Put u Ihtlan

UVOD 2 Prvi d io ZAUSTAVLJANJE SVETA

1. Potvrde iz sveta oko nas 11 2. Brisanje line istorije 20 3 . Kako s e osloboditi oseanja vlastite vanosti . . . . 2 9 4. S m r t je savetodavac 37 5. Preuzimanje odgovornosti 47 6. Kako postati lovac 58 7. Kako biti nepristupaan 70 8. Naruavanje rutine ivota 82 9. Poslednji okraj na zemlji 92

10. Prihvatanje moi 105 11. U duhu ratnika 125 12. Bitka za mo 145 13. Ratnikovo poslednje uporite 167 14. Hod moi 189 15. Ne-delanje 224 16. Prsten moi 248 17. Protivnik vredan panje 266 Drugi deo PUT U ITLAN 18. arobnjakov prsten moi 287 19. Zaustavljanje postojee stvarnosti 307 20. Put u Itlan 321

Carlos Castaneda :

PUT U IXTLAN [ Journey to IXTLAN ] 1972 { TREA KNJIGA sabranih djela C.C. } ==================================================

UVOD

U subotu, 22. maja 1971, otiao sam do Sonore u Meksiku, da se vidim sa don Huanom Matusom, indijanskim arobnjakom iz plemena Jaki, sa kojim sam se druio od 1961. godine. Mislio sam da se moja poseta tog dana nee niukoliko razlikovati od mnogih ranijih, koje sam nainio u toku 10 godina dok sam bio njegov egrt. Dogaaji koji su se odigrali tog i sledeih. dana su, meutim, bili znaajni za mene. Tom prilikom moje egrtovanje se zavrilo. To nije bilo samovoljno povlaenje s moje strane nego jedno bona fide okon-anje.

Ve sam izloio kako sam egrtovao u 2 prethod-na dela: Uenje don Huana i Odvojena stvarnost.

Moja osnovna pretpostavka u obe knjige bila je da su u uenju, da ovek postane arobnjak, prelomni trenuci stanja nesvakodnevne stvarnosti izazvana unoe-njem psihotropnih biljaka.

S tim u vezi, don Huan je bio strunjak za upo-trebu 3 takve biljke: Datura inoxia, obino poznate kao avolja trava, Lophophora wiliamsii, poznate kao pe-jotl, i jedne halucinogene gljive iz roda Psilocybe.

Moje opaanje sveta, zahvaljujui dejstvu ovih psihotropnih biljaka bilo je toliko udno i upeatljivo da sam morao da pretpostavim da su takva stanja jedini put do optenja, i uenja o onome emu je don Huan pokuavao da me naui.

Ta pretpostavka bila je pogrena. Da bi se izbegao bilo kakav nesporazum u vezi s

mojim radom sa don Huanom, eleo bih na ovom mestu da razjasnim sledee.

Dosad nisam uopte pokuavao da dovedem u vezu don Huana sa nekom kulturnom sredinom. To to on smatra da je Indijanac iz plemena Jaki, ne znai da njegovo znanje arobnjatva imaju ili upranjavaju svi Jaki Indijanci.

Obiavao sam da nazivam taj sistem arobnjatvom, a i da don Huana nazivam arobnjakom, zato to su to rei koje je on sam upotrebljavao.

Kako sam bio u mogunosti da zapiem veinu onoga to smo govorili na poetku moga egrtovanja, i sve ono to je reeno u kasnijim fazama, skupio sam obimne beleke na terenu. Da bi te beleke mogle da se itaju, a da se ipak ouva dramsko jedinstvo uenja don Huana, morao sam da ih doteram, ali ono to sam izostavio nije od znaaja za pitanja koja elim da pokrenem.

to se tie moga rada sa don Huanom, ograniio sam sve svoje napore iskljuivo na to da ga vidim kao arobnjaka i da steknem lanstvo meu pripadnicima njegovog znanja.

Da bih izloio svoje postavke, moram prvo da objasnim osnovnu premisu arobnjatva, onako kako mi je to izloio don Huan. On je rekao da za arobnjaka svet svakodnevnog ivota nije stvaran, niti je tu napolju, kao to mi verujemo da jeste. Za arobnjaka stvarnost, ili svet koji svi znamo, jeste samo opis.

Da bi pokazao valjanost ove premise, don Huan je usredsredio svoje najvee napore da me dovede do toga da budem iskreno ubeen da je ono to sam smatrao za okolni svet samo opis tog sveta koji su u mene utuvljivali od trenutka kad sam se rodio.

Istakao je da je svako ko dolazi u dodir sa detetom nastavnik koji mu neprestano opisuje svet, sve do trenutka kada je dete kadro da opazi svet onako kako se on opisuje. Po don Huanu, mi se ne seamo tog znamenitog trenutka, prosto zato to niko od nas nije mogao

da ima neki orijentir da bi ga uporedio sa bilo im drugim. Meutim, od tog trenutka pa nadalje, dete je lan tako opisanog sveta. Ono zna opis sveta i njegovo lanstvo postaje punopravno, mislim, kada je kadro da sve valjano tumai ulima koja, saobraavajui se sa tim opisom, dokazuju njegovu valjanost.

Po don Huanu, znai, stvarnost naeg svakodnevnog ivota sastoji se od beskrajnog toka ulnih interpretacija koje smo mi, jedinke koje dele odreeno lanstvo, nauili da stvaramo zajedniki.

Ideja o tome da ulne interpretacije koje sainjavaju svet imaju tok, slae se sa injenicom da one teku bez prekida i da su retko podlone sumnji. U stvari, stvarnost sveta koji znamo tako se prihvata bez dokazivanja, da bi osnovna premisa arobnjatva, da je naa stvarnost samo jedan od mnogih opisa, jedva mogla da se primi kao neto ozbiljno.

Sreom, u sluaju mog egrtovanja, don Huana se uopte nije ticalo da li ja mogu da shvatim njegovu postavku ozbiljno, nego je preao na to da razjanjava svoje stavove, uprkos mome protivljenju, neverici i nesposobnosti da razumem ta kae. Tako, kao nastavnik arobnjatva, don Huan je pokuao da mi opie svet od prvog trenutka naeg razgovora. Moje tekoe da shvatim njegove ideje i metode proisticale su iz injenice da su mi jedinice njegovoc opisa bile tue i nespojive sa mojim vlastitim.

Tvrdio je da me ui kako da vidim, a ne samo da gledam, i da je zaustavljanje sveta prvi korak da bih ga video.

Godinama sam smatrao tu ideju o zaustavljanju sveta za tajanstvenu metaforu koja u stvari ne znai nita. Tek u toku jednog slobodnog razgovora, pred kraj mog egrtovanja, najzad sam potpuno shvatio njen obim i vanost: to je bila jedna od glavnih postavki don Hua-novog znanja.

Don Huan i ja smo vodili razne razgovore spokojno i nevezano. Ispriao sam mu o jednom svom prijatelju i o tome kako je u nedoumici ta da radi sa svojim devetogodinjim sinom. Dete, koje je u toku prethodne etiri godine ivelo kod majke, sada je bilo sa mojim prija-

teljem, i pitanje se sastojalo u tome ta da se radi s njim. Po miljenju moga prijatelja, dete se nije uklapalo u kolu, nije bilo usredsreeno i nita ga nije inte-resovalo. Bilo je sklono da se duri, pravi ispade i bei od kue.

Tvoj prijatelj odista ima problema, ree don Hu-an, smejui se.

eleo sam da mu do kraja ispriam sve uasne stvari koje je deak poinio, ali me on prekide.

Nema potrebe da mi vie pria o tom jadnom dekiu, ree. Nema potrebe da ni ti ni ja bilo kako razmatramo njegove postupke u naim mislima.

Ponaanje mu je bilo odseno, a glas vrst, ali onda se osmehnu.

ta bi mogao da uradi taj moj prijatelj? upitah. Najgore to bi mogao da uradi jeste da natera to

dete da se sloi s njim, ree don Huan. ta hoe da kae? Hou da kaem da otac to dete kad se ono ne po

naa onako kako on eli ne treba niti da tue niti da plai.

Kako moe bilo emu da ga naui, ako nije vrst prema njemu?

Tvoj prijatelj treba da dozvoli da neko drugi istu-e dete.

On ne moe da podnese da iko pipne njegovog dekia, rekoh iznenaen njegovim predlogom.

Izgledalo je da don Huan uiva u mojoj reakciji. Kikotao se.

Tvoj prijatelj nije ratnik, ree. Kad bi bio, znao bi da je najgore nabusito se suoiti sa ljudima.

ta ratnik radi, don Huane? Ratnik prilazi strateki. Jo ne razumem ta hoe da kae. Hou da kaem da kad bi tvoj prijatelj bio ratnik,

on bi pomogao svom detetu da zaustavi svet. Kako moe moj prijatelj to da uradi? Bila bi mu potrebna unutranja mo. Bilo bi po

trebno da bude arobnjak. Ali on to nije.

U tom sluaju, mora upotrebiti obina sredstva da bi pomogao svom sinu da promeni svoju predstavu o svetu. To nije zaustavljanje sveta, ali e ipak delovati.

Zamolio sam ga da objasni to to je rekao. Kad bih ja bio tvoj prijatelj, ree don Huan, po

eo bih time to bih unajmio nekoga da isprai malog. Otiao bih do gradske etvrti gde ive propalice i unajmio oveka koji najgore izgleda.

Da zaplai dekia? Ne samo da zaplai malog, budalo. Taj mali se mo

ra zaustaviti, a to se ne postie ako ga otac istue. Ako ovek eli da zaustavi svoju sabrau, mora

uvek da bude van kruga koji ih pritiska. Na taj nain ovek moe uvek da usmerava pritisak.

Ideja je bila protivna razumu, ali nekako mi se dopala.

Don Huan se odmarao naslonjen bradom na levi dlan. Levu ruku koja mu je bila uz grudi naslonio je na drveni sanduk koji je sluio kao stoi. Oi su mu bile zatvorene, ali su mu se one jabuice pokretale. Oseao sam da me gleda kroz zatvorene one kapke. Ta misao me preplai.

Reci mi jo neto o tome ta moj prijatelj treba da uradi sa svojim malim, rekoh.

Kai mu da ode do etvrti gde ive propalice i da vrlo paljivo odabere oveka runog izgleda, nastavio je. Reci mu da nae nekog mladog. Nekog u kome jo i sad ima snage.

Don Huan je onda tano i podrobno izloio udnu strategiju. Trebalo je da uputim svoga prijatelja da udesi da ga taj ovek prati ili eka na mestu pored kojega e proi sa svojim sinom. Taj ovek, u odgovor na prethodno dogovoreni znak koji bi se dao posle nekog loeg detetovog ponaanja, iskoio bi odande gde se skriva, podigao dete i prebio ga na mrtvo ime.

Kad ga taj ovek preplai, tvoj prijatelj mora da pomogne malom da povrati samopouzdanje kako god zna. Ako se bude drao ovog postupka 3 ili 4 puta, uveravam te da e to dete da izmeni stav prema svemu. Imae drugu sliku sveta.

ta ako ga strah ozledi?

Strah nikad nikog ne ozleuje. Ono to ozledi duh jeste kad je oveku neko veito na vratu, kada ga tue i kinji, govori mu ta da radi a ta da ne radi.

Kada deak bude obuzdaniji, mora rei svom prijatelju da uradi i ono poslednje za njega. Mora da nae nain da dospe do nekog mrtvog deteta, moda u bolnici ili u ordinaciji nekog lekara. Mora da odvede svog sina tamo i pokae mu mrtvo dete. Mora da ga pusti da pipne le jedanput levom akom, na bilo kom mestu osim stomaka. Kad deak to uini, on e se preporoditi. Svet mu nikad vie nee biti isti.

Shvatio sam tada da je tokom godina naeg druenja don Huan pribegavao u odnosu na mene, mada u drugom obimu, istoj taktici to je predlagao da je moj prijatelj upotrebi prema svom sinu. Upitah ga o tome. Ree da je sve vreme pokuavao da me naui kako da zaustavim svet.

Jo nisi to postigao, ree sa osmehom. Izgleda da nita ne deluje, zato to si veoma tvrdoglav. Kad bi bio manje tvrdoglav, meutim, dosad bi verovatno zaustavio svet sa bilo kojim od postupaka kojemu sam te nauio.

Sa kojim postupcima, don Huane? Sve to sam ti rekao da ini bio je postupak za

zaustavljanje sveta. Nekoliko meseci posle ovog razgovora, don Huan je

postigao ono to je naumio, naime da me naui da zaustavim svet.

Taj veliki dogaaj u mom ivotu prisilio me da podrobno preispitam svoj rad od 10 godina. Postalo mi je oevidno da je moja prvobitna pretpostavka o ulozi psihotropnih biljaka bila pogrena. One nisu bile bitna odlika arobnjakovog opisa sveta, nego su bile samo pomagalo da se cementiraju, da tako kaem, de-lovi opisa koji nisam bio kadar da inae opazim. To to sam uporno nastojao da se drim svoje standardne verzije stvarnosti uinilo me gotovo gluvim i slepim za don Huanove ciljeve. Stoga, jednostavno reeno, upravo je nedostajanje osetljivosti kod mene govorilo u prilog upotrebe psihotropnih biljaka.

