Rimsko Pravo - Skripta SUP - Drugi Deo

ДРУГИ ДЕО

ИНСТИТУЦИЈЕ РИМСКОГ ПРИВАТНОГ ПРАВА

0

1. IUS QUOD AD ACTIONES PERTINET

Данас је прихваћен принцип опште (генералне) тужбе, а то значи да грађанин, кад год сматра да му је повређено неко субјективно право (лични или имовински интерес), може да покрене поступак наводећи саме чињенице повреде. У Риму могао је да тражи судску заштиту само онда ако је за његов случај била унапред предвиђена тужба – actio.Према Целзу: ''Тужба није ништа друго, него право да оно што нам се дугује, тражимо преко суда.''По римском праву, права римског грађанина настала су путем тужби. У римском праву су и правила материјалног права створена путем тужби и самог судског поступка.Тужба је била неопходна да би грађанин могао покренути поступак за заштиту свог интереса због повреде права, или неиспуњења уговорене обавезе.Према Гају прве су биле законске службе (легисакције), које су створене првенствено законима (actiones civiles).Законске тужбе које су служиле покретању легисакционог поступка, претор је у току периода републике у својим едиктима допуњавао сопственим тужбама и тиме је дао заштиту новим друштвеним односима. То су биле преторске, тзв. хонорарне тужбе (actiones honorariae), као што је на пример action in factum.За назив тужбе, поред израза actio, користили су и друге изразе:vindicatio – тужба за покретање спора око својине над ствари,petitio – тужба за захтевање наслеђа,condictio – тужба која служи са повраћај зајма.

2. ДРУГА ПРОЦЕСУАЛНА СРЕСТВА СЕМ ТУЖБЕ

Поред тужбе, постоје и друга процесуална средства:

1. Приговор (exceptio) је процесуално средство којим се тужени позива на одређене околности (нпр. превару, употребу силе, итд.). Доказивањем основаности приговора тужени би постигао да тужбени захтев буде трајно или привремено одбијен,

2. Интердикт (interdictum) je кратак, условни преторов налог. Био је усмерен на забрану одређеног понашања – на забрану преласка преко поседа (interdictum prohibitorium), на успостављање ранијег стања, повраћај поседа ствари (interdictum restitutorium), или на издавање или показивање ствари или лица (interdictum exhibitorium).

3. Кверела (querela) је служила за покретање поступка ради доказивања неке правно релевантне чињенице, на пример да тестатор није имао правно релевантну вољу приликом састављања тестамента, или да новац није био одбројан/предат на зајам.

4. Повраћај у пређашње стање (restitution in integrum) је ванредно процесуално преторово средство засновано на правичности. На основу овог срества било је поништено дејство правног посла који је иначе по цивилном праву био ваљан. На пример, претор је то дозволио у случају преваре, принуде итд. Повраћај у пређашње стање имао је ефекат као да правни посао није ни настао.

1

3. САМОПОМОЋ

У архаичном периоду сукобе међу породицама настале због повреде лица или добара решавали су путем самопомоћи, тј. употребом сопствене силе од стране оштећеног лица ради остваривања права или санирања повреде. Самопомоћ је била регулисана обичајима, и била је под контролом друштва и краља.Преласком на републикански облик владавине, међу првим задацима политичке заједнице грађана било је регулисање правосуђа. Регулисањем грађанског поступка у прве три таблице Закона XII таблица, самопомоћ је била стављена под законску контролу. Сада је оштећено лице требало учиниоца (туженог) да доведе пред претора као органа јавне власти. Претор би затим одлучио о томе да ли је реч заиста о повреди субјективног права, и о томе како треба поступити у датом случају.Стављање самопомоћи под контролу јавне власти био је први корак у регулисању грађанског поступка. Првобитни начини решавања спорова путем законом контролисане самопомоћи (довођење туженог на суд и извршење пресуде од стране тужиоца) и арбитраже (решавања спора и доношење пресуде од стране претора) су се дуго задржали као елементи поступка. Биће превазиђени тек у периоду принципата увођењем тзв. екстраординарног поступка.Примена самопомоћи ван судског поступка, почев од доношења Закона XII таблица била је ограничавана и забрањивана.Закон XII таблица омогућује примену самопомоћи само у случају ноћне крађе, или крађе употребом оружја и једино у овим случајевима дозвољава некажњено убиство учиниоца. Октавијан Август са Lex Iulia de vi privatа прописује забрану употребе самопомоћи.Забрану вансудског, самовласног остваривања права уабрањује и декрет Марка Аурелија. Према овом декрету, поверилац који би самовласно запленио ствари дужника ради наплате свог потраживања, био би кажњен губитком потраживања.Путем конституције Валентијана I, Теодосија II и Аркадија, власник који би самовласно одузео предмет својине од држаоца, био би кажњен губитком права својине на тој ствари.Била је дозвојљена само нужна одбра.а Према Улпијану: ''Касије пише да се сила може одбити силом (vim vi repellere licet), јер нам је ово од природе дато право.'' Према овом принципу, непосредно одбијање силе применом адекватне силе (а не и прекорачењем исте) дозвољено је. Нужна одбрана у овом смислу је и данас дозвољена.

2

4. ФОРМУЛАРНИ ПОСТУПАК

Са lex Aebutia поред цивилног, легисакционог поступка, уведен је и нови неформалан, такозвани формулни поступак. Овај поступак је назван по формули.Формула је писани образац који садржи битне елементе за вођење поступка. Уместо строгих, религијских формула легисакција, преторове формуле су једноставна преторова упутства судији о томе како да реши спор.

Преторова формула тужби има следеће основне делове.1. именовање судије – iudicis nominatio2. тужиочев захтев – intentio3. основ тужиочевог захтева – demonstratio4. налог судији како да реши спор – condemnation

Преторове тужбе, чија формула је садржала клаузулу о bona fides: ''све што на основу bona fides поводом тога тужени треба да да или учини'', биле су тужбе bona fidei (actiones bona fidei). Ова клаузула је обавезивала судију да испита да ли су стране у послу који је довео до спора поступале у складу са савесним и поштеним понашањем ради остварења циља предузетог посла.Тужбе stricti iuris (actiones stricti iuris) нису садржале ову клаузулу. Поводом ових тужби судија је могао да води рачуна о несавесном понашању странака само онда ако би се оне на то позивале у поступку пред претором (in iure). Претор би тада то у виду приговора (exceptio) уписао у формулу тужбе на основу ког је судија требало да прихвати доказе и о чињеницама наведеним у приговору. На овај начин почиње да се води рачуна о bona fides и у споровима stricti iuris.Формуларни поступак се делио на два основна дела:1. поступак in iure који је вођен пред магистратом (претором)2. поступак apud iudicem који је вођен пред судијом

Претор је одређеним данима седећи на форуму на тзв. курулској столици примао грађане са својим проблемима. То место где је претор седео такође се називао ius, а поступак који је вођен пред њим био је назван in iure. У том поступку претор је одлучивао о томе да ли се може водити спор у конкретном случају. При позитивној одлуци, претор би са странкама саставио или допунио формулу подацима битним за вођење другог дела поступка пред судијом, којег ће странке изабрати. На крају је претор уписао у формулу и име изабраног судије. Ако су допуњену формулу странке у спору прихватиле, сматра се да је закључен процесуални уговор, тзв. litis contestatiо, који је обавезивао странке да се одређеног дана појаве пред судијом и да воде поступак до доношења пресуде.Litis contestatiо је последња, завршна фаза поступка пред претором. Литисконтестација има новаторно дејство, а то значи да као процесуални уговор гаси правни однос који је довео до спора. Као последица новаторног дејства литиконтестације, не може поново да се покрене поступак у истој ствари – ne bis in idem.

У поступку apud iudicem, пред судијом, изводи се доказни поступак о елементима унетим у формулу, коришћењем рационалних доказних средстава. Овај део поступка завршава се доношењем пресуде (sententia).У формуларном поступку не постоји право на жалбу, тако да је пресуда одмах и извршна.

3

5. IUS QUOD AD PERSONAS PERTINET

Правник Хермогенијан исправно констатује да је сво право установљено ради људи – ''hominum causa omne ius constitutum est'', тј. ради регулисања међуљудских односа. Од тога је пошао већ и Гај, јер је свој уџбеник (Институције) о приватном праву започео излагањем које се односи на лица, човека (ius quod ad personas pertinet).У овом првом делу Гај излаже првила о положају човека у друштву, као и положај самих римских грађана (cives) у најужој римској заједници – породици.Римљани, обзиром на то да нису делили право на правне гране, нису раздвајали ни породично право од статусног, већ говоре уопштено о положају човека имајући у виду његово стање слободе, грађанства, као и његов статус у породици.

Стање слободе (status libertatis). Положај човека зависио је пре свега да ли је слободан, или је роб, или можда ослобођеник.

Стање грађанства (status civitatis). Човеков положај био је одређен и његовим стањем грађанства: да ли је римски грађанин, или је Латин, или је перегрин.Само су римски грађани могли да обављају јавне функције, да имају пасивно бирачко право. Да би могли да гласају или бирају магистрате, тј. да имају активно бирачко право, морали су такође бити гримски грађани или барем Латини.Право закључивања правоваљаног римског брата и право закључивања правних послова, стицања својине, као и право да буду странка у парници према правилима ius civile (ius comercii), поред римских грађана имали су једнако и Латини. Ова права су обезбеђивала привилегије римским грађанима, и добрим делом и Латинима у односу на перегрине.

Положај римског грађанина у породици (status familiae). Обзиром на власт оца породице (patria potestas) над члановима породице, живот римских грађана био је одређен и местом у самој породици. На челу породице стајао је отац породице (pater familias). Он је био својевласно лице (sui iuris) које живи по ''сопственом праву''. Остали чланови породице били су потчињени његовој власти, и она су живела по ''тушем праву'' као потчињена лица (alieni iuris).

4

6. ПРИВАТНО ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ РИМСКОГ ГРАЂАНИНА – ПРАВНА СПОСОБНОСТ

Римско право још не дефинише ни правну ни пословну способност.

Правна способност се данас одређује као способност физичких и правних лица да буду носиоци права и обавеза, да буду субјекти права. Правна способност се данас стиче рођењем. Да би неко по праву римских грађанина имао правну способност у правном смислу речи, требало је да има одговарајући статус: да буде слободан човек, римски грађанин или Латин, као и да је својевласно лице.Само рођење ни за слободног римског грађанина није било довољно за стицање правне способности.Користећи савремени термин, у породици је једино члан патерфамилијас као својевласно лице имало правну способност. Њему је припадала целокупна имовина породице. Остали чланови (alieni iuris) стекли би правну способност тек када би постали својевласно лице (sui iuris), а то се могло догодити: смрћу оца – патерфамилијаса, или еманципацијом – поступком ослобађања од очинске власти.Из римског права потичу одређена савремена правила заштите човека и његових интереса и пре рођења. Ради заштите наследних права још нерођеног детета, уведена је фикција: ''Зачето дете се сматра већ рођеним ако се ради о заштити његових интереса (Nasciturus pro iam nato habetur, quotiens de commodis eius agitur)''. Ова фикција се примењивала само под претпоставком да се дете заиста роди живо.Постојале су и правила: забрана да се трудна жена сахрани пре него што се дете извади из њене утробе да би се утврдило да ли је оно способно за живот, забрана да се смртна казна изврши над трудном женом, као и забрана намерног побачаја.Данас се правна способност губи смрћу. У Риму је римски грађанин могао да изгуби правну способност и пре физичке смрти, наступањем тзв. грађанске смрти, губитком или умањењем статуса (capitis deminutio). Грађанска смрт би настала: ако би римски грађанин постао роб; ако би услед прогонства изгубио римско грађанство и постао перегрин; ако би изгубио положај у породици.Због преласка права и обавезе на правне следбенике (наследнике), било је битно знати и време физичке или грађанске смрти. У зависности од тог времена би се утврдило ко је наследник умрлог.

5

7. ПРИВАТНО ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ РИМСКОГ ГРАЂАНИНА – ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ

Пословна способност је способност физичких лица да изјавама своје воље заснивају, мењају и гасе правне односе. За пословну способност потребна је правно релевантна воља, тј. таква воља за коју право везује правне последице. Правно релеватна воља се везује за узраст и за душевно здравље. Данас се пословна способност стиче пунолетством.Имајући у виду постојање различитих статуса у Риму, достизање пунолетства није било довољно за стицање пословне способности.Да би лице по римском цивилном праву имало пословну способност, поред узраста и душевног здравља, требало је да има и одговарајући статус: да буде слободан човек, или ослобођеник, да буде римски грађанин или Латин и да буде својевласно лице (sui iuris).Жене нису имале потпуну пословну способност и све до почетка V века биле су под туторством (tutela mulierum).Жене нису имале статус пуноправног римског грађанина. Нису имале ни активно ни пасивно бирачко право и према томе нису имале политичка права.Август је ослободио туторства слободне жене које су имале троје деце и ослобођенице са четворо деце.Туторство је најзад укинуто 410. године, али ће бити поново наметнуто женама у току средњег века.По римском праву, пунолетство (pubertas) жене су стицале са дванаест, а мушкарци са четрнаест година живота. Малолетна лица налазила су се под туторством.Услед развоја робноновчане привреде и доласка странаца у Рим, показало се да пунолетна мушка лица немају довољно искуства да би избегла превару лукавих трговаца. Због тога су им у класичном периоду одредили старатеља све до навршене 25. године старости. Овим поводом уведено је старатељство над лицима млађим од 25 година (cura minorum). Стивање пунолетства у суштини је продужено до 25. године.Душевно болесна лица и расипници налазили су се под старатељством и нису могли самостално да закључују правне послове.

8. ACTIONES ADIECTICIAE QUALITATIS

Посматрано са аспекта права, у римској породици једино је патерфамилијас, као лице sui iuris, имао не само правну него и пословну способност.У току периода републике, услед нагомилавања послова и немогућности да их обави сам, почео је одређене послове поверавати својим способним потомцима (лицима alieni iuris) као и робовима.Проблем би настао ако ова потчињена лица нису могла да испуне своју обавезу из закљученог уговора. Лица alieni iuris нису имала имовину, а против робова није могао бити покренут успешан поступак. Да би омогућио закључивање послова у корист господара од стране потчињених лица, претор је у случајевима када је то сматрао оправданим, дао уговорној страни која је закључила уговор са потчињеним лицима или робовима, тужбу против патерфамилијаса или господара роба. При томе претор је полазио од правила, да све што потчињена лица прибаве припада патерфамилијасу, према томе у оправданим случајевима и обавеза исплате дуга терети патерфамилијаса.

6

9. STATUS FAMILIAE

Породица је основна заједница сваког друштва. Какав ће бити облик породице, какви ће бити односи у њој, зависи не само од моралних и регилијских схватања и прихваћених обичаја у друштву, већ и од економских прилика, могућности материјалног опстанка човека.Промене облика породице можемо пратити и у току римске заједнице. На почетку римске историје налазимо и код Римљана велику породичну заједницу имовине и лица у облику consortiuma, затим агнатску фамилију (familia proprio iure) на чијем челу је pater familias, а која је још увек заснована на заједничкој имовини и раду чланова породице.Побољшањем услова живота у току периода републике, крвна веза постаје све битнија и јавља се породица заснована на крвном сродству у којој су односи блиски савременим односима брачних другова и родитеља и деце.

Агнатска фамилија. Овај облик породице обзиром на власт патерфамилијаса над члановима породице сматра се типичном римском породицом. Гај констатује: ''Тешко да постоје људи који имају толику власт над својом децом какву ми имамо''.Фамилија је патријархална породица заснована на агнатском сродству, моногамном браку, и на власти оца. Породицу сачињавају патерфамилијас, његова супруга, као и остала лица под његовом влашћу: синови, неудате ћерке, усвојеници, а и сурпуге и потомци синова и усвојеника.Реч familia користила се за означавање како чланова породице тако и породичне имовине.Patria potestas (очинска власт) у односу на чланове породице, дала је широка овлашћења патерфамилијасу – тзв. право живота и смрти (ius vitae ac necis). Чланови породице су од рођења, па све док очинска власт није престала над њима, били подчињени оцу. Ако патерфамилијас није примио дете у породицу, оно је морало бити изложено. Дете би у овом случају било остављено на улици, на тргу или другом прометном месту, да би га неко пронашао и одгојио. Ако би дете било прихваћено, добило би одмах и име.Патерфамилијас је имао право и да прода чланове породице, или да их да у mancipium ради одраде дуга или у noxa ради надокнаде штете коју би причинили деликтом. Сам је могао да казни, па чак и да убије члана породице који би се огрешио о обичајна правила римске заједнице.О удаји и женидби чланова породице, такође је одлучивао патерфамилијас.Очинска власт се простирала и на породичну имовину. Целокупна породична имовина припадала је патерфамилијасу. У породици он је својевластан и има правну и пословну способност.Временом је дошло до промене и у имовинским односима породице.Видели смо да су лица alieni iuris, заједно са способним робовима, у оквиру случајева заштићених са actiones adiecticiae qualitatis могла да закључују правне послове.Крајем периода републике увођењем плаћене војске, лица под влашћу оца имала су могућност да стекну посебну имовину – peculium castrense, а од почетка принципата, као плажени чиновници и peculium quasi castrense. Поред тога могли су да добију посебну имовину и од патерфамилијаса (bona profecticia), или да је наследе од мајке (bona materna).

