Oblici Vulkanskog Reljefa Sveta1

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ

ЗНАЧАЈНИЈИ ОБЛИЦИ ВУЛКАНСКОГ РЕЉЕФА СВЕТА СЕМИНАРСКИ РАД

Садржај

1

Увод.......................................................................................................................страна 3

Вулканси облици рељефа................................................................................... страна 4 Површински и подземни........................................................................ страна 4 Основна подела вулканског рељефа..................................................... страна 6

Поделе и типови вулкана................................................................................... страна 8

Поствулканске појаве.......................................................................................... страна9

Вулканске ерупције и вулкански материјали................................................. страна11

Географски распоред вулканских области на Земљи.................................... страна.14

Значајнији облици вулканског рељефа света................................................. страна 16

Закључак............................................................................................................. страна 24

Литература.......................................................................................................... страна 25

УВОД

2

Вулкани су отвори или пукотине на Земљи кроз које повремено прокуљају лава, пепео, дим и разни гасови из унутрашњости планете. Како време пролази лава се таложи на површини и тако се ствара висока, купаста,планина из које понекад избија дим и привлачи туристе. Али то је само један, најуочљивији тип вулкана. Има их сасвим друкчијих, много мање упадљивијих, бар док су мирни и док не почну да бљују ужас из своје утробе. У стању су да стерилишу читава подручја, да униште и последњи траг живота. Ипак, без вулкана живот на овој планети не би био могућ. Механизми који доводе до ерупције вулкана су толико неразумљиви да постоји посебна наука која се бави тиме. Зове се вулканологија. Вулкани су најзанимљивије и најчудније творевине природе на Земљи. Они представљају готово немогуће јединство крајњих супротности. Могу да промене климу подручја, а понекад и читаве планете. А баш су вулкани ти који одржавају климу оваквом каква јесте. Вулкани су део механизма којим се планета брани од екстремних промена. Без вулкана све би било другачије. Дејством ендогених сила долази до појаве магматизма, покрета у литосфери – тектонских, сеизмичких и механичких покрета праћених хемијским процесима – метаморфизмом. Магматизам подразумева скуп ендогених процеса који су везани за кретање магме која тежи да из дубљих делова кроз земљину литосферу избије на земљину површину. На основу начина кретања магме и места њеног изливања разликујемо два типа магматизма-интрузивни и ефузивни. Вулканизам (лат. Effusio – изливање) је процес избијања магме кроз Земљину кору на њену површину који тада називамо лава. Он може бити проузрокован и експлозијама изазваних експанзијом гасова и пара који се тада појављује у виду пирокластичног материјала. Стене настале на овакав начин зову се вулканске стене (изливне).Избијање магме кроз вулканску купу може бити лавично или експлозивно пропраћено снажним ерупцијама. При првом начину изливања магма излази тихо око кратера притом формирајући вулканске плоче и разне платое различитих облика и површина. Са друге стране, при јаким ерупцијама вулкански материјал може доспети и неколико километара у висину изнад кратера и на тај начин се враћа у њега или се може већим делом таложити око кратера. На основу путање и консулидације магме разликују се површински и подземни облици магматизма.

ВУЛКАНСКИ ОБЛИЦИ РЕЉЕФА

Површински и подземни

3

Рељеф је елементарна компонента природне средине и представља комплекс облика који се појављује на Земљиној површини. По пореклу истородни облици рељефа представљају елементе одређених типова рељефа (нпр. вулканске купе представљају елементе вулканског рељефа). Облици у рељефу могу бити позитивни (узвишења) и негативни (удубљења). Према месту и начину настанка вулкански рељефи могу бити:

1. Површински ( марови или некови, вулканске купе)

Вулканска купа је основни облик вулканског рељефа. имају правилан конусни облик, могу достићи огромне димензије (нпр. Анди, Килиманџаро 6010m, Етна-преко 3000m). На врху купе или са стране налази се отвор из којег избија различити усијани материјал, пореклом из земљине унутрашњости. Отвор на врху назива се кратер, а канал који спаја кратер са земљином унутрашњошћу - главни канал. Код ових вулкана постоје бочни и споредни кратери, тзв. споредне купе (настају на странама главне вулканске купе). Огроман кратер, најчешће отворен, разорен с једне стране назива се калдера. Вулканске купе настају нагомилавањем избаченог материјала око кратера.

Мар или нек представља ембрионални облик вулкана, који је настао за време једне ерупције, без изливања лаве. Мада се јавља и у активним и у угашеним вулканским пределима, потпуно је независан од тектонске структуре своје околине. Мар је левкасто или цилиндрично удубљење, које је у влажном климату обично испуњено водом и преображено у језеро. Око тог удубљења, чија се ширина креће од неколико десетина метара до више од 2 km, обично нема вулканског материјала. Марови се јављају у већем броју у вулканским областима Ајфела и Оверња(Француска), у средњој Италији, Јужној Африци, Сибиру и др. Пошто се у очврслој маси у њиховим кратерима често налазе дијаманти и друго драго камење, називају се дијамантска огњишта.

