SkripTa bezbednost

Strukturalni realizam i bezbednost u ucenju Keneta Volca

Kenet Volc je jedan od najznacajnijih zivih teoreticara medjunarodnih odnosa .Bio je profesor na Berkliju( Kalifornija) I na Univezitetu Kolumbija u Njujorku. Nije napisao mnogo knjiga ali je zato napisao knjige simbole kao sto su Čovek, drzava i rat 1959-( njegov doktorat), gde je uveo nivoe analize u nauku o medjunarodnim odnosima, a 1964. znacajan tekst u kome je izneo hipotezu koja je sokirala tadasnju strucnu javnost a odnosila se na njegov stav da je nuklearno oruzje bilo veoma korisno, jer je dalo stabilnost medjunarodnim odnosima .Najznacajnija knjiga mu je Teorija medjunarodne politike 1979 .u kojoj je zasnovao neorealisticku teoriju medjunarodnih odnosa ili teoriju strukturalnog realizma. Naime, za razliku od klasičnog realizma koji smatra da se uzroci svih dešavanja u medjunarodnim odnosima nalaze u ljudskoj prirodi Volc smatra da da se glavni uzroci nalaze u strukturi medjunarodnog sistema. Struktura je pojam koji Volc uvodi , da označi ono što se apstrahovanjem može izvući iz medjunarodne politike I ona se sastoji od :- načina organizacije vlasti ( koji je u medjunarodnoj politici anarhija a u unutrašnjoj hijerarhija)-raspodele moci u medjunarodnom sistemu koji, u zavisnosti od broja polova, odnosno, najjačih i najmoćnijih država u medjunarodnom sistemu, može biti unipolaran, bipolaran( Volc) i multipolaran. Za razliku od strukture unutrašnje politike Volc kod strukture međunarodne politike izostavlja jednu veoma bitnu osobinu političkih jedinica, koje cine jedan medjunarodni sistem, a to su razlike među njima.U unutrašnjoj politici postoji razliciti organi vlasti a u međunarodnoj politici države da bi opstale moraju da se socijalizuju ( da liče jedna na drugu I da obavljaju iste funkcije) Zato su države po neorealistima bilijarske kugle ( nije bitno ko je na njihovom čelu , niti da li su demokratske ili autokratske ) već se one razlikuju samo u veličini i u kapacitetima koje poseduju.- teorija neke oblasti treba da uzme u obzir samo najznačajnije karakteristike. Neorealizam, za razliku od njegovog veoma bliskog pravca* ( neoklasičnog realizma) koji uzroke dešavanja u MO ponovo vraća u ljudsku prirodu ali i u prirodu država ( otud i naziv neoklasični)*, ne bavi se konkretnim spoljnim politikom država već ishodima interakcija izmedju država u jednom međunarodnom sistemu.( verovatnoća rata, mogućnost rata, ravnotežom snaga I stabilnosti međunarodnog sistema.) Volc smatra da je jedan od takvih ishoda interakcija izmedju država a koju one ne moraju da žele, upravo ravnoteža snaga ( koja je automatska).Za razliku od klasičnog realizma koji smatra da je glavni cilj država u Međunarodnim odnosima moć( recimo MORGENTAU – definiše politiku pa I medjunarodnu politiku kao struggle for power kod Volca cilj države je opstanak (Survivaleodnosno bezbednost). Moć je samo sredstvo I to ne jedino kojom se može dostići bezbednost.Zato on kaže da je cilj država da sačuvaju njihovu poziciju u sistemu.( zato je Volc defanzivni neorealista).Sa druge strane, klasični realisti vide ravnotežu snaga kao ishod jedne svesne politike recimo britanska prema evropi, u vremenu pre II svetskog rata. Za razliku od njih Volc smatra da se ravnoteža snaga pojavljuje kao automatska., znači kao ishod interakcije izmedju država.Pošto države žive u jednom anarhičnom medjunarodnom sistemu, one su prinuđene da same sebi pomognu, znači u medjunarodnoj politici glavni princip je princip samopomoći. Države se mogu veoma malo ili gotovo nikako pouzdati u pomoć drugih. Glavna prepreka za saradnju jesu mogućnost da vas ta država sa kojom saradjujete prevari. I problem apsolutnih( Glaser) I relativnih dobitaka..( neoralisti). Volc smatra da se moć država može povećati na dva načina:

- okrenut ka unutrašnjoj politici- I to naoružavanjem, - okrenut ka spolja , ulaskom u saveze.

1

Ofanzivni realizam u učenju Džona Miršajmera

On je vodeći predstavnik realističke teorije danas. Autor je vise tekstova , kao što su: Back to the future 1990. I False promise of international institucional 1995. Pored toga autor je I knjige o strategiji Lidela Harta, (britanski vojni strateg). Njegova knjiga iz 2001, Tragedija politike velikih sila, koja se može smatrati uz Volcovu teoriju medjunarodne politike , Morgentauovu Politics amoung the nations I Carr-ovu 20 years crises može se smatrati jednom od najznačajnijih knjiga realističke teorije. U tragediji politike velikih sila Miršajmer je do kraja izveo njegovu teoriju ofanzivnog neorealizma .. On takodje smatra da struktura medjunarodnog sistema je ta koja je glavni krivac za ponašanje država u medjunarodnim odnosima. Taj surovi svet i surove okolnosi anarhičnog međunarodnog sistema u kojima su države prinuđene da žive, tera države da se ponašaju vrlo agresivno da bi opstale(a opstanak i bezbednost su kao i kod Volca osnovni cilj država) . Najbolji način je da steknu maksimum moći u medjunarodnom sistemu, odnosno da uzmu moći koliko god mogu . Za razliku od njih Volc koji je defanzivni realista smatra da moći treba uzeti onoliko koliko treba.- odnosno, napad je najbolja odbrana. Najbolji način da država ostvari maksimalnu moć,(a ona garantuje maksimalnu bezbednost) je da država bude hegemon u sistemu.Zbog konfiguracije zemljinog tla (s obzirom na činjenicu da preovlađuju vodene površine, i zbog zaustavljajuće moći voda), nije moguće da jedna zemlja bude hegemon u sistemu. Maksimum što ona može ostvariti je da bude regionalni hegemon, kao što su SAD u zapadnoj hemisferi. Ta tragična anarhična struktura medjunarodnog sistema primorava države da non stop tragaju za bezbednošću, pokušavajući da postanu hegemoni, a zaustavljajuća moć voda nikada nam to neće dozvoliti tako da se države poput Sizifa u tragičnoj situaciji. Tako je knjiga dobila naziv. Za razliku od Volca, Miršajmer smatra da se može baviti i konkretnim spoljnim politikama država a ne samo ishodima interakcija izmedju država u jednom međunarodnom sistemu. Zato se knjiga i bavi politikom velikih sila od 1792 do 2000. Pošto se u međunarodnoj politici kako on kaže, bog pomaže samo onima koji pomažu sebi, a najbolje se sebi može pomoci tako što se uzme moći koliko god se može. Mogućnosti saradnje izmedju države su veoma ograničene jer u odnosima izmedju država vlada strah zbog nepoznavanja namera druge strane. Glavna prepreka za saradnju su neotklonjiva mogućnost varanja i relativni dobici, kao i kod Volca. Iako uđete u saveze to je samo u slučaju zajedničke opasnosti i na kratke staze. Nikada nikom ne možete apsolutno verovati a ono što posebno treba da brine države jesu ofanzivni vojni kapaciteti koje države poseduju.Dakle uvek postoji mogućnost da budete napadnuti. Kako to cinično primećuje Miršajmer, čak i kad bi ste sve ljude razoružali, svaki čovek ima dve ruke kojima može da davi nekog drugog. Dakle medjunarodni odnosi su surov svet u kome je ipak bolje biti Godzila nego Bambi. Inače prema Miršajmeru glavne komponente moći su vojna – zasnovana na ekonomskoj. Od svih vidova i rodova vojski, kopnene vojne snage imaju primat. Miršajmer smatra da Amerika u 21. veku treba da deluje kao umirivač (pacifyer ) odnosno da zadrži hegemoniju u zapadnoj hemisferi a da u svim ostalim delovima sveta spreči pojavu potencijalnog hegemona. Kao i Volc i Miršajmer smatra da i bipolarna raspodela moći najstabilnija od svih konfiguracija moći, prvenstveno zbog toga što je manja mogućnost varanja i zbog toga što ne postoji mogucnost da se prebegne na drugu stranu.

2

KRITIKA REALIZMA

Iako je realistička teorija bezbednosti svakako dominantan pristup izučavanju međunarodnih odnosa i bezbednosti, postoje mnoge teorije i mnogi teoretičari koji su veoma kritični prema ovakvom jednom pogledu na svet. Naime, iako se realizam zaklinje da je teorija koja na najbolji mogući način opisuje "kako svet radi" realizam je uvek gubio bitku sa stvarnošću u čije se dobro poznavanje tako ponosno zaklinjao. Naime, do sloma klasičnog realizma došlo je u Vijetnamskom ratu i toom naftnog šoka iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Njega je zamenio neorealizam Keneta Volca, koji je dođiveo ozbiljan udarac iznenadnim završetkom hladnog rata. Usredsređenost isključivo na strukturu međunarodnog sistema, odvukla je panju sa prirode čoveka i prirode država. To je dovelo do pojave neoklasičnog realizma kao još jedne važne realitičke teorije krajem dvadesetog veka. Sve ovo gore navedeno dovodi do zbrke i kritičari se s pravom pitaju. Da li je onda moguće govoriti o realizmu kao o jednoj jedinstvenoj teoriji, i da li je ova teorija zasluila tako jedno visoko mesto ako ima ovoliko različitih struja unutar sebe koje služe da se poprave mane prethodnih realizama.

Ešli: realizam kao statična, konzervativna teorija; dobar u opisu situacije u međunarodnim odnosima a veoma loš u mogućnosti da se takva situacija promeni.

Džon Barton: Interakcija između država je samo jedna od interkacija u svetskom društvu. Države prikazane kao bilijarske kugle, ne odslikavaju pravo stanje stvari. Medjunarodni odnosi pre kao jedan COBWEB MODEL, koji se sastoji od interakcija i spojeva ne samo između država već i između firmi, pojedinaca, grupa itd.

Džon Vaskez: Dogaćaji iz stvarnog života veoma često ostaju izvan realističke teorije. Stvarnost u čije se poznavanje zaklinju, nije baš tako prijateljski raspološena prema njima. Na primer od preko 7000 hipoteza koje su realisti postavili u području međunarodnih odnosa, samo 157 se pokazalo kao tačno

Robert Koks. Realizam je samo jedna od teorija koje samo rešavaju probleme (problemsolving theories). Gde su tu stvari koje se tiču emancipacije i moguće promene svetskog poretka na bolje.

3

Kontigentni realizam Čarlsa Glasera

Profesor je unirveziteta u Čikagu i jedan od vodećih predstavnika defanzivnog neorealizma. Već smo istakli da defanzivni neorealizam, iako smatra da struktura medjunarodnog sistema utiče na ponašanje država u međunarodnim odnosima, za razliku od Miršajmera koji smatra da se bezbednost može ostvariti maksimiziranjem moći, Glaser smatra da takvo maksimiziranje moći može dovesti državu u bezbednosnu dilemu tako da će država biti manje bezbedna uprkos svim naporima.Njegov realizam se naziva kontigentni – zavisi od okolnosti, odn. Države se ne ponašaju isto u svakoj situaciji .Bezbednost se po Čarlsu Glaseru, što je nezamislivo za ofanzivne realiste poput Miršajmera, može ostvariti putem saradnje a ne isključivo kroz nadmetanje. Saradnja može da posluži kao samopomoć( njegov čuveni tekst).Takođe država ponekad mogu ići na apsolutne dobitke, a ne isključivo na relativne. Kao praktičan primer načina na koji države mogu sebe učiniti bezbednijim ako sarađuju, Glaser koristi primer hladnoratovske trke u naoružanju. Obe glavne, sukobljene strane, u hladnom ratu, pokušavale da povećaju svoju vlastitu bezbednost, tako što su trošile ogromne količine novca za naoružavanje. Međutim, ta maksimizacija moći nije sukobljenim stranama donela maksimalnu bezbednost. Najbolji način da države počnu da se osećaju bezbednije i da dostignu bezbednost jeste da počnu da sarađuju.Ta saradnja biće najbolji način samopomoći i na taj način će se izbeći bezbednosna dilema. Sporazumi o kontroli nuklearnog naoružanja iz vremena hladnog rata, najbolji su primer defanzivnog realizma u praksi. Ofanzivni realizam smatra da su mogućnosti saradnje između država veoma male. Defanzivni realizam - države mogu pod određenim okolnostima i sarađivaati. Sporazumi SALT; START; INFTREATY koji su obeležili hladni rat, u mnogim dimenzijama, pomogli su da se hladni rat završi na tako miroljubiv način, na koji se završio. Iako Glaser smatra da struktura međunarodnog sistema određuje ponašanje država u međunarodnim odnosima, za razliku od mnogih strukturalnih realista, on smatra da se iz začaranog kruga bezbednosne dileme može ponekad izaći putem saradnje sa drugim državama.

4

Klasični realizam i bezbednost

Iako se realizam po svojim suštinskim odlikama može deliti na:- klasični, strukturalni (neorealizam), neoklasični.

Po vremenskom rasporedu, možemo ga podeliti na:- klasični i savremeni

Iako se pod klasičnim realizmom u nekim shvatanjima podrazumeva i shvatanja Tukidida, Makijavelija, to ne daje sliku pravog stanja stvari.Oni jesu baza iz koje realistička teorija crpi značajan deo svojih učenja. Pošto nauke o Međunarodnim odnosima nema pre 1919. onda ne može ni biti klasičnog realizma pre pojave same discipline. Može postojati realizam kao pogled na svet, ali ne možemo govoriti o teoriji klasičnog realizma u međunarodnim odmnosima. Prema Miršajmeru, čak se ni Edvard Kar ne može svrstati u klasičan realizam, jer nema teorije u njegovoj knjizi 20 years crises. Najvažniji predstavnik klasičnog realizma u međunarodnim odnosima je Hans Morgentau. Njegova knjiga Politics amoung nations- postala je glavna knjiga realizma.U njoj je Morgentau definisao međunarodnu politiku , kao i svaku politiku, kao borbu za moć. Ta borba za moć je večna i nepromenjiva jer je takva ljudska priroda odnosno, čovek po prirodi teži moći i zao je. Zato se klasični realizam još naziva i realizmom ljudske prirode. Dakle, uzroci dešavanja u međunarodnim odnosima nalaze se u ljudskoj prirodi a ne kao šro tvrdi neorealizam u prirodi i strukturi međunarodnog sistema. Ako za primer uzmemo čuvenu Rusoovu priču o zecu i jelenu, a koju prenosi Kenet Volc lovac je prevario zato što je ljudska priroda zla i sebična. Neorealizam bi rekao da je za to kriva situacija koja je tragična, da je lovac to uradio zbog okolnosti. Po klasičnom realizmu glavna stvaar kojoj državnici teže jeste ostvarenje nacionionalnog interesa definisanog u terminima moći.Nacionalni interes je centralna kategorija klasičnog realizma:Morgentau određuje nacionalni interes kao nepromenjivu u vremenu i prostoru i kao zvezdu vodilju državne politike. Nacionalni interes se može shvatiti u subjektivnom smislu( zavisi od onog ko ga određuje) i u objektivnom ( nezavisnom). Ova dva shvatanja pokušava da promeni Aron kada kaže da su bezbednost, slava i ideje nacionalni interes svake države. U svakom slučaju nesvodivo jezgro nacionalnog interesa je nacionalna bezbednost.To znači da je nacionalni interes uvek konkretan.Klasični realizamkod Morgentaua takođe smatra da je glavni cilj država u međunarodnim odnosima – dostizanje moći. Međ. odnosi se odvijaju pod senkom borbe za moć i međunarodno pravo može da postoi samo kad postoji ravnoteža snaga. Ravnoteža snaga kod Morgentaua smatra se na na način da je to politika- državnici joj svesno teže. Bezbednost se shvata pre svega u vojnom smislu, a moć je najbolji način da imate apsolutnu bezbednost.Mnogo toga kod klasičnih realista potiče iz evropske istorije od vremena Vvvestvalskog mira, pa na dalje. Pouke, državništvo, principi funkcionisanja međunarodnog odnosa kao jednog surovog, darvinističkog sveta. U tom smislu treba shgvatiti 3 osnovna principa realizma:-usresređenost na državu(država glavni akter u međunarodnim odnosima)-subjekat i objekat- survival - self-helpPo Miršajmerovim rečima u međunarodnoj politici, pošto j ewsistem anarhičan, bog pomaže samo onima koji pomažu saamom sebi.U odgovoru na ona 4 Terifova pitaja:

- Ko je ili šta je objekat bezbednosti- država- Kakva je priroda pretnji- vojna- Ko je odgovaran, ko se stara za bezbednost- država- Kojim se postupcima, sredstvima i načinima čuva, unaprežuje i dostiže bezbednost.Klasični realizam smatra da treba voditi samo ratove koji su u nacionalnom interesu država.

