Zlatna Jabuka i Devet Paunica

Zlatna jabuka i devet paunica Naslov pripovetke Zlatna jabuka i devet paunica samo prividno ukazuje na temu. Motiv "zlatne jabuke" je na početku pripovetke, od njega započinje dešavanje u priči: krađa jabuka. Pokušaj da se otkrije tajna nestanka jabuka povod je da se uvede drugi motiv: "zlatne paunice" i paunica/devojka. Tu se susreću mladost, lepota i ljubav. Ali tu je i prvo zlo: bratska zavist i ljubomora. Pa drugo zlo: "prokleta babetina" odseca devojci/paunici kosu i ova se više ne pojavljuje. Tu je zaplet. Carević ne može da preboli nestanak devojke i odlučuje da pođe u svet u potrazi za njom. Tada počinje zamršena, složena, napeta i zanimljiva priča o potrazi za lepotom i ljubavlju (tema), o dobru i zlu, o čovekovoj moći da savlada sve preireke. Pripovedač uvodi u priču životinje, zmajeve, veštice, čudotvorne predmete. Ovakve pripovetke, u kojima se opisuju fantastična bića i fantastični događaji, nazivaju se bajke. Bajka je zasnovana na fantastičnim predstavama, ali uvek sadrži i činjenice iz stvarnog života. Ona govori o običnom i svakodnevnom životu, o ličnostima koje su moguće i verovatne, o situacijama koje su doživljene ili o kojima se moglo čuti da su se dogodile, o postupcima koji izazivaju odobravanje i oduševljavanje, o nevoljama koje su snalazile čoveka u njegovom svakodnevnom sukobljavanju sa prirodnim ili društvenim silama. Na tu stvarnu osnovu nadgrađuje se svet fantazije. Ova fantastična nadgradnja ima više podsticaja. 1. Neke pojave u prirodi i životu čovek nije mogao ni umeo da racionalno objasni, pa je sve to objašnjavao delovanjem vanprirodnih bića i nevidljivih i neshvatljivih sila oličenih u bogovima, vilama, aždajama, zmajevima, đavolima, vukodlacima, vampirima. 2. Fantastika je sredstvo da se pobegne iz ružne i tegobne stvarnosti u svet obilja, bogatstva, lepote i sreće. 3. Fantastično, slikom lepote, bogatstva i sjaja, izaziva osećanje divljenja i oduševljenja, uživanje u lepotama, opuštanje. Sve te slike iz bajke nadoknada su za ono što čovek ne može da ima u životu. Akteri priče Narodni pripovedač je u ovu priču uveo veliki broj likova-aktera priče: carević, zlatne paunice, baba-carica, baba-veštica, čovek, pustinik, zmaj. Tu su i životinje sa natprirodnim moćima (ribe, lisica i vuk) ali i životinje sa moćima da se preobražavaju u druge životinje (kobila i ždrebe). Neki od aktera zbivanja poznati su iz ljudskog iskustva, dakle postoje u stvarnom životu - carević, carica, pustinjak, čovek. Drugi akteri proizvod su mitoloških predstava i pripovedačeve mašte - zmaj, zlatne paunice, čudotvorne životinje. Carević poseduje niz pozitivnih osobina:- upornost- postojanost- hrabrost- snalažljivost- vernost- požrtvovanost- odlučnost- plemenitost. Ove ga osobine predočavaju kao čoveka iz stvarnog života jer su sve navedene osobine svojstvene ljudskom biću. I on će ponekad ispaštati zbog svoje dobrote i plemenitosti (kao i čovek iz svakodnevnog života) - oslobađa zatvorenog zmaja, ali mu ovaj otima paunicu - caricu. Međutim, kao i svako ljudsko biće, carević ima i neke negativne osobine. Najizrazitija je surovost - daje da se baba rastrgne a slugu izdajnika kažnjava odsecanjem glave. Ipak, ovaj junak se pamti po onome što je pozitivno jer je to dominantno. Poseban

utisak ostavljaju i pamte se neke njegove osobine: plemenitost (pomaže bespomoćnim životinjama, oslobađa okovanog zmaja), vernost i postojanost (skoro cela pripovetka opisuje carevićevo traganje za paunicom - devojkom - ženom i njegovu upornost da je izbavi iz nevolje). Istaknuto mesto u pripoveci ima paunica - carica, koja održava celu osu pripovetke do kraja - ona je agens koji podstiče carevića na akciju. Lik paunice - carice, iako je prisutan u celoj pripoveci, skoro od prvih stranica pa do poslednje, nije dovoljno izdiferenciran i upečatljiv. U njenom liku dominiraju tri osobine: lepota, vernost careviću, snažna ljubav. Lepota je predočena epitetom "zlatna", izričitim opisom ("nije bilo lepše u svemu carstvu") i posredno (njena izuzetnost privlači i zmaja, koji je stalno proganja i otima). Ona je verna careviću: tri puta je svraćala njemu kada je dolazila po zlatne jabuke, tri puta ga je budila na jezeru, stalno beži sa carevićem, iskušava zmaja. Njena ljubav je snažna - snaga te ljubavi iskazana je onim tri puta ponovljenim pozivom: "Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!" Reči "hrana", "srce" i "duša" prosto greju toplinom koja iz njih zrači. 

 U svakoj bajci životinje imaju značajnu ulogu u životu i delovanju junaka, razvijanju priče, gradnji sižea. U ovoj bajci pojavljuju se različite životinje kao akteri priče sa značajnom sižejnom funkcijom. Tri životinje (riba, lisica, kurjak) odigraće važnu ulogu u ispoljavanju karaktera glavnog junaka (dobrota) i razvijanju priče - pomažu careviću da savlada teške prepreke i izbavi se - od zla. Kobila poseduje moć preobražavanja i bitan je agens u jednoj

epizodi jer njeno preobražavanje dinamizira priču i podstiče razvijanje još jedne misaone niti - dobro se dobrim vraća. Konji poseduju izuzetnu snagu, njihova brzina je ravna letu ptica, poseduju moć govora i dobru meru razložnosti i mudrosti. Moć pretvaranja i preobražavanja poseduje više životinja: konji, kobila. A to je osnovna karakteristika životinja koje postaju akteri priče u bajci. U pripoveci je opisan zmaj koji poseduje ogromnu snagu. U ljudskom iskustvu (i stvarnosti) takvo biće ne postoji. Čovek je uobličio ovo fantastično biće da bi u njemu oličio zlo koje snalazi čoveka. Jedno ovakvo biće bilo je neophodno da bi se uvela u priču i razvila nova epizoda a time priča još više zaplela i postala napeta i zanimljiva. Pripovedanje Stereotipni početak i završetak karakteristika je svake narodne bajke i to se može smatrati stalnim mestom. Ako se uporede ovi segmenti u nekoliko bajki, primetiće se da oni liče jedan na drugi, da su nekada potpuno istovetni. Nekoliko primera će to rečito pokazati. Zlatna jabuka i devet paunica Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku. Otidu sretni u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svojega veka. Aždaja i carev sin Bio jedan car pa imao tri sina. I onde je živeo i carovao do svoga veka. Bijaše jedan car,i imađaše tri sina i tri kćerke. Baš - čelik Carević onda uze svoju ženu pa ode s njom kući. Uvodna rečenica prvog primera sastoji se iz dva dela, dve rečenice. Prva je stereotipna, druga je inicijalna jer uvodi inicijalni motiv (zlatna jabuka) koji će pokrenuti događanja. Završna rečenica isto tako ima dva dela: prvi je stereotip o srećnom završetku, drugi ostavlja mogućnost za domišljanje nastavka priče ("ostanu carujući do svoga veka"). Kao što se u više bajki pojavljuju isti počeci i završeci, tako se ponavljaju, prenose iz jedne bajke u drugu istovetne situacije, odnosi među akterima priče (relacije) ili opisi. Poredbeno čitanje ove tri bajke otkriće mnoge istovetnosti. To dolazi otuda što narodni pripovedač, koji zna na desetine pripovedaka, kada oblikuje novu priču, uzima iz prethodnih gotove opise, situacije ili relacije. Sažimanje priče vrši se tako što se istovetne situacije ne predočavaju više puta, nego se o njima ukazuje upućivanjem na prethodnu situaciju. Kada najmlađi sin sačuva jabuke (ta situacija je detaljno opisana), za sutrašnju ponovljenu situaciju kaže se: "i sačuva je opet onako". Zmaj, kada kazuje carici o poreklu svoga konja, kaže: "U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvaiest konja sa jaslima da ne znaš koji je od koga lepši". Izraz "u toj i toj planini' često se javlja u narodnom pripovedanju u različitim varijantama - mesto, čovek, događaj. Ima ga u obliku "takav i takav čovek", "takvo i takvo selo", itd. Ovakvi izrazi su suštinsko obeležje proznog narodnog kazivanja - ne imenuju se junaci i akteri priče, ne imenuju se geografski pojmovi - naselja, lokaliteti, predeli. Sadržina bajke nije lokalizovana u vremenu i prostoru: ono što je ispripovedano moglo se dogoditi u bilo kome vremenu i na bilo kome prostoru. Borba između dobra i zla nikada i nigde nije okončana; zla će uvek biti i uvek se može pobediti upornošću, dovitljivošću i hrabrošću. Ni junaci ne nose ljudska imena već opšta imena - carević, carica, baba, pustinjak. Važno je