Извор: http://www.znanje.org

4

2. Подземни (громаде, лаколит, жице или дајкови, складови)

Громаде су велике неправилне масе дубинске консолидације, које се шире са дубином. Више громада образују још већи подземни облик - батолит. Ерозија може открити само горње, периферне делове громаде.

Лаколит има облик печурке, која настаје кад магма дође у површинску серију седиментних стена и под притиском се у њих утискује и издиже их градећи свод. Засвођени седименти пуцају и у пукотине продире лава, образујући жице. Лаколити су у вези са Земљином унутрашњошћу помоћу једног или више релативно уских канала, кроз које дотиче магма. Пречник лаколитског свода може бити дужи од 5 km, а дебљина до 1 km. Лаколити могу градити и површинске облике издизањем свода од седиментних стена.

Лаколит

Извор: http://www.znanje.org

Жице или дајкови настају уласком магме у пукотине различите ширине, које су ограничене готово паралелним зидовима. Ако се магма утисне у неотпорне стене, дајкови се могу јавити у рељефу као оштри и истакнути облици, после одношења мање отпорних стена.

Складови су магматске жице, утиснуте обично у хоризонталне слојеве, који нису издигнути, већ се магма расплинула између њих и очврсла.

Основна подела вулканског рељефа

5

У зависности од спољњег облика, морфоструктуре, карактера ерупције и трајања периода рада може се приказати основна подела типова вулкана и вулканских ерупција:

1. везувски – по вулкану Везуву, код града Напуља- одликује се снажним вулканским ерупцијама, кисела лава, високе вулканске купе. Овде спадају Фуџијама, Фучевска јамсомка...

2. хавајски – релативно мирне ерупције, без пепела и вулканских бомби, лава се разлива и хлади у виду благих плоча-штитова. Мауна Лоа и Мауна Кеа.

Ерупција хавајског типаИзвор: http://www.znanje.org

6

3. кракатајски – добио име по вулкану Кракатау између острва Јава и Суматра у Индонезији.

4. стромболски – добио име по вулкану Стромболи у средоземном мору,одликује се честим експозијама које се ритмички понављају и већом количином пирокластичног материјала; лава се ретко излива.

5. вулканолошки – добио је име према вулкану Вулкано на Липарским оствима у Тиренском мору; одликује се спорим изливањем тестасте лаве,која се брзо хлади и ствара чеп у гротлу вулкана што резултира експлозијом гасова.

6. пелашки – добио име по вулкану Мон Пеле на оству Мартиник, одликује се ерупцијама врелих гасова и водене паре, сумпорводоника и угљендиоксида у виду црних облака од пепела. После ерупција лава полако излази и очврсне у виду игле.

7. азербејџански

8. бандајсански – добио име по Јапанском вулкану Бандај (сан); одликује се снажним разорним ерупцијама без појављивања лаве, након чега долази до таложења чврстих вулканских маса и пепела

Неки типови вулкана: А - хавајски, Б - пелашки, В - везувски

Извор: http://www.znanje.org

ПОДЕЛЕ И ТИПОВИ ВУЛКАНА

7

Вулкани су планине које настају издизањем магме из унутрашњости земље притом формирајући купаста узвишења рељефа са левкастим отвором (кратер, гротло), одводним каналом и вулканским огњиштем. Вулкани се деле према:

1. Начину постанка, као и према облику купе и кратера

Експлозивни тип - вулкани који постају експлозијом лаве, гасова и паре, при чему је лава заступљена у мањој мери. Избачени материјал је распршен у комаде, блокове, па и прашину, који се заједно са гасовима слива (после експлозије) низ падине вулкана, формирајући кружни прстенасти бедем око кратера.

Лавични тип - вулкани код којих се активност вулкана огледа претежно у изливању лаве, док су ерупције одсутне. Овај тип вулкана најчешће формира плоче и платое око кратера, тако да су купе скоро сасвим одсутне. Овај тип вулкана је на Хавајима.

Мешовити тип или стратовулкан - тип вулкана код кога се јављају и експлозивни и лавични вид вулканске активности. Његова купа је зато сложеног карактера: у њеном саставу се јављају наизменично наслагани лава и експлозивни материјал (Везув, Етна).

2. Активности

Постоје живи (активни) и угашени вулкани. На Земљи сада има више од 620 активних и безброј угашених вулкана. Активних вулкана највише има у областима млађих веначних планина, где је у прошлости било великих поремећаја у Земљиној кори тј. дуж обала Тихог океана. Вулкани овог појаса поређани су у низове и граде вулканску зону познату под називом ,,ватрени појас Пацифика''. Најпознатији вулкани у Европи су Везув и Етна у Италији.

3. Облику купе, врсти и структури наталожене вулканске масе

•,,Штитасти'' вулкани- најчешће се налазе у средишњим деловима великих платоа (заравњених делова Земљине коре), као што су вулкани на Хавајима. Они се формирају када постоји пукотина у Земљиној површини из које избија магма и гомила се на површини добијајући током времена облик високих планина. •,,Наслагани'' вулкани, имају облик купе и углавном се састоје од стена, камења и пепела који се нагомилавају и слажу вековима. Они се најчешће налазе на тлу на којем се додирују различити слојеви Земљине коре, као што је планина Арарат у Турској.