Kada sam pregledao sve svoje pribeleke sa terena postalo mi je jasno da mi je don Huan glavninu tog novog opisa dao na samom poetku naeg druenja, i to u onome to je nazivao postupci za zaustavljanje sveta. Te delove mojih terenskih beleaka odbacio sam u svojim ranijim delima zato to se nisu odnosili na upotrebu psihotropnih biljaka. Sada sam im ponovo dao mesto koje im po pravilu pripada u ukupnom opusu don Huanovog uenja i oni obuhvataju prvih 17 poglavlja ovog dela. Zadnje 3 glave su terenske pribeleke koje obuhvataju dogaaje koji su dobili svoj vrhunac u mom zaustavljanju sveta.

Kada rezimiram stvari, mogu da kaem da je, kada sam poeo egrtovanje, postojala jedna druga stvarnost, to jest, postojao je arobnjaki opis sveta, koji nisam znao.

Don Huan, budui da je arobnjak i uitelj, nauio me tom opisu. Desetogodinje egrtovanje koje sam izdrao sastojalo se, u tome da se ta nepoznata stvarnost uspostavi otkrivanjem njenog opisa, dodajui sve sloenije delove koliko sam vie odmicao.

Okonanje egrtovanja je znailo da sam ubedljivo i autentino nauio jedan novi opis sveta i tako postao kadar da izazovem jedno novo opaanje sveta, koje se slagalo sa svojim novim opisom. Drugim reima, stekao sam lanstvo u zajednici znanja don Huana.

Don Huan je rekao da ovek, da bi doao do toga da vidi, prvo mora da zaustavi svet. Zaustavljanje sveta bilo je zaista prikladno predstavljanje izvesnih stanja svesti u kojima se menja stvarnost svakodnevnog ivota zato to je tok tumaenja, koji obino tee bez prekida, bio zaustavljen nizom okolnosti koje su tue tom toku. U mom sluaju, taj niz okolnosti, tu mom normalnom toku tumaenja, bio je arobnjaki opis sveta. Don Huanov preduslov za zaustavljanje sveta bio je da ovek mora da bude ubeen u to. Drugim reima, ovek mora da naui novi opis u totalnom smislu, sa ciljem da ga suprotstavi starom, i na taj nain razbije dogmatsku sigurnost, koja nam je svima zajednika, naime da je valjanost naih opaanja, ili naa stvarnost sveta, neto neosporno.

Posle zaustavljanja sveta, sledei korak bio je vienje. Pod tim je don Huan razumevao ono to bih voleo da kategoriem kao reagovanje na opaajne pod-sticaje jednog sveta van onog opisa to smo nauili da ga nazivamo stvarnost.

Ono to elim da istaknem jeste da svi ovi koraci jedino mogu da se shvate s obzirom na opis na koji se odnose. I poto je to opis koji je don Huan pokuavao da mi da od samog poetka, moram onda dozvoliti da njegovo uenje bude jedina ulazna vrata u njega. I tako, ostavimo neka don Huanove rei same govore.

1972. K. K.

PRVI DIO

ZAUSTAVLJANJE SVETA

1 POTVRDE IZ SVETA OKO NAS

uo sam da znate mnogo o biljkama, gospodine, rekoh starom Indijancu ispred sebe.

Jedan moj prijatelj nas je upravo doveo u vezu i iziao iz sobe, pa smo se predstavili jedan drugom. Starac mi ree da se zove Huan Matus.

Da li vam je va prijatelj to rekao? upita nemarno.

Da. Ja berem biljke, ili, bolje reeno, one mi dozvolja

vaju da ih berem, ree tiho. Bili smo u ekaonici autobuske stanice u Arizoni.

Upitao sam ga vrlo utivo na panskom da li bi mi dozvolio da mu postavim nekoliko pitanja. Rekao sam: Da li bi mi gospodin (caballero) dozvolio da postavim nekoliko pitanja?

Re caballero, koja potie od rei caballo, konj, na poetku je znaila konjanik ili plemi na konju.

Pogledao me radoznalo. Ja sam konjanik bez konja, ree, iroko se osmeh-

nuvi, a zatim dodade: Rekao sam vam da se zovem Huan Matus.

Dopao mi se njegov osmeh. Pomislio sam da je on oevidno ovek koji ume da ceni neposrednost i reio sam da mu se smelo obratim jednom molbom.

Rekao sam mu da me zanima skupljanje i prouavanje lekovitih biljaka. Rekao sam da me posebno za-

nima upotreba halucinogenog kaktusa, pejotla, o kome sam uio opirno na fakultetu, u Los Anelesu.

Mislio sam da sam izloio stvar vrlo ozbiljno. Bio sam veoma uzdran i sam sebi zvuao savreno verodo-stojno.

Starac odmahnu polako glavom, i ja, ohrabren njegovim utanjem, dodadoh da e bez sumnje biti korisno da se sastanemo i razgovaramo o pejotlu.

Upravo u tom trenutku je podigao glavu i pogledao me pravo u oi. Bio je to strahovit pogled. A ipak nije nikako bio pretei niti straan. Bio je to pogled koji me skrozirao. Odjednom mi se jezik vezao i nisam mogao da nastavim sa hvalospevima o sebi. To je bio kraj na eg sastanka. A ipak, kada je odlazio, dao mi je nade. Rekao je da bih moda mogao da ga posetim u njegovoj kui jednog dana.

Teko bi bilo proceniti dejstvo don Huanovog pogle da ukoliko se ne bi nekako primenio moj inventar iskustva na jedinstvenost tog dogaaja. Kada sam poeo da studiram antropologiju i tako sreo don Huana, ve sam bio strunjak za snalaenje na terenu. Napustio sam roditeljski dom dosta godina pre toga i po mojoj pro-ceni to je znailo da sam sposoban da se brinem o sebi. Kad god sam naiao na prepreke u ivotu, obino sam mogao da umiljavanjem obrlatim ljude ili napravim ustupke, da se raspravljam, naljutim, ili, ako nita ne bi polazilo od ruke, ja bih cvileo ili se alio. Drugim reima, postojalo je uvek neto to sam znao da mogu da uradim u datim okolnostima, i nikad u ivotu nije nijedno ljudsko bie zaustavilo moj polet tako brzo i tako definitivno kao to je to uinio don Huan to popodne. Ali nije stvar samo u tome to sam uutao. Bilo je i ranije situacija kad nisam bio kadar da kaem ni rei svom protivniku zbog nekog unutranjeg potovanja koje sam oseao prema njemu, ali ipak bi se gnev ili osujeenost pojavljivali u mojim mislima. Od don Huanovog pogleda, meutim, utrnuo sam do te mere da nisam mogao ni da mislim sreeno.

Svojski me zagolicao taj udesni pogled i odluio sam da potraim tog oveka.

Posle tog prvog susreta, pripremao sam se 6 me-seci, prouavajui upotrebu pejotla meu amerikim Indijancima, a naroito kult pejotla Indijanaca iz Ravnica. Upoznao sam svako napisano delo o pejotlu do kojega se moglo doi, i kada sam osetio da sam spreman, vratio sam se u Arizonu.

Subota, 17. decembar, 1960.

Naao sam njegovu kuu poto sam se dugo i muno raspitivao meu Indijancima metanima. Bilo je rano popodne kad sam stigao i parkirao ispred kue. Video sam ga kako sedi na drvenom sanduku za mleko. Izgledalo je da me prepoznao i pozdravio me kada sam izaao iz kola.

Razmenjivali smo drutvene konvencionalnosti izve-sno vreme a onda sam mu, prosto reeno, priznao da sam veoma okoliio prema njemu kada smo se prvi put sreli. Hvalisao sam se da znam mnogo o pejotlu, kad u stvari nisam znao nita o tome. Zurio je u mene. Oi su mu bile vrlo ljubazne.

Rekao sam mu da sam itao 6 meseci da bih se pripremio za na sastanak i da ovoga puta stvarno znam mnogo vie.

Nasmejao se. Oevidno, bilo je neega u mom izlaganju to mu je bilo smeno. Smejao mi se i osetih se pomalo zbunjenim i uvreenim.

inilo se da je primetio moju nelagodnost, pa je poeo da me uverava da, mada su mi namere bile dobre, stvarno nije bilo naina da se pripremim za na sastanak.

Dvoumio sam se da li bi bilo umesno da pitam ima li ta izjava neko skriveno znaenje, ali nisam ga upitao. A ipak, izgledalo je da je prijemiv prema onome to oseam, pa je nastavio da objanjava ta je mislio. Rekao je da ga moji pokuaji podseaju na priu o nekim ljudima koje je nekada izvesni kralj progonio i ubijao. Rekao je da u prii progonjeni ljudi nisu mogli da se razlikuju od svojih progonitelja, osim to su uporno izgovarali odreene rei na poseban nain, svojstven sa-

mo njima. Ta mana, dabome, bilo je ono to ih je odavalo. Kralj je postavio prepreke po drumovima, na kritinim mestima gde je ovlaeno lice zahtevalo od svakog oveka koji je prolazio da izgovori kljunu re. Oni koji su umeli da je izgovore onako kako je to kralj inio, bili su poteeni, ali oni koji nisu umeli, bili su odmah pogubljeni. Poenta prie bila je da je jednog dana jedan mladi odluio da se pripremi za prolazak kroz kontrolno mesto tako to e nauiti da izgovara tu probnu re ba onako kako se to kralju dopadalo.

Don Huan ree, iroko se osmehnuvi, da je u stvari mladiu bilo potrebno est meseci da ovlada takvim izgovorom. A onda je doao dan velike probe. Mladi je vrlo samopouzdano doao do prepreke na drumu i ekao da ovlaeno lice zatrai da on izgovori tu re.

U tom trenutku, don Huan veoma dramatino pre-stade sa prianjem i pogleda me. Njegova pauza je bila vrlo smiljena i inila mi se pomalo banalnom, ali ja sam pristao na nju. uo sam tu priu pre toga. Odnosila se na Jevreje u Nemakoj i na to da se moglo odrediti ko je Jevrejin po tome kako izgovara izvesne rei. Znao sam i poentu: mladia e uhvatiti zato to je inovnik zaboravio kljunu re i zatraio da on izgovori drugu re koja je bila veoma slina, ali koju mladi nije nauio da izgovara tano.

Izgledalo je da don Huan eka da upitam ta se dogodilo, pa sam to i uinio.

ta mu se dogodilo? upitah pokuavajui da se napravim naivan i zainteresovan priom.

Mladi, koji je bio zaista prepreden, ree, shvatio je da je inovnik zaboravio kljunu re, i pre nego to je taj ovek mogao da kae bilo ta, priznao je da se pripremao est meseci.

Zastao je po drugi put i pogledao me dok su mu oi vragolasto svetlucale. Ovoga puta me preao. Mladievo priznanje bilo je nov elemenat i vie nisam znao kako e se pria zavriti.

Pa, ta se dogodilo tada? upitah, stvarno zainteresovan.

Mladia su odmah ubili, dabome, ree i grohotom se nasmeja.

Neobino mi se dopalo kako je zagolicao moje inte-resovanje, a iznad svega mi se dopalo kako je povezao tu priu sa mojim sluajem. U stvari, izgledalo je da ju je izmislio, da bi odgovarala mom sluaju. Napravio je alu na moj raun veoma artistiki i suptilno. Obojica smo se smejali.

Posle sam mu rekao da sam bez obzira koliko izgledam glup stvarno zainteresovan da nauim neto o biljkama.

Volim da mnogo peaim, ree. Pomislio sam da namerno menja temu razgovora

kako bi izbegao da mi da odgovor. Nisam eleo da ga ljutim svojim navaljivanjem.

Upita me da li elim da idem s njim na kratko pe-aenje po pustinji. Spremno sam mu odgovorio da bih drage volje poao da peaim sa njim po pustinji.

Ovo nije ala, ree tonom opomene. Rekao sam mu da vrlo ozbiljno elim da radim s

njim. Rekao sam da mi je potrebno obavetenje, bilo kakvo obavetenje, o upotrebi lekovitih trava, i da sam voljan da mu platim za njegovo vreme i trud.

Vi ete raditi za mene, rekao sam. A ja u vam plaati nadnicu.

Koliko ete mi plaati? upitao je. Otkrio sam prizvuk pohlepe u njegovom glasu. Koliko god mislite da treba, rekoh. Platite mi za moje vreme . . . svojim vremenom,

ree. Pomislih da je veoma udan ovek. Rekoh mu da

ne razumem ta hoe da kae. Odgovorio je da nema nita da se kae o biljkama, te bi mu bilo nezamislivo da mi tek tako uzima novac.

Pogledao me prodorno. ta to radite u depu? upita, mrtei se Da li

se igrate sa k ...? Mislio je na moje pokrete dok sam hvatao beleke

na minijaturnom notesu u ogromnom depu moje ve-trovke.

