njegova (npr. kupioje od nevlasnika, ne znajući da prodavac nije vlasnik) obavezan je da vrati plodove koji su se zatekli, anesavjesni držalac je morao da plati vrijednost svih plodova.I sa troškovima oko stvari se postupa različito. Nesavjesni držalac može tražiti naknadu samo nužnihtroškova, a savjesni još i korisnih.Actio negatoria -(199-200)Actio negatorija ili negatorna tužba podiže se kada vlasniku neko lice ne osporava pravo svojine,nego za sebe tvrdi da ima neko drugo stvarno pravo. Najčešće, on ne samo što tvrdi, već i postupa kaoda to prvo ima: koristi stvari i pribira plodove, prolazi kroz njegovo zemljište (pavo prolaza), podižezgradu na njegovom zeljištu. Ako neko samo uznemirava vlasnka, bez pozivanj na neko svoje pravo,vlasnik će se braniti ili putem samopomoći, ili interdiktima, ali nema pravo na negatornu tužbu.Cilj negatorne tužbe je da se utvrdi da neko pravo ne postoji i da uznemiravanje prestane.Teret dokazivanja je podijeljen. Vlasnik treba da dokaže ili bar da učini vjerovatnim svoje pravosvojine. U pogledu prava koje je predmet spora i koje se negira, teret dokazivanja je na tuženom. To jeizuzetak od načela: teret dokazivanja je na tužiocu (actori incumbit probatio). Do njega se došlo zbogteškoće d se dokaže tzv. negtivna činjenica. Zato se obaveza dokazivanja prebacuju na drugu stranu, paneka ona dokaže da ima pravo koje ističe i na osnovu koga uznemirava vlasnika.Presuda utvrđuje da pravo ne postoji i nalaže prestanak uznemiravanja, predviđajući novčanu kaznu zaslučaj da se ovome tuženi ne povinuje.Obe ove tužbe i rei vindicatio i actio negatoria i danas se koriste za zaštitu prava svojine.

Pribavljanje svojinePojam i klasifikacija (200-201)Iusta causa – modus acquirendi. Biti vlasnik neke stvari se može ukoliko se ta stvar dobijepoklonom, kupoprodajom, trampom, legatom, itd., odnosno pravnim osnovom kojim je ta starpribavljena. Problem nastanka svojien može se posmatarati kroz postupke koje pravo zahtijeva da bi seustanovilo pravo na određenoj stvari. Tada je riječ o načinu sticanja (modus acquirendi). Danas sevećina stvari stiče neformalno, samo za neke se traži poseban postupak (zgrada, zemljište, automobil,broj). U rimskom pravu se formi pridaje veliki značaj. Jedan od načina sticanja svojine je modusacquirendi.Klasifikacija. Načini za pribavljanje svojine mogu se podijeliti na:- kauzalne i apstraktne. Kauzalni način pribavljanja svojine je onaj kod kojih se zahtijeva iusta causakao uslov punovažnosti prenosa, a kod apstraktnih to nije slučaj. To ne znači da kod apstraktnihnačina nema pravnog osnova, već to da kod njih pravni osnov nije sastavni dio postupka kojim sepribavlja stvar, odnosno nije uslov njegove punovažnosti. U kauzalne spadaju: traditio (neformalnapredaja) i usucapio (održaj), a ostali su apstraktni.- načine ius civile-a i načine ius gentium-a. Ovi načine polaze od pravnog sistema kome pripadaju. Uius civile spadaju: mancipatio, in ure cessio i usucapio, a u ius gentium spadaju: traditio,occupatio, praescripti, specificatio i dr.- originarne i derivativne. Kod nekih načina zahtjeva se volja prethodnog vlasnika i pribavilac stičesvojinu u onakvom obimu i vidu kakvu je imao prenosilac. Rimski pravnici govore da u tom slučajupostoji prenos stvari (transferre rem), što je posljedica njihovog miješanj prava svojine na stvari isame stvari. Takvi načini se zovu derivativni načini, jer se pravo pribavioca izvodi, derivira iz pravaprenosioca. Pri tome se primjenjuje pravilo: Niko ne može na drugog prenijeti više prava nego što

sam ima (Nemo plus iurs ad alium transferre potest quam ipse habet). Ostali načini su takvi dastvar nema vlasnika, bar takvog koga priznaje rimsko pravo, ili ovog ima, ali se ne traži njegovasaglasnost. To su originarni, izvorni načini, jer pribavilac svoje pravo svojine stiče izvorno, onomu nije prenijeto voljom prethodnog vlasnika. U derivativne načine spadaju: mancipatio, in iurecessio i traditio. U originarne načine spadaju: occupatio accessio, specificatio, adiudicatio i nekislučajevi pribavljanja svojine na plodovima. Odražaj (usucapio) po nekim svojim karakteristikama je66originarni način (ne traži se saglasnost prethodnog vlasnika), a po drugim derivativni (stiče se onakvopravo koje je imao raniji sopstvenik). Ipak pretežno ga svrstavaju u originarni način.- načine javnog i načine privatnog prava. Postupci za pribavljanje svojine od države se nazivajunačini javnog prava, i u njih se ubrajaju: asignacija i venditio sub hasta.Pribavljanje od države -(201-202)Svaka država i daje i uzima. Rimska je od stanaca više uzimala, ali je svojim građanima, naročito uvrijem republike, više davala. Dva najpoznatija načina pribavljanja od države su asignacija i venditosub hasta.Asignacija (assignatio ili adsignatio) je dodjeljivanje zemljišnih parcela iz fonda državne zemlje.Patricijske porodice nisu ovim putem dobijale osvojenu zemlju, već faktičkim prisvajanjem iliuzimanjem u tobožnji zakup. Asignacija je bio način da se od ogromne mase državnog plijena unepokretnostima nešto odvoji i za manje imućne građane: gradsku sirotinju, islužene vojnike,pauperizovane seljake, stanovnike Italije. Postupak asignacije nije bio jednostavan. Najprije je, običnona prijedlog senata, donošen zakon o agrarnoj reformi ili osnivanju kolonija. Određivana je komisijaod pouzdanih građana od 3 do 10 ljudi, kojima je dodjeljivan niz pomoćnika. Geometri (agrimensores)su mjerili i parcelisali zemlju na kvadrate ili pravougaonike. Zatim su parcele dijeljene, običnokockom, i ime svakog valsnika je upisivano u plan parcela. Po tom aktu (ad – pri, i signare – bilježiti,dakle upisivati, ubilježiti) čitav postupak je dobio ime.Venditio sub hasta (prodaja pod kopljem) je način dodjeljivanja stvari pokretnih ili nepokretnih, kojesu na neki način došle u ruke državi. Tu je spadao ratni plijen, uključujući i robove, konfiskovanaimanja, poreske zaplene, itd. Prodajom jer rukovodio kvestor, koji je stvari izlagao na forumu i porednjih je zabadano koplje, kao simbol državne vlasti i garancija svojine kupcu. Prihvatanjem unaprijedodređene cijene, kupac bez nekih formalnosti postaje vlasnik. Kasnije su na ovaj način putem javnedražbe, prodavani i dijelovi državne zemlje kada je bilo potrebno doći do novca za sve veći birokratskiaparat i vojsku.

Originarni načiniOdržaj (usucapio) - (202-204)Naziv potiče od riječi usu capere – pribaviti upotrebom, steći stvar korišćenjem u toku određenogvremena. Obično se kao opravdanje za pretvaranje običnog držanja u svojinu navodi potreba da sepravna situacija prilagodi faktičkoj. Ako se duže vremena razilaze formalna i faktička, tj. ekonomskasvojina, pravo mora da se povinuje činjeničnom stanju: ekonomski vlasnik postaje i pravno vlasnik.Prema Zakonu 12 tablica za odražaj pokretnih stvari bila je potrebna državina od godinu dana, a zazemlju (kasnije i sve ostale nepokretnosti) dvije godine. Nikakav drugi uslov nije zahtjevan, nije setražila ni savjesnost, ni pravni osnov. Po jednima objašnjene za ovakve odredbe je to što je Rim malazajednica u kojoj se svi poznaju i gdje je siromaštvo toliko da će teško neko dopustiti da mu stvarostane u tuđim rukama makar i godinu dana. Po drugima, to je bila zamisao patricija kako dalegalizuju svoje otimačine zemlje i drugih stvari. Decimviri koji su sastavljali tekst 12 tablica nisuželjeli ovom odredbom da stvore način za sticanje imovine, već da olakšaju, inače teško, dokazivanjesvojine u parnicama. Međutim kada je jednom stvoreno, ovo pravilo se počelo primjenjivati i u drugesvrhe. Umjesto da učvrsti svojinu, ono se okrenulo protiv vlasnika. Zato su Rimljani zabranili odražajukradenih stvari, a nešto kasnije i otetih stvri, kao i državnih, hramovski i imperatorskih dobara.Tumačenjem ovih pravila, rimski pravnici su stvorili novu teoriju uzukapije. Tražio se pravni osnov isavesnost da bi se državina protekom vremena pretvorila u svojinu.Pravni osnov (iusta causa) je pravni posao čiji je cilj prenošenje svojine. Bilo je potrebno da držalacdođe do stvri na osnovu kupovine, poklona, legata, trampe, a ne prostim, faktičkim uzimanjem.

Savesnost (bona fides) ima više značenja u raznim slučajevima. Ovdje je to vrsta zablude: onaj kojidrži stvari misli da je vlasnik, ne zna da je samo držalac. Savjesnost se pretpostavlja, što znači da ćesuprotna stranka imati teret dokazivanja. Ona se procjenjuje na osnovu postojećih činjenica kojeukazuju na to da li je zaista držalac u ‘’izvinjavanoj zabludi’’, da li je na osnovu svih okolnosti moraoili mogao znati da stvar nije njegova. Pošto je teško dokazivati ili osporavati ovu činjenicu tokomčitavog trajanja državine, tražilo se da je držalac savjestan samo u trenutku kada je pribavio stvar:67naknadno pridošla nesavjesnost ne škodi (mala fides superveniens non nocet). Time je suženamogućnost pribavljanja svojine odražajem, što je i bio cilj ovih izmjena. Ipak, te mogućnosti postoje,kada se radilo o neformalnom sticanju res mancipi, što ius civile ne priznaje, pa je ovim puem,protekom vremena legalizovano. U tri slučaja rimsko pravo odustaje od zahtjeva za savjesnošću ipravnim osnovom, a to su: usucapio pro herede, usurecaptio fiduciae i usureceptio ex praediatura.Odražaj ‘’umjesto nasljednika’’ (pro herede) je slučaj kada neko uzme zaostavštinu, iako zna da mune pripada. Ova mogućnost je dozvoljena da bi se nasljednici natjerali da se ne dvoume suviše dugooko prihvatanja nasljedstva. Zaostavština koja još nije prihvaćena (‘’ležeća’’: hereditas iacens) bila jeneprijatna i za kult pokojnika i iz praktičnih razloga: trebalo je plaćati dugovie, priniuti o imanju. Čakse nije tražio rok od dvije godine za odražaj, već samo godinu dana, jer se pošlo od odredbe Zakona 12tablica da se samo za zemljište zahtijevaju dvije godina, a za ostale stvari 1 godina. Zaostavština jedakle spadala u ostale stvari, ako može obuhvatati i zemlju i zgrade.Nije se tražio pravni osnov, ni savjesnost u slučaju da nekom prodan dio imovine na javnoj dražbizbog duga. Ako na bilo koji način od dođe do svoje stvari, postaje odražajem vlasnik (usureceptio expraediatura). Ovo je jedan od izuztaka koje mnoga prava, pa i rimsko čini u korist sirotinje. Sličan jeslučaj ako dužnik dođe do stvari koju je dao u zalogu, a nije imao da vrati dug i ta stvr prijeđe u tuđevlasništvo (usureceptio fiduciae).Longi temporis praescriptio. Praescriptio ili zastarjelost je gubitak prava na zaštitu protokomvremena. Sličnost sa odražjem je u tome što se obe ustanove zasnivaju na protoku vremena, ali jerazlika u učinku: uzukapijom se stiče pravo, a zastarjelošću se ne gubi samo pravo, već jedino pravo nazaštitu. Vlasnik je i dalje vlasnik, ali ne može prinudnim putem zahtjevati svoju stvar. Onaj ko držistvar samo je držalac i ima interdiknu zaštitu, ali ne i svojinsku. Razlika je još u tome što je odražajustanova civilnog prava, a zastarjelost je institut ius gentium-a. Zastarjelost je uvedena početkom IIvijeka n.e. u korist posjednika provincijskog zemljišta, a kasnije je proširena i na pokretne stvari. Rokje bio 10 godina ako su vlasnik i držalac iz iste provincije, a 20 godina ako nisu iz iste provincije. I kodzastarjelosti se zahtjevala savjesnost i pravni osnov. U IV vijeku uvedena je longissimi temporispraescriptio, kod koje se ne traži ni savjesnost, ni pravni osnov, ali je rok duži, najprije 40 godina, akasnije 30 godina. To je bio opšti rok zastarjelosti svih tužbi.U vrijeme Justinijana, pošto nema razlike između zemljišta u Italiji i van nje, ukinute su razlike izmeđuodražaja i zastarjelosti. Rokovi su bili 3 godine za pokretne stvari (usucapio), 10 i 20 godina zanepokretnosti (longi temporis praescriptio). Ako držalac nema iusa causa i bona fides onda je rok 30godina čime se stiče, ne svojina, već pravo na prigovor zastarjelosti. Ukoliko je savjestan, stiče svojinui to se zove (longissimi temporis praescriptio).Prekid i obustava zastarjelosti. Zastarjelost je neka vrsta kazne za nemarnog vlasnika. Kada vlasnikpokaže želju da koristi svoje pravo: podnošenjem tužbe, kada dođe na imanje i odlomi grančicu uprisustvu svjedoka, tada je nastupao prekid roka i koji počinje iznova teći. Obustavu roka (kada seneko vrijeme ne računa zato što je vlasnik bio spriječen da koristi svoje pravo) a zatim nastavlja dateče, rimsko pravo nije poznavalo.Occupatio (205)Occupatio je način ius gentium-a po kome stvri koje nisu ničije, a mogu biti predmet privatne svojine,pripadaju onom ko ih uzme. Postoje više slučajeva okupacije: ničije stvari, occupatio bellica, resderelicta, thesaurus.Ničije stvari (res nullius) su stvari koje se nalaze u prirodi i ne pripadaju nikome, iako mogu bitipredmet svojine. To su: životinej u moru, na zemlji ili u vazduhu, dragocjenosti i drago kamenjenađeno na obali.Occupatio bellica (oduzimanje stvari u ratu) su stvari koje pripadaju neprijatelju, čiju svojinu

rimsko pravo ne priznaje. U početku je ratni plijen odlazio u ruke vojnika koji ga opljačka, a kasnije jeuvedeno prvilo da plijen pripada državi i on se izlagao prodaji ‘’pod kopljem’’.Res derilicta. Okupacijom se stiču odbačene stvari (res derelictae), to su predmeti kojih se vlasnikodrekao i koje može svako uzeti.Thesaurus. Blago ili ‘’sokrovište’’ prema terminologiji Srpskog građanskog zakonika iz 1844. g.predstavljaju stvari veće vrijednosti, sakrivene u nekoj nepokretnosti, o čijem se vlasništvu ništa ne68zna. Ako se zna ko je vlasnik one se ne mogu prisvojiti. Isprva su rimljani primjenjivali pravilo sve štoje na zemlji pripada njenom vlasniku. Kasnije je Hadrijan donio propis po kojem su nalazač i vlasnikzemljišta dijelili blago.Priraštaj (accessio) - (205-206)Priraštaj (accessio) je slučaj kada jedna stvar bude pripojena drugoj tako da s njom čini cjelinu.Postoje tri grupe priraštaja: priraštaj nepokretne stvari nepokretnoj, priraštaj pokretne nepokretnoj ipriraštaj dve pokretne stvari.Priraštaj nepokretne stvari nepokretnoj. Ukoliko voda nataloži zemlju uz nečije imanje, ako sepojavi ostrvo (ada) u rijeci ili rijeka promjeni tok dolazi do priraštaja nepokretne stvari nepokretnoj.Nataložena zemlja pripada vlasniku uz čiju je nepokretnost nanešena. Ostrvo i korito rijeke dijelepriobalni vlasnici zemlje linijom koja ide sredinom riječnog toka, a ako voda otrgne komad zemlje inanese ga nizvodno uz imanje drugog lica, raniji vlasnik zadržava svojinu. Ali ako na njemu imarastinja i ono pusti korjenje u zemlju nizvodnog vlasnika, tako da drveće crpi sokove iz njegove zemljeonda nizvodni vlasnik stiče svojinu nad otrgnutim komadom.Priraštaj pokretne stvari nepokretnoj se dešava ako neko zasije na tuđem zemljištu, posadi drvo,sagradi kuću, onda se primjenjuje načelo: superficies solo cedit (ono što je na površini pripadazemljištu, tj. njegovom vlasniku). Jedan od slučajeva koji ovde spadaju je ugrađivanje tuđe grede uzgradu. Po Zakonu 12 tablica, nije se moglo tražiti izdvajanje grede, jer bi se nanijela nesrazmjernašteta i značilo bi primjenu načela: fiat iustitia pereat mundus (neka se primjeni pravda makar propaosvijet, u ovom slučaju zgrada). Zato je dozvoljavana tužba actio de tigno iuncto koja je davala pravo nadvostruku vrijednost grede.Priraštaj dve pokretne stvari je kada se na nekoj svojoj stvari doda tuđa ili obrnuto, tako da činijedinstvo kao npr: pisanje svojim mastilom na tuđoj hartiji ili pergamentu, slikanje svojom bojom natuđoj ploči ili platnu. Svojinu na novoj stvari dobija vlasnik one stvari koja se smatra važnijom.Papirus i pergament su važniji od napisanog teksta ‘’makar zlatnim slovima pisao’’, tkanina je važnijaod konca koji je utkan, ali je boja bila važnija od platna. Vlasnik manje vrijedne stvari je imao pravona naknadu njene vrijednosti.Prerada (specificatio) -(206)Prerada ili specificatio postoji kada nastane nova stvar radom jednog, a materijalom drugog lica. To sedešava ako neko napravi od tuđeg drveta namještaj, od pređe platno, od zlata prsten. Sabijanci susmatrali da je materijal važniji: sine materia nulla res effici potest (bez materijala se nijedna stvar nemože napraviti). Prokuleanci daju prednost radu. Gaj, iako sabijanac, imao je poseban stav: ako se starmože vratiti u pređašnji oblik, prednost je na strani vlasnika materijala, a ako to nije moguće stvardobija onaj koji je uložio rad, s tim da plati vrijednost materijala. Ovako se rješavalo do XVI vijekakada se počela upoređivati vrijednost materijala i rada.Presuda (adiudicatio) -(207)U deobnim sporovima sudska presuda treba utvrditi ko je i u kolikoj mjeri vlasnik sporne stvari. Doovakve presude dolazi tužbama: actio familiae erciscundae (za pojelu porodične zadruge), actiocommuni dividundo (za razvrgavanje susvojine) i actio finium regundorum (za utvrđivanje međa). Unačelu sud ne ustanovljava neko pravo, već samo utvrđuje da li ono postoji ili ne, pa prema tomepresuda nema konstitutivni već deklarativni karakter. Mada po nekim teoretičarima pretvaranjesusvojine u svojinu ima i konstitutivne elemente. U praksi ona je na neki način osnov za pravo svojine,vlasnik se najčešće legitimiše sudskom presudom kojom je dobio svoj udio u nekoj zajedničkojsvojini.Plodovi - (207)

Prirodni plodovi dok još nisu odvojeni pripadaju vlasniku supstancije: stabla, njive, krave. Kada seodvoje mogu pripadati i nekom drugom: zakupcu, plodouživaocu, savesnom držaocu, emfitevti.Razlikujemo dvije osnovne situacije: ili se svojina pribavlja samim odvajanjem, bez obzira ko jeplodove odvoji, ili tek preuzimanjem plodova, tzv. percepcijom. Vlasnik i emfitevta pribavljajusvojinu odvajanjem i ukoliko bi neko drugi odvojio oni ga mogu tužiti, a plodouživalac i zakupacpercepcijom i oni ne mogu tužiti jer nisu postali vlasnici i oni jedino mogu zahtjevati od zakupodavca,69odnosno vlasnika da tuži onog koji je plodove uzeo. Razlika između plodouživaoca i zakupca je utome što plodouživalac stiče svojinu originarnim načinom, a zakupac derivativnim. Savjesni držalac jeonaj koji vjeruje da je vlasnik. On pribavlja plodove kao i vlasnik odvajanjem, a ako se pojavi pravivlasnik, dužan mu je predati plodove koji su se zatekli.

Derivativni načinMancipatio -(207-208)Mancipacija je apstraktni način civilnog prava, posao per aes et libram kojim se prenosi svojina na resmancipi. Naziv potiče od manus – ruka i capere – zahvatiti, steći, pribaviti.Prenos svojine se obavljao u prisustvu službenog merača sa vagom, najmanje 5 svjedoka, punoljetnihrimskih građana, prenosioca i pribavioca. Bilo je potrebno donijeti stvar ili njen simbol: dio zgrade,rostru od broda, runo od ovce. Pribavilac je uzimao bronzanu šipku i izgovarao: ‘’tvrdim da je ovastvar moja po kviritskom pravu i neka mi bude pribavljena ovom bronzom i bronzanim tegom’’. Zatimbi bronzanim predmetom udarao u teg i predavao prenosiocu na ime cijene. Ovo je jedna od varijantiposla per aes et libram (putem bronze i tegova) i to je njen osnovni oblik. To je fiktivna prodaja stvari.Mancipacija je apstraktna forma, što znači da se ne navodi pravni osnov, niti je osnov uslov valjanostiprenosa. Ona je derivativna i pribavilac stiče onakvo pravo kakvo je imao prethodni vlasnik. Ukolikodođe do evikcije (oduzimanje stvari od strane trećeg koji prema njoj ima neko pravo) pribavilac možepodići actio auctoritatis koja glasi na dvostruku vrijednost.Mancipacijom se prenosi svojina na res mancipi i to nije bilo dozvoljeno neformalno prenositi, a akoneko želi može se i res nec mancipi prenositi formalizovanim postupkom per aes et libram (kaoskupocjeni nakit, provincijska zemljišta). Mancipacija vodi porijeklo od stvarnog oblika u kome jeobavljana prodaja kada se plaćalo metalom određene težine. Kasnije se pretvara u apstraktnu i fiktivnuprodaju i koristi za razne svrhe u statusnom, porodičnom, nasljednom i obligacionom pravu.In iure cessio (208-209)In ure cessio (ustupanje na sudu) je apstraktni način ius civile-a gdje se putem tobožnjeg sporaprenosi pravo sa jednog titulara na drugog. Pravo se dobije tako što se ranije titular odrekao ili što sena sudu nije branio. Stranke dolaze pred pretora. Pribavilac stavlja ruku na stvar ili njen simbol i tvrdida je ona njegova po kviritskom pravu. Pretor pita protivnika u poru da li će izvršiti kontravindikaciju,ako ovaj kaže da neće ili ćuti, pretor presuđuje u korist pribavioca, jer se suprotna stranka nije branila(interdefsus). Rimski pravnici kažu da se ovim načinu prenose ne samo tjelesne stvari, bilo da su resmancipi ili nec mancipi, već i bestjelesne, odnosno prava. In ure cessio je dugo korišćena za ustupanjeprava, kao što su službenosti, založno pravo, potraživanja.Traditio (209-210)Traditio je neformalan, kauzulan i derivatni način koji spada u ius gentium i služi za prenos kviritskesvojine na res nec mancipi. Traditio (predaja) se sastoji u ustupanju faktičke vlasti, državine na stvari.Da bi se prenijela svojina neformalnom predajom potrebna su dva uslova: da stvar bude res necmancipi i da postoji pravni osnov. Neformalno prenošenje svojine na res mancipi rimsko ius civile nepriznaje, jedino se mogu prenositi res nec mancipi.Iusta causa. Pravni osnov je pravno objašnjenje za prenošenje svojine, pravni akt na osnovu koga seobavlja predaja. To je pravni posao koji je usmjeren na prenošenje svojina, kao što su poklon, prodaja,trampa, zajam, legat. Ako posao ne prenosi svojinu (zakup, posluga,ostava), tradicijom koja slijedi neprenosi se svojina već državina. Rimljani nisu mnogo insistirali na iusta, na valjanosti pravnog posla,naročito kad je novac ili druga po rodu određena stvar predmet prodaje. Tada je prenos svojinekonačan, što znači da će stvar ostati u rukama pribavioca. Postoje sredstva in personam, tužbeobligaciong prava kojima se može tražiti povraćaj (condictio, tužba zbog prevare).

Prednost tradicije je u tome što se ona može obaviti putem posrednika, u prvom redu ukućana (perservum aut filium – putem roba ili sina), dok mancipacijom ili sudskim ustupanjem mora lično daprisustvuje pribavilac i prenosilac. Smatra se da nije angažovana volja tog lica (tada posao ne bivažio), već su sin ili rob izvršioci faktičkog čina, kao neka vrsta produžene ruke.Tradicija bez predaje. U tri slučaja svojina se prenosi iako fizičke predaje nije bilo, to su: traditio70

longa manu, traditio brevi manu i constitutum possessorium.Traditio longa manuje vrsta simbolične predaje, obično nepokretnosti. Kuća se ustupa predajomključeva, zemljište simboličnim gestom: prenosilac je obuhvatao ispruženom rukom i pogledomzemlju i rekao da sada sve to pripada pribaviocu. Ta se predaja zvala ‘’ispružena ruka’’ (traditio longamanu).U slučaju da se stvar već nalazi u rukama pribavioca, pa kasnije stekne svojinu. Npr. kada zakupackupi stvar koja je predmet zakupa. Ranije je držao za drugog (pro alio), sada za sebe (pro se). To jepredaja ‘’kratke ruke’’ (traditio brevi manu). Ovdje je predaja prethodila pravnom osnovu.U slučaju da da neko, ko je do tada bio vlasnik i držao stavr za sebe (pro se) prestane da to bude, takoda stvar drži za drugog (pro alio). To je u slučaju da neko proda zgradu i ugovori da će još nekovrijeme stanovati u njoj. Ovdje imamo pravni osnov, a predaja je odložena u budućnost, ali se smatrada je prenijeta svojina. Ovakav slučaj se naziva ustanovljenje državine (constitutim possessorium).Prednosti tradicije su velike: ona je neformalna, mogu se koristiti ukućani, zato je vremenom tradicijapotiskivala mancipaciju, počela se koristiti i za prenošenje res mancipi ali tada dolazi do novog oblikasvojina.

Pretorska svojinaPojam (210-211)Pretorska ili bonitarna svojina postoji kada neko pribavi res mancipi običnom tradicijom, a nemancipacijom ili ustupanjem na sudu. Krajem republike promet se povećao i bila je opterećenjesvakodnevna prodaja na desetine robova i robinja po formama koje zahtijeva civilno pravo za resmancipi. Sve češće se dešavalo da kupac i prodavac umjesto mancipacije ili in iure cessio upotrijebeneformalnu predaju stvari. Sa gledišta civilnog prava ovakav prenos uspostavlja državinu, a nesvojinu. Kviritski sopstvenik je i dalje prodavac. Tek protekom vremena ako su ispunjeni drugi uslovi,pribavilac će postati i kviritski sopstvenik, koristeći odražaj. Ali ga je trebalo zaštiti dok taj rok neprođe.Zaštita (211-212)Pretori su stvorili dva sredstva za zaštitu savesnog pribavioca res mancipi neformalnim putem:exceptio rei venditae et traditae i actio Publiciana.Za zaštitu od nesavjesnog prenosioca koji, koristeći svoje formalno pravo svojine, podigne tužbuprotiv pribavioca, pretor je dao mogućnost stavljanja prigovora ‘’da je stvar prodana i predana’’(exceptio rei venditae et traditae). Exceptio rei venditae et traditae je bio peremptoran, jer je zauvijekodbijao vindikacioni zahtjev. Moglo se pojaviti i treće lice i oduzeti stvar pribaviocu. Ako je izvršenasimbolična predaja (longa manu), prodavac je mogao istu stvar prodati i predati drugom, i to putemmancipacije. Postoje životinje koje imaju naviku da se vraćaju bivšem vlasniku, pa ih on može ponovoprodati i predati. Ovo je riješeno podizanjem svojinske tužbe uz fikciju ‘’kao da je rok za odražajprošao’’. Ova tužba koja se i danas koristi zove se actio Publiciana (publicijanska tužba) i mnogo jepovoljnija od rei vindicatio, jer tužilac treba da dokaže da je u položaju koji vodi uzukapiji (in causausucapiendi), pošto se savjesnost pretpostavlja, trebalo je samo dokazati pravni osnov, da postojikupoprodaja, poklon. Ovakav oblik kvalifikovane državine još uvijek nije svojina. Rimljani su govorilida se stvar nalazi ‘’u imovini’’, u dobrima (in bonis). Zato se vremenom ustalio naziv bonitarnasvojina ili pretorska svojina kod koje imamo dvojnu svojinu na istoj stvari, jedno lice je kviritski, adrugo bonitarni vlasnik. Ovakva situacija je privremena, jer protekom vremena bonitarna svojina sepretvara u kviritsku.

DržavinaPojam (212-213)

Državina (possessio) je faktička vlast na stvari. Međutim nije svaka faktička vlast državina. Ulpijankaže da svojina nema ničeg zajedničkog sa državinom. Svojina je pravo, a državina fakt. Za rimskepravnike svaka faktička vlast nije possessio. Zahtjevaju se dva elementa corpus i animus.Corpus (telo) je u stvari faktička vlast na stvari. Ovakvu vlast imaju najprije oni koji drže stvar urukama a kod stvari koje se ne mogu uzeti faktička vlast se ogleda u mogućnosti da se stvar koristi.Faktička vlast se može ostvriti i preko potčinjenih lica. Moguće je čak povjeriti drugom licu koje nije u71našoj službi, pa da ipak zadržimo državinu na stvari. Tako se ne gubi corpus kada damo stvar naposlugu ili na čuvanje (kaput u garderobi). To ne znači da onaj koji koristi ili čuva stvar i sam nemafizičku vlast na stvari, naprotiv: moguće je da na istoj stvari dva ili više lica imaju faktičku vlast:povjerili smo susjedu stvar na čuvanje, on je ostavio kraj nje sina i izašao – sva trojica pod određenimuslovima imamo corpus na stvari.U nekim slučajevima nemamo fizčku vlast, već samo animus pa ćemo ipak imati pravo na državinskuzaštitu: životinja je odbjegla u šumu i mi je tražimo. Fizička vlast je takav odnos prema stvari koju imaaktivni vlasnik, onaj koji nije odustao od svog prava, svojine.Animus. Za rimske pravnike potrebno je da onaj koji ima u rukama stvar istovremeno pokazuje ipretenzije prema stvri, animus rem sibi habendi (želju da stvr ima za sebe). Ako nema ove želje,animusa, onda je to pritežanje ili detentio.Animus je akt volje, ali se on ogleda u određenom ponašanju. Gost u restoranu nema ovakve namjereprema priboru za jelu, garderober prema povjerenim stvarima. Oni su samo detentori, a ne držaoci. Alije vlasnik savestan držalac, ima. Ima je i nesavjesni držalac, lopov. Da nema pretenzije ne bi prisvojiotuđu stvar. U nekim slučajevima, rimsko pravo smatra držaocem i onog koji nema animus rem sibihabendi. Jedan od takvih je sekvestar, lice kome je povjerena na čuvanje stvar dok se ne okonča sporoko njene svojine. Kako je svojina neizvjesna, treba spriječiti nekoga da uzme na nedozvoljen načinstvar i zato se daje državinska zaštitia sekvestru. Isto tako je zaštićen i založni povjerilac u odnosu napredmet zaloge.Odnos svojine i državine. U stara vremena ne razlikuje se svojina od državine. Ljudi ne mogu dashvate da neko može držati stvar a da nije vlasnik. Svaki faktički odnos prema stvari nije i državina(possessio), već samo onaj koji je zaštićen, a na ideju zaštite stvarne vlasti nad stvarima, prvi putdolazi rimsko pravo i ta je zaštita nastala poslije svojinskih tužbi. Rei vindicatio je starija od interdiktaza zaštitu državine. Ljudi su najprije došli do svojine kao pravnog instituta, a tek potom do državine.Zaštita (214-216)Zašto se štiti. Jedno od objašnjenja za zaštitu državine je da je to interdiktna zaštita, a ova nijekonačna i njome se ne rješava pravno pitanje, već samo faktički odnos, kod koga će biti stvar. Postojedva objašnjenja državinske zaštite dvojice njemačkih romanista Savinjija i Jeringa.Savinji (Savignu) je tvrdio da je razlog za zaštitu faktičke vlasti nastojanje države da se spriječisamovlasna zaštita prava. To je vrsta policijske mjere za održavanje reda. Ne može svako, makar bio unajvećoj mjeri u pravu, da otima ili na drugi nedozvoljen način remeti nečiju vlast na stavari, pa bio toi lopov. Ako vlasnik oduzme silom stvar od lopova, lopov se može obratiti pretoru i ovaj će naložiti dastvar vrati, a da se za ostvarenje svog prava obrati sudu. Interdikt je samo privremena mjera, kojaupućuje na sud.Jering (Jehring) je smatrao da je državinska zaštita samo odbljesak svojinske. Najčešće se iza držaocakrije vlasnik, tako da štiteći držaoca u stvari štitimo vlasnika. Tako se postojećem arsenalu sredstavaza svojinsku zaštitu dodaju i državinski interdikti.Kako se štiti. Sredstvo za zaštitu državine je interdikt. Interdikt je u izvornom značenju zabrana, apotom i naredba. Zabrana određenog ponašanja, a naredba da se otklone posljedice ako je do takvogponašanja došlo i tu spadaju: ‘’Nemoj otimati stvar. Ako si oteo, da je vratiš’’. Učinak interdikta je darješava samo neki faktički odnos, bez upuštanja u to kome pripada neko pravo. Taj učinak jeprivremen: onaj ko izgubi u interdiktnom postupku, može zatim da trijumfuje u svojinskom sporu.Postoje dvije grupe interdikta za zaštitu državine. Jedni služe za sprečavanje uznemiravanja, ‘’zazadržavanje državine’’ i zovu se interdicta retinendae possessionis. Drugi su namjenjeni povraćajunepravilno oduzete stvari i zovu se interdicta recuperandae possessionis (za povraćaj državine).U prvu grupu spadaju: interdictum uti possidetis i interdictum utrubi. Prvi služi za zaštitu držaoca

nepokretne stvari od uznemiravanja, a drugi za zaštitu pokretne stvri i on nalaže da stvar ostane urukama onog koji je veći dio protekle godine imao stvar u rukama.Interdikti za povraćaj oduzete stvari se odnose na slučajeve kada je protivpravno, nedozvoljenimnačinom oduzeta stvar, bez ulaženja u to ko ima pravo na toj stvari. Nedopušteni načini su vi (silom),clam (potajno) i precario (zloupotrebom povjerenja). Interdictum undi vi se pokreće kada je stvaroteta i pretor naređuje da se ona vrati. Interdictum de clandestina possessione se podiže kada je neko72potajno uzeo stvar koja se nalazila u tuđoj državini. Ovdje se upotrebljava izraz potajno, a ne krađa jermi ne znamo ili ne ulazimo u to ko ima pravo (možda je vlasnik, zbog nemogućnosti da na drugi načindođe do svoje stvari, potajno uzeo od drugog lica svoju stvar, to onda nije krađa jer se svoja stvar nemože ukrasti. Interdictum de precario postoji ako je neko došao do stvri zloupotrebom povjerenja.Precarium je davanje stvari mimo posebnog ugovor s tim da se može uvijek tražiti natrag. (kadanekom date da stanuje u vašem stanu dok ste vi na putu, ali on odbija da izađe iz stana kada se vratite).U svim ovim slučajevima potrebno je da onaj koj pokreće spor ima valjanu, a ne vicioznu (neispravnu)državinu. I to vicioznu u odnosu na stranku u sporu. To znači da neće moći da interdiktom pozvati upomoć pretora onaj koji je od tog istog lica, koje sada tuži, ranije na nedozvoljen način došao do stvari.Tada suprotna stranka može istaći prigovor viciozne državine (exceptio vitiosae possessionis). Alitreće lice ne ne može pozvti na ovu vicioznost. Ako je Petar oteo stvar od marka, a od njega je otmePavle, pa bude tužen interdiktom unde vi. Pavle neće moći da istakne prigovor Petru da je njegovadržavina viciozna.Značaj i vrste. Državina je važan institut prava. Protekom vremena ona može dati svojinu. Usvojinskom sporu povoljniji je položaj onoga koji drži star. Zato će često vlasnik ako ima na to pravo,najprije podići interdikt da pribavi stvar i da tako u budućem sporu bude oslobođen tereta dokazivanja.Stoga se i kaže beati possidentes (srećni su oni koji drže, posjeduju).S obzirom na to da li se zasniva na pravnom poslu ili ne državna može biti zakonita i nezakonita. Onamože biti savesna i nesavesna. Savesni držalac je onaj koji ima pravo na držanje stvari ili misli datakvo pravo ima, ali je u ‘’izvinjavanoj zabludi’’. Posebna vrsta državine je viciozna, do koje se došlosilom, potajno ili zloupotrebom povjerenja. Ako je državina bila zakonita i savesna, tj. ako postojiiusta causa i bona fides, ond se govorilo da je takav držalac u položaju koji omogućuje održaj (in causausucapiendi). U postklasičnom periodu nastaje quasi possessio – državina prava, koja postoji ukolikose neko ponaša kao da ima određeno pravo (ususfructus, habitatio, hypotheca).Rimsko i današnje shvatanje. Pored ovog pojma državine da se ima ne samo fizička vlast, nego ivolja, postoji i moderno germansko shvatanje po kojem je dovoljna fizička vlast. Drugim riječima ipritežanje (detentio) ima zaštitu. Rimski sistem interdikata je u osnovi zadržan, čak se ti interdikti zovuisto kao što su se zvali u vrijeme rimljana.

