Mladenovic, izbeljivanje procedura.pdf

7/23/2019 Mladenovic, izbeljivanje procedura.pdf

1/23

71

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

Ivan Mladenovi UDK: 321.7Institut za lozoju i drutvenu teoriju Originalan nauni radBeograd DOI: 10.2298/FID1103071M

IZBELJIVANJE PREFERENCIJA:ZATO DELIBERATIVNA PROCEDURATREBA DA OBUHVATI PREFERENCIJE

KOJIMA SE IZRAAVAJU LINI INTERESI1

Apstrakt:Kada je o glasanju re, neke osobe e verovatno glasati kako biunapredile line interese. Ali neke osobe takoe mogu glasati imajui u vidu neku

koncepciju opteg dobra. Kljuna stvar je da nema nunosti da se postupi bilo na

jedan, bilo na drugi nain. Empirijska istraivanja takoe pokazuju da ljudi glasaju

kako zbog razloga u kojima dominira lini interes, tako i iz prosocijalnih razloga.

Klasina koncepcija deliberativne demokratije podrazumeva da je javna diskusija

usmerena ka postizanju konsenzusa oko opteg dobra. U ovom radu zastupam stano-

vite da nema nikakve nunosti u pretpostavci da e javna deliberacija zaista dovesti

do konsenzusa u pogledu opteg dobra. Ako tako stoje stvari, onda najvie to prak-

tino orijentisani teoretiari deliberativne demokratije mogu da oekuju jeste otvore-

na debata u deliberativnoj fazi demokratskog odluivanja koja bi mogla da utie napostdeliberativno glasanje. Ovo stanovite podrazumeva da rasprava koja je usme-

rena na postizanje saglasnosti i odreenje opteg dobra, ini verovatnijim da odree-

na koncepcija opteg dobra bude reektovana u ishodu glasanja. Ono takoe podra-

zumeva da pozivanje na lini interes nije ex hypothesi iskljueno. Uloga javne

deliberacije je da budu razjanjena pitanja kako u vezi sa linim interesima, tako i u

vezi sa optim interesom. I jedna i druga vrsta razmatranja mogu se u toku diskusije

pokazati kao opravdana. Ali ni tu nema nikakve nunosti. Ono to je jedino vano u

okviru ove koncepcije jeste da postoji ispravna procedura za odmeravanje razloga

koji govore bilo u prilog linog interesa, bilo u prilog prosocijalnog stanovita.

Kljune rei:lini interes, javna deliberacija, deliberativno pregovaranje,glasanje, deliberativna demokratija

1 Tekst je nastao u okviru projekta Instituta za lozoju i drutvenu teorijuu Beogradu, br. 43007, koji nansira Ministarstvo za prosvetu i nauku Republi-ke Srbije. Ranija verzija teksta prezentovana je u formi predavanja na naunomskupu pod nazivom Deliberative Democracy, Interests and Partisanship, u okviru

MANCEPT konferencije na Univerzitetu u Manesteru (University of Manchester),koja je odrana od 31. 8. do 2. 9. 2011. Autor se zahvaljuje uesnicima u diskusiji naveoma korisnim kritikim primedbama i sugestijama.


2/23

72

Ivan

MladenovI

ini se da je posao obezbeivanja normativnih osnova delibe-rativne demokratije uglavnom zavren i da je danas glavni predmetinteresovanja teoretiara deliberativne demokratije kako da idealuine praktinim (Ackerman and Fishkin 2004; Bchtiger et al.

2010; Bohman 1998; Thompson 2008). Pitanje je, ipak, da li e ovatenja da se ideal uini praktinim dovesti do nekoherentnosti poje-dinih normativnih pretpostavki na kojima se sam ideal zasniva. Uovom lanku posebno u istraiti normativni znaaj uvoenja pret-

postavke linog interesa u proceduru javne deliberacije. Ovaj potezobino se opravdava time to se tvrdi da on vodi pribliavanju idealadeliberativne demokratije vrstom tlu realne politike. To, meutim,nije i jedino opravdanje za isticanje znaaja uloge linog interesa u

deliberaciji. Drugi, teorijski znatno izazovniji razlozi, bie takoerazmotreni u ovom radu. Kljuni predmet razmatranja bie da li uvo-enje linog interesa u proceduru deliberacije za rezultat moe imatinekoherentnost izmeu osnovnih normativnih pretpostavki idealnedeliberativne procedure. U radu emo braniti stanovite da pojediniosnovni uslovi moraju biti oslabljeni kako bi uvoenje linog intere-sa u proceduru deliberacije bilo uinjeno na koherentan nain.

Ne tako davno, apiro (I. Shapiro) je u lanku sa karakteri-

stinim naslovom Dosta sa deliberacijom: U politici se radi o inte-

resima i moi, kritikovao klasinu koncepciju deliberativne demo-kratije zato to nije u stanju da uvede interese u proces javnedeliberacije (Shapiro 1999). On je izneo uoptenu primedbu, da sa-svim suprotno oekivanju deliberativnih demokrata da e delibera-cija dovesti do konsenzusa u pogledu opteg dobra, ona takoemoe razotkriti prethodno skrivene razlike. Ovo moe da se desiupravo zato to sam proces deliberacije moe da iznese na videlo

interese koji su prethodno bili skriveni. Pored ove uoptene primed-be, apiro je uz pomo jednog primera takoe kritikovao tenju dase ideal deliberativne demokratije uini praktinim bez uzimanja uobzir pitanja interesa i moi. Primer koji navodi je diskusija o zdrav-stvenoj zatiti koja se odvijala devedesetih godina prolog veka(1990) u Oregonu. Premda svesni mnotva manjkavosti ovog proce-sa, Gatmanova (A. Gutmann) i Tompson (D. Thompson) istakli sunjegov deliberativni kvalitet zato to su se funkcioneri, zdravstveni

radnici i graani konano suoili sa problemom i zato to su muprili na kooperativan nain (Gutmann and Thompson 1996: 143).


3/23

73

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

Meutim, apiro je u pravu kada tvrdi da ovaj deliberativni kvalitetmoe biti doveden u pitanje poto su iz diskusije bili iskljueni onikoji bi trebalo da imaju najvie koristi od reforme zdravstvenog si-stema, tanije siromane osobe srednje dobi. Neto denitivno nije

u redu sa funkcijom legitimnosti javne deliberacije ukoliko oni naije se ivote njeni rezultati odraavaju gotovo da nisu reprezento-vani u procesu odluivanja, dok s druge strane, veina onih koji do-nose odluku znaju da nikada nee zavisiti od dobara ija raspodelaili obezbeivanje jeste predmet diskusije (Shapiro 1999: 33; Shapi-ro 2003: 29). Dakle, zakljuak apirove rasprave je da bez obzirakoliko deliberativni proces bio valjan u svakom drugom pogledu, onsvakako nee biti ispravan ukoliko su oni o ijim interesima se ra-

spravlja, iskljueni iz diskusije i ako nemaju priliku da sami izrazesvoje sopstvene interese.Dejn Mejnsbrid (J. Mansbridge) je jedna od retkih zastup-

nica deliberativne demokratije koja je ozbiljno shvatila ovaj izazovintegrisanja interesa, i to posebno linih interesa, u proceduru javnedeliberacije (Mansbridge 2006). Ona je napravila razliku izmeuklasine deliberacije koja za cilj ima konsenzus i pluralistike deli-

beracije, koju ona preferira, a koja je u stanju da obuhvati lini inte-

res i pregovaranje. Jedna od glavnih karakteristika klasine delibe-

racije jeste iskljuivanje linog interesa i konikta interesa. Glavnamotivacija za ovo iskljuenje bila je prethodna dominacija ekonom-skih pretpostavki i interpretacija kako u deskriptivnoj, tako i norma-tivnoj teoriji demokratije, kao i tenja da se ideal demokratije pribli-i participatornom modelu odluivanja koji bi se zasnivao nadiskusiji (Bohman and Rehg 1997). To su, ini se, bili glavni razloziza iskljuivanje linih interesa i pregovora iz klasine deliberacije.

