УВОДНЕ НАПОМЕНЕ Књга преставља бор мојх раова објављванх у ралч тм публкацјама у емљ ностранству (у часопсма борнцма реферата саопштења са научнх конференцја). Т се раов налае у спску коршћене лтературе на крају књге. Оабран раов су а ову прлку у већој л мањој мер прера ђен: нек су скраћван, нек прошрван, а св скупа освежен поткрепљен новјом грађом. Основна вевна нт прекомпонованх раова су – имниц (оту овакав нав књге). Књга, међутм, не сарж комплетну творбу менца, већ само не ке аспекте те творбе. Саржај књге распоређен је у сеам поглавља чј наслов јасно укаују на поручја у која су се „улл” објављен чланц: творбен појмовнотермнолошк апарат, тененцја ка нтернацонал ацј, еловање јечке економје у творб реч, функцоналностлска страна творбе реч, тененцја ка фемнацј, творба реч лексколо гја (лекскографја), те конкуренцја снонмја у творб реч. Коршћена лтература је војена ранјх појеначнх раова, атм је новрана групсана у целну на крају књге. Ра прегленост лакшег коршћења, књга је опремљена рег стром појмова. Књга је намењена свма кој се анмају а проблеме творбе реч у српском јеку. Због обља савремене грађе, књга може некм чтаоцма бт нспратвна а аља стражвања шре анале. Рукопс књге пажљво су прочтал колеге Мрослав Нколћ, Првослав Раћ Алексанар Млановћ. На корснм сугестјама нај топлје м се ахваљујем. Посебну ахвалност упућујем Управ Друштва а српск јек књжевност што је ову књгу укључла у авачк план. Прв пост цај а публковање ове књге ошао је о пресенка Друштва Вељка Брборћа, на чему му срачно ахваљујем.
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
�
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
Књига представља избор из мојих радова објављиваних у различитим публикацијама у земљи и иностранству (у часописима и зборницима реферата и саопштења са научних конференција). Ти се радови налазе у списку коришћене литературе на крају књиге.
Одабрани радови су за ову прилику у већој или мањој мери прерађени: неки су скраћивани, неки проширивани, а сви скупа освежени и поткрепљени новијом грађом. Основна везивна нит прекомпонованих радова су – именице (отуд и овакав назив књиге).
Књига, међутим, не садржи комплетну творбу именица, већ само неке аспекте те творбе. Садржај књиге распоређен је у седам поглавља чији наслови јасно указују на подручја у која су се „улили” објављени чланци: творбени појмовнотерминолошки апарат, тенденција ка интернационализацији, деловање језичке економије у творби речи, функционалностилска страна творбе речи, тенденција ка феминизацији, творба речи и лексикологија (лексикографија), те конкуренција и синонимија у творби речи.
Коришћена литература је издвојена из ранијих појединачних радова, затим је иновирана и груписана у целину на крају књиге.
Ради прегледности и лакшег коришћења, књига је опремљена регистром појмова.
Књига је намењена свима који се занимају за проблеме творбе речи у српском језику. Због обиља савремене грађе, књига може неким читаоцима бити инспиративна за даља истраживања и шире анализе.
Рукопис књиге пажљиво су прочитали колеге Мирослав Николић, Првослав Радић и Александар Милановић. На корисним сугестијама најтоплије им се захваљујем.
Посебну захвалност упућујем Управи Друштва за српски језик и књижевност што је ову књигу укључила у издавачки план. Први подстицај за публиковање ове књиге дошао је од председника Друштва Вељка Брборића, на чему му срдачно захваљујем.
�
Прво поглавље
ПОЈМОВНО-ТЕРМИНОЛОШКИ АПАРАТ
1. Ранија терминолошка пракса
1.1. Оцена да науку о језику карактерише „nesistematska, povremeno proizvoljna i čak haotična upotreba termina” (Бугарски 1996: 93)1 може се, по аутоматизму, прихватити и кад је реч о творбеном терминолошком микросистему. Треба, уз то, претпоставити да ће терминолошку праксу у творби речи додатно оптерећивати традиционална недефинисаност статуса ове дисциплине у оквирима науке о језику: због своје повезаности и испреплетености са морфологијом, синтаксом и лексикологијом, она је прошла дуг пут до осамостаљивања и конституисања у самосталну језичку дисциплину.�
1.2. Позиција неке дисциплине у оквирима одређене науке најбрже се може утврдити разгледањем каквог терминолошког речника: он је, начелно, слика тренутног стања не само укупног појмовнотерминолошког апарата неке науке, већ и њених појединачних дисциплина. Тако се, на пример, увидом у Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива (Симеон 1969: XXIV) проналазе струке из којих су обрађивани термини: фонетика, фонологија, морфологија, синтакса, лексикологија, лексикографија, дијалектологија и сл. У том се низу творба речи уопште не налази. Не треба за ово изостављање, разуме се, кривити аутора речника: поступак је у складу са приликама које су тада владале у науци о језику. Ни каснији проучаваоци лингвистичке терминологије нису посматрали творбу речи као самосталну дисциплину, што се, рецимо, види из одељка какав је Термини из области морфологије и творбе ријечи3 (Станчић 1982. и 1986).
1 Наведена оцена изнета је још 1986, у првом издању књиге Лингвистика у примени, у поглављу под називом Критеријуми изграђивања лингвистичке терминологије, а овде је цитирана према десет година млађем издању.
� Овај део књиге представља прераду прилога рађеног пре двадесет година (исп. Ћорић 1988).
3 Овако насловљени одељци имплицирају традиционално схватање о творби речи као делу морфологије.
�
1.3. Из напред реченог може се закључити да творба речи не би могла имати већи број аутономних, само њој својствених термина. Ако, у том смислу, покушамо из Правописне терминологије издвојити термине који би се могли сматрати карактеристичним за творбу речи као језичку дисциплину, добили бисмо оскудан списак, чак и уз лабаве критеријуме. На том би списку били: творба речи, изведеница (изведена реч), сложеница (сложена реч), корен, аугментатив, деминутив и хипокористик (Правопис 1960).
1.4. Формално гледано, у творбеном терминолошком подсистему претежу двочлани термини (терминологизоване синтагме), док је номинација� помоћу једне речи (прост термин) ређа. Са творбеног становишта једночлани термин може бити изведена (изведеница, дериват) и проста (лексичка) реч. Групу простих, неизведених термина чине све сами интернационализми: дериват, композит, суфикс, префикс, етник, деминутив, аугментатив, хипокористик, деривем и сл.� Једини домаћи термин који улази у ову групу је корен (који има специфично место у дериватологији, Барић 1980: 10). Међу изведеним терминима најбројнији су они са суфиксом ица (изведеница, сложеница, скраћеница, увећаница, преведеница, погрдница, сраслица, твореница), ње (извођење, слагање, поименичавање, попридевљавање, поглагољивање, срашћивање, срастање, преобличавање) и ак (наставак, завршетак, дометак, предметак, дочетак). У ову групу иду још спојник, преоблика, преобразба и основа. Ваља напоменути да је већина наведених домаћих термина слабе фре слабе фреквенције (углавном су синонимни са интернационализмима, а ови су по правилу чешћи), а понеки се употребљавају и у другим областима (наставак, основа и сл.). Сложени термини, односно двочлане терминолошке етикете, чине најбројнију групу, а могућност номинације практично је бесконачна. Користи се више модела, а најпродуктивнији је онај са придевом као првим, а именицом као другим елементом термина. Други елемент је термин или пак каква општеупотребна лексема. У функцији детерминатора најчешће долази придев творбен (што је и разумљиво с обзиром на етимолошку корелацију са првим елементом кључног термина творба речи). Веома су бројне терминологизоване синтагме типа творбени наставак, творбена анализа, творбено значење и др. Као други елемент најчешће долази: морфем/морфема, начин, однос, модел, тип, поступак, процес, систем, слој, шав, чин, узорак, формант, веза,
� Под номинацијом, у ширем смислу, подразумевамо комплетан инвентар могућности стварања назива у језику, а у ужем смислу – стварање назива творбеним начинима (суфиксацијом, префиксацијом, слагањем, срастањем и конверзијом). У овом другом случају добијени производ називамо – номинативна јединица.
граница, преоблика, трансформација, категорија, формација, структура, реч, значење, правило, средство итд. Придев творбен је чест, али не и једини детерминатор у оваквим терминолошким решењима. Тако се, рецимо, значење неког појма спецификује придевима хипокористичан, деминутиван, апстрактан, конкретан, моциони/моцијски, индивидуални, терминолошки, суфиксални/суфиксни, префиксални/префиксни и сл.6 И термин суфикс често долази као други елемент двочланог назива, а у функцији детерминатора јављају се, међу осталима, придеви: једновалентан, поливалентан, деминутиван, плодан, неплодан, продуктиван, непродуктиван, јалов, мртав, жив, нулти итд. Као други део двочланог термина нису ретки ни именица, твореница, суфиксација, сложеница, узорак и сл. Очито је да је образац придев + именица, квантитативно гледано, без премца у именовању појмова из творбе речи.
1.5. Други модели су мање продуктивни: двочлани термин чија су оба елемента именице (именица + именица) дошао би на друго место, али највише захваљујући називима који се тичу творбеносемантичких категорија типа вршилац радње, имена радње, имена оруђа, имена места и сл., а то су заправо еквиваленти страним двочланим терминима типа nomina agentis, nomina actionis, nomina instrumenti, nomina loci и др. Овом моделу припада и кључни термин творба речи, те друге терминологизоване синтагме типа творба скраћеница, творба именица и сл. (Овде иде и дублет грађење речи, који се данас ретко користи).� Вишечлани називи типа творба моционих/моцијских именица, имена ималаца занимања, наставак за творбу речи, имена ималаца особина итд. нису ни бројни, нити су честе употребе.
1.6. Двочлани термини, видели смо, веома су бројни, што није ни чудо с обзиром на погодност овог модела за номинацију. Њихова лоша страна показује се у сфери реализације, кад могу бити непрактични, због чега су честе редукције. Поступак се састоји у простом испуштању једног члана, обично другог по реду, те се тако добијају краће верзије. Скраћује се и термин творба речи те гласи једноставно – творба. Управо се од ове краће варијанте кључног термина прави придев који служи као детерминатор у двочланим етикетама типа творбена основа. Ако погледамо словенску терминологију, видећемо да термин творба речи (а тако и његов дублет грађење речи) није једини двочлани назив у функцији кључног термина: исти образац заступљен је у четири од једанаест словенских језика (Словник 1977: 296). Краћу варијанту, начелно, може имати сваки двочлани термин.
1.7. Дублетизам је у творбеном терминолошком микросистему сасвим очекивана и разумљива појава: реч је, како смо видели, о научној дисциплини која се дуго борила за равноправан статус у науци о језику.
6 Овамо иду и атрибути одглаголски, одименични, одпридјевни, које су користили неки хрватски лингвисти.
� Томе је, свакако, допринео и Правопис из 1960, где се у Правописној терминологији овај термин не наводи, за разлику од његовог дублета творба речи.
10
Њена традиционална веза са другим језичким дисциплинама огледа се, на терминолошком плану, у задржавању дела старијих термина (основа, на пример), што је, затим, из разумљивих разлога, довело до стварања бројних двочланих терминолошких етикета са придевом творбен као најчешћим детерминатором (творбена основа, рецимо). Појмовни апарат је, преко стране лингвистичке продукције, богаћен и позајмљивањем готових термина. Интернационални термини су под налетом пуризма добијали своје домаће еквиваленте путем дословног превођења (калкирања). Овакви вишесмерни путеви стварања појмовнотерминолошког апарата били су основа за појаву дублетизма. Који ће термин добити већу употребну ширину, односно који ће од чланова дублетног пара имати већу фреквенцију, одлучивали су различити моменти, поред осталих и поједини научни ауторитети.8 Уобичајен тип дублетизма представљају парови типа страна реч = домаћа реч (дериват/изведеница, композит/сложеница, префикс/предметак, деминутив/умањеница, аугментатив/увећаница, абревијатура/скраћеница, nomina loci/имена места итд.). Ситуацију усложњава употреба двочланих назива: јављају се триплети као интерфикс/спојник/спојни формант и сл. Дублетизма, међутим, међу интернационалним терминима готово да нема. Примери типа мутација/конверзија/трансфигурација су изузеци који потврђују правило. По себи се разуме да појава дублета у сфери фиксације не значи и њихову стварну употребу. У пракси се најчешће и јавља само један термин, страни или домаћи,9 уз евентуалну диференцијацију на релацији научна примена (где предност има интернационализам): школска примена (где предност има преведеница, односно домаћи неологизам) (Ивић 1962: 31). Известан број страних једночланих термина, у начелу, нема дублета домаћег порекла: афикс,10 префиксоид, суфиксоид, транспрефиксација, десуфиксација, депрефиксација и сл. Од домаћих термина стране еквиваленте немају корен, срашћивање, творбена веза, творбени образац и сл. Исто важи и за кључни термин творба речи (ако се занемари савремена употреба термина дериватологија, који не постоји у анализираном материјалу), али се, по традицији, термин грађење речи узима као његов дублет. Срећу се и дублети типа двочлани термин = изведеница: изведена реч = изведеница, сложена реч = сложеница.11
1.8. Ни терминолошки дублети ни полисемија нису пожељни у научном дискурсу, али се ни једно ни друго не могу у свим случајевима избећи. Терминолошки микросистем, који овде разматрамо, не разликује се у том погледу од других у оквиру лингвистичке терминологије: главни
8 Тако је, на пример, Радосав Бошковић, као неспорни ауторитет у творби речи свога времена, оставио дубок траг у творбеном терминолошком подсистему, посебно у области тзв. моционе твробе. Исп. о томе детаљније у Барић 1988a.a.
9 Каткада се аутори, из одређених разлога, служе тзв. контактним синонимима.10 Занемарујемо у овом тренутку чињеницу што су неки од овде наведених тер
мина, као афикс, вишезначни, тј. што се употребљавају и изван творбе речи.11 Будући да се овакви дублетни парови по правилу јављају у истом тексту, наизменич
но, као стилски варијетети, о њиховој се истозначности само условно може говорити.
11
термин творба речи је вишезначан – означава и језичку појаву и језичку дисциплину. (Наравно, ово није никаква наша специфичност.) И термин изведеница (дериват) је двозначан: у ужем значењу користи се за производ суфиксације и префиксације, а у ширем – за сваки производ творбе речи (укључујући и сложенице). У новије време се као скупни назив за сваку реч добијену творбом употребљава термин твореница, неологизам настао пре више деценија као синоним неологизма – творбена реч.12
1.9. Уопштено говорећи, у анализираном терминолошком микросистему позајмљенице чине мањи део од укупног броја свих термина. С друге стране, фреквенција интернационалних термина у дериватолошким радовима тако је велика да се стиче утисак како су домаћи термини у мањини. (Узмимо само термине суфикс и префикс који се веома често јављају у готово свим радовима о творби речи). Има се утисак да хрватским лингвистима стоји на располагању више домаћих термина какви су преобразба, преоблика, дометак, предметак, дочетак, погрдница, увећаница, умањеница и сл. Међутим, већина наведених термина јављала се претежно у сфери фиксације, док су у сфери реализације доминирали интернационализми. Па и онда кад се даје предност домаћем термину, страни се не напушта, већ се јавља уз домаћи, као контактни синоним (Бабић 1977). Мора се, међутим, имати у виду да ће употреба домаћих термина и њихових страних дублета варирати од аутора до аутора, од рада до рада, од прилике до прилике, при чему ни генерацијске и личне склоности аутора не треба занемарити (Ивић 1962: 31).
1.10. Недоследност и неуједначеност у употреби термина нису необичне за творбу речи: у пракси је ова појава најизраженија на релацији страно – домаће: код једних аутора доминира једно, код других друго. Појединачно узев, има термина који се јављају код већине аутора, али и оних који се срећу само у радовима једног или неколика аутора. Рецимо, термини афикс и префикс употребљавају готово сви аутори, док суфикс корелира са наставком, изведеница са дериватом, сложеница са композитом и сл. Који ће од наведених дублета бити фреквентнији, зависиће од низа фактора, али се, бар на основу анализираног материјала, може казати да претеже употреба термина – суфикс, изведеница и сложеница.
1.11. Спроведена анализа сербокроатистичке научне и стручне литературе даје, структурно и генетски гледано, следећу карактеристику творбеног терминолошког система: а) широко се употребљавају двочлани термини (терминологизоване синтагме); б) из практичних разлога честа су краћења путем елизије (творба место творба речи); в) изражен је дублетизам (дериват = изведеница); г) низ термина је вишезначан; д) интернационални термини нису бројни, али су фреквентни; ђ) уочљива је недоследност у употреби дублетних парова (негде је, рецимо, чешћи домаћи, а негде страни термин).
12 Према нашем увиду, термин твореница сачинио је хрватски лингвиста Стјепан Бабић.
12
13
2. Традиционално и ново у творбеној терминологији
2.1. Савремени славистички дериватолошки појмовни апарат, генерално узевши, веома је богат и разуђен, што показује већ и површан поглед на синтетичке радове руске, пољске и чешке науке о језику. Овај развијени појмовни апарат није био равномерно заступљен у свим славистичким срединама. Познато је да је дериватологија традиционално била развијенија у севернословенским него у јужнословенским центрима, што је нашло свог одраза и на појмовнотерминолошком и методолошком плану: јужнословенска дериватологија је ту била у заостатку. Посебно је важно истаћи да савремену дериватологију у наведеним развијеним славистичким срединама карактерише системски приступ, што је унело нов квалитет и у сам појмовни апарат. С обзиром на велику блискост словенских језика на свим нивоима језичке структуре, па и у деривацији, јасно је да нема препрека да такав оформљени појмовнотерминолошки апарат постане тековина целокупне славистике, па и њених јужнословенских огранака.
2.2. У јужнословенској лингвистици дериватологија је традиционално дуго била запостављена језичка дисциплина. У прошлости су за њу показивали нешто веће интересовање углавном они који су се бавили компаративноисторијским истраживањима, где су постигнути значајни резултати. Прилике ће се временом променити и у синхронији: све већи број лингвиста укључује се у дериватолошка истраживања, што се види и по броју таквих прилога у часописима, и по заступљености ове дисциплине у граматичкој литератури. Предмет обраде су поједини форманти или групе форманата, поједине семантичке скупине, творбена структура појединих врста речи итд. Појмовни апарат који се у тим истраживањима користи представља комбинацију наслеђеног стања и нових тенденција у развоју славистичке дериватологије.
2.3. Да би се добила коликотолико реална слика стања у појмовнотерминолошкој области наше дериватологије, најбоље је поћи од одређеног
14
синтетичког приручника који би послужио као нека врста еталона. За ову прилику одабран је лингвистички појмовник Српскохрватски језик, публикован 1972. године као први том едиције Енциклопедијски лексикон – Мозаик знања. Књига садржи, између осталог, и граматичку терминологију у србистици (сербокроатистици) за првих седам деценија прошлог века, укључујући, наравно, и компоненте творбеног појмовнотерминолошког апарата. Поређењем стања у еталону са оним што налазимо у каснијој граматичкој и стручној литератури могу се утврдити иновативни процеси у дериватолошкој терминологији, посебно с обзиром на савремени степен развоја ове дисциплине у славистичком свету. Анализа је усмерена на кључне појмовнотерминолошке јединице.
2.3.1. Творба речи. У Мозаику налазимо називе типа грађење речи, творба речи, образовање речи, односно наука о грађењу речи, наука о творби речи. Као основни, на које се други називи упућују, фигурирају творба речи и наука о творби речи, што је у складу са терминологијом из Правописа (1960) насталог на бази новосадског договора. Исто тако, у складу са оновременим схватањима, творба речи је посматрана као део морфологије. Интересантно је да Мозаик има две одреднице са сродном дефиницијом: једна је краћа (тиче се науке о творби речи), друга је дужа (односи се на термин творба речи). У оквиру ове друге поновљено је, заправо, тумачење термина наука о творби речи.13
Коментар. У србистици је ранији (традиционални) назив грађење речи након новосадског договора потиснут термином творба речи. Последњих деценија све се чешће употребљава и интернационализам дериватологија (нема га у Мозаику), еквивалентан називу наука о творби речи, односно једном од значења назива творба речи: погодан је јер недвосмислено упућује на научну дисциплину.
2.3.2. Творбено средство. Реч је о компоненти неке изведенице којом се она формално диференцира од основинске речи. С обзиром на улогу и позицију таквих елемената у односу на основинску реч, односно творбену основу као сегмента основинске речи у саставу мотивисане речи, постоје и различити називи за њих. У Мозаику као скупни називи за ове елементе творбе речи употребљавају се термини формант и афикс, а с обзиром на њихову позицију именују се као префикс и суфикс, односно наставак. Овај последњи, домаћи назив, ради избегавања хомонимије, уза се обично
„NAUKA O TVORBI REČI, deo morfologije (v.) u kojem se govori o postanku i sastavu reči.”
1�
има какав квалификатив: творбени наставак, наставак за грађење речи, наставак за образовање речи и сл. Како се неки од ових елемената могу јавити у проширеној верзији, Мозаик има за њих називе типа сложени формант и контаминовани наставак.
Коментар. Од раније је постојала тенденција да се дублетни пар суфикс/наставак на неки начин раздвоји, због двозначности овог другог. Такав однос према овом дублетизму допринео је да се у савременој творби речи углавном не користи домаћи назив наставак (препуштен је морфологији), већ само интернационализам суфикс.14 Тиме су најобичнија формантска средства у творби речи терминолошки унифицирана у корист интернационализама: афикс (као скупни, надређени назив), префикс и суфикс. У творби речи општеприхваћена је чињеница о постојању нултог творбеног средства, што је нашло одраза и у новијим радовима у србистици, посебно кад је реч о тзв. нултом суфиксу. У Мозаику постоје одреднице нулти афикс и нулти наставак, али први није сасвим јасно дефинисан, а други се тиче морфологије, а не творбе речи. Додуше, у оквиру дефиниције одреднице деривација наводе се примери типа зев < зевати, дрем < ремати, ков < ковати, плот < плести као потврде за тзв. дезафиксацију, односно регресивну деривацију. Данас се, међутим, сматра да су речи зев, дрем, ков, плот изведене нултим суфиксом (ø).15 У Мозаику, наравно, нема савремених термина попут префиксоида и суфиксоида, којима се именују форманти налик префиксима и суфиксима. За реч која својим изразом и садржајем учествује у обликовању нове лексичке јединице, у Мозаику се употребљава назив основна реч. Тај је назив и данас у употреби, али није једини: поред њега све чешће срећемо називе основинска реч и мотивна реч. Покаткад се у савременој литератури употреби и термин мотиватор или неки други, њему сличан, преузет из руске лингвистике, што непотребно компликује ионако неуређену терминологију у овој области. За онај део основинске речи који остаје у саставу деривата, у Мозаику се користе називи корен и општи део, док се данас чешће узима, као и у морфологији, управо назив основа, уз разумљиво прецизирање: творбена основа, основа за творбу. Уместо овог домаћег назива среће се у неким радовима и назив творбена база.
2.3.3. Творбени начини. У оквиру одреднице творба речи у Мозаику се спомињу два најобичнија творбена начина: извођење (деривација) и слагање (композиција). У оквиру извођења разликује се суфиксација (на пример старац), инфиксација (која се тиче само глагола, на пример меркати) и унутрашња творба (када нова реч настаје променом гласа
14 На ову функционалну репартицију скреће се пажња и у Мозаику, 436.15 Посебно о нултом суфиксу исп. АнчићОбрадовић 1975.
16
или акцента: печéње/пèчење). У слагање улазе префиксација (на пример одвезати < везати) и срастање (даниноћ, југозапад). Мозаик има посебну одредницу афиксација са примерима типа преписати, путовати, путар, из чега се може закључити да је реч о скупном називу за префиксацију и суфиксацију. Уз одредницу префиксација дају се бројни примери префигираних именица, придева и глагола, а уз одредницу суфиксација стоји, једноставно, „v. Tvorba reči.” У Мозаику налазимо и посебне одреднице деривација и извођење. Деривација се дефинише као „творба нових речи извођењем”, a из наведених примера (зидар, листић и сл.) види се да је реч о суфиксацији. И примери уз одредницу извођење показују да се ради о образовању речи „додавањем одређених наставака”, тј. додавањем суфикса. Очито је да је у питању исти појам, али раздвојен на два назива и дефинисан у одвојеним одредницама. Мозаик садржи и одредницу префиксалносуфиксална творба „pri čemu se istovremeno koriste i prefiksi i sufiksi”, а као примери наводе се зачеље, забрђе, подбрадак, залистак и др. У Мозаику срећемо и одредницу изведена сложеница, што је „izvedena reč čiji je opšti deo kakva složena reč (složenica)”, а као примери наводе се београдски, Београђанин, руководилац, побратимство, надградња и сл. Мозаик садржи и одредницу декомпозиција (регресивна) са примерима типа ход, бег, плот и сл. Уз одредницу сложеницe („reči koje su postale srastanjem delova rečenice ili celih rečenica sastavljenih od najmanje dve reči”) налазимо опширан чланак у коме се, поред осталог, даје објашњење настанка сложенице: „Za nastanak složenice potrebno je da budu ispunjeni određeni jezički uslovi. Prvo, delovi rečenice moraju biti čvrsto sintaksički vezani i dugo se tako upotrebljavati. Zato su složenice obično nekadašnje sintagme. Drugo, delovi složenice moraju označavati, kada su u toj vezi, nešto drugo, a ne ono što znače kad su van takve veze. Treće, složenice, odn. delovi njihovi moraju biti izmenjeni u glasovnom sklopu i, što je još odlučnije za stvaranje složenice, – u akcentu.” Даље се сложенице класификују семантички, облички, синтаксички и категоријално.
Коментар. Термин деривација употребљавао се (Симеон 1969), а и данас се употребљава, много шире – као еквивалент термину творба/грађење/образовање речи. Али и кад се употребљава у ужем значењу (као, рецимо, супротност композицији, слагању) њиме се обухвата афиксација уопште, дакле – и суфиксација и префиксација. За појмове композиција/слагање и срастање у Мозаику нема посебних одредница, али се налазе у оквиру одреднице творба речи: јасно се види да слагање (композиција) укључује префиксацију и срастање. У оквиру срастања разликују се два типа сложеница: сложенице настале простим срастањем (на пример свезналица) и сложенице
1�
са спојним вокалом (на пример сунцокрет). У новије време, међутим, појам слагања диференцира се у односу на срастање, па се продукт слагања (композиције) назива сложеница (композит), а продукт срастања – сраслица. Додуше, још нису до краја изграђени јасни критеријуми за диференцирање ових двају творбених начина, односно производа такве творбе. Наиме, од раније је било сложених назива који не би били обухваћени наведеним тумачењем у Мозаику. Савремени језик (често под утицајем несловенских језика) располаже великим бројем сложених формација са устаљеним препозитивним компонентама типа: кеш/кредит, кеш/позајмица, кеш/лова; арт/галерија, арт/директор, арт/живот; бизнис/клуб, бизнис/парк, бизнис/план, бизнис/просторије; е/банка, е/бизнис, е/дућан, е/плаћање16 итд. Очито је да појам сложеница може обухватати различите садржаје. Појмови типа префиксалносуфиксална творба подводе се данас под појам комбинована творба, где се још укључују сложеносуфиксална и префиксалносложена творба. Као специфични творбени начини наводе се у Мозаику адјективизација и адвербијализација, али не и супстантивизација, уместо које долази поименичавање, са дефиницијом: „upotreba nesamostalne reči u samostalnoj upotrebi” (са примером – добро у називу пољопривредно добро). У савременој дериватологији овај творбени начин назива се конверзијом.17 С обзиром на то да конверзија не поседује материјално изражена творбена средства, ретко се укључује у творбу.18 У Мозаику се каже да су сложенице обично бивше синтагме, али се не говори о томе да и изведенице могу настати од бивших синтагми, односно синтагматских номинација, па стога и нема појма универбација/универбизација.
2.3.4. Производ творбе речи. Производи творбе речи заступљени су у Мозаику читавим низом одредница: а) сложеница, композит, сложена реч; б) изведеница, изведена реч, дериват; в) абревијатура, скраћеница. У првом случају (а) предност је дата једночланом термину сложеница, а у другом (б) двочланом називу изведена реч, а у трећем (в) није ни давана предност одређеном називу. Мозаик садржи и одредницу полусложеница са дефиницијом: „...reč postala srastanjem dveju ili više sintaksički i semantički čvrsto povezanih reči u jednu tako da njeni posebni delovi čuvaju svoje
16 Коса црта у наведеним примерима служи као графичко обележје везе двеју речи у настанку нове номинативне јединице. Начин ортографске фиксације оваквих сложених конструкција није предмет разматрања у овом раду.
17 У школским приручницима користи се домаћи термин – творба претварањем (Станојчић/Поповић 2004, 134).
18 У којој мери ова појава припада творби речи показује и њено скромно место у синтетичким радовима: Клајн (2003) конверзији даје непуних десет страна књиге, а Бабић (1986) нешто више од једне стране.
Коментар. Сви наведени термини у оптицају су и у савременој дериватологији, уз већи или мањи степен унификације. Шири коментар захтева термин дериват (у Мозаику се упућује на одредницу изведена реч). Овај термин је двозначан: у ширем значењу односи се на сваку јединицу насталу било којим творбеним начином, а у ужем значењу тиче се само продукта суфиксације и префиксације. Може се, ипак, уочити тенденција да се појмови дериват, изведеница (изведена реч) вежу само за производе афиксалног типа.
Синтагмом изведена именица се у Мозаику означава „imenica nastala dodavanjem nastavaka za tvorbu reči (sufiksa) na opšti deo prostih, izvedenih i složenih reči iste vrste (imenica) ili drugih vrsta (prideva, glagola, zamenica, brojeva)”. Разликују се, при томе, два типа „sufiksalnih obrazovanja novih imenica”: први, са односом основе према суфиксу као односа одредбене речи према главној речи у синтагми (слепац = слеп човек), други, где суфикс има значење и функцију одредбене речи у синтагми (листић = мали лист). Овим другим типом граде се тзв. именице субјективне оцене. У савременој дериватологији изведенице типа слепац припадају тзв. мутационом творбеном значењу, а именице типа листић – модификационом.
Термин полусложеница није редак у језичким расправама, а из дефиниције у Мозаику рекло би се да је реч о посебном производу творбе речи, делимично друкчијем од сложенице. Остаје дилема – је ли то сложеница или није? И шта заправо значи префикс полу у овом термину? Чини се, ипак, да овај термин треба оставити ортографији, будући да се њиме означава један од начина писања сложене номинативне јединице.19
У Мозаику постоји и одредница изведена сложеница, а тиче се речи изведених од сложеница, тј. кад је основинска реч каква сложеница. Овакав појам се данас не користи будући да у деривацији није битно да ли је основинска реч проста или изведена: и једна и друга служе као база за деривацију.
2.3.5. Творбено значење. У Мозаику нема ове одреднице, нити се у оквиру других одредница спомиње творбено значење: уз одредницу значење наводе се лексичко и граматичко, али не и творбено. Међутим може се ипак закључити да се на такво значење мислило приликом обраде појединих семантичких скупина у оквиру именичке деривације. Као
19 Да је реч пре о ортографском него о творбеном појму види се већ и из чланка у Мозаику: ту су уврштавани и примери типа петшест (са оба непроменљива члана), и типа марксизамлењинизам (са оба променљива члана), а и једно и друго је у супротности са дефиницијом полусложенице.
1�
посебне одреднице јављају се: nomina actionis (имена радњи), nomina agentis (имена вршилаца радње), nomina attributiva (имена ималаца особина), nomina instrumenti (имена оруђа), nomina loci (имена места), етник (име становника насељеног места), деминутив/диминутив (реч која означава нешто умањено), аугментатив (изведена реч која означава нешто увећано), пејоратив (ружна, погрдна реч), хипокористик (име од мила).20
Коментар: У савременој дериватологији јасно се разграничава творбено према лексичком и граматичком значењу. Унутар творбеног значења деривати се класификују тако да се за основицу класификације узму одређене шире или уже значењске скупине. Једна таква класификација, чије елементе налазимо и у Мозаику, урађена је још почетком прошлог столећа, а овде је дајемо у адаптираном виду: nomina agentis, nomina instrumenti, ималац занимања, nominaomina agentis, nomina instrumenti, ималац занимања, nomina loci, име становника места, припадник народа или класе, ималац/носилац особине, deminutiva, patronymika, hypokoristika, augmentativa (amplifikativa), моција, имена биљака, nomina actionis, abstrakta, kollektiva (Лескин 1914: 231–300). Нешто друкчију, али начелно сличну класификацију, налазимо и у једној новијој средњошколској граматици: А. лица (особе) – мушка: а) вршилац радње, ималац занимања, стваралац; б) ималац особине, носилац стања; в) становник, припадник народа, вероисповести; женска: а) вршилац радње, ималац занимања; б) носилац стања, особине; в) припадница народа, вероисповести, становница; мушка и женска лица, млада мушка и женска лица, имена и презимена; Б. животиње и биљке; В. предмет; Г. место; Д. глаголске и апстрактне именице; Ђ. именице субјективне оцене; именице изведене граматичким суфиксима (Станојчић/Поповић 2004: 137–147). У савременој дериватологији овакве значењске скупине називају се творбеносемантичким категоријама и представљају важне јединице творбеног система. Издвојене се према категоријалној припадности творбене основе и према општем творбеном значењу. Тако се, на пример, у оквиру именица, као врсте речи, у мутационој појмовној категорији издвајају творбеносемантичке категорије: име носиоца особине, име вршиоца радње, име средства радње, име места радње, имена становника и сл. У оквиру ових творбених категорија могу се издвајати и разне уже значењске скупине, уједињене на основу заједничког конкретног значења, на пример називи пића у класи носилаца особине (лозовача, крушковача, јабуковача и сл.). Творбена категорија заузима високу позицију у творбеном појмовном апарату, што значи да она у себе укључује друге системске јединице нижег ранга, рецимо творбени тип.
20 Постоје у Мозаику и домаћи називи умањена реч/умањеница, али се оба упућују на деминутив.
20
Специфичност творбене категорије најлакше је уочити управо поређењем са творбеним типом. Значајно својство творбеног типа представља – један те исти формант (префикс, суфикс), што код јединице вишег ранга изостаје: у творбеној категорији конкретна материјална вредност форманта бива апстрахована (укључује у себе изведенице са различитим формантима.) И лексичкограматички карактер основе је за творбену категорију другостепеног карактера: основинске речи (од којих се формирају творбене основе) могу припадати различитим врстама речи. Шта је, онда, најбитније за дефиницију ове јединице, односно по којим критеријумима се утврђује припадност неке изведенице одређеној творбеној категорији? Тај критеријум је – значење изведенице (деривата). Такво се значење понегде назива ономасиолошка база. Узмимо као пример значење места: све изведене именице са таквим значењем, без обзира на формант и категоријалну припадност основе, иду у једну творбену категорију: мравињак (мравињи), цементара (цемент), причаоница (причати), игралиште (играти). Једнако тако и све изведене именице са значењем радника, без обзира на врсту речи којој припада основинска лексема, иду у исту творбену категорију: именице зидар (зидати) и месар (месо) не иду у исти творбени тип, због различите категоријалне припадности њихових основинских речи, али иду у исту творбену категорију, због исте ономасиолошке базе. Сада се види да творбена категорија укључује различите творбене типове исте ономасиолошке базе. У том смислу сви творбени типови чије изведенице припадају именицама насталим суфиксацијом могу бити груписани у творбене категорије какве су: nomina agentis, nomina agentis, nominanomina� actoris, nomina attributiva, nomina loci, nomina mota, nomina deminunomina attributiva, nomina loci, nomina mota, nomina deminu attributiva, nomina loci, nomina mota, nomina deminunomina loci, nomina mota, nomina deminu loci, nomina mota, nomina deminunomina mota, nomina deminu mota, nomina deminunomina deminu deminutiva et meliorativa, nomina essendinomina essendi essendi и сл. (Нешчименко/Гајдукова 1994: 98). Дакле, деривациони систем обједињује мноштво творбених категорија. Убедљиву класификацију творбених значења сачинио је чешки дериватолог М. Докулил (1962). Он разликује три појмовне (значењске) категорије: мутациону, модификациону и транспозициону. Мутациону категорију карактерише то што се у творбеном процесу полазни појам из темеља мења. До овакве суштинске измене долази путем ближег одређења једног (полазног) појма у односу на други појам. Ти појмови су заправо основне садржинске категорије: супстанца, квалитет, процес и околност. Овим садржинским категоријама у језику одговарају основне врсте речи: именице, придеви, глаголи и прилози. Тако се, на пример, појам супстанце може утврдити односом према појму особине (десница = десна рука, плавуша = плава жена), односом према другом супстанцијалном појму (аутономаш = присталица аутономија, гитарист/а/ = који свира на гитари), односом према појму радње (копач = онај који копа), односом према појму околности (дневник = новине које излазе /сва
21
ко/дневно) итд. Модификациона појмовна категорија садржај основног појма, за разлику од мутационе категорије, суштински не мења, него му даје само додатно обележје. Тако се, на пример, у оквирима именичке номинације садржај изражен основинском именицом ближе одређује цртом умањености (облачић = мали облак, сукњица = мала сукња), или обрнуто обележјем увећаности (носина = велики нос), обележјем природног рода (лавица = женка лава, гусак = мужјак гуске), обележјем збирности, колектива (камење = гомила камена, радништво = скупина радника, генералитет = скупина генерала), или пак појединачности (сламка = једно стабло сламе). Коначно, транспозициона појмовна категорија састоји се у томе што је садржај из одговарајуће појмовне категорије пребачен у другу (секундарну) појмовну категорију, а да до фактичке измене појма није ни дошло. Зна се да је особина, начелно, зависна од супстанце (особина се у језику изражава придевом, а супстанца именицом). Међутим, одређеним творбеним поступцима особина се може „осамосталити”, учинити независном од супстанце, чиме се добија именица (која, како је већ речено, у граматици корелира са супстанцом). Тиме је особина просто конкретизована: хитар → хитрост, чист → чистоћа, топао → топлота, целокупан → целокупност. Творбом се може конкретизовати и радња: читати → читање, служити → служба, излазити → излазак, пасти → пад. На овај начин су особина и радња добиле карактеристике супстанце. Друкчије речено: транспозиција представља прелазак речи из једне врсте у другу без измене њеног лексичког значења. Дакле, у формули творбеног значења не појављује се ништа ново, осим указивања на припадност целог деривата новој врсти речи.21
2.3.6. Мотивација (мотивисаност). Мозаик садржи одредницу мотивисаност речи, што се дефинише као „osobina reči da se u njoj ... razlikuju delovi od kojih se sastoji”, али и одредницу мотивисана реч, која је дефинисана као „reč u kojoj su sa gledišta savremenog jezičkog osećanja (sinhronički) vidljivi delovi iz kojih se sastoji”. Уз одредницу творба речи као важна црта изведених и сложених речи истиче се то што су оне мотивисане, те се према њима могу правити друге речи. Али „kad reč izgubi motivisanost, tj. kad u njoj nisu vidljivi njeni delovi, ona ulazi u leksičke (nemotivisanе, usamljene) reči”.
Коментар. Појму мотивације посвећује се у дериватологији велика пажња. Посматрајући речнички фонд српског језика са формалног становишта, може се уочити да у њему постоје парови
21 Транспозиције су примарно ствар синтаксе, мотивисане су потребама реченичке структуре, што се може илустровати следећим примерима: – Читао је споро. Читање га је замарало; – Био је грамзив. Грамзивост му је дошла главе.
22
речи са једним заједничким и једним различитим делом; први их повезује, други диференцира. Тако се делови речи као што су трава, бале, алат, риба, сан, стид, рат, Балкан, Чех понављају у речима какве су травица, балав, алатни, рибар, сањар, бестидан, ратни, балкански, чешки, односно травњак, балавац (балавица), алатница, рибарница, сањарија, бестидник, ратник, балканизам, чехизам итд. Ови заједнички сегменти, присутни у наведеним речима, јасан су показатељ њихове међусобне повезаности на плану израза. Ако овоме формалном моменту додамо и семантички, видећемо да се овим речима, и поред идентичних сегмената, именују различити денотати (исп. риба – рибар – рибарница), али тако да међу свим овим речима постоји јасна семантичка сродност. Види се, такође, да су неке од напред наведених речи и формално и семантички усложњене, односно да једне формално и семантички проистичу из других, другим речима – на плану израза и на плану садржаја једне речи су узеле понешто од других речи. Пар риба и рибар има заједнички део риб, а разликују се финалним делом: наспрам релационе морфеме а првог члана пара, стоји формант ар другог члана (овај формант кумулативно представља деривациону морфему ар и релациону морфему ø). Види се, дакле, да је ова друга реч по форми сложенија: има целу морфему више (деривациону морфему ар). Значи ли то да формално сложенија формација има и на плану садржаја већу сложеност? Другим речима: је ли формално усложњавање праћено истовремено и семантичким усложњавањем? Одговор на ово питање добија се одговарајућим значењским описом оба члана пара, а тај опис гласи: рибар = онај који лови рибе, а рибе�� = *оно што лови рибар. Иако оваква семантичка интерпретација друге речи није немогућа, ипак се нигде не примењује: она се увек дефинише описно (тј. не постоји могућност да се у дефиницију укључи и нека „истокорена” реч23). Међутим, понуђени семантички опис прве речи сасвим је очекиван, а проистиче из њене формалносемантичке структуре: и на формалном и на семантичком плану она је сложенија од речи рибе, с којом стоји у пару. Поред значења „рибе”, садржаног у основи риб, она има и додатно значење онај који лови, садржано у сегменту ар. Дакле, рибар = онај који лови рибе. Оваква значењска парафраза указује и на смер стварања формалне везе ових двеју речи, а тај смер је од речи рибе ка речи рибар. У овој вези реч рибе је примарна, а реч рибар секундарна. Генетски протумачено – без прве речи не би било ни друге. Како смо већ из
�� Основинску реч дајемо у облику номинатива множине, што је у складу са лексикографском праксом.
23 Исп. део лексикографске дефиниције у РМС: рибе, риба ж мн зоол. разред нижих кичмењака који живе у води, издуженог тела, са шкргама као органима за дисање и перајама за кретање.
23
Мозаика видели, оваква прозирна формалносемантичка веза двеју речи назива се у дериватолошкој литератури мотивација, односно мотивисаност. Значај овог појма у дериватологији је велик. Уочено је то у србистици давно: „Мотивисаност и продуктивност – то су две напоредне особине; зато свако губљење мотивисаности повлачи за собом и стварно губљење продуктивности” (Белић 1958: 22). Ово запажање о значају мотивисаности није оставило великог трага у каснијим граматичким и стручним радовима. Међутим, у широј славистичкој науци, односно у граматикама словенских језика и расправама из творбе речи, овај појам је незаобилазан. Постојање односа мотивације међу речима имплицира постојање групације мотивисаних и немотивисаних речи. Тако гледано, речи (а) трава, бале, алат, риба, сан, стид, рат, Балкан, Чех су немотивисане, а (б) травица, балав, алатни, рибар, сањар, бестидан, ратни, балкански, чешки, односно травњак, балавац (балавица), алатница, рибарница, сањарија, бестидник, ратник, балканизам, чехизам итд. су мотивисане. За прву групу речи обично се употребљава квалификатив просте (просте речи), али се у србистици срећу и други називи: засебне, лексичке, праве, основне, усамљене, немотивисане (речи) (Белић 1949: 16–17).�� Генерално узевши, у славистици, и не само славистици, најопштија и најраширенија подела, са позиција савремене дериватологије јесте подела на мотивисане и немотивисане речи. У србистици се, како смо већ рекли, о мотивационим везамаУ србистици се, како смо већ рекли, о мотивационим везама међу речима раније ретко писало: стицао се утисак да у том сектору и нема већих нерешених питања. Полази се од тога да на једној страни постоји основинска (мотивна) реч, а на другој изведена реч (изведеница, дериват), и онда се даље вршила анализа ових других. И ту се стајало; као да је увек, у сваком конкретном случају, лако рашчланити неку изведену реч, односно утврдити основински и формантски део. Да то ипак није увек лако, показаћемо на примеру речи балканизам. У лексикографији се ова реч дефинише овако: „начин и систем живота балканских народа и држава; поступци својствени балканцима (по схватању Запада обично презриво)”, чему се додаје и: „језичка особина карактеристична за више балканских језика” (РМС). Иако се лексикографска дефиниција не мора поклапати са творбеном, ипак видимо да се у одређивању основинске речи наилази на потешкоће: је ли у тој улози придев балкански или именица Балканац? А можда је основинска реч Балкан? Наиме, семантички опис може бити вишеструк: оно што је својствено балканским народима, Балканцима, становницима Балкана.
�� За изведене речи користио се некада и назив неправе речи (Белић 1949: 17).
24
Предмет дериватологије су само мотивисане речи.�� Она друга групација речи (немотивисаних, простих) занимљива је уколико се јавља у улози материјалне базе мотивисаних речи. Међу овим двема групацијама заједничког речничког фонда може, дакле, постојати однос мотивације (мотивисаности), при чему се подразумева да немотивисане речи увек мотивишу речи друге групације, тј. мотивишу изведене речи. Немотивисана реч улази у састав мотивисане тако што чини њену основу. У том смислу ваља разликовати основинску/основну реч од творбене основе: у изведеној речи немамо целу основинску реч, већ њен део – творбену основу. Али у деривацији се у функцији основинске речи не јавља само творбено немотивисана реч: ту улогу може имати и већ мотивисана реч. То даље значи да све речи једног језика, како немотивисане тако и мотивисане, јесу потенцијал за стварање нових лексичких јединица. Према томе, за улогу основинске речи равноправно конкуришу и мотивисане и немотивисане лексичке јединице. Из овога се види велики значај појма мотивације у творби речи: она у дериватологији укључује како формални, тако и семантички моменат. То значи да однос основинска реч: секундарна (изведена) реч укључује оба ова момента истовремено. Не може се говорити о мотивацији на творбеном плану ако је, рецимо, јасно уочљив само формални однос међу двема речима. У речима ледина (необрађена земља) и кошава (врста ветра) почетни делови поклапају се гласовно са речима лед и кош, али се само на основу таквих гласовних поклапања не могу доносити закључци о творбеним везама. Наиме, ледина и кошава немотивисане су речи. Мотивисана реч, као што смо видели, истиче се специфичном морфемском структуром: развијенија је, сложенија је него у основинској речи. Изведене речи садрже морфеме којима се јасно диференцирају од основинских речи. Те морфеме уочавамо, рецимо, у препозицији (префикс) или у постпозицији (суфикс). То би онда могло значити да речи са оваквим формантима аутоматски иду међу мотивисане, односно изведене речи. У великом броју случајева то јесте тако, али се у неким примерима може запазити гласовно поклапање извесних делова у читавом низу речи, а да такво
�� За творбу речи, као језичку дисциплину, битне су само мотивисане лексичке јединице, дакле оне које према себи имају одговарајућу основинску реч. Под основинском речи подразумевамо реч која се са дериватом налази у јасној формалносемантичкој вези. Таква веза, на пример, постоји међу именицама авантуриз/а/м и авантура, где ова друга врши функцију основинске речи. Да је реч авантура у формалној и семантичкој вези са дериватом на из/а/м откривамо најлакше путем творбене парафразе која, у овом случају, гласи: склоност ка авантури, односно – прављење авантуре. Једнако тако утврђујемо да је именица екстремиз/а/м мотивисана придевом екстреман, што се види сасвим јасно и из лексикографске дефиниције, која се поклапа са творбеном семантиком.
2�
поклапање не мора значити и творбену мотивисаност. Именице јечам и јарам имају идентичан завршни слог, али он није творбени формант јер изостаје творбеносемантичка веза ових двеју речи са другим речима. У време кад је дериватологија била у зачецима, могли су се у граматикама међу „изведеним” речима наћи и овакви примери: бакар, вепар, ветар, чабар, чубар; врабац, конац, лонац, мољац, новац; точак, чворак; балван, ваган, дуван, јаблан, табан; бадањ, огањ, ражањ, торањ, чешањ, тигањ; краљ, маљ, чкаљ, угаљ, чукаљ; бусен, јасен, грумен, камен, кремен, гребен, пршљен, јелен, невен, пелен итд. (Караџић 1969). Међутим, у многим другим речима слични финални сегменти могу се без проблема издвојити и протумачити са творбеног становишта. Дакле, само формално поклапање са неким сегментом није довољно да би се нека реч сврставала међу мотивисане. У речи разговетан препознајемо сегмент раз (срећемо га у изведеницама типа разбудити, разбацати и сл.) и сегмент ан, који долази у бројним примерима типа страстан, гласан итд., а ипак се та реч не може посматрати као изведена, будући да средишњи део говет не упућује ни на какво значење које би било предано придеву разговетан. Међутим, ни само препознавање каквог значења у некој наоко изведеној лексеми не гарантује постојање мотивационог односа. Тако, на пример, глагол ишчезнути можемо рашчланити на делове иш (< из) и чезнути (први део срећемо у ишчупати, а други део се поклапа са глаголом чезнути), али се реч ишчезнути ипак не може уврстити међу изведенице јер то не дозвољава синхрони семантички опис (значи – нестати, дакле – не постоји семантичка веза са глаголом чезнути), а реч ишчупати може (значи – чупањем извући из чега, где је очигледна веза са глаголом у основи). Јасно је, дакле, да поделу речи на мотивисане и немотивисане није увек лако сачинити. Давно је констатовано да је у творби речи мотивисаност комплексна појава и да укључује и форму и значење: изведена реч је мотивисана и формом и значењем неке друге речи (Докулил 1962: 108). Овај формалносемантички однос између творбене основе и изведене речи обично је прозиран, што омогућава једноставно рашчлањивање изведенице на саставне творбене елементе. О овоме сведоче бројни примери типа: лавица, травица, глупост, прозорчић, официрчина, балавац, кувар, врбак, Балканка итд. Начелно гледано, једна изведена реч може имати само једну основинску реч, односно само једну основу, па је смер мотивације јасан и иде од основинске речи ка деривату: гитара → гитарист(а).26 Формално гледано, наведене изведенице су сложеније од основинских речи, што наводи на помисао да би се овај формални критеријум могао примењивати универзално: свака морфематски сложенија лексичка јединица била би дериват. Међутим, нису ретки случајеви да међу
26 Смер мотивације означаваћемо стрелицом.
26
речима постоји формалносемантичка веза, уочава се мотивациони однос, али се не може са сигурношћу утврдити која је од њих основинска реч, а која изведена, тј. не види се јасно која коју мотивише. Наиме, постоје парови речи са истим основним делом и истим бројем морфеме, тако да формални критеријум не помаже у дефинисању мотивационог односа, односно у рашчлањивању таквих формација. Ако је мотивациони однос у пару учитељ → учитељица јасан (изведеница је и по форми сложенија), то се не може казати и за однос у пару наставник – наставница: кад се издвоји заједнички део настав�� преостају форманти никø и ница, што показује да су једнаке формалне сложености.28 Да би се утврдио правац мотивације, мора се као главни, у одсуству формалног, узети семантички критеријум, а он показује да је реч наставница семантички сложенија од речи наставник јер значи жена – наставник. Уосталом, имена занимања карактерише општи род, односно то је генеричка категорија (укључује лице оба пола), па је логично да је формација са етикетом жена секундарна у односу на формацију која укључује обоје, тј. да је модификациона формација (наставница) мотивисана оном другом (наставник), а не обратно. У напред наведеним примерима парови речи имали су различито лексичко значење. Међутим, однос мотивације постоји и код речи истог лексичког значења, а различите категоријалне припадности. У паровима типа глагол – девербативна именица, као у примерима селити – сељење, журити – журба, јаукати – јаук, излазити – излаз, атаковати – атак, где видимо разноврсну формалну структуру, смер мотивације је од глагола ка именици, а не обрнуто и то из разлога што је значење радње категоријално значење глагола, а не именице. Сличну мотивациону слику имамо и у паровима типа леп – лепота, стар – старост: именице се сматрају изведеницама и то не само због веће формалне сложености, већ и зато што је значење особине основно категоријално значење придева, а не именице. Будући да изведеница може бити у корелацији само са једном основинском речи, јасно је, на пример, да су речи кућица, горски или пеглати мотивисане само речима кућа, гора и пегла, тј. имају само једну мотивацију. С друге стране, реч северњак можемо протумачити као изведеницу мотивисану именицом север и придевом северни. Овакви примери указују на чињеницу да се мотивационе везе усложњавају у случајевима када је нека изведеница мотивисана већ мотивисаном речи, што показују именице: травњак, балавац, балавица, алатница, рибарница, сањарија, бестидник, ратник, балканизам, чехизам, столарство, библиотекарство, чизмарство, вунарство, светитељство,
�� Овај заједнички део издвојили смо на бази семантичке интерпретација онај који држи наставу.
28 Овде занемарујемо релационе морфеме.
2�
просветитељство, вуковство, краљевство, верништво, расипништво итд. Утврђивање стварних мотивационих веза између изведеница и њихових основинских речи ископликовано је чињеницом да је и сама творбена основа изведена. Је ли, на пример, именица балавица мотивисана именицом бале или придевом балав, или пак није ни једним ни другим, него именицом балавац? Очито је да на путу прецизирања мотивационих односа, утврђивања основинске речи, па и облика самог суфикса, стоје многе препреке.29 Зато се у многим дериватолошким радовима расправља о разним типовима (врстама) мотивације, а у вези с тим и о разним мотивационим смеровима. Као и другим словенским језицима, и у српском претежу мотивисане речи,30 што даје повода да се каже нешто више о типовима творбене мотивације.
А. Вишеструка мотивација означава појаву кад један дериват може стајати у релацији према више основинских речи.
Реч ловац мотивисана је глаголом ловити, што се види из семантичког описа – онај који врши радњу исказану основинским глаголом. Међутим, мотивисана је и именицом лов, што произилази из парафразе – онај који се бави ловом.31 Именице ратник и путник стоје у мотивационом односу према глаголима ратовати (онај који ратује) и путовати (онај који путује), али и према именицама рат (учесник рата) и пут (онај који иде на пут, који је на путу). Овоме треба додати и трећу могућност, сасвим реалну, по којој се ове речи мотивисане придевима ратни и путни (Станојчић/Поповић 2004:138).
Називи као главоња, окоња, брадоња, носоња мотивисани су придевима на ат (глават, окат, брадат, кракат, носат), али и именицама глава, око, брада, нос јер изведеница значи човека кога карактерише величина онога што означава основинска именица.
Речи као жутокљунац, седобрадац, црногривац јесу деадјективи ако се схвати да су мотивисане придевима жутокљун, црногрив, седобрад (исп. на пример: седобрадац = седобрад човек), али се могу протумачити и као да су мотивисане синтагмама жути
29 Отуда не чуди што се иста изведеница у истој књизи јавља као потврда за различите творбене типове: именица травњак припада творбеном типу придевска основа+(ј)ак (Клајн 2003: 32), али и типу именица+њак (исто, 35).
30 Познато је да словенски лексички фонд карактеришу у великој мери мотивисане јединице (о овоме, као и о разним проблемима творбене мотивације исп. Докулил 1962: 103–117).
Изведенице кројачница, ковачница, мењачница/мјењачница, писарница у основинском делу имају изведене именице кројач, ковач, писар, па би се могло казати да су њима и мотивисане (дакле, све би то били десупстантиви са суфиксом ица). Тако и јесте ако семантичка интерпретација гласи: просторија где ради кројач (ковач, мењач/мјењач, писар). Ствари су, међутим, много сложеније кад су овакве изведенице у питању. Именици кројачница одговара и семантичка интерпретација просторија где се кроји, што је уводи у творбени тип карактеристичан по глаголској основи и форманту (суфиксу) ачница (овакву могућност даје и лексикографска дефиниција у РМСу). Сасвим је реална и интерпретација кројачка радионица (и такву могућност нуди дефиниција у РМСу), па би се, евентуално, изведеница кројачница могла сврстати у творбени тип са окрњеном адјективном основом и суфиксом –ница. Творбеном типу са суфиксом ачница32 можемо прикључити и изведеницу ковачница уколико је интерпретирамо као просторију у којој се кује (лексикографска дефиниција у РМСу знатно је удаљена од наведеног творбеног значења). Истом типу припада и мењачница/мјењачница, за шта основ даје лексикографска дефиниција (исп. РМС: радња у којој се мења новац). Именица писарница такође се може творбено интерпретирати као девербатив (просторија где се пише) са суфиксом –арница, мада је таква интерпретација ограниченог домета с обзиром на ширину њеног значења (данас је то просто – врста канцеларије).33
Именица туђинац мотивисана је именицом туђина (онај који је из туђине), али је једнако могућа и придевска мотивација која произилази и из лексикографске дефиниције: онај који је из туђега краја, места, из туђе земље (РМС).34
Именице женског рода типа туђинка, штедљивица, путница могу имати две, па и три мотивације, на шта упућује и лексикографска дефиниција: туђинка – женска особа туђинац…; она која је из туђе земље, туђег краја; штедљивица је – она која штеди, женска особа штедљивац, а путница је жена путник (РМС). Могуће су, међутим, и друкчије значењске интерпретације, а оне откривају и друкчије мотивационе односе. Тако би туђинка могла да се опише и као жена из туђине, штедљивица се може описати
32 Синтетичка дериватолошка литература нема у регистру овај формант (Бабић 1986; Клајн 2003 и др.)
33 Дериватолошка литература изведеницу писарница смешта у различите творбене типове: са суфиксом ница (Бабић 1986: 160) и арница (Клајн 2003:165).
34 У Клајн 2003: 60 даје се предност придевској мотивацији.
•
•
•
2�
и као штедљива жена, док именица путница може да се доведе и у везу са глаголом путовати (жена која путује), са именицом пут (жена која је на путу) и сл.