7

10. ПОЈАМ ИМОВИНСКОГ ПРАВА И ИМОВИНЕ

Имовинско право – право које се односи на ствари (ius quod ad pres pertinet).Гај у другом делу Институција, пратећи тродеобу приватног права, разматра односе међу људима чији је предмет непосредно или посредно ствар (res). То су односи који настају у случају када титулар права има овлашћење да непосредно извлачи корист из саме ствари тзв. iura in rem (право у стварима – стварна права), као и односи који настају поводом ствари, тзв. iura ad rem, који могу бити inter vivos (облигациони односи), и mortis causa (односи регулисани путем правила наследног права).Према томе, ius quod ad res pertinent разматра оне односе које данас спадају у имовинско право. Оно обухвата три гране права: имовинско право, облигационо право и наследно право.

Имовина (bonurum или patrimonium).Данас се имовина одређује као укупност права и обавеза одређеног лица изражена у новцу, у датом времену.Имовина је променљива категорија, зато је потребно узети у обзир и време при одређивању имовинског стања једног лица.Према римским класичним правницима имовина се такође састоји из права и обавеза једног лица. Класични правници констатују да имовину не чине само ствари, тј. право својине на одређеним стварима, него и оно што се савесно поседује, као и друга стварна права и облигациона права, а такође и обавезе, тј. дугови.

11. СТВАР (RES) – ПОДЕЛЕ СТВАРИ

Римљани нису одредили појам ствари, али су их као објекте стварних права и правних послова посматрали са различитих аспеката: да ли могу бити у имовини човека као појединца (in nostro patriomonio) или не (extra nostrum patrimonium), могу ли бити предмет уговора или не (res in comercio – res in extra commercium), а у случају да ствар може бити предмет приватног права и посматрања, посматрали би која својства ствар треба да има да би могла бити предмет конкретног правног посла и која се посебна правила примењују у односу на посебна својства ствари.

Res in patriomonio и res extra patriomonium – ствари које могу и оне које не могу бити у имовини појединаца.Res in patrimonio су ствари које могу бити у имовини приватних лица, тзв. приватне ствари (res private).Res extra patrimonium су ствари које не могу бити у имовини приватних лица, а то су: ствари које припадају божанском праву (divini iuris); ствари које подлежу људским законима (humani iuris), и ствари које припадају свима (res communes omnium).Лежећа заошставштина су ствари које привремено нису ни у чијој имовини (нпр. пре него што наследник прихвати наследство).

8

Res divini iuris су ствари које припадају божанском праву. У ове ствари се убрајају: свете ствари као што су храмови и цркве, као и ствари које служе обављању религијског култа; посвећене ствари (зидине и капије које су стајале под посебном заштитом божанства); ствари посвежене божанствима подземља (гробља и ствари у гробницама).

Остале ствари подлежу људским законима (res humani iuris). Оне могу бити јавне ствари (res publicae) и приватне (res privatae).Jавне ствари припадају римској заједници као целини или градовима. У ову врсту спадају ствари у јавној употреби (јавне грађевине, путеви, тргови, луке...) и ствари у јавној својини (тј. у својини римске заједнице). Овој групи ствари се прикључују и ствари у општој употреби (res communes omnium).

Ствари у промету и ствари изузете из промета (res in commercio – res extra commercium).Према Паулу, продаја је неважећа ако би предмет уговора била ствар коју природа, право народа, или обичаји заједнице искључују из промета.Помпоније посебно убраја у ствари које нису у промету: свето и религиозно место, јавне ствари.

Res private су ствари које могу бити у имовини приватних лица и ако посебним правилима нису изузете из промета, или њихов промет није ограничен, могу бити и предмет пословања.

Телесне и бестелесне ствари (res corporals – res incorporales).Према Гају, телесне ствари можемо додирнути, а бестелесне не.Римљани су сматрали да бестелесне ствари (права) не могу да се прибаве предајом, јер се не могу ухватити руком. Стога су за пренос бестелесних ствари користили инјурецесију.

Res mancipi – res nec mancipi.Мада ова подела ствари није значајна за савремено право, она је неопходна за схватање правила римског права.У res mancipi спадала су основна средства за производњу. Улпијан у ове ствари убраја: земљиште у Италији, сеоске земљишне службености, робове, као и четвороножне животиње коришћене за обраду земље или пренос терета. Својина (квиритска својина) над овим стварима могла је бити прибављена само свечаним начинима ius civile-а, манципацијом или инјурецесијом.

Покретне и непокретне ствари (res mobiles – res immobiles).Ова подела је постепено заменила поделу ствари на res mancipi и res nec mancipi.Непокретне ствари су земљиште и све оно што је чврсто везано за земљу. За ствари везане за земљу примењивало се правило да оне припадају власнику земље – super-ficies solo cedit (надградња прати правну судбину земље).Све остале ствари су се сматрале за покретне.Основ разликовања ових ствари јесте да ли се могу померити са места тако да не дође до њиховог оштећења или уништења.

Res consumptibiles.Потрошне ствари се у изворима спомињу углавном у вези са послугом и плодоуживањем. Потрошне ствари су првенствено оне које нестају првом употребом.

9

Ствари које су одређене вагањем, бројањем или мерењем (res quae pondere, numero, mensura constant – res fungibiles) – заменљиве и незаменљиве ствари.При продаји ових ствари није довољно навести само ствар која се продаје, већ је неопходно одредити и меру да би уговор настао. За ове ствари користи се и израз genera (врста). Према римском правилу: врста не пропада (genera non pereunt), а то значи да је дужник који је дуговао генеричну одређену чинидбу остао у обавези и онда ако би до пропасти ствари дошло услед више силе. Насупрот овим стварима стоје species (индивидуално одређене ствари), назване и незаменљиве ствари.Странке правног посла могу и саме да одреде да ли ће предмет уговора бити заменљива или незаменљива ствар.

Res divisibiles – res indivisibiles (дељиве и недељиве ствари).Класични правници констатују да постоје ствари које се не могу поделити. Томе су у посткласичном праву додали да се подела ових права не може изврђити без умањења вредносту (штете) саме ствари. Без оштећења не може да се подели роб, уметничка слика, као ни земљиште службености.

Res simplex – res composite – universitas rerum (прослте, сложене ствари, и збирна ствар).Ова подела је настала под утицајем грчке филозофије.Према Помпонију постоје три врсте ствари:1. просте ствари – имају један дух (роб, греда, камен итд.),2. сложене ствари – састављене из повезаних делова (зграда, брод, орман итд.),3. збирне ствари – састављена из одвојених делова, али се појављују под заједничким именом.

10

12. ПРАВНИ ПОСАО (NEGOTIUM)

Мада схватање о правном послу није било непознато римским класичними правницима, теорија правних послова је створена и разрађена у детаљима од стране пандектиста.Правни посао се не сматра правним односом, него правном чињеницом за коју правни поредак везује правне последице.За одређивање појма правног посла неопходна су два елемента: изјава воље и циљ (правна последица која се жели постићи).

Изјава воље. У зависности од тога да ли је за настанак правног посла довољна изјава једног лица, или је потребна сагласност воља најмање два лица, правне послове разликујемо на једностране (настаје изјавом воље једног лица) или двостране (настаје сагласношћу воља више лица).Правно релевантну изјаву воље може да даје лице које је пословно способно. Поред пословне способности, неопходна је и легитимација, тј. да је лице овлашћено да закључи посао, да донесе одлуку у конкретном случају.Начин давања изјаве. Старо цивилно право захтевало је свечано давање изјаве за ваљаност правних послова: изговарање тачно одређених свечаних реци код стипуације, или поред изговарања речи и чињенице одређених гестова и присуство лица и предмета у случају манципације. Ови послови били су свечани, тј. строго формални. Изјава воље имала је правно дејство само ако су испоштовани сви захтеви форме, у супротном правни посао уопште није настао.Ако за ваљаност правног посла није посебно одређен начин давања изјаве (форма), изјава је ваљано дата на било који начин: изговарањем речи, потписивање исправе, па чак и путем материјалних радњи (конклудентне радње). На пример, сматра се да је наследник прихватио наслеђе и онда ако се једноставно уселио у наслеђену кужу. У овом случају послови су неформални.Постоји тзв. доказна форма која служи ради лакшег доказивања постојања посла и његове садржине.За ваљаност изјаве воље неопходно је и то да је озбиљно дата, као и да изражава стварну намеру лица које даје изјаву.

11

13. ЗАБЛУДА (ERROR)

Заблуда је погрешна представа о неком битном елементу правног посла. Заблуда може да постоји у самом правном послу, у погледу личности, предмета, као и у погледу материјала предмета правног посла.

Заблуда у погледу правног посла постоји, на пример, ако једна уговорна страна мисли да је новац дала на зајам, док друга страна мисли да је новац добила на поклон.

Заблуда о личности настаје погрешном представом о лицу с којим се посао закључује, на пример ако неко мисли да закључује уговор са познатим сликаром Тицијем, али га склапа са његовим учеником који се такође зове Тиције.

Заблуда о предмету правног посла постоји, на пример, ако купац мисли да купује Корнелијанско, а продавац мисли да продаје Семфронијанско земљиште.

Заблуда у погледу суштине или материје предмета правног посла постоји, на пример, ако купац мисли да купује златан прстен само од позлаћеног бакра.

Ако је реч о заблуди само у погледу квалитета предмета, то се не сматра заблудом, нити се заблуда узима у обзир ако је до тога дошло услед грубе непажње уговорне стране.

Последица заблуде је неваљаност, ништавост правног посла услед недостатка воље.

14. ПРЕВАРА (DOLUS MALUS)

Превара је свесно довођење или одржавање сауговорача у заблуди, у намери да овај закључи за себе неповољан правни посао.Искоришћавање погодности тржишта, као и хваљење своје робе, ако то не прелази одређене границе, сматрало се дозвољеном преваром. Такође је било дозвољено преварити непријатеља или разбојника.Права злонамерна превара је супротна савесном и поштеном понашању.У току периода републике претор је почео да штити преварену уговорну страну и при закључивању послова старог цивилног права, тзв. послова стриктног права. Претор је превареној страни, која је открила превару пре испуњења своје обавезе, дао могућност да се у поступку који је вођен пред њим, истакне приговор преваре (exception doli mali). Ако би преварено лице открило превару после испуњења уговора, претор би му дао могућност да захтева повражај у пређашње стање (restitution in integrum ob dolum), а ако више није било могуће повратити стање које је постојало пре закључења уговора, дао је пеналну тужбу (action de dolo malo), којом је преварено лице могло да захтева једноструку надокнаду вредности ствари.

12

15. СИЛА И ПРЕТЊА (VIS AC METUS) И СИМУЛАЦИЈА (SIMULATIO)

Сила и претња.У случају непосредне промене силе, уговор би по Lex Iulia de vi privata био ништаван по цивилном праву без обзира на то, да ли је посао bonae fidei или stricti iuris. Непосредном применом силе сматрали су, на пример, ако се силом води рука сауговорача, да овај стави свој знак да документ, или ако га држе затвореног да би га приморали на закључење посла.Претња (посредна сила) узимала се у обзир само ако је била толико озбиљна да застраши храброг човека.Ако би она била примењена при закључењу послова bonae fidei, сматрало се да посао није ни настао, јер је принуда супротна савесним и поштеним односима (bona fides).Без обзира на то што је уговор закључен под утицајем претње сматран непостојећим, питање је било шта да се ради ако је уговор ипак извршен? У том случају оштећена страна је могла да користи повраћај у пређашње стање, или пеналну тужбу која је на основу деликта употребе силе ишла на четвороструку накнаду.Ако би се радило о пословима stricti iuris, посао је сматран ваљаним, јер су речи изговорене, а према томе је воља изјављена. Да ли је изјава дата под утицајем претње? – о томе цивилно право није водило рачуна.

Симулација.О симулацији је реч ако се стварна воља обе стране у послу разликује од изјављене воље. Наравно, обе стране треба да буду свесне о томе да уместо циља који стварно желе да постигну (прикривен посао) изјављена воља се односи на склапање сасвим различитог посла (симуловани посао).Римљани су најчешће прибегавали закључењу симулованих послова да би изиграли различите случајеве забрањених поклона.Према томе, симуловани уговор се сматра ништавим по самом праву (ipso iure), што не искључује ваљаност прикривеног посла, ако се не ради о забрањеном правном послу.

13

16. ЗАБРАЊЕНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ И ИЗИГРАВАЊЕ ПОВЕРИЛАЦА

Забрањени правни послови.Да би правни посао био ваљан, било је потребно да циљ правног посла буде дозвољен. У случају ако би циљ посла био забрањен, следиле би различите последице неважности правног посла.Правни посао је могао бити забрањен законима, едиктима претора, сенатским одлукама, царским конституцијама, али је могао бити противан и прихваћеним обичајима, као и моралним нормама.Посебној забрани подлежу правни послови закључени применом силе.Забрани подлежу у одређеним случајевима и послови чији је мотив забрањен.

Изигравање поверилаца (fraus creditorum).Дужници су настојали да умањењем своје имовине путем закључивања различитих правних послова оштете своје повериоце.У овим случајевима се првенствено забрањује мотив правних послова, а то јесте, да путем разних правних послова дужник умањи постојећу активу своје имовине да би онемогућио повериоцима да у целини или барем у делу наплате своја потраживања из ње.Fraus creditorum постоји онда, ако је дужник свесно умањио своју имовину да би постао платежно неспособан, или ако би свесно повећао своју инсолвентност.У овом случају оштећени поверилац је имао могућност да путем интердикта захтева од прибавиоца да врати у дужникову имовину оно што је прибавио фраудолозним пословима дужника.Дужникова фраудолозна отуђења могла су бити поништена или у стечајном поступку (venditio bonorum).Venditio bonorum је посебан поступак (стечајни поступак) који је био започет ако после осуде, у извршном поступку дужник у року од 30 дана није добровољно извршио пресуду (исплатио дуг), или није препустио своју имовину повериоцима. После протека овог рока дужник је постао инфаман по самом праву, а његови повериоци су одредили ко ће од њих да организује лицитацију о дужниковој имовини. Изабрано лице је продао дужникову имовину оном повериоцу који је нудио највишу цену.На основу интердикта и повраћаја у пређашње стање формирана је касније и Паулијанска тужба, која се користила против оних лица која су нешто прибавила фраудолозним пословима дужника. Она је била усмерена у случају ако су обе стране знале за инсолвентност дужника, на надокнаду штете, а у случају савесног прибавиоца на основу доброчиног посла, на повраћај износа богаћења.

14

17. САДРЖИНА ПРАВНОГ ПОСЛА

Римски правни послови били су одређени пре свега битним елементима посла. Битни елементи правног посла су они без којих нема правног посла. Већа слобода је дата странкама при одређивању природних и случајних елемената правног посла.

Битни елементи (essentialia negotii) су неопходни за постојање правног посла, у супротном правни посао ни не настаје.

Природни елементи (naturalia negotii) су унапред одређени постојећим правилима. О овим елементима није потребно да се странке посебно изјасне приликом закљученог уговора, јер се подразумевају. Странкама је дозвољено да ове елементе модификују.

Случајни елементи (accidentalia negotii) чине саставни део уговора само ако су странке посебно постигле сагласност воља о њима и унеле у правни посао. Могу бити веома различити, али не смеју да пређу границу правне и моралне дозвољености. Најчешћи случајни елементи правних послова су рок, услов и налог.Рок (dies) је временски период или будући известан догађај од чијег настанка (одложни рок) или престанка (раскидни рок) зависи настанак или престанак дејства правног посла. У случају неизвесности наступања будућег догађаја, реч је о услову.Услов (condicio) је будућа неизвесна околност или догађај од чијег настанка (одложни услов) или престанка (раскидни услов) зависи настанак или престанак дејства правног посла.Налог (modus) је уговарање посебне обавезе на терет странке у чију корист је закључен неки доброчин посао.