Imajui u vidu ove razloge, postavlja se pitanje koja je onda motiva-cija za uvoenje linog interesa i sukoba interesa u deliberativnuproceduru. Mejnsbridova je ponudila sledei odgovor:

Po pluralistikom idealu deliberacije i demokratskog odlu-ivanja, briga za lini interes je moralno i politiki legitimna. Zapra-vo, da bi razjasnila konikt, ali i da bi omoguila istinski konsenzus,deliberacija mora u pojedinim situacijama lini interes aktivno dauini legitimnim... Kada se jave distributivna pitanja, onemogua-

vanje da lini interes legitimno ue u deliberaciju, potkopava nor-mativni cilj razjanjenja fundamentalnih interesa to ujedno potko-


4/23

74

Ivan

MladenovI

pava sposobnost uesnika u deliberaciji da dostigne pravedan ciljkroz legitimnu proceduru. (Mansbridge 2006: 125)

Iz navedenog odlomka je jasno da glavno opravdanje kojeMejnsbridova nudi za uvoenje linog interesa u proces deliberacije

jeste normativni cilj razjanjenja fundamentalnih interesa, koji se zbogtoga moe nazvati uslovom razjanjenja. Ona smatra da deliberacijamoe imati nekoliko normativnih ciljeva kao to su stvaranje solidar-nosti, ispoljavanje jednakosti itd. Sklon sam da shvatim njeno vienjenormativnog cilja razjanjenja fundamentalnih interesa, ili uslov ra-zjanjenja, kao korak koji podrazumeva slabljenje uslova opteg do-

bra koji je karakteristian za klasinu deliberaciju. Ideal klasine deli-beracije podrazumeva diskusiju koja za cilj ima postizanje konsenzusa

u pogledu opteg dobra. On takoe podrazumeva da u diskusiji nijedoputeno otvoreno pozivanje na lini interes (Elster 1986: 112113).Slabljenje pretpostavke opteg dobra jednostavno znai da izraava-nje brige za lini interes ne samo da je doputeno, ve predstavlja i

poeljan cilj u pogledu deliberativne procedure. Slabiji uslov razja-njenja podrazumeva da dobar deliberativni proces treba da razjasni,to je bolje mogue u datim okolnostima, ta bi graani preferirali ako

bi imali pristup svim informacijama, ukljuujui informacije o drugi-

ma koji su ukljueni u proces (Mansbridge 2006: 108).Dakle, glavni razlog koji stoji iza uvoenja linog interesa udeliberaciju jeste normativni standard koji omoguava razjanjenjei razumevanje interesa svih strana koje su ukljuene u proceduru

javne rasprave. Tano je, kao to je to apiro istakao, da ovakav je-dan normativni zahtev moe za rezultat da ima stvaranje konikatakoji su prethodno bili skriveni. Umesto reavanja sukoba interesa,

javna deliberacija mogla bi u tom sluaju da bude izvor novih kon-

ikata. Odgovor koji Mejnsbridova nudi u tom pogledu jeste daukoliko je takav sluaj, onda deliberacija pored toga to proizvodivie konikata, ujedno proizvodi i vie samorazumevanja i uzaja-mnog razumevanja (Mansbridge 2006: 117). To zapravo predsta-vlja problem samo za klasinu deliberaciju zato to ukoliko je uslovrazjanjenja zadovoljen, uslov konsenzusa ne moe biti zadovoljen.

Na sreu, Mejnsbridova ima reenje za ovaj problem koji je u skla-du sa njenom preferiranom verzijom pluralistike deliberacije. Po

njenom miljenju, deliberativna procedura mogla bi takoe da obu-hvati pogaanje i pregovaranje.


5/23

75

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

Sklon sam da ovaj potez protumaim kao implicitno slablje-nje uslova konsenzusa koji je karakteristian za klasinu deliberaci-

ju. Dakle, uvoenje linog interesa u deliberaciju vodilo bi ka znat-no realistinijoj koncepciji deliberativne procedure koja ukljuuje

fazu pregovaranja, ali koja takoe priznaje znaaj nedeliberativneprocedure glasanja kako bi se nekako razreio konikt interesa kojinije mogue razreiti deliberativnim konsenzusom. Treba ipak istaida je glasanje, po miljenju ove autorke, poslednje utoite i da mutreba pristupiti jedino ako faza pregovaranja ne rezultira nekakvimsporazumom. Ukoliko sporazum bude postignut u toj fazi, onda gla-sanje nije potrebno. Mejnsbridova svoje stanovite formulie uvidu procesa koji se sastoji od etiri stupnja koji obuhvataju prede-

liberativnu fazu, fazu pune deliberacije, fazu pogaanja i pregovara-

nja, i konano, ukoliko je potrebno, fazu glasanja.Poto je pretpostavka opteg dobra ve oslabljena, razlono je

pretpostaviti da e deliberacija ukljuiti kako razmatranja iz per-spektive opteg dobra, tako i iz perspektive linog interesa. Uloga

prve, predeliberativne faze, jeste da se otvori prostor i za razmatranjaiz perspektive linog interesa koja bi kasnije mogla da budu u potpu-nosti razjanjena i podlona debati u fazi pune deliberacije. U ovoj

prvoj fazi manjinske ili podreene grupe takoe imaju ansu da izra-

ze svoje interese, koji bi inae u klasinoj deliberaciji bili potisnuti sobzirom da je pozivanje na line ili interese neke pojedine grupeunapred iskljueno. Pretpostavljajui da e graani nasumice izrazi-ti svoje stavove u pogledu linog i opteg interesa u prvoj fazi, glav-ni zadatak druge faze jeste da ovi stavovi budu strukturisani kroz

proces pune deliberacije. Poto je uslov razjanjenja za deliberativnuproceduru na snazi, to znai da e u drugoj fazi biti razjanjeni pro-

blemi vezani za opte dobro, ali i za sukobe interesa. To bi moglo dadovede do rezultata koje zastupnici deliberativne demokratije inaeoekuju od deliberativnog procesa. Mejnsbridova istie nekolikoefekata koji bi se mogli oekivati od pune deliberacije. Graani bimogli da uvide da su njihove prethodne neznatne razlike zapravomaskirale opte dobro, mogli bi takoe uvideti da moralne obaveze

preteu nad linim interesom, da su u svetlu novih informacija mo-gue nove opcije koje bi unapredile interese svih uesnika u procesu

itd. Jednostavno reeno, faza pune deliberacije mogla bi da proizve-de neto to je istinski zajedniko za sve uesnike a to pre nije


6/23

76

Ivan

MladenovI

postojalo (Mansbridge 2006: 118). Meutim, poto je uslov kon-senzusa takoe oslabljen, to znai da raanje neega to je istinskizajedniko za sve uesnike nije nuno za deliberativni proces. Uko-liko nema konsenzusa oko koncepcije opteg dobra na kraju druge

faze, onda graani stupaju u treu fazu pogaanja i pregovaranja. Zanekoliko trenutaka bie posveena posebna panja ovoj fazi. Kona-no, ukoliko ne bude postignuta saglasnost nakon faze pregovaranja,nuan je mehanizam za zbrajanje individualnih interesa. Iako se naglasanje gleda samo kao na pribeite kojim se omoguava donoe-nje nekakve odluke, Mejnsbridova takoe istie intrinsinu oprav-danost ovog mehanizma odluivanja tvrdei da kada postoji sukobinteresa, fer zbrajanje glasova uz pomo procedure glasanja, ima

normativne prednosti zato to konikt ini eksplicitnim i za odree-

no vreme ga reava na taj nain to koristi individualnu politikujednakost kao mehanizam legitimacije (Mansbridge 2006: 124).2

