Lav Nikolajevič Tolstoj Živi leš Drama u šest činova (Dvanaest scena) Preveo: Nikola Tomičić LICA Fjodor Vasiljevič Protasov (Feña) Jelisaveta Andrejevna Protasova (Liza), njegova žena Miša, dečak, njihov sin Ana Pavlovna, Lizina mati Saša, Lizina sestra Viktor Mihajlovič Karenjin Ana Dmitrijevna Karenjina, njegova mati Marja Vasiljevna Krjukova, Lizina prijateljica Sergej Dmitrijevič Abreskov, knez Maša, Ciganka Ivan Makarovič, stari Ciganin, Mašin otac Nastasja Ivanovna, stara Ciganka, Mašina mati Mihail Andrejevič Afremov, Feñin prijatelj Stahovič, Feñin prijatelj Butkevič, Feñin prijatelj Korotkov, Feñin prijatelj Ivan Petrovič Aleksandrov Petuškov, umetnik Artemjev Voznesenski, Karenjinov sekretar Istražni sudija Delovoña istražnog sudije Meljnikov Petrušin, advokat Mladi advokat Lekar Oficir kod Cigana Muzičar Kaća, Ciganka Gaša, Ciganka Ciganka Prvi Ciganin Drugi Ciganin Dama u sudnici Oficir u sudnici
Welcome message from author
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
Lav Nikolajevi č Tolstoj
Živi leš Drama u šest činova (Dvanaest scena) Preveo: Nikola Tomičić LICA Fjodor Vasiljevič Protasov (Feña) Jelisaveta Andrejevna Protasova (Liza), njegova žena Miša, dečak, njihov sin Ana Pavlovna, Lizina mati Saša, Lizina sestra Viktor Mihajlovič Karenjin Ana Dmitrijevna Karenjina, njegova mati Marja Vasiljevna Krjukova, Lizina prijateljica Sergej Dmitrijevič Abreskov, knez Maša, Ciganka Ivan Makarovič, stari Ciganin, Mašin otac Nastasja Ivanovna, stara Ciganka, Mašina mati Mihail Andrejevič Afremov, Feñin prijatelj Stahovič, Feñin prijatelj Butkevič, Feñin prijatelj Korotkov, Feñin prijatelj Ivan Petrovič Aleksandrov Petuškov, umetnik Artemjev Voznesenski, Karenjinov sekretar Istražni sudija Delovoña istražnog sudije Meljnikov Petrušin, advokat Mladi advokat Lekar Oficir kod Cigana Muzičar Kaća, Ciganka Gaša, Ciganka Ciganka Prvi Ciganin Drugi Ciganin Dama u sudnici Oficir u sudnici
Sudija Dadilja Protasovih Dunjaša, sobarica Protasovih Lakej Protasovih Lakej Karenjinih Žena u kafani Kelner u kafani Policajac Služitelj Gostioničar Gospodin u sudu Sudije, publika, svedoci Cigani i Ciganke (hor) PRVI ČIN PRVA SLIKA PRVA POJAVA Ana Pavlovna, puna, seda dama u korsetu, sedi sama za čajnim stolom. DRUGA POJAVA Ana Pavlovna i dadilja s čajnikom. DADILJA: Mogu li uzeti vode? ANA PAVLOVNA: Možeš. Kako je Mišečka? DADILJA: Pa, uznemiren je. Ništa gore nego kad gospoña sama doji. One imaju svoje jade, a dete pati. Kakvo može biti mleko kada noćima ne spavaju, plaču. ANA PAVLOVNA: Ali izgleda da se sada smirila. DADILJA: Baš se smirila. Muka je i gledati. Nešto su pisali i plakali. TREĆA POJAVA Isti i Saša. SAŠA (ulazi. Obraća se dadilji) Liza vas traži u dečjoj sobi. DADILJA: Idem, idem. (Odlazi.) ČETVRTA POJAVA Ana Pavlovna i Saša. ANA PAVLOVNA: Dadilja kaže da ona stalno plače. Kako to da ne može da se smiri. SAŠA: Baš ste čudni, mama. Napustila je muža, oca svog deteta, i vi biste hteli da je mirna. ANA PAVLOVNA: Ne da bude mirna, ali što je učinjeno, učinjeno je. Ako sam ja kao majka ne samo dozvolila, nego se i radujem što moja kći napušta muža, znači da on to zaslužuje. Treba da se raduje što može da se oslobodi tako rñavog čoveka, te cvećke, a ne da se žalosti. SAŠA: Zašto, mama, tako govorite? Ta vi znate da to nije istina. On nije rñav čovek,
naprotiv, on je divan, divan čovek, i pored svojih slabosti. ANA PAVLOVNA: Baš je divan čovek. Čim doñe do novca, svog ili tuñeg... SAŠA: Mama, on nikad nije uzimao tuñ novac. ANA PAVLOVNA: Svejedno, ženin. SAŠA: Pa on je sav svoj imetak ostavio ženi. ANA PAVLOVNA: Kako da ne ostavi kad zna da će sam sve proćerdati. SAŠA: Proćerdati ili ne, tek znam da nije red razići se s mužem, naročito s takvim mužem kakav je Feña. ANA PAVLOVNA: Po tebi, treba čekati da sve proćerda i u svoju kuću dovede ljubavnice, Ciganke? SAŠA: Nema on ljubavnica. ANA PAVLOVNA: U tome i jeste nesreća što vas je on sve nečim opčinio. Ali mene neće, ne, to mu neće poći za rukom; ja sam ga prozrela, i on to zna. Da sam na Lizinom mestu, ja bih ga ostavila još pre godinu dana, a ne sada. SAŠA: Kako lako to kažete. ANA PAVLOVNA: Ne, nije mi lako. Meni, materi, nije lako da gledam razvedenu kćer. Veruj, nimalo mi nije lako. Ali, to je ipak bolje nego upropastiti mladost. Zaista, blagodarim bogu što se sada odlučila i što je sve svršeno. SAŠA: A možda i nije svršeno? ANA PAVLOVNA: Samo da on da razvod. SAŠA: Pa kakva korist od toga? ANA PAVLOVNA: Ta što je mlada i što još može da bude srećna. SAŠA: Ah, mama, strašno je to što govorite; Liza ne može zavoleti drugoga. ANA PAVLOVNA: Zašto da ne može ako bude slobodna? Naći će se ljudi stoput bolji od vašeg Feñe, i biće srećni da se ožene Lizom. SAŠA: Mama, to je ružno. Ja znam, vi mislite na Viktora Karenjina. ANA PAVLOVNA: A zašto da ne mislim na njega? On je već deset godina voli, a i ona njega voli. SAŠA: Voli, ali ne kao muža. To je prijateljstvo iz detinjstva. ANA PAVLOVNA: Znamo mi to prijateljstvo. Samo da ne bude prepreka. PETA POJAVA Isti. Ulazi sobarica. ANA PAVLOVNA: Šta ste hteli? SOBARICA: Gospoña su slali domara da odnese pisamce Viktoru Mihajloviču. ANA PAVLOVNA: Koja gospoña? SOBARICA: Lizaveta Andrejevna, gospoño. ANA PAVLOVNA: Pa šta? SOBARICA: Viktor Mihajlovič su poručili da će sada lično doći. ANA PAVLOVNA (začuñeno) Baš sad smo govorile o njemu. Samo ne razumem, zašto? (Saši) Znaš li ti? SAŠA: Možda znam, a možda i ne znam. ANA PAVLOVNA: Sve same tajne. SAŠA: Doći će Liza, pa će vam reći. ANA PAVLOVNA (mašući glavom, sobarici) Samovar treba podgrejati. Uzmi, Dunjaša. Sobarica uzima samovar i odlazi.
ŠESTA POJAVA Ana Pavlovna i Saša. ANA PAVLOVNA (Saši, koja ustaje i hoće da ide) Ispalo je kako sam ja rekla. Odmah je poslala po njega. SAŠA: Možda je poslala zbog nečega drugog. ANA PAVLOVNA: A zbog čega? SAŠA: Sada, u ovim trenucima, Karenjin je za nju isto što i Trifonovna. ANA PAVLOVNA: Ma videćeš. Ta znam ja nju. Ona ga zove, traži utehu. SAŠA: Ah, mama, kako je vi malo poznajete kad možete tako da mislite. ANA PAVLOVNA: Pa, eto, videćeš. I meni je veoma, veoma drago. SAŠA: Videćemo. (Pevuši i odlazi.) SEDMA POJAVA Ana Pavlovna, sama. ANA PAVLOVNA (maše glavom i mrmlja) I prekrasno. I neka... I prekrasno, i neka... Jeste... OSMA POJAVA Ana Pavlovna i sobarica. SOBARICA (ulazi) Viktor Mihajlovič su stigli. ANA PAVLOVNA: Pa u redu. Zamoli ga da uñe, i reci gospoñi. Sobarica izlazi na unutrašnja vrata. DEVETA POJAVA Ana Pavlovna i Viktor Karenjin. KARENJIN (ulazi, pozdravlja se s Anom Pavlovnom) Lizaveta Andrejevna mi je poslala pisamce da doćem. Ja sam se i inače spremao da doćem večeras, tako da mi je veoma drago... Je li Lizaveta Andrejevna zdrava? ANA PAVLOVNA: Zdrava je; dete je nešto uznemireno. Odmah će doći. (Tužno) Da, da, teška vremena... Vi, sigurno, sve znate... KARENJIN: Znam. Pa ja sam prekjuče, kada je od njega došlo pismo, bio ovde. Ali, da li je moguće da je to konačna odluka? ANA PAVLOVNA: Pa nego, razume se. Bilo bi strašno još jednom doživeti sve što se zbilo. KARENJIN: Da, eto kad treba deset puta odmeriti a jedanput odseći. Seći po živome veoma je teško. ANA PAVLOVNA: Razume se, teško je. Ali njihov brak je već odavno bio načet. Zato je bilo lakše raskinuti nego što se to činilo. On i sam vidi da mu, posle svega što se desilo, nema povratka. KARENJIN: Zašto? ANA PAVLOVNA: Pa šta biste hteli posle svih onih gadosti, posle onih zakletvi da se to više neće desiti, i da će, ukoliko se desi, sam sebe lišiti svih muževljevih prava i dati joj punu slobodu? KARENJIN: Da, ali kakvu slobodu može imati žena vezana brakom? ANA PAVLOVNA: Razvod. On je obećao razvod, i mi ćemo nastojati na tome.
KARENJIN: Jeste, ali Lizaveta Andrejevna ga je tako volela... ANA PAVLOVNA: Ah, njena ljubav je prošla kroz takva iskušenja da jedva ako je išta od ne ostalo. Bilo je tu i pijančenja, i varanja i neverstva. Zar se takav čovek može voleti? KARENJIN: Radi ljubavi se sve može. ANA PAVLOVNA: Kažete - voleti. Ali, kako se može voleti takav čovek - slabić na koga se ni u čemu ne možete osloniti? Šta se, recimo, zbiva sada... (Osvrće se ka vratima i žuri da ispriča.) Imovno stanje je podriveno, sve založeno, nema se čime platiti. Najzad ujak šale dve hiljade da se isplate kamate. On odlazi s tim novcem i... nestaje. Žena ostaje s bolesnim detetom, čeka, i, na kraju, stiže pisamce - da mu se pošalje rublje i stvari... KARENJIN: Da, da, znam. DESETA POJAVA Isti. Ulaze Saša i Liza. ANA PAVLOVNA: Eto, Viktor Mihajlovič je došao na tvoj poziv. KARENJIN: Da, malo su me zadržali. (Pozdravlja se sa sestrama.) LIZA: Blagodarim. Imam veliku molbu. Sem vas, nemam kome drugome da se obratim. KARENJIN: Sve što bude u mojoj moći. LIZA: Vi, očigledno, sve znate. KARENJIN: Da, znam. ANA PAVLOVNA: Pa, ja vas ostavljam. (Saši) Poñimo. Ostavi ih same. (Odlazi sa Sašom.) JEDANAESTA POJAVA Liza i Karenjin. LIZA: Da, pisao mi je kako smatra da je sve svršeno. Bila sam (zadržava suze)... tako uvreñena, tako... jednom rečju, pristala sam da se raziñemo. I odgovorih mu da prihvatam njegov predlog za razvod. KARENJIN: A kasnije?... LIZA: Kasnije? Kasnije sam videla da je to ružno s moje strane, da ja to ne mogu. Sve drugo, samo ne raskid. Jednom reči, predajte mu ovo pismo. Molim vas, Viktore... predajte mu ovo pismo i recite... i dovedite ga. KARENJIN: Dobro. (Začuñeno) Ali kako? LIZA: Recite mu da ga ja molim da sve zaboravi, da zaboravi i da se vrati. Mogla bih jednostavno da pošaljem pismo. Ali ja ga dobro znam: prvo reagovanje, kao i uvek, biće pozitivno, a onda - bilo čiji uticaj - i on će se predomisliti i učiniti nešto što nije hteo... KARENJIN: Učiniću što mogu. LIZA: Čudite se što baš vas molim? KARENJIN: Ne... Uostalom, treba govoriti istinu - jeste, čudim se... LIZA: Ali se ne ljutite?... KARENJIN: Zar mogu na vas da se ljutim? LIZA: Obratila sam se vama jer znam da ga vi volite. KARENJIN: I njega i vas. Vi to znate. I ne volim sebe radi, već vas radi. I zahvaljujem vam se što mi verujete: učiniću što mogu. LIZA: Znala sam. Reći ću vam sve: danas sam špla kod Afremova da saznam gde je. Rekli su mi da su otišli Ciganima. A toga se ja i plapšm. Plapšm se te njegove strasti. Znam da će se, ukoliko na vreme ne bude sprečen, odati tome. Eto, to je potrebno,
sprečiti ga. Dakle, poći ćete? KARENJIN: Razume se. LIZA: Idite, naćite ga, i recite da je sve zaboravljeno, da ga ja čekam. KARENJIN (ustaje) Ali gde da ga tražim? LIZA: On je kod Cigana. Ja sam bila tamo. Bila sam na samom pragu kuće. Htela sam da mu pošaljem pismo, kasnije se predomislih i odlučih se da vas zamolim... evo adrese. Pa eto, recite mu da se vrati, da ništa nije bilo, da je sve zaboravljeno. Učinite to iz ljubavi prema njemu i iz prijateljstva prema nama. KARENJIN: Učiniću sve što mogu. (Očekuje, a onda se klanja i odlazi.) DVANAESTA POJAVA Liza, sama. LIZA: Ne mogu, ne mogu. Sve drugo, samo... ne mogu. TRINAESTA POJAVA Liza, ulazi Saša. SAŠA: Šta je bilo? Jesi li poslala? (Liza potvrdno klima glavom.) I on je pristao? LIZA: Razume se. SAŠA: Ne shvatam - zašto njega... LIZA: A koga drugoga? SAŠA: Pa ti znaš da je on zaljubljen u tebe. LIZA: Sve je to bilo i prošlo. Pa koga bi htela da molim? Šta misliš, da li će se vratiti? SAŠA: Uverena sam, jer... ČETRNAESTA POJAVA Isti i Ana Pavlovna. Ana Pavlovna ulazi, Saša zaćuti. ANA PAVLOVNA: A gde je Viktor Mihajlovič? LIZA: Otišao je. ANA PAVLOVNA: Kako, otišao? LIZA: Zamolila sam ga da mi ispuni jednu molbu. ANA PAVLOVNA: Kakvu molbu? Opet tajne? LIZA: Nisu tajne, već sam ga jednostavno zamolila da lično preda Feñi pismo. ANA PAVLOVNA: Feñi? Fjodoru Vasiljeviču? LIZA: Da, Feñi... ANA PAVLOVNA: Mislila sam da su izmeñu vas svi odnosi prekinuti. LIZA: Ja ne mogu da se rastanem od njega. ANA PAVLOVNA: Kako, opet sve iz početka? LIZA: Htela sam, trudila se, ali ne mogu. Što god želite, samo da se ne rastanem s njim. ANA PAVLOVNA: Pa šta hoćeš, da ga vratiš? LIZA: Da. ANA PAVLOVNA: Ponovo pustiti u kuću tog gada? LIZA: Mama, molim vas da ne govorite tako o mom mužu. ANA PAVLOVNA: On je bio tvoj muž. LIZA: Ne, on je i sada moj muž. ANA PAVLOVNA: Propalica, pijanica, razvratnik, i ti ne možeš da raskineš s njim? LIZA: Zašto me mučite? Meni je ionako teško,. a vi kao da namerno hoćete...
