KO JARIĆIMA JEDE MAJKU
VLADIMIR ĐORĐEVIĆ
Drama koja je pred vama nastavak je priče koja se zove Milica, Marica i kulturna zavrzlamica.
Ali iako je možda niste čitali neće vam biti teško da se prišunjate i kroz granje zekinog žbuna
pogledate šta se sve u toj kulturnoj šumi događa
Pre nekoliko meseci Vuk – gost iz Francuske, koji je doneo novi kulturni pravac bio je
odveden na sud od strane sestara bliznakinja –
Milice, Marice, lovca i bake.
Sestre su mu zamerale to što se on meša u njihovu kulturu, jer Milica sluša turbo-folk, a
Marica Baha i Šopena. Baka i lovac takođe drže do svojih stilova i grčevito ih stežu u
stihovima svojih omiljenih pesama koje često pevuše.
Plašeći se da Vuk ne raširi šumom neke nove kulturne pravce, a i da usput nekoga ne pojede,
bliznakinje, lovac i baka na prepad ga hvataju i odvode na sud. Ispod najvećeg bora gde u
senci stoletnih grana, okrenuta ka večnosti počiva Đurina bista, održano je suđenje.
Đura je inače nekada živeo u šumi i tada je sve bili strašno. Životinje nekulturne, uslovi za
život teški, nestašica svega i svačega a najveća nestašica koja je potresala ovo područije tih
godina bila je nestašica kulture.
Đura je sada u penziji i dobio je počasno mesto u istoriji šume kao predstavnik i vođa perioda
mraka zvanog Đurinizam. Od svega toga ostala je samo lepa bista, koja je nekada ličila na
strašilo, ali su se životinje sažalile i bistu ulepšale tako da ko god da je pogleda na licu mu se
rodi blagi osmeh. Nekome iz sažaljenja, a nekome od sreće što je Đura napokon ODĐURIO
svoje. U znak sećanja na oslobođenje od Đurinizma sve bitne stvari u šumi se rešavaju
upravo kod njegove biste.
I tu oko nje kao da se neprestano čuje kako vetar donosi stihove koje su mu Milica i Marica
ispevale: Sad nam šuma od kulture blista, a od Đure, a od Đure, ostala nam bista.
Dakle, Vuka su doveli na sud.I upravo ovaj drugi deo priče počinje tamo gde se onaj prvi
završio.
Nije se desilo ono što su možda mnogi očekivali: da Vuka osude na mnogo godina zatvora,
već se dogodilo nešto sasvim drugo. Pogledajmo šta.
Baka:
Vi ste hteli da pojedete nas, doživotna robija to je za vas.
Lovac:
Ja bi ga na vešala.
Milica:
Možda je bolje da mu izvučemo uši, iskopamo oči, isčupamo rep.
Baka:
Pa neka tumara šumom slep.
Marica:
Ili da mu uzmemo sve pare, pa neka luta dok ne lipše od gladi.
Vuk:
Jao šta će sve meni da se radi...
Lovac:
Ne brini, nije to ništa, zamisli da je srednji vek, to bi bile muke tek.
Baka:
Zakon moramo da poštujemo.
Milica:
I da ga sprovedemo sada.
Marica:
Hajde da ga bacimo u rudnik, pa neka umre od rada.
Baka:
Ali ipak sam videla da si ti kulturan malo i da ne jedeš ovčije salo. Nisi ti baš tolika ala.
Milica:
Više mi liči da je budala.
Lovac:
Pa ako može daj da mu progledamo kroz prste.
Marica:
Pored njega takvog ovce mogu slobodno da brste.
Baka:
Pa hajde da ti pružimo šansu da od života napraviš romansu.
Lovac:
Da ne kažeš posle da smo mi zli. Hajde reci šta bi ti?
Vuk: Iskupiću se za sve ono loše što sam hteo da uradim. Od sada ću i ja u ovoj šumi da radim
i gradim.
Milica:
Ti si neki građevinar, zidar?
Vuk:
Znam da predajem crtanje, pevanje, književnost, SVE,...Dajte mi samo ove devojčice dve.
Milica i Marica:
Jaaaoooooo.
