Zlata Bojovic - Komediografski likovi Marina Drzica

К Њ И Ж Е В Н О С Т

И ЈЕ З И К

Година LV Београд 2008.

Број 3- 4

Р А С П РА В Е И Ч Л А Н Ц И

8 2 1. 16 3 .4 .0 9 -2 2 D r ž i ć М .

3JIATA БОЈОВИЋ (Београд)

К ОМ ЕД ИОГРАФ СК И ЛИК ОВИ М А РИНА Д РЖ ИЋА

Марин Држић ј е у књижевности и историј и књижевности, као и у поимању ренесан-

снога позоришта пре свега познат као драмски писац, као аутор драма кој е су свој еврсну

актуелност нудиле сваком времену, па и нашем, захваљиј ући не толико радњи као творачком

елементу драме, колико ликовима кој и су разноликошћу природе и карактера били људски

глас и свога времена и низа општих животних назора. Рад ј е усредсређен на анализу Држи-

ћевих драмских ликова кој и ј есу подлегали нормативним клишеима у складу са драмском

врстом у кој ој су као типови остваривани, али кој и су, у суштини, животношћу превазила-

зили клишее. Раздвај ај у се две врсте таквих ликова: ј едну групу чине они кој и су припада-

ли драмским врстама у кој има ј е у Дубровнику М . Држић имао претходника (пасторални,

рустикални, митолошки ликови у еклогама и у фарсама), а другу, кој ом се бави овај рад,

учесници радње у ерудитним комедиј ама, кој еј е ј едини Држић у Дуброенику писао, па су по

т оме и сам и они ј единст вени и у много чему ор игинални.

Кључне речи: ренесанса, ерудитна комедиј а, типизиране личности

У књижевности и историј и књижевности, као и у поимању ренесансног по-

зоришта нај важниј и представник старога Дубовника, Марин Држић, познат ј е

пре свега као драмски писац, као аутор ерудитних комедиј а, еклога и фарсе, кој е

су свој еврсну актуелност нудиле сваком времену, па и нашем, захваљиј ући не

толико радњи као творачком елементу драме, колико ликовима кој и су разновр-

сношћу природе и карактера били глас и свога времена и низа општих животних

н азор а .

Разноврсност и богатство драмских ликова било ј е у нај ближој вези са при-

родом и типом познатих драма кој е ј е Држић током ј едне децениј е, од 1548. до

2 54 Злата Бој овић

1558. написао. Њихов број , а чини га дванаест драма - Помет , Тирена, Дундо

Марој е, Новела од Ст анца, Венере и Адон, Ппакир, Скуп, Пј ерин, Аркулин, Ман-

де, Џухо Kpnema, Хекуба - ниј е мали, али су њихови сачувани делови у одре-

ђеној мери остатак његовог обимниј ег драмског опуса. Познато ј е да ниј една

Држићева комедиј а ниј е до нашег времена доспела у свој ој целовитости. Двема,

нај важниј им, Дунду Марој у и Скупу изгубљене су завршне сцене. Хронолошки

нај стариј а комедиј а, из 1548, уј едно и прво насловом познато Држићево драм-

ско дело, Помет , ниј е сачувана, а по изричитим напоменама у прологу Дундо

Марој е, претходила ј ој ј е радњом, као и неким ликовима („ ... слиј еди ону прву

комедиј у од Помета, како да ј е она и ова све ј една комедиј а... ер ћете видј ет у њој

оне исте прве приказаоце, а то ј ес: Дундо Марој е, Паво Новобрђанин, Помет и

остали"

; „ али вам ће Дундо Марој е, Помет, Грубиша... дрази бит; у комедиј и су

учествовали и Маро и Негромант"). Комедиј ама Манде и Аркулин изгубљени су

почеци, а Пј ерин и Џухо Kpnema су сачувани у изводима, у речничкој грађи за

кој у су исписиване реченице и изрази из њих.