ANA PAVLOVNA: Ako te mučim, onda odlazim. Ja to ne mogu da gledam. (Liza ćuti) Vidim da vi to hoćete, da vam ja smetam. Ja ne mogu tako da živim. Ne mogu da vas razumem. Sve je to za mene novo. Doneseš odluku da se razvedeš, a onda iznenada pozivaš čoveka koji je u tebe zaljubljen. LIZA: Sve to nije tako. ANA PAVLOVNA: Karenjin te je prosio... a ti ga šalješ po muža. Šta je to? Da izazoveš ljubomoru? LIZA: Mama! Strašno je to što govorite. Ostavite me na miru. ANA PAVLOVNA: Tako, majku oteraj iz kuće, a pusti razvratnog muža. Ali ja neću čekati. Pa, zbogom, neka vam bog pomogne, radite kako hoćete. (Odlazi, lupajući vratima.) PETNAESTA POJAVA Liza i Saša. LIZA (seda na stolicu) Još je samo to trebalo! SAŠA: Ne mari. Sve će biti dobro. Umirićemo mamu. ŠESNAESTA POJAVA Isti i Ana Pavlovna. ANA PAVLOVNA (prolazi ćuteći) Dunjaša, moj kofer. SAŠA: Mama! Čujte! (Odlazi za njom i namiguje sestri.) Zavesa DRUGA SLIKA PRVA POJAVA Soba kod Cigana. Hor peva "Kanavelu". Feña, bez kaputa, leži ničice na divanu. Afremov uzjašio stolicu ispred soliste. Oficir kraj stola, na kome se nalaze šampanjac i čaše. Tu je i muzičar, koji zapisuje. AFREMOV: Feña! Spavaš li? FEðA (diže se) Ne govorite. Ovo je stepa, ovo je deseti vek, to nije sloboda, nego volja... A sada; »Nije večernja«. CIGANIN: Ne može se više, Fjodore Vasiljeviču. Neka sada Maša sama peva. FEðA: Pa, u redu. A onda »Nije večernja«. (Opet legne.) OFICIR: »Kobni čas«. Pristajete? AFREMOV: U redu. OFICIR (muzičaru) Pa jeste li zapisali? MUZIČAR: Nemoguće. Svaki put drugačije. Pa i skala je nekako drugačija. Evo ovde. (Zove Ciganku, ova gleda.) Kako ovo? (Pevuši.) CIGANKA: Baš tako. Tako je divno. FEðA (dižući se) Neće zapisati. A ako zapiše i tutne u operu, sve će upropastiti. Ajde, Maša, otpevaj barem »Čas«! Uzmi gitaru. (Ustaje, seda prema njoj i gleda je u oči. Maša peva.) I to je dobro. Bravo, MAŠA: E, a sad »Nije večernja«. AFREMOV: Ne, stani. Prvo moju, posmrtnu. OFICIR: Zašto posmrtnu? AFREMOV: Zato što kad umrem... razumeš, kad umrem, ležaću u sanduku, doći će
Cigani... razumeš? To u amanet ostavljam ženi. I kad zapevaju »Šel me versta«, skočiću iz sanduka, razumeš? (Muzičaru) Eto, to treba da zapišeš. Ajde, raspalite! (Cigani pevaju.) A, šta kažete? Ded' onu: »Momci moji valjani«. (Pevaju. Afremov izvodi neke pokrete. Citani se smeše, pljeskaju mu ne prekidajući pevanje. Afremov seda. Pesma se završava.) CIGANIN: Bravo, Mihailo Andrejeviču, pravi Ciganin. FEðA: E, a sada »Nije večernja«. DRUGA POJAVA Isti. Ulazi Ciganin. CIGANIN (Feñi) Traži vas jedan gospodin, FEðA: Kakav gospodin? CIGANIN: Ne znam. Lepo je odeven. Bunda od samurovine. FEðA: Bararaj? [Reč bez značenja (prim. prev.)] Pa dobro, uvedi ga. TREĆA POJAVA Isti, bez Ciganina. AFREMOV: Ko li te to traži ovde? FEðA: ðavo bi ga znao. Koga to ja još interesujem? (Diže se, ljuljajući se. Maša odlazi i nešto govori svojima na ciganskom.) ČETVRTA POJAVA Isti, bez Maše. Ulazi Karenjin. Osvrće se. FEðA: O, Viktore. Eto kome se nisam nadao. Raskomoti se. Koji te vetar doneo? Ajde, sedi. Slušaj, Viktore, to je »Nije večernja«. (Cigani pevaju) Eto, to je ta. To je ta. Čudno, gde li se dešava sve to o čemu se u njoj govori? Oh, lepo je. I zašto čovek može da doživi takvo ushićenje, a ne sme da nastavi s njim? MUZIČAR (zapisuje) Da, vrlo originalno. FEðA: Ne originalno, već to je ono pravo... AFREMOV: Ajde, faraoni, odmorite se. (Uzima gitaru i seda do Kaće.) MUZIČAR: U stvari, jednostavna je, ali taj ritam... KARENJIN: Je voudrais vous parler sans temoins. [Hteo bih da govorim s tobom nasamo (franc.)] FEðA: O čemu? KARENJIN: Je viens de chez vous. Votre femme m’a charge de cette lettre, et puis... [Dolazim od tvojih. Tvoja žena mi je dala ovo pismo, i sem toga... (franc.)] FEðA (uzima pismo, čita, mršti se, a zatim se umiljato osmehuje) Slušaj, Karenjine, ti, svakako, znaš šta mi piše? KARENJIN: Znam. I moram reći... FEðA: Čekaj, čekaj. Molim te, nemoj misliti da sam pijan i da su moje reči neuračunljive, odnosno da sam ja neuračunljiv. Pijan sam, ali, što se ove stvari tiče, sve mi je jasno. Dakle, šta ti je rečeno da mi kažeš? KARENJIN: Zamoljen sam da te nañem i da ti kažem da te ona... čeka. Moli te da sve zaboraviš i da se vratiš. FEðA (ćuteći sluša i gleda mu u lice) Ipak mi nije jasno - zašto baš ti? KARENJIN: Lizaveta Andrejevna je poslala po mene i molila me...
FEðA: Tako... KARENJIN: Ali ja te molim ne toliko u ime tvoje žene, koliko u svoje ime: hajdemo kući. FEðA: Ti si bolji od mene. Kakva glupost! Nije teško biti bolji od mene. Ja sam hulja, a ti si dobar, dobar čovek. I baš zbog toga neću da menjam svoju odluku. I ne samo zbog toga. Jednostavno ne mogu i neću. Kako da poñem? KARENJIN: Poñimo sada k meni. Reći ću da ćeš se vratiti, a sutra... FEðA: Šta sutra? I dalje ću ja biti ja, a ona - ona. Ne. (Prilazi stolu i pije.) Bolje je odmah izvaditi zub. Ta ja sam govorio da me napusti ako ne održim reč. Nisam održao i svršeno. KARENJIN: Za tebe, ali ne i za nju. FEðA: Čudno što se ti brineš da nam se ne rasturi brak. (Karenjin hoće nešto da kaže. Ulazi Maša) PETA POJAVA Isti i MAŠA: Zatim Cigani. FEðA (prekida ga) Slušaj samo, slušaj. Maša, otpevaj. (Cigani se skupljaju.) MAŠA (šapuće) Trebalo bi ga pomenuti. FEðA (smeje se) Recite: Viktor gospodin Mihajlovič... (Cigani pevaju.) KARENJIN (zbunjeno sluša, zatim pita) Koliko da dam? FEðA: Pa, daj dvadeset pet. (Karenjin daje.) ŠESTA POJAVA Isti, bez Karenjina. FEðA: Divno! A sada »Lan«. (Osvrće se) A Karenjin uteče. Ma, ñavo nek ga nosi. (Cigani se razilaze. Maše rukom, prilazi Maši, seda pored nje na divan.) Eh, Maša, Maša, dušu mi razgolićuješ. MAŠA: A ono što sam vas molila... FEðA: Šta? Pare? (Vadi iz džepa pantalona.) Pa evo, uzmi. (Maša se smeje, uzima novac i krije ga u nedra. Ciganima) Eto, pa sad se snañi. Nebo mi otvara, a moli pare za parfem. Pa ti ni sama ne shvataš šta radiš. MAŠA: Kako ne bih shvatala. Ja razumem ovako: koga volim, za njega se i trudim i lepše pevam. FEðA: A voliš li mene? MAŠA: Izgleda da volim. FEðA: Čudnovato. (LJubi je. Cigani i Ciganke odlaze. Ostaju parovi: Feña i Maša, Afremov i Kaća, oficir i Gaša. Muzičar zapisuje, Ciganin na gitari proba valcer.) Vidiš, ja sam oženjen, a tebi hor brani. Da li ti je dobro? MAŠA: Razume se da mi je dobro. Kad su gosti dobri onda je i nama veselo. FEðA: Znaš li ti ko je on? MAŠA: Čula sam prezime. FEðA: To je izvrstan čovek. Dolazio je da me vodi kući, ženi. Ona mene, budalu, voli, a ja, eto šta radim. MAŠA: Pa, to nije dobro. Treba da idete njoj. Treba se sažaliti. FEðA: Misliš da treba? A ja mislim da ne treba.
MAŠA: Jasno, ako ne voliš, onda ne treba. Jedino zbog ljubavi vredi. FEðA: A otkud ti znaš? MAŠA: Možda i znam. FEðA: E, pa poljubi me. Faraoni! Još jednom »Lan«, pa onda dosta. (Počinju da pevaju) Eh, lepo li je! Da mi je da se ne budim, da ovako i umrem. Zavesa DRUGI ČIN PRVA SLIKA Od prvog čina prošlo je dve nedelje. U Lizinoj kući. Karenjin i Ana Pavlovna sede u trpezariji. Na vratima se pojavljuje Saša. PRVA POJAVA KARENJIN: Kako je? SAŠA: Doktor je rekao da više nema opasnosti. Samo da se čuva od prehlade. ANA PAVLOVNA: O, hvala bogu. A i Liza se već pošteno namučila. SAŠA: On kaže da je to bila ili lažna angina ili u slaboj formi... Šta je to? (Pokazuje na korpu) ANA PAVLOVNA: Viktor doneo grožña. KARENJIN: Hoćete li? SAŠA: Da, ona voli. Postala je vrlo nervozna. KARENJIN: Dve noći ne spavati, ne jesti. SAŠA (smešeći se) Pa i vi... KARENJIN: Drugo sam ja. DRUGA POJAVA Isti. Ulaze doktor i Liza. DOKTOR (impozantno) TaAko. Ako ne spava, menjajte svako pola sata. Ako spava, nemojte ga uznemiravati. Grlo ne treba premazivati. U sobi održavati temperaturu kao i... LIZA: A ako se opet bude gušio? DOKTOR: Ne bi trebalo. Ukoliko bude - pulverizaciju. A sem toga, praške: jedan ujutro i jedan uveče. Sad ću napisati recept. ANA PAVLOVNA: Doktore, hoćete li čaja? DOKTOR: Ne, hvala; čekaju me bolesnici. (Seda za sto. Saša donosi hartiju i mastilo.) LIZA: To, sigurno, nije angina. DOKTOR (smešeći se) Sasvim tačno. (Piše. Ana Pavlovna stoji nad doktorom.) KARENJIN: A sada, popijte čaja ili, još bole, lezite da spavate, jer, pogledajte na šta ličite. LIZA: Sad sam malo došla k sebi. Hvala vam. To je pravi prijatelj? (Steže mu ruku. Saša, ljutita, prilazi doktoru.) Hvala, prijatelju moj. Eto kad je pomoć dobrodošla. KARENJIN: Pa šta sam ja to učinio? Zaista nema na čemu da mi zahvaluujete. LIZA: A ko noćima nije spavao, ko je doveo tu veličinu? Sve ste to vi...
KARENJIN: Ja sam nagrañen već time što je Mika van opasnosti, i, što je glavno, vašom dobrotom. (Opet steže ruku i smeje se pokazujući novčić koji je ostao u njenoj ruci.) LIZA (smeši se.) To je za doktora. Ali ja nikad ne znam kako da mu dam. KARENJIN: Ni ja ne mogu. ANA PAVLOVNA (prilazi) Šta to ne znaš? LIZA: Da dam doktoru novac. On mi je spasao više negoli život, a ja mu dajem novac. Ima tu nečeg neprijatnog. ANA PAVLOVNA: Daj da mu ja dam. Ja znam kako ću. Vrlo jednostavno... DOKTOR (diže se i pruža recept) Eto, ove praške dobro izmešati u velikoj kašici kuvane vode... (Nastavlja da daje uputstva. Karenjin za stolom, pije čaj. Ana Pavlovna i Saša istupaju napred.) SAŠA: Ne mogu da gledam kako se ponašaju. Kao da je zaljubljena u njega. ANA PAVLOVNA: Šta tu ima čudnog? SAŠA: Odvratno... (Doktor odlazi, pozdravlja se sa svima. Ana Pavlovna polazi da ga isprati.) TREĆA POJAVA Liza, Karenjin i Saša. LIZA (Karenjinu) On je sada tako mio. Čim mu je bilo bole, odmah je počeo da se smeši i da čavrlja. Idem k njemu. Ali, ni od vas mi se ne ide. KARENJIN: Ali popijte prvo čaj, pojedite nešto. LIZA: Sada mi ništa ne treba. Sada mi je tako lepo, posle tih strahovanja. (Jeca.) KARENJIN: Eto vidite kako ste slabi. LIZA: Ja sam srećna. Hoćete li da ga vidite? KARENJIN: Razume se. LIZA: Hajdete sa mnom. (Odlaze.) ČETVRTA POJAVA Saša i Ana Pavlovna. ANA PAVLOVNA (vraća se) Tako sam mu divno dala, i on primi. Što si se ti namrštila? SAŠA: Odvratno. Odvela ga je sa sobom u dečju sobu. Kao da joj je verenik ili muž. ANA PAVLOVNA: A šta se ti mešaš? Zbog čega se uzrujavaš? Ili si se, možda, ti spremala da se udaš za njega? SAŠA: Ja, za tog dugajliju? Pre bih se udala za bilo koga, samo ne za njega. Nikad mi ni na um nije palo. Samo mi je odvratno što Liza može, posle Feñe, da se tako zbliži sa tuñim čovekom. ANA PAVLOVNA: Otkud je on tuñ čovek - drug iz detinjstva. SAŠA: Ali ja po njihovim osmesima, po očima vidim da su zaljubljeni. ANA PAVLOVNA: Pa šta tu ima čudnog? Čovek se ljubazno našao oko bolesnog deteta, pokazao saosećanje, pomogao, i ona mu je zahvalna. A sem toga, zašto ona ne bi mogla da zavoli i da se uda za Viktora? SAŠA: To bi bilo strašno. Odvratno, odvratno. PETA POJAVA Pojavljuju se Karenjin i Liza. Karenjin se ćutke oprašta. Saša demonstrativno odlazi.