4.Месту појаве

8

•копнени - зову се и субаерални и налазе се у зонама дубинских раседа. •приобалски - јављају се као зоне на ободима континената и острвских лукова (прате зоне субдукције). •подморски - леже на дну океанских басена где је изражена обимна вулканска активност.

5. Саставу стена

•моногени – са приближно једнородном магмом.

•полигени – са различитим тј. мешовитим вулканским материјалом.

ПОСТВУЛКАНСКЕ ПОЈАВЕ

То су појаве које означавају завршну фазу вулканске активности у једној области. Међy њима треба издвојити:

1. Фумароле - места где на површину Земље избијају паре и гасови, као знак присуства вулканских огњишта у нижим деловима, одакле и долазе. У зависности од хемијског састава гасова, деле се на:

Солфатаре су мјеста на којима из пукотина избијају углавном сумпорна једињења. Око отвора се нагомилава сумпор. Познате су солфатаре у реону Флегрејских поља у Италији.

Мофете су места где из пукотина избија углавном хладнија угљена киселина, чија је температура нижа од 100оС. Ако угљена киселина није слободна, већ је растворена у обичној или минералној води, јављају се кисељаци. Позната је мофета Псећа пећина у околини Напуља, у којој се пас брзо угуши, пошто се угљен диоксид, као тежи, нагомилава на пећинском поду. За човека нема опасности, пошто је виши од слоја угљен диоксида.

2. Суфиони - места где избијају водена пара удружена са метаном, угљеном и сумпорном киселином. Од других поствулканских, гасних појава се разликују по томе што гасове избацују високо, где се они кондензују и враћају у омањи басен најчешће кружног изгледа. У овим басенима се издваја борна киселина погодна за експлоатацију. Температура суфиона креће се од 100 до 1750C.

3. Термални извори - извори који имају температуру вишу од средње годишње температуре ваздуха одређеног места. Вода термалних извора може бити јувенилног порекла (нова или млада вода - настала кондензацијом из магме) или

9

вадозног (од атмосферске воде која је доспела на дубину, загрејала се и вратила на површину). Све те воде обично су богате минералним материјама, па се користе као лечилишта - бање. Србија је веома богата термалним водама што сведочи о јакој вулканској активности у прошлости. По високој температури познате су Врањска Бања 92оС, Сијаринска Бања 71оС, Јошаничка Бања 78оС и др.Топлотна енергија термалних извора користи се у новије време и за покретање турбоагрегата и добијање еклектричне енергије: Италија у области Тоскане, Калифорнија (САД), Камчатка (Русија).

4. Гејзири - посебан тип врелих извора, који периодски избацују млазеве вреле воде и паре. Јављају се у областима где је вулканска активност престала, али и у суседству активних вулкана. Најпознатији су гејзири на Исланду, Јелоустонском националном парку у САД (100 гејзира и 3.400 термалних извора, на површини од око 8.000 km2), Новом Зеланду и Камчатки.Висина избацивања воде је различита. Највећу висину достизао је гејзир Вајмантуна на Новом Зеланду. За време једне ерупције, гејзир је достигао висину од 457 m, док је маса избачене воде износила 800 тона.Излучивањем и таложењем минералних материја, растворених у врелој води, око кратера гејзира, формирају се разноврсни бизарни облици. Најчешће се излучују карбонатне материје и таложе у облику бигрених наслага и арагонита, који се излучује само из топлих извора, чија је температура већа од 300C.

Гејзир

Извор:http://geology.about.com

ВУЛКАНСКЕ ЕРУПЦИЈЕ И ВУЛКАНСКИ МАТЕРИЈАЛИ

10

Активно деловање вулкана дешава се наглим избацивањем велике количине вулканског материјала праћеног паром и гасовима и снажном експлозијом на Земљиној кори. Те појаве су вулканске ерупцијаме (лат. Erumpere – избити, пробити). Постоје ерупције које се манифестују изненадно праћене снажним експлозијама и избацивањем вулканског материјала. Ипак знатно је више вулкана који своје ерупције најављују трусовима, подземним детонацијама (ромб), губитком воде у бунарима и изворима, појавом пукотина на површини земље, гибањем терена, а у околини вулкана може се опазити појава избијања веће количине паре и гасова .Вулканске ерупције се могу поделити на:

•Центалне•Линеарне •Ареалне

Централне ерупције се јављају код усамљених, јасно изражених купа...Линеарне ерупције се јављају кроз кратере који се појављају на једној пукотини...Ареалне ерупције се оне код којих се лава излива на великим површинама градећи плоче или штитове..

Подморским ерупцијама предходи избијање џиновских водоскока млазева дима и паре, из воде искачу стубови и језици пламена који досежу висине и до неколико десетина метара увис. Чују се потмули удари, а на површини се може опазити мноштво угинулих риба. Њихове ерупције леже на малим дубинама скоро непосредно испред површине. Рад дубокоморског вулкана може бити неприметан за човека јер притисак високог воденог стуба не допушта формирање водене паре а вулкански гасови се брзо разлажу у води и не избијају на површ.