Iura in re alienaPojam stvarnog prava na tuđim stvarima (216-217)Stvarna prava na tuđim stvrima (iura in re aliena) čine prava koja imaju stvarnopravni karakter, aobuhvataju dio ovlašćenja koja ima vlasnik. Spadaju u stvarno pravo jer su in rem i djeluju ergaomnes. Nazivaju se ‘’na tuđim stvarima’’ zato što je vlasnik jedno, a titular drugo lice. U pravnimsistemima koja dopuštaju razne obliek svojine na istoj stvari manja je mogućnost za postojanjestvarnih prava na tuđim stvarima (srednjovjekovno englesko pravo). U pravnim sistemima sa tipičnomprivatnom svojinom, koja se shvata kao apsolutna vlast na stvari, svako drugo, uže pravo postajederivat svojine, pretvara se u stvarno pravo na tuđoj stvari, koje se još naziva i sektorsko pravo, jerobuhvata dio (sektor) ovlašćenja koja ima vlasnik. Taj sektor može biti iz domena usus-a, fructus-a iliabusus-a.U stvarna prava na tuđim stvrima spadaju založna prava, službenosti i dugoročni zakupi zemlje sastvarnopravnim dejstvom (emfitevza, superficies i ius in agro vectigali).

Založna pravaPojam, razvoj i vrste (217-218)Založno pravo je stvarno pravo založnog povjerioca prema imovini dužnika. Ovo pravo nije samo sebicilj, već služi obezbjeđenju potraživanja. To je jedan prateći, akcesorni odnos uz obligaciju. Iako

povjeriocu potraživanja garantuje država sa svojim monopolom fizičke sile, njegov položaj nije sasvimbezbjedan. Moglo se desiti da dužnik pređe u drugi grad pa da mu povjerilac ne može ništa. Isto takomogao je nepošteni dužnik negirati postojanje duga, pa je povjerilac morao da dokaže suprotno. Odranih vremena nepovjerljivi povjerioci tražili su načine da se zaštite. Postoje načini obezbjeđenja kojispadaju u obligaciono pravo. Oni se sastoje u tome da se pored dužnika obaveže još neko lice da plati73

duh (jemstvo) ili se sam dužnik dodatno obaveže za slučaj da ne izvrši svoju obavezu (ugovornakazna, zatezne kamate). Ima i načina koji spadaju u stvarno pravo, a to su oblici zaloge. Rimsko pravopoznavalo je tri oblika zaloge. Najstarija je fiducija, zatim se javio pignus, i na kraju hipoteka. U prvadva oblika dolazi do predaje stvari povjeriocu, i to kod fiducije u svojinu, a kod pignusa u državinu.Zato se ovdje pored stvarnopravnih javljaju i obligacioni odnosi. Sve se to tiče samo njih, djeluju interpartes, zato i spadaju u obligaciono pravo.Drugi odnosi, koji obuhvataju prava koja ima založni povjerilac prema stvari, spadaju u stvarno pravo.Prema tome, fiducija i pignus su hibridne ustanove. Založno pravo ima akcesorni karakter, tj. zavisi odglavnog odnosa, od samog duga čijem obezbjeđenju služi. Ako taj osnovni odnos prestane(izvršenjem, poništajem, opraštanjem duga) prestaje i stvrnopravni odnos obezbjeđenja.Fiducija (218-219)Fiducija (fiducia) je najraniji način obezbjeđivanja. Ime je dobila od fides (vjera, povjerenje,poštenje), jer se u početku zasnivala na povjerenju, a ne na pravnoj sankciji. Fiducijarni prenos svojinese sastoji u tome što neko dobija svojinu, ali ne zauvijek, već do proteka roka ili ispunjenjem uslova,kada treba da je vrati bivšem vlasniku, ili preda nekom trećem licu. U nasljednom pravu se koristila zaneki kvazi-testament (mancipatio familiae). Takav oblik se zvao fiducia cum amico contracta(zaključena sa prijateljem). Ovdje dužnik predaje stvar povjeriocu u svojinu s tim što računa nanjegovu fides da će mu stvr vratiti kada ispuni obavezu. To je fiducia cum creditore contracta(zaključena s povjeriocem).Stvar se obično prenosila svečanim načinom mancipacije ili ustupanjem na sudu (in iure cessio), uzneformalni sporazum da će biti vraćena kada dug bude isplaćen. Zaštita moralnom sankcijom sepokazala nedovoljnom, pa je zato uvedena tužba actio fiduciae directa, kojom je založni dužnik mogaoda tuži založnog povjerioca i da zahtjeva predmet zaloga ako je izvršio svoju obavezu. Ova tužba jedjelovala samo prema povjeriocu, a ne i prema trećim licima. Ako povjerilac proda ili pokloni nekomdrugom stvar, dužnik ga ne može tužiti. On više nije vlasnik i ne može da pokrene spor, jedino možetužiti povjerioca i njega natjerati da stvar povrati ili da mu plati njenu vrijednost. Fuducija je mješavinastvarnopravnih i obligacionih odnosa. Stvarnopravni proističu iz odnosa založnog povjerioca premastvari, a obligacioni određuju prava i obaveze založnog povjerioca i dužnika. Većina savremenih pravane dopušta ovakav prenos svojine. Izuzetak je anglosaksonsko pravo kod koga postoji jedan važanpravni institut trast (trust), kojim se postižu razni ciljevi u porodičnom, nasljednom pravu, kao iposlovnim transakcijama, a koji je manje više istovjetan sa rimskom fiducijom.Pignus (219-220)Pegnus potiče od riječi pugnus što znači šaka, ruka. Zato mi pignus i prevodima sa ručna zaloga.Suštinska razlika između fiducije i pignusa je u tome što se ovdje ne prenosi svojina, već državina.Prednosti pignusa su što založni dužnik zadržava svojinu i time je obezbjeđen za slučaj da njegovastvar dođe u ruke trećih lica. U suštini založni povjerilac nema čak ni državinu prema stvari već golopritežanje (detentio) jer o nema pretenzije prema njoj, nema animus. Pravo mu ipak daje državinskuzaštitu, jer bi u suprotnom bio bespomoćan proti uznemiravanja od strane trećih lica, pa i samogzaložnog dužnika. Ako bi ga treće lice ometalo ili lišilo državine, da nije ove zaštite, on bi morao damoli založnog dužnika, kao vlasnika da zahtjeva stvar i da mu je ponovo preda.Založni povjerilac ima i pravo na tužbu zbog krađe (actio furti), iako nema svojinu mogao je da tužizbog krađe, ne samo trećih lica već i samogf vlasnika ako je ovaj potajno uzeo stvar, a nije izvršiosvoju obavezu za čije je obezbjeđenje ustanovio pignus. Dok je stvar kod njega, povjerilac nije imaopravo da je koristi, inače ’’krade upotrebu’’ (furtum usus). Bio je moguć sporazum koji je dozvoljavaoupotrebu i pribiranje plodova. Takvo pravo se zvalo antihreza (anti-protiv, hresis- korišćenje,smatralo se da je to neka vrsta protivusluge zato što dužnik koristi povjeriočev novac ili neku drugu

stvar. Antihreza često vodi iskorišćavanju dužnika pa je jedno vrijeme bila u Rimu zabranjena. Ako jedozvoljena onda se po pravilu korišćenje stvari i plodova izjednačava sa kamatama, tako da dužniknije obavezan da plaća interes.Ukoliko dužnik ne uspije da vrati dug povjerilac je mogao najprije samo da drži stvar i tako vršipritisak na dužnika da ispuni svoju obavezu. Kasnije je dobio pravo da stvar proda i da se iz cijene74

naplati, a eventualni višak vrati dužniku. On nije postajao vlasnik u trenutku neizvršenja obaveze, ali jeipak bilo moguće dogovoriti da neizvšrenje obaveze pretvara povjeriočevu faktičku vlast u pravnu,državinu ili pritežanje u svojinu. Takav neformalan sporazum koji se zaključivao u trenutku zasnivanjapignusa zvao se lex commissoria ili komisorna klauzula. I ona je zabranjivana i onda i danas, jer jevodila iskorišćavanju sirotinje. Najčešće je stvar koja se daje u zalogu veće vrijednosti od samog duga,inače je ne bi prihvatio povjerilac, zato bi komisornom klauzulom dužnik bio ošćećen.Nedostatak pignusa je što je za vrijeme dok traje zaloga, dužnik bio lišen svoje stvari, što je još višepogoršavalo njegovu tešku situaciju. Ovaj nedostatak je otklonjen sljedećim oblikom zaloge,hipotekom.Hipoteka (220-221)Hipoteka je grčka riječ (hypo-ispod, pod i tithemi – staviti podložiti, pa prema tome: staviti stvar podnečiju vlast). Prvi oblici hipoteke javili su se u zakupima zemlje i zgrada, odnosno stanova. Akozakupac ne plati zakupninu ili napravi štetu na stvari, vlasnik je mogao uzeti alatke ili namještaj iprodati za dug. To se založno pravo odnosilo na ‘’dovezene i donijete stvari’’(invecta et illata). Stvarisu ostajale kod vlasnika ali je na njima postojala zaloga.Hipotekom se zasniva pravo povjerioca na stvari koja ostaje u rukama dužnika. Povjerilac nema nisvojinu, ni državinu ili pretežiranje prema stvri, već samo jedno stvarno pravo na tuđoj stvari. To jepravo iz oblasti abusus-a: ako dužnik ne izvrši obavezu, povjerilac može uzeti stvar, prodati je ii zcijene naplatiti vrijednost duga. Višak (hyperoha) je dužan vratiti dužniku.Ako je dužnik, pritisnut novim novčanim nevoljama, prodao stvar koja je založena, povjerilac mogezahtijevati predmet hipoteke i od trećeg lica (čak i kada je ono savesno jer nije znalo da je stvarzaložena. Zato što stvarno pravo djeluje erga omnes.Hipoteka može nastati sporazumom, testamentom i zakonom. Hipoteka može postojati na jednojstvari, na više njih, pa i na čitavoj imovini (generalna hipoteka).Jedna od osobenosti rimske hipoteke jeste nedostatka javnosti. U Grčkoj je stavljena kamena ploča nanjivu ili u dvorište kuće koja je založena i na njoj je pisalo ko je povjerilac i koliki je iznos duga.Današnje pravo ima zemljišne knjige gdje se u rubriku: tereti, bilježi eventalna hipoteka.Svega ovog uRimu nije bilo, tako da je pribavilac stvari mogao da bude neprijatno iznenađen ako se pojavipovjerilac ranijeg vlasnika i podigne tužbu za ostvarivanje svojih založnih prava. Tek u poznomcarstvu u nekim oblastima počinju da koriste zemljišne knjige.Kod hipoteke postojala je mogućnost višestrukog zalaganja. To nije moralo značiti nikakvu prevaru,jer se dešava da je stvar veće vrijednost i da može biti založena za više dugova., ali ako je iznospotraživanja veći od vrijednosti založene stvari onda postoji problem. Teoretski su moguća dvarješenja: da se stvar proda i svi povjerioci namire u određenom procentu ili da se ide nekimredoslijedom i da povjerioci dobiju cijelo potraživanje. Tako bi neki dobili sve, a neki gotovo ništa.Iako bi procentualne isprave bile pravičnije, i rimsko i savremena prava polaze od pravila: priortempore potior iure (raniji u vremenu, jači u pravu). Ai ima potraživanja koja su privilegisana i kojadolaze preko reda: potraživanja države za poreze, žene za povraćaj miraza.Najstariji oblik zaštite hipoteke bio je interdictum Salvianum. On se upotrebljavao protiv dužnika i tonajprije onih iz ugovora o zakupu, i njime je zahtjevana predaja stvri povjeriocu. Pretor je uveo actionServiana kojom su mogla biti tužena sva lica kod kojih se nađe predmet hipoteke. Tako je hipotekapostala ustanova stvarnog prava sa zaštitom erga omnes. U postklasičnom pravu ona se naziva actiohypothecaria.

SlužbenostiŠta je, a šta nije službenost (221-222)

U službenosti (servitutes) spadaju različiti oblici stvarnih prava na tuđim stvarima. Nazivaju seslužbenosti ili servituti zato što je nekome nečija stvar služi, neko ima pravo da se koristi stvarima kojemu ne pripadaju.Ovlašćenja koja ima titular službenosti mogu bit ii posljedica ugovora obligacionog prava. Postojibitna razlika: ako neko ograničava vlasnika obligacionim pravom, koje mu dozvoljava da na neki75

način koristi stvar, to njegovo pravo je zaštićeno samo prema vlasniku. Ukoliko nasljeđem iliprodajom dođe do promjene svojine, njegovo pravo ne djeluje prema novom sopstveniku. Nasuprottome, službenost je vezana za stvar, prati stvar i djeluje prema svim vlasnicima. Pravo ljudi da sekoriste parkom ili drugim javnim dobrom nije službenost, u službenost ne spada ni ograničenje kojevlasniku nameće zakon, npr. Da propusti susjeda da prelazi preko njegovog imanja. Ova ovlašćenjaspadaju u javno pravo, a službenosti u privatno pravo.Primjer službenosti. Otac podijeli testamentom livadu dvojici sinova, Petru da gornji dio na kome jeizvor, a Pavlu odredi da će imati pravo da se koristi izvorom koji je na Petrovoj parceli. Pošto je riječ ostvarnom pravu koje djeluje erga omnes, Pavle i njegovi nasljednici, kao i kupci njegove parcele imaćepravo da zahtijevaju vodu sa izvora. Petar i njegovi nasljednici moraju to dopustiti.U drugom slučaju Marko započne gradnju kuće i nema novca da je završi. On proda dio placa Luki iugovori, da bi dobio više novca, da će Gaj moći da koristi jedan zid njegove zgrade koji je zajednički.U oba ova slučaja imamo zemljišne službenosti i to u prvom slučaju seosku, a u drugom gradsku.Primjer lične službenosti - Senator Publije testamentom odredi tri sina za nasljednike, ali u korist ženeLivije ustanovi pravo korišćenja i pribavljanja plodova, bez prava raspolaganja, s tim da će i ovo pravoizgubiti ako se preuda. Ovo je slučaj tzv. udovičkog plodouživanja koje traje do smrti, ili eventualneudaje, a poslije toga imanje nasljeđuju sinovi. Ako vlasnik proda roba - ljekara, ali je zadržao za sebe isvoju porodicu pravo da ga i dalje liječi. On je prenio svojinu, ali je zadržao službenost koja spada ulične i zove se operae servorum.Titular službenosti ograničava vlasnika trajno (kod stvarnih) ili neko vrijeme kod (ličnih) službenosti.Kada prestane službenost vlasnik dobija potpunu vlast na stvari.Razvoj (222-223)Najprije su se javile zemljišne, i to seoske službenosti. Male parcele zemljišta dosta brzo su dovele doproblema koje je morao da rješava zakonodavac i privatno pravo. Zakonodavac je već u Zakonu 12tablica odredio da duž međa treba ostaviti neobrađen pojas od dvije i po stope sa svake strane, agrađani su počeli za naknadu ili bez nje da stvaraju pravo prelaska i druga prava prema susjedovomzemljištu. Rimljani u to vrijeme nemaju predstavu da se radi o posebnom stvarnom pravu, već tosmatraju svojinom (ako mogu da prelazim preko susjedove zemlje to je zato što sam od njega kupio ilidobio pojas zemlje koji ima određenu širinu i kojim mogu da prelazim). Zakon 12 tablica za ovo pravoupotreljava naziv put (via) i određuje njegovu širinu: 8 stopa gdje je prav, a 16 na zavojima.Poslije punskih ratova javile su se i gradske službenosti. (ugovarano je pravo da se kišnica odvede utuđe dvorište, da se sagradi balkon nad tuđim vazdušnim prostorom, da se vlasnik uzdrži od podizanjazgrade preko određene visine, da ne bi zaklonio vidik).U klasičnom pravu počinju se koristiti i lične službenosti (ako je neko ustupio pravo korišćenja svojestvari ili sakupljanja plodova, stanovanja u zgradi to je bio pravni odnos koji je vezivao samo dvestanke, tek kasnije počinje djelovati erga omnes i svrstava se u stvarno pravo, ali još nije sazrela misaoda čini istu kategoriju kao i zemljišne službenosti).Najvjerovatnije je da su sredinom klasičnog perioda i zemljišne i lične službenosti svrstane u istukategoriju. Ono što ih još objedinjuje je i ista tužba kojom su zaštićeni – actio confessoria.Opšta načela službenosti (223)Servitus in faciendo consistere nequit – prvo načelo je da se službenost ne može sastojati učinjenju, tj. da vlasnik opterećene stvari, bilo pokretne ili nepokretne, mora da trpi da titularslužbenosti kotisti svoje pravo, ali nije ništa dužan da čini.Servitus servitutis esse non potest – je načelo da ne može postojati službenost na službenosti. Nemože titular službenosti iz svog prava izdvojiti manji skup ovlašćenja i ustanoviti novu službenost ukorist nekog drugog lica. (Službenost puta – ako Petar ima pravo puta na Markovoj parceli, on ne

može ustanoviti pravo prelaženja u korist Janka)Nemini res sua servit – da niko ne može imati službenost na svojoj stvari. Ako se spoje u jednomlicu titular službenosti i vlasnik, onda se službenost gasi.Služđbenost je izuzetak od načelne apsolutne svojine, zato se kao i svaki izuzetak usko tumači:exceptiones sunt strictissime interpretationis (izuzeci se najuže tumače). Ako neko ima pravo da76

prelazi preko tuđeg imanja, ne može ići i kolima. Onaj ko može više može i manje, tako da ako nekoima pravo puta (prelaska kolima), može ići i pješice.Podjela službenosti (224)Službenosti se dijele na zemljišne (stvarne) i lične. Zemljišne su u korist vlasnika jedne nepokretnosti(povlasno dobro-praedium dominans) i na teret vlasnika druge nepokretnosti (poslužno dobro –praedium serviens). Zemljišne službenosti mogu biti seoske i gradske.Lične službenosti su stvarna prava u korist jednog određenog lica koja ograničavaju u nekoj mjerivlasnika. Tu se ubrajaju: plodouživanje (ususfructus), pravo upotrebe (usus), besplatno korišćenje kućeili stana (habitation) i korišćenje tuđeg roba ili životinje (operae).Između zemljišnih i ličnih službenosti postoji razlika u pogledu predmeta, dejstva i djeljivosti.Zemljišne su uvijek vezane za nepokretnost, a predmet ličnih može biti i pokretna stvar.Zemljišne službenosti se ustanovljavaju u korist svakog vlasnika povlasnog dobra i na teret svakogvlasnika poslužnog dobra, dok se ličnim službenostima daju jednom određenom licu neka ovlašćenjaprema predmetu službenosti. Zato su zemljišne službenosti u načelu su trajne i ne gase se smrćuvlasnika bilo povlasnog ili poslužnog dobra, dok su lične vezane za nekog subjekta i njegovom sesmrću gase.Zemljišne službenosti su nedjeljive, dok su lične djeljive. Neko može imati polovinu ili trećinuplodouživanja, a nemoguće je ustanoviti polovinu ili trećinu prava prelaska preko tuđe njive.Zemljišne službenosti (servitutes praediorum) (224-225)Zemljišne službenosti se sastoje u pravu svakodobnog vlasnika povlasnog dobra prema svakodobnomvlasniku poslužnog dobra kojim se dio svojinskih ovlašćenja prenosti na titulara. Ovim‘’svakodobnim’’ se želi reći da promjena vlasnika usljed nasljeđa ili na drugi način ne utiče na trajanjeslužbenosti. Kupac ili nasljednik povlasnog dobra će zajedno sa njim steći i službenosti, a onaj kodobije poslužno dobro mora da trpi titulara službenosti.Zemljišne ili stvarne službenosti mogu biti seoske (servitutes praediorum rusticorum) i gradske(servitutes praediorum urbanorum). Seoske službenosti su spadale u res mancipi, tako da podliježuposebnim pravilima o prenosu. Najprije se polazilo od toga gdje se službenost nalazi i to je dovodilodo nedoumica jer, npr. Prelaz preko tuđe njive bio je seoska, a preko tuđeg dvorišta, gradskaslužbenost. Zato se uvodi drugi kriterijum – priroda službenosti. Ako je službenost takva da pretežnosluži obrađivanju zemlje, onda je seoska, a ako je vezana za stanovanje i gradski život – gradska.Najvažnije seoske (poljske) službenosti su: iter (pravo prelaska pješice preko tuđe nepokretnosti), via(pravo prelaska kolima, službenost puta), actus (pravo progona stoke), pravo napasanja stoke na tuđempašnjaku, korišćenje pijeska sa tuđeg zemljišta. Postoje i neke službenosti koje se ubrajaju u seoskeiako su bliske gradskim: sprovođenje vode preko tuđe nepokretnosti (aquaeductus), pravo uzimanjavode sa tuđeg izvora ili bunara (aquaehaustus). Pravo odvođenja vode (uglavnom otpadne) je gradskaslužbenost.Gradske službenosti su: službenost naslanjanja zgrade na tuđi zid, odnosno korišćenje tuđeg zida,izgradnja balkona nad tuđim vazdušnim prostorom, odvođenje kišnice u tuđe dvorište. Postoje gradskeslužbenosti koje vlasniku povlasnog dobra daju samo pravo da spriječi vlasnika poslužnog dobra upreduzimanju nekih radnji, kao: da ne podiže zgradu iznad određene visine da ne bi zaklonio vidik, dane zida ili preduzima druge mjere kojim bi onemogućio prodor sunca ili vazduha.Neka savremena prava poznaju i zakonske službenosti u koje ubrajaju neka ograničenja svojine nazemlji u javnom interesu ili u interesu susjeda (npr. obaveza održavanja nasipa protiv poplave,susjedske službenosti). Rimsko pravo bi takva prava ubrajalo u zakonska ograničenja svojine.Lične službenosti (servitutes personarum) (225-227)

Lične službenosti predstavljaju prava korišćenja neke stvari ili plodova sa nje, koja su ustanovljena ukorist određenog lica, titulara službenosti. Ovlašćenja koja ona daju po pravilu su veća od onih kojepružaju zemljišne službenosti, ali im je trajanje kraće, jer su vezane za određenu ličnost i njenomsmrću se gase.Najstarija lična službenost je plodouživanje. Lične službenosti su nastale kao odnosi obligacionog77

prava, ali su kasnije dobile stvarnopravni karakter. Lične službenosti se svode na 4 prava: ususfructus,usus, habitatio i operae. Ususfructus i usus su osnovni oblici, a habitatio i operae su izvedeni oblicivarijante usus.Ususfructus (plodouživanje). Titular službenosti može upotrebljavati stvar i koristiti sve plodove kojaona daje, kako prirodne (žito sa njive, voće sa voćnjaka, mlijeko i tele od krave, dijete od robinje), takoi civilne (kamata od novca, najamnina od kuće ili njive). Njihovo korišćenje nije određeno smaopotrebama titulara, on može dio plodova ustupiti drugom, sa naknadom ili bez nje.Vlasniku samo ostaje ‘’gola svojina’’ (nuda proprietas). Plodouživalac može izvlačiti sve ekonomskekoristi, ali ne dirajući u njenu suštinu. On nije mogao raspolagati sa stvari, zalagati je, mijenjati, čak iako bi ta promjena značila poboljšanje. Npr. nije mogao pretvoriti oranicu u voćnjak, voćnjak uvinograd. Tek u postklasičnom pravu neke promjene nabolje bile su dozvoljene (npr. uvođenje boljesorte vinove loze). Predmet plodouživanja može biti pokretna ili nepokretna stvar. U klasično doba sezahtijevalo da stvar bude nepotrošna. Postklasično pravo je omogućilo ‘’nepravi uzufrukt’’(quasiususfructus) na potrošnim stvarima. Tada se daje na plodouživanje novac ili druga potrošna izamjenljiva stvar, a titular se obavezuje da će po prestanku službenosti vratiti istu količinu stvari istevrste. U slučaju nepravog plodouživanja ne poštuje se načelo da se ne smije dirati u supstancu stvari.Stvorena je još jedna mogućnost nepravog plodouživanja: plodouživanje potrživanja. Npr. Akopaterfamilijas ustupi sinu koga je poslao na školovanje mogućnost da uzima kamate od novca koji jedat na zajam ili na štednju, onda se smatra da je ovaj dobio plodouživanje. Ovdje se primjenjujeprincip: salva rerum substantia, jer sin ne može raspolagati samim potraživnjem, već samo građanskimplodovima.Usus (upotreba). Usus ili pravo upotrebe (korišćenja) je službenost koja daje titularu mogućnost dakoristi stvar za potrebe sebe i svoje porodice. Ovdje je korišćenje stvari i pravo na plodove znatno uženego kod plodouživanja i određeno je potrebama njega i porodice. Vlasniku ostaje višak plodova. Ovoplodouživanje gasi se smrću ili gubitkom statusa titulara.Habitatio (pravo stanovanja). To je pravo besplatnog stanovanja u tuđoj kući ili stanu. Ovo pravo sene gubi usljed capitus deminutio (gubitka statusa). Najčešće se ustanovljava u korist roba koji je vjernoslužio gospodaru, pa ga ovaj testamentom nagrađuje slobodom i dodjeljuje mu kuću ili stan koji možekoristiti sa prodicom dok je živ.Operae servorum vel animalium (pravo korišćenja rada roba ili životinje). Kao stvarno pravo natuđoj stvari može nastati pravo za određeno lice da se koristi radom (operae) tuđe životinje ili roba.Ova službenost može nastati testamentom (dekujus je nekog roba muzičara dodijelio starijem sinu, a ukorist mlađeg sina je ustanovio pravo da se može koristiti njegovim uslugama kada priređuje gozbe) iliugovorom (neko je prodao vola, ali je zadržao za sebe pravo da kada mu bude potrebno koristi tog volaza oranje).Sticanje, prestanak i zaštita (227-228)Sticanje. Službenosti nastaju ugovorima, testamentom i sudskom presudom. Uspostavljanjeslužbenosti ugovorom može biti sa naknadom ili bez nje. Često se dešavalo da neko, ustupajući stvarprodajom ili poklonom, zadrži za sebe službenost bilo ličnu (plodouživanje, uživanje) ili stvarnu(pravo prelaza, pravo uzimanja vode). To se zvalo deductio servitutus, jer se iz prava svojine izvodi(dedukuje) pravo službenosti. Slično je bilo i kad se neko odrekne nasljeđa, a zadrži pravo službenosti.Postupak za ‘’uspostavljanje službenosti’’ (modus acquirendi) zavisio je od predmeta službenosti.Kada je službenost shvatana kao svojina za njeno pribavljanje važila su pravila koja i za pribavljanjesvojine. Kada je stvorena predstava da je riječ o posebnom pravu, o ‘’bestjelesnoj stvri’’ najčešći načinza pribavljanje službenosti postaje ‘’ustupanje na sudu’’ (in iure cessio). U klasičnom pravu nije biladozvoljena državina, pa ni održaj službenosti. Postklasično pravo je omogućilo uvođenje neprave

državine (quasipossessio). Službenosti na provincijskom zemljištu mogle su se prenijeti neformalno,čak i običnim paktom. U postklasičnom peridu službenost se mogla ustanoviti prostom tradicijom ilitzv. trpljenjem (patientia) – kada titular počne koristiti svoje pravo službenosti, a sopstvenik se tomene protivi.Gašenje. Službenosti se gase kada titular postane vlasnik dobara na kome postoji službenost, bilo da jelična ili zemljišna. To se zove konfuzija, jer se u jednoj ličnosti sjedinjavaju i vlasnik povlasnog i78vlasnik poslužnog dobra. Zemljišne službenosti se gase još i iscrpljivanjem onog na čemu postoje:pjeska, vode, kreča, a lične propašću stvari (smrt konja ili roba, propast kuće u požaru ili zemljotresu).Jedan od načina za gašenje službenosti jeste neupotreba i to najprije godinu ili dve, a kasnije u toku 10odnosno 20 godina.Lične službenosti se gase smrću titulara, a neke (ususfructus i usus) još i gubitkom statusa. I lične izemljišne službenosti mogu prestati odricanjem ili ugovorom sa naknadom ili bez nje. Neko možeplatiti titularu da se ovaj odrekne službenosti da ga ne bi više uznemiravao.Zaštita. Osnovna tužba za zaštitu službenosti je actio confessoria (za priznanje službenosti). Ona seupotrebljavala za plodouživanje i u početku se zvala vindicatio servitutis. Titular službenosti podizaoje ovu tužbu protiv vlasnika, držaoca ili bilo koga ko ga sprečava u korišćenju njegovog prava.

Ostala stvarna pravaOpšti pogled (228)Nove privredne prilike i poras feudalnih elemenata doveli su do uvođenja izvjesnih stvarnih prava kojasu u suštini suprotna klasičnoj koncepciji svojine.Superficies (površina) (228-229)Superficies (bukvalno: površina) je nasljedivo i otuđivo stvarno pravo korišćenja zgrade koja jepodignuta na tuđem zemljištu. Po klasičnom načelu superficies solo cedit – sve što je na zemljištudijeli pravnu sudbinu samog zemljišta. Ako neko zasadi drvo ili sazida svojim materijalom zgradu natuđem terenu, to pripada vlasniku terena. Rimljani su do kraja ostavili princip na snazi, ali su gaokrnjili ustanovom dugoročnog zakupa. Zgrada na tuđem zemljištu formalno pripada vlasnikuzemljišta, ali je onaj koji je sazidao dobija u dugoročni zakup, koji je za razliku od obično, nasljedivizaštićen tužbama erga omnes. Vlasnik zemljišta ga može otjerati samo ako duže vrijem ne plaćazakupninu (solarium).Ius in agro vectigali (229)Ius in agro vectigali je stvarnopravni, dugoročni zakup zemljišta za obrađivanje. Najčešće se kaozakupodavac javlja država ili municipija. Zakupac je imao pravo da koristi zemljište, kao i njegovinasljednici pod uslovom da plaća zakupninu koja se zvala vectigal (prvobitno značenje vozarina, azatim državina, dažbina). Zakupac je sticao svojinu na plodovima samim odvajanjem, kao i vlasnik.Imao je državinsku zaštitu i pravo na tužbe koje pripadaju vlasniku, uz dodatak utilis causa.Emfitevza (229)Emfitevza je dugoročan, nasljedan, stvarnopravni zakup zemlje za obrađivanje. Porijeklom je izgrčkog prava (emphiteusis potiče od grčke riječei emfiteo što znači saditi). Zakupac ili emfitevta jedužan da plaća zakupninu koja se zvala canon (mjera, pravilo).Osnovni razlog za uvođenje ove ustanove je nastojanje da se obrade zapuštena zemljšta. Zato sudržava i gradske vlasti, a potom i veleposjednici ustupali u zakup neobrađenu zemlju, pod uslovom daje zakupac obrađuje. Tokom određenog vremena, zakupac je oslobađan plaćanja kanona. Emfitevza sesklapala na rok od 100 godina, uz mogućnost produženja. Vlasnik je mogao da otjera zakupca jedinoako nije plaćao u toku 3 godine kanon, ili ako preduzima mjere koje pogoršavaju zemljište.