15

18. ПОЈАМ, КАРАКТЕРИСТИКЕ И ПОДЕЛА СТВАРНИХ ПРАВА

Римски правници нису дали дефиницију стварних права, али њиховом схватању одговара данашња дефиниција према којој стварна су она права која су увек везана за ствар, и титулару дају непосредно овлашћење да одређену ствар трајно, у потпуности или делимично искоришћавају у сопственом интересу, док су сва остала лица обавезна да се уздржавају од узнемиравања титулара у уживању његовог права.Предмет стварних права је непосредно ствар (res).Римљани су уместо назива ''стварна права'' користили израз iura in re (права у стварима), посматрајући ова права као однос човека према ствари, као право титулара да у зависности од ширине свог овлашћења непосредно извлачи корист из те ствари.Полазећи од тога да ли је титулар овлашћен да одређену ствар искоришћава у потпуности или делимично, стварна права се деле на својину, и на стварна права на туђим стварима.Својина (properitas, dominium) је најшире стварно право и овлашћује власника да извлачи сву корист из ствари.Стварна права на туђим стварима (iura in re aliena) титулару дају само делимична, ужа, или шира овлашћења искоришћавања туђе ствари. У ову групу стварних права се убрајају: службености, дугорочни закупи са стварно-правним дејством, као и заложна права.Стварно-правни однос се јавља и као однос међу људима поводом ствари.Посматрајући стварно-правни однос као однос између људи а поводом ствари, стварна права су негативно одређена у смислу да су сва неовлашћена лица обавезна да се уздржавају од узнемиравања титулара стварног права у уживању његових права.Стварна права су апсолутна права заштижена тужбама in rem која, према томе, делују према свима – erga omnes.Стварно-правни однос је однос између титулара стварног права и било ког лица које би дошло у додир са предметом стварног права.

19. СВОЈИНА И ДРЖАВИНА

Док је својина најшире право на ствари и од давнина је човеково најзначајније стварно право, дотле државина није стварно право, већ само фактичка могућност извлачења користи из ствари – фактичка власт на ствари.Сопственик је по правилу и држалац ствари, али се такође често догађа да се ствар на којој једно лице има право својине налази у државини другог лица.Најлакше ћемо видети разлику између својине и државине ако упоредимо положај власника (лице које има право својине) са положајем лопова (који је само држалац, и то несавесни држалац ствари).Власник има следећа правна овлашћења: право да држи ствар (), право да је користи (), право да прибира њене плодове (), и право да располаже са ствари () како за живота, и за случај смрти, тако и фактички, оштећењем или уништењем ствари. Лопов има само фактичку власт на ствари и обзиром на то, да има стварну могућност да ствар држи, фактички је користи (), прибира плодове () и располаже њом (). Према томе, лопов, који је само држалац ствари и не може ни путем одржаја да постане власник, фактички остварује сва она овлашћења која на основу права припадају власнику, иако нема право.Право својине и даље остаје власнику, који је губитком државине ствари био само привремено спречен да и фактички врши своја правна овлашћења. Повраћајем државине ствари биће поново у могућности да користи сва своја овлашћења.

16

20. СВОЈИНА – ПОЈАМ И ВРСТЕ

Појам. Римљани, мада су регулисали својину и разматрали питања која се постављају поводом овог правног института, нису дали дефиницију својине.Римски појам својине може да се одреди као најшире стварно право на ствари. Коришћењем овог свог права, не сме да се наноси штета другима.Према Улпијану: ''У својој свако може да чини све оно што не смета другима''.

Врсте својине. У току римске историје постојали су различити својински односи. У зависности од тога ко се сматра носиоцем својинских овлашћења (ко је титулар права својине), постојале су следеће врсте својине:Ager gentilicius. Својина чланова римских родова на пашњацима и шумама – на гентилској земљи. Имајући у виду да је сваки гентил могао да користи гентилску земљу за своје потребе, ова врста својине је један облик друштвене својине.Ager publicus и solum privinciale. Освојена земља на Апенинском полуострву и у провинцијама припадала је римској заједници. Ову врсту својине данас би назвали државном својином.Својина козорцијума. То је колективни облик приватне својине. Почетком римске историје Римљани су живели у великој породици – конзорцијуму. Посматрајући својинско-правне односе унутар ове велике породице, својина на стварима породице припадала је свим члановима породице.Својина фамилије. Мада је породична имовина створена радом свих чланова породице, ипак, имајући у виду власт патерфамилијаса, посматрано са аспекта права, сматрало се, да су ствари које припадају породици у својини патерфамилијаса – у том смислу својина фамилије се већ јавља као облик приватне својине.Врсте приватне својине: Посматрано са аспекта права регулисања, разликујемо следеће врсте својине:Dominium ex iure quiritium. Регулисана је правилима старог цивилног/квиритског права - ius civile-a. По цивилном праву једина врста својине је квиритска својина dominium ex iure quiritium. Титулар квиритске својине може бити само римски грађанин или перегрин ком је додељен ius comercii.Преторска или бонитарна својина. Настала току периода републике, активношћу претора. Овај облик својине регулисан је правилима градског претора, преторским правом.

17

21. СВОЈИНА РИМСКИХ ГРАЂАНА

Најстарији облик својине била је квиритска (цивилна) својина dominium ex iure Quiritium. Прибављање, садржина, као и заштита квиритске својине била је регулисана правилима ius civile-а.Да би се стекла квиритска својина на res mancipi било је неопходно обавити манципацију или инјурецесију.Квиритска својина чији титулари су могли бити само римски грађани и Латини, а од перегрина они који су имали ius comercii, била је заштићена цивилном тужбом – rei vindicatio.Стварањем тужбе action Publiciana, поред квиритске настала је тзв. преторска или бонитарна својина. Она је регулисана и заштићена преторским правом.Гај коснтатује да је својина римских грађана подвостручена.

Субјекти (титулари) како квиритске тако и преторске својине могу бити римски грађани, Латини, као и лица која су стекла ius comercii.Објекти обе врсте својине су: све ствари у промету, in comercio изузев провинцијске земље.Овлашћења власника. Видели смо да је својина најшире стварно право које, ако нису одређена посебна ограничења, овлашћује сопственика да ствар: држи (possidere), користи (uti), прибира плодове (frui) и да располаже са њом (abuti).

22. ОГРАНИЧЕЊА СВОЈИНЕ И СУСВОЈИНА

Ограничења својине.У току римске историје постојале су различите врсте својине које немају својство приватне својине, па према томе, титулару ни не дају неограничено право располагања. Поред тога, својина се ограничавала и због политичких или економско-политичких разлога, посебно својина на земљи.Ограничења вођена политичким разлозима долазе до изражаја и у време кризе и пропадања Империје.Од давнина су постојала и ограничења права својине приватно-правног карактера. Ова ограничења почев од Закона XII таблица установљена су или у интересу заједнице или појединца, пре свега суседа.Ограничења у општем интересу била су: да је унутар градских зидина забрањено сахрањивање умрлог; приступ гробу треба да се обезбеди без обзира на то што пут пролази преко туђег земљишта; власник земље на обали реке има обавезу да омогући речни промет, усидрење и приступ копну; посебним правилима је регулисана градња итд.Ограничења у интересу суседа била су: остављање две и по стопе између земљишта за међе; забрањена је градња ако од суседа одузима неопходну светлост; у којој мери је дозвољено да гране дрвета пређу на суседово земљиште, као и право власника дрвета да прикупи плодове који су пали на суседово земљиште итд.

Сусвојина.Често се догађа да једна ствар не припада само једном лицу, него је у својини више лица. У овом случају није подељена ствар, него својина на њој. Својина има више титулара на начин да се зна само проценат појединих власника у својини. Сваки од сувласника има свој идеални део ствари.

18

У погледу свог идеалног дела сваки сувласникк има право коришћења, прибирања плодова, као и право располагања, уз ограничење да вршењем својих својинских овлашћења не оштети друге сувласнике.Уколико се један од сувласника одрекне свог дела, тај део ће припасти деловима осталих сувласника.Сувласнички однос може да се раскине у судском поступку који се покреће путем action communion dividundo (тужба за развргавање заједнице).

23. НАЧИНИ СТИЦАЊА СВОЈИНЕ И СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ НА ОСНОВУ АКАТА ВЛАСТИ

Начини стицања својине.Својину можемо стећи само оним начинима (modi acquirendi dominii) које признаје правни поредак и за које везује дејство прибављања својине.Гај разликује начине стицања својине према правном систему којем припадају.Гај: ''Својину на неким стварима стичемо по општем праву (ius gentium), које по природном разуму сви људи једнако поштују, а на неким по цивилном праву, тј. по праву наше сопствене заједнице (civitatis nostrae).''Начини стицања својине по ius gentium-у су: предаја ствари (traditio), окупација (occupatio), налаз блага (thesaurus), прираштај (accessio), мешање ствари (commixtio), прибављање плодова (fructus).По ius civile-у начини стицања својине су: mancipatio, in iure cessio и одржај (usucapio).Ми ћемо пратити поделу прихваћену у савременом праву на: стицање својине на основу аката власти и начинима приватног права, који могу бити оригинарни (изворни) и деривативни (изведени) начини стицања својине.

24. ОРИГИНАРНИ НАЧИНИ СТИЦАЊА СВОЈИНЕ

О оригинарним (изворним) начинима је реч када се својина стиче на стварима које немају власника (ничија ствар), а ако имају власника, онда независно од његове воље, чим се стекну правом предвиђени услови.

У оригинарне начине стицања својине спадају: окупација, одржај, налаз блага, прираштај, прерада, мешање ствари и прибављање плодова.

1. Окупација (occuppatio)Окупација је веома једноставан начин стицања својине јер се остварује узимањем ствари у државину. Могућности стицања својине овим начином су ограничене, јер се може стећи својина само на ничијим стварима.Ничије ствари биле су: ствари које су ничије по својој природи (res nullius) ,одбачене ствари (res derelictae), као и ствари одузете од непријатеља по ратном праву.

19

2. Прираштај (accessio)О прираштају је реч ако људским радњама или природним догађајима долази до припајања једне ствари другој главној ствари, тако да их је без умањења вредности тешко раздвојити. Правило је било да ствар (споредна ствар) која је приласла главној ствари (res principales) припада власнику главне ствари.

3. Прерада (specificatio)Основно питање које се поставља приликом предаје јесте коме припада ствар која је направљена од туђег материјала? По Јустинијану: ''... ако се нова ствар (направљена од туђег материјала) може вратити у претходно стање, власник је онај, коме припада материјал, а ако се не може вратити, треба сматрати да предност као власник има онај ко ју је направио.''

4. Мешање ствари (commixtio)Уколико се истоврсне чврсте или течне ствари, двеју власника, помешају да се не може разликовати шта од тога припада појединим власницима, настаје у суштини нова ствар. У овом случају власници не губе својину, већ се ствара сувласнички однос.

5. Прибављање плодова (fructus)Плодови могу бити природни коју плодоносна ствар периодично даје без оштећења матичне ствари (нпр. воће, камен из каменолома, посечено дрво из шуме итд.). Постојали су и тзв. грађански или цивилни плодови (нпр. закупнина, камата итд.).Са аспекта прибављања својине на плодовима разликујемо: од матичне ствари неодвојене, одвојене, убране, и неубране плодове.

25. ОДРЖАЈ (USUCAPIO)

Према Модестину: ''Одржај је стицање својине непрекидним држањем ствари у временском трајању одређеном законом.'' Његовој дефиницији треба додати део који недостаје – ако су испуњени и остали прописани услови.Одржајем се прибавља својина над стварима које већ имају власника, према томе, нису ничије, нити се могу сматрати ничијим стварима.Овај начин својине уведен је због општег интереса, како својина над стварима не би била неизвесна.Углавном се користи у два случаја:- у случају неформалног прибављања res mancipi- у случају ако је савесни држалац прибавио ствар од невласникаОдржај се, пре свега, јавља као корекција између фактичког и правног стања.Према правилима класичног права за стицање својине путем одржаја било би потребно испуњење следећих услова:1. да ствар буде подобна за стицање својине путем одржаја2. рок – протек времена (за покретне ствари годину дана, за непокретне ствари две године)3. непрекидна државина4. ваљани основ одржаја5. савесност држаоца (савесни држалац је лице које сматра да држањем ствари не вређа туђе право)

20

26. ДЕРИВАТИВНИ НАЧИНИ СТИЦАЊА СВОЈИНЕ

О дериватним (изведеним) начинима стицања својине говоримо онда када прибавилац своје право својине изводи из права својине преносиоца на основу његове воље. Према томе, преносилац мора да буде власник ствари да би прибавилац стекао право својине, јер ''нико не може пренети више права на другог него што сам има'' (nemo plus iuris ad alium transferre potest, quam ipse haberret) – Улпијан.По ius civile-у, деривативни начини стицања својине на res mancipi су: манципација и инјурецесија, док се на res mancipi својина стиче путем предаје ствари (традиција).Манципација и инјурецесија су строго формални правни послови, док је традиција неформалан и каузалан правни посао.

27. МАНЦИПАЦИЈА (MANCIPATIO) И ИНЈУРЕЦЕСИЈА (IN IURE CESSIO)

Манципација је апстрактна и строго формални посао. Потребно је присуство преносиоца и прибавиоца, пет сведока и једног лица које држи тег. Потребно је донети и саму ствар или симбол ствари на којој се преноси својина и изговорити прописане речи као и чинити одређене гестове.

Инјурецесија је формалан и апстрактан начин преноса својине. Она се обавља пред претором у виду фиктивног спора око својине ствари. У овом спору прибавилац у својству тужиоца пред претором тврди да је ствар његова. Ако тужени преносилац то не оспорава, претор досуђује ствар тужиоцу – прибавиоцу. Прибавилац на овај начин постаје власник.Инјурецесија се првенствено користила за пренос својине по доброчиној основи, и била је једини начин преноса бестелесних ствари.

*** ПРИМЕРИ НА 172. И 173. СТР

28. ТРАДИЦИЈА (ТRADITIO)

Традиција је неформалан и каузалан начин стицања својине. Она је данас, по нашем позитивном праву, начин стицања својине на покретним стварима.Да би предајом ствари (традицијом) дошло до преноса права својине на прибавиоца, било је потребно да буду испуњени следећи услови:1. да је ствар res nec mancipi2. да је телесна (corporalia)3. да је преносилац био власник (dominus)4. да традицији претходи iusta causa traditionisПоред ових услова за прибављање својине традицијом по цивилном праву, било је потребно испуњење и општих услова: да прибавилац има ius comercii, као и да ствар може бити у промету.

21

Начини традиције: Ако је ствар покретна, предаје се телом и додиром (corpore et tactu), тј. преносилац ствар узме у руке и преда прибавиоцу у руке. У случају ако ствар није покретна и према томе не може да се узме у руке, начини традиције могу бити: Предаја другом руком (traditio longa manu) која се користила при предаји непокретних ствари, или оних која се тешко померају; симболична предаја (traditio simbolica), која се у Риму користила за предају вина у подруму путем предаје кључева у подруму; предаја кратком руком (traditio brevi manu), која није потребна за стицање права својине, ако се ствар већ налази у поседу прибавиоца по неком другом основу (нпр. ако би закупац купио ствар коју већ држи као закупац).Установљење поседа – constititum possessorium је супротан случај од претходног и такође не захтева стварну предају, јер у овом случају власник продаје ствар, али је и даље задржава као закупац.

*** ПРИМЕРИ НА 174. И 175.

29. ЗАШТИТА КВИРИТСКЕ СВОЈИНЕ – REI VINDICATIO И ACTIO NEGATORIA

Rei vindicatio.Поступак путем rei vindicatio покреже лице које тврди да је квиритски сопственик ствари коју није у могућности да држи (тужилац), против држаоца ствари који сматрајући да ствар држи на основу права (најчешће сматра себе такође сопствеником), неће добровољно да му врати ствар (тужени).Циљ покретања поступка јесте, да тужилац добије ствар назад да би своје право својине могао и фактички да ужива.Тужилац је имао обавезу да опише ствар, да докаже да се ствар налази код туженог, као и да докаже да је власник ствари по квиритском праву.Да би доказао да је титулар квиритске својине, требало је да докаже одговарајући начин стицања својине, а ако је ствар прибавио дериватним начинима, требало је да докаже и то да је преносилац био власник. Ако је преносилац стекао ствар од претходног преносиоца такође деривативним начином, требало је да докаже и његову квиритску својину и то све дотле, док не стигне до правног претходника који је стекао квиритску својину путем одржаја. Због овакве тешкоће доказивања квиритске својине, ово доказивање је касније названо ђаволско доказивање (probatio diabolica).Tужени, као држалац, био је у бољем положају. Он није требао да докаже да је власник по квиритском праву.Ако би тужилац доказао да је квиритски власник ствари пресуда би била донета у његову корист, и:- ако је тужени био несавестан држалац, требало је да надокнади сву штету, умањење вредности ствари проузроковане његовом кривицом, као и да надокнади вредност свих плодова, па и оних које је пропустио убрати. - ако је тужени био савестан држалац, тј. лице које је сматрало да држањем не вређа туђе право, требало је да надокнади само ону штету која је настала његовом кривицом после утврђивања спора; да врати плодове који још постоје после утврђивања спора, као и да надокнади вредност оних плодова који су настали након утврђивања спора ако би их потрошио.