Суперерупције представљају најјаче и најопасније ерупције на земљи. То су најопасније природне појаве. Веома ретко долази до ерупција тих размера, али када до тога дође оне постају катастрофалне. Долази до промена на читавом континенту, глобалне климе, смањења броја живих бића на земљи... Супер ерупција означава ерупцију магнитуде 8 на индексу експлозивности вулкана. Најчешће се узима за пример ерупција Ст. Хелене која је 1980. године избацила 2 km3 лаве и пепела, јачине 1 на IEV. Разлика између супер вулкана и вулкана заснива се на томе да се код супер вулкана магма налази у коморама које су смештене свега неколико km испод површине. Коморе се стално полако допуњују при чему им се повећава и притисак, услед чега долази до подизања тла. Када притисак постане довољно јак долази до ерупције. Ерупцијом супервулкана формирају се огромне кружне калдере. Њиховом ерупцијом избацује се и велика количина сумпора и пепела, којих има у толикој мери да би могли да изазову нуклеарну зиму. Најпознатији вилкани данашњице су Јелоустон, Тамбора/Тоба и Кракатау.

11

Течне масе су представљене усијаном лавом која води порекло из Земљине унутрашњости.Магма је растоп високе температуре (950-1500оС), богат гасовима, приближно хомогеног састава, састоји се од оксида, металоида и силиката. Највише има силицијумдиоксида (SiO2), који чини 35-80% укупне масе магме. У зависности од садржаја оксида силицијума магма се дели на: киселу (преко 65% SiO2), средње киселу (52-65% SiO2), базичну (40-52% SiO2), и ултрабазичну (мање од 40 % SiO2). У магми се налазе и лако покретне гасовите масе. Крећући се из Земљине унутрашњости ка површини, магма се излива у виду лаве. Лава може бити житка (вискозна) или тесава (флуидална). Житке су базалтне лаве које су базичне и крећу се при изливању попут речног тока, брзином од 20-30 км на час. Тесаве су риолитске лаве које су киселе(силицијске) и споро се крећу при изливању. Просечна брзина киселих лава је око 5км на час. Са удаљавањем од места изливања, брзина лаве је све мања, што је последица њеног хлађења.

Лава

Извор: http://kilauealavaflowmount.files.wordpress.com

12

Чврсте масе су представљене пирокластичним материјалом. Потичу или од матичних стена или од охлађене лаве. Гасови и водена пара пробијајући се кроз чврсте слојеве Земљине коре, дробе стеновите масе и распршавају лаву при ерупцијама. Распршена лава при лету кроз ваздух се хлади и стврдњава и заједно са осталим прокластичним материјалом пада на Земљину површину стварајући огромне масе нагомиланог чврстог материјала. Крупнији материјал пада по странама вулкана повећавајући његове димензије. Ситан материјал пада далеко од вулкана, док пепео и прашину разносе ветрови хиљадама километара далеко.

Растресити продукти вулканских ерупција су : вулканска прашина, вулкански пепео, вулкански песак, лапили, вулканске бомбе, рипе и крупице, вулканске згуре, вулканске брече, вулкански алгомерат, вулкански конгломерат, анклаве, вулкански блокови, вулкански туфови, и туфити.. А може и доћи , веома ретко, и до стварања Пелиних коса- танких фрагмената охлађене лаве у виду нити. Вулкански пепео и вулканску прашину чине најситнији прашкасти делови лаве који су настали експлозијом вулкана. Они могу постати на исти начин и од зидова кратера. Иситњена стеновита маса креће се високо изнад кратера и најчешће ношена ваздушним струјама и до неколико стотина километара. Вулкански песак води порекло од лаве у виду ситне здробљене масе или већ постојаћих вулканских стена. Такође настаје дејством ерупција али се разликује од пепела и прашине по величини зрна (крупније). Њега сачињавају комадићи стакла фелдспата, леуцита, аугита, магнетита и сличних минерала. Лапили су комади лаве, песка, прашине са стакластом кором чврстог стања, чија величина најчешће износи од 32-4mm. Вулканске бомбе су откинути делови лаве у виду усијано житке масе које су у ерупцијама избачене из кратера. При ротацији у ваздуху формирају облике крушке, бомбе, вретенаст облик... Стакласте су површине и шупљикаве у унутрашњости. При удару о земљу бивају спљоштени. Провучац је материјал сунђерастог облика са шупљинама и мехурима мале густине, настао од киселих магми наглим хлађењем. За њега је карактеристична способнос да плута по води. Рипе и крупице су крупни комади очврсле лаве. Вулканске згуре су грудве лаве које су испаљене из кратера под притиском гасова и тада нагло охлађене кретањем кроз ваздух. Вулканске брече су постале цементовањем раздробљеног вулканоског материјала разних дименизија и оштрих ивица. Највише га има око кратера, а учешћем воде и других агенаса (вулкански пепео, прашина, песак...) бива цемнетован дајући вулканску бречу. Вулкански агломерат је стена истог облика као бреча али су само крупни комади више заобљене форме што долази услед наглог хлађења при ерупцији. Вулкански конгломерати су вулканске стене које настају радом вулканских ерупција на исти начин као и брече стом разликом што су комади везани цементом заобљени.