Nasljedno pravoOpšti dioPojam i značaj (230-231)Pravnik Julinan kaže: Hereditas nihil aliud est, quam successio in universum ius quod defunctus habuit(ništa drugo nije nasljeđivanje do preuzimanje svih prava koja su pripadala pokojniku).Nasjedno pravo odgovara na pitanje šta biva sa pravima i obavezama nekog lica poslije njegove smrti.

Život čovjeka se gasi, ali većinu njegovih prava, potraživanja i dugovanja ostaje i prenosi se na

79nasljednike. Nasljednopravni propisi su veoma važni, jer se njima ne rješava jedan ili nekoliko pravnihodnosa, već sudbina čitave imovine porodice. Pored sve te važnosti, rimski pravnici nisu izdvajalipropise o nasljeđivanju u posebnu granu. Gajeve i Justinijanove Institucije raspravljaju o problemuzaostavštine u okviru odjeljka o pribavljanju svojine, a s druge strane, u Gajevim Institucijama najvećibroj pravila je posvećen nasljednom pravu.Trajna zasluga Rimljana i još jedan dokaz njihove obdarenosti za pravo je što su okrili i razvilitestament.Zaostavština (hereditas) -(231)Pokojnik čija se zaostavština raspravlja zove se dekujus, što je skraćeno do de cuius successione agitur(o čijem se naljeđivanju radi) ili defunctus (pokojnik). Nasljednik je heres, a zaostavština hereditas.Zaostavština obuhvata sva prava i obaveze dekujusa. Zato se nasljeđivanje i zove univerzalnasukcesija, jer se u cjelini imovina prenosi na dugo lice, sa svim svojim teretima, za razliku odsingularne sukcesije koja dovodi do zamjene subjekata u pojedinačnim pravima ili obavezama. Nekaprava i obaveze se gase smrću. Tako se ne prenose javna, politička prava (pravo glasa, svojstvomagistrata). Porodična prava koja imaju lični karakter takođe se u načelu gase (manus nad ženom,vlast nad djecom). Nasljeđuju se uglavnom imovinska prava i to stvarnopravna i obligaciona. Odstvrnopravnih neka se ne nasljeđuju kao: lične službenosti, državina, a od obligacionih se ne nasljeđujuprava i obaveze iz ugovora koji imaju lični karakter kao što su: mandat i ortakluk, kao i potraživanja idugovanja iz delikta. Sve ostalo se nasljeđuje: svojina, stvarne službenosti, založna prava, dugoročnizakupi, potraživanja i dugovi iz zajma, kupoprodaje itd. Nasljednik nasljeđuje i obaveze - terete(nasljednik poslužnog dobra obavezan je da trpi službenost koju ima vlasnik povlasnog dobra,nasljednik stvari nad kojim postoji hipoteka mora da poštuje prava hipotekarnog povjerioca). Unajstarijem periodu zaostavština je obuhvatala i lične, javnopravne elemente. U konzorcijumu iagnatskoj familiji nasljeđivnje je prije rješavalo ko će nasljediti položaj porodičnog starješine, nego štaće biti sa imovinom.Dva osnova za nasljeđivanje (231-232)Ko će nasljediti imovinu rješava se ili zakonom ili testamentom. Zakonsko nasljeđivnje se još zoveintestatsko (bez testamenta). Testament je moćniji od zakona. Ovdje zakon nema imperativni, većdispozitivni, tačnije supletorni karakter. Zakonski red se primjenjuje ako nema testamenta, ako jetestament nevažeći, ako postoji testament ali niko od pozvanih nije htio ili nije mogao da se prihvatinasljeđa. Postoji važno načelo o odnosu između zakona i testamenta: niko ne može biti nasleđivandjelimično po testamentu, djelimično po zakonu. Ili ima testament, tada se imovina dodjeljujeonima koje on poziva na nasljeđe, ili nema testamenta, tada se primjenjuje zakonski nasljedni red. Čaki kad postoji testament koji samo djelimično raspolaže imovinom, a za ostatak se predviđa zakonskinasljedni red, tolika je prevaga testamenta da će cijelu imovinu dobiti onaj kome je dekujus ostavio diozaostavštine.

Intestatsko nasljeđivanjeOd čega zavisi red nasljeđivanja (232)Zakonski red zavisi od toga šta se nasljeđuje, od oblika svojine, porodice i srodstva, od položaja žene udruštvu i niza drugih okolnosti. U najstarijem pravu problem nasljeđivanja porodičnog starješine svodise na smjenjivanje u funkciji. Pored toga i svojinski odnosi određuju način nasljeđivanja. Kolektivnioblici svojine nameću drugačije rješavanje imovinskih i drugih problema vezanih za smrt članazajednice. Sljedeći činilac je oblik porodice i sistem srodstva. Patrijarhalna porodična zadruga imajedna mjerila, a oblici porodice koju su se kasnije javili druga. Takođe ne može se zanemariti položajžene i značaj braka. Ondje gdje je muškarac osnovni činilac političkog, privrednog, vojnog, religijskog

i kulturnog života, on ima prednost i u nasljeđivanju. Pravo žene prema porodičnoj imovini uglavnomse ogleda u pravu na miraz.80

Nasljeđivanje prema Zakonu 12 tablica (233)Odredbe Zakona. Većina propisa 5. tablied se odnosi na nasljeđivnje. Najprije se proglašava slobodatestiranja: ‘’Kako paterfamilijas odredi o svojoj imovini i o tutorstvu, neka to bude zakon.’’ Zatimslijedi odredba: ‘’Ako neko umre bez testamenta i ne bude imao svog nasljednika, neka najbliži agnatdobije zaostavštinu. Ako nema agnata neka zaostavštinu dobiju gentili’’ Pored toga predviđeno je dazaostavština oslobođenika pripada patronu.Objašnjenje D. Stojčevića. Prema shvatanju Stojčevića svaki porodični starješina bio je slobodan daodredi nasljednika testamentom. U vrijeme kada se konzorcijum dijelio, to su oni redovno činili oodređivali su sinove za nasljednike. Ako je umro bez testamenta i samim tim nije odredio nasljenikaonda ga je prema zakonskom redu nasljeđivanja, najprije nasljeđivao nabliži agnat, a ako ovog nema,onda gentili. Prvi nasljedni red čini najbliži agnat, a to je brat. Ovakav redoslijed nalagala je logikakonzorcijuma, bilo bi čudno da preminulog porodičnog starješinu na njegovom položaju nasljedi sin.A ako nema braće, o imovini i članovima porodice brinuli su se gentili.Nasljeđivanje u porodici sa jakom patria potestas (period rane republike) (233-234)U toku perioda republike došlo je do novih nasljednih redova. Ti redovi su: sui heredes, agnatusproximus, gentiles. Ovakav red nasljeđivanja je svojstven agnatskoj porodici sa izraženom vlašćuporodičnog starješine.Sui heredes (sopstveni, svoji nasljednici) su lica koja se nalaze pod neposrednom vlašću porodičnogstarješine. To su sinovi, bilo da su rođeni ili usvojeni, ali ne i emancipovani, jer oni raskidaju agnatskuvezu sa porodicom. Unuci i dalji srodnici mogu doći na red ako je njihov otac, sin dekujusa, preminuoili je emancipovan. Oni nasljeđuju po načelu predstavljanja (reprezentacije) tj. svi zajedno dobijajudio koji bi dobio njihov otac da je živ, odnosno da nije emancipovan. Ako je dekujus imao tri sina, pajedan pogine u ratu, ostavljajući za sobom dva djeteta, živi sinovi dobijaju po trećinu imovine, a dvaunuka preostalu trećinu, tj. po šestinu. Nasljednici iz ovog reda zovu se još i nužni, jer se morajuprihvatiti zaostavštine.Agnati čine drugi nasljedni red, tačnije najbliži agnat. Najbliži agnat dobija čitavu zaostavštinuisključujući ostale, dalje. Ako ih ima više, koji su u istom stepenu srodstva sa dekujusom, oni je dijele.Kod ovog nasljednog reda nema reprezentacije, što znači da na mjesto najbližeg agnata, koji jepreminuo, neće doći njegovi potomci. Ako je jedan od braće živ (a brat je po pravilu najbliži agnat)njemu pripada čitava zaostavština. Nema ni delacije, što znači da ako najbliži angat ne želi ili ne možeda prihvati nasljeđe, ne ide srodinicima sljedećeg stepena, već se prenosi na naredni nasljedni red, a tosu gentili.Pozivanje gentila, koji čine treći nasljedni red, je ostatak prošlosti i trag kolektivne svojine. Zakon nepredviđa način na koji će gens (koji broji na 100 članova) dobiti zaostavštinu, to su određivali običaji.Nije dovoljno jasan nasljednopravni položaj ženskih srodnika. Ne zna se da li su kćeri nasljeđivalezajedno sa sinovima ili je njihovo pravo prema porodičnoj imovin bilo jedino u obliku prava na miraz.Prema kasnijim tumačenjima one u okviru imaju pravo na nasljeđe, ali je to odudaralo od odnosa uprvobitnoj patrijarhalnoj porodici.Nasljedni redovi po pretoru (period pozne republike) (235-236)Pretor je najprije postupio posrednim putem. On je svojim ediktima predvidio drugačiji nasljedni red,ali je formalno davao prednos ius civile-u, je licima koja je pozivao dodjeljivao je državinu dobara, ane svojstvo naljednika. Ukoliko bi se pojavio zakonski nasljednik, pretorov držalac je morao da muprepusti zaostavštinu. Zatose za nasljednika po pretorovom ediktu govorilo da ima državinu dobarabez stvari, odnosno bez zaštite. Kasnije kada je uloga pretora ojačala, on se osmelio da zaštiti svoje

nasljednike interdiktima i prilagođenim tužbama civilnog prava. Tako pretorovi nasljednici dobijajudržavinu na stvari.Pretorovi nasljedni redovi su: djeca (liberi), zakonski nasljednici (legitimi), kognati, preživjeli81

bračni drug.Djeca (liberi) obuhvataju širi krug lica od onog koje Zakon 12 tablica svrstava sui. Djete koje je datona usvajanje, gubilo je pravo nasljeđivanja u bivšoj, ali je sticalo pravo u novoj porodici. Zakon 12tablica daje prednost usvojenom sinu nad onim koji je emancipacijom napustio porodicu. Zato pretoruključuje i emancipovanog sina u prvi nasljedni red, u kategoriju liberi. Uslov je bio da unese ono štoje zaradio van porodice u zaostavštinu. Bilo bi nepravično da on sačuva za sebe sve što je zaradio, doksu ostali članovi porodice svojim radom i zaradom uvećavali porodičnu imovinu.Drugi nasljedni red su nasljednici po zakonu (legitimi). To su uglavnom braća, ali mogu biti i daljisrodnici. Ženski agnati se pozivaju na nasljeđe samo ako potiču od istog oca i majke.Treći nasljedni red čine krvni srodnici, do šestog, u izvjesnim slučajevima do sedmog stepenasrodstva. Pretor nije usvojio ograničenja ženskim srodnicima koje je predvidio Vokonijev zakon.Četvrti nasljedni red čini preživjeli bračni drug, ako brak pre smrti nije raskinut. Čudno je što muž iližena dobijaju pravo nasljeđa tek ako nema srodnika šestog stepena (u šestom stepenu su djeca dvabrata od strica).Pretorove reforme su prilagodile nasljedni red porodici sa vlašću paterfamilijasa. Prvi nasljedni redpredstavlja mješavinu agnatskog i kognatskog načela, drugi je u cjelini agnatski, dok je treći u cjelinikognatski.Izmjene u klasičnom periodu (236)Značajne su bile promjene tokom II vijeka n.e. U to vrijeme preovlađuje brak bez manusa, a majka uovakvom braku prema svojoj djeci ima veoma slab nasljednopravni položaj, jer su od nje jačinasljednici po zakonu tj. legitimi. Ona ne spada u agnatske srodnike. Brat će dobiti imovinu iakodekujus ima živu majku, jer je majka, kao krvni srodnik tek u trećem redu dobijala zaostavštinu. Zatoje donijet SC Tertulianum koji je pozivo majku na nasljeđe djeteta, bilo da je bračno ili vanbračno,odmah poslije djece (liberi), oca i istokrvne braće. SC Orfitianum, donijet nešto kasnije dao je pravodjeci da nasljede majku prije svih ostalih srodniak, bez obzira da li su bračna ili vanbračna.Justinijanove novele (236-237)Justinijan je ubrzo poslije završavanja rada na kodifikaciji, donio dvije novele kojima je uveo novinasljedni red. U tom sistemu nasljeđivanja nema ni tragova agnatskog srodstva, jedini osnovi su krvnosrodstvo i brak. Nasljedni redovi su: potomci (descendenti), preci (ascendenti), polubraća ipolusestre (consanguinei i uterini) i ostali pobočni srodnici (collaterales).U potomke (descendenti) spadaju krvni srodnici u prvoj liniji, bez obzira da li su u porodici ili vannje, ali uz važno ogrančenj: pod uslovom da su bračni. Vanbračna djeca mogu naslijediti samo majku injene srodnike. Dalji srodnici unuci, praunuci mogu nasljeđivati po načelu reprezentacije.Preci (ascendenti) su ne samo roditelji i roditelji roditelja, već i njihovi krvni srodnici sa kojima smou vezi preko njih: braća, sestre, njihova djca, ali ne i dalji srodnici (unuci od braće). Ovakva djeca akokonkurišu sa braćom, tj. svojim stričevima dobijaju deo po načelu reprezentacije.Polubraća i polusestre (consanguinei i uterini) su oni koji su sa umrlim vezani srodstvom samopreko jednog roditelja (vezani preko oca nazivani su consanguinei, a preko majke uterini), uključujućii one koji su rođeni izvan braka. Umjesto polubraće i polusestara nasljeđuju i njihova djeca po načelureprezentacije, ali ne i unuci i dalji potomci. Polubraća i polusestre dijele ostavinu po glavama (percapita) a njihova djeca nasljeđuju po lozama (in stirpes) uz primjenu načela reprezentacije.Ako nema nikog iz prethodnih redova pozivaju se ostali krvni srodnici prema blizini srodstva, dozaključno šestog odnosno u nekim slučajevima i sedmog stepena srodstva.Ove novele ne pominju izričito bračnog druga, ali naglašavaju jednakost polova, što je dotadašnjerimsko pravo izbjegavalo. Jednom posebno novelom Justinijan je ženi koja nije imala miraz, nivanmirazna dobra dao pravo nasljeđivanja zajedno s djecom, i to na isti dio koji pripada djeci, s tim da

nije imala pravo raspolaganja, već samo plodouživanja (udovičko plodouživanje).Ovaj sistem je jasno i dosljedno sproveo dva načela: krvno srodstvo i jednakost polova, osim kad seradilo o supruzi.82

TestamentPojam i sadržina (238-239)Testament je lična, formalna, posljednja izjava volje kojom neko određuje šta će biti sanjegovom imovinom po njegovoj smrti. To je jednostrani pravni posao koji djeluje mortis causa.Lični karakter testamenta ogleda se u tome što u ovom poslu nije moguće zastupanje. U današnjempravu jedan supružnik može imati svog zastupnika ali bi bila nevažeća izjava volje kojom bi dekujusovlastio nekog rođaka ili prijatelja da umjesto njega sastavi testament.To je formalna izjava volja, jer proizvodi dalekosežne posljedice za niz imovinskih odnosa i često zaniz lica. Kod viće izjava volja jedino posljednja će biti punovažna.Testament može sadržati: imenovanje nasljednika, legate, fidenkomise, određivanje tutora,oslobađanje robova.Važno je načelo da je imenovanje nasljednika glava i temelj testamenta. Imenovanje podliježestrogim pravilima forme. Mora se upotrijebiti riječ heres (nasljednik) i glagol esse (biti) obično uzapovjednom načinu: Heres meus Titius esto (Neka Ticije bude moj nasljednik). Ne važi testamentako bi stajalo: neka dobije moju zaostavštinu, neka se smatra mojim nasljednikom.Nasljedni dio se obično određuje u alikvotnim proporcijama, najčešće u dvanaestinama, jer je rimskisistem mjera zasnovan na broju 12. U klasičnom periodu važilo je pravilo da se ne može postavitinasljednik na određenoj stvari. Ako neko kaže u testamentu: Neka Petar nasljedi moje imanje uTuskulumu, smatralo se da riječi imanje u Tuskulusu nisu ni napisane, tako da je Petar nasljeđivao sve.Ukoliko su dva lica imenovana tako da jedan dobije jedno određeno imanje, a drugi drugo, smatralo seda dijele imovinu na pola. Prema tome, ako je testator želio da nekom nasljedniku da određenu njivuili zgradu, trebalo je da to učini u obliku legata. Postklasično pravo je napustilo ovu rigidnost idopustilo je određivanje nasljednika na određenoj stvari.Supstitucije. Pošto se dešavalo da neko od nasljednika ne može ili ne želi da se prihvati nasljeđa,ponekad je testator određivao rezervne nasljednike. Prvoimenovani nasljednik se naziva institut, arezervni – supstitut. Jednom institutu se može odrediti više supstituta, i obrnuto. Postoji obična(vulgarna) supstitucija koja izgleda ovako: Neka Petar bude moj nasljednik, a ako Petar ne želi ili nemože neka nasljednik bude Pavle. Postoji i pupilarna supstitucija kojom se određuje supstitutmaloljetnom nasljedniku ne samo za lučaj da on ne želi ili ne može da se primi nasljeđa, već i za slučajda postane nasljednik i umre prije svog punoljetstva, tj. prije vremena kada može da sastavi testament.Na ovaj način dekujus sprečava da ga nasljedi neko lice koje mu nije po volji.Ostale odredbe. Pored imenovanja nasljednika testament može da sadrži i legate, kao oblik singularnesukcesije za slučaj smrti, zatim fideikomisi. Ako ostavlja maloljetnu djecu, bilo da im određujenasljdni dio ili ne, dekujus može testamentom da odredi njihovog tutora. Dešavalo se da u testamentupaterfamilijas podari slobodu nekom svom vjernom robu i taj način oslobađanja zvao se manumissiotestamentaria.Testamenta je stara i važna ustanova (239-240)Većina antičkih naroda ne zna za testament. Rimljani, od najstarijih vremena znaju za testament iširoko ga koriste. Jedan od razloga za ovako rano i široko korišćenje testamenta u rimskom pravumože biti i sam karakter svojine. Sloboda testiranja je jedna od posljedica slobode raspolaganjasvojinom. Međutim osnovni razlog za korišćenje testamenta je u raskoraku između zakonskognasljeđivanja i oblika porodice. Da ne bi na nasljeđe došao brat, dekujus je testamentom određivaosvog sina za nasljednika. Testament ima za cilj da spriječi primjenu zastarjelog zakonskog redanasljeđivanja.Forme testamenta (240-241)Testament calatis comitiis. Najstariji testament zvao se ‘’pred sazvanom skupštinom’’ jer je za

njegovo donošenje bila nadležna kurijatska komisija kojom je predsjedavao vrhovni sveštenik. Kada jevlast porodičnog straješine opala, kao i uloga kurijatskih komisija, testament se proglašavoa pred 30liktora, koji su simbolizovali 30 bratstava.Za vojnike je bila predviđena mnogo jednostavnija forma. Oni su mogli da neformalno pred svojim83

drugovima odrede ko će im biti nasljednik. Pošto se ovakva izjava davala uoči boja, testament se zvaoin procinctu (procinctu je naoružana i za borbu spremna vojska).Mancipatio familiae. Testament pred sazvanom skupštinom imao je više nedostataka, kao što su: ženei plebejci ne mogu d se koriste ovakvima načelom jer nemaju pravo pristupa na kurijatske komisije,nezgodno je bilo i to što se pred širokim krugom objavljivlo ko će biti nasljednik, a najveći nedostatakje što se ova skupština sazivala dva puta godišnje (u martu i u maju). Porodični starješina koji se uproljeće dobro osjećao, a u jesen obolio, a ne želi da ga nasljedi zakonski nasljednik, je sazivaolibrepensa, svjedoke i u obliku mancipacije cjelokupne imovinu prenosio na nekog svog prijatelja, uzklauzulu da on tu imovinu preda trećem, recimo sinu, kada dekujus umre. To je posao per aes etlibram koji obuhvata cijelu zaostavštinu i zato se zove mancipatio familiae.To nije testament jer ne sadrži riječi heres i esto. On spada u fiducijarne poslove, jer je prenosiosvojinu, ne definitivno, već uslovno. U praksi, taj prijatelj nije ni dobijao u rukeimovinu. On je samo formalno postajao vlasnik, a poslije smrti dekujusa on je dužan daje prenese na lice koje je ovaj odredio.Testament per aes et libram. Iako mancipatio familiae formalno gledano nje testament, vremenom jeod njega nastao pravi testament, koji je najprije usmen (nunkupacioni), a zatim pismen (tripartitni).Usmeni testament pred sedam svjedoka: pet svjetoka iz mancipacije, a pored njih službeni mjerač i‘’kupac porodične imovine’’ zove se nunkupacioni (nunkupacija je svečana izjava pri upotrebi formiius civile-a).Honorarno pravo je počelo priznavati pismeni akt koji je pokazan sedmorici svjedoka uz izjavu: Onakokako je na ovim tablicama i vosku napisnao, tako dajem, tako legiram, tako izražavam posljednju voljui vi mi, Kviriti, tako posvjedočite’’ Testament je obično pisan na dvjema navoštanjenim drvenimtablicama i to na njihovim unutrašnjim stranama, a sa spoljašnje su se nalazili potpisi i pečati sedamsvjedoka. Takav testament zvao se per aes et libram ili tripartitni (jer se zasniva na pravilima tripravna sistema: civilnog, pretorskog i carskog). Kasnije su izostavljene ove svečane izjave – svakipismeni dokument snabdjeven pečatima i potpisima sedam svjedoka bio je punovažan sa gledištapretorskog prava.Novi oblici. Novi oblici testamenta su olografski (svojeručno napisan i potpisan, za koji nisu bilineophodni svjedoci), zatim povjeren na čuvanje vladaru (principi oblatum) koji je do smrtiostavioca držan u posebnoj kancelariji i testament izdiktiran u službene spise (apud actaconditum).Sloboda testiranja (241-243)Sa gledišta prava, sloboda testiranja nesumljivo postoji. U to vrijeme ne postoje u pravu ni zabraneprevare, prijetnje, neopravdanog razvoda braka. Ali postoje vanpravni mehanizmi: religija, moral,uticaj javnog mnjenja, cenzorske beleške i oni su dovoljni da obezbijede poštovanje nekihopšteprihvaćenih načela. To je u to doba bilo dovoljno da se spriječi lakomislenost dekujusa prisastavljanju testamenta. Kasnije međutim, religijske sankcije su manje djelotvorne, uticaj javnogmnjenja slabi. Zato se i civilno i honorarno pravo počinju baviti pitanjem slobode testiranja. Javljaju sedva pojma: formalno i materijalno nužno nasljedno pravo.Formalno nužno nasljedno pravo sastoji se u obavezi dekujusa da jedan krug lica pomene utestamentu, bez obzira na to da li ona dobijaju svoj dio ili su isključena iz nasljeđivanja. Civilno pravoje u ovakve osobe ubrajalo sinove, koji su morali biti poimenično navedeni (mominatim), a za ostaleukućane, uključujući i kćeri, bila je dovoljna opšta formula: ostali neka budu lišeni nasljeđa.Materijalno nužno nasljedno pravo je nastalo kasnije od formalnog i ono se sastoji o pravuodređenog kruga nasljednika ne smao da budu pomenuti u testamentu već i da dobiju jedan diozaostavštine. U stvaranju ovih pravila imali su ulogu pretor, pravna nauka i imperatorove odluke.Vremenom se ustalilo shvatanje da u krug lica sa pravom na nužni dio ulaze potomci, preci, braća i

sestre. Polubraća i polusestre su takođe spadali ako je za nasljednike postavljena nedostojna osoba(podvodači, glumci, cirkuske igračice). Koliki je deo koji mora dobiti ovakav nasljednik isprva nijebilo jasno. Pod uticajem pravne nauke, centumviralni sudovi počeli su, analogijom sa jednim zakonomkoji se odnosio na legate, da odlučuju kako taj dio iznosi četvrtinu onoga što bi dobili intestatski, kao84

svoj zakoniti dio.Tužba koja je pokretana da bi se ostvarilo pravo na nužni dio zvala se querella inofficiosi testamenti(tužba zbog nedoličnog testamenta) jer se smatralo da testator nije postupio u skladu sa moralom.Jednom novelom Justinijan je nabrojao razloge zbog kojih je neko mogao da bude lišen prava na nužnidio i uveo druge izmjene u režim ovog instituta: ukinuo je kvarelu inofficiosi testamenti i zamjenio jejednom tužbom, promjenio krug lica koja spadaju u nužne nasljednike i povećao nužni dio na polovinudijela koji pripada po zakonu.Testamenti factio (243-244)Za sastavljanje testamenta pored opšti ulsova, pravne i poslovne sposobnosti, potrebni su i posebniuslovi. Za ovu sposobnost pravnici koriste riječ capacitas ili testamenti factio. U postklasičnomperiodu pandektisti za sposobnost pravljenja telstamena upotrebljavaju tastamenti factio activa, a zasposobnost nasljeđivanja po testamentu – testamenti factio passiva. Izraz testamenti factio passiva je usuštini pogrešan jer se ne radi ni o kakvom factio (pravljenju).Testamenti factio activa. Testament sastavljen pred kurijatskom skupštinom (testamentum calatiscomitiis) nisu mogli koristiti plebejci i žene, jer nisu imali pristup na ove skupštine. Plebejci su kasnijedobili mogućnost da upotebljavaju mancipatio familiae i pretorove forme testamenta. U II vijeku n.e.žena je dobila pravo testamentalnog raspolaganja imovinom uz odobrenje tutora. Krajem klasičnogperioda gotovo svi koji imaju imovinu mogu sastavljati testament. Izuzetak su bili intestabiles. To jebila posebna vrsta moralne diskvalifikacije lica koja su neopravdano odbila da svjedoče. Za kaznu nisumogli sastavljati testament, a ni biti nasljednici po testametnu. Isto tako nevjernici, krivovjerci iotpadnici od vjere (oni koji su prešli na jevrejsku religuju) su kažnjavani oduzimanjem prava natestament.Testamenti factio passiva. Po Vokonijevom zakonu iz II vijeka stare ere ženama nije dopušteno dabudu testamentalni nasljednici senatora, osim ako nije riječ o supruzi, kćerki ili sveštenici – vestalki.Po Avgustovim kaukarnim zakonima muškarci od 25-60 godina i žene od 20-50 godina, ako nisu bili ubraku gubili su pravo na nasljeđivanje po testamentu, a oni u braku, ali bez određenog broja djece, nisumogli dobiti cjelo nasljeđe. Imovina koju su ovako gubili zvala se kadukarna (čiji je nasljednikotpao) i pripadala je državnoj blagajni.Neodređene osobe (persona incertae) nisu mogle biti nasljednici. To su osobe koje su imenovane takoda se nije znalo o kome je riječ, npr. imovinu ostavljam onome ko prvi dođe na moj pogreb.U slučaju intestantskog nasljeđivanja postojala je mogućnost da začetak dobije svoj dio, primjenompravila: začeto dijete smatra se za rođeno, ako je to u njegovom interesu. Ako je sastavljentestament, onda ga je rođenje posmrčeta poništavalo: postumi agnatione testamentum rumpitur. Da bise ovo spriječilo u klasično doba je dozvoljeno da se za nasljednika odredi i postumus. Ovo jeimenovanje bilo pod odložnim uslovom: da se dijete živo rodi.Legati (244-246)Legati potiču od riječi lex zakon, a u Zakonu 12 tablica, legare je obuhvatalo svako raspolaganje utestamentu. Legati su imovinska raspolaganja putem testamenta, koja kao i nasljeđe proizvode svojedejstvo poslije smrti. Od nasljeđa se razlikuje po tome što predstavlja singularnu sukcesiju. Legatordobija samo jedno ili nekoliko prava, a nasljednik nastavlja ličnost dekujusa. Najčešće je legator licekoje ne spada u nasljednike: Npr. Neka moj nasljednik bude sini Marko, a prijatelju Petru legiramkonja Pegaza. Legat se mogao odrediti i nasljedniku, kao i nekoj instituciji.Legat je sličan poklonu, ali postoji važna razlika, dok je legat jednostrana izjava volja, poklon jesaglasnost volja darodavca i obdarenog.Legat može biti određen i u posebnom dokumentu koji se prilaže uz testament, tzv. kodicilu. Ukolikoje pronađen kodicil uz testament, a o njemu nema riječi u testamentu onda je to neovjeren, a ako sepominje u testamentu onda je ovjeren: Sin Marko neka bude nasljednik, a u pogledu legata vidjeti

priloženi kodicil. Legati iz neovjerenog kodicila ne važe.Vrste legata. Imamo 4 vrste legata: legatum per vindicationem, legatum per damnationem,85

legatum sinendi modo i legatum per praeceptionem.Ako pri određivanju legata dekujus upotrijebi riječ dajem ili legiram takav legat je stvaraostvarnopravni odnos i imenovani je smrću dekujusa postajao vlasnik stvari i mogao je da zahtijevastvar svojinskim tužbama. To je legat per vindecationem.Ukoliko je ostavilac upotrijebio riječi: ‘’Neka moj nasljednik bude obavezan da da’’ onda je nastajalaobligacija za nasljednika da preda legirani predmet. Između nasljednika se ustanovljavala obligacijakoja je spadala u kvazikontrakte. Takav legat zvao se per damnationem.Kod legata sinendi modo nasljednik je morao da dopusti legatoru da uzme legiranu stvar. Za razlikuod prethodnog kod koga se obaveza opterećenog nasljednika sastoji u činjenju, ovdje je obavezanasljednika u trpljenju, nečinjenju.Ako se legat izdvaja prije podjele zaostavština, zvao se per praeceptionem (praecipio-unaprijed uzeti)Ograničenje legata. Neki nasljednici su mogli da odbiju prijem zaostavštine ako je dobit mršava, atereti veliki. Ali ima nasljednika koji moraju da se prihvate zaostavštine. Njihov položaj može bititežak zbog male porodične imovine i zbog velikog dijela koji odlazi na singularne sukcesore, u prvomredu na legatore. Zato su Rimljani počeli donesiti zakone koji su ograničavali apsolutan ili relativnaiznos legata. Jedan republikanski zakon je predvidio da iznos legata ne može biti veći od 1000sestercija. Kada se uvidjelo da se ta zabrana može lako izigrati, jer se milion sestercija može razdjelitina hiljadu legata, donijet je novi propis po kome legator nije mogao dobiti više od nasljednika. Ali iovdje je veliki broj legatora na toliko mali razlomak smanjivao udio, da je opet nasljednik ostajaopraznih šaka. 40. godine pre n.e. donijet je Falcidijev zakon koji je odredio da u svakom slučajunasljedniku pripada bar četvrtina zaostavštine., a da bilo kojim drugim raspolaganjima, legatima,poklonima za slučaj smrti, fideikomisijama, dekujus može razdjeliti najviše tri četvrtine. Ovoograničenje slobode testiranja preuzela su mnoga savremena zakonodavstva.Fideikomisi (246-247)Pored raspolaganja imovinom, testament može da sadrži i razne želje dekujusa, koje se odnose namjesto i način sahranjivanja, postupanja sa nekim dijelom imovine, u pogledu supružnika članovaporodice (neka se sin Pavle oženi Klaudijom).Ovakve želje nisu predstavljale pravnu, već moralnuobavezu, zato se i kaže da su ostavljane u fides, amanet.Legat ima isključivo imovinski karakter, a fideikomis ne, legat je zaštićen tužbom, a fideikomis leži nasavjesti, legat se ostavlja prema strogim zahtjevima forme, a fideikomis neformalno.Fideikomis je služio za izigravanje zabrana koje su posljedica Vokinijevog zakona i Avgustovogkadukarnog zakonodavstva. Ako neko nije mogao postati nasljednik (žena, osobe van braka ili bezodređenog broja djece), dobijao je fideikomis. Mogao je testator da izrazi želju da ga nasljedi jednolici, a po smrti tog lica neko drugo. Jedna vrsta ovakve želje postala je popularna u srednjem vijeku ato je porodični fideikomis. Njime se nalagalo da će uvijek ubuduće nepodjeljenju zaostavštinu dobitinajstariji (primogentitura) ili najmlađi sin (ultimogenitura). Time se željelo spriječiti usitnjavanjeimanja.Tokom principata fideikomisi dobijaju zaštitu, čak je ustanovljen poseban organ, fideikomisarni pretor,koji se starao o izvršenju ovakvih želja. Dobijanjem imovinskog sadržaja, kao i zaštitom smanjena jerazlika između fideikomisa i legata. Kao kriterijum ostaje forma: i dalje za legat važe strogi propisi,tako da se smatralo da je neko raspolaganje, koje zbog formalnih propusta nije ispunjavlao uslove zalegat, svrstavano u fideikomis. Za određivanje fideikomisa mogao se koristiti i neovjereni kodicil.Tendencija zbližavanja legata i fideikomisa je nastavljena, tako da su u vrijeme Justinijana ova dvapojma sinonimi, i ista pravila važe za oba.