Када према именици граматичког мушког рода која је у погледу природног рода неутрална (значи и мушко и женско) стоји именица која означава биће женског пола, у лексикографији се често користи управо творбена парафраза: крадљивица = жена крадљивац, што значи да је у оваквим паровима речи смер мотивације јасан – именица граматичког мушког рода мотивише именицу женског рода.35 Тиме се смер мотивације одређује на исти начин и код других деадјективних парова типа старац : старица, тј. именица старица била би мотивисана именицом старац (тако се поједностављује одређивање смера мотивације, а изведеница женског рода постаје формалносемантички пандан именици мушког рода). Могућа су, не без разлога, и друкчија тумачења анализираних парова речи, која би ишла за тим да формације типа старица посматрају независно од генеричке форме: старица = стара жена (Драгићевић 2001: 28). Из овога се види да се вишеструка мотивација јавља по правилу онда када са као основинска реч јави већ мотивисана (изведена) реч, што даје могућност да се мотивација одређује не само према изведеној основинској речи као целини, већ и директно према њеној основи.
Б. Паралелна (двосмерна, узајамна) мотивација јавља се у случајевима када речи са истом основом једна другу мотивишу. Примере за овај тип мотивације представљамо паровима речи са истим кореном, користећи притом графички симбол /↔/ за ознаку двосмерности: ухода ↔ уходити, рад ↔ радити, столар ↔ столарство, оптимист(а) ↔ оптимизам. Неки парови дају повода за двојаку семантичку интерпретацију, из чега произилази и двојак смер мотивације: столар можемо описати као онај који се бави столарством (тада је столарство основинска реч, дакле столарство →), а столарство можемо описати као занимање столара (онда је столар основинска реч, дакле столар →). У оваквим случајевима можемо дати предност формалној страни мотивационе везе и одредити следећи мотивациони смер: столар → столарство. Међутим, када формални критеријум не помаже, решење се може наћи на семантичкој страни (тј. путем семантичке парафразе). Ван сваке сумње, међу именицама на ист/а/ и на из(а)м постоји веома блиска семантичка корелација и то у тој мери да се стиче утисак како оне увек долазе „у пару”. Ова релација добија, могло би се рећи, статус творбеног модела који је маркиран формално – формантима ист/а/ и из/а/м, а семантички – парафразом – лице у релацији пре
35 Исп. дефиницију у РМС: крадљивица ж женска особа крадљивац.
30
ма садржају означеном именицом на из/а/м. Идући за семантичким критеријумом утврђујемо мотивациони правац: пацифист/а/ ← пацифиз(а)м. Дакле, реч на –ист/а/ семантички је сложенија, што се види и из лексикографске дефиниције (која се овде поклапа са творбеном): присталица пацифизма. Елемент у коме је именица на ист/а/ сложенија јесте онај који (лице које) пристаје уз пацифизам. Тај елемент (онај, лице/особа) формално је у деривату представљен формантом ист/а/ и преко њега дериват упућује на сасвим друкчији денотат од онога на који упућује именица на из(а)м. Готово према свакој именици на из/а/м која значи учење, правац, идеју, поглед, теорију стоји корелативни назив лица/особе на ист/а/ са одговарајућом семантиком. Велик проблем у одређивању мотивационог смера стварају именице какве су: лингвист/а/ (научник који се бави лингвистиком), полонист/а/ (онај који се бави полонистиком), славист/а/ (стручњак у славистици), оријенталист/а/ (онај који се бави оријенталистиком), германист/а/ (онај који се бави германистиком) и сл. (РМС). Као корелативни партнери именица на –ист/а/, судећи по наведеним дефиницијама, долазе формације на –ика (односно истика). Ради унификације у одређивању основинске речи требало би пронаћи најједноставније решење којим би била обухваћена већина примера, а то је, по нашем мишљењу, оно које се може представити формулом: лице који се бави оним што значи именица на (ист)ика.
В. Универбална мотивација се јавља у примерима када према изведеној речи стоји синтаксичка конструкција која врши функцију мотиватора. Реч је заправо о случајевима двоструке номинације: једна је представљена синтагматским називом (саобраћајна несрећа), а друга семантички еквивалентном именичком изведеницом (саобраћајка). Овакав творбени поступак познат је под називом универбација/универбизација, што се илуструје примерима: генерална проба = генералка, моторна тестера = моторка, тотална штета = тоталка, неонска цев = неонка, снајперска пушка = снајперка, културни радник = културњак, пластични тањир = пластиканер36 итд. Међу овим номинацијама семантичке разлике нема, али постоји разлика у погледу функционалне дистрибуције: синтагматске формације припадају официјелној, неутралној сфери употребе, а универбизоване формације су одлика разговорне и професионалне сфере. Смер мотивације је јасан и иде од синтагматских формација ка изведеницама (саобраћајна несрећа → саобраћајка). У сасвим
36 Може да значи и било шта друго од пластике, рецимо – пластични ауто, пластични сто, пластични телефон, пластична боца, пластични венац итд. Именица пластиканер може, у жаргону, да се јави и у функцији детерминативног члана сложених структура типа пластиканер кашика.
31
ретким случајевима универбизована формација може добити статус неутралне лексеме, као што се десило, рецимо, са именицом олимпијада, коју из савремене перспективе морамо интерпретирати као универбум од синтагматског назива олимпијске игре (а не од Олимп или Олимпија). (О универбизацији се у овој књизи говори и на другим местима. Исп., на пример, т. 13).
2.3.7. Продуктивност. Појам продуктивна реч тумачи се у Мозаику као „reč koja svojim oblikom može poslužiti kao obrazac za tvorbu novih reči iste kategorije,” а појам продуктивни наставак/суфикс као „nastavak kojim se obrazuju reči iste kategorije”. Постоји и одредница продуктивност речи, али се она упућује на одредницу продуктивна реч. Као домаћи квалификативи употребљавају се у Мозаику називи плодан и жив, заступљени и у новијим радовима. Уз одредницу творба речи каже се да и суфикси могу бити продуктивни.
Коментар. Категорија продуктивности једнако је значајна као и мотивација, а не односи се само на мотивисану реч и суфикс, већ и на друге јединице творбеног система. Наиме, међу појединим творбеним начинима, творбеносемантичким категоријама, типовима и подтиповима и међу појединим творбеним средствима уочљиве су одговарајуће разлике у степену примене, коришћења у језику. Различита је пре свега бројност, заступљеност појединих начина, категорија, типова и средстава у лексичком фонду језика. Тако, на пример, слагање у српском у поређењу са извођењем има знатно мању заступљеност, а унутар извођења, суфиксација је заступљенија од префиксације. Међу називима носилаца особина творбени тип на /а/ц (старац) има у српском веома висок степен заступљености (нарочито у називима лица), а ту је, рецимо, творбени тип на ан заступљен са свега неколико деривата (глупан, блесан, готован, великан). Творбени формант к(а) има у творбеном систему запажено место: осим у напред наведеним називима носилаца особине (црнка), заступљен је у хипокористицима (сека), моцији (сусетка), у називима радњи (набавка), лица (сервирка), нечега апстрактног (претпоставка) итд., насупрот суфиксима као што су ен (прстен), ав (рукав), ишав (голишав), оњав (сувоњав), са понеком изведеницом. Значајан је и степен продуктивности разних творбених начина, типова и форманата, тј. количина њиховог учешћа у творби нових речи. Обично је степен продуктивности директно сразмеран бројној заступљености, али то није правило. У том смислу, изразите су разлике између продуктивних творбених типова, који мањевише задржавају способност да буду модел за творбу нових речи, и непродуктивних творбених типова, који ту способност немају. Продуктивност творбеног типа или подтипа схватамо као његову способност да буде модел за творбу нових речи. Тако је у
32
мушких назива носилаца особина веома продуктиван творбени тип са суфиксом /а/ц (стар/а/ц), мање продуктиван тип је са суфиксом ак (глупак), док је слабе продуктивности тип на ан (глупан). Још је већа разлика у продуктивности појединих творбених средстава. Продуктивност неког творбеног средства огледа се у његовој способности да активно учествује у образовању нових речи. У принципу их можемо поделити на врло продуктивне, слабо продуктивне и непродуктивне. Од именичких суфикса врло су продуктивни: /а/ц, ач, ак, ина, ица, ић, ка, ост, тељ, чић. Има, међутим, случајева да је иначе продуктиван суфикс понекад ограничених могућности: такав је случај са суфиксом –тељ, који поседује висок степен продуктивности, али само у оквирима девербативне номинације, а и тада само у творбеносемантичкој категорији вршилаца радње. И суфикс ист(а) веома је продуктиван у српском језику, али је ограничен на десупстантивне формације.
2.3.8. Творбени тип. Овај термин није нов у дериватологији, али га у Мозаику нема. Разлог је у томе што је терминологија у Мозаику обрађивана према домаћој дериватолошкој продукцији, а она нити је била обимом велика, нити је пратила достигнућа модерне славистичке науке. Будући да се творба речи у србистици није проучавала са системског становишта, разумљиво је што у Мозаику нема одредница које би покривале појмове поникле из таквог приступа творби речи.
Коментар. Творбени тип се у дериватологији сматра основном системском јединицом. Као што то обично бива, разни дериватолози дају неједнаке дефиниције овог појма, али се и поред тога уочава висок степен њихове сагласности око кључних тачака. Зато се може казати да је управо творбени тип, у поређењу са другим комплексним јединицама творбеног система, најбоље и најјасније одређен. и најјасније одређен.и најјасније одређен. Већина аутора, у својим дефиницијама, издваја три битна конститутивна елемента: творбену основу – творбено значење – творбени формант. Ово тројство присутно је и у самом резултату творбеног чина – изведеници (деривату). Анализа речи копач издваја основу коп, формант (суфикс) ач и значење – онај који врши радњу исказану основинским глаголом (овде је то копати). У чему је онда специфичност творбеног типа, односно на који начин се у оквиру њега споменути конститутивни елементи реализују? При одређивању ове творбене јединице треба најпре имати у виду чињеницу да она поседује виши степен апстракције. Наиме, творбени тип као комплексна јединица односи се на групацију деривата (најмање два). При томе је сваки творбени тип препознатљив по одговарајућем форманту који је заједнички за све изведенице које му припадају. То ипак не значи да је заједнички формант (суфикс, префикс) основно својство творбеног типа. Познато је, наиме, да се исти творбени формант, по
33
правилу, може јавити у семантички и структурно веома различитим дериватима, што му одузима својство параметра за типизирање. Зато му се као средство карактеризације прикључује творбена основа, односно, шире, основинска реч која у сваком типу мора припадати истој врсти речи (изведенице су мотивисане истом врстом речи). Тиме се добија јединство форманта и основе. Али ни овај моменат не даје могућност дефинитивне карактеризације творбеног типа. Наиме, изведенице учитељица и травица ишле би по споменутим параметрима у исти творбени тип (имају исти суфикс ица и исту врсту речи у основи). Погледамо ли, међутим, њихову семантичку структуру, уочићемо одређену неједнакост у интерпретацији: учитељица = жена учитељ // травица = мала трава. Ова очита значењска несагласност међусобно их удаљава и смешта у различите типове творбе. Важним се, дакле, јавља семантички однос између изведенице и основинске речи: да би се изведенице могле укључити у исти тип, тај однос мора бити исти. Дакле – изведенице морају имати исто творбено значење. Очито је да значењски однос речи учитељ : учитељица даје једно, а исти такав однос између трава : травица друго творбено значење. Да би се могло говорити о творбеном типу, довољан је само један пар речи са напред наведеним елементима. Тако заиграти и запевати припадају истом творбеном типу јер имају исту (глаголску) основу, исти формант и исто творбено значење – почетак вршења радње исказане основинским глаголом. Начелно, творбени тип може да садржи десетине, па и стотине, парова. У том смислу могу се утврдити различити степени продуктивности творбених типова: непродуктивни, слабо продуктивни, средње продуктивни, продуктивни и веома продуктивни.
Дакле, творбени тип се карактерише јединством форманта, јединством категоријалне припадности основинске речи и јединством творбеног значења. Оваква комплексна јединица сматра се основном јединицом творбеног система, а у складу с тим цео творбени систем се може дефинисати укупношћу свих творбених типова неког језика. У србистици се овај појам користи(о) спорадично; неки аутори за исти појам употребљавају и називе творбени модел, творбени образац и сл. Независно од самог именовања, овај појам може се укључити у јединице вишег ранга, на пример у творбену категорију. Унутар творбеносемантичке категорије име носиоца особине, с придевском мотивацијом, диференцирају се пак творбени типови на бази форманта, и то:
Све ове типове повезује заједничко опште творбено значење ’неко/нешто, ко/што има дану особину’, које их смешта у творбеносемантичку категорију – носилац особине.
Могу се унутар творбеног типа издвојити и подтипови: јасно је да изведеница црнка припада творбеном типу са придевом у основи, суфиксом ка и значењем носилац особине, али ће се јавити и подтипови у зависности од карактера основног придева (тј. да ли је изведен или неизведен, је ли изведен од именице или неке друге врсте речи и сл.). Исто се тако могу унутар творбеног типа разликовати и ситније значењске скупине и подскупине; на пример, унутар творбеног типа десупстантива на ист(а) са значењем вршилаца радње на неком објекту можемо издвојити одговарајуће значењске скупине према средству радње: називи лица по музичком инструменту – басист/а/ (← бас), виолинист/а/ (← виолина), гитарист/а/ (← гитара), кларинетист/а/ (← кларинет), флаутист/а/ (← флаута), харфист/а/ (← харфа) итд.; називи за радника који опслужује какав уређај – багерист/а/ (← багер), телеграфист/а/ (← телеграф), телефонист/а/ (← телефон); називи за лице које управља превозним средством – бициклист/а/ (← бицикл), мотоциклист/а/ (← мотоцикл), моторист/а/ (← мотор), тракторист/а/ (← трактор), фијакерист/а/ (← фијакер) и сл. (Исп. т. 7)
2.3.9. Творбена породица. Творбени ланац. Творбено гнездо. Ових терминологизованих синтагматских назива Мозаик нема: њих није било ни у нашој стручној литератури у време његовог настанка.
Коментар. Савремена славистичка дериватологија нашироко користи и појмове који се односе на групе речи повезане неким идентичним сегментима своје структуре, па тако срећемо називе типа творбена породица, творбени ланац, творбено гнездо. Ови појмови се у србистици срећу само изузетно. И летимичан поглед на какав речник (рецимо описни једнојезички) показује да читави низови речи имају један заједнички, општи део који се најчешће назива кореном. Ако би се ти низови речи груписали по одређеним критеријумима око тог заједничког дела, добила би се занимљива шема међусобних веза и односа. Тиме настаје јединица звана гнездо. Уколико се ове истокорене речи посматрају у својој лексичкој вези и узајамности, онда се говори о лексичком гнезду. Међутим, ако се истокорене речи организују према њиховим творбеним везама и односима, онда се говори о творбеном гнезду (Гинзбург 1979: 156–250). Према глаголу играти, на пример, стоје речи у којима се његов корен понавља: играње – глаголска именица од глагола игра
3�
ти, заиграти – почети радњу именовану глаголом, играч – онај ко игра, игралиште – место где се игра и сл. Овај гнездасти поредак творбених формација груписан је око једног полазног сегмента – корена. Око њега се окупља једна, каткада, врло разграната шема међусобних творбених веза. Иако је основни критеријум формирања творбеног гнезда истоветност корена, не сме се, кад је синхрони план у питању, схватити да апсолутно све речи са истим кореном иду у исто творбено гнездо. Међу речима унутар творбеног гнезда морају постојати јасне смисаоне везе, тј. морају постојати јасни мотивациони односи. У том смислу речи кошава – кокош – кошевина, и поред идентичног гласовног сегмента кош, не би могле створити творбено гнездо јер међу њима нема семантичке и мотивационе везе. Али зато кокош – кокошији – кокошаст – кокошар чине једно творбено гнездо, а косити – кошевина – косац – косидба друго, док кошава не улази ни у какво гнездо. Дакле, творбено гнездо представља скупину деривата са истим кореном међусобно повезаних односом мотивације. Најпростије творбено гнездо чини једна изведеница и њен мотиватор. Будући да изведеница може постати основа за даљу деривацију, јасно је да ће се, често, јавити и разгранатија, сложенија творбена гнезда.
У србистици ова комплексна јединица високог ранга, практично, није коришћена, мада се не може казати да је била и сасвим непозната, с обзиром на чињеницу да о њој у славистици (посебно у русистици)37 поодавно теку расправе, а појавили су се и творбени речници организовани по принципима творбеног гнезда (Тихонов 1985 и 2002; Пенчев 1999). Таквих речника у србистици доскора није било: тек је недавно почео излазити речник који је делом и творбени (СДР 2003 и 2006). Наиме, одреднице у овом речнику организоване су по принципима творбеног гнезда, али уз сваку одредницу у оквиру гнезда додата је и лексикографска дефиниција, што је, вероватно, и резултирало називом Семантичкодеривациони речник. Иако је овај речник, у две прве свеске, тематски усмерен на човека, и тиме нужно сужен, ипак је његов значај велик: он је солидан путоказ ка обимнијим и свеобухватнијим делима ове врсте, рецимо, целовитом творбеном (деривационом) речнику српског језика.
3.1.1. Вук Стефановић Караџић у својој монографији Главна свршивања суштествителни и прилагателни имена,38 која је првобитно замишљена као део пројекта будуће српске граматике, уз домаће суфиксе наводи и стране, и то углавном оне турског порекла (Караџић 1969). Међу наведеним примерима има много немотивисаних именица, тј. таквих у којима се не могу уочити делови творбене структуре, а то опет значи да се на бази таквих примера не може издвојити творбени формант39, био он страног или домаћег порекла. Ипак, има довољно материјала на основу којег се дају уочити страни творбени форманти. Уз понеке форманте Вук ставља напомене о њиховом пореклу, а из тих се напомена види да су, по његовом мишљењу, у српском језику тога доба готово сви страни форманти били турског порекла. Број страних форманата није велик: лук, лија, џија, чија, ана, ија. За прва четири Вук ће казати да су турског порекла, а за суфикс ија да је „понајвише од туђи ријчи” (Караџић 1969: 275). Међу тим „туђим ријчима” наведене су и неке турског порекла, као што су терзија, ћурчија, ракија, ђаконија, балија и сл. У списку је и ош, и то у примерима немотивисаних именица мађарског порекла, што и Вук сам види, а ипак их наводи, као да је реч о изведеницама. Вук покаткад раздваја примере именица које су у целини стране (и основа и суфикс), од оних које имају домаћу основу, напомињући, с правом, да су ове друге изведене по моделу оних првих. Тако, на пример, према галош, папош и
38 Први пут је штампана у часопису Даница за годину 1828, стр. 1–135.39 У овој књизи се под формантом подразумева морфема која учествује у творби
неке речи, било да долазе иза основе или испред ње, односно између двеју основа. Другим речима, формант је свака афиксална творбена морфема (суфикс, префикс, инфикс).
3�
сл. стоје зељош и корманош, према абаџилук, агалук, аџилук стоје безобразлук, прслук, ришћанлук, чипчалук, према алваџија, анџија стоје говорџија, силеџија, према ашчија, јекмекчија долази порешчија. Вук наводи доста речи на ија, напомињући да су различитог значења и да су већином туђег порекла (артија, аџија, балија, баталија, боранија, галија), а из наведених примера се види да има и оних са домаћом основом (провалија, робија). У неким случајевима се може закључити да је Вук уочавао постојање проширених варијаната неких суфикса, што се види из примера типа: бркајлија, дугајлија и сл. Има у Вука и опсервација семантичке природе приликом разврставања примера у оквиру неког суфикса. Тако он понекад зна казати да су у питању различита значења, а зна опет прецизирати да неке речи значе мајстора (терзија, ћурчија), службу (капетанија, чобанија), мноштво људи (ајдучија, солдатија), место (барутана, кречана).
3.1.2. Стојан Новаковић у својој граматици (Новаковић 1894) уопште не разматра стране суфиксе, као да их у српском језику није било. Ипак, на једном месту, говорећи о речима на ија, рећи ће да постоји наставак ија грчколатинског порекла, те да се у српском одомаћио у личним именима и не само у њима, као Анђелија, Крунија, Русија, дрвенарија, ништарија и сл.
3.1.3. Томо Маретић, писац граматике на бази Вуковог корпуса (Маретић 1963), не раздваја, у излагању, суфиксе генетски, али уз неке даје напомене о пореклу. Тако ће казати да је ана „nastavak iz turskog jezika”, да ист, иста долази у именицама „ponajviše grčkog i latinskog izvora”, ит „u tuđim imenicama”, лија „je nastavak iz turskog jezika”, лук „je turski nastavak”, тет је „latinskog podrijetla”, џија „je turski nastavak” и сл.
3.1.4. Аугуст Лескин у својој граматици на немачком језику (Лескин 1914: 316–319) посебно пише о домаћим суфиксима, али има додатак где издваја форманте за које вели да су узети из страних језика. Ту је он издвојио само оне који су постали творачки и у самом српском језику, тј. оне који долазе и на домаће основе. (У одређеном смислу овакав приступ има и Вук.) Лескин наводи следеће стране суфиксе: ана, џија (чија), ија, лија, лук, ов. Уз суфиксе се дају етимолошке напомене о сваком од њих, па се види да су ана, џија (чија), лија и лук из турског, ија из романских језика, а ов из мађарског. Аутор даје и кратке податке о значењима изведеница, па ће казати да се помоћу џија граде имена вршилаца радњи, помоћу ија апстракта, колектива, имена земаља, помоћу лук апстракта, те земља и област, помоћу лија означава се порекло, а помоћу ов најчешће се изводе имена паса.
3.1.5. Александар Белић не дели суфиксе на домаће и стране, већ их распоређује по сугласницима у саставу суфикса (Белић: 1949). Такви су: ија, лија, џија (чија), лук и ош. И он има доста немотивисаних именица међу наведеним примерима.
3�
3.1.6. Брабец и др. одвајају стране суфиксе од домаћих, али у том списку су само форманти турског порекла: ана, џија (аџија, еџија), лија и лук (Брабец и др. 1963).
3.1.7. Михаило Стевановић нема много страних суфикса у иначе опширном поглављу о творби речи у својој граматици (Стевановић 1975). Говори о суфиксима из/а/м, ија, лија, лук, лог, ана, ар, ист, џија. Не издваја их у посебну групу, али редовно, уз сваки од њих, сугерише да је страног порекла.
3.1.8. Еугенија Барић40 посматра све суфиксе скупно, а од страних не спомиње из/а/м и лук. Само уз џија и лија даје напомене генетске природе, тј. да су турског порекла (Барић и др. 1995).
3.1.9. Живојин Станојчић41 у средњошколској граматици као стране суфиксе наводи ист/а/, лог, лија, џија, ија, из/а/м, лук, ана (Станојчић/Поповић 2004).
3.1.10. Стјепан Бабић у списку именичких суфикса има мноштво таквих за које је лако утврдити њихово страно порекло, као на пример: ада, ажа, аик, атик, ал, анд, андер, ана, ант, атор, ер, ез, еса, ет, ета, етик, еут, ид, из/а/м, ија (са варијантама), ијада, ијана, ијант, ијат, ијатура, ијер, ијера, ик, икат, инг, ионер, ионар, ир, иса, ист, иста, ит, итет, итис, иза, лија, лук, ор (са варијантама), ош, оза, тант, ус, ура, џија (са варијантама) и др. (Бабић 1986). С обзиром на синхрони приступ опису суфикса, аутор нигде не говори о њиховом пореклу, али зато говори о страним именицама у чијем саставу су овакви суфикси.
40 Е. Барић је ауторка дела о творби речи.41 Ж. Станојчић је аутор дела о творби речи.
40
4. Принципи творбене анализе стране лексике
4.1. У творби речи увек постоје две корелативне лексичке јединице – основинска реч и изведеница – које стоје у одговарајућем мотивационом односу: основинска реч формалносемантички мотивише изведеницу. Ако оваквог (мотивационог) односа нема, не може се ни говорити о изведености неке речи. Формална и семантичка спона између основинске речи и изведенице остварује се преко творбене основе: то је конституент преко којега се у секундарну јединицу уносе форма и садржај основинске речи. Ове две речи, које се налазе у односу мотивације, диференциране су, генерално узевши, и по томе што секундарна реч има тзв. творбени формант. Том (формантском) морфемом изражава се део творбеног значења изведенице. Из реченог произилази да структуру неке творбено мотивисане речи чине следећи елементи: творбена основа, творбени формант и творбено значење. Уколико неки од ових елемената, приликом одређивања творбене структуре, изостане – таква реч, синхроно гледано, не припада групацији изведених речи. Да реч свирач припада таквој групацији, види се по томе што је мотивисана глаголом свирати, што има творбену основу свир, што има творбени формант (суфикс) ач и што има одговарајуће творбено значење – онај (човек) који свира. Као што се види, при рашчлањивању ове речи издвојен је финални сегмент (суфикс) ач који се среће и у читавом низу других речи мотивисаних глаголом (копач ← копати, пливач ← пливати, скакач ← скакати итд.) и по коме је ова групација речи лако препознатљива, што не значи да свака реч са истим финалним сегментом припада изведеним речима. Групе речи као што су бусен, грумен, јасен, камен, кестен, корен, кремен, јелен, невен, пелен, прамен, пршљен, стршљен (Караџић 1969: 248) или пак бедро, једро, ребро, сребро (Маретић 1963: 359), карактеристичне су по идентичним финалним гласовним скупинама ен, односно ро, али се на основу тога не може казати да су наведене именице изведене. Све су то, заправо, лексичке (просте, неизведене) речи. Из овога произилази да рашчлањивање речи на саставне елементе није
41
нимало једноставан поступак, чак и онда када се то ради на домаћим речима. Судећи по неким лингвистичким радовима који се баве творбеном структуром изведеница у словенским језицима (Максимов 1977: 140–142; Хохлачова 1964: 121–130; Докулил/Кухарж 1977: 169–185; Вашакова 1994), 1977: 169–185; Вашакова 1994), слични, ако не и већи проблеми јављају се и приликом рашчлањивања стране лексике. У србистици се о страној лексици писало са разних позиција (граматичких, нормативистичких, ортографских, семантичких и сл.), али је творбена структура остајала углавном по страни ширих научничких интересовања. А српска (и шире јужнословенска) ситуација је, како ће се видети, једним делом сложенија него у северним словенским језицима.
4.2. У првом тренутку именичка позајмљеница је, принципијелно гледано, за најшири круг корисника компактно, нерашчлањиво језичко средство: за њих је она једнака домаћим простим (лексичким, неизведеним) речима. Стране речи, међутим, не улазе у језик у једном ограниченом временском периоду, већ је то процес који се, у зависности од општих друштвеноисторијских и културних прилика, одвија релативно дуго, што отвара могућност појаве нових позајмљеница нешто друкчије формалне структуре у односу на раније позајмљене речи. Тиме језик прималац бива обогаћен паровима (или читавим групама) именичких речи међу чијим члановима се, сада, на новом терену, могу уочити исти или слични мотивациони односи, карактеристични иначе за језик давалац. Овакве истокорене групације речи наметнуле су расправу о њиховој рашчлањивости. Једни научници сматрају да се такве речи, по правилу, не могу творбено рашчлањивати, тј. да не треба творбене односе који постоје у језику даваоцу аутоматски преносити на домаћи терен. Међутим, исти научници дозвољавају могућност рашчлањивања ових позајмљеница под одређеним условима: а) ако се у језику примаоцу употребљава њихова творбена основа; б) ако се одређени суфикс може срести и у домаћим неологизмима; в) ако се модел (структура) позајмљеница поклапа са моделом (структуром) неких домаћих речи (Максимов 1977: 142). Други научници, пак, такву Други научници, пак, такву лексику увелико творбено анализирају, издвајајући при томе знатан број творбених форманата (Вашакова 1994).
4.3. Вероватно нема ниједног европског језика у коме не би било именица типа атеист(а), егоист(а), комунист(а), социјалист(а), са карактеристичним финалним сегментом ист(а) и са истом семантиком. Што се словенских језика тиче, ове речи су позајмљенице из других, углавном несловенских језика, и у тренутку позајмљивања биле су немотивисане, и ту њихову немотивисаност није умањивала ни чињеница што све имају исту финалну скупину гласова. Таквих финалних сегмената било је, наравно, још (исп. ант, атор, ик, из/а/м, ат и сл.) и све су то у прво време морали бити назовисуфикси. Али не заувек. Наиме, као што смо већ рекли, јављале су се међу позајмљеницама и речи које су у језику даваоцу биле творбена основа ових семантички, а често и формално сложенијих фор
42
мација. Поставља се, наравно, питање каснијег живота оваквих парова: није ли се, временом, могла и на домаћем терену образовати, на пример, изведеница флаутист(а) на бази чињенице да у језику такође постоји позајмљеница – флаута? Није ли, друкчије речено, финални сегмент ист(а) постао творбено активан и у језику примаоцу, укључивши се тако у његов творбени систем? Одговор на ова питање начелно је позитиван, што ће потврдити и наредна анализа.
4.4. У литератури о творби речи срећу се називи типа: страни суфикс, туђи суфикс, позајмљени суфикс, интернационални суфикс и сл. Овакви називи, међутим, могу се прихватити само условно, будући да се у процесу позајмљивања у језик уносе само целе стране речи, а никада суфикси. Уколико је таква реч изведеница, она такву структуру има само у језику даваоцу, а уколико се на терену језика примаоца почну образовати речи помоћу страног суфикса, онда се творбена анализа може вршити само са позиција језика примаоца. У том случају такав суфикс, синхроно гледано, више није страни, већ домаћи: он се уклопио у творбени систем језика примаоца. Наиме, страна реч јесте унос са стране, дакако, историјски гледано, али страни суфикс, начелно, никада није то, већ формантску улогу добија на домаћем терену укључивањем у домаћи творбени систем.
4.5. Генетска идентификација неких суфикса не представља никакве потешкоће, док је то за неке практично немогуће. Наиме, порекло суфикса лако је утврдити кад је он директно преузет заједно са речима једног сасвим одређеног језика. Овакву ситуацију имамо у примерима из турског језика: зна се да су балкански језици директно из турског преузели веома много речи, а кад се из неких речи временом излучио суфикс, он је носио атрибут – турски. Међутим, у свим европским језицима присутни су тзв. интернационализми, а из њих излучени суфикси једино могу да носе атрибут – интернационални. Тако у српском језику има много позајмљеница на ија, где тај сегмент представља адаптацију завршетака речи позајмљиваних из разних језика. Временом се он, међутим, издвојио као посебна творбена морфема која се, сада, на домаћем терену, могла додавати на разне стране основе, што показују примери типа конкуренција, резиденција према нем. Коnkиrrеnz, Rеsidenz (Гроцки 1978: 72).
4.6. У свим словенским језицима постоје слојеви истоврсних позајмљеница, тзв. интернационализама (европеизама), што значи да се у истраживањима ове врсте полази практично од врло сродног материјала, а то опет значи да ће се у свима њима наћи готово идентични творбени форманти стране провенијенције. Разлике се могу јавити у малом броју случајева, обично због географског фактора: неки језик је наследио из суседног језика какву лексему (у језику даваоцу је она могла бити проста или изведена), а други словенски језици у томе нису могли учествовати због географске удаљености. Тако, на пример, у српском језику налазимо суфиксе џија, лук и сл. који су постојали у саставу позајмљених лексема
43
(претходно фонетски адаптираних), одакле су се издвојили и током времена постали део српског творбеног система.
4.7. Овом приликом смо се определили за анализу творбене структуре именица образованих суфиксним творбеним начином. Истраживачки корпус је формиран на бази речника који садржи страну лексику у периоду пре формирања савременог српског књижевног језика. Споменути речник садржи страну лексику из разних српских извора у периоду од 1660. до 1817. године.�� Међу анализираним речима највише је оних грчколатинског порекла, али то не значи да су оне директно из тих језика улазиле у српске текстове: с обзиром на културноисторијски амбијент у коме су Срби живели и писали своја књижевна дела, треба претпоставити да је велики број тих позајмљеница преузет индиректно, преко неког другог, пре свега – немачког језика. Уз то, у нашем материјалу нашло се подоста и тзв. турцизама: присуство турске лексике чини специфичном српску (и шире – јужнословенску) ситуацију у поређењу са севернословенском.
4.8. Намера нам је била да анализом творбене структуре именица, ексцерпираних из споменутог речника стране лексике, скренемо пажњу на постојање суфиксних форманата „стране” провенијенције у српској писмености тзв. предвуковског периода, на њихову продуктивност у одређеним образовањима и на појаву суфиксних варијаната. У анализи се полази од следећег општег принципа: именичка реч се сматра изведеном онда кад стоји у формалносемантичком односу са неком другом лексемом такође потврђеном у анализираном корпусу. Дакле, мотивисаност је одређивана једино према приликама у корпусу, а не према потенцијалним основинским речима. Оне друге стране именице које у корпусу немају корелативну мотивну реч сматрали смо немотивисаним. Корпусом су обухваћене именице на: ија, лук, ист(а), ат, ор, ант, ент, ет, ик, ура, ир, еса, из/а/м, ада, ал и ана.
4.9. Именице на ија. Њих је у нашем материјалу највише. Структурно, семантички и генетски врло су разнородне. Из практичних разлога поделићемо их, према генетском критеријуму, у две групе: интернационализме и турцизме.
4.9.1. Интернационализама на ија у нашем корпусу је много више него турцизама. Међутим, добар део отпада на немотивисане формације, какве су: аблација, адиција, акција, алигација, аналогија, анархија, анатомија, антипатија, бештија, бонификација, галерија, географија, геометрија, декорација, евакуација, егзекуција, егзистенција, екселенција, експликација, индулгенција, индустрија, инстанција, инсурекција, интенција, инфламација, инштрукција, класификација, кокетерија, конверсација, конвенијенција, конгрегација, кондиција, конзеквенција, консолација, конституција, консцијенција, контумација, конференција, конфузија, кореспонденција,
�� Исп. Хронолошки регистар у Михајловић 1972/1974: XVII–XXI.
44
нумерација, перипетија, периферија, провинција, резолуција, спекулација итд. Није, међутим, занемарљив ни број оних именица које имају потврђену корелативну истокорену лексему, што даје могућност њиховог рашчлањивања. Анализа је показала да се из ових мотивисаних формација могу издвојити следећи форманти: ија, ација, енција, иција, ција.
4.9.2. Суфикс ија налазимо у десетак десупстантива различитог значења: мајсторија (← мајстор), минералија (← минерал), молерија (← молер), министерија (← министер), монархија (← монарх), инфантерија (← инфантер), капетанија (← капетан); армадија (← армада), куражија (← куража/кураж), стелажија (← стелаж). У последња три примера значење основинске речи и изведенице је исто, што значи да формант овде има таутолошку функцију. Једини девербатив на ија је именица гаранција (← гарантирати). Уочава се алтернација т : ц.
4.9.4. Суфиксну варијанту енција издвојили смо само у примеру резиденција (← резидовати).
4.9.5. Суфиксна варијанта иција запажена је у два примера: експедиција (← експедирати), репартиција (← репартирати).
4.9.6. И суфиксна варијанта ција потврђена је у два примера: контрибуција (← контрибуирати) и контрадикција (← контрадицирати). У последњем примеру присутна је алтернација ц : к.
4.10. Именице на ија позајмљене из турског имају у већини потврда две суфиксне формације џија и лија, створене адаптацијом турских финалних гласовних секвенци.43 О суфиксу ија може се говорити једино
43 Исп. о томе детаљније у Радић 2001.
4�
у примеру харачија (← харач) и, евентуално, ћурчија (← ћурак), са аломорфном основом, као на пример у хајдучија. Међутим, именица ћурчија може се посматрати као неизведена, тј. као да је настала фонетском и морфолошком адаптацијом турског kürkçü.
4.10.1. Именице на џија заузимају, бројчано гледано, другу позицију у нашем корпусу, одмах после интернационализама на ија. Све имају опште значење лица. И у овој скупини има доста немотивисаних именица: бадаваџија��, вурдаџија, доганџија, ђумругџија, екмеџија, јазиџија, камџија/канџија, капамаџија, кованџија, кујунџија, мумџија, мусавеџија, одаџија, таћаџија, туфегџија, чаругџија, чемберџија, чимбурџија. Много је више, међутим, формација на џија са потврђеном корелативном основинском речи, по правилу именичком. Ова основинска именичка реч најчешће је, као и сам суфикс, турског порекла, али има их и са нетурском основом. Изведенице именују лице које се бави оним што значи основинска именица. Основинска именица турског порекла може бити мушког, женског и (ретко) средњег рода.
4.10.1.1. Кад је у основи именица м. рода, онда се не јављају суфиксне варијанте: дуванџија (← дуван), думенџија (← думен), дућанџија (← дућан), ђонџија (← ђон), занатџија (← занат), зулумџија (← зулум), инаџија (← инат), казанџија (← казан), калајџија (← калај), лагумџија (← лагум), мејданџија (← мејдан), муштулугџија (← муштулук), оџагџија (← оџак), сапунџија (← сапун), сатџија (← сат), симиџија (← симит), тобџија (← топ), ханџија (← хан), хесабџија (← хесап), џелебџија (← џелеп). На споју двеју морфема – основинске и формантске, јављају се сугласничке алтернације. У примерима тобџија, хесабџија и џелебџија присутна је алтернација п : б, а у муштулугџија и табакџија к:г. (Графематски би требало да буде табагџија). У примерима какви су симиџија ← симит, инаџија ← инат заступљена је алтернација т : ø. У именици табакџија (← табак��) суфикс има таутолошку функцију, будући да су и основинска реч и изведеница истог значења (у извору).
4.10.1.2. Кад је у основи именица ж. рода на а у ном. једнине, онда се могу јавити суфиксне варијанте џија, аџија, еџија: а) махмузџија, ме
�� У основи формација на џија увек се налазе именичке речи. Изван овог типа творбе (са именичком основом) остаје усамљена реч бадаваџија, у чијој основи прилог бадава. Именица бадаваџија значи беспосличара, нерадника, па се, бар из савремене перспективе, не види директна семантичка веза са основинским прилогом (знач. бесплатно, врло јефтино). Могуће је да су обе речи напоредо преузете из турског и све време своје употребе остале немотивисане или пак са истањеном, далеком мотивацијом. Уколико се покаже да је у прошлости у турским дијалектима Балкана постојало друго, а у међувремену затрто значење, онда би се реч бадаваџија могла и друкчије анализирати.
4.10.1.3. Потврђене су само две речи са именицама с. рода у основи: ћебеџија и шербеџија. Треба претпоставити да је основа гласила ћебет и шербет, што подразумева алтернацију т : ø.
4.10.1.4. У десетак примера суфикс џија долази на именичке основе нетурског порекла: биртаџија48, бунџија, говорџија, квартирџија, коминџија, мајурџија, папирџија, рачунџија, сувајџија, тамбурџија, шеширџија; болтаџија, капаџија. Ове хибридне формације су најбољи доказ да је формант џија имао у предвуковском периоду велику продуктивност.
4.11. Суфикс лија долази само у неколико речи двојаке семантике: лице занатлија, пашалија, касаблија, предмет – калајлија, шећерлија. Због оскудности материјала тешко је давати оцене о његовој продуктивности. Имајући у виду да су именице као што су занат, паша, касаба, калај сигурно биле у живој употреби, може се казати да је овај суфикс имао одређен ниво продуктивности. Именица пашалија се може узети и као неизведеница, тј. фонетски и морфолошки адаптирана турска реч, на шта упућује и структура завршног сегмента. У грађи се није нашао ниједан пример који би сведочио о широј употреби суфиксног деривата алија, каквих ће бити касније (Радић 2001, 115). Реч шећерлија (значи врсту пушке) без директне је семантичке везе са основом па се о њеној мотивацији може само условно говорити (евентуално у пренесеном смислу).
4.12. Именице на лук. Именица са овим суфиксом има доста у нашем материјалу, а имају углавном турске основе. Сам завршетак представља адаптацију финалног сегмента турских речи. Известан број је немотивисан: богазлук, боклук, каршилук, кованлук, монсенлук, муштулук, пишманлук. У грађи се, међутим, нашло доста именица у којима се лако уочавају
46 Именица кириџија нема семантичку везу са основом кирија, па се може сматрати творбено немотивисаном.
�� У овим примерима првобитно је извршена фонетска и обличка адаптација турских речи, али су се временом из адаптираних формација развили суфиксни аџија и еџија, који су се почели додавати и на нетурске основе (исп. Радић 2001: 111–112). Али и у самим овде наведеним примерима могла је бити, у предвуковском периоду, код корисника језика развијена свест о деривационом односу типа кафа : кафеџија.
48 Основинска именица бирт, како грађа показује, била је двозначна: 1. гостионичар, крчмар и 2. гостионица, крчма. Наша изведеница се семантички поклапа са првим значењем, што значи да суфикс аџија има таутолошку функцију. Сама структура суфикса формирана је из морфонолошких разлога: да је узет основни суфикс –џија, творбена основа би се редуковала (исп. *бирџија), чиме би се изгубила смисаона веза са основинском речи. Из сличних разлога узет је тај суфиксни дериват у последња два примера (болтаџија, капаџија).
4.12.1. У улози основинске речи по правилу долазе именице м. и ж. рода на а и м. рода на ø у ном. једнине. Примери: јатаклук, комшилук, ортаклук, пашалук, сапунџилук, спахилук, угурсузлук, фишеклук, хаџилук, хрсузлук, чивилук, џимрилук, шегртлук; алвалук, калвалук/калфалук. Потврђене су и именице са прилошком и придевском базом. Именица башкалук („одвојено живљење”) има у основи реч башка („посебно, засебно”), и то је редак пример са прилошком речи у основи. Именица сакатлук има придевску основу.49
4.12.2. У хибридним формацијама у основи налазимо речи разних језика, међу њима и српске. Исп.: кицошлук, гурманлук, кочијашлук, мајсторлук, несташлук, пургерлук, пустаилук, хаошлук, христијанлук. Овакве потврде показују да је овај формант увелико ушао у творбени систем српског језика, а то опет значи да и онда кад је у основи именица турског порекла можемо говорити о јасном мотивационом односу, а не само о адаптацији. Именица арендатлук представљена је у извору као да је мотивисана именицом аренда и да имају исто значење, што указује на таутолошку функцију форманта. Међутим, структура изведенице пре указује на мотивациону везу са именицом арендација (лат. arrendatio), у ком случају се може говорити о алтернацији т:ц. Додуше, и у овом случају функција форманта је иста.
4.13. Именице на ист/а/. Ова групација именица има релативно много потврда у нашем у материјалу. Увек значе лице. Јављају се у два морфолошка лика: са морфемом а и без ње на крају. Велик број ових именица је немотивисан: акцесист, алумнист, аметист, ингросист, јурист, клубист, концепист, натуралиста, роалист, синтаксиста, терорист50 итд. У мотивисаним речима суфикс ист(а) гради, по правилу, деноминалне ознаке лица. Поред основног суфикса могу се издвојити и варијанте.
49 Мора се, међутим, казати да мотивациони однос између изведенице и основинске речи није, на плану садржаја, сасвим регуларан и очекиван. Наиме, у нашем извору изведеница значи штету при изради неког предмета, а придев сакат значи – без руке или ноге, богаљ.
50 У речнику се ова реч тумачи са „присталица тероризма”, али реч тероризам није посведочена као одредница.
4�
4.13.2. Суфикс алист(а) долази у три примера: таксалиста (← такса), штипендијалиста (← штипендија), националист (← национ). Последњи пример, судећи по грађи, има према себи три могућа мотиватора – национ, нација, национални, што значи да и сама форма суфикса може бити различито утврђивана.
4.13.3. Именица легиониста има у грађи две потенцијалне основинске речи – легија и легион. Ако је у основи легија, онда суфикс има лик ионист(а), с обзиром на крњење основе (исп. напред примере типа артиљериста, колонист, химист са окрњеном основом). Али ако је основа сачињена од именице легион, онда имамо употребу основног суфикса.
4.13.4. Суфикс енист долази само у арфенист (← арфа), уколико није у питању адаптација немачког Harfenist.
4.14. Именице на ат. У нашем материја већина именица на ат је мотивисана. Немотивисане су: аблегат, адвокат, индигенат, инорат, магистрат, магнат, кастрат.
4.14.1. Међу мотивисаним речима већина у основи има именицу страног порекла која значи лице. Такве изведенице најчешће значе подручје, територију, област, покрајину под управом лица означеног основинском речи, али могу значити и звање, дужност, власт, достојанство, установу. Поред основног суфикса ат јављају се и проширене форме ијат, орат и онат, као што показују следећи груписани примери: а) архидукат (← архидука), беглербегат (← беглербег), генералат (← генерал), докторат (← доктор), калифат (← калиф), комитат (← комит), конзулат (← конзул), палатинат (← палатин), патронат (← патрон), принципат (← принцип), провизорат (← провизор); б) капитанијат (← капитан),51 комисаријат (← комисар); в) префекторат (← префект); г) пашонат (← паша). Именица цитронат (← цитрон) и пензионат издвајају се из ове групе због семантике основинских именица (не значе лице, као претходне). Уз то, именица пензионат има вишеструку мотивацију (← пензија/пензион/пензионирати), а значењски је идентична са именицом пензионер. Глаголску основу имају само два деривата: депутат (← депутирати) и атестат (← атестирати/атестировати). Ова друга именица, са неколико потврда, има према себи и истозначну краћу форму атест, са једном потврдом.
4.14.2. У неколико случајева овај суфикс као да гради таутолошке формације: аромат = арома, интимат = интима, климат = клима, меценат = мецена, проблемат = проблема, санџакат = санџак��, а евентуално и атестат – атест.
51 Основни лик је капетан, а према овом лику потврђена је именица капетанија која има исто значење као и капетанијат. Очекивали бисмо да по творбеном типу са суфиксом ат изведеница гласи капетанат/капитанат, а не капитанијат. Могуће је да овде имамо контаминацију два истозначна суфикса ија и ат.
�� Обе речи значе област, покрајину, али турцизам је немотивисан па је додавањем суфикса ат назив приближен осталим формацијама на ат истог значења.
4�
4.15. Именице на ор. Заједничка карактеристика ових именица је њихово опште значење лица.53 Десетак их је немотивисано: авдитор/аудитор, автор, алигатор, диктатор��, инстигатор, контролор, коректор, куратор, провизор, реформатор, спекулатор, перцептор, регистратор.
4.15.1. Мотивисане именице у основи имају глагол и/или именицу. Уз основни формант јављају се и његове проширене верзије, па тако издвајамо у овој групацији речи следеће суфиксе: ор, тор, атор и итор.
4.15.2. Основни суфикс долази само у два примера: кредитор (←кредит), сенатор (← сенат).
4.15.3. У неколико примера, са именичком базом, може се издвојити формант тор: инквизитор (← инквизиција), инструктор (← инструкција), инспектор/иншпектор (← иншпекција), протектор (← протекција).
4.18. Именице на ет. Потврђено је дванаест именица са овим завршетком, а пет их је немотивисано: ангинет, ауторитет, бајонет, банкет, новитет. За мотивисане именице је карактеристично да имају суфикс итет, што је заправо адаптација немачког ität. У бази срећемо глаголе, именице и придеве. Значења ових именица су различита. Потврде: адмиралитет (← адмирал), генералитет (← генерал), електрицитет (← електризирати), комодитет (← комодати се), муниципалитет (← муниципални), неутралитет (← неутрални), фишкалитет (← фишкал).
4.19. Именице на ик. Има их у корпусу четрнаест, а половина је немотивисана: аритметик, граматик, дијалектик, критик, перипатетик, политик, физик. Неколико речи на ик мотивисано је именицама, а значе вршиоца радње или имаоца особине. Потврде: академик (← академија), анатомик (← анатомија), меланхолик (← меланхолија), химик (← химија), сатирик (← сатира), хиромантик (← хиромантија), хипохондрик (< хипохондрија).
4.20. Именице на ура. Мањим делом су немотивисане, исп. плесура, политура, процедура, а већим делом мотивисане, исп.: архитектура (← архитект), глазура (← глазирати), квадратура (← квадрат), квестура (← квестор), прелатура (← прелат), префектура (← префект). У основи се по правилу налази именица, а значења су разна.
4.21. Именице на ир. Ове именице имају неколико потврда и све имају корелативну основинску реч: банкир (← банка), бригадир (← бригада), командир (← командовати), мускетир (← мускет).
4.22. Именице на еса. Овај формант и иначе има моциону функцију у француском (а ушао је и у друге европске језике), па га са том функцијом налазимо и у наша два примера: баронеса (← барон), архидукеса (← архидука).
4.23. Именице на из/а/м. Потврдâ је, гледано из данашње перспективе, веома мало, а сам завршетак нема уједначен фонетски лик, што показује да су ове именице биле ретке у предвуковском периоду. Без корелативне лексеме су: идиотизам, паралогизам, софизма/софисм, фанатизм. Корелативну лексему имају: патриотизам (← патриота) и, евентуално, галванизам (према италијанском научнику Галванију).
4.24. Именице на ада. Наша грађа садржи четири мотивисане формације, од чега су две мотивисане глаголима: блокада (← блокирати), рефера
�1
да (← реферисати), а две именицама – лимунада (← лимун) и маскарада (← маска)��. Именица миријада је немотивисана.
4.25. Именице на ал. Има их свега три у корпусу. Једна је немотивисана – меморијал, а две мотивисана: уринал (← урина) и персонал (← персона).
4.26. Именице на ана. Регистрована су само два примера, оба мотивисана: барутана (← барут) и кафана (← кафа).
4.27. Како се види, творбеном анализом обухваћено је шеснаест групација именица, при чему је функцију параметра разврставања имао њихов финални сегмент. Тај јасно уочљиви елемент именице није аутоматски одређивао њену рашчлањивост: такву позицију завређивао је он само онда кад је, у грађи, именицу пратила корелативна основинска реч. Мотивисаност је, дакле, одређивана једино према приликама у корпусу, а не према потенцијалним основинским речима. Издвојено је, према утврђеном принципу, шеснаест основних творбених форманата (који су уједно служили и као јединица класификације). Њих неколико, међутим, има, како је анализа показала, и своје (проширене) варијанте. Скупно смо их, према генетском критеријуму, назвали – страним суфиксима. Унутар њих, међутим, према истом критеријуму разликујемо интернационалне суфиксе (потичу из античких језика, а раширени су по европском језичком ареалу), док оне који су дошли са турским речима називамо турским суфиксима. Комплетна формантска слика изгледала би овако: а) интернационали суфикси: -ија, ација, енција, иција, -ист(а), алист(а), онист(а), енист(а), оналист(а), ат, ијат, орат, онат, ор, тор, атор, итор, -ант, -ент, (ит)ет, -ик, -ура, -ир, -еса, -из/а/м, -ада, -ал; б) турски суфикси: -џија, аџија, еџија, -лија, алија, -лук, -алук, -ана. Семантика анализираних изведеница веома је различита, не само на општем плану, него и унутар појединих творбених типова. Од овога одступају једино групације изведеница на џија и ант, које, по правилу, припадају називима за вршиоце радње. Продуктивношћу се истичу следећи суфикси: ација, џија, лук, ист(а), ат, атор и ант. Ова констатација је заснована на броју потврда. О томе колико је који суфикс доиста био жив и активан у деривацији тешко је говорити због оскудности материјала у многим случајевима. Ипак се, бар за неке од њих, може са сигурношћу одредити висок степен продуктивности у предвуковском периоду: такви су, рецимо, суфикси џија и лук будући да се често јављају и у хибридима.
�� Формално гледано овде би се, с обзиром на основинску реч, могао издвојити суфиксини дериват арада. Исп. и маскерада у Николић 2000:16.
�2
5. Именице на -ада
5.1. Творбеносемантичка анализа изведених именица на ада у савременом српском језику вршена је на грађи сачињеној од две групације примера: једна је речничког порекла (РМС), а друга садржи примере са разних медија (најчешће из дневне и недељне штампе). Одмах треба казати да је речнички материјал оскудан у овим именицама: има их двадесетак. Неке од њих, према критеријумима рашчлањивања страних речи, нису мотивисане (исп. аркада, банкада, барикада, балустрада, арамзада и сл.), па су дериватолошки незанимљиве. Ипак, већина речничких потврда има према себи регистровану основинску реч, што значи да је таква именица творбено рашчлањива, тј. поседује одговарајућу творбену структуру. У таквим рашчлањивим формацијама издвајају се сегменти ада и ијада. У дериватологији их каткад сматрају варијантама генетски истог творбеног форманта,56 што се на графичком плану, у неким радовима, очитује стављањем иницијалног дела међу заграде.�� Обе ове варијанте присутне су и у савременом српском материјалу (оном из средстава јавних
56 Флајшер (1983: 189–190) ову суфиксалну морфему анализира у лику (i)ade и o њој, поред осталог, вели: „Das Suffix bildet d e v e r b a t i v e S a c h b e z e i c h n u n g e n wie Marinade < marinieren ’was zum Marinieren dient’,’, Promenade ’wo man promenieren kann, was zum Promenieren dient’ (…) Desubstantivische T�tigkeitsbezeichnungenvische T�tigkeitsbezeichnungen ist Kanonade (< Kanone). Die Form iade wurde aus Substantiven gelöst, in denen i zum Stamm gehört (Olympia > Olympiade) und tritt ausschliеsslich an substantivische Basen, vgl. Spartakiade ’Wettk�mpfe der sozialistischen Sportbewegung’, Universiade ’Sportwettk�mpfe von Studenten’, �hnlich Schubertiade ’Musikwettbewerb mit Werken Franz Schuberts’. Handlungen, meist künstlerisch gestaltet (als Film, Theaterstück oder in Buchform), nach Personen oder Personentypen bezeichnen Hanswurstiade, Harlекiniade, Münchhausiade, Boccacciade (Film in Art einer Erz�hlung des Boccaccio). Hierher auch Historiade, historische Galoppiade für einen historischen Film.”
�� У нашем случају такав начин представљања овог форманта обухватио би прва два слова, дакле – (иј)ада.
�3
комуникација). Занимљиво је да их, обично, нема у списковима интернационалних суфикса.
5.2. Чињеница да РМС има мало потврда за овај формант сама по себи много говори о употребној вредности ових изведеница: претежно се ради о оказионализмима, индивидуализмима, односно неологизмима, тј. о лексичким јединицама створеним углавном за краткотрајну и повремену употребу. Из истих разлога ни граматичка литература се не бави овим формантом: нема ниједне граматике српског језика, ни старије ни млађе, у којој се о њему расправља. Ипак, формант (иј)ада постоји у савременом српском језику, поседује одређен степен продуктивности у извесним сферама употребе, па по томе заслужује да буде предмет лингвистичке обраде.
5.3. Формант ада је присутан и у другим језицима (са одговарајућим фонетским ликом, наравно), што потврђује пољско blokada, kabaretiadakabaretiada (Вашакова 1994: 6063), руско робинзонада, чаплиниада (Земска 1992: 158), словеначко kolonada (Топоришич 1991: 142), чешко citronada (Чехова 1996: 102), немачко Marinade, Schubertiade (Флајшер 1983: 190), енглеско blockade и др. Његово присуство у разним језицима ипак му није обезбедило статус интернационалног форманта (Јирачек 1972; Докулил/Кухарж 1977). Разлог је у томе што он нема онакву продуктивност какву имају други интернационални форманти, што деривати њиме изведени припадају уским семантичким скупинама и што су направљени за једнократну и/или спорадичну употребу.
5.4. У већини примера58 формант врши мутациону функцију, а у немутациону функцију, а у неколико изведеница и транспозициону.
5.5. У функцији основинске речи најчешће долази именица (дериват тада има мутационо значење), а ређе која друга врста речи. Покаткад у творбеној основи долази и антропоним: шубертијада (← Шуберт), нушићијада (← Нушић), ршумијада (← Ршум).59 Ретко се у функцији основинске речи може срести глагол, а у тим ретким примерима формант врши транспозициону функцију као у примеру блокада ← блокирати, или мутациону, као у примеру маринада ← маринирати. Неки деривати би могли имати и двојну мотивацију. Тако, на пример, именица балканијада може, у зависности од интерпретације, бити деадјектив (спортске игре балканских земаља) и десупстантив (спортске игре земаља Балкана), док глаголскоименичку мотивацију има изведеница бургијада (← бургијати/бургија).
5.6. У речничком материјалу основинска реч је, најчешће, страног порекла, као и сам формант, док у новоствореним структурама често у тој улози налазимо и домаће речи.
58 Примери су узимани из штампаних медија и са интернета.59 Надимак познатог песника Ршумовића.
�4
5.7. Изведене именице на ада по правилу припадају стилски маркираној лексици. У неутралну лексику иду само именице олимпијада, лимунада, блокада и евентуално још нека. Све остале изведенице из нашег материјала стилски су маркиране: неке припадају разговорној лексици (бургијада, мајмунијада, циркусијада), неке налазимо у, широко схваћеној, уметничкој сфери, као што су називи приредби (гитаријада, нушићијада, вагнеријада), а неке се употребљавају у спортскотакмичарском амбијенту (балканијада, бициклијада, ролеријада). Готово све новостворене структуре именују некакав скуп, смотру, свечаност са већим или мањим степеном такмичарског карактера. Занимљиво је да многи овакви неологизми имају често у основинском делу називе одређених кулинарских специјалитета (кобасицијада ← кобасица, куленијада ← кулен, сланинијада ← сланина, роштиљијада ← роштиљ и сл.). Ван сваке сумње, ширењу форманта (иј)ада на називе разноразних скупова са такмичарским карактером знатно су допринели одраније познате структуре типа олимпијада, универзијада, бициклијада и сл.
5.8. У савременом српском језику далеко већу продуктивност има суфикс ијада, што је свакако последица њему својствене значењске специјализације: творбена функција му је ограничена на образовање назива приредби спортскозабавног карактера. Таква приредба добија назив према кључном сегменту: сланинијада, кобасицијада, сиријада су приредбе туристичкозабавног карактера, где је битан елемент прављење и презентација сланине, кобасица, сира и сл. С друге стране, суфикс ада заступљен је у нашем материјалу малим бројем примера.
5.9.1.1. У овим ретким образовањима суфикс ада има мутациону функцију, а упућује нас на приредбу са мноштвом учесника, при чему творбена основа информише о појму који је битан елемент приредбе. Исп. на пример: лампионада (ноћна свечаност с поворком у којој се носе запаљени лампиони), маскарада (2. поворка особа с маскама /обично о покладама/, забава, весеље особа под маскама.),60 бакљада (свечана вечерња поворка са запаљеним бакљама). Наведени деривати значе, шире гледано, радњу, а творбена основа упућује на објекат радње (ношење лампиона, бакљи, маски). У одређеном смислу им је близак и неологизам змајада – такмичење у пуштању змајева (Шипка 1998, 98–99). Приредбу значе и изведенице филозофијада и економијада (традиционални сусрети судената филозофије и економије). Уколико се узме да су ова два последња дерива
60 Творбена структура ове именице није сасвим јасна. Ако се пође од значења под 1. у РМСу, онда је у функцији основинске речи именица маскара, која има, мањевише, исто значење као и дериват, а ако се пође од значења под 2. онда би основинска реч била маска, а тада се јавља проширени формант арада, забележен само у овом једном примеру.