5

Savremeni realizam i bezbednost

Savremeni realizam obuhvata neorealizam i neoklasični realizam Neorealizam, smatra da se glavni uzroci dešavanja u međunarodnim odnosima nalazi u strukturi međunarodnog sistema. Neoklasični realizam, smatra da se uzroci dešavanja u međunarodnimm odnosima mogu pronaći i na nivou pojedinca, odn. U ljudskoj prirodi i u prirodi država. Neorealizam, za razliku od klasičnog realizma smatra da ljudska priroda nije dovoljan način na koji se može objasniti ponašanje država u međunarodnim odnosima. Najdublji uzrok dešavanja se nalazi u anarhičnoj strukturi međunarodnog sistema. Za razliku od klasičnog realizma kod neorealizma glavni cilj država nije moć, nego bezbednost. Moć je samo jedno od sredstava za dostizanje bezbednosti i to ne jedino. Anarhična struktura međunarodnog sistema primorava države da same sebi pomažu, odn. Međunarodni sistem je selfhelp sistem. Neoreačizam inma dve varijante: OFANZIVNI I DEFANZIVNI.OFANZIVNI- tipičan predstavnik Miršajmer, koji smatra da je najbolji način da države dostignu maks. Bezbednost- je da steknu maksimalnu moć.Drugim rečima- napad je najbolja odbrana. DEFANZIVNI- najbolji način da države dostignu maksimalnu bezbednost da uzmu moći ne kolikomogu, nego koliko treba. Tj- cilj država je da sačuvaju svoju poziciju u sistemu. Tipičan predstavnik je Kenet Volc. Po njemu svi pokušaji d ase stekne maksimalna moć vodili su još od Karla V stvaranju koalicije država koja je uvodila i vraćala poremećenu ravnotežu snaga. Neorealizam Miršajmera i Volca je vrlo skeptičan prema mogućnostima saradnje u međunarodnim odnosima . Prva prepreka saradnji jeste uvek prisutna mogućnost da neka od država prevari.Varanje je posledicva toga što je ljudska priroda takva kakva jeste, lai i činjenice, da nikada ne možete imati kompletne informacije o drugoj strani,Druga prepreka- problem relativnih dobitaka ( dobitaka u odnosu na druge)Apsolutni dobici – Bitno je koliko ja dobijam i do god je meni dobro, ne zanima me ko dobija više, zato ću sarađivati.Relativni dobici- Pošto je količina moći u međunarodnim odnosima ograaaaaničena, važno je koliko dobijaju drugi. Ako on svaki put dobija više u jednom trenutku će ugroziti moj opstanak.NEOKLASIČNI REALIZAM Pošto se neorealizam isuviše usresredio na strukturu međunarodnog sistema, događajina nivou politike država i na nivou ljudske prirode ostali su izvan interesovanja te teorije.Ipak ko može zanemariti proučavanje ličnosti kao što su Gorbačov, ili proučavanje prirode i funkcionisanja sovjetskog državnog sistema da bi došao do prave slike o kraju hladnog rata. Stoga su se neoklasični realisti vratili proučavanju ljudske prirode i prirode država da bi došle do potpunije slike međunarodnih odnosa, Za razliku od neorealizma čiji su predmet proučavanja ishodi interakcija između država neoklasični realisti se bave pojedinačnim spoljnim politikama država.I on ima OFANZIVNI I DEFANZIVNI neoklasični realizam.OFANZIVNI NEOKLASIČNI REALIZAM- tipični predstavnici su Farid Zakarija, Randal Šveler tvrdi da Volcova teorija nije dovoljna jer ne obraća pažnju na ponašanje država( bilijarske kugle). Države se naime, po pitanju podele plena u mešunarodnim odnosima, ponašaju pohlepno. Najpohlepnije su revizionističke države(žele promenu međunarodnog sistema)- vukovi i šakaliStatus- quo države pokušavju da očuvaju trenutni raspored moći- države lavovi i države jaganjci. Farid Zakarija objašnjava rast moći SAD i smatra da su se SAD ponašale ofanzivno u periodu od 1865 i kraja građanskog rata pa do konačnog ulaska na svetsku pozornicu velikih sila u ratu sa Španijom 1898.

6

DEFANZIVNI NEOKLASIČNI REALIZAM smatra da države ne ttreba da teže maksimilizaciji moći jer ih opasnost od imperijalnog Over strech dovodi u opasnost da propadnu.Tipičan predstavnik ove struje, Džek Snajder govori upravo o tome u njegovoj knjizi Mit o imperijama. Kao što se Britanija i mnoge druge imperije iz prošlosti borila protiv varvara na svojim granicama i doživela poraz tako će taj poraz doživeti i danas SAD u pokušaju da postanu imperija .

GLOBALIZACIJA I BEZBEDNOST

Globalizacija, po mnogima, predstavlja kontekst u kojem živimo u periodu posle kraja hladnog rata. Neki, poput kolumniste Njujork Tajmsa, Tomasa L. Fridmana, idu i dalje i tvrde da globalizacija predstavlja novi međunarodni sistem koji je nasledio međunarodni sistem hladnog rata, pa tako se današnji svet ne zove poslehladnoratovski (Stenli Hofman piše da kada za jednu eru ne znate kakva je, onda je zovete posle neke druge ere) već se zove međunarodni sistem globalizacije. Postoje mnogobrojne definicije pojma globalizacija, jer je ovo jedan od odnih pojmova (kakvi su većina pojmova u društvenim naukama) u čiju se definiciju mogu uneti sopstvene emocije i interesi koje oni koji definišu pojam osećaju prema njemu.Najbolju definiciju globalizacije u literaturi o medjunarodnim odnosima dao je američki politikolog Džozef Naj. U više svojih samostalnih radova ili u saradnji sa svojim prijateljem Robertom Kiohejnom, Naj tvrdi da globalizaciju treba razlikovati od sličnih pojmova kao što su globalizam ili medjuzavisnost. Kao što je 70-ih godina prošlog veka medjuzavisnost bila termin o kome su svi pričali, tako je to danas globalizacija. Ipak ova dva termina nisu sinonimi. Da bismo dosli do pravog znacenja termina globalizacija moramo obajasniti termin globalizam. Globalizam je stanje a globalizacija je proces. Globalizam je stanje sveta koje podrazumeva mrežu medjuzavisnosti medju akterima, i to na multikontinentalnim rastojanjima. Tabele na prethodnim stranama će reći sve o tome..Globalizacija je dakle proces i to treba zapamtiti, dakle proces uvecanja globalizma. Deglobalizacija je proces smanjenja globalizma. Tabele o tome govore same po sebi.

Globalizacija je učinila svet u mnogim stvarima nesigurnijim a u nekima samo sigurnijim mestom za život. Sve u zavisnosti koju od mnogobrojnih dimenzija globalizacije uzmemo u razmatranje. U svakom slučaju, ya mnoge probleme nacionalna država je postala pretesan okvir za rešavanje tih problema. A opet, buduci da svetska drzava jos nije nastala (i tesko ce nastati u dogledno vreme) i da nacionalne drzave jos drze kljucne poluge moci (prvenstveno vojne) u svojim rukama, medjunarodna bezbednost i dalje se nalazi u jednoj vrsti interregnuma. Ukratko rečeno, svetska bezbednosna agenda postala je mnogo slozenija i zgusnutija zahvaljujuci delovanju procesa globalizacije.

7

сличности разлике пример

међузависност стање 1) појединачни

"спојеви" између актера

2) односи између

актера без обзира на

растојање

1) војна, економска, околинска итд. међузависност2) војна, економска,

околинска итд.

међузависност између

рецимо САД- а и

Јапана итд.

глобализам стање 1) вишеструки спојеви

између актера

2) односи између актера

на великим

(мултиконтиненатлним)

растојањима

1) стање глобализма у

односима између

различитих актера

2) стање глобализма у

односима између

рецимо САД и Јапана

Табела 1. Међузависност и глобализам: сличности и разлике

разлике сличности примери

глобализам стање светска мрежа

међузависности

стање глобализма у

односима, на пример,

између САД-а и Јапана

глобализација процес (увећања

глобализма)

светска мрежа


Процес повећавања

глобализма, у


између САД и Јапана

(1990-те)

деглобализација процес (смањења

глобализма)

светска мрежа


Процес смањивања

глобализма, у


САД и Јапана (време

хладног рата)

Табела 2. Глобализам, глобализација и деглобализација: сличности и разлике

Димензије глобализације Главна обележја Главни примери

Глобализација животне

средине

-најстарији, најприсутнији и

најфундаменталнији облик

глобализације

-мрежа међузависности на

мултиконтиненталним

-разне епидемије (мале богиње,

куга, СИДА, САРС...)

-климатске и друге

атмосферске промене

(глобално загревање, озонске

8

растојањима у којој је присутан

транспорт материја и патогена

који утичу на људско здравље

или људско благостање

рупе)

-преношење биљних и

животињских врста из једног

краја планете у други

Војна глобализација -мрежа међузависности на


растојањима у којој је присутна

сила или претња употребом

силе

-од похода Александра Великог

до светских ратова и "хладног

рата"

-тероризам

-хуманитарне интервенције

-"приватизација рата"

Економска глобализација -мрежа међузависности на


растојањима у којој је присутно

слободно кретање роба,

капитала и услуга, као и

информација и перцепција које

прате тржишну размену

-синоним за целокупан процес

глобализације

-"пут свиле"

-Извоз капитала и премештање

производње у земље у којима

се плаћају ниже наднице

радницима

- пораст светске трговине

-глобализација финансија

-отварање

(либерализација)тржишта за

слободно кретање роба,

капитала и услуга

Друштвена глобализација -мрежа међузависности на


растојањима у којој је присутно

слободно кретање идеја,

информација, представа и људи

(као носилаца свега тога)

-кретање идеја (четири највеће

светске религије: Ислам,

Будизам, Јудаизам и

хришћанство)

-миграције

-повећање броја демократија у

свету

-Међународни кривични суд

Табела 3. Димензије глобализације

Ера глобализације "Величина света" Техничко-

технолошки

предуслови

Време када је (била)

присутна

Прва велика ера

глобализације-

глобализација 1.0.

свет се скупио од

величине "велико"

(large) до величине

"средње" (medium)

-заснована на палим

ценама транспорта

-пароброд, железница,

мотори са

од 1866. (од времена

постављања

трансатлантског

телеграфског кабла) до

9

унутрашњим

сагоревањем,

електрична енергија

Првог светског рата

Друга велика ера




величине "средње"

(medium) до величине

"мало" (small)

-заснована на палим

ценама

телекомуникација

-сателити,

микрочипови, мобилни

телефони, pc рачунари

од пада Берлинског

зида (9. 11. 1989.) до

2000.

Трећа велика ера




величине "мало"

(small) до величине

"сићушно" (tiny)

-масовна инсталација

подземних и

подводних оптичких

каблова

-повећање броја људи

који поседују PC

рачунаре

-конвергенција

софтверских

апликација (global

work flow platforms)

од 2000. до данас. Свет

се тренутно налази у

трећој великој ери

глобализације.

Табела 4. Три велике ере глобализације, онако како их види Томас Л. Фридман

6.1. Противречности глобализације животне средине

Већ смо рекли да је глобализација животне средине најфундаменталнија, најстарија, и најприсутнија димензија глобализације. Последице њеног деловања су видљиве на сваком кораку, без обзира да ли је у то укључен људски фактор или не. Практично, прича о угрожености и могућим начинима заштите и очувања животне средине, постала је ствар свакодневнице. При томе се наравно у први план истичу алармантни подаци о необновљивости појединих природних богатстава (на пример, проблем недостатка питке воде), појави озонских рупа и изложености живог света на земљи негативном утицају сунчевог зрачења, климатским променама и глобалном загревању, као последици претераног емитовања угљендиоксида у атмосферу од стране појединих држава света. Такође, ширење вируса сиде, САРС-а, разних других вируса и патогена, данас је због свеопште испреплетаности актера у светској политици, и повезаности свих са свима, веће него икада раније. Будући да на земљи данас живи преко шест и по милијарди становника, а да су богатства којима планета располаже, данас иста као и у прошлости, када је било знатно мање становника, могуће је очекивати у појединим подручјима света, по речима Роберта Д. Каплана, "долазећу анархију." Она негде, као што је то случај са Блиским Истоком, где постоји несташица питке воде, може изазвати крваве сукобе између Израелаца и Арапа око контроле над тим

10

богатствима.1 Све у свему, како истичу Чарлс Кегли и Јуџин Виткоф, "глобализација и смањивање света довело је до тога да се болести шире брже, учесталије и да их је све теже контролисати."2 Ипак, свет, да употребимо једну стару и много пута коришћену изреку, још увек није пропао. Приче о његовој пропасти, моралној и загађености сваке друге врсте, старе су готово колико и човечанство. И бар досад, човечанство, је увек нашло начина да изађе на крај са овим изазовима. Позната прича о смрти Натана Ротшилда, најбогатијег човека Европе у првим деценијама деветнаестог века најбоље илуструје начин на који се може одговорити изазовима глобализације животне средине. Наиме, господин Ротшилд се приликом боравка у Франкфурту где је отишао да би присуствовао венчању свога сина разболео и пошто су лекари били беспомоћни у лечењу те болести, убрзо умро. Узрок његове смрти билa je бактеријска инфекција (под утицајем стафилокока или стрептокока), које се данас веома лако лечи обичним антибиотицима и које можете купити у свакој апотеци, по цени коштања за коју не треба да будете богати као Ротшилд. Напротив.3 Ово је само један од примера који илуструје начин на који се човечанство бори са противречностима глобализације животне средине. Теза професора Пур Бјорн Ломборга4 са Универзитета Орхус у Данској, у којој је статистички доказао да свет данас није ништа више загађен данас него што је то увек био и да нема никаквих разлога за панику такође се морају узети у обзир када се говори о овој проблематици. Људска инвентивност и техничко–технолошки напредак, озбиљан су такмац негативним странама глобализације животне средине. Ако их не могу потпуно отклонити, онда их засигурно могу ублажити. Бар за мало.