Prijem nasljeđaNužni nasljednici (247)

Nužni nasljednici (necessarii heredes) su jedan krug nasljednika koji je obavezan da se prihvatizaostavštine, jer je to nalagao imperative produženja porodice i kulta predaka. Tu spadaju u prvomredu oni iz kategorija ‘’sopstvenih nasljednika’’, tj. lica koja se nalaze pod neposrednom vlašćuporodičnog starješine. Pored toga i rob je nužni nasljednik. Određivanje roba za nasljednika je bio86

način da se obezbijedi nasljednik prezaduženoj ili maloj imovini za koju je postojala bojazan da jeslobodni građanin neće prihvatiti.Kasnije posredstvom pretorovog edikta i nužni nasljednici dobijaju mogućnost da se uzdrže od bilokakvog akta raspolaganja ili upravljanja zaostavštinom: ‘’privilegija uzdržavanja’’ (beneficiumabstinentiae).Izjava o prijemu (247-248)Ostali nasljednici koji nisu potčinjeni neposrednoj vlasti porodičnog starješine, imaju pravo daprihvate ili odbiju zaostavštinu. Izjava o prijemu davala se u obliku svečanog akta koji se zvao krecija(cretio) ili konkludentnim radnjama, odnosno nasljedničkim ponašanjem (pro herede gestio).Krecija je bila svečana izjava davana u određenom roku (obično 100 dana) ‘’od kada bude saznao ilimogao’’. (npr. Pošto me Pavle postavio svojim testamentom za nasljednika, prihvatam i svečanoprimam ovo nasljeđe’’).Gestio pro herede (ponašanje kao da je nasljednik) je posredna izjava volje, tipičan primjerkonkludentne radnje. Ako se imenovani nasljednik bez izričite izjave volje, počne ponašati kao da jenasljednik, smatra se da je time dao izjavu o prijemu. To ponašanje može biti: useljavanje u kuću,naplata potraživanja, isplata dugova, obrađivanje imanja.Kada se prihvatio nasljeđa, nasljednik se ne može pokajati i odreći: semel heres, semper heres (jednomnasljednik, zauvijek nasljednik)Ležeća zaostavština. Dok je ne prihvati jedan ili više pozvanih nasljednika, zaostavština je ležeća(hereditas iacens). To je predstavljalo nezgodu zato što povjerioci nisu mogli naplatiti potraživanja,dužnici ne mogu izvršiti svoje obaveze. Zato su pretori i imperatori nastojali da skrate ‘’vrijeme zarazmišljanje’’ (spatium deliberandi) tako da ono obično iznosi 100 dana. Ustanova usacapio pro heredeje predstavljala pritisak na nasljednke da se što prije odluče, jer bilo ko je mogao da zauzme imanje ida protekom roka od godinu dana postane njegov vlasnikPosljedice prijema (248-249)Nasljednik je univerzalni pravosljedbenik, on dolazi u pogledu svih prenosivih prava i obaveza namjesto dekujusa: succedit in locum defuncti. Nekada će tereti, uključujući i obavezu održavanjaporodičnog kulta biti toliki da će nasljednik imati više štete nego koristi. Za nužne nasljednike staropravo nije dozvoljavalo da izjave da li žele ili ne zaostavštinu. Smatralo se da ukućani moraju nastavitiporodičnu tradiciju, maker imovina bila i prezadužena.Vremenom su stvorene mogućnosti da se izbjegnu ili ublaže ove nezgode. To su: privilegijeuzdržavanja, podvajanje imovine i prijema sa potpisom.Pretor je dopuštao nužnim nasljednicima da odgovaraju za dugove pokojnika samo nasljeđenomimovinom. Ovo pravo (beneficium abstinentiae) imali su najprije samo intestantski nasljednici, akasnije je prošireno na testamentalne.Podvajanje dobara (separation bonorum) je mjera koja se preduzima na zahtjev povjeriocadekujusa kada im prijeti opasnost od prezaduženog nasljednika. Kada se po naredbi pretora razdvojedobra, najprije se povjerioci dekujusa isplaćuju iz zaostavštine, zatim eventualni legatori, ukoliko je tolegatum per damnationem, pa tek ako nešto ostane mogu doći na red povjerioci nasljednika.Privilegija inventara (beneficium invetarii) je pravo nasljednika da primi zaostavštinu sa popisom iprocjenom imovine dekujusa. Koristili su je nasljednici ili njihovi povjerioci kada je postojala bojazanda je imovina prezadužena. Tada je nasljednik odgovarao za dugove ostavioca samo do vrijednostizaostavštine koja je popisana.Prirastanje (ius adcrescendi). Ako neko od više nasljednika, bilo da su pozvani na nasljeđe zakonomili testamentom, odbije ili ne može da primi svoj dio, taj dio prirasta dijelovima ostalih nasljednika.Unošenje imovine (collation bonorum). Ako je želio da učestvuje u raspodjeli zaostavštine,emancipovani sin je morao da unese imovinu koju je zaradio van porodice u fond za podjelu. Kasnije

je ta obaveze proširena na kćeri i ostale ženske potomke koje su dobijale miraz, kao i na ostalenasljednike koji su dobijali neku znatniju vrijednost od dekujusa. Ako je iznos imovine koja se unosiveći od dijela koji bi dobili, takvi nasljednici su se radije odricali svog učešća u podjeli zaostavštine.87

Zaštita (249-250)Nasljedniku pripadaju sve tužbe na koje bi dekujus imao pravo da je živ, jer on dolazi na njegovomjesto kao opšti pravosljedbenik. Da bi ostvario svoje svojstvo nasljednika njemu pripada tužba reivindicatio (za roba koji se nađe u tuđim rukama), kao i posebne tužbe: hereditatis petitio za naslijeđepo civilnom pravu, interdictium quorum bonorum i hereditatis petition possessoria za pretorskenasljednike.Hereditatis petitio (zahtijevanje nasljeđa) je tužba koja pripada civilnom nasljedniku i ona je nalikna rei vindicatio (naziva se još vindicatio generalis). To je tužba koja ne štiti pojedina prava ilipotraživanja koja pripadaju zaostavštini. Podiže se uglavnom protiv onog koji drži cijelu ili diozaostavštine i izjavljuje da je nasljednik ili želi da to uzukapijom postigne. Tužilac je morao dokazatisvoje svojstvo nasljednika, što je obično lakše nego dokazivati svojinu.Nasljednik prema pretorovom ediktu, od vremena kada je dobio zaštitu, kada je njegova državinadobara postala cum re, mogao je podići interdictum quorum bonorum. Naziv je dobio, kao i većinainterdikata, po riječima kojima je počinjala pretorova naredba. Ovim sredstvom je mogao zahtijevatistvari koje pripadaju zaostavštini, ali ne i dugove.Justinijan je za pretorskog nasljednika predvidio tužbu koja se nije razlikovala od one koju možepodići civilni i ona se zvala hereditatis petitio possessoria.Nasljednik čije je pravo na nužni dio povrijeđeno, bilo tuđim nasljednim dijelovima, bilo izdašnimlegatima, imao je prvo da podigne quaerella inofficiosi testamenti. Činjenica koju je trebalo utvrditiovom tužbom je da ostavilac nije bio pri čistoj svijesti kada je raspoređivao zaostvštinu.

Obligaciono pravoOpšti dio: pojam i elementi obligacionog odnosaŠta je obligacija (251-252)Obligacija je posebna grana u okviru prava koje se odnosi na stvari koje ubrajaju u načine zapribavljanje svojine per universitatem. Rječ obligare znači vezati, obavezati, obaveza. Obligacioniodnosi predstavljaju dinamiku imovinskog prava, vezani su za promet dobara i usluga, trgovine namalo i veliko, novčane transakcije i kredit. Оva grana je najviše uticala na razvoj savremenog prava,ono uređuje odnose između učesnika u trgovini , u prometu roba i usluga.Definicija: Obligacija je pravna veza na osnovu koje smo, prema pravnom poretku naše države, dužnida nešto damo, učinimo ili ne učinimo. (iz Justinijanove kodifikacije). Obligacija je pravna veza izčega proizilazi da se obaveze iz obligacionog odnosa mogu zahtjevati putem suda. Postoje obligacijekod kojih se ovo ne može zahtijevano i zovu se prirodne.Nije svaki odnos u koje ima potraživanjeobligacioni. Obligaciono pravo je dio imovinskog , privatnog prava i u njega ne spadaju odnosi ukojima je jedan od subjekata vlast. Između obligacionog i stvarnopravog odnosa postoji tesna vezazato što su najčešće obligacije i stvarno pravo dio iste pojave, iste cjeline. Često je obligacija samosredstvo da se dođe do stvarnog prava, obligacioni odnos se pretvara u stavrnopravi.Kupčevopotraživanje(obligacija) pretvara se, kada prodavac ispuni obavezu, u stvarno pravo prema kupljenojrobi, u svojinu.Predmet i sadržina obligacije -(252-254)U svakom obligacionom elementu imamo tri elementa: sadržinu obligacije, predmet obligacije ipredmet prestacije. Često se upotrebljacaju samo dva predmet i sadržina dje sadržinu čine prava iobaveze a predmet je stvar ili činidba koju dužnik duguje.Sadržinu obligacije čine prava povjerioca i obaveze dužnika između čega postoji korelativnost-onošto je pravo za povjerioca predstavlja obavezu za dužnika. Sadržina obligacija nastaje čim se stvoriobligacioni odnos. Ovlašćenja povjerioca postoje bez obzira na to da li će dužnik izvršiti svojuobavezu. Sadržinu obligacije čine npr. Ovlašćenja kupca da zhtjeva robu, zajmodavca da potražujekamate.

Predmet obligacije je ono što povjerilac može da zahtjeva od dužnika, ono na šta je usmjerenasadržina, dugovano ponašanje dužnika – prestacija.Suština obligacije je da drugoga obaveže premanama da nam nešto prenese u svojinu ili da na nas prenese državinu. Iz ovog slijedi jedna od osnovnih88

rtazlika između stvarnopravnog i obligacionog odnosa. Stavrno pravo se odnosi na stvar, povjeriočevopravo, potraživanje nikad se ne odnosi neposredno na stvar.Zato obligacioni odnos ne može pratitistvar jer je njegov predmet ne samo stvar, već činidba dužnika , koja može biti u vezi sa nekom stvari.Postoje tri vrste prestacije: dare (prenjeti svojinu-trampa, poklon), facere (činiti-lice koje se obaveže daza određeno naknadu neće koristiti svoje pravo) i praestare( dio obligacije se odnosi na prenosdržavine-zakup,posluga)Predmet prestacije ne mora biti dugovana stvar ili novac i nemora uvjek da postoji.(obaveza pjevača daučestvuje na koncertu)Zahtjevi u pogledu predmeta obligacije. Predmet obligacije mora biti određen, moguć i mora imatinovčanu vrijednost. Dužnika obaveza mora biti unapred određena (obligati certa) ili se mogupredvideti elementi na osnovu kojih će biti određena (obligati incerta).(budući rod njive).Ono što se zahtjeva od dužnika mora biti moguće (nemoguće je ništavna obligacija) (prstom dodirnutinebo). Rimsko pravo je zahtjevalo da obligacija ima novčanu vrijednost, čak i one koje imaju zapredmet nečinjenje, podizanjem tužbe i dovođenjem postupka do presude ova obligacija dobijanovčani ekvivalent.Klasifikacija obligacija (254-256)S obzirom na predmet obligacije mogu biti obične i alternativne. Posebne obligacije sa facultasalternativne.Ako se pođe od odnosa dužnik-povjerilac, mogu biti jednostrane i dvostrane ( mogu biti jednake inejednake).Ako je kriterijum zaštita, mogu biti prirodne i civilne.Alternative i facultas alternativaj je slučaj kada dužnik duguje više prestacija kumulativno,zajmoprimac treba da vrati pozajmicu, plati kamatu; prodavac da preda robu, obezbjedi prevoz iambalažu.Ako je u pitanju više prestacija a samo jedna dugovana rječ je o alternativnim obligacijamagdje se gleda ko ima pravo izbora.A kod facultas alternativa postoje obaveze kod kojih se dugujejedna činidba, ali se dužnik može nje osloboditi ukoliko izvrši nešto drugo.Ovdje povjerilac ne možetražiti više činidbi. Facultas alternativa postoji kod noksalne odgovornost kada se od paterfamilijasatraži nadoknada štete a on ponudi delikventa.Jednostrane i dvostrane obligacija:Ako je obligacija takva da se jedno lice javlja kao povjerilac a drugo kao dužnik, onda se nazivajednostarnom-contractus unilateralis (zajam,poklon). Ako su obe ugovorne staranke međusobno ipovjerioci i dužnici to je contractus bilateralis a ako je takav od samog početka to je dvostrani jednakiugovor,contractus bilateralis aequalic.Ukoliko je ispočetka bio jednostrani i u međuvremenu sepretvorio u dvostrani zove se dvostrani nejednaki.Prirodne obligacije:Suština obligacije je iuris vinculum (pravni odnos), država svojim aparatom prinude pomažepovjeriocu da ostvari svoja prava. One obligacije koje nemaju taj element zaštite, nazivaju se prirodneobligacija. (obaveze između lica u istoj porodici, pod istim porodičnim starješinom, dug iz zajma kojije zaključio sin oca koji je još živ, obaveze maloljetnika bez tutora). Današnje pravo tako tretirazastarjeli dug,obaveze iz kocke ili opklade kao prirodne obligacije.

SubjektiInter partes . intuitu personae (256-257)Osnovna razlika stvarnopravnog i obligacionog odnosa je u tome što stvarnopravi prati stvar i djelujeerga omnes, dok se obligacioni nikad ne odnose neposredno na stvar već na činidbu i djeluje izmeđustranaka-inter partes.Dejstvo obligacija neće biti narušeno ako dođe do promjene jedne od stranaka (ustupanje potraživanja,umjesto jednog dužnika javlja se drugi). Međutim i,a obligacija gdje to nije moguće –intuitu personae.

(ugovor sa slikarem da naslika portret, umjetnikom da pjeva na koncertu,ponekad i ugovor o deliktuvezan za određenu ličnost, kad umre ne svetimo se njegovom nasledniku).89

Izuzeci od relativnog dejstva obligacija -(257-258)Iako treća lica nemaju prava i obaveze iz tuđe obligacije, postoje neki izuzeci:1. Slučajevi iz statusnog prava obuhvaćeni tužbom adiecticiae qualitatis. Porodični starješinastiče prava i obaveze iz poslova koja su zaključila potčinjena lica.2. Delikt ukućana regulisan noksalnom odgovornošću, gdje paterfamilijas može odlučiti predajudelikventa oštećenom3. Nasleđivanjem se prenose i obligacije jer naslednik na neki način produžuje ličnost dekujusa.4. Ustupanjem tražbine (cessio) ili duga (expromissio) dolazi do ulaženja trećih lica u obligaciju5. Ugovori u koris i na štetu trećih lica. Jemac je ugovorom preuzeo na sebe obligaciju da ćeisplatiti tuđi dug.Promjena subjekata (cessio i expromissio) -(258-259)Danas je ustupanje tražbina u prometu hartija od vrijednosti, česta pojava.Porjeklo novac vodi od: onajko donese hartiju od vrijednosti, potražuje od banke određenu količinu metalnog novca. Moguća jepotreba da se izmjeni ličnost dužnika. (Petar koji mora na put nudi Marku, da njegovu obavezuodržavanja vrta izvrši brat)Cesija je promjena povjerioca cessio, koju staro društvo nije dopuštalo, međutim porastom novčanih ibankarskih špekulaciju, zahtjevala je mogućnost promjene povjerioca. Jedan od prvih načina jenovacija, sklapanje novog ugovora iste sadržine sa novim povjeriocem.Ovakav ugovor ne značiprenos tražbine, već se gasi jedan obligacioni odnos a stvara se novi, pri čemu je potrebna saglasnostdužnika. Sledeće oblik je zastupništvo i u Rimu su dva osnovna zastupnika kognitor (onaj koga jestranka odredila posebnik ugovorom i predstavila suprotnoj strani u sporu cognitor-poznat) iprokurator( lice koje je dobilo šira ovlaštenja da vodi računa o nečijoj imovini, pa i da traži naplatu).U oba slučaja, presuda je glasila na osobu koja daje ovlašćenje. Posebnim ugovorom je ugovaranoizmeđu starog (cedenta) i novog povjerioca (cesionar) da će predmet prestacije zadržati za sebe. Timeje na posredan način omogućeno ustupanje tražbine.U 2 vj. Je omogućeno je da se ugovorom odredinovo lice kao povjerilac, s tim da je dužan da obavjesti dužnika o promjeni.Bez obavještenja, postojirizik da dužnik izvrši obavezu starom povjeriocu i odbije da isplati novom.Lice koje ustupa tražbinu jecedent, a novi povjerilac cesionar. Bila je zabranjena cesija spornih potraživanja. Expromissio jezahtijevao da se napravi novi ugovor koji oslobađa starog dužnika a obavezuje novog, naravno uzsaglasnost povjerioca.Ugovori u korist i na teret trećih lica - (259-260)Ugovor u korist trećih lica postoje kada jedno lice (promitent) zaključi sporazum sa drugim(promisarom) na sonovu koga se obaveže učiniti uslugu trećem licu(beneficijaru). Roditelj platiučitelju za časove klavira za djete.Rimljani kažu: niko ne može svojom izjavom volje ugovarati zadrugog. Osnovni razlog je što takvi ugovori nisu utuživi, djete ne može tužiti roditelja jer nije s njimugovoralo posao.Nije imao „aktivnu legitimaciju“ odnosno nije bio materijalno zainteresovan.Uklasičnom periodu u ugovor se dodavala ugovorna kazna (stipulatio poenae), čime se dobijaoimovinski interes i mogućnost pokretanja spora. Ako je ugovor u korist naslednika, bez ugovornekazne se postizala punovažnost, jer se ugovaralo da će obaveza biti ispunjena ali u momentu njogovesmrti.Ugovori na teret trećih lica su kada jedno lice obeća drugom da će njemu neko treće lice dati iliučiniti nešto.Marko obeća Pavlu da će neki slikar učiniti Pavlov portret. Ovdje važi :posao zaključenizmeđu jednih drugima ne može ni koristiti ni štetiti. Moguć je jedino ugovor o zauzimanju čimejedno lice obeća posredovanje, pomoć i računa se da je obaveza izvršena čak i ako nagovaranje neuspije.Izuzetak od pravila je ugovor na teret naslednika gdje se osim nasleđivanja imovine moženaslediti i neki teret.Naslednici nisu treća lica jer se smatraju nastavljačima pravnog subjektivitetadekujusa.

Pluralitet subjekata (podjeljene i solidarne obligacije) -(260-261)Ako se u ulozi povjerioca ili dužnika nađe više lica tada se radi o pluralitetu subjekata koji može bilipodijeljeni i solidarni.90

Podjeljeni obligacioni odnos je ako postoji kada više njih potražuje ili duguje nešto i to tako da se znaudio svakog od njih u tom potraživanju-dugovanju. Ako više lica duguje jedan isti iznos jednom licu,svaki od njih može biti tužen samo za svoj dio. Tu se radi o nezavisnim obligacionim odnostima. Čestslučaj je kada više lica duguje ili potražuje stvar koja je djeljiva. Zakonski naslednici su sapovjerioci ilisadužnici dugova dekujusa.Solidarne obligacije podrazumjevaju veći stepen međuzavisnosti gdje se primjenjuje načelo, svi zajednog-jedan za sve, gdje svaki povjerilac (aktivna solidarnost) može zahtjevati cjeli iznos duga dokostali povjerioci mogu zahtijevati od njegasvoj dio potraživanja. A ako je više dužnika (pasivnasolidarnost) ,jedan može biti tužen za cijeli iznos. Solidarnost može nastati ugovorom ili zakonom i toako više njih potražuje ili duguje nedjeljivu stvar. Pošto u solidarnim obligacijama , jedan odsapovjerilaca ili sadužnika djeluje u ime svih, postavlja se pitanje šta se dešava sa naplaćenim dijelom(regres).U klasičnom pravu se primjenjivalo pravilo o „neosnovanom bogaćenju“ ili je regres ugovaranugovorom. U potklasičnom periodu, povjerilac je morao podjeliti potraživanje na sve dužnike pa jesvako odgovarao samo za svoj dio. Najčešći oblik je bila pasivna solidarnost gdje se riziknesolventnosti jednog, prebacivao na drugog od koga se naplaćuje cijeli iznos, koji se kasnijemeđusobno reguliše između dužnika.Adstipulatio - Stipulacija je kada se dužnik svečanim rječima obaveže glavnom povjeriocu i jošjednom licu, astipulatoru, da će mu učiniti isto. Astipulacija liči na aktivnu solidarnu obligaciju, jerastipulator može zahtijevati a i oprostiti dug, ali je on sporedni povjerilac jer ako se glavnopotraživanje na bilo koji način ugasi, on nema pravo ništa zahtijevati. Kad je omogućeno zaključivanjeugovora u korist naseldnika prestala je potreba za astipulacijom.

Obezbjeđenje potraživanjaLična obezbjeđenja - (261-262)Pored načina obezbjeđenja potraživanja kao što su fiducia, pignus,hypoteca postoje i metode zaobezbjeđenje . One se sastoje u tome što se neko treće lice javlja kao garant da će dužnik izvršitiobavezu ili se sam dužnik dodatno opterećuje ako ne izvrši na vrijeme obavezu ili nikako neizvrši.Postoji i način da neko treće lice da zalog za nečiji dug što pravo dozvoljava-hipoteka za svoj ilituđi dug. Osnovni oblik obezbjeđenja u obligacionom pravu je jemstvo, ugovorna kazna i kreditninalog.Jemstvo -(262-263)Kada neko, pored glavnog dužnika, garantuje da će obaveza biti ispunjena zove se jemstvo.Rimljani sukoristili termine sponsio,fideiussio,fidepromissio, prema obliku stipulacije. U današnjm pravu osobinejemstva su: akcesornost, susidijarnost i pravo na regres. Akcesornost je slučaj kada jemčevaobaveza nije glavna već sporedna ali djeli sudbinu glavne. Supsidijarnost je se ogleda u tome da seprvo pokuša naplatiti obaveza od gl.dužnika pa tek od jemca i u slučaju da nije tako može se pozvatina „privilegiju redosleda“.Regres je pravo jemca koji je platio dug da zahtjeva naknadu od dužnika.Sponsio je oblik starog civilnog prava kojim se uz dužnika obavezuje još neki. Fidepromisio sukoristili peregrini.Oba su se zaključivala uz svečane riječi povjerioca koji pita prvo dužnika pa ondajemca da li se prihvata obaveze a ovaj odgovarao sa spondeo ili fidepromitto.Akcesornost nijedozvoljavala da se dug naplati dva puta, ali je se mogao tužiti jemac pre nego gl.dužnik. Fidejusia sejavila kasnije i njom se moglo jamčiti uz bilo koju obligaciju, i prelazila je na naslednike. Nizom mjerau vrijeme Republike poboljšan je položaja jemstva. Bio je ograničen iznos po osobi, da lakovjerni nenastradaju, uveden je regres prema gl.dužniku za jemca koji je platio dug tako što je zahtijevao odpovjerioca da na njega prenesa tražbinu. Obaveza jemca je zastarjevala u roku od 2 godine.Hadrijan jenaredio da više jemaca mora podjeliti dug prema povjeriocu. Klasično pravo uvodi supsidijarnost:fideiussio indemnitatis.Njome se jemac obavezuje da će nadoknaditi štešu povjeriocu kojem dužnik

nije mogao ili nije platio. Justinijan je uveo supsidijarnost i dozvolio jemcima privilegiju redosleda,jemac koji je platio dug imao je pravo na regres a u slučaju sponsije imao je pravo na penalnu tužbukoja je glasila na dvostruki iznos.Time se jemstvo znatno približilo današnjem.91

Ugovorna kazna (stipulatio poenae) -(263)Se sastoji u tome da se dužnik obaveže da će platiti određen iznos ili ispuniti neku drugu prestaciju akoosnovnu obavezu iz ugovora ne izvrši u dogovorenom roku, čime oslobađa povjrioca dokazivanja da jepretrpio štetu.Ugovorna kazna se zaključivala putem stipulacije, mogla je biti u novcu ili ustvarima,fiksna ili u procentu za svaki vremenski interval i tada se zove zatezna kamata. Povjerilac jemorao zahtjevati ispunjenje glavne obaveze pa tek onga ugovorne kazne, koje se dužnik nije mogaoosloboditi čak iako je do neizvršenja došlo slučajno.Kreditni nalog -(263)Je kada neko lice izda bankaru nalog da isplati sumu novca trećem licu, onda se takav nalogodavacjavlja kao garant. Ako treće lice ne vrati zajam, bankar se može obratiti nalogodavcu i zahtjevati da onisplati dugovanu sumu putem actio mandati contraria. Poliožaj nalogodavca je sličan jemstvu,međutim kod kreditnog naloga je oduvjek garant bio supsidijarni i akcesorni što nije slučaj sajemcem.Pisani nalog bankaru predstavlja začetak menice koji je veoma važan posao privrednog prava.

Krivica i štetaVrste odgovornosti - (264)Da bi neko odgovarao za štetu potrebno je da budu ispunjeni uslovi: 1. da je šteta nanjetaprotivpravnom radnjom,“. Da postoji uzročna veza između radnje i štete, 3. da je stvarno nastupilašteta. Ako se traže samo ovi uslovi onda je rječ o objektivnoj odgovornosti. Načelo objektivneodgovornosti je zastupljeno u starim pravima, ne postavlja se pitanje krivice. (Edip ispašta iako nijeznao da je ubio oca i oženio majku).Ukoliko se pored ova tri uslova traži i krivica onda je to subjektivna odgovornost. Pitanje krivice ištete može da se postavi između lica koja nisu u ugovornom odnosu (vanugovorna odgovornost-nekoje slučajno ili najmjerno zapalio kuću) A može da postoji i ugovorna odgovornost između ugovornihstrana.Krivica, uračunjljivost i vinost - (264-265)Subjektivni odnos učinioca prema djelu i njegovim posledicama definiše se kao krivica. Krivica jevažan institut prava, čak se i jedna grana prava zove krivično pravo. U krivičnom pravu pitanje kriviceje subjektivno, često se poziovaju psihijatri, dok u građanskom pravu, pitanje krivice je objektivno,procjenjuje se prema važećim standardima ponašanja i upoređuje sa zamišljenimobrascem.Pretpostavka krivice je uračunljivost. Malo djete i duševni belesnik nemogu biti odgovorni,za njih odgovara drugo lice, dok kod rimljana svi nose odgovornost (rob,životinja), paterfamilijasmože da ga oslobodi ako plati štetu.Ukoliko postoji uračunljivost onda se postavlja pitanje vinosti,krivice u užem smislu. Krivica se procjenjuje na osnovu dva elementa: da li je znao ili mogao da zna ida li je to želeo ili bar pristajao na posledice.Razvoj i stepeni krivice - (265-266)Rimljani su rano pravili razliku skrivljenu od neskrivljene štete.Zakon 12 tablica je oslobađaoodgovornosti nenamjerne krivice (vježbaoc nenamjerno ubije kopljem prolaznika) Dugo se odgovaralosamo za činjenje ali ne i za nečinjenje i ako je postojala neposredna veza između radnje učinioca iposledice.(rob nije stradao od guranja u rjeku već od vode).Napretkom pravne nauke, aktivnošćupretora otkriven je čitav niz stepena krivice.Dolus postoji kada neko nemjerno učini šteteu drugom i svjestan je posledica (ubistvo,paljenje) Uugovornom odnosu je slučaj kad depozitar namjerno uništi stvar koja mu je data na čuvanje. Nehat jeslučaj kada se neko ne ponaša kako treba. Culpa lata (teški nehat) je kada se neko ne ponaša iole kaodrugi ljudi, ne posvećuje ni najmanju pažnju. Laki nehat ima dva oblika; culpa levis in concreto kojinalaže dužniku da se u izvršenju obaveza ponaša kao prema svojim stvarima,ponašanje kada radi zasebe.Culpa levis in abstracto je kada se mora ponašati kao natprosječno dobar domaćin koji brine ostvarima. Postoji i odgovornost za čuvanje (culpa in custodiendo) koja se može ugovoriti ali se i

pretpostavlja (krčmari uvjek odgovaraju odgovaraju za konje i povjerene stvari,jedino ne ako je upitanju viša sila požar, zemljotres, poplava). U obligacijama je vladalo načelo autonomije volje s timda se nije mogla isključiti odgovornost za dolus ili teški nehat (nehranjenje konja na čuvanju).Gleda se i ako je dužnik imao koristi od štete, pojačano odgovara, a ako besplatno čini usluguodgovara za grubi nehat.Onaj koji besplatno koristi stvar mora se ponašati kao dobar domaćin. 92Slučaj i viša sila - (266-267)Slučaj (casus ili casus fortuitus) je buduća neizvjesnost zbog koje je došlo do štete, bez volje dužnika.(bjekstvo roba,životinje,oštećenje stvari od trećeg lica). Vis maior (viša sila) je buduća neizvjesnaokolnost koja se nije mogla predvidjeti a ni spriječiti. To su prirodne katastrofe, rat, novizakon...Obzirom da ih je teško odvojiti danas se koristi termin slučaj više sile.Šteta - (267)Šteta je gubitak u imovinskim ili drugim pravima.Postoje dve vrste: materijalna,imovinska šteta ineimovinska, nematerijalna (bol za izgubljenom osobom,gubitak ugleda i časti).Imovinska šteta može biti stvarna šteta i izmakla dobit.Stvarna šteta se sastoji u smanjenju aktive,povećanju pasive.(stvar uništena,advokat nije na vrijemeposlao tužbu te je došlo do štete).Izmakla dobit je kad nije došlo do očekivanog povećanja imovine krivicom dužnika. (ubijen rob koji jetrebao primiti nasleđe) Stvarna šteta je rob a izmakla dobit nasleđe.

Bona fides i formalizam u razvoju obligacionog pravaOpšti pogled - (267-269)Obligaciono pravo, kao neposredni izraz prometa, najviše reaguje na promjene u privrednom životu.Udoba kraljeva obligacioni odnosi su bili nerazvijeni, znalo se za zajam kao prijateljski gest.Zatvorenakućna privreda je nije razvijala promet, razmjena viškova se vršila na forumu mancipacijom iverbalnom stipulacijom.Posledice insolventnosti su bile teške,dužnici su pretvarani u robove.Krivičnadjela i delikt privatnog prava nisu razdvajana, tek Zakon 12 tablica proglašava obaveznost date rječi,neka je to zakon. Kamate i dužničko ropstvo predstavljaju problem, borba između patricija i plebejaca,zato je donijeto nekoliko zakona kojima je smanjena kamatna stopa, kamata na kamatu je zabranjena,ukinuto je dužničko ropstvo. Uveden je institut pravno neosnovanog bogaćenja, pretor je odigraoveliku ulogu davao zaštitu manje formalnim poslovima, štitio žrtve novih poslovnih prilika. Klasičnopravo i pravnici daju veliki doprinos razvoju obligacionog prava,čemu je doprineo razvoj trgovine,dodir sa drugim narodima, uvođenje pisanih Gaj prvi sistematizuje izvore obligacija i ugovore dijeli naverbalne, literarne, realne i konsensualne. Potklasično pravo je donijelo intervencionizam vladaračime se maksimiziraju cijene usluga i proizvoda, mogućnost raskida ugovora ako nije plaćena polovinacijene. Nizom zakona se olakšava položaj dužnika i sirotinje, što je posledica antifeudalne politike,hrišćanskog morala i etike kao što su: zakon o minimumu sredstava dužnika prilikom prinudnenaplate, zabrana privatnih zatvora, zabrana cesija kojim bogataši dolaze do bogatstva, kamate nakamatu, iznuđivanje poklona, naredba da se dužnicima priznaju dijelovi imovine ili proizvoda u dug.Bona fides - (269-270)U najstarijem periodu rimskog carstva, usled nedostatka pravnih normi, funkcionisao je mehanizamprava zasnovan na dobroj volji, bona fides, mehanizam prinude je –prezir,bojkot,gubitak časti...Posloviizmeđu prijatelja zaključuju se bez strogih formi,rukovanje koje je i danas običaj, koje ne daje pravona tužbu putem suda.Osnovna sankcija je prezir sredine i prokletstvo bogova.Razvojem trgovine,miješanjem naroda postepeno se sankcionišu neformalni ugovori, Akvilije Gal uvodi tužbu zbogprevare. Sam pojam bona fides mijenja značenje, svi poslovi se temelje na striktnom pravui (negotiastricti iuris) i one zasnovane na dobroj vjeri (negotia bonae fidei).Prvi su više formalni, dpslednije seprimjenjuje pravo a manje se vodi računa o volji stranaka dok je kod drugih obrnuto. Tako se i tužbedijele na actione stricti iuris i actione bonae fidei.Kada odlučuje o tužbi na osnovu striktnog prava,sudija ima manju slobodu odlučivanja, vezan je uputstvima pretora.O tzv. formalizmu rimskog prava - (270-272)Postoji široko rasprostranjeno mišljenje da je rimsko pravo formalističko.Ovo je tačno samo ako semisli na najstarije rimsko pravo, ali ne i na klasično ili potklasično pravo. Formalizam starog iuscivile-a je osnovno obilježje u vrijeme osnivanja i prvom periodu države.U obligacionom pravu važila

je svečana riječ. Primjenjivala su se pravila: Prost sporazum ne stvara obligaciju, Iz golog sporazumane rađa se pravo na tužbu..Za izvršenje obligacije potrebno je ispunjenje određenih formalnosti.Zaisplatu zajma zaključenmog u prisustvu mjerača i svjedoka zahtjeva se isplata pomoću bronze i tegova.Promjene se dešavaju stvaranjem velikih gradova, trgovine sa stranim zemljama, strogost starihposlova se ublažava, nastaju realni i koncesualni ugovori. Neki neimenovani ugovori dobijaju zaštitu 93putem pretorske actio in factum, neformalni sporazumi pod određenim uslovima ne daju pravo natužbu ali daju pravo na prigovor. Krajem klasičnog i početkom potklasičnog perioda zaključuju senajvažniji ugovori kao npr prodaja, zakup, najam, ortakluk, ugovor o djelu, mandat. Uz minimumforme zaključuju se realni kontrakti zajam, ostava, posluga, zaloga. Transakcije u kojima jedna stranaizvrši svoju obavezu imaju karakter neimenovanih ugovora koji su zaštićeni tužbom.Tu su i neformalnipaktovi dodatni, pretorski, imperatorski. Mnogo se raspravlja da li je u tumačenju ugovora važnijariječ ili volja stranaka. U 2 vjeku, volja je suština ugovora, Papinijan piše da se treba držati više voljenego riječi. Krajem razvoja rimskog prava gotovo svi ugovori se zaključuju bez formalnosti. Danas jeobrnuto, ni jedan važniji ugovor se ne može zaključiti bez forme kojoj prethode razne potvrde,odobrenja, uvjerenja. U starom Rimu, kuća se prodavala za minut-dva a danas treba nekoliko dana zasve formalnosti.