dobro koje se čini, nije važno ime onoga ko dobro čini, niti mesto i vreme gde se i kada to činilo: događa se svima, svuda i u svim vremenima. Lepota kazivanja Narodni pripovedač se usredsređuje na događaj i junaka, na smisao prikazanih zbivanja, pojava i postupaka. On nastoji da priča bude zanimljiva i napeta kako bi održala pažnju i znatiželju slušalaca i čitalaca. To postiže dovođenjem junaka u niz opasnih i neizvesnih situacija, stavljajući ga pred različite prepreke, uvođenjem epizoda, hronološkim razvijanjem fabule koja ide ka razrešenju. U narodnim pripovetkama dat je "uzor narodnog jezika u prozi". Lepota kazivanja izvire iz govornog stila koji je blizak svakodnevnom govoru običnog naroda, koji je i tvorac pripovetke. Jezik je čist narodni jezik. Slike su raskošne, bogate bojama i svetlošću, oblikovane dobro odabranim rečima. Usmeno prozno kazivanje odlikuju sledeća umetnička sredstva i postupci. Bogate slike Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. Ponavljanje Ovo je karakterističan postupak u narodnoj poeziji i prozi: isti predmeti, pojave i radnje ponavljaju se više puta. Najčešći vid ponavljanja je trojstvo ili utrostručavanje:- tri careva sina,- tri dolaska zlatnih paunica,- tri pozivanja zaspalog carevića: hrano, srce, dušo,- tri babe: "prokleta babetina", baba-carica, baba-veštica,- tri životinje (riba, lisica, kurjak),- tri dobra,- tri čarobna predmeta (krljušt, dlaka, dlaka),- tri čaše vode i tri obruča na buretu,- tri kobilina pretvaranja. Od stalnih brojeva javljaju se još dvanaest (dvanaest konja, dvanaest podruma) i devet (devet zlatnih paunica). Ponavljanja su motivisana različitim umetničkim razlozima i imaju različite funkcije: korišćenje gotovih slika i opisa; ostvarivanje epske širine; isticanje težine zadatka ili prepreka; isticanje upornosti i vernosti mladog carevića. Hiperbola U bajkama se predočavaju predmeti, pojave i ličnosti kao veći i jači nego što su uistinu. Tako su ovde konji toliko .snažni da prosto lete - "baš kao ptica". Sve fantastične slike su nastale preuveličavanjem ljudskih ili životinjskih moći, a sve sa ciljem da se ostvari osnovni smisao pripovetke - pred čovekom se postavljaju nesavladive i neviđene prepreke, ali on uspeva da ih savlada. I njegova upornost, izdržljivost i hrabrost hiperbolisani su. Gradacija Ovo je uobičajeno stilsko sredstvo za uobličavanje umetničkih slika i likova u bajci, ali i uobičajeni postupak u komponovanju bajke.1. Trojica braće po starještvu: najstariji, srednji, najmlađi.2. Tri oslovljavanja carevića: hrano, srce, dušo.3. Kobila se pretvara u ribu, lisicu, kurjaka.4. U kompoziciji bajke primenjen je gradacijski postupak:- rešavanje problema branja jabuka,- traženje paunice i prepreke babe - carice,

- nalaženje paunice carice,- zmaj kao protivnik,- služenje kod babe - veštice,- savladavanje poslednje prepreke i izbavljenje paunice carice. Jezik Pored STALNIH EPITETA, što je sasvim uobičajen postupak usmenog pevanja i pripovedanja (zlatna jabuka, zlatna paunica, veliki dvori, krasna devojka, krasan konj), ovde ima i epiteta sa snažnim emotivnim nabojem i dubljim smislom. Pripovedač ne krije svoj negativan stav prema "prokletoj babetini" - i pridev i imenica nose negativne emocije. Za carevića će pripovedač tri puta reći: "siromah" - kazivač priče duboko saoseća sa njegovim patnjama. Snažna ljubav, privrženost i toplina istaknuti su gradacijskim ređanjem reči kojima paunica-carica budi carevića: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj dušo! Ovde su reči poređane idući od konkretnog ka apstraktnom, ali svaka reč ne iskazuje jednak stepen ljubavi i nežnosti. Rečenica je kratka, najčešće asindetska, jezgrovita: On se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa leže spavati. Četiri rečenice, obilje literarnih informacija, odsustvo komentara, sve je svedeno na lapidaran opis situacije. Jezgrovitost rečenice ogleda se i u tome što jedan isti pasus zatvara jednu i otvara novu situaciju: Sutradan, kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve što je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi, i došavši k njoj, reče joj...  Misao o dobru U svakoj bajci se sukobljavaju dobro i zlo, odnosno čovek se bori da pobedi zlo i donese sebi i drugima mir, sreću, ljubav i sigurnost. U toj borbi čovek uvek izlazi kao pobednik, pa su bajke pune optimizma i vere u čoveka i njegovu fizičku i duhovnu snagu. U bajci Zlatna jabuka i devet paunica čovek (carević) sreće se sa dva zla. Jedno potiče od ljudi: bratska zavist i neverstvo (izdaja) sluge. Ova dva zla junak lako savladava, ali su mu ona donela drugu nevolju - mora da traga za paunicom/devojkom. U traganju uspeva, ali svojom nesmotrenošću (i snažnom ljudskom radoznalošću) oslobađa ogromnu silu (zmaja) koji će mu zadati mnogo muka. Ali, carević savladava i to zlo, izbavlja caricu - ženu i nastavlja da živi u miru, sreći, ljubavi i - bogatstvu. Carević je oličenje dobra i plemenitosti. Iako je opterećen mislima o carici i njenoj sudbini, carević će izbaviti od zla tri životinje: ribicu, lisicu i kurjaka. Ta mu se plemenitost vraća onda kada mu je pomoć najpotrebnija - kada treba da savlada prepreke koje postavlja baba - veštica. I životinje su nosioci zla (kobila, zmaj), ali i dobra (riba, lisica, kurjak). U sukobu dobra i zla i ishodu toga sukoba nalazi se smisao i poruka (ideja) bajke. - Čoveku je urođena (prirodna) težnja za lepotom, srećom i ljubavlju.- Do cilja se dolazi upornošću, požrtvovanjem, hrabrošću i dobrotom.- Dobro čini - dobro ti se vraća.- Čovek savladava sve prepreke ili: čoveku se ništa nije otelo. 