Lovac:
Da ih damo tebi.
Baka:
Pa da ih pojedeš.
Vuk:
Neee, otvoriću školu kulture, da šumu više ne biju kiča i šunda bure. Njih dve će biti đaci,
naučiće sve što bi trebalo kulturan čovek da zna. Ubrzo će biti kulturna šuma sva.
Lovac:
One će to znanje lako preneti drugim životinjama. A i ja bih u tu školu vuče.
Vuk:
Samo bez tuče.
Lovac:
Ono što sam učio kažu ne važi više.
Čuje se grmljavina.
Milica:
Izgleda da će biti kiše.
Marica:
Hajdemo, kasnimo na čas violine.
Vuk:
Od sada ću ti ja držati časove sine.
Milica:
Hej Vuče, ona ti nije sin, ona je ćerka.
Vuk:
Vidim da je opasna zverka.
Baka:
Dobro oslobađamo te muka, a i da ne ispadne bruka.
Marica:
Da ne kažu: Vidi došao čak iz Francuske.
Milica:
A oni ga odveli na sud i proglasili da je lud.
Marica:
Nemoj tako mi smo fini.
Milica:
Zato izvini.
Baka:
Od danas predaješ u školi kulture.
Milica:
Vidiš, mi tebe našeg neprijatelja, našeg krvnog neprijatelja, postavljamo na uzvišeno mesto.
Marica:
To ne radimo često.
Lovac:
Zato nemoj posle da pričaš da si upao u neku ludačku šumu.
Milica:
Gde su te mučili, gde su te terali da pumpaš traktorsku gumu.
Vuk:
Hvala na razumevanju, opravdaću poverenje, idem da se spremim za čas i kulturi da učim
vas.
Milica i Marica ostaju same na sceni.
Milica:
Jao teško nama, ja ne znam ko je ovde lud.
Marica:
Ipak mislim da je pravilno postupio sud.
Milica:
Nadrljale smo, ima da se uči i ko zna kakvim mukama će taj učitelj da nas muči?
Marica:
Pa ako nas bude za uši vukao ili tukao, žalićemo se odboru za zaštitu prava deteta.
Poslaćemo im pismo po Sovi pismonoši.
Milica:
Nemaš pojma. Nije po sovi pismonoši nego po golubu pismonoši. Ako bude počeo nešto da
mlati i da se na času klati pustiću mu odmah turbo-folk hitove, i ima da pobegne pre prvog
zvona.
Marica:
Tvoja muzika je teška više tona.
Milica:
Ne lutkice bolje da mu ti odsviraš Šopena ili Baha i ostaće bez daha.
Na scenu ulazi majka.
Majka:
Jao golupčići moji, pa to je divno čujem krećete u školu kulture.
Marica:
Da mama, ali učitelj nam je Vuk.
Milica:
Što nosi strelu i luk.
Majka:
Oslobađam vas obaveze da idete kod bake, ja sam već jutros bila i zamislite šta je baka snila.
Milica i Marica:
Štaaaa?
Majka:
Sanjala je kaže kako Vuka međunarodni šinteri traže, i kako se on kod nas krije, samo da se
otarasi robije.
Lovac:
Znao sam da je prevarant stari, trebalo je da ga udavim u bari.
Milica:
E, nećete moći, to je sada učitelj naš i dobar je baš.
Marica:
Nedamo ga, i mi smo neka sila, pa makar i kulturna bila.
Majka:
Odoh ja da spremim kolače za baku, da pozovem čavku i svraku da odnesu protezu baki.
Milica:
Mnogo smo jaki.
Marica:
Ima da čuvamo Vuka pa neka pukne od muke ceo svet. Ja ću na prvom času dobiti pet.
Lovac:
Hajdete da pripremimo učionicu. Moraćemo da oduzmemo baki parče zemlje ispod one
velike lipe. Tu će biti učionica.
Milica:
Hajde da tu zemlju uzmemo baki, mnogo volim harač. Što volim da oduzimam.
Marica:
Ja više volim da sabiram.
Ispred Bakine kućice.