Take oko kojih se u potpunosti slaem sa Mejnsbridovomjesu slabljenje uslova opteg dobra, kao i implicitno slabljenje uslo-va konsenzusa. Moje neslaganje prvenstveno se odnosi na ukljui-vanja faze pogaanja i pregovaranja u deliberativnu proceduru. Vra-timo se zato na fazu pogaanja i pregovaranja u deliberativnom

procesu. Iako Mejnsbridova pravi dodatnu razliku izmeu pogaa-

nja i pregovaranja, jednostavnosti radi tretiraemo ovu treu fazukao jedinstvenu celinu, bez obzira da li ona konkretno podrazumeva

pogaanje ili pregovaranje. Kako bi motivisala ukljuivanje ovefaze u deliberativnu proceduru, autorka koristi primer integrativnogili win-win razreenja sukoba. Re je zapravo o klasinom primeruFoletove (M. P. Follett) u kome dve osobe imaju sukobljene intere-se. Evo kako glasi pria. Dve osobe nalaze se u istoj prostoriji u bi-

blioteci. Jedna od njih eli da otvori prozor kako bi udahnula svevazduh, dok druga osoba ne eli da u prostoriji bude promaja.Mejnsbrid istie da je integrativno reenje Foletove bilo da se otvo-ri prozor u susednoj prostoriji. Dakle, poetni sukob interesa koji je

bio reprezentovan preferencijama da prozor u prostoriji bude otvo-ren ili zatvoren, tokom procesa pregovaranja transformisan je u te-meljnije preferencije da u prostoriji ima sveeg vazduha i da nema

2

Mejnsbridova u ovom kontekstu uglavnom podrazumeva veinsko pravi-lo. Neka novija istraivanja pokazuju da bi za kvazivindikaciju deliberativnog pro-cesa bilo potrebno daleko vie od proste veine glasova. Videti: Gaus 2008.


7/23

77

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

promaje. Mejnsbridova zakljuuje da je poenta ovog primera to daje integrativno reenje koje je Foletova predloila proizvelo optedobro, uprkos sukobu interesa. Imajui u vidu ovu karakteristikuintegrativnih razreenja sukoba, pogaanje i pregovaranje moglo bi

da ima veoma vanu ulogu u proceduri deliberacije.Meutim, jedna stvar se previa prilikom izvoenja ovakvogzakljuka na osnovu prethodnog primera. Nije tano da su strane

postigle integrativno reenje samo zahvaljujui meusobnom proce-su pregovaranja. Moglo bi se rei da je reenje za njihov spor dolonekako spolja. Reenje je smislila i uvela u igru Foletova, ili daizrazimo istu ideju neto apstraktnije, neko X koje nije bilo strana u

procesu pregovaranja. Zato bi ta injenica bila od posebne vano-

sti? Prvo, zato to bi u realnim situacijama pregovaranja jedna odstrana mogla da predloi istu stvar kao i dato integrativno reenje, ada druga strana to ne prihvati podozrevajui da tim predlogom prvaosoba samo eli da unapredi sopstveni lini interes. Zamislimo da

prva osoba predloi identino reenje kao Foletova. Meutim, pravirazlog zato je druga osoba izrazila svoju elju da ne bude promaje

bio je zato to ne eli da se prostorija u bilo kom pogledu rashlauje.Zato bi ona mogla da zakljui kako e prva osoba svojim predlogom

zapravo dobiti ono to eli, a to je suprotno njenim eljama. Drugo,jedna od glavnih karakteristika procedure javne deliberacije jeste dasva reenja moraju da poteknu upravo od uesnika u datom procesukolektivnog odluivanja. Ako su ova dva zapaanja tana to ondaznai da je zakljuak Mejnsbridove o integrativnim ili win-win re-enjima kao opravdanju za uvoenje faze pogaanja i pregovaranjau proceduru deliberacije u najmanju ruku preuranjen.

Mejnsbridova nudi i dodatnu vrstu opravdanja za integrisa-

nje pogaanja i pregovaranja u deliberativnu proceduru. Ona tvrdida su pogaanje i pregovaranje fer ako su strane slobodne i jednakeu pogledu temeljnih uslova (Mansbridge 2006: 124). Ona u tom po-gledu kae da pravinost bilo kog pogaanja ili pregovaranja zavi-si, kao i legitimnost deliberacije i glasanja, od temeljnih uslova slo-

bode i jednakosti (Mansbridge 2006: 124). Ono to se ovakvimizjednaavanjem razliitih mehanizama kolektivnog odluivanja

previa jeste da se nejednakost u pogledu moi i resursa ne reektu-

je na jednak nain na sve navedene procese odluivanja. Zadrimose na temeljnom uslovu jednakosti. U tom kontekstu od pomoi je


8/23

78

Ivan

MladenovI

Koenova (J. Cohen) formulacija uslova jednakosti za idealnu delibe-rativnu proceduru. On kae da su u idealnoj koncepciji deliberacijesve strane formalno i supstantivno jednake (Cohen 1997: 7475).Formalna jednakost znai da svaka osoba ima jednaka prava u sva-

kom delu deliberativnog procesa. Slina stvar vai i u sluaju glasa-

nja. Svaka osoba ima jednake anse da ubaci glasaki listi i timeutie na ishod procedure kolektivnog odluivanja. Supstantivna jed-nakost podrazumeva da postojee razlike u moi i resursima ne utiuna anse osoba da uestvuju u deliberaciji. Ona takoe znai da ovifaktori nejednakosti moi i resursa ne igraju odluujuu ulogu u pro-cesu deliberacije. Slian uslov vaio bi takoe i za proces glasanja.Meutim, imajui u vidu razliku izmeu formalne i supstantivne jed-

nakosti, proces pregovaranja se u znatnoj meri razlikuje od prethod-

na dva. Dok se u sluaju deliberacije i glasanja supstantivna jedna-kost sutinski svodi na formalnu jednakost, to ne vai za pogaanje i

pregovaranje, zato to ma koliko osobe bile jednake u formalnomsmislu, one e uvek imati podsticaj da koriste svoju supstantivnunejednakost koja je izvor njihove pregovarake moi.

Iz onoga to Mejnsbridova kae nije jasno koju vrstu jedna-kosti ona ima u vidu? Pretpostavimo da je re o formalnoj jednako-

sti. Ali ako je naa analiza ispravna, formalna jednakost nema istiznaaj u pregovaranju, kao to ima u javnoj deliberaciji ili prilikomglasanja. To znai da formalna jednakost u procesu pregovaranjasama po sebi ne znai automatsko iskljuenje supstantivne nejedna-kosti. Ako, meutim, misli na supstantivnu jednakost, onda se po-stavlja pitanje kako obezbediti vaenje takvog jednog uslova u pro-cesu pregovaranja. Imajui u vidu ove primedbe, mogli bismonajzad da preciznije okvalikujemo nae slaganje sa pokuajem

Mejnsbridove da integrie lini interes i sukob interesa u procedurudeliberacije. Iako prihvatamo predloenu ideju integrisanja linoginteresa u deliberativnu proceduru, kao i korake ka slabljenju uslovaopteg dobra i konsenzusa, ostajemo skeptini u pogledu integrisa-nja pogaanja i pregovaranja u proces deliberacije.