13

Анклаве су стене које се консолидују у свежим вулканским стенама као у клопци. Могу бити од магматских, седиментих и метаморфних стена. Представљају откинуте делове зидова кратера који током ерупције упадају у кратер. Вулкански блокови су велики одломци, блокови стена које се консолидују у вулканској маси или бивају избачени као усамљени даље или ближе од кратера што зависи од димензија и јачине ерупције. Вулкански туфови представљају стене вулканског порекла сачињене од цементованог пепела прашине и песка вулканског порекла, настали слепљивањем помоћу воде. Настају у сувим и воденим срединама при раду субмаринских ерупција. Садруже преко 90 % вулканског материјала. Туфити настају тако што се туфови помешају са седиментним талогом (материјалом) невулканског порекла. У њима се могу наћи и марински организми који живе у воденој средини.

ГЕОГРАФСКИ РАСПОРЕД ВУЛКАНСКИХ ОБЛАСТИ НА ЗЕМЉИ

Ватрени појас Пацифика (Пацифички ватрени појас, Тихоокеански ватрени прстен) је појас вулкана који окружује Тихи океан. Ту се налази 40% свих активних вулкана који уз то, као стратовулкани или сиви вулкани, имају огромну експлозивну снагу. Ватрени појас Пацифика се састоји се од острвских лукова - Алеути, Курили или јапанска острва Ријоку. 45% свих вулкана на свету састоји се од неколико западно пацифичких острвских лукова. Почиње са Камчатком, западни обод Тихог океана, на којој се налази 28 активних вулкана.Најзначајнији међу њима је Кључевскаја сопка. Затим, идући ка југу, ватрени појас Пацифика се пружа преко Курилских острва где има 39 активних вулкана.Ту је најактивнији и највиши вулкан Алаид, који се налази на истоименом острву. Од Курилских острва вулканска зона се наставља на Јапанска острва где има 49 активних вулкана. Најпознатији су Фуџијама, Бандаји-сан, Асама и Киришима. Затим, иде преко Филипинских острва (12 активних вулкана), Целебеса (4 вулкана), Нове Гвинеје (10 вулкана), па преко нове Британије, Соломонских острва, Нових Хебрида, острва Кармедек и Новог Зеланда (5 вулкана) до Антарктика. Источни обод Ватреног појаса Пацифика почиње Алеутским острвима (25 вулкана), затим преко Аљаске на Кордиљере (Стеновите планине и Анде). Анди и Кордиљери имају преко 80 активних вулкана, од којих су најзначајнији Ласен Пик (3181m) у Каскадским планина, Попокатепетл (5452m), Оризаба (5700m) и Колима (3846m) сва три у Мексику. У јужној Америци најважнији су Котопакси (5896m) у Еквадору, који је највиши активан вулкан на свету, Мисти (5842 m) у Перуу и Домујо (4708 m) и Аконкагва (7035 m) у Аргентини.У Тихом океану се налазе и Хавајска острва са

14

вулканима, Мауна Лоа (4170 m), Мауна Кеа (4202 m), Хуалалај (2520 m) и Килауеа (1247 m).

Ватрени појас Пацифика Извор: www.geografija.in.rs

Средоземно-тренсазијска област обухвата 117 активних вулкана, од којих су најпознатији Везув (1267m) и Етна (3263m) у Италији, као и Вулкано (500m) и Стромболи (928m) на Липарским острвима. Најактивнија вулканска област Средоземно-трансазијске зоне су Суданска острва на којима има 93 активна вулкана. На острву Сумбави је вулкан Тамборо (2850m), а између Јаве и Суматре у Суданском мореузуналази се Кракатау (813m), познат по својој страховитој ерупцији 1883. године. Aтланско-океанска област се пружа средином Атлантског океана.Обухвата уску зону меридијанског правца. На северу се налази вулканско острво Исланд. На Исланду има 22 активна вулкана од којих су најпознатији Хекла (1447m) и Хванадаснукур (2120m). На западу, тачније на острву Мартиник, налази се Мон Пеле (1350m). У басену Атланског океана вулкани се јављају и на Азурним острвима где је активан подморски вулкан Фајал. Источно-афрички вулкански појас протеже се дуж афричког рова, од ове вулканске зоне ка југу се одваја низ од 12 афричких вулкана. Најпознатији су Карисимби (4531m), Килиманџаро (5895m) и Рувензори (5119m).

