Reći ću vam kad je

3

44

5

Reći ću vam kad je sve počelo... Onog dana kad sam treći put zamalo umro.

Ali ovo je, u stvari, složena priča...

No takav je život... Zar ne?

Sa mnogo početaka.

Gomila početaka, naslaganih jedni na druge...

Sve one prilike koje si imao da ne zabrljaš.

6

NJUJORKFebruar, 1939.

7

Red je stajao na jed-nom kraju ulice i čekao da Ejs Makoj potegne.

Ejs je bio brz, jedan od najbržih koje je video,ali Red River Kid se nije sećao kad je poslednji put zazirao da stane pred revolveraša.

Naprosto je držao pogled na Ejsovoj desnoj ruci i u trenu kad su prsti počeli da mu se trzaju...

... Red je pote- gao i opalio u jed- nom glatkom pokretu.

Rupa je zinula posred čela Ejsa Makoja i on je stajao za trenutak, kao da je još uvek živ. Zatimje pao na prašnjavu ulicu, ta hrpa kostiju i ka-janja, i sve je bilo gotovo.

8

Red je u daljini čuo kako se podnevni voz primiče gradu i znao jeda će Pinkertonovi ljudi biti u njemu...

U potrazi za njim i nje- govim partnerom Hekom Rendalom.

Hek se jedva održavao u sedlu, ali zavoji će izdržati. Moraju da izdrže.

Jer Red i on su jahali na jug, ka granici.

9

Kada su dospeli na vrh prevoja, obasjalo ih je sunce na zalasku i Red je bio srećan što je živ.

Opet su se našli suviše blizu smrti, suviše su rizikovali,ali eto, živi će dočekati novi dan.

Kad su na konjima stigli u Meksiko,Red River Kid se pitao čeka li ih tu, dole, nov život.

Život koji nije ispunjen mecima.

Činilo mu se da čovekne može dovekada igra ples sa smrću.

Stoga je razmišljao o tome da pronađu žene ovde, na jugu, kupezemlju i počnu da uzgajaju stoku.

Ako sve odigraju kako treba, možda čak dočekaju starost.

10

... što ne uspe većina revolve-raša.

... Što ne uspe većinA re-volveraša.

Hmm...Kako ti se čini?

Dobro je to, Mak-

se...

Samo treba da središ

kraj.

To sa „idemo u Meksiko“

je lanjska moda...

Naše čitaoce baš boli dupe za

Meksiko.

A i zvuči kao da šalješ Reda i Heka u penziju,

Makse.

Ne... Ne baš...

11

Ali želim da napišem neke priče o njihovim poznijim godinama... Da prikažem njiho-

ve živote kao tapiseriju.

A ne da se u svakom

broju samo puca.

Časopis se zove Šest pištolja

vestern, Makse.

Naši čitaoci žele puc-

njavu.

Hauard je s Konanom

radio baš ovo i niko se nije

bunio.

Ponekad je star... pone-kad mlad...

Da, ali nikad nije jebeni

farmer u Mek- siku, zar

ne?

Batali to, Makse...

Drži se ša-blona...

Red i Hek pomažu nekim ljudima u pre-

riji ili bilo kome...

... Upucaju neke zlo-

će...

I onda odjašu u sledeću avanturu.

To je ono što plaća račune.

12

A kad smo kod toga... kvota je spala na dva

centa po reči...

Pa ti za ovo mogu dati samo sto dvadeset dolara.

Ma daj, Morte... Zajebavaš

me.

izvini. Naređenje je stiglo odozgo.

Prošle godine nam je tiraž opao

za četrdeset posto.

Jesi li ti video kakva je konkurencija?

Polovina palp časo-pisa na trafika-

ma sada su vesterni.

Znači, mene plaćate manje

zato što vi imate konkure-

nciju?

Tako mu je to...

Ne mogu da ti po-mognem.

Ali znaš... Većina ljudi tvojih

godina bi bila srećna da im se danas u džep tutne stotinu

dolara...