U ostatku ovog rada panju emo usmeriti na nedavno obja-vljen lanak Mesto linog interesa i uloga moi u deliberativnojdemokratiji, koji je Mejnsbrid objavila zajedno sa osam eminen-

tnih teoretiara u oblasti deliberativne demokratije (Mansbridge etal. 2010). Upravo zbog ove injenice navedeni rad moe se smatrati


9/23

79

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

nekom vrstom manifesta koji nudi smernice za dalji napredak teori-je koja se zasniva na pretpostavkama deliberativne demokratije, alii neka praktina uputstva kako deliberativni ideal moe biti ostva-ren. Na zadatak bie da procenimo u kojoj meri ideje iznete u ovom

lanku predstavljaju korak napred u odnosu na raniji pokuaj uvoe-

nja linog interesa i pregovaranja u proceduru javne deliberacije.Iako smo se sloili sa stavom Mejnsbridove da lini interes moeimati znaajnu ulogu u procesu deliberacije, smatrali smo da njeniargumenti u prilog deliberativne forme pregovaranja nisu u dovolj-noj meri ubedljivi. Pitanje je, dakle, da li argumenti izneti u ovomkasnijem lanku pruaju bolje opravdanje za koncepciju delibera-tivno zamiljenog pregovaranja. lanak zapoinje sa jasnim distan-

ciranjem autora od pretpostavki opteg dobra i deliberativnog kon-

senzusa, zamiljenih po modelu klasine deliberacije:Deliberativna demokratija je obino bila denisana kao su-

protna linom interesu, pogaanju i pregovaranju, glasanju i upotrebimoi. Nae shvatanje razlikuje se od uobiajenog u pogledu dve stva-ri. Prvo, mi branimo stanovite da lini interes, ukoliko je ogranienna odgovarajui nain, treba da bude deo deliberacije koja se zavra-va demokratskom odlukom. Neki oblici pregovaranja koji ukljuuju

lini interes zaista zadovoljavaju sve nae kriterijume za idealnudeliberaciju, i to posebno kriterijum da u svojoj idealnoj formi delibe-rativna metoda izbegava korienje moi prisile. Zbog toga, takoogranieni lini interes i date forme pregovaranja ukljuujemo u re-formulisani deliberativni ideal, odnosno regulativni standard komerealne deliberacije treba da tee. Drugo, zastupamo komplementar-nost, pre nego antagonistiki odnos deliberacije i mnotva demokrat-skih mehanizama koji sami po sebi nisu deliberativni. Ovi nedelibe-

rativni mehanizmi, kao to su zbrajanje glasova kod glasanja, kao i ferpogaanje i pregovaranje izmeu kooperativnih suparnika, ukljuujumo prisile u samom mehanizmu odluivanja. Ipak, oni moraju da

budu opravdani na deliberativan nain. (Mansbridge et al. 2010: 64)Nekoliko stvari je vano istai s obzirom na pretpostavke od

kojih Mejnsbrid i kolege polaze. Najpre treba uoiti da se umestofokusiranja javne deliberacije iskljuivo na opte dobro, kao u slu-aju klasine deliberacije, autori zalau da se u deliberativnu proce-

duru odluivanja ukljue i stavovi kojima se izraava lini interes.Ovo stanovite mi smo interpretirali u smislu slabljenja pretpostav-


10/23

80

Ivan

MladenovI

ke opteg dobra. Videli smo ranije da umesto ove pretpostavkeMejnsbrid uvodi znatno slabiju pretpostavku ili uslov razjanjenjakoji kae da kroz proces javne deliberacije ujedno treba da buduizraena i razjanjena kako razmatranja iz perspektive opteg intere-

sa, tako i iz perspektive linog interesa. Mi drugi stav tumaimo kaokorak ka slabljenju uslova konsenzusa. Evo i u kom smislu. Naime,jedna od pretpostavki klasine deliberacije jeste da je demokratskaodluka legitimna ako i samo ako za rezultat ima konsenzus posti-gnut javnom deliberacijom slobodnih, jednakih i razlonih graana.Meutim, ma koliko bio opravdan u smislu ideala kome javna deli-

beracija treba da tei, ovaj uslov je isuvie jak u pogledu proceduredemokratskog odluivanja. Naime, demokratsko odluivanja moe

biti legitimno i u sluaju glasanja. Prema tome, korak kojim se odu-

staje od pretpostavke da je jedini vid legitimnog demokratskog od-luivanja konsenzus postignut javnom deliberacijom i doputamogunost drugih mehanizama odluivanja kao legitimnih, mi tu-maimo kao korak ka slabljenju uslova konsenzusa klasine delibe-racije. Ako se stvari interpretiraju u ovom svetlu izgleda da autori unavedenom odlomku ako ne eksplicitno, barem implicitno branestanovite slabljenja uslova konsenzusa.

Tekou za ovakvo shvatanje, moglo bi da predstavlja to toautori govore o regulativnom idealu ili standardu deliberativne de-mokratije. Oslanjajui se na Kanta (I. Kant), autori deniu regula-tivni ideal kao onaj koji premda neostvariv u svojoj potpunosti, za-

pravo jeste ideal prema kome, ako je sve ostalo jednako, praksatreba da bude prosuena u smislu manjeg ili veeg pribliavanja(Mansbridge et al. 2010: 64). Tako bi, na primer, shvatanje pretpo-stavke konsenzusa kao regulativnog ideala, ili dela regulativnog

ideala, podrazumevalo da uprkos tome to ova pretpostavka nemoe biti u potpunosti zadovoljena, ona i dalje ima svoje normativ-no vaenje. Meutim, ako je nae ranije vienje uslova konsenzusai slabljenje tog uslova ispravno, onda prethodan stav ne moe bitikoherentno branjen jer se njime u isto vreme pretpostavlja da je kon-senzus postignut javnom deliberacijom jedini legitiman nain de-mokratskog odluivanja, ali i da u nedostatku konsenzusa glasanjetakoe moe biti legitiman nain odluivanja.3Drugim reima, ako

3 Mejnsbridova u lanku iz 2006. izbegava ovu inkonzistentnost timeto tvrdi da nijedna forma demokratskog odluivanja nije u potpunosti legitimna


11/23

81

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

prihvatimo da glasanje ili neki drugi mehanizam moe biti legitimannain demokratskog odluivanja, to onda znai da se mora oslabiti

pretpostavka o konsenzusno usmerenoj javnoj deliberaciji kao jedi-nom izvoru legitimnosti demokratskog odluivanja, ili krae ree-

no, mora biti oslabljena pretpostavka konsenzusa.Neko bi mogao da primeti da uvoenje drugih mehanizamaodluivanja, pored javne deliberacije, samo implicitno znai slablje-nje uslova konsenzusa i da u nedostatku eksplicitno formulisanogslabijeg uslova, uslov konsenzusa ostaje na snazi, barem kao regula-tivni ideal, ili kao deo regulativnog ideala deliberativne demokrati-

je. Na ovaj prigovor moglo bi se odgovoriti time to bi se eksplicitnoformulisao slabiji uslov od uslova konsenzusa. Takav jedan uslov

jeste uslov metasaglasnosti koji podrazumeva da cilj javne delibera-

cije nije postizanje konsenzusa u pogledu poredaka preferencija,ve saglasnosti u pogledu problemske dimenzije u okviru koje pre-ferencije mogu biti rasporeene na jednovran nain (List 2002;Dryzek and List 2003). Ovaj slabiji uslov ima tu prednost to ujednozadrava usmerenost javne deliberacije ka postizanju saglasnosti,dok s druge strane garantuje smisaoni i nearbitraran rezultat proce-dure glasanja. Na taj nain ostaju ouvani kako legitimnost procedu-

re javne deliberacije, tako i procedure glasanja. I nema nikakvograzloga zato se uslov metasaglasnosti ne bi mogao smatrati regula-tivnim idealom ili delom regulativnog ideala deliberativne demo-kratije. Nije, meutim, teko uoiti da pretpostavka konsenzusa nemoe biti na koherentan nain ouvana, ako se prizna vaenje pret-

postavke metasaglasnosti. Utoliko je za nekoga ko se zalae za ta-kvu vrstu demokratskog odluivanja koja ukljuuje i proceduru jav-ne deliberacije i proceduru glasanja, slabljenje pretpostavke

konsenzusa logina posledica. Pristalice ovakvog gledita na raspo-laganju imaju slabiji uslov metasaglasnosti koji garantuje koheren-tnost njihove pozicije.4

(Mansbridge 2006: 124). Ali ovaj manevarski potez, koji ima tu prednost da se naneke demokratske odluke za koje se ne bi reklo da su u potpunosti legitimne moegledati kao na opravdane u smislu veeg pribliavanja regulativnom idealu, istovre-meno neopravdano baca senku sumnje u pogledu legitimnosti na svaku odluku kojaje doneta demokratskim putem.