��
та мотивисана придевом (сусрети студената фиолозофских/економских факултета), онда иду у други тип (са суфиксом ијада).
5.9.1.2. Значењски им је сродна и именица фанфаронада (хвалисање, разметање, јуначење на језику), мотивисана именицом фанфарон, која је стилски маркирана, а од ње је стилска боја пренета и на дериват.
5.9.1.3. Изолован случај представља неологизам голада који се односи на фудбалску утакмици на којој је постигнуто много голова.61
5.9.1.4. У два примера налазимо називе појма – носиоца особине: одисејада (дуга путовања и лутања… – по имену чувене старогрчке епопеје и главног јунака у њој), лимунада (са дефиницијом у РМСу – освежавајуће пиће од лимунова сока, шећера и воде). У РМСу наведена је и именица цитронада са дефиницијом – пиће од шећера и лимунова сока, лимунада, иако постоји и одредница цитрон/цитрона. (У том случају творбено значење могло би се описати као – безалкохолно пиће од цитрона/цитроне, евентуално и – од цитронова сока).
63 Исп.: Ракијада у Кечкемету у Мађарској (Политика, 29. 8. 2003) – фестивал ракије палинке.
64 Значи приредбу плесног карактера за децу најмлађег узраста. Потврђена је и сложеница паркиграријада (са ортографском варијантом паркиграријада), у којој први сложенички део означава простор где се приредба одржава, а програмом је предвиђено да деца откривају делове парка путем ребуса, преметаљки и сл.
65 Традиционална манифестација – дани бурека у Нишу. Основа је начињена од именице бурегџија, па би тиме семантичка интерпретација гласила – такмичење бурегџија у прављењу бурека. Уколико се узме да је основинска реч бурек, онда бисмо имали необичну суфиксну контаминацију џијада.
�6
ада може вршити транспозициону и мутациону функцију. Понекад иста именица може имати оба значења.
5.9.2.2. Транспозиционо значење имамо онда кад именица значи радњу. Деривата са тим значењем има сасвим мало. Ту би ишла именица блокада у неким од својих значења.66 У основи је глагол блокирати, који и сам у неким случајевима припада терминологији (војној, спортској, банкарској). Овде би ишла и именица реферада 1 (← реферисати), уколико такво значење уопште произилази из лексикографске дефиниције, тј. уколико именица нема резултативно значење (исп. РМС: стручни извештај…реферат).67
5.9.2.3. Мутациону функцију суфикс ада врши у примеру рафинада (← рафинирати),68 где је доминантно резултативно значење. И реферада може имати резултативно значење кад значи стручни извештај, реферат (као писани акт).
5.9.2.4. Именица блокада може такође имати и мутационо значење и то онда кад значи средство.69
5.9.2.5. Именица реферада може имати и месно значење.70
5.9.2.6. Структурносемантички необична је именица бургијада (← бургијати). Она је стилски маркирана због стилске обележености основинског глагола. С друге стране, овај глагол, иако са турским кореном, може се узети као домаћи,71 а овај суфикс, како смо видели, долази по правилу на речи са страним кореном. Уз то овај глагол се, за разлику од осталих овде навођених, завршава на ати, а не на ирати/исати. Додуше, са друкчијом интерпретацијом ова именица може бити и десупстантив: изводити, правити бургије.��
66 У РМСу ова именица се јавља као термин (војни, економски, банкарски, медицински, спортски). Исп: 1. војн. опкољеност града, положаја, опсада. 2. а. економ. затвореност граница према једној земљи ради обустављања привредног саобраћаја. б. банк. обустављање исплате новца. 3. мед. обустављање функције каквог органа. 4. спор. нарочито усклађени потези или распоред играча да би се противник спречио у покрету.
67 И изведеница јебада припада овој групацији – значи исто што и малтретирање. Наиме, и значење малтретирати наведено је уз основински глагол (Герзић 2000).
68 РМС ову реч дефинише као – пречишћен шећер.69 Исп. РМС: комплекс уређаја за блокирање пута.70 Исп. једно од значења у РМСу: одсек у канцеларији.71 Домаћу основу налазимо и у изведеници јебада, која је и због значења осно
5.10. Суфикс ијада5.10.1. У функцији основинских речи у овим формацијама налазимо
по правилу именице. Сасвим изузетно то могу бити придев или глагол. Овај суфикс је врло чест у неологизмима, чему је подстицај, изгледа, дала, именица олимпијада у значењу олимпијске игре (где је суфикс ијада преформулисан у значење – игра, приредба, смотра са такмичарским елементима). РМС има свега три овакве изведенице. Именицу олимпијада морамо, из савремене перспективе, интерпретирати као универбум од синтагматског назива олимпијске игре (а не од Олимп или Олимпија), а у том случају она не припада овом творбеном типу. Ова је именица, међутим, подстакла формирање читавог низа других деривата, али са суфиксом ијада. РМС има две такве формације: балканијада (спортске игре балканских земаља) и универзијада (назив за повремена међународна спортска такмичења студената универзитета и високих школа). У обе ове именице суфикс ијада значи (спортске) игре међународног карактера, а основа нас информише о пореклу учесника. Осим ове две изведенице, у РМС је регистрован и дериват циркусијада, мотивисан именицом циркус, а значи догађај у коме се учесници понашају неозбиљно (као у циркусу). Она је стилски маркирана јер јој је исходиште разговорни језик. Значење игра проширило се у савременом језику на сваку смотру, приредбу, забаву, наступ и сл. где има више учесника, а творбена основа не информише више само о пореклу учесника приредбе већ о елементу који је за ту приредбу битан и који је послужио као разлог окупљања већег броја људи. Једина нит која повезује старија образовања (типа балканијада) и ове неологизме јесте такмичарски карактер приредбе: он је и даље присутан, али је сада нижег интензитета и није доминантан. А каткада се и ова нит кида и суфикс ијада значи напросто приредбу забавног карактера. Битан елемент, који ове називе повезује, сада постаје традиција одржавања приредбе, њено мањевише редовно понављање. Овај сегмент омогућио је појаву изведеница на ијада и у образовањима која не значе приредбу већ напросто повремено окупљање веће скупине људи. А како је у језику присутна свест о томе да је у питању формант страног порекла, развила су се у језику и стилски маркирана образовања, као последица везе домаће и/или одомаћене основе и овог страног форманта. Отуда наш материјал међу неологизмима има углавном индивидуализме и оказионализме. У већини неологизама суфикс ијада значи, широко схваћено, приредбу такмичарског карактера, а творбена основа обично информише о ономе што је за ту приредбу најбитније.
5.10.1.1. Основинска именица значи средство, инструмент помоћу кога се такмичење одвија: балонијада (← балон), бициклијада (← бицикл), гитари
��
јада (← гитара), кесијада (← кеса)73, ролеријада (← ролер)��, фијакеријада (← фијакер), џипијада (← џип) и сл.�� Овде, шире гледано, иде и неологизам ГСијада, будући да на приредби учествују возила градског саобраћаја. Посебан карактер има приредба названа трабантијада (← трабант), по којој је постао познат град Обреновац.76 Изведеница је направљена према фијакеријада. 77
5.10.1.2. Раширен је и тип творбе са основинском именицом која значи кулинарски специјалитет чији се квалитет на приредби (обично традиционалној) оцењује: кобасицијада (← кобасица),78 колачијада (← колач), куленијада (← кулен), мудијада,79 пршутијада (← пршута),80 роштиљијада (← роштиљ),81 сиријада (← сир),82 сланинијада (← сланина),83 тортијада (← торта), шампитијада (← шампита) и сл. Таквим изведеницама блиске су по значењу формације у чијој основи се налази назив за пиће – пивијада (← пиво), винијада (← вино),84 или пак биљни плодови као храна – бостанијада (← бостан),85 маслинијада (← маслина),86 шљивијада (← шљива), купусијада (← купус), пасуљијада (← пасуљ).
�� Исп.: „Ролеријада по угледу на такмичења која се одржавају у свету….” (Политика, 14. 4. 1998).
75 П. Радић је забележио и пример санканијада мотивисана именицом санке, из чега произилази да изведеница садржи суфиксни дериват анијада.
76 Реч је о дефилеу власника возила марке трабант, а организатори проглашавају најлепше и најружније возило.
�� Приредба такмичарског и туристичкозабавног карактера у разним местима у Србији, а највише их је у Војводини, у већим и мањим градовима, али и по селима. Рецимо, у Стапару се одржава такмичење запрега, избор најлепше кобиле и пастува, али и најлепшег фијакера. Основинска именица узета је као скупни именитељ свих других запрега, као што су каруце, чезе и сл.
78 Исп.: „…протеклог викенда у Турији, војвођанском селу које се налази у Гинисовој књизи рекорда, на традиционалној кобасицијади” (Блиц, 1. 3. 1999).
80 Исп.: „Почиње седма пршутијада” (Политика, 12. 1. 2007)81 Овде роштиљ значе јело од меса, а не сам уређај који се једнако зове.82 Исп.: „Седма Сиријада” (наслов у Политици, 27. 8. 2003). Говори се о изложби
златарског сира, а квалификује се као пољопривреднотуристичка манифестација такмичарског карактера, где се бирају победници.
83 Исп.: „Tradicionalna 14. međunarodna Slaninijada počela je u subotu u Kačarevu” (Glas javnosti, 18. 2. 2001).
84 Колега П. Радић је скренуо пажњу на манифестацију винаријада у Иђошу. Изведеница има, очито, двојну мотивацију: ако је у основи вино онда се јавља суфиксни дериват аријада, а ако је изведена од винар, онда припада моделу на ијада.
85 Манифестација није везана само за један град: медији су информисали о бостанијади у Смедереву и Осипаоници (2002. и 2003. године).
86 Исп. дублет маслинада.
��
5.10.1.3. У неколика примера у основи је назив за рибу, а изведеница значи такмичење у лову рибе на специфичан начин:87 сомијада (← сом),88 смуђијада (← смуђ), шаранијада (← шаран).
5.10.1.4. У основи се може наћи и име уметника чије се дело изводи на приредби: вагнеријада (← Вагнер), бекетијада (← Бекет), ерићијада (← Ерић), нушићијада (← Нушић), ршумијада (← Ршум), шубертијада (← Шуберт) и сл.89
5.10.1.5. И назив уметничког дела, чија се вредност оцењује, долази каткад у основу: стрипијада (← стрип), стихијада (← стих).
5.10.1.6. Честе су изведенице са именом васпитнообразовне установе у основи. Најбројнији су називи смотри у којима учествују студенти факултета90: архитектуријада (← архитектонски факултет/архитектура), грађевинијада (← грађевински факултет), економијада (← економски факултет), електријада (← електротехнички факултет), заштитијада (← факултет цивилне заштите), машинијада (← машински факултет), медицинијада (←медицински факултет), правнијада (← правни факултет), саобраћајијада (← саобраћајни факултет), учитељијада (← учитељски факултет), филозофијада (← филозофски факултет). Основу чини редуковани први члан синтагматског назива факултета. Продуктивност овог творбеног типа ограничена је бројем високошколских установа.91 Семантички им је блиска изведеница бруцошијада (← бруцош),92 један је од најстаријих примера овог творбеног типа, а представља изоловану појаву зато што се у основи налази назив учесника приредбе, односно младих људи којима
87 Рецимо, лов смуђа варалицом.88 П. Радић скреће пажњу и на именицу сомовијада, која је по свој прилици
изведена од множинске основе.89 Шипка (1998) има и пример шмитијада.90 Изведенице овог типа значе заправо сусрет, скуп студената сродних факултета
(чија имена фигурирају у творбеној основи) из различитих универзитетских центара, а такмичарски карактер ових сусрета није доминантан. Мотивација им је двострука: именичкопридевска. Уколико се узме да су мотивисане придевом, онда се мора имати у виду да се крати први придевски део синтагматског назива факултета (филозофски факултет → филозофијада). Ако се пође од именичке мотивације, онда таквог краћења нема (архитектура → архитектуријада), тј. творбена основа се поклапа са морфолошком. У овом другом случају изведенице филозофијада, економијада не иду у овај творбени тип, већ у онај карактеристичан по суфиксу ада.
91 Занимљиво је да се у најновије време као скупни називи за све факултетске приредбе овог типа употребљава управо супстантивизирано ијада. Исп.: „Сваке године на ијаде у организацији ССФТНа неколико хиљада студената се такмичи у знању и спорту” (интернет). Одавде се супстантивизирано ијада проширило и на друге области, исп.: „Зима је и сељаци немају толико посла и обавеза на њивама и у домаћинствима, па могу себи да приуште разне ијаде на којима ће се мало опустити и дружити уз...” (интернет).
92 Новоуписани студент универзитета.
60
је приредба намењена (а она, опет, уопште нема такмичарски, већ изразито забавни карактер). Исп. и психијатријада (← психијатар) (у питању је сусрет психијатара). Дериват клинцијада (← клинац) такође значи приредбу забавног карактера намењену, како се из основе види, деци млађег узраста.93 Необичан је неологизам клинцијада (←Клинци) са топонимом у основи (живописно село код Ваљева), а представља традиционални летњи забавнообразовни фестивал. Овамо, по својој семантици, иде и неологизам домијада (← дом).94 Близак им је и дериват парковијада (←парк), специфичан по томе што је начињен од проширене множинске именичке основе.95 Овамо иде и дериват менаџеријада (←менаџер), јер значи такмичења у знању и спортским дисциплинама.
5.10.1.7. Својом семантиком издвајају се оказионализми96 деканијада (← декан) и мастеријада (← мастер), јер не значе приредбу, посебно не такмичарског карактера. Прва представља алузију на изборе декана према партијском кључу, односно неакадемско понашање неких тако изабраних декана, а друга означава протесте студената у вези са признавањем/непризнавањем дипломе мастер старијим генерацијама студената. Суфикс ијада чува, додуше, и овде своје значење „игре” између заговорника различитих опција.
5.10.1.8. Изведеница џиберијада (← џибер) је жаргонизам: основинска именица означава примитивног човека, а изведеница, по свој прилици, скуп примитиваца на некој приредби.
5.10.1.9. Структурносемантички необичан је дериват дедамразијада97: прво, ова приредба нема такмичарски карактер и друго – једина је која има у основи сложеницу.
93 Најпознатија смотра под овим називом одржава се у јуну у Суботици, где деца показују своје умеће у разним облицима стваралаштва – у плесу, хорском певању, глуми и сл. У Лабину (Хрватска) исти назив се користи за бициклистичку трку деце предшколског узраста.
94 У питању је такмичење ученика средњих школа (који станују у домовима) у шаху, стоном тенису, стрељаштву, кошарци и др. спортовима, али и показивање склоности према уметности, фолклору, плесу, музици и сл.
95 Изведеница значи приредбу намењену запосленима у националним парковима, а међу учесницима су и службеници министарстава задужених за заштиту животне средине.
96 Прва изведеница је забележена у Дневном телеграфу, 27. 11. 1998, а инспирисана27. 11. 1998, а инспирисана је „утакмицом” балонима на једном студентском протесту против наметнутих декана, а друга у Политици, 22. 11. 2006, поводом збрке око признавања master диплома (у диплома (у време примене болоњског концепта универзитетских студија).
97 У наслову једне новинске вести стоји: ДЕДАМРАЗИЈАДА У БЕОГРАДУ. А у чланку се ова именица опет јавља: „За 2000 малишана … општински одбор Црвеног крста…организоваће сутра `Дедамразијаду`…на којој ће деци до 10 година бити подељени новогодишњи пакетићи” (Блиц, 27.12.1999).
61
5.11. Глаголске основе, и то домаће, налазимо само у две семантички удаљене изведенице: туцанијада и пишијада. Ова прва је назив такмичења у туцању јајима.98 Другој је у основи глагол у пренесеном значењу па је изведеница изразито стилски маркирана, а значи смех у „великим количинама”.
5.12. Суфиксни дериват –анијадаПотврђен је у именицама американијада и африканијада. Прва значи
прављење телевизијских серија на начин како се то ради у Америци, а друга – традиционалну приредбу на којој се представљају култура, историја и обичаји Африке (конкретно – Египта, Туниса, Конга, Гвинеје, Габона и Марока).99
5.13. Завршне напомене у вези са именицама на ада5.13.1. Речи изведене формантима ада и ијада углавном припадају
новијем слоју лексике савременог српског језика, те је разумљиво што их је мало у граматичкој и лексикографској литератури.100 Разговорни функционални стил обилује оваквом лексиком, а из њега се она шири и на странице писаних медија (посебно је погодна за насловни део извештаја са приредби, смотри и сл.).
5.13.2. Овај се формант, синхроно гледано, реализује у две своје варијанте: краћој ада и дужој ијада. Већина неологизама створена је помоћу ове дуже варијанте, која у два примера има и дужу варијанту – анијада.
5.13.3. Као основинске речи најчешће долазе именице, и то углавном заједничке, али понекад у тој улози налазимо и властите именице (презимена познатих уметника, али и јунака уметничких дела). Глаголске и придевске основе су ређе. У једном примеру основу чини абревијатура (исп. ГСијада).
5.13.4. Класа деривата са суфиксом ијада је отворен систем и често се стварају нове лексичке јединице.
5.13.5. Акценат је дугоузлазни на првом слогу основног форманта ада: бакљáда, сланинијáда.
98 Исп.: „У финалу 17. светског првенства у туцању фарбаним кокошијим јајима, Мокринчанин Јефта Проданов (51) победио је прошлогодишњег шампиона Миодрага Продановића (37), троструког првака знамените Васкршње манифестације и први пут освојио титулу” (интернет).
99 Организатор приредбе је Факултет политичких наука у Београду. 100 Од новијих речника највише их има у Николић 2000. Синтетички радови
6.1. Творба речи и позајмљивање су два основна начина иновирања лексике у неком језику. У сваком речнику се могу разликовати три слоја: домаћи, страни и xибридни. Први слој остављамо по страни и пажњу усмеравамо на друга два. Елементи другог слоја су разноврсни, како у погледу броја језика даваоца и времена позајмљивања, тако и с обзиром на степен интегрисаности у језику примаоцу. Трећи слој, структурносемантички гледано, садржи елементе прва два.
6.1.1. Ако бисмо xтели стране језичке елементе размотрити са позиције творбе речи, онда бисмо могли, на синxроном плану, целу проблематику сажети у две констатације:
б) јављају се хибридне формације различитог творбеног састава:
основински део је страног, а формантски домаћег порекла (скелар, дугмар, машинац, монтирање, нафташ); основински део је домаћи, а формантски страни (безобразлук, везиста, гњаватор, млекаџија, преварант, штокавиз/а/м); оба конституента су страног, али не истојезичког порекла (ликерџија, лоповлук).
−
−
−
63
6.1.2. Нека од питања која се тичу творбе речи помоћу елемената страног порекла размотрићемо на материјалу узетом из разних дела Стевана Сремца.101 У центру нашег интересовања наћи ће се само изведенице које припадају творбеном типу препознатљивом по форманту џија. О изведеницама овога типа у српском језику писано је још пре пола века (Марков 1957), али и у новије време, на много обимнијем материјалу, са освртом на стање у бугарском и македонском (Радић 2001). Анализа је указала, поред осталог, на постојање више творбениx типова међу изведеницама на џија, а уочени су и суфиксни деривати аџија, еџија, анџија, енџија и иџија (Радић, 2001: 109–115). Ми у свом раду нећемо вршити овако детаљну творбену анализу, те сав материјал, из практичниx разлога, посматрамо као један творбени тип са јединственим формантом џија.
6.1.3. У време дуге турске владавине Балканом у све балканске језике ушле су бројне турске речи, међу њима и оне са суфиксом џи/чи. Наравно, са становишта језика примаоца биле су то, у почетку, неизведене речи, а карактеристични завршетак џи/чи долазио је искључиво у турским речима. У српском, бугарском и македонском језику овај турски суфикс се, формално, усложнио на тај начин што је финални део речи добио сегмент ја из граматичкиx разлога: са новим ликом страног суфикса туђице су се уклопиле у парадигму именица типа судија. Таквиx је речи, дакле, у балканским језицима некада било веома много, а било иx је поприлично и у српским лексиконима, али се показало да „њиx вријеме тјера из нашег језика” (Пецо 1987: 184). Међутим, у време када је Стеван Сремац дошао у Ниш,102 таквиx речи је тамо, у свакодневној комуникацији, морало бити много. Сремац је овамо дошао готово одмаx након српскотурскиx ратова, кад је Ниш с околином припао Србији, али су трагови дугог турског боравка још били живи, што се и у језику очитовало. Да је то тако, показују десетине речи на џија у језику Сремчевиx јунака. Реч је, наравно, о јунацима из дела са темама из Ниша и о Нишу, јер је у другим делима број овиx изведеница мањи.
6.1.4. Потврде из Сремчевиx дела разврстаћемо, прегледности ради, у неколике групе, при чему је као један од критеријума узета потврђеност / непотврђеност неке јединице у речнику турцизама (Шкаљић 1973).
а) У прву, најбројнију групу сврстали смо оне изведене речи из Сремчевиx прозниx дела за које се могу наћи одговарајуће потврде у Шкаљићевом речнику, укључујући и њихове
101 Ивкова слава, Српска књижевна задруга, Београд–Загреб, 1899; Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1931; Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1932; Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1933; Приповетке, СКЗ, Београд, 1935; Зона Замфирова, Ђачка библиотека, Београд–Ваљево, 1996; Поп Ћира и поп Спира, Нолит, Београд, 1987.
102 Сремац је за наставника тамошње гимназије постављен 1879. године.
103 Рецимо, код Шкаљића налазимо и основинску реч гајтан и дериват гајтанџија, и кантар и кантарџија итд. Додуше, слика односа основинске и изведене речи није увек овако јасна: у примеру кирајџија слика је замућена будући да у српском језику овој изведеници кореспондира основинска реч кирија. Међутим, ствар постаје јаснија ако се зна да је изведеница изворно гласила kiraci (< kira+ci); након обличке адаптације добијено је, најпре, кираџија, а после антиципације наредног палатала ј добијен је лик кирајџија (као, рецимо, код новајлија и сл. исп. Скок 1972: 83).
104 Шкаљић вели да ова реч води порекло од тур. avci, а ова од a�v „лов”+ ci. 105 Именица баштован (башчован) је персијска позајмљеница која је у турском
могла да буде „појачана” суфиксом џи (ci). У обе форме, краћој и дужој, примљена је и у балканским слов. језицима, па тако и у српском. Дакле, у процесу деривације није дошло до промене значења основинске речи будући да и баштован и баштованчија имају исто значење у језицима у којима се употребљавају, уз евентуалну функционалностилску диференцијацију.
106 Код Шкаљића је кундурџија; основинска реч је турцизам грчког порекла.107 У основи је турско ода, од чега је и наше одаја. 108 Исп. тур. arabaci (< araba+ci).109 Ова реч долази од тур. saatçi, а јавља се у више ликова у српским изворима:
сахачија, сахаџија, сајџија, саџија и сл. 110 Сремац има реч туфек на истој страни. 111 Реч чај је кинеског порекла. У РМС стоји да је то русизам. Код Шкаљића
налазимо да је та реч из кинеског ушла и у персијски, одатле у турски, па је, по свој прилици, преко турског ушла у српски, што значи да је треба узети као турцизам. У Вуковим речницима потврде за ову реч нема. У РМС наведена је изведеница чајџија са најстаријом потврдом управо из Сремчевих дела.
112 Ова реч је потврђена у Ивковој слави: А си он отиде, а Сотир, кубеџија – до мој дућан што је – брго па к мен... (стр. 60). Код Шкаљића такве изведенице нема, а реч кубе (куба) код њега значи 1. свод, купола; 2. кружни дио капка на млину за кафу. Очито је да се ова значења не могу повезати са значењем творбене основе Сремчевог примера. Међутим, из других речника (РЈАЗУ, РСАНУ и др.) сазнајемо да реч кубе може да значи пећ (плехану или бронзану), а као подручје употребе спомињу се многа места југоисточне Србије, па и Ниш са околином. Сад је јасно које се значење налази у основинској речи. Остаје, међутим, нејасна веза овог значења и оног регистрованог код Шкаљића.
113 Реч керамиџија потврђена је у Ивковој слави: – Викам га и окем ете за тој, да се демек, алалимо како људи, трговачки...несмо једне керамиџије... (стр. 130) Ни ова реч није регистрована код Шкаљића, али зато тамо налазимо реч ћерамид,
в) Трећу групу чине xибридине формације, са основинским делом нетурског порекла: бисагџија, ликерџија, млекаџија, наводаџија, панорамџија; ловџија,115 патролџија, проводаџија, прстенџија, шалџија. Ова последња четири примера регистрована су и код Шкаљића, са назнаком да се у основи налази наша реч.
6.1.5. Наведене потврде из Сремчевиx дела показују да је у 19. веку ова лексика била саставни део српског вокабулара. Историјски гледано, овај лексички слој формирао се и учврстио током вишевековне турске владавине, да би доживео врxунац и имао, у одређеном смислу, завршну фазу управо у Сремчево време. Већина занимања, а називи занимања су основна творбеносемантичка категорија у којој учествује анализирани творбени тип, још увек су, судећи по Сремчевим делима, била присутна у економском животу Ниша, а шире гледано и Србије и другиx балканскиx народа. Позиција овог творбеног типа ће у наредном периоду почети да слаби, али не толико због одласке турске администрације са српскиx простора, већ због продора новиx теxничкиx достигнућа, због гашења некиx стариx и појаве новиx занимања. На тај начин изведенице овога типа делиле су судбину многиx другиx турцизама који су се сачували само у старијим речницима и књижевним делима, остајући тако као споменици једног проxујалог друштвеноисторијског периода. А. Пецо је навео из Вуковог речника више десетина речи турског порекла сасвим непознатиx млађим генерацијама, а међу њима и десетак са формантом џија (Пецо 1987). Међутим, продуктивност овог типа творбе није, како ће се видети,
ћеремит, ћерамида, ћеремида, грчког порекла, у значењу „полукружни жљебасти кров”. У РСАНУ имамо одредницу керамида са знач. „старински жлебасти кровни цреп, ћерамида.” РМС има ћерамида у знач. „цреп за покривање куће” са назнаком да је из грчког језика, а има и ћерамиџија у знач. црепар, са назнаком да је то турцизам, а потврда је из РЈАЗУ. И доиста, овај речник има ћерамиџија у знач. онај који прави ћерамиде, без назнаке порекла, са потврдом из В. Богишића. И Скок има ћерамиџија и ћеремиџија са значењем циглар. Наравно, Сремчево керамиџија је само фонетска варијанта већ потврђиваног ћерамиџија, а што ту реч нема Шкаљић разлог је у томе што он, често, није у свој речник уносио речи које су саме по суфиксу турске.
114 Код Шкаљића има реч мекик, али са значењем које се не поклапа са речју мекика у српском језику. Да би ова реч ипак могла да буде турског порекла, показује буг. језик, у коме мекик, односно мекица значењски одговара српском мекика, а означено је као турцизам. (Исп. Български тълковен речник, Софија, 1976). У РСАНУ једина потврда је из дела С. Сремца, а и она се упућује на мекикар.
115 И Шкаљић наводи ову реч у свом речнику као хибридну и вели: „naša riječ lov+tur. suf. ci”. Мишљења смо да би у објашњењима оваквих формација, насталих на српском терену, боље било говорити о форманту џија, а не о џи (ci).
66
никада замрла, тако да ће се помоћу њега, чим се за то указала прилика, именовати и сасвим нова занимања као трамвајџија, на пример. Очито је, дакле, да се овај творбени тип био учврстио у српском творбеном систему, да је његова продуктивност почетком 20. века почела да слаби, да би у наше време готово сасвим замрла у стандардном језику, али не и у супстандардној сфери. Оваква, супстандардна позиција изведеница на џија даје им одређену стилску боју. Стилској маркираности оваквиx изведеница доприноси и чињеница што се формант џија осећа још увек као страни елемент. Таква карактеристика изведеница овог типа, међутим, није нова. Оне су и раније могле да буду стилски маркиране, што важи и за Сремчево време. То се види на основу присуства истокорениx образовања са формантима домаћег порекла: тада је изведеница на џија стилски маркирана и функционише као стилска резерва. Према томе, од две раније формиране сфере примене овог творбеног типа, једне у деривацији неутралниx, и друге у деривацији стилски маркираниx формација, у српском језику до данас је, у ограниченом виду, задржана само ова друга.
6.1.6. Данас је тешко одредити некадашњи интензитет и обим уласка формација на џија у балканске језике, али треба претпоставити да су, без неког одређеног система, приxватане и основинске речи (рецимо јорган, топ, туфек) и њихови деривати, али су, по свој прилици, и једне и друге у прво време морале бити за језичко осећање нетурскиx говорника праве, лексичке, немотивисане речи. У каснијем периоду, након адаптације финалног дела у турским дериватима (добијено је јорганџија, тобџија, туфегџија), не би требало занемарити ни могућност деривације у новој средини, будући да се формант џија могао релативно рано издвојити као посебна творбена јединица у односу на основинске (немотивисане) турске речи. На ово упућује податак да међу Сремчевим примерима на џија има и таквиx које у Шкаљићевом речнику не постоје, али у њему су регистроване основинске речи. Рецимо, Шкаљић има бућма, букма (усукани дебели памук), гајтан, ћемане (виолина), дугме, калтак (татарско дрвено седло), али нема бућмеџија, гајтанџија, ћеманеџија и сл. Наравно, код Сремца има потврда и за речи на џија чији први део можда никад није ни унет у српски језик и које у разматрану групацију речи иду само због завршетка џија. Такве су, рецимо, бињеџија, комарџија, кујунџија, мезулџија, чорбаџија и сл.
6.1.7. Јесу ли и у којој мери неке од овиx речи у говору Сремчевиx јунака биле стилски маркиране, није увек лако утврдити. Имајући у виду њиxову велику фреквенцију, може се казати да су то претежно биле стилски неутралне речи. Међутим, треба претпоставити да су у контрасту према домаћим речима истог значења ове турске биле стилски маркиране. Да ова могућност није без основа, показује поред осталог употреба на блиском одстојању синонимског пара јахач и бињеџија. На стр. 17 Зоне Замфирове стоји: „А као што је био добар играч, тако је био добар и пе
6�
вач, ловац, јахач и весељак и за друштво човек. Већ на следећој страни налазимо да се многим родитељима није допадао „што је ловац, бињеџија и весељак...” Од две синонимне формације – јахач и бињеџија, ова друга је очито стилски маркирана, а маркираност је условљена не само због контекстом, већ и генетски – због њеног турског порекла. Следећи пример је још илустративнији: поред домаћег деривата ловац, Сремац употребљава и xибрид ловџија, при чему му ова друга реч служи као стилска резерва. Потврду за ово налазимо у Зони Замфировој (стр. 33) на месту где се о главном јунаку негативно говори, што заxтева посебно лексичко решење: „Па, ако што је сиротиња – ама, барем да је момак кротак. Веће – џимпир, коцкарин, комарџија, ловџија и бињеџија и џамбасин.” Јасно је да је у овом окружењу изведеница ловџија адекватније изражајно средство у поређењу са ловац. (Ту су и две речи међусобно сличног значења – коцкарин и комарџија. Обе значе коцкара, xазардера, обе су стилски маркиране, а ова на џија можда за нијансу више).
6.1.8. Позицију овог творбеног типа, односно његову продуктивност у српском језику треба посматрати у склопу општиx друштвеноисторијских прилика, али и са позиција самог творбеног типа. Историјске прилике су, како је А. Пецо истакао, допринеле узмицању турцизама у српском језику. С друге стране, творбени тип (или типови) са суфиксом џија поодавно је у узмицању пред другим творбеним типовима са продуктивнијим формантима исте творбене категорија (ач, ар, тељ, ац и сл.). Међутим, у жаргону, у свакодневном разговорном језику (српском, бугарском и македонском), овај формант као да доживљава нову младост.116 Он је у овим језичким подврстама формант који се додаје на домаће основе, а веза домаће основе и страног форманта, дакле форманта који никада није изгубио карактеристику стране провенијенције, у резултату може да дâ само стилски маркирану реч, поготово кад је и основа стилски маркирана. Наравно, оваквиx формација било је и раније у језику, што показују примери nomina agentis типа бунџија, галамџија, хвалџија и сл. Сведоци смо, међутим, грађења сасвим свежиx лексема типа аутомобилџија (штрајкачи, радници фабрике аутомобила у Крагујевцу), правопижџија (писац правописа), сидаџија (зараженик сидом), пумпаџија (радник на бензинској пумпи), џипаџија (возач џипа), трабанџија (власник трабанта)117 и сл. у свакодневном говору, али и у публицистичком стилу. Из Речника бугарског жаргона Георги Армјанова издвајамо само неке, од десетина потврда: алармаџија, кристалџија (младеж која се окупљала око некадашње посластичарнице Кристал у Софији), харпунџија (мушкарац са изразитим сексуалним способностима) и сл. Иста је ситуација и у македонском: вагонџија, паркетџија, политикаџија, суперпеналџија, фудбалџија итд. (Радић 2001: 29).
116 За буг. језик исп. Аврамова 2003: 126127.117 Исп.: „Nagrade su dobili i najstariji trabandžije – osamdesetogodišnji Dušan Matić
i prva žena trabandžija Snežana Petrović” (интернет).
6�
7. Именице на -ист/а/
7.1. Именице на ист/а/, судећи по стручној литератури, јасно су маркиране својим пореклом: припадају лексичкој групи страних речи (позајмљеница, туђица) или, још уже и прецизније, подгрупи интернационализaма. Овакву позицију споменуте именице заслужиле су својим присуством у свим индоевропским језицима, а и у неким угрофинске групе. Не треба посебно истицати да су главни извор овим речима некада били класични језици грчки и латински,118 али они нису увек морали бити, а нису ни били, поготово у каснијим епохама, непосредни језици даваоци, већ је лексички трансфер могао ићи, и ишао је, и преко других језика. То значи да, рецимо, у српски језик именице на ист/а/ нису увек улазиле директно из класичних језика, него, доцније, и из немачког, француског, енглеског или италијанског, на пример.119 Различити правци позајмљивања огледају се и у томе што финални део ових речи нема у свим језицима исти лик: једни језици су уопштили једну од две форме, а други су задржали обе и тиме створили дублете. Тако се у једнима ови интернационализми завршавају на ист (енглески, немачки, француски120, холандски, шведски, дански, руски, бугарски, македонски, словеначки и сл.), у другима на иста (италијански, шпански, португалски, пољски, чешки, словачки, мађарски и сл.), док у српском налазимо дублетне форме. Зато српском дублетном пару хуманист/хуманиста121 одговара лат. humanista, пољ. humanista, енгл. humanist, нем. Humanist, рус. гуманист и сл.
карактеристика интернационализама.120 На графијском плану то је iste.121 Уобичајено је да се у стручним и научним публикацијама ова дублетност бе
лежи у финалном делу речи као ист(а), дакле – хуманист(а). Такав начин бележења доследно је спроведен и у РМСу. Овде ће се користити нешто друкчије графичко решење: финално а стављаће се међу косе црте (нпр. хуманист/а/).
6�
7.1.1. Напоредо са називима типа страна реч, позајмљеница, туђица и сл., што се употребљавају као ознаке за групацију лексема којој припадају и именице на ист/а/, у лингвистичкој литератури наилазимо и на називе типа: страни суфикс, туђи суфикс, позајмљени суфикс, интернационални суфикс, суфикс страног порекла, као ознаке формантског дела изведенице. Уза све то, среће се и назив страна основа за основински део деривата. Оваква спецификација одређених лексичких јединица и творбених елемената дијахроног је карактера и за синхронију је споредног значаја. Али, и са позиције дијахроније споменути називи су једним делом дискутабилни. Наиме, у процесу позајмљивања преузимају се само целе лексеме (у нашем случају – именице),122 а не и њихови делови (афикси, на пример), па у складу с тим само ова компактна јединица заслужује атрибут страни, а не и њен формантски део. Уколико се међутим такви форманти појаве у језику примаоцу као продуктивни творбени елементи, онда се они, системски гледано, морају посматрати равноправно са, условно речено, домаћим формантима. Једнако тако не би се, са синхроне тачке гледишта, могло говорити ни о страној основи, јер такав сегмент се не позајмљује као издвојена јединица. Дакле, страна лексема јесте унос из другог језика, дијахроно гледано, али суфикс и творбена основа се не могу уносити са стране као самостални творбени елементи, већ стижу скупа са страним речима. Ова дијахрона чињеница оставила је дубоког трага и на прилике на синхроном плану: у функцији основинске речи долази најчешће позајмљеница, а у функцији творбене основе страна основа.
7.1.2. Споменути генетски белег именица на ист/а/ одредио им је, у великој мери, и место у лингвистичким истраживањима: у српској науци о језику није било нарочитог интересовања за њихово проучавање. Оне су на тај начин делиле судбину лексичког слоја коме су, генетски посматрано, припадале. Такве лексичке јединице су једино заслуживале, повремено, пажњу нормативиста, а посебно језичких чистунаца. Дериватолози се њима, углавном, нису бавили. Разлог је јасан: оне су посматране као немотивисане формације, структурно једнаке домаћим простим, неизведеним речима. Речи позајмљиване из страних језика у тренутку позајмљивања доиста су улазиле у језик прималац као компактне, структурно нерашчлањиве лексичке јединице. Граматичари, као и образовани појединци, зналци страних језика, дакако су знали да из страних језика не улазе само неизведене, већ и изведене речи, дакле – и оне са сложенијом формалном структуром, али су, наравно, знали да таква структура није имала ослонца у творбеном систему језика примаоца, тј. да је реч о чињеници из језика даваоца. Такве јединице за творбу речи могле су у језику примаоцу имати једино ону улогу коју су имале домаће просте, неизведене речи, тј. могле су, евентуално, послужити као база за даљу деривацију. Међутим, ствари
122 Оне у језику даваоцу могу бити не само просте, већ и изведене речи, али за већину корисника језика примаоца таква дистинкција није уочљива.
�0
се у овом погледу протоком времена могу знатно изменити, па чак довести до тога да споменуте лексичке јединице на новом терену покажу већи или мањи степен структурне рашчлањивости, што се може протумачити као последица укључивања ових формација у творбени систем језика примаоца. Ова чињеница је у србистици поодавно уочена: „Туђице су обично усамљене речи; оне су писмени или гласовни знак предмета који означују; али када се приме у већем броју, када имају исти наставак и значе предмете исте врсте, онда туђ наставак може да се осети као да је домаћи, свој, па да добије широку распрострањеност (тако су добили широку употребу у нашем језику наставци нпр. џија, лук и лија, иако су се јавили код нас прво у засебним турским речима)” (Бошковић 1933: 205). Нажалост, језички стручњаци нису, изгледа, уочили ову јасну и сасвим тачну опсервацију Р. Бошковића, па се о творбеној структури стране лексике, укључујући и именице на ист/а/, углавном није писало.
7.1.2.1. Михаило Стевановић је први и, до сада, једини српски граматичар који је опширно писао о творбеносемантичким карактеристикама именица на ист/а/. У својој граматици, у одељку посвећеном творби речи, он именице на ист/а/ разврстава у одређене значењске скупине, указујући при том и на могуће мотивационе правце (Стевановић 1975: 510–511). Због значаја за нашу тему, цитираћемо и прокоментарисати ставове М. Стевановића.
Аутор, као што се види, сасвим тачно дефинише семантичку страну наведене групације именица, али се не изјашњава експлицитно о њиховој творбеној структури. Ипак, довођењем у везу двеју истокорених формација као да нам сугерише мотивациони смер: ове на – ист/а/ су мотивисане онима на из/а/м.
Овде је за аутора мотивациони смер сасвим јасан: у творбеној основи налазе се одговарајући антропоними. Значењска страна је иста као у претходној групи примера.
„в) Напоредо са именицама на изам којима се називају какве склоности чему, имамо и именице, опет наравно страног порекла, на ист које означавају имаоце тих склоности: алтруист, алпи нист, егоист, са дист, аванту рист, морфинист, кокаи нист, илузио нист, нудист, опортунист, паци фист, пурист, турист.”
Иако се ни овде аутор не изјашњава експлицитно о мотивационим односима, на основу информације о семантичкој структури деривата могло би се закључити да функцију основинских речи имају именице на из/а/м.
„Значењски однос између именица на изам (...) и ових на ист (...) јесте однос каквог учења и припадника тога учења, а затим и склоност к чему и имаоца те склоности. Међутим, према именицама на изам што означавају позајмљене речи и друге језичке елементе из језика појединих народа (...) имамо именице на ист изведене од истог корена које значе стручњака што се бави науком о народу с именом у основи, у првом реду науком о језику и књижевности тога народа или веће скупине народа: арабист, грецист, латинист, романист, германист, славист, русист, бохемист, полонист, хебрејист.”
Значењска страна је и овде коректно одређена, али не и основинска реч. Аутор доводи, додуше, своје примере именица на ист/а/ у везу са „именицама на изам што означавају позајмљене речи…” и са именима народа, сугеришући тако могуће правце мотивације, али остајемо ускраћени за дефинитиван суд. На тај начин Стевановић имплицитно указује и на велики проблем у одређивању основинске (мотивне) речи у наведеним формацијама. Наиме, споменуте именице на из/а/м то не могу бити због уске семантике; имена народа не обухватају све наведене случајеве,123 што важи и за синтагматске називе језика,124 а најједноставнија мотивациона веза, она која укључује именице на ика типа грецистика, славистика, садржи тешкоће формалне природе.125
123 У српском таква мотивација не долази у обзир за именице грецист, бохемист, полонист (исп. Грк, Чех, Пољак), а и са дериватима арабист и славист било би извесних проблема формалне природе (исп. Арапи и Словени).
124 За именице латинист, русист, хебрејист, романист, германист могле би се, као мотивационе, узети синтагме латински језик, руски језик, хебрејски језик, односно германски језици, романски језици, али таква процедура не одговара за именице грецист, бохемист, полонист, а делимично ни за арабист, славист.
125 Именице на ика, како видимо, у својој структури имају творбену основу
�2
„г) Напоредо с именицама на ист у овом значењу употребљавају се, додуше нешто ређе, и именице на лог: албано лог, турко лог, сино лог. Ова се два именичка типа управо не употребљавају напоредо, него обично у истом значењу именице с једним или другим овим наставком. А сваком од ова два наставка даље се изводе сличне именице: наставком лог називи стручњака у појединим областима науке: археолог, балнео лог, био лог, гео лог, дермато лог, етно лог, минеро лог, филолог, физиолог, фтизио лог, офталмо лог, неуро лог, палеонто лог, стоматолог, а наставком ист – називи стручњака, ређе појединих области науке, као: алпи нист (значи и оног који проучава Алпе), архивист, лингвист, фолкло рист, ју рист, а чешће општа имена лица која се баве уметношћу, вештином или спортом означеним именицом у основи: артист, беле трист, виоли нист, гита рист, клави рист, кларине тист, еквилибрист, спортист, аутомоби лист, хоке јист, па чак и припаднике појединих родова наоружања, рецимо: артилерист, ве зист, тенкист.”
Стевановић добро уочава семантичку блискост међу речима на лог и овим на ист/а/, указујући уз то и на висок степен семантичке разуђености ових других.
Занимљиво је да Стевановић наводи искључиво један лик суфикса, да би тек на крају одељка скренуо пажњу на варијанту иста, и то формулацијом да „већина именица на ист има и једно а на крају,” указујући при том и на један граматички детаљ (друкчију промену по падежима).
7.1.2.2. О каквом је граматичком детаљу реч можемо се информисати у свакој граматици српског језика, а детаљније и из посебних чланака, какав је, на пример, чланак С. Марковића (1951/52). Овде се аутор претежно бави питањем фреквенције дуже и краће форме, али узгредно даје и неке напомене деривационог карактера, што заслужује наш коментар:
„Суфикс ист(а) врло је продуктиван и нове именице са тим суфиксом, иако страног порекла, јављају се такорећи свакодневно. Оне се тако брзо преносе у наш језик да изгледа као да се истовремено стварају у разним језицима. Тако се, на пример, присталице Коминформа у страном свету називају коминформисти, па је и у наш језик поред речи са нашим суфиксом коминформовац (обичније информбировац) почела да продире и реч коминформист(а). У преводима с руског наћи ћемо речи као колективист(а), прогресист(а); необичне су и ретке речи: ентеријерист(а), клавсенист(а) (Књ. нов. 1951, бр. 34); интернационалист(а), иредентист(а) и сл.” (Марковић 1951/52: 27).
која се у целини поклапа са основинском именицом на ист/а/, па је тако формално сложенија од ње.
�3
Из цитата се не види јасно ни где је суфикс продуктиван, ни шта је страног порекла (именица или суфикс), ни зашто су неке од тих речи необичне и ретке.
7.1.2.3. У једној од новијих граматика српског језика (Станојчић / Поповић 2004: 139) дају се најосновније информације о суфиксу ист/а/: аутори у први план стављају његову знатну продуктивност, а примере распоређују у две основне семантичке скупине.
7.2. Полазећи од чињенице да се ради о несумњиво продуктивном,126 а слабо проученом творбеном типу, приказаћемо овде комплетнији синхрони опис творбеносемантичких карактеристика именица на ист/а/. Настојаћемо да откријемо и опишемо компоненте творбене структуре деривата (основинске и формантске), творбеносемантичке везе деривата са другим дериватима (једномотивацијским и вишемотивацијским), морфофонолошке услове спојивости основе и форманта, семантичку структуру деривата и продуктивност у оквирима појединих семантичких група, сфере употребе деривата, синонимске творбене везе и сл. Одговори на постављена питања тражиће се путем анализе која је вршена на корпусу састављеном од две групације примера: једнa je речничког порекла (РМС), a друга је формирана праћењем дневне и недељне штампе претходних година методом слободног узорка,127 и увидом у белетристичку литературу. Ова прва, речничка групација јесте основни материјал за анализу и садржи близу 400 јединица, а друга служи као сведочанство и мерило продуктивности анализираних формација, а прикупљено је око 100 примера. При опису деривата на ист/а/ служили смо се резултатима и достигнућима славистичке науке у области дериватологије, посебно руским, пољским и чешким научним радовима, будући да се у тим срединама највише и писало о питањима која су нас занимала (Граматика ПЈ 1984, Докулил/Кухарж 1977, Хохлачова 1964, Јирачек 1972, Граматика ЧЈ 1986, Улуханов 1977, Балкански 1999, и др.). Та литература недвосмислено указује на велику сродност проблематике у истраживаној области, што нам је пружило могућност угледања на одређена методолошка и практична решења присутна у научним прилозима споменутих средина са, иначе, развијеном науком о творби речи уопште, па и у сфери деривације именица помоћу страних форманата.128
7.3. За творбу речи су, познато је, битне само мотивисане лексичке јединице, дакле оне које према себи имају одговарајућу основинску реч. Под основинском речи подразумева се реч која се са дериватом налази у творбеној вези, тј. која деривату даје свој израз и садржај. За дериват гита
128 У том смислу за нас је посебно инспиративна била књига Вашакове (1994).
�4
рист/а/ кажемо да је у творбеној вези са именицом гитара, где именица гитара има функцију основинске речи. (Ову везу и смер мотивације означавамо стрелицом: гитарист/а/ ← гитара). Међутим, она није основинска реч само због очигледне формалне сродности са именицом гитарист/а/, већ и из семантичких разлога: она је битан елемент значењске структуре деривата. Да је реч гитара у формалној и семантичкој вези са дериватом на ист/а/, откривамо најлакше путем творбене парафразе која, у овом случају, гласи: онај који свира гитару. Уколико у основном извору (РМС) нека именица на ист/а/ није имала према себи такву реч која би се, преко парафразе, могла сматрати њеном основинском речи, сматрана је немотивисаном. Таква је, на пример, лексема протагонист/а/: у РМСу не постоји ниједна реч која би се, на описани начин, могла сматрати њеном основинском речи. За нас су, дакле, речи као протагонист/а/ немотивисане (просте, неизведене). Исти статус има и именица на ист/а/ и онда кад је у РМСу потврђена друга истокорена реч, али са којом, осим те формалне, не постоји одговарајућа веза на плану садржаја. Зато немотивисаном сматрамо, на пример, и реч артист/а/,129 иако према њој стоји истокорена реч артиз/а/м,130 као могућа основинска реч. Између њих, како се може видети из лексикографске дефиниције, не постоји одговарајућа семантичка веза, семантичка мотивација, какву деривати иначе морају имати.
7.3.1. Утврђивање стварних мотивационих веза у лексичким паровима типа клавир – клавирист/а/, мемоари – мемоарист/а/ и сл., где је један члан и формално и семантички сложенији, не наилази, наравно, ни на какве тешкоће. Мотивациони правац је јасан: клавирист/а/ ← клавир, мемоарист/а/ ← мемоари. Именица клавирист/а/ је изведена од именице клавир, мотивисана је именицом клавир. То потврђује и семантичка парафраза деривата: клавирист/а/ = онај који свира клавир. Тешкоће у одређивању мотивационог смера (правца) могу се јавити онда када су истокорене формације једнаке формалне сложености (исп. партнере као што су пацифист/а/ : пацифиз/а/м), односно онда кад је потенцијална еквивалентна истокорена формација формално сложенија од деривата на ист/а/ (исп. статист/а/ : статирати, лингвист/а/ : лингвистика) У оваквим релацијама у одређивању смера мотивације помажу други моменти, а пре свега семантичка парафраза. Ван сваке сумње међу именицама на ист/а/ и на из/а/м постоји, начелно, веома блиска семантичка корелација и то у тој мери да се стиче утисак како оне увек долазе „у пару”. Ова релација добија, могло би се рећи, статус творбеног модела који је формално маркиран – формантима ист/а/ и из/а/м, а семантички – општом парафразом – лице у релацији према садржају означеном
129 Исп. РМС: а. уметник; вештак. б. глумац, извођач; певач, свирач, играч у циркусу.
именицом на из/а/м. Идући за семантичким критеријумом, утврђујемо мотивациони правац: пацифист/а/ ← пацифиз(а)м. Дакле, реч на ист/а/ семантички је сложенија, што се види и из лексикографске дефиниције (која се овде поклапа са творбеном): присталица пацифизма. Елемент у коме је именица на ист/а/ сложенија јесте онај који (лице које) пристаје уз пацифиз/а/м. Тај елемент (онај, лице/особа) формално је у деривату представљен формантом ист/а/ и преко њега дериват упућује на сасвим друкчији денотат од онога на који упућује именица на из(а)м. Готово према свакој именици на из/а/м која значи учење, правац, идеју, поглед, теорију стоји корелативни назив лица (особе) на ист/а/ са одговарајућом семантиком. Споменути модел врло је активан, што се види по новим паровима типа глобалист/а/ (← глобализ/а/м), мондијалист/а/ (← мондијализ/а/м) и сл.
7.3.2. Највећи проблем у одређивању мотивационог смера стварају именице какве су: лингвист/а/ (исп. РМС: научник који се бави лингвистиком), белетрист/а/ (писац белетристичког дела), грецист/а/ (стручњак за грчки језик и књижевност), полонист/а/ (онај који се бави полонистиком), арабист/а/ (онај који проучава арапски језик и књижевност), славист/а/ (стручњак у славистици), оријенталист/а/ (онај који се бави оријенталистиком), германист/а/ (онај који се бави германистиком), латинист/а/ (стручњак који се бави латинским језиком и књижевношћу, познавалац латинског језика и културе, писац који пише латинским језиком); санскртист/а/ (познавалац и истраживач санскрта), есперантист/а/ (присталица есперанта, онај који говори есперанто) и сл. (Исп. и примере кореанист/а/, јапанист/а/ и сл. које нису потврђене у РМСу, али које се могу на сличан начин значењски парафразирати). Као што се види, лексикографске дефиниције у РМСу нису унифициране, што само по себи говори и о тешкоћама у утврђивању творбеног значења, односно творбене основе и основинске речи. Као еквиваленти именицама на ист/а/, судећи по наведеним дефиницијама, долазе формације на ика (односно истика) и синтагматски називи језика, од чега, из разумљивих разлога, одступају последња два наведена примера. Ради унификације у идентификацији основинске речи и одређивању семантичке парафразе, требало би пронаћи најједноставније решење којим би била обухваћена већина примера, а то је, по нашем мишљењу, оно које се може представити формулом: лице који се бави оним што значи именица на истика. По страни од овог решења остале би именице латинист/а/, есперантист/а/ и санскртист/а/, будући да нема потврда за корелативне основинске речи на истика (мада не постоје ни препреке за њихово образовање).
7.3.3. Именица јотист/а/ означена је у РМСу као индивидуална творевина, са дефиницијом: присталица Вука Ст. Караџића који је у ћирилску азбуку унео слово ј (јоту). Идући за лексикографском дефиницијом, јасно је да творбена основа указује на истакнуту црту означеног лица, што овај пример сврстава међу тзв. асоцијативне деривате.
�6
7.3.4. Именица цивилист/а/, судећи по дефиницији у РМСу, има исто значење као и основинска реч цивил, што значи да овде суфикс ист/а/ има искључиво структуралну функцију.131 Такав однос постоји и између парова калвинист/а/ – калвин и анатомист/а/ – анатом.
7.3.5. Као основинска реч долази пре свега именица, што значи да су деривати на ист/а/ превасходно десупстантивне формације. Деадјективи и девербативи су толико ретки да се могу узети као изузетак који потврђује правило. Већина деривата је једномотивацијска. Међутим, при опису неких случајева семантичка парафраза открива идентичну семантичку везу са двема, а у неким случајевима и са трима основинским речима, па тада говоримо о двострукој, односно вишеструкој мотивацији. Како ће се видети, најчешћа је опет двострука именичкоименичка мотивација, а ретке су именичкопридевска, именичкоглаголска и сл.
7.3.5.1. Према граматичким карактеристикама основинских именица у тој улози најчешће долазе заједничке именице (конкретног и апстрактног значења), а међи њима оне мушког рода, захваљујући поред осталог и именицама на из/а/м, на које отпада готово половина свих регистрованих примера. Нису ретке, наравно, ни друге именице на ø (клавир), а веома ретко долазе оне на о у ном. једнине (либрето). На другом месту у тој функцији су именице женског рода, међу којима се бројем истичу оне на ија. Именице средњег рода у функцији основинске речи права су реткост (исп. такву мотивацију у примеру челист/а/ ← чело). Семантичка парафраза у десетак примера открива множинске форме основинских именица: финансије → финансист/а/, мемоари → мемоарист/а/, мадригали → мадригалист/а/, графити → графитист/а/, каламбури → каламбурист/а/ и сл. У релативно ретким примерима функцију основинске речи има властито име, и то антропоним (исп. платонист/а/ ← Платон, дарвинист/а/ ← Дарвин и сл.), уколико се и овде не ради о именицама на из(а)м као основинским речима (исп. платониз/а/м, дарвиниз/а/м). У једном оказионализму основинску реч представља скраћеница (јулист/а/ ← ЈУЛ, Jугословенска левица). Пример белогардист/а/, са сложеном, синтагматском основом представља изузетак у односу на већ наведене.
7.3.5.2. Глагол као основинска реч веома је редак, а и тада углавном не излази из оквира вишеструке мотивације (исп. маневрист/а/ ← маневрисати, маневар, авалист/а/ ← авалирати, авал и сл.). Једина једномотивацијска девербативна формација је статист/а/, према којој стоји глагол статирати, формално сложенији, наравно. Семантичка парафраза (онај који статира) показује већу семантичку сложеност именичке формације, а тиме се ова именица појављује као пандан, условно речено, домаћим образовањима са општим агентивним значењем: онај који врши радњу
131 У таутолошким дериватима формант је знак творбе нове речи, без икаквих других функција: тада говоримо о чистој структуралној функцији (Граматика ПЈ 1984: 317).
��
исказану основинским глаголом. Ако изведеницу типа копач значењски интерпретирамо као онај који копа, нема разлога, синхроно гледано, да тако не поступимо и са дериватом на ист/а/.
7.3.5.3. У малом броју примера основинску реч представља придев, и то по правилу релациони (односни) придев, дакле такав који у основи има именицу (материјалист/а/ ← материјални, канонист/а/ ← канонски и сл.). У овом случају заправо је одредбена синтагма у функцији мотиватора, а не сам придев, исп. оказионализам забавист/а/ (= онај који изводи забавни програм).
7.3.5.4. Деадвербијалне формације долазе у само два примера: солист/а/ (← соло), ангросист/а/ (← ангро).
7.4. Формант ист/а/ најчешће долази у овом свом основном, простом лику, а у ретким случајевима има сложенију форму. Према нашем увиду, у српском језику постоје само две изведене варијанте: ионист/а/ (исп. нпр. аболиционист/а/ ← аболиција, сегрегационист/а/ ← сегрегација), са окрњеном основом, и алист/а/ (исп. нпр. инструменталист/а/ ← инструмент, фигуралист/а/ ← фигура).
7.5. Деривати на ист/а/ имају мутационо творбено значење, а у складу с тим и формант ист/а/ иде међу мутационе суфиксе, пошто управо преко њега дериват упућује на нов десигнат, сасвим различит од десигната творбене основе (Вашакова 1994: 30). И у српском, као и у другим језици 1994: 30). И у српском, као и у другим језицима, деривати на ист/а/ по правилу означавају лица (особе),132 и по томе је суфикс ист/а/ монофункционалан формант.