ЗНАЧАЈНИЈИ ОБЛИЦИ ВУЛКАНСКОГ РЕЉЕФА СВЕТА

15

Фуџи

Кроз средину острва Хоншу пролази такозвана Fassa magna, дубока зона пукотина унутар Земљине коре, на којој се нижу двадесетак активних и мирних вулкана. Фуџисан је највиши и највећи. Стар је најмање 230 000 година. Фуџи је стратовулкан висине 3776 m, смештен око 90 km југозападно од Токија, на јапанском острву Хоншу, заузима западни руб Тихог океана. Купа је стрмих страна, симетрична, изграђена од слојева лавичних токова који смењују са наслагама пепела.Састоји се од зупчастог врха, који се пореди са отвореним лотосовим цветом, бочне стране мирног вулкана углавном се мирно спуштају под углом од 45˚ све до висинског платоа. Ту је најкасније за време претпоследњег леденог доба дошло до ерупција које су се смењивале са ерупцијама у којима је из кратера текла лава, преплављујући околину. Чим су се коморе са магмом испод кратера испразниле, цео вулкан се урушио, остављајући за собом велики кратер, из чијег је средишта касније опет израсла купа. Бочне стране данашњег Фуџисана су прекривене споредним кратерима. Из њих извиру пепео и лаву. Један од највећих споредних кратера јесте Хоеисан на југоисточној страни . Поједини лавични токови су зауставили токове река на северу, и самим тим формирали област Фуџи која поседује пет језера. Последњом ерупцијом направљен је ружан рез који је покварио беспрекорно симетричну купу. Фуџи и истовремено пружа "Најлепши призор Јапана".

Фуџи

Извор: http://images.google.com/images?hl=sr&lr=&rlz=1W1GFRE_sr&um=1&sa=1&q=fudzi

16

Пико де Теиде

Острво Тенерифе је настало пре 7 милиона година, претпоставља се да су у почетку постојала три острва која су се спојила у једно након активирања огромног вулкана, чија лава је достизала висину од 6000 m. Врх вулкана је уништен додатним активностима, па се тада формирао Канада кратер. Од следећих вулакнских активности ствара се вулкан Теиде. Пико де Теиде се налази на северо-западном делу острва Тенерифе, једном од Канарских острва (читаво Канарско острво је продужетак планине Теиде) у Атлантском океану, недалеко од северозападне обале Африке. Острво Тенерифе образује комплекс преклопљених вулкана који су и данас активни. Вулкан лежи унутар 17 km широке калдере Лас Кањадас. Висина овог стратовулкана износи 3715 m. Сама планина је пуна канала и удолина које је издубила лава. Из отвора дубоког 30 m и даље избијају сумпорни гасови. Овај Вулкан називају још и Врх пакла, због тога што баца сенку која затамњује воде океана у дужини од 200 km.

Пико де Теиде

Извор: http://images.google.com/images?hl=sr&lr=&rlz=1W1GFRE_sr&um=1&sa=1&q=pi ko de teide

Етна

Моћни слојевити вулкан који се налаѕи на источној страни средоземног острва Сицилије, југозападно од континенталног дела Италије. Он је са својих 3 323 m највиши активни вулкан Европе. Стар је око 2,5 милиона година, а претпоставља се да води порекло од једне вруће тачке у омотачу. Поседује високу купу чији је обим основе око 150km, а површина око 1600 km². Најуочљивији део је Вале дел Бове, 10

17

km широка калдера у облику потковице која је отворена према истоку. Врх представља сложену структуру сачињену од старих и нових кратера, од којих су тренутно четири активна. На вулканским странама виде се дубоке пукотине које се пружају од врха ка подножју. На њима се налази и до двеста ситних вулканских купа насталих од пепела, са три веће купе у близини врха Етна ствара ретку, базалтну лаву, а лавични токови се шире са свих страна до вулканског подножја да би преко широког дела југоисточне стране продрли до мора. Кратери на врху су стално у стању ниског степена активности, са ерупцијама у виду лавичних млазева и фреатичних експлозија.

Етна

Иѕвор:www.wikipedia.org

Попокатепетл

Cтратовулкан, висине 5452 m је други по висини вулкан у Северној Америци који се на југоисточној страни издиже изнад Мексика. Припада мексичком вулканском појасу, у регији Пуебла. Симетричног је облика са врхом прекривеним ледом и честим ерупцијама током историје. Од епохе плеистоцена па до данас вулкан се проширио 28 km. Највиши кратер и је висок 670 m, а дубок 450 m.Од његовог постанка најмање три купе су се урушиле услед дејства гравитационе силе, што је изазвала нагомилавање огромних наслага материјала у јужном делу. Тло у непосредној близини је веома богато минералима и стаклом који чине земљиште плодним и погодним за обрађивање.

18

Ђавоља кула

Ђавља кула која се на североистоку савеѕне државе Вајоминг стрмо издиже изнад обала реке Бел Форш класичан је пример такозване твре стене. Она се састоји од фонолита, тврдог камена од лаве, која је очврснувшу, створила вертикалне стубове. Осипањем је овај, попут пања обликован чеп од лаве ослобођен мекшег стеновитог омотача.

Ђавоља кула

Извор:www.wikipedia.org

Бора-Бора

Бора-Бора је острво које се налази у Тихом океану, у средишту Француске Полинезије (група Острва Заветрине).Удаљено је 260 km од главног града Папатеа.Сва ова острва су врхови еродираног вулкана који вири са дна океана. У средини острва се налазе два оштра , неравна врха која доминирају Бора Бором, а то су Пахија, висока 660 m, и нешто виши Отеману са својих 725 m.Тај вулкански пањ је обавијен зеленом тропском шумом, а у наставку је тиркизноплава лагуна, док се са спољне стране, налази прстенаст корални гребен, на коме се ломе таласи океана.