4

Zahvaljujem se Hoze Luisu Martiju (Jos Luis Mart) na njegovim kri-tikim primedbama koje su dovele do preciziranja glavne poente u prethodna dvapasusa.


12/23

82

Ivan

MladenovI

Ostaje jo jedna stvar da bude razjanjena u vezi sa pretpo-stavkama od kojih Mejnsbrid i kolege polaze. Naime, u prethodnonavedenom odlomku kae se da nedeliberativni naini demokrat-skog odluivanja moraju da budu opravdani na deliberativan na-

in. Kako razumeti ovu pretpostavku? Ako pretpostavimo, kao toto ini veina pristalica deliberativne demokratije, da je glavnoopravdanje za uvoenje procedure glasanja u teoriju deliberativnedemokratije, to da u sluaju izostanka konsenzusa glasanje pred-stavlja nain da odluka ipak bude doneta (Cohen 1997: 75; Elster1986: 115), onda samo glasanje ne moe biti predmet javne delibe-racije jer po polaznoj pretpostavci oko njega kao opravdane proce-dure odluivanja ne bi nuno morao da bude postignut konsenzus.

Stvari dodatno komplikuje to to bi u igri mogli da budu razliitimodeli glasanja. Zato onda Mejnsbrid i kolege, koji videli smoargumentuju u prilog dodatnih mehanizama odluivanja pored javnedeliberacije, tvrde da mehanizam odluivanja kakav je na primerglasanje mora da bude opravdan na deliberativan nain?

Sva je prilika da izvor ove nekoherentnosti lei u zamisli de-liberativne demokratije kao participatornog ideala koji podrazume-va trajnu vrstu drutva u kome je osnovni oblik upravljanja javna

deliberacija njegovih lanova (Cohen 1997). Jedino iz ove perspek-

tive razumljivo je da se na nedeliberativne mehanizme demokrat-skog odluivanja moe gledati kao na opravdane samo kroz proce-duru deliberacije. Meutim, ako imamo u vidu da realan nainfunkcionisanja demokratije uglavnom podrazumeva model glasanjai da, istorijski gledano, ustanovljenju ovog modela nije prethodionikakav proces javne deliberacije kroz koji bi on bio opravdan, pret-hodno gledite moglo bi se nazvati participatornom iluzijom. Za

teoretiare koji nisu skloni da podlegnu participatornoj iluziji, re-formisanje realno postojeih naina demokratskog odluivanja upravcu deliberativne demokratije ispostavlja se kao logian korak.Jasno je da u tom sluaju i formulisanje samih normativnih zahtevatreba da bude u skladu sa tim ciljem. Jedna od posledica participa-torne iluzije jeste zapravo produbljivanje jaza izmeu ideala deli-

berativne demokratije i realnog funkcionisanja demokratskog odlu-ivanja koje se uglavnom zasniva na proceduri glasanja.

Vratimo se, ipak, na glavni predmet ovog rada a to je ulogalinog interesa u deliberaciji. Mejnsbrid i kolege u svom radu nude


13/23

83

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

neto sloeniju sliku uloge linog interesa, nego to je to u prethod-no razmatranom lanku bio sluaj. Da podsetimo, slabljenje pretpo-stavke opteg dobra, vodi kao neto slabijem zahtevu razjanjenjakoji kae da u proceduri deliberacije treba da budu razjanjena pita-

nja kako iz perspektive opteg dobra, tako i iz perspektive linihinteresa. Autori u istom duhu tvrde da ukljuivanje linog interesau regulativni ideal deliberativne demokratije vodi obuhvatanju ra-znovrsnosti ljudskih ciljeva, kao i mnotva ljudskih miljenja(Mansbridge et al. 2010: 73).5Sloenija slika koju oni predlau sa-stoji se od uvoenja distinkcije izmeu uloge linog interesa kaoinformacije i uloge linog interesa kao opravdanja. Ovu distinkcijuuveli su, zapravo, u teoriju deliberativne demokratije Koen i Roders

(J. Rogers), smatrajui da lini interes moe da ima samo ulogu pru-

anja informacija, ali ne i opravdanja neijih zahteva u procesu de-liberacije (Cohen and Rogers 2003: 247). Mejnsbrid i kolege braneneto ambiciozniju, samim tim i problematiniju zamisao, po kojojlini interes moe imati informativnu ulogu, ali i ulogu opravdanja.

Prva uloga sastoji se u tome da izraavanje linog interesamoe posluiti kao informacija kako u pogledu opteg dobra, tako iu pogledu sukoba interesa. Autori smatraju da javna deliberacija

koja prethodi donoenju odluke pored toga to doprinosi eventual-

noj transformaciji preferencija, takoe doprinosi razjanjenju inte-resa i preferencija (Mansbridge et al. 2010: 73). Otuda ne bi bilo

pogreno ukoliko bi se uloga linog interesa kao pruanja informa-cija shvatila kao drugaija deskripcija uslova razjanjenja. Ovajuslov, moemo ga nazvati uslovom informisanja, zapravo izraavaistu ideju kao i ranije razmatrani uslov razjanjenja. Autori takoesmatraju da ukoliko lini interes nije predmet razjanjenja, onda ra-

ste verovatnoa da e u procesu deliberacije biti usvojena neka ver-zija opteg dobra koja ne reektuje na pravi nain interese svih onihkoji su u proces ukljueni.

Oni navode sledei primer kako bi ukazali na vanost uslovainformisanja ili uslova razjanjenja za javnu deliberaciju. Grupa

profesora Univerziteta u Miigenu trebalo je 1965. godine da done-se odluku koji je najbolji nain anti-ratnog delovanja na njihovomfakultetu. Na stolu su bile dve opcije. Jedna je podrazumevala ce-

lodnevne proteste, to ujedno znai otkazivanje nastave, ali i5 Videti takoe: Mansbridge et al. 2010: 69.


14/23

84

Ivan

MladenovI

mogunost da se izgubi posao, dok je druga podrazumevala celod-nevna predavanja koja bi kao glavnu temu imala upravo pitanjeopravdanosti rata u Vijetnamu. Kljuni preokret u procesu odluiva-nja odigrao se kada je jedan od profesora istakao da podrava drugu

opciju, ne zato to je smatra ekasnijom za ostvarenje primarnogcilja, ve zato to se plai gubitka posla. Meutim, ovaj stav koji semoe shvatiti kao pruanje informacije o linom interesu, zapravo jerazotkrio da trokovi anti-ratne delatnosti mogu biti previsoki, takoda se druga opcija moe smatrati boljom ak i iz perspektive zajed-nikog cilja. Predloena ideja je usvojena i navedeni vid protestaubrzo se proirio i na drugim univerzitetima.