Kad sam mu rekao ta radim, nasmejao se od srca.

Rekao sam da ne elim da ga uznemiravam time to bih pisao pred njim.

Ako elite da piete, piite, ree. Ne uznemira-vate me.

Peaili smo po okolnoj pustinji sve dok se gotovo nije smrklo. Nije mi pokazao nikakve biljke niti je uopte govorio o njima. Zastali smo malko, da se odmorimo uz neko veliko bunje.

Biljke su vrlo udna stvorenja, ree ne gledajui me. ive su i oseaju.

Upravo u trenutku kada je to kazao, jak nalet ve-tra zatrese pustinjski iprag oko nas. bunje zaume.

ujete li to? upita me, prinosei desnu aku uhu kao da eli bolje da uje. Lie i vetar se slau sa mnom.

Nasmejao sam se. Prijatelj koji nas je doveo u vezu ve mi je rekao da budem oprezan, zato to je starac veoma nastran. Pomislih da je to slaganje sa liem jedna od njegovih nastranosti.

Jo smo malo peaili, ali jo ni tad mi nije pokazao nijednu biljku, niti ih je brao. Jednostavno se kretao lakim pokretom kroz bunje i neno ga dodirivao. Onda se zaustavio, seo na stenu i rekao mi da se odmorim i pogledam unaokolo.

Ja sam navaljivao da razgovaramo. Ponovo sam mu stavio do znanja da arko elim da uim o biljkama, naroito o pejotlu. Molio sam ga da bude moj informa-tor, u zamenu za neku vrstu novane nagrade.

Ne morate da mi plaate, ree. Moete da me pitate to god elite. Rei u vam ono to znam, a onda u vam rei ta da se uradi s tim.

Upitao me da li se slaem s tim dogovorom. Bio sam oduevljen. Onda je dodao tajanstveno: Moda nema nita da se naui o biljkama, zato to nema ta da se kae o njima.

Nisam razumeo to to je rekao niti ta je time hteo da kae.

ta ste rekli? upitah. Ponovio je iskaz 3 puta, a onda se ceo kraj zatrese

od urlika vojnog mlanjaka koji prolete nisko.

Gle, svet se upravo sloio sa mnom, ree, prino-sei levu aku uhu.

Bio mi je veoma smean. Smeh mu je bio zarazan. Da li ste iz Arizone, don Huane? upitah, u naporu

da se razgovor vrti oko toga da on bude moj infor-mator.

Pogleda me i klimnu glavom. Oi su mu izgledale umorno. Mogao sam da vidim belinu ispod njegovih enica.

Da li ste se rodili u ovom kraju? Ponovo je klimnuo glavom, a da mi nije odgovorio.

To mi se uinilo da je potvrdni gest, ali je izgledalo i kao nervozno klimanje glavom osobe koja misli.

A odakle ste vi upita. Ja sam iz June Amerike, rekoh. To je veliko mesto. Da li ste iz cele June Ame

rike? Pogled mu je opet bio prodoran dok me gledao. Poeo sam da objanjavam okolnosti svog roenja,

ali me on prekinu. Slini smo u tom pogledu, ree. Ja ivim sada

ovde, ali sam stvarno Jaki Indijanac, iz Sonore. Je l'tako! Ja sam iz ... Nije mi dozvolio da zavrim. Znam, znam, ree. Vi ste ono to ste, iz mesta

odakle ste, kao to sam ja Jaki iz Sonore. Oi su mu se jako sijale, a smeh mu je bio udno

uznemirujui. Oseao sam se kao da me uhvatio u lai. Obuze me neko udno oseanje krivice. Oseao sam da on zna neto to ja ne znam ili to ne elim da kaem.

Moja udna zbunjenost je rasla. Mora da je to pri-metio, jer je ustao i upitao me da li elim da idemo da jedemo u restoranu, u varoi.

Dok smo se vraali peke do njegove kue, a zatim vozili u varo, ja sam se bolje oseao, ali se nisam sasvim bio opustio. Oseao sam nekako da mi neto preti, mada nisam mogao da tano odredim razlog.

eleo sam da mu kupim piva u restoranu. Rekao je da nikad ne pije, ak ni pivo. Nasmejah se u sebi. Nisam mu verovao. Prijatelj koji nas je doveo u vezu rekao mi

je da je starac najee nakresan do besvesti. Stvarno mi nije bilo vano da li me lae o tome da ne pije. Dopadao mi se. Delovao je nekako vrlo umirujue.

Mora da mi se na licu pojavio izraz sumnje, jer je onda nastavio da objanjava da je nekada, u mladosti, pio, ali da je jednog dana jednostavno prestao.

Ljudi jedva da shvataju da mogu da izbace bilo ta iz svog ivota, bilo kada, jednostavno ovako. Udario je srednjim prstom o dlan.

Da li mislite da ovek moe da prestane da pui, ili to nije tako lako? upitah.

Svakako! ree vrlo ubeeno. Puenje i pijenje nisu problem. Uopte nisu problem, ako elimo da prestanemo s tim.

Upravo u tom trenutku, voda koja se grejala u perkolatoru za kafu buno je zaklokotala.

Sluajte! uzviknu don Huan, dok su mu oi sijale. Voda koja kljua slae se sa mnom.

Onda dodade, posle kratkog utanja: Sve oko o-veka moe da se slae s njim.

U tom presudnom trenutku, perkolator za kafu za-grgota zaista skaredno.

Pogledao ga je i tiho rekao: Hvala vam, a onda klimnuo glavom, i gromoglasno se nasmejao.

Iznenadio sam se i trgao. Smejao se malo i previe glasno, ali sve me to stvarno zabavljalo.

Tada se zavrio moj prvi pravi sastanak sa mojim informatorom. Oprostili smo se na vratima restorana. Rekao sam mu da moram da posetim neke prijatelje i da bih voleo da ga vidim ponovo na kraju sledee sedmice.

Kad ete biti kod kue? upitah. Posmatrao me ispitivaki. Kad god doete, odgovorio je. Ne znam tano kad u moi da doem. Samo doite kad budete mogli, i ne brinite. ta, ako ne budete kod kue? Biu tamo, ree, osmehnuvi se, i ode. Potrao sam za njim i upitao ga da li ima ta protiv

da donesem foto-aparat sa sobom da bih fotografisao njega i njegovu kuu.

To ne dolazi u obzir, ree mrtei se. A magnetofon? Da li moe to? Na alost, nema mogunosti ni za to. Naljutio sam se i poeo da se nerviram. Rekao sam

da ne vidim nikakvog loginog razloga to to odbija. Don Huan odmahnu glavom. Ostavite se toga, ree odluno. I ako jo i sad

elite da me posetite, nemojte mi to vie nikada pomi-n jati.

Uloio sam i zadnju slabu molbu. Rekao sam da su mi fotografije i magnetofonski snimci neophodni za moj rad. On ree da postoji samo jedna stvar koja je neophodna u bilo emu to radimo, i da je to duh.

ovek ne moe da se lii duha, ree. A vi ga nemate. Brinite se zbog toga, a ne zbog fotografija.

ta vi...? Prekinuo me pokretom ruke i koraknuo unazad ne

koliko koraka. Svakako doite ponovo, ree tiho i mahnu u znak

pozdrava.

2 BRISANJE LINE ISTORIJE

etvrtak, 22. decembar, 1960. Don Huan je sedeo na podu, pored vrata svoje kue, oslonjen leima o zid. Prevrnuo je drveni sanduk za mle-ko i zamolio me da i ja sednem i oseam se kao kod svoje kue. Ponudio sam mu cigarete. Doneo sam desetak kutija sa sobom. Rekao je da ne pui, ali poklon je primio. Razgovarali smo o tome kako su hladne pustinjske noi i o drugim obinim stvarima.

Upitah ga da li ometam njegov normalni dnevni red. Pogledao me nekako namrteno i rekao da nema nikakvog dnevnog reda, i da mogu da ostanem kod njega celo popodne, ako elim.

Pripremio sam neke karte genealogije i rodbinskih veza koje sam eleo da popunim uz njegovu pomo. Iz etnografske literature sastavio sam i dug spisak kulturnih odlika za koje se tvrdilo da su svojstvene Indijancima toga kraja. eleo sam da proem kroz taj spisak s njim i obeleim sve stvari koje su mu bile poznate.

Poeo sam sa kartama rodbinskih odnosa. Kako ste zvali oca? upitah. Zvao sam ga Tata, ree vrlo ozbiljna izraza lica. Osetih da se malice ljutim, ali nastavih, pretpostav

ljajui da me nije razumeo. Pokazao sam mu kartu i objasnio da je jedan pro

stor za oca a drugi za majku. Za primer sam mu dao

razliite rei koje se upotrebljavaju na engleskom i panskom za oca i majku.

Pomislih da je moda trebalo da ponem sa majkom. Kako ste zvali majku? upitah. Zvao sam je Mama, odgovori naivno. Mislim, koje druge rei ste upotrebljavali kad ste

zvali oca i majku? Kako ste ih zvali rekoh, pokuavajui da budem strpljiv i utiv.

Poea se po glavi i pogleda me glupo. Bogamu! ree. Tu ste me uhvatili. Da razmislim. Posle trenutnog oklevanja izgledalo je da se prisea

neega pa sam se pripremio da piem. Pa, ree, kao da ozbiljno razmilja, kako sam ih

jo zvao? Zvao sam ih: Hej, Tata! Hej, Mama! Nasmejao sam se i preko volje. Izraz lica mu je bio

zaista komian i u tom trenutku nisam znao da li imam pred sobom nerazumnog starca koji me zavitlava ili stvarno blesavog oveka. Upotrebivi sve strpljenje koje sam imao, objasnio sam mu da su ovo veoma ozbiljna pitanja i da je veoma vano za moj rad da se popune ti formulari. Pokuao sam da mu objasnim ta su genealogija i lina istorija.

Kako su vam se zvali otac i majka? upitah. Pogledao me bistrim ljubaznim oima. Nemojte traiti vreme s tim budalatinama, ree

tiho ali neoekivano odluno. Nisam znao ta da kaem. Bilo je kao da je neko

drugi izgovorio te rei. Trenutak pre toga, on je bio nespretni glupi Indijanac koji se ee po glavi, a onda je zaas izmenio uloge: ja sam bio glup, a on je zurio u mene nekim neopisivim pogledom koji nije bio ni pogled nadmenosti, ni prkosa, ni mrnje, ni prezira. Pogled mu je bio ljubazan, bistar i prodoran.

Nemam nikakvu linu istoriju, ree posle duge pauze. Jednog dana sam otkrio da mi lina istorija nije vie potrebna, pa sam je ostavio kao to sam i pie.

Nije mi bilo sasvim jasno ta hoe time da kae. Odjednom se osetih nelagodno, kao da mi neto preti. Podsetio sam ga da me uveravao da je u redu to mu postavljam pitanja. Ponovio je da uopte nema nita protiv toga.

Nemam vie linu istoriju, ree i pogleda me ispitivaki. Ostavio sam je jednog dana kada sam osetio da mi vie nije potrebna.

Gledao sam ga nepomino. Buljio sam u njega, pokuavajui da otkrijem skri

veno znaenje njegovih rei. Kako ovek moe da ostavi svoju linu istoriju?

upitah kao da elim da se raspravljam. ovek prvo mora da eli da je ostavi, ree. A onda

mora da nastavi da je skladno odseca, malo-pomalo. Zato bi bilo ko imao takvu elju? uzviknuh. Bio sam uasno jako vezan za svoju linu istoriju.

Koreni moje porodice su bili duboki. Zaista sam mislio da bez njih moj ivot nema svrhe ni kontinuiteta.

Moda treba da mi kaete ta mislite pod naputanjem svoje line istorije, rekoh.

Njeno likvidiranje, eto ta mislim, odgovori od-seno.

Bio sam uporan. Rekao sam da mora biti da nisam razumeo tu ideju.

Uzmimo va sluaj, rekoh. Vi ste Jaki. To ne moete da izmenite.

Jesam li? upita smeei se. Otkud to znate? Tano! rekoh. Ne mogu to da znam sa izvesno-

u u ovom trenutku, ali vi to znate i to je ono to je vano. To je ono to je ini linom istorijom.

Osetio sam da sam istakao nepobitan argumenat. injenica da ja znam da li sam Jaki ili nisam ne

ini to linom istorijom, odgovorio je. Jedino kad jo neko drugi zna, onda to postaje lina istorija. A uvera-vam vas da niko nikada to nee sigurno znati.

Zapisao sam nespretno to to je rekao. Prestadoh da piem i pogledah ga. Nisam mogao da ga razumem. Kroz glavu su mi proletali utisci koje sam imao o njemu. Kako me tajanstveno i neponovljivo pogledao u toku naeg prvog sastanka, mio nain na koji je tvrdio da se sve oko njega slae s njim, njegov humor od kojega se ovek naljuti, i njegova budnost, njegov izraz iskrene gluposti kada sam ga pitao o njegovom ocu i majci, a, onda, nesluena silina njegovih rei koja me raznela!