Фарса Новела од Ст анца, еклоге и Хекуба имале су другачиј у судбину. Две

еклоге, Тирена и Венере и Адон су 1551. године штампане у Венециј и, као и Но-

вела од Ст анца. И то исте године у две књиж ице, код различитих млетачких

издавача: ј една ј е садржала мали Држићев канцониј ер, Венеру и Адона и Hoee-

лу од Ст анца, а њен издавач ј е био Николо Баскарини (кој и ј е штампао и нека

друга дела дубровачких аутора); у другој ј е обј ављена Тирена, а штампар ј е био

Андреа Аривабене1. (Како ј е дуго било познато само касниј е, ј единствено изда-

ње Држићевих песама са три драме, Тиреном, Венером и Адоном и Новелом од

Ст анца из 1607. године, као и Тирене из 1630, а за она из 1551. ниј е се знало да

су постој ала у раздвој еним књижицама, подразумевало се да ј е почетком XVII

века ј едноставно поновљено прво и оно ј е важило као ј едина књига кој у ј е писац

издао за живота; пошто су пронађене две засебне књижице из 1551, омогуће-

но ј е расветљавање неких недоумице кој е су биле везане за концепциј у издања

с почетка XVII века, у коме су спој ене). Ове три драме су познате у целини.

Трећој еклоги, познатој од називом Плакир и вила (помиње се и под насловима

Плакир и Гриж ула), кој а ј е остала у рукопису, недостај у завршне речи поздрава

са публиком, али ј е радња у целини окончана. Трагедиј а Хекуба ј е сачувана у

п от п у н о ст и .

И поред свих разј ашњења, остале су ј ош увек неј асне неке пој единости кој е

се односе на обим Држићевог драмског опуса. Изнета ј е врло слободна прет-

поставка дај е могао бити аутор ј едне комедиј е изведене у Сиј ени 1542, у кој ој

ј е и глумио2. (То би померало време Држићевог бављења драмским радом за

1 Enio Stipčević, Forum, Zagreb, 2007, 10- 12. (Примерци првих издања две књиге нађени су у

Националној библиотеци у Милану.)2L. Košuta, Siena и životu i dj elu Marina Držića, Prolog, 1982, XIV, 51/51, стр. 36: „ ... Ho, ако ce

већ крећемо међу претпоставкама, не можемо са сигурношћу искључити ни нашега Држића из реда

аутора или режисера комедиј а..." Комедиј а о кој ој ј е реч написанај е на италиј анском ј езику, на коме

ј е и Држић глумио. Он ј е несумњиво одлично владао овим ј езиком, иначе му та улога не би ни била

Комедиографски ликови Марина Држића 2 5 5

шест година унапред). На неколико места у његовим драмама налазе се помени

и алузиј е на нека друга дела и драмске ликове, а да ниј е извесно да ли се односе

на оне кој и су познати. У првом прологу пред комедиј ом Дундо Марој е, 1551,

Негромант ј е подсећао гледаоце на свој е пој ављивање од пре три године на ду-

бровачкој позорници, што се односило на учешће у комедиј и Помет , али и на

пасторални призор из неке драме („ и опет ј у /позорницу/ створих у зелену дубра-

ву"). И у Сатировом прологу 1555, пред Скупом, поменута ј е ј една драма („ вила

се справила биј еше доћи с верси, сва галанта, да пролог рече од нј еке малахне ко-

медиј ице кој а се овди вечерас има арецитат"), то ј ест нека „ малахна комедиј ица

"

пред кој ом ј е пролог у стиху говорила вила. Не зна се на кој е се дело односи ни

алузиј а анонимног Которанина у комедиј и Манде, кој и се, препознавши глумце

из дружине Гардзариј а, сетио њиховог извођења неке комичне представе, можда

Држићеве: „ велике ти смиј ехе и ви његда чињахоте о покладиј е". И за последње

Држићево дело, препев Еврипидове Хекубе, не зна се да ли ј е имала две верзиј е.

Пошто, као што ј е познато, цензура два пута ниј е дозволила њено приказивање

у Дубровнику 1558, са образложењем дај е њен садржај могао да буде узнемира-

вај ући за гледаоце (имао ј е нешто „што смућуј е"), а трагедиј а ј е ипак изведена

почетком 1559, не зна се да ли ј е цензура следеће године попустила у свој им

захтевима или ј е Држић изменио свој е дело, а ако ј есте, кој а ј е од две верзиј е

с ач у ван а .

И поред тога што ниј е познат ни тачан број Држићевих драма, и што ве-

ћина ниј е сачувана у целини, њихово право књижевно богатство чини око 150

ликова кој и учествуј у у њима. Насупрот мањкавости кој у остављај у непотпуно-

сти и фрагментарност, неразј ашњени заплети и крње фабуле, скоро сви ликови

су ј асни и изграђени. Чак и они кој и су представљени само са неколико непове-

заних реплика (у фрагментима несачуваних комедиј а), препознатљиви су као

карактери и типови, као представници одређених врста људи. И нај мањи број

изговорених речи их ј е одређивао ј ер ј е свака пој единост код Држића била моти-

висана и имала ј е пуног смиела.