Ako uloga linog interesa u deliberaciji u formi informisanja

i razjanjenja deluje relativno prihvatljivo, druga zamisao, o linominteresu kao opravdanju, ini se znatno problematinijom. Mejn-sbrid i kolege smatraju da lini interes moe da poslui i kao oprav-danje u procesu deliberacije, onda kada se opte dobro zapravo sa-stoji od zbira linih interesa. U tom sluaju moglo bi se rei da jesvaki lini interes, pojedinano gledan, ujedno konstitutivan zaopte dobro. Ovaj uslov mogao bi se nazvati uslovom opravdanjazato to u datim okolnostima, za svaku individuu, kao i za sve osta-

le u grupi, injenica linog interesa predstavlja razlono i dovoljnoopravdanje individualnog stanovita (Mansbridge et al. 2010: 75).Treba ipak primetiti da za uslov opravdanja vae dodatna ogranie-nja u pogledu samog izraavanja linog interesa koja podrazumeva-

ju univerzalna ogranienja ljudskih prava i moralnog ponaanja, kaoi deliberativna ogranienja kao to su uzajamno potovanje, recipro-citet, pravinost itd. Pozivajui se na Rolsa (J. Rawls), autori sma-traju da ovako ogranieni lini interes istovremeno podrazumeva

pristrasnost u pogledu sopstvenih interesa, ali i tenju da konanaodluka bude fer, da se lini interes izraava u terminima pravinostiili da se uvae argumenti drugih ljudi koji se pozivaju na pravinost.Dakle, lini interes moe imati ulogu opravdanja, ali jedino ukolikosu na snazi moralna i deliberativna ogranienja.

Iako se u poreenju sa uslovom opteg dobra, uslov razja-njenja inio znatno prihvatljivijim, ovaj uslov pokazuje izvesne sla-

bosti u svetlu distinkcije izmeu informacije i opravdanja. Naime,

dok je u sluaju zadovoljenosti uslova opravdanja, lini interes re-ektovan u konanoj odluci, u sluaju zadovoljenosti uslova infor-


15/23

85

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

misanja to ne mora da bude sluaj. Mejnsbrid i kolege tvrde da upojedinim situacijama kada su, na primer, predmet deliberacijeosnovna prava, lini interes iskljuivo treba da ima ulogu informisa-nja, to ujedno znai da ne treba da bude reektovan u samoj odluci.

injenica da lini interes ne mora, a ponekad i da nije poeljno, dabude reektovan u konanoj odluci pokazuje, dakle, da je uslov ra-zjanjenja ili uslov informisanja isuvie slab. Za razliku od toga,uslov opravdanja ispostavlja se kao isuvie jak. Ovaj uslov moe

biti zadovoljen samo u retkim sluajevima Ne-ekvilibrijuma linihinteresa, koji se uz to u najveoj moguoj meri udaljavaju upravo odsame ideje deliberacije jer sada svaka osoba mora da kae da jeishod opravdan upravo zato to je opravdan iz perspektive njenog

linog interesa.Pitanje je da li bi se mogli formulisati uslovi koji bi u istovreme bili slabiji od uslova opravdanja, ali i jai od uslova informi-sanja. Nama se ini da u rasponu izmeu ova dva uslova ima dovolj-no prostora za formulisanje takvih uslova. Jedan takav uslov mogao

bi se nazvati uslovom prihvatanja. On bi podrazumevao ne samo daje doputeno izraavanje linog interesa u funkciji razjanjenja i in-formisanja, ve i da ako se ono uini opravdanim uesnicima u pro-

cesu deliberacije, onda treba da bude usvojeno i prihvaeno. To biujedno znailo da bi ovaj izraz linog interesa mogao biti reekto-van u konanoj odluci. Naravno, ovaj uslov je slabiji od uslovaopravdanja jer izraavanje linog interesa ne predstavlja automatskiopravdanje koje treba da bude reektovano u konanoj odluci.

Naime, osobe koje uestvuju u deliberaciji mogu dati zahtev dasmatraju neopravdanim. U ovom svetlu moglo bi se postaviti pitanjeda li je primer sa odlukom u pogledu anti-ratnog protesta koji navo-

de Mejnsbrid i kolege, zapravo pre primer koji ukazuje na zadovo-ljenost uslova prihvatanja, nego uslova informisanja. injenica da jepredlog bio prihvaen, ne znai automatski da nije mogao biti odbi-jen u svetlu nekih drugih razloga koji bi se smatrali u veoj meriopravdanim.

Videli smo, ipak, da se kljuni problem ne nalazi toliko ukoncepciji uvoenja linog interesa u deliberaciju, koliko u integri-sanju pogaanja i pregovaranja u deliberativnu proceduru. Mejn-

sbrid i kolege, pored neto sloenije slike o ulozi linog interesa,takoe nude znatno kompleksniju sliku onoga to nazivaju delibera-


16/23

86

Ivan

MladenovI

tivnim pregovaranjem. Ranije smo tvrdili da uvoenje koncepcijepregovaranja u javnu deliberaciju podlono prigovoru da time nije upotpunosti iskljuena mogunost stratekog ponaanja koja je ka-rakteristina za uobiajene situacije pregovaranja. Drugim reima,

nije problem u tome da li se za pregovaranje mogu formulisati istinormativni uslovi koji vae za javnu deliberaciju. Problem je u tometo jednom kada se dopusti mogunost pregovaranja, onda se ovimuslovima moe manipulisati na nain koji to nije mogue u sluajuglasanja ili javne deliberacije. Ipak, pre nego to preemo na razma-tranje deliberativnog pregovaranja, izloiemo ukratko prikaz ra-zvoja teorije deliberativne demokratije koji je delom ideal-tipski, adelom istorijski, kojim autori opravdavaju potrebu proirenja ideala

deliberativne demokratije u navedenom pravcu.Kao i u ranijem radu Mejnsbridove, polazna taka je klasi-na deliberacija koja je usmerena na postizanje konsenzusa u pogle-du opteg dobra. Glavna zamisao je da graani koji mogu imati su-

protstavljene preferencije, interese i miljenja, nakon rasprave kojaje usmerena na opte dobro, zahvaljujui snazi boljeg argumenta, naosnovu istog razloga odluuju da je neka opcija najbolja. Jasno je daovako shvaen ideal deliberativne demokratije iskljuuje pozivanje

na lini interes, ali i mogunost pregovaranja. U idealnom sluajuklasina deliberacija zavrava se donoenjem odluke, tako da meha-nizmi nedeliberativnog odluivanja nisu potrebni. Potreba za njima

javlja se jedino u sluaju nemogunosti postizanja konsenzusa. Dru-gim reima, ideal klasine deliberacije pretpostavlja vaenje uslovaopteg dobra i uslova konsenzusa. Nakon ranog stupnja razvoja teo-rije, sve vie autora privrenih deliberativnom idealu argumentova-lo je u prilog neto ire koncepcije koja bi doputala razliite inter-

pretacije opteg dobra, ali i da odluka ne mora nuno biti donetakonsenzusom. Autori smatraju da je za ovu drugu fazu razvoja teo-rije deliberativne demokratije karakteristino stanovite da delibe-racija koja je razjasnila i dobro strukturisala konikt zavrava saveinskim glasanjem ili nekim drugim nedeliberatvnim demokrat-skim metodom kao to je pregovaranje izmeu kooperativnih supar-nika (Mansbridge et al. 2010: 69). Mi smo ove zamisli protumailikao korake ka slabljenju uslova opteg dobra i uslova konsenzusa.

Konano, autori smatraju da ova ira slika deliberativnog ideala tre-ba da ukljui line interese i deliberativno pregovaranje. To bi bio


17/23

87

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

trei stupanj razvoja, koji bi ujedno trebalo da obelei aktuelne ra-sprave u okviru teorije deliberativne demokratije. Ili bar tako autorismatraju.