Хавајска острва

У Тихом океану се налазе и Хавајска острва са вулканима, Мауна Лоа (4170 m), Мауна Кеа (4202 m) и Килауеа (1247 m). Тај појас живих вулканских активности обухвата готово целу пацифичку тектонску плочу. Дуж њених рубова услед тектонике плоча долази до субдукције које стварају слаба подручја у литосфери

19

која погодују изласку текуће магме. Њихова примарна, субмаринска активност почиње још у терцијеру, и још увек није завршена. Купе вулкана дижу се са океанског дна дубоког преко 6 000 m, што значи да њихове ствране висине премашују 9 000 m и предтављају највећа узвишења атмосфере.

Котопакси

Котопакси представља стратовулкан висине 5896 м, на јужном крају средишњих Кордиљера (Еквадор). Глечерима прекривен Котопакси представља вулканску купу са једном од највећих апсолутних висина. Има карактеристично стрме стране и готово савршено симетричну купу прекривену дубоким кратерима. Садашња купа је настала током последњих 5000 година.

КотопаксиИзвор: http://images.google.com/images?

hl=sr&lr=&rlz=1W1GFRE_sr&um=1&sa=1&q=kotopaksi&aq=f&oq=&start=0

Килиманџарo

Највиши планински насив Африке уздиже се на североистоку Танзаније близу границе са Кенијом, скоро 400 km јужно од екватора. На списки највиших планина света ово се име налази тек при дну са својих 5 895 m. Огроман масив се састоји од три вулкана који су сложени један у други. Ова три вулкана садрже три упечатљива врха Килиманџара: Мавензи (5 270 m) на истоку, Кибо (5 859m) , као највиши , у средини и Шира гребен (3 943m) на западу. Шира је бајстарији од вулканске тројке и истовремено највише истрошен. Изнад оброна руба урушене вулканске купе, створила се нова купа када се комора са магмом исод кратера испразнила. Од те купа је као остатак ерозије преостао Мавензи. Планински врх дугачак 11 km повезује Мавензи са врхом Кибо, најмлађим и највишим вулканским масивом. Његов кратер је дубок 300 m, на његовом дну је изнад главне пукотине настала млађа, 120 m висока пепељава купа, која до данас избацује вулканске гасове.

Кракатау Кракатау је вулканско острво на Сунда Страиту (Сундском мореузу), између Јаве и Суматре у Индонезији, чија висина калдере износи 813 m.Кракатау је

20

представљао мање острво постало срастањем вулканских купа Ракате, Данана и Пербуатана. Огромна експлозија која се догодила 26. августа 1883. године која је од острва оставила само делове и сав живот на њему уништила. Две трећине Кракатауа су претворене у прах. Затим је 1927. године ерупцијом створено мало вулканско острво, Анак Кракатау, које је међутим, уништено радом таласа.

Тамборо

Вулкан се налази на острву Сумбава, једном од Малих Сундских острва у Индонезији. Према типу саврстан је у стратовулкане, висине 2850 м. На скали индекса експлозивности вулкана од један до осам она је заузела седму позицију и представља најразорнију ерупцију у писаној историји.

Еребус Планина Еребус се налази на Росовом острву у Росовом мору, у близини Скотове обале, Викторијиној земљи. Представља најјужнији активни вулкан који се издиже изнад залива Мекмердо и као такав је један од три велика вулкана на Антарктику. Његов врх је модификован наизменичним стварањем и обрушавањем генерација калдера. Плато смештен на врху високом 3200 m означава руб најмлађе калдере унутар које се формирала нова купа. Кратер на врху облика елипсе широк 600 и дубок 110 m необичан је због сталног присуства језера од лаве на његовом дну. Лава је необичног алкалног састава.

Везув Међу ватреним планинама света овај слојевити вулкан , који се око 15 км источно од Напуља уздиже 1 277 m изнад нивоа мора, не истиче се ни висином ни нарочито честом активношћу. Упркос томе, одсечена купа са маркантним дуплим врхом најпознатији је вулкан света, а поред тога једини који је у 20. веку био активан на европском копну. Његова најразорнија ерупција је била 79. године н.е., којом је Помпеја остала да лежи испод три метра наталоженог материјала у коме су сачуване људска тела и грађевине.

Везув

21

Извор: http://images.google.com/images?hl=sr&lr=&rlz=1W1GFRE_sr&um=1&sa=1&q=vezuv&aq=f&oq=&start=0Арарат

Огроман масив у источној Турској, близу границе са Јерменијом и Ираном, има три имена: Турски( Агри Даги) , Арменијски ( Масис), Ирански( Кух-и-Нур).Припада кавкаском масиву.Има назив и Нојево брдо, јер је наводно Нојева барка после потопа потонула на вишем од два врха планинског џина. Оба врха масива, 5 165m висок Мали Арарат врхови су страто-вулкана, који се налазе један у другом. Између њих је је 2 600 m високо планинско седло; на бочним странама налази се неколико нижих споредних купа, које се као и целокупан вулкански предео састоје од слојева лаве и пепела.