Категориј е ликова у комедиј ама

Све комедиј е Марина Држића припадале су ј едној од две подврсте овога

жанра кој и ј е познат под називима commedia dotta, commeđia scritta, односно

плаутовска или учена - ерудитна комедиј а. Као и све ренесансне жанрове, и еру-

дитну комедиј у ј е, нарочито на њеном почетку, пратила разрађена иормативна

поетика, заснована натемељним античким начелима (Аристотел, Хорациј е) и на

имплицитној поетици кој а ј е проистицала из саме античке комедиј е (Менандар,

Теренциј е, Плаут). Пошавши од тога и у поетици и у комедиографској пракси,

додељена. Међутим, за писање комедиј е на италиј анском било ј е потребно много више ј езичког

знања и прецизности, кој у он, како се из писама писаних на италиј анском ј езику Медичиј има може

запазиги, ниј е имао.

2 56 Злата Бој овић

р ен ес ан сн и т еор ет и ч ар и и п и сц и п о ст еп ен о су се у н екол и ко уд аљ авал и од п ол а-

зних начела ј ер ј е временом првобитни посту пак (препеви, прераде и парафразе

Плаутових комедиј а, у почетку само у стиху) доживљавао промене (Плаутове са-

држај е замењивали су нови извори, нај пре тражени у ренесансној новелистици

а потом и у стварности). Удаљавање од нај стариј е праксе обнављања античке ко-

медиј е, кој е ј е било великим делом последица тематског приближавања савреме-

ним реалистичким оквирима радње, мање ј е мењало, а више ширило и богатило

и концепциј у ликова, заснованих на клишираним типовима и устаљене поступке

и у н ек ол и к о и с ам у п о ет и к у .

У време када се са ерудитном комедиј ом непосредно упознавао Марин Др-

жић, за време боравка у Сиј ени, од 1539, па у наредних неколико година, већ ј е

почело да долази до промена у владај ућој поетици овога жанра. Поетика кли-

шираних типова плаутовске комедиј е, од кој их ј е већина наслеђена из антике и

доследно имитована, а у тај низ су се добро уклапали и неки нови типови кој и

су происходили из новога времена (свештеници, педанти, негроманти и др.), тек

што се усталила у првим децениј ама XVI века, већ ј е од стране неких аутора

почињала да бива модификована. Истина ј е да се доследност нормативној ре-

несансној поетици ерудитне комедиј е одржала током читаве епохе, али ј е исто

тако ј асно да су нека од њених строгих правила почела да се преиспитуј у. То се

нај пре осећало у комедиографској пракси, а потом су и пој едини теоретичари

почињали да се баве њима. Ниј е то било оспоравање ауторитета, и даље се ниј е

одступало од основних Аристотелових и Хорациј евих начела, као и њихових

следбеника кој и су поетику ренесансе учврстили, већ ј е то више био израз збу-

њености пред неуклопивошћу садржај а животне свакодневице - а предмет коме-

диј е то ј есте био, без обзира да ли ј е литерарног или непосредног порекла - у

клише коме ј е у ерудитној комедиј и подлегало све: од фабуле и уређене форме

до типова и типизираних ситу ациј а и до ј езика. Ш ире гледано, и писци и аутори

поетика, кој и су били збуњени тим раскораком, нај чешће су се бавили новим ту-

мачењима старих поетика и налажењем корена новим поступцима кој има би их

у новој пракси подржали.

За време Држићевог боравка у Сиј ени одвиј ао се ј едан од процеса тога ти-

па. У Сиј ени ј е у првим децениј ама XVI века ерудитна комедиј а пролазила кроз

значај ну фазу у развој у. Збивало се то у оквиру деловања важне и ј едне од нај-

стариј их академиј а посвећених новом позоришту, кој а ј е била позната под име-

ном Академиј а Сметених (Accademia degli Intronati). Нај истакнутиј и њен члан

у то време био ј е комедиограф Алесандро Пиколомини (1508- 1578), образовани

представник овога доба, професор моралне филозофиј е, аутор учених трактата,

о лепоти (Dialogo della bella creanza delle donrte, познат и под називом La Raff a-

ela), o астрономским питањима кој а су се односила на сферу света (La sf era del

mondo) и др. Током три децениј е, од када ј е и сам почео да пише комедиј е (прва,