Ne znate ko sam, je li? ree kao da mi ita misli. Nikada neete znati ni ko sam ni ta sam, zato to nemam linu istoriju.

Upita me da li imam oca. Odgovorio sam mu da imam. Rekao je da je moj otac primer onoga to ima na umu. Terao me da se setim ta moj otac misli o meni.

Va otac zna sve o vama, ree. Prema tome, on vas potpuno razume. On zna ko ste i ta radite, i nema sile na zemlji koja moe da ga natera da promeni miljenje o vama.

Don Huan ree da svako ko me zna ima neku predstavu o meni, i da ja neprestano pothranjujem tu predstavu svim svojim postupcima.

Zar ne shvatate? upita dramatino. Vi morate da obnavljate svoju linu istoriju time to govorite roditeljima, roacima, i prijateljima sve to inite. S druge strane, ako nemate nikakvu linu istoriju, nisu potrebna nikakva objanjenja. Niko nije ljut niti razoaran vaim postupcima. A iznad svega niko vas ne definie svojim mislima.

Odjednom mi je ta ideja bila jasna. Gotovo da sam je i sam znao, ali je nikada nisam ispitao. Nemati linu istoriju zaista je bila privlana ideja, bar na intelektualnom nivou. Meutim, od nje sam imao oseanje usamljenosti koje mi je bilo pretee i neprijatno. eleo sam da s njim porazgovaram o tim svojim oseanjima, ali sam se obuzdao. Neto je bilo uasno neskladno u datoj situaciji. Oseao sam se smenim to pokuavam da se upustim u filozofsku raspravu sa jednim starim Indijancem koji oevidno nema rafiniranost studenta univerziteta. Nekako me odvukao od moje prvobitne namere da ga pitam o njegovoj genealogiji.

Ne znam kako smo to zavrili razgovor o ovome kad sam samo eleo nekoliko imena za svoje karte, rekoh, pokuavajui da vratim razgovor na temu koju sam zapoeo.

Veoma jednostavno, ree. Zavrili smo razgovor o tome zato to sam rekao da postavljati pitanja o neijoj prolosti predstavlja budalatinu.

Rekao je to vrstim glasom. Oseao sam da nema naina da ga nateram da popusti, pa sam promenio taktiku.

Da li je ova ideja nemanja line istorije neto to Jaki ine? upitah.

To je neto to ja inim. Gde ste to nauili? Nauio sam to u toku svog ivota. Da li vas je otac tome nauio? Ne. Recimo da sam to nauio sam i sada u vam

odati tu tajnu, da ne odete praznih aka danas. Utiao je glas do dramskog apata. Smejao sam se

njegovoj teatralnosti. Morao sam da priznam da je velianstven u tome. Kroz glavu mi proe misao da sam u prisustvu roenog glumca.

Zapiite to, ree pokroviteljski. Zato da ne? ini mi se da se bolje oseate kad piete.

Pogledao sam ga i mora da mi se iz oiju itala zbunjenost. Pljesnuo se po butinama i slatko nasmejao.

Najbolje je izbrisati svu linu istoriju, ree polako, kao da mi daje vremena da to zapiem na svoj nespretan nain, zato to nas to oslobaa od opterc-ujuih misli drugih ljudi.

Nisam mogao da verujem da on to stvarno kae. Za trenutak me obuze velika zbunjenost. Mora da je proitao na mom licu moju unutranju buru, jer je to odmah iskoristio.

Uzmimo vas, na primer, nastavio je. Upravo sada vi ne znate ni kako se zovete. A to je tako zato to sam ja izbrisao svoju linu istoriju. Ja sam, malo-pomalo, stvorio maglu oko sebe i svoga ivota. I sada niko ne zna sigurno ko sam niti ta radim.

Ali vi sami znate ko ste, zar ne, uzviknuh. Dabome da . . . ne znam, uzviknu on i izvali se na

pod, smejui se mom iznenaenom pogledu. Napravio je dovoljno dug predah kako bih povero-

vao da e rei da zna ko je, kao to sam oekivao. Njegova varka mi se uinila veoma opasnom. Stvarno sam se uplaio.

To je ta mala tajna koju u ti odati danas, ree tiho. Niko ne zna moju linu istoriju. Niko ne zna ko sam niti ta radim. ak ni ja.

Gledao je delimino zatvorenim oima. Nije gledao u mene nego iza mene, preko mog desnog ramena. Sedeo je sa prekrtenim nogama, ispravljenih lea, a ipak je izgledao tako oputen. U tom trenutku bio je olienje estine. Zamislio sam da je indijanski poglavica, ratnik crvenokoac, iz romantinih saga o Divljem zapadu, koje sam itao u detinjstvu. Moja romantina priroda me ponela i obuze me najpodmuklije oseanje nesigurnosti. Mogao sam iskreno da kaem da mi je vrlo drag i u isto vreme da ga se smrtno plaim.

U toku jednog dugog trenutka tako je udno zurio. Kako mogu da znam ko sam, kad sam sve ovo?

ree, prelazei po okolini pokretom glave. Onda me pogleda i osmehnu se. Malo-pomalo mora stvoriti maglu oko sebe. Mora

da izbrie sve oko sebe do te mere da nita vie ne moe da se uzima zdravo za gotovo, da vie nita nije sigurno ni stvarno. Tvoj problem sada jeste da si suvie realan. Tvoja nastojanja su suvie realna. Tvoja raspoloenja su suvie realna. Nemoj uzimati stvari toliko zdravo za gotovo. Mora da pone da brie svoju linost.

Zato? upitah ratoborno. Tada mi je postalo jasno da mi propisuje kako treba

da se ponaam. itavog svog ivota sam se izbezumljivao kada je neko pokuavao da mi kae ta da radim. Sama pomisao da mi neko kae ta da radim bila je dovoljna da odmah zauzmem odbrambeni stav.

Rekli ste da elite da uite o biljkama, ree mirno. Da li elite da dobijete neto badava? ta mislite da je ovo? Sloili smo se da ete mi postavljati pitanja i da u vam rei ono to znam. Ako vam se to ne svia, onda vie nema ta da kaemo jedan drugome.

Njegova uasna neposrednost izazva u meni nemoan bes i razdraenost, i preko volje priznadoh da je u pravu.

Da to onda izrazimo ovako, nastavio je. Ako elite da uite o biljkama, poto stvarno nema nita da

se kae o njima, morate, izmeu ostalog, da izbriete svoju linu istoriju.

Kako? upitah. Ponite sa prostim stvarima, kao na primer da ne

otkrivate ono to stvarno radite. Onda morate da napustite svakog ko vas dobro poznaje. Na ovaj nain stvo-riete maglu oko sebe.

Ali to je budalasto, pobunih se. Zato me ljudi ne bi znali? ta je loe u tome?

Ono to je loe u tome jeste da kada vas jednom upoznaju, vi ste neto to se uzima zdravo za gotovo i od tog trenutka pa nadalje neete moi da raskinete vezu njihovih misli. Ja lino volim krajnju slobodu da budem nepoznat. Niko me ne zna onako vrsto i sigurno kao to vas znaju, na primer.

Ali to bi znailo lagati. Ne interesuju me ni lai ni istine, ree otro.

Lai su samo ako imate linu istoriju. Uzvratio sam da ne volim da namerno zbunjujem

ljude, niti da ih dovodim u zabludu. Njegov odgovor bio je da sam ionako svakoga dovodio u zabludu.

Starac mi je napipao bolno mesto. Nisam zastao da ga pitam ta misli pod tim niti kako zna da stalno zbunjujem ljude. Jednostavno sam reagovao na njegovu izjavu, branei se pomou objanjavanja. Rekao sam da sam i te kako svestan da moja porodica i moji prijatelji veruju da sam nepouzdan, iako stvarno nisam nikada u svom ivotu rekao neto lano.

Uvek ste umeli da laete, ree. Jedino to je nedostajalo bilo je to niste znali zato da to radite. Sada znate.

Pobunih se. Zar ne vidite da sam stvarno sit ljudi koji misle

da sam nepouzdan? rekoh. Ali vi jeste nepouzdani, odgovori ubeeno. Do avola, ovee, nisam! uzviknuh. Moj bes, umesto da ga prisili da bude ozbiljan, sa

mo ga je naterao na histerian smeh. Stvarno sam prezirao tog starca, uprkos svoj njegovoj samouverenosti. Na alost, bio je u pravu u pogledu moje linosti.

Posle nekoliko trenutaka smirio sam se i on je nastavio da razgovara.

Kad ovek nema linu istoriju, objasnio je, nita to kae ne moe da se shvati kao la. Vaa nevolja je to morate da objanjavate sve svakome, hteo-ne hteo, a u isto vreme elite da ouvate sveinu i novinu onoga io inite. E pa, poto ne moete da budete uzbueni posle objanjavanja svega to ste uinili, vi laete da biste mogli da i dalje ivite.

Raspon naeg razgovora istinski me zbunio. Zapisao sam sve pojedinosti razgovora to sam bolje mogao, usredsreujui se radije na ono ta on kae nego da zastajem da bih razmiljao o svojim predrasudama ili o znaenju onoga to kae.

Od sada, ree, morate jednostavno ispoljavati pred ljudima to god vam se ushte da ispoljavate pred njima, ali da nikada ne kazujete tano kako ste to uradili.

Ne umem da uvam tajne! uzviknuh. To to mi priate beskorisno mi je.

Onda se izmenite! ree odseno a oi mu estoko sevnue.

Izgledao je kao udna divlja ivotinja. A ipak, bio je toliko sreen u svojim mislima i toliko reit. Moja ljutnja ustupi mesto stanju zbunjenosti i razdraenosti.

Vidite, nastavio je, imamo samo dve alternative. Ili primamo sve kao sigurno i stvarno, ili ne primamo. Ako se drimo onog prvog, na kraju nas obuzima smrtna dosada i u odnosu na svet i u odnosu na nas same. Ako se drimo drugog i izbriemo linu istoriju, stvaramo maglu oko sebe, veoma uzbudljivo i tajanstveno stanje u kome niko ne zna odakle e zec da iskoi, pa ak ni mi sami.

Primetih da bi brisanje line istorije samo uvealo nae oseanje nesigurnosti.

Kada nita nije sigurno, stalno smo budni, veito na oprezu, ree. Uzbudljivije je kad se ne zna iza kojeg se buna skriva zec, nego kad se ponaamo kao da znamo sve.

Vrlo dugo nije vie nita govorio. Moda je sat proao u potpunoj tiini. Nisam znao ta da pitam. Ko-

nano je ustao i zamolio me da ga odvezem do oblinje varoi.

Nisam znao zato, ali na razgovor me potpuno isce-dio. Oseao sam da mi se spava. Zatraio je da stanem uz put i rekao mi da, ako elim da se opustim, moram da se popnem na ravan vrh malog brda pored druma i legnem na stomak, sa glavom okrenutom prema istoku.

Izgledao je kao da ga neto tera. Nisam eleo da se raspravljam ili sam moda bio suvie umoran i da govorim. Popeo sam se na brdo i uinio kao to je on propisao.

Spavao sam dva ili tri minuta, ali je to bilo dovoljno da mi se povrati energija.

Odvezli smo se do centra varoi gde mi je rekao da ga iskrcam.

Doite ponovo, ree kada je izaao iz kola. Svakako doite opet.

3 KAKO SE OSLOBODITI OSEANJA VLASTITE VANOSTI

Imao sam prilike da svoje dve prethodne posete don Huanu pretresem sa prijateljem koji nas je doveo u vezu. Njegovo miljenje je bilo da traim vreme. Prepriao sam mu, sa svim pojedinostima, nae razgovore. Mislio je da preterujem, i da romantizujem aavog starog zatucanka.

Bilo je u meni vrlo malo sklonosti da romantizujem takvog nerazumnog starca. Iskreno sam oseao da je njegova kritika moje linosti ozbiljno podrila moje simpatije prema njemu. A ipak sam morao da priznam da je uvek bila na mestu, otro ocrtana i tana do sitnica.

Sutina moje nedoumice u tome trenutku bilo je moje nehtenje da prihvatim da je don Huan veoma sposoban da narui sve moje predstave o svetu, kao i moje nehtenje da se sloim sa mojim prijateljem koji je vero-vao da je stari Indijanac jednostavno lud.

Oseao sam da moram da ga posetim jo jednom pre nego to se odluim u tome.

Sreda, 28. decembar, 1960.

im sam stigao u njegovu kuu, izveo me u etnju po pustinjskom ipraju. Nije ni pogledao u kesu baka-luka koji sam mu doneo. Izgledalo je da me ekao.

Peaili smo satima. Nije skupljao biljke niti ih je pokazivao. Nauio me, meutim, podesnom obliku pe-

aenja. Rekao je da moram da blago savijem prste aka dok hodam da bih usredsredio panju na put i okolinu. Tvrdio je da moj uobiajeni nain hodanja iznu-rava i da ovek nikada ne treba nita da nosi u rukama. Ako mora neto da nosi, treba da upotrebi ranac ili neku mreu ili torbu koja se obesi o rame. Mislio je da dovoenjem aka u odreen poloaj ovek moe da postigne veu izdrljivost i svesnost.