Pitanja, zadaci i vežbe 1.Carević poseduje niz pozitivnih osobina.U nekoliko rečenica obrazložite (i dokumentujte) svaku od navedenih osobina: - upornost, hrabrost, vernost, snalažljivost, požrtvovanost, plemenitost, postojanost, odlučnost. 2. Carević surovo postupa sa babom koja je devojci - paunici odsekla kosu i sa slugom izdajnikom.- Da li je carević mogao drugačije da kazni babu i slugu?- Da li pripovedač osuđuje ove carevićeve postupke? Na osnovu čega izvodite takav zaključak? 3. Objasnite smisao, značenje i simboliku reči koje paunica upućuje careviću:Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj dušo!- Koji je tip gradacije primenjen; uzlazni ili silazni? Obrazložite!- Koje su versifikacijske osobenosti ovih rečenica? 4.Kazivač priče će jednom reći za slugu "nesretni sluga", a za carevića će tri puta ponoviti reč "siromah".- Kakav smisao ima epitet "nesretni"?- Kako objašnjavate ovakav stav: "Carev sin, siromah..."? 5. U šemu nisu uneti svi motivi iz bajke.- Pročitajte pažljivo bajku i pronađite motive kojih nema u šemi. Dopišite ih!__________________________________ Zlatna jabuka i devet paunica Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i cveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: Kud se to deva rod s naše jabuke! Na to će peću najstariji sin: Ja ću noćac čuvati jabuku, da vidim ko je to bere. I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Carev sin opcinjen lepotom devojke dade joj jabuke ali on je zamoli da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima. Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet uveče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noćuzaredom uspevao da sacuva jabuke, braca mu pozavidese. U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: Šta je to? Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi da je bace u tamnicu. Paunice više ne dođu na jabuku i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu i da se ne vraha kući dok je ne nađe; pa onda otide k

ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na jedno jezero i onde nađe jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu kćer pa zapita babu: Zaboga, bako, e da li ti što znaš za devet zlatnih paunica? A baba mu stane kazivati: E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati. Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatrapiri pa mu reče: Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati. Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: Šta je, jesu li dolazile? A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale ujezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, zavapi od tuge. Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: Jesu li dolazile? A sluga mu odgovori: Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati pa više nikad ovde neće doći. On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dao svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi: Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji pa će me onda naći. S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu: Jesu li dolazile? A sluga odgovori: Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji pa ćeš je onda naći. Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu. Posle toga počne sam putovati po svetu i tako putujući zadugo, dođe ujednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinika pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo vala upravo da ideš pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori. Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustiniku pa pođe kako mu je kazao. I tako putujući naiđe na velike vratnice i prošavši ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma pa mu reče: U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvoraj, ne šali se glavom! S otim ona otide. 

Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu? Pa onda stane otvorati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi, daj mi čašu vode! Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet izađe glas iz bureta: Zaboga, brate, umreh od žeđi! Daj mi još jednu čašu vode! Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: Zaboga, brate, umreh od žeđi! daj mi još jednu čašu vode! Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide usvet da je traži. I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku pa kad ti zatrebam, samo je protri malo. Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvožđa! Ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri. On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja ćy tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri. On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka pa ga zapita: Zaboga, brate, e da li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara? Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje vala da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev. Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati? Konj mu odgovori: Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se. Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili čas ih stigne. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio. On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi: Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli. S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umilavati i previjati se oko njega i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?! A on joj odgovori: E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, vala da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe pa tu kobilu i ždrebe vala čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu. Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi i došavši k njoj reče joj: Pomozi bog, bako! A ona mu prihvati boga: Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro? On joj reče: Rad bih u tebe služiti. Onda mu baba reče: Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu. Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao: Daj, baba, glavu. Baba mu ovo sve pokaže pa mu reče: Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sačuvati. Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude uveče usedne on na

kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo međuprstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: Šta je, pobratime? A on joj odgovori: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A ribica mu reče: Eno je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura, ba-bina kobila! Onda on udari ularom po vodi govoreći: Dura, babina kobila! A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem: U ribe, kurvo! A kobila joj odgovori: Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazaše. Onda opet baba: A ti u lisice! Kad bude pred noć, on usedne na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te preda nj: Šta je, pobratime? A on odgovori: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A lisica mu odgovori: Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila! On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: U lisice, kurvo! A ona joj odgovori: Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazaše. Onda opet baba: A ti u kurjake! Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedan put te preda nj: Šta je pobratime? A on mu reče: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A kurjak mu reče: Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govopeću: U kurjake, kurvo! A kobila joj odgovori: Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše. Onda baba iziđe napolje a carev joj sin reče: E, baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili. Baba mu odgovori: ,,Sinko, što je pogođeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš. A on reče babi: Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi. Onda ga baba stane odvraćati: Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja! Ali on jednako ostane na svome govoreći: Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno. Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: Spremaj se što brže. I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati. Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati? A konj mu odgovori: Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići. Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori: Ne bojte se, ne treba bežati. Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući. A ovaj mu odgovori: A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom. Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži.

Onda carica usedne na ovoga konja i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

http://www.lektire.me/prepricano/zlatna-jabuka-i-devet-paunica_648

Tema lektire ” Zlatna jabuka i devet paunica “

Osnovnom temom srpske narodne bajke ” Zlatna jabuka i devet paunica ” se može smatrati ljubav između dvoje mladih ljudi. Ali nije to bilo kakva ljubav, već ona istinska, čista u kojoj je svako spreman na razna odricanja i ustupke, samo da bi bio sa voljenom osobom.

Mesto i vreme radnje

Kao i u svim bajkama, gotovo je nemoguće precizno reći tačno vreme i mesto radnje. Zato, ukoliko budete imali da pišete sastav na temu ove bajke, predlažem vam da ipak izbegnete analizu vremena i mesta radnje u bajci. Jer postoje tumači, koji žele da precizno odrede sve prilikom analize, a to je ipak malo kompleksnije pitanje u ovom slučaju.

Analiza lektire “Zlatna jabuka i devet paunica”

Na samom početku analize srpske narodne bajke ” Zlatna jabuka i devet paunica ” treba imati na umu književnu vrstu kojoj ovo delo pripada. Pod pojmom bajke se podrazumeva; ” kompleksna pripovetka, sastavljena od niza motiva, od kojih osnovni motiv mora imati karakter čudesnog “.

Kada to znate, ne sumnjam da će vam biti lako i da uradite analizu dela.

Sama bajka je vrlo sažeta, napeta i izuzetno zanimljiva. Prisutni su brojni motivi koji razvijaju priču, a između ostalih: borba između dobra i zla, motiv čiste ljubavi i potrage za njom, motiv borbe sa fantastičnim bićima, motiv nadmudrivanja i mnogi drugi.

Ne treba zaboraviti ni govor životinja, koji je vrlo specifičan za ovu književnu vrstu.

Kao i većina drugih bajki, tako i ova ima uobičajen, to jest stereotipan početak i kraj. A ono što nijednog čitaoca ne može ostaviti ravnodušnim jeste lepota kazivanja narodnog pripovedača, koji se sve vreme trudi da održi živost radnje. Govoreći čistim, narodnim jezikom on to vrlo lako postiže, a uz to daje i brojne epitete, koje kazivanje čine još lepšim i raskošnijim. Pored epiteta, postoji i veliki broj stilskih figura, kojima se upotpunjuje lepota kazivanja. Između ostalih javljaju se hiperbola i gradacija.

Ponavljanje je jedna od karakteristika kazivanja u narodnoj tradiciji, pa je tako i u lektiri ” Zlatna jabuka i devet paunica ” prisutno.

Ova književna vrsta je poznata po motivu pobede dobra nad zlim, pa je prisutan i motiv borbe. Tako je u lektiri ” Zlatna jabuka i devet paunica ” mladi carević i njegova voljena prikazan kao simbol dobra. A kao simboli zla javljaju se različiti likovi i njihovi postupci, poput: bratske ljubomore, izdaje sluge, ali i zmajeve želje da otme devojku. Međutim, kako je suštinski plemenit, mladi carević iz svih ovih situacija ipak izlazi kao pobednik.