Posebni dioIzvori obligacija -(273-274)Po teoriji izvori obligacija se definišu ka „one pravne činjenice za koje pravo vezuje nastanakobligacionih odnosa“. Obligacije ne nastaju same od sebe. Potrebne su određene okolnosti, najčešćevazane za izjave volje ili za neke ljudske aktivnosti, koje su povod za nastanak pravne situacije u kojojće se dava ili više lica javiti u ulozi povjerioca ili dužnika. Rimsko pravo je tokom svoje istorije narazličite načine djelilo izvore obligacija. U drugom vjeku n.e., javlja se dioba izvora na: kontrakte idelikte (dvodioba ili biparticija). Tvorac ove dvije diobe je autor Institucija Gaj, on je nagovjestio itreću podjelu.DVODIOBA (biparticija) – U Gajevim Institucijama nalazimo misao da se sve obligacije mogupodjeliti na dve osnovne vrste: sve obligacije nastaju ili iz ugovora ili iz delikta. Po ovoj podjeli Gajističe da je to najvažnija podjela. Po Gaju ne postoji mogućnost za još jednu kategoriju podjela iz dvaosnovna razloga:· Obligaciono pravo nije dostiglo svoj puni razvoj, bezimeni ugovori se tek formiraju, kao i nekioblici neformalnih sporazuma.· Zastupljeno dosta široko shvatanje ugovora(za tadašnje pravnike ugovor je dozvoljena radnjakoja izaziva prava i obaveze, za razliku od nedozvoljene, od delikata).TRODIOBA (tripartacija) – potkraj drugog vijeka n.e., Gaj je sve obligacije podjelio na: kontrakte,delikte i različite druge izvore. Zbog neslaganja Gaja sa samim sobo, odnosno sa Institucijama,postoje mišljenja da trioba nije Gajevo djelo, već postklasična kompilacija. Novije literature obacujuovaj kriterijum, iz razloga što su mišljenja da je Gaj u Institucijama preuzeo tradicionalno gledanje, akada je objašnjavao trodiobu u svojim poznim godinama odstupio je od ranijih shvatanja. On je čaknagovjestio i četvrtu diobu, jer je primjetio sličnost različitih drugih izvora sa kontraktima ili sadeliktima.Do trodiobe došlo je zbog porasta broja obligacionih odnosa i sužavanja pojma kontrakta. Umjestoranije formulavije, kolega i pravnik Gaja, Pedije, dolazi do otkrića da je suština ugovora saglasnostvolja. Time su bile isključene iz pojma ugovora sve transakcije kojima ovaj elemet nedostaje.ČETVORODIOBA (kvadriparticija) – ne zna se tačno kada je nastala, ali u Institucijama koje jesastavila Justinijanova komisija nalazimo diobu svih izora obligacija na četiri vrste:· Oni koji nastaju iz ugovora,· Koji nastaju iz poslova nalik na ugovore,· Koji nastaju iz delikata,· Koji nastaju iz radnji nalik na delikte.

Kontrakti94

Pojam ugovora -(274-276)Contrahere–znači: stegnuti, sažeti, sakupiti, ujediniti, dogovoriti se. U osnovi je ideja o zajedničkompreduzimanju, zajedničkoj aktivnosti koja ima neke pravne poslijedice. Stara prava nemaju opštipojam ugovora (Sumeri,Vavilonci,Asirci), slično je i sa Egipatskim pravom. Grci su došli do saznanjao SINALAGMI, rječ koja je po epitimologiji slična rimskom kontraktu.STARIJE SHVATANjE – U prvom i drugom vijeku n.e. rimska pravna nauka se koleba između dvaosnovna shvatanja ugovora:· Koje zastupa Labeon, po kome se ugovor svodi na sinalagmatički sporazum.· Koje zastupa Gaj u Institucijama, ugovor je aktivnost, ćinidba u formi koju propisuje zakon, kojastvara, mijenja ili ukida obligacioni odnos (zato gaj u ugovore ubraja i isplatu nedugovanog, jernastaje predajom stvari, kao i zajam).KLASIČNO SHVATANjE–Pravnik Pedije prvi je uočio da je suština ugovora sporazum, saglasnostvolja. On je napisao da nema ugovora (što je tačno), niti obligacije (što nije tačno), koja u sebi nesadrži saglasnost volja. Pedije je učinio grešku, on je jedno otkriće, genijalno za jednu oblast(saglasnost volja), htio da uopšti, da primjeni na sve obligacije. U delitima kao izorima obligacijanema govora o nekoj saglasnosti volja, osim u najstarijem pravu (nagodba kod sistema dobrovoljnekompozicije).Drugi v.n.e. karekterišu i druga velika ostvarenja na putu pretvaranja prava iz praktične vještine unauku: klasifikacija izvora obligacija i kontrakata, podjela stvari, pojam bestjelesnih stvari, nastanakprvog pravnog sistema. To se dogodilo zbog intelektualnog napretka, promjene načina gledanja napravo, rađanje novih odnosa, naračito u obligacionom pravu: bezimeni kontrakti, zaštićena pakta,mogućnosti da se odbije izvršenje ugovora ako nije ispunjen pravni osnov. Formaizma je sve manje,ispoljava se suština ugovora kao saglasna izjava volja dva ili više lica. I današnja nauka takodef.ugovor: saglasna izjava volje kojom se stvaraju, mjenjaju ili ukidaju pravni odnosi. Za ugovorje potrebno, da saglasnost bude izražena u određenoj formi, i neophodno je da unaprijed budepredviđena tužba koja obično nosi naziv po ugovoru. Ako ovi uslovi nisu ispunjeni , smatra se da nepostoji kontrakt, već eventualno, pakt, iako i pat spada u ugovore u širem smislu riječi.Zaključenje ugovora - (276-277)Da bi se do saglasnosti volja došlo, potrebno je da obe stranke daju izjavu koja će sadržati bar bitneelemente ugovora. Jedna stranka nudi ugovor (ponuda), a druga treba da ga prihvati. Prihvat treba daje u svemu saglasan sa ponudom, inače se smatra novum ponudom koju druga stranka treba daprihvati da bi nastao ugovor. Ako neko nudi određenu količinu, a druga stranka prihvata manjukoličinu, smatra se da ugovora uopšte nema ili ga ima samo u pogledu manje količine.Bitni elementi ugovora – su osnovno sastojci bez kojih posao ne može postojati, npr. Predmet i cijenakod prodaje.Nebitni elementi ugovora – su sastojci ugovora koji bliže određuje prava i obaveze stranaka,a bezkojih on može da postoji(uslov,rok,troš.prevoza,gdje će roba biti isporučena).Jednostrana izjava volje – može samo izuzetno da dovede do obligacije: obećanje „bogovima“(akopobjedi u ratu, sazidaće hram), obećanje municipijama od strane gradskih magistrata kada stupaju nadužnost, obećanje sržavi.Saglasnost se može postići i među odsutnim licima, putem pisama ili preko glasnika. Moguće jezaključiti ugovor i preko punomoćnika, ali tada je stranka sam punomoćnik, s tim što je obavezan daimovinske objekte prenese vlastodavcu. Jedino je kod zajam rimsko pravo davalo mogućnostneposrednog zastupanja: ovdje se kod stranaka u ugovoru javlja vlastodavac, onaj koji je dao novac,iako je drugo lice predalo taj novac.Zabluda - (277-278)Nastaje kod ugovora kod kojih su izjave imale neke nedostatke. Današnje pravo u te nedostatke ubraja

prinudu, prevaru i zabludu. Zabluda je pogrešna predstava o bitnom elementu pravnog posla.Zabluda je slična prevari, ali postoji jedna važna razlika, kod zablude se ne postavlja pitanje krivice,95

dok je u prevari druga strana kriva zato što je dovela u zabludu saugovarača ili je vidjela da je on uzabludi i to iskoristila. Postoje četiri tipa zabluda:1. Zabluda o pravnom poslu – postoji kada stranke daju izjave koje su na prvi pogled saglasne, apostoji nesporazum oko zaključivanja (npr. „Hoćeš li mi dati 100 sestercija?“ „Hoću“, jedno licemisli na poklon,a drugo na zajam), ovde nije došlo do saglasnosti volja i ugovor ne važi.2. Zabluda o ličnosti – postoji kada neko sklapa ugovor sa jednom osobom, misleći da ga sklapa sadrugom (npr. Kada neko dogovori slikanje portreta sa beznačajnim slikarom, misleći da je čuveniumjetnik, koji se slučajno zove isto).3. Zabluda o predmetu – se sastoji u tome što stranke ne misle na isti predmet,(npr.“Hoćeš li mi datiPamfilija (misli na konja)?“, „Hoću (misli na roba)“), ni ovde nema usaglašenosti volje.4. Zabluda o svojstvima – je zabluda o kvalitetu ili svojstvu neke stvari. (npr. kada neko kupuješareno staklo misleći da je dragi kamen, ili bronzani prsten kao zlatni).Ako se ustanovi zabluda, smatra se da nema ugovora. Dužnik može odbiti izvršenje ovakvog ugovoraputem prigovora, a ako su obaveze već ispunjene, može tražiti povrat u pređešnje stanje.Rok i uslov - (278-279)Opšte pitanje ugovornog prava jeste tzv. modalitet. Pojam modaliteta (izmjene) obuhvata promjene udejstvu ugovora koje nastaju oročavanjem ili uslovljavanjem dužnikove obaveze. U starom pravuprilikom zaključenja stipulacije, pa i prvobitnog neksuma, odmah nastaju poslijedice ugovora i stareformule nepredviđaju modalitete. Zaslugom pretora su stvorene mogućnosti modaliteta tj. izmjene.Rok – je buduća izvijesna činjenica, obično određeni vremenski interval. Ako je buduća činjenicaizvijesna, smatra se rokom, a ne uslovom (smrt nekog lica). Ako dejstvo ugovora počinje tek kadaistekne rok, onda je to odložni (suspenzivni) rok (npr.zajam kod koga je ugovoreno vraćanje poproteku dvije godine od dana zaključivanja), a ako istekom roka prestaje dejstvo obligacije, onda je toraskidni (rezolutivni) rok (npr.kada se neko obaveže da će izdržavati dijete do njegovogpunoljetstva,istekom roka prestaje obaveza).Uslov – je buduća neizvjesna okolnost od koje zavisi nastanak ili prestanak dejstva ugovora. Ovdeumjesto roka postoji neizvjesnost kada će i da li će uopšte nastupiti. Uslov može biti odložan (npr.kada paterfamilijas obeća sinu poklon, ako završi studij- ne postoji obligacija dok se ne ispuni uslovili raskidan (npr. Kada neko dodijeli imovinu nekoj ženi s tim da je može koristiti dokgod se ne uda, -ispunjenjem uslova prestaje dejstvo ugovora, prava i obaveze se gase.Klasifikacija kontrakata – (279-280)Zbog značaja koje ima forma u rimskom pravu, bitna je klasifikacija s obzirom na način na koji sezaključuje, tako imamo ugovore: verbalni, realni, literarni i konsesualni. Značaj forme u zaključenjuugovora može biti dvoja:· Forma ad solemnitatem (nema ugovora bez propisane forme)· Forma ad probationem (ugovor važi i ako nije zaključen u propisanom obliku, ali u slučajuda dođe do spora neće moći da se dokaže njegovo nepostojanje).VERBALNI UGOVORI – se javljaju prvi, zaključuju se svečanim rječima, a to su stipulacije i nekenjene varijante.LITERARNI KONTRAKTI – su se takođe rano pojavili,imali su izražen religijski karakter, jeedamod njih je ekspensilacija.REALNI UGOVORI – nastaju predajom stvari, oslobađaju se načela formalizma, tu spadaju: zajam,ostava, posluga.KONSESUALNI UGOVOR – nemaju nikakve forme, a to su: prodaja, najam ili zakup, ortakluk izastupništvo.Današnje pravo smatra ugovorom i paktove, koji nastaju nešto kasnije a koji se takođe stavaraju naosnovu ovlaštenja i obaveza, a nastali su djelatnošću pretora i imperatora. Imamo i ugovore tzv.bezimene kontrakte – koje ne spadaju ni u najam niti u kupoprodaju, niti u bilo koji „imenovani“

ugovor, a po formi najbliži su realnim kontraktima, jer se zaključuju izvršenjem činidbe jedne odstrane ugovornika.96

Neksum - (280-281)Neksum je posao starog prava, a suštinu mu nepoznajemo. Bio je raširen oblik obavezivanja u staromRimu, imao je zelenaški karakter, dovodi je do teških poslijedica (dužničko ropstvo), a naročito jepogađao plebejce. Jedan od prvih zahtjeva plebejaca bio je ukidanje neksuma, pod njihovim pritiskomukinuto je dužničko ropstvo, a neksum je ostao lišen svoje svrhe. Postojala su mišljenja jednih da jeneksum opšti oblik obavezivanja, a drugi su mislili da je bio akt čiji je cilj objavljivanje da je nekouzeo zajam.Iz sačuvanih podataka može se vidjeti da je neksum,najvjerovatnije predstavljao jednu vrstusamoprodavanja (automatizacije) ljudi u nevolji za neku količinu hrane ili novca. Neksum je bioposao kojim dužnik zalaže ili prodaje samog sebe, da bi nešto dobio od povjerioca,čime bi spasio sebei porodicu od gladi. Tek kasnije, on postaje kreditni posao, daje se jedan rok da dužnik vrati ono što jeprimio (poslije žetve ili berbe), a ako ne uspije onda postaje dužnički rob. Objašnjenje za poslovekojim se otuđuje član porodice ili zalaže sloboda, jeste: bjeda i glad. Forma maljnicipacije je potrebnakod neksuma iz razloga što predmet ugovora nisu novac ili hrana, sama ličnost je predmet ovogugovora pa je potrebno prisustvo pet svijedoka i službenog mjerača.Po svjedočanstvima pronalizimo da je povjerilac, ako mu dužnik na vrijem ne vrati dug, mogao bezintervencije suda da uzme dužnika i da ga vodi u svoj privatni zatvor. ON JE UZEO ROBU KOJU JEKUPIO ZAKLjUČENjEM UGOVORA. Neksum je izgubi svoju svrhu 326 g.s.e. kada su Pantelije iPapirije donjeli zakon kojim se ukida dužničko ropstvo, a dužnik svečano obećava da će određeni brojradnih dana svom povjeriocu. Pad neksuma nije bila samo poslijedica borbe plebejaca i humanizacijeprava, već je to prouzrokovalo u prvom redu promjena u rimskoj privredi, porast bogatstva i smanjenjebijede.

Verbalni kontraktiOpšti pogled - (281)Na Istoku su preovlađivali pisani ugovori, Rim je volio više da recituje recitacije. Ta razlika izmđuIstoka i Rima je poslijedica u stepenu razvoja. Ovoj razlici doprinosi u znatnoj mjeri i dosta jeftinijimaterijal na Istoku, na kome se pisalo (glina).Mentalitetu ljudi kao što je bio mentalitet Rima više jeodgovaralo svečano izgovaranje riječi, nego pisani ugovr, razlog je zaostalost,sujevjerje i vjerovanje.U osnovi verbalnih kontrakata je magijsko dejstvo rječi, dužnik mora da odgovori propisanomformulom. Najvažniji verbalni kontrakt je STIPULACIJA.Stipulacija – znači: čvrst dogovor, tvrda vjera - (281-283)Stipulacija je verbalni, apstraktni kontrakt. Osnovni oblik stripulacije je u vidu pitanja: „obećavaš li;obećavam; časti ti; časti mi; zaklinješ li se čašću; zaklinjem se;“.Značaj i primjena – stipulacija je opšti oblik za preuzimanje obaveza, mogla je dati zakonski oblik izaštitu mnogim jednostranim i dvostranim transakcijama. Naročito je pogodna za zajam, s tim da se zakamatu upotrebljavala nova stipulacija. Kupoprodaja se takođe zaključivala sa dvije stipulacije,jednom bi kupac obećao cijenu, a drugom prodavac robu. Značaj stipulacije se vidi u Gajevim iJustinijanovim Institucijama, gdje se daju opšte teorije ugovora: nevažnost ugovora,zaključenje prekotrećih lica,govori poslovno nesposobnih subjekata itd. Stipulisati danas znači dogovoriti.Promjene – za vrijeme republike donijeta je odluka da se stipulacija može zaključiti i na drugomjeziku, a ne samo na latinskom. Bilo je bitni da i pitanje i odgovor budu na istom jeziku. Upostklasičnom pravu i ovo je promjenjeno, mogli su se koristiti različiti jezici ali pod uslovom da ihobje strane razumiju.Prilikom zaključivanja stipulacije nisu bili potrebni svjedoci, sama rječ je obavezivala iz straha odnjenog magijskog djelovanja. Ljudi su se obavezivali pred Bogovima i nisu smjeli pogaziti datu riječ.Uticaj religije je slabio, pa su i povjerioci postali sumnjivi u rječ, pa su počeli pribjegavati načinimakoji obezbjeđuju dokazivanje. Rimljani su stvorili izreku: riječi lete, napisano ostaje. Pisani dokumentuz stipulaiju zvao se instrumentum stipulations. Vremenom je dokument postao srž posla, a usmena

formula nije izgovarana. Tako je stipulacija od verbalnog postala literarni kontrakt.Apstraktnost stipulacije – starog civilnog prava je bila apstraktna. Iz same stipulacije se ne vidizašto je dužnik obavezan, šta je osnov njegove obligacije, njegova obaveza može biti dug iz zajma,97poklon, miraz itd. Ta osobina u ono vrijeme mogla da bude zloupotrebljena, pa se stoga ugovori višene sklapaju između osoba koje se dobro poznaju, koje računaju na uticaj religije, javnog mjenja icenzora. Apstraktnos je imala i dobre i loše osobine. Dobre- široka upotreba ovog ugovora, Lošesiromašnisu mogli zaključiti stipulaciju npr. Za zajam i prije nego što dobiju novac, a zelenaš mu tajnovac i nedonese, pa ovaj istovremeno ostane bez novca a postane dužnik po osnovu zjma. Zelenašima dokaz (potpisanu stipulaciju) na osnovu koje može tužiti dužnika, ukoliko nevraća „dug“. Kasnijesu se u okviru stipulacije pojavila dva posebna sredstva: prigovor i kverela. Prigovor da novac nijeodbrojan, podizao je dužnik,ako ga pvjerilav tuži i time zauvjek odbija tužbu, a kverela je služila da seutvrdi činjenica da novac nije prebrojan, time je stipulacija postala kauzalna.Stipulacija je služila svimstanovnicima Carstva i kao verbalna i kao apstraktna.Zaštita – u legisankcionom postupku upotrebljava se sacramentum. Dosta rano se prestalo sapostupkom polaganja opklade, što je takođe prouzrokovalo širenje primjene ovog ugovora. Ako jestipulacija bila na neodređenu stvar (one koje su glasile na neku činidbu), u njoj se navodi pravniosnov duga (zajam,prodaja itd.), a u kondemnaciji se ovlašćuje sudija da procijeni na koliki iznos ćeosuditi tuženog.Ostali verbalni ugovori – (283)U verbalne kontrakte spadaju: dotis dictio, iusiurandum liberti i praediatura.Dotis dictio – je svečano obećanje miraza, koje daje žena ili njen porodični starješina, običnose zaključuje uz vjeridbu, ali može i kasnije.Iusiurandum liberti – zakletva osuđenika, je svečano obećanje oslobođenika kojim seobavezivao da će određeni broj dana raditi za svog patrona.Praediatura – je ugovor kojim su jemci garantovali da će stranka u legisankcionom postupkuizvršiti svoje obaveze koje nameće parnica: vratiti spornu stvar, platiti iznos opklade.

Pisani ugovori (literarni kontrakti)Pojam i značaj - (284)Postoji izvjesna terminološka zbirka oko ugovora koji se zaključuju putem napisanih izjava volja.Latinsko litteris: literalni, a ranije se koristio termin pismeni ugovor, danas se kritikuje, jer rječ„pismen“ znači nešto drugo, mada dođe dobro kao paralelan pojam „usmenom“ ugovoru, zato se danaskoristi termin: PISANI UGOVOR.Rimljani su imali odbojan stav prema pisanim ugovorima, međutim i oni su s vremenom prešli napisane ugovore, jer na bolji način obezbjeđuju pouzdanost sadržaja ugovora, kao i dokazivanje uslučaju spora. Tokom vremena je i stipulacija postala posao zaključivan litteris.Postoji jedan posao starog prava, zaključen u pisanom obliku i to je expensilatio. Kasnije su preuzetajoš dva iz grčkih krajeva: chirographum i syngrapha. Između starih i novih oblika postoji razlika.Ekspensilacija se zasniva na magijskom dejstvu rječi, a ostali oblici su poslijedica težnje da seobezbjedi izvjesnost sadržaja i dokazivanje za slučaj spora.Ekspensilacija - (284-285)Ekspensilacija je ugovor čiji način zaključivanja nije sasvim jasan. Podatke o ovoj vrsti ugovoranalazimo u Gajevim Institucijama i u iskopavanjima u Herkulaneumu. Iz Gajevih Institucija se možezaključiti da su porodične starješine vodile dvije vrste knjiga, jednu, u kojoj su bilježili dnevnenovčane transakcije, hronološki,bilo je riječ o prihodima i rashodima, a u drugoj su prepisivali neke odovih bilješki ito: naplaćeno u rubriku prihoda,a isplaćeno u rashode. Pisani ugovor ekspensilacijenastaje kada se bez navođenja pravnog osnova u rubriku rashoda unese podatak koliko je isplaćeno ikome je isplaćeno, to je apstraktni upis. Ovde postoji zagonetka kako je mogao jednostrani aktupisivanja, i to rukom samog povjerioca, stvoriti obavezu za drugu stranu. Postoji objašnjenje da seovdje radilo o dejstvu magijskih rječi, pa se rizikovalo prokletstvo bogova, ako bi povjerilac bezisplate unio bilješke o dugu, a dužnik je rizikovao i bogove i sudski proces. Od kraja republikepovjerioci su gotovo redovno uzimali i priznanicu od dužnika da bi obezbjedili dokaz, o čemu

98

svjedoče nalazi iz Herkulaneuma. Ekspensilacija je služila različitim ciljevima, kao i stipulacija, što jeomogućavao njen apstraktni oblik. Rađa se jednostrana obaveza, koja uvjek glasi na sumu novca i kojaje zaštićena.Ostali pisani ugovori - (285)Ekspensilacija je ugovor specifičan za ius civile i za rimske građane. Sabijanci su dopuštali da se kaodužnik može pojaviti i stranac, a prokuelanci su i ovu mogućnost odbijali. Dva grčka ugovora su seproširila na mnoge krajeve tako da ih rimsko pravo prihvata, kao ustanove ius gentium-a. To sushirographum i syngrapha.Shirographum – je akt koji napiše i potpiše dužnik, navodeći sumu koju je dužan, ali ne ipravni osnov po kome duguje. Sastavljan je u jednom primjerku i predavan povjeriocu. Povjerilac izovog akta je nazivan hirograferni povjerilac, što se zadržalo i danas.Syngrapha – je dokument koji sastavlja neko treće lice , pisar ili bankar, u kome se navodiko,kome i koliko duguje, takođe apstraktno, bez pravnog osnova. Po pravilu je sastavljen u višeprimjeraka, tako da svaka stranka ima svoju kopiju ugovora.

Realni kontraktiPojam i vrste - (285-286)Kada Gaj kaže: putem stvari, odnosno putem predajom stvari,nastajeobligacija, on nigdje ne pominjesporazum. Predaja stvari je poslijedica formalizma starog prava. Volja stranaka postepeno dolazi uprvi plan kod realnih ugovora. Prvi i najvažniji takav ugovor je zajam. Zajam postaje zaštićen putemideje neosnovanog obogaćenja, tako i pravo na tužbu nastaje tok onda kada suma novca ili druge stvaripređu u tuđu imovinu, a to je jedan actum re (posao zaključen predajom stvari). Sporazum o zajmu iliposluzi predstavljao je saglasnost o budućem ugovoru, koji ne daje pravo na tužbu.Realni kontrakti su se pojavili dosta rano. Jedan od prvih je ugovor o zalogu. U drugom v.prije n.e.i zajam dobija sankciju. Kada nabraja realne kontrakte, Gaj pominje samo zajam, kasnije navodi jošostavu i poslugu. U Institucijama Gaj je vjerovatno naveo samo najvažniji realni ugovor, on i kaže:„Predajom stvari, nastaje ugovorna obligacija kao kod zajam“. Posluga i ostava u tom vremenu su odmanjeg ekonomskog značaja i obavljaju se između prijatelja i ne dovode do brojnih sporova.Zajam ( fenus i mutui datio) - (286-289)Zajam je ugovor kojim jedna strana daje određenu količinu zamjenljivih i potrošnih stvari drugoj, aova se obavezuje da će vratiti istu kloičinu stvari iste vrste. Zajam je nalik na poslugu, jer i ovde nekonešto dobija što može da koristi. Zajam je posao kojim se prenosi svojina na stvarima kojimazajmoprimac slobodno raspolaže. Zajam se odnosi na potrošne stavri , a posluga na nepotrošne.Posluga je uvijek dobročin posao, prijateljska usluga bez naknade, a zajam može biti i sa naknadom.Postoje dva ugovora, koja nosa različita imena: fenus i mutui datio.Fenus – je zajam sa kamatom, najčešće zelenaški posao, dok je mutui datio – prijateljska usluga, beznaknade, a u starom pravu i bez sankcije. Ugovori nisu mogli imati isti pojam jer je zelenaški,kamatnizajam vodio u propast, u dužničko ropstvo, a beskamatni zajam je gest prijateljske solidarnosti.Kamata je u to vrijeme bila moralno žigoisanje, što je još više produbljivalo jaz između dva posla.Fenus – je zaključen putem onih apstraktinh formi za koje zna ius civile stipulacija,ekspencilacija ineksum.Kako je mutuum dobio zaštitu –Mutui datio – je u početku posao koji se odvajao mimo prava. Prijatelj, srodnik daju novac ili drugestvari na zajam, ne zahtjevajući ni naknadu niti obazbjeđenje. Računa se na riječ, tada je bili teškozamisliti da neko neće održati riječ na okav gest. Ali su se vremena mjenjala i trebalo je zaštitilakovjerne zajmodavce kojima dužnici odbijaju da vrate iznos koji su dobili. Sredstvo koje je poslužilou tu svrhu bile su kondikcije. Kondikcija je postala tužba za zajam i to je ostala do kraja. Kasnije sestvara svijest da je zajam pravni posao zaštićen kondikcijama, sa svojim posebnim pravnim režimom.Mutui datio – upravo ukazuje na prenos svojine na novcu (datio)i mnogo češće se upotrebljava nego

(mutuum). Zajam je imao neke specifičnosti, jedino je kod zajma dozvoljeno „potpuno zastupanje“99

tako da se kao stranka u poslu pojavljuje, zastupno lice. Ovde se smatra da je takva osoba izvršilamaterijalni akt prenosa svojine na sumu novca i da ima pravo na podizanje tužbe onaj na račun čijeimovine je je došlo do obogaćenja, a to je vlastodavac. Još jedna poslijedica ovakvog porijekla zaštitejeste i načela besplatnost zajma. Zajmodavac ima pravo da traži samo ono što je prešlo u tuđu imovinu.Za kamate se moraju zaključiti posebne stipulacije, to se pravilo zadržalo do kraja.Pravni režim – zajam se odnosi na stvari određene po rodu. Francuska teorija je smatrala da se kaozajam javljaju potrošne stvari. I jedno i drugo shvatanje može se braniti. Zajam se uzima radipotrošnje. Zato se na nekim jezicima za zajam i poslugu upotrebljava ista riječ, ali se posluga nazivaupotrebni zajam, zajam upotrebe, a ovaj potrošni zajam.Jedna osobenost pravnog režima zajma bila je zabrana, donijeta u prvom vijeku n.e. da lica alieni iurisuzimaju zajam dok im je pateffamilijas živ. Dobila je ime po nekom Macedonu, koji je uzeo velikezajmove, pa je, pritisnut od povjerioca da vrati dug, ubio svog oca. Zajmoprimac stiče svojinupredajom stvari i može njom slobodno raspolagati. Gaj iz ovog prenosa svojine izvodi i etimologijunaziva: zove se zajam (mutuum), zato što od moga postaje tvoje ( ex meo tuum fit). Ali ovoobjašnjenje nije prihvaćeno. Riječ se povezuje sa uzajamnošću,solidarnošću,kao što je slučaj u našemjeziku.Kamate – kamate su cijene zajma, naknada za to što se povjerilac lišio svojih stvari koje je daodužniku. Prvobitni zajam nije imao proizvodni već potrošni karakter. Bilo da zajam uzima siromah unevolji, čovjek koji treba da plati porez,sin bogatog oca koji očekuje veliko naslijeđe, u to vrijeme sezajam trošio i nije davao nikakva nova dobra. Zato su filozofi i religija osuđivali zajam s kamatom.Aristotel je tvrdio da je od svih vrsta prihoda on najizopačeniji. Kamata je uzimana zato što je onajkoji ima novac ili hrane moga da je zahtjeva, a onaj kome je zajam nužan, morao je to da prihvati. Ukrajnjoj liniji svojina je osnov za kamtu. Kada se javi kapital kamata postaje opravdana. Definicijakapitala je „novac koji se oplođuje“. Još zakon 12 tablica odredio je maksimalnu kamtnu stopu najednu dvanaestinu, vjerovatno mjesečno, jer su se tada kamate naplaćivale prvog u mjesecu, dozvoljeniinteres bio 100% godišnje. Zajema se po pravilu uzimao krajem zime ili početkom proljeća, kada seambar isprazni, a vraćao poslije žetve ili berbe, tako da je za nekoliko mjeseci kamata dostizala jedan,ne pretjerano visok iznos. U koliko se uopšte vrati, a ako dužnik u tome ne uspije čekalo ga je ropstvo.Zajam i kamate, neksum, dužničko ropstvo – sve su to bila pitanja oko kojih vodila žestoka borba uvrijeme stvaranja države i tokom prvih vijekova republike. Plebejci su se žalili zbog kamate koje nisumogli da otplate,jer su ih ratovi odvajali od polja,pa su postajali robovi. Sukobi oko dugovougrožavali su opstanak države. Kao poslijedica ove borbe, a i zbog promjenjenih prilika došli su prviuspjesi: ukidanje dužničkog ropstva, neksum,pa i smanjenje kamatne stope. Bilo je i pokušaja da sekamata potpuno ukune, jer je ona više nanijela štete nego koristi. Povjerioci ili nisu htjeli da dajuzajmove, ili su naplaćivali i rizik zbog toga što krše zakon. Postojalo je još jedno ograničenje -zabrana antocizma. Antocizam (kamata na kamtu) je pretvaranje dospjelih kamata u glavnicu, nakoju se naplaćuju nove kamte. Zabrana ove prakse jevlja se u klasično dobo, a Justinijan je potvrđuje.Ciceron je za vrijeme vladavine Siciljom uveo kamtnu stopu od 1%. U klasično dobo stopa se kretalaizmeđu 6 i 12% godišnje. Justinijan je donio nove propise,odredio je intersenu stopu na 6%,za zajamtrgovcima dozvoljeno je 8%,a zajmodavcima iz višig staleža zabranjeno je da uzimaju više od 4%.Latinska riječ usura koja označava kamate, u srednjem vijeku dobija novo značenje:zelenaštvo. Kadasu prilike počele iskazivati kredit, a samim tim i kamate,nađena je nova riječ:interesse (naknadaštete). Kamate se nisu mogle ugovoriti neformalno,već je bila potrebna posebna stipulacija.Justinijanov kodeks kaže da se bez stipulacije ne može zahtjevati interes iz zajma, izuzetak su zajamhrane i pomorski zajam.Pomorski zajam – su Rimljani preuzeli od drugih naroda, bio je to zajam sa elementima osiguranja.Vlasnik broda ili trgovac uzimao je zajam radi prekomorske trgovine. On je bio obavezan da ga vratisamo pod uslovom da se putovanje srećno završi. U koliko bez njegove krivice propadnu brod ili teret(bura,gusarski napad), nije bio obavezan da vrati zajam i kamate. Zato što je nosio veći rizik,bio je

praćen i visokim kamatama – u klasično doba bez ograničenja, a u Justinijanovom zakonodavstvu12%,dvostruko više nego obični zajam.100