22

Actio negatoria.Негаторну тужбу користи квиритски сопственик (тужилац) у случају ометања у уживању свог права, против лица које га узнемирава (тужени). Тужбом захтева престанак узмениравања, као и надокнаду евентуално настале штете.Тужилац је требало да докаже да је власник по квиритском праву, као и чињеницу узнемиравања.Тужени се могао приговором позвати на неко своје право да би оправдао чињеницу узнемиравања.Ако би тужени доказао постојање свог права, власник би губио спор. У супротном случају, пресуда би гласила на престанак узнемиравања и на надокнаду евентуалне штете.

30. ЗАШТИТА ПРЕТОРСКЕ СВОЈИНЕ – EXCEPTIO VENDITAE ET TRADITAE И ACTIO PUBLICIANA

Преторска или бонитарна својина штити се приговором exceptio rei venditae et traditae и тужбом actio Publiciana.

Exceptio rei venditae et traditae.Оживљавање размене, а првенствено масовна продаја робова на римским пијацама, довело је до тога да је продавац и у случају res mancipi, уместо обављања формалности манципације или инјурецесије, ствар једноставно предао купцу. Имајући у виду да је предмет продаје res mancipi, традицијом није пренет у квиритску својину купца. Квиритскки власник остао је и даље продавац.Ако би квиритски сопственик, користећи чињеницу да је формално он и даље власник, покренуо реивиндикациони спор за повраћај ствари против купца, тужени купац би се пред претором бранио позивајући се на то да му је ствар сам тужилац продао и предао. Претор, сматрајући да је тужилац у овом случају преварно поступио (противно савесним и поштеним односима) уважио би околности које је истакао купац и створио је за његову заштиту приговор продате и предате ствари - exceptio rei venditae et traditae.

Аctio Publiciana.Путем приговора, неформални прибавилац res mancipi имао је заштиту само према несавесном преносиоцу.Неформални прибавилац није могао да докаже да је квиритски власник.Претор је сматрао оправданим да савесног прибавиоца у међувремену заштити тужбом.Ову тужбу унео је у свој едикт претор Публиције, и по њему она је названа публицијанска тужба - actio Publiciana.У поступку путем actio Publiciana тужилац је лице које је изгубило државину ствари пре протека рока за одржај.У овом поступку тужилац је требао да докаже само ваљани основ одржаја, а то је најчешће уговор о купопродаји, поклон, уговор о миразу, као и други правни послови усмерени на пренос права својине.При решавању спора путем публицијанске тужбе поставило би се и питање чије право је јаче, ако спор настаје између квиритском и преторског власника, или између два преторска власника.

23

У случају ако на истој ствари једно лице има квиритску, а друго лице преторску својину, јача ће бити квиритска својина.У случају ако спор око својине ствари воде два преторска власника, постоје две ситуације:- ако су ствар прибавили од истог невласника, она ће бити досуђена страни која може да докаже своје првенство прибављања- ако су прибавили ствар од различитих несопственика, јача страна је актуелни држалац ствари.

31. ДРЖАВИНА (POSSESSIO) – ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ

Државина је фактичка власт на ствари (фактички однос човека према ствари).Државину као факт (ствар се налази код мене) треба раздвојити од права својине на личне ствари. У случају својине не поставља се питање: да ли имам право да нешто чиним са ствари – да ли је ствар моја на основу права? – јер ''нема ништа заједничког између својине и дрђавине''.Да би постојала државина која ужива заштиту, по римском праву потребна су била два елемента:1. Објективни елемент, corpus (тело), је фактичка могућност коришћења, прибирања плодова и располагања са ствари. Овај елемент је остварен увек ако је и докле је лице у могућности да оствари непосредни контакт са ствари.2. Субјективни елемент, animus possidendi, је воља да се ствар задржи за себе, да се дрђи као своја ствар, у сопствено име. Овај елемент недостаје ако се ствар држи за другог, као туђа.

32. ВРСТЕ ДРЖАВИНЕ

Природна државина (possession naturalis) постоји ако неко ствар поседује само телом, али нема вољу да ствар задржи за себе. За природну државину користе се и изрази: придржај, притежање или детенција (detentio). Детентор не ужива државинску (интердиктну) заштиту.Државина стечена на дозвољен начин (ако не вређа туђе право) је ваљана possession iusta, ако вређа туђе право (у купатилу неко грешком, у заблуди, да је одећа његова, однесе туђу одећу) државина је противправна possesio iniusta, а ако је ствар одузета силом, крађом или злоупотребом поверења, она ће бити и possession vitiosa.Државина је савесна possessio bonae fidei ако држалац мисли да ствар има и у својини, или барем сматра да држањем ствари не вређа туђе право. У супротном, његова државина је несавесна possesio malae fidei.Possessio ad usucapionem је државина подобна за стицање својине путем одржаја.Према класичном праву, ''предмет државине могу бити телесне ствари'' – Паул.Посткласично право познаје и државину права, iuris possessio и quasi possesio.

24

33. СТИЦАЊЕ, ГУБЉЕЊЕ И ЗАШТИТА ДРЖАВИНЕ

Стицање и губљење државине.Државину стичемо остваривањем оба елемента државине, тј. узимањем ствари у државину са намером да је задржимо за себе.По Паулу: ''Посед стичемо физички и вољом, а не можемо га стећи самом вољом или само физички...''Државину губимо чим нестане један од елемената државине, јер ''ствар поседујемо све дотле док је по својој вољи не напустимо, или док не будемо силом избачени из поседа.'' Понекад државину можемо задржати својом вољом.

Заштита државине.Средство заштите државине су интердикти: кратки преторови условни налози о томе да се нешто учини или да се не учини.Држалац има потребу да тражи заштиту у истим случајевима као и сопственик:1. у случају одузимања ствари, губитка државине или2. у случају ако га неко узнемирава, тј. сметања поседаДржалац може да захтева повраћај ствари са interdictum recuperande possessionis (интердикт за повраћај поседа), док заштиту ради очувања државине може да захтева са interdictum retinende possessionis (интердикт за задржавање поседа).Интедиткна заштита има за циљ: очување постојећег поседовног односа у случају сметања поседа, забраном сметања поседа; или успостављање нарушеног фактичког стања у случају одузимања ствари, наређењем да се ствар врати држаоцу.Као у Риму, тако и данас, државинска заштита се користи за брзо успостављање нарушеног фактичког стања ради избегавања самовласног остваривања права (самопомоћи) које би довело до сукоба међу грађанима.

34. СТВАРНА ПРАВА НА ТУЂИМ СТВАРИМА (IURA IN RE ALIENA) – ПОЈАМ И ВРСТЕ

Поред својине као најширег стварног права на стварима, у стварна права спадају и друга права са стварноправним дејством. Она титуларима дају само уже, или шире, овлашћење да у сопственом интересу искоришћавају туђу ствар.У стварна права на туђим стварима спадају:- службености- суперфициес- емфитевза- заложно правоСва ова права делују према свима. Титулара стварних права на туђим стварима не сме нико да узнемирава у уживању његовог права, па ни сам власник ствари.

25

35. СЛУЖБЕНОСТИ (SERVITUTES) – ПОЈАМ, ВРСТЕ, ОСНОВНА НАЧЕЛА И ЗАШТИТА

Појам. Службености су стварна права коришћења туђе ствари чији је титулар одређено лице (личне службености), или власник одређене непокретности (земљишне службености).

Врсте службености. ''Службености су или личне, као што су употреба и плодоуживање, или стварне (земљишне), као што су сеоске и градске земљишне службености.'' – Марцијанус.Земљишне службености (servitutes praediorum) могу бити:1) сеоске (rustricorum)2) градске (urbanorum)Личне службености (servitutes personarum) су:1) плодоуживање (ususfructus)2) употреба (usus)

Oсновна начела службености. Имајући у виду да је службеност терет који ограничава права власника ствари, службености се тумаче рестриктивно.Обавеза сопственика ствари према титулару службености је негативно одређена – нечињење (non facere). Он је обавезан да трпи коришћење права службености.Службеност се установљава ради задовољавања трајне, пре свега економске потребе.Не може да постоји службеност на сопственој ствари – ''nulli res sua servit.''Основне разлике између земљишних и личних службености:- личне службености се гасе смрћу титулара- земљишне службености се везују за непокретност, према томе, смрт или промена власника повласног или послужног добра не гаси земљишну службеност- земљишне службености су недељиве, а личне могу бити и дељиве

Заштита службености. У случају ако би власник узнемиравао или онемогућио титулара службености у уживању његовог права, титулар службености је могао да покрене поступак против власника ствари путем acctio confessoria. Доказујући своје право службености пред судом, власник ствари био би осуђен да не омета титулара службености у уживању његовог права. Тужени је на ову тужбу могао да истакне приговор позивајући се на своје право службености. Ако би доказао постојање права службености, пресудом би било потврђено његово право, као и фактичка могућност даљег уживања права.

26

36. ЗЕМЉИШНЕ СЛУЖБЕНОСТИ (SERVITUTES PRAEDIORUM)

Појам. Земљишне службености су права свакодобног власника повласног добра (praedium dominans) да у одређеној мери користи послужно добро (praedium serviens), на терет свакодобног власника послужног добра.Земљишне службености деле се на сеоске и градске земљишне службености.

Сеоске земљишне службености (servitutes praediorum rusticorum).Улпијан: ''Сеоске земљишне службености су следеће: пролаз, пролаз за коњење стоке, пут и водовод. Пролаз је службеност ходања и прелажења људи, али не и прогона стоке, пролаз за гоњење стоке је службеност да се тера стока или возило; према томе, ко има право на пролаз, нема право прогона стоке, а онај ко има право прогона стоке, има право пролаза и без стоке. У сеоске службености убрајају се и службености црпљења воде, напајања стоке, испаше, печења креча и вађења песка.''

Градске земљишне службености (servitutes praediorum urbanorum).Гај: ''Градске службености су следеће: службеност подизања зграде и заклањања светлости суседу, или обавеза да се зграда не подиже изнад одређене висине, затим одвођење кишнице на туђи кров или двориште, односно забрана да се одводи, службеност уграђивања греде у туђи зид, најзад, службеност подизања балкона, настрешнице и друго слично томе.''

Стицање службености. Земљишне службености стичу се преносом права службености на титулара од стране власника послужног добра уз задржавање права својине, или пак ако власник приликом преноса својине на земљишту на друго лице задржава за себе или за неко треће лице право службености.Најстарије земљишне службености стицале су се путем манципације или путем инјурецесије, а нестанком ових начина преноса права, све службености су могле да се стичу квазитрадицијом.Крајем класичног периода било је могуће стицање службености и путем одржаја на основу државине права.

27

37. ЛИЧНЕ СЛУЖБЕНОСТИ (SERVITUTES PERSONARUM)

Плодоуживање (ususfructus).По Паулу: ''Плодоуживање је право коришћења и прибирања плодова туђе ствари, уз очување суштине ствари.''Плодоуживалац је имао право да користи ствар и да убира све њене плодове. Своје право плодоуживања, плодоуживалац није могао да пренесе на друго лице. Могао је једино да препусти другоме врђење својих овлашћења уз накнаду.Обавеза плодоуживаоца јесте да сачува суштину ствари. То значи не само да је не сме оштетити или уништити, него и то да не сме да мења суштину ствари.Имајући у виду ширину овлашћења плодоуживаоца, власнику остаје само голо право својине. Власник и даље задржава за себе право располагања правним пословима за живота и за случај смрти, међутим, не сме ни он да оштети или уништи ствар за време трајања плодоуживања.Власник је могао да поклони, прода или да остави предмет плодоуживања тестаментом или легатом другом лицу.Престанком права плодоуживања, власнику се враћа овлашћење на употребу и прибирање плодова и имаће право својине без терета плодоуживања.Видели смо да је обавеза плодоуживаоца да сачува суштину ствари, према томе, предмет плодоуживања могу бити само непотрошне ствари. Путем једне сенатске одлуке ипак је дата могућност установљавања права службености и на потрошним стварима, пре свега на новцу (квази плодоуживање).Плодоуживање се најчешће установљава легатом.

Употреба (usus).Право употребе је уже право титулара стварног права, изведено из права плодоуживања (или права својине), јер га овлашћује само на коришћење ствари, а ако је реч о плодоносним стварима (виноград, воћњак) и на убирање плодова у мери колико је неопходно за задовољење потребе титуларове породице.Вишак пловода у овом случају припада власнику ствари.

28

38. СУПЕРФИЦИЕС И ЕМФИТЕВЗА – ДУГОРОЧНИ ЗАКУПИ ЗЕМЉЕ

Суперфициес (superficies).То је дугорочно отуђиво и наследиво стварно право коришћења зграде подигнуте на туђем земљишту.Суперфициес настаје ако неко на туђем земљишту, које се налази у његовом закупу, уз сагласност власника од сопственог материјала, сазида зграду. Сходно принципу ''superficies solo cedit'' (све што се налази на земљи, прати правну судбину земље), зграда подигнута на туђем земљишту је у својини власника земље.Суперфицијар није власник зграде, он има посебно, али веома широко стварно право на згради:- да је користи- да прибира њене плодове- да своје право суперфициеса на згради преноси на другог пословима међу живима и за случај смртиСуперфицијар ужива своје право и има заштиту, како према власнику земље, тако и према трећим лицима која би га узнемиравала, све дотле док плаћа закупнину за земљу и све док се зграда не сруши.Емфитевза (emphyteusis).То је дугорочни отуђиви и наследиви закуп обрадиве земље са стварноправним дејством.Сматра се да су градови од давнина издавали обрадиву земљу у закуп приватним лицима. У класичном периоду овај закуп се закључивао за сва времена. Дајући широка овлашћења емфитевти, настало је право које је веома слично својини, али га од својине ипак одваја обавеза закупца на плаћање закупнине (vectigal).У периоду царства овом сличан закуп, под називом емфитевза, био је преузет са Истока и коришћен је ради обраде принцепсових приватних добара. У посткласичном периоду уговори о дугорочном закупу су се закључивали ради обраде напуштених земљишта.У Јустинијаново време на дугорочни закуп земље примењивана су следећа основна правила: емфитевта земљу може да користи, да прибира њене плодове, да је прода, остави у наслеђе и да оптерети залогом, али не сме да погорша стање земље; емфитевта има обавезу да одржава плодност земље, да плаћа јавне и приватне дажбине; он је прави држалац и према томе ужива интердиктну заштиту; поред тога из разлога корисности може да користи и својинске тужбе; смрћу емфитевте не долази до гашења права емфитевзе и оно прелази на његове наследнике и без тестамента; има обавезу да плаћа годишњу закупнину; у случају да не плаћа закупнину три године, власник може једнострано да раскине уговор и да му одузме земљу.

29

39. ЗАЛОЖНО ПРАВО

Залога је реално средство обезбеђења потраживања. У односу на лична средства обезбеђења потраживања од најстаријих времена се сматра, да је ''ствар боље осигурање од личности'' – Помпоније.Заложно право је акцесорно право, што значи да не постоји самостално, него се везује за неко друго право, односно, дуг из неког постојећег правног посла. Постојање или гашење заложног права зависи од неиспуњења или испуњења обавезе дужника из основног уговора.Римско право познаје три основна облика залоге:1) фидуцију2) пигнус3) хипотеку

40. ФИДУЦИЈА (FIDUCIA)

У најстарије време обезбеђење потраживања би постизали путем фидуције, преносом права својине заложене ствари на повериоца у поверењу, рачунајући на његово поштење, да ће ствар да сачува и да врати дужнику чим му овај исплати свој дуг.У случају фидуиције, дужник је манципацијом пренео право својине предмета залоге на повериоца, уз фидуцијарну клаузулу, да ако исплати дуг, поверилац му враћа ствар назад у својину манципацијом или инјурецесијом.Стварноправно дејство фидуиције се огледа у томе да је поверилац власник предмета залоге. Будући да је власник ствари, ужива поред интердиктне и својинску заштиту.Овај облик залоге је погодно обезбеђење за повериоца, али је веома неповољан за дужника, јер он губи својину ствари дате у залогу.