6.2. Противречности војне глобализације

Војна глобализација је уз глобализацију животне средине, најприсутнија димензија глобализације. То није ништа необично, будући да су досадашњу историју света обележили многобројни ратови између политичких јединица, а и с обзиром на чињеницу да су ратови и употреба силе уопште, најизразитији пример војне глобализације. У последњих десетак година, упркос тврдњама неких теоретичара да је завршетком хладног рата дошло до краја историје и да се ратови тешко могу очекивати у свету у којем постоји један образац организовања политичког и друштвеног живота, водило се доста ратова. Штавише, према подацима које наводи Џозеф Нај, ратови су чести и данас, као и у прошлости, с тим што више нису искључиво међудржавни, већ унутардржавни сукоби. Наиме, како истиче професор Нај, "већина ратова данас су грађански или етнички ратови. Између краја хладног рата 1989. године и краја двадесетог века, догодило се 111 оружаних сукоба на 74 подручја широм света. Седам ратова су 1 Видети, Thomas L. Friedman, Robert D. Kaplan, "States of Discord", Foreign Policy, March/ April 2002, pp. 64 – 70. Ова двојица, како смо то већ истакли, најпознатијих новинара данашњице, водили су један "дуел" о проблематици глобализације и њеним последицама по државе и појединце у свету данас. Расправа је одржана 5. децембра 2001. године, на престижној Елиот школи међународних послова Џорџ Вашингтон Универзитета у Вашингтону (Elliot School of International Affairs, George Washington University, Washington D. C.). Овај дуел у целости је пренет у броју из марта и априла 2002. године, престижног америчког спољнополитичког часописа "Спољна политика" (Foreign Policy). 2 Видети, Чарлс В. Кегли, Јр., Јуџин Виткоф, Светска политика – тренд и трансформација, Центар за студије Југоисточне Европе, Факултет политичких наука, Дипломатска академија, Београд, 2004, стр. 420. 3 Видети, David S. Landes, The Wealth and Poverty of Nations-Why some are so rich and some so poor, pp. xvii-xxi)4 Убацити из шефове књиге.

11

били међудржавни, a девет ратова су били унутардржавни са интервенцијом страних држава."5 Чини се да чувена теза Нормана Енџела6 из 1910. године у којој је прорекао да до Првог светског рата неће доћи јер је економски неисплатив, не ради ни данас, као што није радила ни тада. Економска међузависност7 између актера у међународним односима понекад ипак није довољна да би се избегли сукоби, па и ратови у њиховим међусобним односима. Из тог разлога се ни данашња ера глобализације не може замислити без њене војне димензије. Будући да је захваљујући технолошком напретку, и усавршавању различитих врста наоружања, у свету данас, по речима главног уредника америчког недељника "Њузвик" (Newsweek) Фарида Закарије, дошло до "демократизације насиља"8, употреба силе и претња употребом силе нису ишчезли ни у свету "комплексне међузависности"9 и "никад дебљег глобализма." Информациона револуција и

5 Peter Wallensteen and Margareta Sollenberg, "Armed Conflict, 1989 - 2000" in Sollenberg (Ed.) States in Armed Conflict 2000 (Uppsala University, Department of Peace and Conflict Research, Report No. 60, 2001) p. 1. Наведено према: Joseph S. Nye, Jr., Understanding International Conflicts – An Introduction to Theory and History, Fifth Edition, оп. цит. p. 2. 6Норман Енџел је био један од најпознатијих економских либерала свога доба и један од пионира проучавања међународних односа, у периоду пре и после Првог светског рата. Његова књига "Велика илузија" (The Great Illusion) из 1910. године, је један од класичних примера колико светска економска, политичка и интелектуална елита није веровала у могућност избијања Првог светског рата. Наиме, Енџел је саму идеју, да би до рата између економски повезаних и међусобно зависних држава могло уопште доћи, сматрао за велику заблуду. Он је, да будући да је рат економски неисплатив, а да је благостање држава главни циљ коме оне теже у међусобним односима, априори одбацивао сваку могућност рата. Стварност се нажалост поиграла са њим, и уместо да ти који су веровали у могућност избијања рата буду у заблуди, у "велукој илузији" су били он и њему слични. Видети, Norman Angell, The Great Illusion: A Study of relationship of Military Power in Nations to Their Economic and Social Advantage, Weidenfeld & Nicholson, London, 1910, Шире о овој теорији може се видети у, Joseph S. Nye, Jr, Understanding International Conflicts, или, у, John J. Mearsheimer, "Back to the Future: Instability in Europe after the Cold War", International Security, Volume 15 No. 1, Summer 1990, pp. 5–56. 7 Томас Л Фридман, слично теорији демократског мира, која тврди да демократије не ратују једна са другом, износи једну интересантну хипотезу, коју назива "Теоријом златних лукова спречавања сукоба." Наиме, током многобројних путовања по свету, а нарочито по његовој омиљеној дестинацији, Блиском Истоку (са кога је дуго био дописник "Њујорк Тајмса", и чији је резултат била књига "Од Бејрута до Јерусалима" из 1988. године), Фридман је дошао до следећег закључка: две државе, које обе на својој територији имају ресторане чувеног ланца брзе хране "Мекдоналдс" (а чији су заштитни знак два лука златне боје, која заједно дају велико латинично слово "М", отуда и назив за његову теорију, теорија златних лукова спречавања сукоба) не воде ратове међу собом. Тако на подручју Блиског Истока, у време кад је Фридман писао његову књигу, само три земље нису имале свој "Мек": Сирија, Иран и Ирак. Уједно, то су и биле земље са којима је могло доћи до рата. У другом издању његове књиге "Лексус и маслиново дрво" (The Lexus and Olive Tree), одговарајући на критике да његова теорија није "радила" у случају интервенције НАТО-а на СР Југославију (будући да у Југославији, још од осамдесетих година прошлог века постоји Мекдоналдс), Фридман одговара, да НАТО није држава, да се ова теорија не може применити на грађанске ратове и да сукоб СР Југославије и НАТО-а није био рат у правом смислу те речи. Видети, Thomas L. Friedman, The Lexus and Olive Tree-Understanding Globalization, Updated and Extended Edition, pp. 248-275. 8Под "демократизацијом насиља" Закариа подразумева ситуацију да су се у свету после хладног рата појавили и неки други актери који попут, држава у прошлости, претендују на употребу физичког насиља. Наиме, некад су искључиво државе имале монопол на употребу физичке силе, а данас се то до те мере раширило, да и поједине групе (као што је рецимо терористичка организација Ал Каида) или појединци (као што је Осама Бн Ладен) имају у својим рукама средтсва физичке силе којима покушавају д остваре политичке циљеве. Видети, Fareed Zakaria, The Future of Freedom– Illiberal Democracy at Home and Abroad, W. W. Norton, New York, 2003, p. 16. 9 "Преведено на језик глобализма, политика комплексне међузависности била би она у којој су еокономски, друштвени и глобализам животне средине високи, а војни глобализам низак." То значи да је степен економске, околинске и друштвене сарадње веома висок, а број ратова готово раван

12

научно–технолошки напредак, који се, већ више пута смо то током истраживања нагласили, налазе "у срцу" процеса глобализације, ипак су "мач са две оштрице. Са једне стране, технолошке и друштвене промене су учиниле рат далеко скупљим за модерне демократије. Али у исто време, технологија је ставила нова разарајућа средства (new means of destruction)10 у руке екстремистичких група и појединаца."11

Два феномена војне глобализације посебно карактеришу међународне односе после 11. септембра 2001. године. У питању су тероризам и приватизација рата.12

Тероризам, који је један "стари феномен, са старим коренима"13, a кога Нај дефинише као "свестан напад на неборце са циљем ширења страха и застрашивања"14, је, да тако кажемо, "профитирао" од "демократизације технологије, која је средства за масовно уништење учинила мањим и лакшим за транспорт, јефтинијим и много пријемчивијим широком опсегу група и појединаца. Колико су некада бомбе и тајмери били кабасти и скупи, толико су данас експлозиви и дигитални тајмери лаки и јефтини. Трошкови отмице једног авиона понекад су мањи него цена једне (авионске – прим. Д. Ж.) карте."15 Када се свему томе дода и чињеница да су средства глобалне комуникације данас доступна скоро свима, и да оно што је некада било искључиво резервисано за државе, најмоћније мултинационалне компаније и појединце данас може скоро бесплатно да се сазна преко интернета, јасно је да је у овом тренутку лакше него икада раније у историји употребити физичку силу да би се остварили различити, најчешће политички циљеви. Реч је наиме, о приватизацији рата. Да бисте данас употребили силу није вам потребан велики апарат принуде, какав је рецимо у веку иза нас био потребан Адолфу Хитлеру или Пол Поту. Сада то можете урадити на много лакши и једноставнији начин, и такву појаву професор Нај назива "приватизацијом рата."16

. Неки делови света се заиста, будући да се налазе у односима комплексне међузависности, могу назвати "острвима мира", док се за неке друге делове то уопште не може рећи.17

нули. Видети, Robert O. Keohane, Joseph S. Nye, Jr., Power and Interdependence, оп. цит. p. 245. То значи да су ратови између држава готово незамисливи, а остале димензије глобализма на јако високом нивоу. 10 Наравно у питању су такозвана оружја за масовно уништавање (Weapons of Mass Destruction). За разлику од конвенционалног оружја, употребом оружја за масовно уништавање може се убити далеко већи број људи (отуда је било предлога, као од стране бившег спикера представничког дома америчког конгреса, Њутна Гингрича, да се ова оружја не зову оружја за масовно уништавање, већ за масовно убијање. Разлог за то је што се рецимо употребом хемијских или биолошких оружја не изазивају велика разарања, али се велика убијања изазивају свакако.), и при том је то убијање неселективно, односно никада не знате кога ћете тачно убити. У оружја за масовно уништавање спадају: нуклеарно (атомско, односно фисионо оружје и разне врсте фузионих нуклеарних бомби), хемијско и биолошко оружје. Видети шире о томе, у, Joshua S. Goldstein, International Relations, Addison Wesley Longman, New York, 2004, Fifth Edition, pp. 240-259. 11 Видети, Joseph S. Nye, Jr., Soft Power–The Means to success in World Politics, PublicAffairs, New York, 2004, p. 21. 12 Исто, p. 21. 13 Убацити, Zbigniew Brzezinski, The Choice–Global Domination or Global Leadership, New York, 2004, p. 14Видети, Joseph S. Nye, Jr., Soft Power – The Means to success in World Politics, оп. цит. p. 21. 15 Исто, оп. цит. p. 22. 16 Исто, p. 24. 17 У време рата у Ираку, пре скоро две године, саветник Пентагона и професор на морнаричком колеџу Војске Сједињених Америчких Држава, Томас П. Барнет, изнео је једну веома занимљиву тезу. Наиме, господин Барнет је у тексту који је објавио магазин "Исквајер" (Esquire) написао да се свет данас дели на два дела: на "глобализовано језгро" и "неглобализовани јаз." Правећи детаљне географске анализе места где су избијали ратови у последњих пеатнаестак година и где су америчке војне снаге биле коришћене, професор Барнет је закључио да су то углавном она подручја света у којима процес глобализације (првенствено економске) није био на завидном нивоу. Да би свет био

13

6.3. Противречности економске глобализације

Одговори се разликују и најједноставније речено постоје две групе мишљења: једна, која тврди да економска глобализација ништа ново није донела свету осим да је богате учинила још богатијима; друга, која тврди да је савремена економска глобализација пружила шансу свима, како богатима, тако и сиромашнима.

Присталице прве групе мишљења кажу да се ту не мора пуно размишљати и да је као и увек, главни добитник "свет богатих". Као главне аргументе за такав став, они наводе следеће чињенице: 1) велика неједнакост између "оних који имају" и "оних који немају". Тако један од великих критичара процеса глобализације и главни уредник угледног француског месечника "Л Монд Дипломатик" (Le Monde Diplomatique), Ињасио Рамоне, у једном дуелу који водио са већ помињаним "патријархом" глобализације, Томасом Л. Фридманом, износи следеће обесхрабрујуће податке: "Богата 1/5 света влада са 80 % светских богатстава, док најсиромашнија 1/5 држи једва 5 процената. Од око 5, 9 милијарди (подаци су из 1999. године – прим. Д- Ж.) светског становништва, једва 500 милиона живи комфорно, дока преостале четири и по милијарде остају на нивоу потреба. Чак у Европској унији 16 милиона људи је незапослено а 50 милиона људи живи у сиромаштву. Збирно богатство 358 најбогатијих људи на планети (милијардери у америчким доларима исказано), већа је него укупни годишњи приходи 45 процената најсиромашнијих становника света или две милијарде и шесто милиона људи. То је изгледа тај храбри свет глобализације."18 Како са друге стране истиче Џозеф Нај, "скорашња ера глобализације, слично полувековном периоду пре Првог светског рата, такође се повезује са повећањем неједнакости између и унутар неких земаља. Размера прихода 20 посто људи у свету који живе у најбогатијим земљама, упоређена са 20 процената који живе у најсиромашнијим земљама повећала се са 30: 1 1960., на 74: 1 1997. године. Ради поређења, ова размера се повећала између 1870. и 1913. године, са 7: 1 на 11: 1."19 2) Либерализација светске привреде, довела је до неравноправне "утакмице" између земаља. Наиме, снажније привреде могу знатно лакше "отворити" своје економије, него привреде сиромашних земаља. Разлог за то лежи у чињеници да је домаћа, често веома неефикасна привреда сиромашних земаља, у великој мери угрожена у случају малих царина, јер робу коју она производи и чија је цена коштања јако висока, неће имати коме да прода. 3) Глобализација и даље сиромашне земље држи у позицији произвођача сировина;4) Глобализација значи тријумф гигантских компанија20 5) Глобализација значи жељу послодаваца да наднице радника буду што ниже. Ово су, наравно, само неки од ставова оних који нападају процес глобализације. За потпунији списак било би потребно на стотине страница текста. Ипак, за потребе овог истраживања и ових пар ставова је довољно да би се ситуација илустровала у потпуности.

безбеднији, потребно је повећати број земаља које припадају "глобализованом језгру", а смањити број оних које припадају "неглобализованом јазу." Видети, Thomas P. Barnet, "The Pentagon’s New Map", Извор: Интернет, 10/04/03 http://www.nwc.navy.mil/newrulesets/ThePentagonsNewMap/.htm18 Видети, "Dueling Globalization", Thomas L. Friedman vs. Ignacio Ramonet, Foreign Policy, pp. (цитат је са стране )19Видети, Robert Wade, "Winners and Losers" and "Of Rich and Poor", The Economist, April 28, 2001, pp. 72 – 74, 80. Наведено према: Joseph S. Nye, Jr., Understanding International Conflicts – An Introduction to Theory and History, оп. цит. p. 196. 20 Видети, John Michletwait, Adrian Wooldridge, "The Globalization Backlash", Foreign Policy, September/ October 2001, pp.