7.5.1. Како смо видели, свака изведеница има свој корелативни члан – основинску реч, а она је, најчешће, именица: она је свој израз и свој садржај уступила деривату преко творбене основе. Из тога произилази да значењска дефиниција деривата увек укључује и значење основе. Тако је клавирист/а/ = онај који свира клавир, а статист/а/ = онај који статира. Рашчлањена семантичка структура наведених деривата показује, међутим, значајну разлику у погледу сложености: прва парафраза је сложенија од друге. Та већа сложеност огледа се у употреби глагола свирати који, заправо, у морфолошкој структури деривата уопште не постоји, док се у другом случају значењска дефиниција или парафраза поклапа са морфолошком структуром деривата. Дакле, семантика неких деривата редовно укључује и компоненту која је изван њихове морфолошке структуре. Овакву, сложену, значењску дефиницију имају по правилу сви мутациони деривати са
132 Исп. сасвим децидиран став: „Суф. ист порождает лишь имена лиц” (Земска 1992: 107). Исти став изречен је и у вези са бугарским и чешким (Аврамова 2003: 76). Ипак, у сасвим ретким, нетипичним случајевима овај суфикс може изаћи из тог семантичког оквира. Исп. пример српског антагонист/а/ 2. анат. мишић који делује у супротном правцу. Исп. и сличне потврде у Вашакова 1994: 198 за пољ.: derbista (коњ који наступа у дербију), synerista анат. (орган тела).
��
именицом као основинском речи, а готово сви деривати на ист/а/ припадају управо тој класи.133 Изведенице типа статист/а/ чине малобројну скупину и представљају изузетак.
7.5.2. Кад је основинска реч вишезначна, онда у семантичку формулу одређеног деривата улази, наравно, само једно од значења. Та појединачна значења основинских речи, дакле, важан су елемент семантике деривата и битно је одређују. На основу тих значења основинске речи могуће је извршити доста детаљно груписање деривата. У одређивању припадности одређеној семантичкој групацији служићемо се одговарајућом семантичком шемом, тј. покушаћемо да утврдимо такву шему која би нам омогућила максимално прецизно разврставање изведеница. При томе ћемо у шему укључивати тзв. скривена значења, скривене семе деривата (Кубрјакова 1981: 69). Ове скривене компоненте творбеног модела приликом детаљизације у издвајању творбеног значења деривата представљају се именицама (нпр. присталица, следбеник, припадник, члан и сл.) или глаголом (свирати, писати, возити, управљати, карактерисати и сл.).
7.6. Творбена основа је у највећем броју примера страног порекла; деривати са домаћим основама су ретки (исп. везист/а/, слухист/а/ и сл.), а изводе се, према нашем увиду, искључиво основним суфиксом ист/а/.134
7.7. Именице на ист/а/ припадају класи интелектуалне, књишке, учене лексике. То су „озбиљне” речи са ореолом вишег стила изражавања. Извориште су им разне научне и стручне области (филозофија, право, медицина, социологија, психологија, политика, религија, музика, трговина). Може се казати да је употреба ових речи међу корисницима језика пропорционално сразмерна степену и ширини њиховог образовања.
7.8. Условно речено, ради се о младом лексичком слоју. Наиме, уочљиво је одсуство именица на ист/а/ у првим лексикографским делима стандардног српског језика, прављеним првенствено на бази лексичког материјала из народног језика. Ово, међутим, не значи аутоматски и њихово одсуство из српске писмености уопште. Њих у народном језику и није могло бити јер се ради о лексици која припада ерудицијској сфери. Да их је у одређеним функционалним сферама српске писмености било, види се већ и по грађи за речник предвуковског периода (Михајловић 1972/74, Ћорић 1999а), а регистроване су и у правним и филозофским текстовима из периода конституисања савременог српског књижевног језика.135
134 Примере са сложеним суфиксима и домаћим основама нисмо регистровали.135 Ове именице регистроване су, на пример, у правној и филозофској литератури
коју је, половином 19. века, писао Димитрије Матић: економиста, енциклопедиста, софиста, публициста, романиста (Ћорић 1996: 89).
��
7.9. Основни суфкс ист/а/7.9.1. Изведенице са суфиксом ист/а/ су претежно десупстантиви, а
ређе су мотивисани неком другом врстом речи. Већином су то једномотивацијске формације, а у мањем обиму двомотивацијске: именичкоименичке (анархист/а/ ← анархиз/а/м/анархија), именичкопридевске (везист/а/ ← веза/везни), именичкоглаголске (маневрист/а/ ← маневар/маневрисати) и сл.
7.9.1.1. Десупстантивне изведенице. Уз основно, инваријантно значење лица (особе), свака именица на ист/а/ поседује и одређено допунско значење. То допунско значење, које је дефинисано семантиком основинске речи и врстом релације између лица и онога што је творбеном основом означено, могуће је разврстати у неколико група и подгрупа.
7.9.1.1.1. Назив лица по објекту. У овој најбројнијој скупини деривата лице је добило назив по објекту на који оно, у одређеном смислу, активно делује. Како су објекти семантички различити и како лице на различит начин усмерава своју активност на објекат, ову групацију можемо разврстати у неколике подгрупе.
7.9.1.1.1.1. Велику значењску подгрупу чине деривати мотивисани апстрактиним називима учења, идеја, доктрина, теорија, праваца, покрета, схватања и сл. којима је лице снажно привржено, које су објекат снажног интересовања лица (особе). Деривати ове скупине могу се обухватити парафразом: присталица (следбеник, поборник, приврженик) учења (теорије, правца…). Најбројнији су деривати мотивисани именицама на из/а/м, па се за њих може утврдити опште значење: онај који је у релацији према п о ј а в и именованој основинском речи на из/а/м. Та појава укључује све горе наведене апстрактне називе (идеје и сл.) које су на одређен начин објекат идентификације лица, па се зато то лице дефинише као присталица, следбеник и сл., што се може представити семантичком трансформацијом типа: симболист/а/ = присталица симболизма. Такви су и следећи примери из РМСа: адвентист/а/ ( ← адвентиз/а/м), актуалист/а/, анархосиндикалист/а/, анимист/а/, апсолутист/а/, атеист/а/, атомист/а/, браманист/а/, будист/а/, верист/а/, виталист/а/, волунтарист/а/, дадаист/а/, детерминист/а/, деист/а/, дефетист/а/, дуалист/а/, еволуционист/а/, егзистенцијалист/а/, ексклузивист/а/, експресионист/а/, емпириомонист/а, емпирист/а/, емпириосимболист/а/, еудемонист/а/, изолационист/а/, империјалист/а/, импресионист/а/, интернационалист/а/, иредентист/а/, јансенист/а/, клерофашист/а/, конструктивист/а/, концептуалист/а/, кубист/а/, легитимист/а/, макијавелист/а/, манирист/а/, марксист/а/, меркантилист/а/, месијанист/а/, милитарист/а/, модернист/а/, монархист/а/, монархофашист/а/, монотеист/а/, надреалист/а/, нативист/а/, натуралист/а/, националсоцијалист/а/, нацист/а/, нихилист/а/, номиналист/а/, нудист/а/, опскурист/а/, панславист/а/, пан
�0
теист/а/, партикуларист/а/, пасатист/а/, пацифист/а/, плуралист/а/, политеист/а/, посибилист/а/, прагматист/а/, практицист/а/, пурист/а/, расист/а/, реалист/а/, регионалист/а/, релативист/а/, реформист/а/, сентименталист/а/, сечентист/а/, симболист/а/, социјалист/а/, спиритуалист/а/, субјективист/а/, ташист/а/, теист/а/, тоталитарист/а/, традиционалист/а/, трансформист/а/, трансценденталист/а/, тријалист/а/, троцкист/а/, унионист/а/, утилитарист/а/, утопист/а/, фашист/а/,136 федералист/а/, феминист/а/, фовист/а/, фројдист/а/, футурист/а/, хедонист/а/, царист/а/, централист/а/, ционист/а/, чартист/а/ и сл. Неки од наведених деривата имају као мотивациони еквивалент именицу на из/а/м изведену од имена (презимена) личности која је творац учења, теорије и сл., што се у лексикографској пракси огледа у различитим дефиницијама структурно блиских формација, типа: а) марксист/а/ = присталица марксизма; б) платонист/а/ = присталица Платона; в) дарвинист/а/ = присталица Дарвиновог учења. Исп. још неке типове лексикографске дефиниције у РМС: бонапартист/а/ – присталица династије Бонапарте;137 калвинист/а/ = калвин – присталица учења верског реформатора Калвина; петраркист/а/ – следбеник Петрарке, који проучава Петрарку,138 питагорист/а/ питагорејац – присталица Питагориног учења; пужадист/а/ – присталица француског десничарског посланика Пужада; томист/а/ – присталица, следбеник учења Томе Аквинског. Двојну, такође именичкоименичку мотивацију имају и неке друге изведенице ове значењске скупине: анархист/а/ (← анархизам/ анархија), сецесионист/а/ (← сецесионизам/сецесија). У извесном броју случајева деривати са вишеструком мотивацијом могу се, из семантичких и структурноморфолошких разлога, наћи у сасвим различитим творбеносемантичким скупинама и моделима. Исп. на пример деривате као илузионист/а/ (← илузионизам), протекционист/а/ (← протекциониз/а/м), формалист/а/ (← формализ/а/м), који са наведеном мотивацијом иду у ову скупину, а с другом мотивацијом (← илузија, ← протекција, ← форма), имају друкчије значење и припадају другим моделима (оним са суфиксом алист/а/ и ионист/а/). Дериват хуманист/а/ има чак троструку мотивацију (← хуманиз/а/м, ← хуманистика, ← хуман), а само са првом овде наведеном иде у ову групацију. Више од једне мотивације имају и деривати: идеалист/а/, индивидуалист/а/, класицист/а/, материјалист/а/, позитивист/а/, рационалист/а/, сентименталист/а/, терорист/а/, универзалист/а/ и сл. У неколико случајева основинска реч је искључиво именица на ија, исп. аутономист/а/ (←аутономија), полигамист/а/ (← полигамија), моногамист/а/ (← монога
136 Исп. и антифашист/а/ – противник фашизма, борац против фашизма; у РМСу нема антифашизам, па је ово заправо префиксална сложеница према фашист(а).
137 У РМСу има и ист. бонапартизам.138 Са овим другим значењем не иде у ову семантичку скупину.
�1
мија), хегемонист/а/ (← хегемонија),139 патријаршист/а/140 (← патријаршија). У овој семантичкој скупини (присталица, следбеник…) суфикс ист/а/ показује завидан степен продуктивности у савременом српском језику, о чему сведоче и следеће нове изведенице: елитист/а/, глобалист/а/ („…у којој се конзервативнији део Америке … ставља на страну заштитника националне државе и њеног суверенитета насупрот `глобалиста` и `интернационалиста`.” НИН, 2611, 11. 1. 2001), егалитарист/а/, мондијалист/а/, папоцентрист/а, тоталист/а/, фундаменталист/а/ („Они који су се уплашили свог фундаментализма не дају никоме да друкчији буде него што су они. То су фундаменталисти” Време, 521, 28. 12. 2000); овај суфикс посебно је продуктиван у образовањима од антропонима што показују и следеће нове формације: деголист/а/, енгелсист/а/, маоист/а/, стаљинист/а/, сиханукист/а/, тачерист/а/, титоист/а/, слобист/а/, чаушескист/а/, чедист/а/.141
7.9.1.1.2. Невелику скупину чине изведенице које значе лице именовано по објекту његовог посебног интересовања. Општа значење је – стручњак (специјалиста, вештак) за оно што је именовано творбеном основом. У основи се може наћи и антропоним, а тада дериват означава стручњака за дело онога ко је именован основом. У ту групу иду: анатомист/а/, алгебрист/а/, економист/а/, есперантист/а/, финансист/а/, медиевист/а/,142 окултист/а/, филателист/а/, санскртист(а),143 спортист/а/, фолклорист/а/, петраркист/а/, талмудист/а/. Од нововопотврђених деривата овде иду: ренесансист/а/, номенклатурист/а/, компјутерист/а/.144 Овде смештамо и релативно бројну групу деривата са основинском именицом на истика: белетрист/а, лингвист/а/, монтанист/а/, публицист/а/, кабалист/а/; арабист/а/, грецист/а/, германист/а/, оријенталист/а/, полонист/а/, романист(а), славист/а/, хеленист/а/. Новопотврђена формација је скандинавист/а/. Група се може проширити бројним примерима какви су, рецимо: бугарист/а/, иранист/а/, кореанист/а/, македонист/а/, словакист/а/, хиспанист/а/ итд. Сви ови и сл. примери могу се чути у филолошким стручним круговима, једнако као и корелативне формације на истика.
140 Основинска реч је патријаршија, а не патријарх, како се може закључити и из дефиниције у РМСу, а и сама творбена парафраза гласи: присталица патријаршије.
141 Присталица политике младог српског политичара Чеде (Јовановића). Изведеница је, према нашем увиду, направљена током 2006/2007. године.
142 Судећи по лексикографској дефиницији (исп. онај који се бави изучавањем средњег века), ова именица би била немотивисана, али због постојања корелативне именице медиевијум (лат. средњи век), ми је укључујемо међу деривате ове скупине. Основа је окрњена и гласи медиев.
7.9.1.1.3. У неколика деривата основа упућује на објекат поседовања, где семантичка парафраза гласи: онај који поседује (има) оно што је означено основом. Исп.: капиталист/а/ (← капитал), 145 латифундист/а/, монополист/а/.
7.9.1.1.4. Има доста деривата који именују лице што врши какву радњу на објекту, али како смо највећи део таквих примера издвојили у групацију назив лица према резултату радње, онда се тај број свео на свега неколико. Исп.: авалист/а/,146 лампист/а/, мануфактурист/а/,147 фактурист/а/,148 моралист/а/ (онај који проповеда морал).
7.9.1.1.5. У само два примера можемо констатовати значење: онај који ужива неку дрогу. Исп. кокаинист/а/, морфинист/а.149
7.9.1.2. Назив лица по средству радње. Доста бројну групу чине изведенице које именују лице према средству радње. Опште значење могло би гласити – онај који врши радњу нечим/на нечему. С обзиром на врсту средства радње, ова се скупина може диференцирати на неколике подскупине.
145 Дериват је двоструко мотивисан, што га смешта у различите семантичке групе.
146 Лексикографска дефиниција не укључује као основинску реч именицу авал, нити глагол авалирати, али смо ипак овај пример укључили овде преко парафразе: онај који ставља авал.
147 Исп. дефиницију у РМСу: онај који продаје мануфактуру. 148 Ово би могао бити и девербатив (од фактурисати), а овде смо га ставили
према лексикографској дефиницији: онај који се бави испостављањем или ревизијом фактура.
149 Лексикографска дефиниција гласи: онај који се одаје морфинизму. Међутим, како РМС има реч морфин (поред морфијум, морфиј), и како је именица кокаинист/а/ дефинисана као уживалац дроге, нема разлога да именицу морфинист/а/ одвајамо.
150 Овај глагол у српском има тројаку рекцију. Исп: свира гитару/у гитару/на гитари. Могућа замена му је, пре свега кад је реч о жичаном иструменту, глагол ударати: исп. удара у цимбал.
151 Исп. лексикографску дефиницију у РМСу: музичар који свира на клавиру. 152 РМС има и харфонист/а/, а упућује се на харфист/а/.
�3
има готово монополску позицију,153 што потврђују и нове изведенице: вибрафонист/а/ (←вибрафон), клавијатурист/а/,154 трианглист/а/, фанфарист/а/.155
7.9.1.2.2. Мањи број примера има подгрупа са дериватима мотивисаним речима које значе какав уређај који опслужује, односно којим управља, рукује неко лице. Исп.: багерист/а/ (← багер), виброфонист/а/ (← виброфон), гатерист/а/ (← гатер), моторист/а/ (← мотор), телеграфист/а/ (← телеграф), телефонист/а/ (← телефон), турбинист/а/ (← турбина), циркуларист/а/ (←циркулар). Нове потврде су: грејдерист/а/ (← грејдер), радарист/а/ (← радар), скенерист/а/ (← скенер). У ову подскупину, на одређен начин, иде и нова изведеница снајперист/а/ (← снајпер). Она је занимљива по томе што у самом енглеском језику не постоји форма на ист/а/, што сведочи о продуктивности самог суфикса, односно модела страна основа + суфикс ист/а/.
Новопотврђена изведеница је интервјуист/а/ (← интервју).
Ова скупина се може проширити дериватима мотивисаним каквом спортском дисциплином, односно игром, при чему би семантичка парафраза могла гласити: онај који упражњава дисциплину (игру) именовану
153 Суфиксна синонимија у овој скупини потврђена је једино у формацијама од основе цимбал (исп. цимбалист/а/, цимбалар, цимбалаш).
154 Исп.: „…потом клавијатуриста Били Престон, који је свирао на њиховим каснијим плочама” (Време, бр. 521, 28. 12. 2000).
155 Именица је у овом случају употребљена метафорички. Исп.: „Фанфаристи и фанфаролози” (Време, бр. 423, 28.11.1998)., бр. 423, 28.11.1998).
156 Исп. и значење: онај који се такмичи у вожњи бициклом. Изгледа да је овде у питању двострука, именичкоименичка мотивација, с обзиром на именицу бициклизам и значење – онај који се бави бициклизмом.
157 Ова лексема је вишезначна; овде је у значењу мотоцикл.
�4
основом. Исп.: билијарист/а/,158 ватерполист/а/, рагбист/а/,159 шахист/а/. Ту од новопотврђених деривата иду: бриџист/а/, голфист/а/, преферансист/а/.160 Уколико се основинска именица схвати као назив за спортску дисциплину, онда овде иде и кануист/а/.
158 Основинска реч је семантички поливалентна: значи и игру, али и сто за игру. 159 У РМСу има и рагбијаш. 160 Исп. и: „али у жаргону данашњих преферансџија `играти по Цукићу` значи
играти логично” (Време, бр. 521, 28. 12. 2000).161 И овде се може радити о објекту радње, али и о резултату. Мислимо да је
реалније тумачење: творац бандаже. 162 Може се протумачити и као девербатив, према копирати. 163 Исп.: „Колумниста лондонског `Тајмса` Џон Лафланд је зато закључио”
(НИН, бр. 2611, 11. 1. 2001).164 Присутна је двојна мотивација (авантуризам/авантура), али у оба случаја
Новопотврђене изведенице ове скупине су: лобист/а/ (← лоби), јулист/а/ (← ЈУЛ).172, досист/а/ (← ДОС).173 Ова прва је двоструко мотивисана, именицом лоби174 и глаголом лобирати, па у зависности од тога одређујемо и семантичку припадност. Са именичком мотивацијом иде овде.175
7.9.1.2.8. Назив лица по месту. Ову малобројну скупину чине деривати који се могу представити општим значењем: онај који ради/пребива у месту/простору означеном основинском речи. Исп.: архивист/а/, дрогерист/а/, канцеларист/а/, колонист/а/, контоарист/а/, лабораторист/а/, пленерист/а/, семинарист/а/. Нове потврде су: драгсторист/а/, кабаретист/а/, шанкист/а/.
7.9.1.2.9. Назив лица по начину. Овде иду деривати чија основа упућује на начин, стил, метод рада лица: епизодист/а/, колорист/а/, џезист/а/, конјуктурист/а/, трапезист/а/. Новопотврђене формације су акупунктурист/а/, слаломист/а/, радиестезист/a/.
165 Није увек лако раздвојити значење присталица од значења носилац особине, будући да се у неким примерима ова значења укрштају. Тако, на пример, лексикографска дефиниција деривата универзалист/а/ (онај који има универзалне планове, тежње, присталица универзализма) сама по себи указује и на могућност двојаке творбеносемантичке интерпретације.
166 Исп.: „Уосталом, била је то веома мучна представа на ̀ Палми`, призор за доследне ТВ мазохисте или оне који такви тек постају” (Глас јавности, 14. 12. 2000).
167 РМС има пасивизам.168 Реч је вишезначна. Исп. РМС: 1. свестрано образован човек. 2. ист. припадник
групе француских мислилаца око Енциклопедије. Само са овим другим значењем остаје овде.
169 Оказионализам: навијач фудбалског клуба Интер.170 Оказионализам: навијач фудбалског клуба Милан.171 Значење из РМС под 2.172 ЈУЛ = Југословенска левица (политичка странка). 173 ДОС = Демократска опозиције Србије.174 Исп. пример: „Цена стана могла је да расте неконтролисано, будући да грађе
7.9.1.2.11. Назив лица примаоца (поседника). Регистрована су само три деривата. Обухвата их опште значење: онај који прима оно што је именовано основом. Исп. стипендист/а/, гажист/а/, дијурнист/а/.
Неологизам је нобелист/а/.176
7.9.1.3. Деадјективни деривати. Већина има двоструку мотивацију, а у зависности од начина интерпретације творбене основе третирамо их као десупстантиве, деадјективе и сл. У овој скупини се налазе деривати које смо као деадјективне одредили, првенствено, на бази лексикографске дефиниције. Дакле, овде иду деривати мотивисани одредбеним синтагмама чији први члан долази у основу деривата. И они се могу класификовати у неколико скупина.
7.9.1.3.1. Изведеница означава лице које врши радњу у вези с појмом означеним синтагматском формацијом: забавист/а/ (извођач забавног програма на приредбама), документарист/а/ (филмски репортер који одабира грађу за документарни филм), канонист/а/ (познавалац или учитељ канонског права), криминалист/а/ (судија, уопште стручни познавалац криминалног права), галантерист/а/ (трговац галантеријском робом). Исп. и пример комерцијалист/а/ који се у РМСу упућује на комерцијалац (2) – стручњак у трговачким пословима, али који би са парафразом – онај који се бави комерцијалним пословима, ишао у ову скупину. Именица интернист/а/ иде у ову скупину ако се интерпретира као: онај који се бави интерном медицином, стручњак за интерну медицину. (РМС ову одредницу дефинише друкчије: лекар специјалист за унутрашње болести.) Овде иду, на одређен начин, и деривати који означавају стручњака за језик и књижевност неког народа или групе народа, али због тешкоћа око творбеносемантичке унификације такве примере смо оставили међу десупстантивима. На овом месту задржавамо једино пример латинист/а/ будући да немамо потврду за корелативну именицу на истика. (И лексикографска дефиниција нас упућује на овакво решење. Исп. РМС: стручњак који се бави латинским језиком и књижевношћу; позанавалац латинског језика и културе; писац који пише на латинском језику.) Овде иде и новопотврђена именица монетарист/а/, ако се узме да је мотивисана синтагмом монетарни систем, у ком случају се ради о стручњаку за тај систем.177
7.9.1.3.3. Атрибутско значење имају следећи деривати: визуалист/а/,179 материјалист/а/, позитивист/а/, рационалист/а/, реалист/а/, сензибилист/а/.180 Ову скупину можемо проширити и примерима екстернист/а/ и приватист/а/, ако се узме да су мотивисане синтагмама екстерни болесник и приватни ученик.
7.9.1.3.4. У само два примера налазимо значење присталице, следбеника: асоцијационист/а/ (присталица асоцијационог правца у филозофији), александрист/а/ (следбеник александријске школе у доба ренесансе).
7.9.1.4. Девербативни деривати. Оваква образовања са суфиксом ист/а/ су реткост. Јављају се по правилу у оквирима вишеструке мотивације, кад је глаголска мотивација само једна од две или три. Кад се посматра са својом глаголском мотивацијом, онда, наравно, припада творбеносемантичкој категорији вршилац радње (nomina agentis), при чему има уобичајену парафразу: онај који врши радњу именовану основинским глаголом. Само у једном примеру могло би се говорити о чистом девербативу: то је именица статист/а/. Занимљиво је да се у опширној лексикографској дефиницији ове лексеме глагол статирати ни у каквој форми не наводи,181 док се, обрнуто, у дефиницији самог глагола именица јавља као кључни део.182 Синхроно гледано, међутим, творбено значење деривата статист/а/ морало би гласити: онај који статира. Именица хипнотист/а/ је у творбеној вези и са именицом хипноза и са глаголом хипнотисати (хипнотизирати). У РМС се упућује на хипнотизер (онај који уме да изазове хипнозу). Творбена парафраза би могла бити: онај који хипнотише.
178 Исп.: „Врсни везист јуче је послуживао саиграче као на тацни……одлично је одигравао дупли пас са везистима, пре свих Илићем и Ивићем…” (Глас јавности, 3. 12. 2000).
179 Лексикографска дефиниција не укључује придев визуалан; чини нам се да ову изведеницу треба протумачити ка визуалан тип (човека), па овде имамо, у том случају, компресивну деривацију, тј. универбацију.
180 Лексикографска дефиниција се поклапа са творбеном; исп. РМС: онај који је сензибилан.
181 Исп. РМС: статист(а) м 1. споредан учесник у радњи сценског комада, филма и сл… 2. фиг. онај који суделује у нечему без активне улоге, који је пасивно присутан у нечему.
182 Исп. РМС: статирати бити статист(а).
��
Новопотврђена изведеница лобист/а/183 је, ван сваке сумње, двомотивацијска: према њој стоји именица лоби и глагол лобирати.184 Њена глаголска мотивација смешта је у ову скупину.185
7.9.1.5. Деадвербијални деривати. Само у два примера налазимо прилошке речи у основи деривата на ист/а/. Исп. солист/а (← соло), ангросист/а/ (← ангро). (У другом примеру имамо проширену основу.) Лексикографска дефиниција не укључује основинску реч ни у једној од ових речи, исп.: солист/а/ 1. онај који сам изводи неко музичко дело (у певању, свирању, балету). 2. онај који се упушта у појединачне акције не осврћући се на потребе скупног рада; ангросист/а/ онај који се бави трговином на велико. Творбена парафраза би могла гласити: онај који свира (пева, игра) соло; онај који тргује на ангро. Нова је именица катастрофист/а/, уколико значи: онај који све види катастрофално.
ничку, именичкоглаголску). Суфикс ионист/а/ издвајамо у десетак примера који су мотивисани именицама на ија. Творбена основа је окрњена. Семантички се могу разврстати у две групе.
186 Лексикографска дефиниција не укључује основинску реч (исп. сарадник у неком послу), али како колаборација има и значење сарадња, сарађивање, можемо ову именицу узети као основинску реч.
187 Овај дериват је са двоструком мотивацијом, што резултира и његовом семантичком поливалентношћу: са једном основом иде напред, у групи са значењем присталица (присталица илузионизма), а с другом остаје овде (вештак у изазивању илузија…).
��
Овим сложеним суфиксом изведено је свега неколико именица – десупстантива – које значе лице (особу) у различитим релацијама према предметима и појавама. Отуда долазе називи лица по начину вршења радње: ноталист/а/ (← нота)188; по карактеристичним цртама његовога дела: формалист/а/ (← форма), фигуралист/а/ (← фигура); по средству радње: инструменталист/а/ (← инструмент); по месту боравка: провинцијалист/а/ (← провинција), а у коегзистенцијалист/а/ имамо значење присталице.
7.12. Суфиксна синонимија
Понекад према изведеницама на ист/а/ стоје семантички идентичне формације са другим суфиксима, што указује на постојање суфиксне синонимије у испитиваном материјалу. Суфикс ист/а/ је, наиме, синонимичан са суфиксима: /а/ц, аш, ар, ант, атор, ер. У већини примера синонимију прати структурноморфолошка сродност (поклапају се творбене основе, а синонимични суфикси су једнаке структуре), док у мањем броју примера таквог поклапања нема (творбена основа и форманти су делом неједнаке структуре). Не улазећи детаљно у формалну страну ове врсте синонимије, навешћемо само уочене синонимичне парове: питагорист/а/ – питагорејац, артиљерист/а/ – артиљерац, лицејист/а/ – лицејац, комерцијалист/а/ —комерцијалац, примитивист/а/ — примитивац, семинарист/а/ – семинарац, јулист/а/ – јуловац; протекционист/а/ – протекционаш, аутономист/а/ – аутономаш, фузионист/а/ – фузионаш, центрист/а/ – центрумаш, цимбалист/а/ – цимбалаш; селекционист/а/ – селекционар, цимбалист/а/ – цимбалар, платонист/а/ – платоничар, панегирист/а/ – панегиричар; лабораторист/а/ – лаборант, концертист/а/ – концертант, опскурист/а/ – опскурант; пропагандист/а/ – пропагатор, фабулист/а/ – фабулатор; хипнотист/а/ – хипнотизер, стажист/а/ – стажер. Исп. такође и синонимију са лог: санскртист/а/ — санскртолог).
7.13. Појаве на творбеном шаву
7.13.1. У саставу деривата, начелно гледано, не налазимо целу основинску реч, већ њен део који називамо творбена основа. Она се често поклапа са морфолошком базом основинске речи (исп. деривате клавирист/а/, гитарист/а/, есперантист/а/, интервјуист/а/). У извесном броју примера, међутим, на граници двеју творбених морфема, творбене основе и суфикса, долази до редукције основинског дела. Ова појава је раширена посебно онда кад у функцији основинских речи долазе именице на из/а/м и ија, а у творбеном процесу творбена основа се формира управо редукцијом тих финалних сегмената основинске речи. Исп. нпр. кубист/а ← кубиз/а/м, натуралист/а/ ← натурализ/а/м, аболиционист/а/ ← аболиција, хегемонист/а/ ← хегемонија, а у мотивационој вези као што је лингвист/а/ ← лингвистика творбена основа је формирана редукцијом сегмента ис
тика. Мотивациони пар панегирист/а/ ← панегирик указује на редукцију сегмента ик. У деривата медиевист/а/ основа је формирана редукцијом финалног сегмента именице медијевијум. Код ретких деадјектива такође долази до редукције финалног деривационог сегмента основинског придева: забавист/а/ ← забавни, матријалист/а/ ← материјални, канонист/а/ ← канонски. Наравно, код такође ретких девербатива творбена основа настаје редукцијом суфиксног и граматичког дела основинске речи: маневрист/а/ ← маневрисати. Редукцијом се ствара и творбена основа непроменљиве речи (исп. соло → солист/а/).
7.13.2. У неким примерима, међутим, творбена основа може бити проширена. Такву, проширену основу налазимо у примеру кабаретист/а/ (← кабаре), ангросист/а/ (← ангро). Исп. такође и одсуство очекиваног поклапања творбене и морфолошке основе, односно својеврсног основинског проширења у примерима: проза → прозаист/а, Тито → титоист/а/ (али: Слоба → Слобист/а/).
7.14. Закључне напомене у вези са именицама на –ист/а/7.14.1. Формант ист/а/ јавља се у савременом српском језику у три
варијанте: ист/а/, ионист/а/ и алист/а/. Продуктивна је основна варијанта ист/а/, док су проширене верзије непродуктивне.
7.14.2. Деривати најчешће имају једну мотивацију, али је доста и оних са двоструком мотивацијом. Вишеструка мотивација је ређа.
7.14.3. Као основинска реч по правилу долази именица. Остале врсте речи слабо су заступљене у тој функцији. Творбена основа се покаткад формира краћењем (редукцијом) финалног дела основинске речи.
7.14.4. Изведенице означавају искључиво лице (особу), али то основно значење прати читав низ побочних значења каква су, на пример: присталица (следбеник), стручњак (специјалиста), уживалац, вршилац радње, творац, носилац особине, члан (припадник), учесник, прималац и сл.
7.14.5. Уопштено говорећи, суфикс ист/а/ је продуктиван у савременом српском језику, али је та продуктивност неједнако распоређена по семантичким скупинама. Врло је продуктиван са значењем присталице, творца (аутора), стручњака и сл., док је у неким значењима, као што су уживалац или учесник, непродуктиван.
7.14.6. О великој продуктивности суфикса ист/а/ говоре и бројне нове изведенице (нерегистроване у РМСу), као што су: бриџист/а/, везист/а/ (играч), вибрафонист/а/, глобалист/а/, голфист/а/, драгсторист/а/, егалитарист/а/, естрадист/а/, јеховист/а/, клавијатурист/а/, колумнист/а/, компјутерист/а/, легалист/а/, лобист/а/, мондијалист/а/, монетарист/а/, натоист/а/, номенклатурист/а/, преферансист/а/, радарист/а/, реван
7.14.7. Акценат је краткоузлазни на слогу испред суфикса: лобист/а/, глобалист/а/, монетарист/а/.
�2
8. Именице на -из/а/м
8.1. Именице на из/а/м припадају лексичком слоју позајмљеница (туђица), а будући да се речи са оваквим (или сличним) завршетком срећу у свим индоевропским језицима,189 а и неким неиндоевропске скупине,190 у стручној литератури их именују и интернационализмима. Отуда се и деривациона морфема, која се издваја у оваквим именицама, назива интернационални суфикс (Јирачек 1972). У српској науци о језику ове именице нису, до сада, биле предмет детаљнијих дериватолошких разматрања и то пре свега због њиховог порекла: узимало се да су то у целини стране речи, немотивисане, па су у складу с тим дериватолошки неинтересантне. Стога у већини граматика српског језика, посебно оним старијим, у списку творбених морфема није било форманта из/а/м.
8.1.1. Граматика Михаила Стевановића једна је од ретких књига те врсте у којој се, у прошлом веку, детаљније говори о именицама на из/а/м, а уз њих и о суфиксу („наставку”) из/а/м. Ту, у оквиру одељка о творби речи, поред осталог, стоји:
„Овде је место да нешто кажемо о именицама на изам, које су иако страног порекла, управо као такве, заједничко лексичко благо многих народа, истина у нешто друкчијем облику, постале и саставни део речника српскохрватског језика. Али будући да су оне све, или скоро све, по пореклу туђе речи, ми их зато не делимо на општи део и наставак, већ говоримо о њима само као о именицама које се завршавају на изам, мада су то у многим језицима, па и у српскохрватском, речи изведене додавањем наставка изам на одређену основу” (Стевановић 1975: 461).
Очито је да Стевановићеви погледи на формалну страну ових именица у великој мери одсликавају уобичајено мишљење лингвиста да се ради о творбено нерашчлањивим лексемама. Ипак, на крају, аутор указује на присуство изведених формација овог типа у српском језику, спомињући обе структурне компоненте – и „наставак” из/а/м и творбену основу. Говорећи о значењској страни ових именица, аутор истиче велику улогу основинског дела речи у креирању семантике именица на из/а/м због којег се добија апстрактна именица (Стевановић 1975, 461). Међу таквим именицама најбројније су оне које значе – правац у књижевности, уметности, филозофији, науци, политици (класициз/а/м, романтиз/а/м, реализ/а/м, идеализ/а/м, модерниз/а/м, натурализ/а/м, вериз/а/м, импресиониз/а/м, експресиониз/а/м, егзистенцијализ/а/м, компаративиз/а/м, структурализ/а/м, механициз/а/м, демократиз/а/м, социјализ/а/м, радикализ/а/м, либерализ/а/м, аристократиз/а/м, апсолутиз/а/м, деспотиз/а/м, фаши з/а/м), а „кад су творци извесних праваца и учења у било којој од поменутих грана тачно одређена лица, онда су у корену именица на изам, њихова имена” (платони з/а/м, макијавелиз/а/м, будиз/а/м, лењиниз/а/м, дарвиниз/а/м, марксиз/а/м, фројдиз/а/м). Он такође спомиње и именице које значе позајмљене језичке елементе, као што су: арабиз/а/м, галициз/а/м, грециз/а/м, русиз/а/м, полониз/а/м, турциз/а/м итд. (Стевановић 1975: 462).
8.1.2. Средњошколска граматика српског језика (Станојчић/Поповић 2004: 146) сасвим експлицитно спомиње суфикс из/а/м, сврставајући га при том међу посебно продуктивне у деривацији апстрактних именица, уз напомену да је страног порекла. Изостала је творбеноструктурна анализа, али не и семантичка: у овој граматици именице на из/а/м разврстане су у три значењске скупине:
правац у политици: демократизам, социјализам, аристрократизам, деспотизам, марксизам (који иде и у прву категорију именица);
стање, склоност и сл.: варваризам, авантуризам, хероизам.”8.2. Полазећи од става да формант из/а/м има у српском језику значај
ну деривациону улогу, да је реч о продуктивној творбеној морфеми, али недовољно проученој, одлучили смо да пружимо што целовитију синхрону творбеносемантичку анализу деривата на из/а/м. Овим истраживањем обухватићемо, поред осталог, компоненте творбене структуре деривата, творбеносемантичке везе деривата са другим лексичким јединицама, морфофонолошке услове спојивости основе и суфикса, семантичку структуру деривата, значењску класификацију, продуктивност у појединим семантичким скупинама, творбену синонимију и сл.
−
−
−
�4
Анализа је вршена на корпусу састављеном од две групе примера: једнa je речничког порекла (РМС), a друга из различитих других извора.191 Ове прве, речничке потврде биће основни материјал за анализу (близу 400 јединица), а друга служи као потврда и мерило продуктивности анализираних формација (преко 150 јединица).
При творбеносемантичкој анализи именица на из/а/м служили смо се резултатима и достигнућима славистичке науке у области дериватологије (Граматика ПЈ 1984; Докулил/Кухарж 1977, 169–185; Хохлачова 1964,1984; Докулил/Кухарж 1977, 169–185; Хохлачова 1964, 18–135; Јирачек 1972, 1–7; Граматика ЧЈ 1986; Улуханов 1977, Балкански 1999, и др.). Та литаратура недвосмислено указује на велику сродност проблематике у истраживаној области, што нам је пружило могућност угледања на одређена методолошка и практична решења у сфери истраживања деривације именица помоћу страних форманата.192
8.3. За творбу речи, као језичку дисциплину, што је већ речено, битне су само мотивисане лексичке јединице, дакле оне које према себи имају одговарајућу основинску реч. Под основинском речи у овом раду подразумева се реч која се са дериватом налази у јасној формалносемантичкој вези. Таква веза, на пример, постоји међу именицама авантуриз/а/м и авантура, где ова друга врши функцију основинске речи. Да је реч авантура у формалној и семантичкој вези са дериватом на из/а/м, откривамо најлакше путем творбене парафразе која, у овом случају, гласи: склоност ка авантури, односно – прављење авантуре. Једнако тако утврђујемо да је именица екстремиз/а/м мотивисана придевом екстреман, што се види сасвим јасно и из лексикографске дефиниције.193 (Ову формалносемантичку везу и смер мотивације означавамо стрелицом: авантуриз/а/м (← авантура), екстремиз/а/м (← екстреман.) Полази се од принципа да онда када основни извор (РМС) не региструје одговарајућу основинску реч, ни сама именица на из/а/м, узета из истог извора, не може бити дериват, тј. немотивисана је. Исти статус има именица на из/а/м и онда кад је у РМСу потврђена друга истокорена реч са којом, осим те формалне, не постоји одговарајућа веза на плану садржаја. Зато се немотивисаном може сматрати, на пример, и реч макарониз/а/м, иако према њој стоји истокорена реч макарон/и/, као могућа основинска реч: између њих, међутим, не постоји одговарајућа семантичка веза, семантичка мотивација, каква постоји између правог деривата и основинске речи.
Таквих, немотивисаних именица на из/а/м има у истраживаном корпусу доста. Оне су у РМСу дефинисане описно, без укључивања неке лексеме која би се могла, творбеносемантички гледано, узети као њима
191 Овај део потврда чине само оне којих нема у РМСу.192 У том смислу за нас је посебно значајна била књига Вашакове (1994).1994).193 Исп. дефиницију у РМСу: особина онога који је екстреман и онога што је
екстремно, крајност, претераност.
��
одговарајућа основинска реч. Тако је, на пример, у РМСу дефинисана именица агностициз/а/м: м. грч. фил. учење да је нашем сазнању недоступна суштина ствари. У окружењу ове одреднице нема такве лексичке јединице која би се могла, у складу са творбеносемантичким критеријумом, сматрати основинском речи. Исп. и друге сличне примере: антропоморфиз/а/м, геотропиз/а/м, кампанилиз/а/м, метаболиз/а/м, мутуализ/а/м, посибилиз/а/м, пуриз/а/м, синкретиз/а/м, страбиз/а/м, ташиз/а/м, тропиз/а/м, фидеиз/а/м и сл. Овакве лексеме могу, наравно, бити, а често и јесу, творбена база за деривацију других речи, пре свега именица и придева, образујући при том одговарајуће творбене парадигме (Земска 1992: 17).194 Тако у многим језицима, па и у српском, ови интернационализми долазе у функцији основинске речи именичких деривата на ист/а/ (исп. напред мотивационе партнере типа пацифист/а/ ← пацифиз/а/м), као и придева на ички/ичан (исп. нпр. придев паралогички који је у РМСу дефинисан као – који се односи на паралогиз/а/м, који је својствен паралогизму). Оваква лексикографска дефиниција на одређен начин сугерише смер мотивације: паралогички (← паралогиз/а/м), алтруистички (← алтруиз/а/м).195 Јасно је, дакле, да према именицама на из/а/м стоје истокорене релационе придевске формације на /ист/ички и /ист/ичан. Па ипак, имамо читаву серију именица на из/а/м које су дефинисане описно, иако поред њих, у РМСу, стоји придев са истим кореном, као могући мотиватор. Исп. нпр. једну такву дефиницију: алтру-из/а/м м. тал. претпостављање општих интереса личним; пожртвованост за друге, несебичност; супр. егоиз/а/м. Може ли се, међутим, ова именица представити и творбеносемантичким парафразом типа: особина онога што је алтруистичко (што би био пандан парафрази деривата екстремиз/а/м: особина онога што је екстремно)? На ово питање није лако одговорити. Ако се узме да су наведени придеви изведени од именица, а такав закључак намеће лексикографска дефиниција придева у којој као мотивна реч често фигурира именица на из/а/м, онда се број немотивисаних именица на из/а/м знатно повећава. Додуше, у РМСу лексикографске дефиниције еквивалентних придева нису увек уједначене: неки пут се они објашњавају
194 Творбену парадигму Земска (1992: 17) дефинише као „…набор производных одного базового слова, находящихся на одной ступени словообразования”. Конкретну примену оваквог схватања творбене парадигме, у области која нас занима, налазимо у Рјасњанска 1982.
195 Ако се за основ интерпретације узме лексикографска дефиниција која гласи – који се односи на алтруиз/а/м и алтруисте. Таква интерпретација подразумева окрњену основу алтру. Дијахроно гледано, већина основинских придева овог творбеног типа представља адаптацију страних придева (исп. придеве на ан типа апсолутан, индивидуалан, пасиван итд.). И формант ичан/ички, генетски гледано, одговара страним формантима типа icus (лат.), ique (франц.), ical (енгл.), isch (нем.): аналитичан / аналитички, критичан / критички, лиричан / лирички, националистичан / националистички, песимистичан / песимистички и сл. Синхроно гледано, међутим, ови придеви се често налазе у творбеној вези са одговарајућим именицама, међу којима су и именице на из/а/м и ист/а/, градећи тако својеврсну творбену парадигму.
196 У загради наводимо дефиницију придева из РМСа.197 Исп. РМС: лат. принцип непроменљивости наследне династије; приврженост
старој (свргнутој) династији. Савремена потврда ове именице има сасвим друкчије значење и у вези је са придевом легитиман (законит).
��
и на стоициз/а/м), теиз/а/м → теистички (који се односи на теиз/а/м и теисте), фашиз/а/м → фашистички (који се односи на фашиз/а/м и фашисте), феминиз/а/м → феминистички (који се односи на феминисте), футуриз/а/м → футуристички (који се односи на футуриз/а/м и футуристе), чартиз/а/м → чартистички (који се односи на чартисте и чартиз/а/м), шовиниз/а/м → шовинистички (који се односи на шовиниз/а/м и шовинисте) итд. Исп. такође и релационе придеве на ни и ски: камерализ/а/м → камерални (који се односи на камералије и камерализ/а/м), макарониз/а/м → макаронски (који обилује макаронизмима), пуританиз/а/м → пуритански (који се односи на пуританце и на пуританиз/а/м) и сл.
Иако поред великог броја именица на из/а/м у РМСу стоје придеви на ички//ичан, ређе на ни и ски, са истим кореном, може се узети да су све оне немотивисане, неизведене, тј. да су, евентуално, служиле као база за извођење еквивалентних придева, а не обрнуто, па се самим тим у њима не може издвојити формант из/а/м. На овакав закључак упућују лексикографске дефиниције напред наведених релационих придева. Уколико, међутим, у РМСу дефиниција придева не указује не мотивациони смер од именице ка придеву, него обрнуто – од придева ка именици, онда се придев може узети, и узима се, као мотиватор (исп. нпр. екстремиз/а/м ← екстреман). Додуше, такав основински придев није увек присутан у лексикографској дефиницији именица на из/а/м, што свакако отежава утврђивање мотивационих веза. (Исто важи и за основинску именицу: често ни она није обухваћена, као што ћемо видети, лексикографском дефиницијом.)
Ни сексиз/а/м, једна од најфреквентнијих речи с краја прошлог и почетка овог века, не може се сматрати изведеницом, што се види и по дефиницијама типа: „дискриминација супротног пола (најчешће женског)”; „назив за идеологију која полази од поставке да се физичке и менталне разлике међу два пола морају рефлектовати на различити положај полова у друштву”. Наиме, у српском је практично немогућа семантичка парафраза која би укључила основинску реч секс и тиме показала мотивисаност изведенице.
8.4. У лингвистичкој литератури редовно се наводи како у функцији основинске речи деривата на из/а/м долазе именице и придеви, а понегде се спомињу и тзв. везане основе (Рјасњанска 1982: 290; Хохлачова 1964: 127–128; Флајшер 1983: 194.) Ређе се говори о томе да се у тој функцији 1983: 194.) Ређе се говори о томе да се у тој функцији може наћи и глагол. Девербативне именице на из/а/м доиста су ретке, а и то што је потврђено припада неологизмима. За овакав творбени тип потврда има у руском језику (исп. отзовизм, приземлизм, выпихнизм (Лопатин 1989: 19). И Земска (1992: 187) за руски језик наводи примере девербатива, а у истом контексту сазнајемо да и француски језик има деривате овог типа (entrisme, suivisme, suivisme). Вашакова такође дозвољава могућност творбе девербатива оваквим формантом, али само у оквиру вишеструко мотивисаних
��
речи, а не спомиње чисте девербативе. Како ћемо видети, и у српском има чистих девербатива, такође међу неологизмима. Иако малобројни, они указују на тенденцију ширења суфикса из/а/м и на глаголске основе.
Поред једномотивационих, постоје и деривати са двоструком и вишеструком мотивацијом.
Деадјективи се изводе од придева на ан/ни (тип: ексклузивиз/а/м ← ексклузиван, феудализ/а/м ← феудални), на ски (тип: академиз/а/м ← академски, русиз/а/м ← руски), на ичан/ички (егоцентриз/а/м ← егоцентричан) и, ретко, на ø (синхрониз/а/м ← синхрон). Десупстантиви се изводе од заједничких и властитих именица. Заједничке именице могу имати апстрактно значење (тип: традиционализ/а/м ← традиција), или конкретно (бициклиз/а/м ← бицикл). У неким случајевима дериват је мотивисан лексемом која значи лице, било да је реч о заједничкој (кретениз/а/м ← кретен, цариз/а/м ← цар) или властитој именици (марксиз/а/м ← Маркс).
У саставу деривата, начелно гледано, не налазимо целу основинску реч већ њен део који називамо творбена основа. Она се може поклапати са морфолошком базом основинске речи (исп. бициклиз/а/м, авантуриз/а/м, будиз/а/м), а може бити и окрњена (исп. прохибициониз/а/м ← прохибиција, демократиз/а/м ← демократија/демократски, ексклузивиз/а/м ← ексклузиван и сл.).
Творбена основа је у највећег броја деривата страног порекла, док су деривати са домаћим основама ретки (исп. животињиз/а/м, штокавиз/а/м, екавиз/а/м и сл.), а изводе се, према нашем увиду, искључиво основним суфиксом из/а/м.199
Неки аутори, као што смо рекли, говоре и о тзв. везаној основи код великог броја именица на из/а/м, углавном код оних које ми издвајамо као немотивисане, неизведене формације. Термином везана основа обухвата се онај део именице који се налази испред завршетка из/а/м, а који не може вршити функцију основинске речи јер нема самосталног значења. Такве делове налазимо у именицама типа: алтруиз/а/м, артиз/а/м, афориз/а/м, вериз/а/м, гностициз/а/м, еклектиз/а/м, мониз/а/м, нихилиз/а/м, нудиз/а/м, софиз/а/м, теиз/а/м, фашиз/а/м итд. (Рјасњанска 1982: 293).
198 Потврда је из рубрика Међу нама, где је један чилатац овим изразом означио начин на који полиција кажњава возаче (Политика, 8. 8. 2003).
199 Примере са сложеним суфиксима и домаћим основама нисмо регистровали.
��
Деривати на из/а/м класификују се семантички у граматикама и стручним радовима уопштено, што се може видети и из напред цитираних граматика српског језика, а слично груписање налазимо и у граматикама других језика. Ову класификацију детаљно је разрадила и успешно прегруписала К. Вашакова у својој монографији о страним суфиксима у пољском језику, а тог њеног модела држимо се и ми у великој мери.
8.6. Именице на из/а/м припадају класи интелектуалне, књишке, учене лексике. То су, као и именица на ист/а/, „озбиљне” речи са обележјем вишег стила изражавања. Извориште су им разне научне и стручне области (филозофија, право, медицина, социологија, психологија, политика, религија, лингвистика, економија). Пуристи су осуђивали честу употребу ових формација, именујући их при том скупним, а подругљивим називом – изми.
8.7. Ради се, начелно, о младом лексичком слоју. Наиме, уочљиво је одсуство именица на из/а/м у првим лексикографским делима стандардног српског језика, прављеним на бази лексичког материјала из народног језика. Ово, међутим, не значи аутоматски и њихово одсуство из српске писмености уопште. Њих у народном језику и није могло бити јер су то речи које, како смо констатовали, припадају ерудицијској сфери. Да их је у одређеним функционалним сферама српске писмености доиста било, види се већ и по грађи за речник предвуковског периода (Михајловић 1972/1974, Ћорић 1999а).200 Регистроване су и у правним и филозофским текстовима из периода конституисања савременог српског језика.201
8.8. Формант из/а/м најчешће долази у овом свом основном, простом лику, али у неким случајевима има и изведене, сложене форме, какве су: ализ/а/м, аниз/а/м, ариз/а/м, еиз/а/м, ионализ/а/м, иониз/а/м, ијаниз/а/м, иниз/а/м, ициз/а/м.
8.9. Основни суфикс из/а/м.
8.9.1. Највећи број анализираних изведених именица у нашем материјалу образован је помоћу основног суфикса из/а/м. Такви деривати мотивисани су придевима и именицама, а изузетно и глаголима. Велик број деривата може имати двоструку – придевскоименичку мотивацију, а у мањем броју и именичкоглаголску мотивацију.
200 Исп. потврде типа:сп. потврде типа: идиотизам, паралогизам, софизма/совисм, фанатизам, патриотизам, галванизам, где се види да финални део речи није у том периоду имао стабилну, уједначену форму (Михајловић 1972/1974).
201 Ове именице регистроване су, на пример, у правној и филозофској литератури коју је, половином 19. века, писао Димитрије Матић: партикуларизам, сепаратизам, деспотизам, материализам, идеализам, фанатизам итд. (Ћорић 1996: 93).
100
истовремено и придевима и именицама. (Исп. буквализ/а/м ← буквалан, егоцентриз/а/м ← егоцентричан, демониз/а/м ← демон//демонски, сатаниз/а/м ← сатана//сатански). С обзиром на функцију коју суфикс из/а/м обавља у творбеном процесу, сви деривати се могу разврстати у две скупине: транспозиционе и мутационе.
8.9.1.1.1. Транспозициони деривати. Ови деривати именују апстрактне особине.202 Знатан број деривата има истовремено и именичку мотивацију, али се овде разматрају са својом придевском мотивацијом. У овој функцији суфикс из/а/м је синонимичан у великом броју примера са суфиксом ост. Исп. бројне синонимске парове типа: активиз/а/м = активност, вулгариз/а/м = вулгарност, ексклузивиз/а/м = ексклузивност, екстремиз/а/м = екстремност, егоцентриз/а/м = егоцентричност, конзервативиз/а/м = конзервативност, радикализ/а/м = радикалност, релативиз/а/м = релативност, скептициз/а/м = скептичност, сентиментализ/а/м = сентименталност, симултаниз/а/м = симултаност, фанатиз/а/м = фанатичност, фатализ/а/м = фаталност итд. Већина именица на из/а/м овог творбеносемантичког типа објашњена је у РМСу уопштено, без укључивања основинског придева у лексикографску дефиницију, иако је такав придев посведочен у речнику. Лексикографи су понекад именицу на из/а/м једноставно упућивали на синонимску именицу на ост, или је пак потенцијални истокорени основински придев замењиван домаћим еквивалентом. У првом случају смо индиректним путем, преко именице на –ост, могли одредити основинску компоненту деривата. Тако је, на пример, дериват динамиз/а/м (1) објашњен поред осталог и именицом динамичност, а дефиниција ове именице на ост у РМСу гласи: особина онога који је динамичан и онога што је динамично, динамиз/а/м. Будући да су динамиз/а/м и динамичност синоними, јасно је да им и творбена парафраза мора бити слична и укључивати основински придев динамичан: особина онога што је динамично.
Групацију назива апстрактних особина чине:
а) једномотивацијски деривати, типа: егоцентриз/а/м (особина онога који је егоцентричан),203 екстремиз/а/м (особина онога који је екстреман и онога што је екстремно), универзализ/а/м (универзалне тежње, идеје) и сл. Овој групи можемо прикључити и друге формације, са потврђеним основинским придевом који не стоји у лексикографској дефиницији, али је творбена парафраза са њим могућа: активиз/а/м („то што је активно”) ← активан,
202 Називи појединих творбеносемантичких групација углавном су преузимани из Вашакове (1994).
203 У загради наводимо лексикографску дефиницију кад она укључује основинску реч, у овом случају истокорени придев. Уколико је изведена именица вишезначна, наводимо само део дефиниције, и то онај који се односи на конкретну, наведену семантичку скупину.
Исп. и нове формације: апстрактиз/а/м205 и легализ/а/м206.
б) деривати са двоструком мотивацијом, придевскоименичком: демониз/а/м (демонска својства) ← демонски//демон, животињиз/а/м (зверско, животињско понашање, животињске особине код човека) ← животињски//животиња, прозаиз/а/м (оно што је прозаично) ← прозаичан//проза, аматериз/а/м (аматерски рад) ← аматерски//аматер, а тако и оријентализ/а/м (оријенталски дух и израз), сатаниз/а/м (црна магија, сатанска чаролија), симфониз/а/м (симфонијски стил). И ову скупину можемо увећати примерима у којима лексикографска дефиниција не укључује основинску реч иако је она у РМСу потврђена: аналфабетиз/а/м (←аналфабетски//аналфабета), бакантиз/а/м (← бакант//бакантски), дилетантиз/а/м (← дилетантски//дилетант), као и манириз/а/м, паралелиз/а/м (2), педантиз/а/м, трагиз/а/м ← трагичан, магнетиз/а/м �, трауматиз/а/м, прогресиз/а/м и сл. Именица аутоматиз/а/м (1) је дефинисана као – особина онога што се ради аутоматски, безвољно, дакле – са нијансом начинског значења.
8.9.1.1.2. Мутациони деривати
Ови деривати се семантички деле у две скупине: атрибутивне називе и називе радњи, процеса и стања.
8.9.1.1.2.1. Атрибутивни називи се могу, према томе на шта указује суфикс из/а/м, раздвојити у две скупине:
а) У првој скупини суфикс указује на научне погледе, мисли, доктрине, теорије, идеје и сл. У питању су пре свега термини, а лексикографска дефиниција ретко садржи основински придев. Исп.: мутаци
204 Синхронизам се у РМСу упућује на реч синхронија 1, па се чини да је именица на изам таутолошка формација (синхронизам=синхронија, без измене значења основинске речи). Могуће је, међутим, да се ради о деадјективу (од синхрон, синхроничан) због чега и иде у ову групу.
205 Исп. синонимску формацију апстрактност у РМСу. 206 Исп.: „Зато је важно поверење које људи имају у Коштуничин лични интегри
тет, као и његов чувени легализам, традиционализам, склоност ка тражењу извесног историјског континуитета…” (Време, 18. 1. 2001).
Исп. и нове изведенице: глобализ/а/м, монетариз/а/м.
Известан број деривата је са двоструком, придевскоименичком мотивацијом, а лексикографска дефиниција по правилу не укључује основинску реч. Исп.: економиз/а/м (опортунистичко схватање једне групе руских социјалдемократа о потреби борбе радника искључиво за побољшање економског положаја), материјализ/а/м (1), натурализ/а/м (1), сентиментализ/а/м (2), паралелиз/а/м, протестантиз/а/м, расиз/а/м и сл.
Исп. и нове деривате: функционализ/а/м207 и контекстуализ/а/м208.
б) У другој скупини суфикс указује на језичку црту (елемент), а основинска реч (најчешће придев) на њен карактер, тј. језички идиом из кога она потиче или за који је она карактеристична. Углавном се ради о терминима из науке о језику. У односу на прву скупину, ова се истиче већим присуством домаћих и одомаћених страних речи у основинској компоненти деривата. Исп: дијалектиз/а/м, локализ/а/м (2), оријентализ/а/м, фамилијариз/а/м; екавиз/а/м, ијекавиз/а/м, икавиз/а/м, италијаниз/а/м, кајкавиз/а/м, романиз/а/м, русиз/а/м, славониз/а/м; турциз/а/м, србиз/а/м, талијаниз/а/м, хрватиз/а/м, цакавиз/а/м, чакавиз/а/м, чехиз/а/м. Лексикографска
207 Исп. пример из текста о архитектури: „Принцип табуле раза – поруши, почисти, изгради, тако штедро испољен у време владавине радикалног функционализма концептом контекстуалности потпуно је одбачен” (Време, 18. 1. 2001).
208 Исп. пример из чланка посвећеног архитектури двадесетог века: „Идеја континуитета уско је повезана са егзотичном представом стања ствари и експлицитно је испољена у покрету контекстуализма седамдесетих” (Време, 18. 1. 2001).
103
дефиниција ни овде не укључује увек основинску реч: архаиз/а/м (1), вулгариз/а/м, провинцијализ/а/м и сл.
Овој скупини семантички припадају и: англициз/а/м, галициз/а/м, кроатиз/а/м али се ове речи структурно не могу посматрати као изведенице. Ни именица германиз/а/м (будући да значи немачку реч или израз…) не може се, у српском, сматрати мотивисаном.
Исп. и примере назива језичких црта као арабиз/а/м, балканиз/а/м, егзотиз/а/м, колоквијализ/а/м, интернационализ/а/м, регионализ/а/м, које РМС не региструје, а који су део лингвистичке терминологије.