41. ПИГНУС (PIGNUS)

У току периода републике, пигнус, који је у пракси паралелно примењиван са фидуцијом, добија правну заштиту.У случају пигнуса (''ручна залога''), на основу уговора о залози (који се такође назива пигнус), на повериоца се не преноси право својине предмета залоге, него само државина.Титулар заложног права држањем ствари врши притисак на дужника да плати дуг, а у случају изостанка плаћања, без обзира на то што није власник, овлашћен је да прода предмет залоге и да из остварене цене намири своје потраживање.Ни овај облик залоге није био повољан за дужника, јер предајом ствари повериоцу, био је лишен могућности коришћења ствари ради остваривања прихода из којих би могао да исплати свој дуг.

30

42. ХИПОТЕКА (HYPOTHECA)

Крајем периода републике примењује се и нови облик залоге, тзв. уговорена залога, која настаје неформалним споразумом, без предаје ствари повериоцу.Хипотека је много повољнија за дужника, јер се ствар само оптерећује залогом у корист повериоца. Дужник задржава како својину, тако и државину ствари.Мада поверилац у овом случају нема ствар ни у својини ни у државини, његово право је такође стварно право које делује према свима. Ако дужник не би исплатио дуг, поверилац је имао право да тужбом actio Serviana actio или hypothecaria захтева ствар оптерећену залогом не само од дужника, него и од било ког лица у чијој државини би се она нашла. Поверилац би одузео хипотеком оптерећену ствар од држаоца без обзира на то да ли је његова државина савесна или несавесна.Озбиљан недостатак римске хипотеке био је недостатак јавности.При вишеструком залагању исте ствари од стране једног дужника у корист више поверилаца у различито време, класични правници примењивали су принцип да првенство наплате потраживања припада оном повериоцу који је временски најраније установио залогу.У Јустинијаново време пигнус и хипотека су били једини облици залоге.Предмет залоге, без обзира на то да ли је реч о државинској (pignus datum) или бездржавинској залози (pignus conventum), могу бити како покретне, тако и непокретне ствари, па и бестелесне ствари.

43. НАСЛЕДНО ПРАВО – ОСНОВНИ ПОЈМОВИ

Наследно право се данас бави питањем шта ће бити са имовином једног лица после његове смрти.Стари Римљани су чисто имовинским правима и обавезама додали и друга права, пре свега она личног карактера, која су сва заједно сачињавала заоставштину – hereditas једног лица.Значајан допринос развоју права донело је то да се наслеђивање не схвата као прелазак само оставиочевих ствари на наследика, него као универзална сукцесија, што подразумева наследниково ступање у сва права и обавезе оставиоца која су имовинског карактера и која нису престала смрћу умрлог лица.Према томе, наслеђивање је универзална сукцесија, тј. ступање наследника у сва преносива имовинска права и обавезе једног претходника (оставиоца).Сва имовинска права и обавезе оставиоца (тј. његова имовина) која постоје у тренутку његове смрти чине заоставштину. Од ових права и обавеза на наследника прелазе само она која се не везују за личност оставиоца.Сва преносива имовинска права и обавезе чине наследниково наследство.

Оставилац је умрло лице које је имало имовину.Ако је оставилац сачинио тестамент, називамо га тестатором (завешталац).

Наследник (heres) је лице које је постало универзални сукцесор целе или дела заоставштине.

31

Врсте наследника:1. sui et necessarii (своји и нужни) наследици – они који су у моменту смрти оставиоца живели под његовом непосредном влашћу, тј укућани2. extranei heredes (туђи) наследници – они који нису били под влашћу оставиоца, или су даљи сродници3. necessarii (нужни) наследници – они су пак били робови које је по правилу презадужени тестатор поставио за наследнике уз њихово истовремено ослобађање

Два основна наслеђивања:1. тестаментално наслеђивање2. законско (интестатско) наслеђивањеВоља оставиоца изјављена у тестаменту има примат.

Поред наслеђивања као универзалне сукцесије у наследном праву се регулишу и одређени односи сингуларне сукцесије. Сингуларна сукцесија је преузимање само одређених права оставиоца од стране правног следбеника, без обавезе плаћања оставиочевих дугова. Сингуларне сукцесије за случај смрти су легат и фидеикомис.Према Флорентину: ''Легат је смањење наследства, којим оставилац хоће да се некоме поклони нешто што би, иначе, припадало универзалном наследниу.''Фидеикомис је обавезујућа молба оставиоца упућена некоме ко је добио нешто из заоставштине да нешто учини.

44. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ОБЛИГАЦИЈА

Појам. Римском схватању облигационог односа одговара данашња дефиниција по којој: облигациони однос је имовинско-правни однос између две одређене стране – дужника (debitor) и повериоца (creditor). У овом односу поверилац има право да захтева од дужника одређено давање (dare), чињење (facere) или уздржавање од нечег што би она имала право да чини (non facere), а дужник је обавезан да то испуни и на то може да буде присиљен и судским путем.Облигација представља правну везу између дужника и повериоца.Римљани су ову везу у најстарије време схватили не као правну везу, већ као много директнију, јер је глагол obligare имао значење правог везивања дужника: дужника који не би испунио своју обавезу везали су ланцем. Такође, за гашење облигације у случају испуњења дужникове обавезе користили су израз solutio (одвезивање), а ако би до гашења облигације дошло због других оправданих разлога, то су називали liberatio (ослобађање).

Карактеристике. Облигациони однос је однос између две одређене стране дужника и повериоца, однос између странака (inter partes).За разлику од стварних права, облигације имају само релативно дејство.Облигације по правилу нису трајне.Циљ облигација јесте да се испуњењем дужникове обавезе угаси.Облигације су имовинска права која се изражавају у новцу. Према томе, битно својство облигација јесте њихова новчана вредност: да се права и обавезе странака могу изразити непосредно, или барем посредно у новцу.Предмет облигације је чинидба: нешто дати, чинити, не чинити, јемчити за нешто, надокнадити штету.

32

Имајући у виду да се облигациона права не везују непосредно за ствари, она нису права у стварима, него права поводом ствари која везују лица. Према томе, и тужбе за њихову заштиту су actiones in personam.Облигације су позитивно одређене јер су права и обавезе странака одређена већ приликом настанка облигационог односа.

45. ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА

Пвенствена подела облигација могла је бити на оне које настају из дозвољених радњи (уговори) и на оне које настају из недозвољених радњи (деликти).Класични правник Педије је констатовао да је битан елеменат уговора сагласност воља странака (). Тако су остале ван ове класификације оне које су настале из дозвољених радњи, али без сагласности воља странака: пословодство без налога, правно неосновано богаћење итд. Имајући у виду ову групу класификација, Гај је издвојио и трећу групу облигација која су настала из разних других основа. Тако је настала тродеоба облигација на: уговоре (контракте), деликте и оне из разних других основа.Најзад, за време Јустинијана, обзиром на различите основе настанка облигација, извршена је четвородеоба облигација на: уговорне, деликтне, квазиконтрактне, и квазиделиктне.

Уговор (contratus). У класичном периоду, под уговором су подразумевали облигацију која је настала сагласношћу воља странака о њеним битним елеметнтима, која је имала посебну тужбу и која је била закључена у предвиђеној форми.По начину настанка, уговори се деле на:1. вербалне – настају изговарањем одређених речи2. литерарне – настају у писаној форми3. реалне – настају предајом ствари4. консенсуални – настају из сагласности воља странака без захтева за посебном формом5. безимени – обухватају више различитих уговора

Деликт (maleficium, delictum). Под деликтом подразумевали су противправну радњу, изврђену кривицом учиниоца, којом је непосредно проузрокована штета у имовини или личности оштећеног лица.Ако је реч о делу који се решава у парничном поступку, између деликвента и оштећеног лица настаје деликтна облигација.

Квазиконтракти (quasi ex contractu). Ове облигације су сличне контрактима, али ипак нису контракти, јер не настају сагласношћу воља странака.

Квазиделикти (quasi ex maleficio). Oве облигације су сличне деликтима. Издвојене су у посебну групу, обзиром на то да им недостаје неки елеменат правог деликта, на пример кривица, штета итд.

Пакти су приговором или тужбом заштићени неформални споразуми настали сагласношћу воља странака, који не спадају у контракте.

33

46. ОДНОС ТУЖБЕ И ОБЛИГАЦИЈЕ

У Риму римски грађанин могао је да тражи судску заштиту само онда ако је за његов случај постојала тужба – actio. Само тужбомм заштићени однос се сматрао правним односом.Без тужбе нема облигације, тј. правом заштићене обавезе.Цивилним тужбама архаичног права било је заштићено само неколико правних послова: mancipatio, stipulatio и in iure cessio.У преткласичном периоду било је потребно заштитити новонасталне односе развијеније примене. Дајући заштиту, односно тужбу, новонасталим односима, претори су постепено изграђивали систем облигација. Стога се за римско право каже да је систем тужби. Међутим, многи новонастали односи су остали ван круга правом заштићених случајева, ван посебном тужбом заштићених тзв. типичних уговора. Стога се јавила потреба заштите и атипичних случајева. Претор је ове случајеве штитио јединственом тужбом actio in factum. Тако су добили заштиту прости, незаштићени двострани споразуми, на основу којих је једна странка савесно извршила обећану чинидбу, а друга није извршила противчинидбу.Мада је непостојање опште тужбе супротно нашем данашњем схватању субјективних права и о потреби њихове опште заштите, начин стварања правних правила тзв. материјалног права путем посебних тужби је од изузетног значаја.

*** ПРИМЕР У КЊИЗИ НА 206. СТРАНИ

47. ПРИРОДНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ (OBLIGATIONES NATURALES)

Природном облиацијом се сматра свака она облигација која није утужива, која нема тужбу. Мада се испуњење обавезе из природне облигације не може остварити судским путем, сама обавеза ипак постоји.Случајеви природних облигација у Риму били су уговори робова и лица под влашћу патерфамилијаса, сем оних заштићених преторским тужбама из групе actiones adiecticiae qualitatis. Облигације жене под влашћу оца или мужа такође су сматране природним облигацијама.Према текстовима Дигеста у ову групу облигација се убрајају такође и: уговори лица које је претрпело губитак статуса закључени пре губитка статуса; камата која је одређена простим споразумом уз уговор о бесплатном зајму; обавезивање штићеника без сагласности тутора итд.У изворима се називају природним облигацијама и разне моралне обавезе: обавеза давања мираза, узвраћање поклона.Обавеза, односно дуг, постоји и из природне облигације без обзира на то што се не може остварити судским путем.Правна дејства природних облигација су:- ако је дужник испунио обавезу из природне облигације, то се не сматра поклоном, нити може да захтева повраћај датог на основу исплате недугованог- испуњење природне облигације може да се обезбеди залогом и јемством- може да се изврши пребијање потраживања из природне облигације са потраживањем из утуживе облигације- природна облигација путем новације може да се претвори и у утуживу облигацију

34

48. СТРАНКЕ И СУБЈЕКТИ ОБЛИГАЦИЈА

Облигациони однос је однос између две стране: повериоца и дужника.Субјекти облигација су она лица која могу бити странке у облигацији по општим правилима правне и пословне способности, сходно правилима римског права.У облигацији могу да учествују и тзв. узгредни субјекти, као што су adstipulator – лице које је додато да би примило исплату; јемац; као и заступник.

49. ОБЛИГАЦИЈЕ INTER PARTES И INTUITU PERSONAE

Опште правило облиације је да делује међу странкама, између повериоца и дужника, без обзира на њихову личност. То су облигације inter partes.

У неким облигацијама, међутим, личност странке је од посебног значаја. Тада се облигација везује за личност – intuitu personae. Те облигације, по римском праву, су све деликтне облигације, јер се сматрало да се деликтна обавеза заснива на одмазди. Извршење обавезе из деликтне облигације могло је да захтева само оштећено лице и то од самог деликвента.

Облигације inter partes и intuitu personae, имајући у виду њихово дејство, разликују се по могућности преноса потраживања или дуговања путем цесије и експромисије на трећа лица, као и по наследивости права и обавеза из њих.

50. ПРОМЕНА СУБЈЕКТА ОБЛИГАЦИЈЕ

Cessio.Цесија је промена повериоца у облигацији.По правилима класичног права, цесија се обавља на следећи начин:поверилац (cedent) споразумом склопљеним са новим повериоцем (cessionar) преноси на њега своје потраживање према свом дужнику (cessus), уз просто обавештење дужника о извршној цесији.Цесија носи са собом и одређени ризик за новог повериоца, како у погледу постојања потраживања, тако и могућности наплате од дужника.

35

Expromissio.У случају експромисије долази до промене дужника.Обзиром на то да је повериоцу битно да зна ко је његов дужник, пре свега, да ли је платежно способан, експромисија не може да се обави само уз једноставно обавештење повериоца о извршеној промени дужника.Експромисија је стога и у класичном периоду обављана путем новације. Нови дужник би се обавезао повериоцу путем стипулације на исплату дужниковог дуга. Овим је настала нова облигација, а стара се гасила.До преузимања дуга, експромисије, би дошло на пример, или због тога што је нови дужник дуговао старом чији дуг преузима, или због одсуства дужника из места где је требало извршити исплату, али преузимање туђег дуга могао је да буде и поклон учињен старом дужнику.

51. МНОЖИНА СУБЈЕКАТА ОБЛИГАЦИЈЕ

Како на страни повериоца, тако и на страни дужника може бити и више лица: на пример, двоје сувласника продају кућу; три ортака купују земљу итд.Њихови односи могу бити уређени на основу разграничења права, односно обавеза, и тада је реч о подељеној облигацији, или без овог разграничења, по принципу солидарности, и тада говоримо о солидарној облигацији.

У случају подељене облигације ако постоји множина субјеката на страни повериоца, сваки поверилац потражује само свој део потраживања, а ако постоји више лица на страни дужника, сваки од дужника дугује само свој део дуга.Овај облик облигације могућ је само ако је предмет облигације дељива ствар.Подељена облигација је повољнија за дужнике јер свако плаћа само свој део дуга, док за повериоца и није, јер он мора да захтева исплату од сваког дужника понаособ.

У случају солидарне облигације, ако постоји више лица на страни повериоца (активна солидарност) сваки поверилац може да наплати потраживање у целости, али чим један од поверилаца наплати потраживање, облигација се гаси. Исто тако, ако је више лица на страни дужника (пасивна солидарност) сваки од дужника дугује дуг у целини, међутим, исплатом дуга од стране једног дужника облигација се гаси.Правило солидарне облигације јесте: сви за једног, један за све.Ако је предмет облигације недељива ствар, у случају множине субјеката могућа је само солидарна облигација.Повериочев положај је повољнији јер је довољно да захтева исплату само од једног дужника, док за дужника овај облик облигације није повољан, јер на њега пада терет исплате целокупног дуга.

Подељена или солидарна облигација се уговарала у стипулационој форми.

36

52. САДРЖИНА ОБЛИГАЦИЈЕ

Садржину облигације чине права и обавезе странака у облигацији. На основу саджине облигације, разликујемо поједине врсте облигација.

У зависности од тога, да ли постоје узајамна права и обавезе странака, или само једна страна има обавезу а друга само право, облигације се деле на једностране и двостране.У случају једностране облигације (obligatio unilateralis) једна страна у облигацији је само дужник, а друга је само поверилац.Једностране облигације су све деликтне облигације.

У двостраним облигацијама (obligatio bilateralis) обе стране у облигацији се јављају и у улози дужника и у улози повериоца. Ове облигације се даље разликују по томе, да ли узајамна права и обавезе странака настају већ у моменту закључења уговора, или ће обавеза друге уговорне стране настати евентуално, у зависности од конкретног случаја, тек касније.У случају ако узајамна права и обавезе странака настају у моменту закључења уговора и она су по правилу и еквивалентна, реч је о двострано једнаким облигацијама (obligatio bilateralis aequalis).У другом случају, облигације су двострано неједнаке (obligatio bilateralis inaequalis), јер у време закључења уговора настаје само обавеза једне стране на испуњење основне чинидбе и право друге стране да то од ње захтева.

Садржина облигације се првенствено посматра са аспекта дужникове обавезе. Дужникова обавеза у облигационом односу јесте увек нека чинидба, престација (prestatio), која поред предузимања активне радње може да има значење и уздржавања.

У изворима римског права дужникова обавеза може да гласи на: dare, facere, и praestare.Обавеза на dare означава пренос својине или неког другог стварног права.Обавеза на facere значи свако чињење које није пренос својине.Обавеза на praestare у изворима није недвосмислено одређена. Према преовладавајућем мишљењу, она означава: гаранцију, јемство, обавезу надокнаде штете или сачувања ствари.