Baka:
Nema moje Milice, ni Marice, polaze u tu školu, a bolje je i da ne dolaze često, uvek sam se
plašila kada prolaze kroz tu šumu. Mada ni šuma nije kao što je bila, pa ni vukovi, sada i sa
njima možeš da se dogovoriš. Daš mu nešto ispod ruke i prođeš. Mito i korupcija i ovde vlada
ako imaš para nemora da se strada.
Lovac:
Dobar dan bako.
Baka:
Jao vidi moje devojčice slatke.
Lovac:
Dobar dan bako.
Baka:
Jao moje male devojčice, slatkiši bakini.
Lovac:
Dobar dan bako.
Baka:
Jao vidi ti njega, jesi li ti to sine pošao u rat.
Milica:
Ovo što imamo da ti kažemo nije baš slatko.
Marica:
Ali je kratko.
Lovac:
Zbog potreba šumskog ministarstva obrazovanja oduzima ti se zemlja ispod lipe stare.
Baka:
Pored koje bare.
Lovac:
Ne bare, pored lipe stare.
Baka:
Šta zubi ti se kvare, pa da kada si pojeo sav med.
Milica:
Idi malo napred, ona je gluva.
Baka:
A nema više buva istrebila sam sve.
Lovac:
Hajde recite joj vas dve, ja ću od nje da poludim.
Milica:
Znaš baba onu tvoju parcelu kod lipe.
Baka:
Znam tu sam upoznala Dragoslava, ljubav mog života, i šta je sve pod tom lipob bilo.
Marica:
Da se priča to je sramota.
Baka:
To je divota, tu mi je donosio cveće.
Milica:
Baba pusti sada cveće da ti dira uspomene niko neće.
Marica:
Ali moramo da ti diramo zemljujer tu treba da bude učionica.
Baka:
A razumem, zbog te vaše škole, pa šta vam je sada palo na pamet da idete u školu kako ni ja
ni dragoslav nismo išli u školu pa smo se voleli čitavog života.
Marica:
Rasplakaću se.
Milica:
Pazi da se ne upiškiš molim te nisam ti ponela pampers.
Lovac:
Je l’ može ova baba nešto sa shvati ili da primenim silu.
Baka:
Što si ti neki siledzija.
Lovac:
Znači razumela si oduzimamo ti tu zemlju.
Milica:
A uspomene zavi u maramicu i čuvaj.
Marica:
Ta je slinava.
Baka:
Pa baš uzimate najbolje parče.
Lovac:
Ćuti mogli smo da ti uzmemo celu kuću.
Marica:
To ti je ovaj naš vuk, gost iz Francuske doneo sa sobom zakon.
Milica:
Koji moramo da prihvatimo da bismo ušli u savez svetskih šuma.
Lovac:
Potom zakonu, mogu da ti oduzmu sve što imaš, ako je za dobrobit zajednice.
Baka:
I uspomene da mi uzmu.
Milica:
Ma ne samo zemlju.
Lovac:
Bako nemojte se opirati da ne upotrrebim silu.
Marica:
Pazi da od bake ne dobiješ vilu.
Milica:
Ma može da dobije samo kilu.
Baka:
Dobro. Dajem zemlju samo hoću da se postavi ploča na kojoj će pisati da sam ja to dala školi.
Milica:
Hoćeš zlatnim slovima.
Marica:
Napisaćemo: Baki se cepalo srce ali je ipak odlučila da pokloni masto gde se rodila ljubav
žarka i da tu otpočne borba za obrazovanje.
Milica:
Jer baka je uvek glasala za znanje.
Lovac:
A sada hajdemo, učitelj se već sigurno spremio za čas.
Marica:
Pa nemože da počne bez nas.
Baka:
Čekajte mogla bi možda i ja da pomažem nešto u toj školi.
Milica:
Da uči druge, baka to voli.
Lovac:
Mogli biste da držite časove bontona.
Marica:
One koje je htela da nam drži mečka.
Milica:
Baka je čuvena škola Bečka.
Lovac:
Pa daću ovaj predlog na glasanje preko mobilnog telefona pošto je malo ostalo do prvog
školskog zvona.
Milica:
Pa ako bude dometa do svake jazbine.