Likovi u bajci “Zlatna jabuka i devet paunica”

Iako u lektiri ” Zlatna jabuka i devet paunica ” postoji mnoštvo likova, što ljudi što životinja, analiza bi trebalo da se tiče samo dva glavna lika, a to su mladić i njegova voljena. Ono što je prvo upada u oči prilikom čitanja srpske narodne bajke ” Zlatna jabuka i devet paunica ” jeste snaga i čistota njihove ljubavi. Ni jedno ni drugo ne odustaju od ljubavi, bez obzira na sve prepreke na koje nailaze.

Što se osobina tiče, za mladog carevića se može reći da je: plemenit, požrtvovan, spretan, odlučan, istrajan, čistog srca, spreman da rizikuje kako bi spasao svoju voljenu. Ali je u pojedinim trenucima vidljiva i njegova surovost, kao u sceni kada naređuje da se starica kazni ili kada odseca glavu slugi koji ga je izdao. Međutim, iako na prvi pogled izgleda da je surov, čini mi se da je bolje reći da je pravedan.

Većina osobina koje krase mladića, krase i njegovu voljenu. Jer i ona je plemenita, čistog srca i nadasve, iskreno voli carevića.

Pored glavnih likova, prisutni su i likovi karakteristični za bajke, poput: cara, babe, pustinjaka, ali i likovi životinja, kojima prvo carević pomaže kada se nađu u nevolji, a one mu zatim uzvraćaju kada se on sam nađe u nevolji. Naravno, ne treba zaboraviti ni lik zmaja, koji je vrlo čest u bajkama. A tu su i životinje koje govore, što je opet uobičajeno za ovu književnu vrstu.

http://saznajlako.com/2014/07/04/zlatna-jabuka-i-devet-paunica/

O bajkama, Nevena Radovanović student Filološkog fakulteta u Beogradu

Sadržaj·       Uvod

·                    O bajkama      ..........................2

·                    Kompozicija bajki     ...............3

·        Fantastičnost kao osnovna karakteristika ...6

·                    Vreme    ..................................7

·                    Prostor     ................................8

·        Svrha fantastike     ........................10

·        Stvaranje simbola    ......................12

·        Simbolika fantastičnog    .............13

·        Arhetipovi     ..................................15

·        Zaključak     ....................................17

·        Literatura     ....................................18

·       UVODBajke su bile i ostaće književna vrsta koja je miljena od strane čoveka, od najranijeg

detinjstva, pa do starosti. U detinjstvu one nas uvode u svet  koji je detetu nedostižan na

drugi način, preko realnih epizoda u njima, a pogotovo preko fantastičnih elemenata. Dok s jedne strane one upoznaju dete sa onim što ga čeka u stvarnom životu (životnim preprekama), sa druge strane, čuvaju mu maštu, time držeći njegov duh u ravnoteži.

      S godinama shvatamo, preko psihologije Junga, naročito, da bajke imaju zaista važnu funkciju u životu čoveka. Bajke zapravo jesu arhetipovi određenih inicijacija (životnih prepreka i prelaska preko njih) , tako da analizom bajki znamo na koji način je moguće prevazići određenu teškoću u životu, jer su one okamenjeni modeli mogih životnih priča pre nas.

      Vremenom, čovek bi trebalo da shvata da bajke upravo govore o tome da je ovaj život samo jedan deo tzv.realni deo življenja, ali da je neminovan i onaj drugi deo, tzv. fantastični koji treba preći.

      Ovaj rad će, preko kompozicije, pokušati da pokaže koja je svrha fantastičnih elemenata bajki kad se jednom simbolika u njima ustali.

·                   O bajkama

Prvu teoriju o poreklu bajki dao je Jakov Grim, podstaknut idejom o jedinstvenoj grupi naroda - indoevropskoj. Osim kao indoevropska, zahvaljujući braći Grim, ova teorija može se tumačiti i kao mitološka, jer bajke predstavljaju nekadašnje ostatke mitova i otuda potiče sličnost među njihovim sižejnim elementima. Značenja tih mitova su davno zaboravljena, ali su u bajkama data preko čudesnog i pružaju vrednost samoj priči. Sa razvojem interesovanja kolektiva za pojedinca, a ne kosmosa i zamenjivanjem mitskih junaka običnim ljudima (obespravljenim pojedincima), zaboravlja se stara tradicija i rituali koji je prate. Dolazi do slabljenja vere u mitove i kao posledica javlja se preobražaj mitova u bajke. Da bismo razumeli bajke, potrebno je shvatiti ostatke kulturnog nasleđa koji otkrivaju način mišljenja primitivnog čoveka. Pored mitskih, u bajkama se mogu pojaviti i jednostavne situacije, sveprisutne, koje pripomažu bajci da se „ odomaći“ ukoliko naiđe na pogodno  tle. Zbog toga se javlja još jedna teorija koju nazivamo migracionom. Treća teorija o postanku bajku je antropološka. Tek nastala antroplogija ( engleska škola na čelu sa Edvardom Tajlerom), tumači podudarnosti ideja, verovanja, običaja „primitivnih“ narodasvih krajeva sveta time da je sveukupna civilizacija morala poteći iz nečeg starijeg, a ostatke toga, sa svojiim pravim značenjima, srećemo danas u kulturama naroda.

Početkom 19. veka kod nas se bajkama bavi Vuk. On u Srpskom rječniku1818. godine daje podelu pripovetki : „Naš narod ima svakojaki pripovjetki tako mlogo... (...)i mogu se razdjeliti na ženske i muške.“ Bajku Vuk svrstava u ženske pripovetke nazivajući ih gatkama zbog toga što su one  „pune čudesa kojih ne može biti“( u predgovoru Narodnim pripovjetkama iz 1853.).

Bajke su ranije imale praktičnu namenu i osim zabave ukazivale su na pouku, što se zaključuje iz tesne veze sa mitologijom. Tokom vremena bajke su se razvile u usmene umotvorine. Danas se smatra da bajke ne pružaju nikakvu vrstu saznanja već su one narodne pripovetke fantastične sadržine koje služe zabavi, a pripovedačima i slušaocima su one neistinite i nestvarne.

·                   Kompozicija bajki

Strukturu svake bajke čini kombinacija većeg ili manjeg broja motiva koji se zasnivaju na fantastičnim verovanjima ili predstavama, a sreću se i u bajkama drugih naroda. Bajke sa utvrđenom fabulom mogu se na različite načine analizirati. Kod nas je, na primer, vrlo rasprostranjen motiv znanja životinjskog govora. Pripovetka sa ovim motivom sreće se u više različitih varijanata, pa postojo jedna varijanta gde čobanin spašava zmiju od požara i kao nagradu dobija nemušti jezik, u drugoj varijanti sluga pre cara proba čudnovatu ribu i stiče isto. Svaki tip bajke se sastoji iz jednog ili više motiva i motiv se definiše kao “najsitniji element pripovetke, koji se postojano održava u tradiciji.“ Prema tome, bajka se definiše „kao kompleksna pripovetka, sastavljena od niza motiva,od kojih osnovni motiv mora imati karakter čudesnog.“

Po Vladimiru Propu, ličnosti u bajkama bez obzira što izgledaju raznoliko, ustvari rade jedno te isto. On izdvaja 31 funkciju motiva, smatra da su ograničene, ali da se međusobno mogu kombinovati i stvarati nove „tipove“bajki. Funkcije u bajkama povezuju se pomoćnim elementima i istovremeno predstavljaju stilsko-umetnički deo bajke. Ti elementi zavise od darovitosti pripovedača, ali dosta  i od pripovednih normi. Analizirajući rusku bajku, Prop ističe da bajka koja sadrži sve funkcije ( svih 31) praktično ne postoji.  Funkcije se mogu predstaviti i preko naših bajki. Većina bajki počinje oduzimanjem nekog čarobnog predmeta, željom za njegovim posedovanjem, otmicama (Baš Čelik), bekstvom (Zmija mladoženja, Devojka brža od konja), sreću se pomoćnici ( Zlatna jabuka i devet paunica) i sl. Prop definiše bajku kao pripovetku sagrađenu prema pravilnom rasporedu različitih vidova funkcija.