14

Са друге стране, постоји група мишљења по којима глобализација није тако једноставан процес, како се то на први поглед може учинити. Тако на примедбу да је несразмера у примањима између богатих и сиромашних, већа него икада раније, присталице ове друге групе мишљења наводе податак да свет никада није био мање сиромашан него данас.21 У истом смислу, треба схватити и чувени "A. T. Kerney индекс глобализације", који почетком сваке године објављује часопис "Спољна политика" (Foreign Policy). Наиме, по подацима који се појављују у овом часопису, "шампиони глобализације" нису најјаче и најбогатије земље света, већ земље попут Норвешке, Сингапура, Швајцарске или Ирске.22 Пример великих економских успеха Кине на најбољи начин говори у прилог једног таквог става. Што се тиче познатих примедби да глобализација значи тријумф великих компанија, дописници из Вашингтона престижног лондонског часописа "Икономист", Џон Миклтвајт и Едријен Вулдриџ, тврде да о таквом једном ставу треба ипак још једном размислити. Будући да је глобализација пружила шансу свима, и с обзиром на чињеницу да су неке нове, и у прошлости непознате компаније, успеле да преузму лидерске позиције у пословима којима се баве од некада етаблираних компанија,23

тако нешто се никако не сме узети као став који у потпуности објашњава право стање ствари. Слична ситуација је и са следећом, много пута навођеном критиком процеса глобализације а која се односи на наводну намеру послодаваца да раднике плате што мање, да би њима остало што више. Миклтвајт и Вулдриџ и у овом случају тврде да то није истина. По њима, послодавцима јесте циљ да зараде што више, али пут ка већој заради често води преко веће мотивације радника до које долази само ако се примања повећавају а не смањују.24 Taкође, ако се узме у обзир индекс квалитета живота25 који сваке године прави Програм за развој Уједињених Нација (UNDP), "Норвешка, Исланд, Шведска, Аустралија, Холандија и Белгија се налазе испред Сједињених Америчких Држава као земље у којима се најбоље (најквалитетније- прим. Д. Ж.) живи."26

Најједноставније речено, економска глобализација се не сме схватити у једноставним терминима. У крајњој инстанци, економска глобализација, не

21 Видети, Martin Wolf, navesti signaturu. 22 На основу степена економске интеграције држава (што подразумева вредност трговине, страих директних инвестиција портфолио кретање капитала, и прихода, степена технолошке повезаности (што подразумева број корисника интернета, и број сервера), степена личних контаката (што подразумева број међународних путовања и туризам, међународни телефонски садржај, вредност новчаних пошиљки) и степена политичке укључености (engagement) држава (што подразумева чланство у међународним организацијама, доприносе мисијама Савета безбедности, ратификоваl међународних уговора, итд.), шампион глобализације, односно најглобализованија земљ света у 2004. години јесте Ирска, Затим следе, Сингапур, Швајцарска, Холандија, Финска, Канада, САД, Нови Зеланд, итд. Видети, Measuring Globalization: Economic Reversals, Forward Momentum, Извор: Интернет 02/27/05 http://www.foreignpolicy.com/story/cms.php?story_id=2493&page=723 Као типичан пример једног оваквог тренда, Миклтвајт и Вулдриџ наводе случај познате америчке компаније "Моторола." Ова чувена телекомуникациони гигант, чији су прозводи били синоним за бежичне телекоминикације, данас се ни по чему не може мерити са финском компанијом "Нокиа." Тренутно највећи светски произвођач мобилних телефона, пре само двадесетак година, у време када је "Моторола" била "краљица" светског тржишта, снабдевала је тоалет- папиром и гумама совјетску војску. Међутим, квалитетни телефони, одличан менаџмент и глобализација у области телекомуникација, довели су "Нокиу" у положај који данас заузима. Ово, наравно није усамљен случај. Видети шире о томе, у, John Michletwait, Adrian Wooldridge, "The Globalization Backlash", pp. 24 Исто, pp. 25 Индекс квалитета живота не узима у обзир само приходе по глави становника, већ и неке друге веома значајне индикаторе као што су: образовање, степен здравствене заштите, очекивана дужина живота итд.26 Видети, Joseph S. Nye, Jr., Soft Power-The Means to success in World Politics, оп. цит. p. 34.

15

користи само јакима , већ и слабима. Питање је само на који ће је начин и када они искористити.

POJAM BEZBEDNOSNE DILEME U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA

Bezbednosna dilema predstavlja jedan od središnjih pojmova u studijama bezbednosti, a naročito u realističkoj teoriji međunarodnih odnosa. Smatra se da je ovaj termin u teoriju međunarodnih odnosa uveo poznati američki teoretičar Džon Herc 1950. godine. PO njemu ona predstavlja "strukturalno zapažanje u kome nastojanja država sane sebi pomognu tako što gledaju posle nužnih bezbednosnih potreba, ne uzimajući pri tome u obzir namere drugih vode rastućoj nesigurnosti jer svakak od strana tumači svoje mere (kojima se povećava bezbednost) kao defanzivne a mere koje preduzimaju drugi kao one koje sa sobom nose potencijalnu pretnju."

To znači da u jednom sistemu samopomoći, kakav međunarodni sistem zasigurno jeste i pošto tu vlada igra tzv. nekompletnih informacija (nikada niste sigurni u namere druge strane, jer nikada ne možete imati sve informacije o nekom drugom) bezbednosna dilema predtavlja nešto na šta morate računati. Budući da se po Miršajmerovim rečima, u međunarodnoj politici suočavamo sa situacijom u kojoj su države naoružane i poseduju neke ofanzivne vojne kapacitete kojima vas mogu napasti (čak i da ljudima oduzmete oružje. Ljudima ostaju ruke kojima vas mogu daviti za vrat) bezbednosna dilema postoji jer se strah i nepoverenje u odnosima između država nikada ne mogu eliminisati.Vrlo pogodna i vrlo popularna definicija bezbednosne dileme može se naći i kod američkog teoretičara Roberta Džervisa. On kaže da je bezbednosna dilema situacija u kojoj "postupci pomoću kojih jedna država pokušava da povećava vlastitu bezbednost umanjuju pri tome bezbednost drugih."Ono što se strani koja se naoružava čini nužnim aktom samoodbrane, za nekog može izgledati kao priprema za napad.Hladni rat i trka u naoružanju kao tipičan primer. Bez obzira što su svu sve više naoružavali, sve su se više nalazili u jednom začaranom krugu nesigurnosti. Više oružja, nuklearnih projektila i balističkih raketa nije nužno dovelo do povećanja bezbednosti.

Bezbednosna dilema se može ublažiti (ona se veoma teško može eliminisati dok god je međ. Sistem anarhičan-dok u njemu ne bude centralne vlasti i dok god države poseduju neke ofanz. vojne kapacitete) putem saradnje. Sarađujući sa drugim državama moguće je izaći iz njenog začaranog kruga. Tako se začarani krug bezbednosne dileme tokom hladnog rata ublažavao putem sporazuma o ogranišavanju. Eliminisanju i smanjivanju nukl. Naoružanja. Dobar način je takože putem formiranja bezbednosnih režima, bezbednosnih kompleksa i bezbednosnih zajednica. Dakle ključne stvari su saradnja, kredibiltet i poverenje. Ipak, nikada se do kraja ne može iskoreniti.

TEORIJA DEMOKRATSKOG MIRA U UČENJU MAJKLA DOJLAMajkl Dojl je profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Inače je godinama

predavao na Prinstonu u Nju Džerziju. Postao je poznat sredinom osamdesetih godina kada je objavio tekst (iz dva dela) pod naslovom "Kant, liberal legacies and Foreign Affairs". Taj tekst je može se bez sumnje reći temeljni tekst teorije demokratskog mira. U njemu je, po rečima samog Dojla, on pokušao da pokaže kako čuveni esej "Večni mir" Imanuela Kanta iz 1795. godine može biti korišćen da bi se objasnile dve veoma važne pravilnosti u svetskoj politici: 1) tendencija da su liberalne države istovremeno miroljubive (sklone miru) u njihovim međusobnim odnosima i 2) da su neuobičajeno sklone ratu u njihovim odnosima sa neliberalnim državama.

16

REPUBLIKANSKO DEMOKRATSKO PREDSTAVLJANJE, JEDNA VRSTA IDEOLOŠKE ODANOSTI POŠTOVANJU OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA I TRANSNACIONALNA MEĐUZAVISNOST DA PARAFRAZIRAMO TRI ČLANA VEČNOG MIRA, su tri nužna i dovoljna uzroka da bi se ove dve pravilnosti pojavile u svetskoj politici.To naravno ne znači da demokratske države nemaju sukobe uzmeđu sebe. Naprotiv. Ali zajedničke norme koje poštuju, neka institucionalna ograničenja i jedna vrsta ekonomske međuzavisnosti sprečavaju ih da ti sukobi eskaliraju u rat. Po Dojlu vatra sukoba se gasi uz pomoć pregovora pre nego što se dozvoli da se rasplamsa u požar rata. Dojl je svestan da svet uprkos svemu još uvek ne živi u potpuno demokratskim društvima. "Zone liberalnog mira" se još nisu proširile na ceo svet. Da bi svet bio stabilniji treba imati "pristup dvostrukih traka": 1) treba očuvati libetalnu zajednicu tako što će se one udružiti da sačuvaju svoje vrednosti ili da se sačuvaju od napada autoritarnih država. 2) treba proširiti liberalnu zajednicu i to tazlilčitim ekonosmkim i diplomatskim sredstvima. To se može uraditi na jedan od sledećih načina: a) INSPIRISANJEM: ohrabrivanjem naroda koji žive u nedemokratskim režimima da

se bore za svoju slobodub) PODSTICANJE: izgradnja i učvršćivanje mira u takvim zemljama i ekonomsko

restrukturisanjec) INTERVENCIJA: koja je legitimna ako većina naroda pokazuje nezadovoljstvo u

vezi sa radom njihove vlade i ako su njihova osnovna prava sistematski kršenaTEORIJA DEMOKRATSKOG MIRA I PRAKSA: veoma prisutna u praksi. Spoljna politika Bila Klintona; U govoru o stanju nacije iz 1994. godine, tadašnji predsednik SAD Bil Klinton rekao je da je odsustvo rata između demokratija opravdanje za američku politiku procesa demokratizacije širom sveta.Vrlo je teško naći primere da deve demokratije ratuju između sebe. Jedva nekoliko: 1) 1812-rat između Britanije i SAD, kada je zapaljena Bela Kuća; 2) ako se Nemačka uzme da je bila demokratija, onda je to sukob između V. Britanije i Nemačkog carstva u Prvom svetskom ratuKRITIKA: To što demokratije ne ratuju između sebe ne znači da nećeVolc kaže da bi ova teza bila tačna kada bi se svi uzroci ratova nalazili samo unutar država ( a šta je sa međunarodnim sistemom i ljudskom prirodom)Demokratije su veoma često na ivici rata, a prema nedemokratijama su jako surove. Kako definisati demokratijuKako definisati ratTako je i Norman Endžel 1910. godine napisao knjigu "velika iluzija" u kojoj je rekao da je rat opštih razmera nezamisliv jer je ekonomski neisplativ i jer su zemlje međuzavisne. Ipak desio se Prvi svetski rat.Uprkos svemu, teorija demokratskog mira je po mnogima skoro zakon u teoriji međunarodnih odnosa. A zna se da se u oblasti međunarodnih odnosa uglavnom mogu utvrditi neke tendencije.

LIBERALNI INSTITUCIONALIZAM I "BEZBEDNOSNA ZAJEDNICA" U UČENJU KARLA DOJČA

Liberalizam je najznačajnija alternativa realističkim teorijama bezbednosti. Ima dugu tradiciju koja seže do Konfucija i mnogih drugih. Generalno posmatrano, liberalizam nudi alternativu mira, saradnje i optimizma nasuprot realizmu. Neoliberalni institucionalizam varijanti smatra da se međunarodna anarhija (čije postojanje oni priznaju, kao i realisti) može ublažiti tako što se formiraju međunarodne institucije.

17

Međunarodne institucije (otuda i naziv ovoj grani liberalnih teorija), se mogu definisati kao trajni i povezani skupovi pravila i prakse koja preporučuje uloge, ograničava aktivnosti i oblikuje očekivanja aktera u međunarodnim odnosima. Institucije uključuju organizacije, ugovore i sporazume i neku neformalnu praksu koju države prihvate ako nešto što ih spaja. Recimo ravnoteža snaga u međunarodnom sistemu je primer institucije. Ili pak Ujedinjene nacije!Po rečima Džozefa Naja, institucije su važne jer preko njih dolazimo do informacija i okvira koji oblikuju očekivanja aktera u mežunarodnim odnosima. One pomađu da se smanji bezbednosna diema i da povećaju veru ljudi da neće doći do izbijanja rata.Institucije, po njemu, stabilizuju očekivanja na sledeća 4 načina: 1) one obezbeđuju osećaj kontinuiteta. Npr. veruje se da će postojati i sutra. Tako mi planiramo svoju budućnost u nadi da ćemo jednog dana postati članica EU, a to se sve zasniva na veri da će EU opstati i postojati; 2) institucije nam pružaju priliku da nekom uzvratimo na recipročan način. Neko će u načoj sardnji danas doboto više, ali ću i ja jednog dana doboti više od nekog, pa će se stvari ipak držati u nekakvoj ravnoteži; 3) Institucije obezbeđuju protok informacija između strana. Teško se nešto može sakriti između strana koje su u zajedničkim institucijama, ili je to bar znatno teže uraditi; 4) Institucije nam pružaju mogućnosti da rešimo nekakve sukobe koji postoje između nekih država. Recimo u EU, postoji Evropski sud pravde. Najpoznatiji predstavnici: ROBERT KIOHEJN-saradnik i prijatelj Džozefa Naja, inače profesor na Djuk univerzitetu u Severnoj Karolini i LISA L. MARTIN-profesor na Harvard Univerzitetu u Bostonu, Masačusets, SADKRITIKA: Džordž Frost Kenan- institucije umrtvljuju međunarodni život. Priroda međunarodne politike je dinamična a institucije su statične, što dovodi do raskoraka, kako vreme prolazi, između vremena kada su institucije stvorene i nekih modernih izazova na koje one ne mogu da odgovore. Tako institucije vremenom postaju samo prazne ljušture u kojima više ne stanuje prava međunarodna politika. Primer Ujedinjenih Nacija i vremena Drugog svetskog rata i danas. Pogledajte stalne članice Saveta bezbednosti. Situacija sa velikim svetskim silama se promenila, a struktura stalnih članica nije.Poredak kao senka moći- Georg Švarcenberger (delo Power Politics)- nema tu mnogo uloge za institucije, jer se u međunarodnim odnosima sve događa u skladu sa voljom najmoćnijih. Tako su i institucije samo senka moćiDžon Miršajmer- tekst "False promise of International Institutions" iz 1995. godine- razotkrio njihovu pravu ulogu i kaže da one nemaju nezavisnu volju, već da zavise od voje država koje ih stvaraju. One ipak imaju ograničen uticaj na oblikovanje svetske politike kao takve.KARL DOJČ I BEZBEDNOSNE ZAJEDNICEPristalice liberalnih shvatanja postali su mnogo oprezniji posle Drugog svetskog rata. Bilo je veoma teško biti liberal posle Aušvica (da parafraziramo reči poznatog filozofa Teodora Adorna koji se zapitao kako pevati posle Aušvica). Ipak, države su bile primorane da sarađuju, što zahvaljujući činjenici da je to bio jedini način da prežive, što zahvaljujući američkoj premoći i pomoći u svemu tome. Dakle, ne mir za sva vremena i mir za ceo svet već mir kroz delove (kako tvrdi funkcionalisti poput Mitranija) i mir u "ostrvima mira", budući da se u nekim delovima sveta o tome ne može čak ni govoriti. Karl Dojč je tako sa grupom svjih saradnika 1957. godine napisao knjigu pod naslovom "Political Commnunity and Nort Atlantic Area" Na osnovu saznanja dobijenih iz obimnog empirijskog istraživanja odnosa naroda i država Severnoatlantskog regiona oni su predložili vlastiti model bezbednosne zajednice kao rešenje za održavanje stabilne međunarodne saradnje u odnosima između država. Uz pomoć bezbednosnih zajednica smanjuje se razmišljanje i ponašanje u obrascu bezbednosne dileme. Tu se bezbednost ne vidi na tradicionalan način (tj. u preseku