Marica:
I baka će u profesore da se vine.
Lovac:
Neka krene glasanje putem sms-a samo da se ukuca prava adresa.
Marica:
Pa svi će da pošalju glas za baku.
Milica:
Sada ću da pozovem svraku da poseti životinje sve.
Marica:
I neka savka pošalje po poruke dve.
Evo nas na početku prvog časa. Vuk, kao i uvek čeka spreman ko zapeta puška, ali ne ona što
želi njega da nanjuška. Počinje nastava.
Scena u improvizovanoj učionici ispod velike lipe u centru šume.
Vuk:
Vi ste u školu danas pošle, e pa dobrodošle.
Marica:
A šta ćemo da učimo prvi čas.
Vuk:
To zavisi i od vas, da vidim šta i koliko znate pa ću onda da ...
Milica:
Odlično, uči se po našem programu.
Vuk:
A ne nemožete od škole da pravite dramu.
Milica:
Kakvu dramu, drama će da bude ako nas ničemu ne budeš naučio pa se onda skupe sve
životinje, jer se nadaju da ti nas naučiš a mi onda to da prenesemo njima.
Marica:
Ako nas ne mnaučipš ništa, ti si nadrljao.
Vuk:
Šta sam zabrljao?
Milica:
To ćemo da vidimo na kraju.
Marica:
Da li će druge životinje prelaznu ocenu da ti daju?
Vuk:
Pa ja sam učitelj ne oni.
Milica:
Ako ne budeš dobar ima ministar sa tog mesta da te skloni.
Marica:
Bolje pričaj sve što znaš.
Vuk:
Ma pričaću i pevaću i recitovaću samo da budu zadovoljni.
Milica:
I čemu ćeš to da nas učiš?
Marica:
Nećeš valjda mnogo da nas mučiš.
Vuk: (za sebe)
Možda bi trebalo sada da im naplatim za sve ono što su me razni ludaci mučili u mnogim
bajkama. Ne znam da li uopšte ima bajke u kojoj me neko nije mučio. Kada se samo setim
onih prasića, pa onih jarića, svi su mi zadavali dosta muka.
Milica:
Šta buncaš, tebi je muka.
Vuk:
Ma ne, neću da vas muičim ja sam izučio velike škole širom Evrope, tamo je bilo dobre
klope.
Marica:
Ovde se klopa samo u restoranu.
Milica:
Gde spremaju šumsku hranu.
Vuk:
Ala bi dobro palo jedno šumsko jagnje do dvadeset kila.
Milica:
To bi sramota bila, kulturan vuk a da jede jagnjića.
Marica:
I to profesor kulture.
Vuk:
Pa ja vidim često i lovce kako u šumi jedu ovce.
Milica:
A pa to ti je kod ljudi tako za pečenje je raspoložen svako.
Vuk:
Životinje uopšte nisu zaštićene, pa bih mogao ja da uzmem u zaštitu naprimer neko prase, do
dvadeset kila zna se .
Marica:
Ma nisu zaštićeni ni ljudi.
Milica:
Zato ti dobar budi pa nemoj više da jedeš decu, ni bake, ni lovce nego udri u školsko zvonce.
Marica:
Zaradi pare pa kupi voće i povrće.
Vuk:
Naprimer banane da sa njima čačkam zube.
Milica:
Više krvoločan nisi, jer kulturan sada ti si.
Vuk:
Ne znam odkuda kod vas tolika nekultura. Lovci me jure zbog jagnjića a oni ih pojedu više
nego ja.
Milica:
Kaži koliko je dva i dva.
Marica:
Ma on to sigurno zna.
Vuk:
Dva i dva jagnjeta su oko četrdeset kilograma mesa.
Marica:
Jao sve se na meni stresa, on će ipak da nas pojede.
Milica:
Ja ću da nas spasem bede.
Vuk:
Molim?
Milica:
Da učim stvarno volim, ali samo tekstove narodnjačkih hitova.
Marica:
A ja volim note.
Vuk:
O Kakve lepote.
Milica:
A koju muziku ti slušaš?
Marica:
Ma on ne sluša ništa, nema ni sluha vidiš kako falšira kad zavija.