ŠESTA POJAVA Ana Pavlovna i Liza. LIZA (materi) Šta joj je? ANA PAVLOVNA: Bogami ne znam. Liza ćuteći uzdiše. Zavesa DRUGA SLIKA U kabinetu Afremova. Čaše su pune vina. Gosti. PRVA POJAVA Afremov, Feña, kosmati Stahovič, obrijani Butkevič, Korotkov, prišipetlja. KOROTKOV: A ja vam kažem da Labelboa, prvi konj u Evropi, neće stići na cilj. Da se kladimo. STAHOVIČ: Prestani da lažeš. Znaš dobro da ti niko ne veruje, i da niko neće da se kladi. KOROTKOV: Kad ti kažem, Tvoj Kartuš neće stići na cilj. AFREMOV: Prestanite da se prepirete. Ja ću vas izmiriti. Pitajte Feñu. On će istinu reći. FEðA: Oba su konja dobra. Sve zavisi od jahača. STAHOVIČ: Gusev je podlac. Treba ga samo čvrsto držati u ruci. KOROTKOV (viče) Ne! FEðA: Ma čekajte, ja ću vas izmiriti. Ko je dobio derbi? KOROTKOV: Dobio je, ali ništa ne vredi. To je slučaj. Da se Kronprinc nije razboleo, video bih... (Ulazi lakej.) DRUGA POJAVA Isti i lakej. AFREMOV: Šta je? LAKEJ: Jedna gospoña stigli, pitaju za Fjodora Vasiljeviča. AFREMOV: Kakva je? Dama? LAKEJ: Ne znam. Samo, prava dama. AFREMOV: Feña, traži te neka dama. FEðA (uplašeno) Ko li je to? AFREMOV: Ne zna ko je. (Lakeju.) Uvedi je u salu. FEðA: Čekaj, idem ja da vidim. (Odlazi.) TREĆA POJAVA Isti, bez Feñe i lakeja. KOROTKOV: Ko li mu je to došao? Sigurno, Maška. STAHOVIČ: Koja Maška? KOROTKOV: Maška, Ciganka. Zacopala se u njega, ko mače je zaljubljena. STAHOVIČ: Baš je mila. A što peva. AFREMOV: Božanstvena! Tanjuša i ona. Juče su pevale s Petrom. STAHOVIČ: Baš je batlija ovaj... AFREMOV: Što ga žene vole, nek mu bude. KOROTKOV: Ne mogu da zamislim Ciganke. Nema u njih nikakve elegancije.
BUTKEVIČ: Ma, nemoj reći. KOROTKOV: Sve bih dao za jednu Francuskinju. AFREMOV: Pa ti si poznati esteta. Idem da vidim ko je to. (Odlazi.) ČETVRTA POJAVA Isti, bez Afremova. STAHOVIČ: Ako je Maša, dovedi je ovamo, neka otpeva nešto. Ne, danas Cigani nisu više kao nekada. Tanjuša je bila. Eh, do ñavola. BUTKEVIČ: A ja mislim da su uvek isti. STAHOVIČ: Kako isti kad umesto pesama pevaju bljutave romanse? BUTKEVIČ: I romansa ima lepih. KOROTKOV: Hoćeš da se kladimo: nateraću je da peva i ti nećeš pogoditi da li je to pesma ili romansa. STAHOVIČ: Korotkov bi se samo kladio. PETA POJAVA Isti i Afremov. AFREMOV (ulazi) Gospodo, to nije Maša. A nema gde da je primimo nego ovde. Hajdemo u bilijarsku salu. KOROTKOV: Da se kladimo. Šta je, plašiš se? STAHOVIČ: Dobro, dobro. KOROTKOV: Onda ćeš platiti flašu vina. STAHOVIČ: U redu. Ponesi vino. (Odlaze razgovarajući.) ŠESTA POJAVA Ulaze Feña i Saša. FEðA: Hajdemo ovamo. Ah, ah. Kako si se to?... Da, da... SAŠA (zbunjeno) Feña, oprosti mi ako ti je neprijatno, ali molim te, saslušaj me. (Glas joj podrhtava) FEðA (šeta po sobi. Saša seda, gleda ga) Slušam. SAŠA: Feña, vrati se kući. FEðA: Saša, mila, ja te potpuno razumem, i da sam na tvom mestu, učinio bih isto: gledao bih da nekako sve vratim na staro. Ali kad bi ti, draga, osetljiva devojčice, kada bi, mada je smešno to reći, bila na mom mestu, sigurno bi učinila isto što i ja, odnosno, otišla bi, prestala bi da smetaš da drugi žive... SAŠA: Kako da smetam? Zar Liza može bez tebe da živi? FEðA: Ah, mila Saša, dušice, može, može. I biće srećnija, kudikamo srećnija nego sa mnom. SAŠA: Nikada. FEðA: Čini ti se. (Drži u ruci pismo i savija ga.) Ali, nije to u pitanju, odnosno, ne da nije to posredi, nego je glavno to što ja ne mogu. Znaš, debelu hartiju, ma kako je savijao... Stoput da je saviješ, ona se ne da. A presaviješ li je sto i jedan put, pocepaće se. Tako je izmeñu mene i Lize. Vrlo mi je teško da joj gledam u oči. I njoj, veruj mi. SAŠA: Ne, ne. FEðA: Kažeš ne, a znaš da je tako. SAŠA: Ja mogu da sudim jedino po sebi. Da sam na njenom mestu, pa da mi odgovoriš
tako kako odgovaraš, za mene bi to bilo strašno. FEðA: Da, za tebe. (Ćutanje. Oboje su zbunjeni.) SAŠA (ustaje) Zar je moguće da će se sve tako završiti? FEðA: Po svoj prilici. SAŠA: Feña, vrati se. FEðA: Hvala ti, mila Saša. Uvek ćeš mi ostati u dragoj uspomeni... ali, zbogom, golubice. Daj da te poljubim. (LJubi je u čelo.) SAŠA (uzrujana) Ne, ja se ne praštam, i ne verujem, neću da verujem... Feña... FEðA: Onda, čuj me. Samo, daj reč da ono što ću ti kazati nećeš nikom reći. Daješ li reč? SAŠA: Razume se. FEðA: E, pa slušaj, Saša. Tačno je da sam joj ja muž, otac njenog deteta, ali ja sam suvišan. Stani, stani, nemoj mi protivrečiti. Misliš li da sam ljubomoran? Nimalo. Pre svega, nemam na to pravo, a zatim, nemam ni razloga. Viktor Karenjin je stari njen prijatelj, a i moj. On je voli, i ona voli njega. SAŠA: Ne. FEðA: Voli, kao što može da voli poštena, moralna žena koja sebi ne dopušta da voli ikog sem muža, ali ga ona voli i voleće ga kada se ova prepreka (pokazuje na sebe) odstrani. I ja ću je odstraniti, i oni će biti srećni. (Glas mu drhti.) SAŠA: Feña, ne govori tako. FEðA: Pa ti znaš da je to istina, i ja ću se radovati njihovoj sreći, i bolje od toga ne umem ništa da učinim, i neću se vratiti, daću im slobodu, pa tako i kaži. I nemoj mi govoriti, nemoj, i zbogom. (LJubi je u glavu i otvara vrata.) SAŠA: Feña, ja ti se divim. FEðA: Zbogom, zbogom. (Saša odlazi.) SEDMA POJAVA Feña, sam. FEðA: Da, da, divno, prekrasno. (Zvoni.) OSMA POJAVA Feña i lakej. FEðA: Pozovite gospodina. (Lakej odlazi.) DEVETA POJAVA Feña, sam. FEðA: I zaista, zaista. DESETA POJAVA Ulazi Afremov. AFREMOV: Kako si uredio? FEðA: Divno. »I klela se, i uveravala...« Divno. Gde su ostali? AFREMOV: Tamo su, kartaju se. FEðA: Odlično. Poñimo... »da će doći k meni na časak«. Zavesa TREĆI ČIN
PRVA SLIKA Knez Abreskov - šezdesetogodišnji elegantan neženja; izbrijan, s brkovima; stari vojnik, veoma dostojanstven, setan. Ana Dmitrijevna Karenjina, Viktorova mati, pedesetogodišnja grand-dame, koja se podmlañuje; u govor ubacuje francuske reči. Liza, Viktor, lakej. Kabinet Ane Dmitrijevne, mali ali raskošan, pun suvenira. PRVA POJAVA Ana Dmitrijevna piše pismo. DRUGA POJAVA Ana Dmitrijevna i lakej. LAKEJ: Knez Sergej Dmitrijevič. ANA DMITRIJEVNA: Pa, razume se. (Okreće se i udešava pred ogledalom.) TREĆA POJAVA Ana Dmitrijevna i knez Abreskov. KNEZ ABRESKOV (ulazi) J’espere que je ne force pas la consigne. [Nadam se da ne kršim nareñenje (franc.)] (LJubi je u ruku.) ANA DMITRIJEVNA: Vi znate da vous etes toujours le bienvenu. [uvek ste dobrodošli (franc.)] A sada, danas, naročito. Jeste li primili moje pisamce? KNEZ ABRESKOV: Primio sam, i evo mog odgovora. ANA DMITRIJEVNA: Ah, prijatelju moj, postajem sve očajnija. Il est ensorcele, positivement ensorcele. [On je omañijan, apsolutno omañijan (franc.)] Nikad kod njega nisam primećivala takvu upornost, takvu tvrdoglavost, takvu nemilosrdnost, ravnodušnost prema meni. Otkako je ova žena ostavila muža, on se sasvim promenio prema meni. KNEZ ABRESKOV: Ali šta se upravo dešava, kako stoje stvari? ANA DMITRIJEVNA: Tako da po svaku cenu hoće da se ženi. KNEZ ABRESKOV: A šta muž? ANA DMITRIJEVNA: Daje razvod. KNEZ ABRESKOV: Tako, dakle. ANA DMITRIJEVNA: I on, Viktor, pristaje na to; i sva ta prljavština, advokati, dokazivanje krivice... Tout ca est degoutant. [Sve je to odvratno (franc.)] I to njemu ne smeta. Ne razumem ga. On, onako osetljiv, obazriv... KNEZ ABRESKOV: Voli. Ah, kad čovek stvarno voli, onda... ANA DMITRIJEVNA: Jeste, ali zašto je u naše vreme ljubav mogla da bude čista ljubav, ljubav-prijateljstvo, koja traje celog života? Takvu ljubav ja razumem, cenim. KNEZ ABRESKOV: Novo pokolenje ne zadovol,ava se više idealnim odnosima. La possession de l’ame ne leur suffit plus. [NJih više ne zadovoljava duševna blizina (franc.)] Šta da se radi. Ali šta ćemo s njim? ANA DMITRIJEVNA: Ne, o njemu nemojte govoriti. To je neka mañija. Kao da su ga zamenili. Znate li da sam bila kod nje. On me je toliko molio. Odvezla sam se, nisam je zatekla i ostavila sam joj vizitkartu. Elle m’a fait demander quand je pourrai la recevoir. [Pitala me je kad mogu da je primim (franc.)] I danas (gleda u sat) u dva sata, prema
tome, sada, treba da doñe. Obećala sam Viktoru da ću je primiti, ali možete zamisliti kako mi je. Ne umem da se snañem. Pa sam po staroj navici poslala po vas. Potrebna mi je vaša pomoć. KNEZ ABRESKOV: Blagodarim. ANA DMITRIJEVNA: Razumete li da ova njena poseta odlučuje sve, Viktorovu sudbinu. Trebalo bi ili da ne pristanem... Ali kako mogu... KNEZ ABRESKOV: Vi je ne poznajete? ANA DMITRIJEVNA: Nikad je nisam videla. Ali se plašim nje. Jedna dobra žena ne može se pomiriti s tim da ostavi muža. I to dobrog muža. Ta on je Viktorov drug i dolazio je k nama. Bio je veoma mio. Ali, nije važno kakav je. Quels que soient les torts qu;il a eux vis-a-vis d’elle, [Ma kako da je skrivio prema njoj (franc.)] ne sme da napusti muža. Treba da nosi svoj krst. Samo jedno ne mogu da shvatim: kako Viktor, sa svojim pogledima, može da pristane na ženidbu s raspuštenicom. Koliko je puta dokazivao - nedavno je u mom prisustvu vatreno polemisao sa Spicinom - da razvod nije u skladu s pravim hrišćanstvom, a sada i sam ide ka tome. Si elle a pu le charmer a un tel point, [Ako je do te mere mogla da ga očara (franc.)] ja se nje plaštim. Uostalom, pozvala sam vas da bih vas čula, a stalno ja govorim. Šta vi mislite? Recite. Kakvo je vaše mišljenje? Kako postupiti? Jeste li govorili s Viktorom? KNEZ ABRESKOV: Razgovarao sam s njim. I mislim da je on voli, svikao se da tako voli, ta ljubav je tako zavladala njime, a on je čovek koji joj se postepeno ali sigurno predaje. Što jednom uñe u njegovo srce, to više ne izlazi. I sem nje, on više nikog neće voleti, niti bi bez nje bio srećan s nekom drugom. ANA DMITRIJEVNA: A kako bi tek Varja Kazanceva rado pošla za njega. Kakva devojka i kako ga voli. KNEZ ABRESKOV (smešeći se) C’est compter sans son hote. [To je račun bez krčmara (franc.)] Sada je to već neostvarljivo. I ja mislim da je bolje pristati i pomoći mu da se oženi. ANA DMITRIJEVNA: Raspuštenicom, pa da se sreće s mužem svoje žene? Ne razumem kako možete da mirno o tome govorite. Zar je to žena koju jedna majka priželjkuje za ženu svog jedinca sina, i još takvog sina? KNEZ ABRESKOV: Pa šta da se radi, draga prijateljice. Razume se, bolje bi bilo da oženi devojku koju vi znate, volite. Ali kad se to ne može... A zatim, kad bi hteo da se oženi Cigankom ili bog te pita kojom drugom... Liza Rahmanova je, meñutim, veoma dobra, mila žena; ja je znam preko sestričine Neli. Mirna, dobra i čestita žena koja ume da voli. ANA DMITRIJEVNA: Čestita žena koja se odlučuje da ostavi muža. KNEZ ABRESKOV: Ne mogu da vas poznam. Vi niste dobri, surovi ste. NJen muž je jedan od onih ljudi za koje se kaže da su jedino sebi neprijatelji. Ali on je veći neprijatelj svojoj ženi. To je slabić, sasvim propao čovek, pijanica. Proćerdao je sve svoje imanje, celo njeno imanje, ona ima dete. Kako onda osuñujete ženu koja je ostavila takvog čoveka? I nije ona ostavila njega, već on nju. ANA DMITRIJEVNA: Ah, kakva gadost, kakva gadost. I ja moram da se prljam u njoj. KNEZ ABRESKOV: A vaša vera? ANA DMITRIJEVNA: Da, da, praštanje. »Jakože i mi ostavljajem dolžnikom našim.« Mias c’est plus for que moi. [Ali to je jače od mene (franc.)] KNEZ ABRESKOV: Pa kako da živi s takvim čovekom. I kad ne bi volela nekog
drugog, trebalo bi to da učini. Radi deteta bi morala. Pa i on sam, muž, pametan i dobar čovek, kad je pri pameti, savetuje joj da to učini. ČETVRTA POJAVA Ana Dmitrijevna, knez Abreskov, ulazi Karenjin, ljubi majku u ruku, pozdravlja se sa knezom Abreskovom. KARENJIN: Mama! Svratio sam da vam kažem da će Lizaveta Andrejevna sada doći, pa vas molim, preklinjem vas samo jedno: ako ste i dalje protiv mog braka... ANA DMITRIJEVNA (prekida ga) Razume se, još uvek sam protiv. KARENJIN (nastavlja i mršti se)... molim vas, preklinjem, nemojte reći da se ne slažete, nemojte odlučivati u negativnom smislu. ANA DMITRIJEVNA: Mislim da o tako nečemu nećemo ni razgovarati. Bar što se mene tiče, ja svakako neću prva početi. KARENJIN: Ona tim pre neće. Hteo sam samo da je upoznate. ANA DMITRIJEVNA: Jedno mi nije jasno: kako ti, s tvojim religioznim ubeñenjima da je razvod protivan hrišćanstvu, usklañuješ to s namerom da se kod živog muža oženiš gospoñom Protasovom? KARENJIN: Mama! To je surovo s vaše strane! Zar smo svi mi tako nepogrešivi da ne možemo odstupiti od naših ubeñenja kada je život tako složen! Mama, zašto ste tako surovi prema meni? ANA DMITRIJEVNA: Ja te volim, želim ti sreću. KARENJIN (knezu Abreskovu) Sergeju Dmitrijeviču! KNEZ ABRESKOV: Razume se, vi mu želite sreću, ali nama, s našom sedom kosom, teško je da razumemo mladež. Naročito je teško majci koja se privikla da na svoj način misli o sinovljevoj sreći. Sve su žene takve. ANA DMITRIJEVNA: Da, da, baš tako. Svi su protiv mene. Razume se, ti možeš da učiniš to, vous etes majeur, [ti si punoletan (franc.)] ali ćeš me ubiti. KARENJIN: Ne prepoznajem vas. To je više nego surovost. KNEZ ABRESKOV (Viktoru) Prestani, Viktore. Mama uvek gore govori nego što čini. ANA DMITRIJEVNA: Reći ću ono što mislim i osećam, i reći ću to ne vreñajući nju. KNEZ ABRESKOV: Toje sigurno. PETA POJAVA Ana Dmitrijevna, knez Abreskov, Karenjin. Ulazi lakej. KNEZ ABRESKOV: Evo i nje. KARENJIN: Ja ću otići. LAKEJ: Lizaveta Andrejevna Protasova. KARENJIN: Ja idem, mama. Molim vas... (Knez Abreskov takoñe ustaje.) ANA DMITRIJEVNA: Neka izvoli. (Knezu Abreskovu.) Ne, vi ostanite. ŠESTA POJAVA Ana Dmitrijevna i knez Abreskov. KNEZ ABRESKOV: Mislim da će vam lakše biti en tete-a-tete. [nasamo (franc.)] ANA DMITRIJEVNA: Ne, plašim se. (Nervozno šeta po sobi.) Ako budem htela da ostanem s njom tete-a-tete, klimnuću vam glavom. Ca dependra... [To će zavisiti... (franc.)] Jer ako ostanem s njom nasamo, to će me vezati. Tada ću vam ovako učiniti.