Da bi se fantastika uključila u strukturu usmenih žanrova, potrebno je da se u njihovoj osnovi nalazi odnos čoveka i prirode. Tada realistični elementi imaju ulogu da istaknu fantastične elemente, odnosno napetost između neverovatnih (irealnih) i verovatnih (realnih) elemenata.

Još jedna karakteristika fantastike jeste jasno vidljiva granica nemogućeg i mogućeg, a prevazilaženje tog nemogućeg predstavlja osnovno strukturno obeležje žanra. Tako, princ uspeva da sva tri dana sačuva babinu kobilu koja se pretvara u razne životinje ili da se popne na čardak koji nit je na nebu, niti na zemlji. Fantastični elementi se nižu oko glavnih likova bajki (zmajevi, vile, metamorfoze, snovi kao predskazanja, magični predmeti...), ali oni uvek izlaze kao pobednici i savladavaju nepoznato.

Da bi priča uspela da se realizuje, mora postojati uzrok koji će dati posledicu (zbog kršenja zabrane izlaska sestru otima zmaj i braća kreću da je traze - Čardak ni na nebu ni na zemlji). Veza uzrok - posledica uslovljava pojavu elemenata fantastike. Da je bogatašev sin slušao i sedeo kod drveta kao što mu je rečeno, ne bi nabasao na kolo vila koje ga oslepljuju (Vilina gora) ili da carev najmlađi sin nije sipao vodu u bure, ne bi se zmaj oslobodio i oteo mu paunicu (Zlatna jabuka i devet paunica).

„Maks Liti, analizirajući književnu strukturu bajki, izdvaja upravo kao značajne konstante, koje čine osobeni apstraktni stil bajke, formule, stalne brojeve, početke, završetke, tačno ponavljanje epizoda.“ Od uvodne formule, koja ima funkciju da uvede publiku u svet bajki, zavisi i broj fantastičnih elemenata u sižeu kako bi se postigla ravnoteža sa brojem jedinica  (tri sina, tri kćerke,tri sina i jedna kćer i sl.)koje se pojavljuju u bajci. Uzmam za

primerbajku Zlatna jabuka i devet paunica: struktura ove bajke je složenija. Zbog svoje uvodne formule, koja se može raščlaniti na dva dela, u daljem nizanju epizoda jabuka „za jednu noć ucveta, i uzre, i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko.“ Carević posle krši zabranu i oslobađa zmaja, spašava životinje koje mu kasnije pomažu, kuša zmajevu snagu i stiče čarobog konja. Finalne formule su važne da bi istake kraj bajke, koji je uvek srećnog karaktera i da publiku, odnosno kolektiv, vrate u stvarnost. Bez obzira na broj i raspored epizoda, bajke se uvek moraju završiti srećno.

Neke bajke, u kojima se junak ženi, ali se pritom ne vraća kući, kaoZlatnoj jabuci i devet paunica, pripadaju matrijarhatu. Takav zaključak iz kompozicije se takođe može izvući i iz bajke Devojka brža od konja. Devojka  je ona  koju kraljevići moraju da uhvate i samo najbolji, najjači, a u ovom slučaju najbrži, stićiće do nje.

Iz gore napomenutih primera zaključuje se da fantastični elementi dominiraju u bajkama i čine njenu osnovnu karakteristiku.

·       Fantastičnost kao osnovna karakteristika bajki 

Bajka je u prošlosti natprirodno i čudesno koristila ( po uzoru na mit) za objašnjenje i tumačenje stvarnog života. Danas mnogi smatraju da fantastični elementi u bajkama služe prvenstveno zabavi, ne pružajući nikakvo posebno saznanje. Čudo, čarolija, natprirodno, vezani su samo za osećanje i prepoznavanje bajke kao žanra, a od stava i zainteresovanosti kolektiva, zavisiće i količna fantastičnih elemenata. Zanimljivo je da je osnovno značenje reči fantastika mitološko. Fantaz je bio brat Morfejev, jedno od sporednih božanstava zadužen da ljudima u snu prikazuje prijatne stvari.

I čudesno i fantastično najčešće se koristi za označavanje svojstva nekog događaja ili lika kao natprirodnog i nemogućeg. U bajkama se to svojstvo pojavljuje u vidu čudesnih bića koje ne pripadaju ovom svetu, kao što su patuljci, zmajevi, divovi, aždaje, neka čudesna svojstva likova ili pomagači u vidu životinja. Svet bajki i stvarni svet se međusobno prožimaju bez sukobljavanja i zato je za bajke  karakteristična izmešanost stvarnog i irealnog sveta. To se naročito ogleda u odnosu junaka i natprirodnog, odnosno čudesnog, a samo čudo se prihvata bez sumnje i neverice. U pripovetki Nemušti jezik junak se ne iznenađuje što životinje govore.

 „Fantastičnost se pojavljuje kao skup fenomena kojima se objašnjavaju prirodne zakonitosti.“ Prirodne pojave nastaju kao posledica odnosa među ljudima, tako da Mlečni put nastaje od ukradene slame ili kada vo mahne uhom, nastaje zemljotres. Neverovatnost čini osnovno obeležje fantastike. Zato glavni junaci mogu umirati, pa ponovo oživeti uz pomoć nekog magijskog predmeta ili biljke. Kao osnovni pokretački element, u bajkama se često javljaju snoviđenja, koja predstavljaju ponovljenju situaciju iz realnosti, sa srećnim krajem.

U funkciji fantastike mogu se naći vreme, mesto, vidi se prisustvo magije i rituala, obreda koje jedinka mora proći kao vid inicijacija, mnoga verovanja koja se prilagođavaju žanrovskim normama, ostaci nekadašnjih religija kao što su šamanizam, totemizam, animizam, pa i jak uticaj hrišćanke religije.

·                    Vreme

Vreme se u različitim kulturama i usmenim žanrovima, različito tumači. Za indijska verovanja, karakterističan je cikličan pogled na vreme. Kosmos prolazi kroz više faza, razvijajući se dok ne dostigne svoj vrhunac, potom počinje da jede samog sebe dok se samoneuništi, da bi počeo svoj ciklus ispočetka. Linearno shvatanje vremena, karakteristično je za hrišćanstvo, pa i svet u bajkama. Vreme ima svoj početak, tok i kraj, a posle kraja sledi večnost, odnosno večni život. Radnja bajki počinje u određenom trenutku, ima određeni tok i kraj i za radnju je najznačajnija sadašnjica, dok prošlosti i budućnosti gotovo i da nema.

Veče i noć su dva dela dana koji se u bajkama često pominju. U narodnim verovanjima, noć je najopasniji deo dana kada se kreću demonska bića (vile, đavoli). Noću se dešavaju mnoge značajne epizode za bajku. Dolazi do pojave natprirodnih bića. Tada će najmlađi carev sin čuvati zlatnu jabuku i sresti se sa paunicama, zmaj će oteti carevu kćer, zmija mladoženja izlazi iz svoje kože itd. Noć ujedno simbolizuje i vreme smrti. Granica stvarnog i natprirodnog sveta je najslabija pred ponoć. Ponoć se u narodu označava kao „gluvo doba“. Zato jeto najistaknutiji deo dana. Tačno tad ili nešto malo pre, u bajkama će se pojaviti fantastična bića. Oni dolaze sa  bukom, zveketom, treskom, plamenom ili zemljotresom. „Larma koju pravi onostrano biće i njegovo tajanstveno pojavljivanje, ukazuju da je ostvaren prelazak granice dva sveta.“ Junaci, uglavnom zaspe pre ponoći, iako je to doba kad je najbitnije ostati budan.Vreme kada se zatvaraju kapije onostranog sveta, jeste pred samu zoru. Tada se natprirodna bića povlače i nestaju, a junaci  kreću u potragu. Zora predstavlja spas.

   Osim što su se bajke pripovedale noću, pripovedači bi se maskirali i plašili slušaoce radi boljeg efekta priče.