Posluga (commodatum) - (289-290)Posluga je realni kontrakt, kojim jedna stranka (komodant ili poslugodavac) daje drugoj(komondantaru ili poslugoprimcu) neku svoju nepotrošnu stvar na besplatno korištenje. Predmetugovora je nepotrošna stvar. Ima i mišljenja da se potrošne stvari mogu dati na poslugu,da bi senapravio utisak(npr.kada neko izloži egzotične plodove,skupe mirise,strana pića,pa to sve vrate kadaposjeta prođe). I ovde su predmet posluge nepotrošne stvari. Ako neko upotrijebi bočicu prfema,skupog falerskog vina da bi je pokazao,onda to nisu potrošne stavari koje se prvom upotrebom troše,već nepotrošne koje je moguće više puta tako koristiti. Posluga je najprije prijateljska usluga, bezpravane sankcije, osim eventualno tužbe zbog prevare. Kasnije je dobila zaštitu na taj način što jezaključena u obliku fiducije. Gaj u Institucijama ne ubraja poslugu u realne kontrakte, ali je pominjekada govori o tužbama,izričito kaže da je i posluga obligacioni odnos koji se zaključuje predajomstvari.Pravna obaveza – Osnovni cilj ugovora je ustupanje drugom svoje stvari na korištenje. Bitno obilježjeposluge je besplatnost. U koliko bi bila ugovorena naknada bio bi to zakup, a ne posluga. Ugovor sezaključuje iu interesu poslugoprimca, ali se može desiti da i poslugodavac ima neke koristi od toga. Toće biti slučaj kada neko odlazi na daleki put i ostavi konja prijatelju da ga čuva i koristi.Poslugoprimac je dužan da stvar koristi u skladu sa ugovorm, ili u skladu sa prirodom stavari.Ukoliko prekorači ove granice, čini krađu upotrbe (npr.odjaše dalje nego što je dogovoreno, ili rasnogtrkaćeg konja konja upotrebljava za oranje). Poslugoprimac odgovora za svaku krivicu. Jedino naodgovara ako stvar propadne ili se ošteti uslijed nečega. Krivica poslugodavaca se procjenjuje znatnoblaže jer čini uslugu od koje po pravili nema koristi. On odgovara samo za zlonamjerno nanijetu štetu,a u postklasičnom pravu još i za teški nehat, ako je dao bolesnog konja na korištenje u želji da obolesve životinje poslugoprimca,odgovaraće za štetu. Redovno troškove stvari snosi poslugopramac. Akosmo dali životinju ili stavr na korištenje prijatelju , nije red da snosimo troškove ishrane i redovnogodržavanja. Ali vanredni troškovi (opravke, liječenje oboljelog roba) padaju na teret vlasnika.Ostava (depositum) - (290-292)Ostava je realni ugovor kojim jedna stranka (deponent ili ostavilac) daje drugoj na besplatno čuvanjeneku stvar, a ovaj (depozitar ili ostavorimac) se obavezuju da će stvar po isteku roka ili na zahtjevdeponenta vratiti. Ovde se posao sastoji u čuvanju stvari. Ovaj ugovor je besplatan i realan. Nekividovi ostave imaju sličnost sa zjmom. Davanje stvari na čuvanje javilo se dosta rano u Rimu. Zakon12 tablica predviđa poseban delikt, kažnjavan dvopstrukom naknadom ako se povjerena stvar ne vrati.Tada još uvijek ne postoji poseban realni ugovor o čuvanju, sa određenim pravima i obavezama, sasvojim tužbama, već samo delikt, neka vrsta krađe. U to vrijeme su odnosi regulisani na vanpravnomterenu. U klasično doba depozit postao zaštićeni kontrakt, sa posebnim tužbama. Depozit se zaključujeako neko nema gdje da smijesti svoje stvari (zamoli prijatelja da stavi vino u svoj podrum, žito uskladište), ako neko odlazi na put. Posebna vrsta ostave javila se u vrijeme građanskih ratova iprogona, kada su ljudi bježali glavom bez obzira i povjeravali svoje stvari na čuvanje,dok se ne vrate,kada prođe nevolja.Prava i obaveze – to je dvostrani nejednaki ugovor,njegovo bitno obilježje je besplatnost. Nije imaopravne poslijedice, bio je to neformalni i neobavezni sporazum o budućem ugovoru. Prava i obavezenastaju tek kada deponent preda stvar. Predmet ugovora je pokretna stvar, koja nemora biti u svojinideponenta,može neko ko već čuva tuđu stvar,da povijeri ovu i svoje stvari nekom prijatelju,zato što jeprimoran da biježi. Depozitar nema državninu stvari. Njegova je obaveza da stvar čuva i da je nazahtijev ili po isteku roka vrati. Odnosi prema stvari se određuju ugovorom,ali ako ništa nijepredviđeno ,on odgovara samo za zlonamjerno nanijetu štetu. Kasnije je njegova odgovornostproširena i na teški nehat. Depozitar nije obavezan na neku posebnu pažnju,jer čuvanjem čini inačeuslugu iz koje nema nikakve koristi. Nije ovlašten da stvar upotrbljava ,inače rizikuje odgovornostzbog „krađe upotrebe“, ne snosi nikakve troškove,pa ni redovne za čuvanje stvari. Ako depozitarodbije da vrati stvar,ako je ošteti ili koristi, deponent ima pravo da podigne tužbu tz.actio depositi

directa. Pošto se smatra da je time iznevjerio odnos prijateljstva,ostavoprimac je osuđen i na gubitakčasti (infamia). Ostavilac je bio dužan da nadoknadi troškove koje je čuvar imao oko stvari, u prvomredu nužne i korisne troškove. Obaveza naknade drugih troškova predstavljala je prirodnu a ne civilnu101obligaciju.Posebni oblici depozita – ostave koje se zakljuju u posebnim okolnostima ili sa posebnim režimom, tosu: depositum irregulare, depostium miserabile i sequestratio.Depositum irregulare (neredovni depozit)–ima za predmet zamjenljive stvari. Stvar koja je predmeposla postaje svojina depozitara, on je može upotrebljavati, ali će, kad istekne rok ili na zahtjevdeponenta, vratiti istu količinu iste vrste stvari (npr.daje novac bankaru na čuvanje, žito vlasnikuskladišta, itd.).Depostium miserabile (ostava u nevolji) – je naziv koji je nastao u srednjem vijeku za ostavku kojase zaključivala pod posebnim okolnostima. Ako je neko pritisnut nevoljom (brodolom, poplava. požar,politički progoni), ostavio stvari na čuvanje, onda se smatralo posebno teškim deliktom kada depozitariznevjeri i pokuša da iskoristi ovu priliku. Zato je depozitar, koji odbije da vrati povjerene stavri iodriče postojanje ugovora, osuđen na dvostruki iznos. Osim toga postojao je infaman,tj. Gubio je čast.Sequestratio (sudski depozit) – postoji kada se stvar oko koje se vodi svojinski spor, povjeri načuvanje nekom licu dok se parnica ne okonča. Sličan slučaj će biti kada se povjeri stvar nekom, s timda je da onom ko ispuni određeni uslov,što biva povodom opklade. Posebnost pravnog režima sastojise u tome što je njen predmet mogla biti i pokretna i nepokretna stvar i što je čuvar stvari imaodržavinsku zaštitu, a to je bilo neophodno. Još jedena specifičnost je neidentifikovana ličnostdeponenta dok se spor ne okonča, ili uslov ne ispuni.Fiducija i pignus - (292)U realne kontrakte ubrajaju se još dva oblika zaloge fiduciju i ručnu zalogu (pignus). Iako ova dvapravna odnosa imaju i obligacione elemente ipak su to pretežno stvarnopravne ustanove.

Konsesualni kontraktiOpšti pogled - (292-293)Konsesualni ugovori su oni koji se zaključuju prostom saglašnošću volja. Kod njih se ne zahtjevanikakva forma,niti kao uslov za postojanje (forma ad solemnitatem) niti kao dokazano sredstvo(foram ad probationem). Za realne ugovore kaže se da su ugovori kojima jedna starna daje drugojitd., a konsesualni ugovori su oni kod kojih se jedna strana obavezuje itd. Konsesualni, neformalniugovori su veliki proboj načela slobodne volje stranaka u formalizam rimskog prava. Oni sudokaz.koliko je formalizam ovog prava iamo skučenu primjenu. To su bili ugovori koji predstavljajunajvažnije transakcije svakog pravnog sistema,a oni su: emptio-vendito (prodaja), location-conductio(najam,zakup i ugovor o djelu), societas (ortakluk), i mandatum (zastupništvo). Dodajmo ovomezajam i dobili smo najvažnije ugovore obligacionog prava uopšte. Osnovni razlog za nastajanje ovihugovor je razvoj prometa. Do zaključenja konsesualnih ugovora dolazi sglasnošću volje stranaka obitnim elementima, bez obzira na koji način je ta volja izražena: izričito ili prećutno,konkludentnomradnjom, pismom.Kupoprodaja (emptio-vendito) -(293-296)Kupoprodaja je konsesualni ugovor kojim se prodavac obavezuju da će dati u nesmetanu državinuneku stvar, a kupac da će za to platiti određenu cijenu. Kupoprodaja je najvažniji ugovor obligacionogprava. Kupoprodaja je postala neformalni ugovor. Staro ius civile shvatilo je prodaju više kaoodređenu transakciju , nego kao ugovor u današnjem smislu riječi. Zaključivane su dvije stipulacije, ilijedna stipulacija za robu, a ekspensilacija za cijenu. Postoji više pretpostavki o tome kako jeneformalčana kupoprodaja dobila zaštitu. Do toga je došlo osamostaljivanjem u poseban ugovor,neformalni sporazum je zaključivan uz manicipaciju ili tradiciju. Drugi korijen konsesualne prodajevide u dvostrukoj stipulaciji. Smanjenjem formalizma, verbalna stipulacija se pretvara u neformalniugovor, ali se zadržao dvostruki naziv, jer se, ranije, jednom stipulaciom kupac obavezivao da platicijenu,a drugom prodavac da preda stvar. Najvjerovatnije je da je od davnih vremena postojalaneformalana kupoprodaja između prijatelja i poznanika, ali nije bila pravom sankcionisana. Krajemrepublike imamo prodaju kao konsesualni ugovor ,zaštićen posebnim tužbama, kojima se zahtjeva

naknada ili raskid ugovora zbog fizičkih ili pravnih nedostataka koje stvar ima. Zaključujući ugovor,često su starnke davale jednu sumu novca koja se zvala kapara (arrha). Ona je služila kao znak da je102

ugovor zaključen, ali je tokom vremena postala i način obezbjeđenja za obe strane. Ako kupacodustane, gubi kaparu, a ako prodavac odustane mora vratiti njen dvostruki iznos. Kapara postajekazna za ugovornu nevjernu stranku.Bitni elementi ugovora - bitni elementi prodaje su predmet i cijena.Predmet emptio-venditomože biti svaka stvar koja je u pravnom prometu. Rimski pravnici smatraju dase i bestjelesne stvari mogu prodati, a danas je to sporno. Predmet može biti nepokretna ili pokretnastvar. Može se pradati,što se često dešava, stvar koja ne postoji u trenutku zaključivanja ugovora. Utom slučaju moguća je „prodaja nade“(za određenu sumu novca neko proda budući rod svoje njiveili ulov ribe). Za takve ugovore koji nose rizik kaže se da su aleatorni. Kupvina stvari kojima senadamo postoji kada se odredi cijena po jedinici (komadu,mjerici) za neku stvar koja će tek nastati. Upogledu cijene rimsko pravo je postavljalo uslove da bude u novcu,istinita,određena i u nekimslučajevima pravična. Cijena treba da bude u potpunosti ili bar pretežno u novcu inače će se smatratida je zaključena trampa. Moguće je ugovoriti jedan novčani iznos. Kada se kaže da cijena treba dabude istinita miski se na to da je ona ozbiljno shvaćena,da nije riječ o tobožnjoj cijenei i prodaji izakoje se možda krije poklon. Cijena mora da bude i određena.Odnos Rimljana prema zahtjevu da cijena bar donekle odgovora vrijednosti stvari ima zanimljivrazvoj. Privredna i politička situacija krajem principata i početkom dominata je nagonila državu naintervencije i ograničenja prvobitne slobode ugovaranja.Za vrijeme Dioklecijana pojavio se edikt o cijenama. Ona je poslijedica nastojanja da se spriječiosiromašenje seljaka i njihovo pretvaranje u kolone. Pravilo iz ove Dioklecijanove odluke u srednjemvijeku je prihvaćeno i prošireno i na koris kupca (ako pretplati stvar). Tako je nastao institut laesioenormis (prekomjerno oštećenje ili oštećenje preko polovine).Prava i obaveze – kupoprodaja je dvostrano teretni ugovor, a uz to još i kauzalan. Tek kadaneko izvrši svoju obavezu stiče pravni osnov da zahtijeva izvršenje obaveze od druge stranke.Osnovna obaveza kupca je da preuzme stvar i da plati cijenu, onako kako je ugovoreno: odmah ilikasnije,odjednom ili u nekoliko rata. U koliko individualno određena stvar propadne bez kriviceprodavca prije nego što je ovaj preda, rizik je na kupcu. To pravilo je dosta čudno i odudara odopšteg načela da rizik snosi vlasnik(ovo je možda preuzeto iz drugih prava ili se željelo da kupac štoprije preuzme stvar). Obaveza prodavca je da preda stvar. Iz nekih razliga on nije morao da prenesesvojinu već samo da obezbjedi mirnu državinu. To znači da njegova obaveza nije bila tipa dare,većpraestare. Uz obavezu garancije u praktičnim poslijedicama ovakva obaveza davala je približno isterzultate kao da je prenosio svojinu.Zaštita od evikcije – Prodavac garantuje da stvar nema pravne ni fizičke nedostatke. Podpravnim nedostacima se misli na neke terete (založno pravo, službenost) ili, što je još gore, na slučajda stvar nije njegova tačka. Ako neko proda tuđu stvar, pa pravi vlasnik podigne rei vindication ioduzme kupcu, kaže se da je stvar evincirana, da postoji evikcija. Ukoliko se pojavi treće ilice iuznemirava kupca svojinskom ili drugom tužbom, prodavac je dužan da ga zaštiti (zaštita odevikcije). Kupac treba da obavijesti prodavca da postoji uznemiravanje, a ovaj će ili preuzeti spor nasebe ili će mu pomagati u parnici. Ukoliko stvar bude oduzeta, kupac može posebnom tužbom tražitipovraćaj dvostruke cijene.Odgovornost za fizičke nedostatke stvari – Javila se još od ranih vremena, bila regulisana nauopšten način koji je uticao na mnogo savremena zakonodavstva. Još u vrijeme Zakona 12 tablicamogla se podići tužba ako zemljište nema onoliku površinu kolika je predviđena ugovorom. Dostačesto je korištena stiulacija kojom je prodavac garantovao neka svojstva prodate stvari. Kurulski edilisu uveli pravilo na prijacama robova i stoke da prodavci moraju objesiti o vrat roba ili životinjepločicu sa nabrojanim manama. Sledeće pravilo po kojima je regulisana odgovornost prodavca zafizičke nedostatke je najprije da nedostaci postoje u trenutku predaje stvari. Zatim, da su nevidljivi,osim ako se ne radi o svečanom obećenju da stvar nema te nedostatke. Ako se otkrije nedostatak kupacmože u određenom roku da zahtjeva da se nedostaci uklone, ukoliko je to moguće. Osim toga kupac

može da zahtjeva smanjenje cijene, srazmjerno smanjenoj vrijednosti stvari usljed mane. I na krajumože tražiti raskid ugovora i povraćaj cijene posebnom tužbom. Danas se nedostaci zbog kojih jemoguć raskid ugovora zovu redhibitorne mane.Modaliteti – Kupoprodaja kao najrašireni i najvažniji ugovor obligacionog prava, ima različite 103oblike. Rimsko pravo poznavalo je više dodatnih sporazuma kojima se modifikovalo osnovno dejstvougovora. Tako je neformalni sporazum o nesviđanju kupac dobijao pravo da neko vrijeme korististvar i da je vrati ako mu se ne svidi. Ta kupovina na probu bila je način da se natjeraju na sklapanjeugovora pretjerano oprezni i kolebljivi kupci. Posebnim paktom davano je pravo prodavcu da raskineugovor ako u određenom roku nađe povoljnijeg kupca. Ovo je bio način da se privoli na prodajukolebljiv prodavac. Paktom o pravu preče kupovine sticao je prodavac pravo da kupac ako ikada želida proda stvar najprije njemu ponudi.Locatio – conductio (zakup ili najam) - (296-299)Rimljani su upotrevljavali isti naziv za tri, danas veoma različita ugovora: ugovor o zakupu stvari, onajmu radne snage i o djelu. Možda je razlog bio u tome što je na čovjeka koji prodaje svoju radnusnagu gledano kao na neku vrstu roba. Dosta rano se javi zakup stvari, naročito zemlje, ali su i raznioblici iznajmljivanja radne snage postojali još u vrijeme rane republike. Do klasičnog perioda nose istinaziv. Locatio – conductio, a tek kasnije počinje da se pravi razlika između Locatio – conductio rei(ugovor o zakupu stvari), Locatio – conductio operarum (ugovor o najmu radne snage) i Locatio –conductio operas faciendi (ugovor o djelu). Sva tri su ugovora bonae fidei, zaštićeni sa actio locati iactio conducti.Locatio – conductio rei – ugovor o zakupu stvari je kontrakt kojim se jedna strana(zakupodavac) obavezuje da stavi na raspolaganje neku svoju stvar, a druga (zakupac) da za to platiodređenu naknadu. Naziv za ugovor i stranke potiče otuda što jedna stranka predaje stvar (locaresmjestiti,dati) a druga je odnosi ili odvodi da bi je koristila (sonducare). U Rimu se rano javio zakupzemljišta za obrađivanje, koji koriste ne samo siromasi, već nobili. Bilo je ljudi koji su iznajmljivaličitave zgrade u zakup, da bi izdvali stanove u podzakup. Zakupljivane su i lađe, alati i stoka za obraduzemlje. U dominatu zakup ostaje osnovni način pretvaranja seljaka i robova u kolone.Obaveza zakupodavca – je da preda stvar zakupcu i da mu omogući njeno korištenje. Stvarmora biti nepotrošna. On odgovara ako zbog pravnih nedostataka zakupac ne može upotrebljavatistvar.Zakupac je obavezan – da plati zakupninu. Zakupnina je morala biti ozbiljna, određena inovčana. Ako bi se ugovorilo davanje plodova ili neki rad, prema klasičnom pravu to bi prije biobezimeni kontrakt, ali je Justinijanovo pravo dopuštalo i naturalne zakupnine. Ako nije ugovoren rok ijedna i druga strana su mogle raskinuti ugovor kada žele, pod uslovom da nenasu neku štetu. Ukolikoprotekne rok od 5 godina na koji je zaključen ugovor, i obe stranke ništa ne preduzimaju, smatra se daje izvršeno prećutno produzeženje zakupa na sledećih 5 godina. Ako zakupac ne plaća zakupninu,naročito za zemljište i stan zakupodavac je imao pravo zaloga na stvarima koje je unio na njivu ili ustan. Otkaz bez najave, pravo zaloga na zakupčevim stvarima – bili su to surovi uslovi za zakupce,odnosno sirotinju. Krajem rimske istorije neki oblici zakupa zemlje postaju dugoročni i dobijajuzaštitu. Time prestaju da budu ugovori obligacionog prava i prelaze u stvarno pravo.Locatio – conductio operarum (ugovor o najmu radne snage) – ugovor o najmu radne snagepotoji kada jedno lice (locator) obeća da će staviti na raspolaganje svoju radnu snagu, a drugo(conductor) da će za to platiti naknadu (merces). Predmet ugovora su operaje (rad), otuda i njegovnaziv. Ovaj ugovor nije imao suviše veliku primjenu u Rimu zbog obilja jeftine robovske radne snage.Sirotinja koja nije mogla da bira još od ranih vijekova rimske istorije prodaje svoju radnu snagu. Bitnielementi ugovora su rad, tačnije: mogućnost korištenja rada i najamnina. Obično se ugovarao iznosdana koje lokator duguje, a najamnina je ugovorena u jednoj sumi ''paušalno'', ili za svaku vremenskujedinicu (dnevno, mjesečno). Ugovor o najmu spada ''u poslove sredstava''. Ukoliko se iz nekolikorazloga zakupac nije mogao koristiti radom najamnika a ovaj izvršio svoju obavezu stavljanjem naraspolaganje svog rada ima pravo na naknadu. Ovaj ugovor je zaključivala sirotinja. Građani koji ioledrže do sebe zaključivali su, ne ugovor o najmu, već mandat, koji je u načelu besplatan.Locatio – conductio operas faciendi (ugovor o djelu) – to je konsesualni kontrakt kojim sekonduktor obavezuje da će za lokatora obaviti neki posao, a ovaj da će mu za to platiti ugovorenu

naknadu. Ovde je predmet obaveze konduktora obavljanje određenog posla, ne samo rad, već rezultatrada, da sagradi kuću, sašije tuniku, i dr. Postoji i zanimljiva terminološka razlika, tamo se onaj koji104

radi zove lokator (jer locira svoju radnu snagu), a ovde je lokator onaj koji naručuje posao, akonduktor onaj koji radi. Ugovorom o djelu ne nastaje onolika podređenost kao kod ugovora o najmuradne snage. Konduktor najčešće obavlja posao u svojim prostorijama, čak može koristiti rad svojihrobova za poslove niže vrste. Obaveza lokatora je da obavi posao na vrijeme. Odgovarao je ne samokao bonus pater familias, već i za nestručnost (inperitia), a ako je dio posla prepustio drugima, onda iza pogrešan izbor. Ugovor o djelu čiji je predmet prevoz robe more, što je bio čest slučaj u vrijemeprocvata trgovine, podlijegao je posebnim pravilima. Ako je zbog neke nevolje (bura, napad pirata),kapetan broda bude prinuđen da dio tereta baci, kako bi spasio brod i ostali teret, vrijednost žrtvovanerobe snosili su vlasnik broda i vlasnici spašenog tereta, srazmjerno vrijednosti broda, odnosno tovarakoji je spašen. To je načelo opšte havarije. Rimljani su ga nazivali lex Rhodia de iactu (zakon saostrva Rodosa o izbačenim stvarima).Societas (ortakluk) - (299-301)Societas je konesesulani ugovor koji se dava ili više lica udružuju radi postizanja zajedničkeimovinske dobiti. Uobičajni naziv je ortakluk. Zakon o obligacionim odnosima ipotrebljava termin:privredno udruživanje građana. Ortkluk nije svako udruženje. Bitno obilježje ortakluka je namjerada se ostvari dobit. Najstariji oblik rimske porodice nije ortakluk, iako ga Gaj tako posmatra, jer su unjegovo vrijeme postojali samo degenerisani ostaci porodične zadruge.Konzorcium je zajednica života i rada,a ne privredno udruženje građana radi ostvarivanja neke koristi.Ortakluk je rana pojava pravne istorije. Poznat je u Mesopotamiji i Grčkoj, gdje se zove „koinonia“.Kada trgovina i špekulacija pružaju mogućnost zarade, a sredstva pojedinaca nisu dovoljna,oni su seudruživali da bi ostvarili i podjelili dobit(zelenašima,bankarima,zakupcima poreza i javnihradova,trgovcima na veliko,zantlijama, prodavcima). Udruživanja su se dosta rano pojavila u Rimu.Špekulanti su se udruživali da bi davali novac u pomorski zajam ili radi zakupa državnih poreza ijavnih radova (publikanti). Otkup državnih poreza ili javnih radova bio je čest način zgrtanja bogatstvau Rimu. Kako je državni aparat bio mali, nedovoljan za sakupljanje poreza ili organizovanje javnihradova (izgradnja puteva,javnih građevina,itd.),grupa imućnih ljudi bi ponudila da unaprijed platiprocijenjenu vrijednost poreza jedne provincije,oblasti ili grada,a zatim bi za svoj džep, što značiveoma revnosno, utjerivali porez od obveznika. Ili bi ugovarali javne radove za određenu cijenu, pa bisvojim robovima i najamnom radnom snagom obavljali taj posao. Razlika između ugovorene cijene istvarnih troškovo predstavljala je dobit, koju su djelili na osnovu ugovra.Vrste – Ortakluk se može zaključiti samo za jedan posao (dva ili više trgovaca se udruže daotkupe od države jaedab broj zarobljenika i da ih prodaju. Moguć je i ortakluk čiji je cilj trajnoobavljanje jedne vrste posla (otvaranje zanatske radnje,pružanje bankarskih usluga) postoji ortakluku kome se ortaci obavezuju da će zajednički obavljati sve svoje poslove.Ulog – svaki ortak mora da unese svoj ulog. To može biti novac, neke druge stvari(prostorije,alati,materijal) ili rad. Danšnji ulog je ptent ili licenca.Prava i obaveze – ortakluk nema svojstvo pravnog lica. Ako postoji više ortaka, ne zanači dasu odnosi unutar ortakluka multilteralni. Ovaj ugovor dovodi do tijese saradnje između ortaka. Grci suortake nazivali ortaci kao braća.što je preuzelo i rimsko pravo. Zato što se4 zasniva na posebnompovjerenju. Smrću ili gibitkom statusa jednog člana gasio se ortakluk. U koliko ostli prihvatenaslijednika kao ortaka,smatra se da je zaključen nov ugovor.Dobit – se dijeli prema ugovoru. U koliko nije ništa ugovoreno,onda je moguće primjenitinačelo podjele prema veličini uloga ili diobu na jednake dijelove. Rimsko pravo je primjenljivalo ovodrugo pravilo,jer je u ono vrijeme bilo teško odrediti procenata učešća. Ugovorom se ne možeisključiti neki ortak iz dobiti,jer bi to bio „lavovski ortakluk“(dobio naziv po basni gdje se sveživotinje udruže da zajedno love, pa je svu lovinu uzeo lav). Pravila se primjenjuju i na rizik gubitka.Ortkluk prestaje istekom roka,završenjem posla za koji je zaključen ili smrću jednog od oraka, kao ijednostranim otkazom. Otkaz se nije mogao dati u nevrijeme, tj. Ako bi bila nanijeta šteta ortakluku.Tužba se zvala actio pro socio. Ako je neko osuđen po ovoj tužbi, pored imovinske izricana je i

moralna osuda,jer se smatralo da je iznevjerio odnos posebnog povjerenja. Postupak je imao inekeprednosti za osuđenog. U izvršenju presude nije se moglo ići do kraja,osuđenom se morao ostavitijedan minimum sredstava koji je neophodan za život i ta privilegija se zvala beneficium competentiae105(da plati koliko može).Mandatum (ugovor o zastupništvu) - (301-302)Mandatum je konsesualni ugovor kojim se jedna strana (mandatar,zastupnik), obavezuje da će usvoje ime i za račun druge strane (mandata – vlastodavca) besplatno obaviti neki pravni ili faktičkiposao. Razlika između ovog ugovora u rimskom i današnjem pravu je u tome što današnji zastupnikzaključuje posao u tuđe ime i za tuđ račun,a rimski u svoje ime ali za tuđ račun. Ta je razlikaposlijedica ličnog karaktera obligacionih odnosa (ako neko zaključi stipulaciju ili preda stvar, on jestranka u tom poslu, zato se kaže u svoje ime,ali imovinske efekte mora da prenese na nalogodavca„radi za tuđi račun“). Postoji još jedna razlika :danas se zastupništvo odnosi samo na pravne poslove, arimsko još i na fizičke,materijalne akte. Do ovoga je došlo zbog prezira koji su rimljani osjećali premanajmu radne snage,pa su sve finije poslove svrstali u mandat, što je u suštini protivno njegovoj prirodi.Istorija mandata u rimskom pravu je duga i bogata. Staro civilno pravo nije dozvoljavalo zastupanje.Zbog formalizma i uticaja religije svako je morao obavljati svoje poslove sam,a slab promet nije timebio ugrožen, kasnije su mijenjali svoj stav. Za neke poslove je bilo dopušteno oabvljanje putem roba ilisina, jer se smatralo da oni izvršavaju materijalni akt, kao neka vrsta produžene ruke porodičnogstariješine. Takav je bio slučaj sa zajmom, gdje je omogućeno široko uključenje ukućana u porodičneposlove. To je bio nagovještaj budućeg dejstva mandata „ u svoje ime“ a za „tuđi račun“.Naročito se rano pojavila potreba za zastupanjem u sporovima, gdje se javljaju kognitor i prokurator.Kognitor je lice koje je svečanom formulom određivalo da bude zastupnik u sporu, i to u prisustvuprotivne strane. Prokurator je bilo lice koje je dobilo jedno opštije ovlaštenje da štiti nečije interese,uprvom redu na sudu.Prava i obaveze – osnovna obaveza leži na punomoćniku (mandataru) a to je da obavi posao.Taj posao može biti isključivo u interesu mandata (da proda ili kupi nešto za njega), može biti i uinteresu mandata i mandatara (da kupi roba koga će zajednički koristiti), a može biti i u interesu nekogtrećeg (da daje časove njegovom sinu, da opravi tuđu kuću). Neće postojati mandat ako je posaoisključivo u interseu mandatara, osim ako to nije slučaj zastupnika „u svom sporu“. Ako je posao kojise nalaže samo u interesu zastupnika, smatra se da je riječ o savijetu (gdje nešto da kupi,kako bi uRimu prodao i zaradio). U završenju posla mandatar je dužan da se drži ovlaštenja i uputstva koja jedobio od mandatara. Zastupnik je najprije odgovarao samo za zlonamjernu štetu,jer nije imao koristiod posla. Kada je naknada postepeno prodrla u odnose između mandata i mandatara,počela sepooštravati i odgovornost mandatara, tako da je na kraju proširena na levis in abstracto.Besplatnost mandata – u rimskom pravu mandat – je načelo besplatnog ugovora. Ugvaranjanaknade unaprijed mijenjalo je karakter ovog posla. Dosta rano je uveden da se advokatima i drugimlicima koja za druge obavljaju poslove daje honorarium (počast). Neko vrijeme je zakonom zabranjenoadvokatima da uzimaju honorare. Dioklecijan je svojim ediktom predvidio i tarife za advokate,ljekare idruge koji su putem mandata ugovorili svoje usluge. Ovaj iznos nije se mogao tražiti tužbom izmandata već posebnom tužbom. Tako je smanjeana razlika između mandata i ugovora o dijelu.Smatralo se da finiji poslovi spadaju u mandat kod koga se nagrada naziva honorar,a grublji supredmet ugovora o dijelu,kod koga se plaća merses. Iako je mandat u načelu besplatan , zastupnik ćeimati pravo da traži naknadu mogućih troškova (novac koji je platio za kupljenu robu, troškove puta) ito putem action mandate contario. Osuda po action mandati directa povlačila je infamiju za osuđenog,jer se smatralo da je iznevjerio odnos povjerenja.Bezimeni kontrakti - (302-304)Transakcije koje se ne mogu svrstati ni u prodaju, ni u zajam, niti u bilo koji postojeći „imenovani“ugovor. Takvi poslovi se nazivaju bezimeni, neimenovani ugovori. Ovdje bi spadao dogovor po komeće jedno lice davati časove stranog jezika, a ovo će mu održavati vrt, ili sporazum prevozioca dastolaru preveze neku robu, a on da mu napravi deo namještaja. Dug je bio put kojim su bezimenikontrakti ušli u krug zaštićenih ugovora. Od kada su nastale ove institucije, počela se upotrbljavatitužba zbog prevare ili za neosnovano obogaćenje. To se koristilo kada je na osnovu saglasnosti volja

jedna stranka izvršila svoju obavezu, a druga odbija da ispuni svoje obećanje. Tada je onaj koji jeispunio svoju obavezu mogao da tuži drugu stranu zbog prevare. Ovi ugovori nisu imali karakter106

kontrakta koji obavezuje.iz razloga što nije postojao način da se natjera druga strana da izvrši svojučinidbu. Tej je pretor omogućio da se tuži onaj koji svoju obavezu ne izvrši. Činjenica koja jenavođena u tužbi bila je da je tužilac izvršio svoju obavezu. Kasnije je stvorena još jedna mogućnost,da ugovorna vijerna strana,kada ispuni svoju činidbu,dik druga još nije izvršila svoju, traži raskidugovora i povraćaj onog što je dala. Tužba se zvala condictio ex poenitentia (poenitentia znači kajanje:smatralo se da se stranka pokajala). Bezimeni ugovori liče na realne kontrakte, jer i kod ovih samsporazum ne obavezuje, potrebno je da jedna strana izvrši svoju činidbu. Zato ih neki nazivaju''neimenovani realni kontrakt'', za razliku od ''imenovanih''. U imenovanim realnim ugovorima postojitijesna veza između obaveza jedne i druge strane. Prestacija onog koji je primio stvar sastoji se u tomešto istu stvar (posluga, ostava, zaloga) ili istu količinu iste vrste stvari (zajam, neredovni depozit) trebada vrati. Iz bezimenih ugovora nastaju obaveze koje međusobno nemaju nikakve veze, osim što jednadrugoj služe kao osnov – tek kada jedna strana izvrši svoju prestaciju, stiče osnov da zahtjeva od drugeispunjenje njene obaveze. Pravnici čuvene bejrutske škole podjelili su bezimene kontrakte u četirigrupe. Oni su tvrdili da postoje bezimeni kontrakti tipa: do ut des (dajem ti svojinu ili neko drugostvarno pravo da bi i ti meni dao, zatim do ut facias (dajem ti da bi mi nešto učinio), facio ut des (činimti da bi mi dao), i facio ut facias (činim da bi ti meni nešto učinio). Najvažniji bezimeni kontrakti su:permutation (trampa, razmjena) aestimatum i precarium.Permutatio (trampa, razmjena) je ugovor kojim jedna strana daje u svojinu neku stvar, adruga se obavezuje da će dati neku svoju stvar. Ovaj ugovor se nije razlikovao od prodaje. Ali postojerazlike: kupoprodaja je konsensualna, a trampa realna, prodajom se ne prenosi svojina, a trampom seprenosi, i trampa, za razliku od prodaje može biti raskinuta ''zbog pokajanja''.Aestimatum je ugovor između trgovaca na veliko ili proizvođača i trgovaca na malo, kojimtrgovac na veliko daje neku svoju robu da se proda, s tim da se neprodato vrati, a za svaki prodatikomad da se plati unaprijed predviđeni iznos. Trgovci na malo su izbjegavali da kupuju veće količinerobe od prizvođača ili trgovca na veliko, jer nisu znali da li će moći sve da prodaju. Ovim ugovorom jeuklanjan taj rizik.Precarium (od precarious – dodjeljen na molbu) je bezimeni ugovor tipa facio ut facias,kojim neko daje dio svoje imovine (obično zemlju) drugom, tako da je u svako doba može uzetinatrag, a onaj koji je primio ima obavezu na neko činjenje (npr. da mu radi na imanju određeni brojdana). To je stara ustanova, često korištena u odnosima patrona i klijenata, a puni zamah dobila uvrijeme feudalizacije carstva. Ovaj ugovor ima sličnost sa poslugom. Razlika je u tome što se poslugaugovara na određeni rok i poslugodavac prije isteka ne može zahtjevati svoju stvar.Pacta (304-305)Pacta je neformalni sporazum koji ne spada u kontrakte. Takvi suporazumi mogu biti zaštićeni (pactavestita) i bez zaštite (pacta nuda). Pactum potiče od pax (mir). Riječ pakt znači neko rješavanjesukoba, nagodbi. U tom smislu ga upotrebljava Zakon 12 tablica, ako neko osakati drugog, pa se nenagode neka se primjeni talion. U starom pravu ugovor se jasno razlikuje od pakta. Prvi je formalan, adrugi neformalan, onaj je zaštićen, a ovaj nezaštićen. Tada se u punoj mjeri primjenjuje pravilo: prostsporazum ne stvara obligaciju ili iz prostog sporazuma ne rađa se prpavo na tužbu. Tokom vremena suneformalni sporazumi dobili zaštitu. Najprije oni koji su zaključeni uz postojeći ugovor i kojimijenjaju njegovo osnovno dejstvo – dodatni paktovi. Ako su ispunjeni uslovi oni daju pravo naprigovor. Zato se sada kaže da go sporazum ne stvara obligaciju, ali daje pravo na prigovor. Prodoromkonsensualizma neformalni sporazumi dobijaju zaštitu, to su pretorski paktovi. U vrijeme carstva iimperator svojim zakonima počinje štiti neke neformalne ugovore, koji su ranije zaključivani uodređenoj formi. To su zakonski ili imperatorski paktovi. Tako imamo pored nezaštićenih neformalnihsporazuma i zaštićene koji se približavaju kontraktima. Ugovor u širem smislu obuhvata kontrakte ipakta. Razlika se zadržala nešto zbog tradicije, a nešto zbog toga što su na različit način zaštićeni.Kontrakti imaju svoje posebne tužbe, što nije slučaj sa paktovima. Postoje tri vrste zaštićenihneformalnih sporazuma: dodatni (pacta adiecta), pretorski (pacta praetoria) i zakonski ili imperatorski