8.9.1.1.2. Групи назива радњи, процеса, стања припадају веома разнородни типови деривата, а диференцирају се у три скупине с обзиром на то на шта указује суфикс из/а/м:
а) Суфикс из/а/м указује на радњу или процес: историз/а/м (методолошки принцип који тражи посматрање и испитивање свих ствари у историјском развоју), мотоциклиз/а/м (употреба мотоцикла, мотоциклистички саобраћај; мотоциклистички спорт), аутомобилиз/а/м (производња аутомобила; аутомобилски саобраћај; аутомобилски спорт). Овим дериватима са двоструком мотивацијом можемо придодати и именицу бициклиз/а/м (спортска дисциплина у којој се такмичи у вожњи бициклом), мада је то према лексикографској дефиницији десупстантив. Нaиме, у савременом језику употребљавају се синтагме типа бициклистички саобраћај и сл.
б) Суфикс указује на интелектуални став, склоност, приврженост нечему, увереност у нешто, емоционално стање и сл. што се испољава у животу и раду неког лица. Деривати су мотивисани придевима или и придевима и именицама. Исп.: идеализ/а/м 2 (идеално схватање живота, склоност да се у животу види само добро, племенито), монархиз/а/м (приврженост монархијском систему), материјализ/а/м 2, национализ/а/м 1 (национална свест, родољубље), скептициз/а/м 1 (скептичан однос према чему). Већина их нема у дефиницији основинску реч: антагониз/а/м, бирократиз/а/м 2, дефетиз/а/м, колективиз/а/м 1, конформиз/а/м, комерцијализ/а/м, морализ/а/м, реализ/а/м 1.а., естетиз/а/м, опортуниз/а/м, схематиз/а/м, индивидуализ/а/м, локализ/а/м 1, радикализ/а/м, фатализ/а/м и сл.
8.9.1.2. Десупстанитвни деривати. Већином су то формације са једном мотивацијом, као нпр. алкохолиз/а/м (← алкохол), али има и оних са вишеструком именичкопридевском мотивацијом, као варвариз/а/м (← варварин//варварски), именичкоглаголском, као хипнотиз/а/м ← хипноза//хипнотисати, па чак и именичкоглаголскопридевском, као у примеру паразитиз/а/м (← паразит // паразитирати // паразитски). Суфикс врши мутациону функцију, али поред мутационих деривата има и неколико таутолошких, какви су: анархиз/а/м 2 (← анархија 1.б.), онаниз/а/м (← онанија), монополиз/а/м (← монопол), утопиз/а/м (← утопија), прохибициониз/а/м (← прохибиција), сецесиониз/а/м (← сецесија)210 и сл.
И десупстантивне формације, као и деадјективе, можемо груписати у две творбеносемантичке скупине: имена апстрактних особина, радњи, процеса, стања и атрибутивне називе са непредметним значењем.
8.9.1.2.1. Унутар прве групе (под заједничким називом – имена апстрактних особина, радњи, процеса, стања) разликујемо две подгрупе:
а) имена квалитативних особина, која имају у основи именицу са значењем носиоца особине, што илуструје дериват: титаниз/а/м (особина, својство титана). Оваквих формација, творбено гледано, има још, али лексикографска дефиниција нема у свом саставу основинску именицу. Такве су, на пример: кретениз/а/м (← кретен), идиотиз/а/м (← идиот), нарцисиз/а/м (← Нарцис), опскурантиз/а/м (← опскурант), циниз/а/м (2) (← циник (2), хероиз/а/м (← херој) и сл.
Исп. и нова образовања као: воајериз/а/м211, игнорантиз/а/м и шарлатаниз/а/м.
209 Исп.: „Пре одлучног дана, он је изводио фрагментарне ударе, без личне храбрости да прекорачи хаотични ауторитаризам и крене у чисту тиранију” (Глас јавности, 14. 12. 2000).
210 Таутолошки дериват је онај у коме суфикс има само структуралну функцију. Структурална функција се огледа у томе што у творбеном процесу основинска реч не мења своје значење у деривату, нити се мења синтаксичка функција његова.
211 Исп.: „и још понеки посматрач да говори о воајеризму и егзибиционизму” (Време, 26.12.1998).
10�
б) имена радњи, процеса, стања, која имају веома разнородну семантичку структуру. У основи се налази именица која означава вршиоца радње. Могућа парафраза је радња онога који је исказан основом. Исп.: бандитиз/а/м, вандализ/а/м, варвариз/а/м и сл.
У неколико деривата, као што су хамлетиз/а/м, вертериз/а/м, пиранделиз/а/м и сл., присутно је значење склоност прихватању животних ставова, понашања особе именоване основом. Исп. и такву нову изведеницу донжуаниз/а/м.212
Посебну подгрупу чине називи радњи чија основа указује на предмет или појаву која наступа у семантичкој улози објекта или средства радње, односно указује на начин вршења радње. Исп. примере типа: авантуриз/а/м (прављење авантура), фетишиз/а/м (веровање у фетише, обожавање фетиша), хегемониз/а/м (спровођење хегемоније; тежња за хегемонијом), терориз/а/м (вршење терора, служење терором), јодиз/а/м (тровање јодом), нирваниз/а/м (веровање у нирвану; живот као у нирвани), демониз/а/м (веровање у демоне), талмудиз/а/м; пленериз/а/м (сликање у пуном светлу), аскетиз/а/м (начин мишљења и живљења аскета) и сл.
Исп. ново образовање ове последње скупине: бенсединиз/а/м.214
8.9.1.2.2. Атрибутивни називи се односе на различите доктрине, теорије, филозофске, религијске системе, литеране правце, идеологије. Међу њима има много термина. С обзиром на карактеристике основе, могу се поделити у две целине:
Да је реч о врло продуктивној творбеносемантичкој категорији, види се и по бројним примерима којих нема у РМСу, од којих су неки образовани у најновије време. Исп. примере као што су: алијиз/а/м, брозиз/а/м, ведриниз/а/м,215 денгиз/а/м, горбачевиз/а/м, енвериз/а/м, живковиз/а/м, кардељиз/а/м, лабаниз/а/м, маоиз/а/м, слобиз/а/м, сандиниз/а/м, стаљиниз/а/м, титоиз/а/м, тачериз/а/м, туђманиз/а/м, реганиз/а/м, сомосиз/а/м, франкиз/а/м, хоџиз/а/м, чаушескиз/а/м, шајбериз/а/м, шешељиз/а/м, шувариз/а/м и сл. Међу наведеним примерима има и таквих код којих је изражена компонента значења модела власти (стаљиниз/а/м, слобиз/а/м, брозиз/а/м, франкиз/а/м и сл.), типа политичког деловања (шешељиз/а/м, саркозиз/а/м) 216 и сл.
б) називи доктрина у којима творбена основа указује на појаву конститутивну за те доктрине (идеје, теорије, правце), као на пример: антропологиз/а/м (учење по коме је антропологија основа целе филозофије), атомиз/а/м (теорија по којој се материја састоји од атома), догматиз/а/м (некритичко мишљење које се ослања на догме), формализ/а/м 3 (смер, правац у књижевности и уметности који даје значење уметничкој форми на штету садржаја и идејности), технократиз/а/м (схватање и држање засновано на идејама технократије), као и идеализ/а/м 1, реформиз/а/м, симболиз/а/м и сл.
8.9.1.3. Девербативни деривати. Литература о суфиксу из/а/м ретко спомиње образовања која би се могла окарактерисати као чисти девербативи, већ се о њима говори, евентуално, у оквиру двомотивацијских формација. Међутим, у савременом материјалу налазимо деривате који као основинску реч имају глагол. Таква су два: конзумиз/а/м217 и протежиз/а/м218 са глаголима конзумирати и протежирати у основи. Сасвим им је блиска, такође нова, двомотивацијска, именичкоглаголска, изведеница реваншиз/а/м („Ту се не ради о реваншизму, већ о одговорности…” (Блиц, 1. 11. 2000).
215 Исп.: „Ведринизам – глобална амбиција Француске” (Време, 18.1.2001).216 Реч је о индивидуализму потврђеном у листу Политика, 8. 9. 2007, где у кул
турноној рубрици стоји наслов – Саркозизам Јасмине Резе. Јасмина Резе написала је књигу о новом француском председнику у којој је он „приказан као `обичан` човек – чиме се делимично објашњава фасцинација његових сународника њиме – онај који гледа лоше серије и чита писце који продају милионске тираже, воли марку сатова `ролекс`, воли да једе пицу, не воли село и возове, не воли да се сусреће са људима у провинцији, иако мора.”
217 Исп.: „Социолози и Римокатоличка црква упозоравају на захуктали конзумиз/а/м…” (Политика, 31. 12. 1999).
218 Исп.: „ако већ постоје сумње да је промет лекова предмет протежизма” (Време, 26.12.1998).
10�
8.9.2. Суфикс ализ/а/м. Издвајамо га само у неколико десупстантивних примера какви су: структурализ/а/м (нова струја у науци о језику која се бави проучавањем унутрашње грађе или структуре језика…), колонијализ/а/м (систем и империјалистичка тежња за освајањем других земаља и њиховим претварањем у колоније), провинцијализ/а/м (1) – својство људи који живе у провинцији, далеко од културног центра, те империјализ/а/м, где у лексикографској дефиницији нема основинске речи, али се она у творбеној парафрази може васпоставити (нпр.: тежња за империјом, стварање империје). Исп. и синдикализ/а/м, са окрњеном основом.
8.9.3. Суфикс аниз/а/м. Налазимо га у неколико десупстантивних примера, као што су називи доктрина – конфучијаниз/а/м, браманиз/а/м, месијаниз/а/м, затим скуп обележја која карактеришу народ – американиз/а/м, те називе политичких ставова – републиканиз/а/м и сл.
8.9.4. Суфикс ариз/а/м. Издвајамо га у примеру доктринариз/а/м (упорно и слепо пристајање уз неку доктрину) и парламентариз/а/м (државно уређење у коме влада зависи од поверења парламента).
8.9.5. Суфикс еиз/а/м. Налазимо га у две функционалносемантички разнородне формације: мутацијској – питагореиз/а/м и транспозицијској – европеиз/а/м 1 (европски карактер и дух). Ова друга је, додуше, вишезначна, а означава и конкретан појам: реч, израз, уобичајен у већини европских језика.
8.9.6. Суфикс ионализ/а/м. Налазимо га у свега неколико мутацијских деривата: конвенционализ/а/м (схватање, поступак који се оснива на конвенцијама), конституционализ/а/м (систем владања који се заснива на конституцији, уставност), традиционализ/а/м (веровање у традицију, одржавање традиције) и, евентуално, регионализ/а/м, ако се узме да је ова структура мотивисана именицом регија (лексикографска дефиниција је не садржи, исп.: тежња за посебним економским, политичким и културним животом неке покрајине…).
8.9.7. Суфикс иониз/а/м. Овај суфикс се јавља углавном у дериватима мотивисаним именицама на ија. Неки имају и двојну мотивацију. Значе доктрине, теорије, учења именована с обзиром на основинску компоненту, као еволуциониз/а/м (учење према коме се све што постоји налази у процесу еволуције). Исп. такође: селекциониз/а/м (теорија природног одабирања, природне селекције), илузиониз/а/м (а. фил. субјективноидеалистички правац у грађанској филозофији, по коме је материјални свет само илузија). Исп. и именицу конфучиониз/а/м (← Конфучије). Овде иду и примери чија лексикографска дефиниција не укључује основинску реч: експресиониз/а/м, импресиониз/а/м.
укључити и друге структуре према којима у РМСу постоје потенцијалне основинске речи, али којих нема у лексикографској дефиницији: експанзиониз/а/м, изолациониз/а/м, ревизиониз/а/м, протекциониз/а/м, колаборациониз/а/м.
Дериват илузиониз/а/м (исп. дефиницију у РМСу: б. стварање илузије реалног простора у позоришту; стварање илузије, обмањивање уопште) значи, поред осталог, и радњу.
8.9.8. Суфикс ијаниз/а/м. Налазимо га у неколика деривата мотивисана именима твораца научних теорија, погледа на свет и сл. Исп.: хегелијаниз/а/м (учење идеалистичког филозофа Хегела и његових присталица), волтеријаниз/а/м (општи назив за напредне назоре у политици у вези са учењем познатог француског филозофа Волтера).
Исп. и нова образовања: хајдегеријаниз/а/м и вилсонијаниз/а/м. 8.9.9. Суфикс иниз/а/м. Издвајамо га у малом броју семантички ра
знородних примера, као што су: александриниз/а/м – учење александријске школе, јозефиниз/а/м – просвећени апсолутизам аустријског цара Јозефа II.219 Исп. и алпиниз/а/м (пењање на високе и тешко проходне планине, планинарење), без основинске речи у саставу лексикографске дефиниције.
8.9.10. Суфикс ициз/а/м. Налазимо га само у историциз/а/м (проучавање чега претежно са историјске стране) и русициз/а/м (= русизам – реч, језички елеменат узет из руског језика). Именица скептициз/а/м (← скептичан) има овај суфикс уколико се узме да је основа формирана одбацивањем сегмента ичан. (Исп. и именицу англициз/а/м, која је у српском немотивисана.)
8.10. Закључне напомене у вези са именицама на –из/а/мУ анализираном материјалу има око 400 именица на из/а/м, од чега
се стотинак може сматрати немотивисаним.
Изведенице су мотивисане придевима, именицама и, ретко, глаголима.
Већина их има апстрактну семантику, а конкретно значење имају само називи језичких црта и елемената (типа талијаниз/а/м).
Суфикс из/а/м је продуктиван у савременом српском језику, о чему сведочи велики број нових деривата, нерегистрованих у РМСу, као што су: апстрактиз/а/м, ауторитариз/а/м, бенсединиз/а/м, глобализ/а/м, донжуаниз/а/м, конзумиз/а/м, контекстуализ/а/м, легализ/а/м, пијаниз/а/м, протежиз/а/м, реваншиз/а/м, функционализ/а/м, хомосексуализ/а/м и сл. Највећи број нових формација јавља се у називима учења, доктрина, мисли, модела политичког деловања и владања какви су: алијиз/а/м, ведриниз/а/м, денгиз/а/м, маоиз/а/м, слобиз/а/м, стаљиниз/а/м, шувариз/а/м итд.
219 У РМСу стоји „Јосипа II”.
10�
Од суфиксних варијаната нешто већу продуктивност показује суфикс иониз/а/м, а нове формације творe једино ијаниз/а/м (хајдегеријаниз/а/м, вилсонијаниз/а/м) и иониз/а/м (егзибициониз/а/м ← егзибиција).
Суфикс из/а/м синонимичан је у великом броју примера са суфиксом ост (исп. активизам – активност), а у ређим случајевима са суфиксима као што су ство (аматеризам = аматерство, деспотизам = деспостство), ика (симболизам = симболика 1) и ерија (педантизам = педантерија).
На творбеном шаву јављају се, каткада, творбене основе добијене редукцијом финалног дела свих основинских категорија речи (придева, именица и глагола). Код придевских основа уклањају се сегменти као што су ан (вулгариз/а/м ← вулгаран), иван (прогресиз/а/м ← прогресиван), ичан (динамиз/а/м ← динамичан), озан (ригориз/а/м ← ригорозан), исан/иран (детерминиз/а/м ← детерминисан/детерминиран), ни (расиз/а/м ← расни), ски (демониз/а/м ← демонски), ијски (симфониз/а/м ← симфонијски), истички (мотоциклиз/а/м ← мотоциклистички), иран (манириз/а/м ← манириран). Изоловане случајеве представља окрњена основа у именица русиз/а/м (← руски), чехиз/а/м (← чешки), са окрњеним сегментом ки (ако се узме да су мотивисане придевима, а не именицама Рус и Чех). У основи именице дијалектиз/а/м (дијалекатска црта) јавља се алтернација /а/:/ø/.
У називима језичких црта основинска реч је, у начелу, придев, а дериват на из/а/м је кондензовани израз еквивалентне синтагме, тј. дериват настаје у процесу универбизације (локализ/а/м ← локална језичка црта). Међутим, таква интерпретација доноси одређене проблеме морфонолошке природе, што захтева друкчији приступ. Наиме, именице као што су србиз/а/м и чехиз/а/м можемо анализирати тако као да су то десупстантиви (нпр. језичка црта Срба, Чеха) и тиме се избегавају тешкоће које настају при уобичајеној интерпретацији посматране скупине (као деадјектива). Наиме, интерпретације типа: српска, чешка језичка црта – уводи у анализу сугласничке алтернације /б/:/п/, /х/:/ш/, уз краћење основе.
Када се у функцији основинске речи јаве именице женског рода, које се у номинативу једнине завршавају на ија, онда се творбена основа формира редукцијом сегмента иј (исп. примере типа: хегемонија ← хегемониз/а/м, протекција ← протeкциониз/а/м, традиција ← традиционализ/а/м). Сличан процес имамо и онда кад се у функцији основинске речи нађе страни антропоним на и (исп. Ганди, Макијавели, Галвани), са проширеном основом зависних падеже (Гандија, Гандију и сл.): творбена основа је окрњена за сегмент иј (исп. галваниз/а/м, гандиз/а/м, макијавeлиз/а/м). И творбена основа именице чаушескиз/а/м (← Чаушеску) такође је окрњена. Десупстантив схематиз/а/м (← схема) има основу проширену сегментом
110
ат.220 Сличне сегменте налазимо и у другим, такође ретким примерима, као што су: титоиз/а/м ← Тито (ген. Тита), прозаиз/а/м (← проза, ген. једнине – прозе), фуријериз/а/м ← Фурије (ген. Фуријеа).
Све изведенице имају у књижевном језику краткоузлазни акценат на првом слогу основног суфикса (из/а/м): мотоциклиз/а/м.
220 Овакав сегмент назива се каткада конектив (Вашакова 1994: 41–42).
111
9. Именице на -изација
9.1. У словенским језицима уопште, па онда и у српском језику, суфиксација представља основни творбени начин стварања нових лексичких јединица. Суфикси који учествују у именичкој творби по свом гласовном саставу могу бити једносложни, двосложни и тросложни, а ређе четворосложни. Међу вишесложним суфиксима препознајемо и такве који, заправо, представљају проширене верзије простијих суфиксних структура. Наиме, током развоја језика у творбеним процесима не настају само нове речи, већ долази и до ширења суфиксног инвентара путем стварања тзв. суфиксних деривата. Тако у српском можемо издвојити парове основних и секундарних суфикса типа ић и чић, ина и чина, ик и ник, ура и урина, це и енце и сл. Инвентар суфикса може се богатити и страним суфиксима: временом се из позајмљених речи издваја суфикс који, као и сама позајмљеница, носи печат туђег језичког елемента. И ови суфикси, током времена, могу, као и домаћи, добити своје изведене верзије, што још више шири број суфиксних јединица. Старије граматике ретко нас информишу о страним творбеним формантима, а још мање или никако о њиховим изведеним верзијама. Међу малобројним суфиксима страног порекла навођен је, на пример, суфикс –ија, али се ничим није указивало на могућност постојања његових варијаната. Судећи по граматичким потврдама, стиче се утисак о његовој великој продуктивности: балија, бургија, вересија, галија, делија, димискија, прћија итд. (Стевановић 1981: 465), али је мало која од наведених именица творбено мотивисана, што значи да их је немогуће творбено рашчланити. Такви примери за деривацију немају, практично, никакав значај. Сасвим је друкчија позиција, у деривационом смислу, са именицама типа прогресија, деспотија, телеграфија, инжињерија, тиранија, монархија, према којима, како се види, постоје одговарајуће јасно уочљиве основинске речи. Осим оваквих речи, савремени српски језик садржи и друге, у којима творбена анализа издваја проширене форме суфикса ија, као на пример: ција (транскрипција ←
Неки од ових суфиксних деривата постижу у савременом језику висок степен продуктивности, бар што се тиче појединих сфера друштвеног живота. Такав је, рецимо, суфикс ација: постоје у српском стотине речи препознатљивих по њему. Своје страно порекло потврђује тиме што долази, по правилу, на несловенске основе. Њиме се првенствено граде транспозициони деривати. Хибриди су ретки, а уколико се појаве, стилски су маркирани: забављација, забушација, занимација, згодација, измотација, уживација, швалерација (Николић 2000).
Овај суфикс, и сам сложен, постаће база за стварање још једног суфиксног деривата: изација. Овај четворосложни суфикс не помиње се у граматичкој литератури, а ни у синтетичким дериватолошким радовима српског језика. Међутим, савремени српски језик располаже бројним примерима који сведоче не само о његовом постојању, већ и о његовој великој продуктивности. Познат је, судећи по научној литератури, и у другим словенским језицима.221
9.2. Постоји у српском језику доиста велика групација именица коју карактерише завршетак изација, као нпр. амортизација, аутоматизација, механизација, централизација, а мотивисане су одговарајућим глаголима, односно глаголским основама страног порекла (амортизовати/амортизирати, аутоматизовати / аутоматизирати, механизовати / механизирати, централизовати / централизирати итд.). Творбеном анализом наведених именица лако утврђујемо основу (добијену одбацивањем глаголског наставка овати/ирати) и наставак ација, који се среће и у другим именицама какве су, рецимо, афирмација (афирмисати/афирмирати), асимилација (асимиловати/асимилирати) итд. Спроведени поступак показује да се у сегменту изација заправо налазе део основе (из) и суфикс ација, што значи да завршетак изација у наведеним и сличним примерима, начелно, није деривациона морфема.���
9.3. Има, међутим, у српском језику именица на изација према којима нема потврђеног глагола на ирати/овати, што значи да би се таква реч могла творбено анализирати на друкчији начин. Тако, на пример, РСАНУ има одредницу аутомобилизација са дефиницијом: увођење, развој аутомобилизма. Потврда уз ову одредницу гласи: Ми постајемо… земља аутомобилизације, земља тракторизације. РМС не региструје ову реч,
221 У словачком се о њему писало још пре више деценија, а навођени су примери типа: kontainerizácia, dieselizácia, motorizácia, pekarizácia (Хорецки 1971: 160). Продуктиван је постао и у пољском (Вашакова 1994: 89) и руском (Корјаковцева 2004: 69–72).
��� О читавом низу проблема који се јављају приликом сегментирања суфикса стране провенијенције исп. Силић 1987.
113
нема ни потврду за именицу тракторизација, а ни један од ова два речника нема потврђене глаголе *аутомобилизовати/*аутомобилизирати, *тракторизовати/*тракторизирати. Очито је да ове и овакве именице не морају бити увек мотивисане глаголима и да творбена анализа може показати да се овде ради о десупстантивима. Таква анализа ће онда показати да се у творбеном систему може јавити нови творбени тип чије су карактеристике именичка основа + суфикс изација, а изведеница значи име радње (или процеса). Судећи по наведеној лексикографској дефиницији одреднице аутомобилизација – основинска реч је аутомобилиз/а/м, а основа је добијена редукцијом финалног сегмента основинске речи (суфикса из/а/м). Додуше, не мора се искључити ни нешто друкчија семантичка интерпретација изведенице: појачана употребе аутомобила, чиме се, аутоматски, мора друкчије тумачити основински део деривата. Сад је, наиме, творбене основа добијена од именице аутомобил. На исти начин се може показати да и изведеница тракторизација има, начелно, исту творбену структуру: трактор + изација.
С друге стране, у РСАНУу уз одредницу канализација постоје следеће дефиниције: а. систем техничких уређаја са мрежом надземних и подземних цеви, канал за скупљање и одвођење отпадних вода (из куће, насеља); б. градња водених токова, канала. Творбена анализа лако издваја основу канал и суфикс изација, а и лексикографске дефиниције, како видимо, укључују именицу канал. Међутим, исти речник региструје и глагол канализирати/канализовати, па и каналисати, а таква ситуација неминовно доводи у везу дериват канализација и споменуте глаголе као мотиваторе. (Наравно, из савремене перспективе не треба искључивати ни могућност двоструке мотивације, именичке и глаголске.) На сличан проблем наишли бисмо и кад бисмо размотрили неке друге лексикографске потврде речи на изација, рецимо моторизација, исламизација и сл. Из ових опсервација произилазе најмање два закључка, начелне природе: а) не морају све речи на –изација бити девербативи; б) у речима на изација налазе се зачеци суфиксног деривата изација.223
9.4. О суфиксу изација у сербокроатистици се писало још осамдесетих година прошлог века (Миновић 1983: 26–27), што није нашло одјека у каснијим дериватилошким радовима.��� Подстицај за тадашња истраживања нађен је пре свега у материјалу обратног речника,��� али и речникâ страних речи: нађено је више од стотину потврда за именице на –изација. Даљим истраживањима откривени су и сасвим нови примери таквих именица „које су настале у нашем
223 Реч исламизација је у РСЈу дефинисана као исламизирање, превођење у ислам, што указује на двоструку мотивацију: једном анализа издваја основински глагол исламизовати/исламизирати (суфикс –ација) у функцији мотиватора, а други пут именицу ислам (са суфиксом –изација).
��� Овога суфикса нема ни у синтетичким радовима (Бабић 1986; Клајн 2003).��� Утврђено је да у Матешићевом a tergo речнику има 180 именица на изација.
114
језику или су у наш језик дошле у најновије вријеме“ (Миновић 1983: 27). Из наведеног списка издвајамо овде следеће примере, подељене у две групе:
Ове именице наметнуле су закључак да је завршетак изација „постао продуктивна деривациона морфема” (исто). Ова тврдња, у основи тачна, захтева ипак извесну корекцију. Наиме, уз све именице наведене под б) постоје у РМС глаголи на изирати/изовати, што значи да се овде, првенствено, ради о изведеницама на ација (арабизација ← арабизирати, србизација ← србизирати, европеизација ← европеизирати/европеизовати, полонизација ← полонизирати, феудализација ← феудализирати/феудализовати).
Међутим, именице наведене под а) показују да постоје јаки разлози за тврдњу о постојању деривационе морфеме изација. Наиме, наведене примере можемо пре довести у везу са именицама фудбал, нудиз/а/м, ООУР226, односно Стаљин, Румун, него са глаголима на изирати /изовати са истим именицама у основи, поготово што такви глаголи нису потврђени. Јасно је, дакле, да су у питању десупстантиви изведени суфиксом изација. О степену продуктиности овог суфиксног деривата тешко је говорити само на основу неколико изведеница, међу којима су и два оказионализма. Наиме, реч фудбализација је направљена само за дату прилику, у одговарајућем тренутку, што се види и из контекста у једним дневним новинама: Почиње фудбализација Сарагосе.��� Заједно са њом међу оказионализме иде свакако и нудизација, док су стаљинизација и румунизација могле, у одређеним историјским приликама, бити доста фреквентне, што важи и за изведеницу ооуризација (својевремено је била веома честа у друштвенополитичком и економском животу СФРЈ).
Могло би се онда, у вези са творбеном структуром именица које се завршавају на ација, а на основу напред коментарисаних примера, констатовати следеће: једне припадају девербативима и изведене су суфиксом ација,228 а друге су десупстантиви (ређе деадјективи) изведени суфиксом изација.
мотивација није немогућа. Наиме, РМС нема потврде за глагол сегментирати, али има за именицу сегмент, што упућује на могућност да је у питању и овде десупстантив, а не девербатив, како се очекује с обзиром на функцију суфикса ација.
11�
9.5. Последњих деценија 20. и прве деценије 21. века творбени тип карактеристичан по суфиксу изација постаје веома продуктиван у српском језику.229 Узрок овакве његове експанзије у великој је мери социолингвистичке природе: бурна друштвенополитичка и економска догађања у свету, а посебно на територији који покрива некадашњи глотоним српскохрватски језик, знатно су допринела активирању суфикса страног порекла, какви су ант (инфилтрант), ијада (мајмунијада), из/а/м (кардељизам), ист/а/ (слобист/а/), лог (кризолог), фобија (хомофобија), ер (аплаудер), па и суфиксног деривата –изација, о коме ће овде више бити речи. У функцији мотиватора долазе пре свега именице, у мањем броју придеви, а још ређе абревијатуре (исп. пример ооуризација). У неким случајевима могућа је двојна, именичкопридевска мотивација (апсурдизација је, рецимо, мотивисана именицом апсурд, али и придевом апсурдан). Творбено значење могло би се представити на следећи начин: опскрбљивање оним, добијање онога што је означено основинском речи.
9.5.1. Десупстантивни деривати. Основинске речи припадају веома различитим лексичким групацијама, што даје посебан печат семантици изведеница. Деривати већином значе радњу и процес. У творбеној основи се налазе:
229 У најновијем a tergo речнику (Николић 2000) има 365 именица на –изација.230 У филмском преводу потврђен је и калк западнизација.231 FRBR – Functional Requirements for Bibliographic Records (Функционални
У једном примеру основа је чак и синтагматског порекла: трећесветизација (трећи свет).
9.6. Спроведена анализа показује да суфикс изација, за који постоје потврде од пре више деценија, доживљава последњих година експанзију у српском језику, пре свега у разговорном и публицистичком функционалном стилу, односно у друштвенополитичком амбијенту савременог српског језика. Долази претежно на творбене основе страног порекла, али у новије време, како смо видели, ни хибридне формације нису реткост, посебно онда кад се у основи налазе антропоними и топоними.
На морфемском шаву у неким примерима долази до редукције основинске речи. У деадјективима творбена основа се добија редукцијом придевског суфикса (а)н (приватан → приват + изација). Код именичких основа таква краћења су ређа: краћење је обавезно онда када се као основинска реч јавља именица на из/а/м (атеиз/а/м → атеизација).
Суфикс има искључиво мутациону функцију.
Акценат је дугоузлазни на другом слогу суфикса изација:: приватизáција.
232 Тј. да има обележје садржано у основинском придеву.
11�
10. Стране препозитивне компоненте
10.1. Друштвеноисторијска кретања крајем 20. и почетком 21. века обележена су контроверзним процесом званим – глобализација: уопштено говорећи, тај је процес ушао у све сфере човековог живота – науку, економију, привреду, трговину, финансије, телекомуникације, спорт, уметност итд. Разумљиво је да изван овог процеса није могао остати ни језик, као основно средство међуљудске комуникације. Глобализациони процеси довели су у језику до активирања тенденције ка интернационализацији,233 што је довело до хипертрофије страних језичких елемената у словенским (и другим) језицима. Споменута тенденција била је најдинамичнија у језицима земаља које су биле захваћене тзв. транзицијом (бивше социјалистичке земље). У њима је, поред осталог, дошло до убрзане приватизације у економској сфери, што је произвело велики замах у развоју тзв. мале привреде: многи су исказали свој предузетнички дух отварањем трговинских и занатских радњи, угоститељских објеката и сл. Ти нови објекти тражили су своју етикету, тј. име које ће бити атрактивно, модерно, примамљиво, уочљиво, оригинално и необично. Овакве квалитете, судећи по пракси коју спроводе власници објеката, домаћа реч ретко поседује, па се посеже за страним речима. А та страна реч, која ће послужити као име предузећа, и са којом се, изгледа, домаћа не може по степену атрактивности мерити, узима се не само из репертоара апелатива, већ и топонима, па и антропонима. При томе није битно хоће ли страна реч задржати изворни графијски лик, или ће се појавити у адаптираној форми. На фризерским салонима стоје имена као Džuli, Amadeus, Valentino, Leo итд., а иза назива Mišel i Tomas крију се имена власника Михаила и Томислава. И у називима пицерија, кафића, бифеа, барова, кафеа, посластичарница доминирају страни антропоними, топоними и апелативи: Apolon, Argentina, Balsac, Buena Vista, Byblos, El Toro, Milano, Torino, Palermo, Kapri, Lanouste, Monca, Mamma Mia, Ga
233 Више о овој тенденцији исп. у Гутшмит 2001а.
11�
ston, Pegaz, Bordo, Vesuvio carozzi, Horoskop, Atlantik, Primavera, Enigma, Bravo, Cicciolina, Opera, Gracija, Flora, Ruzza; Denis, Aida, Šeherezada, Mimoza, Bolonja, Karmen, Odeon, Minjon, Krem. Сузана, власница једног комисиона, својој радњи дала је назив Suzy, са страном графијом, а за њом не заостаје ни власник бурегџијске радње који је свој локал назвао – Stella (Вуковић 1996: 236). У Београду једна аутошкола носи назив BUON VIAGGIO. Ни организатори и оснивачи разних врста популистичких приредаба и манифестација спортског, културног и забавног карактера нису заостајали за привредницима: и они се при оваквим именовањима користе средствима и моделима страног порекла. Најпознатија масовна музичка приредба у Србији добила је препознатљив страни назив – Exit, а традиционална филмска манифестација у Београду носи одавно назив – Фест. Овај последњи назив, очито редукован од именице фестивал, постао је продуктиван, под утицајем страних модела, и јавља се често у функцији другог дела сложених назива. Први део таквог назива долази каткада и у неадаптираном виду, што указује на порекло модела (chicken →, tea →, beer →, road →, peace →, kids →, web→, bike →, green →, fish → fest итд.). Наравно, испред сегмента фест долазе и адаптиране стране речи, али и домаће речи и одомаћене стране речи: аква →, афориз/а/м →, бајк →, балкан →, бамби →, бир →, бункер →, Вучко →, етно →, жућеница →234, Јоаким →, јоргован →, кифла →, мимоза →, мото →, ракија →, сатира →, србобран →, сцена →, театар →, Тесла →, Роуд →, фуд →, харфа →, цитрон →, чело →, чикен → фест итд.
10.2. За страну реч у србистици су у оптицају два назива позајмљеница и туђица. Први назив позајмљеница обично се везује за више адаптиране, више интегрисане стране речи, а овај други туђица за мање адаптиране, мање интегрисане стране речи. Међутим, у стручним и научним радовима, оваква диференцијација међу наведеним терминима није доследно спроведена, па се они, у принципу, могу сматрати синонимима. Ови терминолошки проблеми долазе поред осталог и отуда што није увек лако повући јасну линију између више и мање адаптираних страних језичких средстава. Наиме, лексички фонд неког језика у начелу је двослојан: домаћи и страни. Међутим, ову наизглед једноставну поделу нарушавају и тзв. хибриди. Ова класа речи дељива је, генетски, у три групације: а) основни део је страног, а формантски домаћег порекла (скелар, дугмар, машинац, нафташ); б) основни део је домаћи, а формантски страни (безобразлук, везист(а), гњаважа, млекаџија, преварант, штокавиз/а/м); в) оба конституента су страног, али не истојезичког порекла (ликерџија, лоповлук).
10.3. Динамизам језичког развоја показује разна своја лица. У том светлу занимљиви су творбени елементи који су у уобичајеним спојевима највећим делом изашли из употребе, али су доживели експанзију у сасвим новим језичким творбеним једињењима. Такав је случај са суфиксом џи
234 Гастрономска манифестација.
11�
ја турског порекла: многе речи са овим суфиксом нестале су из језика. Позиција овог творбеног типа почела је да слаби не само због одласка турске администрације са балканских простора, већ и због нових техничких достигнућа, због гашења неких старих и појаве нових занимања. Тако је тип са суфиксом џија практично замро у овој семантичкој области и нових речи створених по том творбеном типу у стандардном језику готово да нема. Потиснули су га други продуктивнији и активнији творбени типови, они са суфиксом ач, ар, тељ, ац и сл. Ово, међутим, не важи за супстандардну сферу. У омладинском жаргону, затим у разговорном функционалном стилу суфикс џија је, у одређеном смислу, ревитализован.235 Ту се он често додаје на домаће и одомаћене стране речи, а у резултату настају стилски маркиране речи. Таквих речи бивало је у језику и раније (бунџија, галамџија, хвалџија), али последњих деценија прошлог века сведоци смо грађења сасвим свежих лексема типа аутомобилџија (радник фабрике аутомобила у Крагујевцу), сидаџија (болесник од сиде), пумпаџија (радник на бензинској пумпи), џипаџија (возач, власник џипа), хркаџија (који гласно хрче), паролџија (који пише парола), адаџија (који у беспарици летује на Ади Циганлији у Београду), шаранџија (ловац на шарана), трабанџија (власник трабанта) итд.
10.5. Једна од најактивнијих манифестација тенденције ка интернационализацији у последњих неколико деценија јесте експанзија разноврсних устаљених страних елемената у првом (препозитивном) делу сложених номинативних формација.236 Оне у прво време имају у оба своја саставна дела стране елементе, али временом се почињу у другом делу јављати и
235 Исп. поглавље о суфиксу џија. 236 У РМСу оваквих сложених формација није било много. Исп. регистаркаса,
регистарпапир.
120
домаће (односно одомаћене стране) речи и тако настају хибридне творевине. У последњим деценијама прошлог века најраширенији и најпознатији такав страни елемент био је – супер: јавио се најпре у функцији првог елемента сложених назива, да би се одатле издвојио и почео употребљавати као самостална реч. Експанзија овог страног елемента најпре се осетила у колоквијалном стилу и жаргону (супермаркет, супермен, суперстар, суперсоник), али и у терминологијама разних области (супербензин, супербомба, супердерби, супертанкер, суперфинале, суперфилтер, суперфосфат и сл.). Одатле је овај модел (супер + лексичка основа, страног или домаћег порекла) прелазио и у друге функционална стилове, пре свега у публицистички. У основи оваквих образовања лежи општи модел: компонента страног порекла + самостална лексема као основинска реч. Његова продуктивност је расла великом брзином захватајући при том готово неограничен број основа (чак и властите именице). Компонента супер() само је једна од великог броја хетерогених препозитивних јединица у саставу сложених назива, типолошки страних словенским језицима.237 Њихово ширење наметнуло је читав низ питања на која, како резултати савремених истраживања показују, лингвисти дају различита, често опречна мишљења.
10.6. Један од првих проблема на који су стручњаци скренули пажњу била је правописна фиксација: још пре седам деценија уочено је да називи у чијем се првом делу налазе индеклинабилне стране речи пишу „čas odvojeno, čas spojeno crticom, čas zajedno”, што је потврђивано примерима као што су радио апарат, блoккондензатор, тенис меч, бокс меч, гала представа, хокеј утакмица, џокејклуб, аутоклуб, аеролутрија, вагон ресторан, банту језици и др. (Живковић 1937: 164). И доцније, када се број оваквих сложених назива са индеклинабилним препозитивним сегментом страног порекла знатно повећао, стручњаци су скретали пажњу на неуједначену правописну праксу и нудили одређена решења (Барић/Maлић 1977). Да начин писаног представљања оваквих сложених номинативних јединица и данас представља проблем, показују примери из писаних медија (укључујући и интернет), где често налазимо тројаку фиксацију: састављено – аквапарк, растављено – аква парк, са цртицом – аквапарк. Ми се овде правописним проблемима нећемо бавити: свој материјал238, из разлога економичности, представићемо тако што ће се, у регистру, између прве и
237 У русистици је још пре више деценија у науци анализирана експанзија сложених речи у научнотехничкој терминологији и разговорном језику: већ тада је скренута пажња на одсуство корелативних синтагматскиг назива као мотиватора новонасталих сложених формација са страним препозитивним компонентама (Галаванова 1977: 149).
238 Анализирани материјал потиче претежно из публицистичког стила (дневне материјал потиче претежно из публицистичког стила (дневнематеријал потиче претежно из публицистичког стила (дневне потиче претежно из публицистичког стила (дневнепотиче претежно из публицистичког стила (дневнече претежно из публицистичког стила (дневнее претежно из публицистичког стила (дневне претежно из публицистичког стила (дневнепретежно из публицистичког стила (дневнежно из публицистичког стила (дневнено из публицистичког стила (дневне из публицистичког стила (дневнеиз публицистичког стила (дневне публицистичког стила (дневнепублицистичког стила (дневнечког стила (дневнеког стила (дневне стила (дневнестила (дневне (дневнедневне штампе, недељника, радија, ТВ, стручних часописа), а мањим делом из књижевнотампе, недељника, радија, ТВ, стручних часописа), а мањим делом из књижевно, недељника, радија, ТВ, стручних часописа), а мањим делом из књижевнонедељника, радија, ТВ, стручних часописа), а мањим делом из књижевно, радија, ТВ, стручних часописа), а мањим делом из књижевнорадија, ТВ, стручних часописа), а мањим делом из књижевно, ТВ, стручних часописа), а мањим делом из књижевноТВ, стручних часописа), а мањим делом из књижевно, стручних часописа), а мањим делом из књижевностручних часописа), а мањим делом из књижевночних часописа), а мањим делом из књижевноних часописа), а мањим делом из књижевно часописа), а мањим делом из књижевноасописа), а мањим делом из књижевно), а мањим делом из књижевноа мањим делом из књижевно мањим делом из књижевномањим делом из књижевно делом из књижевноделом из књижевно из књижевноиз књижевно књижевнокњижевножевноевноуметничког стила. У новије време корпус је допуњаван претраживањем по интерчког стила. У новије време корпус је допуњаван претраживањем по интерког стила. У новије време корпус је допуњаван претраживањем по интер стила. У новије време корпус је допуњаван претраживањем по интерстила. У новије време корпус је допуњаван претраживањем по интер. У новије време корпус је допуњаван претраживањем по интерУ новије време корпус је допуњаван претраживањем по интернету (а и тамо су потврде пре свега из штампаних медија, а мањим делом из разних интернетфорума).
121
друге компоненте сложеног назива стављати симбол ↔ (на пример: порно ↔: асоцијација, аутор, авантура, биоскоп, бизнис...). Из истих разлога ће се унутар текста компоненте сложене структуре раздвајати косом цртом (на пример – порно/асоцијација). Стране препозитивне компоненте у српском језику подлежу уобичајеној фонетској адаптацији, при чему се спорадично јављају дублетне форме типа глам/глем, цибер/кибер. У регистру ће се равноправно наводити обе варијанте.
10.7. Како у функцији првог члана посматраних сложених формација долазе генетски врло хетерогени језички елементи, јавио се проблем њиховог творбеног статуса, а у вези с тим и терминолошког одређења. У лингвистичкој литератури наилазимо на различита схватања, а овде ћемо скренути пажњу на дефинисање статуса препозитивних индеклинабилних компонената страног порекла које долазе у функцији детерминатора другог именичког дела сложеног назива.239
10.7.1. Неки научници такве компоненте називају аналитичким придевима (аналитима), конституишући тако једну нову и специфичну граматичку класу речи насталу током прошлог века од јединица различитих сфера језика. Понуђена класификација окупља 16 група аналита, а у њима су и компоненте типа кино, радио, електро, теле, аэро, фото; пресс, эрзац; экс, супер, обер, ультра (Панов 1999, 151), које улазе у предмет нашег интересовања.
10.7.2. Споменута класификација аналитичких придева детаљније је касније разрађена са позиција функционисања у језику. Аналити су подељени у две групе: лексеме са широким граматичким могућностима и лексеме које функционишу само као индеклинабилни детерминатори. Прва група се дели даље у: а) аналите типа шоу, бизнес, интернет, рок, рэп, пиар/PR и ВИП/VIP, које по пореклу значе предмете, појаве и лица, али се истовремено широко употребљавају у својству аналитичке детерминације у складу са одговарајућим моделом (интернет : интернетпубликација); б) аналите типа авто, аудио, видео, радио, који су по пореклу први део сложенице у традиционалном смислу (автотуриз/а/м, видеограмматика), а који паралелно функционишу као именица (новое авто, купить видео); в) аналите гипер, супер, ультра, экстра, који су бивши интернационални префикси, а који у савременом језику долазе у улози придева, прилога па чак и именице. Друга група аналита су лексеме које функционишу само као индеклинабилни детерминатори, тј. немају способност да се јаве у функцији прилога или именице. По пореклу су то: а) скраћене форме именица које функционишу у својству аналитичког детерминатора уз именицу:
239 У русистици је још пре више деценија уочено терминолошко шаренило у анализи сложених назива са првом интернационалном компонентом: придевска морфема, лексикоморфема, префиксоид, аглутинативни елемент, аналитички придев, терминоелемент (Галаванова 1977: 149).
122
прессконференция, яхтклуб, стрипбар; б) скраћене форме придева у функцији аналитичког детерминатора уз именицу: гендиректор, парт босс, попзвезда, нацменьшинство, танцпроект; в) бивши интернационални префикси и први делови сложеница, тј. лексеме које се не могу сматрати скраћеним дериватом пуне именице или придева: мегазвезды, пост демократия, неолибераллиз/а/м, макроструктура, вицепрезидент, экспрезидент. Ови аналити све активније замењују уобичајене деклинабилне придеве: екс – бивши, нео – нови, што је снажно сведочанство појаве аналитичких тенденција у језику. Постоји, међутим, и обрнута тенденција: лексеме које функционишу као индеклинабилни детерминатори шире своју граматичку валентност, тј. могу се каткад употребљавати и као именица. Ово се може видети по називима фирми типа МЕГА и сл. (Рошчина 2004).
10.7.3. Нуди се и нешто једноставнија, дводелна подела препозитивних компонената: а) префиксоиди – морфеме које су блиске префиксима и близу су да то и постану (анти, вице, екс, квази, контра, макро, мега, микро, мини, нео, пост, псеудо, супер, ултра, хипер, топ); б) радиксоиди – јединице блиске правим коренским морфемама (авио, авто, агро, видео, диско, еко, електро, енерго, евро, крими, моно, нарко, профи, психо, ретро, стерео, теле, термо, фото). Подела је условне природе, будући да границу није лако одредити, јер има компонената које могу бити у обе групе (Аврамова 2003: 34–37).
10.7.4. Именичке неологизме са страним препозитивним компонентама на сличан начин посматра и Вашакова (2005: 66): дели их на префиксалне деривате и сложенице. Префиксалне деривате одликују следеће компоненте (дајемо их у српској верзији): а, анти, архи, де/дез, дис, екстра, хипер, контра, обер, пост, пре, про, прото, ре, суб, супер (70–72). Сложенице дели у две групе (с обзиром на степен аутономности њихових саставних елемената): једну, у којој су оба члана самосталне речи (нпр. секс/бизнис (← секс, бизнис) и другу – са првим несамосталним (везаним) чланом (нпр. крипто/уређај (← крипто + уређај). У првој групи разликује а) структуре са пуном страном препозитивном компонентом и б) структуре са скраћеним (редукованим) обликом препозитивне компоненте. Групу а) чине: ауто II (ауто/мафија), бизнис (бизнис/план), цикло (цикло/туриз/а/м), демоII (демо/касета), еуроIII (еуро/монета), фан (фан/клуб), макси (макси/сингл), мини (мини/држава), поп (поп/звезда), порно (порно/бизнис), радиоI (радио/студио), рок (рок/слушалац), секс (секс/дућан), техно (техно/звезда), топ (топ/листа), видео (видео/документ). Групу б) чине скраћене форме именица или придева: алко (алкохол, алкохолни: алко/тест), алтер (алтернативни, алтернатива: алтер/сцена), анархо (анархија, анархични: анархопацифиз/а/м, анархогрупа), гастро (гастрономски, гастрономија: гастро/специјалитет), гига (гигантски: гига/роштиљ), глобал: (глобални: глобал/рејтинг) диско (дискотека: диско/генерација), е (електронски: е/бизнис), еко (екологија,
10.7.5. Тешкоће у утврђивању и дефинисању статуса препозитивних јединица показују и различити називи који се срећу у литератури: унификси, унирадиксоиди, везане компоненте, везане основе, радиксоиди, лексикоморфеме, адјективне морфеме, полупрефикси, квазипрефикси, префиксоиди, препозитивни блокови, аглутинативни елементи, аналитички адјективи, преморфеме, терминоелементи (Галаванова 1977: 149, Аврамова 2003: 35, Гутшмит 2003: 64–65 и 82–83). У сербокроатистици се за препозитивне компоненте које не долазе самостално, већ само у саставу сложенице, користио назив везана лексичка морфема (Барић 1980: 68). У новијим радовима препозитивни елемент у примерима типа: макроекономије, микроклима, монодрама, неоколонијализ/а/м, палеославистика, парапсихологија, поликлиника, псеудонаука, хиперпродукција, инфраструктура, квазиуметник, контрареволуција, мултимилионер, суперсила, ултразвук, екстрадобит, минилига, максиекран назива се „префиксоидом, кореном који служи као прва основа речи, тј. морфемом која има лексичко, а не деривационо значење” (Маројевић 2005: 134). Да подела није једноставна, види се по томе што се исте компоненте налазе и међу префиксима, и међу префиксоидима (Клајн 2002: 194–203).240 Пр
ви члан оваквих сложеница неки су називали маргиналним елементом (у функцији атрибута), у опозицији према нуклеарном елементу, тј. другом делу сложенице (Сурдучки 1981: 190). Ми ћемо у овој књизи користити скупни назив – препозитивна компонента (јединица).
10.8. Нема међу истраживачима ни јединственог става око тога којим творбеним начином настају формације са препозитивним страним компонентама. У литератури се срећу одређења типа: абревијација,241 композиција, композиција + абревијација, префиксоидна деривација или префиксоидација и сл. (Аврамова 2003: 35). За неке стране слависте структуре типа српског авио/карта, ауто/воз, видео/запис, диско/клуб, тв/двобој, веб/страница и сл. могу бити само композитуми (Гутшмит 2003: 351). И у сербокроатистици се овакве творбене формације обично називају сложеницама (Стевановић 1975: 407; Барић 1980: 76 и 1995: 351;��� Сурдучки 1981: 189; Клајн 2002: 44 и 140). И у овој књизи ће се првенствено користити назив сложеница (композит/ум/),243 уз повремено, нетерминолошко варирање са називима типа формација, структура, сложена номинативна јединица и сл.
10.9. Судећи по научним радовима, сложенице са препозитивним елементима имају релативно дугу историју у српском језику. Амерички слависта Бидвел вели, поред осталог, да су у српскохрватском језику сасвим уобичајене композиције од две именице (прва компонента непроменљива, друга променљива), док су у другим словенским језицима ретке (1969: 31). Десетак година касније Сурдучки (1981) скреће пажњу на велики број јукстапозитивних сложеница у српскохрватском, идентификујући их са сложеницама „за које се уврежио назив полусложенице”, а које дефинише као „оне сложенице у чијој су основи двочлане синтагме састављене из једног атрибута (маргиналног саставног елемента сложенице) и једне управне речи (нуклеарног саставног елемента сложенице), и то увек и
241 И доиста, многи примери анализираних формација показују одређен степен универбизације, тј. скраћивања синтагматских назива у компресовану номинативну јединицу, која функционише напоредо са пуним називим. Такве су, начелно, све конструкције са детерминативом авио: авионски аранжман = авиоаранжман, авионска база = авиобаза, авионска бомба = авио бомба. Исп. и друкчији тип универбизације: авиоконструктор = конструктор авиона, авиопроизвођач = произвођач авиона. У неким случајевима могућа је двојака имнтерпретација: авиомотор = авионски мотор и мотор авиона.
��� У ауторкиној интерпретацији – сложенице с везаним лексичким морфемом у првом дијелу.
243 Свесни смо да је овакво опредељење у супротности са уобичајеном дефиницијом сложенице као творбеног производа, али полазимо од тога да посматране номинативне јединице формално јесу сложене од (најмање) два елемента. За разлику од синтагме, која је формално сличног састава, сложеница се не може раздвојити другим језичким средствима и има устаљен редослед елемената.
12�
искључиво у том редоследу, тј. оне двочлане именичке сложенице у којима је прва именица увек, синтаксички говорећи, атрибут друге именице и у којима прва именица остаје увек у облику номинатива једнине, док се друга именица понаша по свим правилима српскохрватске флексије” (190). Он констатује да се у функцији маргиналног (али и нуклеарног) елемента јављају именице страног порекла и да је овај тип деривације настао под утицајем турског, немачког и енглеског језика (191). Према генетском критеријуму Сурдучки разликује три врсте сложеница: а) оба елемента су страна (из једног језика – мермер/авлија, из различитих језика – ангора/џемпер); б) један елемент је страни, други домаћи (дизел/гориво, лутка/филм); в) оба елемента су домаћа (спомен/плоча). Аутор уочава све чешће формирање оваквих јукстапозитивних сложеница у називима фирми и производа (Србија/промет, Сантос/кафа, Ниш/експрес, Охајо/универзитет и др.), али и у географским називима (Шар/планина, Котор/варош и др). Он у овај тип сложеница укључује и примере са скраћеницама као првом компонентом (Х/ноге, ТВ/снимање и др.). Сурдучки тек у својим завршним напоменама скреће пажњу на чињеницу да се известан број именица „веома често” јавља у јукстапозитивним сложеницама из чега закључује „да их можемо сматрати једноставно непроменљивим придевима који се могу теоретски јавити уз неограничени број именица.” Овом закључку потпомаже запажање да се у неким случајевима препозитивна јединица може јавити издвојено од своје основинске именице („нуклеарног елемента”) паралелно са правим придевима (нпр. стрип или цртани филмови), односно према јукстапозитивној сложеници стоји синтагма (асортиман расхладних и клима/уређаја) (196). Сурдучком нису промакли ни примари нагомилавања препозивиних компонената типа „беби дол пиџама, џез бал група, стартстоп машина” антиципирајући тако појаву кумулације префиксоидних јединица коју деценију касније.���
10.10. У најновије време сложениице, чије елементе чине две именице од којих прва детерминише другу, налазе своје место и у граматичкој литератури, у виду општих граматичких информација (Станојчић/Поповић 2004: 148–150),��� али и детаљних творбених анализа, где се напомиње да су у питању претежно позајмљенице (Клајн 2002: 44–51). Аутор их каткада назива двоименичким сложеницама, наводећи најпре оне из турског језика, углавном застареле примере (алај/барјак, караван/сарај), а затим веоме бројне и данас актуелне позајмљенице из немачког (штих/проба, шунд/литература итд.). Продор англицизама ове врсте почиње половином прошлог века (бикини/костим, чартер/лет и др., 46). Многе полусложенице, како их аутор зове, имају француску и талијанску именицу у препо
зицији, али оне нису у српски стигле из тих језика, већ преко немачког, а касније и преко енглеског (47).
10.11. Овде се даље неће детаљно говорити о статусним, творбеносемантичким и структурним карактеристикама препозитивних елемената у саставу сложених номинативних формација, већ ће се одмах дати списак сакупљене грађе, која, тако, може послужити као база за даља истраживања. Будући да је реч о веома продуктивној номинативној категорији, понуђени списак није, нити може бити коначан, али даје доста реалну актуелну слику ове експанзивне номинативне категорије. Уазбучавање је вршено према првој компоненти сложених формација која је, за ову прилику, посебно означена (у болду) и наведена само једном (због уштеде у простору), док је друга компонента дата курзивом у номинативу. Прва компонента је са својом другом компонентом повезана знаком ↔.
248 Исп. у РМС: агробиологија, агроботаника, агротехника. Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 83) и рус. (Земска 1992: 55). Новија истраживања су показала да је у буг. продуктиван, а непродуктиван у чеш. (Аврамова 2003: 148).
249 Дати су скупно примери са оба значења препозитивне компоненте: који се тиче ваздуха и који се тиче авиона, авијације. Међу прве потврде иде аеролутрија (Живковић 1937:165). РМС тридесетак година касније даје неколико јасно мотивисаних деривата, све без домаћих основа: аерографија, аерологија, аеронаутика; аероклуб, аеромитинг, аероснимак. Исп. и Барић 1980: 87, са 45 потврда.
260 Потврђен је у пољ. у лику aromaterapia (Вашакова 2005: 47).261 Потврђен је у буг. као радиксоид са значењем артистички (Аврамова 2003:
159), али и као пунозначна основа (173). 262 Потврђен је у пољ. као arcy (Вашакова 2005: 131).263 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 84), буг. и чеш. (Аврамова 2003: 151).
270 Потврђен је и у буг. (Аврамова 2003: 159).271 Потврђен је у буг. (Аврамову 2003: 166) и пољ. (Вашакова 2005: 172–173).��� Има га и буг. (Аврамова 2003: 178).273 Има га рус. (Земска 1992: 56), буг., чеш. (Аврамова 2003: 141), пољ. (Вашакова, чеш. (Аврамова 2003: 141), пољ. (Вашакова
2005: 160), односно сви западнословенски језици (Вашакова 2003: 96). Исп. Барић 1980: 92–93, са преко 25 потврда.
��� Потврђен је у буг. (Аврамова 2003: 151).��� Има га и у буг. (Аврамова 2003: 170).276 Потврђен је још пре више деценија (Жиковић 1937: 165). ��� Значи – лош производ; отпаци (РМС). У атрибутској функцији значи: врло
лош, неквалитетан.278 За буг. исп. Аврамова 2003: 178.
283 Потврђен је у чеш. (Аврамова 2003: 161).284 За буг. исп. Аврамова 2003: 172.285 У значењу ̀ гигантски`. Оказионално се јавља кумулација префиксоида типа:
286 Назив емисије на ТВ. 287 Јавља се и као пунозначна лексема: „Дај ми нешто дајџест!”288 За буг. и чеш. исп. Аврамова 2003: 160, где се јавља и као пунозначна лексема.
290 Продуктиван је и у буг. (Аврамова 2003: 171). 291 Овај страни елемент добијен је дезинтеграцијом међународне скраћенице email,
а директно је везан за енглески придев electronic. Не треба искључити ни могућност издвајања и из синтагматских назива типа електронско пословање → епословање. Примера ове врсте има вероватно у свим слов. језицима, а у стручној литератури регистровани су у словеначком (epošta, esporočilo; Логар 2006: 89) и пољ. (efirma,epodpis, erynek, Вашакова 2004: 42). За пољ. исп и Вашакова 2005: 151–152.
292 Продуктиван је и у другим слов. језицима. За буг. и чеш. исп. Аврамова 2003: 144–145, а за пољ. Вашакова 2005: 143–146 и 161.
293 Нисмо раздвајали примере са значењем који је у вези са еколошки и екологија од оних са значењем економија, економски. Има га буг., чеш. (Аврамова 2003: 143–144), пољ. (Вашакова 2005: 150; Вашакова 2004: 46–47, односно имају га сви западнослов. језици (Вашакова 2003: 97). Вачкова (1999) посвећује цео чланак сложеницама са компонентом еко. РМС има само екологија и еколошки.
301 Регистрован је у рус. (Земска 1992: 56).302 Редуковано је од изолациони.303 Има у пољ. (Вашакова 2005: 84).304 За рус. исп. Рошчина 2004. Пољски ово има у лику interneto (Вашакова
2005: 79).305 За буг. и чеш. исп. Аврамова 2003: 152, а за пољ. Вашакова 2005: 165 и 2003: 99.306 Долази и као самостална лексема: „Srbija je konačno dobila svoje japije”
(интернет).307 За буг. исп. Аврамова 2003: 170.308 Исп. енгл. couchsurfing.