Охос дел Салдо

Врх висок 6 887 m у Андима на граници Аргентине и Чилеа убраја се у групу највиших вулкана наше планете. Чини највиши врх Анда. На њему се налази и кратерско језеро, на висини од 6 390 m , па је самим тим и највише. Иако је завидне величине, на њему није било јачих ерупција , осим неколико извора паре.

Охос дел Салдо

Извор:www.wikipedia.org

Мајон

Вулкан висок 2 462 m са својом беспрекорном купом заиста спада у најлепше планине света. Међутим, он је веома опасан, јер је у последњих 200 година избијао најмање 40 пута, при чему је уништио многа насеља.

Роторуа Нагризајућа сумпорна испарења стално прекривају централно место терминалних области на новозеландском северном острву. У близини Вакаревареви, налази се и најснажнији гејзир земље Путу, који избацује водоскок

22

од паре у висини од 30 м.. Други гејзири, врели извори, вулкани муља и кључајућа језера налазе се изван Роторуе.

Атрим

Атрим се још назива и Насип Џина, који представља бедем од више хиљада изглачаних базалтних стубова, који се попут поплочане улице протеже у Атлантик. Овакав назив је добијен по легенди, међутим његово порекло је вулканско. Пре отприлике 50 милиона година у Северној Ирској и Шкотској створиле су се дубоке пукотине у Земљином омотачу. Најмање три пута су токови лаве прекрили тло и затим се стврднули у базалтне стене, које данас на неким местима чине до 180 м дебео покривач. У зависности од тога да ли је топ брже или спорије очврснуо и да ли је садржао више или мање вулканских гасова, настајале су најразличитије изливне стене. Стубасти базалти су састављени од релативно ретке лаве, која у топу растворене гасове веома споро пропушта у Земљину атмосферу и која зато само постепено очвршћује. Сматра се да су пукотине између, најчешће, шестоугаоних стубова настале услед сакупљања у процесу очвршћавања лаве. Ове пукотине касније су изложене трошењу.

Ерта Але

Представља линију дугачку 80 km са пет вулкана који се усправно издижу из равнице.Налази се на северу Етиопије у близини заравни Данакил. Висок је свега 500 m,a у његовој унутрашњости се налазе два кратера. Поред вулкана Ерта Але налази се и Умуна. Тло око вулкана је испуњено лавом. Висораван Данакил представља спржену равницу покривену кором соли.

Ол Доињо Ленгаи

У средини планинско масива, Кратера у Танзанији налази се сива планина позната као „Божија планина’’. То је активан вулкан, са висном од 2 856 m и кратером величине 300 m, а у близини се налази Килиманџаро. Он уместо лаве избацује соду, јер се његове ерупције састоје од пепела и карбонатних стена које у контакту са влагом из ваздуха дају соду (натријум-карбонат).

Ерта Але

23

Извор: http://tejiendoelmundo.files.wordpress.com/2009/01/erta_ale.jpg

ЗАКЉУЧАК

Вулканизам представља један од најзначајнијих геолошких процеса у историји развитка и стварања Земљине коре. Ниједна област на Земљи, била то континент, океански басен, планински систем или платформа, није створена без учешћа вулканизма. О томе сведоче огромне масе вулканских стена у структури Земљине коре. Око 95% горњих делова литосфере изграђено је од магматских стена. Вулканска активност је пратила Земљу кроз све стадијуме њене еволуције, кроз све геолошке периоде, мада са различитим интензитетом. Значајне су не само савремене вулканске појаве, већ и оне, које су се одигравале у даљој или ближој геолошкој прошлости, али које су оставиле морфолошке трагове у рељефу. Упркос опасности коју представљају активни вулкани многи људи изабрали су да живе на њиховим падинама. Научници су пронашли начине да помогну предсказивањем времена када ће се ерупција догодити, па су понекад у могућности да упозоре оне којима прети опасност. Вулкани нас задивљују и истовремено плаше призором земље у ватри и лави која уништава све пред собом. У том случају је једини спас за човека – бег.

24

Извор : http://www.volcano-facts.com

ЛИТЕРАТУРА

1.Ана Клејборн, Гилиан Доерти, Ребека Триес: Планета Земља. ИТП Змај, Београд

2.Ана Клејборн, Гилиан Доерти, Сузана Дејвидсон (2004.): Енциклопедија географије. ИТП Змај, Београд

3.Др Драгутин Петровић (2003.): Геоморфологија. Географски факултет, Београд

4.Др Коста В. Петковић, Др Предраг С. Николић (1979.): Основи геологије. Научна књига, Београд

5.Проф. Др Лука Љ. Пешић (1995.): Општа геологија – ендодинамика. Рударско-геолошки факултет, Београд

25

6.Уредник Јелка Јовановић (2007.): Чуда и тајне нашег света. Младинска књига, Београд

7.Џејмс Ф. Лур (2006.): Земља. Младинска књига, Београд

8.http://en.wikipedia.org

9.http://www.decadevolcano.net

10. http://sr.wikipedia.org

11. http://static.astronomija.co.rs

26