Pomislih da nema smisla raspravljati se i savih prste kako je propisao i produih da hodam. Svesnost mi se nije niukoliko izmenila, a ni izdrljivost.

Zapoeli smo peaenje ujutru a zaustavili smo se da se odmorimo oko podne. Znojio sam se i pokuavao da pijem iz uturice, ali on me prekinu rekavi da je bolje da samo malo vode srknem. Nasekao je lia sa malog ukastog buna i vakao ga. Dao je i meni i primetio da je odlino, i da e, ako ga vaem polako, moja e ieznuti. Nije iezla, ali nije bilo ni neprijatno.

Izgledalo je da mi je proitao misli. Objasnio je da nisam osetio dobrobiti pravilnog naina hodanja niti dobrobiti vakanja onog lia zato to sam mlad i jak i moje telo ne zapaa zato to je pomalo glupo.

Smejao se. Meni nije bilo do smeha i to mu je izgleda bilo jo vie smeno. Ispravio je svoju prethodnu izjavu, rekavi da mi telo nije stvarno glupo nego nekako uspavano.

U tom trenutku ogromna vrana prolete tano iznad nas gaui. Od toga sam se trgao i poeo da se smejem. Mislio sam da je stvar za smejanje, ali na moje veliko zaprepaenje on me snano prodrmusa za ruku i ja uutah. Lice mu je bilo veoma ozbiljno.

To nije bila ala, ree otro, kao da znam o emu govori.

Zatraih objanjenje. Rekoh mu da nije u redu to se naljutio kada sam se smejao vrani, a zajedno smo se smejali perkolatoru za kafu.

Ono to ste videli nije bila samo obina vrana! uzviknuo je.

Ali video sam je i bila je vrana, rekoh uporno. Niste vi videli nita, budalo, ree grubo.

Nije bilo potrebno da bude neutiv. Rekao sam mu da ne volim nikoga da ljutim i da bi moda bilo bolje tla odem, poto izgleda da nije raspoloen za drutvo.

Nasmejao se grohotom, kao da sam cirkuski klovn koji izvodi svoju taku pred njim. Bio sam sve ljui i zbunjeniji.

Veoma ste estoki, ree nemarno. Shvatate sebe suvie ozbiljno.

Ali zar vi niste radili to isto? uzviknuli. Shvatali ste sebe ozbiljno kada ste se naljutili na mene.

Ree da mu nije ni na pamet padalo da se ljuti na mene. Gledao me prodorno.

Ono to ste videli nije bilo slaganje iz sveta, ree. Vrane koje lete ili gau nikad nisu slaganje. To je bilo znamenje.

Znamenje ega? Vrlo vaan ukazatelj, to se tie vas, odgovori

tajanstveno. Upravo u tom trenutku suva grana buna, tik do

naih nogu, zadrhta od vetra. To je bilo slaganje! uzviknu i pogleda me svojim

sjajnim oima, pa poe da se smeje tako da mu se ceo stomak tresao.

Imao sam oseaj da me zadirkuje time to izmilja pravilo svoje udne igre u toku naeg razgovora. Tako, bilo je u redu da se on smeje, ali ne i ja. Ponovo u meni nabuja ljutnja i rekoh mu ta mislim o njemu.

Uopte se nije uvredio niti pokazao zlovolju. Nas-meja se, i njegov smeh jo vie izazva moju agoniju i oseanje osujeenosti. Pomislio sam da me namerno po-niava. Odluih, tu i tada, da sam sit rada na terenu.

Ustadoh i rekoh da elim da se vratim do njegove kue zato to moram da krenem za Los Aneles.

Sedite! ree zapovedniki. Naduli ste se kao neka baba. Ne moete sada da krenete, zato to jo nismo zavrili.

Oseao sam da ga mrzim. Pomislih da je ovek dostojan prezrenja.

Poeo je da peva neku idiotsku meksikansku narodnu pesmu. Oevidno je imitirao nekog popularnog pe-vaa. Otezao je izvesne slogove a skraivao druge i na-

pravio je od te pesme veliku farsu. Sve je to bilo toliko komino da sam se na kraju smejao.

Vidite, smejete se glupoj pesmi, ree. Ali ovek koji je tako peva i oni koji plaaju da ga sluaju ne smeju se. Oni misle da je ozbiljna.

ta hoete da kaete? upitah. Pomislih da je namerno izmislio taj primer da bi

mi kazao kako sam se smejao vrani zato to je nisam shvatio ozbiljno, isto kao to nisam ni pesmu shvatio ozbiljno. Ali ponovo me zbunio. Rekao je da sam ja kao taj peva i publika koja voli njegove pesme, uobraen i smrtno ozbiljan zbog neke gluposti za koju niko ko je pri zdravoj pameti ne bi dao ni prebijene pare.

Onda je ponovio, kao da eli da me podseti, sve to je rekao ranije o uenju o biljkama. Snano je naglasio da, ako stvarno elim da uim, moram da izmenim svoje ponaanje.

U meni je sve vie rasla ljutnja, tako da sam na kraju hvatao beleke samo sa krajnjim naporom volje.

Shvatate sebe suvie ozbiljno, ree polako. Mislite da ste vraki vana linost. To mora da se izmeni! Toliko ste vraki vani da smatrate da je opravdano da vas sve ljuti. Toliko ste vraki vani da moete sebi da dozvolite da odete ako stvari ne idu onako kako vi hoete. Pretpostavljam da mislite kako to pokazuje da imate karaktera. To je glupost! Slabi ste i uobraeni.

Pokuao sam da se bunim, ali on nije poputao. Istakao je da u toku mog ivota nita nikada nisam zavrio zbog toga nesrazmernog oseanja vanosti koju sam sebi pridavao.

Zapanjila me sigurnost sa kojom je ovo rekao. Bila je to istina, dabome, tako da sam bio ne samo ljut nego i oseao da mi preti opasnost.

Oseanje vlastite vanosti je jo jedna stvar koja mora da se napusti, isto kao i lina istorija, ree dramatino.

Svakako nisam eleo da se raspravljani s njim. Bilo je oevidno da ima uasno veliku prednost. Nije hteo da ide nazad, do svoje kue, sve dok nije bio pripravan za to, a ja nisam znao put. Morao sam da ostanem s njim.

Napravio je udan i iznenadan pokret. Tako rei, omirisao je vazduh oko sebe, dok mu se glava klimala lako i ritmino. Izgledalo je da je u stanju poviene budnosti. Okrenuo se i zurio u mene zbunjeno i radoznalo. Pogled mu je etao po mom telu kao da trai neto odreeno. Onda je naglo ustao i krenuo brzim ko-iakom. Gotovo je trao. Pratio sam ga. Iao je veoma ubrzanim tempom gotovo jedan sat.

Konano se zaustavio pored stenovitog brda pa smo seli u hladovinu buna. To kaskanje me potpuno iscrpio mada sam bio bolje raspoloen. Bilo je udno kako sam se izmenio. Oseao sam se gotovo razdragano, a kad smo krenuli, posle raspravljanja, bio sam besan na njega.

Ovo je veoma udno, rekoh, ali oseam se stvarno dobro.

uo sam krik vrane u daljini. Podigao je prst do desnog uha i osmehnuo se.

To je bilo znamenje, ree. Mali kamen se skotrlja nizbrdo i, kada pade u ip-

i ag, tresnu. Glasno se nasmeja i pokaza prstom u pravcu zvuka. A to je bilo slaganje, ree. Onda me upita da li sam spreman da razgovaram

u svom oseanju vlastite vanosti. Nasmejah se. Moje oseanje gneva je izgledalo tako daleko da nisam mogao ni da zamislim kako je bilo mogue da oseam toliku zlovolju prema njemu.

Ne razumem ta mi je, rekoh. Bio sam se nalju-lio, a sada ne znam zato vie nisam ljut.

Svet oko nas je veoma tajanstven, ree. Ne predaje svoje tajne lako.

Dopadale su mi se njegove nejasne izjave. Bile su tajanstvene i pune izazova. Nisam mogao da odredim da li u njima ima skrivenog znaenja ili su jednostavno ista glupost.

Ako se ikada vratite u pustinju ovamo, ree, drite se podalje od tog stenovitog brda pored kojega smo se zaustavili danas. Klonite ga se kao kuge.

Zato? U emu je stvar?

Nije vreme da se to objanjava, ree. Sada nas interesuje kako da se ovek oslobodi oseanja vlastite vanosti. Dokle god smatrate da ste neto najvanije na svetu, ne moete stvarno da osetite svet oko sebe. Tada ste kao konj sa oglavom. Vidite samo sebe izdvojenog od svega ostalog.

Posmatrao me jedan trenutak. Hou da razgovaram sa svojim malim prijateljem

koji je odavde, ree, pokazujui malu biljku. Klekao je ispred nje i poeo da je miluje i razgo

vara s njom. Isprva nisam razumeo ta kae, ali onda je poeo da razgovara sa biljkom na panskom. Neko vreme je truao gluposti. Onda je ustao.

Nije vano ta kaete biljci, ree. Moete i da izmiljate rei. Ono to je vano, jeste da ona osea da je volite i postupate prema njoj kao prema sebi ravnom.

Objasnio je da ovek koji skuplja biljke mora da se izvini svaki put kada ih uzbere i mora da ih uveri da e jednog dana njegovo sopstveno telo njima posluiti kao hrana.

Te tako, sve u svemu, biljke i mi smo ravni, ree. Niti smo mi vie, odnosno manje vani, niti su one.

Hajde, razgovarajte sa malom biljkom, terao me. Kaite joj da vie ne oseate da ste vani.

Uspeo sam da kleknem ispred biljke, ali nisam mogao da ubedim sebe da razgovaram sa njom. Oseao sam da sam smean i smejao sam se. Meutim, nisam bio ljut.

Don Huan me potapa po leima i ree da je dobro, da sam bar obuzdao svoju naglu narav.

Od sada razgovarajte sa malim biljkama, ree. Razgovarajte sve dok ne izgubite sav oseaj vanosti. Razgovarajte s njima sve dok to niste kadri da inite i pred drugima.

Idite do onih brda tamo i vebajte u samoi. Upitah da li je dobro da sa biljkama razgovaram

u sebi, neujno. Nasmeja se i kucnu me po glavi. Ne!, ree. Morate da razgovarate sa njima glasno

i jasno, ako elite da vam odgovore.

Otiao sam do opisanog prostora, smejui se u sebi njegovim nastranostima. ak sam pokuao da razgova-

m sa biljkama, ali je oseanje da sam smean bilo isuvie jako.

Posle, kako mi se uini, prikladnog ekanja, vratih se do mesta gde je bio don Huan. Bio sam siguran da zna da nisam razgovarao sa biljkama.

Nije me ni pogledao. Dade mi znak da sednem do njega.

Posmatrajte me paljivo, ree. Ja u da razgovaram sa svojim malim prijateljem.

Klekao je ispred male biljke i nekoliko minuta je, razgovarajui sa njom i smejui se, pomerao i grio svoje telo.

Pomislih da je siao s uma. Ova mala biljka mi je rekla da vam kaem da je

dobra za jelo, ree kada je ustao iz kleeeg poloaja. Rekla je da ako ovek pojede punu aku njih, bie zdrav. Rekla je i da tamo raste mnogo njih.

Don Huan pokaza prostranstvo na brdskoj kosi, daleko moda dve stotine jardi.

Hajdemo da vidimo, ree. Smejao sam se njegovoj teatralnosti. Bio sam sigu

ran da emo nai biljke, zato to je bio strunjak za taj teren i znao gde su lekovite biljke, a i one koje su za jelo.

Dok smo koraali ka opisanom mestu, nemarno mi ree da treba da zapazim tu biljku zato to je hranljiva i lekovita.

Upitah ga, upola u ali, da li mu je to biljka upravo rekla. Zastade i pogleda me sa izrazom neverice. Mrdao je glavom levo, desno.

Ah! uzviknu, smejui se. Vaa pamet vas ini aavijim nego to sam mislio da ste. Kako moe mala biljka da mi kae sada neto to znam celog ivota?

Nastavio je onda da objanjava da je sve vreme znao razna svojstva te odreene biljke, i da mu je biljka upravo rekla da ima mnogo njih koje rastu na mestu koje je pokazao, i da ona nema nita protiv da mi on to kae.

Kad smo stigli do brdske kose, naao sam ceo bokor istih biljaka. eleo sam da se smejem, ali mi nije dao vremena. eleo je da se zahvalim biljkama. Odjednom me obuze stidljivost i nisam mogao da navedem sebe da to uinim.

Osmehnu se dobroudno i izree jo jednu od njegovih zagonetnih izjava. Ponovi je 3 ili 4 puta, kao da je hteo da mi da vremena da dokuim njen smisao.

Svet oko nas je tajna, ree. A ljudi nisu nimalo bolji od bilo ega drugog. Ako je mala biljka dareljiva prema nama, moramo da joj se zahvalimo, inae moda nam nee dozvoliti da odemo.