18

pretnji i sposobnosti da na njih odgovorite) već u saradnji i poverenju kao načinima da se rat apsolutno isključi iz međusobnih odnosa među državama.Bezbednosna zajednica kao zajednica bez rata, ne podrazumeva samo isključivanje rata u stvarnosti međusobnih odnosa njenih članica, nego. Što je možda još značajnije, i konceptualno odbacuje oslanjanje i računanje na vojnu moć u odnosima unutar zajednice. DEFINICIJA BEZBEDNOSNE ZAJEDNICE: "Bezbednosna zajednica je skup ljudi koji su se udružili. Pod udruživanjem ovde mislimo na dostizanje unutar jedne teritorije, duha zajedništva i uspostavljanje snažnih i široko rasprostranjenih institucija i delatnosti dovoljnih da osiguraju... pouzdanu miroljubivu saradnju između njenog stanovništva. Pod duhom zajedništva mislimo na verovanje... da zajednički društveni problemi moraju i mogu biti razrešeni kroz procese međunarodne saradnje koja daje sigurnost da se članice neće međuasobno fizički boriti, nego sukobe rešavati na neki drugi način."Karl Dojč razlikuje tzv amalgamiranu bezbednosnu zajednicu, gde se više država udružuje putem stvaranja zajedničkih ustanova, i kao labaviji oblik odnosa tzv. pluralističku bezbednosnu zajednicu. Svaka, razmna dobro integrisana država po Dojču je primer amalgamirane bezbednosne zajednice.Pluralistička bezbednosna zajednica, za razliku od amalgamirane, podrazumeva stanje odnosa između "neamalgamiranih država" , ali čiji se vrednosni sistemi međusobno ne isključuju a zajednički identitet im omogućava visok nivo veza i saradnje, razmene mišljenja i bliskosti u odnosima. To im garantuje najviši mogući stepen sigurnosti. Sukobi se uvek mogu izbeći uprkos politi8čkim razlikama između njih. Može se imati uvid u donošenje odluka druge strane, i uz pomoć razmene mišljenja.Što je najvažnije, nac. Suverenost u pitanjima bezbednosti i odbrane nije prepreka za udruživanje i i izgrađivanje odnosa zajedništva.Za razliku od amalgamirane, tu nije potrebna nikakva međuvladina mašinerija sa instistucijama i unapred utvrđenim strukturama. NIJE POTREBNO DA POSTOJE FORMALNI SAVEZI IU PRATEĆI INSTITUCIONALNI OKVIRI. BLIŽI ODLIKAMA LJUDSKE PRIRODE I DA TAKO KAŽEMO REALNIJI U ODNOSU NA AMALGAMIRANE BEZBEDNOSNE ZAJEDNICE. REŠENJE U VIŠE REGIONALNIH BEZBEDNOSNIH ZAJEDNICA. KOJA BI MOGLA DA PRERASTE U GLOBALNU PLURALISTIČKU ZAJEDNICU.IPAK, TREBA BITI REALAN.

BLISKOST SA KONCEPTOM KOMPLEKSNE MEĐUZAVISNOSTI. VIDETI ŠIRE O TOM KONCEPTU U DELU KOJI SE ODNOSI NA GLOBALIZACIJU I BEZBEDNOST.

GLOBALISTIČKA SHVATANJA BEZBEDNOSTI

Osnova na kojoj je nastalo "novo mišljenje bezbednosti" može se svesti na jednu rečenicu: BEZBEDNOST JE NEDELJIVA. Globalistička shvatanja bezbednosti upravo crpe svu svoju relevantnost iz ove rečenice. U svetu koji je premrežen mrežama međuzavisnosti, i treće ere globalizacije, svakog se sve tiče i nema izolovanih, autarhičnih političkih zajednica u bezbednosnom smislu.

19

Najozbiljniji izazov tradicionalnim pogledima na bezbednost predstavljaju tzv globalistička shvatanja bezbednosti. Glavna pretpostavka od koje oni polaze u svojim učenjima kaže da je sistem suverenih država već ustupio mesto globalnom društvu. Globalno društvo kao proizvod globalizacije suočava se sa globalnim bezbednosnim izazovima i pretnjama (nekontrolisanim i neravnomernim rastom stanovništva, siromaštvom, terorizmom, širenjem oružja za masovno uništavanje, izvesnošću globalne ekološke hirošime, nestašicom pitke vode i hrane)Referentni objekat bezbednosti postaju pojedinci i društvene grupeKako odgovoriti na te izazove? Različita gledišta:na takve globalne izazove i pretnje se može samo globalno i odgovoriti

ne navode jasno ko će umesto država obavljati te posloveglobani sistem bezbednosti još nije izgrađenKriza svih starih institucija bezbednostiUnutardržavni sukobi kao glavna pretnja posle hladnog rata (Meri Kaldor (novi ratovi) – u njih su uključeni oni koji su uključeni u tokove globalizacije i oni koji su iz tih tokova isključeni

NAPETOSTI IZMEĐU SISTEMA DRŽAVA I GLOBALNOG DRUŠTVA U NASTAJANJUMARTIN ŠO- "KRIZA ZAPADNOG CIVILNOG DRUŠTVA"NI SA DRŽAVOM NI BEZ NJEGLOBALIZACIJA KAO NEUJEDNAČEN I PROTIVREČAN PROCESSLOM DRŽAVNIŠTVA- OD SUKOBA VELIKIH SILA DO NOVIH OBLIKA NEBEZBEDNOSTI ŠKOLA GLOBALNOG DRUŠTVA I MARTIN ŠO KAO NJEN GLAVNI PREDSTAVNIK- KNJIGA "Global Societyand International Relations" (1994) tvrdi da je moguće videti kako se pojavljuje jedna gigantska severna bezbednosna zajednica koja se pruža od Severne Amerike i Zapadne Evrope preko velikih država Istočne Evrope i bivšeg SSSR-a do Japana , Australije i azijskih tigrova. Na neki način su toj zajednici priključene i zemlje kao što su Indija, Kina, Egipat, Južna Afrika . U korenu tako nečega se nalaze procesi globalne komunikacije.Ipak, neki kao to le britanski teoretičar Jan Klark smatraju da uprkos svim ovim izazovima država i dalje ostaje ključni subjekt koji se stara za održavanje međunarodne bezbednosti. Država se transformiše iznutra da bi odgovorila na ove nove bezbednosne izazove, rizike i pretnje. ENTONI GIDENS i utopijanski realizamMnoge, mnoge stvari ostaju izvan domašaja država.

BEZBEDNOST I SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM U TEORIJI ALEKSANDERA VENDA

Može se reći da je najvažniji izazov tzv. tradicionalističkim teorijama (i realističkim, i liberalnim i marksističkim)u poslednjih petnaestak godina dožao od strane socijalnog konstruktivizma. Tako Stefan Volt, Džon Miršajmer, Džek Snajder ili Džozef Naj u svojim poznatim ogledima o teorijama međunarodnih odnosa uz osvrt na realističke i liberalne teorije jedino još stavljaju socijalni konstruktivizam kao treću teoriju međunarodnih odnosa i bezbednosti takođe. Samo ime konstruktivizam smislio je

20

američki teoretičar Nikolas Onuf 1989. godine u njegovoj veoma važnoj knjizi "The World of our making"; Najopštije posmatrano, konstrukticisti ističu značaj koje ideje i kultura igraju u oblikovanju i stvarnosti i diskursa svetske politike. Oni se fokusiraju na važna pitanja koja se tiču identiteta, normi i kulture najšire posmatrano. Oni samtraju da ljudi i državnici u svom delovanju nisu motivisani samo golim materijalnim intersima, već i identitetomm moralom ili kulturom kojoj pripadaju. A sve te norme mogu se promeniti protekom vremena. Neorealisti i neoleiberali uzimaju stvarnost kao datu, kako takvu kava jeste. Socijalni konstruktivisti kažu da ju je nemoguće odvpojiti od načina na koji mi konstruišemo svet u svojim glavama. (otuda i naziv konstruktivizam). Setimo se Kantovog razlikovanja subjekt-objekt odnosno nomen-fenomen.Primeri: nekad su ropstvo i aparthejd bili prihvaćeni kao naormalni a danas se na to gleda kao na naešto što je nespojivo sa životom dostojnim bilo kog čoveka na planeti. Onda i nacije ne postoje i one su konstruisane u našim glavama. Setimo se čuvene kjnige Benedikata Andersona o nacijama kao o "imagined communities". To bi dakle značilo da ako promenimo način na koji razmišljamo o bezbednosti, onda će se i bezbednost povećati.POZNATI PREDSTAVNICI: Nikolas Onuf, Aleksander Vend, Marta Fajnmor, Piter KacenstajnUKRATKO REČENO OVA TEORIJA PREDSTAVLJA MOST IZMEĐU TRADICIONALNIH I ALTERNATIVNIH PRISTUPA IZUČAVANJU BEZBEDNOSTI-SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM U TEORIJI ALEKSANDERA VENDA-Aleksander Vend je vodeći predstavnik teorije socijalnog konstruktivizma u teoriji međunarodnih odnosa danas. Njegov tekst koji je pod naslovom "Anarchy is what States make of it" iz 1992. godine i knjiga "Social Theory of International Politics" iy 1999. godine (naslov je odgovor na čuvenu Volcovu knjigu "Theory of International Politics") su dva vodeća teksta ove teorije.Kako samo ime tog čuvenog teksta kaže, anarhija, koji je središnji koncept neorealističke teorije međunarodnih odnosa, i koju pristalice ove teorije uzimaju kao datu, po njemu je socijalno konstruisana.Pošto je ova teorija na nekih pola puta između tradicionalnih i alternativnih pristupa izučavanju bezbednosti, Vend prihvata neke od ključnih pretpostavki realističke teorije o međunarodnim odnosima. Ovo su neke od njih: 1) države su ključne akteri u pručavanju međ. Bezbednosti; 2) međunarond apolitika je anarhična; 3) države poseduju neke ofanzivne vojne kapacitete; 4) države ne mogu nikada u potpunosti sigurne u namere druge strane; 5) države žele pre svega opstanak; 6) države teže da se ponašaju racionalno (imaju na umu prilikom donošenja odluka costs-benefits). 7) veruju da su interesi država konstruisani strukturom međunarodnog sistemaIpak postoje i ogromne razlike između njih. Realisti vide strukturu međunarodnog sistema kao sačinjenu od materijalnih kapaciteta, dok Vend smatra da je ona proizvod društvenih odnosa. Sociajlna struktura je sastavljena od takvih elemenata kao što su zajedničko znanje, materijalnih resursi i prakse. To znači da je na primer, bezbednosna dilema socijalna struktura koja je sastavljena od intersubjektivnog razumevanja u kojem su države tako nepoverljive jedna prema drugoj da konstruišu najgore pretpostavke o namrema drugih, pa im onda ineteresi moraju biti biti definisani kao selfhelp. Pogledajte bezbednosne zajednice, pa tamo imate sasvim suprotna očekivanja i sasvim suprotne rezultate.Socijalne strukture dakle, uključuju i materijalne činioce kao što su tenkovi ili ekonomski resursi ali oni nešto znače tek preko strukture zajedničkog znanja u koju su ugrađeni.

21

Ideja anarahije dakle ima značenje sve dokle to države prihvate kao bazičnu ideju međunarodne politike.

Uticaj Gorbačova i jegovih novih ideja (perestrojka i glasnost) na kraj hladnog rata.Ideje o vladavini prava, ideje o postojanju i nužnosti formiranja međunarodnih institucija, ideja ljudskih prava.IPAK IDEJE I PREDSTAVE LJUDI, NAČIN NA KOJI ONI RAZMIŠLJAJU NAJTEŽE JE PROMENITI, ODNOSNO ZA TO JE POTREBNO NAJVIŠE VREMENA.

ALTERNATIVNO-KRITIČKI PRISTUPI BEZBEDNOSTI

- "NAJPROSTRANIJA CRKVA" za promišljanje bezbednosti krajem XX veka.- Velike novine, u studije bezbednosti stigle su baš iz ovih pristupa- Postoji nekoliko struja u okviru ovog pristupa

KRITIČKA TEORIJA

Zagovornici ovog pristupa smatraju da studije bezbednosti pažnju treba da usredsrede na pojedince i skrajnute društvene grupe, kao i da se bave mogućnostima ljudske emancipacije i prevazilaženja odnosa "strukturalnog nasilja". Sam naziv kritičke teorije treba razumeti u kontekstu onoga što je Robert Koks označio kao teorije koje rešavaju probleme (problemsolving theories) i kritičke teorije. Problemsolving theories uzimaju postojeće političke i društvene odnose i institucije kao takve i zadatak teorija jeste da probleme koji izrastaju iz takvih odnosa reše i poboljšaju. Kritičke teorije, nasuprot tome pokušavaju da razumeju kako su se takvi odnsoi i institucije uopšte pojavili i šta i kako treba da bude urađeno da bi se oni promenili. Država ne retba da bude u centruz studija bezbednosti jer je ona vrlo često glavni uzrok nesigurnosti.Dakle referentni objekat bezbednosti treba da bude pojedinac pre nego države.Prema Kenu Butu (Booth) bezbednost na naJakši nalin može biti osigurana uz pomoć ljudske emancipacije, koja je ključni koncept ove teorije. LJUDSKA EMANCIPACIJA-DEFINICIJA: "OSLOBOĐENJE LJUDI, KAKO POJEDINACA TAKO I GRUPA, OD SOCIJALNIH, FIZIČKIH, EKONOMSKIH POLITIČKIH I DRUGIH PREPREKA KOJE IH SPREČAVAJU DA SPROVEDU (OSTVARE) ONO ŠTO SU ONI SLOBODNOM VOLJOM IZABRALI DA URADE.To bi sve doprinelo da se obezbedi "teorija progresa", "politika nade" ili vodič za politiku otpora"GLAVNI PREDSTAVNICI: ROBERT KOKS I KEN BUT (BOOTH)FEMINISTIČKI PRISTUPI

Pristalice ovog pristupa takođe smatraju da država ne treba da ima središnju ulogu u studijama bezbednosti, kao što je ima u tradicionalnim pristupima bezbednosti.Po njima, radovi o međuanrodnim odnosima i međunarodnoj bezbednosti uopšteno posmatrano pisani su pre svega sa "muške" tačke gledišta. En Tikner, najpoznatiji predtavnik feminizma u međunarodnim odnosima, smatra da se žene retko pominju u po obimu zaista velikoj literaturi o međunarodnim odnosima, uprkos činjenici da društveni sukobi utiču kako na muškarce tako i na žene. Pogledajte samo povrečene i izbeglice u ratovima (uglavnom žene i deca).