ција, компанија, концерт, маркет, митинг, организација, председница, 313 За буг. исп. Аврамова 2003: 6263, а за пољ. Вашакова 2003: 129, а долази у
свом источнослов. (Лукашанец 2003: 67) и западнослов. јез. (Вашакова 2003: 88).314 За пољ. исп. Вашакова 2005: 85.315 Потврђен је у буг. (Аврамова 2003: 161).(Аврамова 2003: 161). 316 Исп. примере у Барић 1980: 109: magnetoanaliza, magnetofluidodinamika,
magnetograf, magnetometar, magnetoskop, magnetostatika, magnetoterapija.317 Потврђен је у чеш. (Аврамова 2003: 68 и 70). Потврђен је у свим западнослов.
320 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 85).321 Регистрован је у рус. (Земска 1992: 56) и чеш. (Аврамова 2003: 152).322 Регистрован је у свим западнослов. језицима (Вашакова 2003: 91) и у буг.
(Аврамова 2003: 72).323 За рус. исп. Земска 1992: 56–57, за буг. Аврамова 2003: 68 и 71, а за све за
паднослов. јез. Вашакова 2003: 91. 324 Регистрован је у рус. (Земска 1992: 56–57), буг. (Аврамова 2003: 68), а и у
334 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 85). 335 Долази као индеклинабилни придев и као прилог. За рус. исп. Рошчина 2004.336 У бугаристици се анализира као део сложенице (Аврамова 203: 178). 337 Регистрован је у пољ. (Вашакова 2005:85).338 Регистрован је у пољ. (Вашакова 2005: 85), буг. и чеш. (Аврамова
2003:152). 339 Потврђен је у буг. (Аврамова 2003: 178).
340 Регистрован у пољ. (Вашакова 2005: 85).341 Потврђен је у рус. (Земска 1992: 56). 342 Потврђен је у пољ. једним примером (Вашакова 2005: 90).343 Продуктиван је у буг. (Аврамова 2003: 170), Потврђен је и у пољ. (Вашакова
2005: 77).344 Раширен je у буг., чеш. (Аврамова 2003: 176), познат у пољ. (Вашакова 2005:
346 Регистрован je у пољ. (Вашакова 2005: 71). У примеру пролиценца препозитивни формант представља редукцију од професионални, профи у спортском (фудбалском) жаргону.
347 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 71).348 Продуктиван је у буг. и чеш. (Аврамова 2003: 156–157).349 Раширен je у буг., чеш. (Аврамова 2003: 67), пољ. (Вашакова 2005: 163), свим
источнослов. (Лукашанец 2003: 66) и западнослов. језицима (Вашакова 2003: 92).350 Продуктиван је у буг., редак у чеш. (Аврамова 2003: 148), потврђен је у пољ.
(Вашакова 2005: 79).351 Потврђен је у буг., чеш. (Аврамова 2003: 168169) и пољ. (Вашакова 2005:
361 СМС је скраћеница за Short Message Service, како се назива кратка текстуална порука у мобилној телефонији.
362 Продуктиван je у буг. (Аврамова 2003: 159), а јавља се и у пољ. као нов творбени модел (Вашакова 2005: 159).
363 Потврђен је у пољ. као варијанта форманта соц (Вашакова 2005: 159).364 Регистрован је у рус. (Земска 1992: 56).365 Вероватно нема језика у коме овог језичког средства нема. Од словенских
језика литература га региструје у свим источнослов. (Лукашанец 2003: 66) и западнослов. језицима (Вашакова 2003:89–90), те буг. (Аврамова 69). За српски исп. и преко 100 потврда у РадовићТешић 2002: 132–138.
372 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 86).373 Јавља се у буг., где је слабо продуктиван (Аврамова 2003: 70), а има га и пољ.
(Вашакова 2005: 86). У српском су забележени примери удвајања префиксоида типа ултраекстра. Исп. и потврда у РадовићТешић 2002: 214.
374 Сложен je из два елемента – уни и секс. Јавља се и као самостална лексема: Унисекс свуда на свету.
375 Употребљава се као самостална лексема: „Како да поставим фајл?”376 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 76).377 Јавља се и у удвојеним формацијама: фанкпоп састав.378 Веома је продуктиван у савременом буг. (Аврамова 2003: 170).379 Посведочен је у пољ. (Вашакова 2005: 78).380 Потврђен je у рус. (Земска 1992: 56), буг., чеш. (Аврамова 2003: 148), пољ.
(Вашакова 2005: 162). У Барић 1980: 100–102 има обиље потврда.
381 Потврђен је у рус. у лику гидро (Земска 1992: 56). У Барић 1980: 104–105, има доста потврда.
382 Исп. и 27 потврда у РадовићТешић 2002: 214–215.383 Регистрован у свим западнослов. језицима (Вашакова 2003: 90). У буг. је
слабо продуктиван (Аврамова 2003: 70).384 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 166).385 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 84).386 Веома je продуктиван у пољ. (Вашакова 2005: 147148).
нативне јединице својом бројношћу недвосмислено сведоче о снажном
387 Потврђен је у пољ. (Вашакова 2005: 84).388 Користи се и као самостална лексема. 389 Продуктиван je у буг. (Аврамова 2003: 170).390 Користи се и као самостална лексема: „То је шик.”
1�0
и дуготрајном деловању тенденције ка интернационализацији у српском језику, што је посебно интензивирано крајем прошлог и почетком овог века. Овакав ток језичког развоја у директној је вези са глобализационим процесима у науци, економији, политици, финансијама, масовној култури, спорту, музици, естради, реклами, информационим системима и другим областима друштвеног живота. Док је ранију тенденцију ка интернационализацији у области „јукстапозитивних сложеница” карактерисало деловање бар три западноевропска језика – немачког, француског и енглеског (Сурдучки 1981:191), у новије време главну улогу има један од њих – енглески.391 Из тог језика у разне савремене социолекте, прецизније – у професиолекте (професионалне жаргоне)392 улази велика количина речи да би се одатле, путем разгранатих друштвених контаката и демократичности јавног простора, релативно лако прошириле у друге сфере националног књижевног језика (разговорни функционални стил, публицистички стил и сл.393
Професиолект не карактеришу само позајмљене појединачне лексеме, већ и формално сложеније номинативне јединице (конструкције) које, начелно, могу бити у супротности са језичким системом језика примаоца. И површан поглед на горњи регистар сложених конструкција указује на њихов системскотиполошки карактер: све су то примери аналитизма у деривацији (исп. бизнис/клуб, блиц/анализа, бофл/гардероба, вестерн/филм, геј/бар, дајџест/биографија, допинг/афера, каучук/клаузула, паркинг/зона). У језику примаоцу може се активирати супротна појава – тенденција ка етнизацији (национализацији), као противтежа тенденцији ка интернационализацији, што се, у нашем случају, огледа у „србизирању” сложених номинативних формација. Деловања тенденције ка етнизацији у овом случају ограниченог је домета: она је немоћна у сукобу са аналитичким компонентама, али даје одређене резултате на уско лексичком плану путем замене основне („нуклеарне”) компоненте домаћим еквивалентом. Тиме се модел страно + страно замењује моделом страно +домаће. Овим другим моделом настају тзв. хибриди типа: бизнис/просторија, блиц/сусрет, бофл/намештај, вестерн/прича, геј/новац, дајџест/издање, допинг/средство, каучук/појам, паркинг/услуга и сл. У овим србизираним верзијама први, детерминативни (и „понављајући”) део и даље је стран и индеклинабилан. Таквих формација, са првом страном компонентом,
термини компјутерске технологије, доскора знани само специјалистима, добрим делом су постали саставни део свакодненвне комуникације људи из готово свих друштвених слојева. Будући да се савремени живот не може замислити без компјутера, ретки су појединци који не знају шта је провајдер, сервер, интернет, хард диск, ЦД, софтвер, хардвер итд.
1�1
као што показује регистар, има у српском много. Списак, наравно, није дефинитиван, нити је такву збирку номинативних јединица споменуте формалне структуре могуће направити: ради се о крајње отвореном језичком процесу. Али и овакав какав је, списак даје основу за анализу формација окупљених око једног препозитивног елемента,394 о формалносемантичкој сродности компонената, њиховој продуктивности, системнотиполошким карактеристикама, о прагматичкој, когнитивној и нормативној страни сложених номинативних јединица, те о творбеним варијететима и ортографској фиксацији и сл.
Поређење са стањем у другим словенским језицима показује да је репертоар препозитивних компонената у великој мери исти, што је последица идентичних услова и путева деловања тенденције ка интернационализацији. Ипак, наша грађа садржи известан број препозитивних компонената којих, судећи по консултованој славистичкој литератури, у другим словенским језицима нема. Међу њима је много таквих којима је функција препозитивне компоненте секундарна, а примарно су то самосталне лексичке јединице, као на пример: акт (акт/мајстор), бас (бас/трубач), беби/бејби (беби,бејби/опрема), бестселер (бестселер/књига), бифе (бифе/доручак), блок (блок/послови), бокс (бокс/џак), бофл (бофл/играчка), бруто (бруто/имовина), бумеранг (бумеранг/критика), викенд, дајџест, дампинг, дансинг, дарк, деби, дерби, деск, дубл, есид, жанр, инстант, јапи, капм, капитал, каса, кауч, каучук, кафе, кафић, квиз, кеш, кич, коктел, колор, контакт, култ, лото, мачо, метал, микс, најлон, офшор, пакет, палп, панк, пат, пејџер, пејџинг, пиар, пилот, покер, портабл, прес, рагби, рамбо, ритам, робот, рото, сајбер, салвет, салса, сафари, серво, сет, сешн, сида, сингл, скеч, соло, соул, стрип, стриптиз, студио, такси, телекс, тенис, тест, топлес, трач, тренинг, унисекс, фалш, фанк, фах, фер, филтер, фитнес, хало, хард, хашиш, хипи, хит, хоби, хорор, чартер, џанк, џез, џетсет, џинс, џихад, џокер, шик, шок, шопинг, шоу, шпагети, шпиц и сл. Наша грађа има и известан број препозитивних компонената насталих редукцијом, а нису регистроване у расправама ове врсте у другим словенским језицима. Реч је о компонентама као што су: алу (алуминијумски), афро (афрички), вибро (вибрациони), гранд (грандиозан), дактило (дактилографија), експрес (експресни), ерото (еротски, еротика), идеал (идеалан), идео (идеолошки, идеологија), индустро (индустрија, индустријски), командо (командос, командни), крими (криминалистички, криминални), лезбо (лезбијски, лезбијка), мамут (мамутски), мас (масовни), најлон (најлонски, али и као самостална лексема), наци/национал (националистички), реал (реални), репро (репродукциони), софт (софтвер), социо (социјални, социологија), урбо (урбани), центро (централни) и сл. Наша грађа има
и неколике абревијатуре у функцији првог дела сложених конструкција,395 као што су: ПВЦ, ХИВ, ПР и ВИП.396
У српском је, за разлику од других словенских језика, аналошки, према анимир/дама (од немачког Animierdame), направљено неколико сложених формација са компонентом анимир као првим чланом.
Општи утисак који се добија разгледањем наведеног регистра јесте обиље страних препозитивних компонената.397 Тај утисак, међутим, нема подлогу у реалној говорној пракси, бар не у целини. Велики део примера користи се у писаној и говорној комуникацији одређених професиолеката и ретко напуштају те идиоме (нпр. сложене формације типа каучук/формулација, каучук/клаузула, каучук/норма, каучук/појам и сл., део су правног дискурса), а само по изутетку се јављају у другим сферама, у свакодневном говору или, евентуално, у публицистичком стилу. Уколико се, међутим, даљим истраживањима покаже да српски језик има већи и разуђенији обим препозитивних компонената, односно сложених номинативних јединица са таквим компонентама, у поређењу са другим словенским језицима, биће то директна потврда давно постављене тезе америчког слависте Бидвела (в. т. 10.9.)
396 Ове две последње регистроване су још само у руској научној литератури (Рошчина 2004). Овај модел шири се и на абревијатуре домаће генетске структуре, што илуструје пример: ГСП/легитимација (=легитимација градског саобраћајног предузећа).
397 Наша грађа представља збир потврда из писаних медија: један део узет је из дневних и недељених листова, а други је добијен претраживањем интернета (а и ту су потврде претежно из публицистичког функционалног стила, тј. новинарског жанра, а мањим делом из разних интернетфорума).
1�3
11. Хибридизација
11.1. Велик број савремених језика развија се у сличном екстралингвистичком контексту: карактеришу га глобализација, демократизација, евроинтеграција, транзиција, приватизација и сл. Овакав друштвеноисторијски контекст посебно је присутан на номинативном плану: јављају се бројни лексички и семантички неологизми готово у свим сферама живота. Наравно, номинативни процеси се одвијају и уз значајно учешће творбе речи. Споменути спољашњи фактори, тј. савремени друштвенополитички и економски процеси у свету доприносе томе да велик број неологизама у својој структури има стране творбене конституенте. Уобичајено је да се оваква широка употреба несловенских елемената у славистици посматра у светлу тенденције ка интернационализацији. Пратећа појава творбене интернационализације је процес који се назива – хибридизација: током времена одређени творбени елементи ослобађају се везе са генетски идентичном базом и повезују се са другим, генетски различитим елементима, укључујући, наравно, и творбене основе језика примаоца. Продукти оваквог творбеног процеса називаju сe хибриди. У другој пoловини прошлог века неки истраживачи су констатовали да су хибридне формације веома активне и продуктивне у једним језицима (руски и пољски), а у другима, као што су српскохрватски и бугарски, нису (СмирновСтрекалова 1987:194). Можда је тада тако и било, али су се ствари од тада знатно измениле: у српском (а и у бугарском)398 процес хибиридизације је у експанзији, а потврде долазе из готово свих сфера употребе језика.
11.2. Бројни примери изведеница са препозитивном страном компонентом могу се поделити у две групације: а) једне су настале по обрасцу: страна препозитивна компонента + страна основа; б) друге су настале по обрасцу страна препозитивна компонента + домаћа/одомаћена основа. Ова друга групација је овде у центру пажње: примери су настали процесом
хибридизације. С обзиром на продуктивност обрасца, могу се утврдити три подгрупе примера: а) стране препозитивне компоненте се само по изузетку везују за домаће основе; б) подједнако се везују и за стране и за домаће основе; в) претежно се везују за домаће, а по изузетку за стране. Тако, на пример, компонента авио претежно долази на стране основе, а сасвим ретко на домаће (исп. хибриде авиопревозник, авиослужба), компонента ауто долази подједнако на обе генетски различите основе (исп. хибриде аутоделови, аутонаочаре), док препозитивна компонента еко преферира домаће основе (екобудућност, еколанац).
399 Интересантно је да компонента секси иде често са домаћим основама, а секс по правилу са страним.
1��
11.4. У постпозитивној позицији налазе се, начелно, две врсте страних компонената: суфиксоиди и суфикси. Постпозитивних елемената, квантитативно гледано, много је мање него препозитивних и нису отворен систем, бар не у оној мери у којој су то препозитивне компоненте. Наравно, има их, у овом или оном лику, у свим европским језицима (исп. у српском логија, графија, граф, грам/грама, манија, кратија, лог, скоп, фобија итд). Суфиксоиди ретко долазе у хибридима, али неки су ипак отворени и за такве комбинације, што потврђујемо примерима типа: жељотека, смехотека, млекотека,400 бренологија, његошолог, Дафинагејт, звездоманија, децоманија, звездоскоп, смехоскоп, светоскоп,401 радохолик и сл.
11.5. Српски језик поседује две генетски различите групе страних суфикса: једни се сматрају интернационалним, а други турског порекла. Подела је условног карактера; обе групе припадају српском језичком систему. Пут укључивања суфикса страног порекла у творбени систем језика примаоца, лепо илуструје следећи цитат: „Познато је да позајмице пружају слику културних односа и историских веза међу народима који су у прошлости својој имали додира међу собом. И том својом страном оне иду у спољашњу историју језика. Али има случајева кад оне чине саставни део и унутрашње историје неког језика; кад њихов склоп и значење одаје психологију домаћег језичког стварања. У овом су случају оне огледало природе граматичког склопа језика у који су ушле – у ширем значењу те речи. Туђице су обично усамљене речи; оне су писмени или гласовни знак предмета који означују; али када се приме у већем броју, када имају исти наставак и значе предмете исте врсте, онда туђ наставак може да се осети као да је домаћи, свој, па да добије широку распрострањеност (тако су добили широку употребу у нашем језику наставци на пр. џија, лук, лија, иако су се јавили код нас прво у засебним турским речима)” (Бошковић 1933: 205).
11.7. Суфикси турског порекла често се јављају у хибридима, који су по правилу стилски маркирани. Основинска реч је домаћа лексема или одомаћена страна лексема, што показују примери: бензинџија, меткаџија, сликаџија; мандатлија, богатлија, западлија, капутлија, напредлија, назадлук, ништавлук, палачинкана, циркусана, бесједаном и сл.
400 В. и друге примере код Бугарски 2003: 48–49.401 Исп. Бугарски 2003: 49.402 Остали примери налазе се у т. 5, 7, 8 и 9.
1��
Треће поглавље
ТВОРБА РЕЧИ И ЈЕЗИЧКА ЕКОНОМИЈА
12. Општа питања језичке економије
12.1. Језичка економија је један од оних феномена коме лингвисти, мисли се, нису посвећивали потребну пажњу (Мозер 1971: 91; Браун 1987: 96). Ова је појава и у србистици, углавном, остала незапажена.403 Има, међутим, научника који су економији у језику придавали прворазредан значај: за њих је, наиме, језичка економија један од значајнијих фактора језичких промена и језичког развоја (Мозер 1971, 1973, 1974; Браун 1987; Ербен 1983).404 Други, опет, сумњају у велики значај е ко н ом и ј е у промени језичког система (Инајхен 1974: 22). Треба, међутим, претпоставити да у језику постоје јаке унутрашње тенденције језичког развоја које се, свакако, додирују, преплићу и супротстављају једна другој. Међу њима, по свој прилици, значајно место има језичка економија. Језичка економија се различито дефинише, а у зависности од конкретног истраживања узима се каткад врло широко, каткад сасвим уско. Уопштено говорећи, ова се појава
403 Назив економичност налазимо само у једном прилогу: пишући о различитим реализацијама предлога с/са аутор употребљава термин морфофонемска економичност језика (Станојчић 1966).
404 О језичкој економији писао је и чувени француски лингвиста Мартине. Суштина његовог погледа на овај феномен налази се у следећем одломку: „Може се сматрати да језичким развојем управља стална антиномија између човекових комуникативних потреба и његове тежње да своди на минимум своју менталну и физичку активност. Овде, као и свуда, људско понашање је подређено закону мањег отпора по коме се човек троши само у оној мери у којој може да досегне циљеве које је себи поставио. Могло би се приметити да људска активност уопште и језичка активност посебно могу бити саме по себи циљ, игра: ћаскање је често бесциљна вежба која у ствари нема у виду комуникацију, већ пре неку врсту заједништва, што је сасвим разумљиво. Али то не значи да језичким развојем не управља закон мањег отпора. Игра је, наиме, задовоља отпора. Игра је, наиме, задовољавајућа за играча само уколико он поштује њена правила, а што се тиче говора, правила су она која прописује комуникативна употреба језичког апарата” (Мартине 1964: 182). Са неким овде цитираним ставовима полемише Мозер (1971: 89).
160
тиче уштеде језичких средстава у писаној и говорној комуникацији, а њено се деловање осећа на свим нивоима језичке структуре.405 По себи се разуме да се рационализација језичких средстава врши различито у различитим језицима, тј. у складу са специфичностима сваког језика посебно, али се не смеју искључити ни евентуалне подударности и то не само онда кад су у питању генетски сродни језици. Посебно је питање шта све припада тенденцији језичке економије.406
12.2. Сигурно је да творба речи припада оним језичким сферама где се присуство тенденције језичке економије може већ унапред претпоставити, с обзиром на карактер овог процеса. Такође је јасно да се ова тенденција неће реализовати идентичним творбеним начинима у свим језицима. Тако ће у немачком језику некакав садржај бити представљен, на плану израза, композитном формом (сложеницом), док ће у српском језику исти садржај имати, на плану израза, форму изведенице. Дакле, рационализација језичких средстава у једном језику вршиће се слагањем, а у другом извођењем. У начелу, оно што важи за словенске језике, важи и за српски. Међутим, то не значи да ће тенденција језичке економије деловати у свим словенским језицима на идентичан начин и обухватити идентичне јединице; упрошћавање сложенијих језичких форми путем творбених процеса у једном језику може бити присутно, а у другим језицима језичке прилике могу остати неизмењене. Једно је, међутим, сигурно: примери деловања тенденције језичке економије морају се у словенским језицима, кад је деривација у питању, тражити првенствено у сфери афиксалног творбеног начина, будући да је то доминирајући начин творбе нових лексичких јединица у словенским језицима. У овом раду ће се реализација деловања тенденције језичке економије и разматрати управо на примерима деривацијом скраћених сложенијих номинативних језичких средстава. Полази се од тога да је краћа номинативна форма (изведеница, дериват) настала од корелативне сложеније форме деловањем језичке економије.407 Скраћивање језичких средстава врши се у складу са одређеним творбеним типовима.
405 У немачком језику је ова појава посматрана у сфери ортографије, ортоепије и лексике (Мозер 1969). Урађена је и типологија језичке економије у немачком језику (Мозер 1971).
406 Тешко је каткада разлучити појаве настале деловањем језичке економије од појава чији узроци леже у деловању тенденција интеграције и диференцијације. И на дијахроном и на синхроном плану наћи ће се мноштво примера који могу илустровати ову дилему: упрошћавање прасловенског вокалског и деклинационог система, редукције на плану фонетике, универбизације, изостављања појединих језичких јединица у разним функционалним стиловима, елиминација редунданције, скраћивање, кондензација итд.
407 Не може се искључити ни деловање неких других тенденција, али се чини да је овде деловање економије примарно.
161
13. Универбизација
13.1. Циљ творбеног процеса јесте – стварање нових назива. Али у српском језику творбена номинација није ни једини, ни основни пут стварања нових лексичких јединица: веома је раширена и синтагматска номинација. Тешко је казати којој би ваљало дати предност: и једна и друга имају важно место у језику. Међутим, у одређеним комуникативним сферама тежи се ка рационализацији у коришћењу језичких средстава, што синтагматску номинацију чини нерационалном. У комуникативној употреби такви структурно сложенији називи могу се учинити економичнијим, рационалнијим ако им се редукују одређени елементи, што се врши, рецимо, разним типовима абревијатура и универбизација/универбација.408 Један тип универбизације јесте и скраћивање двочланих, синтагматских назива применом модела суфиксалног типа. Нас овде првенствено занимају они случајеви у којима какав п р е д м е т (појам) има два назива која се међусобно разликују само формално. Анализом су, пре свега, обухваћене именичке изведенице, које према себи имају семантички еквивалентне синтагме. (Другим речима: између краће и дуже форме нема семантичке разлике у комуникативном смислу.) Именичка изведеница, као секундарна номинација, резултат је тежње ка рационализацији језичког материјала. Овакво преобликовање двочланих синтагми у изведеницу познато је и другим словенским језицима.409 Наиме, и у њима постоје, у одређеној комуникативној употреби, изведене именице настале по истом творбеном типу.410 У србистици се, како је већ речено, о језичкој економији мало писало, а кад је творба речи
408 Ова се појава различито именује у лингвистичкој литератури (Оташевић 1997: 52).
409 Овде изнесене констатације у вези са постављеним проблемом засноване су на чињеницама преузетим из доступне граматичке и лексикографске литературе неких словенских језика.
у питању, ова језичка тенденција се уопште није спомињала.411 О каквом се творбеном типу ради, видеће се из примера који следе. Уз српске примере (обе номинативне форме, од којих је друга изведеница са суфиксом ка), наводиће се немачки (због друкчијег типа номинације) и словеначки еквиваленте (због велике сличности са српском ситуацијом):
13.2. У комуникацији су присутне обе номинативне форме: и дужа – номинација синтагмом атрибутивног карактера, и краћа – изведена именица. На плану садржаја, дакако, нема у овом случају никакве разлике међу наведеним јединицама, али је зато на плану израза разлика очита. Осим разлике на плану израза, јако је присутна и разлика у погледу раширености у сфери комуникативне употребе: сложени назив припада стандарднојезичкој сфери, док је универбизована форма карактеристична, пре свега, за разговорни и професионални говор (што важи за све словенске језике у којима овакве изведенице постоје). Већине примера краћих форми ових назива нема у лексикографској литератури, било због њихове комуникативне маркираности, било због тога што су то, углавном, нове речи. Исто би се могло казати и за граматичку литературу, као и за радове посвећене творби речи. (Уколико се овакве изведенице и нађу у реченицама, редовно крај њих стоји ознака за подручје комуникативне употребе.)
13.3. Са творбеног становишта наведени деривати припадају истом творбеном типу по томе што: а) припадају истој врсти речи (именицама), б) исти им је мотиватор (мотивисане су придевом) и в) исти им је творбени формат (суфикс ка). Како основински придеви (исп. на пример нуклеарни и неонски) и сами имају различите творбене форманте, можемо говорити о два творбена модела: једном би припадали деривати са окрњеним придевом на ни, а другом са окрњеним придевом на ски у основи. Судећи по нашим примерима датим у наредној табели, први је продуктивнији. Примери:
411 Марија АнчићОбрадовић у једном свом чланку (1968–1969) говори о читавом низу изведених именица које су настале као резултат тенденције ка језичкој економији, а ауторка их посматра са становишта укључивања значења или семантичке кондензације. Анализирајући ово питање на примерима из руског језика, ауторка се, успутно, осврће и на ситуацију у српскохрватском језику и каже: „U našem jeziku za ovakva obrazovanja nemamo neki poseban produktivni sufiks. Up.: krimić — kriminalni film, teretnjak — teretni automobil, dokumentarac — dokumentarni film, žvaka — žvakaća guma (sa nultim sufiksom)” (253).
412 Генералка је првобитно припадала позоришном жаргону, одакле се временом проширила међу спортске раднике и у спортске рубрике дневних листова, да би у савременом језику добила готово неограничену употребу (среће се свугде где некаквој манифестацији претходи генерална проба). Као илустративна може послужити савремена потврда из словеначког језика (узета са интернета): evro generalka (тиче се тестирања банкомата уочи прихватања нове словеначке валуте). Полазна синтагма, међутим, може имати и друкчију формалносемантичку структуру, на пример генерална (п)оправка у свету аутомобила, или генерална карта у картографији и сл.
413 Масовка примарно припада филмском и позоришном жаргону. Српска лексикографија ову лексему третира као русизам (РСАНУ, РСЈ). Међутим, савремена интерпретација мора поћи од универбизације у самом српском језику, тим пре што је ова лексема изашла из оквира позоришног и филмског света и почела се употребљавати као назив за свако масовно окупљање или призор. (На интернетстранама могу се наћи потврде универбизације синтагми масовна туча, масовна гробница и сл.). Идентична ситуација је и у словеначком (тврдња заснована на интернетпретраживању).
414 Моторка се употребљава првенствено у значењу моторна тестера (пила), али и као универбум од моторна локомотива. У словеначком има више еквивалената: motorna brizgalna, motorna žaga, motorna kosilica, motorni vlak.
415 Универб нуклеарка сасвим је обичан у разговорном функционалном стилу, одакле је продро и у публицистички стил. У словеначком језику има исто значење и исту комуникативну употребу (у ССКЈ стоји ознака жарг.).
416 Неонка је доста фреквентна у разговорном и професионалном стилу за неонску цев. ССКЈ нема потврде за овај универб, али зато интернетстранице обилују примерима.
417 Тоталка се првобитно тицала штете на моторном возилу након саобраћајног удеса (након саобраћајке), али савремене потврде указују на нова подручја употребе: свет рачунара, бизниса и сл. У савременом омладинском жаргону користи се и као синоним за штету уопште (исп. пример са интернета: „са мном је љубав чиста тоталка”.
418 Универб саобраћајка раширен је у разговорном стилу, одакле је прешао у дневну и ревијалну штампу (у рубрике где се извештава о приликама у саобраћају). Користи се и у срединама где је реч саобраћај (односно саобраћајни) ређа у употреби, као пандан назива прометна несрећа (исп. загребачку ревију АUТОК�UВ од 21. 6. 1990).
13.4. Изведене именице семантички су мотивисане одредбеном синтагмом и, формално, представљају њену краћу верзију (нуклеарка и неонка мотивисане су синтагмама нуклеарна централа и неонска цев). Изведеница садржи само одредбени конституент синтагме, док главни део синтагматског назива изостаје. Стога је семантичка интерпретација деривата овог творбеног типа сасвим једноставна и поклапа се у свему са еквивалентним синтагматским називом: масовка = масовна сцена.
13.5. Са становишта језичке економије краћа форма требало би да има предност у односу на синтаксичку конструкцију. Међутим, та структурна предност очито није довољна да би се комуникативна вредност деривата повећала. Потврде ових краћих назива ретко можемо наћи изван разговорног и професионалног говора.420 Синтагматски назив има предност у разним сферама комуникације једноставно зато што је једнозначан и семантички сасвим прозиран, што се не би могло казати и за све универбе. Наиме, они могу бити каткад вишезначни. Ово долази отуда што се зависни члан синтагматског назива јавља и у другим везама, и уз друге главне чланове, а ови су опет (тј. главни чланови) у деривату невидљиви, бивају, наиме, изостављени приликом преобразовања сложене у простију форму (универб). Другим речима, у овом процесу бива изостављен носилац лексичког значења целе јединице (главни члан синтагме), а видљив је само део зависног конституента синтагме (творбена основа). Тако, рецимо, придев моторни може бити зависни конституент у синтагмама чији је главни конституент тестера, косилица, локомотива и сл., док је универб, у складу са творбеним типом, увек исти: моторка. (Наравно, неспоразума комуникативне природе обично нема будући да у постизању семантичке одређености назива значајну улогу, као и другде, има контекст.) У принципу, већина оваквих изведеница може бити вишезначна: генералка није само генерална проба (у области филма, позоришта), већ и генерална поправка (рецимо – аута, компјутера или било чега другог), генерална карта, а могла би бити и што друго (рецимо – генерално чишћење просторија у стану, у војним објектима недељом, корените реформе у образовању и сл.) ; моторка је не само моторна тестера, већ и моторна локомотива, моторна косилица и сл. Једнозначан је, изгледа, једино универб нуклеарка. (Немамо потврду за универбизовану форму синтагматског назива нуклеарна подморница.) Уколико се универбизују властити називи, онда је универб већ и по дефиницији једнозначан (исп. Топчидерка=Топчидерска река).421
13.6. За све овде анализиране примере изведеница узели смо да су мотивисане придевом. Међутим, има у српском језику сродних деривата који се могу двојако интерпретирати: при једној творбеној интерпретацији
420 Одатле су ове изведенице продрле и у медије.421 Међу новијим универбима је – анонимка, са више значења. Мотивисана је
деривата мотиватор је придев, а при другој је то именица. Универб петролејка ће се сасвим лепо уклопити у један од наших творбених модела, под условом да интерпретација покаже да она представља краћу верзију синтагматског назива петролејска лампа. Да је могућа и друкчија интерпретација, сугерише лексикографска дефиниција овог универба: светиљка, лампа на петролеј (РМС). Таквих изведеница, са двојаком интерпретацијом, може се, кад је сродност са овде разматраним творбеним типом у питању, још пронаћи. Једанпут ће то бити именичка синтагма чији је зависни члан придевски атрибут (ацетиленска лампа, стеаринска свећа), а други пут именичка синтагма чији је зависни члан предлошкопадежни атрибут (лампа на ацетилен, свећа од стеарина), док је краћа верзија увек иста: ацетиленка, стеаринка. Наравно, двојака интерпретација оваквих изведеница аутоматски омогућава њихову припадност двама различитим творбеним типовима.
166
14. Женска презименска варијанта
14.1. Лична имена, презимена и надимци су основне јединице српског антропонимског система. Из овог система у службену употребу улазе, по правилу, прве две јединице (лично име – првостепена, и презиме – другостепена детерминација) које чине елементе службене антропонимске формуле.��� Овакав двокомпонентни модел карактеристичан је пре свега за административноправну сферу употребе. Али то није једини тип употребе, није чак ни најфреквентнији. Избор са парадигматске осе језика, тј. из антропонимског система, може бити и друкчији. Са осе селекције може се у одређеним ситуацијама и сферама употребе бирати између све три наведене јединице антропонимског система, али не само између њих. Јер број виртуелних јединица не исцрпљује се са наведене три. Синтагматска оса, тј. оса комбинације, у различитим стиловима, подстиловима и жанровима књижевног језика показује да службеним формама на парадигматској оси конкуришу нове форме, тј. да сфере и циљ употребе антропонимских јединица умножавају њихов број на парадигматској оси. 423 А свака од тих форми има своје специфичности и на језичком и на прагматичком плану.
14.2. Лично име (првостепена детерминација) може бити, по форми и садржају, мушко и женско. Такве диференцијације у презименској зони нема. Српски ономастички систем, наиме, не разликује мушко и женско
��� У одређеним случајевима у оквиру другостепене детерминације могу се наћи и два презимена ортографски повезана цртицом. Овакав модел идентификације раширен је међу образованијим женама које, приликом удаје, свом девојачком презимену додају мужевљево презиме (исп. Драгана МршевићРадовић, Јелица ЈокановићМихајлов и сл.)
423 Овде се међузависност парадигматске и синтагматске осе узима у смислу како ју је објаснио Р. Јакобсон у радовима: Лингвистика и поетика, у зборнику Лингвистика и поетика, Нолит, Београд, 1966, стр. 285–326, и: Два аспекта језика и две врсте афазичких сметњи, у зборнику Метафора, фигуре и значења, приредио Леон Којен, Просвета, Београд, 1986, стр. 211–237.
16�
презиме: постоји једна заједничка другостепена детерминација, по форми једнака за све чланове породице без обзира на њихов пол и узраст. Најбројнију скупину српских презимена чине она која се завршавају формантом –ић, најчешће патронимичког порекла и која су граматичког мушког рода. Ова граматичка чињеница може, у условима елиптичне реализације двокомпонентног модела, изазвати одређене тешкоће у презименском сегменту. У том смислу уочљива је разлика у примени комплетног двокомпонентног модела и његове елиптичне реализације при идентификацију мушке и женске особе:
а. двокомпонентни модел: Милан Костић Нада Костић
б. елиптична реализација: Милан Костић Нада —
Дакле, у идентификацији женске особе уочава се једна могућност мање. Ова празнина у именовању женске особе може се у комуникацији попунити на два начина: а) конструкцијом са апелативним окружењем (госпођа/професорка Костић) или б) изведеном субваријантном формом.���
14.3. За антропонимски знак су, у принципу, карактеристичне све оне граматичке законитости које важе за сваки други језички знак и у том смислу су антропоними и апелативи припадници истог језичког система. Међутим, у српском језику јавља се, условно речено, нормативноконфликтна ситуација као последица индеклинабилности антропонимског знака узроковане нелингвистичком чињеницом каква је пол лица. При идентификацији мушкарца свака јединица службене ономастичке формуле је деклинабилна у сваком типу реализације – двокомпонентном и елиптичном.��� Међутим, при идентификацији особе женског пола не понашају се обе јединице на показани начин: према готово увек деклинабилном првом члану детерминације, стоји увек индеклинабилни другостепени члан детерминације.426 Индеклинабилност је узрокована
��� Проблемом граматичког облика презимена, кад се оно односи на женску особу, бавили су се у прошлости многи научници, заступајући при том различите нормативне опције. Велики заговорник доследне употребе посебних облика презимена „кад служе за жене” био познати лингвистички ауторитет с почетка прошлог века Томо Маретић, који је незамисливим сматрао индеклинабилност презимена у споменутој употреби (Маретић 1924: 197–198). Касније су једни стручњаци подржавали Маретићев став и сматрали погрешним облик госпођа Петровић, а исправним госпођа Петрвовићка (Јањанин 1934), а други су, поведени приликама у језичкој пракси, заступали мишљење да је исправно нпр. Софија Петровић а не Софија Петровићка, тј. залагали су се за „мушки облик презимена” и кад се односи на женску особу (Костић 1935). Овакав нормативистички став касније је превладао и код других стручњака (Храсте 1953/54).
��� Исп. Долази Јован Петровић. Писао сам Јовану. Писао сам Петровићу. Писмо је од Јована Петровића. Писмо је од Јована. Писмо је од Петровића.426 Исп. Долази Јованка Петровић. Писао сам Јованки. *Писао сам Петровић.Писмо је од Јованке Петровић. Писмо је од Јованке. *Писмо је од Петровић.
16�
противречношћу између природног рода носиоца презимена и граматичког форманта који захтева мушки тип деклинације. Стога се у комуникацији избегавају искази типа Костић је дошла јер језички систем нерадо прихвата у предикату овакав конгруенцијски индикатор за „мушку” именицу. Ради избегавања овакве нормативноконфликтне ситуације, другостепена детерминација најчешће се, како смо видели, и налази у одговарајућем апелативном окружењу (Госпођа/Колегиница Костић је дошла). У том случају апелативи преузимају на себе комплетну граматичку апаратуру, а презиме и даље остаје индеклинабилно. Овакву судбину имају у српском језику сва домаћа и страна презимена која се у номинативу завршавају на консонант или на неки вокал, осим вокала а.��� Друкчију, дакле, судбину имају домаћа (и друга словенска, али и нека несловенска) презимена на а: она су, по правилу, деклинабилна, без обзира на пол носиоца и тип употребе (самостално или у окружењу).428
14.4. У неким словенским језицима споменути нормативни конфликт је немогућ због постојања одговарајућих женских презимена.429 Будући да српски стандардни језик такву антропонимску категорију не познаје, конфликт се избегава, како смо видели, стављањем презимена у одређено апелативно окружење. Такво решење се, међутим, у неким комуникативним сферама може осетити гломазним, неекономичним и нефункционалним, што захтева проналажење једноставнијих, краћих форми. Та форма би морала, наравно, осим краткоће, имати и „женско” граматичко обележје.
14.5. И заиста, у неким комуникативним сферама јављају се и такве презименске форме које се по својој формалној структури разликују од официјелног лика презимена. У оваквом моделу именовања женске особе јасно се препознају два конституента: један је официјелно презиме (функционише као творбена база), а други је творбени формант (суфикс).
428 Додуше, у комуникацији је присутна одређена тенденција ширења индеклинабилности при идентификацији женске особе и на презимена типа Мацура, Зекавица, Рукавина и сл.
429 Типичан случај представља, у овом смислу, чешки језик у коме се женска презимена праве додавањем суфикса ова на одговарајућу основу мушких презимена (Новакова, Хорачкова и сл.). Овој процедури не одолевају ни страна презимена, словенске и несловенске провенијенције. Како су презимена веома разноврсна својом формом и покаткад непогодна за једноставно додавање презименског форманта ова, јавиће се и тешкоће морфонолошке природе. Стога није ни чудо што свака чешка нормативна граматика посвећује пажњу овом питању. (Исп., на пример, Граматика ЧЈ 1986: 306–307).1986: 306–307).
16�
Како ћемо именовати ове изведене презименске формације? У извесном смислу могле би се звати и надимцима, али, боље их је, чини се, терминолошки диференцирати од надимака, будући да се ови најчешће везују за разне форме личног имена или пак именовања према изгледу неке особе. Стога се каткада ови презименски ликови напросто зову женска презимена, а има и друкчијих решења.430 Чини се, ипак, да их је најбоље звати женским презименским варијантама, будући да само женске особе имају поред официјелне и неофицијелну форму презимена. Разлози формирања женских презименских варијаната су социолингвистичке природе. Већ је запажено да у српском језику у неофицијелним приликама само мушкарца спомињемо по презимену без имена (Ивић 1989: 38). Немогућност обраћања женској особи презименом без имена (или какве замене за име) надомешћује се, поред осталог, употребом посебних творбених формација. Ове официјелним презименом мотивисане формације уклапају се у одговарајући морфолошку парадигму (Н Петровићка, Г Петровићке, Д Петровићки итд.; Н Павловићева, Г Павловићеве, Д Павловићевој итд.).
14.6. Твробену структуру женске презименске варијанте чине основа створена од официјелног презимена и суфкси ка, ова (ева), ица,431 уша432
430 Исп., на пример, наслов чланка у Храсте 1953/54. У литератури се, на разним местима, могу наћи и називи типа: женски облик презимена, презиме кад служи за жену, неслужбена именска формула, презименска ознака, упоотребна женска презимена и сл.
431 Да се и суфикс ица (овица) употребљава у творби презименских варијаната сазнајемо из примера које наводи Маретић (1924: 128): „Samo se po sebi razumije, da ovo vrijedi i za prezimena iz drugih jezika, dakle na pr. �angovka ili �angovica, Majerica ili Majerovica, Hofmanka ili Hofman(ov)ica”. И касније су научници скретали пажњу на овај суфикс у антропонимији: „Među našim prezimenima treba spomenuti i takozvana upotrebna ženska prezimena. To nisu mаtronimici, nego je to imeprezime koje ženska osoba na nivou druge determinacije dobiva u društvu u svagdanjem životu (ne u službenoj formi) (...) Takvo prezime nastaje tako da se obično prezime promijeni s pomoću sufiksa ićka, ovićka, evićka, ovica, evica (Pavlovica), ka (Nikolićka), ova, eva (Nikolićeva), ica (Rajzerica). Tako se mijenja prezime udatoj ženi i neudatoj ženskoj osobi (mala Jurićka)” (Путанец 1976: XII). Будући да се овде не наводе потврде за све споменуте творбене форманте, немогуће је знати, рецимо, разлику између форманата ићка и ка или овица и ица, односно не зна се по ком су критеријуму наведени форманти овако издвајани. Међу суфиксима „za feminizaciju i sklonjivost” Менац (1981: 377388) наводи и суфиксе ица и –ерица, потврђујући их примерима типа Кавурица, Штросерица, Фијачкерица (Фијачко), Бутајлерица (Бутајла). Да овај суфикс није непознат и новинарском стилу, показује и пример Брозовица (Броз) у листу Вечерње новости (20. 1. 1992), додуше не без негативне конотације.
432 Суфикс уша забележен је углавном у дијалектолошким и сличним расправама. Стиче се утисак да се у изведеницама са овим формантом чува именовање по мужу, а ако је тако, онда такве формације не би биле женске презименске варијанте. Занимљиво је да се у читавом низу потврда овај суфикс додаје на окрњену презимен
1�0
и –а.433 Анализирана грађа указује на неједнаку продуктивност наведених суфикса.434 Општи је утисак да се својом продуктивношћу истичу ка и ова (ева). Степен продуктивности сваког од њих условљен је карактером њиховог повезивања са творбеном основом: суфикс ова (ева) поседује готово неограничене могућности повезивања са основом, док ће се пред формантом ка јавити одређене препреке не само код несловенских, већ и код словенских презименских основа (исп. презимена типа Уштипак, Мрак, Мачек и сл., са финалним сугласником –к). Грађа садржи, кад је суфикс ка у питању, само потврде за изведенице типа Марковићка, Ђоковићка и сл. (Број примера са формантом ка и иначе је скромнији од оних са формантом ова). Из обимног корпуса изведеница чији је формални показатељ сегмент ова (са својим варијантама) издвојићемо само део примера којима се могу показати творбени морфонолошки односи: Селешова (Селеш), Санчесова (Санчес), Графова (Граф), Давидова (Давид), Бенџаминова (Бенџамин), Мачекова (Мачек), Башагићева (Башагић), Мићићева (Мићић), Сабатинијева (Сабатини) итд. Наведени примери показују да у састав изведенице улази комплетно официјелно презиме. Примарна презимена која учествују у деривацији помоћу суфикса ка и ова завршавају се, како видимо, било на сугласник (често), било на вокал и (ретко). Основински део не доживљава никакве промене на морфемској граници. У зависности од завршетка основе, могуће су извесне варијације у суфиксној сфери, али само код суфикса ова. Овај ће суфикс остати неизмењен уколико се основа завршава на какав веларни сугласник (Мачекова, Давидова, Бенџаминова). Ако се, међутим, официјелно презиме (односно његова творбена основа) завршава на палатални сугласник, или пак на вокал и, онда ће се јавити две варијанте основног суфикса ова: лик ева имаћемо у бројним српским основама на ћ (Бојковићева, Твртковићева, Петровићева итд.), а лик јева, са уметнутом јотом, јавиће се у страним презименима на и (Келесијева, Росијева, Капријатијева).
14.7. Женске презименске варијанте имају одређене предности у односу на употребу официјелне ономастичке формуле за женску особу. Оваква изведеница је, најпре, економичнија комуникативна јединица (исп. Селешова према Моника Селеш). Изведена варијанта омогућава деклина
433 Овај формант данас није продуктиван. Посведочен је у народним песмама и неким дијалектима (исп. о томе у Маројевић, 1982: 101). Маретић (1924: 197) се залагао за форме типа (Милица) Николића, (Даницу) Петровића као равноправне са (Милица) Николићева, (Даницу) Петровићеву и сл.
434 Главнина наших потврда узета је из разних дневних листова као што су: Политика, Борба, Вечерње новости, Ослобођење, али и емисија радија и телевизије (1990/1991). Нека општа запажања заснована су на сазнањима о ситуацији у разговорном стилу. Сакупљени материјал показује већу продуктивност суфикса ова (ева) у штампаним изворима, док је суфикс ка продуктивнији у разговорном стилу.
1�1
билност презимена (Н Селешова, Г Селешове, Д Селешовој итд.). Од неких изведених форми (важи само за изведенице на ка) омогућено је прављење посесивног придева.435 Формације типа Петровићева подсећају, и по форми и по садржају, на женска презимена у неким словенским језицима (исп. чешко: Krausova, Novakova, Petrovičova и сл. према мушким Kraus, Novak, Petrovič). У текстовима на српском језику оваква и сл. женска презимена задржавају свој оригинални, дакле изведени лик.436 У српском језику, међутим, формације Петровићева и Петровићка нису официјелна презимена већ његове субваријанте: стога оне не долазе у комбинацији са личним женским именом, већ самостално. А ако се ипак нађу у таквој комбинацији, могу да изазову негативну реакцију, што илуструје један детаљ из романа српског писца Слободана Селенића:437
– Ти си, значи, Јоко Мартићев? Чедо старог господина Мартића?
14.8. Форманти ка и ова у овим презименским формацијама у савременом српском језику семантички су празни: између краће (Павловић) и дуже форме (Павловићка/Павловићева) значењске разлике нема. Другим речима, између официјелног презимена Павловић и његових супстандардних реализација може да стоји знак једнакости. Ову дужу форму презимена, у недостатку бољег назива, зваћемо женска презименска варијанта. Она је погодна замена за сложеније форме идентификације особa женског пола: економичнија је, уклапа се у одговарајућу морфолошку парадигму, омогућава формирање посесивног придева (важи само за творбени тип са суфиксом ка). Мотивисана је официјелним презименом из састава двокомпонентног модела, а као продуктивни форманти јављају се ка и ова. Постоје одређена ограничења морфонолошке природе у дистрибуцији
435 Од изведеница на ова посесивни придев се не прави, али од оних на ка је сасвим једноставно извођење: Поповићкин (Поповићка). У вези са овим занимљив је један оказионализам: „Тај њихов, Моцартов и Селешкин, заједнички почетни слог!” (Овај сегмент кин узео је аутор једног чланка у Политици од 13. 7. 1991. по свој прилици од образовања типа Петровићкин и направио посесивни придев од презимена познате тенисерке).
436 Од овога принципа одступа сасвим редак пример регистрован у наднаслову једног чланка: Поводом смрти Олге Хавел (Политика, 3.1.1996)
437 Убиство с предумишљајем, Просвета, Београд, 1993, 157.
1�2
ових форманата. Формант ова (ева) има широке могућности повезивања са творбеном основом, док је употреба суфикса ка, бар што се нашег материјала тиче, сужена на основе са завршетком на сугласнике ћ и р. Важно је истаћи да женска презименска варијанта не представља пример елиптичне реализације двокомпонентног модела, већ је то самостална (субваријантна) антропонимска јединица.
14.9. Антропонимски систем се у комуникацији реализује на разне начине. У административноправној сфери ситуација је најјаснија: употребљава се само службена антропонимска формула. У другим сферама, у другим функционалним стиловима, генерално узевши, комбинују се службена антропонимска формула и њена елиптична реализација.
14.10. У научном функционалном стилу и мушка и женска лица идентификују се претежно двокомпонентном формом или само презименом. Од овога се ретко кад одступа, као на пример у српској филолошкој науци у случају Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића: филолози, и не само они, ове научнике идентификују само личним именом – Вук, Доситеј.
14.11. У књижевноуметничком стилу дијапазон варијација је далеко већи, а конкретна дистрибуција је различита како код различитих писаца, тако и у различитим делима истих писаца, у различитим сегментима истог дела. Не улазећи детаљно у анализу прилика у овом стилу, узећемо за пример употребу антропонима у приповеткама Иве Андрића. У њима се мушке личности идентификују и двокомпонентним моделом и његовом елиптичном реализацијом, док се женски ликови углавном идентификују личним именом. У приповеци Ђорђе Ђорђевић готово редовно налазимо ову двокомпонентну форму из наслова, а у познатој приповеци Пут Алије Ђерзелеза главни јунак се, сем у наслову, идентификује искључиво презименом Ђерзелез, а сви женски ликови личним именом, док у приповеци Лов на тетреба главног јунака Андрић спомиње по правилу именом, а споредне ликове претежно презименом. И женска презименска варијанта присутна је у неким Андрићевим приповеткама и то модел са суфиксом ка, како се види из примера Ристићка, Памуковићка, Хафизадићка (исп. збирку приповедака Јелена, жена које нема, Београд, 1981). Сличне формације регистровали смо и код других писаца (исп. Божичка, Зоричка, Ракичка код М. Црњанског, Друга књига Сеоба II, Београд, 1987).
14.12. У публицистичком стилу, односно његовом новинарском подстилу, типови употребе антропонимских јединица веома су разноврсни, што је сасвим у складу са његовом жанровском разуђеношћу и блискошћу са књижевноуметничким и разговорним стилом. Што се идентификације мушкарца тиче, овај стил сродан је научном: мушкарци се, по правилу, идентификују двокомпонентном формом и (чешће) презименом, а ретко личним именом. Особе женског пола присутне су у овом стилу у складу
1�3
са својом друштвеном позицијом, а то значи – ретко. Антропонимска идентификација жене је различита: а) службена антропонимска формула, б) само лично име, в) женска презименска варијанта, г) презиме у одређеном апелативном окружењу. Ове типове идентификације потврђујемо следећим примерима из неких дневних листова: Блистава победа Монике Селеш (Политика, 20. 11. 1991). А Моника није крила да је имала и тешких тренутака (Политика, исто). Графова и Санчезова и још неке тенисерке су запретиле да неће играти у Барселони уколико се то дозволи Селешовој и Сабатинијевој — каже секретар ТСЈ Зоран Перић (Вечерње Новости, 24. 2. 1992). Влаховић и Марковићка су испричали причу прву ове врсте у нас... (Политика, 31. 3. 1991). Каткада се, ипак, у писаним медијима (и не само њима) може наћи потврда за самосталну употребу другостепене детерминације при идентификацији женских особа, као у примеру: Перкучин и Фазлић добиле друштво за Болцано (Вечерње новости, 3. 2. 1992).
14.13. Дистрибуција, позиција и учесталост наведених типова идентификације женске особе у тексту зависи од читавог низа фактора.
14.13.1. Службену антропонимску формулу, као најпотпунију форму идентификације, налазимо на ударним местима чланака – у наслову и на почетку чланка.438 И обрнуто: потврде елиптичне реализације двокомпонентног модела ретко долазе на ударна места чланака. Зато ће се лично име као једина антропонимска форма у наслову јавити само по изузетку, и то онда кад је реч о веома познатој и успешној особи, што важи и за идентификацију жене презименом.439 (Сасвим је обрнуто при идентификацији мушкарца: тада је презиме, само или у апелативном окружењу, веома често у насловима чланака у свим новинским рубрикама).
14.13.2. Женска презименска варијанта, иако субваријантна категорија, долази доста често у насловном делу чланка, где је она пандан презименској идентификацији мушкарца. То је нарочито карактеристично за спортске рубрике, где је за њену употребу довољно да се нечим сигнализира о којој је спортској дисциплини реч.
Санчез у свету тениса. 2. а) НН Отворено првенство Аустралије у тенисуН Селеш у трећем колу (Политика, 18. 1. 1996)б) НН Бивша турска премијерка на удару противника из сопствене странкеН Чилер треба да оде (Нова Борба, 4. 4. 1996)Употреба презимена у насловном делу чланка омогућена је чињеницом што је
сваки пут на одређен начин сигнализиран пол особе: први пут спортском дисциплином (једна је Селеш у тенису), а други пут женским ликом функције (премијерка).
1�4
14.13.3. Унутар чланка дистрибуција антропонимских јединица је разноврсна и тешко је утврдити нека правила. Запажа се, међутим, да је њихов распоред условљен, поред осталог, дужином чланка у комбинацији са ауторовим односом како према антропонимским формама, тако и односом према женској особи о којој пише (што зависи од тога у којој мери је тај однос официјелан, објективан, емотиван, личан и сл.). Новине, у целини гледано, радије користе службену антропонимску формулу. Међутим, у спортским рубрикама смењиваће се службена антропонимска формула и женска презименска варијанта и то су две основне форме идентификације спортисткиња. Лично име ће се јавити само онда кад је реч о врхунским спортисткињама.
14.13.4. Официјелно презиме се најређе јавља при идентификацији жене. Занимљиво је да каткада словенско женско презиме омогућава употребу несловенског презимена за жену, као на пример Навратилова и Селеш, Фернандез и Новотна. Оваква комбинација је могућа напросто зато што је словенско женско презиме граматички већ маркирано, па женска презименска варијанта несловенских презимена постаје језички редунтантна (Селешова, Фернандезова).
14.13.5. Познатост/непознатост особе значајан је фактор дистрибуције појединих форми за идентификацију женске особе: мање познате жене идентификују се углавном помоћу службене ономастичке формуле, а за идентификацију врхунских спортисткиња довољан је само један члан антропонимске формуле.440
14.13.6. Женска презименска варијанта долази у спортским рубрикама често, али њена дистрибуција и фреквенција зависиће од тога да ли је особа позната и да ли на ударном месту фигурира информација о врсти спорта. У случајевима кад се у наслову идентификују особе различитих полова, женска презименска варијанта се показује као погодно, економично средство диференцијације у односу на тип идентификације мушкарца, онда кад су оба презимена у номинативу, што показује наредни пример:
НН Југословенски џудисти на турниру у МинхенуН Пантић и Мићићева са највећим шансама (Политика, 23.2.96).
Диференцијација је могла да се реализује и употребом службене ономастичке формуле, као што је урађено у самом чланку („Тражио сам од Пантића и Јелене Мићић”441), али би такав поступак у наслову био, евентуално, нефункционалан.
440 У женском тенису је данас довољно казати Ана или Јелена, па да се зна о коме је реч (Ани Јовановић и Јелени Јанковић).
441 Ово су речи тренера џудорепрезентације.
1��
14.13.7. Женска презименска варијанта је, како се види, економична замена за службену ономастичку формулу кад је презиме у номинативу, а кад је у зависном падежу, онда се јавља и трећа, мање очекивана могућност, што илуструје пример из наднаслова једне кратке новинске вести:
НН Сјајан дан Максимовића и Шекарић (Вечерње новости 7. 6.1996).���
Новинар је овде могао употребити и облике Шекарићеве и Јесне Шекарић, али је ипак задржао официјелно презиме јер је и индеклинабилност презимена сигнализира да се ради о женској особи.
14.13.8. Женска презименска варијанта је и у основном тексту чланка спортске рубрике (и не само спортске) веома раширено средство идентификације женске особе, под условом да овој антропонимској форми претходи службена антропонимска формула или каква друга информација о тој женској особи. Идентификација типа: „... као и залагање Пешићеве за савезништво са СПО” (Дневни телеграф, 26. 3. 1996); Клинтонова је изјавила да верује... (Политика, 1. 6. 1996); Управо њима Ањелијева је и прва саопштила... (Политика, 21. 2. 96), омогућена је присуством службене ономастичке формуле у наслову чланка. Наравно, и унутар чланка женска презименска варијанта је погодно средство полне диференцијације у онимичном443 контексту какав је: – У програму представе, осим имена Фурланове и Гајића, наилазимо и на ...; Горан Гајић је ... и пре него што је са Фурлановом отишао у САД... (Вечерње новости, 12. 2. 1996)
14.13.9. При идентификацији женских особа са несловенског језичког подручја, уочљива је индеклинабилност обају чланова двокомпонентног модела. Реч је о именима типа Тансу Чилер, Маргарит Дирас, Елфрид Блауерштајнер и сл., код којих се не може, без додатне информације, судити о полу особе. Стога се женска презименска варијанта јавља као погодно средство идентификације и диференцијације женске особе. Запажа се, међутим, да се ово субваријантно средство нашироко користи онда када је женска особа дуже времена у жижи интересовања средстава јавног информисања, а у другим случајевима спорадично. У том смислу карактеристичан је пример двеју премијерки: Тансу Чилер и Маргарет Тачер. У новинским извештајима оне су често идентификоване помоћу женске презименске варијанте – Чилерка��� и Тачерка и то у толикој мери да је ова форма постала готово неутрално језичко средство политичког
��� Новинар је овде могао употребити облик Шекарићеве, али је ипак задржао официјелно презиме јер је и индеклинабилност презимена јасан сигнал да се ради о женској особи.
443 У суседству са другим именима. ��� У Политици од 7. 3. 1996. након пуне идентификације у наслову (Тансу Чилер),
следи женска презименска варијанта Чилерка кроз цео чланак.
1�6
дискурса. Зато новински наслов Американци купили кућу Тачеркиног оца (Нова Борба, 25. 3. 1996), са изведеним посесивним придевом од женске презименске варијанте, не представља изненађење, иако у самом чланку женске презименске варијанте уопште нема.���
Мање познате женске особе се, по правилу, идентификују само службеном антропонимском формулом. Од овога се ипак одступа у случајевима када у окружењу нема неког другог средства које би на себе преузело потребну граматичку апаратуру, као у примерима:
Женска презименска варијанта у овим примерима показује вишеструку предност у односу на службену антропонимску формулу: економичнија је, експлицитно показује пол особе, уклапа се у граматички систем.