·                    Prostor

Prostor u bajkama zavisi od afiniteta pojedinca i sredine u kojoj nastaje bajka. Kao takav, prostor nema neku posebu funkciju za fantastiku, ali je bitan za pojavu natprirodnih bića. Prostor se može podeliti na mikrokosmos, onaj svet što je blizu, odnosno ljudski svet, mezokosmos u kome borave šumska onostrana bića i makrokosmos, odnosno svet demona, onaj daleki svet.

Kuća se uglavnom javlja kao mesto odvijanja magijskih rituala radi zaštite i ograđivanja od različitih sila. Devojke bivaju otete upravo kad kroče nogom van kuće (Čardak ni na nebu ni na zemlji). Radnja same bajke počinje time što junak odlazi od kuće u spoljašnji svet. Češće se sreću primeri da junak naiđe na kuću koja pripada onostranim bićima. Ulazak junaka u kuću, propraćeno je bukom, škripom, ustajalim mirisima i prisustvom nekog od onostranih bića, kao što su starice, babe kraj vatre, divovi. Kuća iz tih razloga predstavlja i mesto prelaska iz jednog u drugi svet. Babe su prepreke i kod njih treba služiti tri noći. Uglavnom sede na grobovima ljudi koji su omanuli u njenoj službi. Junak treba da je nadmudri i zasluži „atribut aktivnog“ i nastaviputovanje. Takav primer sreće se u bajci Zlatna jabuka i devet paunica, gde junak služi službu kod babe i kao nagradu dobije konja. U šumi se može naići i na dvorac. On ima istu funkciju kao i kuća. Predstavlja simbol junakovog cilja i izjednačava se sa sopstvom. Obično se nalazi na sredini ili kraju puta.

Podrum je mesto na kome borave demonske sile (Baš Čelik, Zlatna jabuka i devet paunica). U zavisnosti od mesta na kome se nalazi ima različite funkcije. Podrum koji se nalazi u sklopu kuće, predstavlja zatvor htonskih bića kao što su Baš Čelik, divovi ili zmajevi.

Nalazi se ispod nivoa ljudi i predstavlja blažu varijantu podzemlja. Sobe takođe imaju naglašena mesta. U njima se mogu naći razne prepreke i opasnosti. Uglavnom je devojka ta koja izriče zabranu ulaska u sobu, a muški junak je onaj koji je krši i time pušta čudesno biće na slobodu.

Vrt je mesto kontakta sa natprirodnim bićem. Može pripadati ili ljudskim bićima ili natprirodnim. U vrtovima su često smeštene magične biljke i lekovite trave važne za dalji tok radnje( zlatna jabuka).

Krčma na putu je jedno od istaknutijih mesta u bajkama. Predstavlja tip zatvorenog i zaštićenog prostora. Putnicima pruža sklonište i prenoćište. Za susrete u krčmi, povezuje se neprijatnost koja će osujetiti put junacima. Po pravilu, najmlađi brat ne ostaje u krčmi, već nastavlja put. Krčma se može povezati i sa onostranim predelom zbog dejstava zlih statičnih sila unutar nje. Statični junaci ( najstariji i srednji brat) najčešće tada ostavljaju mlađeg, iz zavisti, ljubomore, u onostranom predelu (Čardak ni na nebu ni na zemlji). Krčma je mesto gde se saznaju podvizi carevića i retrospekcijom se opisuju megdani sa divovima i aždajama. „Zbog toga što je mesto saznanja, krčma je nezaobilazi topos na junakovom putu,jer će odrediti tok sižea, a takođe i budući status junaka bajke.“ Smeštena na raskrću, ima jako mesto i tu će se u bajkama desiti ubistva, prevare ili izdajstva.

Šume i planine predstavljaju mesta susreta sa natprirodnim bićima, bilo da su oni protivnici ili pomagači. Ovo je divlji, nepristupačan svet jako opasan po junaka. Na ovakvim prostorima najčešće borave vile, zmajevi. Nasuprot šumi i planini stoji grad. Gleda se kao tuđ prostor i predstavlja mesto na kome treba izvršiti zadatke. Junaci uglavnom tamo noćivaju.

Jezera su vezana za pojavu demonskih bića, najčešće zmajeva. Motiv vode kao granice ima jak koren u narodnim verovanjima i može se naći kod svih Slovena. Kroz vodu se može sići u donji svet i ujedno predstavlja vezu “ovog“ i “onog“ sveta. Sloveni su imali običaj da svoje mrtve puštaju niz vodu u čamcima jer se „svet mrtvih nalazi iza mora.“ Pećine su stanovišta zmajeva, divova, zmijskih careva, kiklopa, đavola, itd. Uglavnom se do njih stiže prateći trag svetlosti ili stranputicama i predstavljaju nepristupačna i mračna mesta. Kroz pećinu se takođe dolazi do podzemnog sveta.

     Primećije se da u različitim narodnim verovanjima, svi ovi prostori mogu voditi ili  predstavljati carstvo sveta mrtvih. Kretanje junaka kroz ove prostore, predstavlja inicijaciju, na primer kao što šamani mogu prelaziti iz jednog sveta u drugi. Sve važne stvari će se u bajkma odigravati na ili ispred gore pomenutih mesta.  

·       Svrha fantastike Zbog svoje dinamike fantastični elementi (u vidu mnoštva motiva i prepreka) koji se

gradativno ređaju u klimaksu,  kod publike izazivaju radoznalost i strah. Pokreće se mašta. Izaziva se saučestvovanje i poistovećivanje sa junacima bajki. U bajci Devojka brža od konja devojka se obraća u monologu, a prosci sve govore za sebe i tim postupkom se ističepripovedačevo obraćanje publici. Bajka je puna dinamičnih motiva kojima se gradi lepota. Pojavljivanjem uglednih ličnosti (prosci) i ulaganja života za lepotu - izazivaju se estetska i moralna osećanja kod kolektiva. Zbog nepredviđenog kraja u kome devojka nestaje, podstiče se želja za nastavkom priče i aktivira se intiucija i mašta za njenim mogućim završecima. Da bi se kod slušalaca izazvalo veće zanimanje i težnja za

slušanjem same bajke, fantastični elemnti na početku priče, moraju biti jaki. Devojka je belja od snega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca i pritom načinjena od snega iz jame bezdanje prema suncu ilijnskome, rukom vila. Ovim „estetičnim udarom“ naglo se pokreće dalje pričanje, saznanje i doživljavanje priče. Samim naslovom, „Devojka brža od konja“, kod slušalaca se javlja interesovanje za daljim slušanjem priče.

Zahvaljujući fantastičnim elementima slušaoci se “ isključuju“  iz realnog sveta, slede radnju bajke i sagledavaju emocionalnu i misaonu suštinu. Potpomažu osnovnu funkciju bajki, a to je da vaspitava, ljude uči moralu, razvija svest i razum. Lepota priziva ljude i uslovljava posezanje za svojom vrednošću. Mnogi ljudi će se odazvati njenom pozivu, ali samo oni sa razvijenim estetskim osećanjima, obrazovani i sposobni, uspeće da dođu do nje. Bez obzira što doživljavanje (opis devojke), stvaranje (devojku stvaraju vile) i osvajanje (trka sa preprekama) lepote predstavlja težak zadatak, za nju vredi i umreti. Lepota pokreće estetski doživljaj  u čoveku i navodi ga na potragu, odnosno pokreće težnje čoveka za zadovoljenjem estetskih potreba u sebi samom. Samim tim što ona uzmiče, pojačava težnju i volju za dosezanjem. Samo izuzetni mogu do nje stići.

 Svrha fantastičnih elemenata u ovoj bajci jeste da razvije svest o postojanju lepote kao metafizičke pojave. „Kad se čovek domogne lepote, on sa njom u svesti doživljava odgovarajući uspon i razvitak svoje ličnosti“ Međutim, ukoliko dođe do promene u čovekovom shvatanju pojma lepote, ona dobija drugačiji lik i ujedno se menja potreba za njom. Nestanak devojke ukazuje na to da lepota nije konačna i da je niko nikad nije mogao, niti će je moći zadržati.