Milica:
Ma ti mu daj note pa neka zavija po notama.
Vuk:
Kod vas sam video kulturne pravce razne, ali što se kvaliteta tiče prazne.
Mnogo ima šunda i kiča teška je vaša o kulturi priča. Deca ne čitaju knjige.
Milica:
Jer imaju velike brige.
Marica:
Puna im je glava problema mnogo ih u školi uče, a ničemu ih ne nauče.
Vuk:
Vidim deca su počela sa računarima da se druže, a oni drugarstvo nemogu da pruže.
Marica:
Ma to su dosadne stvari, bolje je nama u šumi.
Milica:
Imamo igračke žive, njima se svi dive.
Marica:
To su naši prijatelji i stvarno svi se vole iako nemaju ni dana škole.
Vuk:
Vidim svi traže neka svoja prava, i crni i žuti i beli svi bi nešto hteli,
A problem bismo rešili lako, samo kada bi hteo svako da drugome pomoć pruži i sa njim
iskreno da se druži.
Marica:
Mi se u šumi stvarno volimo.
Milica:
Od ljubavi gorimo, sve mi se vtope diskovi.
Vuk:
Znači naučili smo ljubav, pre svega.
Milica:
Je l’ to ono kada ona voli njega?
Marica:
Ćuti, kako te nije sramota.
Vuk:
Nije sramota, ljubav je cilj života.
Milica:
Dobro to o ljubavi znamo. Da vidimo šta još znaš?
Marica:
Pa ne diraj ga to je učitelj naš.
Milica:
On učitelj, on ti je...
Lovac stiže sav zadihan.
Lovac:
Izvinite što kasnim pobegao mi je zec taksista pred nosem pa sam morao trčeći.
Vuk:
O baš mi je drago da i lovac bude moj đak.
Milica:
On ja mnogo jak.
Marica:
A ima i pušku.
Vukl:
Ali ja za to imam njušku.
Milica:
Hajde idemo dalje, neću da gubim vreme na neke tvoje i lovčeve šeme.
Marica:
Jesam li to dobro videla, onti daje neke pare.
Vuk:
A to je da mu kupim jare.
Milica:
Da da da ukradeš jare a ovamo mu uzimaš pare. To mi sve više liči na naku korupciju i mito.
Marica:
Kakve su to strane reči?
Milica:
To mora da se spreči, ovo je demokratska šuma.
Vuk:
Mir na času i nema biztke inače će da se oštre sablje britke.
Lovac:
Ubi me bre, a ništa nisam kriv.
Milica:
E to ti tako bude, ni kriv ni dužan postaneš ružan.
Lovac:
Ja sam ravnopravan đak, a usto sam i jak i ako me ova deca budu bila moraće da se primeni
sila.
Vuk:
A tu smo kod sile, nju su nekada imale samo vile, a sada svaka dlaka pravi se jaka. Sada je
svako ja, nezna se ko je profesor a ko đak.
Lovac:
Tu sam ja da uvedem red.
Milica:
Da sedneš tu napred. Da ja vidim šta se ti to domunđavaš sa učiteljem hoćeš da završiš školu
preko veze, za pare, a?
Marica:
Dosta mi je ove ovakve škole.
Milica:
Od ovoga me misli bole.
Vuk:
Bolje da pričamo o otkupu tvoje kože.
Marica:
Ovo ninašta ne liči.
Milica:
Ustvari mi neznamo otkuda ti u ovoj priči?
Marica:
Pričaš nam tu o nekoj ljubavi, poštenju pravdi, pa to nigde ne postoji.
Vuk:
Ali u deklaraciji 585324879 to stoji.
Lovac:
E stoji mnogo šta u deklaracijama, zakopnima, propisima.
Milica:
I to je priča fina.
Marica:
Ali gde je tu istina?
Lovac:
Moram da vas zamolim da budete sa strancem pristojne jer sve će da ispriča onima
njegovima kakvi smo.
Marica:
Ma neće stići da izađe iz šume. Sada je novo vreme, ni mcrvenkape nisu što su nekada bile.
Milica:
Jao mamino pile, da nećeš možda da ga biješ.