И онимички446 контекст може да утиче на избор женске презименске варијанте. Као погодан пример може се узети опширан чланак о књижевници Маргарит Дирас. У том чланку се, како је иначе и уобичајено кад су странкиње у питању, идентификација врши службеном антропонимском формулом. Ипак, према двадесетак случајева употребе службене антропонимске формуле, једном је ипак употребљена и женска презименска варијанта – Дирасова, и то онда када се у непосредном окружењу нашло још једно страно име из чијег лика се не може одредити пол особе.���
��� У чланку се бивша премијерка идентификује службеном формулом (Маргарет Тачер) и официјелним презименом у комбинацији са племићком титулом (баронеса Тачер). Сличну употребу придева изведеног од женске презименске варијанте налазимо у опширном коментару политичких прилика у Турској: „каже заменик шефа посланичке групе Чилеркине Странке правог пута”; „Чилеркина Партија правог пута би била највећи губитник” (Политика, 29. 5. 1996).
15.1. Расправа о стилистичким аспектима деривације наилази на потешкоће већ на самом почетку, будући да поједини њени феномени нису увек јасно раздвојени од феномена сродних језичких дисциплина. Ако се, наиме, поједине дериватолошке јединице могу укључивати у друге области, у морфологију или лексику, рецимо, онда није лако раздвојити и изоловано посматрати творбена питања која би на стилистичком плану била узрочник стилске маркираности. У крајњој линији, финални производ сваког деривационог процеса јесте изведена реч, дакле јединица од које се у дериватологији полази, а она је, опет, и јединица лексичког система, равноправна са свим другим, неизведеним речима. Може ли се, онда, уопште и расправљати о стилским вредностима појединих елемената творбеног система? Да таква расправа има смисла говори нам већ и то што у језику постоји читава класа изведених речи које називамо именицама/изведеницама субјективне оцене, а затим и то што стручњаци у својим радовима појединим творбеним елементима приписују афективну вредност. Покаткад се уз какав дериват, скупину деривата или пак деривациони конституент срећу ознаке којима се, мање или више прецизно, одређују стилске особености посматраних јединица. Међу најчешће такве ознаке иду, на пример: пејоративно, погрдно, јаче погрдно, слабо погрдно, појачано погрдно, презриво, негативно, шаљиво значење, ублажена пејоративност, погрдан призвук, субјективна обојеност, субјективан однос, пејоративан / аугментативнопејоративан карактер, аугментативна / хипокористична / пејоративна нијанса итд. Додуше, већина споменутих ознака за значење изведенице, односно деривационог форманта тиче се заправо споменуте класе именица/изведеница субјективне оцене. Сам назив ове класе речи је на одређен начин споран: он сугерише да њихова семантика увек садржи субјективан став говорника. То би онда могло значити да се употребом било којег творбеног форманта ове врсте аутоматски добија стилски маркирана номинативна јединица. Остављајући по страни могућу расправу о
1��
оправданости назива ове класе изведених именица, овде ћемо само констатовати да оне не показују, бар не увек, субјективни однос говорника према реалијама, већ садржај одређеног појма какав он јесте: изведенице зидић, травица, сеоце не морају бити израз говорниковог субјективног става, већ чињеничног стања у вези са величином посматраних реалија.
15.2. Значење деривата увек се може интерпретирати дводелно, што проистиче из његове дводелне структуре оличене у двама препознатљивим конституентима – деривационој основи и деривационом форманту: из њиховог узајамног односа проистећи ће значење изведене речи. Тако из узајамне везе именице музика и политика и суфикса ар настају изведене именице музичар и политичар, са одговарајућим творбеним значењем. Обе ове речи припадају општој лексици српског књижевног језика (неутралног су значења). Међутим, именице које су послужиле као творбена основа изведеница музичар и политичар могу ући и у друкчије творбене комбинације, односно могу постати конститутивни делови друкчијих творбених типова, што се види из примера музикант и политикант. Ове напоредне изведенице (музичар/музикант, политичар/политикант) и поред идентичне основе и исте опште семантике (вршилац радње) разликују се, стилистички гледано, по томе што један члан пара има додатно значење ироније, ниподаштавања, погрде, поруге. Шта је допринело оваквој значењској диференцијацији међу наведеним паровима деривата? Међу њима је јасно уочљива разлика у формантском делу, што наводи на помисао да у том сектору треба тражити узрочника стилске маркираности деривата. Уосталом, именице на ар сврставају се, начелно, у неутрални слој лексике, па не остаје ништа друго него да ове на ант друкчије разврстају, тј. да се уврсте у стилску резерву језика, а за такав поступак оправдање се може наћи управо у суфиксу. Да поступак има мана, показују примери других именица на –ант, као пројектант, секундант и сл., које нису стилски маркиране. Рекло би се да је то зато што оне немају парну именицу са истом основом, а различитим суфиксом, у односу на коју би се могла одређивати експресивност. Али ни реч преварант нема свога пара са истом основом, па се не може казати да је стилски неутрална. Управо нас овај пример усмерава и на семантику основинске речи, као могућег узрочника стилске маркираности: ако она поседује одређену стилску боју, задржаће је и изведеница. На овај начин се разјашњавају и случајеви изведеница које су обједињене истим суфиксима, а стилски су различито обележене: нафташ и нишанџија су неутралне, а афераш и галамџија стилски маркиране речи.
15.3. Пред истраживачима стоји у овом случају задатак да открије узрочника стилске маркираности појединих деривата и изврши, колико је то могуће, типологизацију узрочника, полазећи при том од формалних (конститутивних) критеријума. Овде, дакле, говоримо, пре свега, о ванконтекстуалним узрочницима, будући да је контекст ионако универзални
1��
регулатор функционалностилске и лексичкосемантичке особености сваке речи, па тако и изведене. Дериватолошка класификација смешта, на пример, деривате на ина/чина међу аугментативе, али контекст може занемарити такво деривационо опредељење и заменити га додатним, често супротним значењем. Тако људина или официрчина могу, у зависности од контекста, имати сасвим опречна експресивна значења, на шта суфикс –(ч)ина нема никаквог утицаја. Ако творбено средство (суфикс) нема, начелно, могућност усмеравања стилске маркираности деривата, онда се пажња мора усмерити у другом правцу.
15.4. Учешће деривационе основе у формирању сваког, па тако и стилски маркираног значења, неспорно је. Могу се навести бројни примери изведених речи чије експресивно значење потиче управо од таквог значења основе. Сам формантски део при томе има споредну, а у најбољем случају интензивирајућу улогу. Исп. примере типа: кретенчина, лоповчина, спрдачина, магарчина, мангупарија, килоња, ждероња, блебетало, кењкало, чаврљало, глупан, блесан, дивљакуша, блебетуша, мућкарош, цинкарош, пијандура, тврдичлук, безобразлук, лажов, нитков итд. (Суфикси у наведеним примерима могу, евентуално, појачати значењски део основе. То се нарочито јасно види код напоредних изведеница типа глупан/глуперда, бунитељ/бунџија, где парови са суфиксима ерда и џија показују виши степен стилске маркираности. Сличан однос заступљен је и код лексичких парова кретен/кретенчина, лопов/лоповчина, где формално сложенија реч има виши степен експресивности).
15.5. Док је учешће деривационе основе у формирању семантике деривата неспорно, дотле је међу научницима подељено мишљење о томе је ли суфикс значењска јединица или није. Мишљењу да је овај деривациони конституент семантички празан највише доприноси одсуство јасне корелације са предметима објективне стварности. Будући да суфикс припада класи морфема, јасно је да и он има одређено значење. У том случају треба претпоставити његов утицај на формирање значења изведене речи. Тај утицај, кад је у питању експресивно значење, није увек лако препознатљив. У принципу ће експресивна функција суфикса јасније доћи до изражаја онда када је основинска реч лишена таквог значења. Индикатор стилске маркираности изведеница какве су детињарија, млађарија, играрија, новотарија, односно филмаџија, проводаџија, бркајлија, парајлија, дугајлија, главоња, трбоња, бркоња очито није деривациона основа, већ суфикс.
15.6. Међу семантички сродним суфиксима, односно суфиксима којима се граде речи од исте основе (исп. парове типа музичар/музикант), долази каткада до функционалне диференцијације. Међутим, међу суфиксима који припадају истом низу, и то низу који је већ по дефиницији експресивно обележен, могућа је диференцијација по степену стилске маркираности. Тако речи плавенкаст, плавичаст, плавкаст, плавуљаст, плавушав, плавушаст, плавушкаст улазе у синонимично гнездо с обзиром
1�0
на идентичну деривациону базу (плав) и материјално различите, а значењски идентичне (деминутивне) суфиксе (енкаст, ичаст, каст, уљаст, ушав, ушаст, ушкаст). У оваквом гнезду степен стилске маркираности међу изведеницама није лако одредљив, па је значај контекста у таквим приликама велик. Ипак, структура суфикса може допринети одређивању степена стилске маркираности која је већа код речи плавенкаст, него код плавкаст. Да структура суфикса није без значаја у одређивању степена емотивне вредности, најбоље показују примери са редуплицираним суфиксима деминутивног или сл. значења код именица (исп. женa + ица →a + ица → женица; женица + ица → женичица). Да секундарни суфикс обезбеђује, по правилу, већи степен стилске маркираности у односу на примарни, може се показати на читавом низу примера, а овде ће се навести још само један. Примарни суфикс це поседује деминутивно значење + емотивну обојеност, а секундарни суфикс ашце има дем. значење + јачу стилску обојеност (исп. окце/окашце).
15.7. Комбинација генетски различитих елемената такође може да буде узрок стилске маркираности изведенице. Ово се пре свега односи на хибридне формације са домаћом основом и страним суфиксом. Тако изведенице са страним формантом анција по правилу имају хумористичан призвук, што показују изведенице као бежанција, говоранција, изврданција, петљанција, преваранција, уживанција и сл. У одређеној мери ово се односи и на примере типа дрматор, гњаватор и сл.
15.8. Одсуство „потребе” за деривацијом помоћу деминутивних форма„потребе” за деривацијом помоћу деминутивних форманата, такође доприноси већој или мањој стилској маркираности. Ово се пре свега тиче деминуције назива за занимања лица. Наиме, основно значење занимања као што су професор, свештеник, лекар и сл. обично се не умањује, а ако се то ипак уради, онда у основи таквог поступка леже стилски разлози, па евентуални деривати типа професорчић, свештеничић, лекарчић, песничић увек имају додатно пејоративно значење. Исти, експресивни ефекат постиже се кад се суфикс за деминуцију додаје на основу именице са аугментативнопејоративном семантиком: такав „сукоб” семантике основе и изведенице нужно рађа експресивност, што илуструјемо изведеницама типа горостасић, лоповчић и сл.
15.9. И значењско подручје може имати удела у развоју стилске (емотивне) обојености изведеница. Емотивна вредност ће бити најизразитија код изведених речи које значе лица, а у овој скупини опет скупина родбинских односа, јер је то подручје јаких, пре свега позитивних емоција. Стога није необично што су речи бакица, мајчица, татица, сестрица изразито стилски маркиране, иако су изведене од именица које су, углавном, неутралног значења. Да је стилска маркираност у неким семантичким скупинама присутнија него другде, показује упоредна анализа изведеница са истим суфиксима: лажов, зврндов, нитков, те блесан, глупан, готован
1�1
стилски су маркирани, а рундов, шаров, Гаров, те шаран, Гушан, зекан (из животињског света) нису.
15.10. И нека функционалностилска подручја могу да буду карактеристична по јакој стилској маркираности у сфери деривације. То се посебно односи на тзв. разговорни стил, али и на друге субјезичке идиоме (жаргон, сленг и сл.), будући да је у њима субјективни однос према ономе о чему се говори јако присутан. Зато није чудо што ће се у њима јавити и сасвим нове творбени типови и нови форманти, а стари ће овде проширити своју продуктивност. И овде стилско обележје често потиче од значења основе, али и од суфикса специјализованих за овакву употребу. Изразиту стилску функцију имају суфикси непознати књижевном језику, што показују примери типа боксеришка, провалишка, косијанер, вискијанер и сл. Међутим, и творбени типови са „стандардним” суфиксима могу добити изразитију емотивну обојеност, пре свега због значења основе, али и због неких суфикса који у разговорној сфери добијају велику продуктивност, као што показују примери типа жицарош, цвикарош, цинкарош, цицош, цугарош, те дрматор, чешатор, шљакатор и сл. У разговорном језику веома је раширена тзв. универбизација, деривациони поступак који се огледа у кондензацији израза, у чијем се резултату добија стилски маркирана изведеница, што показују потврде из омладинског жаргона: адидаске (= адидаспатике), рибокице (= рибокпатике), пластиканер (= пластични тањир), авлијанер (= авлијски пас) и сл.
1�2
16. Разговорни (колоквијални) стил
16.1. Разговорни функционални стил поседује низ лингвистичких и ванлингвистичких особености од којих овде издвајамо:: спонтаност, природност, опуштеност, неприпремљеност, динамичност дијалошке сфере, варијабилност, економичност у коришћењу језичких средстава (елиптичне конструкције, контаминација, универбизација), емоционалност информације, отвореност према регионализмима, жаргонизмима, вулгаризмима, фамилијаризмима и сл. (Савић/Половина 1989). Каткада се овај вид комуникације посматра као специфичан језички идиом, односно подврста књижевног језика, па се именује као разговорни језик, свакодневни говор, колоквијални говор и сл. Ако се за предмет истраживања узму творбене специфичности у овој комуникативној сфери, мора се поћи од претпоставке да за њу важе, начелно, опште творбене законитости: и творбени начини, и творбени типови, и творбени форманти – све би то, шире гледано, требало да буде идентично са приликама у стандардном језику. Ако се, међутим, имају у виду изнете опште одлике разговорног стила, из којих, поред осталог, произилази отвореност према разноврсним утицајима, те лакоћа и слобода у образовању нових јединица, треба претпоставити и појаву и таквих творбених формација, чије ће карактеристике представљати специфичност у поређењу са сличним феноменима у другим стиловима. Такве специфичности показаће се овде на материјалу суфиксалне творбе именица: у центар описа стављају се творбени типови препознатљиви по формантима (суфиксима) (ар)ош, атор, ишка и ијанер.
16.1.1. Суфикс ош. Постоји чврст разлог да се овај формант посматра као специфично творбено средство разговорног стила: наспрам његове периферне улоге у стандардном језику, стоји, како ће се видети, значајна продуктивност у разговорној сфери. У којој мери је овај суфикс жив и продуктиван у свакодневној говорној реализацији, показују примери као што су: женскарош, жицарош, лактарош, макљарош, месарош, мукта
1�3
рош, мућкарош, сплеткарош, супарош, тапкарош, тезгарош, цвикарош, цепарош, цинкарош, цицош, цугарош, џепарош и сл. Творбеном анализом изведеница издвајају се две форме суфикса: једна краћа, ош и друга шира, арош. Што се основинског дела тиче, он је, начелно, именички или глаголски, али није увек, у сваком конкретном примеру, лако утврдити категоријалну припадност основе, а управо од тога зависи одређивање материјалне структуре суфикса. Ова тешкоћа узрокована је сложенијом деривационом структуром основинских речи у неким случајевима. Док мотивациони однос цвикарош: цвикати јасно издваја формант арош (цвикарош), дотле у примерима тапкарош или цинкарош творбеном анализом може се издвојити и суфиксна варијанта арош (према глаголима тапкати и цинкати), и суфикс ош (према цинкарити и тапкарити). Нешто друкчији, а не мање компликован однос основинске и изведене речи имамо у примерима типа сплеткарош, где се у основинском делу деривата препознаје именица сплетка, што дозвољава издвајање суфикса арош, али због посведоченог изведеног глагола сплеткарити и изведене именице сплеткар предност би, изгледа, требало дати суфиксу ош, а не његовом деривату арош. Релативно ретка образовања типа месарош творбено су сасвим прозирна: чине га именичка основа и суфиксни дериват арош. Али зато изведеница цицош нема јасну творбену структуру: може се довести у везу са речима какве су циција, цицијаш, цицијашити, цицилук и цицијашлук. Због двојаког мотивационог односа неке од изведеница ове групације могу припадати различитим творбеним типовима.
16.1.2. Именички деривати изведени суфиксима –ош и арош поседују мутационо творбено значење, а творбени тип је одређен категоријалном припадношћу основинске речи и може бити двојак.
Због постојања краће и дуже форме основинског глагола (тапкати/тапкарити, цинкати/цинкарити) неке изведенице припадају двама различитим творбеним моделима, у оквиру истог творбеног типа (исп. цинкарош и цинкарош). Како ће се видети, има изведеница ове групације (исп. сплеткарош, жицарош, џепарош и сл.) које се могу посматрати и као десупстантивна образовања, и онда иду у други творбени тип.
1�4
Сва наведена nomina agentis на –ош и арош стилски су маркирана. Ова њихова семантичка компонента не може се објашњавати утицајем творбеног форманта, већ пре свега чињеницом што основинске речи имају одређено експресивно значење. Дакле, стилска маркираност ових nomina agentis заснована је или на негативном лексичком, или пак на метафоричком значењу основе. Синхроно гледано, суфикс у томе нема никаквог удела. Међутим, страно порекло суфикса ош може да допринесе оваквој (негативној) конотацији анализираних изведеница: у конкретном случају такав његов допринос није лако уочљив због очите преваге експресивног значења основе у значењу изведенице.
б) Има изведеница на (ар)ош код којих се у основинском делу може идентификовати именица, проста или изведена, што значи да се деривационим поступком не мења врста речи: од именице се добија именица. У оваква образовања иду примери типа: месарош, супарош, сплеткарош, женскарош,448 тезгарош и сл. Творбена анализа показује да овакве изведенице не припадају истом творбеном типу. Наиме, код једних изведеница се може издвојити суфикс арош, у других пак и арош и ош. У складу с реченим можемо ове изведенице разврстати у три творбена типа:
тип А са именичком основом, суфиксом –арош, творбеним значењем љубитељ + Иг (месарош, супарош, хлебарош);
тип Б са именичком основом, суфиксом –арош, значењем онај који + през. + Иа449 (сплеткарош, женскарош, тезгарош);
тип В са именичком основом, суфиксом –ош и значењем које је еквивалентно значењу основинске речи (џепарош, женскарош, сплеткарош).
Типови А и Б веома су слични: једина разлика тиче се творбеног значења. Ако се начин представљања творбеног значења измени, блискост се увећава. Изведенице типа А могу се, наиме, интерпретирати и на следећи начин: који радо једе месо (супу...) па као и код типа Б у делу значењске интерпретације имамо именицу у акузативу. Ипак, ова два блиска творбена типа увек ће се разликовати у глаголском делу семантичке интерпретације: тип А на том месту увек има презент глагола јести праћен прилогом радо, а тип Б по правилу има различит глагол са допуном у акузативу ( правилу има различит глагол са допуном у акузативу (правилу има различит глагол са допуном у акузативу (сплеткарош – који прави сплетке; тезгарош – који држи тезгу; женскарош – који јури женске; жицарош – који „убија” жицу).
У типу В између основинске речи и изведенице, начелно, разлике у основном значењу нема: диференцијација међу њима је материјалне
448 У питању је супстантивизирани придев, тј. именица женска.449 Иг = именица у генитиву; Иа = именица у акузативу; през. = презент одго
Дакле, у сва три типа формална сложеност је на страни изведенице, али та сложеност не мора да буде услов и семантичке сложености: у типу А и Б изведенице су и по форми и по значењу сложеније од основе, а у типу В само по форми.
16.1.3. Суфикс атор. У свим словенским језицима постоји велика група позајмљеница карактеристична по завршетку атор: неке од њих нису мотивисане, а оне које јесу – мотивисане су такође позајмљеницама. У овом другом случају може се говорити о суфиксу –атор.451 Тај се суфикс, међутим, може наћи и изван уобичајених творбених веза, што показују примери дрматор, чешатор, шљакатор, гњаватор, гребатор и сл. (са домаћом, а не страном основом). Потврде су из разговорног функционалног стила.
Све изведенице припадају истом творбеном типу. Карактеристике су му: суфикс атор, основинска реч – глагол, творбена категорија – nomina agentis (вршилац радње исказане основинским глаголом).
Експресивно значење у свих наведених речи и у овом случају засновано је или на негативном лексичком значењу основинских глагола (гњавити, шљакати и сл.), или пак на пренесеним (метафоричким) значењима тих глагола (дрмати, гребати, чешати). Допринос суфикса атор оваквом, стилски маркираном значењу изведенице није искључен, због контраста између стилски маркиране основе и –форманта који иначе долази у „ученој” лексици.
16.1.4. Суфикс ишка. Овај се формант среће само у супстандардној сфери (омладинском жаргону, пре свега), одакле може да се пренесе покаткад и у неке видове публицистичког стила. Потврде нису бројне: боксеришка, капутишка, сударишка, џемперишка, провалишка, ципелишка; заљубишка, откачишка; суперишка итд.��� Творбена анализа показује да се у основинском конституенту изведенице налазе првенствено именице
450 У регионалним говорима реч месар може имати значење месарош. Исп., на пример, РСАНУ. Уколико се покаже да у неким срединама изведенице месар, супар, хлебар имају значење љубитељ меса (супе, хлеба), онда би у таквом социолекту евентуалне изведенице месарош, супарош, хлебарош ишле у тип В, односно у том случају постојала би само два типа (она која овде носе ознаке А и Б).
451 У питању је интернационални суфикс: продуктиван је у свим словенским језицима (а и несловенским) у творби nomina agentis. О овом суфиксу је писано опширно са позиција контрастиве лингвистике (Киршова 1994).
��� Творбени тип са суфиксом –ишка, судећи по граматичкој литератури, продуктиван је у руском језику и то у разговорном и књижевноуметничком стилу (исп. адвокатишка, зайчишка, котишка, офицеришка, страстишка и сл.) (РГ 1980, 213). Немамо информације о постојању овог типа творбе у другим слов. језицима.
1�6
и глаголи, а ређе нека друга врста речи. Изразита специфичност већине образовања јесте у томе што се лексичко значење основинске речи уопште не мења, те изведеница значи исто што и основинска реч, а разлика је само материјалне природе (изведеница је формално сложенија). Дакле, овде је, као и у неким другим случајевима деривације у разговорном стилу, присутна семантичка еквиваленција између изведене и основинске речи: боксеришка = боксер, капутишка = капут, сударишка = судар453, џемперишка = џемпер, провалишка = провала���, ципелишка = ципела; суперишка = супер и сл. Известан коментар захтевају примери какви су откачишка и заљубишка и то зато што су, за разлику од осталих, ово девербативна образовања, из чега произилази и друкчија семантичка интерпретација: онај ко се откачи, онај ко се заљуби, односно – онај ко је откачен, онај ко је заљубљен. Овим формантом се, ако се изузму изведенице типа откачишка, заљубишка, не образују нове номинативне јединице. Његова функција је напросто стилског карактера: основинска реч, како наведени примери показују, нема никаквог експресивног значења, али зато га има материјално сложенија формација, тј. изведеница препознатљива по необичном форманту ишка.
16.1.5. Суфикс ијанер. И овај формант иде међу творбена средства карактеристична за супстандардну сферу, односно за омладински жаргон. Примери типа: косијанер (= мушкарац дуге косе), вискијанер (=виски), биоскопијанер (=биоскоп), дискијанер (= диско, дискоклуб) и сл. показују својим творбеносемантичким карактеристикама блискост са изведеницама на ишка. И овај суфикс има у наведеним формацијама стилску функцију: чини се да он сам изведеницама даје стилску боју.
16.2. Спроведена анализа упућује на закључак да разговорни стил поседује неколико специфичних творбених типова помоћу којих се образују стилски маркиране формације.
У стварању разговорних номинативних јединица учествују суфикси (ар)ош и атор. Сва образовања карактерише обавезна експресивна значењска нијанса (исп. примере као мућкарош, месарош, супарош, гњаватор, гребатор). Присуство ове експресивне компоненте у значењу изведенице може се објаснити или (а) уношењем већ постојећег експресивног значења основе у нови јединицу, или (б) деловањем самог разговорног творбеног типа чије елементе сачињавају — именичка основа неутралног значења и „разговорни” суфикс (ар)ош.
Посебну специфичност разговорног стила представљају формације којима учесници у комуникацији показују лични став према одређеном предмету (појму). Таквим формацијама одговарајућу стилску боју даје творбени тип сам собом: он се састоји од именичке основе и суфикса
ишка, ијанер и ош. Именичке основе као биоскоп, боксер, сплеткар и сл. у комбинацији са одређеним суфиксима граде изведенице биоскопијанер, боксеришка и сплеткарош, које се од основинских речи разликују једино својом стилском бојом.
1��
17. Публицистички стил
17.1. Лингвистичка анализа публицистичког стила мора, из методолошких разлога, водити рачуна о његовом садржајном, а онда и језичком нејединству, из чега произилази потреба за селективним приступом појединим његовим подврстама. Они који се баве функционалном стилистиком проналазе у оквирима публицистичког стила два подстила: новинарски и монографскопублицистички (уско публицистички) (Тошовић 1988: 82).
17.2. Језичка грађа анализирана у овом раду потиче искључиво из новинарског подстила, а то значи да се резултати језичке анализе не могу протезати и уопштавати на цео публицистички функционални стил. Испитивани корпус сачињавају примери одређених скупина изведених именица потврђених претежно у језику писаних, али су, по потреби, у анализу укључивани и примери из говорних медија (радио и телевизија). На избор материјала није битно утицала чињеница да је новинарски подстил жанровски разноврстан (Тошовић 1988: 82); настојало се да се у језику штампе пронађу изведене именице створене по одређеним деривационим моделима, без обзира на жанровску припадност самог текста.
17.3. У основи свих функционалних стилова налази се српски књижевни језик, а евентуална одступања од књижевнојезичке норме настају у процесу структурирања исказа. То непридржавање норме је свесно или несвесно, а публицистички стил иде међу стилове у којима свесно одступање од норме ,,нема никакве сврхе јер највећи дио тих текстова има искључиво референцијалну функцију” (Тошовић 1988: 104). Ако се наведени став примени на именичку деривацију, могло би се схватити да се у новинарском подстилу не би могле пронаћи изведене именице створене по обрасцима који не припадају стандардној деривацији. Овакав закључак би имао основа кад би сви текстови били језички уједначени. Међутим, функционални стилови језички нису јединствени, што у великој мери важи и за публицистички стил, посебно за његов новинарски подстил. Про
1��
жимање језичких специфичности разних стилова је позната ствар. И не само то – у појединим новинарским жанровима могу се уочити обележја других жанрова истог подстила.
17.4. Има међу текстовима дневне штампе и таквих који само условно иду у овај подстил, а заправо представљају индивидуалне производе читалаца. Реч је о писмима редакцији, дакле текстовима садржински и језички веома разноврсним и неуједначеним. У њима се могу наћи и тзв. оказионализми, индивидуалне лексичке творевине, углавном створене за једнократну употребу. У рубрици Међу нама један читалац Политике, поводом беседе министарке културе на Вуковом сабору септембра 1995. написаће, поред осталог, и ово: „Човек који никад није дао ум за безумље како то лепо рече наша ‚министрица’.” Реч министрица у овом тексту стилски је обележена. Шта су извори њене маркираности: контекст, њена творбена структура, или обоје? Најпре, уобичајен назив за члана владе је министар и то недиференцирано с обзиром на пол лица које врши ову дужност. У српском језику није уопште необично да се назив за занимање, звање или титулу, који је иначе граматички мушког рода, употребљава и за женско. Све чешће, међутим, праве се, одређеним творбеним поступцима, посебни називи за лица женског пола. Ова могућност српског језика користи се недоследно, тј. неједнако је заступљена у разним функционалним стиловима. Видели смо да модел функционише тако што се на творбену основу коју чини генерички назив граматичког мушког рода додају одговарајући суфикси. Одређени проблеми долазе отуда што има више суфикса са истом функцијом, што постоје одређена ограничења у њиховој дистрибуцији и што се међу њима каткад јављају синонимни односи. Очекивана женска форма од министар у српском језику гласи министарка, једнако као лекарка према лекар. Међутим, док је форма лекарка нашла широку примену у језичкој пракси, дотле употреба лексеме министарка наилази на тешкоће. Тешкоће долазе са разних страна. Најпре, лекарке нису никаква реткост у савременом свету, што се за министарку не би могло казати. Друго, још је у језику живо из прошлости наслеђено значење супруга министра, а не жена министар. Додуше, и многи други називи имали су у прошлости исту судбину, али је ново време углавном истиснуло и потрло значење супруге у таквим формацијама. Истим путем би пошла, вероватно, и министарка да није познате комедије Госпођа министарка Бранислава Нушића, преко које је утврђена негативна конотација у значењу ове речи. Можда су наведени разлози упутили споменутог читаоца Политике да у свом писму очекиваним облицима министар и министарка претпостави нешто сасвим треће – министрица. И за самог творца ова лексема је необична, па ју је ставио међу наводнике, чиме је сигнализирао њену стилску обојеност. Необичан ефекат постигнут је коришћењем суфикса ица. Наиме, у моционој творби за српски језик је обичнија употреба суфикса ка онда када се творбена основа завршава на сонант р. Да ли се аутор писма, који очито није невичан у језичким питањима, поиграо и једном
1�0
и другом функцијом суфикса ица, деминутивним и моционом, тешко је казати. А зашто је оваква лексема уопште сачињена, види се из самог контекста: писмо читаоца из Лознице у целини је иронично и негативно интонирано, а посебно у оном делу где говори о званичницима из првог реда гледалишта, па и о „беседарима”, говорницима на Вуковом сабору. А главни „беседар” била је те године српска министарка културе. Реч беседар је, судећи по нашим речницима, индивидуализам (неутрална реч је беседник). Стилски ефекат постигнут је применом творбеног типа са суфиксом ар, а такве изведенице са глаголском основом претежно значе неког ко се бави каквим занимањем, односно изведеница значи занимање. А такво значење није уобичајено кад је глагол беседити у питању.
17.5. Новинарски подстил, наравно, не карактеришу само творбени индивидуализми, већ и читав низ других појава које могу бити занимљиве са становишта творбе речи. Међу таквим појавама налазе се и две групације именица различите творбене структуре, али међусобно доведене у везу трима моментима: супстандардношћу, стилском маркираношћу и економичношћу.
17.5.1. У овој књизи се на више места говорило о тзв. универбизацији, суфиксалном творбеном начину помоћу кога се вишечлане номинативне синтаксичке конструкције трансформишу у номинативне јединице од једне речи, без промене у значењу. На тај начин се поједини денотати јављају са двојном номинацијом: једна је у виду синтагме (примарна) и друга у виду изведенице (секундарна). Ова друга, секундарна номинација представља, штедњу језичког материјала. Наиме, оријентација ка рационализацији у коришћењу језичких средстава довела је до формалног преображаја двокомпонентне номинативне јединице у простију једнокомпонентну номинативну јединицу. Тако је од генералне пробе универбизацијом настала изведеница генералка (присутна у позоришном и спортском жаргону, одакле улази и у друге језичке сфере), док та иста реч представља универбизацију синтагме генерална оправка (мотора) у професионалном жаргону. Творбени тип са суфиксом ка није једини у творбеном начину званом универбизација. Кад је управни члан вишечлане номинације именица мушког рода, онда се универбизација може вршити и другим суфиксима, као што је ац, на пример. Оваквим творбеним типом се синтагматске номинације анониман човек, емотиван човек, креативан човек могу трансформисати у изведенице типа анонимац, емотивац, креативац. Исти овај суфикс користи се и у творби изведеница мотивисаних вишечланом синтагмом друкчијег распореда конституената: реч је о сложеним синтагматским називима у којима зависни конституент синтагматске номинације обично долази после главног конституента. Творбена основа се и сада формира од зависног конституента: првотимац = играч првог тима, муповац = припадник МУПа итд. Занимљиву потврду универбизованих формација налазимо у дневном листу Вечерње новости (29. септембра 1995): једна поред друге стоје два
1�1
типа универбизације: са суфиксом –ка и суфиксом ац. У споменутом листу у наднаслову стоји: После једномесечног дослужења војног рока, а у наслову: СЕПТЕМБАРЦИ У ЦИВИЛКАМА. Стандардне номинације које су послужиле за творбу неологизама јесу: војници септембарске класе 1994. и цивилна одећа. Изведенице припадају првенствено војничком жаргону, одакле се могу проширити и у друге функционалне стилове, па и публицистички. Модел типа назив месеца + класа није редак у периоду уочи одласка младића у војску, па отуда у разним листовима налазимо примере типа: „Martovci��� položili zakletvu”; „Decembarci položili zakletvu” (интернет). Изведеница цивилка користи се често у ситуацији кад треба кондензовати синтагму цивилна одећа, не само онда кад су у питању војна лица.456 На другој страни, неки универби су постали толико раширени да су почели губити своју боју „разговорности”, па их налазимо и у сасвим неутралним контекстима. До пре неколико деценија изведеница нуклеарка била је прави неологизам, јављала се у медијима спорадично, као стилска варијанта официјелног назива нуклеарна електрана. Временом ће, међутим, ова изведена номинативна јединица постати веома фреквентна, равномерно ће се користити са својим официјелним еквивалентом, да би га последњих година у језику штампе готово сасвим потиснула. Већ је у последњој деценији прошлог столећа било чланака у којима је доминирала универбизована форма,��� а данас се она код већине говорника осећа неутралном лексемом. Ови и слични примери показују, поред осталог, и живост и све већу продуктивност универбизације у српском језику.
17.5.2. Нашу службену ономастичку формулу карактерише двокомпонентни модел састављен од личног имена и презимена. Прва компонента модела (лично име) у принципу поседује диференцијацију у погледу пола (Драган : Драгана), док код друге компоненте таква диференцијација изостаје (Драган Петровић : Драгана Петровић). Овај дводелни начин идентификације лица обавезан је у административноправној сфери и може се, са становишта књижевног језика, сматрати стандардном (нормативном) антропонимском формом. Међутим, ова пуна антропонимска форма није и једино могућа у именовању лица као индивидуе. Наиме, у неким функционалним стиловима поред двокомпонентног користи се и једнокомпонентни модел сачињен само од имена или само од презимена. При идентификацији особе женског пола ретко ће се употребити само презиме без имена, тј. ретко ће се казати Петровић је дошла. Међутим,
��� Исти дериват се користи и као економична форма за учеснике демонстрација 27. марта: „V�ASTI druge Jugoslavije nisu imale ništa protiv da se 27martovci vrate u zemlju” (интернет).
456 Последњих година најраширенија је она употреба која се тиче начина облачења полиције на спортским, забавним и политичким скуповима.
��� У Политици од 4. октобра 1995. године у једном чланку посвећеном нуклеарним електранама у Турској употребљавана је искључиво краћа, кондензована форма (нуклеарка), а дужа официјелна ниједном.
1�2
изван официјелне употребе могу се јавити и такве презименске форме које се по својој формалној структури разликују од официјелног лика презимена: проширене су суфиксима: ка и ова/ева (Петровићка и Петровићева). Овакве формације не припадају књижевном језику. Према томе, лица женског пола имају две другостепене детерминације: официјелну и неофицијелну (супстандардну). Ова друга, неофоцијелна, може се именовати, у недостатку бољег назива, женском презименском варијантом. Ове официјелним презименом мотивисане презименске форме лепо се уклапају у морфолошку парадигму карактеристичну за именице ж. рода са наставком а у номинативу: Петровићка, Петровићке..., Павловићева, Павловићеве... Дистрибуција разноврсних форми именовања женских особа у новинарском тексту, наравно, није уједначена. У употреби је неколико антропонимских форми: службена ономастичка формула (Ана Јовановић), женско лично име (Ана), презиме (Јовановић, Јанковић), женска презименска варијанта (Јовановићева, Селешова, Марковићка, Чилерка). Највише потврда различитих начина именовања лица женског пола налазимо у спортским рубрикама дневних и недељних листова, што је и разумљиво кад се има у виду да је спорт једно од подручја где се жене чешће појављају и где су, кад је експонирање у јавности у питању, равноправне са мушкарцима. Женска презименска варијанта је у спортским рубрикама веома честа, ако не и најчешћа форма идентификовања спортисткиња у структури категорије наслова. Оваква честа и широка употреба ове нестандардне антропонимске јединице условљена је чињеницом што се, обично у наднаслову, неком информацијом упути читалац на спортску дисциплину о којој се извештава, те он на основу својих претходних знања лако идентификује спортисткињу. У основном тексту комбинују се углавном три начина идентификације: службена ономастичка формула, лично име и женска презименска варијанта. Сигурно је да на употребу и размештај споменутих антропонимских јединица утичу бројни фактори од којих су најзначајнији: врста рубрике у новинама, категорија дискурсне шеме (наслов/главни текст), обим чланка, познатост женске особе, број и пол учесника описаног догађаја, ауторов однос према антропонимским формама и јунакињама догађаја, па чак и порекло женске особе. Кад је странкиња у питању, онда се, у озбиљнијем чланку, употребљава пуна антропонимска формула, на пример Тансу Чилер. Како се из оваквог имена не види пол особе, онда се као диференцијално средство употребљава женска форма занимања или звања: премијерка Тансу Чилер. Кад је у октобру 1995. дошло до кризе турске владе, премијеркино име се почело веома често јављати у новинама. У складу са фреквенцијом појављивања њеног имена, јављале су се и разне варијације у идентификацији. Зато и није било необично кад се у Политици 18. октобра 1995. појавио наслов: Чилерка почела чистке. А унутар текста опет: „Амбициозна Чилерка”.
17.5.3. У вези са творбеном структуром женске презименске варијанте потребно је прокоментарисати једнолично присуство одређених формација
1�3
у анализираном материјалу. Стиче се, наиме, утисак, да у новинском тексту и нема других формација осим оних типа Селешова, Петровићева. Како је већина нашег материјала заправо из спорта, где је младост актерки ван сваког спора, могло би се закључити да се у новинарском подстилу чува заправо она стара диференцијација по којој удата жена има презименску варијанту на ка, а неудата, девојка – на ова/ева. Чини се, ипак, да би такав закључак био преурањен. Наиме, неки репортери радија и ТВ употребљавају обе форме. Илустрације ради споменућемо да је 23. фебруара 1992. приликом директног преноса рукометне утакмице женских екипа из Подгорице и Београда, репортер радија све време за женску презименску варијанту употребљавао форму на ка (Булатовићка, Ђуровићка), а никад на ева. Додавши овоме да се ни у свакодневном говору некадашња диференцијација није очувала, велико присуство примера типа Селешова у спортским рубрикама може се објашњавати било маниром (шаблоном), било морфофонолошким разлозима (рецимо од Селеш се не може добити женска презименска варијанта на ка).
17.5.4. У публицистичком функционалном стилу, посебно у његовом новинарском подстилу, могу се уочити и друге творбене специфичности инспиративне за језичку анализу. Овде су изнета нека општа запажања у вези са стилистичким аспектима творбе речи на примеру два творбена феномена: универбизације и женске презименске варијанте. Оба феномена припадају супстандардној сфери језика, па већ по томе добијају у публицистичком стилу посебну боју.
18.1. Оно што већину јужнословенских језика издваја у суфиксном репертоару у односу на северне словенске језике јесу – турски суфикси. Као што је познато, турски суфикси не сматрају се интернационалним творбеним средствима, што је и разумљиво кад се зна коју, и колику територију захватају. Ипак, за јужнословенске језике, посебно за источну половину, они јесу страна творбена средства и јесу, на одређен начин, интернационална. Иако вековима учествују у јужнословенској творби речи, свест о њиховом турском пореклу никада није избрисана. Инвентар турских именичких суфикса у српском није велик, али је уочљив.
18.1.1. Суфикса џија у српском узмиче пред домаћим синонимичним формантима. Међутим, отвара се ново поље његове употребе: у стилски маркираном окружењу, односно у разговорном стилу. Бројне су потврде изведеница експресивног, комичног и ироничног значења: барџија (бармен), бензинџија, крофнаџија, лифтаџија, мапаџија (цртачи нових мапа у недавном рату на простору бивше југословенске државе), меткаџија (балистичар), мрежаџија (трагалац по интернету), нафтаџија, пумпаџија, светаџија (уредник за вести из света на ТВ), сликаџија (фоторепортер), тејпаџија (радник на траци у филмском студију), филмаџија, чукаџија (који поправља „чуку”, тј. сат) и сл.458
18.1.2. И суфикс лија је продуктиван у стилски маркираним образовањима, што илуструју примери неологизама, оказионализама и индивидуализама: бојлија, компромислија, мандатлија, богатлија, Београдлија, завичајлија, западлија, капутлија, напредлија и сл. Посебно су занимљиви
458 Интерно су се пре десетак година лингвисти који су писали правописе подругљиво звали правопишџије/правопижџије. А у преводу једног америчког филма употребљен је назив базенџија, за чистача базена код богатих људи.
1��
оказионализми типа: електрицитетлија – онај ко се добро разуме у електрицитет (ТВемисија за децу), качамаклија – онај који једе само качамак, сиромах (филмски превод), ноћвештичлија – демон који учествује у тзв. ноћи вештица (филмски превод). Поједина образовања на –лија указују на комплементарност између стилски маркиране основе и самог суфикса са истом функцијом, рецимо џихадлија, где основинска именица има пејоративно значење, па у комбинацији са генетски сродним суфиксом добијамо изведеницу са изразито експресивном семантиком.
18.1.3. Велик број стилски маркираних образовања у свом саставу има и творбени тип са суфиксом лук. У српском се лук јавља и као морфема за интензивирање, што се лепо види из парова типа: крканлук (: кркање), назадлук (: назад/а/к), ништавлук (: ништавност) и сл. И овде се запажа семантичка комплементарност између основинске речи пејоративног значења и суфикса страног порекла.
18.1.4. Суфикс ана, за разлику од осталих турских суфикса, продуктиван је и даље у творби неутралне лексике (значење места), али се јавља и у стилски маркираним образовањима. У овом другом случају веома су бројне разноврсне хибридне формације типа: абортана, билдерана, палачинкана, прдекана итд. (Радић 2001: 83). Да је реч о живој творби показују примери из политичког жаргона: један посланик оптужио је свог скупштинског колегу да „прави циркусану од парламента”, а други је скупштину погрдно назвао бесједаном.
1��
Пето поглавље
ТЕНДЕНЦИЈА КА ФЕМИНИЗАЦИЈИ
19. Именичка моција
19.1. Tермином моција обухватају се случајеви морфолошкeдиференциe диференцијације граматичког рода у језику. Будући да је граматички род карактеристичан готово за све променљиве врсте речи, могло би се казати да оне обавезно имају моцију рода. Ипак, овај термин се везује за нешто уже подручје – за именске речи, код којих се, обично, разликују три рода: мушки, женски и средњи. Овакво разликовање подразумева постојање морфолошких средстава којима се сваки род посебно маркира. Ова, на први поглед, разложна опсервација у даљој анализи показује се као нетачна. Наиме, граматички род је, по својој природи, хетерогена појава: једну природу показује кад су у питању придевске речи, а сасвим друкчију кад је реч о именицама. Код придевских речи граматички род је флексивна категорија: кажемо да се те речи мењају по роду, а то значи да добијају одговарајућа морфолошка обележја према којима идентификујемо неки лик придевске речи у погледу рода као мушки, женски или средњи. Та обележја, међутим, нису интегрисана у самој придевској речи, већ су ван ње, у окружењу: условљена су синтаксичким контекстом. Придевска реч ће имати граматички мушки род уз именицу мушког рода, женски род уз именицу женског, а средњи род уз именицу средњег рода (нов прозор, нова хаљина, ново одело). То значи да је род код придевских речи синтаксички зависан: тек уз именицу придев добија облик одређеног рода. Што се личних заменица тиче, оне су, морфолошки гледано, неутралне у погледу рода, али и уз њих придевске речи имају моцију: она је овде диригована природним родом референта личних заменица ја и ти. (Исп. Ја сам богат. Ја сам богата. Ти си богат. Ти си богата).
19.2. Род код именица сасвим је друкчијег карактера: оне се уопште „не мењају по роду”, он је интегративни њихов део, оне имају, дакле, стални, синтаксички независан род. Коју, онда, функцију има граматички род кад су именице у питању? Једноставно речено, род има класификацијску функцију: именице разврставамо у одређене класе према њиховом сталном
1��
граматичком роду. Занимљиво је при томе да је један од кључних критеријума за одређивање припадности именице одређеном граматичком роду, односно одређеној именичкој врсти, управо флексивна форма речи које се мењају по роду, дакле форма придевских речи.
19.3. Овакав поглед на карактер граматичког рода у српском језику даје нам повода да закључимо како именице заправо и немају моцију. И не могу је ни имати будући да немају кључно обележје моције: морфолошко средство обележавања рода као резултат промене. Моција, наиме, подразумева маркираност, и то морфолошку маркираност рода, а то, како смо видели, поседује само придевска реч, али не и именица.
19.4. Откуд онда термин моција код именица, откуд синтагматски називи типа именичка моција, моција код именица, моциона творба и сл.? У одговору на ово питање мора се обратити пажња на семантичку страну именица. Наиме, једним делом својим граматички род именица потчињен је значењу њиховом. Ради се о томе да именице које значе нешто живо, рецимо – лице, својом семантиком утичу на именички род. Та се потчињеност огледа у томе што, начелно, именица која значи лице женског пола аутоматски има женски, а именица која значи лице мушког пола – мушки род. Остављајући по страни све могуће варијације у овој области, скрећемо пажњу на податак да међу именицама са значењем лица мушког рода има повелик број таквих које семантички подразумевају оба пола, и мушки и женски. Друкчије формулисано – оне имају карактер општег рода, заједничког за оба пола (генеричка функција). Класификацијски гледано – оне се сврставају у скупину именица са мушким морфосинтаксичким индикатором (граматички су мушког рода). У језичкој пракси долази каткада до конфликта унутар граматике, дакле на нивоу система, али и до одређених конфликата на друштвеном плану, као последица схватања о језичкој дискриминацији.
19.5. Из далеке језичке прошлости, међутим, наслеђен је систем морфолошког, или прецизније – творбеног маркирања именица кад се њима означава особа женског пола.459 Постојање таквог морфолошког (творбеног) средства којим се мења род навело је научнике на то да ову појаву, аналогно оној код придева, назову моција. Лингвистички радови показују да се овај термин користио и користи само у једној групацији именица: у изведеним именицама. А то опет значи – налазимо га искључиво у творби речи. Видели смо да моција рода код придева подразумева тројство: мушки, женски и средњи род. Моција код именица, међутим, ужег је обима: тиче се првенствено женског рода, а у ређим случајевима и мушког. То с једне стране. С друге стране, придевске речи свој морфолошки лик у категорији рода формирају према свим именицама, без обзира на њихове семантичке карактеристике. Моција код именица, да поновимо, тиче се само категорије, да поновимо, тиче се само категорије живог (лица и, мањим делом, животиње), а искључује неживо.
459 Овде се оставља по страни појаву моције код животињских врста.
1��
19.6. Проучавање именичке моције има у србистици дугу традицију. Први се њоме бавио у првој половини прошлог века Р. Бошковић и то у оквиру својих компаративноисторијских истраживања суфиксације у јужнословенским језицима (Бошковић 1936). Та је тема и касније заокупљала пажњу дериватолога, како са системсколингвистичких, тако и са социолингвистичких позиција (Винце 1954/55, Николић 1955, Храсте 1957, Марков 1981, Ћорић 1982, Анић 1984, Барић 1987, 1988, 1989. и др.). Подстицај да се о томе и даље пише долази из расправа о равноправности полова што се почетком овог столећа воде на релативно широком друштвеном плану, а које укључују добрим делом и сам језик. Изрази типа сексизам у језику, сексистичка употреба језика, андроцентризам и језик, феминистичка лингвистика и сл., релативно су нови у србистици, а срећу се у јавним наступима припадница женских покрета и у стручним прилозима појединих лингвисткиња. Као примери језичке дискриминације (сексизма у језику) наводе се облици звања, титула, занимања, дужности, послова и сл. кад их имају, обављају или врше жене. Повремене расправе са овом тематиком засноване су првенствено социолингвистички, па се термини системске лингвистике само узгредно спомињу, али се међу навођеним примерима често налазе и они који својом структуром улазе у категорију тзв. именичке моције. Поједини сегменти споменуте расправе инспиришу да се о спорним питањима изнесу одређена запажања која ће се кретати у уским оквирима једног релативно продуктивног дела творбеног система српског језика (именичке моције).
19.7. У дискусијама о тзв. језичкој неравноправности не води се увек довољно рачуна о дистинкцији између граматичког и природног рода: за системску лингвистику овај први је, наравно, важнији од овог другог. Тачно јесте да су они, тј. ова два рода, међусобно повезана, али само до одређене мере. Граматички род је, као смо видели, средство класификације, и не треба му давати додатне функције: именске речи, а међу њима и именице, морају се у граматици смештати у одређене скупине, а један од критеријума класификације јесте граматички род. Оно што је од природног рода (односно пола), као ванлингвистичке категорије, остало у граматичком систему јесу називи – маскулинум, фемининум и неутрум (односно, мушки, женски и средњи род). Међутим, атрибути мушки и женски могу, кад су одређене семантичке скупине у питању, дати повода за расправу о дискриминацији у језику. У питању је употреба тзв. мушких назива за особе женског пола. У први план је избила, како је већ речено, категорија звања, титула, занимања, дужности и сл. кад се односе на особе женског пола.
19.8. Споменута категорија познаје, најмање, три типа номинације: а) неизведену/изведену именицу граматичког мушког рода неутрализовану с обзиром на пол (доцент/уредник); б) изведену именицу маркирану с обзиром на пол (доценткиња/уредница); в) аналитичку форму460 (жена
460 Односно – аналитичка моција.
200
гувернер/жена добитник).461 Тип (а) сматра се понегде и код понекога дискриминаторним, непожељним, а тип (б) пожељним типом номинације особа женског пола. Овај други разликује се од првог најпре својом формалном структуром – проширен је одређеним творбеним формантом и аутоматски сврстан међу именице женског рода. У србистици се овакав тип извођења именица женског рода назива именичком моцијом (моционом творбом, мовирањем).462
19.8.1. Именичку моцију карактерише суфиксни творбени начин. Суфикси који учествују у именичкој моцији називају се моциони суфикси. Функцију мовирања, у српском, има десетак суфикса, али се продуктивношћу издвајају ица, ка, иња и киња. Само је овај последњи везан искључиво за моцију. Познато је да наведени моциони суфикси каткада чине са суфиксима изведене именице граматичког мушког рода корелативне суфиксне парове. Суфиксна корелација у именичкој моцији представља појаву која се очитује у томе што облик основинске именице (граматичког мушког рода), начелно, условљава употребу одређеног моционог суфикса. (Исп. на пример пар уредник – уредница, копач – копачица и сл.). Резултат моционе творбе (мовирања) је мовирани фемининум (доценткиња/уредница). Мотивациони смер је од именице са значењем „лице уопште” ка именици са значењем „лице женског пола” (доцент → доценткиња, уредник → уредница). Мовирани фемининум и корелативна именица са значењем „лице уопште” чине тзв. моцони пар (доцент/доценткиња, уредник/уредница ). У неким случајевима „женски” члан одсуствује или пак није уобичајен: водич, бранич, гонич; писац, купац, борац, зналац, гњурац, стрелац, слушалац, ловац итд. Свог моционог пара обично немају ни именице на –лог (психолог, филолог и сл.).
19.8.2. Тип (в) се користи обично онда када је могућност мовирања ограничена или кад мовирана форма није уобичајена (на пример: жена писац, жена борац, жена психолог, жена пилот и сл.). Међутим, примера употребе „аналитичке моције” има каткада и у случајевима кад је мовирани фемининум могућ, као у примерима типа жена гувернер, жена добитник и сл. уместо гувернерка, добитница и сл. Аналитички вид именовања занимања за женску особу може, у текстовима неопрезних аутора, изазвати нејасноћу, што илуструју примери потврђени у једном дневном листу:
461 Забележен је и пример плеонастичке форме: „Но данас је све мање женападобранки.” (Југославенска ревија Свијет, 9. 11. 1987).
462 У немачкој дериватологији употребљавају се слични називи: Motion, Movierung, movirte Bildung.
Термин именичка моција први је код нас употребио Радосав Бошковић у својој монографији о суфиксима у јужнословенским језицима (Бошковић 1936), одакле су га преузимали и други аутори.
201
„Кори Удовички знамо као прву жену гувернера Народне банке Србије” (Политика, 16. 8. 2006).
„Стогодишњица рођења Селме Лагерлеф, прве жене добитника Нобелове награде за књижевност, прослављена је у њеној домовини као национални празник” (Политика, 2. 3. 2008).
Из наведених формулација може се разумети и то да су се гувернер Народне банке Србије и добитник Нобелове награде више пута женили: гувернеру је прва жена била Кори Удовички, а нобеловцу – Селма Лагерлеф. Наравно, пажљивији новинар је могао изабрати читав низ других, прецизнијих формулација и тако избећи семантички неспоразуме. На пример:
Додуше, ни предлог под б) није без, евентуалног, семантичког неспоразума: мовирана форма јасно указује на пол особе, али уз атрибут први може се схватити да су споменуте даме биле прве у низу гувернерки Народне банке Србије, односно добитница Нобелове награде за књижевност, што не мора бити тачно (у случају Кори Удовички доиста није тачно, јер после ње гувернерки није било, а у случају Селме Лагерлеф јесте тачно, будући да је и после ње било жена које су ту награду добијале).
202
20. Граматички род и питање полне дискриминације у језику
20.1. Широка употреба, условно речено , „мушких” назива звања, занимања, титула, дужности и сл. за лица женског пола оцењује се у неким круговима као сексистичка, односно као вид неравноправности, неједнакости, дискриминације према женама. Још пре више од две деценије публикована је књига индикативног назива – Das Deutsche als Männersprache (Пуш 1984), а у вези са овом темом и атмосфером око ње илустративан је и наслов чланка, објављеног у једној новијој бугарској публикацији, који гласи: Жените на „мъжка” територия. Чланак је посвећен појавама „језичког андроцентризма” и „говорног сексизма” (Пројкова 2004). Расправе Расправе ове врсте нису мимоишле ни српски простор. Оно што ту расправу карактерише јесте, персонално гледано, релативно узак круг учесника и слаб одзив језичких стручњака, посебно лингвисткиња. За језичке стручњаке проблем практично не постоји будући да системска лингвистика казује следеће: називи типа доцент, стручњак, граматичар, уредник, спикер итд. нису маркирани, неутрални су у погледу пола и не могу, као такви, бити потврда језичке дискриминације, тј. ти називи имају генеричку функцију (имплицирају и мушко и женско у исто време). Друга страна, међутим, своје незадовољство изражава следећом тврдњом: граматике су писали мушкарци, они су прописали правило, то правило је давало одређене резултате, а онда су ти резултати приписивани структури језика.463 Тачно је
463 У свом прилогу на интернетсајту под називом Жена сакривена језиком медија: кодекс несексистичке употребе језика, Свенка Савић, поред осталог, констатује: „Nije zanemarljivo podsetiti da su do sada, pravopisna pravila, kao i u poslednjem Pravopisu (1993), pisali muškarci. Tako je zakodirana ona jezička norma koja ne dovodi u pitanje postojanje diskriminacije u jezičkoj upotrebi prema ženama (jednako kao i prema muškarcima). Gramatičari zapravo tvrde da je u pitanju priroda jezika, koja odražava diskriminaciju prema polu, a ne njeni predstavnici koji se takvom strukturom služe. Još
203
да су већину граматика, на српскохрватском језичком простору, писали мушкарци. Поставља се, ипак, питање да ли би било друкчије да је било обрнуто, тј. да су граматике писале граматичарке. Изгледа да не би. У колективу аутора Хрватске граматике нашле су се четири жене (Барић и др. 1995), па ипак правила у овој сфери нису мењана, тј. у амбивалентност (двојаку вредност) назива звања, занимања, титула мушког граматичког рода није дирано. Језички систем, односно правила тог система, не може мењати нико, па ни граматичари/граматичарке.
20.2. Питање облика назива за занимања кад их врше жене и потреба присуства одговарајућих назива у језичкој пракси посебно бива активирана у извесним друштвеноисторијским тренуцима (као што је, на пример, било у Србији 2006/2007. године у вези са доношењем Закона о равноправности полова). У неким друштвеним круговима у центру расправе нашло се сасвим одређено језичко питање: могућност доследног именовања занимања, звања и титула за особе женског пола коришћењем творбених могућности језика, а то, у крајњој линији, значи ширење употребе мовираног фемининума.
20.3. Као што то најчешће бива, главни извор за анализу стања у овој области били су, по правилу, медији (првенствено штампани, али и електронски), а одатле је онда проистекло и оцењивање медија с обзиром на њихову улогу у ширењу одговарајуће језичке културе, при чему је главно мерило било – фреквенција употребе мовираног фемининума. Тако су једни медији оцењени као традиционални, конзервативни (шира употреба
manje se dovodi u pitanje postupak onih koji propisuju pravila za jezičku upotrebu, dakle gramatičara. Činjenica je, takođe, da normativna pravila, koja su obrazovani gramatičari sačinili za onu većinu neobrazovanih, ne predviđaju „zauzdavanje” takve prirode jezika u pravcu veće tolerancije i demokratičnosti uopšte, pa i polne, u smislu da bi se nekom dugoročnom jezičkom politikom smanjio stepen diskriminatorne “prirode srpskog” jezika. To bi se moglo postići uvođenjem takvih pravila upotrebe koja bi afirmisala ravnopravnost polova i vidljivost žene u različitim domenima društvene hijerarhije, pogotovu u onima u kojima žene sve više dobijaju značaj i moć.” Из цитата се види да ауторка жели показаИз цитата се види да ауторка жели показати како су заправо мушкарци, као правописци и граматичари, својим поступцима на стручном и научном плану главни кривци за висок степен полне дискриминације у језику. Да би се значај и улога мушкараца у овој области смањила, требало би увести нека правила којима би се ситуација изменила у корист жена. Не слажући се нимало са ставовима својих колега, С. Савић ће додати и ово: „Iza ovakvih jezikoslovnih objašnjenja kriju se ne gramatička nego vangramatička ograničenja, koja se proglašavaju kao imanentna strukturi jezika, pa otuda zalaganje da se mora poštovati njen samostalan hod u razvoju. Drugim rečima, gramatičari propišu pravilo koje posle izvesnog vremena daje (očekivane) rezultate, a onda se ti rezultati pripišu prirodi jezika, a ne delovanju njihove jezičke politike” (интернет). Колегиница Савић сигурно зна, као образована лингвисткиња, да само лаици, тј. неупућени људи мисле како се првенствени задатак лингвиста састоји у томе да конструишу и пишу правила, што је у директној супротности са чињеницом да сваки језички идиом (наречја, дијалекти, регионални говори, а и књижевни језик) већ има правила, поседује своју норму, што значи да граматичари не могу, и да хоће, писати нека правила која би била противна постојећем стању ствари.