53. ПРЕДМЕТ ОБЛИГАЦИЈЕ

Предмет облигације је конкретна чинидба (престација) коју је дужник обавезан да испуни у одређеној облигацији. По предмету се разликују поједине облигације у оквиру исте врсте.Предмет облигације, престација, је такође регулисана правним правилима римског права.Само она престација може бити предмет облигације, која је објективно посматрано могућа, како фитички, тако и правно.По римској изреци (Целз): ''impossibilium nulla obligatio est'', тј. облигација чију престацију није могуће извршити, ништава је.У природи непостојеће ствари, или човеку недоступне, не могу бити предмет облигације услед објективне физичке немогућности.Ништавост облигације наступа због правне немогућности ако је предмет облигације правно немогућ.Предмет облигације не може да буде ни правом, ни добрим обичајима забрањена престација, као ни она која је противна прихваћеним моралним схватањима.

37

Предмет облигације мора да буде одређен, или барем одредив, на основу објективних мерила. Одређен је ако је у време закључења познато на шта, на какво, и на колико се дужник обавезује.Престација мора да буде процењива у новцу. По Улпијану: ''... само то може да буде (предмет)... облигације што се може исплатити и извршити у новцу''.

54. ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ПОТРАЖИВАЊА – УГОВОРНА КАЗНА И КАПАРА

У римском праву су створени они институти, који и данас делотворно гарантују да ће поверилац моћи да наплати своје потраживање.Поверилац може да има проблема са наплатом потраживања из два основна разлога: или је дужник платежно неспособан, или мада је платежно способан, ипак не извршава своју обавезу.У случају сумње у платежну способност дужника, средства обезбеђења су залога (као реално средство обезбеђења) и јемство (као лично средство обезбеђења).У другом случају, ако је платежно способног дужника требало подстицати на извршење престације, користили су уговорну казну, а у посткласичном периоду и капару.

Уговорна казна (stipulatio poenae).Уговорна казна се између осталог користила и као средство обезбеђења потраживања. У том смислу дужник би се стипулацијом обавезао повериоцу на одређено давање у већој вредности од дуга за случај да не испуни своју обавезу, или ако своју обавезу не би испунио по уговору.Уговорна казна је установљена у циљу да врши притисак на дужника, да би он своју обавезу из облигације извршио на време и на начин предвиђен уговором.Уговорна казна је била повољна за повериоца јер није требало доказивати кривицу дужника због неиспуњења обавезе по доспелости, нити висину претрпљене штете.

Капара (arrha).У класичном праву капара је била само знак, доказ о томе да је уговор закључен.У посткласичном праву, међутим, првенствено под утицајем грчког права, капара добија казнени карактер, која служи обезбеђењу испуњења обавезе обе уговорне стране.Капара се користила првенствено при закључењу уговора о куповини и продаји.Ако купац одустане од куповине – губи капару, а ако продавац одустане од продаје – треба да врати купцу вредност капаре у двоструком износу.

38

55. ЈЕМСТВО

Јемство је лично средство обезбеђења потраживања путем којег се, поред дужника, обавезује и треће лице – јемац, да ће исплатити исти дуг.Јемство пружа гаранцију повериоцу да ће моћи да наплати своје потраживање додајући дужнику још једног јемца или више њих.У току римске историје формирана су основна правила која јемство има и данас, а то су:1. акцесорност – јемчева обавеза зависи од постојања и висине основне обавезе2. супсидијарност – поверилац мора својим захтевом прво да се обрати дужнику, а тек након тога јемцу3. јемац има право на регресПрви облици јемства су се установљавали путем стипулације.Облици јемства настали у стипулационој форми били су:1. sponsio – могли су га користити само римски грађани, а обавеза се преузимала изговарањем речи spondeo (обавезујем се)2. fidepromissio – могли су га користити и перегрини изговарањем речи fide promitto (обећавам на част)3. fideiussio – изговарањем речи fide iubeo (заклињем се чашћу); временом истиснуо раније облике; фидејусија је већ стварала акцесорну обавезу јемстваУ класичном периоду јемство све чешће настаје у облику мандата (mandatum qualificatum - кредитни налог). Комитент/јемац у својству налогодавца дао би налог налогопримцу да да зајам зајмопримцу.У Јустинијановом праву mandatum qualificatum постаје поред фидејусије главни облик јемства.Основна правила јемства у класичном и Јустинијановом праву су:1. јемчева обавеза је акцесорна, што значи да висина јемчеве обавезе не може да пређе дужников дуг; гашењем дужникове обавезе јемац се ослобађа по самом праву; јемац може да користи приговоре дужника2. јемство може да се користи за обезбеђење потраживања из било које, па и природне облигације, као и за обезбеђење будућег дуга3. јемство се не везује за личност јемца, према томе прелази и на наследнике4. Јустинијан је увео принцип супсидијарности јемства, што значи да је поверилац морао прво да захтева исплату од дужника и тек по немогућности наплате потраживања у целини или у делу, могао да се обрати јемцу5. јемац који је исплатио дужников ду на неки начин ступа на повериочево место – стиче повериочеве тужбе против дужника, а евентуално и залогу ради остваривања регреса.

39

56. ИСПЛАТА (SOLUTIO)

Исплата је извршење дуговане престације, прецизније речено, исплата је остварена престација.Исплата је редован и природан начин гашења облигације, јер се исплатом остварује очекивани циљ облигације.Да би исплата била ваљана потребно је имати у виду неколико питања: ко, коме, када, где и на који начин може извршити ваљану исплату.Исплата се врши по правилу повериоцу, али ће она бити ваљана ако се врши и лицу које је поверилац овластио на то.Када дужник треба да изврши исплату? Ако је рок за извршење престације предвиђен у уговору, дужник треба да је изврши у уговореном року, а у интересу повериоца, може и пре доспелости. Ако рок није одређен у уговору, исплата се врши одмах.Место исплате се одређује у уговору, или је познато по природи ствари.Исплату треба извршити на уговорени начин, имајући у виду остваривање права повериоца у целости.Исплата се врши извршењем уговорене престације. Исплата другом престацијом уместо уговорене datio in solutum (давање уместо испуњења) могућа је само уз сагласност повериоца.

57. ДОЦЊА (MORA)

Обе стране у облигацији могу да падну у доцњу: дужник – ако своју обавезу не изврши на време, а поверилац – ако не преузме ваљано понуђену исплату. Услови падања у доцњу, као и последице тоа, су различити у зависности од тога да ли је реч о дужничкој или поверилачкој доцњи.

Дужничка доцња (mora debitoris).Дужничка доцња настаје ако дужник не изврши своју обавезу на време, по доспелости, али само онда ако су испуњени одређени додатни услови.Да би наступиле за дужника неповољне последице доцње, предвиђени су следећи услови: утуживост и доспелост потраживања, захтев повериоца за исплату, и одговорност дужника за кашњење.Имајући у виду да су природне облигације неутуживе, у случају неиспуњења обавезе из такве облигације не настају последице доцње.Доспелост потраживања на наплату наступа истеком рока за извршење обавезе одређеног уговором или законом или пак природом ствари.Поред доспелости, у случају ако није јасно одређен рок исплате, било је потребно да поверилац упути захтев interpellatio (опомену) дужнику да изврши исплату. Ако дужник по повериочевом позиву не би одмах испунио своју обавезу, пао би у доцњу.До доцње неће доћи ако дужник није одговоран за кашњење, ако се то не може приписати његовој кривици – намери да не изврши своју обавезу, или његовој непажњи услед које је пропустио рок. Ако дужник не испуни своју обавезу на време услед случаја или више силе, неће пасти у доцњу.

40

Последице дужничке доцње су:- пооштравање дужникове- облигација постаје трајна- у највећем броју случајева дужник је обавезан да надокнади и штету због кашњења са исплатомДужник који је пао у доцњу, без обзира на степен његове одговорности из облигације, после падања у доцњу биће одговоран и за штету која је настала без његове кривице, услед случаја или више силе.Дужникова обавеза постаје трајна. То значи да после падања у доцњу, дужник не може да се ослободи обавезе ни на који други начин сем извршењем престације, а ако то више није моуће, надокнадом штете повериоцу.

Поверилачка доцња (mora creditoris).Да би поверилац пао у доцњу, било је довољно да није преузео ваљано понуђену исплату. Он ће пасти у доцњу, не само онда ако је намерно одбио ваљано понуђену исплату, већ и онда ако би био спречен да прими исплату услед случаја.У случају поверилачке доцње, дужникова одговорност се умањује – он ће одговарати само ако свесно и намерно уништи дуговану ствар. Одговараће само за намерно причињени штету. остали ризик немогућности испуњења дужникове обавезе пада на повериоца.

58. ОДГОВОРНОС ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ ЗБОГ НЕМОГУЋНОСТИ ИСПУЊЕЊА УГОВОРЕНЕ ПРЕСТАЦИЈЕ

Одговорност дужника за обештећење повериоца је примарна последица деликтних облигација. Извршењем делиткне радње настаје обавеза деликвента да надокнади штету оштећеном лицу, најчешће у вишеструком износу, јер је санкција деликтних облигација казненог карактера. Општи услови дужникове одговорности за надокнаду штете због немогућности испуњења уговорене престације су: а) противправна радња, б) кривица дужника, ц) узрочна веза, д) штета за повериоцаУ уговорном односу противправном се сматра радња која је усмерена на онемогућавање остваривања циља уговора. Противправност радње искључује нужна одбрана или стање нужде.Кривица дужника процењује се од случаја до случаја, јер се у уговорима захтева различит степен дужникове пажње усмерене на испуњење обавезе. Степен дужникове захтеване пажње, односно степен кривице који повлачи његову одговорност за надокнаду штете, процењује се на основу два елемента: свести о могућности настанка штете, и вољи усмереној на то да штета заиста настане. Према томе, степени кривице су: намера, непажња и нехат.Намера (dolus) постоји онда, ако дужник, свестан да ће његова радња довести до немогућности испуњења обавезе, баш у том циљу предузима противправну радњу.До немогућности испуњења обавезе услед непажње (culpa) долази у случају, ако мада не постоји намера осујећења испуњења уговора, ипак постоји свест о томе да предузимањем или пропуштањем одређене радње до тога може доћи. Непажња може бити великог степена, када се не поклања ни најмања пажња испуњењу уговора. Велика непажња по последицама изједначава се са долусом (намером). У осталим случајевима реч је о обичној (лакој) непажњи.

41

У оним уговорима у којима је по самом праву или на основу уговора одређена одговорност за чување ствари (custodia), обавеза надокнаде штете следи и онда ако је немогућност повраћаја ствари настала услед околности ван дужникове кривице, услед случаја.Према Улпијану, одговорност (степен кривице) за надокнаду штете због немогућности извршења дуговане престације процењује се у зависности од тога, у интересу које уговорне стране је уговор закључен, односно да ли је уговорна страна имала користи из уговора.Основна правила класичног права су следећа: за злу намеру и за велику непажњу одговара се у сваком уговору. Ова одговорност не може да се искључи вољом странака.Ако је до пропасти дуговане престације дошло без кривице дужника, услед више силе, или услед случаја, облигација би се гасила и дужник би био ослобођен исплате, као и секундарне обавезе надокнаде штете.Ако би предмет облигације (престација) био одређен по врсти, услед правила да врста не пропада (genera non pereunt), дужник би био обавезан да преда уговором одређену количину ствари одређене врсте, без обзира на наступелу околност више силе.У архаичном праву обавеза надокнаде штете је настала само ако је до ње дошло дужниковом активном радњом и ако је постојала непосредна узрочна веза између радње и штете.Штета (damnum) такође се процењивала у сваком конкретном случају, а пре свега у зависности од тога да ли је уговор био stricti iuris или bona fidei. У случају оговора stricti iuris дужник је услед немогућности испуњења обавезе дуговао само вредност дуговане престације. У случају bona fidei уговора, у којима је судија имао обавезу да води рачуна о свим околностима случаја, надокнада је гласила на укупну претрпљену штету која је обухватила не само стварну штету (damnum emergens – умањење постојеће имовине), него и пропуштену корист повериоца (lucrum cessans – ''коју добит сам могао да остварим'') коју није могао да оствари због неиспуњења обавезе дужника.

59. ГАШЕЊЕ ОБЛИГАЦИЈЕ СПОРАЗУМОМ СТРАНАКА

Имајући у виду да уговори настају сагласношћу воља странака, на исти начин може доћи и до њиховог гашења. Ова могућност може бити предвиђена већ при самом закључењу уговора уговарањем раскидног рока или услова. Гашење облигације може да наступи и на основу накнадних споразума странака у току трајања облигационог односа. Ови споразуми су следећи:

Споразум о опроштају дуга (pactum de non petendo). Поерилац може дужнику из доброчиних или других разлога понудити да неће захтевати исплату дуга. Ако то дужник прихвати, долази до гашења облигације на основу закљученог пакта о опросту дуга.

Добровољна компензација (пребијање). У случају ако би дужник и поверилац имали узајамна потраживања и дуговања, споразумом о пребијању дошло би до гашења облигација: у делу, ако узајамна потраживања и дуговања повериоца и дужника немају исту новчану вредност; или у целини, ако су она исте вредности.

Litis contestatio као део грађанског (формуларног) поступка, на неки начин се сматра процесуалним уговором, који услед новаторног дејства гаси облигацију која је довела до спора.Litis contestatio (утврђивање спора) наступа као завршна фаза поступка пред претором, када се у формули констатују битни елементи спора, на основу којих ће се касније у поступку пред судијом извести доказни поступак.

42

Пренов/новација (novatio). До гашења облигације услед новације долази ако се стране у облигацији сагласе да постојећу облигацију, уношењем у њу неког новог елемента, замене новом. Ако су испуњени потребни услови за новацију, закључењем нове облигације долази до гашења старе.Услови за новацију су следећи: нова облигација треба да садржи нови елеменат у односу на стару; такође је било потребно да постоји воља странака да закључењем нове облигације желе да угасе стару.Нова облигација би се закључивала у стипулационој форми.

60. ГАШЕЊЕ ОБЛИГАЦИЈЕ НЕЗАВИСНО ОД ВОЉЕ СТРАНАКА

Смрт странке доводи до гашења облигација које се везују за личност странака. То су делиткне облигације, а од контрактних оне које се закључују у посебном поверењу или имајући у виду посебно својство уговорне стране.

Губитак статуса (capitis deminutio) доводи до гашења контрактних облигација, јер лице које је од слободног постао роб није више субјекат права, а лице које је изгубило статус римског грађанина, као перегрни, није више могло да буде носилац права и обавеза из послова цивилног права.

Принудна компензација. У одређеним случајевима постојала је законска обавеза за извршењем компензације. Такву обавезу имао је нпр. банкар у односу на свог клијента.

Случај и виша сила по правилу, доводе до гашења облигације ако је предмет престације који је пропао био индивидуално одређена, незаменљива ствар. У погледу ствари одређене по врсти примењивало би се правило – врста не пропада (genera non pereunt). Према томе, обавеза може да се испуни и даље предајом одређене количине из одређене врсте ствари.

Конфузија (confusio) доводи до гашења облигације јер су се дужник и поверилац стекли у истој личности. На пример, ако дужник наследи имовину свог повериоца. У овим случајевима до гашења облигације долази применом правила – нико не може сам себи да дугује, нити од самог себе да потражује.

43

61. КОНТРАКТИ – ПОЈАМ И ВРСТЕ

У класичном праву контракти (уговори) су облигације које настају сагласношћу воља (consensus) странака о њеним битним елементима, имају одређену форму и по правилу, заштићени су и посебном тужбом. У зависности од формалних захтева за њихов настанак, контракти се деле на:1. Вербални контракти – настају изговарањем одређених свечаних речи (verbis)2. Литерарни контракти – настају када се о постигнутој сагласности воља саастави и писана исправа (litteris)3. Реални контракти – настају тек када је на основу сагласности воља ствар предата другој страни (re)4. Консенсуални контракти – настају чим је постигнута сагласност воља (consensus) о битним елементима уговора5. Безимени контракти – настају када на основу сагласности воља странака (који не спада у именоване контракте) једна страна испуни обећану престацију.

62. СТИПУЛАЦИЈА (STIPULATIO)

Стипулација је била најстарији правни посао којим је било омогућено преузимање испуњења будуће обавезе дужника према повериоцу. Стипулација је била коришћена до краја римске историје.

Појам. Стипулација је вербални контракт stricti iuris који настаје изговарањем одређених свечаних речи у виду питања и одговора.Дужник (promissor) стипулацијом преузима на себе испуњење будуће обавезе према повериоцу (stipulator).Будућа обавеза дужника могла је да гласи на давање, чињење или на нечињење, као и на преузимање јемства.