22

Tako Džil Stins ističe da bez izimanja u obzir ove problematike redefinisanje bezbednosti ne može biti potpuno. "Redefinisanje koncepta bezbednosti ... uključuje promišljanje militarizma i patrijarhalnosti, nezadovoljavajući razvoj i uništavanje životne okoline. On uključuje i promišljanje odnosa između siromaštva, dugova i rasta stanovništva. Razmišljanje o resursima i kako su oni rasporedjeni."GLAVNI PREDSTAVNICI: EN TIKNER, DŽIL STINSPOSTMODERNISTIČKA GLEDIŠTA

Ovaj pristup donosi najveće novine. Poricanje mogućnosti bilo kakvog objektivnog saznanja. Dekonstruisanje stvarnosti. Dakle postoji samo tumačenje, nema stalnih značenja i stalnih istina. "Tmo gde realisti vide učvršćen i saznatljiv svet, postmodernisti govore o mogućnosti beskraknih tumačenja sveta oko njih...nema stalnosti, nema utvrđenih značenja, nema sigurnog tla, nema velikih tajni niti rajnjih struktura niti istorijskih granica...postoji samo tumačenje."Opredeljenost postmodernista za tzv. nomadski diskurs, tj. poptuni relativizam u odnosu na istinu. Koliko ljudi, toliko istina. Važno je energetsko isijavanje jezika.Glavni uzrok međuanrodne nesigurnosti jeste govor (diskurs) realizma, kao govor moći. Takav govor je doveo do svega što nas je zadesilo svet u jegovoj dugotrajnoj istoriji borbe za moć i prevlast u međuanarodnim odnosima. Dakle, govor moći treba zameniti govorom zajedništva. U ledenim pustinjama apstrakcije (Adorno( u kojima žive postmodernisti, ima mesta i za neke svakodnevne probleme sa kojima se čovečanstvo suočava. NAJPOZNATIJI PREDSTAVNICI: DERIDA, FUKO, LIOTAR, BODRIJAR,

SOCIJETALNA BEZBEDNOST U UČENJU BERIJA BAZANA I DRUGIH PREDSTAVNIKA KOPENHAŠKE ŠKOLE

Vreme je pokazalo da realističko insistiranje na činjenici da je jedini referentni objekat bezbednosti država ne samo nedovoljan nego i netačan. Takozvana Kopenhaška škola (nazvana tako po čuvenom Kopenhačkom institutu za istraživanje mira COPRI-Copenhagen Peace Research Institute, sa kojim su sarađivali ili na kome su radili najveći broj pristalica ovog shvatanja bezbednosti) predlođili su prihvatanje ljudskih grupacija kao mogućih referentnih objekata bezbednosti. To bi bio jedan poseban oblik bezbednosti koji bi bio primenjljiv na takve kolektivne, a ipak nedržavne referentne objekete, koju je Ole Viver, jedan od vodećih predstavnika ove škole definisao na sledeći način: "socijetalna bezbednost je mogućnost društva da opstane i zadrži svoj suštinski karakter pod promenjljivim uslovima i mogućim ili postojećim pretnjama. Tačnije, radi se o održivosti tradicionalnih vidova jezika, kultura, oblika udruživanja, verskih i nacionalnih identiteta i običaja, asve to u okviru prihvatljivih uslova za razvoj."

Dakle, socijetalna bezbednost se odnosi na identitet.

U svom čuvenom delu, Ljudi, države I strah, Beri Bazan ističe da su pretnje bezbednosti države moguće na tri načina: 1) moguća je pretnja ideji države (naciionalizam), 2) fizičkoj osnovi države (njenom stanovništvu I njenim resursima) I instituicionalnom izražaju države (njenom političkom sistemu). Generalno posmatrano. Kod Bazana je u ovoj knjizi referentni objekat još uvek država. Ipak, za razilku od većine neorelaist on je "zavirio" iu prirodu država i u porirodu

23

pojedinca, i još 1983. godine dao ono njegovo čuveno proročanstvo o Sovjetskom Savezu. Naime, Bazan razlikuje slabe (weak) i snašne dršave., i male i belike sile. Sovjetski Savez je bio velika sila, ali slaba država. To znači da je građani jedne zemlje, najšire posmatrano, ne doživljavaju državu kao svoju, odnosno ona ima nedostatak legitimeta. Istorija je potvrdila ovalav njegov stav i to znači da nuklerane bojeve glave nisu bile dovoljne i da je potrebno mnogo više od toga. Dakle, i tu postoje pretnje bezbedneoti država. . Dakle, suštinsko pitanje socijetalne bezbednosti jeste da li svi pojedninci, društvene, etničke ili verske grupe doživljavaju konkretnu državnu strukturu kao svoju i time joj daju legitimitet. U nekim svojim kasnijim radovima Bazan određuje socijetalnu bezbednost kao "održivost unutar prihvaćenih uslova za evoluciju tradicionalnih obrazaca jezika, kulture, udruživanja, te religijskih i nacionalnih identiteta i običaja."Osetljivi položaj država sa etnički heterogenim stanovništvom.U savkom slučaju, može se reći da su pristalice ove struje na nekih pola puta između tradicionalnih i alternativnih shvatanja bezbednosti.

MARKSISTIČKI PRISTUPI BEZBEDNOSTI

Dok god je svet u biti svet nejednakih, i dok god su ogromne socijalne razlike između ljudi marksističke teorije imaće veliku ulogu u razumevanju sveta u kojem živimo.Kada se pogledaju indikatori uslova u kojima ljudi žive sve je jasno na prvi pogled:

1) Jedna petina svetskog stanovništa živi u ekstremnom siromaštvu2) Prosečni prihodi u bogatih 20 zemalja su 37 puta veći nego u dvadeset

najsiromašnijih i taj odnos se skoro duplirao u poslednjih dvadeset godina3) Subvencije za poljoprivredne proizvode u razvijenim zemljama su 6 puta veći od

pomoći za razvoj koja se ukazuje zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama4) Carine (ne računajući tzv. necarinske barijere) za robu iz nerazvijenih zemalja su

4 puta veće nego na robu iz zemalja OECD-a5) Više od 30 000 dece umre svakog dana od zaraza koje se mogu sprečiti veoma

lako6) Jedna milijarda ljudi nema pristup zdravoj vodi za piće

Mnogo se štošta može svrstati u ovaj pristup. Mi ćemo obratiti pažnju na tri glavne struje:1) Teorija svetskog sistema Imanuela Valerstajna2) analiza svetskog poretka Roberta Koksa3) kritička teorija

Za Valerstajna ključna forma organizovanja društva kroz istoriju su svetski sistemi .Postoje dva tipa svetskog sistema kroz istoriju: 1) svetske imperije 2) svetske ekonomije. Glavna razlika između njih se zasniva na tome kako se donose odluke o raspodeli resursa (bogatstava). U svetskim imperijama, centralizovani politički sistem korisit svoju moć da preraspodeli resurse od perifernih obalsti ka oblasti središnjeg jezgra.

24

U svetskim ekonomijama nema takvog centralnog političkog sistema već pre postoji više međuasobno kompetitivnih centara moći. Resursi se ne distribuiraju političkimm odlukama nego preko tržišta koje postaje posrednik.IAKO JE MEHANIZAM ZA RASPODELU RESURSA RAZLIČIT, EFEKAT JE ISTI: RESURSI IDU OD PERIFERIJE KA CENTRU

MODERNI SVETSKI SISTEM JE PRIMER SVETSKE EKONOMIJE- Taj sistem se pojavio u Evropi početkom 16.veka, onda se proširio na ceo svet.- vodeća snaga ovog sistema je kapitalizam- sve se društvene isntitucijue menjaju i prilagođavaju vremenom promenjenim

okolnostima- Vremenom ovaj sistem će se završiti- tri ekonomske zone sveta: jezgro (centar), poluperiferija, periferija;- poluperiferije imaju neke od karakteristika i jedne i druge oblasti- eksploatatorski odnos koji danas postoji u svetu i koji izvlači bogatstva iz

periferije i prenosi ga u centar- Ovo su bili elementi prostorne dimenzije sistema- Postoje i vremenska dimenzija sistema. Njeni elementi su: ciklični ritmovi (boom

and bust u svetskoj ekonomiji); sekularni trendovi (dugoročni rast ili smanjenje svetske ekonomije); protivrečnosti (smanjiti plate, a maksimizirati profite vlasnika); krize (kad se ova tri elementa pojave na taj način da sistem više ne može funkcionisati)

Valerstajnove prognoze o padu američke moći.

2) Robert Cox- svetski poredak

čuvena rečenica iz jednog njegovog članka iz 1982. godine: ”Teorija je uvek za nekoga i u nečije svrhe”Dakle, znanje, teorije i bezbednost uvek služe nekome i nečijim ciljevima.Opet priča o teorijama koje rešavaju probleme i o kritičkim teorijama koji treba da promene stanje stvari.Prema Koksu velike sile koje su se smenjivale, da tako kažemo na čelu sveta, oblikovale su svetski poredak tako da služi njihovim interesima. Tu se ne radi samo o sredstvima prinude putem kojih su to uradili već i o pokušaju da se stvori podrška među onima kojima takav jedan poredak ne donosi prednosti.Recimo, za dva skorašnja takva hegemona (Britanija i SAD) takva vodeća ideja bila je slobodna trgovina.Priča se da to donosi dobro svima a ipak neki dobijaju mnogo više u celoj toj situaciji.

3) kritička teorija

Razvijena na radovima pripadnika tzv. Frankfurtske škole. Počeli u Frankfurtu 1920-ih i 1930-ih. Pobegli od Hitlera, stvaralačku snagu dostigli u SAD. Neki se vratili u Nemačku posle rata, a neki ostali u SAD. Vodeća imena su Maks Horkhajmer, Teodor Adorno i Herbert Markuze. Na njihovim temeljima došla sledeća generacija koju je predvodio Jirgen Habermas. Marksistički kazano manje se bave bazom, a više problemima nadgradnje.KONCEPT EMANCIPACIJE KAO KLJUČNI KONCEPT;

25

ZA PRVU GENERACIJU ONA ZNAČI POMIRENJE SA PRIRODOM. EKOLOGIJAZA HABERMASA I DRUGU GENERACIJU TO ZNAČI DA SU KOMUNIKACIJA I DIJALOG U SREDIŠTU PROCESA EMANCIPACIJE.PREKO RADIKALNE DEMOKRATIJE KA EMANCIPACIJI. TAMO GDE POSTOJI NAJVEĆA MOGUĆA PARTICIPACIJA GRAĐANA U TIM PROCESIMA. PRAVA I OBAVEZE GRAĐANA PRELAZE DRŽAVNE GRANICE.

KONCEPT POLITIČKIH ZAJEDNICA KOD ENDRJUA LINKLEJTERA- MENCIPACIJA KAO PROCES U KOME GRANICE SUVERENIH DRŽAVA GUBE NJIHOV MORALNI ZNAČAJ.POJEDINAC U CENTRU I NJEGOVA PRAVA. DRŽAVE SU PRE DEO PROBLEMA KOJI NAM UGROŽAVA BEZBEDNOST NEGO ŠTO NAM GARANTUJE BEZBEDNOST. JEDINO PREKO PROCESA EMANCIPACIJE BEZBEDNOST MOŽE BITI OSIGURANA.

STUDIJE BEZBEDNOSTI KAO PODPOLJE NAUKE O MEĐUNARODNIM ODNOSIMA

Bezbednost se od samog početka nalazi u središtu nauke o međunarodnim odnosima. Naime, nesvodivo jezgro predmeta nauke o međunarodnim odnosima jesu pitanja rata i mira. Vremenom, se predmet nauke o međunarodnim odnosima širio i na takve oblasti kakve su politička ekonomija ili ekologija i mnoge druge (jer je predmet nauke o međunarodnim odnosima najširi od svih društvenih nauka i dotiče predmete kako društvenih tako i prirodnih nauka), ali su pitanja rata i mira i dalje u njegovom središtu.Dakle, budući da se i analitički obuhvat studija bezbednosti kreće od bavljenja uzrocima rata i uslovima mira, logično je da su studije bezbednosti podpolje nauke o međunarodnim odnosima. U okviru nje su se razvile, proširivale se i dostigle autonomnost svog predmeta.Baveći se problemima rata i mira, nauka o međunarodnim odnosima, u svojim počecima i tokom tzv. "velike debate" koja se vodila između pristalica realizma (Childrens of the dark-Rajnhold Nibur) i idealizma-liberalizma (Childrens of the light-Rejnhold Nibur) shvatila je porblem rata kao središnji. Ako rata nema, onda je i bezbednost osigurana. Idealisti pak smatraju da bezbednost posledica mira- trajni mir obezbedio bi bezbednost svima. Problematika kolektivne bezbednsoti i rad Lige naroda tokom međuratnog perioda bili su u žiži svih onih koji su se na neki način bavili međunarodnim odnosima. Koncept bezbednosne dileme, koju je Džon Herc uveo 1950. godine u nauku o međunarodni dnosima ostao je i danas jedan od središnjih koncepara u studijama bezbednsoti. Takođe, čuveni članak Arnolda Volfersa o bezbednosti kao jednom nejasnom i dvosmislenom simbolu (iz njegove čuvene knjige "Discord and Collaboration in International Politics iz 1962. godine) ostao je jedan od temeljnih tekstova studija bezbednosti.Krajem sedamdesetih godina prošlog veka osniva se čuveni časopis International Security, koji je bio i ostao jedan od vodećih časopisa nauke o međunarodnim odnosima a i studija bezbednosti uopšte.

26

Robert Džervis piše tekst "cooperation under security dilema" 1978. godine i uvodi takve pojmove kao što su bezbednosni režimi.Pojava neorealizma Keneta Volca i njegovo okretanje bezbednosti kao glavnog cilja svih država u međunarodnim odnosima (umesto moći kao što je to slučaj kod klasičnih realista kao što je Morgentau) Kraj hladnog rata i pojava novih bezbednosnih izazova i pretnji u međunarodnim odnosima samo je povećala i ojačala tu vezanost studije bezbednsoti ya nauku o međunarodnim odnosima.Rečeno jezikom Adrijana Hajd-Prajsa u središtu nauke o bezbednosti nalaze se pretnje vrednostima i načinu života političkih zajednica, zajedno sa sukobima, posebno nasilnim sukobima". Sa ovako određenom sadržinom predmeta istraživanja i izučavanja nauka o bezbednosti je, inter alia, i u samom "srcu" studija međunarodnih odnosa.