Kako bi objasnili koncepciju deliberativnog pregovaranja,

autori predlau distinkciju izmeu klasine vrste pregovaranja kojaukljuuje pretnje i ispoljavanje moi i deliberativne vrste pregovara-nja koja koristi neprisilne mehanizme ubeivanja. Oni smatraju dadeliberativno pregovaranje treba da zadovolji iste one uslove kojiinae vae za proceduru deliberacije. Takoe tvrde da je tako shva-eno deliberativno pregovaranje mogue razlikovati od druga dvamehanizma demokratskog odluivanja kao to su pregovaranje iz-meu kooperativnih suparnika i glasanje. Umesto preciznijeg odre-

enja deliberativnog pregovaranja autori prezentuju etiri tipa posti-

zanja komunikativne saglasnosti koji po njihovom miljenjuistovremeno zadovoljavaju uslove idealne deliberacije, ali i ukazujuna opravdanost uvoenja pregovaranja u koncepciju deliberativnedemokratije. Te etiri vrste deliberativnih pregovaranja jesu konver-gencija, sporazumi sa pojedinim nereenim pitanjima, integrativno

pregovaranje i u potpunosti kooperativni pregovori. Autori smatrajuda je za sve ove vrste karakteristino da pored toga to zadovoljava-

ju zahteve javne deliberacije, takoe doputaju znaajnu ulogu izra-

avanju linih interesa.Konvergencija podrazumeva da deliberacija zapoinje sa ne

tako velikim razlikama u pogledu miljenja i interesa, a zavrava sesaglasnou svih strana oko neke opcije na osnovu istih razloga. Ovavrsta saglasnosti u odreenoj meri odgovara efektu pune deliberacijekoji je Mejnsbridova ranije istakla, da razjanjenje pitanja vezanihza line interese i opte dobro moe dovesti do uvida da interesi i

nisu u toj meri suprotstavljeni i da su povrinske razlike prikrile vi-enje opteg dobra oko koga su sve strane u sutini saglasne. Zasporazume sa pojedinim nereenim pitanjima je karakteristino da segraani slau oko odreene opcije, ali na osnovu razliitih razloga.Upravo zbog toga ovakvi sporazumi mogu da poslue kao privreme-na reenja, dok se nakon toga mogu razreiti pitanja koja su ostalasporna. Pod integrativnim pregovaranjem podrazumeva se ista onakoncepcija integrativnih ili win-win razreenja sukoba koju smo ra-

nije razmatrali. Konano, potpuno kooperativni pregovori podrazu-mevaju da strane zapoinju deliberaciju sa sukobljenim interesima,


18/23

88

Ivan

MladenovI

ali da nakon rasprave o sadraju tih interesa i pozivanja na principepravinosti, postiu saglasnost za koju obe strane mogu da kau daje fer. Ova vrste pregovora podrazumevala bi potpunu iskrenost pre-govaraa, uzdravanje od korienja pretnji i drugih stratekih sred-

stava karakteristinih za uobiajene situacije pregovaranja.Kljuni problem u vezi sa svim navedenim formama delibe-rativnih pregovaranja jeste to su one ili isuvie deliberativne, iliisuvie podlone klasinom stratekom ponaanju. Poimo redom.Za konvergenciju bi se teko moglo rei da uopte predstavlja bilokakvu formu pregovaranja. Videli smo da autori klasinu deliberaci-

ju odreuju tako da se odluka za neku opcija donosi na osnovu istograzloga. Iako je sada za razliku od klasine deliberacije doputeno

izraavanje linih interesa, reklo bi se da je postignuti sporazum upotpunosti deliberativan i da nikakvo pregovaranje zapravo nije nipotrebno. Slino je i sa drugim vidom deliberativnog pregovaranjakoji je originalno branjen upravo kao model deliberacije. Dodatni

problem predstavlja to to je postignut sporazum nestabilan jer se usvetlu dalje diskusije moe pokazati da pitanja koja su ostala otvo-rena mogu da ugroze prethodni sporazum. U tom pogledu glasanje

bi imalo znatno veu prednost nad ovakvim tipom deliberacije ili

deliberativnog pregovaranja, jer bi ponudilo trajnije reenje za datiproblem. Kada je re o integrativnim pregovaranjima, najpre bi tre-balo istai da je u prezentovanju ovog modela primer koji je Mejn-sbridova ranije koristila delimino modikovan. U novijoj verziji

primera, Foletova koja predlae reenje upravo se pojavljuje kaojedna od strana u pregovorima. Ovom modikacijom primera izbe-gava se ranije izneti prigovor da je integrativno reenje dolo neka-ko spolja, to dovodi u pitanje relevantnost integrativnih reenja za

javnu deliberaciju. Ali se njome ne izbegava prigovor da su ovakvareenja podlona stratekoj manipulaciji karakteristinoj za realnesituacije pregovaranja. Dakle, za razliku od prethodna dva sluaja,trei vid deliberativnog pregovaranja ne bi se mogao smatrati u pot-

punosti zadovoljavajuim zato to ipak doputa mogunost strate-kog postupanja koje je karakteristino za uobiajene situacije pre-govaranja. I najzad, u potpunosti kooperativni pregovori mogli bi

biti podloni slinom prigovoru. Kako bi potkrepili svoju ideju o

navedenoj vrsti sporazuma autori citiraju odlomak u kome se kaoprimeri za datu vrstu pregovaranja navode sreno oenjeni par ili


19/23

89

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

sreni biznis partneri. Ve sama articijelnost ovih primera treba-lo bi da ukae na veoma ogranien domet u potpunosti kooperativ-nog pregovaranja. Pogotovo se ini da je zahtev potpune iskrenostii otvorenosti teko zadovoljiti u bilo kojoj vrsti pregovora, pa makar

se radilo o srenom branom paru ili biznismenima koji su imalisreu da uspeno sarauju.Moglo bi, dakle, da se zakljui da se uprkos tome to je deli-

berativno pregovaranje prezentovano u znatno sloenijoj formi negoto je to sluaj u ranijem radu Mejnsbridove, argumenti u prilogukljuivanja pregovaranja u deliberaciju, i u ovoj kompleksnijojformi, ne ine dovoljno ubedljivim. Postavlja se pitanje koja je ondaglavna motivacija za dosledno insistiranje na potrebi za takvim jed-

nim integrisanjem pregovora u deliberativnu proceduru. Autori ek-

splicitno kau, mislei na vrste deliberativnih pregovaranja, da sesvaki od ovih procesa zavrava nekom vrstom konsenzusa, odno-sno istinskom saglasnou uesnika da je ishod ispravan ili fer(Mansbridge et al. 2010: 70). Imajui u vidu ovaj njihov stav, mogao

bi se izvesti zakljuak da izvor pojedinih nekoherentnosti, kao i ne-dovoljna opravdanost koncepcije deliberativnog pregovaranja, svojizvor imaju u onome to smo nazvali participatornom iluzijom da

e konsenzus nekako biti postignut, pa makar to bilo i sredstvimapogaanja i pregovaranja. Ali ono to se gubi iz vida jeste da delibe-rativni konsenzus nije isto to i saglasnost postignuta pregovorima.Da je to tako dovoljno govori injenica da u sluaja deliberativnogkonsenzusa pregovori jednostavno ne bi ni bili potrebni.

Ukoliko je naa analiza ispravna to onda znai da koraci upravcu integrisanja linog interesa u deliberaciju, kao i slabljenjauslova opteg dobra i konsenzusa idu u prilog formi demokratskog

odluivanja koja ukljuuje proceduru javne deliberacije i proceduruglasanja, ali ne i pregovaranje, makar ono bilo zamiljeno i u delibe-rativnoj formi. Kada je o glasanju re, neke osobe e verovatno gla-sati kako bi unapredile line interese. Ali neke osobe takoe moguglasati imajui u vidu neku koncepciju opteg dobra. Kljuna stvar

je da nema nunosti da se postupi bilo na jedan, bilo na drugi nain.Empirijska istraivanja takoe pokazuju da ljudi glasaju kako zbograzloga u kojima dominira lini interes, tako i iz prosocijalnih razlo-

ga. Klasina koncepcija deliberativne demokratije podrazumeva daje javna diskusija usmerena ka postizanju konsenzusa oko opteg


20/23

90

Ivan

MladenovI

dobra. U ovom radu zastupao sam stanovite da nema nikakve nu-nosti u pretpostavci da e javna deliberacija zaista dovesti do kon-senzusa u pogledu opteg dobra. Ovakav jedan konsenzus ne samoda nije realistian, ve ne mora nuno da bude ni poeljan rezultat

javne deliberacije. Ako tako stoje stvari, onda najvie to praktinoorijentisani teoretiari deliberativne demokratije mogu da oekujujeste otvorena debata u deliberativnoj fazi demokratskog odluiva-nja koja bi mogla da utie na postdeliberativno glasanje. Ovo stano-vite podrazumeva da rasprava koja je usmerena na postizanje sa-glasnosti i odreenje opteg dobra, ini verovatnijim da odreenakoncepcija opteg dobra bude reektovana u ishodu glasanja. Onotakoe podrazumeva da pozivanje na lini interes nije ex hypothesi

iskljueno. Uloga javne deliberacije je da budu razjanjena pitanjakako u vezi sa linim interesima, tako i u vezi sa optim interesom.I jedna i druga vrsta razmatranja mogu se u toku diskusije pokazatikao opravdana. Ali ni tu nema nikakve nunosti.