Vuk:
Da li sam čuo pile. Kada će užina.
Milica:
Da nećeš možda i vina.
Lovac:
Ma vidim ja da si ti neka pijanica.
Marica:
Od tvoje škole nema ništa, sve to što pričaš mi to bolje od tebe znamo.
Milica:
Bilo bi bolje da mi tebi naki čas damo.
Marica Ko nije dobar iz učionice leti.
Vuk:
Ne znam da letim, a i nemam krila.
Milica:
Ti nam stvarno ličiš na debila.
Marica:
A došao si da budeš profesor, nama, pametnoj deci?
Milica:
Da vidimo, šta znaš reci.
Vuk:
Znam da je ovo trebalo da bude fina priča,
Gde ja jedem decu i bake.
Lovac:
Hej pazi da te lovac ne nagazi.
Milica:
Nekada je bila ta priča, a sada više nije.
Lovac:
Nema šta da se krije.
Marica:
Sada smo porasle.
Milica:
Mi smo velike, pametne, lepe i znamo sve, sve samo nas dve.
Marica:
Znamo o planinama, o kiši, o klimi.
Milica:
Znamo sve o računaru, o medu, o saću i o svemu što deca žvaću.
Marica:
Znamo o setvi, o morima, o žetvi.
Milica:
Znamo kako se meso suši i šta se sve danas puši.
Vuk:
Taj što puši sebe ruši.
Lovac:
Ovo je ekološka šuma nema dima čak i kada dođe zima.
Marica:
Mi ne uništavamo drva grejemo se na solarni sistem.
Milica:
Koristimo energiju sunca.
Lovac:
E kada bi ti to mogao da razumeš.
Milica:
Pa nas treba da vode da učimo druge.
Marica:
Poslali su te ko zna odakle da doneseš kulturu, a ti.
Lovac:
Ma ja bi njega po turu.
Milica:
Vidiš da ti je glava prazna.
Marica:
I zato ti sledi kazna.
Vuk:
Ne ponovo da me hapsite, to nemogu da podnesem, evo novi školski plan ću da donesem.
Milica:
Dobro važi, sada briši u tvoju jazbinu i smisli nešto pametno.
Marica:
Inače drzi se dobro. Bostan si obro.
Lovac:
To je blaga reč, udesiću ga kao da je prežuiveo težak boks meč.
Dolazi baka i donosi užinu.
Baka:
Evo donela sam užinu.
Lovac:
Sigurno neku pitu finu.
Milica:
Samo misliš da jedeš, bolje smisli štaćemo sa ovim vukom, vidiš da ovo nema pojma.
Lovac:
Kako šta, pa tu je moja puška ako neće da sluša.
Milica:
Ma nemoj pa da nas optuže da u vremenu kada diplomatija sve rešava koristimo oružanu
silu.
Marica:
Mogu da nas okarakterišu kao zaostalu šumu.
Lovac:
Da tek onda nema šanse da provirimo u svet.
Baka:
Ma meni se baš i ne viri u taj njihov svet, nego da vidim sa vukom kada ću ja malo da
predajem. Ima i baba šta da kaže.
Milica:
Na kraju će ona njega da smaže.
Marica:
Biće tu velike buke, a sada da vidimo vukove đačke muke.
Lovac:
Evo ga zavukao se bio u jedan žbun i da nije bilo divlje svinje da mi pomogne ne bi mogao da
ga izvučem.
Vuk:
Pa šta treba da radim, vama ništa ne valja.
Milica:
Mi ćemo ti reći.
Marica:
Ne boj se nećemo te još ispeći.
Milica:
Sada ćeš ti da budeš malo u školskoj klupi.
Marica:
Pa da vidiš da ni mi nismo glupi.
Ovaj će čas držati baka, naka načulji uši životinja svaka.
Milica:
Neka svako čuje priče iz davnina kada je ovo bila šuima fina.
Lovac:
Kada su njome hodili vitezovi jaki i kada je red znao mladunac svaki.
Marica:
Treba da slušamo te priče stare jer nas ove nove samo kvare.
Baka:
Istoriju našu kada bismo znali na budućem putu nikad ne bi pali.