KNEZ ABRESKOV: Razumeću. Ubeñen sam da će vam se dopasti. Samo, budite pravični. ANA DMITRIJEVNA: Kako ste svi protiv mene. SEDMA POJAVA Isti. Ulazi Liza, u šeširu, u haljini za posete. ANA DMITRIJEVNA: (podiže se malo) Bilo mi je žao što vas nisam zatekla, ali, eto, vi ste tako dobri pa ste sami došli. LIZA: Nikako nisam očekivala. Ja sam vam tako zahvalna što ste poželeli da me vidite. ANA DMITRIJEVNA: Vi se poznajete? (Pokazuje na kneza Abreskova.) KNEZ ABRESKOV: Kako da ne, imao sam čast da budem predstavljen. (Shake hands. [Rukuju se (engl.)] Sedaju.) Moja sestričina Neli često mi je pričala o vama. LIZA: Da, mi smo bile velike prijateljice. (Bojažljivo se osvrće na Anu Dmitrijevnu.) I sada se družimo. (Ani Dmitrijevnoj) Nikako nisam očekivala da ćete poželeti da me vidite. ANA DMITRIJEVNA: Ja sam dobro poznavala vašeg muža. Družio se s Viktorom, i pre svog odlaska u Tambov dolazio je k nama. Čini mi se da se tamo i oženio vama? LIZA: Da, tamo smo se venčali. ANA DMITRIJEVNA: A zatim, kada je ponovo prešao u Moskvu, više nam nije dolazio. LIZA: Da, on skoro nikud nije išao. ANA DMITRIJEVNA: I nije me upoznao s vama. (Nelagodno ćutanje.) KNEZ ABRESKOV: Poslednji put sam vas video na predstavi kod Denisovih. Sećate se? Bilo je vrlo prijatno. I vi ste igrali. LIZA: Ne... o, pa da... sećam se. Igrala sam. (Opet ćutanje) Ana Dmitrijevna, oprostite mi ako vam bude neprijatno ono što ću vam reći, ali ja ne umem, ne znam da se pretvaram. Došla sam zato što mi je Viktor Mihajlovič rekao... zato što je on, odnosno zato što ste hteli da se sa mnom vidite... ali, biće bolje da kažem sve... (Plane) KNEZ ABRESKOV: Pa, bolje da ja idem. ANA DMITRIJEVNA: Da, idite. KNEZ ABRESKOV: Do viñenja. (Pozdravlja obe žene i odlazi.) OSMA POJAVA Ana Dmitrijevna i Liza. ANA DMITRIJEVNA: Čujte, Liza - ne znam i neću da znam kako se zovete po ocu. LIZA: Andrejevna. ANA DMITRIJEVNA: Pa, svejedno Liza. Meni je žao vas, vi ste mi simpatični. Ali ja volim Viktora. Ja volim samo jedno biće na svetu. Ja znam njegovu dušu kao svoju. To je ponosito biće. Bio je ponosit još kao sedmogodišnji dečak. Ponosit je ne na svoje ime, na bogatstvo, već na svoju čednost, na svoju moralnu uzvišenost, a on ju je čuvao. On je čist kao devojka. LIZA: Znam. ANA DMITRIJEVNA: On nijednu ženu nije voleo. Vi ste prva. Neću reći da nisam ljubomorna na vas. LJubomorna sam. Ali mi, majke, vaš je još mali, vama je rano, mi se spremamo za to. Ja sam se spremala da ga dam ženi i da ne budem ljubomorna. Ali da ga dam onako čistoj kao što je on čist. LIZA: Ja... Zar sam ja...
ANA DMITRIJEVNA: Oprostite, ja znam, vi niste krivi, ali ste nesrećni. A ja znam njega. Sada je spreman da sve podnese, i podneće, i nikad neće reći, ali će patiti. Patiće njegov uvreñeni ponos, i on neće biti srećan. LIZA: Ja sam mislila o tome. ANA DMITRIJEVNA: Liza, mila. Vi ste pametna, dobra žena. Ako ga volite, onda njemu želite više sreće nego sebi. A ako je tako, vi nećete hteti da ga vežete i da ga naterate da se kaje, mada on to neće reći, nikad neće reći. LIZA: Znam da neće reći. Ja sam mislila o tome i postavljala sebi to pitanje. Mislila sam i govorila njemu. Ali šta ja mogu kad on kaže da neće da živi bez mene. Govorila sam mu: budimo prijatelji, ali udesite svoj život, ne vezujte svoj čisti život za moj nesrećni život. On neće. ANA DMITRIJEVNA: Da, sada neće. LIZA: Nagovorite ga da me ostavi. Ja sam saglasna. Ja ga volim radi njegove, a ne svoje sreće. Ali pomozite mi, nemojte me prezirati. Zajedno ćemo, voleći, tražiti njegovu sreću. ANA DMITRIJEVNA: Da, da, ja sam vas zavolela. (LJubi je. Liza plače.) Pa ipak, ipak je to strašno. Da vas je zavoleo još onda, dok se niste udali. LIZA: On kaže da me je još tada zavoleo, ali nije hteo da remeti sreću svog prijatelja. ANA DMITRIJEVNA: Ah, kako je sve to teško. Ali, ipak, volećemo jedno drugo i bog će nam pomoći da naćemo ono što tražimo. DEVETA POJAVA Isti i Karenjin. KARENJIN (ulazeći) Mama, mila. Sve sam čuo. Očekivao sam to: vi ste je zavoleli. I sve će biti dobro. LIZA: Kako mi je žao što ste sve čuli - ja ne bih govorila... ANA DMITRIJEVNA: Ipak, ništa nije odlučeno. Mogu samo jedno da kažem: da nije svih tih teških okolnosti, bilo bi mi drago. (LJubi je.) KARENJIN: Samo, molim vas, nemojte se promeniti. Zavesa DRUGA SLIKA Skroman stan, krevet, pisaći sto, divan. PRVA POJAVA Feña, sam. Neko kuca. Iza vrata se čuje ženski glas: Što si se zaključao, Fjodore Vasiljeviču? Feña, otvori. DRUGA POJAVA Feña i Maša. FEðA (ustaje, otvara vrata. Ulazi Maša) Baš ti hvala što si došla. Dosadno je. Strašno je dosadno. MAŠA: Pa zašto nisi došao do nas? Opet piješ? Eh, ti, a obećao si. FEðA: Znaš da - nemam para. MAŠA: Zašto li sam te zavolela? FEðA: Maša!
MAŠA: Šta - Maša, Maša. Da voliš, odavno bi se razveo. I oni su te za to molili. I kažeš da ne voliš. A držiš se nje. Izgleda da nećeš. FEðA: Pa ti znaš zašto neću. MAŠA: Sve je to koješta. Dobro kažu ludi da si pust čovek. FEðA: Šta da ti govorim? Da ti kažem da me boli to što govoriš - ti to i sama znaš. MAŠA: Ništa tebe ne boli. FEðA: Sama znaš da mi je tvoja ljubav jedina radost u životu. MAŠA: Moja ko moja, ali tvoje nema. FEðA: Pa neću da te ubeñujem. Nema potrebe - ti i sama znaš. MAŠA: Feña, zašto me mučiš? FEðA: Ko koga muči. MAŠA (plače) Ti nisi dobar. FEðA (prilazi i grli je) Maša! Zašto? Prestani. Treba živeti, a ne jecati. Tebi to nikako ne priliči. Lepotice, ti, moja! MAŠA: Voliš me? FEðA: Pa koga bih drugog? MAŠA: Samo mene? Dede, čitaj mi štasi napisao. FEðA: Biće ti dosadno. MAŠA: Pošto si ti napisao, biće lepo. FEðA: E, pa slušaj. (Čita) "U poznu jesen, moj prijatelj i ja dogovorismo se da se nañemo na Muriginom platou. Taj plato beše veliko ostrvo sa mnogo ptičjih mladunaca. Bio je tmuran, topao i tih dan. Magla..." TREĆA POJAVA Feña i Maša. Na vratima se pojavljuju stari Ciganin Ivan Makarovič i stara Ciganka Nastasja Ivanovna - Mašini roditelji. NASTASJA IVANOVNA (prilazeći kćeri) Tu si, znači, prokleta zabludela ovco. Gospodinu poštovanje. (Kćeri.) Šta to radiš s nama? A? IVAN MAKAROVI Č (Feñi) Ne radiš dobro, gospodine. Upropašćuješ devojku. Oh, ne vala, ružno činiš. NASTASJA IVANOVNA: Stavi maramu i gubi se odmah. Vidi ti nje, pobegla. A šta da kažem horu? Petljaš se sa goljom. Šta imaš od njega? MAŠA: Ne petljam se, nego volim gospodina, i to je sve. Ja ne napuštam hor, pevaću, a što se... IVAN MAKAROVI Č: Ne pričaj, kosu ću ti iščupati. Propalico! Ko je još tako postupao? Ni otac, ni mati, ni tetka. Ne valja, gospodine. Mi smo te voleli, koliko smo ti puta džabe pevali, žalili te. A ti, vidi šta radiš. NASTASJA IVANOVNA: Ni zbog čega si upropastio ćerku, roñenu, jedinu, premilu, brilijantnu, neopenjivu. U ñubre si je bacio, eto šta si uradio. Nemaš ti boga. FEðA: Uzalud me ti, Nastasja Ivanovna, nabeñuješ. Tvoja kći mi je kao sestra. Ja čuvam njenu čast. I nemaš šta da sumnjaš. Ja je volim. Pa šta da radim? IVAN MAKAROVI Č: A nisi je voleo dok ste bili pri parama. Da si onda platio horu jedno desetak hilada, uzeo bi je kako priliči. A sada si sve proćerdao, i odveo je kradom. Sramota, gospodine. Sramota. MAŠA: On me nije odveo. Ja sam sama došla k njemu. I ako me sad odvedete, opet ću mu doći. Volim ga, eto. Moja ljubav je jača od svih vaših katanaca... Neću.