L'Amor costante, изведена ј е 1536, друга, L

'Alessandro, 1544) бавио се питањи-

ма поетике ерудитне комедиј е, нарочито типизираним ликовима и преиспитивао

њихову условљеност. Било ј е то, у основи, настој ање да нађе образац за драмске

Комедиографски ликови Марина Држића 2 5 7

ликове кој и су поетиком били подређени типовима, а кој и су, као израз реалног

живота, надилазили клише. У тим расправама, изградио ј е читав програм кој и ј е

подразумевао разгранате низове комедиографских ликова обликованих не према

правилу поетике (о типизираним ликовима) већ према њиховој природи кој а се у

комедиј ама кој е ј е писао испољавала више у вариј антности но у доследности. Из

тога ј е проистекло његово начело, односно његов драматуршки план (i l progetto

drammaturgico)3, по коме ј е ј асно да он ниј е ликове прилагођавао шеми комедиј е

и клишеу типизираних ликова, већ ј е представљао целовит живот из кога су про-

истицали природни ликови. Они су, на основу његових комедиј а, били одређени

и као пој единци и у односима са другим личностима: према сродству (очеви, си-

нови супруж ници, рођаци); према различитим судбинама и друштвеним статуси-

ма (сиромашни, богат и, слуге, господари)', према старости (ст ари, млади, деца);

према занимањима (правници, лекари, вој ници, у чит ељи, паразит и, блудници,

сводници, т рговци и сл.); према наравима и обузетости сопственим осећањима

(напрасит и, гневни, заљубљени, бој аж љиви, одваж ни, смели, љубоморни, повер-

љиви, очај ни и сл.), према карактерним особинама (шкрт и, расипни, праведни,

разборит и, глупи, љубоморни, нест ални, завидљиви, верни, хвалисави, подмукли,

обесни, сплет кароши, малодушни, лаж љиви, размет љиви)*.

Ерудитне комедиј е у Дубровнику пре Марина Држића, колико ј е познато,

ни ј едан аутор ниј е писао, па он у тој драмској врсти ниј е имао ни претходника

ни ослонац у домаћој традициј и. Боравећи у Сиј ени, у кој у ј е, по свему, отишао

у жељи да се што више приближи позоришту, тај нама сцене и спектакла, а по

томе ј е овај град био надалеко познат, он ј е одиста имао прилике да научи и види

много. Поред чувене Дружине Неотесаних (Congrega dei Rozzi), кој а ј е усаврши-

ла посебност пасторале сиј енског типа, а такве ј е еклоге по повратку у Дубров-

ник писао и Држић, пресудно ј е било, за његово схватање ерудитне комедиј е,

непосредно упознавање те драмске врсте кој а ј е била нај важниј а преокупациј а

чланова Академиј е Сметених. Поред комедиј а кој е ј е гледао, а могао ј е пратити

и пр оц ес п рет варања д р ам ск ог т ек ст а у п озор и ш н и сп ек т ак л , п оред у ч ест во вања

у представи и несумњивог искуства кој е му ј е донело познанство и сарадња са

глумцима и другим ауторима, од нај веће важности ј е била и околност да ј е спо-

знао суштину Пиколоминиј евог схватањаа комедиј е, односно њених ликова, као

одраза живота, а не као унапред смишљене слике живота кој и се, зај едно са ак-

терима, утискуј е у задати оквир комедиј е. Надјачавање клишеа животношћу мо-

жда ј е нај вредниј и наук кој и ј е Држић схватио из драма и теориј ских размишља-

ња Пиколоминиј евих у Сиј ени. Неколико година после повратка у Дубровник,

како се на основу расположивих вести о њему може закључити, М арин Држ ић ј е

3 Daniele Seragnoli, II progelto drammaturgico di Alessandro Piccolomini: il personaggio e la „f abu-

la у књ.: 11 teatro a Siena nel Cinquecento „progetto " e „ modelo

" drammaturgico пеЧ

'Accademia degl i

Intronati, Bulzoni editore, Bibl ioteca teatrale 5, Roma, 1980.

' Опширниј е o овој Пиколоминиј евој шеми: 3. Бој овић, Марин Држ ић и ,, il progetto drammatur-

gico " Алесандра Пиколоминиј а, Прилози за кшижевност, ј език, историј у и фолклор, Београд, 2007,

LXX 1II, 1- 4, стр. 3- 20.