Lovac:
Takođe ja hoću da se zna ko mje ovde postavio temelje i ko su naši preci.
Marica:
To se mora reći deci. Da se ne zaborave koreni naši.
Milica:
Nismo se mi rodili u čaši.
Marica:
Misliš u eprueti.
Milica:
Da da znam da je nešto kao tegla.
Song:
Bio jednom jedan kralj,
jak je bio kao zmaj,
voleo je ssvoje zemlje svaki kraj,
Voleo je reke, polja, njive,
Sadio je drveće i šljive,
Šume su se brzo raširile,
Pokrile su brda i doline,
Beše zemlja prepuna vedrine,
Zbog lepota koje ona ima
Beše tada zanimljiva svima,
Pa napadi počeše sa strana,
Polomi se mnogo mnogo grana,
Ali kralj se borio bez straha,
I rastera tuđine pre kraha.
Mi na kralja da se ugledamo
I tuđinu da se ne predamo.
Milica i Marica:
Bravo baba, bravo baba.
Vuk:
O pa vi tako lepo predajete, kada bi znao u koliki kazan stajete?
Lovac:
Ja ne znam koga da slušam, baku ili Vuka, više mi je od škole muka.
Milica:
A ne tek sada ova škola vredi.
Marica:
Da i mi nešto ispredajemo, pa nismo mi šišarke skupljali uzaluk.
Milica:
Prvo, da se zabrani svaka vrsta muzike u šumi osim turbo-folka.
Marica:
A moje note, moja violina.
Vuk:
Kako si ti fina, mogla bi da mi daš ruku da je oglođem.
Lovac:
Hej, nema da se jede meso samo biljna hrana.
Vuk: T
o je ove šume mana.
Lovac:
Prati nastavu, budi dobar đak.
Vuk:
Ja sam dobar dzak.
Milica:
Kakav dzak, nemoj da ti padne mrak.
Marica:
Na oči.
Lovac:
Dobro, dobro, koči.
Milica:
Znači samo narodnjaci, ukidamo fine stvari, ko još za balet mari.
Marica:
Ne ukidamo ponašanje ružno, ukidamo psovke, dreku, svađe, ko je normalan on će da se
snađe.
Vuk:
Da, da samo kultura, kao naprimer moja.
Milica:
A ne tebi se danas menja boja.
Marica:
Stavlja se nova.
Milica:
Čik pogodi koja.
Lovac:
Nema smisla da budeš profesor stranac, daćemo ti naš pasoš.
Marica:
I državljanstvo.
Milica:
Dodelićemo ti u šumi stan.
Lovac:
Samo nemoj da praviš neki svoj klan.
Marica:
Da živiš ovde da predaješ, i kao fin da traješ.
Milica:
Znači da nejedeš ovce, bake, crvenkape, motke,lopte, vile.
Vuk:
Može bar jedno pile.
Milica:
Ne može samo kupus, šargarepa, luk.
Vuk:
Pa više neću biti vuk.
Lovac:
Hoćeš ne brini samo te velike zube skini.
Vuk:
Kako kada ne nosim protezu.
Milica:
Bez zuba bi bio strava.
Lovac:
Samo se opusti, moja su klešta prava.
Vuk:
Jao zubi moji.
Milica:
Hajde da mu izvadimo još koji.
Marica:
Neka bude Vuk bez zuba.
Vuk:
Onda ću biti truba.
Milica:
Ma ne bićeš bubanj kada ti na njega razapnemo kožu.
Dolazi majka.
Majka:
Jao, ja došla kod učiteljice, ovaj Vuka da vidim kakva su mi deca u školi.
Vuk:
Možete li da mi plombirazte keca?
Majka:
Zašto su vam Vuče tolike oči?
Milica:
Pazi od bolova može na tebe da skoči.
Vuk:
Pa vadili su mi zube, još sam u šoku.
Marica:
Ne brini mama školsku godinu završićemo u roku.
Vuk:
Nisu baš dobri đaci.
Milica:
Ej, tišina, imamo te u šaci.
Majka:
Šta rekoste, kakvi su đaci?
Vuk:
Ma odlični, najbolji, nikada nisam video ovakve đake.