NASTASJA IVANOVNA: Ajde, Mašenjka, dušo, ne gunćaj. Nisi lepo postupila, i hajdemo. IVAN MAKAROVI Č: Ajde, dosta razgovora. Marš! (Uzima je za ruku.) Oprostite, gospodine. Sve troje odlaze. ČETVRTA POJAVA Feña. Ulazi knez Abreskov. KNEZ ABRESKOV: Oprostite mi. Nehotice sam bio svedok ove neprijatne scene. FEðA: S kim imam čast?... (Prepoznaje.) Oh, knez Sergej Dmitrijevič. (Pozdravlja se.) KNEZ ABRESKOV: Slučajan svedok neprijatne scene. Voleo bih da nisam čuo. Ali, kad sam već čuo, smatram da sam dužan reći da sam čuo. Uputili su me ovamo, pa sam kraj vrata morao sačekati da ova gospoda izañu. Utoliko pre što se moje kucanje u vrata nije moglo čuti od vrlo bučnih glasova. FEðA: Da, da. Molim ponizno. Zahvaljujem vam što ste mi to rekli. To mi daje pravo da vam objasnim ovu scenu. Svejedno mi je šta ćete misliti o meni. Ali, hteo bih da vam kažem da su prekori koje ste čuli, upućeni ovoj devojci Ciganki, pevačici, nepravedni. Ta devojka je moralno čista, kao golub. I moji odnosi s njom su drugarski. Ukoliko u njima ima nijansa poetičnosti, to ipak ne ruši čistotu, čast ove devojke. Eto, to sam vam hteo da kažem. Pa, šta želite od mene? Izvol'te? KNEZ ABRESKOV: Prvo, ja sam... FEðA: Oprostite, kneže. Moj položaj u društvu je sada takav da mi moje kratko i davnašnje poznanstvo s vama ne daje pravo na vašu posetu, ukoliko niste došli poslovno. O čemu je reč? KNEZ ABRESKOV: Ne poričem, vi ste pogodili. Pa ipak, molim vas da mi verujete da to što se vaš položaj izmenio nimalo ne može uticati na moj odnos prema vama. FEðA: Potpuno sam siguran. KNEZ ABRESKOV: Stvar je u tome što su me sin moga starog prijatelja, Ane Dmitrijevne Karenjine, pa i ona sama, zamolili da neposredno od vas saznam o vašim odnosima... Vi mi dozvoljavate da govorim o vašim odnosima prema vašoj ženi, Lizaveti Andrejevnoj Protasovoj? FEðA: Moji odnosi sa mojom ženom - mogu reći, s mojom bivšom ženom - potpuno su prekinuti. KNEZ ABRESKOV: Tako sam ja i smatrao. I samo zato sam se primio ove teške misije. FEðA: Prekinuti su i, hitam da vam izjavim, ne njenom, nego mojom ili, tačnije, mojim mnogobrojnim krivicama. A ona ostaje što je i bila, najbesprekornija žena. KNEZ ABRESKOV: Pa eto, Viktor Karenjin, a naročito njegova mati, molili su me da saznam šta nameravate. FEðA (žesteći se) Šta nameravam? Ništa. Dajem joj punu slobodu. Štaviše, njen mir neću nikad narušiti. Ja znam da ona voli Viktora Karenjina. Pa neka. Smatram da je on veoma dosadan, ali veoma dobar, čestit čovek, i mislim da će ona (kako se to obično kaže) biti srećna s njim. Que le bon dieu benisse. [Neka ih bog blagoslovi (franc.)] To je sve. KNEZ ABRESKOV: Da, ali mi bismo... FEðA (prekida) I nemojte misliti da sam i najmanje ljubomoran. Ako sam rekao za Viktora da je dosadan, eto, povlačim svoju reč. On je divan, čestit, moralan čovek,
gotovo sušta suprotnost meni. I voleo ju je od detinjstva. Možda ga je i ona volela kad se udala za mene. Dešava se to. Najveća lubav je ona za koju ne znamo. Mislim da ga je ona uvek volela. Kao čestita žena, ona nije htela čak ni sebi to da prizna, ali u našem porodičnom životu to je lebdelo kao neka senka... Uostalom, zašto vam se ispovedam? KNEZ ABRESKOV: Molim vas, nastavite. Verujte mi, moj odrećen ljudski odnos prema vama, moja želja da potpuno shvatim taj odnos, važniji su mi od moje misije. Ja vas razumem. Razumem, da je ta senka, kako ste se divno izrazili, mogla biti... FEðA: Da, i bila je, i možda zato nisam mogao da se zadovoljim onim porodičnim životom koji mi je ona pružala, pa sam nešto tražio i zanosio se. Uostalom, ja kao da se pravdam. Ja niti hoću niti smem da se pravdam. Bio sam, kažem to slobodno, bio sam loš muž. Bio sam, jer u svesti svojoj već odavno nisam muž, pa nju smatram sasvim slobodnom. Prema tome, eto odgovora na vašu misiju. KNEZ ABRESKOV: Jeste, ali vi znate Viktorovu porodicu, pa i njega samoga. NJegov odnos prema Lizaveti Andrejevnoj uvek je bio i ostao odnos pun najvećeg poštovanja i korektnosti. Kad joj je bilo teško, on joj je pomagao. FEðA: Da, ja sam svojim raspusnim životom doprineo njihovom zbližavanju. Šta da se radi, taka je moralo biti. KNEZ ABRESKOV: Vi znate kako su stroga verska ubećenja njegova i njegove porodice. Ja se ne slažem u tome. Ja šire gledam na stvari. Ali ja njih poštujem i razumem, Razumem ih, jer on, a naročita njegova mati, ne mogu ni zamisliti zbliženje sa ženom bez crkvenog braka. FEðA: Da, ja znam njegovu zatuca... pravolinijsko shvatanje, konzervatizam u tom pogledu. Ali šta njima treba? Razvod? Ja sam im odavno rekao da sam spreman da ga dam, ali uslovi pod kojima treba da primim krivicu na sebe, sve laži vezane za to, veoma su teške. KNEZ ABRESKOV: Potpuno vas razumem i slažem se. Ali šta da radimo? Ja mislim da se može tako udesiti. Uostalom, vi ste u pravu. To je užasno, i ja vas razumem. FEðA (stiska mu ruku) Hvala vam, dragi kneže. Uvek sam vas smatrao za čestitog i dobrog čoveka. Pa recite mi, šta ću i kako ću? Šta da radim? Stavite se u moj položaj. Ja se ne trudim da budem boli. Ja sam nitkov. Ali postoje stvari koje ne mogu da učinim mirne duše. Ne mogu da lažem. KNEZ ABRESKOV: Pa i ja ne mogu da vas shvatim. Tako sposoban i pametan čovek, s takvim osećanjem za sve što je dobro, kako možete da se predajete razonodi, da zaboravlate na ono što sami tražite od sebe? Kako ste dospeli do toga, kako ste upropastili svoj život? FEðA (od uzbuñenja, jedva zadržava suze) Ima već deset godina kako vodim raspusan život. I prvi put da se na mene sažali čovek kao što ste vi. Žalili su me prijatelji, bekrije, žene, ali razborit čovek kao što ste vi... Hvala vam. Kako je došlo do moje propasti? Pre svega - vino. Jer nije stvar u tome što je vino ukusno. Ma šta radio, uvek osećam da to nije ono pravo, pa se stidim. Govorim sada s vama, i sramota me je. A biti uz to predvodnik plemstva, sedeti u banci - tako me je stid, tako me je stid... I tek kad popijem, prestajem da se stidim. Pa i ta muzika - ne opera i Betoven - nego Cigani... To je takav život da čoveku uliva snagu. A uz to, mile crne oči i osmeh. I što se čovek više zanese u to, kasnije ga je sve više stid. KNEZ ABRESKOV: Dobro, a rad? FEðA: Pokušavao sam. Sve ide loše. Ničim nisam zadovoljan. No, šta ima da govorim o
sebi. Hvala vam. KNEZ ABRESKOV: Šta, dakle, da kažem? FEðA: Recite da ću učiniti ono što oni žele. Jer oni hoće da se venčaju, da ništa ne smeta njihovom venčanju? KNEZ ABRESKOV: Razume se. FEðA: Učiniću. Recite da ću sigurno učiniti. KNEZ ABRESKOV: Ali kada? FEðA: Čekajte. Pa, recimo, za dve nedelje. Je li dovoljno? KNEZ ABRESKOV (ustajući) Mogu tako da kažem? FEðA: Možete. Zbogom, kneže, još jednom vam se zahvaljujem. (Knez Abreskov odlazi.) PETA POJAVA Feña, sam. FEðA (dugo sedi i ćuteći se smeši) Dobro. Vrlo dobro. Tako i treba. Tako i treba. Tako i treba. Divno. Zavesa ČETVRTI ČIN PRVA SLIKA U gostionici. Zasebna odaja. Kelner uvodi Feñu i Ivana Petroviča Aleksandrova. PRVA POJAVA Feña, Ivan Petrovič i kelner. KELNER: Izvolite ovamo. Ovde vas niko neće uznemiravati, a hartiju ću odmah doneti. IVAN PETROVIČ: Protasove! Ja ulazim. FEðA (ozbiljan) Izvoli, ući, ali ja sam zauzet i... Ako hoćeš - uñi. IVAN PETROVIČ: Hoćeš da odgovoriš na njihove zahteve? Reći ću ti kako. Ja ne bih radio tako. Ja uvek govorim otvoreno i postupam odlučno. FEðA (kelneru) Flašu šampanjca. (Kelner odlazi.) DRUGA POJAVA Feña i Ivan Petrovič. FEðA (vadi revolver i stavlja ga na sto) Sačekaj malo. IVAN PETROVIČ: Šta je? Da nećeš da se ubiješ? Može, može. Ja te razumem. Oni hoće da te ponize, a ti ćeš im pokazati ko si. Sebe ćeš ubiti revolverom, a njih velikodušnošću. Ja te razumem. Ja sve razumem jer sam genije. FEðA: Pa da, pa da. Samo... (Ulazi kelner, sa hartijom i mastionicom.) TREĆA POJAVA Isti i kelner. FEðA (prikriva revolver salvetom) Otvori. Da popijemo. (Piju. Feña piše.) Stani malo. IVAN PETROVIČ: Za tvoje... veliko putovanje. Ja sam, bogme, iznad toga. Neću te odvraćati. Genije je ravnodušan i prema životu i prema smrti. Ja umirem u životu i živim
u smrti. Ti ćeš se ubiti da bi te oni, ta dva bića, žalili. A ja, ja ću se ubiti samo zato da bi ceo svet shvatio šta je izgubio. I neću se kolebati, razmišljati. Potegnem (uzima revolver) - tras! I gotovo. Ali još je rano. (Ostavlja revolver.) I nema šta da pišem, oni treba sami da shvate... Eh, vi... FEðA (piše) Čekaj malo. IVAN PETROVIČ: Bedni ljudi. Gamižu, trčkaraju. I ne shvataju, ništa ne shvataju. Ne govorim tebi. Ja to onako, iznosim svoje misli. A šta je potrebno čovečanstvu? Veoma malo: da ceni svoje genije; a ono ih je uvek kažnjavalo, proganjalo, mučilo. Ne. Neću da budem vaša igračka. Razobličiću ja vas. Neee. Licemeri! FEðA (završio je s pisanjem, ispija našu i čita) Odlazi, molim te. IVAN PETROVIČ: Da idem? Pa, zbogom. Neću te odvraćati. Ja ću isto to učiniti. Ali, još je rano, Hoću samo da ti kažem... FEðA: Dobro. Reći ćeš, ali kasnije, a sada, evo šta, prijatelju: molim te da ovo predaš vlasniku gostionice (daje mu novac) i zamoliš ga da ti da pismo i pošiljku za mene. Molim te. IVAN PETROVIČ: Dobro. Ti ćeš me, dakle, pričekati? Treba da ti kažem nešto važno. Nešto što nećeš čuti ne samo na ovom, nego ni na onom svetu, barem dok i ja ne stignem tamo. Da mu sve dam? FEðA: Koliko treba. (Ivan Petrovič odlazi.) ČETVRTA POJAVA Feña, sam. FEðA (uzdiše s olakšanjem, zagsljučava za Ivanom Petrovičem vrata, uzima revolver, zapinje oroz, prislanja ga uz slepoočnicu, stresa se i oprezno spušta revolver. Mumla) Ne, ne mogu, ne mogu, ne mogu. (Neko lupa u vrata) Ko je? (Iza vrata se čuje Mašin glas: »Ja sam.«) Ko ja? Ah, Maša... (otvara vrata) PETA POJAVA Feña i Maša. MAŠA: Bila sam kod tebe, kod Popova, kod Afremova i dosetila se da si ovde. (Vidi revolver) Lepo, bogami. Baš si budala. Prava budala. Je l' ti to ozbiljno? FEðA: Ne, nisam mogao. MAŠA: A zar ja ne postojim? Bezbožniče. Nije ti bilo žao mene. Eh, Fjodore Vasiljeviču, greh je to, greh. Za moju ljubav... FEðA: Hteo sam da ih oslobodim, obećao sam. A ne mogu da lažem. MAŠA: A ja? FEðA: Šta ti? I tebe bih oslobodio. Zar ti je bolje da se mučiš sa mnom? MAŠA: Kao što vidiš, bolje je. Ne mogu ja bez tebe da živim. FEðA: Kakav ti je život sa mnom. Plakala bi malo, pa bi preživela. MAŠA: Nimalo ne bih plakala. Bavo nek te nosi. Kad ti mene ne žališ. (Plane.) FEðA: Maša! Druže moj! Pa ja sam hteo da bude bolje. MAŠA: Tebi da bude bolje. FEðA (smešeći se) Kako meni kad bih se ubio? MAŠA: Razume se - tebi. Ma šta tebi treba? Reci. FEðA: Kako šta mi treba. Mnogo šta.
MAŠA: Šta to? Šta? FEðA: Prvo, treba da ispunim obećanje. To je prvo, i to je već dosta. Da lažem i činim sve te gadosti koje su potrebne da bih se razveo, ne mogu to. MAŠA: Recimo da su gadosti. I ja... FEðA: Zatim, treba ih stvarno osloboditi, i ženu i njega. Oni su, zaista, dobri ljudi. Zašto da se muče. To je drugo. MAŠA: Mnogo mi je dobra kad te je napustila. FEðA: Nije ona mene napustila, već ja nju. MAŠA: U redu, u redu. Svemu si ti kriv. Ona je anðeo. Šta još? FEðA: Pa to da si ti dobra, mila devojka - volim te, i ako budem živeo, upropastiću te. MAŠA: To već nije tvoja briga. Ja i sama znam gde je moja propast. FEðA (uzdiše) A ono glavno, glavno... Šta je moj život? Zar ja ne vidim da sam propao, da ništa ne vredim. I sebi, i svima sam na teretu, kako je rekao tvoj otac. Ne vredim. MAŠA: Kakva glupost. Ja se neću od tebe otkačiti. Prikačila sam se, i to je sve. A to što ti loše živiš, piješ i lumpuješ... živ si čovek, okani se. To je sve. FEðA: Lako je govoriti. MAŠA: A ti učini tako. FEðA: Pa eto, kad gledam tebe, čini mi se da ću sve učiniti. MAŠA: I učinićeš. Sve ćeš učiniti. (Vidi pismo) A šta je to? Pisao si im? Šta si to pisao? FEðA: Šta sam pisao? (Uzima pismo i hoće da ga pocepa.) Sada više nije potrebno. MAŠA (istrgne pismo) Pisao si da ćeš se ubiti, je li? Nisi pisao o revolveru? Pisao si da ćeš se ubiti? FEðA: Jeste, da me neće biti. MAŠA: Odlično, odlično. Jesi li čitao »Šta da se radi« ? FEðA: Mislim da sam čitao. MAŠA: Dosadan je to roman, ali jedno je u njemu vrlo, vrlo dobro. On, onaj, kako mu ime, Rahmanov, napravio se čovek kao da se udavio. Eto, ni ti ne znaš da plivaš? FEðA: Ne. MAŠA: Pa eto. Daj ovamo tvoje odelo. Sve daj, i bućelar. FEðA: Ama kako? MAŠA: Stani, stani, stani. Poći ćemo kući. Tamo ćeš se presvući. FEðA: Ali, to je prevara. MAŠA: Oddično. Pošao si da se kupaš, odelo je ostalo na obali. U džepu je buñelar i ovo pismo. FEðA: I onda? MAŠA: Onda, onda ćemo otputovati i divno živeti. ŠESTA POJAVA Isti. Ulazi Ivan Petrovič. IVAN PETROVIČ: Eto ti sad. A revolver? Uzeću ga. MAŠA: Uzmi, uzmi. A mi odlazimo. Zavesa DRUGA SLIKA Salon kod Protasovih.