2 58 Злата Бој овић

започео са писањем ерудитних комедиј а. Написао их ј е неколико — Помет , Дун-

do Марој е, Пј ерин, Скуп, Аркулин, Манде, Џухо Kpnema (на основу сачуваних

фрагмената не може се тачно утврдити коме жанру припада, осим да ј е, као и у

комедиј ама, пролог писан у прози, као и сви изваци из драме) - и оне су извође-

не од 1548. За све се може рећи да су биле плод пишчевог поимања комедиј е као

одраза живота кој и ниј е одсликаван радњом већ изграђеним ликовима, у кој има

се спај ало типично и животно, онако како ј е то било и у Пиколомониј евом „ про-

граму" кој и ј е спровео у комедиј ама и разложио у поетичким расправама.

Преглед Држићевих ликова, познатих из сачуваних комедиј а, из фрагмената

и помена, показуј е дај е аутор имаој асан став према целовитости поетике ерудит-

не комедиј е, да ј е поштовао однос свих њених унутрашњих чинилаца, а ј едан од

битних ј есу типизирани ликови. Сви су они, унапред одређени типичним ситуа-

циј ама, често и фабулама, лако могли да постану само илустрациј а познатих кли-

шеа. Смештај ући их у радњу и дај ући им разне улоге у заплету, везуј ући их за

врем е и п ро ст ор у сл о вљ ен р еалн им м иљеом , а т а се реал ист и чн о ст пр ено сил а н а

свој еврсну природност ликова и спонтаност у њиховим деловањима, Марин Др-

жићј е управо усвај ао ону поетику кој у ј е, као свој коментар феноменаренесансе

ерудитне комедиј е, самим комедиј ама и њиховим неклишираним особеностима

установљавао Алесандро Пиколомини. По тој поетици, кој у су имплицитно илу-

стровале Пиколоминиј еве комедиј е, живот ј е био тај из кога су проистицали ли-

кови, а не средство кој е ће послужити као оквир за преношење шеме кој у чини

мрежа типова у клишираним односима, у свему унапред одређених.

Сви главни типови, кој и чине основу сваке ерудитне комедиј е, и кој и се

базмало у свакој понављај у, увек у истим односима, унапред ограничени и тим

односима (интелигентни слуга - глупи господар; отац тврдица - син расипник

итд.) и цртама кој е их до крај ње тачке пој едностављуј у и приказуј у ј еднострано,

а самим тим и непотпуно (трврдица ј е само илустрациј а тврдичлука; куртизана

ј е представљенау светлу лакомости; син ј едино као расипник и сл.), ускраћивали

су слободу дисциплинованим ауторима комедиј а. Потпуна оданост постулатима

поетике често ј е радвај ала комедиј у од реалног живота, кој и ј е, као „ свакодневна

ствар" у основном одређењу не само жанра већ и природе комичког позоришта

уопште. То ј е, по свему, и био разлог што комедиј а XVI века, посматрано на ши-

рим просторима, на кој има ј е трај ала и била популарна врста забаве, ниј в дала

вел и к а к њ и ж ев н а о ст вар ењ а .

Од самог почетка бављења комедиј ом, не само писањем већ и њеним одно-

сом према реалности, извођењем и публиком, Пиколомини се залагао за живот-

ну драму. Ту вариј антност ерудитне комедиј е, кој а се у формалном смислу ниј е

наметала, М арин Држић ј е у Сиј ени и спознао и препознао као меру сопственог

односа према садржај у кој и ј е у бити комедиографског дела, кој и ј есте уређен

према клишеима, али кој и ј е истовремено био и животан. То се ниј е наглашено

одражавало у фабули и заплету (они су били чвршћи и устаљени и не превише

битни за животност комедиј е), унеколико ј есте у ситуациј ама, а у нај већој мери

у л и к о ви м а.

Комедиографски ликови Марина Држ ића 2 59

Определивши се за животност као основни елеменат у стварању типа, одно-

сно лика, Марин Држић ј е васпоставио сасим нови однос према типизираности

предвиђеној поетиком. Једностраност кој у ј е наметала упрошћеност типа, губи-

ла се када ј е доведен у разне животне ситуациј е и односе. Стога се његови носи-

оци типичних црта нај чешће не уклапај у у потпуности у клише, а они из истог

типолошког профила међу собом веома разликуј у. Први међу типизираним лико-

вима ј есте comicus senecs, комични старац кој и ј е у нај пре тврдица, затим отац

распусног сина и, према стереотипу, заљубњен у исту жену, младу, обично кур-

тизану, у кој у и његов син. Сви ови елементи су се сј едињавали у идеалном типу

и били су потребни да би обезбедили комичне заплете у више праваца и довели

у сп л ет веза н ек ол и к о у ч есн и к а р ад њ е.