Tokom pripovedanja, zapaža se dosledno smenjivanje fantastičnih (f) i relaističnih elemenata (r). Na početku se javlja portret devojke (f), pozivaju se prosci na trku (r), sam uslov trke je dobijanje zlatne jabuke, devojke ili smrt, ona u trci pušta krila, od dlake pravi goru, od suze reku(f) , carev sin zaklinje devojku, zaustavlja je(r) i na kraju devojka nestaje(f). Svrha ovog smenjivanja fantastičnih i realističnih elemenata jeste postizanje ravnoteže. Ovakvom „cik-cak“ kombinacijom elemenata u bajci potpomaže se buđenje leve, logične strane i desne, umetničke strane mozga. Cilj jeste postizanje mira, odnosno smirivanje uma. Teži se tome da se ne dozvoli dominacija jedne hemisfere mozga nad drugom. Time se gasi svest o vremenu i prostoru, budi se svest o večnosti gde vremena i prostora nema.

4.Stvaranje simbola   U uvodnom delu bajke Devojka brža od konja, data je detaljna slika devojke: „Bila

je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati.“ Ovde je istaknut motiv stvaranja lepote.

U delima usmene književnosti, pa i narodnim verovanjima, vila je natprirodno i idealizovano biće. Samim tim što devojka „nije rođena od oca i majke“ i što su je „načinile vile“, u njoj su usađene osobine ovih bića. Ona je čista i retka (kao sjaj snega na ilindanskom snegu). Sneg potiče iz jame bezdanje, odnosno nedodirnut je i jedninstven i daje devojci atribute jedinstvenosti i nedodirnutosti. Sunce ilinsko predstavlja leto, vreme

plodnosti i životvornosti, a sneg je „vađen“ baš u tom periodu i izaziva osećaj posebnosti. Sama priroda, koja oblači devojku i ukrašava je, simbolički označava devojku kao  biće prirode. U kasnijem opisivanju devojke, ističu se karakteristične boje - bela, rumena, sjajna. Boje na psihološkom planu  simbolizuju čistotu, kao sneg o ilinskom suncu, zanos i lepotu, kao ružice sto jesu, i svetlinu koja simbolizuje sunc, odnosno život. Takve devojke na svetu nije bilo, niti će biti, odnosno ona je neponovljiva i originalna.

Iz  jednog takvog savršenog bića nastaje Lepota. Na ovakav način, hiperbolom i gradacijom, „izražava se subjektivno stvaranje lepote.“  Preko fantastičnih elemenata, u ovom slučaju preko opisa devojke,  gradi se slika iz koje nastaje simbol. U bajci Devojka brža od konja dat je ideal i simbol Lepote.

·          Simbolika fantastičnog 

Sa početkom dvadesetog veka, bajka se kao usmena tvorevina posmatrala sa najrazličitijih stanovišta. Knjiženi prilaz bajci bavi se njenom poetikom. Folklorni prilaz bavi se uporednim proučavanjima bajki, zakonitostima po kojima se ona prenosi u tradiciji, njenom društvenom ulogom , itd. Psihološki prilaz bajkama proučava i bavi se otkrivanjem porekla bajki ( Fjordovi sledbenici) ili se primarno bazira na njenu recepciju. Tim prilazom, bave se Jungovi sledbenici i oni nastoje da ukažu na „nadindividualnaduševna zbivanja koja se ogledaju u bajkama.“ proučavajući kolektivno nesvesvno.

Za psihološki pristup uzimam za primer bajku Lepotica i zver. Najpoznatija verzija ove bajke govori kako zbog svoje nesebične dobrote Lepotica, najmlađa od četiri kćeri, postaje očeva miljenica. Od oca za poklon traži samo belu ružu, za razliku od skupocenih poklona koje su tražile njene sestre. Nije svesma da će time dovesti u opasnost očev život i njen idealni odnos sa njime. Otac krade belu ružu iz začaranog vrta Zveri i ragnevljena Zver mu zapoveda da se za tri meseca vrati po zasluženu kaznu, odnosno smrt. Lepotica preuzima očevu kaznu i posle tri meseca odlazi kod Zveri u začarani dvor. Tamo dobija predivnu sobu, bez ikakvih obaveza i razloga da se plaši, jedino što joj u posetu povremeno odlazi Zver. Zver bi je u njihovim razgovorima pitala da li želi jednog dana da se uda za njega, a Lepotica bi ga stalno odbijala. Iznenada, u čarobnom ogledalu, Lepotica ugleda svoga oca teško bolesnog i preklinje Zver da je pusti na nedelju dana kući, da ga izneguje. Zver je pušta, ali joj govori da će umreti ako ga za svagda napusti. Njen dolazak kući je obradovao oca, ali je izazvao zavist kod sestara koje kuju zaveru da je zadrže duže nego što je obećala. Na kraju, Lepotica sanja san gde Zver umire od očajanja. Shvativši da je prekoračila vreme, žuri natrag da Zver vrati u život. Zaboravivši na groteskni izgled Zveri, počinje da ga služi. Zver joj saopštava da je sad srećan i da može na miru da umre, jer je Lepoticu ponovo video i da ne može da živi bez nje. Ali Lepotica shvata da ne može da živi bez Zveri i da se zaljubljuje, što sama govori i obećava da će se udati za njega, samo da ne umre. Utom se dvorac ispunjava svetlošću i zvucima muzike, Zver nestaje i pretvara se u princa koji joj priča kako ga je veštica začarala. Čarolija je trebala da traje dokle god neka devojka ne zavoli Zver zbog njegove dobrote.

  Lepotica u ovoj bajci je  „ bilo koja mlada devojka, ili žena koja je ušla u emotivnu vezu sa svojim ocem, vezu koja ništa manje ne vezuje osim što je duhovne prirode.“ Bela ruža je simbol devojčine dobrote, ali njena nesvesna namera, stavlja njenog oca, pa i nju u vlast Zveri, odnosno načela koji osim dobrote, simboliše milosrđe i okrutnost. Sve izgleda kao da devojka želi tim postupkom da se spase od ljubavi koja poziva na časno ponašanje.

Samim tim što je naučila da voli Zver, postaje svesna nesavršene, erotske ljubavi, jer zver predstavlja onaj animalni deo svesti same devojke. „Omogućava joj da prihvati  erotsku komponentu svoje prvobitne želja koja je morala da bude potisnuta zbog straha od incesta.“ Napuštajući oca, dopušta sebi da živi sa njime u svojoj mašti sve dok ne upozna Zver, odnosno čoveka i ne otkrije svoju reakciju na njega, kao žena. Zver u bajci simbolički predstavlja animalni i muški deo devojke koju ona oslobađa potiskivanja i predaje se svojoj ljubavi.

Lepotica se odriče nevinog poverenja u oca koji nije mogao da joj da ono što je želela (belu ružu koja je simbol za čista osećanja), a da se ne probudi onaj animalni, odnosno zverinji bes (eros) u njoj samoj.

Fantastični elementi u bajkama, po Jungovim sledbenicima, ne predstavljaju ništa drugo nego simbole, koji se nesvesno stvaraju u čovekovoj psihi i u pozadini utiču na ljudska delovanja. Njihovo pravilno razumevanje može imati lekovit i kreativan uticaj na pojedinca.

·         Arhetipovi 

Arhetipovi bi bili po Jungu univerzalni obrasci ponašanja i mišljenja. Predstavljeni su u vidu  karakterističnih slika koje dolaze iz kolektivnog nesvesnog, psihičkog sloja zajedničkog svim narodima i verovanjima.