... pa pogledaj malo i jebenu

dobru stranu, Makse.

13

Moj urednik Mort bio je seronja koji je voleo da svo-jim frilenserima saopštava „okrutne istine“.

Nikad nisam umeo da slušam takve ljude...

One koji bi da vam objasne kako svet funkcioniše, kao da su oni prepametni, a vi nekakav geak koji se juče rodio.

I što sam stariji, njih kao da je sve više.

To je jedna od ne-volja sa starenjem.

Dođete do godina kada vas svi ignorišu ili tretiraju kao da ste smetalo s kojim su prinuđeni da se petljaju.

Ali u sebi ste i dalje onaj čo-vek koji ste bili pre trideset ili četrdeset godina.

Ne mirite se sa sopstvenim odrazom u ogledalu... Makar se ja ne mirim.

Stoga me je nerviralo što su me izradili... Iako sam znao dabi trebalo da sam srećan što uopšte imam neki posao.

I eto kako se desi-lo... to da treći put zamalo umrem.

14

Jer u sebi, i dalje sam se osećao kao onaj čovek od pre četrdeset godina.

A u 1899. godini ne bih trpeo ovakva sranja...

Gle ti te loknice...

Pusti me!

Ma daj je-dan cmokić,

Ješo...

Nećemo te tužiti rabinu.

Obećavam... Samo daj...

Hej! Ostavi klinca.

Gledaj svo-ja posla,

brale.

15

Kažem ti, ostavi ga...

Svima nam je dosta tvog

sranja.

Pa, hvala ti na obaveštEnju,

deda...

Ali zabole me patka!

Uhh...U životu sam se mnogo puta tukao... Ali poslednji udarac sam, verujem, primio 1922.

Boli mnogo više nego što pamtim.

Ipak, mislim da bih preživeo samo bati-nanje...

Problem je bio u srčanom udaru koji me je spopao usred toga.

16

Sećam se da sam ležao tamo i neko kao da mi je gnječio grudi...

... dok su me prokletnici pljačkali.

... Usrani dedica je

puniša.

Sjajno.

Svi su prosto sta-jali i posmatrali.

Niko nije re- kao ni

reč.

Niko nije pomo-

gao.

Pre nego što sam se obeznanio, sećam se da sam pomislio...

Ako ovo preživim... ima žešće da se nerviram što sam ostao bez tih sto dvadeset dolara.

17

Prvi put kad sam zamalo umro bila je 1892. i tad sam imao samo dvadeset godina...

Pretpostavljam da bi mi ceo život pošao sasvim drugim putem, da nije bilo tog dana.

Moj brat, naš prijatelj Spajk (kog u priči koju pišem zovem Hek) i ja održavali smo imanje u Vajomingu...

I upleli smo se u sukob između dvojice rivalskih imućnih stočara koji su želeli našu zemlju.

Poslali su odred plaćenika da nas spali usred noći.

A kada smo poku-šali da pobegnemo, zapucali su na nas.

18

Moj brat je primio metak u kičmu...

Volim da verujem daje umro u trenutku...

Ali zapravoto ne znam...

Jer sam i ja dobio metak u leđa.

Spajk je bio siguran da ću umretina putu do lekara, ali nekim čudom sam odbijao da izdahnem.

Sećam se samo plitkog daha...

... i toga kako držim uzde dok moj konj galopira kroz tamu.

19

Hirurgija je tridesetih godina ozbiljno uznapredovala, mada bih je ja ipak izbegavao...

Ali u devetoj deceniji devetna-estog veka, lekar je mogao da me ubije koliko i metak.

Možda čak i pre.

Međutim, sreća se osmehnula i preživeo sam.

Iz kreveta sam, doduše, izašao tek za sedam dana i nikad nisam bio baš zdrav kao pre.

A onda, mesec dana kasnije, Spajk i ja smo se vratili i pronašli ubice mog brata...

Posle toga je moj život retko išao očekivanim putevima.