У Држићевим комедиј ама има неколико, нај чешће главних ликова кој и при-

падај у типу комичног старца, али се ни ј едан не може у потпуности свести у

предвиђени оквир типа, нити су међу собом подударни. Према нај општиј ем од-

ређењу, типу комичног старца припадај у Дундо Марој е (Дундо Марој е, сасвим

извесно и Помет ), Скуп (Скуп), Аркулин (Аркулин), Пј еринов отац, Лучилин

отац, по неким пој единостима и Диј анин отац (Пј ерин). Од типизираних црта,

прва, тврдичлук, одређуј е у потпуности само Скупа, али нај више стога што ј е

већ такав прототип постој ао у Плаутовом Еуклиону; тврдичлук Дунда Марој а

изгубио ј е много у оштрини ј ер га ј е аутор представљао у реалним животним си-

туациј ама, природним реакциј ама и односима (са слугом, са сином), оплеменио

га емоциј ама, разумевањем сина и младости, а померању тврдичлука ка позитив-

ној основи доприносиле су црте других ликова (Бокчилов хедонизам и неумере-

ност, Марово неодговорно трошење онога што ниј е сам стекао и расипништво)5,

као и трговачки разум и очинска озбиљност. За Пј ериновог оца се зна да ј е лаком

(„ ... злоба од мога лакомога оца") и настој и да сина, против његове воље ожени

ружном, а богатом девој ком („ Хоће да узмем, на мој у срамоту, нј еку грдобу",

,,.../њен отац/ истином не има нег ту ј едну кћер, богат ј е, ту ј е велика прћиј а").

Аркулин се удаљио нај више ј ер ј е његов лик, иако заснован значај ним делом на

односу према новцу, оптерећен ситуациј ама кој е су наглашавале друге његове

црте (заљубљеност, наивност, изразита супериорност оних кој и се са њим по-

игравају). Пј еринов отац, о коме се не може потпуниј е судити на основу малог

дела сачуваних диј алога, више ј е усмерен на другу црту овога типа (сачувани

фрагменти углавном говоре о супротности између две генерациј е, и то усмерени

на вишеструку критику младих). Та друга црта била ј е везана за постој ање пара

отац-син, односно отац, старац, тврдица - млади син расипник, кој и ј е изостао и

у Скупу и у Аркулину , па самим тим ниј едан од ових ликова ниј е могао да одгово-

ри комплетном типу. Та црта ј е ј едино у потпуности остварена у односу Дундо

Марој е - Маро, али и она умногоме измењена у односу на оштрину прототипова

50 односу између типизираних и животних црта у ликовима комедиј е Дундо Мирој е опшир-

ниј е у поглављу Типизирано и ж ивот ноу ликовима Дуида Марој а, у књ.: 3. Бој овиh,JJynćo Марој с

Марина Држ ића, Портрет књижевног дела, Београд, 1982, стр. 20- 49.

26 0 Злата Бој овић

ј ер су људске црте оба лика њиховом односу давале велику меру животности. Та-

ква природа односа између оца и сина, по свему, делом се понављала и у Пј ерину

(„ ...други си се учинио М аро Марој ев"). Ни трећа одликуј ућа црта типа старца

тврдице кој а ј е подразумевала заљубљеност у исту младу жену у кој у и син, и

то нај чешће куртизану, и кој а ј е имала двоструко деј ство — драстично ј е наглаша-

вала супротност у односу отац-син и пој ачавала комику тврдичлука, будући да

ј е љубав са куртизаном подразумевала трошење новца - ниј е остварена ни у ј ед-

ном Држићевом „ старцу тврдици". Изостала ј е и код Дунда Марој а, и код Скупа

и код Пј ериновог оца, у првом случај у вероватно зато што ј е Држић штито свог

ј унака, а у другом ј ер ј е следио извор, а код Аркулина се преобратила у другу

вариј анту и изгубила окосницу примарне супротности ј ер се ниј е ослањала на

о д н о с о т а ц-

с и н .