Slina poenta je istaknuta u okviru odbrane savremene kon-cepcije praktinog uma. U teoriji racionalnog izbora obino se sma-tra da ljudi odluuju po modelu homo economicusa, koji podrazu-meva da su osobe koje donose odluku u prvom redu usmerene na

ostvarenje linih interesa. Pojedini autori, poput Sena (A. Sen),smatraju da nema razloga zato ira koncepcija praktinog uma,koja je po svojoj prirodi reeksivna, ne bi mogla da ukljui brigu zalini interes. Meutim, kao to nema nunosti u tome da se zauzme

prosocijalno stanovite, isto tako nema nunosti da se nakon procesareeksije zauzme stanovite linog interesa. Ono to je jedino vanou okviru ove koncepcije jeste da postoji ispravna procedura za od-meravanje razloga koji govore bilo u prilog linog interesa, bilo u

prilog prosocijalnog stanovita. Na ranom stupnju razvoja delibera-tivnog ideala Gudin (R. E. Goodin) je izneo tvrdnju da je mnotve-nost poredaka preferencija bitna zato to e u kontekstu kolektivnogodluivanja, ljudi prati svoje preferencije. Oni e izraziti samo svoje

javno orijentisane etike preferencije, dok e potisnuti svoje privat-no orijentisane egoistike preferencije (Goodin 1986: 88). ini seda se na dananjem stupnju razvoja deliberativne demokratije moerei da pranje ili proiavanja preferencija u proceduri javne deli-

beracije moe zapravo voditi njihovom izbeljivanju. To znai odu-stajanje od stanovita da je postizanje konsenzusa ili saglasnosti u


21/23

91

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

pogledu koncepcije opteg dobra nuan cilj javne deliberacije. Izra-avanje linog interesa u procesu deliberacije moe imati veomaznaajnu ulogu kako bi se izbeljivanje preferencija izbeglo.

Primljeno: 15. septembar 2011.Prihvaeno: 30. septembar 2011.

Literatura

Ackerman, Bruce and James S. Fishkin (2004), Deliberation Day, NewHaven: Yale University Press.

Bchtiger, Andr, Simon Niemeyer, Michael Neblo, Marco R. Steenbergen

and Jrg Steiner (2010), Disentangling Diversity in DeliberativeDemocracy: Competing Theories, Their Blind Spots and Comple-mentarities,Journal of Political Philosophy,18: 3263.

Bohman, James (1998), Survey Article: The Coming of Age of Delibera-tive Democracy,Journal of Political Philosophy, 6: 400425.

Bohman, James and William Rehg (1997), Introduction, u: Bohman, Ja-mes and William Rehg (eds.),Deliberative Democracy:Essays onReason and Politics, Cambridge, MA: MIT Press, pp. ixxxx.

Cohen, Joshua (1997), Deliberation and Democratic Legitimacy, u: Boh-

man, J. and W. Rehg (eds.), Deliberative Democracy: Essays onReason and Politics, Cambridge, MA: MIT Press, pp. 6792.

Cohen, Joshua and Joel Rogers (2003), Power and Reason, u: Fung A.and E. O. Wright (eds.),Deepening Democracy:Institutional Inno-vations in Empowered Participatory Governance, London: VersoPress, pp. 237255.

Dryzek John S. and Christian List (2003), Social Choice Theory and Deli-berative Democracy: A Reconciliation,British Journal of PoliticalScience, 33: 128.

Elster, Jon (1986), The Market and the Forum: Three Varieties of PoliticalTheory, u: Elster, J. and A. Hylland (eds), Foundations of SocialChoice Theory, Cambridge: Cambridge University Press, pp.103132.

Gaus, Gerald F. (2008), The (Severe) Limits of Deliberative Democracyas the Basis for Political Choice, Theoria:A Journal of Social andPolitical Theory, 117: 2653.

Gutmann, Amy and Dennis Thompson (1996),Democracy and Disagree-ment,Cambridge, MA: Harvard University Press.


22/23

92

Ivan

MladenovI

Goodin, Robert E. (1986), Laundering Preferences, u: Elster J. and A.Hylland (eds), Foundations of Social Choice Theory, Cambridge:Cambridge University Press, pp. 75101.

List, Christian (2002), Two Concepts of Agreement, The Good Society,11: 7279.

Mansbridge, Jane (2006), Conict and Self-Interest in Deliberation, u:Besson S. and J. L. Mart (eds.), Deliberative Democracy and itsDiscontents, Aldershot: Ashgate, pp. 107132.

Mansbridge, Jane with James Bohman, Simone Chambers, David Estlund,Andreas Fllesdal, Archon Fung, Cristina Lafont, Bernard Maninand Jos Luis Mart (2010), The Place of Self-Interest and the Roleof Power in Deliberative Democracy,Journal of Political Philo-sophy,18: 64100.

Shapiro, Ian (1999), Enough of Deliberation: Politics Is about Interestsand Power, u: Macedo Stephen (ed.),Deliberative Politics:Essayson Democracy and Disagreement, Oxford: Oxford University Pre-ss, pp. 2838.

Shapiro, Ian (2003), The State of Democratic Theory, Princeton andOxford: Princeton University Press.

Thompson, Dennis F. (2008), Deliberative Democratic Theory and Empi-rical Political Science, The Annual Review of Political Science,11:497520.


23/23

93

FILOZOFIJAIDRUTVO3

/2011

Ivan Mladenovi

BLEACHING PREFERENCES:WHY DELIBERATIVE PROCEDURE SHOULDINCLUDE SELF-INTERESTED PREFERENCES

Summary

Abstract: Someone might vote for an option that on his or her view bestpromotes his or her self-interest. But, someone might vote for an option that pro-motes what he or she sees as a common good. The point is that there is no necessityhere. Empirically oriented investigations showed that people vote both for self-cen-tered and prosocial reasons. On the standard account of deliberative democracy pub-lic discussion is oriented towards achieving the common good. In this paper I shallargue that there is no necessity in supposing that public deliberation will lead to

consensus over the common good. If consensus over the common good is neitherrealistic, nor desirable feature of public deliberation, then the most that practicallyoriented deliberative democrats might hope for is an open debate which may inu-ence post-deliberative voting. Or so I shall argue. On this account, deliberative de-mocracy makes more probable that outcome of the voting procedure will reectconcerns over the common good. According to this conception the appeal to self-interest is not ex hypothesiexcluded. The role of public deliberation is to bring to thefore both self-centered and prosocial concerns, and eventually to show why proso-cial concerns should override private concerns. But there is no necessity here. Themost important thing is to have sound procedure for weighting the reasons that

speak both for and against self-interested concerns.Key words: self-interest, public deliberation, deliberative negotiation, vot-

ing, deliberative democracy.

Mladenovic, izbeljivanje procedura.pdf

Documents