PRVA POJAVA Karenjin i Liza. KARENJIN: On je tako čvrsto obećao da sam uveren da će ispuniti obećanje. LIZA: Sramota me, ali moram da kažem da me je ono što sam saznala o toj Ciganki svega razrešilo. Nemoj misliti da je to bila ljubomora. To nije lubomora, nego, znaš, osloboñenje. Kako da vam kažem... KARENJIN: Opet: vama. LIZA (smešeći se) Tebi. Ali ne smetajte, ne smetaj da iskažem to što osećam. Najviše me je mučilo što sam osećala da volim obojicu. A to znači da sam nemoralna žena. KARENJIN: Ti nemoralna žena? LIZA: Ali, otkako sam doznala da on ima drugu ženu i da mu ja, znači, nisam potrebna, oslobodila sam se i osetila da mogu bez laganja reći da vas, da te volim. Sada mi je u duiš jasno, jedino me muči moj položaj. Taj razvod. Sve je to tako mučno. To očekivanje. KARENJIN: Brzo, brzo će se rešiti. Pored toga što je on obećao, ja sam zamolio i sekretara da ode kod njega s molbom, i da ne ode dok je on ne potpiše. Da ga ne znam kao što ga znam, pomislio bih da on to namerno čini. LIZA: On? Ne, to je ona njegova i slabost i čestitost. Neće da govori neistinu. Samo, nije trebalo da mu šalješ novac. KARENJIN: Morao sam jer bi to moglo da bude uzrok odugovlačenja. LIZA: Ne, novac je nešto ružno. KARENJIN: Pa on bi baš mogao biti manje pointillex. [osetljiv (franc.)] LIZA: Kako samo postajemo sebični. KARENJIN: Jeste, kajem se. Ti si tome kriva. Posle tog iščekivanja, te beznadežnosti, sada sam tako srećan. A sreća čini čoveka sebičnim. Ti si kriva. LIZA: Misliš da si samo ti? I ja sam. Osećam da sam neobično srećna, da se kupam u svojoj sreći. Sve: i Mika se oporavio, i tvoja mati me voli, i ti, i, što je najvažnije, ja, ja volim. KARENJIN: Je li? Bez kajanja? Zauvek? LIZA: Od onog dana sve se u meni odjednom promenilo. KARENJIN: Ine može se vratiti? LIZA: Nikada. Samo jedno želim: da i u tebi to bude svršeno, kao što je u meni. DRUGA POJAVA Isti i dadilja s detetom. Ulazi dadilja s dečakom. Dečak ide k materi. Ona ga uzima u krilo. KARENJIN: Baš smo mi nesrećni ljudi. LIZA: A zašto? (LJubi dete.) KARENJIN: Kada si se udala, a ja, vrativši se iz inostranstva, saznao za to i osetio da sam te izgubio, bio sam nesrećan, i milo mi je bilo da čujem da me se sećaš. To mi je bilo dovoljno. Kasnije, kad smo postali prijatelji i kad sam osećao da si nežna prema meni, da u našem prijateljstvu postoji mala iskra nečega višeg nego prijateljstvo, bio sam skoro srećan. Mučio me samo strah da sam nepošten prema Feñi. Uostalom, ja sam uvek bio sasvim svestan toga da prema ženi moga druga ne mogu imati drugačiji odnos osim odnos najiskrenijeg prijateljstva; a i tebe sam poznavao, tako da me to nije mučilo, pa sam bio zadovoljan. A kada je posle Feña počeo da te muči i kada sam osetio da sam ja
tvoja potpora i da se ti plašiš mog prijateljstva, bio sam već sasvim srećan, pa se u meni rañala neka neodreñena nada. Zatim... kad je on već postao nesnosan, i kada si odlučila da ga ostaviš, a ja ti prvi put rekao sve, na šta mi ti nisi odgovorila ne, nego si otišla od mene sa suzama u očima, bio sam već sasvim srećan, i da me je neko upitao šta još želim, rekao bih: ništa. A onda je iskrsla mogućnost da sjedinimo naše živote; maman te je zavolela, ta mogućnost je počela da se ostvaruje, ti si mi rekla da si me volela i da me voliš, rekla si mi, kao i sada, da on više ne postoji za tebe, da voliš samo mene, čovek bi rekao: pa šta bi još hteo? Ali ne; sada me muči prošlost, hteo bih da nema te prošlosti, da nema onoga što podseća na njega. LIZA (prekorno) Viktore! KARENJIN: Liza, oprosti mi. To što govorim, govorim zato što neću da u meni živi misao o tebi a da bude skrivena. Sve sam to rekao namerno, da bih pokazao kako sam rñav i kako znam da nemam kuda, da se moram boriti sa samim sobom i da moram savladati sebe. I ja sam sebe savladao. Ja ga volim. LIZA: Tako i treba. Ja sam učinila sve što sam mogla. Ne ja, već se u mome srcu desilo sve ono što si mogao poželeti: iz njega je sve iščezlo, sem tebe. KARENJIN: Sve? LIZA: Sve, sve. U protivnom, ne bih govorila. TREĆA POJAVA Isti i lakej. LAKEJ: Gospodin Voznesenski. KARENJIN: Dolazi od Feñe, s odgovorom. LIZA (Karenjinu) Pozovite ga ovamo. KARENJIN (ustaje i ide k vratima) Dakle, evo i odgovora. LIZA (daje dete dadilji) Viktore, zar je moguće da će se sve rešiti! (LJubi ga.) ČETVRTA POJAVA Karenjin, Liza; ulazi Voznesenski. KARENJIN: Šta je bilo? VOZNESENSKI: Nema ih. KARENJIN: Kako nema? I nije potpisao molbu? VOZNESENSKI: Molba nije potpisana, ali je ostavljeno pismo za vas i Lizavetu Andrejevnu. (Vadi iz džepa pismo i predaje ga.) Doñem ja u stan, kažu mi da je u gostionici. Odem tamo. Tada Fjodor Vasiljevič kazali da doñem kroz jedan sat i da ću zateći odgovor. Došao sam, i evo... KARENJIN: Zar opet odlaganje, izgovori? Ne, to je zaista ružno. Kako je nisko pao. LIZA: Ta pročitaj šta piše. (Karenjin otvara pismo.) VOZNESENSKI: Ja vam nisam potreban? KARENJIN: Ama niste, zbogom, hvala... (Zastaje, začuñeno čitajući. Voznesenski odlazi.) PETA POJAVA Karenjin i Liza. LIZA: Šta je, šta je? KARENJIN: To je strašno!
LIZA (hvata pismo) Čitaj. KARENJIN (čita) "Liza i Viktore, obraćam vam se i jednom i drugom. Neću da lažem i da vas nazivam milima ili dragima. Ne mogu da savladam osećanje gorčine i prekora - prekora upućenog sebi, pa ipak tako bolnog kad pomislim na vas, na vašu ljubav, na vašu sreću. Sve znam. Znam da sam vam, bez obzira što sam muž, smetao nizom slučajnosti. C’est moi qui suis l’intrus. [Ja sam taj nepozvani (franc.)] Pa ipak, ne mogu da savladam osećanje gorčine i hladnoće prema vama. Teoretski, ja vas volim, naročito Lizu, Lizanjku, ali sam u stvari više nego hladan. Znam da nisam u pravu i da ne mogu da se promenim." LIZA: Kako to on... KARENJIN (nastavlja da čita) »Ali preñimo na stvar. To moje dvostruko osećanje upravo me i goni da na druga način ispunim vašu želju, ne onako kako ste vi to hteli. Da lažem, da igram odvratnu komediju podmićujući u duhovnom sudu, kao i sva ta gadost - nepodnošljivo mi je to, odvratno. Ma koliko da sam odvratan, ali odvratan u drugom smislu, u takvoj gadosti ne mogu da učestvujem, prosto ne mogu. Drugi izlaz kome ja pribegavam najjednostavniji je: vi treba da se venčate da biste bili srećni. Ja sam smetnja tome, pa prema tome, ja treba da nestanem...« LIZA (hvata Karenjina za ruku) Viktore! KARENJIN (čita) »Treba da nestanem. Eto, ja i nestajem. Kad primite ovo pismo, mene više neće biti. R. S. Vrlo mi je žao što ste mi poslali novac za pokretanje razvodne pariice. To je neprijatno i ne priliči vam. Ali, šta da se radi: ja sam se toliko puta prevario, jedared možete i vi. Novac se vraća. Moj kraj je brži, jevtiniji i sigurniji. Samo vas jedno molim: ne ljutite se na mene i sačuvajte me u dobroj uspomeni. Sem toga, ovde je neki časovničar Jevgenjev. Da li biste hteli da mu pomognete i da ga zaposlite? On je bolešljiv, ali je dobar. Zbogom ostajte. Feña.« LIZA: On se ubio, je li? KARENJIN (zvoni, trči u predsoblje) Vratite gospodina Voznesenskog! LIZA: Znala sam, znala sam. Feña, mili Feña. KARENJIN: Liza! LIZA: Nije istina, nije istina da ga nisam volela, da ga ne volim. Jedino njega volim. Volim. I ja sam ga ubila. Ostavi me. (Ulazi Voznesenski.) ŠESTA POJAVA Isti i Voznesenski. KARENJIN: Pa gde je Fjodor Vasiljevič? Šta su vam rekli? VOZNESENSKI: Rekli su da su oni izjutra izišli, ostavili ovo pismo i više se nisu vraćali. KARENJIN: Treba saznati. Liza, ja te ostavljam. LIZA: Oprosti mi, ali i ja ne umem da lažem. Ostavi me sada. Idi, saznaj sve... Zavesa PETI ČIN PRVA SLIKA Prljava soba u gostionici. Sede za stolom i piju čaj i votku. U prvom planu stočić za
kojim sedi Feña, zapušten, u pocepanom odelu, i Petuškov, pažljiv, nežan čovek dugačke kose, svešteničkog izgleda. Obojica su podnapiti. PRVA POJAVA Feña i Petuškov. PETUŠKOV: Razumem, razumem. Eto, to je prava ljubav. Pa šta je dalje bilo? FEðA: Pa, znate, da su se ta osećanja ispoljila kod devojke iz našeg kruga, pa da za voljenog čoveka žrtvuje sve... nego u pitanju je Ciganka, naučena da izvlači korist; i ta čista požrtvovna ljubav - sve daje, a za sebe ništa ne traži. Naročito taj kontrast. PETUŠKOV: Da, kod nas u slikarstvu to se zove valer. Svetlocrvena boja može da se dobije tek onda kada je unaokolo... No, nije stvar u tome. Razumem, razumem. FEðA: Da, i to je, izgleda, jedini moj dobar postupak - što nisam iskoristio njenu ljubav. A znate li zbog čega? PETUŠKOV: Sažaljenje... FEðA: A, ne. Nisam ja prema njoj imao sažaljenja. Ja sam joj se uvek divio: i kada je pevala - ah, kako je pevala, pa i sada, verovatno, peva - i, uvek sam je gledao uzvišenu. Nisam je upropastio iz prostog razloga što sam je voleo. Istinski voleo. I sada je to lepa, lepa uspomena. (Pije.) PETUŠKOV: Zaista razumem, razumem. Idealno. FEðA: Evo šta ću vam reći: imao sam ja flertova. Tako, jednom, bio sam zaljubljen, bila je to jedna dama, lepa, i ja sam bio zaljubljen, ružno, kao pseto, i ona mi je zakazala rendez-vous. [sastanak (franc.)] I ja ne poñem, jer sam smatrao da je to podlo prema mužu. I čudnovato, sve do danas, kad god se toga setim, hteo bih da se radujem i da pohvalim sebe što sam postupio čestito, a kajem se kao da sam grešan. A ovo s Mašom je sasvim suprotno. Uvek se radujem, radujem se što ničim nisam oskrnavio to svoje osećanje... Mogu i dalje da padam, mogu se potpuno srozati, sve sa sebe prodati, mogu da budem sav vašljiv, u krastama, ali taj brilijant, ne brilijant, nego sunčev zrak, da, u meni je, sa mnom je. PETUŠKOV: Razumem, razumem. A gde je ona sada? FEðA: Ne znam. I ne bih hteo da znam. Sve je to pripadalo drugom životu. I neću da ga mešam sa ovim. (Za stolom iza njih čuje se vrisak žene. Dolaze gostioničar ipolicajac i odvode je. Feña i Petuškov gledaju, slušaju i ćute.) PETUŠKOV (pošto se tamo utišalo) Da, vaš život je neobičan. FEðA: Ne, najobičniji. Jer svi mi iz našeg kruga, iz onog u kome sam se ja rodio, imamo tri izbora, samo tri: da radimo, da stičemo novac, da povećavamo ono zlo u kome živimo. To mi je bilo odvratno. Možda nisam umeo, ali, osnovno je, da mi je bilo odvratno. Drugo - da rušimo to zlo; za to čovek mora biti heroj, a ja nisam heroj. Ili treće: zaboraviti se, piti, lumpovati, pevati. Ja sam upravo to i činio. I eto do čega me je dovela pesma. (Pije.) PETUŠKOV: Dobro, a porodični život? Ja bih bio srećan da imam ženu. Mene je žena upropastila. FEðA: Porodični život? Da, moja žena je bila idealna žena. Ona je i sada živa. Ali šta da ti kažem? Nije bilo suvog grožña - znaš, suvo grožñe, ono u kvasu?1 Nije bilo igre u našel; životu. A meni je bilo potrebno da se zaboravim. A bez igre ne možeš da se zaboraviš. Onda sam počeo da činim gadosti. A ti, svakako, znaš da mi volimo ljude zbog onog dobrog što smo im učinili, i da ih ne volimo zbog onog zla koje smo im naneli. Ja