Jedan od osnovnih motiva u bajkama jeste junakov odlazak na put. Pohodi junaka prikazuju procese inicijacije i sazrevanja. Na njegovom putu, junak sreće pomoćnike koji predstavljaju unutrašnje doživljaje samoga junaka. Arhetipi animusa ili anime, figura koje se međusobno dopunjuju i objašnjavaju žensku ili mušku stranu  junaka, često se prikazuju kao stari mudraci, vila i junak, zarobljeni prinčevi ili zatočene princeze ili jednostavno kao otac i majka. Princ koji je čarolijom pretvoren u žabu ili životinju  pa ga devojka svojom ljubavlju vraća u prvobitan oblik, predstavlja simbolično povezivanje duha i prirode junaka u najboljem smislu. Prikaz čarobnjaka ili vragova, simbolično označava personifikaciju tamnog i nepriznatog dela ličnosti. Vrag ili đavo, uglavnom se u bajkama pojavljuje noću, kod nekog drveta, obično nagnutog nad vodenom površinom. Obučen je u zelene haljine, što je jedan od ostataka narodnih verovanja, jer se opisuje kao vodeni demon koji ima zelenu boju kože. Mudraci, proročice, drago kamenje, pa čak i deca, simbolizuju totalitet i celovitost psihe jedne ličnosti.

Fantastični elementi bajki predstavljaju neosvetljene delove ličnosti, koji ostaju okamenjeni u vidu arhetipova, ali u smisli prepreka mogu predstavljati i probleme dok ih čovek ne osvesti.

Motiv putovanja junaka, prikazan je preko bajke Zlatna jabuka i devetpaunica. U bajci postoji devet  paunica koje predstavljaju svetlih devetmeseci . U uvodu naznačena su tri brata, koja mogu označavati zimskih tri meseca ( januar, februar i mart). Caru se  krade svetlost (zlatna jabuka). Treći sin, jedini nije zaspao i uspevši da sagleda svetlo (zlatnu paunicu), ostaje sa njom i zaljubljuje se. Ljubomorna braća, šalju „prokletu babetinu“ (babaMartu koja pokušava da produži zimu po narodnim verovanjima) da uhodi trećeg sina i ona uspeva da otera svetlost od njega (odseći će paunici kosu). Najmlađi sin kreće u potragu za paunicom  -  motiv putovanja junaka, koji predstavlja ujedno i njegovu inicijaciju, ali on predstavlja i putovanje Sunca po nebeskom svodu iz meseca u mesec. Na putu ga čekaju prepreke. Sledeća etapa junakovog putovanja može  se tumačiti kao

junakov ulazak u nesvesno (jezero) i tek kada savlada prepreku koja mu ne da da vidi svetlo (ubija slugu koji ga uspavljuje), dolazi do planine, odnosno krajnjeg duhovnog razvoja, gde će ga čekati pustinjak ili starac (simbol mudrosti) koji ga upućuje na pravi put. Prolazi kroz kapiju ili nivoe svesti, skreće desno (desna hemisfera mozga je za kreativnost) i tamo se u sjajnom, zlatnom dvorcu susreće sa svojom paunicom i venčavaju se .Naravno, to bi se desilo juna meseca, kad je dan najduži, odnosno , najviše ima svetla na zemlji.

Paunica daje careviću ključeve od dvanaest podruma i izriče mu zabranu da ne ulazi u poslednji podrum. Naravno, junak baš tamo odlazi i sipajući vodu u bure oslobađa zmaja, koji mu krade svetlo. Zmaj u okovima predstavlja tamu koja počinje u tački letnjeg solsticija  juna meseca, koja krade/ jede  svetlost. Po drugi put junak kreće na put i spasavajući tri životinje, stiče pomoćnike (junakovo opšte nesvesno – riba , lukavost - lisicai nagon -vuk). Oni mogu označavati  i tri sledeća meseca – jul, avgust i septembar na sunčevom putovanju. Sreće starca –oktobar (  osmica –ravnoteža materije i duha)  koji mu govori gde može naći zmaja da vrati paunicu. Junak uspeva da sazna za babu sa danaest konja i jednim gubavim (baba - stara godina  sa njenih 12 meseci i onim “gubavim“ koji će tek postati mesec nove godine ). Tamo u planini čuva tri noći kobilu, u tome mu potpomažu fantastični elementi (nesvesno, lukavost i nagon). Babina  kobila sa ždrebetom predstavlja rađanje nove godine/ nove svesti. Uzevši konja (dobija snagu), otima devojku od zmaja ( svetlo od tame), beži i time kvari ravnotežu. Sad ih je dvojica sa čarobnim konjima. Logičan je dalji sled događaja. Zmajev konj na molbu drugog, zbacuje svog gospodara i pripaja se careviću i paunici koji odlaze u svetlost, u novo , u dobro.

Osim potrage za svetlošću, koja označava potragu carevića za prosvetljenjem, saznanjem i mudrošću, u ovoj bajci je okamenjen arhetip putovanja Sunca po nebeskom svodu, njegovo ponovno rađanje 23. decembra i pobeda nad tamom. Smenjivanje dvanaest meseci ( prepreka) i put Sunca (junaka) prikazuju arhetip  kruga života i smrti svojstven prirodi, ali i čoveku kao delu prirode.

·         Zaključak 

Jung je govorio o tome kako pomoću simbola čovek unosi red u haos. U bajkama je gotovo sve simbolično jer one pomoću događaja i vizualizacije ne pričaju o stvarnim, realnim događajima već o našim unutrašnjim stanjima i unutrašnjim sukobima.

Interesantno je to da su još davno osnivači naučnog mišljenja, kao što su Platon i Aristotel, predlagali da vaspitanje treba da počne bajkama, a ne suvoparnim činjenicama. Ako bi detetu odmah davali racionalni svet, onda bi njemu njegov unutrašnji svet, kojem je bajka mnogo sličnija, ostao dalek i tuđ, a ono što nam je daleko i tuđe, često nas i plaši. Izrazito funkcionalnom kompozicionom motivacijom pripovedači bajki vrlo vešto uvode slušaoce u svet bajki. U tom svetu vrhunske vrednosti i uzvišenog smisla, slušalac prima i doživljava  poistovećujući se sa junacima bajki.

Bitno je je biti u kontaktu sa našom „ duševnom osnovom.“ Zanemarivanje ovog oblika komunikacije osiromašuje duh. Naš savremeni intelekt postiže neslućene uspehe, ali je istovremeno opustošen duhom. Usklađujući rad naizmeničnim podsticanjem desne i leve strane mozga,  bajka postiže balans između kreativnosti i logike.

„Budi“ ljudsku svest kojom čovek na potpuno drugačiji način postaje svestan svoje okoline i vremena u kojem živi i paralelno sa tim obogaćuje duh.

Mi ne možemo bez mašte i bez svojih neobičnih simbola. Čovek će uvek stvarati svet vilenjaka i čudesa. Oni će menjati imena i spoljašnju formu, ali će imati uvek istu suštinu – da uzbuđuju i da nam pomažu u savladavanju strahova i neizvesnosti. Nesreća je u tome što savremeni čovek pravi isuviše moćna čudesa

Bajke isto tako čuvaju etičke vrednosti u društvu, oštro deleći dobro od zla, učeći nas od detinjstva tome, ali i stalno nas podsećajući da biti junak nije jednostavna stvar, nego da se moramo stalno suočavati sa preprekama i ne odustajati, već ih sve prebroditi...

·         Literatura 

·         Babić, Žarko, Metodičke varijacije, Društvo za srpski jezik i književnost, Beograd, 2002.

·         Jung, Karl Gustav, Čovek i njegovi simboli, Narodna knjiga- Alfa, Beograd, 1996.

·         Milošević-Đorđević, Nada, Od bajke do izreke, Društvo za srpski jezik i književnost, Beograd, 2006.

·         Radulović, Nemanja, Slika sveta u srpskim narodnim bajkama, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2009.

·         Samardžija, Snežana, Poetika usmenih proznih oblika, Narodna knjiga, Beograd, 1997.

·         Stanković-Šošo, Nataša, Topos puta u srpskoj narodnoj bajci, Društvo za srpski jezik i književnost, Beograd, 2006.

·         Stefanović-Karadžić, Vuk, Srpske narodne pripovijetke, Prosveta - Nolit, Beograd, 1987.

http://dragadavid.webs.com/seminarskinevenar.htm