Услови ваљаности. За настанак стипулације која ће производити правно дејство, захтевало се: истовремено присуство странака, непосредан одговор промисора на постављено питање без могућности модификације постављеног питања, затим разумевање језика и наравно, да странке нису глувонеме.

Временом је изговарање свечаних речи заменила писана исправа о закљученој стипулацији.Стипулација је у најстаријем римском праву била уговор stricti iuris, заснован на правилу ''како су изговорене речи, нека то буде право''. То значи, да је промисор (дужник) требало да поступи тачно по обећању (изговореним речима). Стипулатор од промисора није могао да захтева ни више, ни друго, сем обећане престације. Услед недостатка каузе (разлога, циља) предузетог посла, стипулација је била апстрактан правни посао.Стипулација је једнострана облигација. Била је заштићена са condictio certae rei (која је гласила на повраћај одређене ствари), condictio certae creditae pecuniae (повраћај одређене суме новца), а временом и са тужбом из саме стипулације - actio ex stipulatu.

44

63. ЛИТЕРАЛНИ КОНТРАКТИ

Врсте литералних контраката су:

1. Експенсилација римског права (Expensilatio)Сматра се јединим правим писаним уговором римског права који на основу писане исправе обавезује уговорене стране.Експенсилација је повериочев апстрактан упис у сопствену пословну књигу, и то у рубрику о расходима () о дужниковом дугу.Како може једнострани упис повериоца да обавезује уписаног на исплату? Према једном мишљењу, упис је обавезивао дужника магијским дејством речи исто као и у случају стипулације. Међутим, имајући у виду да је експенсилација настала у току периода републике, када је религијско веровање у обавезујућу снагу изговорене и написане речи слаби, вероватније је да упис и његова обавезујућа била заснована на принципу савесности и поштења и поверења. Поштени римски грађанин не би уписао нечије дуговање ако он заиста не дугује, да не би изгувио поверење својих суграђана.Гај у експенсилацији пише као о два случаја новације (пренова дуга). У једном случају дуговање једног дужника се уписом претвара у дуговање другог дужника (упис a persona in personam (промена дужника)), а у другом случају (a re in personam) дуговање на основу једног правног основа уписом постаје дуг на основу уписа у књигу (експенсилација) – мења се основ дуговања.

2. Хипограф (chirographum)Хипограф је од стране дужника својеручно написана и потписана апстрактна исправа о дугу.

3. Синграфа (syngrapha)Синграфа је писана исправа коју саставља банкар или нотар о дужниковом дугу, а уговор потписују странке, нотар и евентуално сведоци.

64. ФИДУЦИЈА И ПИГНУС

Фидуција (fiducia)Фидуција је правни посао најстаријег римског права. Овај правни посао је настао тако што је манципацији био додат неформални споразум путем којег се прибавилац обавезао на веру/поштење да ће ствар вратити по испуњењу услова, или по уговореном року.Уговор о фидуицији је реални контракт у ком једна страна (fiduciant) преноси право својине на одређеној ствари на другу страну (fiduciar), а овај се обавезује да ће након протека рока, или по испуњењу услова, вратити ствар назад у својину fiduciant-a.Фидуција је двострано неједнак уговор у према томе, заштићена је са actio fiduciae directa, којом је фидуцијант могао да захтева повраћај ствари и са actio fiduciae contraria, којом је дата могућност фидуцијару да захтева надокнаду евентуално насталих трошкова или штете.Имала је широку примену. Римско право познаје два облика фидуције, а то су:1. fiducia cum amico contracta – фидуција закључена са пријатељем – било је могуће постићи различите циљеве: чување ствари, коришћење туђе ствари, еманципацију, адопцију итд.

45

2. fiducia cum creditore contracta – фидуција закључена са повериоцем – служила је установљаваљу фидуције као облика заложног права у корист фидуцијара, који је у овом случају био фидуцијантов поверилац.

Пигнус (pignus) – уговор о залозиЗа разлику од фидуције закључене са повериоцем, у случају пигнуса, залогодавац предаје залогопримцу предмет залоге само у државину ради обезбеђења потраживања, а овај се обавезује да ће по исплати дуга вратити ствар залогодавцу.Циљ уговора је установљавање заложног права као стварног права у корист залогопримца.Уговор је двострано неједнак, заштићен тужбама:- actio pigneratitae directa – у корист залогодавца ради повраћаја предмета залоге- actio pigneratitae contraria – њом је залогопримац могао да оствари свој евентуални захтев за наплату трошкова и штете.Залогопримац је ствар требало да чува не само са пажњон доброг домаћина, него би одговарао и за штету која би настала услед случаја (custodia одговорност).

65. MUTUUM (БЕСПЛАТНИ ЗАЈАМ)

Појам. Зајмодавац преноси у својину зајмопримца одређену количину заменљивих и потрошних ствари, а зајмопримац се обавезује да ће на захтев зајмодавца, или по истеку уговореног рока, вратити зајмодавцу исту количину ствари исте врсте (и квалитета).Предмет зајма су заменљиве и потрошне ствари које зајмопримац узима у циљу потрошње, располагања. Да би правоваљано могао да располаже, зајмопримац је требало да буде власник ствари узетих на зајам.Уговор о зајму је једнострана облигација. Обзиром на то да је реални контракт, настаје тек у моменту када је зајмодавац предао зајмопримцу одређену количину заменљивих ствари. Од тог момента настаје обавеза само за зајмопримца, да врати исту количину ствари исте врсте.Уговор о зајму је stricti iuris правни посао и према томе, обавеза зајмопримца може да гласи само на повраћај примљене количине заменљивих ствари. Зајмодавац на основу mutuum-а није имао право да од тога тражи више, тј. камате. Бесплатност mutuum-а била је последица настанка овог уговора из пријатељске услуге. Овај посао, заносван само на поверењу, није сматран правним послом и према томе није био утужив.Зајмодавац је повраћај одређене количине новце захтевао са тужбом condictio certe creditae pecuniae, a повраћа одређене количине других заменљивих ствари са condictio triticaria.Камате су се могле уговарати само посебном стипулацијом, да би се њихова наплата захтевала тужбом из стипулације.

66. COMMODATUM (УГОВОР О ПОСЛУЗИ)

Појам. Послугодавац (commodant) предаје послугопримцу (commodatar) непотрошну ствар на бесплатно коришћење, а послугопримац се обавезује да ће по протеку уговореног рока вратити послугодавцу исту ствар.Овај уговор је реални контракт. Настаје предајом ствари послугопримцу у детенцију.У овој случају циљ уговора јесте омогућавање послугопримцу да бесплатно користи туђу ствар, с тим да коришћењем не сме да је потроши.

46

Потрошне ствари могу бити предмет послуге само изузетно, ако се користе без потрошње, ради показивања и излагања (ad pompam vel ostentationem - на пример, скупоцено вино се ставља у излог).Послугопримац одговара не само за скривљено уништење или оштећење ствари, него и за ону штету која би настала услед случаја, тј. за custodia.Послугопримац је овлашћен да користи предмет послуге према његовој намени, или онако како је уговорено. У супротном, чини крађу употребе (furtum usus), при чему одговара и за штету која би настала услед више силе (vis maior).

67. DEPOSITUM (УГОВОР О ОСТАВИ)

Појам. Оставодавац () предаје оставопримцу () покретну ствар на бесплатно чување, а оставопримац се обавезује да ће ствар чувати и вратити по истеку рока или на захтев оставодавца.Уговор о остави је реални контракт који настаје предајом ствари оставопримцу у детенцију.Циљ уговора је чување ствари. Ако би оставопримац користио ствар дату на чување, чинио би крађу употребе.Предмет уговора су покретне ствари.Оставопримац одговара за надокнаду штете ако је она настала услед његове намере.Уговор о остави је двострано неједнака облигација. При закључењу уговора настаје обавеза за оставопримца да ствар чува и неоштећену врати, што оставодавац може да захтева од њега са actio depositi directa. У току трајања уговора, може настати обавеза и на страни оставодавца да надокнади оставопримцу трошкове, или штету која би настала при чувању ствари.

68. EMPTIO – VENDITIO (УГОВОР О КУПОВИНИ И ПРОДАЈИ) : ПОЈАМ И БИТНИ ЕЛЕМЕНТИ

Појам. Уговор о куповини и продаји је консенсуални контракт bona fidei, који настаје сагласношћу воља купца (emptor) и продавца (venditor) о предмету и цени.Предмет овог уговора може бити свака ствар у промету, што подразумева и бестелесне ствари, као и збирне ствари као што је наследство и стечајна маса. Ако су предмет продаје ствари одређене по врсти, потребно је додати при одређивању предмета и количину, меру, или тежину ствари.Цена је по римском праву требало да буде изражена у новцу, да буде озбиљна, истинита – verum, да буде одређена – certum, или барем одредива. Сматра се да по римском класичном праву није био постављен захтев за правичну цену – pretium iustum, тј. да би цена требало да одговара правој вредности ствари. Величање предмета продаје од стране продавца и ценкање од стране купца се сматрају дозвољеним. Међутим, ако би неправична цена била одређена услед преваре или принуде једне од уговорних страна, оштећена страна би могла да захтева обештећење због неправичне цене, тужбом из уговора о купопродаји, јер је ова тужба bona fidei.

47

69. EMPTIO – VENDITIO : ПРАВА И ОБАВЕЗЕ СТРАНАКА

Уговор о купопродаји је двострано једнак контракт, што значи да у моменту закључења уговора настаје како продавчева обавеза на предају ствари, тако и купчева обавеза исплате цене. За испуњење ових узајамних обавеза постојале су и узајамне тужбе: продавац је испуњење купчеве обавезе захтевао са actio venditi, а купац је имао на располагању продив продавца actio empti.

70. EMPTIO – VENDITIO : ОБАВЕЗЕ И ОДГОВОРНОСТИ ПРОДАВЦА

Продавац је обавезан да преда ствар купцу и да му обезбеди мирно располагање са ствари., Његова обавеза не гласи на пренос права својине, него на чињење, тачније на обавезу гаранције.Циљ уговора о купопродаји најчешће је пренос права својине.Обавезивањем продавца на пренос квиритске својине, ствари у бонитарној/преторској својини биле би изузете из промета.Продавац је при предаји ствари обавезан да обезбеди купцу и мирну државину, која ће му омогућити стицање и квиритске својине путем одржаја.Купац је обавезан да исплати цену продавцу, на његов захтев или у уговореном року. У случају доцње, обавезан је и на плаћање камате.Продавац поред испуњења своје основне обавезе из уговора о купопродаји има и одређене одговорности:

1. У случају ако предаја ствари не уследи одмах при закључењу уговора, продавац има обавезу да чува ствар, све дотле док је не преда купцу. Ако би у овом периоду дошло до оштећења или пропасти ствари, продавца је теретила одговорност за надокнаду штете. Продавац је одговарао и за custodia. Њега терети не само намерно или нехатно нанета штета, него и она која би настала услед случаја.Поставља се питање, коју странку погађа ризик пропасти ствари услед више силе? Према основном правилу римског права, ризик случајне пропасти ствари сноси власник. Од овог правила, у случају уговора о купопродаји, римско право одступа и предвиђа правило, да овај ризик погађа купца. То значи да ће купац бити ипак обавезан да исплати цену, иако је продата ствар пропала услед више силе.

71. EMPTIO – VENDITIO : ОДГОВОРНОСТ (ГАРАНЦИЈА) ПРОДАВЦА ЗА ЕВИКЦИЈУ

2. Према класичном праву, било је могуће продати и туђу ствар, с тим да би продавац, ако до момента предаје не прибави својину ствари, био терећен одговорношћу за евикцију. О евикцији је реч када треће лице путем судског спора одузме ствар од купца, доказујући да је он власник ствари, или да има неко друго стварно право на продатој ствари.У класичном периоду, одговорност за евикцију постаје природни елеменат уговора о купопродаји. Према томе, ова одговорност се није морала уговарати посебном стипулацијом,

48

него је купац могао да тужи продавца тужбом из купопродаје ради наплате укупне штете коју је претрпео због евикције.

72. EMPTIO – VENDITIO : ОДГОВОРНОСТ ПРОДАВЦА ЗА ФИЗИЧКЕ НЕДОСТАТКЕ СТВАРИ

3. Продавац одговара само за скривене, невидљиве недостатке ствари, које постоје у време закључења уговора, за видљиве не. Стога би купац требало пажљиво да прегледа ствар приликом куповине.Одговорност продавца за физичке недостатке ствари настаје, или онда ако продата ствар има невидљиве недостатке, или ако нема она својства која је продавац посебно обећао.

У случају ако су робови или животиње имали скривене недостатке или да нису имали обећана својства, купац је имао на располагању две тужбе:- путем actio redhibitoria могао је да раскине уговор у року од 6 месеци;- путем actio quanti minoris могао је да захтева смањење цене у року од годину дана.

Претор је ова правила предвиђена за случајеве мана робова и стоке преузео у свој едикт.Најзад, у класичном периоду, купац је путем тужбе из самог уговора о купопродаји – actio empti – могао да захтева и надокнаду претрпљене штете због недостатка продате ствари.

73. УГОВОР О ЗАКУПУ СТВАРИ (LOCATIO CONDUCTIO REI)

Појам. Уговор о закупу ствари је консенсуални контракт bona fidei који настаје постизањем сагласности воља закуподавца (locator) и закупца (conductor) о ствари која се узима на коришћење (предмету) и о закупнини (цени коришћења).За разлику од уговора о купопродаји, чији је циљ стицање права својине на купљеној ствари, циљ уговора о закупу је само коришћење туђе ствари. Закупац не стиче ни својину, ни државину на предмету закупа. Он је само детентор (придржалац), јер ствар држи, не за себе као своју, него као туђу.Уговор о закупу ствари је двострано једнак контракт, који рађа узајамне основне обавезе за странке.За остваривање захтева, закуподавцу стоји на располагању actio locati, а за заштиту интереса закупца служи actio conducti.Предмет уговора могу бити како покретне, тако и непокретне ствари, па и бестелесне, али по правило, не могу бити потрошне ствари, јер закупац после коришћења треба да врати исту ствар.Закупнина је одређена у новцу, међутим, у случају закупа земље може бити одређена и у одређеном делу приноса, плодова.Обе уговорне стране одговарају за намерно и нехатно причињену штету.

49

74. УГОВОР О НАЈМУ РАДНЕ СНАГЕ (LOCATIO-CONDUCTIO OPERARUM)

Појам. Овим уговором најамни радник (locator) се обавезује да ће ставити своју радну снагу на располагање послодавцу на уговорено време, а послодавац (conductor) се обавезује да ће за то платити одређену цену (најамнину).За остваривање својих потраживања према најамном раднику, послодавац је имао тужбу actio conducti, а најамни радник је свој захтев за исплату најамнине могао да оствари тужбом actio locati.Овај уговор је такође двострано једнак консенсуални контракт bona fidei. Најамни радник је обавезан да савесно и поштено испуни своју обавезу према уговору, при чему одговара и за непажњу, али није обавезан да постигне и одређени резултат рада.Предмет уговора је рад (радна снага) стављен на располагање на одређено време.Најамнина је цена рада изражена у новцу, али веома често и/или у стварима.

75. УГОВОР О ДЕЛУ (LOCATIO-CONDUCTIO OPERIS)

За разлику од уговора о најму радне снаге, циљ овог уговора није сам рад на одређено време, већ резултат који се жели постићи радом: дело (opus), производ који се очекује закључењем уговора.Појам. Уговор о делу је консенсуални контракт bona fidei закључен сагласношћу воља наручиоца (locator) и предузетника, извођача радова (conductor), о битним елементима, а то су: дело (резултат) које се жели постићи на наручиочевом материјалу и цена за то дело.Према томе, уговор о делу настаје тако што се извођач обавезује наручиоцу да ће на материјалу наручиоца постићи уговорени резултат (дело), а наручилац се заузвраз обавезује да ће за то платити одређену надокнаду (цену).Реч је такође о двострано једнаком уговору bona fidei. Обавеза наручиоца је да преда извођачу материјал и да плати надокнаду за постигнуто дело. Извођачева обавеза је да постигне дело по уговору и у уговореном року.Обзиром на то, да је уговор у интересу обе уговорне стране, оне одговарају за надокнаду штете која би настала услед њихове намере и непажње. Извођач, поред тога, одговара и за нестручност (imperitia) као и за погрешан избор сарадника – шегрта (culpa eligendo), а у неким случајевима његова одговорност се проширује и на custodia.