sam joj naneo mnogo zla. Ona me je, izgleda, volela. PETUŠKOV: Zašto kažete »izgleda«? FEðA: Zato što u njoj nikad nije bilo onog što bi učinilo da mi prodre u dušu, kao Maša. Ali, nije u tome stvar. Ona je u drugom stanju ili doji dete, a ja se izgubim i vratim pijan. Razumljivo, zbog toga sam je sve manje i manje voleo. Da, da (ushićuje se), baš mi je sad sinulo: ja volim Mašu zato što sam joj učinio dobro, a ne zlo. Zato je volim. A onu sam mučio zbog toga... ne da je ne volim... Ali ne, ja je jednostavno ne volim. Jeste, bio sam lubomoran, ali, i to je prošlo. DRUGA POJAVA Isti i ARTEMJEV: Prilazi Artemjev, s kokardom, ofarbanim brkovima, u starom prekrojenom odelu. ARTEMJEV: Prijatno. (Klanja se Feñi.) Jeste li se upoznali sa glumcem-umetnikom? FEðA (hladno) Jeste, mi se poznajemo. ARTEMJEV (Petuškovu) Šta je, jesi li završio portret? PETUŠKOV: Nisam, propala stvar. ARTEMJEV (seda) Ja vam ne smetam? (Feña i Petuškov ćute.) PETUŠKOV: Fjodor Vasilevič je pričao o svom životu. ARTEMJEV: Tajne? Pa ja ne smetam, nastavite. Vi mi i niste potrebni. Svinje. (Odlazi do susednog stola i naručuje pivo. Stalno prisluškuje razgovor Feñe i Petuškova, naginjući se prema njima.) FEðA: Ne volim ovog gospodina. PETUŠKOV: Uvredio se. FEðA: Ma pustimo ga. Ne mogu. Pored takvog čoveka, ne mogu ni reč da izustim. Eto, s vama mi je lako, prijatno. Dakle, o čemu ono pričah? PETUŠKOV: Govorili ste kako ste bili lubomorni. Dobro, a kako ste se razišli s vašom ženom? FEðA: Eh. (Zamisli se.) To je neobična istorija. Moja žena je udata. PETUŠKOV: Kako to? Razvod? FEðA: Ne. (Smeši se.) Ona je iza mene ostala udovica. PETUŠKOV: Pa kako to? FEðA: Pa tako: udovica. Jer ja ne postojim. PETUŠKOV: Kako ne postojite? FEðA: Ne. Ja sam leš. Jeste. (Artemjev se naganje, prisluškuje.) Vidite... Vama mogu reći. To je bilo davno, a vi ni moje pravo prezime ne znate. Evo kako se to desilo. Kada sam već sasvim namučio ženu, proćerdao sve što sam mogao i postao nepodnošliv, pojavio se njen zaštitnik. Nemojte zamišljati nešto prljavo, ružno - ne. On je uz to moj prijatelj i dobar, dobar čovek, samo - sušta suprotnost meni. A kako u meni ima više lošeg nego dobrog, onda je to i bio i jeste dobar, veoma dobar čovek: čestit, karakteran, uzdržljiv i, jednostavno, valjan čovek. On je poznavao moju ženu iz detinjstva, voleo ju je, i kasnije, kada se ona udala za mene, pomirio se sa svojom sudbinom. Ali zatim, kada sam ja postao gadan, kad sam je počeo mučiti, on je sve češće dolazio k nama. Ja sam sam to hteo. I oni zavoleše jedno drugo, a ja sam u to vreme već sasvim pošašavio i napustio ženu. A uz sve to, još i Maša. Ja sam im sam predložio da se venčaju. Oni ne htedoše. Ali ja sam postajao sve nesnošljiviji, nesnošljiviji, i svršilo se time da... PETUŠKOV: Kao i uvek... FEðA: Ne. Ja sam siguran i znam da su oni ostali čisti. On, religiozan čovek, smatrao je
da je brak bez blagoslova greh. I tako, počeše da zahtevaju razvod, da ja pristanem. Trebalo je svu tu laž... I ja nisam mogao. Hoćete li mi verovati: lakše bi mi bilo da se ubijem, nego da lažem. I već htedoh da se ubijem. A tada mi jedan dobar čovek reče: zašto? I sve smo udesili. Poslao sam oproštajno pismo, a sutradan su na obali našli odelo i moj buñelar, pisma. Ja ne znam da plivam. PETUŠKOV: Dobro, a šta je bilo s telom, nisu ga našli? FEðA: Našli su. Zamislite. Posle nedelju dana našli su neko telo. Pozvaše ženu da vidi. Telo koje se raspadalo. Ona pogleda. - Je li on? - On je. - Na tome se i svršilo. Mene su sahranili, a oni su se venčali, žive ovde i uživaju. A ja - evo me. I živim i pijem. Juče sam prolazio pored njihove kuće. Osvetljeni prozori, nečija senka preće preko zastora. Ponekad mi je teško, ponekad - onako. Teško kad nemam para... (Pije.) ARTEMJEV (prilazi) E, pa oprostite, čuo sam vašu priču. Priča je vrlo dobra, i što je glavno, korisna. Kažete - teško je kada nema para. Ništa gore od toga. A vi, u vašoj situaciji, treba uvek da imate novaca. Jer vi ste leš. Lepo. FEðA: Dozvolite. Ja nisam pričao vama i ne trebaju mi vaši saveti. ARTEMJEV: A ja hoću da vam ih dam. Vi ste leš, a ako oživite, šta će biti s njima, vašom suprugom i gospodinom, koji uživaju? Oni su bigamisti i, u najgorem slučaju, povući će se nekud u okolinu. Zašto biste onda bili bez para? FEðA: Molim vas da me ostavite na miru. ARTEMJEV: Jednostavno napišite pismo. Ako hoćete, ja ću napisati, samo mi dajte adresu, bićete mi zahvalni. FEðA: Gubite se. Vama kažem. Ništa ja vama nisam govorio. ARTEMJEV: Bogami, govorili ste. Evo, on je svedok. Kelner je čuo kad ste rekli da ste leš. KELNER: Mi ništa ne znamo. FEðA: Hulo! ARTEMJEV: Ja hulja? Ej, policajac. Sastavite zapisnik. (Feña ustaje i polazi. Artemjev ga drži. Dolazi policajac.) Zavesa DRUGA SLIKA Radnja se dešava u selu, na terasi obrasloj bršljanom. PRVA POJAVA Ana Dmitrijevna Karenjina, Liza, u drugom stanju, dadila s detetom. LIZA: Sad već ide sa stanice. DEČAK: Ko ide? LIZA: Tata. DEČAK: Tata ide sa stanice? LIZA: C’est etonnant comme il l’aime, tout-a-fait comme son pere! [Čudnovato kako ga on voli, kao da mu je otac (franc.)] ANA DMITRIJEVNA: Tant mieux. Se souvient il de son pere veritable. [Tim bolje. Da li se on seća svog pravog oca? (franc.)] LIZA (uzdiše) Ja mu ne govorim, računam, zašto da ga zbunjujem? A onda pomislim da mu treba reći. Šta vi mislite, maman?
ANA DMITRIJEVNA: Ja mislim, Liza, da je to stvar osećanja, i ako se predaš svojim osećanjima, srce će ti došapnuti šta i kada treba reći. Kako smrt čudno umiruje. Priznajem, bilo je vreme kada mi je on, Feña - ta ja sam ga znala još kao dete - bio neprijatan, ali sada ga se sećam samo kao milog mladića, Viktorovog druga, i kao neobično osetljivog čoveka koji se, mada je to nedopustivo, protivno religiji, žrtvovao za one, koje je voleo. On aura beau dire, l’action est belle... [Ma šta rekli, postupak je divan... (franc.)] Nadam se da Viktor neće zaboraviti da donese vunu. Već mi nestaje. (Plete.) LIZA: Evo ga gde dolazi. (Čuju se kola i praporac. Liza ustaje i prilazi ivici terase.) Neko je s njim, neka dama. Maša! Sto godina je nisam videla. (Ide ka vratima.) DRUGA POJAVA Isti. Ulaze Karenjin i MARJA VASILJEVNA: MARJA VASILJEVNA [U rukopisu: MAŠA (red.)] (ljubi se s Lizom i Anom Dmitrijevnom) Viktor me sreo i poveo sa sobom. ANA DMITRIJEVNA: I odli čno je učinio. MARJA VASILJEVNA: Da, razume se. Mislim se: kada ću ih opet videti; ponovo bih odložila; i eto, došla sam i ako me ne oterate, ostaću do večernjeg voza. KARENJIN (ljubi ženu, majku i dečaka) A što sam ja srećan! Čestitajte mi: dva dana ostajem kod kuće. Sutra će bez mene sve posvršavati. LIZA: Divno. Dva dana. To se odavno nije desilo. Ići ćemo u manastir, je li? MARJA VASILJEVNA: Kako liči! Kakva junačina! Samo da ne nasledi sve: očevo srce. ANA DMITRIJEVNA: Ali ne i mane. LIZA: Sve, sve. Viktor se slaže sa mnom: da je od mladih godina bio dobro upućen... MARJA VASILJEVNA: Meni je, bogami, sve to neshvatljivo. Ali na njega ne mogu da mislim bez suza. LIZA: I mi takoñe. Kako je samo rastao u našim očima. MARJA VASILJEVNA: Da, kako ne bi. LIZA: Kako je jedno vreme sve izgledalo nerazrešivo. I odjednom, sve se rešilo. ANA DMITRIJEVNA: Pa, Viktore, jesi li doneo vunicu? KARENJIN: Doneo sam, doneo. (Uzima torbu i vadi iz nje.) Evo vunice, evo kolonjske vode, evo i pisama, a evo i zvaničnog pisma adresovanog na tvoje ime (daje ženi) Pa, Marja Vasiljevna, ako želite da se umijete, odvešću vas. A i ja moram da se uredim jer sad će ručak. Liza! Hoće li Marja Vasiljevna u sobi na uglu, dole? (Liza, bleda, drži u rukama, koje drhte, pismo i čita.) Šta ti je, Liza? Liza! Šta je to? LIZA: On je živ. Bože moj! Kad će me jednom osloboditi? Šta je to? (Jeca.) KARENJIN (uzima pismo i čita) To je strašno. ANA DMITRIJEVNA: Šta to? Ta reci već jednom. KARENJIN: To je strašno. On je živ. I ona je žena sa dva muža, a ja zločinac. To je pismo od istražnog sudije koji poziva Lizu da se javi. ANA DMITRIJEVNA: Kakav užasan čovek... Zašto je to učinio? KARENJIN: Sve sama laž, laž. LIZA: O, kako ga mrzim. Ne znam više šta govorim. (Odlazi sa suzama u očima. Karenjin ide za njom.) TREĆA POJAVA
Ana Dmitrijevna i Marja Vasiljevna. MARJA VASILJEVNA: Kako to da je ostao živ? ANA DMITRIJEVNA: Znam samo jedno: dotakne li se Viktor tog sveta prljavštine, mora se u njemu zaglibiti. Eto, zaglibio se. Sve sama obmana, laž. Zavesa ŠESTI ČIN PRVA SLIKA Kancelarija istražnog sudije. PRVA POJAVA ISTRAŽNI SUDIJA: Melnikov i delovoña. ISTRAŽNI SUDIJA (sedi za stolom, razgovara s Meljnikovom. Sa strane je DELOVOðA: Prelistava akta) Ali ja joj nikad to nisam rekao. Ona je to izmislila, a posle meni prebacuje. MELJNIKOV: Ona ne prebacuje, nego je ogorčena. ISTRAŽNI SUDIJA: Dobro, doći ću na ručak. A sada imamo vrlo interesantan slučaj. (Delovoñi) Pozovite. DELOVOðA: Oboje? ISTRAŽNI SUDIJA (prestaje da puši i sklanja cigaretu) Ne, samo gospoñu Karenjin, ili, tačnije, po prvom mužu, Protasovu. MELJNIKOV (odlazeći) A, to je Karenjina. ISTRAŽNI SUDIJA: Da. Prljava stvar. Doduše, tek sam počeo sa istragom, ali, nije dobro. Pa, zbogom. (Meljnikov odlazi.) DRUGA POJAVA Istražni sudija, delovoña; ulazi Liza, u crnini, s velom preko lica. ISTRAŽNI SUDIJA: Molim pokorno. (Pokazuje stolicu) Verujte mi, veoma mi je žao što moram da vam postavljam pitanja, ali mi smo prinuñeni. Molim vas, smirite se i znajte da ne morate odgovarati na pitanja. Samo, ja mislim da će za vas, a i za sve nas, biti najbolje ako se govori istina. To je uvek bole i korisnije. LIZA: Ja nemam šta da krijem. ISTRAŽNI SUDIJA: Pa eto. (Gleda u akta) Vaše ime, zvanje, veroispovest, to sam sve zapisao, je li tako? LIZA: Jeste. ISTRAŽNI SUDIJA: Okrivljujete se što ste se udali za drugog iako ste znali da je vaš muž živ. LIZA: Nisam znala. ISTRAŽNI SUDIJA: Kao i što ste nagovorili svoga muža, pošto ste ga podmitili novcem, da izvrši prevaru, prividno samoubistvo, da biste ga se oslobodili. LIZA: Sve je to neistina. ISTRAŽNI SUDIJA: Pa eto, dozvolite nekoliko pitanja. Da li ste mu u julu prošle godine poslali sumu od hiljadu dvesta rubala?
LIZA: To je bio njegov novac. Dobijen od prodaje njegovih stvari. I u vreme kad sam se rastala s njim i čekala da dobijem od njega pristanak za razvod, poslala sam mu taj novac. ISTRAŽNI SUDIJA: Tako. Vrlo dobro. Taj novac je poslat sedamnaestog jula, to jest dva dana pre njegovog nestanka. LIZA: Mislim da je sedamnaestog jula. Ne sećam se. ISTRAŽNI SUDIJA: A zašto je, molim, u duhovnom sudu povučen predmet i u isto vreme otkazano advokatu? LIZA: Ne znam. ISTRAŽNI SUDIJA: A kad vas je policija pozvala da identifikujete leš, kako ste u njemu prepoznali svog supruga? LIZA: Tada sam bila tako uzrujana da ga nisam ni pogledala. Bila sam tako uverena da je to on da sam, kada su me pitali, verovatno odgovorila da je on. ISTRAŽNI SUDIJA: Da, niste dobro videli zbog uzbuñenja, koje je sasvim razumljivo. Lepo. A zašto ste, dozvolite da vas upitam, svakog meseca slali novac u Saratov, grad u kome je živeo vaš prvi muž? LIZA: Taj novac je slao moj muž. I ja vam ne mogu reći kakva je bila svrha toga jer to nije moja tajna. Samo, taj novac nije slat Fjodoru Vasiljeviču. Bili smo potpuno uvereni da on ne postoji. To vam mogu sasvim sigurno reći. ISTRAŽNI SUDIJA: Vrlo dobro. Hteo bih, gospoño, da vam skrenem pažnju na to da mi jesmo sluge zakona, ali da nam to ne smeta da budemo ljudi. I verujte mi, ja potpuno razumem vaš položaj i meni je žao vas. Bili ste vezani za čoveka koji je traćio imovinu, bio neveran, jednom rečju, dakle, koji vam je stvarao neprilike. LIZA: Ja sam ga volela. ISTRAŽNI SUDIJA: Jeste, ali je prirodno što ste hteli da ga se oslobodite, i vi ste izabrali ovaj jednostavniji način ne pomislivši da će vas to dovesti do onoga što se smatra prestupom - do bigamije. Ja to razumem, a i porotnici će razumeti. Pa stoga bih vam savetovao da priznate sve. LIZA: Ja nemam šta da priznam. Nikada nisam lagala. (Plače.) Nisam više potrebna? ISTRAŽNI SUDIJA: Ja bih vas zamolio da još ostanete. Više neću, neću vas uznemiravati pitanjima. Samo vas molim da pročitate i potpišete ovo saslušanje. Jesu li dobro uneti vaši odgovori? Molim pokorno ovamo. (Pokazuje fotelju kraj prozora. Delovoñi) Pozovite gospodina Karenjina. TREĆA POJAVA Isti. Ulazi Karenjin, ozbiljno, svečano. ISTRAŽNI SUDIJA: Molim pokorno. KARENJIN: Hvala. (Stoji.) Šta želite? ISTRAŽNI SUDIJA: Moram da vas saslušam. KARENJIN: U svojstvu koga? ISTRAŽNI SUDIJA (smešeći se) Ja, u svojstvu istražnog sudije. A vas moram da saslušam kao okrivljenog. KARENJIN: Tako ? A zbog čega? ISTRAŽNI SUDIJA: Zbog ženidbe udatom ženom. Uostalom, dopustite da postavljam pitanja po redu. Sedite. KARENJIN: Hvala. ISTRAŽNI SUDIJA: Vaše ime?