NASTANAK, RAZVOJ I DILEME STUDIJA BEZBEDNOSTI

Po rečima Berija Bazana, malo će ljudi negirati činjenicu da bezbednost, bilo da je u pitanju bezbednost pojedinca, nacionalna ili međunarodna bezbednost zauzima veoma visoko mesto među problemima sa kojima se čovečanstvo suočava. Ipak, u studijama međunarodnih odnosa ovaj koncept godinama je bio nerazvijen da tako kažemo. To se može objasniti na nekoliko sledećih načina:

a) Ideja bezbednosti kao suviše kompleksna da bi privukla dovoljnu pažnju analitičara. Naime, sam koncept bezbednosti, uz koncepte kao što su moć, pravda, mir, jednakost, ljubav ili sloboda pripada grupi onih koncepata koje je W. B. Gallie nazvao "konceptima oko kojih postoje suštinska sporenja". Oko njih se vode velike debate jer se veoma lako mogu ideologizirati, a i ljudi unose svoj subjektivni doživljaj svega toga tako da uopšte nije lako na jedan objektivan način doći do prave definicije takvih pojmova. To znači da svakoa definicija kora da se tumači u skladu sa intersima i onih koji su je definisali

b) Drugi razlog za nerazvijenost studija bezbednosti leži u činjenici da je bezbednost doživljavana kao derivativ moći, prvenstveno vojne moći. Dakle, ako je moć suština bezbednosti čemu onda istraživanje bezbednosti kao posebnog koncepta. Ipak, dva razdoblja detanta jedan iz semadesetih i jedan iz osamdesetih godina prošlog veka, odigrali su značajnu ulogu u okretanju proučavanju koncepta bezbednosti.

c) Treći razlog leži u tome što su se alternative realističkim teorijama međunarodnih odnosa prvo bavile, mirom, pa imate nirovne studije, a onda sedamdesetih godina prošlog veka koncept međuzavisnosti.

d) Četvrti razlog za nerazvijenost studija bezbednosti leži u prirodi strategijskih studija u okviru kojih se nalazi gomila empririjske literature o problemima vojne politike. Strategijske studije su bile okrenute pre svega kratkoročnim potrebama hladnog rata

Razvoj tokom 1980-ih

Veoma buran i veoma značajan za razvoj studija bezbednosti; nova generacija naučnika kao što su Ole Viver i Rob Voker; SA krajem hladnog rata i usložnjavanjem bezbednosne agende sveta oko nas studije bezbednosti dobijaju potpuni zamah i postaju veoma popularne svuda u svetu.

27

Dakle, tvrdi Bazan, International Security Studies ne mogu biti inkorporirane unutar strategijskih studija. Razlog leži u činjenici da strategijske studije jesu i ostaće to još dugo, studije koje se pre svega bave vojnim aspektima međunarodnih odnosa.Studije bezbednosti treba da budu šire od njih i da obuhvate mnogo širu problematiku nego što je vojna. Studije bezbednosti, po svemu što smo mogli videti nisu stare. One su rezultat velikih promena koje su zadesile svet u kojem živimo u poslednjih petnaest dvadeset godina.Dileme sa kojima se one suočavaju su mnogobrojne. Tiču se kako njihovog mesta unutar međunarodnih studija i njihovog predmeta istraživanja. Naime, krećući se od studija orijentisanih ka vojnoj sili ka mnogo sveobuhvatnijim pristupima, uvek postoji opasnost da se da tako kažemo čak i "ustajanje na levu nogu" razmatra kao bezbednosni problem. Sa druge strane, proučavanje samo važnih, vojnih pitanja nije voše dovoljno da bi se bezbednost razmotrila na pravi način.Sve u svemu, bezbednost ostaje jedan od suštinski spornih koncepata u nauci o međunarodnim odnosima. Studije bezbednosti kao "povezujuća nauka" i "osporavani koncept"

ODNOS STRATEGIJE I STUDIJA BEZBEDNOSTI

Strategija je jedan od najstarijih načina na koji su ljudi razmišljali o tome kako voditi rat, odnosno kako pobediti neprijatelja. Od Sun Cuovog "Umeća ratovanja" u kojem je najveća pobeda ona koja se zadobije bez bitke budući da je svaka bitka unapred dobijena (ali i izgubljena), preko Tukididovog Perikla koji pravi strategiju za pobedu Atine nad Spartom, do modernih stratega kao što su Klauzevic, Bizmark ili Gedis.Strategija podrazumeva da se nešto: 1) planira na duže staze i 2) da je u pitanju upotreba vojne sile. Strategije, dakle nema bez prisustva ova dva elementa. Proučavanje različitih strategija ima dugu tradiciju, tako da možemo govoriti o pomorskim, kopnenim , a u novije vreme i vazdušnim i donekle kosmičkim strategijama (u zavisnosti koji rod vojske je u pitanju). Srtategijske studije imaju svoje mesto kao podpolje nauke o međunarodnim odnosima. Tokom hladnog rata u okviru njih se proučaval i problematika bezbednosti jer je bezbednost shvatana pre svega u vojnom smilu. Međutim, kako se bezbednosna agenda današnjice veoma usložila i mnoga druga pitanja su postala legitimni predmet bezbednosnih razmatranja, strategijske studije su postale pretesne da bi se u okviru njih i dalje proučavala bezbednosna pitanja. Beri Bazan tako njegovoj čuvenoj knjizi iz 1991. godine (drugo izdanje, prvo je bio 1983. godine) PEOPLE, STATES AND FEAR daje podnaslov AN AGENDA FOR INTERNATIONAL SECURITY STUDIES IN THE POST-COLD WAR ERA. Naime, ona smatra da budući da danas morate uzeti različite dimenzije bezbenosti u obzir ako hoćete da na pravi način razumete ovu problematiku. Tako pored vojne dimenzije bezbednosti (čije se proušavanje nalazi u srcu strategijskih studija), imate i političku, ekonomsku, socijetalnu ili ekološku bezbednost. To znači da su studije bezbednosti znatno šire po svom obimu nego strategijske studije, a da su i jedne i druge samo podpolja u okviru nauke o međunarodnim odnosima. Strategijske studije nisu u stanju da u svoj predmet istraživanja uključe ovu proširenu bezbednosnu agendu. To naravno ne znači da je strategija kao takva prestala da se koristi. Pogledajte američku strategiju nacionalne bezbednosti iz septembra 2002. godine, pogledajte studije tzv. "velikih strategija" na Jel Unverzitetu koje vode takva imena kao što su Pol Kenedi i Džon Luis Gedis.Dakle, u vremenu hladnog rata, država je bila bezbedna sasmo onda kada ostvari ravnotežu između vojnih pretnji i vlastite vojne sposobnosti da na njih odgovori. To znači

28

da je ovde bilo reči o strategijskoj nacionalnoj bezbednosti. Stoga je isparvnije kada se govori o bezbednosti u razdoblju hladnog rata upotrebljavati pojam strategija u njegovom klasičnom značenju nego sintagmu studije bezbednosti sa njenim današnjim značenjskim sadržajem. PREDMET SAVREMENIH STUDIJA BEZBEDNOSTI

- Rozenau i proces "račvanja globalne strukture" - Dva sveta svetske politike koja postoje danas: 1) (state centric world) i 2)

mnogosredišan svet- Fragmegracija-procesi fragmentacije i intergarcije koji se dešavaju istovremeno- Uvođenje pojedinca kao samostalnog subjekta globalnih odnosa rasedna je linija,

differentia specifica novog globalnog bezbednosnog poretka.- Promene koje je izazvala revolucija u vičnosti (skill revolution)-Rozenau- Model tzv. "novog srednjovekovlja" (umnožene lojalnosti i preklapajući

autoriteti)

Da bismo shvatili šta je predmet savremenih studija bezbednosti najbolje je odgovoriti na čuvena četiri pitanja koje je postavio Teri Terif, britanski teoretičar bezbednosti u njegovoj knjizi "Security Studies Today". To su sledeća pitanja:

1. Ko je ili šta je objekat bezbednosti?2. Kakva je priroda pretnje?3. Ko je odgovoran (ko se stara za bezbednost)?4. Kojim se postupcima, sredstvima i načinima dostiže, čuva i unapređuje

bezbednost?

Nekada je odgvor bio veoma jasan na sva četiri ova pitanja. Na prvo i treće pitanje odgovor je bio država a na drugo da je priroda pretnje vojna a na četvrto da se vojnim sredstvima može unaprediti bezbednost. Danas, odgovori na ova pitanja nisu uopšte tako jednostavni. Razlog za to leži po rečima Gvin Prinsa u činjenici da mi danas nemamo poznatog neprijatelja od koga nam dolazi pretnja. To znači da se realistička (tradicionalna zamisao bezbednosti) pokazala i kao preuska i kao previše isključiva u svetu posle kraja hladnog rata.Po Ulmanovim rečima, "od preterano uske i preterano vojne" nauka o bezbednosti treba da obuhvati znatno veći broj pitanja u svetu u kojem danas živimo. Kao svojevrsna "povezujuća nauka", koja spaja unutrašnju i spoljnu politiku, zatim ratovodstvo i vojnu strategiju sa političkom ekonomijom, političkim studijama i "normativnom društvenom teorijom", filozofiju sa psihologijom i antropologijom, znanja iz hemije i biologije, nije lako uspoatviti tačan predmet ove discipline.Izmenjeni su dakle, priroda, značaj, značenje, epistemologija i ontologija bezbednosti.Ako se tako preširoko shvati bezbednost, postoji opasnost po rečima Džil Stins da one preću u nekavu disciplinu koje je "sve i ništa".

- Zagovornici proširenog koncepta bezbednosti - Bezobalno širenje istraživačkog polja i njegove opasnosti- Sporenja- U tom smislu najbolje i najuravnoteženije određenje daje Adrijan Hajd-Prajs koji

tvrdi da su u središtu nauke o bezbednosti pretnje vrednostima i načinu života političkih zajednica, zajedno sa sukobima, posebno nasilnim sukobima.

On razlikuje tri "dnevna reda" pitanja savremenih studija bezbednosti:1) upotreba vojne sile za postizanje političkih ciljeva (kao kod Karla fon

Klauzevica)

29

2) dnevni red koji se odnosi na shvatanja i upravljanje bezbednosnim pretnjama, rizicima i izazovima putem diplomatskih postupaka i državničke delatnosti (Knez Meternih)

3) pitanja koja se tiču istraživanja uslova mira-Kant ili Johan Galtung

BEZBEDNOST POJEDINCA KAO IZVOR I UTOKA SVAKE ZAMISLI I SISTEMA BEZBEDNOSTI

Odgovor na čuvena Terifova četiri pitanja; Ovde bi pojedinac a ne država bio u glavnoj uloziOvo je najveća promena i najveći zaokret koji je nastao prelaskom iz tradicionalnih (state-centric and military focused) na sveobuhvatne pristupe bezbednosti. Država kao glavni izvor I pretnje I bezbednosti za pojedinca u isto vreme.Većina pretnji bezbednosti pojedinca je posledica činjenice da su ljudi ubačeni u jedno okruženje koje stvara različite društvene, ekonomske I političke pritiske. Četiri osnovna tipa pretnji kojima pojedinci mogu biti izloženi: 1) fizičke pretnje (bol, povrede, smrt); ekonomske pretnje (uzimanje ili uništenje imovine, zabrana da se radi ili da se koriste određeni resursi); pretnje određenim pravima (zatvaranje, zabrana ostvarivanja normalnih građanskih sloboda); pretnje poziciji ili statusu (javno ponižavanje).Povezati sa Galtungovim shvatanjem strukturalnog nasiljaPoštovanje ljudskih prava i njihove zloupotrebePovezati sa alternativno-kritičkim pristupima bezbednosti i liberalnim teorijamaPojedinac je nesvodivo jezgro svakog mišljenja o bezbednosti. Ako pojedinac nije bezbedna onda nijedan drugi nivo bezbednosti ne može postojati

PROBLEMI ŽIVOTNE SREDINE KAO POLJE ZA PROUČAVANJE NAUKE O BEZBEDNOSTI

- ŠIRENJE KONCEPTA BEZBEDNOSTI, OD "PRETERANO USKE I PRETERANO VOJNE" (ULMAN), OD STATE-CENTRIC AND MILITARY FOCUSED KA COMPREHENSIVE APPROACHES

- DILEME VEZANE ZA BEZOBALNOST STUDIJA BEZBEDNOSTIBeri Bazan, uprkos svom zalaganju za proširenje koncepta bezbednosti smatra da treba utvrditi kriterijume kada jedan ekološki problem predstavlja legitimno polje istraživanja za nauku o bezbednosti.Poristalice proširenog shvatanja predmeta nauke o beznednosti samtraju da je savki ekološki problem, istovremeno i bezbednosni problem. Sa druge strane, ljudi poput Gvin Prinsa smatraju da samo ona ekološka pitanja koja prete da uzrokuju nasilne sukobe između organizovanih političkih zajenica mogu da se kvalifikuju kao bezbednosna pitanja.Neko srednje rešenje zauzima Norman Majers sa svojim stavom da iako svaki ekološki problem ne vodi nužno nasilnom sukobu, može se naći uzročna veza na duži rok između ekoloških pitanja i promena u političkom delovanju. Jedan od najboljih poznavalaca ove problematike, američki teoretičar Tomas Homer-Dikson) pokušao je da reši ove nedoumice izdvajanjem tri grupe ekoloških izazova i pretnji bezbednosti:

30

1) odnosi se na međudržavne sukobe koji izbijaju zbog polaganja prava ili iskorišćavanja neobnovljivih i obnovljivih prirodnih izvora

2) odnosi se na pokrete stanovništva velikog obima koji su prouzrokovani ekološkim udarima a koji mogu da vode sukobima suprotstvaljenih interesa i grupa sa različitim etnoreligijskim identitetima

3) odnosi se na urušavanje društvenih ustanova i na unutrašnju socijetalnu nestabilnost koje imaju veliku izvesnost da prerastu u nasilne sukobe a koje su suzrokovane ugrožavanjem većeg broja stanovnika zbog osiromašavanja pojedinih prirodnih izvora energije i sirovina, zagađivanja okoline, klimatskih promena itd.