Овакво ауторско мењање главног типа кој и ј е у различитим комедиј ама пре-

растао у вариј анте кој е су мање зависиле од типизираних црта, а у већој мери

биле одређене реалистичношћу и природношћу, повлачило ј е и све друге ликове

и односе из сфере типизираног у ниво животног. Распусни синови, или млади-

ћи уопште, чиј а ј е филозофиј а била израз афирмациј е животне радости кој а ј е

обележавала идеал епохе, и без кој их ј е тешко замислив комплетан тип комич-

ног старца, изостај али су из заплета и фабула (нема их ни у Аркулину ни у Ман-

ди), или су, уклопљени у други тип односа, кој и ниј е подразумевао супротности

отац-син (К амило у Скупу, Уго Тудешак у Дунду Марој у , Пј ерин II у Пј ерину ),

губили основне карактеристичне црте. Чак ни Маро Марој ев, у коме ј е било нај-

више елемената кој и су били по мери типа, ниј е био потчињен клишеу. Његов

лик, кој и су окарактерисали младост и неискуство, лакоћа са кој ом ј е гледао на

живот и неодговорна потреба за уживањем сваке врсте - у галантности и расипа-

њу, у љубави, у ј елу и пићу - што ј е уз неке друге црте припадало типу расипног

сина, изишао ј е из клишеа животном реалношћу у кој у су га околности довеле.

Слуге, као важни чиниоци у стварању заплета, ј едног од нај битниј их елеме-

ната у структури ерудитне комедиј е, неизоставни пратиоци и главних и според-

них ликова, ј едини кој и нису изостај али ни у ј едној комбинациј и унутар фабуле,

поетиком су већ били ј асно одређени као типови. Паметни и приглупи, као паро-

ви по супротности, али и по двоструком паралелизму као пратиоци господара/го-

сподарица, увек одани, нај теже су напуштали клише ј ер би се тиме нарушавала

целокупна структура односа. Као и код Пиколоминиј а, кој и их ј е посматрао у

животним различитостима, а не у типизираној доследности, и код Држића су

се они извили у низ вариј аната људи од овога света и живота, кој има ј е само

случај но, осим у неколико примера, пало у удео да носе у себи тип ј едног или

д ру г о г слу г е .

У Држићевим комедиј ама ј е нај већи број учесника у радњи припадао све-

ту слугу и слушкиња, на чиј им су се деловањима заснивали и многи заплети.

Према поетици, они су били оштро одељени као два типа слугу. Паметни слуга,

интригант и приглупи слуга супротностима су пој ачавали одлике оног другог.

Њихова улога у заплетима ј е била велика, без обзира да ли припадај у интриган-

Комедиографски ликови Марина Држића 2 6 1

тима или приглупима, ј ер су у свом ј едностраном и ј еднолиниј ском деловању,

како ј е гип подразумевао, пренаглашно, чак и карикирано испуњавали задатак

(први, да потпуно владај у глупим господаром кој и ј е ограничен и скучен стра-

шћу кој а га ј е обузела, тврдичлуком, љубављу; други, да буду у служби грубога

хумора и пој ачај у супротности разне врсте). Држићева усредсређеност, ослоње-

на на пиколоминиј евску природност, на пој единости кој е их више везуј у за жи-

вот но за тип, допринела ј е вишестраном богатству и слој евитости ових ликова.

Задати пој едностављени типови, у принципу посматрани ј еднострано, кој и се

нису губили из основе ликова и кој и су их у грубим цртама разграничавали, пре-

растали су у личности кој е говоре у свој е име, кој е имај у свој у филозофиј у, кој е

одражавај у време, кој е природно реагуј у. То померање типа према реалном лику

већ ј е и сам Држић спонтано означио у ј едној ситуациј и у кој ој су се нашли По-

мет и Бокчило: посматрај ући Бокчила, кој и ј е био носилац типа приглупог слуге,

супериорни Помет, кој и га ј е поучио, како ј е било уобичај ено да буде у таквом

односу ова два типа, шта треба да говори у ј едној ситу ациј и, неочекивану спрет-

ност и интелигенциј у кај у ј е Бокчило на тренутак испољио, природно ј е проко-

ментарисао „овоме га ниј есам научио". Ни ј едан ни други ништа нису изгубили

у функциј ама кој е су као типови имали, али су оба, као и на много других места,

те свој е улоге учинили животниј им. Тај начин уживљавања ликова у улоге кој е

су им следовале у оквиру фабуле и заплета учинио ј е да Држићеве слуге нису

лако сводљиве на ј едноставну форму.