(pacta legitima).107

Dodatni neformalni sporazum – (305)Često se uz glavni ugovor zaključi sporazum koji donekle mijenja osnovno dejstvo ugovora. Takavsporazum predstavlja dogovor o kamatama kod zajma, o plaćanju cijene u nekoliko rata kodkupoprodaje, o mogućnosti raskida ako se stranka pokaje. Ove paktove srednjovjekovni pravnici sunazivali dodatnim. Da li će važiti dodatni sporazum zavisi od više okolnosti: da li je glavni ugovor, dali otežava položaj dužnika ili ga olakšava, da li je sporazum zaključen odmah uz glavni ugovor iliposlije izvjesnog vremena, naknadno. Sporazum koji ublažava dužnikovu obavezu dosta rano je dobiozaštitu putem prigovora. Sporazumi koji otežavaju položaj dužnika, dobili su zaštitu tek krajemklasičnog perioda i to pod uslovom da je ugovor bonae fidei i da su zaključeni in continenti.Pretorski paktovi (pacta praetoria) (305-306)U četvrtom poglavlju Vječitog edikta pretor na uopšten način obećava da će dati zaštitu neformalnimsporazumima ako nisu zaključeni prevarno i ukoliko su u skladu sa zakonima i senatskim odlukama.1. Receptum arbitri–je neformalni sporazum koji zaključuju stranke u sporu, s jedne strane, i nekigrađanin s druge strane, kojim ovaj obećava da će riješiti njihov spor. Time stranke spor povjeravajunekom sugrađaninu u čiji sud imaju povjerenja. Prethodno parničari međusobno zaključuju pakt otome da će na ovaj način riješiti spor. Taj njihov sporazum se zove kompromis, i on je tek u vrijemecarstva dobio zaštitu, postavši jedan od zakonskih paktova. Građanina koji je na sebe preuzeo uloguarbitra, pretor je mogao natjerati da izvrši obećaenje i uzimanjem zaloga ili novčanom kaznom.2. Receptum nautarum, cauponum et stabulariorum – je sporazum kojim se vlasnik broda, krčmeili štale obavezuje putniku da će stvari koje je primio vratiti neoštećene. Ako roba ili konji pretrpe štetuili nestanu, odgovaraju ova lica, čak i kada nije dokazana njihova krivica. Jedino ne odgovaraju zaštetu nastalu višom silom. Putnik kome su stvari nestale ili su oštećene imao je pravo tužbe protivgostioničara, vlasnika štale ili broda.3. Receptum argentari – je neformalni sporazum kojim bankar preuzima na sebe isplatu nekogpostojećeg ili budućeg duga svog klijenta. To može biti ugovor kojim bankar obećava da će isplatitiodređenu sumu od novca koji klijent ima kod njega na čuvanju. A može se odnositi i na dugovanjeklijenta iz ugovora, koji još nije zaključen. Time se pojačava kredit ovog lica, jer će njegov povjerilac,kao neku vrstu garanta imati samog bankara. Povjerilac iz ovakvog odnosa (onaj kome treba bankar daisplati) ne može zahtjevati tužbom isplatu. To može učiniti samo klijent koji je stranka u paktu, i tojednom vrstom tužbe koja se zove actio recepticia.4. Constitutu debiti – je sporazum kojim jedna stranka obećava da će u određenom roku isplatiti svojili tuđi dug. Suština posla naročito u prvo vrijeme, bilo je određivanje roka, jer stare transakcijeostavljaju po strani rok (stipulacija, neksum, ekspensilacija) za to bi možda, bilo ispravnije ovaj paktnazvati ustanovljenje roka. Kasnije je dobio i druge namjene pa je postao i način preuzimanja tuđegduga.5. Pactum de iureiurando (sporazum o zakletvi) je neformalni sporazum kojim se stranke dogovarajuda će spor riješiti zakletvom. Upotrebljavao se kada je sporna svojina na stvari ili dug. Povjerilac ilivlasnik ponude drugom licu da se zakune da ne duguje, ili da je stvar njegova.Pacta legitima (zakonski paktovi) – (306-308)Vladari su na sebe preuzeli ulogu davanja zaštite neformalnim sporazumima. Za ove slučajeve sesmatralo da ne spadaju u kontrakte i oni su zaštićeni tužbom koja se zvala actio ex lege (koja se podižena osnovu zakona), a samim tim sporazumi se zovu pacta legitima (neformalni sporazumi zasnovanina zakonu). Postoje tri ovakva pakta: kompromis, sporazum o mirazu i poklon.Kompromis – je sporazum kojim stranke obećavaju da neće svoj spor iznositi pred pretora,već će ga povjeriti jednom građaninu koga same odrede i sa kojim će kasnije zaključiti receptumarbitri. Prije toga je da bi obavezivao morao biti zaključen u obliku stipulacije.Obećanje miraza – ako nije imalo oblik verbalnog kontrakta, nije obavezivalo. Tek je u petomvijeku jednom naredbom predviđeno da i neformalno obećanje miraza daje pravo na tužbu.

Poklon – je najvažniji od zakonskih sporazuma. Poklon je ugovor kojim jedna strana obeća daće dati drugoj neku stvar ili sumu novca. U širem smislu spadaju u poklon i drugi dobročini akti kaošto su isplata ili oproštaj nečijeg duga, ustupanje tužbine itd. Poklon se rađa jednostranim obligacionim108odnosom, u kome postoji obaveza samo na strani darodavca. Kod mnogih naroda poklon je igraoveliku ulogu. Prema nekim istraživačima razmjena poklona je najraniji oblik prometa i praizvorobligacija. To su pokloni koji obavezuju obdarenog da ih uzvrati. Oni služe razmjeni ali i sticanjuugleda. Iz vremena republike imamo dva zakona koji su se odnosili na poklone. To je najprije Cincijevzakon iz 2004. godine stare ere. Cincijev zakon je zabranio poklone advokatima. Drugim licima jedozvolio samo poklone do određene vrijednosti, jedino je ženi i članovima porodice dozvoljeno daprimaju i veće poklone. Isti smisao je imao i Kalpurnijev zakon, zabranio je davanje poklonamagistrima uz neke druge mjere kojima se pokušalo sprečavanje korupcije. U klasičnom pravuuvedeno je pravilo da poklon između bračnih drugova nije dozvoljen. To su nametnuli učeni pravnici,vjerovatno ljudi u godinama koji su imali mlađe žene. Do uvođenja pakta o obećanju poklona došlo jetek u vrijeme Justinijana kada je donijet propis po kome obećanje poklona koji ne prelaz 500 zlatnikaobavezuje. Za poklone veće vrijednosti bila je potrebna, ne samo pismena forma, nego je takav ugovormorao biti registrovan.

KvazikontraktiPojam (308-309)Približno se prevodi kao nalik, nepravi, tobožnji, dakle: nepravi, tobožnji ugovor. Rimski pravnicinikada nisu upotrbljavali izraz „kvazikontrakt“ ili „kvazidelikt“. Gaj i dr. Pravnici kažu da „kao izugovora, tobož iz ugovora“ nastaje obligacija. Tokom srednjeg vijeka ovo tobož iz ugovora dalo jepojam tobožnji ugovor. Ako neko isplati sumu novca koju ne duguje, klasični pravnici su smatrali datime nestaje obligacija koja spada u kontrakte, to realne, jer se obaveza rađa iz predaje stvari. Od kadaje Pedije došao do saznanja da nema ugovora bez saglasnosti volja, isplata nedugovanog se nije moglaubrojiti u kontrakte, jer kod nje očigledno nema ove saglasnosti. Za isplatu nedugovanog kažu da je„nepravi“ zajam, neovlašteno obavljanje tuđih poslova što porede sa mandatom,slučajnu smješu stvarisa ortaklukom. U kvazikontrakte spada pet obligacionih odnosa: pravno neosnovano obogaćenje,neovlašteno obavljanje tuđih poslova, slučajna imovinska zajednica, tutorstvo i legati koji stvarajuobligacije.Condictiones sine causa (pravno neosnovano obogaćenje) (309-311)Pravno neosnovano obogaćenje je orginalna tvorevina romskog prava. Osnovni razlog za uvođenjeovog pravnog instrumenta je praktična potrba jednog sistema koji je morao da preraste prvobitniformalizam i apstraktnost. Kondikcije su uvedene da pruže mogućnost pokretanja spora u nekimslučajevima koji su vapili za pravnim regulisanjem, a nisu bili pokriveni postojećim sistemom tužbi,koje se temelje na svojini, na formalističkom kontraktu i na ograničenom broju delikta.Osnovni razlozi zbog kojih su uvedene kondikcije su bili izvjesni nedostaci starog civilnog prava. Toje najprije apstraktnost načina za prenosšenje svojine. Ako su zadovoljni zahtjevi forme, mancipacije i''ustupanje na sudu'' prenose svojinu, bez obzira da li je ostvaren cilj koji su stranke imali na umu (npr.nesuđeni tast budućem zetu da miraz, a ovaj ocjeni da mu se miraz sviđa i ne želi da mu ga vrati ali muse djevojka ne sviđa i neće da se oženi). Ukoliko ima elemenata prevare odonda od kada je Pretor uveoodgovornost za ovaj delikt, mogao je zet da odgovara. Ali to nije uvijek slučaj, kod tradicije sezahtjeva iusa causa, al se ne insistira mnogo da kauza zaista bude iusta. Prenos svojine će bitidefinitivan iako postoji zabluda o pravnom osnovu. Tako će neko ostati bez stvari koja je prešla u tuđuimovinu i ne može podići svojinsku tužbu.Drugi razlog leži u nekim osobenostima pravnog režima rei vindicatio. U načelu se ne može podićisvojinska tužba za sumu novca, osim ako taj novac nije u određenoj kutiji ili kesi, koja će biti donijetana raspravu. Novac i druge po rodu određene stvari se uglavnom zahtjevaju tužbama in personam, a neputem actio in rem.Postoji još jedan razlog. Ima transakcija koje nisu lišene pravnog osnova, ali takvu kauzu javni109

poredak ne priznaje. Za ovakve slučajeve kaže se da je do obogaćenja došlo na osnovu nemoralnog,''prljavog'' pravnog osnova (turpis causa).Da bi popunili ovu prazninu, dva zakona, Silijev (lex Silia iz vremena prvog punskog rata) iKalpurnijev (lex Calpurnia iz vremena drugog) uveli su kondikcije. Prvobitno njegov domen primjenebio je dosta ograničen.Osnovni cilj kondikcije je da se povrati stvar koja je prešla u tuđu imovinu, ali je taj prelazakneopravdan, bez valjanog osnova. Onaj ko podiže kondikciju nije više vlasnik. Ako je još uvijek stvarnjegova, nema bogaćenja. Zato se kaže: ko može da vindicira, ne može da kondicira i obrnuto.Postoji tesna veza između neosnovanog obogaćenja i zajma. Neki su zaključivali da je koren idejeneosnovanog obogaćenja u zajmu: povjerilac može da zahtjeva ono što je isplatio (u zabludi, mislećida je dužan) i zato što se polazilo od toga kao da je dao na zajam, da postoji kvazi-zajam (quasi exmutuo).2 Nezavisno od zajma nastalo je načelo da se može tražiti ono što se neosnovano nađe u tuđojimovini, pa je to pravilo primljeno na mutui datio.Najvažniji slučajevi pravno neosnovanog obogaćenja su sledeći: isplata nedugovanog, davanjestvari po osnovu koji nije ispunjen ili je otpao i davanje po nemoralnom osnovu.1. Isplata nedugovanog (condictio indebiti) postoji kada neko preda sumu novca ili drugustvar, misleći da je dužan, a dug ne postoji.2. Isplata po osnovu koji nije ispunjen ili je otpao je slična isplati nedugovanog. Neispunjenosnov postoji u slučaju bezimenih ugovara u kojima jedna strana izvrši svoju obavezu, a druga odbijeda ispuni ono što je obećala.3. Isplata po nemoralnom osnovu (condictio ob turpem vel iniustam causam) daje pravo napovraćaj isplaćenog, iako osnov postoji, jer sa tim osnovnom nije nešto u redu zato što se protivimoralu. Nemoralnost treba da postoji na strani onog koji je primio, a ne onog koji je dao. Ima poslovakoji su obostrano nemoralni, kao što je sporazum sa prostitutkom. U tom slučaju niko nema pravo napovraćaj.Negotiorum gestio (neovlašćeno obavljanje tuđih poslova) – (311-312)Neovlašćeno obavljanje tuđih poslova se dešava ako neko učini za drugog neki pravni ili faktički aktiako nije od vlasnika dobio takvo ovlaštenje. Odsutnom susjedu neko popravi krov da ne bi zgradipropadala (faktička radnja) ili plati porez (pravni akt). Ako susjed odobri posao, dok on još traje,neovlašteno poslovanje postaje ovlašteno i dobija karakter mandata. To se naziva naknadno odobrenje.Obavljanjem tuđih poslova bez odobrenja nastaje obligacioni odnos između vlasnika (dominus negotii)i lica koje to radi (negotiorum gestor). Negotiorum gestor mora da pokaže pažnju kao u svojimposlovima, a u Justinijanovom praavu još i više. On ima pravo na nužne i korisne troškove, ali ne i naluksuzne. Popravio je krov zgrade koji prokišnjava (nužni troškovi) zamjenio ovlaženi malter (korisni)i naručio gipsane ukrase na tavanici (luksuzni troškovi). Ove poslednje, vlasnik nije dužan danadoknadi. Gestor nama pravo na naknadu ako je vlasnik izričito zabranio obavljanje poslova. Odovog pravila postoji izuzetak, koji je razumljiv, ako je i pored zabrane neko organizovao sahranu članaporodice odsutnog, imaće pravo da zahtjeva troškove sahrane.Ostali slučajevi (312)Communio incidens – je zajednica imovine do koje dolazi bez volje suvlasnika. Takav jeslučaj među sanasljednicima, između suvlasnika nedjeljive i nedjeljive stvari koja još nije podjeljena.Između suvlasnika nastaje obligacioni odnos koji liči na ortakluk. Oni imaju pravo da zajedničkikoriste stvar srazmjerno svojim udjelima u susvojini, i eventualni dobitak ili štetu na isti način dijele.Postojale su tri tužbe koje su služile u ovim slučajevima: actio communi dividundo (za diobususvojine), actio familiae erciscundae (za podjelu konzorcijuma) i actio finium regundorum (zautvrđivanje međa).Tutorstvo – kada prestane, rađa međusobna prava i obaveze između tutora i štićenika. Ovajodnos ne spada u ugovore. On je kvazi kontrakt. Obaveze tutora su da vrati imovinu, da podnese računi da nadoknadi štetu do koje je došlo njegovom krivicom. Pupila je dužan da nadoknadi moguće

troškove koje je tutor imao oko imovine, da preuzme na sebe obaveze koje proizilaze iz aktivnosti110

tutora.Legati - stvaraju obligacioni odnos imeđu nasljednika i legatara do koga nije došlo voljomstranaka, te se svrstava u kvazikontrakte.

DeliktiPojam i vrste delikata - (312-313)Delikt znači: nedozvoljena, protivpravna radnja. Učinilac delikta zove se delikvent. Delikt jenedozvoljen akt, prekršaj pravne norme. Delikti mogu biti javni i privatni. Javni su oni kod kojih jeugrožen javni interes, iako tužbu za njih može pokrenuti i privatno lice. Oni imaju element društveneopasnosti i izazivaju javne represije. Zovu se i krivična djela. Mnogi napadi na pojedinca predstavljajukrivično djelo, npr. ubijstva. Teške tjelesne povrede i krađa u starom pravu ostaju u okvirima privatnogprava, ali kasnije prelaze u krivična djela. Privatni delikti ne predstavljaju društvenu opasnost. Tužbuza njih ne pokreće državni organ, već pojedinac i po pravilu dovode do nastanka obligacije, doimovinske odgovornosti. Staro rimsko pravo je u javni delikt ubrajalo: ubijstvo, izdaja, preoravanjemeđa, podizanje ruke na porodičnog starješinu, bacanje čini na usjeve. Kasnije se tome pridržuje ipovreda dostojanstva rimskog prava.Reagovanje na delikte prošlo je dug put, preko krvne osvete, preko taliona ''oko za oko, zub za zub'',do nagodbe između oštećenog i delikventa i unaprijed propisani iznos koji treba platiti za određenidelikt. Tek uvođenjem kompozicije delikt postaje izvor obligacije. Neke delikte predvidjelo je civilno,a neke pretorsko pravo. U delikte ius civile-a spadaju dva stara: iniuria i fortum i dva nešto novija:damnum iniuria datum i rapina. U pretorske delikte spadaju: metus, dolus malus i fraus creditorum.Neke osobenosti deliktnih obligacija – (313-314)Pravni režim obligacije se razlikuje od onog koji se primjenjuje na kontraktne obaveze. Te razlikeproističu iz ideje osvete, koje kod ugovorne odgovornosti nema. Evo nekih:1. Širi je krug lica koji mogu biti dužnici iz delikta. Dok se za ugovore traži pravna i poslovnasposobnost, deliktno odgovorno je gotovo svako lice koje ima fizičku ličnost, uključujući i robove.Kasnije su izuzete neke kategorije kao što su djeca i duševno bolesna lica.2. Smrću se ugovorne obaveze ne gase, osim onih koje su intuitu personae. Nasuprot tome,deliktne se gase – osveta nije moguća nad umrlim, a nepravična je prema članovima njgove porodice.3. Obrnuto je u slučaju gubitka statusa. Capitis deminutio po pravilu gasi kontraktnu obavezu,koju će u nekim slučajevima preuzeti neko drugi (usvojilac), a deliktna obaveza ostaje. Osveta jemoguća, jer postoji fizička ličnost delinkventa.4. Ako postoji pluralitet dužnika iz ugovora oni odgovaraju ili podjeljeno ili solidarno, ali usvakom slučaju potraživanje može biti naplaćeno samo jednom. Nasuprot tome, ako postoji višeučinilaca delikta, sadelinkventi odgovaraju kumulativno – svaki od njih mora da plati dugovani iznos.Postoji još jedna specifičnost deliktnih obaveza. One se moraju ostvariti u roku od godinu dana. Poslijetoga penalna tužba se pretvara u reipersekutornu: umjesto prava na višestruki iznos povjerilac dobijajednostruku vrijednost stvari.

Delikti ius civile-aIniuria – (314-315)Zakon 12 tablica je propisao odgovornost za dva delikta koji imaju karakter privatnih, jedan jeusmjeren protiv ličnosti (iniuria) a drugi protiv imovine (fortum). Iniuria u širem smislu obuhvata trioblika napada na tjelesni integritet: injuriju u užem smislu, prelom kosti i osakaćenje. Inijurija jenastraj na tijelo koji ne ostvalja posljedice: udarac šakom ili štapom, guranje, lišenje slobode. Kazna jebila 25 asa. Prelom kostiju je kažnjavan sa 300 asa, ako je povrijeđeni slobodan, a sa 150 ako je rob.Osakaćenje (bukvalno: istrgut, isščupan ud), je trajno osakaćenje.Ovde Zakon 12 tablica predviđamogućnost dobrovoljne kompozicije, ali, ako se ne nagode, dozvoljava talion. Od sredine periodarepublike i u klasično doba ovaja delikt je pretrpio velike promjene. Teške tjelesne povrede su postalekrivična djela, a ubijstvo i povreda roba prelaze u imovinske delikte protiv gospodara. U klasičnom

pravu delikt mijenja svoju suštinu. Umjesto napada na tjelesni, postoji napad na moralni integritet,111

blizak današnjoj uvredi ili kleveti. Rimljani su od ranije poznavali krivična djela lažnog obvikavanja(učinilac je dobijao usijanim gvožđem žig na čelu u obliku slova K – od kalumnijator, što značiklevetnik). Naročito je zaštićena žena na javnom mjestu, tako da je kažnjavano ne samo svakodobacivanje, već i odvođenje pratioca (ugladna žena se nije pojavljivala na ulici bez pratioca, koji jeobično bio neki dječak – rob).Krađa (furtum) – (315-316)Rimsko shvatanje krađe ima nekoliko karakteristika. Najprije – krađa je šire shvatana, tako daobuhvata i ono što se danas zove utaja ili pronevjera. Zatim – postojalo je više oblika krađe koji surazličito kažnjavani. I na kraju – srazmjerno je blago kažnjavano. Jedino je strogo kažnjavan rob ukrađi kao i lopov koji je uhvaćen na djelu. Ostali su plaćali dvostruku vrijednost stvari. Najteži oblikkrađe je noćna krađa sa upotrebom oružja. Vlasnik je mogao da ubije svakog lopova ukoliko vikomsazove susjede. Drugi uslov, koji se podrazumjeva, je da lopov njega ne ubije. Ako je lpov uhvaćen nadjelu (ne noću i bez oružja), dosuđivan je pokradenom u dužničko ropstvo, a rob je batinan i bacan saTarpejske stijene. Teška kazna za robove trebalo je da spriječi ono što se lako može dogoditi i što jemoglo da ugrozi robovlasnike. Lopov koji nije uhvaćen na djelu osuđivan je na dvostruki iznosvrijednosti. Rimljani su bili blaži prema lopovima nego prema zelenašima, jer su lopove osuđivali induplu (dvostruka vrijednost), a druge na četvorostruki iznos.Rimljani su smatrali da im u najvećoj mjeri pripada ono što su oteli od neprijatelja, tako su spartancivaspitavali djecu da su ona, kao neku vrstru priprema za ratovanje, krala voće, ali su ih žestoko batinaliako budu uhvaćeni na djelu. Ako je neko sumnjao na drugog da ga je pokrao, mogao je primjenitiposeban način pretraživanja ''pomoću činije i konca''. Ako je kod nekog pronađena tuđa stvar naosnovu činije i konca, osuđivan je da plati trostruko. Trebalo je vlasniku naknaditi trud okopretraživanja i to bez odjela. Zato je ovde kazna veća nego kod običnog lopova (obični lopov duplavrijednost). Osumnjičeni je mogao da tvrdi da mu je stvar dalo drugo lice i protiv njega je imao pravona tužbu za podmetnutu stvar koja je takođe glasila na trostruki iznos. Vrsta krađe je ''krađa upotrebe''.Krađa upotrebe postoji kada se neovlašteno koristi stvar (npr. kad neko duže jaše konja nego što jeugovoreno). Krađa je ne samo izvor obligacije (na dvostruku, trostruku, četvorostruku vrijednoststvari), već i osnov za krivično gonjenje.Damnum iniuria datum – (316-318)Damnum iniuria datum je delikt kojim se nanosi šteta, ali bez namjere da se neposredno ostvarikorist. Zakon 12 tablica, kao i drugi primitivni zakonodavci, ne poznaje opšti pojam naknade štete. Utrećem v.s.e. donijet je Akvilijev zakon, koji ima epohalni značaj za pravnu istoriju. Prvi put je namanje – više uopšten način postavljeno načelo naknade štete. Primitivni mentalitet više teži zaosvetom nego za obeštećenjem. Ako dođe do prekršaja pravne norme, staro pravo uglavnom gledakako da kazni krivca, a malo vodi računa o žrtvi. A i ljudi se radije svete, nego što primaju naknadu.Kasnije, kada počinju prodirati tržišna mjerila i kada se uviđa da umjesto jedne stvari može doći druga,postepeno se formira svijest o mogućnosti naknade. Akvilijev zakon upravo je svjedočanstvo o tomekako su Rimljani relativno rano, prije drugih naroda, došli do tog otkrića. Zakon ima tri poglavlja. Uprvom poglavlju stoji da će onaj koji ubije roba ili črtvoronožnu životinju koja živi u stadu, biti dužanda naknadi najveću vrijednost koju su stvar ili rob imali u posljednjih godinu dana. To znači, ako jeizgubio oko prije nekoliko mjeseci, biće isplaćena veća vrijednost roba iz vremena kada je bio zdrav ičitav. U drugom poglavlju predviđena je odgovornost sapovjerioca koji oprosti dužniku dug, čimešteti ostale sapovjerioce. Dužan je im naknadi štetu. Treće poglavlje reguliše odgovornost za ostalevrste štete, koje nisu predviđene prvom glavom. Za njih je predviđena naknada u visini najvećevrijednosti koju je stvar imala u proteklih trideset dana. Indirektne poslijedice i one koje su nanijetenečinjenjem nisu kažnjive. Naravno da se zhtjeva i krivica, ali je bio dovoljan i najmanji nehat. Tokomklasičnog perioda neka od ovih pravila su ublažena, tako da se zakon počeo primjenjivati i na posredneposlijedice (npr. Neko odsiječe konopac kojim je bio vezan rob i ovaj pobjegne), kao i na štete koje suizazvane nečinjenjem. Tužba se zove actio legis Aquiliae i ima penalni karakter. Iako traži

vrijenjdnost stvari, penalni karakte ove tužbe ogleda se u tome što se ne zahtijeva prosta vrijednost,već najveća vrijednost u određenom periodu. Na lex Aquilia i kasnijim njegovim tumačenjima112

izgrađena je savremena teorija naknade štete. Zato se i danas tužba za oštećenje zove akvilijanska.Rapina (grabiti,oteti) –(318)Rapina je razbojništvo, otimanje stvari. Od ove rječi potiče engleska rječ rape, što znači silovanje.Rapina rimskog prava je teži, kvalifikovani oblik krađe. Lopov do stvari obično dolazi potajno, iako tonije uvjek slučaj (neko zgrabi stvar i pobjegne), a razbojnik otvoreno i nasilno traži:“pare ili život“.Prije nego što se izdvojio u poseban delikt, ovakav način otimanja je smatran za krađu uhvaćenu nadjelu. I kasnije, oštećeni je mogao da bira da li će pokrenuti actio furti manifesti ili posebnu actio vibonorum raptorum (tužbu zbog otetih stvari), koja je glasila na četvorostruki iznos. Pored toga,vlasnikje imao pravo na povrat stvari. Tako je actio vi boorum raptorum postala mješovita, obuhvatala je ivrijednost stvari i kaznu na trostruki iznos. Ako je bilo više razbojnika, svaki je bio dužan da plati ovajiznos (kumulativna odgovornost).

Pretorski deliktOpšti pogled – (318-319)U ptrijarhalnom Rimu na sedam brežuljaka stari moral i religija, čiji su instrumenti javno mnjenje icenzorske bilješke, bili su dovoljni da spriječe prevare, i ,ako do njih dođe, da kazne krivca. Širenjemdržave, i slabljenjem religije i morala doveli su do toga da ovo nije bilo dovoljno. Zato pretori svojimediktima daju mogućnost odbijanja tužbe iz posla do koga je došlo prevarom ili prinudom,dozvoljavaju povraćaj u pređašnje stanje i stvaraju posebne tužbe kojima štite žrtvu i kažnjavajudelikventa. Tako nastaju tri delikata: metus (prinuda), dolus malus (prevara) i fraus creditorum(izigravanje povjerilaca). Postoje i neki drugi, manje važni delikti koje je pretor sankcionisao:skrnavljenjem groba, navođenje na zlo tuđeg roba.Metus (prinuda) - (319)Metus je delikt koji se sastoji u tome što je neko primorao drugog da zključi ugovor koji ne bizaključio da prinude nije bilo. Prinuda se može sastojati u primjeni zla (tuča, vezivanje, paljevinausjeva) ili u prijetnji primjenom zla, u „stavljanju u izgled“ nanošenje zla oštećenom, njegovoj imoviniili njemu bliskom licu (zapalićemo ti kuću, ubićemo ti djete). Delikt je dobio zaštitu krajem periodarepublike kada su se naročito umnožila razbojništva i otimačine. Da bi delikt postojao, potrebno je daje prijetnja ozbiljna tako da je u stanju da pokoleba i stabilnu ličnost. Govorilo se da pretor ne štitikukavice (npr.nemože odrastao čovjek da tuži dječaka, da ga je napao,nenaoružan, prinudio nazaključenje nepovoljnog ugovora). Ako bude tužen da izvši ugovor zaključen zaključen podprijetnjom, oštećeni je mogao istaći prigovor prinude, koji je trajno odbijao zahtjev tužioca. U kolikoje ugovor ne samo zaključen, već i izvršnjn zbog prinude, mogla se podići actio quod metus causa kojaje glasila na četvorostruk iznos štete. Postoji i trća mogućnost – povraćaj u prethodno stanje. Najčešćese koristi kada je proteka rok za tužbu pa oštećeni zahtjeva restrikciju koja je jednostavnija i brža negopostupak po tužbi zbog prinude.Dolus malus (prevara) –(319-320)Dolus malus je lukavo ili prevarno postupanje s ciljem da drugi bude doveden u zabludu i oštećen.Prevara postoji ne samo kada se neko dovodi u zabludu, već i ako se samo iskoristi zabrluda u kojoj seoštećeni već nalazi. Prevara postoji i kada zablude nema, ali je stranka pokušala da dođe do koristi nanačin koji nije u skladu sa načelom poštenja i savjesnosti (bona fides). Pravnik Pavle kaže da postojiprevara ako neko traži ono što treba da bude vraćeno: ''dolo facit dui petit quod redditurs est''. Pojamprevare se pojavio uporedo sa bona fides, kao njegova suprotnost. Krajem republike pretog FajAkvilije Gal je unio u svoj edikt tužbu zbog prevare: actio de doto koja je glasila na naknadu štete.Tuženi se mogao osloboditi odgovornosti ako vrati ono što je primio na osnovu posla do koga je došlo113

putem prevare. Ako je prevareni tužen da izvrši obavezu iz ugovora koji je prevarno zaključen.Postojala je mogućnost i povratka u prethodno stanje, u kom slučaju optuženi nije postajao infaman.Fraus creditorum (izigravanje povjerilaca) – (320-321)Kada se poslije Petelijevog i Papirijevog zakona postepeno uvodi izvršenje na imovini, javio se rizikza povjerioce. Dužnik može postati pretjerano ''velikodušan'': poklanja ili prodaje budzašto svojestvari, ne naplaćuje dugove. Povjerioci mogu biti oštećeni i ako se dužnik ne drži redosljeda, negoisplaćuje svoje dugove preko reda. Obično se radi o dužniku koji ima nekolicinu povjerilaca. Upravose ovde javila prva sancija. Ako dužnik isplati jednog povjerioca, oni koji imaju pravo prvenstva mogupodići interdikt (interdictum fraudatorium) kojim će zahtjevati od privilegovanog povjerioca da vrationo što je primio. Uslov je da je ovaj znao da je dužnik insolventan, da mu je imovinska pasiva većaod aktive. Time je spriječen samo jedan način izigravanja povjerilaca. Nešto je širi domašaj biopovratak na ranije stanje (restitution in integrum), koji je dozvoljen početkom klasičnog perioda.Actio Pauliana se koristila za sprečavanje svih ili gotovo svih postupaka dužnika koji idu na štetunjegovih povjerilaca. Uslovi za njeno podizanje su: šteta (povećana insolventnost), svijest oinstolventnosti na strani dužnika i saznanje da je dužnik insolventan na strani onih koji su primilinešto iz njegove imovine.Šteta (eventus damni) se sastoji u otuđenju nekih stvari ili isplati novca, teretnim (prodaja) ilidobročinim poslom (poklonom, opraštanjem duga).Drugi je uslov consilium fraudis – savjest dužnika da je insolventan, njegova nesavjesnost uodnosu na povjerioce. Ovo se pretpostavlja, što je i shvatljivo: obično čovjek zna kada je prezadužen, adokazivanje da je znao nije ni malo lako.Treći uslov je conscientia fraudis na strani onog koji je primio neko dužnikovo raspolaganje.Potrebno je da to lice zna da je dužnik insolventan i da svojim aktom šteti povjeriocima. Taj uslov sene traži od onog koji je bez naknade dobio nešto od dužnika. Ako je posao dobročin (lukrativan), kaošto su poklon ili oproštaj duga, onda treće lice može biti savjesno, ipak će morati da vrati ono što jeprimilo. Ovde pravo treba da izabere ko će snositi krajnje posledice, povjerilac ili treće lice. Jednoizbjegava štetu, a drugo propušta da se obogati. Zato se pravni poredak stavlja na stranu onog komeprijedi šteta (damnum), a ne onog koji propušta korist (lucrum).Actio Pauliana – se podiže protiv dužnika, ali je u tom slučaju njena djelotvornost ograničena.Može se staviti u zatvor da bi se spriječilo njegovo dalje rasipljnje imovine. Mnogo je fikasnija tužbaprotiv trećih lica, jer im nalaže da vrate u imovinsku masu dužnika ono što su primili.Fraus creditorum – je delikt koji, više nego ostali, ima imovinski karakter, pa je dozvoljenoda naslednici oštećenog pokrenu actio Pauliana, kao što je dozvoljeno tužiti i naslednike insolventnogdužnika. Delikt postoji i u današnjem pravu (''pobijanje dužnikovih radnji van stečaja''), a tužbe se idanas zove paulijanska.Kvazidelikti (321-323)Pojam – postoje pravi ugovori i kvazikontrakti, pravi delikti i kvazidelikti. Obligacije nastajuquasi ex delicto (quasi ex maleficio) u sledećim slučajevima:- kada sudija učini spor svojim (si iudex litem suam fecit)- kada nastane šteta zbog izbačenih ili prosutih stvari (tužba: actio de effusis veldeiectis)- šteta koja može nastupiti zbog postavljenih ili obješenih stvari (de positis vel suspendis)- šteta na stvarima koje su povjerene brodarima, krčmarima ili vlasnicima štala (actioin factum adversus nautas, caupones, stabularios).1. Ako sudija učini spor svojim (si iudex litem suam fecit). To se dešava kada sudija nedonese presudu na vrijeme ili nesavjesno presudi na štetu jedne stranke. Ako sudija suviše odugovlačisa presudom, može tužilac izgubiti mogužnost da ponovo pokrene spor, jer se parnica mora okončatido kraja mandata pretora. Još od Zakona 12 tablica mogla je oštećena stranka da buži sudiju i da tražinaknadu štete. Tužba iz ovog delikta, kao što smo vidjeli, u nekoj mjeri bila je zamjena za žalbu.