204
генеричких форми), а други као прогресивни, чак као проевропски/проамерички (шира употреба маркираних форми). Чини се, ипак, да је ова подела била преурањена: и површно праћење прилика у медијима указује на висок степен шаренила. Често у истом тексту (чланку) аутор користи обе форме, што ћемо илустровати примером из једног дневног листа:
20.4. Није спорно да српски језик (као и сви други словенски језици) поседује творбене могућности за прављење полно маркираних именичких форми, није спорно ни то да су у разним функционалним стиловима те форме веома присутне (рецимо у разговорном стилу), али је спорна квантитативна страна примене моционих творбених модела. Заговорници (односно – заговорнице) схватања о неравноправности жене у језику исказују отворено незадовољство слабом заступљеношћу полно маркираних форми у средствима јавног информисања, а и другде. Расправа је, међутим, показала да на путу веће употребе таквих форми стоје одређене препреке, одређена ограничења језичке природе. Даље ће се овде говорити управо о неким од таквих ограничења, при чему ће експланаторну базу чинити сасвим одређени примери: они који су навођени у дискусијама и расправама протеклих година у српским медијима, на интернету, јавним трибинама и у политичком животу.
20.4.1. Лексикализација генеричке форме
Као пример језичке дискриминације (односно сексизма у језику) узиман је у дискусији лексички пар секретар/секретарица – сваки члан пара на свој начин. Њихова генетска (формална) веза је очигледна: секретарица је мотивисана именицом секретар. Формално, дакле, гледано – однос секретар – секретарица идентичан је односу професор – професорица: на форму неспецификовану у погледу пола у оба случаја додат је моциони суфикс ица, којим се врши мовирање. Али, то је једина сличност међу наведеним паровима лексема. У пракси је, током времена, дошло до семантичке специјализације чланова пара секретар/секретарица, док је други пар, професор – професорица, до данас сачувао свој првобитни формалносемантички однос. Дакле, у једном случају нема поклапања на семантичком плану, а у другом има. Изведеница професорица може се представити шемом – жена професор, али то, начелно, не вреди и за изведеницу секретарица јер се жена секретар семантички не поклапа са изведеницом секретарица. Дакле, на семантичком плану мотивациона веза је покидана: лексеме секретар и
464 Додуше, у овим примерима значајну улогу игра и окружење: уз име које јасно казује пол особе долази генеричка, а кад име изостане – мовирани фемининум (који преузима функцију ознаке пола).
20�
секретарица, у складу са својом семантиком, нису заменљиве готово ни у каквом контексту. Друкчије формулисано: фемининуми професорка/професорица могу заменити, до одређене мере, генеричку форму професор (кад се односи на жену), али секретарица не може, начелно, заменити форму секретар. Наиме, постоји сасвим јасна семантичка дистинкција међу њима, како у врсти посла, тако и у позицији у пословној и друштвеној хијерархији, али и на плану пола: секретар је немаркиран с обзиром на пол (нпр. секретар универзитета), то занимање обављају и лица женског и лица мушког пола (чешће овог другог) и, принципијелно, тешко се изводи именица женског рода, односно мовирање је проблематично. (Било је, додуше, предлога да се прихвати изведеница секретарка, али је одзив био слаб.) Именица секретарица, напротив, иако творбено провидна, синхроно посматрано, није семантички мотивисана именицом секретар. (Сасвим идентичну слику даје хрватски калк тајница : тајник.) Да именица секретарица има специфичну позицију у српском језику, показује и њена творбена структура: она доследно има суфикс ица, за разлику од других именица са завршетком р, које, по правилу, имају суфикс ка (контролор/контролорка, млинар/млинарка итд.), односно дублетне творбене ликове (професорка/професорица), што је потврда својеврсне лексикализације. Употреба типизираних назива типа секретар катедре, секретар факултета на једној, и секретарица декана, секретарица директора на другој страни, резултат је семантичке асиметрије истокорених формација узроковане одређеним друштвеноисторијским амбијентом, дакле ванјезичким фактором. Лексема секретар је на тај начин добила карактеристике лексикализоване генеричке формације у тој мери да је немогуће, бар засад, наћи несексистично решење. Сличан обим асиметрије уочавамо и у лексичком пару чистач/чистачица. Нема сумње да је чистачица мотивисана именицом чистач, али на семантичком плану су оне у великој мери асиметричне: именица чистач, по правилу, значи особу која чисти јавне површине (улице и сл.), а чистачица женску особу која ради у установама и по кућама.
20.4.2. Семантички опсег генеричке форме
Степен лексикализације може бити различитог интензитета: висок као код пара секретар/секретарица, али и нешто нижи као код парова типа глумац/глумица, учитељ/учитељица и сл. Нема сумње да су фемининуми глумица, учитељица и њима сличне старије формације веома раширене у говору, да имају висок степен узуализације, тј. у већини случајева замењују генеричке форме. Показује се, међутим, да генеричка формација има већи степен семантичког опсега и маркирана форма га не може заменити у сваком контексту, ма колико она била обична и раширена. Може се, наравно, одржати избор за најбољу глумицу, може се прогласити најбоља учитељица, али је тада избор сужен само на особе женског пола. Једино избор најбољег глумца, и најбољег учитеља, обухвата све актере такмичења недиференциране у погледу пола.
206
20.4.3. Гласовна структуре изведенице (неологизма)
Новину у мовирању представљају облици створени од именица на лог, настали као последица пуристичких настојања да се по сваку цену створе женски облици.465 Необичним се сматрају сви потенцијални ликови мовираног фемининума: психолошкиња, психологиња, психологица.466 Назив боркиња такође је неологизам, а употребљава се у сасвим одређеној социокултурној средини: користе га представнице невладиних организација (исп. на пример боркиња за људска права, боркиња за равноправност жена и сл.). Ова изведеница скована је по творбеном моделу који није обичан. Прво, од двосложних именица на /а/ц ретко се и прави мовирани фемининум, а с друге стране суфиксна корелација /а/ц: –киња је ретка у српском језику. У понеким случајевима моциону форму карактерише сложен изговор, што је чини инфериорном у односу на генеричку форму. У овом контексту спомињана је и именица психолошкиња, али је у дискусији ове врсте најчешће навођена именица архитекткиња, где се додавањем суфикса доиста ствара тешко изговорљива консонантска скупина. Ово је, наравно, посебан случај и не мора, генерално гледано, бити аргумент против мовираних фемининума.
20.4.4. Појава хомонимије
Новији мовирани фемининуми се својим ликом могу каткада поклопити са већ постојећим лексемама, чиме се сужава могућност шире употребе. Пажњу јавности изазвала је недавна расправа о именовању жена у српском парламенту: присталице феминистичког покрета инсистирале су на лику посланица (према посланик), уз противљење друкчије оријентисаних колегиница. Наиме, посланица значи службену поруку владара или црквеног поглавара и стога до недавно практично није прављен мовирани лик према посланик. Тренутно у парламенту седе жене које себе сматрају посланицима и друге које себе виде као посланице и траже од других да им са тако обраћају. Као примери хомонимних форми спомињане су и: тренерка (женско према тренер, али и спортска одећа) заменица/замјеница (према заменик/замјеник, али и граматички термин), саобраћајка (према саобраћајац, али и универб од саобраћајна несрећа, у разговорном језику). У хрватском стандарду према називу прометник готово је немо
465 Исп.: „Dosljednu upotrebu ženskog roda imenica koje označavaju zvanje kad ga vrši žena propisuju puristi u hrvatskoj standardnoj varijanti srpskohrvatskog dijasistema i tako, istini za volju nenamjerno, slijede pravac koji bi ženski pokret pozdravio. Oni time sankcioniraju težnju, vrlo živu u razgovornom jeziku i koja lako ulazi u pisani standard, tako da imamo potvrda za imenice ženskog roda kao što su atašeica, mecenatkinja, sutkinja itd.” (Калођера 1981:49). Ови примери потврђени су крајем седамдесетих година прошлог века и за то време вероватно су били необични.
466 Овај последњи је најпроблематичнији. Прво, зато што се очекује аломорфна основа (исп. бог – божица, па би се очекивало биоложица), а друго – зато што суфикс ица наводи на асоцијацију о заступљеној деминуцији.
20�
гућ мовирани фемининум прометница, будући да таква реч већ постоји за улицу, цесту.
20.4.5. Двозначност деривата
И двосмисленост неких изведеница од исте основе умањује шансе за ширење мовиране форме. Тако је министарка – министрова жена, али и жена министар, генералица – генералова жена, али и жена генерал. Први назив се већ одомаћио у значењу жена министар, показујући како ширење неке форме, без обзира на наслеђену семантику, зависи од позиције жене у друштву. Шта ће се у перспективи дешавати са именицом генералица, остаје да се види.
20.4.6. Неекономичност
Залагање за доследну употребу мовираног фемининума начелно је у супротности са законом језичке економије. У неким социокултурним срединама, засад само у административној сфери, заради полне равноправности предлаже се пракса доследне употребе генеричких и маркираних форми, што значи да се сваки пут морају навести оба члана моционог пара. Парафразирано, такав текст би изгледао овако: Веће бира декана/деканицу и продекане/продеканице, спроводи изборе за члана/члани-цу и заменика/заменицу члана/чланице Сената универзитета, именује управнике/управнице катедара, одређује менторе/менторке, разматра и прихвата годишње извештаје декана/деканице, предлаже кандидате/кандидаткиње за ректора/ректорицу Универзитета... Итд.467 Међутим, овакви примери доследног, симетричног спровођења језичке равноправности сасвим су ретки и више служе као изузетак који потврђује правило. Да би се избегла гломазна напоредна навођења мушке и женске форме, предлажу се у писаној форми нешто краћа графичка решења типа: декан/ка, декан/ица, пензионер/ка, професор/ка, професор/ица и сл. И један и други начин применљив је, наравно, у текстовима, формуларима, документима и сл. У говору се симетрија постиже углавном приликом обраћања у каквим јавним наступима: колеге и колегинице, студенти и студенткиње, грађани и грађанке, адвокати и адвокаткиње и сл.
20.5. У савременом српском језику јасно је уочљива тенденција ширења употребе мовираних формација. Међу факторима који јачају ову тенденцију издвајамо пре свега побољшан друштвени положај жена, а тек онда социокултурну средину, језичку политику, врсту штампе и говорну ситуацију. Истраживања су показала да се међу факторима који начелно не утичу на фреквенцију „женских” форми налазе – ниво образовања говорника, њихов узраст и пол (Ћорић 1990: 107). 468
467 Адаптација текста преузетог са интернета.468 Могуће је да би новија истраживања показала да чланице женских покрета,
макар у одређеним језичким ситуацијама, у најновије време чешће користе мовирани фемининум него генеричку форму.
20�
20.6. Заговорници идеје о доследној употреби женских форми, напоредо са мушким, као да губе из вида чињеницу да тзв. мушка форма, системски гледано, не постоји. (Осим, као и женска, у одређеним контекстима.) Језички систем поседује велик број лексема у сфери именовања звања, занимања и титула које јесу мушког граматичког рода, али оне нису полно маркиране. Оне су, просто, име неког звања или занимања. Према томе, оне, семантички, нису мушке, већ су и мушке и женске. Зашто би таква, заједничка форма била израз дискриминације: зар само зато што је граматичког мушког рода? Ако, рецимо, инсистирамо на именици студенткиња, формално и семантички зависној од именице студент, зар она не исказује већи степен зависности (па и дискриминације) него употреба заједничке, полно немаркиране лексеме студент?
20�
Шесто поглавље
ТВОРБА РЕЧИ И ЛЕКСИКОЛОГИЈА
21. Врсте речника
21.1. Књига која садржи већу или мању збирку речи презентованих по утврђеном редоследу назива се у сербокроатистици речник.469 Онa је, заправо, састављена од низа чланака, чији главни и графички посебно истакнут део чини реч у тзв. канонском облику.470 Та носива реч се у српској лексикографској традицији назива одредница, а у хрватској – натукница. У српским издавачким центрима, на пример у Београду и Новом Саду, речници су штампани ћирилицом, што значи да су одреднице уазбучаване, а у Загребу су публиковани латиницом, па су натукнице распоређене по абецедном реду. У српској средини одреднице имају, начелно, екавски и ијекавски лик, а у хрватској само ијекавски. Уколико су речнички чланци у целини писани на једном истом језику, онда је у питању једнојезички, односно описни/дескриптивни речник. У таквим речницима одреднице носе књижевни акценат.471
21.2. Током двадесетог века завршено је или започето неколико једнојезичких речника различитог обима: вишетомних и једнотомних.
А. Вишетомни речници���: а. Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb, 1880/1882 – 1975/1976.
На њему је рађено више од сто година. Има 23 тома (96 свезака), сваки том има 960 страна (укупно 22.080 страна) великог формата. Четири прва тома су у целини изашла у 19, а преосталих деветнаест публиковано је у 20. веку. Сматра се једним од највећих светских лексикографских дела и највећим словенским лексикографским делом. То је у основи историј
469 Исти се термин користи у бугаристици и македонистици.470 Именица у номинативу, глагол у инфинитиву итд.471 Разматрани су само речници који у називу имају атрибут књижевни.��� Овде није наведен Rječnik hrvatskoga jezika аутора Фрање Ивековића и Ивана
Броза, који се из штампе појавио 1901. године у Загребу, јер по много чему (грађи, начину обраде) припада 19. веку.
210
ски речник: захвата писане изворе од краја 12. до краја 18. века, мањим: захвата писане изворе од краја 12. до краја 18. века, мањим делом и из 19. века. Он је и речник народног језика јер садржи и примере из народних песама и приповедака. Почетну концепцију засновао је Ђуро Даничић, али се она касније мењала, углавном у правцу економичности десне стране речника (Скр. РЈАЗУ).
б. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 1–17, Београд, 1959–2006. Замишљен је као велики описни речник књижевног и народног језика, а значења су потврђивана аутентичним материјалом из књижевности, дијалеката, писаних медија и сл. У изради се стигло до слова о (последња одредница је топоним Опово). Обрада се врши у Институту за српски језик Српске академије наука и уметности. Сваки том има 800 страна великог формата (Скр. РСАНУ).
в. Речник српскохрватскога књижевног језика, Матица српска/Матица хрватска, књ. I–III, Нови Сад – Загреб, 1967–1969, књ. IV–VI, Матица српска, Нови Сад, 1971–1976. Рађен је на грађи из 19. и 20. века. Спада међу речнике средње величина – има 6 томова, са око 150.000 речи. Користи се и као нормативни речник. Био је плод сарадње Матице српске и Матице хрватске, па су први томови излазили напоредо у Новом Саду и Загребу. Матица хрватска касније је прекинула сарадњу те су последња три тома изашла искључиво као новосадска (Скр. РМС).
г. Julije Benešić, Rječnik hrvatskoga književnoga jezika od preporoda do I. G. Kovačića, Zagreb, 1985–1990. Јулије Бенешић сакупљао је грађу за овај речник све до своје смрти 1957. Недовршено дело остало је у рукопису до 1985. године, кад је штампана прва свеска у издању ЈАЗУ. Укупно је изашло 12 томова од слова А до Р (последња одредница је рзати). Аутору је замерано што није речи диференцирао по појединачним значењима и што је десна страна речничког чланка пренатрпана потврдама из извора (претежно дела хрватске књижевности) (Скр. Бен.).
Б. Једнотомни речници
а. Лујо Бакотић, Речник српскохрватског књижевног језика, Београд 1936. Рађен је без великих претензија, аматерски. Корпус је била савремена књижевност, али извори нису наведени. Коришћени су у сви старији речници и граматике. Има 1400 страна средњег формата (Скр. Бак.).
б. Милош Московљевић, Речник савременог српскохрватског књижевног језика с језичким саветником, Београд, �1990. Први пут је штампан 1966. године, али је из политичких разлога одмах забрањен и уништен.473
473 Забрањен је јер је имао негативан однос „према социјализму, нашој револуцији и социјалистичкој изградњи.” У тој су књизи ваљда биле спорне неке дефиниције, као на пример:
„партизан 1. учесник партизанске борбе. 2. човек који се пристрасно руководи интересима своје политичке партије.
211
До читалаца је стигао тек 1990, у репринт издању. Речник има око 50000 речи (Скр. Моск.).
в. Vladimir Anić, Rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb 31998. За ауторовог живота изашла су три издања: 1991, 1994 и 1998. Ово последње има око 60000 одредница. Садржи опширан прилог о структурирању речничког чланка (Скр. Анић I).
г. Vladimir Anić, Veliki rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb 2003. Аутор је и након трећег издања наставио са прикупљањем грађе, али га је у послу прекинула смрт.��� Група сарадника је довршила речник, променила понешто у начину обраде и преименовала га, додавши атрибут велики. Повећан је на 70.000 речи (Скр. Анић II).
д. Rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb 2000. Урадила га група аутора у договору са Лексикографским заводом и Школском књигом из Загреба. из Загреба. Има око 64.000 речи на 1450 страна. У основним упутима стоји да „је ра У основним упутима стоји да „је рађен према уобичајеним узусима” (Скр. РХЈ).
ђ. Речник српског језика, Нови Сад 2007. Речник је урадила група сарадника у последњој деценији 20. столећа, а из штампе се појавио на самом крају 2007. Садржи око 80.000 речи. Издавач је Матица Српска из Новог Сада (Скр. РСЈ).
21.3. Вишетомне речнике карактерише, поред осталог, обавезно цитирање одабраних примера из писаних и других извора, што значи да је уврштавање неке речи у речник дириговано њеним постојањем у сакупљеној грађи. Ипак, да би се предупредило одсуство сасвим обичних речи у неким великим описним речницима, дато је право сарадницима да могу, у изузетним приликама, самостално одлучивати о њиховом уврштавању у речник.��� Велике описне речнике по правилу раде институти, а посао траје деценијама. У том дугом периоду међу сарадницима и у редакцији долази и до смене генерација, али основни принципи у погледу извора и обраде ретко се мењају. Пре почетка рада на овим монументалним лексикографским подухватима објављује се оглед, односно огледна свеска где се саопштавају правила по којима ће се посао обављати.
четник добровољац у саставу нередовних оружаних чета које су се бориле: а) пре Балканских ратова за ослобођење од Турака; син. комита; б) за време II Светског рата против партизана.”
��� Умро је 2000. године.��� И поред велике пажње свих учесника у обради и публиковању речника мо
гући су пропусти. Познат је случај шестотомног речника Матице српске у коме нема управо речи пчела. Да је то омашка, види се и по томе што нема ни једног деривата од те речи: пчелар, пчелица, пчеларство, пчеларски, пчелињи и пчелињак. Немогуће је поверовати да неке од ових сасвим обичних речи није било у грађи.
476 И у једнотомницима се јављају омашке: Анић, рецимо, нема одреднице конвергентан и конвергенција, а РСЈ нема одредницу отаџбина!
213
22. Творбено и лексичко значење
22.1. Одреднице у наведеним једнојезичким речницима (т. 21) имају исти лик, независно од тога да ли су питању просте или изведене речи, тј. творбени аспекат ничим није обележен. Десна страна речника, међутим, поседује формалне и просторне капацитете за диференцијацију простих и изведених речи. Лако је уочити да се, начелно, просте речи у лексикографској дефиницији описују на један, а изведене на други начин. Тумачењем изведених речи у описним речницима бавило се у русистици неколико научника у другој половини двадесетог столећа (Иваникова 1975, Земска 1977��� и др.). Мало је, међутим, познато да је у србистици, друкчијим поводом, о томе писано раније, још у првој половини прошлог века. Наиме, 1944. године појавила се Огледна свеска са упутствима за израду РСАНУ478, где у уводу поред осталог стоји и ово:
„3 н ач е њ а су одређивана како код које категорије: на један начин код простих, неизведених речи, на други – код једне групе изведених речи, а на трећи, код друге групе изведених речи” (XI).
Дакле, састављачи Огледне свеске предлажу различит поступак при тумачењу мотивисаних и немотивисаних речи, а уз то методологија тумачења мотивисаних речи није идентична. У. У У Уводу се затим ова диференцијација у начину дефинисања изведеница детаљније појашњава:
��� Исп. тамо наведену литературу.478 Насловна страна ове свеске изгледа овако: Српска краљевска академија, Речник
„Код једног броја изведених речи, или тачније: код великог броја изведених именица, значења су дата у два дeла: у првом делу, значења су дата у два дeла: у првом делу значења су дата у два дeла: у првом делу стоји текст штампан обичним словима, у другом текст штампан курзивом; први део треба да буде genus proximum, други differentia proximum, други differentiaproximum, други differentia differentiadifferentia specifica. То је извесна анализа речи, растављање речи – ако се тако може рећи – на њихове основне семазиолошке елементе, на она два елемента која је инаугурисао проф. Ро з в а д о в с к и ” (XII).
Уз ово образложење нису наведени примери, али их је лако наћи у самом речнику (који је део Огледне свеске), а тамо, на пример, налазимо ово: гладилица им. ж.р. какав предмет, камен, каква алатка; оно чиме се што изравњује, глача, глади.
Даље се, у вези са другом групом изведених речи, поред осталог, каже:
„Шта смо урадили с другом групом изведених речи (не правимо разлику између правих изведених речи и речи које као оне стоје у извесном односу птрема другим речима у језику)? Или тачније: шта значи у Огледу ознака као: деминутив, аугментатив, пејоратив или, пејоратив или пејоратив или хипокористикон уз ту и ту именицу (или тај и тај придев): придев уз ту и ту именицу; апстрактна именица уз тај и тај придев; тренутни, свршени или несвршени глагол уз тај и тај глагол, рефлексивни, пасивни или медијални глагол уз тај и тај глагол? Оне су граматичке или синтаксичке дефиниције речи уз које стоје; или. у нашем случају: оне су потпуне дефиниције значења речи уз коју стоје: или, у друкчијој и трећој перспективи: оне значе ’стављање’ граматичких момената у директну, непосредну службу лексикографије.”
И за ово нема на цитираном месту никаквог примера, али се они лако могу наћи у Огледном речнику, какви су рецимо:
главица деминутивхипокористикон уз глава илиглаваров присвојни придев уз главар.
Цитиране делове Огледне свеске написао је Радосав Бошковић, који се, поред осталог, бавио и дериватологијом. Огледна свеска показује да су се састављачи тог речника (од глава до глеце) ових упутстава и држали доследно. Наравно, има изведених именица које нису могле да буду тумачене као, рецимо, гладилица, дводелно, али су састављачи и тада такву изведеницу тумачили преко основинске речи, на пример:
22.2. Принципи тумачења изведених речи како их је изложио БошкоПринципи тумачења изведених речи како их је изложио Бошковић примењени су, са мање или више доследности, у РСАНУ, а сличне поступке налазимо и у једнојезичким речницима. Наиме, у свима њима се, генерално узевши, у лексикографској дефиницији изведенице налази, у овом или оном виду, компонента значења основинске речи, што је битно из перспективе деривационе семантике.479 Ово се може потврдити примерима из разних творбеносемантичких категорија, а овде, илустрације ради, издвајамо саме неке, и то у категорији именица.
б) И збирне именице за младо имају при опису једнак ослонац на основинску реч, уз ситније разлике техничке природе:
колективни назив за пилиће Бак.
f. coll. od pile Бен.
ж. збир. за пиле Моск.
ж зб. им. од пиле РМС
пилад ж зб. им. од пиле РСЈ
ž zb im od pile РХЈ
sr. zb. (usp. pile i –ad) Анић I
sr zb., v. pile480 Анић II
в) Сви речници, начелно, дефинишу nomina agentis м. рода ослањајући се на основински глагол (у 3. л. презента) преко релационе компоненте онај који:
479 Тако, рецимо, у РМСу пише да „основне речи имају, по правилу, описне дефиниције, а секундарне речи се обично у дефиницији наслањају на главну реч”.
480 Анић I има, наравно, и остале збирне именице за младо, али компоненте описа нису увек идентичне: telad ž zb im od tele; prasad ž zb im od prase. Анић II има ситних разлика: telad sr zb. od tele; prasad ž zb v. prase.
Одступања од овог принципа сасвим су ретка: видар је мотивисан глаголом видати, што потврђују дефиниције са значењским елементом који вида (РМС, Анић, РСЈ), док је у другима дефиниција описна: човек из народа, самоук, нешколован, који лечи (најчешће ране) травама, мелемима и сл. (РСАНУ); човек из народа који самоучки лечи травама, највише ране (Моск.).482
22.3. Један од крупнијих проблема у дефинисању значења изведеница представљају женска nomina agentis, односно примери тзв. моционе творбе agentis, односно примери тзв. моционе творбеagentis, односно примери тзв. моционе творбе коју, по мишљењу већине научника, карактерише модификационо творбено значење. Будући да се таквим творбеним процесом значење основе само модификује, лексикографска дефиниција би онда могла уз основинску реч само додати тај модификациони сегмент ( тј. сигнализирати да се ради о женском полу). Има, међутим, мишљења да се приликом мовирања не модификује значење основинске речи, као код других модификационих категорија, него се само редукује једна семантичка компонента – мушко, а додаје друга – женско (Земска 1992: 148). Било како било, деривациона структура омогућава лексикографима тумачење изведенице тако да се посебним средством упути на значење основинске речи (немаркиране у погледу пола). Показало се, међутим, да називи за бића ж. пола, кад су мотивисани корелативним генеричким називима, имају у српској и хрватској лексикографској пракси прошлог века неуједначену формалну структуру описа. У том смислу могу се издвојити два типа: један, у коме мовирани фемининум има посебну одредницу и други, у коме је мовирани фемининум без самосталне одреднице. Сваки тип поседује и своје варијације, а утврђена типологија има следећи изглед:
Тип А, где мовирани фемининум има „своју” одредницу:
аваријан та: fem. prema masc.
ovčarica, fem. prema masc. ovčar (РЈАЗУ)
бваријанта: жена/женски пол/женска особа/женски род/женска/женски + назив м. рода
482 Ова два речника су одступила од укључивања основинског глагола видати у дефиницију чини се зато што је и глагол, као и изведеница, у великој мери арахаичан.
Варијанте а и б типа А АА карактеристичне су, како се види, по томе што су изведенице протумачене упућивањем на еквивалентни назив м. рода, при чему се РЈАЗУ, РСАНУ и РМС углавном држе свог типизираног упућивачког средства, док је Моск. недоследан. Варијанта в, коју редовно практикује Бак., не ослања се на мушки еквивалент, већ на основинску реч која је иста и за генеричку форму (за маскулинум).483 Варијанта г је карактеристична по томе што дефиниције уопште нема, већ се дају само потврде из књижевних дела.
Тип Б, где мовирани фемининум нема посебну одредницу:
аваријанта:
nastavnik m (ž spol+nastavnica) (Анић I) онај који изводи наставу;
nastavnik m (nastavnica ž) onaj koji izvodi nastavu (Анић II).
Тип Б, дакле, нема посебну одредницу за назив лица женског пола, а онда нема ни лексикографске дефиниције која би изразила семантичку релацију према мушком еквиваленту. Овај модел јесте економичан, али је социолингвистички гледано споран (женски лик је утопљен у речнички чланак генеричке форме).
Специфичност аваријанте типа Б огледа се у намери аутора да дистанцира граматичку и семантичку страну у овој категорији, тј. да покаже како је пол ванјезички феномен. Наиме у Анић I, у поглављу Како се служити рјечником, на стр. 1410, стоји: „Oblik imenice koji nosi obilježje spola kao značenja dan je u okrugloj zagradi ( ), a ako se spol može iskazati i oblikom u natuknici i drugačije, onda je to označeno znakom +
483 Исп. на пример: овчар м чобанин који чува овце.
21�
izjelica ž (m i ž spol)spadalo sr (m i ž spol)profesor m (ž spol + profesorica)
Korisnik Rječnika ima mogućnost da jasno razluči gramatički rod kao tip deklinacije (...) od spola kao značenja. Gramatika i semantika ovdje se ne iskazuju jednoznačno.” Овај у лексикографији оригиналан начин укључивања значењске категорије пола у моциони однос доживео је измене: последње издање има ново, редуковано решење које се у суштини поклапа са оним у РХЈ. Како пример показује, РХЈ садржи модификовао првобитно Анићево решење, само је изостављен сегмент спол. Покаткад, међутим, у загребачким једнотомницима промакне и по који друкчији, од раније познат модел организовања речничког чланка у коме његову леву страну чини назив женског пола, што илуструјемо примерима какви су:
22.4. Сигурно је да примера оваквих и сличних недоследности у поштовању творбене структуре изведених речи приликом дефинисања појединих лексичких јединица има још у наведеним речницима, и то у разним категоријама речи, у разним творбеносемантичким категоријама. Треба имати у виду и чињеницу да су велики описни речници зачети, а неки једнотомници урађени, у време кад је дериватологија била у повојима на просторима са којих потичу анализирана лексикографска дела, што на неки начин оправдава повремено одсуство унифицираних начина тумачења речи које припадају истим творбеним типовима.
21�
Седмо поглавље
КОНКУРЕНЦИЈА И СИНОНИМИЈА У ТВОРБИ РЕЧИ
23. О појму конкуренције у језику
23.1. Пре десетак година Међународни славистички центар на Филолошком факултету у Београду одредио је за 29. научни састанак слависта у Вукове дане и тему Конкуренција језичких средстава у српском језику, што је навело једног од учесника да у свом саопштењу укаже на недоследност у употреби назива конкуренција у лингвистичким радовима (Тошовић 2000: 36–37), чиме је индиректно довео у сумњу оправданост бављења овом и оваквом темом на једном озбиљном научном скупу. Други референти се у овај терминолошки проблем нису ни упуштали, већ су своју грађу из разних нивоа језичке структуре анализирали са позиција једног оваквог појма. Општи речници нам казују да реч конкуренција води порекло из латинског и да значи супарништво на каквом пољу рада, борбу за постизање бољих резултата, такмичење. Дакле, свугде тамо где за једно место постоји више кандидата јавља се супарништво, утакмица, нека врста борбе. Има ли такмичења, борбе, утакмице, супарништва у самом језику? Да је тако нешто и у језику могуће показује чланак, објављен пре неколико деценија, са именицом борба већ у наслову (Павловић 1961). Не улазећи даље у анализу оправданости употребе споменутог назива у језичким истраживањима, скренућемо пажњу на неколико појава које, из шире перспективе, сугеришу постојање конкуренције у језику.
23.2. Имамо доста разлога да, на примерима из свакодневне језичке праксе, говоримо о борби стандардних и супстандардних језичких средстава: за примат се боре ликови заменице средњег рода све и сво (све време : сво време), затим одељење и оделење, спасавати и спашавати, и то не само у комуникацији лингвистички мање образоване популације. У самом стандардном језику, опет на свим нивоима језичке структуре, налазимо примере који, покаткад, захтевају од нас да се определимо за ову или ону дублетну формацију: за јемство или јамство, јемчити или јамчити, с прозора или са прозора, новинарем или новинаром, те предлог или приједлог,
220
прелаз или пријелаз (код ијекаваца) итд. Сличних конкурентних парова има и на прозодијском плану. И у морфологији има доста случајева где се корисник језика налази у позицији да бира између ове или оне форме. О дублетним формама генитива множине именица женског рода већ је писано као о појави која улази у сферу конкуренције (Остојић 2000), а реч је о ликовима типа фунти : фуната (од именице фунта) и сл. Некада су и множинске форме типа оци и очеви, орли и орлови, голуби и голубови биле у конкурентском односу, у некој врсти борбе (временом ће краћи облици бити потиснути у стилску сферу језика). Ни синтаксички план није лишен конкуренције: конкурентни су, на пример, инфинитив и формација да + презент (у функцији допуне неких глагола). За лексику, као најотвореније подручје језичког система, конкурентни односи су сасвим очекивани. Занимљив је пример победе једне лексеме над читавим низом других сродних лексичких јединица: лексема супер, за коју граматичари не знају тачно ни у коју врсту речи да је сместе, стекла је својство универзалне замене за многе функције иначе резервисане за придеве, прилоге и узвике, и то у интернационалним оквирима.
221
24. Конкуренција у творби речи
24.1. Дериватолозима, како славистима тако и неславистима, није, како се види по неким лингвистичким радовима, промакла појава конкуренције међу творбеним средствима. Писало се о томе, рецимо, у германистици (Ербен 1983484), а у славистици је о томе, у оквиру своје дериватолошке теорије, писао Милош Докулил (1962). У србистици је разматрана конкуренција међу афиксалним морфемама како у оквирима одређене творбеносемантичке категорије (Маринковић 1997), тако и у разним творбеним категоријама са позиција контрастивне анализе (Стојановић 2000). У једној књизи, посвећеној моционим суфиксима, констатује се следеће: „Моциони суфикси се од мушких разликују и по честим међусобним конкурентним односима: већина моционих суфикса има конкурентне суфиксе. Реч је о различитим суфиксима који се јављају у идентичним творбеним везама и идентичним творбеним значењима. У изведеницама професорка и професорица конкурентни су ка и ица, а у трговка и трговкиња – ка и киња” (Ћорић 1982: 9).485 Писало се и о конкуренцији суфикса иња и киња, па и ица, у дериватима од назива занимања на –лог, на пример педагогиња/педагошкиња/педагогица (Ћорић 1990: 107).
24.2. Докулил појам конкуренције разматра у вези са продуктивношћу творбених средстава. Наиме, он појам продуктивности посматра, поред осталог, и у светлу учешћа творбеног средства у процесу његове конкуренције са семантички и стилски синонимним средствима, при чему разликује пуну конкуренцију – кад она обухвата сва значења активних творбених средстава, и делимичну конкуренцију – када обухвата само нека
484 У књизи се говори о конкуренцији између префикса и суфикса, између страног и домаћег суфикса, између домаћих суфикса, између префиксалне форме и синтаксичке формације итд.
485 У књизи се, заправо, на разним местима и у вези са разним суфиксима говори о суфиксној конкуренцији.
222
од значења (Докулил 1962: 87–89). За српски језик, рецимо, у лексичким паровима типа месара/месница, кућерак/кућица, аматерство/аматеризам, боемство/боемштина, сујеверство/сујеверје, суседа/сусетка и сл., имали бисмо пуну конкуренцију двају или више истозначних форманата, док у структурно сличном пару пивница и пивара немамо однос конкуренције творбених средстава будући да су денотати сасвим различити. С друге стране, у паровима политичар и политикант, музичар и музикант имали бисмо делимичну конкуренцију форманата будући да на стилском плану постоји евидентна разлика: обе значе некога ко се бави политиком, али прва је неутрална, а друга стилски маркирана. И у пара владалац – владар постоји делимична конкуренција будући да поред значења „онај који влада”, ова друга значи и краљ, цар.
24.3. Ако конкуренција подразумева и „борбу”, „утакмицу”, онда, бар у неким случајевима, из свега тога морамо имати и победника, односно у конкретном случају може доћи до елиминације једних форманата у корист других. Већ је показано како је у борби наставака у категорији вршилаца радње суфикс ач у примерима типа свирач, певач победио конкурентни суфикс ац у дериватима типа певац, појац, свирац (Павловић 1961: 167), а запажено је и ширење придевског форманта ав на штету форманта аст (Павловић 1953: 185). У литератури се писало о томе како једно творбено средство потискује свог конкурента (Докулил 1962: 87–88). У вези са овим у србистици би се, на пример, могло говорити о ширењу суфикса џија и ка у односу на суфикс ица у одређеним семантичким скупинама у именичкој моцији. (Исп. парове типа студенткиња/студентица, професорка/професорица, гледатељка/гледатељица и сл.). Процес ширења по дефиницији подразумева поступност: у неким случајевима споменути процес је готово довршен (у српском, на пример, облик студенткиња готово да нема конкурента), док у другим влада коегзистенције двају творбених средстава, али неједнаке фреквенције. Од два конкурентна моциона суфикса, ка и ица, у српском језику у образовањима са основом на сонанте први је потиснуо други, али не сасвим, што се види из напоредне употребе примера пастирка/пастирица, професорка/професорица и сл. Треба претпоставити, међутим, да ће у новим образовањима предност имати управо формант ка.
24.4. Начелно гледано, творбено средство које побеђује у утакмици са конкурентом мора бити веома продуктивно. То најбоље показује управо суфикс ка. Његова експанзија је сразмерна његовој продуктивности. (Према апсолутној продуктивности ица је продуктивнији од ка, али према релативној продуктивности у неким категоријама ка је далеко испред ица, на пример у категорији назива људи према месту живљења.)
24.5. Конкуренција не резултира увек потискивањем неког семантички истог или блиског форманта другим, него понекад и семантичким раздвајањем, односно њиховом семантичком дисимилацијом. У складу
223
са наведеном Докулиловом тезом, можемо као пример из српског навести суфиксе ач и лац, односно ац и ар, где је дошло до семантичке диференцијације наведених форманата – читач : читалац, писац : писар (Павловић 1961: 167).486 Испитивања су показала да су некада речи возар и возач имале исто значење, али је доцније дошло до семантичког раздвајања (Шипка 1962/63).
24.6. Дешава се каткада да се два различита форманта временом функционално поклопе и постану конкурентни. Ради се о конкуренцији суфикса ка и ева у деривацији презимена кад значе женско (Павловићка/Павловићева). Некадашња диференцијација заснована на статусу женске особе у односу на мушкарца (кћерка – Павловићева, супруга – Павловићка) се избрисала до те мере да се обе форме данас употребљавају недиференцирано (Ћорић 1992).
24.7. Током развоја језика поједини суфикси добијају своје деривате, што доводи до њихове међусобне конкуренције: покаткад млађа форма у неким употребим сферама може превладати и потиснути генетски старију форму.
24.7.1. Суфикси ка и киња конкурентни су кад обележавају моцију рода код именица, при чему су и формално сродни јер киња је и настао спајањем ка и иња, а тек након тога су постали конкурентни (исп. пасторка – пасторкиња, Мисирка – Мисиркиња). Међутим, овај секундарни формант доживеће експанзију, потиснути неке друге форманте и постати у српском језику готово искључиви формант за мовирање страних назива типа асистент, студент и сл. (Ћорић: 1982).
24.7.2. Скренута је већ пажња на повећање продуктивности суфиксног деривата чић у поређењу са основним суфиксом ић: „Посебно је интересантна борба варијаната на чић и ић – каменчић је устаљено, као и прозорчић, аванчић, чак и ђаволчић, према којој се старија форма ђаволић као и ђаволче осећају као хипокористика” (Павловић 1961: 171–172). Дакле, реч је о два формалносемантички сродна и продуктивна суфикса. Из данашње перспективе се види да је млађа верзија, дакле суфикс чић, у експанзији и да се јавља у новијим образовањима (када би се јавила потреба за новом номинацијом у случајевима кад оба могу доћи на исту основу,
486 У оквиру исте теме разматран је и однос изведеница на лац и тељ: Павловић показује како изведеница поштовалац потискује изведеницу поштоватељ, а градилац потискује градитељ, чиме заправо жели да потврди тезу о томе како суфикс тељ узмиче пред другим формантима. Показало се, међутим, да је конкуренција опстала, да још увек траје и то са неизвесним исходом, што је и сам аутор уочио наводећи примере укротитељ, сниматељ, као нове термине, што је већ тада указивало на виталност суфикса тељ (Павловић 1961: 169). И уопште се чини да су многи предвиђали потискивање суфикса тељ, а он се ипак одржао, па чак доживео и извесну експанзију. Предност његова је, поред осталог, и у томе што је једнозначан: налазимо га само у категорији nomina agentis.
224
велика је вероватноћа да ће то бити чић, а не ић). Експанзија овог суфиксног деривата објашњава се његовом једнозначношћу, што није случај са примарним суфиксом ић који је вишезначан (Ћорић 1981: 16).
24.7.3. Једнако тако и секундарни суфикс чина постао је веома продуктиван аугментативни суфикс и раширио се и на штету примарног суфикса ина (будалчина, боемчина, другарчина, официрчина, шамарчина и сл.) (Ћорић 1981: 17).
24.7.4. И суфикс чанин доживео је експанзију, а у конкуренцији са примарним (ј)анин односи победу у читавим семантичким скупинама (Ћорић 1981: 17).
24.7.5. Још је од раније познато да формант лац потискује конкурентни формант ац (Павловић 1961: 167).
24.8. У српском је присутна и конкуренција између страних и домаћих суфикса.
24.8.1. У литератури је конкуренција турских и домаћих суфикса детаљно описана (Радић 2001). Тај нам опис даје следеће битне податке:
РМС има релативно велик број истокорених образовања са генетски различитим формантима;
према малом броју турских суфикса стоји велик број домаћих конкурентних форманата;
речнички материјал, гледан из савремене перспективе, не даје верну слику суфиксне конкуренције напросто зато што су многе турске лексеме сасвим потиснуте из језика, па стварне конкуренције данас нема;
ово напред речено показује да су домаћи суфикси у овој борби победили у начелу, али не и у појединостима, што се види на основу продуктивности турских суфикса у савременом језику;
у неким семантичким категоријама турски суфикси су сасвим потиснути, али су се они, као погодно средство стилистичке деривације, пребацили у друге семантичке скупине са домаћим, односно нетурским основама.
24.8.2. Конкуренција између турских и домаћих суфикса старија је од конкуренције између тзв. интернационалних и домаћих суфикса просто зато што је ова групација страних форманата релативно нова. Уосталом, позајмљенице из европских језика, а с њима и пратећи суфикси, интензивније су улазили у српски језик онда када су турски творбени форманти већ почели да се повлаче из употребе. Овај тип конкуренције представићемо на примерима интернационалних суфикса изам и ист(а).
•
•
•
•
•
22�
24.8.2.1. Суфикс из/а/м конкурентан је у великом броју примера са суфиксом ост, што показују бројни парови типа: активиз/а/м = активност, вулгариз/а/м = вулгарност, ексклузивиз/а/м = ексклузивност, екстремиз/а/м = екстремност, егоцентриз/а/м = егоцентричност, конзервативиз/а/м = конзервативност, радикализ/а/м = радикалност, релативиз/а/м = релативност, скептициз/а/м = скептичност, сентиментализ/а/м = сентименталност, симултаниз/а/м = симултаност, фанатиз/а/м = фанатичност, фатализ/а/м = фаталност итд. У ређим случајевима конкурентни су му суфикси као што су ство: аматериз/а/м = аматерство, деспотиз/а/м = деспостство); ика: симболиз/а/м = симболика и ерија: педантиз/а/м = педантерија.
24.8.2.2. Суфикс ист/а/ налази се у конкурентском односу са неколико суфикса: /а/ц, аш, ар, ант, атор, ер. У већини примера синонимију прати структурноморфолошка сродност (поклапају се творбене основе, а конкурентни суфикси су једнаке структуре), док у мањем броју примера таквог поклапања нема (творбена основа и форманти су делом неједнаке структуре). Не улазећи детаљно у формалну страну ове врсте конкуренције, навешћемо само уочене конкурентне парове: питагорист/а/ – питагорејац, артиљерист/а/ – артиљерац, лицејист/а/ – лицејац, комерцијалист/а/ – комерцијалац, примитивист/а/ – примитивац, семинарист/а/ – семинарац, јулист/а/ – јуловац); протекционист/а/ – протекционаш, аутономист/а/ – аутономаш, фузионист/а/ – фузионаш, центрист/а/ – центрумаш, цимбалист/а/ – цимбалаш; селекционист/а/ – селекционар, цимбалист/а/ – цимбалар, платонист/а/ – платоничар, панегирист/а/ – панегиричар); лабораторист/а/ – лаборант, концертист/а/ – концертант, опскурист/а/ – опскурант); (пропагандист/а/ – пропагатор, фабулист/а/ – фабулатор); хипнотист/а/ – хипнотизер, стажист/а/ – стажер. Исп. такође и конкуренцију са формантом лог: санскртист/а/ – санскртолог, те са џија: преферансист/а/ – преферансџија.
24.9. Дакле, у српском језику постоје семантички идентична образовања карактеристична по томе што имају исту основу, а различите суфиксе. Међу тим суфиксима (генетски сродним, а структурно различитим, односно и генетски и структурно различитим), владају конкурентски односи.
226
25. Творбена синонимија
25.1. Позната су различита гледања научника на проблем синонимије у језику уопште, па тако и на питања у вези са синонимијом у творби речи.487 Творбена синонимија се покаткад сматра саставним делом граматичке, али и нарочитим обликом лексичке синонимије. Има, међутим, озбиљних разлога да се творбена синонимија разматра засебно, с обзиром на извесне специфичности, чиме се не искључује њена повезаност са лексичком и граматичком синонимијом.
25.2. Истраживања су показала да се творбена синонимија јавља у оквирима разних начина творбе речи, па се у том смислу може, рецимо, говорити о суфиксалној, префиксалној, префиксалносуфиксалној и композицијској синонимији (Онхајзер 1979, Шумилов 1972). С обзиром на недостатак појединачних истраживања у области творбене синонимије, о ширини синонимичних односа у сваком од ових творбених начина тешко је казати ишта конкретно, кад је србистика у питању. Ипак, може се претпоставити да ће се творбена синонимија најчешће јављати у оном творбеном начину који је карактеристичан за одређени језик, а у српском је то суфиксни начин.
25.3. Централно место међу елементима творбеног система многих језика, не без разлога, заузима суфикс: стога није ни чудо што је овај творбени конституент и био најчешћи предмет проучавања. Суфикс, по правилу, нема једну, већ има више функција. Спомињу се, поред осталих, структурна, експресивна и реалнозначењска функција суфикса (Змарзер 1972), при чему се редовно истиче његова полифункционалност. Суфикс се одликује својим лексичким (образовање нових лексичких јединица) и граматичким значењем (образовање назива одређених формалнограматичких
487 У лексикологији се о творбеним синонимима говори сасвим узгредно (Драгићевић 2007: 246).
22�
класа). Лексичко значење суфикса је његово инваријантно значење (он то значење има независно од реализације у говору).
25.4. Међу елементима суфиксне деривације владају сложени и разнолики односи, али системски, а не стихијски. Лако се запажа, на пример, да материјално различити суфикси образују речи од исте основе (владалац – владар), да по форми идентични суфикси граде нове речи од различитих основа (старац – ловац – приморац), да читав низ суфикса може да учествује у творби речи исте семантичке категорије (ач, ар, ац, тељ творе nomina agentis, ић, че, ица творе деминутиве), да се поједини суфикси у погледу форме сасвим мало разликују (анин и јанин, ац и лац, анин и чанин, ић и чић), да изведенице, у својству нових лексичких јединица, постају синонимичне са другим, неизведеним и изведеним речима. Отварају се, очито, многи проблеми везани за статус ових елемената, пре свега на нивоу истозначности. Значајем се истичу и питања везана за проблеме варијантности, синонимије, хомонимије и дублетности.
25.5. Нашу пажњу смо усмерили овога пута само на питања везана за творбену синонимију уопште, посебно суфиксну синонимију. У оквиру синонимије суфикса нисмо могли избећи проблем синонимије речи изведених од исте основе помоћу формално различитих, али семантички блиских суфиксних морфема.
25.6. Шта је то заправо творбена синонимија? У једној граматици налазимо о томе следеће: „U prikazivanju sufiksalne tvorbe prema tvorbenom značenju tvorenice vidljiva je t v o r b e n a i s t o z n a č n o s t (sinonimnost) riječi s pojedini sufiksima. Tako ima nekoliko sufiksa za izricanje tvorbenog značenja `vršitelj radnje`: lažac, šivač, kuhar, gonič, mislilac, branitelj..., nekoliko za izricanje umanjenosti (deminutivnosti): crvić, balončić, cjevčica, tikvica, krilce, psetance...” (Барић и др. 1995: 306). Из наведеног се да закључити да су истозначни сви суфикси који учествују у творби једне исте семантичке скупине, тј. да се творбена синонимија своди на синонимију творбених форманата, односно на суфиксну синонимију. Слично налазимо и код других аутора: „sufiks lac prema broju izvedenica plodan je sufiks i dobrim dijelom sinoniman sa sufiksom telj, ali sa znatno ograničenijom kategorijom osnova i sa znatnim ograničenjem u mocijskoj tvorbi” (Бабић 1977: 17). Суштина овог схватања је у следећем: суфикси су синонимични ако речима дају заједничко категоријално значење или их уводе у одређену лексичкосемантичку категорију (наравно, реч је о материјално различитим суфиксима). Дакле, у дериватима косац, бирач, чувар, рукометаш, водич, наставник, бранитељ суфикси ац, ач, ар, аш, ич, ник и тељ су синонимични јер су по форми различити, јер деривати имају заједничко категоријално значење – именице м. рода, а припадају једној творбеносемантичкој скупини – nomina agentis. Међутим, овде наведени суфикси имају овакво значење само кад се њима изводе nomina agentis, а иначе могу да учествују у образовањима речи које припадају другим лексичкограма
22�
тичким групама, где могу опет ступати у нове синонимичне везе. На овај начин суфиксна се синонимија везује за припадност суфикса одређеном семантичком пољу изведенице.
25.7. Може ли се, ипак, синонимија у творби речи посматрати и из шире перспективе, а не само из перспективе једног творбеног средства – суфикса? Изгледа да може. Према раније изнесеном мишљењу, суфикси ач и ар синонимични су у речима бирач и чувар: ове две лексеме имају различиту творбену основу и, наравно, разликују се значењски. Али ако узмемо изведенице владалац и владар (па и ређе владатељ), онда поред суфиксне синонимије имамо још нешто: идентичност творбене основе.
25.8. И творбени синоними могу образовати своје синонимично гнездо које је најчешће бинарног карактера (конзервација — конзервирање, старалац — старатељ), али гнездо може да има и више компоненти (суседа — сусетка — сусеткиња).
25.9. Изведенице као нове лексичке јединице могу да ступе у синонимичан однос са неком другом лексемом. На тај начин творбени синоним може увек да постане лексички синоним, док је обрнуто могуће једино када се синонимични суфикси додају на истозначне основе.
22�
КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА
Аврамова 2003: Цветенка Аврамова, Словообразователни тенденции при съществителните имена в българския и чешкия език в края на XX век, София.
Анић 1984: Владимир Анић, Род и спол у српскохрватском језику: разграничење, Научни састанак слависта у Вукове дане 13/1, Београд, 5–15.
Балкански 1999: Тодор Балкански, За някои тенденции в найновото българско словообразуване, у: Актуални проблеми на българското словообразуване, Българска академия на науките, София, 136–142.
Вашакова 2004: Krystyna Waszakowa, Wpływ najnowszych zapożyczeń na repertuar i funkcje środków słowotwórczych współczesnej polszczyny’, у: Праблемы тэорыі і гісторыі славянскага словаўтварэння, Мінск, 39–51.
Вачкова 1999: Кина Вачкова, Лексеми с компонент еко- в книжовния български език, у: Актуални проблеми на българското словообразуване, София, 120–121.
Галаванова 1977: Галина Петровна Галаванова, Словообразовательные модели с авиа, авто, еэро, био и др. в словаре русского языка, Современная русская лексикография 1976, Ленинград, 144–159.
Земска 1992: Елена Андреевна Земская, Словообразование как деятельость, Москва.
Земска 1977: Елена Андреевна Земская, Производные слова в толковых словарях русского языка, Современная русская лексикография 1976, Ленинград, 110–122.
Змарзер 1972: В. Змарзер, Словообразовательние функции суффикса ,,ок (ек)” в русском язике, Русский язык в школе, 3, Москва, 92—95.
Иваникова 1975: Елена Анатольевна Иванникова, O производных словах как объекте лексикографии, Современная русская лексикография, Ленинград, 66–77.
Ивић 1989: Милка Ивић, Нека запажања о броју и роду у српскохрватском језику, Јужнословенски филолог X�V, Београд, 27–44.
Инајхен 1974: Gustav Ineichen, Fragestellungen der Linguistik, in: Grundzüge der �iteratur und Sprachwissenschaft, Band 2: Sprachwissenschaft, München, 13–39.
Јањанин 1934: M. Janjanin, „Gospođa profesor”, Наш језик, II, св. 7, 202–204.
Костић 1935: Д/рагутин/ Костић, Писање „женских” презимена, Наш језик III, св. 7, 200–206; св. 8, Београд, 229–236.
Корјаковцева 2004: Елена Ивановна Коряковцева, Тенденции развития русских и польских nomina actionis с изофонны формантами, Праблемы тэорыі і гісторыі славянскага словаўтварэння, Мінск, 63–75.
Лопатин 1989: Владимир Владимирович Лопатин, Словоизменительные типы и их лексическое наполнение, у: Слово и грамматические законы языка, Имя, Москва, 3–58.
Михајловић 1972/1974: Велимир Михајловћ, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду, I том (А�), Нови Сад; II том (MШ), Нови Сад. том (А�), Нови Сад; II том (MШ), Нови Сад.
Нешчименко/Гајдукова 1994: Галина Парфеньевна Нещименко, Юлия Юрьевна Гайдукова, К проблеме сопоставительного изучения славянского именного словообразования, у: Теоритечиские и методологические проблемы сопоставительного изучения славянских языков, Москва, 93–126.
Николић 1955: Св/етозар/ Николић, Облици имена: звања, занимања, дужности и титула женских лица, Наш језик VI, св. 5–6, Београд, 148–152.
Николић 1972/1973: Берислав Николић, Основни принципи творбе речи у савременом српскохрватском књижевном језику, Наш језик XIX, св. 1, 7–20; св. 2–3, 142–154; св. 4–5, Београд, 273–286.
236
Николић 1995/1996: Мирослав Николић, Један експанзивни тип нових именичких сложеница, Наш језик XXX, св. 1–5, Београд, 82–87.
Павловић 1953: Миливој Павловић, Значење придева с наставком аст и његовим варијантама, Наш језик IV, св. 5–8, Београд, 175–195.
Пецо 1987: Асим Пецо, Турцизми у Вуковим рјечницима, Београд.
Поповић 1994: Марко Поповић, Ка могућој класификацији страних речи с најучесталијим префиксима грчког и латинског порекла, Наш језик XXIX, св. 5, Београд, 279–300.
Пуш 1984: �uise E. Pusch,�uise E. Pusch, Das Deutsche als Männersprache, Frankfurt am Mein.
Радева 2007: Василка Радева, В света на думите, София.
Радић 1997: Првослав Радић, О формалнограматичком статусу образовања на и(ја) и ли(ја) у српском књижевном језику, Научни састанак слависта у Вукове дане 26/2, Београд, 353–364.
23�
Радић 1998: Првослав Радић, Суфикс чија/џија у српском књижевном језику (стилскосемантички аспект), Наш језик XXXII, св. 3–4, Београд, 179–191.
Радић 2001: Првослав Радић, Турски суфикси у српском језику, Београд.
Радић 2007: Јованка Радић, Пол и категоријална припадност назива за лица у српском језику, у: Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова I, Београд, 381–400.
Радовановић 1986: Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Novi Sad.
Радовић–Тешић 2002: Милица Радовић–Тешић, Именице с префиксима у српском језику, Институт за српски језик САНУ, Београд, 215.
РГ 1980: Русская грамматика, Том I, Москва., Москва.
Рјасњанска 1982: Р. А. Ряснянская, Словообразовательная парадигма существительных с суффиксом изм в современном русском языке, у: Актуальные проблемы русского словообразования, Ташкент – Укитувчи, 290–294.
Ристић 1969/70: Олга Ристић, Лексичкосемантичке одлике творбе именица у неких српских и хрватских романтичарских песника, Јужнословенски филолог, св. 1–2, 219–320; св. 3–4, 387–451.
Смирнов/Стрекалова 1987: Л. Н., Смирнов, З. Н. Стрекалова, К сопоставительному изучению гибридных словосложений в современных славянских литературных языках, у: Сопоставительное изучение словообразования славянских языков, Академия наук СССР, Москва, 192–198.
Стакић 1988: Милан Стакић, Деривациона фонетика именица и придева у јужнословенским језицима, Београд.
Станојчић/Поповић 2004: Живојин Станојчић/ �убомир Поповић, Граматика српскога језика. Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе,I, II, III и IV разред средње школе, Београд.
Станојчић 1966: Живојин Станојчић, О двојаком облику предлога у секвенци с/са + падежни облик, Наш језик XV, н.с., св. 5, Београд, 257–287., н.с., св. 5, Београд, 257–287.
Ћорић 1997а: Божо Ћорић, Варијације у тумачењу изведених речи у једнојезичким речницима српског језика, Научни састанак слависта у Вукове дане 26/2, Београд, 343–351.Београд, 343–351.343–351.
Ћорић 1997б: Божо Ћорић, Изведенице на џија у Сремчевим делима, у: Књижевно дело Стевана Сремца – ново читање (Зборник радова са истоимене научне конференције), Ниш, 177–184.
Ћорић 1997в: Божо Ћорић, О деривацији именица у разговорном језику, у: Общност и многообрзие на славянските езици (Сборник в чест на проф. Иван Леков), София, стр. 201–205.
Улуханов 1977: Игорь Степанович Улуханов, Словообразовательная семантика в русском языке, Москва.
Флајшер 1983: Wolfgang Fleischer, Wortbildung der deutschen Gegenwartssprache, �eipzig.
Хорецки 1971: Ján Horecký, Slovenská lexikológia I. Tvorenie slov, Bratislava.
Хохлачова 1964: В. Н. Хохлачова, Изменения в системе словообразования существительных, у: Изменения в словообразовании и формах существитльного и прилагательного в русском литературном язике XIX века, Москва. прилагательного в русском литературном язике XIX века, Москва.
Храсте 1953/54: Mate Hraste, O ženskim prezimenima, Jezik II, br. 5, 136–140.
Шумилов 1972: Н. Ф. Шумилов, Сложносокращенние слова как синонимические средства русского язика, Русский язык в школе, 3, Москва, 96–101.