Mark Levi i Denijel Dedni pak tvrde da ovakva militarizacija ekoloških problema samo unosi zabunu u studije bezbednosti

PRETPOSTAVKE ZA PREOBLIKOVANJE ZAMISLI I SISTEMA BEZBEDNOSTI("MATERIJALNE" I IDEJNE)

zamisao bezbednosti-ideje koje ljudi imaju u svojim glavama o nekom sistemu bezbednosti, ono što je u ljudskim glavamasistem bezbednosti- ono što je konkretno, sistem bezbednosti kakav postoji u praksi, tj. neki konkretan sistem bezbednosti

- kraj bipolarnog međunarodnog sistema- širenje i produbljivanje integracionih procesa u evropi i u svetu- uticaj globalizacije i regionalizacije na preoblikovanje strukturalne dinamike

svetskog sistema- račvanje globalne strukture i njene bezbednosne posledice- slaba država i jako društvo

Završetak hladnog rata ostavio je velike posledice na međunarodne odnose i na međunarodnu bezbednost uopšte. Iako je veliki sukob između velikih sila postao nezamisliv, samo u poslednjoj deceniji prošlog veka, bilo je preko 100-ak sukoba, i to pre svega unutardržavnih.Bezbednosna agenda danas postala je mnogo složenija, nego što je to bila tokom hladnog rata. Hladnoratovski međunarodni sistem bio je statičan, dok je međunarodni sistem posle kraja hladnog rata veoma dinamičan, neizvestan i pomalo haotičan. Stoga, danas nemamo međunarodne odnose, u smislu da su to pre svega odnosi između država, već svetsku politiku koja podrazumeva i odnose između suverenih država ali i između drugih aktera u međunarodnim odnosima. Dakle, termin svetska politika je mnogo uključiviji nego što je to termin međunarodni odnosi.Račvanje globalne strukture- termin koji koristi Džejms Rozenau, upravo objašnjava ovaj trend. PRVI SVET U SVETU- i dalje tvori svet suverenih država. Sa druge strane, postoji i tzv. mnogosredišnji svet- u kome postoji desetina hiljada drugih subjekata. (pojedinci, podržavni, naddržavni, transnacionalni, multinacionalni, globalni i drugi subjekti)Istovremeno svet postaje jedinstveniji (zahvaljujući procesu globalizacije) i sve više podeljen (zahvaljujući procesu fragmentacije).

Pojedinac kao subjekat globalnih odnosa-rasedna linija, diffrentia specificca novog globalnog bezbednosnog poretka.

31

Revolucija u vičnosti-sticanje novih saznanja zahvaljujući naprednom obrazovanju, upotrebi računara i interneta, dostupnosti sredstava masovnog obaveštavanja

O bezbednosti se i misli na potpuno drugačiji način. Idejne pretpostavke tiču se napuštanja mišljenja u obrazcu hladnog rata. Nove ideje i nove teorije bezbednosti (tzv. novo mišljenje bezbednosti)Bezbednost se više ne shvata isključivo u vojnom smislu, nego mnogo šire i sveobuhvatnije (comprehensive approaches) Bezbednost se takođe shvata i kao nedeljiva (postoji tesna međuzavisnost između pojedinačne, grupne, nacionalne, međunarodne i globalne bezbednosti).- KOMPLEKSNA MEDJUZAVISNOST (MEDJUZAVISNOST U KOJOJ JE STEPEN VOJNE MEDJUZAVISNOSTI NIZAK-RAT SE GOTOVO MOZE ISKLJUČITI U ODNOSIMA IZMEĐU AKTERA, DOK STEPEN DRUGIH DIMENZIJA MEĐUZAVISNOSTI-EKONOMSKE, KULTURNE, EKOLOŠKE, POLITIČKE I DRUGE, VEOMA VISOK"TVRDA" I "MEKA MOĆ"-DŽOZEF NAJTVRDA MOĆ-ZASNOVANA NA VOJNOJ SILI I EKONOMSKOJ SNAZI DRŽAVAMOĆ SE RAZLILA NA NOVE IZVORE I DIMENZIJE (UTICAJ U MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA, PRIVLAČNOST KULTURNIH DOBARA, OD "BOGATIH U NOVCU" KA "BOGATIM U INFORMACIJAMA").ČETIRI GLAVNA PROCESA KOJI DANAS POSTOJE A KOJI OGRANIČAVAJU UPOTREBU VOJNE SILE DANAS:

1) JAČANJE PRIVREDNE MEĐUZAVISNOSTI IZMEĐU DRŽAVA, ŠTO SNAŽI POTREBU ZA USPOSTAVLJANJEM DELOTVORNIH VEZA MEĐU NJIMA

2) PROCES MODERNIZACIJE I URBANIZACIJE, KAO I TAZVOJ KOMUNIKACIJA U ZEMLJAMA U RAZVOJU, ŠTO PODSTIČE PRENOS MOĆI IZ DRŽAVNE UPRAVE NA PRIVATNE SEKTORE

3) ŠIRENJE VOJNE TEHNOLOGIJE KOJOM SE POVEĆAVA MOĆ I PRIVREDNO NERAZVIJENIH ZEMALJA

4) PROMENA REDOSLEDA REŠAVANJA AKTUELNIH PITANJA U SVETSKOJ POLITICI, JER REŠAVANJE MNOGIH PITANJA ZAHTEVA KOLEKTIVNO UČEŠĆE I SARADNJU DRŽAVA).

NOVE DIMENZIJE BEZBEDNOSTI

STAVLJANJE NAGLASKA NA TAKOZVANE "NEVOJNE" DIMENZIJE BEZBEDNOSTI KOMPLEKSNA MEDJUZAVISNOST (MEDJUZAVISNOST U KOJOJ JE STEPEN VOJNE MEDJUZAVISNOSTI NIZAK-RAT SE GOTOVO MOZE ISKLJUČITI U ODNOSIMA IZMEĐU AKTERA, DOK STEPEN DRUGIH DIMENZIJA MEĐUZAVISNOSTI-EKONOMSKE, KULTURNE, EKOLOŠKE, POLITIČKE I DRUGE, VEOMA VISOK"TVRDA" I "MEKA MOĆ"-DŽOZEF NAJTVRDA MOĆ-ZASNOVANA NA VOJNOJ SILI I EKONOMSKOJ SNAZI DRŽAVAMOĆ SE RAZLILA NA NOVE IZVORE I DIMENZIJE (UTICAJ U MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA, PRIVLAČNOST KULTURNIH DOBARA, OD "BOGATIH U NOVCU" KA "BOGATIM U INFORMACIJAMA").

32

OD BEZBEDNOSTI KOJA JE BILA USMERENA PRE SVEGA NA DRŽAVE, KA BEZBEDNOSTI POJEDINCANOVI BEZBEDNOSNI OBRAZAC IMA ZA SVOJE UGAONE KAMENOVE POŠTOVANJE LJUDSKIH I MANJINSKIH PRAVA, OČUVANJE ŽIVOTNE SREDINE, POLITIČKU DEMOKRATIJU I SA NJOM POVEZANU STABILNOST POLITIČKIH INSTITUCIJA. TU SE JOŠ NALAZE I REŠAVANJE SOCIJALNIH PITANJA I OČUVANJE VERSKE I KULTURNE SAMOBITNOSTI POJEDINIH DRUŠTVENIH ZAJEDNICA (SOCIJETALNA BEZBEDNOST)

POVEZATI OVO PITANJE SA NJEMU SLIČNIM

NOVI BEZBEDNOSNI IZAZOVI I PRETNJE

Izmenjena stvarnost međunarodnih odnosa uvela je u igru jedan potpuno novi svet beybednosnih izazova i prenji koji više nisu isključivo vojne prirode, a na njih se ne može ni odgovoriti upotrebom vojne sile. Oni su zaista brojni i obuhvataju mnogo stvari:-problemi koji se tiču stanovništva (nekontrolisani i neravnomerni rast, migracije koje su najčešće uzrokovane siromaštvom)-produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih (ostrvca prebogatih i okeani siromašnih-Ignacio Ramone)-ekološki problemi (zagađivanje vazduha, zemlje, velikih vodenih masa i vodotokova, globalno zagrevanje koje stvara efekat staklene bašte, širenje ozonskih rupa, nestašica pitke vode, pretnje bez neprijatelja u obluku ekološke katastrofe)-međunarodni i globalni terorizam (sa različitim uzrocima)-opasnosti od širenja i upotrebe oružja za masovno uništavanje-organizovani međunarodni kriminal-trgovina drogom-trgovina belim robljem -problem kvaliteta i količine hrane (ispošćavanje obradivih površina, posledice po ljudsko zdravlje koje izaziva primena genetskog inženjeringa u proizvodnji hrane)-iscrpivost postojećih izvora energije (nafta, zemni gas, različite rude)-novi vidovi nasilnih sukoba (ratovi treće vrste-Holsti, reč je o unutrašnjim sukobima koji su najčešće uzrokovani etnoverskim razlozima ili sukobima koji se vode u sklopu borbe za autonomiju, veća prava ili odvajanje od neke države; ratovi četvrte vrste-nedržavni asimetrični nasilni sukobi-sukobi recimo sa jedne strane suverenih država a sa druge strane nekog aktera koji nije država, recimo Al Kaida. Takođe, ovaj pojam može da označi i sukobe između država nejednake snage-recimo sukob NATO-SRJ 1999.)

O svakoj od ovih crta, treba reći po nešto. Povezujte sa drugim pitanjima.

TERORIZAM-POJAM I OBLICI ISPOLJAVANJA U VREMENU GLOBALIZACIJE

PERIOD POSLE ZAVRŠETKA HLADNOG RATA u međunarodnim odnosima, po mnogim autorima obeležio je proces globalizacije. POVEŽITE TO SA ONIM PITANJEM O GLOBALIZACIJIPoredd mnogih dobrih stvari koje je ovaj proces doneo čovečanstvu, postoje i mnoge loše stvari. Jedna od njih je i tzv. demokratizacija nasilja-pojam koji uvodi američki teoretičar Farid Zakaria (ofanzivni neoklasični realista) da označi situaciju u kojoj države više nemaju monopol na upotrebu fizičke sile (što je jedna od najpopularnijih definicija

33

države koju je je u njegovim knjigama dao čuveni nemački sociolog politike Maks Veber) već to danas mogu da imaju i neke naoružane terorističke grupe (poput Al Kaide) ili pojedinci (poput Osame Bin Ladena). Dakle kraj hladnog rata nije označio i kraj političkog nasilja u međunarodnim odnosima kako smo već videli u prethodnom pitanju, bezbednosni izazovi, rizici i pretnje samo su promenili svoj oblik. Jedan od najvećih (ako ne i najveći) bezbednosnih pretnji danas jeste terorizam. DOGAĐAJI U SAD OD 11. SEPTEMBRA 2001. GODINE U MNOGO ČEMU SU PROMENILI OKOLNOSTI U KOJIMA ŽIVIMO.Reč terorizam vodi poreklo iz sanskrita od reči tras što znači tresti se, drhtati od straha. U latinskom jeziku reč terror, terroris označava strah. DAKLE, ZAPAMTITE DA JE STRAH MOŽDA I NAJBITNIJA KOMPONENTA SVAKOG TERORISTIČKOG ČINA.AMERIKA JE PUNA STRAHA. (OSMA BIN LADEN); OVO SU OKOLNOSTI U KOJIMA SE SAMO BUDALE NE PLAŠE (NEW REPUBLIC)TAKOĐE, treba zapamtiti da je terorizam jedan stari fenomen sa starim korenima (Zbignjev Bžežinski)NAJPROBLEMATIČNIJA STVAR VEZANA ZA OVAJ FENOMEN JESTE PROBEM NJEGOVOG DEFINISANJA, ODNOSNO KAKO KAŽE JEDAN OD NAJBOLJIH POZNAVALACA OVOG FENOMENA, PETER SEDERBERG, POTREBNO JE ODREDITI ŠTA JE GENUS PROXIMUS (ZAJEDNIČKI SADRŽALAC) A ŠTA JE DIFERENTIA SPECIFICA TERORIZMA KAO TAKVOG.GENUS PROXIMUS- TERORIZAM JE JEDAN OD OBLIKA POLITIČKOG NASILJADIFFERENTIA SPECIFICA-NASILJE PROTIV NEBORACA DA BI SE UPUTILA PORUKA VLASTIMA NEKE DRŽEVE, NAJČEŠĆE SA CILJEM DA SE IZAZOVE PANIKA I STRAH KOD CIVILNOG STANOVNIŠTVATERORIZAM NAMERAVANO CILJA NEBORCA I NE BIRA ORUŽJA I SREDSTVADVOJNOST METE I SIMBOLIČKO ZNAČENJE KAO ODLIKE TERORISTIČKOG ČINAZBOG TOGA NEME OPŠTEPRIHVAĆENE DEFINICIJE TERORIZMATERORIZAM POSLE 11. SEPTEMBRA, PO REČIMA PROFESORA ČARLSA KEGLIJA JE I NOV I GLOBALAN. ZA RAZLIKU OD TERORIZMA PRETHODNIH RAZDOBLJA ON IMA SLEDEĆE KARAKTERISTIKE:

1) GLOBALAN-DRŽAVNE GRANICE VIŠE NISU PREPREKA ZA NJEGOVO ŠIRENJE-globalizacija je državne granice učinila mnogo ranjivijim.

2) SMRTONOSNIJI NEGO IKADA PRE-zahvaljujući procesu tehničko-tehnološkog napretka koji se nalazi u srcu procesa globalizacije, nikada nije bilo lakše i jeftinije doći do njih i nikada tako razorna sredstva nisu mogla da se naprave u tako malim veličinama kao danas. KAKO KAŽE TOMAS FRIDMAN. JEDAN OD NAJBOLJIH POZNAVALACA GLOBALIZACIJE TEHNOLOGIJA I TERORIZAM SU DVA ODGOVORA NA GLOBALIZACIJU. PRIMER SA MOBILNIM TELEFONIMA KOJE SU ŽRTVE TERORISTIČKOG NAPADA U MADRIDU OD 11. MARTA 2003. GODINE ČVRSTO DRŽALE U RUKAMA NA TUŽAN NAČIN GOVORI O TOME.

3) CIVILNO OBOJEN-AKTERI SU DANAS PRE SVEGA NEDRŽAVNI, MADA TERORISTIČKE GRUPE MOGU IMATI IZA SEBE TZV. SANCTUARY STATES (DRŽAVE KOJE PRUŽAJU UTOČIŠTE TERORISTIČKIM ORGANIZACIJAMA, DRŽAVE JATACI , kao što je

34

recimo bio Avganistan u slučaju Al Kaide i događaja od 11. septembra 2001. godine). Terorizam takože može biti i državni kada ga neka država podstiče sa ciljem da naškodi nekoj drugoj državi

4) TEHNOLOŠKI MODERNIZOVAN-VIDETI ODLIKU BROJ 2.5) EKSTERMNO FANATIČAN- PRILIKOM TERORISTIČKOG ČINA MNOGI

TERORISTI ŽRTVUJU SOPSTVENE ŽIVOTE6) PUN MRŽNJE- TERORISTI ŽELE DA NJIHOVA ŽRTVA PATI7) NOV I PREPUN NEPOZNATIH IZAZOVA-JEDINO ŠTO JE SIGURNO

JESTE NEIZVESNOST

PROTIVREČNOSTI:1) KO JE NEBORAC2) KOLIKO JE NEDISKRIMINATIVNO SUVIŠE NEDISKRIMINATIVNO

IMA LI REŠENJA

"TERORIZAM KAO I SIROMAŠTVO, KRIMINAL I BOLEST PRATE SVAKO DRUŠTVO."

"TERORIZAM MOŽE POSTATI PROBLEM KOJI JE MOGUĆE LOKALIZOVATI, MOŽDA MU SE MOŽE UMANJITI I INTENZITET, ALI SE NIKADA NE MOŽE POPTUNO IZBRISATI" (PETER SEDERBERG)

35

SkripTa bezbednost

Documents

zajedno sa

privlanost

posebno nasilnim

ravanje globalne

strukturi

sa druge strane

namere druge

novo miljenje