2. Šteta zbog izbačenih ili prosutih stvari postoji ako je neko sa prozora kuće ili sa brodaprosuo ili izbacio nešto što je palo na prolaznika. Tužba se zvala actio de effusis vel deiectis (zaprosute i izbačene stvari).1143. Sličan prethodnom je delikt postavljenih ili okačenih stvari. Kada neko na zid ili prozorobjesi, pstavi nešto, ne mora ta stvar da padne i da povrijedi nekog, on će odgovarati ukoliko prijetiopasnost po prolaznike. Ne samo saksije cvijeća, već i oštećen malter, neučvršćena cigla ili kamen nazidu. I ovde nema pravog delikta, jer se ne traži da je šteta zaista nastupila, dovoljna je potencijalnaopasnost.4. Šteta na stvarima povjerenim krčmarima, vlasnicima štala i brodarima predstavlja četvrtikvazidelikt. Ako konj, prtljag putnika nestanu ili se oštete, makar odgovorno lice ne bi bilo krivo,može biti tuženo sa actio in factum. Ukoliko su ukućani ili pomoćnici (zaposleno osoblje) nanijelištetu, plaćena je dvostruka vrijednost stvari. Vlasnici brodova, štala i gostionica mogli su se osloboditiodgovornosti jedino ako je šteta nanijeta višom silom ili krivicom drugih lica, koja nisu u njihovojslužbi. I ovde nema pravog delikta, jer se ne mora dokazivati da su ova lica kriva.

Docnja (Mora)Dužnička docnja (mora debitoirs) (323-324)Ne samo što dužnik treba da izvrši svoju obavezu, on to mora učiniti na vrijeme. Ukoliko zakasni saizvršenjem obaveze, pada u docnju. Pored dužničke (mora debitoris) postoji i povjerilačka docnja(mora creditoris). Jedino se u nekim slučajevim i bez opomene (interpellatio) smatra da je nastaladocnja.Tako je tutor po prestanku tutorstva odmah morao da izmiri svoje obaveze prema štićeniku. Isto takose smatra da lopov duguje da vrati stvar i bez opomene. Govorilo se da je lopov uvijek u docnji (fursemper in mora).Posledice – Posledice dužničke docnje su: pojačana odgovornost, pretvaranje obligacije u trajnu,naknada štete i, eventualno, ugovorna kazna.Dužnik odgovara i za slučajnu propast individualno određene stvari ukoliko nije na vrijeme izvršiosvoju obavezu. On se i onako ne oslobađa obaveze. Toga se mogao osloboditi jedino ako dokaže da bistvar propala čak i da je na vrijeme izvršio obavezu (voda je poplavila njegovo skladište, ali i skladištepovjerioca, gje bi stvar bila smještena).Povjerilačka docnja (mora creditoris) – (324-325)Pojam povjerilačke docnje otkriva koliko su naši pojmovi površni i uopšteni. On pokazuje da je i ujednostranim obligacijama svaki povjerilac pomalo i dužnik, da ne postoji stoprocentni povjerilac idužnik. Povjerilac pada u docnju amo ako neopravdano odbije prijem izvršenja. Postoje slučajevi ukojima povjerilac može odbiti izvršenje. Ako, primjera radi, povjerilac i dužnik putuju karavanompreko pustinje, pa se pojave beduini sa očiglednom namjerom da opljačkaju putnike, povjerilac možebez posledica da odbije isplatu duga koju mu u tom trenutku nudi dužnik. Povjerilac ne može odbitiprijem izvršenja i kada je ono prije roka, osim ako se ne radi o roku koji je i u njegovom interesu. Rokmože biti i u interesu povjerioca ako neko vrijeme on nema mjesta u svom skladištu za stvari kojedužnik treba da mu preda. Posledice povjerilačke docnje su: smanjenje dužnikove odgovornosti imogućnost da se na drugi način dužnik oslobodi svog duga. Prednjem u docnju povjerilac oslobađadužnika da posvećuje posebnu pažnju prema dugovanoj stvari. Posledice povjerilačke docnje prestajukada povjerilac izjavi da želi da primi izvršenje. Govorilo se da se ''očistio od docnje'' (purgatiomorae).

Gašenje obligacijaOpšti pogled – (325-326)Obligacioni odnos po pravilu ne traje dugo. Ima obligacija koje su predviđene da duže traju:zakup, depozit. Ideja obligacije ima u sebi ugrađen i prestanak, nije cilj povjerioca da ostane zauvjekpovjerilac, već da mu dužnik izvrši prestaciju, čime prestaje njihov odnos. Redovni način za prestanakobligacija je izvršenje (solutio). Ali postoje i drugi načini. Njih je pandektistika podijelila u one koji setemelje na volji stranaka (novatio, litis contestatio, pactum de non petendo) i one koji djelujunezavisno od volje stranaka. Postoji još jedna podjela, znači da i bez volje stranaka, samom činjenicom

da su određeni uslovi ispunjeni, prestaje obligacioni odnos. To su, po pravilu, načini koje je115

predvidjelo ius civile. Ope exceptionis (snagom prigovora) djeluju one činjenice kod kojih je potrebnoda se dužnik prigovorom pozove na njih da bi obligacija prestala.

Gašenje voljom stranakaSolutio (326-327)Solutio znači ''odvezivanje'', ''razrješenje'', ''rješenje''. U starom pravu nije bilo dovoljno dadužnik izvrši prestaciju koju duguje, već je potrebno zadovoljiti i zahtjev forme. Kod izvršenjaobligacije postavljaju se pitanja: ko, kome, gdje, kada i šta treba da izvrši. Obavezu treba da izvršisam dužnik. Pod izvjesnim uslovima, ako obligacija nije intuitu personae, dio ili cijelo izvršenje možedužnik prenijeti na neko drugo lice. Povjerilac u takvom slučaju mora da prihvati solutio od trećih lica.Dužan je da primi izvršenje čak i od onog koji nije ovlašćen od dužnika, koji djeluje kao nezvanivršilac tuđih poslova. Obligacija se izvršava na mjestu koje je predviđeno ugovorom ili onde gdjesama priroda obaveze to nalaže. Ako nema ovih pokazatelja, izvršava se u mjestu domicila dužnika.Zato narod kaže: ''Kad ti traže zajam, dolaze ti na noge, a kada zahtjevaš vraćanje, ideš dužniku nanoge''. Dužnik mora da izvrši ono što predstavlja predmet obligacije. Povjerilac, osim ako nijesuprotno ugovoreno ili ne proizilazi iz same prirode potraživanja, mora prihvatiti i djelimičnoizvršenje. Djelimična isplata se obračunava onako kako dužnik naznači.Ukoliko je propustio da to učini, najprije se obračunavaju dugovi koji teže padaju: kamate prijeglavnice, dospjeli dugovi prije nedospjelih, zalogom ili jemstvom obezbjeđena potraživanja prijeneobezbjeđenih. Dužnik i povjerilac mogu se sporazumjeti da umjesto jedne prestacije bude izvršenadruga. Dužnik umjesto novca, koji nema, ponudi roba ili žto, a povjerilac to prihvati. Kao što jepovjerilac zainteresovan da obezbijedi dokaz da dug postoji, tako je i dužnik nastojao da sačuva dokazo izvršenju. Stare forme, osim verbalne akceptilacije, ovo postižu putem svjedoka ili upisom u knjige.Kasnije se počelo pribjegavati priznanicama.Novatio (prenov) (327-328)Novacija ili prenov postoji kada se stara obligacija ugasi i umjesto nje stvori nova. Uslovi zaprenov su: novi element (aliquid novi), forma i volja da se izvrši novacija ((animus novandi).Promjenjena može biti stranka, osnov ili neki drugi važan element. Čest oblik novacije jeste promjenapovjerioca (cessio) ili dužnika (expromisio). Ukoliko se prenov obavlja između istih stranaka, onda semože promijeniti osnov duga: dug iz delikta ili iz ugovora bonae fidei pretvori se u obligaciju strictiiuris. Novacija se obavlja putem stipulacije. Posledice novacije su da se gasi stara obligacija, štoproizilazi iz same definicije. To znači da prestaje obezbjeđenje koje je postojalo (jemstvo, zaloga,hipoteka), zato što je to akcesorni odnos koji prati sudbinu glavnog.Litis contestatio (328)Gotovo isto dejstvo kao novacija imala je litis contestatio. Zato se nazivala novatio necessaria(nužna, nevoljna novacija). U momentu zaključenja prvog dijela postupka, među strankama više nepostoji dotadašnji obligacioni odnos. Gase se i uzgredna potraživanja kao i bezbjeđenja, bilo da sustvarna (zaloga) ili lična (jemstvo). Sada nastaje nov obligacioni odnos koji se sastoji u tome što sustranke dužne da dovedu spor do kraja, do izricanja presude. Ako spor nije doveden do kraja,nemarnošću sudije ili iz drugih razloga, povjerilac se ne može više pozivati na stari, ugašeni odnos. Ongubi pravo da obnovi spor. Jedino može tužiti sudiju što je ''učinio spor svojim''. Ali ovo ''pretvaranjestarog u novo'' može imati i povoljne posljedice po povjerioca. Nenaslediva obaveza, kao što je slučajsa onim iz delikta, postaje naslediva, obligacije koje se moraju utužiti u određenom roku postaju trajne.Oproštaj duga (pactum de non petendo) – (329)Staro pravo je dozvoljavalo da povjerilac oprosti dug ružniku, ali samo u određenoj formi, kojase po pravilu sastojala u fiktivnoj isplati duga (acceptilatio, solutio per aes et libram). Jedino je zaobaveze iz delikata bilo dopušteno da budu likvidirane neformalnim sporazumom. Aktivnošću pretoradošlo se do toga da je i neformalni oproštaj duga iz ugovora obavezivao, jer bi dužnik, u slučaju da se

116povjerilac pokaje ili da se pojave naslednici koji ga tuže, mogao istaći prigovor kojim je zauvjekodbijao tužbu. Tako je dobio zaštitu neformalni sporazum (pactum de non petendo) kojim je povjerilacodustajao od svog potraživanja, a dužnik se sa tim saglasi. To je bio dobročin akt, nalik na poklon.

Gašenje bez volje stranakaSmrt (329)Ako pođemo od toga da je obligacioni odnos imovinske prirode bilo bi logično da ga smrt negasi. Veći dio obaveza i potraživanja prenosi se na naslednike. Postoje obligacije koje se smrću gase.To su, najprije, obligacije iz delikta, koje su i pasivno i aktivno nenasledive. Niti će naslednicidelinkventa odgovarati za dug dekujusa, niti će naslednici oštećenog imati pravo da gone izvršiocadelikta. Pretor je davao pravo na tužbu naslednicima u slučaju krađe i oštećenja stvari, jer se polazilood toga da bi oni dobili stvari da nisu ukradene ili oštećene, što je i logično. Ugovorne obaveze su unačelu nasledive. Ovdje ima izuzetaka. Budući da se sklapaju sa osobama od posebnog povjerenja,mandat i ortakluk stvaraju obaveze i prava koji nisu nasledivi. Takođe se ne prenose obaveze izugovora koje rađaju obligaciju intuitu personae (npr. Ugovor sa slikarom da napravi portret, sapjevačem da nastupi na priredbi). Iz sličnih razloga ne prenose se na naslijednike obaveze jemca izsponsije i fidepromisije (dok se iz fidejusije prenose).Captis deminutio – (330)Iako je gubitak statusa „građanska smrt“, ipak je to posebna institucija, koja je drugačija nego kodprave smrti. Gubitkom statusa deliktne obaveze se ne gase, jer su one vezane za fizičku ličnostdelikventa. U nekim slučajevima primjenjuju se pravila o noksalnoj odgovornosti. Captis deminutio unačelu gasi kontraktne obaveze. Naročito maxima i media. Ako slobodan čovjek postane rob, rimskigrađanin peregrin, njegovi povjerioci ostaće praznih šaka, a ni on ne može da tuži svoje povjerioce.Confusio (sjedinjenje) – (330)Postoji ako se u jednoj ličnosti nađe i povjerilac i dužnik. To najčešće biva naslijeđem ili usvojenjem.Niko ne može sam sebi dugovati. Ako je sin uzeo zajam od oca, pa otac umre i on ga nslijedi, dug segasi. I ovo je način koji djeluje ipso iure.Neskrivljena propast stvari – (330-331)Dok je u rukama dužnika, stvar može propasti bez njegove krivice. Kaže se da je stvar uništenaslučajem ili višom silom. Drugi uslov od koga zavisi da li će se obligacija ugasiti jeste sama stvar.Obligacija se gasi samo ako je njen predmet, tačnije: predmet njene prestacije, stvar koja jeindividualno određena. Ako je stvar određena po rodu propala, dužnik se ne osobađa obaveze i trebada nabavi iste stvari i da ih preda povjeriocu (vreću žita,sto zlatnika). Propast individualno određenestvari, dovodi do nemogućnosti izvršenja obaveze. Ko će snositi imovinske poslijedice? Opšte jenačelo da snosi onaj koji je kriv, a ako niko nije kriv- vlasnik. Pravilo glasi – ako je stvar data naposlugu ili majam pa bude uništena bez krivice, onaj koji je koristio ne može da je vrati i ne snosinikakve poslijedice zbog toga. Obećani poklon, ako predmet slučajno propadne ne obavezujedarodavca. Kod kupoprodaje je drugačije, ovdje postoji rizik od slučajne propasti na kupcu iako onnije vlasnik sve dok mu stvar ne bude predana. I pored toga što predmet više ne postoji, on dugujenovac cjenu, a ako je cjena već isplaćena, prodavac ne mora da je vrati.Compensatio (prebijanje) – (331-332)Modestin, definiše kao međusobno potiranje duga i potraživanja. Kada je dužnik istovremeno ipovjerilac, kada nešto duguje, ali i potražuje od istog lica, onda se pod određenim uslovima, manji duggasi i za toliko smanjuje veći dug, tako da se duguje samo ostatak. Zato je kompenzacija način zagašenje obligacija. Među načinima za gašenje, kompenzacija zauzima posebno mjesto, jer se ne možereći da li nastaje voljom ili bez nje, da li djeluje snagom prigovora ili po samom zakonu. Formalizamstarog prava nije dopuštao prebijanje dugova. Obaveze imaju sakralni karakter i moraju se izvršiti.Učinak kompenzacije mogao se postići fiktivnim isplatama i novim stipulacijama. U klasičnom pravu

117uvedena je kompenzacija kao opšte načelo u poslovima bonae fidel. Kako je sudija dobijao dostaširoko ovlaštenje da presudi sve što dužnik duguje na osnovu načela savjesnosti i poštenja, on jemogao izvršiti prebijanje. U vrijeme Marka Aurelija, drugi v.n.e., proširena je mogućnost prebijanja ina poslove stricti iuris, samo što je ovdje već u samoj formuli unošenjem prigovora prevare,zahtjevana kompenzacija. U postklasičnom pravu došlo se do sledećih pravila. Da bi se mogle prebitidve tražbine potrebno je da budu: uzajamne, istorodne i likvidne.Uzajamnost znači da se mogu prebiti dugovi između lica koja su međusobno povjerilac idužnik.Istorodnost se sastoji u potrebi da obaveze budu iste vrste. Obojica duguju novca ili količinužita ili određeni broj dana rada.Dospjelost znači da se nemože prebijati dospijela obligacija sa onom čiji rok još nije istekao.Likvidnost se sastoji u zahtjevu da obaveze budu „čiste i jasne“. Nije dopušteno prebiti spornopotraživanje sa nespornim, uslovljenu obligaciju sa bezuslovnom.Kompenzacija je čest i važan posao savremenog prava. Ona se primjenjuje i u unutrašnjem,a još više umeđunarodnom prometu. Jedan njen oblik je kliring, gdje se tokom godine obavljaju transakcijeizmeđu država ili kompanija, a na kraju napravi obračun i višak plati onaj koji je više uzeo. Time seštedi u vremenu i u troškovima bankarske manipulacije.

EpilogNeki doprinosi rimskog prava istoriji civilizacije (333-334)Trajna dostignuća rimskog prava koja su obilježila današnju civilizaciju, posebno onaj njen oblik kojise naziva zapadna civilizacija. Treba svakako imati na umu da je to uticaj koji je ovaj narod imao ukrugu Credozemlja i Bliskog Istoka.1. Novac kao mjerilo vrijednosti – primitivni mentalitet se radije svete, nego što teži novojmaterijalnoj kompenzaciji. Današnje pravo, ubistvo iz osvete proglašava za zločina izniskih pobuda. Ovdje nije rječ o etici, već o težnji države da sačuva monopol fizičkeprinude. Da je novac mjera svih stvari to je jedan od temelja zapadne civilizacije.2. Krivica – nijedan narod starog vijeka, uključujući i Grke, nije raskinuo sa objektivnomodgovornošću, nitije jasno odredio u čemu se sastoji krivica. Aristotel, nju naslućuje krozdiobu radnji na voljne i nevoljne. Rimljani su dolazeći do pojma krivice pronašli i sve njenenijanse, tako da potonji razvoj prava gotovo ništa nije dao niti oduzeo.3. Svojina – Rimljani su došli do riječi za svojinu. Stvori su i dva pojma svojine: proprietas idominium. Oni su odredili svojinu kao punu vlast na stvari, ali su postavili granice toj vlastiputem raznih ograničenja.4. Državina – svojinu su razlikovali od faktičke vlasti na stvari i primitivni narod. Ali do idejezaštite državine prvi su došli Rimljani stvarajući niz instrumenata kojima se i danasslužimo.5. Testament – prije i mimo drugih naroda Rimljani dopuštaju raspolaganje imovinom, nesamo za života, već i za slučaj smrti.6. Očuvanje porodične imovine – ta sloboda nije bez granica. Jedan dio zaostavštvine (nužnidio) mora se ostaviti potomcima, osim ako se nisu teže ogriješili o neke pravne i moralnenorme, a prihvatile su gotovo sve zemlje koje su recipirale rimsko pravo.7. Moralno načelo u pravu – Rimljani ponavljaju da se ugovori moraju poštovati, da se zakonprimjenjuje makar bio i surov, da nikome ne škodi onaj koji koristi svoje pravo. Oni sushvatili da se pretjeranom primjenom prava može nanijeti vrhunska nepravda. Pod uticajemživotnog iskustva, počeli su da odstupaju od striktnog pridržavanja ugovora i zakona. Takosu došli do nekoliko INSTITUTA:- NEOSNOVANO OBOGAĆENjE- NEZVANO OBAVLjANjE TUĐIH POSLOVA

- OŠTEĆENO PREKO POLOVINE

118- MAKSIMIRANE KAMTNE STOPE- DUGOVI SE MORAJU PLATITI, ali u nekim slučajevima dužniku treba ostavitiodređeni minimum koji je neophodan za život.8. Minimum forme u poslovima – iako mnogi udžbenici savremenog prava u istorijskomuvodu ponavljaju kako je rimsko pravo za razliku od današnjeg bilo pretežnoformalizovano, to je daleko od istine. To je tačno jedino za arhaični perid rimskog prava.Već u klasičnom periodu Rimljani znaj za realne kontrakte, koji zahtjevaju samo predajustvari uz sporazum, zatim konsesualne, kod kojih se zahtjeva forma,poznaju mnoge vrstepaktova. Sve u svemu u praksi su svi najvažniji ugovori nastajali bez formalnosti.9. Doprinos u teoriji – iako nisu skloni teoriji, Rimljani su dali veliki doprinos razvoju teorijeprava, bilo neposredno, bilo kroz rješenja konkretnih slučajeva kojima su primjenjeni nekiopšti principi. Gaj je stvorio prvi pravni sistem u istoriji. Rimski pravnici su podjelili pravona javno i privatno, dali su definicije prava i lijepe misli o tome kakvo pravo treba da bude.

KRAJ!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!Značaj rimskog prava (9-10 str) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1Uzroci pravničke genijalnosti Rima (10-14 str) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1Dvostruki karakter rimskog prava (14-16 str) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2Da li je rimsko pravo- zaista rimsko (16-17 str) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2Izvori saznanja (17-19 str) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3Četiri perioda Rimske historije (20-21 str) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3Rim na sedam brežuljaka postanak države od 754-509 g.p.n.e . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4Sredozemlje (22-25 str) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4Jedan pogled na Apeninski poluotok (25-26 str) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5Legenda (26) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5Vojna demokratija (27-28) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5Patrici i plebejci (28-29) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6Reforma Servija Tulija (29-30) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6Pravo u doba kraljeva (30-32) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7Republika (od polisa do carstva, 509-27. g. pre n.e . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7Promjene u privredi i društvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7Opšti pogled (33-34) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7Osvajanja (34-35) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8Res publica (35-39) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8Privreda (39-40) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10Borba oko zemlje (40-41) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Društvo (42-44) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12Ius civile,Ius honorarium, ius gentium (44) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12Zakon 12 tablica (44-47) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12Zakoni (47-48) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13Pretorsko pravo (48) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14Ius honorarium (48-50) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14Ius gentium (50-51) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14Novine (51) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15Principat ( od prikrivene do otvorene monarhije 27g pne – 284 g n.e.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15Principat: napredak ili kriza (52-53) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15Društvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16Agonija republike i nastanak principata (53-55) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16Uzroci (55) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16119Dijarhija (56-57) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17Pax romana (procvat gradova i privrede) (57-58) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17Širenje rimskog jezika i kulture (58-59) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18Promjene u društvu (59-62) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18Pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19Klasično rimsko pravo (62-63) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19Zakoni i senatske odluke (63) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19Edictum perpetuum (64) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20Constitutiones principum (64) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20Pravna nauka (64-70) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20Dominat (Propast antičke civilizacije, 284-565 g. n.e . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Kriza robovlasničkog sistema . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Opšti pregled (71) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Simptomi krize (72) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Uzroci (73-75) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Dioklecijanova reforma (75-77) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24Feudalizacija (77-78) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25Hršćanstvo (79-82) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25Karakter države (82-83) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26

Pad Rimskog Carstva (83-85) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26Pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Postklasično pravo (85-87) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Ius i leges – nova uloga učenih pravnika (87-88) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Zbornici prije Justinijana (88-90) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28Justinijanova kodifikacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29Justinijana (90-91) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29Tribonijan (91) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29Corpus iuris civilis (91-95) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29Recepcija Rimskog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30Opšti pregled (96) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30Rimsko pravo na istoku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31Vizantija (97) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31Vizantijski zbornici rimskog prava (97-98) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31Rimsko pravo o zapadnoj Evropi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31Jedan pregled na Zapadnu Evropu: ”Dugo putovanje u noć” (98-99) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31Varvarski zbornici Rimskog prava (100) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32Glosatori (100-102) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32Prvi univerziteti (102-103) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33Postglosatori (103-104) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33Škola “elegantne jurisprudencije” (104-105) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33Prodor Rimskog prava u praksu (usus modernus Pandectarum)-(105-108) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34Škola prirodnog prava (108-109) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35Istorijsko pravna škola (109-110) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35Pandektisti (110) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36Novije tendencije (111) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36Rimska teorija prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36Antiteoretski stav (112) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36Pravo i pravda (112-113) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36Dioba prava (114-115) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37Sistem triparticije (115) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37Statusno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38Pojam i značaj (116) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38Persona (116-117) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38120Pravna sposobnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38Pojam (117) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38Status libertatis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39Ropstvo i sloboda (118) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39Patrijarhalno ropstvo (118-119) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39Pravni položaj (119) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39Stvarni položaj (119-121) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40Oblici borbe (121-122) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40Izvori ropstva (122-123) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40Oslobađanje iz ropstva (manumissio) – (123-124) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41Ublažavanje položaja robova (124-125) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41Između ropstva i slobode (125) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42Status civitatis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42Cives, Latini, Peregrini (125-126) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42Cives Romani (126) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42Latini (127) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43Peregrini (127) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43Status familiae . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43Sui i alieni iuris (127-128) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43Actiones adiecticiae qualitatis (128-129) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43Mogućnost sticanja imovine (129-130) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44Deliktna odgovornost (130) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45Capitis deminutio (130-131) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45Trajanje subjektiviteta (131-132) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45Pravna lica (132) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46Poslovna sposobnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46Pojam (133) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46Tutela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46Tutorstvo nad maloljetnicima (133) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46Tutorstvo nad ženama (tutela mulierum) (134-135) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47Starateljstvo (cura) – (135-136) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47Porodično pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48Rimsko porodično pravo (137-138) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48Porodica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48Razvoj porodice (138-139) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48Vrste srodstva (139-140) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48Consortium (140) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49Agnatska familija (140-141) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49Patria potestas (156-159) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50Kognatska porodica (145-146) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51Brak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52Pojam braka (146-147) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52Brak sa manusom (147-149) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52Brak bez manusa (150-151) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53Položaj žene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54U pravu (151-152) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54U Životu (152-154) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54

Razlozi (154) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54Legisakcioni postupak (162-168) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55Formularni postupak (168-172) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56Ekstraordinarni (kognicioni) postupak (172-175) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56Stvarno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57Opšti pogled . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57121Građansko pravo i stvarno pravo (179) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57Razlika između stvarnopravnog i obligacionog odnosa (179-181) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57Šta spada u stvarno pravo (182) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58Stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58Pojam stvari (182-183) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58Podjela stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59Tjelesne i bestjelesne (corporalia – incorporalia) (184) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59Stvari u prometu i van prometa (res in commercio – res extra commercium) - (184-185) . . . . . . . . . . . . 59Res mancipi – res nec mancipi -(185-186) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59Zamjenljive i nezamjenljive stvari (genera-species) - (186) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60Potrošne i nepotrošne stvari -(186-187) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60Pokretne i nepokretne stvari (mobilia-immobilia) -(187) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60Djeljive i nedjeljive stvari -(187) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60Prosta i složena stvar- (188) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Glavna stvar ili pripadak -(188) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Svojina – opšti pogled . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Pojam i značaj -(188) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Terminologija -(188-189) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Četiri faze u razvoju svojine -(189-193) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Privatna svojina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63Vrste svojine (193-194) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63Kviritska svojina (194-197) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64Susvojina -(197-198) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65Tužbe za zaštitu svojine -(198) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65Rei vindicatio (vlasnička tužba) -(198-199) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65Actio negatoria -(199-200) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66Pribavljanje svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66Pojam i klasifikacija (200-201) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66Pribavljanje od države -(201-202) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67Originarni načini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67Održaj (usucapio) - (202-204) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67Occupatio (205) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68Priraštaj (accessio) - (205-206) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69Prerada (specificatio) -(206) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69Presuda (adiudicatio) -(207) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69Plodovi - (207) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69Derivativni način . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70Mancipatio -(207-208) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70In iure cessio (208-209) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70Traditio (209-210) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70Pretorska svojina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71Pojam (210-211) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71Zaštita (211-212) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71Državina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71Pojam (212-213) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71Zaštita (214-216) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72Iura in re aliena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73Pojam stvarnog prava na tuđim stvarima (216-217) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73Založna prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73Pojam, razvoj i vrste (217-218) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73Fiducija (218-219) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74Pignus (219-220) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74Hipoteka (220-221) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75122Službenosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75Šta je, a šta nije službenost (221-222) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75Razvoj (222-223) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76Opšta načela službenosti (223) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76Podjela službenosti (224) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77Zemljišne službenosti (servitutes praediorum) (224-225) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77Lične službenosti (servitutes personarum) (225-227) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77Sticanje, prestanak i zaštita (227-228) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78Ostala stvarna prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Opšti pogled (228) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Superficies (površina) (228-229) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Ius in agro vectigali (229) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Emfitevza (229) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Nasljedno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Opšti dio . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Pojam i značaj (230-231) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Zaostavština (hereditas) -(231) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80Dva osnova za nasljeđivanje (231-232) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80Intestatsko nasljeđivanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80

Od čega zavisi red nasljeđivanja (232) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80Nasljeđivanje prema Zakonu 12 tablica (233) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81Nasljeđivanje u porodici sa jakom patria potestas (period rane republike) (233-234) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81Nasljedni redovi po pretoru (period pozne republike) (235-236) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81Izmjene u klasičnom periodu (236) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82Justinijanove novele (236-237) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82Testament . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83Pojam i sadržina (238-239) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83Testamenta je stara i važna ustanova (239-240) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83Forme testamenta (240-241) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83Sloboda testiranja (241-243) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84Testamenti factio (243-244) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85Legati (244-246) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85Fideikomisi (246-247) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86Prijem nasljeđa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86Nužni nasljednici (247) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86Izjava o prijemu (247-248) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87Posljedice prijema (248-249) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87Zaštita (249-250) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88Obligaciono pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88Opšti dio: pojam i elementi obligacionog odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88Šta je obligacija (251-252) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88Predmet i sadržina obligacije -(252-254) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88Klasifikacija obligacija (254-256) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89Subjekti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89Inter partes . intuitu personae (256-257) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89Izuzeci od relativnog dejstva obligacija -(257-258) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90Promjena subjekata (cessio i expromissio) -(258-259) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90Ugovori u korist i na teret trećih lica - (259-260) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90Pluralitet subjekata (podjeljene i solidarne obligacije) -(260-261) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90Obezbjeđenje potraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91Lična obezbjeđenja - (261-262) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91Jemstvo -(262-263) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91Ugovorna kazna (stipulatio poenae) -(263) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92123Kreditni nalog -(263) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92Krivica i šteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92Vrste odgovornosti - (264) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92Krivica, uračunjljivost i vinost - (264-265) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92Razvoj i stepeni krivice - (265-266) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92Slučaj i viša sila - (266-267) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93Šteta - (267) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93Bona fides i formalizam u razvoju obligacionog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93Opšti pogled - (267-269) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93Bona fides - (269-270) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93O tzv. formalizmu rimskog prava - (270-272) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93Posebni dio . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94Izvori obligacija -(273-274) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94Kontrakti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94Pojam ugovora -(274-276) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95Zaključenje ugovora - (276-277) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95Zabluda - (277-278) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95Rok i uslov - (278-279) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96Klasifikacija kontrakata – (279-280) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96Neksum - (280-281) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97Verbalni kontrakti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97Opšti pogled - (281) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97Stipulacija – znači: čvrst dogovor, tvrda vjera - (281-283) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97Ostali verbalni ugovori – (283) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98Pisani ugovori (literarni kontrakti) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98Pojam i značaj - (284) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98Ekspensilacija - (284-285) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98Ostali pisani ugovori - (285) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99Realni kontrakti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99Pojam i vrste - (285-286) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99Zajam ( fenus i mutui datio) - (286-289) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99Posluga (commodatum) - (289-290) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101Ostava (depositum) - (290-292) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101Fiducija i pignus - (292) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102Konsesualni kontrakti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102Opšti pogled - (292-293) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102Kupoprodaja (emptio-vendito) -(293-296) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102Locatio – conductio (zakup ili najam) - (296-299) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104Societas (ortakluk) - (299-301) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105Mandatum (ugovor o zastupništvu) - (301-302) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106Bezimeni kontrakti - (302-304) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106Pacta (304-305) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107Dodatni neformalni sporazum – (305) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108Pretorski paktovi (pacta praetoria) (305-306) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108Pacta legitima (zakonski paktovi) – (306-308) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108Kvazikontrakti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109Pojam (308-309) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109Condictiones sine causa (pravno neosnovano obogaćenje) (309-311) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109Negotiorum gestio (neovlašćeno obavljanje tuđih poslova) – (311-312) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110Ostali slučajevi (312) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110

Delikti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111Pojam i vrste delikata - (312-313) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111Neke osobenosti deliktnih obligacija – (313-314) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111124Delikti ius civile-a . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111Iniuria – (314-315) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111Krađa (furtum) – (315-316) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112Damnum iniuria datum – (316-318) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112Rapina (grabiti,oteti) –(318) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113Pretorski delikt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113Opšti pogled – (318-319) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113Metus (prinuda) - (319) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113Dolus malus (prevara) –(319-320) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113Fraus creditorum (izigravanje povjerilaca) – (320-321) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114Kvazidelikti (321-323) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114Docnja (Mora) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115Dužnička docnja (mora debitoirs) (323-324) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115Povjerilačka docnja (mora creditoris) – (324-325) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115Gašenje obligacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115Opšti pogled – (325-326) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115Gašenje voljom stranaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116Solutio (326-327) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116Novatio (prenov) (327-328) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116Litis contestatio (328) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116Oproštaj duga (pactum de non petendo) – (329) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116Gašenje bez volje stranaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117Smrt (329) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117Captis deminutio – (330) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117Confusio (sjedinjenje) – (330) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117Neskrivljena propast stvari – (330-331) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117Compensatio (prebijanje) – (331-332) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117Epilog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118Neki doprinosi rimskog prava istoriji civilizacije (333-334) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118125__