Kada je to rekao, pogledao me tako da me spopala jeza. urno sam se nagao iznad biljke i glasno kazao: Hvala.

Poeo je da se smeje u tihim, kontrolisanim trzajima.

Peaili smo jo jedan sat, a onda krenuli nazad njegovoj kui. Jednom sam izostao, pa je morao da me eka. Pogledao mi je prste da vidi da li sam ih savio. Nisam. Rekao mi je zapovedniki da kad god peaim s njim, moram da potujem i podraavam njegove manire ili da uopte ne dolazim.

Ne mogu da vas ekam kao da ste dete, ree grdei me.

Od tih rei potonuh u dubine nelagodnosti i zbunjenosti. Kako je mogue da jedan toliko star ovek moe da hoda toliko bolje od mene? Mislio sam da sam snaan i sportista, a ipak on je stvarno morao da me eka da ga sustiem.

Savio sam prste i to je dosta udno, mogao sam da idem ukorak s njim, bez ikakvog napora. U stvari, povremeno sam oseao da me ruke vuku napred.

Oseao sam se razdragano. Bio sam sasvim srean da budalasto peaim sa udnim starim Indijancem. Poeo sam da razgovaram i pitao vie puta da li hoe da mi pokae neke primerke pejotla. Pogledao me, ali nije rekao ni rei.

4 SMRT JE SAVETODAVAC

Sreda, 25. januar, 1961. Da li biste mi rekli neto o pejotlu, jednom prilikom? upitah.

Nije odgovorio nego me, kao to je inio i ranije, jednostavno pogledao kao da sam lud.

Pomenuo sam mu to, u slobodnom razgovoru, ve nekoliko puta, i svaki put on bi se namrtio i odmahnuo glavom. To nije bio ni potvrdan ni odrean gest. Bio je to pre gest oajanja i neverice.

Ustao je naglo! Sedeli smo na zemlji ispred njegove kue. Gotovo neprimetan pokret glave bio je poziv da krenem za njim.

Poli smo u pustinjski iprag, u junom pravcu. Spomenuo je vie puta, dok smo peaili, da moram biti svestan koliko je beskorisno oseanje vlastite vanosti i lina istorija.

Svoje prijatelje, ree, okrenuvi se ka meni iznenada, one koji vas znaju dugo, morate napustiti brzo.

Pomislih da je lud i idiotski uporan, ali ne rekoh nita. Zurio je u mene i poeo da se smeje.

Posle dugog peaenja, zaustavili smo se. Upravo sam hteo da sednem da se odmorim, ali on mi ree da idem jo nekih 20 jardi i razgovaram sa biljkama glasno i jasno. Oseao sam se nelagodno i uplaeno. Njegove udne zahteve nisam mogao da podnesem i re-

kao sam mu jo jednom da ne mogu da razgovaram sa biljkama, zato to se oseam smeno. Njegova jedina primedba bila je da je moje oseanje vlastite vanosti ogromno. inilo se da je naglo doneo odluku, pa je rekao da ne treba da pokuavam da razgovaram sa biljkama, sve dok mi to ne bude lako i prirodno.

elite da uite o njima, a ipak ne elite da radite, ree optuujuim tonom. ta biste hteli?

Objasnio sam da elim obavetenje iz prve ruke o upotrebi biljaka, pa ga molim da bude moj informator. ak sam ponudio da mu platim za njegovo vreme i trud.

Treba da uzmete novac, rekoh. Tako bismo se obojica oseali bolje. Tada bih mogao da vas pitam sve to elim, zato to biste radili za mene, a ja bih vam plaao za to. ta mislite o tome?

Pogledao me prezrivo i ustima proizveo skaredan zvuk, izdahnuvi vazduh vrlo snano, tako da su mu donja usna i jezik treperili.

Eto ta mislim o tome, ree i nasmeja se histerino izrazu krajnje iznenaenosti koji mora da mi je bio na licu.

Bilo mi je oevidno da on nije ovek sa koiim bih mogao lako da se borim. Uprkos poodmaklim godinama, bio je bodar i neverovatno snaan. Mislio sam da bi, poto je tako star, mogao da mi bude savren informator. Stari ljudi, tako su me nauili da verujem, najbolji su informatori zato to su suvie slabi da rade bilo ta drugo osim da govore. Don Huan, s druge strane, bio je neto drugo. Oseao sam da se s njim ne moe, da je opasan. Prijatelj koji nas je upoznao bio je u pravu. On je bio nastran stari Indijanac, i mada nije bio veinom mrtav-pijan, kao to mi je prijatelj rekao, bio je neto jo gore: bio je lud. Ponovo sam osetio uasnu sumnju i zebnju koju sam iskusio i pre. Mislio sam da sam to prebrodio. U stvari, uopte mi nije bilo teko da sebe ubedim da elim da ga ponovo posetim. Misao mi se, meutim, uvlaila u glavu da sam moda i sam pomalo lud kada sam shvatio da volim da budem s njim. Njegova misao o tome da je moje oseanje vlastite vanosti prepreka, stvarno je delovala

na mene. Ali sve je to bio izgleda samo intelektualan stav s moje strane. Onog trenutka kada sam bio suoen sa njegovim udnim ponaanjem, poeo sam da oseam zebnju i eleo da odem.

Rekoh da mislim da smo toliko razliiti da nema mogunosti da se slaemo.

Jedan od nas mora da se izmeni, ree, zurei u zemlju. A zna ko?

Poeo je da pevui meksikansku narodnu pesmu, a onda je odjednom podigao glavu i pogledao me. Oi su mu gorele od estine. eleo sam da skrenem pogled ili zatvorim oi, ali na moje veliko zaprepaenje nisam mogao da odvojim oi od njega.

Zatraio je da mu kaem ta sam video u njegovim oima. Rekoh da nisam video nita, ali on je uporno traio da kaem ta u meni izaziva njegov pogled. Nastojao sam da on shvati kako njegov pogled izaziva u meni samo zbunjenost i nelagodnost, i da je veoma nezgodno kako me gleda.

Nije poputao. vrsto je zurio i dalje. Nije to bio sasvim pretei niti gadan, zao pogled. Pre bi se moglo rei tajanstveno ali neprijatno zurenje.

Upita me da li me podsea na pticu. Na pticu, uzviknuh. Zakikotao se kao dete i skrenuo je pogled. Da, ree tiho. Na pticu, na vrlo udnu pticu! Ponovo me prikovao pogledom i naredio mi da se

setim. Ree neobino ubeeno da zna da sam video taj pogled i ranije.

Oseao sam tog trenutka da me starac izaziva, i protiv moje najbolje volje, kad god otvori usta. Uzvratio sam pogled oevidno prkosno. Umesto da se naljuti, poeo je da se smeje. Pljesnuo se po butini i dreknuo kao da jae divljeg konja. Onda se uozbiljio i rekao mi da je od najveeg znaaja da prestanem da se borim s njim i setim se one udne ptice o kojoj je govorio.

Pogledajte me u oi, ree. Pogled mu je bio neobino estok. Podseao me u

stvari na neto, ali nisam bio siguran na ta. Razmiljao sam o tome jedan trenutak, a onda mi je odjednom si-

nulo. Ni oblik njegovih oiju, ni oblik njegove glave, nego neka hladna estina njegovog pogleda podseala me je na pogled sokola. Upravo u tom trenutku kada sam to shvatio, gledao me iskosa i za trenutak u glavi mi nastade potpun haos. Pomislih da vidim crte sokola, a ne crte don Huana. Slika je bila suvie prolazna, a ja suvie uznemiren da bih joj poklonio vie panje.

Veoma uzbueno mu rekoh da bih se mogao zakleti da sam video crte sokola na njegovom licu. Ponovo ga spopade smeh.

Taj pogled sam video u oima sokola. Nekada sam ih lovio kad sam bio deak, i po miljenju moga dede bio sam dobar. Imao je farmu sa leghorn-kokokama i sokoli su bili prava napast za taj njegov posao. Ubijanje sokola nije bilo samo funkcionalno nego i pravino. Zaboravio sam bio, sve do tog trenutka, da me estina njihovih oiju progonila godinama, ali to je bilo toliko daleko u mojoj prolosti da sam mislio da sam izgubio uspomenu na to.

Nekada sam lovio sokole, rekoh. Znam, odgovori don Huan jednostavno. Glas mu je bio tako siguran da sam poeo da se

smejem. Pomislih da je nerazuman. Imao je obraza da se dri kao da zna za moj lov na sokole. Osetih krajnji prezir prema njemu.

Zato se toliko ljutite? upitao je tonom iskrene zabrinutosti.

Nisam ni sam znao zato. Poeo je da me ispituje na veoma neobian nain. Zatraio je da ga ponovo pogledam i ispriam mu o toj veoma smenoj ptici, na koju me podseao svojim likom. Usprotivih se i prezrivo rekoh da nema ta da se pria. Onda osetih da ga moram upitati zato je rekao kako zna da sam nekada lovio sokole. Umesto da mi odgovori, on je ponovo dao pri-medbe na moje ponaanje. Ree da sam estok momak koji je kadar da zapenui dok si rekao britva. Pobu-nih se da to nije istina. Uvek sam mislio da sam prilino nonalantan i ljubazan. Rekoh da je on kriv to me svojim neoekivanim reima i postupcima izvodi iz takta.

emu gnev? upitao je.

Napravio sam bilans svojih oseanja i reakcija, stvarno nije bilo potrebe da se ljutim na njega.

Ponovo je uporno zahtevao da mu pogledam u oi i ispriam mu neto o udnom sokolu. Sad je to drugaije sroio. Pre je rekao veoma smena ptica, a sada je to zamenio sa udan soko. Ta promena rei je ukratko izraavala i promenu mog raspoloenja. Odjednom se rastuih.

Stisnuo je oi, sve dok od njih nisu ostala samo 2 proreza, i rekao preterano dramatino da vidi vrlo udnog sokola. Ponovio je to to je rekao tri puta kao da ga stvarno vidi pred sobom.

Zar ga se ne seate? upita. Nisam se seao nieg slinog. ta je udno u vezi sa tim sokolom? upitah. To mi vi morate rei, odgovori. Bio sam uporan u tome da nikako ne mogu da znam

na ta misli, pa zato i ne mogu nita da mu kaem. Nemojte da se borite protiv mene! ree. Borite

se protiv svoje tromosti i setite se. Jedan trenutak sam se ozbiljno borio da ga razu-

mem. Nije mi padalo na um da bih mogao isto tako lepo i da pokuam da se setim.

Bilo je vreme kada ste viali mnogo ptica, ree kao da me navodi.

Odgovorih mu da kad sam bio dete iveo sam na farmi i lovio stotine ptica.

Ree da ako je to tako, ne bi trebalo da mi bude teko da se setim svih smenih ptica koje sam lovio.

Pogledao me ispitivaki, kao da mi upravo daje zadnji mig.

Lovio sam toliko ptica, rekoh, da ne mogu da se setim niega o njima.

Ova ptica je neto posebno, odgovori gotovo apatom. Ova ptica je soko.

Ponovo se upustih da dokuujem na ta cilja. Da li me zadirkuje? Da li ozbiljno misli? Posle dueg uta-n ja ponovo me terao da se setim. Oseao sam da je beskorisno da pokuavam okonati njegovu igru. Jedino to sam mogao da uradim bilo je da mu se pridruim.

Da li govorite o sokolu koga sam lovio? upitah. Da, proaputa zatvorenih oiju. Znai, ovo se dogodilo kad sam bio deak? Da. Ali rekli ste da sada vidite sokola pred sobom. Vidim. ta to pokuavate da uradite sa mnom? Pokuavam da vas nateram da se setite. ega, zaboga? Sokola brzog kao munja, ree gledajui me u oi. Osetih da mi je srce stalo. Sada me pogledajte, ree. Ali nisam ga pogledao. uo sam njegov glas kao da

je neki slab zvuk. Potpuno me obuze jedna velika uspomena. Beli soko!

Sve je. to poelo kada je moj deda eksplodirao od gneva dok je prebrojavao svoje mlade leghorn-kokoke. Stalno su nestajale i to ga je uznemiravalo. On lino je organizovao i sproveo briljivo bdenje, i, posle dosta dana stalnog posmatranja, konano smo videli veliku belu pticu kako odlee sa leghorn-piletom u kandama. Ptica je bila brza i, po svoj prilici, dobro znala svoj put. Obruila bi se iz nekog drveta, zgrabila pile i od-letela kroz otvor izmeu dve grane. Dogodilo bi se to toliko brzo da ju je moj deda jedva video, ali ja sam je video i znao da je to zaista soko. Deda je rekao da ako je to tako, mora da je albino-soko.

Poeli smo borbu protiv albino-sokola i 2 puta sam pomislio da je na. ak je jednom ispustio svoj plen, ali je umakao. Bio je suvie brz za mene. Bio je i vrlo pametan. Nikada se vie nije vratio da lovi na farmi moga dede.