Marica:
Malo nam je i baka predavala, nešto i lovac.
Milica:
Malo i mi. Sve u svemu pogodili smo tri.
Majka:
Znači vi ste zadovoljni mojom decom?
Vuk:
Jao kakva deca, oni su pravi...
Milica:
Genijalci.
Vuk: da upravo to, oni su genijalci.
Majka:
Pa onda znači i dalje ćete da predajete u našoj školi.
Vuk:
A neverujem zub me boli.
Lovac:
Bolje da ide dalje.
Milica:
I bliže.
Marica:
Tamo gde se avionom stiže.
Milica:
Neka malo i druge davi i gnjavi.
Marica:
Neka njima priča o užarenoj lavi.
Lovac:
Mi smo naučili sve.
Vuk:
Ma samo još reč dve.
Lovac:
Govori dok te lovac ne oduva.
Vuk.
Ova uma je za kulturu gluva.
Milica:
Ma šta mi reče.
Marica:
Da ideš iz šume to je najpreče.
Lovac:
Idi u neku drugu priču.
Milica:
Jeste baš sada u jednoj treba da pojedeš crvenkapicu.
Marica:
A u drugoj baku.
Milica:
Pa posle da srušiš prasićima kuću.
Marica:
Imaš puno posla.
Vuk:
Eto zbog tih pisaca bajki ja nemogu ni u školi da predajem, ali važno je da opstajem.
Song
Vuk odlazi. Posle songa utrčavaju na scenu Vuk i Baka koja ga juri sa metlom.
Baka:
Kako te nije sramota pa mi smo u školi kolege a ti tako.
Lovac:
Šta se desilo, jel treba da puška opali.
Baka:
Nećeš se izvući mali.
Vuk:
Opet sam nevin a vi me bijete.
Milica:
Ma ima da te oderemo od batina.
Vuk:
Ništa niste naučili, dzabe časovi i muka.
Marica:
Naučili smo mi ali ti si opet zabrljao.
Lovac:
Sada si nadrljao.
Milica:
Kaži baba šta je uradio.
Baka:
Zamisli stao čovek ispred moje kuće i duva li duva.
Marica:
Hteo si baki da srušiš kuću?
Vuk:
Ne ja sam samo hteo da joj ohladim čaj.
Lovac:
Vidi što je fin.
Milica:
Priznaj pa da te bijemo.
Vuk:
Bolje prvo čaj da pijemo.
Lovac:
Izigrao si poverenje , isčezlo je naše strpljenje.
Vuk:
Jao gotov sam.
Marica:
Tako ti i treba kada jedeš jarićima majku.
Vuk:
Jao, opet mešate bajku. Ja ovde ne pripadam, nisam iz ove priče.
Milica:
Nisi, ali bolje je da te odavde ne puštamo, da ne bi još negde.
Baka:
Napravio katastrofu.
Lovac:
Hoćeš da ti otpevam jednu strofu.
Majka:
Evo stigao mejl na računar kod veverice.
Lovac:
Dajte meni da ja zvanično pročitam.
Milica:
Da li beše zna da čita?
Lovac:
Dragi stanovnici Kulturne šume,
Obraćamo vam se već premrli od straha da se vuku koji je pre dve nedelje došao kod vas,
nešto nepredvidivo desilo.
Milica: (Marici)
Vidiš da smo mogli da ga gurnemo u močvaru i da se udavi, to je nepredvidivo.
Lovac:
Ipak se nadamo da nije, već da jednostavno nemože da se odupre vašem gostoprimstvu.
Marica:
Baš smo ga lepo dočekali.
Milica:
A kako ćemo tek da ga ispratimo.
Lovac:
Ali vas ipak molimo... (daje baki jer ne vidi dobro).
Milica:
Jel ti kažem da ne zna sva slova.
Baka:
Vas molimo, da ga pustite jer ga čekaju druge bajke.
Deci roditelji čitaju bajke samo do onog dela kada treba da se pojavi vuk. Deca više nemogu
da se strpe čekaju ga širom sveta.
Milica:
Eto opet mi da vadimo svet iz krize.
KRAJ