50

76. ОРТАКЛУК (SOCIETAS)

Појам. Уговор о ортаклуку је консенсуални контракт bona fidei који настаје сагласношћу воља два или више лица (socii) о ортачком улогу и о послу који ће да се обавља, ради остваривања заједничке имовинске користи.Битни елементи су: ортачки улог и циљ ортаклука, тј. посао које ће заједнички обавити. Ортачки улог може да буде: одређена сума новца, одређене ствари, али и рад. Циљ ортаклука може да буде само обављање дозвољеног посла.Права, обавезе и одговорности ортака служе остваривању циља ортаклука. У овом случају права једног ортака нису супротстављена обавези другог ортака.Уговор о ортаклуку је intuitu personae облигација, која се базира на посебном поверењу странака.Сваки од ортака одговара за надокнаду штете која би настала ако би послове ортаклука обављао са мањом пажњом од оне коју посвећује сопственим пословима (culpa levis in concreto).Oсим ове одговорности, поставља се и питање – кога погађа ризик пословања (штета која се не би могла приписати кривици ни једног ортака)? У случају да у том погледу уговором није било ништа посебно одређено, сматрало се да ортаци једнако деле ризик. Ово правило се примењивало и на поделу добити.Своја међусобна потраживања ортаци остварују путем actio pro socio. Осуду по овој тужби пратила је и инфамија.Ортаклук се гаси истеком рока, остваривањем циља ортаклука, нестанком имовине, смрћу једног од оргака, као и отказом.

77. УГОВОР О НАЛОГУ (MANDATUM)

Појам. Уговор о налогу је консенсуални контракт bona fidei који настаје тако што се налогопримац (mandatar) обавезује налогодавцу (mandant) да ће бесплатно обавити посао који му је овај поверио.Предмет овог уговора могу бити сви дозвољени послови, како одређене физичке радње, тако и правни послови. Ови послови могу бити у интересу не само налогодавца, него и трећег лица, а делом и у интересу налогопримца.Посматрајући права и обавезе странака, овај уговор је двострано неједнак.Обавезе налогопримца. Уговор о налогу је посао од поверења и везује се за личност странака. Сходно томе, налогопримац је обавезан да поверени посао обави савесно и поштено, са истом пажњом коју посвећује и сопственим пословима. Одговараће за надокнаду штете, ако при обављању послова налога није поступио истом пажњом коју посвећује обављању сопствених послова.Обавезе налогодавца. Налог је бесплатан (доброчин) посао, и према томе, не постоји обавеза на страни налогодавца која би одговарала противчинидби исте вредности. Он је обавезан надокнадити трошкове, као и штету налогопримцу. Налогопримац је за остваривање ових потраживања имао на располагању тужбу – actio mandati contraria.Мандат престаје не само ако је наложени посао обављен, него и смрћу, губитком статуса, као и једностраним отказом било које уговорене стране.

51

78. БЕЗИМЕНИ КОНТРАКТИ

Појам. Безимени контракти настају сагласношћу воља странака о узајамном обавезивању, чим једна од уговорних страна испуни своју престацију.Основ безимених контраката је такав споразум који по садржини не може да се подводи под типичне уговоре заштићене посебном тужбом.Није био тужбом штићен и према томе био је само голи споразум.Ако ни једна од странака не би испунила обећану престацију, споразум би остао неутужив.Претор је странци која је испунила своју обавезу, дао тужбу actio in factum којом је могла да примора другу страну на извршење противчинидбе.Безимени контракти немају типичну садржину и дају могућност за постизање различитих циљева. Обухватају неограничене могућности узајамног обавезивања странака, које се могу груписати у четири основне врсте:- или ти дајем да даш- или ти дајем да чиниш- или ти чиним да даш- или ти чиним да чинишНеки од безимених контраката били су тако често закључивани у пракси, да иако нису имали посебну тужбу, ипак су добили посебно име, тзв. ''именовани безимени контракти''. Један од њих је трампа (permutatio), претеча купопродаје. Трампа је уговор којим једна страна на основу претходног споразума преноси ствар у својину друге стране, што рађа обавезу ове да заузврат и он пренесе својину неке своје ствари на први страну.

79. ПАКТИ

Појам. Пакти су атипични неформални споразуми који настају простом сагласношћу воља странака и имају заштиту, тужбу. Ван круга ових паката остају и даље они неформални споразуми који немају заштиту, тужбу – nuda pacta. Ови пакти не спадају у облигације.Заштићени споразуми (пакти) могу се разврстати у три групе:- пакти који су додати неком постојећем уговору, тзв. додатни пакти- пакти који су добили заштиту од стране претора – преторски пакти- пакти који су добили заштиту царским законима – императорски пакти

80. ДОДАТНИ ПАКТИ

Споразумима додатим закљученом типичном уговору, уговорне стране су могле да прилагоде уговор совјим посебним потребама, или пак да повећају или умање дужникову обавезу. Пакти којима се дужникова обавеза умањује, или се чак може и угасити, могли су бити додати како пословима bona fidei, тако и пословима stricti iuris и то не само у време закључења уговора, него и накнадно. Ови додатни пакти, ако су били додати stricti iuris уговору, били су заштићени приговором (exceptio). Остали пакти могли су бити додати само пословима bona fidei, по правилу још у време закључења уговора.

52

81. ПРЕТОРСКИ И ИМПЕРАТОРСКИ ПАКТИ

Преторски пакти. Претор је путем свог едикта дао заштиту неким самосталним пактима, а то су:а) Установљење дуга (constitutum debiti). Путем овог пакта дужник се обавезује уз сагласност повериоца да ће исплатити свој постојећи дуг, или преузима на себе обавезу исплате туђег дуга.б) Обавезивање банкара (receptum argentarii). Путем овог споразума банкар преузима на себе обавезу да ће исплатити већ постојећи или будући дуг свог клијента.в) Преузимање обавезе надокнаде штете настале на стварима путника услед случаја (receptum nautarum cauponem vel stabulariorum). Овим пактом су се капетан брода, гостионичар или власник штале обавезивали путницима да ће им ствари бити враћене неоштећене, а ако би настала штета, или уколико би ствари путника биле отете од стране разбојника, да ће надокнадити насталу штету.г) Обавезивање изабраног судије (receptum arbitrii). На основу посебног споразума којим су стране у спору постигле сагласност о томе да ће свој спор решити ван судског поступка путем избора арбитра, арбитар се обавезује странкама у спору да ће решити њихов спор.

Сва ова пакта била су заштићена првенствено путем преторске тужбе actio in factum.

Императорски пакти. Добили су заштиту тек касније, за време царства, а то су:а) Compromissum. Путем овог пакта стране у спору су се сагласиле у погледу тога, да неће покренути редовни судски поступак, него ће решење свог спора поверити изабраном грађанину, арбитру.б) Споразум о миразу (pactum dotis). Неформални споразум о миразу добија заштиту тек у петом веку нове ере.в) Споразум о поклону (pactum donationis). У посткласичном периоду, поклони који нису достигли вредност од 500 солида, могли су бити закључени и путем неформалног споразума.

82. ДЕЛИКТИ – ПОЈАМ И ПОСЕБНА ОБЕЛЕЖЈА ДЕЛИКТНИХ ОБЛИГАЦИЈА

Појам. Деликтна облигација настаје између деликвента и оштећеног лица самим извршењем противправне радње, која не улази у круг јавних деликата, ако су испуњени следећи услови:- да је извршена радња противправна- да је радња учињена кривицом деликвента- да је извршењем противправне радње настала штета- да постоји узрочна веза, тј. да је сама противправна радња довела до штетеИспуњењем ових услова настаје једнострана облигација између деликвента са једне стране и оштећеног са друге. Из ове облигације, деликвент има обавезу да надокнади штету у виду казне, а оштећено лице је овлашћено да то од њега захтева. Обавеза деликвента у Риму је казненог (пеналног) карактера. Она је изражена у већој новчаној вредности од претрпљене штете.

53

Посебна обележја деликтних облигација. Деликтне облигације се везују за личност странака, јер се деликтна одговорност заснивала на одмазди. Стога деликтне облигације се гасе смрћу деликвента. Ипак у случају крађе или разбојништва од оштећеног лица, одузете ствари могле су се захтевати и од наследника деликвента. С друге стране, деликтне облигације се гасе и смрћу оштећеног лица, међутим, наследници су могли да захтевају од деликвента не само износ којим се овај обогатио, него и наплату пуне казне,Деликтна одговорност прати учиниоца (noxa caput sequitur).Ноксална одговорност. Ако би деликт извршио роб, или лице под влашћу патерфамилијаса, коришћене су ноксалне тужбе. Овим тужбама поступак се покретао против господара роба, или патерфамилијаса, а они су могли да бирају, да ли ће пресуду извршити исплатом одређене суме новца, или ће оштећеном предати самог деликвента.Кумулативна одговорност (солидарност) саделиквента. У случају ако је деликт извршен од стране више лица, оштећено лице је могло да захтева исплату надокнаде штете (казну) од сваког саделиквента у целости.Деликтне облигације су се могле угасити и неформалним споразумом (пактом) о измирењу. Уговарањем плаћања одређене суме новца деликвент је имао могућност да избегне осуду за деликт.

83. FURTUM И RAPINA

Furtum (крађа).Појам. Паул: ''Крађа је одузимање ствари у намери да се постигне недозвољена корист, било саме ствари, било њене употребе или поседа. То је по природном праву забрањено учинити.''Појам крађе у римском праву је, према томе, шири од њеног савременог појма. Крађом данас сматрамо само противправно одузимање туђе покретне ствари ради прибављања имовинске користи.Крађу ствари Римљани су разликовали по томе да ли је лопов ухваћен на делу или не:- Furtum manifestum. Ако је лопов био ухваћен на делу, или ако је украдена ствар пронађена у његовој кући кућним претресом, била је предвиђена казна у висини четвороструке надокнаде вредности украдене ствари.- Furtum nec manifestum. Још је Закон XII таблица лопова који није био ухваћен на делу кажњавао двоструком надокнадом, а иста казна је задржана све до Јустинијана.Покрадено лице је поред тужбе из крађе – actio furti, имало на располагању и тужбу на основу права својине – rei vindicatio, или на основу правно неоснованог богаћења – condictio furtiva.

Rapina (пљачка).Појам. Rapina је крађа извршена употребом силе, или претњом угрожавања живота покраденог лица.Овај деликт је настао у опасним временима грађанских ратова крајем периода републике. Био је заштићен тужбом actio vi bonorum raptiorum (тужба због силом отетих ствари), која је гласила на четвороструку накнаду штете.

54

84. INIURIA

Појам. Iniuria (повреда туђе личности) је противправна радња усмерена на повреду туђе личности, на повреду достојанства римског грађанина.Инјурија је могла учињена како делом, тако и речима.Да би овај деликт настао, било је потребно да је извршен намером вређања, омаловажавања другог, тј. ако је циљ извршене радње био повреда туђег достојанства, његове части.Оштећено лице је за заштиту својих интереса имало тужбу actio iniuriarum. Путем ове тужбе оштећено лице би предложило одређену сумњу новца као своју сатисфакцију за претрпљену инјурију. Судија је затим процењивао да ли је ова сума правична, као и укупне прилике и схватања у римској заједници у датом времену и сходно томе, предложени новчани износ би прилагодио овим околностима.

85. DAMNUM INIURIA DATUM

Појам. Damnum iniuria datum (наношење материјалне штете) настаје ако једно лице намерно или услед непажње оштети или уништи туђу ствар.Овај деликт је био регулисан путем Аквилијевог закона (lex Aquilia). Овај закон је постао основ регулисања предметног деликта не само у римском праву, већ и у савременом праву, јер је на основу овог закона разрађена савремена теорија о надокнади материјалне штете.Класична правила овог деликта су: деликт настаје извршењем противправне радње, која не мора бити само активна радња, већ и нечињење, пропуштање радње, услед чега долази до настанка штете.Путем тумачења овох закона, одговарало се за насталу штету на било који начин.Одговорност деликвента настаје само ако је штета нанета намерно или услед деликвентове непажње.Дуго се сматрало да одговорност деликвента настаје само онда ако између противправне радње и штете постоји непосредна узрочна веза (деловање тела на тело – corpore corpori datum). Временом, претор је ову тужбу из разлога корисности проширио и на оне случајеве у којима је ова веза била само посредна.Оштећено лице је свој захтев за надокнаду штете могло да утужи путем аквилијанске тужбе (actio legis Aquiliae).

55

86. НЕЗВАНО ВРШЕЊЕ ТУЂИХ ПОСЛОВА (NEGOTIORUM GESTIO)

Појам. Извршењем посла у туђу корист без сагласности, а најчешће и знања лица за које се обавља, настаје облигациони однос између незваног вршиоца посла (negtiorum gestor) и лица у чију корист је посао извршен, тзв. господара посла (dominus negotii).За ваљаност ове облигације се захтевало и то да је предузети посао дозвољен, да је објективно посматрано користан за господара посла и да се овај, по сазнању, не противи обављању посла.Ова облигација је двострано неједнака и рађа обавезу за незваног вршиоца да започети посао доврши у складу са принципом bona fides, као и да ефекте посла преносе на господара посла. Испуњење ове његове обавезе се утужује са actio negotiorum gestorum directa. Он надокнаду евентуално насталих трошкова и штете захтева од господара посла путем actio negotiorum gestorum contraria.Незвани вршилац одговара господару посла ако би намерно проузроковао штету, или ако је она настала услед његове непажње.

87. ПРАВНО НЕОСНОВАНО БОГАЋЕЊЕ

Појам. Облигациони однос који настаје у случају ако је дошло до богаћења једног лица на рачун другог преносом права својине за који није постојао ваљани правни основ, или ако би касније правни основ отпао.За постојање овог облигационог односа потребно је постојање два услова:а) да је једна страна пренела својину одређене ствари на другу, која се тиме обогатилаб) да је до обогаћења дошло без основа, тј. да лице које се обогатило нема ваљани правни основ да задржи стечену имовинску вредностТужба је била кондикција, којом је преносилац могао да захтева повраћај обогаћења путем повраћаја у пређашње стање, а ако то није било могуће, плаћањем новчане вредности обогаћења.Римско право је штитоло само одређене случајеве правно неоснованог богаћења, а то су:- исплата недугованог постоји онда, када неко плати непостојећи, или већ исплаћен дуг, или ако исплату у заблуди изврши другом лицу, а не оном коме дугује. Да би било речи о правно неоснованом богаћењу, обе стране треба да буду у заблуди у погледу постојања дуга.- исплата по основу који је отпао постоји ако неко у очекивању остварења одређеног циља преноси право својине одређених ствари на друго лице, али се тај циљ не остварује.- исплата по неморалном или противправном послу. У овом случају исплата може да се захтева назадд зато што је основ био или неморалан, или је био противправан.У Јустинијаново време уведена је тужба condictio sine causa, која се могла користити и у неким другим случајевима, али ни ова кондикција није обухватала све случајеве правно неоснованог богаћења.

56

88. КВАЗИДЕЛИКТИ (QUASI EX MALEFICIO)

Облигације које спадају у ову групу настају из недозвољених радњи као и деликти. Римско право их ипак не сматра деликтима, јер у сваком посебном случају квазиделикта недостаје неки од елемената деликта – или кривица, или узрочна веза, или штета.У Јустинијановим Институцијама под посебан наслов о квазиделиктима, сврставани су следећи случајеви квазиделикта:

- Када судија чини спор својим. Ако судија својом неправичном или неблаговременом пресудом оштети једну страну у спору одговара по овом основу. Оштећена страна имала је право на тужбу против судије, којом је могла захтевати исплату процењене новчане суме.

- Облигације на основу недозвољеног просипања и избацивања ствари. Станар одговара по овој облигацији ако би оним што је изливено или избачено нанета штета пролазнику, без обзира на то да ли је он сам проузроковао штету, или неко од укућана.У случају проузроковања смрти слободног човека, тужбу је могао да користи било који грађанин који је сазнао за дело.Поступак се покретаио са actio de deicetis et effusis против станара, без обзира на то да ли је он тамо становао или је он извршио дело.

- Угрожавање пролазника недозвољеним постављањем или качењем ствари. Овај квазиделикт постоји ако је на спољашњи зид зграде нешто било тако постављено или окачено, да би могло да падне. Није реч о правом деликту, јер недостаје штета као један од битних елемената деликта.

- Одговорност бродара, гостионичара и власника штале за штету нанету на стварима путника од стране запослених лица. Ако су путникове ствари унете на брод, у гостионицу, или шталу, нестале или су биле оштећене или уништене радњом запослених лица, бродар, гостионичар, или власник штале су одговарали за двоструку надокнаду штете, јер су ангажовали непоуздана лица.

57