Zaboravio bih na to da me deda nije ikao da ulovim tu pticu. Dva meseca sam gonio albino-sokola po celoj dolini gde sam iveo. Nauio sam mu navike i gotovo sam mogao da predosetim putanju njegovog leta, a ipak njegova brzina i iznenadnost pojavljivanja bi me uvek zbunile. Mogao sam da se pohvalim da sam ga spreavao da odnese svoj plen, moda prilikom svakog naeg susreta, ali nikad nisam uspeo da ga ulovim.

U toku 2 meseca, dok sam vodio taj udni rat protiv albino-sokola, pribliio sam mu se samo jednom, gonio sam ga ceo dan i umorio sam se. Seo sam da se odmorim i zaspao pod visokim eukaliptusom. Probudio me iznenadan krik sokola. Otvorio sam oi a da nisam napravio nikakav drugi pokret i video beliastu pticu kako se posadila meu najviim granama eukaliptusa. Bio je to albino-soko. Trka je bila zavrena. Bie teko pogoditi ga. Leao sam na leima, i ptica mi je bila okrenuta leima. Naglo je dunuo vetar pa sam ga iskoristio da priguim um dok sam podizao svoju dugu puku kalibra 0,22, da bih nanianio. Zeleo sam da saekam sve dok se ptica ne okrene ili sve dok ne pone da leti da je ne bih promaio. Ali albino-ptica je ostala nepomina. Da bih bolje nanianio, bilo je potrebno da se pomerim, a soko je bio suvie brz za to. Mislio sam da mi je najbolje da ekam. I ekao sam, dugo, beskrajno. Moda je to dugo ekanje uticalo na mene, ili moda usamljenost mesta gde smo bili ja i ptica. Odjednom sam osetio jezu uz kimu, i uradio sam ono to dotad nikada nisam, ustao sam i otiao. Nisam ak ni pogledao da vidim da li je ptica odletela.

Nikada nisam pridavao znaaja tom svom postupku. Meutim, bilo je veoma udno da ga nisam ubio. Ustre-lio sam desetine sokola pre toga. Na farmi gde sam odrastao, ubijanje ptica ili lov na bilo kakve ivotinje bilo je neto to se samo po sebi razume.

Don Huan je sluao paljivo dok sam mu priao priu o albino-sokolu.

Kako ste znali za belog sokola? upitah kada sam zavrio prianje.

Video sam ga, odgovori. Gde? Upravo tu ispred vas. Vie nisam bio raspoloen da se raspravljam. ta sve ovo znai? upitah. Ree da je takva bela ptica znamenje, i da je to to

je nisam ubio bilo jedino pravilno. Vaa smrt vam je poslala malu opomenu, ree ta

janstveno. Ona uvek dolazi kao jeza. O emu govorite? rekoh nervozno.

Stvarno sam bio nervozan od njegove avetinjske prie.

Znate mnogo o pticama, ree. Ubili ste ih isuvie mnogo. Umete da ekate. ekali ste strpljivo satima. Znam to. Vidim.

Od njegovih rei sve se uskomea u meni. Pomislih da ono to me najvie ljuti kod njega jeste njegova sigurnost. Nisam mogao da podnesem njegovu dogmatinu uverenost u neke stvari iz mog ivota u koje ni ja sam nisam bio siguran. Obuze me oseanje potitenosti i nisam ga video kako se naginje iznad mene sve dok mi stvarno nije apnuo neto u uho. Isprva nisam razumeo ta je apnuo, pa je ponovio. Rekao mi je da se okrenem polako i pogledam stenu na levoj strani. Ree da tamo moja smrt zuri u mene i ako se okrenem kada mi on da znak, moda u moi da je vidim.

Dao mi je znak oima. Okrenuh se i uini mi se da vidim treperav pokret iznad stene. Jeza mi projuri telom, miii stomaka se nehotice zgrie i osetih trzaj, gr. Posle jednog trenutka pribrah se i objasnih to to sam video, tu treperavu senku kao optiku iluziju, prouzrokovanu tako naglim okretanjem glave.

Smrt je na veliki saputnik, ree don Huan vrlo ozbiljno. Uvek nam je na levoj strani, daleko koliko rukom da se dohvati. Posmatrala vas dok ste vi posma-trali belog sokola. apnula vam je na uho i osetili ste jezu od nje, kao to ste je osetili i danas. Uvek vas je posmatrala. I uvek e vas posmatrati sve do onog dana kada vas obori.

Pruio je ruku i dodirnuo me lako po ramenu i u isto vreme coknuo jezikom potmulo. Dejstvo je bilo strahovito. Muka me spopala gotovo do same utrobe.

Vi ste deak koji je vrebao divlja i ekao strpljivo, kao to smrt eka. Znate vrlo dobro da nam je smrt na levoj strani, kao to ste vi bili na levoj strani belog sokola.

Njegove rei su imale udnu mo da me bacaju u neopravdano veliki uas. Jedina odbrana mi je bila da zapisujem sve to je govorio.

Kako moe bilo ko da se osea da je tako vaan kad znamo da nas smrt vreba? upita.

Imao sam oseaj da nije stvarno bilo potrebno da govorim. U svakom sluaju, ne bih mogao nita da

kaem. Spopalo me novo raspoloenje. Kada ste nestrpljivi, ono to treba da se uradi,

nastavio je, jeste da se. okrenete na levo i potraite savet od svoje smrti. ovek se oslobaa ogromnih koli-

ina sitniavosti ako vam smrt napravi gest, ili ako je spazite, ili ako jednostavno imate oseaj da je va saputnik tamo i da vas posmatra.

Nagnuo se ponovo i apnuo mi na uho da ako se okrenem na levo, naglo, kad vidim njegov mig, mogu ponovo da vidim svoju smrt na steni.

Dade mi oima gotovo neprimetan znak, ali nisam usudio da pogledam.

Rekoh mu da mu verujem i da ne mora vie da isteruje tu stvar, zato to sam uplaen. Nasmeja se grohotom, tako da mu se stomak tresao.

Odgovorio je da je pitanje nae smrti neto to se nikada dovoljno ne isteruje. A ja sam dokazivao da bi bilo besmisleno da ja raspredam o svojoj smrti, poto bi takva misao donela samo strah i nelagodnost.

Puni ste gluposti! uzviknu. Smrt je jedini mudar savetodavac koga imamo. Kad god oseate, kao to je uvek sluaj, da sve ide kako ne treba i da ete biti uni-teni okrenite se svojoj smrti i upitajte da li je to tako. Vaa smrt e vam rei da se varate, da stvarno nita nije vano van njenog dodira. Vaa smrt e vam rei: "Jo vas nisam dodirnula'.

Zatresao je glavom i inilo se da eka moj odgovor. Nisam ga imao. Misli su mi preticale jedna drugu. Zadao je strahovit udarac mom egoizmu. Sitniavost moje ljutnje prema njemu bila je udovina u svetlosti moje smrti.

Imao sam oseaj da je potpuno svestan moje pro-mene raspoloenja. Preokrenuo je stvari u svoju korist. osmehnuo se i poeo da pevui meksikansku melodiju.

Da, ree tiho posle dugog utanja. Jedan od nas ovde, mora da naui ponovo da je smrt lovac, i da je uvek oveku na levoj strani. Jedan od nas mora da zatrai savet smrti i oslobodi se proklete sitniavosti koja

prati ljude koji ive svoje ivote kao da ih smrt nikada nee kucnuti.

Sedeli smo utei vie od jednog sata, a onda smo ponovo poeli da hodamo. Krivudali smo satima po pustinjskom ipragu. Nisam ga pitao ima li to neke svrhe. Nije bilo vano. Nekako je uinio da mi se vratilo staro oseanje, neto to sam sasvim zaboravio, ista radost to se jednostavno kreem unaokolo, ne pridajui tome neki intelektualni cilj.

eleo sam da mi ponovo dozvoli da spazim ono to sam video na steni, bez obzira ta je to bilo.

Da vidim tu senku ponovo, rekoh. Mislite, svoju smrt, zar ne? odgovori malo iro

nino. Jedan trenutak nisam bio voljan da to iskaem. Da, konano rekoh. Da vidim ponovo svoju

smrt. Ne sada, ree. Suvie ste vrsti. Molim? Poe da se smeje i iz nekog nepoznatog razloga

smeh mu vie nije bio uvredljiv ni podmukao, kao to je pre bio. Mislim da se nije razlikovao ni po svojoj visini tona, ni po glasnoi, ni po svom duhu. Novi ele-rnenat je bilo moje raspoloenje. S obzirom na moju predstojeu smrt, moj strah i ljutnja su bili glupost.

Da onda razgovaramo sa biljkama, rekoh. Urlao je od smeha. Sada ste suvie dobri, ree, jo jednako se sme-

jui. Idete iz jedne krajnosti u drugu. Smirite se. Nema potrebe da razgovarate sa biljkama osim ako ne elite da znate njihove tajne, a za to vam je potrebna najvra reenost. Znai, uvajte svoje dobre elje. Nema potrebe ni da vidite svoju smrt. Dovoljno je da oseate njenu prisutnost oko sebe.

5 PREUZIMANJE ODGOVORNOSTI

Utorak, 11. april, 1961.

Stigao sam u don Huanovu kuu rano ujutru, u ne-delju, 9. aprila.

Dobro jutro, don Huane, rekoh. Ala se radujem io te vidim.

Pogleda me i poe tiho da se smeje. Priao je do mojih kola dok sam ih parkirao i drao otvorena vrata skupljajui pakete sa hranom koje sam doneo za njega.

Prili smo kui i seli uz vrata. Ovo je bilo prvi put da sam zaista bio svestan ta

radim tamo. Tri meseca stvarno sam radosno oekivao povratak na teren. Bilo je kao da je paklena maina eksplodirala u meni i odjednom sam se setio neega od transcendentalnog znaaja po sebe. Setio sam se da sam nekada u svom ivotu bio vrlo strpljiv i veoma efikasan.

Pre nego to je don Huan mogao da kae bilo ta, postavio sam pitanje koje me teko pritiskalo. Tri meseca nije mi dala mira uspomena na albino-sokola. Kako je on znao o tome kada sam ja sam to zaboravio?

Nasmejao se, ali nije odgovorio. Molio sam ga da mi to kae.

Nije to bilo nita, ree kao i obino vrlo ubeeno. Svako moe da vidi da si udan. Samo si obamro, to

je sve.

Oseao sam da me ponovo hvata a da nemam odbrane i da me gura u ugao u kome nisam voleo da budem.

Da li je mogue videti svoju smrt? upitah, pokuavajui da se drim teme.

Svakako, ree smejui se. Ona je ovde, sa nama. Kako to zna? Star sam ovek. Sa godinama ovek naui svako

jake stvari. Znam mnogo starih ljudi, ali oni ovo nikad nisu

nauili. Kako to da si ti nauio? Pa, recimo da znam svakojake stvari zato to ne

mam linu istoriju i zato to ne smatram da sam vaniji od neeg drugog, i zato to mi smrt sedi ovde odmah do mene.

Pruio je levu ruku i pokretao prste, kao da stvarno miluje neto.

Nasmejah se. Znao sam na ta me navodi. Stari avo e me opet izlemati, verovatno hvatajui me na moje oseanje vlastite vanosti, ali ovog puta nisam mario. Seanje da sam nekada imao veliko strpljenje ispuni me udnom razdraganou, koja je rasterala najvei deo mog oseaja nervoze i netrpeljivosti prema don Huanu. Ono to sam sada oseao bilo je divljenje njegovim postupcima.

Ko si ti, u stvari? upitah. Izgledao je iznenaen. Otvorio je oi to je vie

mogao, a onda treptao kao ptica, zatvarajui one kapke kao da su roletne. Oni su se naizmenino sputali i dizali, dok su mu oi ostajale u ii. Malo me uplaio njegov manevar i trgao sam se, a on se nasmeja slobodno, kao dete.

Za tebe, ja sam Huan Matus, i stojim ti na usluzi, ree preterano utivo.

Onda postavih svoje drugo jarko pitanje: ta si uradio sa mnom prvog dana kad smo se sreli?

Mislio sam na pogled koji mi je uputio. Ja? Nita, odgovori nevino. Opisao sam kako sam se oseao kada me je pogle

dao i kako mi je bilo nelagodno to mi se od toga vezao jezik.

Smejao se sve dok suze nisu poele da mu se kotrljaju niz obraze. Ponovo osetih talas neprijateljstva prema njemu. Pomislih kako sam ozbiljan i paljiv, a on tako Indijanac po svom grubom ponaanju.

inilo mi se da je uoio moje raspoloenje, pa je naglo prestao da se smeje.

Posle dueg oklevanja rekoh mu da me je njegovo smejanje ljutilo zato to sam ozbiljno pokuavao da razumem ta mi se desilo.

Nema nita da se razume, mirno odgovori. Napravih mu pregled redosleda neobinih dogaaja

koji su se desili otkako sam ga sreo, poinjui sa tajanstvenim pogledom koji mi je uputio, pa sve do mog scanja na albino-sokola i vienja na steni senke za koju je rekao da je moja smrt.