Свет слугу, разврстан у два типа, састој ао се од низа међу собом веома раз-

личитих ликова. Били су то: Помет (Помет ), Бокчило, Помет, Попива, (Дундо

Марој е), Облождер, Слуга (Пј ерин), Мунуо, Пасимаха, Дриј емало, (Скуп), На-

дихна ( Манде)-, Милов, Влах Кучиврат (Аркулин). Ако би се они разврстали по

основној подели на паметне и приглупе, показало би се да ј е у свакоме од њих

много више оних елемената кој и их чине различитим, него оних кој и их поисто-

већуј у. На пример, Помет, Попива, Мунуо, Облождер повезани су углавном спо-

љашњим цртама кој е ј е наметао тип слуге интриганта: оданошћу господарима,

хедонизмом, спретношћу у вођењу послова свој их господара, али ј е сваки од

њих носио свој карактер, свој у интелигенциј у, свој у филозофиј у. Чак ј е и њихо-

ва интелектуална супериорност у односу на господаре била мање упадљива и

ублажавала ј е очекивану супротност (Попива-Маро, Облождер-Пј ерин).

Посебно су се издвај але служавке, у самим комедиј ама не толико наглаше-

не колико слуге ј ер су њихове улоге, уз понеки изузетак, биле мање. Оне ј есу

биле саставни део заплета, ређе инициј атори, чешће помоћници слугама и го-

сподарима у спровођењу акциј а. Основни тип подразумевао ј е служавку кој ај е

одана господарици (кој ај е често била куртизана) и кој ај е често истовемено била

и сводиља; осим тога, служавка ј е чинила са одговарај ућим слугом паралелни

пар у односу на господаре. Било ј е извесног паралелизма у односу на слуге, али

не и ј асно одвој ених диј аметралних типова. Низ ликова служавки у Држићевим

комедиј ама - Петруњела (Дундо Марој е), Мрва, Слушкиња (Пј ерин), Варива,

Груба (Скуп), Ката, Дјевој ка Анисулина (Манде) , Милица (Аркулин) - одликова-

2 6 2 Злата Бој овић

ла ј е разноврсност у односу на основни тип. Поред служавки кој е су одговарале

у великој мери прототипу, какве су биле Петруњела и Каге (служавка кој а исто-

времено брине и о љубавном животу господарице, куртизане, односно неверне

жене), али кој е су имале и нешто лично, Петруњела лепршавост у општењу и

здраворазумски реализам (по чему ј ој ј е нај ближа Груба), Ката огољену практич-

ност у организовању сопственог живота, све друге су свој им малим улогама и

пој единостима носиле животни жиг (ст ара Варива, млада Груба, служавке ро-

сподара, ћудљивог тврдице Скупа, разборитог Џива, и различитих господарица,

ст арице, сводиље Анисуле, неверне Манде, курт изане Лауре; посебно се живот-

ношћу одликовао лик Перина дој иље). И оне су биле носиоци малих, реалних,

људских филозофиј а и мисли о жени у своме времену, о пороцима и људским на-

равима, о моралу, о старима и младима и др. То ј е била она природна зависност

од живота, а не од поетике, на кој у ј е мислио и Пиколомини, кој а и за Држића

умногоме била стваралачки налог у писању комедиј а.

Такав приступ комедиј и показивао ј е да ј е код Држића у основи замисли

увек стај ало пиколоминиј евско, условно речено поетиком необавезуј уће слепо

подражавање начела. Ниј е полазио од његове шеме „ програма" већ од идеј е да

људски живот, поновљен у неброј ено вариј аната, оним што ј е нај маркантниј е у

сваком пој единцу буде део слике свакодневице и доба кој е га чини таквим какав

ј есте, природно обележен знацима ренесансе, и ј ош више, да га уздигне у ономе

што ј е опше људско. Уз поштовање комедиографског драмског начела кој е ј е

подразумевало у нај већој мери дисциплину форме, а комедиј а ј е у том погледу

била нај конзервативниј и жанр, Држић ј е, захваљуј ући саживљавању са већином

свој их ликова, ту форму претворио у животни оквир у коме се преискушавај у

љ уд ск е врл и н е и м ан е и у к ом е у век и м а зр н а свевр ем ен е муд р о ст и .

Zlata Boj ović

MARIN DRŽ IĆ'S COM IC CHARACTERS

Summary

Držić's comedies have over 150 characters. According to the normative poetics of erudite

comedy, those are typified characters, defi ned in advance in шапу elements. This rigid cliche

underwent slight changes made by A . Piccolomini, the comediographer that took part in the li-

Комедиографски ликови Марина Држића 2 6 3

terary l ife of Siena vvhile Držić studied in this city. A . Piccolomini's fi rst rule, vvhich M . Držić

accepted, was that the comedy should deviate from the defi ned cliche which ready-made types

would fit in, and should depict life itself which natural characters derive from. Owing to that,

Držić's comic characters transcended the types.