KARENJIN: Viktor Karenjin. ISTRAŽNI SUDIJA: Zvanje? KARENJIN: Kamerger, državni savetnik. ISTRAŽNI SUDIJA: Godine? KARENJIN: Trideset osam. ISTRAŽNI SUDIJA: Veroispovest? KARENJIN: Pravoslavna, nisam osuñivan niti bio pod istragom. Dakle? ISTRAŽNI SUDIJA: Da li vam je bilo poznato da je Fjodor Vasiljevič Protasov živ kada ste stupili u brak s njegovom ženom? KARENJIN: Nije mi bilo poznato. Oboje smo bili uvereni da se on udavio. ISTRAŽNI SUDIJA: Kome ste, posle lažne vesti o smrti Protasova, svakog meseca slali novac u Saratov? KARENJIN: Na ovo pitanje ne želim da odgovorim. ISTRAŽNI SUDIJA: Vrlo dobro. Zbog čega ste gospodinu Protasovu, uoči samog njegovog simuliranja smrti, sedamnaestog jula, poslali hiljadu dvesta rubalja? KARENJIN: Taj novac mi je dala moja žena. ISTRAŽNI SUDIJA: Gospoña Protasova? KARENJIN: Moja žena, da bih ga poslao njenom mužu. Ona je smatrala da je to njegova svojina, i kad je raskinula s njim, smatrala je da bi bilo nepravično zadržati taj novac. ISTRAŽNI SUDIJA: Sada još jedno pitanje: zašto ste prekinuli brakorazvodni postupak? KARENJIN: Zato što je Fjodor Vasiljevič uzeo to na sebe, pa mi je i pisao o tome. ISTRAŽNI SUDIJA: Imate li to pismo? KARENJIN: Pismo je izgubljeno. ISTRAŽNI SUDIJA: Čudnovato. Sve što bi moglo da ubedi pravosuñe u tačnost vaših izjava ili je izgubljeno ili ne postoji. KARENJIN: Da li vam je još nešto potrebno? ISTRAŽNI SUDIJA: Meni ništa ne treba sem da izvršim svoju dužnost, a vi treba da se opravdate; ja sam maločas savetovao gospoñi Protasov, pa bih i vas posavetovao da ne krijete ono što je za sve očigledno, i da ispričate sve kako je bilo. Tim pre što je gospodin Protasov u takvom stanju da je izneo sve kako je bilo i verovatno će i na sudu to isto reći. Ja bih vam savetovao... KARENJIN: Ja bih vas molio da ostanete u granicama obavljanja svojih dužnosti. I da se ostavite saveta. Možemo li ići? (Prilazi Lizi. Ona ustaje i uzima ga za ruku.) ISTRAŽNI SUDIJA: Vrlo mi je žao što moram da vas zadržim... (Karenjin se začuñeno okreće.) A ne, ne zato da bih vas uhapsio. Iako bi to, radi istraživanja istine, bilo pogodnije, ja neću pribeći toj meri. Samo bih hteo u vašem prisustvu da saslušam Protasova i da vas suočim s njim; tako će vam biti lakše da ga razobličite u laži. Molim vas da sednete. Pozovite gospodina Protasova. ČETVRTA POJAVA Isti. Ulazi Feña, prljav, zapušten. FEðA (obraća se Lizi i Karenjinu) Liza, Lizaveta Andrejevna, Viktore. Ja nisam kriv. Hteo sam da bude bolje. A ako sam kriv... Oprostite, oprostite... (Klanja im se do zemlje.) ISTRAŽNI SUDIJA: Molim vas da odgovorite na pitanja. FEðA: Pitajte. ISTRAŽNI SUDIJA: Kako se zovete?
FEðA: Pa vi znate. ISTRAŽNI SUDIJA: Molim vas da odgovorite. FEðA: Pa dobro, Fjodor Protasov. ISTRAŽNI SUDIJA: Vaše zvanje, godine, veroispovest? FEðA (ćuti) Kako vas nije stid da pitate takve gluposti? Pitajte ono što treba, a ne makar šta. ISTRAŽNI SUDIJA: Molim vas da birate izraze i da odgovarate na moja pitanja. FEðA: Pa, ako vas nije sramota, izvolite. Zvanje - kandidat, godine - četrdeset, vera - pravoslavna. Dakle, šta još? ISTRAŽNI SUDIJA: Kad ste ostavili odelo na obali reke i nestali, da li je gospodinu Karenjinu i vašoj supruzi bilo poznato da ste živi? FEðA: Naravno da nije. Ja sam hteo da se ubijem, a onda... Ali o tome ne treba pričati. Osnovno je da oni nisu ništa znali. ISTRAŽNI SUDIJA: Što ste onda policijskom činovniku dali drugačiju izjavu? FEðA: Kakvom policijskom činovniku? A, onda, kad je dolazio u Ržanov dom? Bio sam pijan i lagao sam, a šta - ne sećam se. Sve su to gluposti. Sada nisam pijan i govorim istinu. Oni ništa nisu znali. Verovali su da me više nema. I ja sam se tome radovao. I to bi tako i ostalo da nije nitkova Artemjeva. I ako je neko kriv, onda sam to samo ja. ISTRAŽNI SUDIJA: Ja razumem da hoćete da budete velikodušni, ali zakon zahteva istinu. Zašto vam je bio poslat novac? (Feña ćuti) Da li ste preko Simonova dobijali novac koji vam je slat u Saratov? (Feña ćuti) Pa zašto ne odgovarate? U zapisnik će ući da okrivljeni nije odgovorio na ova pitanja, a to može i vama i njima veoma da naškodi. Dakle, šta ćemo? FEðA (ćuti, a onda) Eh, gospodine sudijo, kako vas nije stid? Ta što se petljate u tuñ život? Zadovoljni ste što imate vlast, i da biste se pokazali, mučite, ne fizički već moralno, ljude koji su stoput bolji od vas. ISTRAŽNI SUDIJA: Molim vas... FEðA: Ne treba da molite. Reći ću ja sve što mislim. (Delovoñi.) A vi pišite. Bar će u zapisniku prvi put biti razumne ljudske reči. (Povišenim glasom.) Žive tri bića: ja, on, ona. Meñu nama su složeni odnosi, borba dobrog i zla, takva duhovna borba o kojoj vi ni pojma nemate. Ta borba se završava na odreñen način, koji sve nas oslobaña. Svima je laknulo. Oni su srećni, gaje uspomenu na mene. Ja sam u tom srozavanju srećan utoliko što sam učinio ono što je trebalo, što sam, nedostojan, napustio život da ne bih smetao onima koji su puni života i koji vrede. I svi mi živimo. Odjednom se pojavluje neka hula, ucenjivač, koji traži od mene da učestvujem u ucenjivanju. Ja ga teram. On dolazi k vama, borcu za pravosuñe, čuvaru morala. I vi, koji dvadesetog u mesecu dobijate dvadeset kopjejaka u srebru za svoje pakosti, oblačite mundir i laka srca se šepurite pred njima, pred ljudima kojima niste ni za mali prst, koji vas ne bi pustili ni u svoje predsoblje. Ali vi ste ih se dočepali i zadovoljni ste... ISTRAŽNI SUDIJA: Jaću vas odstraniti. FEðA: Ja se ne plašim nikoga jer sam leš i ne možete mi ništa; nema tog stanja koje bi bilo gore od mog. A sad me vodite. KARENJIN: Mi možemo da idemo? ISTRAŽNI SUDIJA: Odmah. Da potpišete zapisnik. FEðA: Kako biste samo bili smešni da niste tako odvratni. ISTRAŽNI SUDIJA: Odvedite ga. Ja ću vas uhapsiti.
FEðA (Karenjinu i Lizi) Pa, oprostite. KARENJIN (prilazi i pruža mu ruku) Tako je, očigledno, moralo biti. (Liza prolazi. Feña se duboko klanja) Zavesa DRUGA SLIKA Hodnik u zgradi okružnog suda. U zadnjem planu staklena vrata kraj kojih stoji služitelj. Desno od njih su druga vrata, na koja uvode optužene. Prvim vratima prilazi Ivan Petrovič, pocepan; hoće da uñe. PRVA POJAVA Služitelj i Ivan Petrovič. SLUŽITELJ: Kud ćeš? Ne može. Vidi ti njega, navalio. IVAN PETROVIČ: Zašto ne može? Zakon glasi: sednice su javne. (Čuje se pljesak.) SLUŽITELJ: Pa eto, ne može, i gotovo. Nije dozvoljeno. IVAN PETROVIČ: Prostačino. Ne znaš ti s kim govoriš. (Ulazi mladi advokat, u fraku.) DRUGA POJAVA Isti i mladi advokat. MLADI ADVOKAT: Jeste li vi poslovno? IVAN PETROVIČ: Ne, ja sam publika. A ovo je prostak, kerber. Ne pušta. MLADI ADVOKAT: Pa ovde nije za publiku. IVAN PETROVIČ: Znam. Tamo ne puštaju. Ali mene bi mogli pustiti. MLADI ADVOKAT: Sačekajte, sad će biti odmor. (Hoće da ode, ali sretne kneza Abreskova.) TREĆA POJAVA Isti i knez Abreskov. KNEZ ABRESKOV: Dozvolite da vas upitam kako stoje stvari? MLADI ADVOKAT: Na redu su advokati. Govori PETRUŠIN: (Opet pleskanje.) KNEZ ABRESKOV: Je l'te, a kako se ponašaju optuženi? MLADI ADVOKAT: S velikim dostojanstvom, naročito Karenjin i Lizaveta Andrejevna. Ne sudi se njima, nego oni optužuju društvo. To se oseća. Na tu temu govori i Petrušin, KNEZ ABRESKOV: Dobro, a Protasov? MLADI ADVOKAT: Strahovito je uzbuñen. Sav se nekako trese. Ali s obzirom na njegov život, to je pojmlzivo. Mećutim, nekako je naročito razdražen: nekoliko puta je prekidao i tužioca i advokata. Nekako je posebno uzbuñen. KNEZ ABRESKOV: Šta mislite, kakav će biti ishod? MLADI ADVOKAT: Teško je reći. Sastav porotnika je mešovit. U svakom slučaju, predumišljaj neće doći u obzir, pa ipak. (Ulazi gospodin; knez Abreskov ide ka vratima.) Hoćete da uñete? KNEZ ABRESKOV: Da, hteo bih. MLADI ADVOKAT: Jeste li vi knez Abreskov? ABRESKOV: Ja sam. MLADI ADVOKAT (služitelju) Propustite. Levo ima slobodna stolica. (Propušta kneza
Abreskova. Otvaraju se vrata i vidi se advokat, koji govori.) ČETVRTA POJAVA Služitelj, mladi advokat i Ivan Petrovič. IVAN PETROVIČ: Aristokrati! Ja sam aristokrat duhom. A to je nešto više. MLADI ADVOKAT: E, pa izvinite. (Prolazi.) PETA POJAVA Služitelj, Ivan Petrovič i Petuškov, koji brzo ide. PETUŠKOV: O, zdravo Ivane Petroviču! Kako ide? IVAN PETROVIČ: Još uvek govore advokati. Ali eto, ne puštaju. SLUŽITELJ: Nemojte mi tu galamiti. Nije ovo krčma. (Opet pljeskanje, otvaraju se vrata, izlaze advokati, publika: muškarci i žene.) ŠESTA POJAVA Isti, dama i oficir. DAMA: Prekrasno. Prosto me je do suza ganuo. OFICIR: Lepše od svakog romana. Samo je neshvatljivo kako ga je ona mogla tako voleti. Strašan čovek. SEDMA POJAVA Isti. Otvaraju se druga vrata, izlaze optuženi: prvo Liza i Karenjin, koji prolaze hodnikom, za njima Feña, sam. DAMA: Tiho. Evo ga. Pogledajte kako je uzbuñen. (Dama i oficir prolaze.) FEðA (prilazi Ivanu Petroviču) Jesi li doneo? IVAN PETROVIČ: Evo. (Daje mu nešto.) FEðA (krije u džep i hoće da ide; spazi Petuškova) Glupo, nisko. Dosadno. Dosadno. Besmislica. (Hoće da ide.) OSMA POJAVA Isti i Petrušin, advokat, debeo, rumen, živahan, prilazi Feñi. PETRUŠIN: No, dragi moj, naša stvar dobro napreduje, samo nemojte da mi sve upropastite u poslednjoj reči. FEðA: Ma ja neću govoriti. Šta da im govorim? Neću. PETRUŠIN: Treba da govorite, nego! Ta nemojte se uzbućivati. Do sada je sve išlo kako treba. Samo recite ono što ste govorili meni: da vam se sudi samo zato što niste izvrpšli samoubistvo, odnosno ono što zakon, i graćanski i crkveni, smatra zločinom. FEðA: Ništa neću reći. PETRUŠIN: Zašto? FEðA: Ne želim, i neću reći. Kažite mi samo jedno: šta se u najgorem slučaju može desiti? PETRUŠIN: Ja sam vam već rekao: u najgorem slučaju - progonstvo u Sibir. FEðA: Koga će prognati? PETRUŠIN: Vas i vašu ženu. FEðA: A u najboljem? PETRUŠIN: Crkveno pokajanje i, razume se, poništenje drugog braka.
FEðA: Drutim rečima, opet će me vezati s njom, odnosno nju sa mnom? PETRUŠIN: Da, već kako to sleduje. Ali nemojte se uzbuñivati. I molim vas, govorite kako vam ja kažem. Samo to. Glavno je, ništa izlišno. Ali, uostalom... (Spazivši da se oko njih skupljaju ljudi i slušaju.) Umorio sam se, idem da sednem, a i vi se odmorite dok se porotnici konsultuju. Najvažnije - bez straha. FEðA: I druge odluke ne može biti? PETRUŠIN (odlazeći) Nikakve druge. DEVETA POJAVA Isti, sem Petrušina; sudski činovnik. SUDSKI ČINOVNIK: Prolazite, prolazite, ne zadržavajte se u hodniku. FEðA: Odmah ću. (Vadi revolver i pogaña sebe u srce. Pada. Svi jure k njemu.) Ništa, izgleda - dobro je. Lizu... DESETA POJAVA Iz svih vrata istrčavaju - publika, sudije, optuženi, svedoci. Ispred svih je Liza. Iza nje su Maša, Karenjin, Ivan Petrovič, knez Abreskov. LIZA: Feña, šta to učini? Zašto? FEðA: Oprosti mi što te nisam mogao... drugačije osloboditi... Ne radi tebe... meni je tako bolje. Ta ja sam već odavno... gotov... LIZA: Ti ćeš živeti. (Doktor se naganje. Sluša.) FEðA: Znam ja i bez doktora... Viktore, zbogom. A Maša je zakasnila... (Plače) Kako mi je lepo... Kako je lepo... (Umire) Zavesa
Related Documents