Zato radi sve ovo sa mnom, upitah. U mom pitanju nije bilo ratobornosti. Bio sam

samo radoznao zato ba ja da budem to. Zamolio si me da ti kaem ta znam o biljkama,

ree. Primetih primesu sarkazma u njegovom glasu. Go

vorio je kao da mi povlauje da bi me smirio. Ali ono to si mi dosad rekao nema nikakve veze

sa biljkama, pobunih se. Odgovorio je da treba vremena da se neto naui

o njima. Oseao sam da je nekorisno raspravljati se s njim.

Shvatio sam tada koliko su sasvim idiotske lake i nerazumne odluke koje sam donosio. Dok sam bio kod kue obeao sam sebi da vie nikad neu da planem niti da se naljutim na don Huana. U stvari, onog trenutka kad me odbio, opet me spopala razdraenost. Oseao sam da nema naina da sa njim optim, i to me naljuti.

Seti se sada svoje smrti, ree don Huan iznenada. Daleko je od tebe samo za duinu jedne ruke. Moe te kucnuti svakog trenutka, pa, znai, stvarno nema vremena za nitavne misli i raspoloenja. Niko od nas nema vremena za to.

Da li eli da zna ta sam radio s tobom prvog dana kad smo se sreli? Video sam te, i video sam da misli da me lae. Ali nisi me lagao, u stvari.

Rekoh mu da me ovo objanjenje jo vie zbunilo. Odgovorio je da zato ne eli da objanjava svoje postupke, i da objanjenja nisu potrebna. Ree, da jedino to neto znai jeste delo, delati, a ne priati.

Izvukao je slamnu prostirku i legao, stavljajui pod glavu neki sveanj. Udobno se namestio a onda mi ree da ima jo neto to moram da obavim ako stvarno elim da uim o biljkama.

Ono to nije bilo u redu kad sam te video i ono to nije u redu kod tebe sada, jeste to to ne voli da snosi odgovornost za ono to ini, izree polako, kao da eli da mi da vremena kako bih razumeo ono to kae. Kad si mi priao sve one stvari na autobuskoj stanici, bio si svestan da su lai. Zato si lagao?

Objasnio sam da mi je cilj da naem kljunog in-formatora za svoj rad.

Don Huan se osmehnu i poe da pevui meksikan-sku melodiju.

Kada ovek odlui da neto uini, mora da ide do kraja, ree, ali mora da snosi odgovornost za ono to ini. Bez obzira ta ini, mora da zna prvo zato to ini, a onda mora da pree na dela a da ne sumnja niti da se kaje.

Pogledao me ispitivaki. Nisam znao ta da kaem. Konano izrekoh miljenje, maltene kao protest.

To nije mogue! rekoh. Upita me zato nije mogue, i ja rekoh da moda,

idealno uzev, to jeste ono to svako misli da treba da se radi. U praksi, meutim, nema naina da se izbegnu sumnje i kajanja.

Dabome da ima naina, odgovori ubeeno. Pogledaj mene, ree. Ja nemam nikakvih sumnji

niti kajanja. Sve to inim je moja odluka i moja odgovornost. Najprostije stvari koje inim, to to te izvedem u etnju po pustinji, na primer, mogu vrlo lako da znae moju smrt. Smrt me vreba. Stoga, nema u meni mesta ni za sumnje ni za kajanja. Ako moram da umrem zato to sam te izveo u etnju, onda moram da umrem.

Ti, s druge strane, smatra da si besmrtan, a odluke besmrtnika podlone su aljenju, sumnji, mogu se opozvati. U svetu, u kome je smrt lovac, prijatelju moj, nema vremena za aljenje ni sumnje. Ima vremena samo za odluke.

Ja sam iskreno dokazivao da je to, po mom miljenju, nestvaran svet, zato to je stvoren proizvoljno, uzimajui idealizovanu formu ponaanja koja je oznaena kao put kojim treba ii.

Ispriao sam mu priu o svom ocu koji mi je nekad drao beskrajna predavanja o divotama zdravog duha u zdravom telu, i kako mladi ljudi treba da prele svoja tela tekoama i sportskim podvizima. Bio je mlad ovek. Kad je meni bilo 8 godina, njemu je bilo samo 27. U toku leta bi, po pravilu, doao iz grada, gde je predavao u koli, da provede bar mesec dana sa mnom na dedinoj farmi gde sam iveo. To je bio paklen mesec za mene. Ispriah don Huanu jedan primer u vezi sa mojim ocem za koji sam mislio da ima veze sa datom situacijom.

Gotovo odmah im bi stigao na farmu, moj otac je zahtevao da idemo u dugu etnju, da bismo mogli da porazgovaramo o stvarima, i dok smo razgovarali, on bi pravio planove da idemo na plivanje, svakog dana, u 6 ujutru. Uvee bi navio budilnik na 5 i 30 da bismo imali dovoljno vremena, zato to je trebalo da budemo u vodi tano u 6. A kada je ujutru budilnik zvonio, on bi skoio iz kreveta, stavio naoare, otiao do prozora i pogledao napolje.

ak sam upamtio i sledei monolog. Hm .. . malo oblano danas. uj, ja u da prileg-

nem ponovo samo jo 5 minuta. Je 1' u redu? Samo 5 minuta! Samo da proteglim miie i potpuno se razbudim.

Uvek bi ponovo zaspao i spavao sve do 10, a ponekad i sve do podne.

Rekoh don Huanu da je ono to me je ljutilo bilo to to nikako nije odustajao od svojih oevidno lanih odluka. Ponavljao je ovaj ritual svakog jutra, sve dok ja nisam konano povredio njegova oseanja odbijanjem da navijem budilnik.

To nisu bile lane odluke, ree don Huan, oevidno drei stranu mom ocu. Od jednostavno nije znao kako da izae iz kreveta. To je sve.

U svakom sluaju, rekoh, uvek sam nepoverljiv prema nestvarnim odlukama.

Kako bi onda izgledala stvarna odluka? upita don Huan diskretno se osmehnuvi.

Da je moj otac sebi rekao da ne moe da ide na plivanje u 6 ujutru, nego moda u 3 posle podne.

Tvoje odluke ozleuju duh, ree don Huan vrlo ozbiljno.

Uini mi se da primeujem i primesu tuge u njegovom glasu. Dugo smo utali. Moja razdraenost je nestala, seao sam se oca.

Nije eleo da pliva u 3 posle podne. Zar ne shva-ta? ree don Huan.

Trgoh se od njegovih rei. Rekoh mu da mi je otac bio slab, a i njegov svet

idealnih postupaka koje nikad nije sprovodio u delo. Gotovo sam vikao.

Don Huan nije rekao ni rei. Odmahivao je glavom polako, ritmiki. Bio sam uasno tuan. Razmiljanje o ocu uvek je bilo neto to bi me sveg obrvalo.

Misli da si bio jai, zar ne? upita ovlano. Rekoh da mislim da jesam, i poeh da mu priam o

svim emocionalnim uznemirenostima koje je izazivao u meni moj otac, ali me on prekide.

Da li je bio zao prema tebi? upita. Ne. Da li je bio sitniav prema tebi? Ne. Da li je uinio sve to je mogao za tebe? Da. ta mu je onda nedostajalo? Ponovo sam poeo da viem da je bio slab, ali se

trgoh i utiah glas. Bilo mi je pomalo smeno to me don Huan unakrsno ispituje.

Zato sve ovo radi? rekoh. Valjda je trebalo da razgovaramo o biljkama.

Osetih da sam ljui i oajniji nego ikad. Rekoh mu da nema prava niti bilo kakve kvalifikacije da

donosi sud o mom ponaanju, a on prsnu u smeh tako da mu se stomak tresao.

Kad se naljuti, uvek osea da si vrlo moralan, zar ne?, ree i trepnu kao ptica.

Bio je u pravu. Bio sam sklon oseanju da je opravdano to sam ljut.

Da ne govorimo o mom ocu, rekoh, glumei sreno raspoloenje. Da govorimo o biljkama.

Ne, da govorimo o tvom ocu, bio je uporan. Odat le treba poeti danas. Ako misli da si bio toliko jai od njega, zato nisi otiao na plivanje u est ujutru umesto njega?

Rekoh mu da ne mogu da verujem da me to ozbiljno pita. Uvek sam mislio da je plivanje u 6 u jutru stvar moga oca, a ne moja.

Bila je to i tvoja stvar, od trenutka kada si prihvatio njegovu ideju, prasnu don Huan na mene.

Rekoh da je nikad nisam prihvatio, da sam uvek znao da moj otac nije istinit prema sebi samom. Don Huan me jednostavno upita zato nisam izrazio to to sam mislio tada.

Takve stvari se ne kau ocu, rekoh to kao slabo objanjenje.

Zato ne? U mojoj kui to se nije radilo, to je sve. Radio si ti i gore stvari u svojoj kui, izjavi

kao sudija sa podijuma. Jedino to nikad nisi radio, bilo je da oisti svoj duh.

U njegovim reima je bilo toliko razorne sile da su mi odzvanjale u glavi. Sruio je svu moju od-

branu. Nisam mogao da se raspravljam s njim. Potraio sam utoite u pisanju svojih beleaka.

Pokuao sam sa poslednjim slabim objanjenjem i rekao da sam celog svog ivota sretao ljude kakav je bio moj otac, koji su me, kao i on, na neki na-in uvlaili u svoje planove i, po pravilu, uvek ostavljali na cedilu.

ali se, ree tiho. ali se celog ivota zato slo ne prima odgovornost za svoje odluke. Da si prihvatio odgovornost za ideju tvoga oca o plivanju u

6 ujutru, ti bi plivao sam ako je potrebno, ili bi mu rekao da ide do avola, kad prvi put otvori usta, jer si upoznao njegove marifetluke. Ali nisi rekao nita. Stoga, bio si slab isto toliko koliko i tvoj otac.

Prihvatiti odgovornost za svoje odluke znai da je ovek spreman da umre za njih.

ekaj, ekaj! rekoh. Ti ovo iskree. Nije me pustio da zavrim. Hteo sam da mu ka

em da sam iskoristio svog oca samo kao primer nerealistinog naina postupanja, i da niko ko je pri zdravoj pameti ne bi bio voljan da umre za neto tako idiotsko.

Nije vano kakva je odluka, ree. Nita ne moe biti vie ili manje ozbiljno od bilo ega drugog. Zar ne shvata? U svetu gde je smrt lovac, nema malih i velikih odluka. Postoje samo odluke koje donosimo suoeni sa svojom neizbenom smru.

Nisam mogao nita da kaem. Moda je sat proao. Don Huan je bio savreno nepomian na svojoj asuri, mada nije spavao.

Zato mi sve ovo pria, don Huane? upitah. Zato radi ovo sa mnom?

Doao si meni, ree. Ne, nije tako bilo, doveli su te. I napravio sam gest prema tebi.

Molim? Ti si mogao da napravi gest prema svom ocu

plivajui umesto njega, ali nisi. Moda zato to si bio suvie mlad. iveo sam due od tebe. Nita mi ne predstoji. Nema urbe u mom ivotu, stoga mogu kako treba da napravim gest prema tebi.

Popodne smo krenuli na peaenje. Lako sam drao korak s njim i ponovo se divio njegovoj ogromnoj fizikoj snazi. Hodao je tako okretno i tako sigurnim koracima da sam u poreenju s njim bio kao dete. Ili smo ka istoku. Zapazio sam da ne voli da govori dok hoda. Ako bih progovorio, on bi prestao da hoda, da bi mi odgovorio.

Posle 2 sata doli smo do brda. Seo je i dao mi znak da sednem do njega. Najavio je toboe dramatino da e da mi ispria jednu priu.

Rekao je da je jednom bio jedan mlad ovek, siromani Indijanac koji je iveo meu belcima u gradu. Nije imao ni doma, ni roaka, ni prijatelja. Doao je u grad da se obogati a naao je samo bedu i bol. S vremena na vreme, zaradio bi nekoliko centi, radei kao mula, jedva dovoljno za neki zalogaj. Inae je morao da prosi ili krade hranu.

Don Huan ree da je jednog dana mladi otiao na pijac. Iao je gore-dole ulicom, kao u omami, a oi su mu podivljale kada je video sve dobre stvari koje su tamo bile skupljene. Tako je pomahnitao, da nije gledao gde ide, i na kraju se sapleo preko nekih korpi i pao na jednog starca.

Starac je nosio 4 ogromne tikve i tek to je bio seo da se odmori i jede. Don Huan se osmehnu lukavo i ree da je starcu bilo veoma udno to se mladi sapleo o njega. Nije se naljutio to ga uzne-mirava, ali se zaudio zato je ba taj mladi pao preko njega. Mladi, sa svoje strane, naljutio se i rekao starcu da mu se skloni s puta. Uopte ga nije zanimao krajnji razlog njihovog susreta. Nije ni pri-metio da su im se putevi stvarno ukrstili.

Don Huan je imitirao pokrete oveka koji juri neto to se kotrlja. Rekao je da su se stareve tikve preturilc i kotrljale ni