MIL, UTILITARIZAM PRAVILA I „PRIMEDBA NA OSNOVU ...

Nenad Cekić

MIL, UTILITARIZAM PRAVILA I „PRIMEDBA NA OSNOVU NEKOHERENCIJE“1

apstrakt: „Primedba na osnovu nekoherencije“ ili „obožavanje pravila“ je jedna od naj-češćih tema rasprave koja se vodi između dva glavna tabora unutar utilitarističkog pogleda na moral – „utilitarista postupaka“ i „utilitarista pravila“. Reč je o primedbi koja su stvorili utilitaristi postupaka da bi osporili utilitarizam pravila. Autor razmatra dve teze: 1) da je još Džon Stjuart Mil bio svestan ove primedbe; i 2) da su neke rane kritike Milovog utilitarizma bile zasnovane na ovoj primedbi. U zaključku, autor ispituje da li bi teorijsko razlikovanje „sumarnih pravila“ i „pravila prakse“ moglo razrešiti problem nekoherencije unutar utilita-rizma pravila.

ključne reči: utilitarizam pravila, primedba na osnovu nekoherencije, obožavanje pravila, sumarna pravila, pravila prakse.

Da bismo razumeli srž rasprave o tome da li je Mil bio „utilitarista postupaka“ ili „utilitarista pravila“, neophodno je razjasniti šta ti termini znače u tekućoj raspravi i koji je kontekst nastanka distinkcije utilitarizam postupaka/utilitarizam pravila. Naj-opštiju karakterizaciju razlike između utilitarizma postupaka i utilitarizma nudi sle-deća formulacija:

Utilitaristi postupaka smatraju da je neki postupak ispravan ako i samo ako bi on proizveo najbolje posledice među svim postupcima koje bi delatnik mogao da izvede. (…) Utilitaristi pravila smatraju da je postupak ispravan ako i samo ako je propisan pravilima koja su zauzvrat opravdana posledicama njihovog usvajanja ili prihvatanja.2

Na početku je bitno naglasiti nešto što se obično podrazumeva, ali se vrlo često ne ističe posebno: utilitarizam pravila u savremenoj filozofiji morala podrazumeva da se

1 Ovaj rad je nastao u okviru projekta „Dinamički istemi u prirodi i društvu: filozofski i empirijski aspekti“ (evidencioni broj 179041) koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

2 Berger, F., Happiness,Justice, and Freedom: The Moral and Political Philosoplhy of John Stuart Mill, University of California Press, Berkeley and Los Angeles, 1984, str. 64.

THEORIA 2(2018) : 61 : str. 101-120

https://doi.org/10.2298/THEO1802101C Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

102 Mil, utilitarizam pravila i „primedba na osnovu nekoherencije“

moralna procena pojedinačnih postupaka iscrpljuje u primeni pravila na postupke. Uti-litaristička procena se primenjuje na pravila, a pravila na postupke. „Mešovita“ upotre-ba principa korisnosti – primena ovog principa i na pravila i na postupke (ili još nešto, npr. motive ili namere) – nije utilitarizam pravila u savremenom (i standardnom) smislu.

Utilitarizam pravila se definiše na mnoštvo različitih načina. Radi nijanse značenja različitih formulacija utilitarizma pravila, poslužićemo se jednom kompilacijom po-godnih citata.

Jedan od kritičara utilitarizma Dejvid Lajons (David Lyons) utilitarizam pravila definiše kao „teoriju prema kojoj [moralna] ispravnost ili neispravnost pojedinačnih postupaka može (ili mora) biti utvrđena upućivanjem na skup pravila koji ima utilita-rističku odbranu, opravdanje ili izvođenje.“3 Savremeni utilitarista Dejvid Brink (Da-vid Brink) razjašnjava: „Postupak je ispravan ukoliko je u skladu sa pravilom čija je vrednost prihvatanja za opštu sreću makar onoliko dobra koliko i [vrednost prihvata-nja] ma kog pravila koje je dostupno delatniku.“4 To znači da je, kako to kaže „lider“ savremenog konsekvencijalizma Bred Huker (Brad Hooker), utilitarizam pravila – „moralna teorija prema kojoj pravila treba birati na osnovu njihove sveukupne neto koristi, a da postupke treba procenjivati na osnovu tako izabranih pravila.“5 Ne treba smetnuti sa uma da su tehničko-terminološke izmene određenja pojma „utilitarizam pravila“ vrlo česte, pa stoga nije na odmet navesti i „najnovije“ određenje utilitarizma pravila koje savremeni filozof morala Gaj Flečer (Guy Fletcher) naziva „utilitarizmom pravila modernih vremena“:

Utilitarizam pravila modernih vremena: postupak je moralno dozvoljen ako i samo ako ga dozvoljava (ili zahteva) skup pravila koji maksimalno unapređuje sreću6 svih osetljivih bića.7

Kako je Mil postao „utilitarista pravila“? Rasprava o tome da li je i na koji način Mil bio pobornik utilitarizma pravila vodi

se još od početka pedesetih godina prošlog veka. Kuriozitet je činjenica da je Milu gledište koje se danas naziva „utilitarizmom pravila“ pripisano pre nego što je sam

3 Lyons, D., Forms and Limits of Utilitarianism, Oxford University Press, Oxford, 1965, str. 11.4 Brink, D. O., Mill’s Progressive Principles, Oxford University Press, Oxford, 2013, str. 81.5 Hooker, B., „Rule Utilitarianism”, u: Crimmins, J. E. (ed.), The Bloomsbury Encyclopedia of

Utilitarianism, 2017, str. 490.6 U trenutno popularnim definicijama utilitarizma pada u oči da se mogućnost postizanja „sreće”

(a ne tek pukog „zadovoljstva”) pripisuje svim „osetljivim bićima” – recimo, životinjama.7 Fletcher, G. „Mill’s Art of Life”, u: Macleod, C. and Miller, D. E. (eds.), A Companion to Mill,

Wiley-Blackwell, 2017, str. 306.

103Nenad Cekić

termin „utilitarizam pravila“ uopšte upotrebljen u nekom filozofskom tekstu. Kon-kretne termine „utilitarizam postupaka“ i „utilitarizam pravila“, naime, prvi put je 1959. godine upotrebio Ričard Brant (Richard Brandt) u svojoj knjizi Etička teorija,8 ali je suštinska rasprava o tome da li je Mil bio pobornik utilitarizma pravila, videće-mo i kako, otpočeta šest godina ranije. Termin „utilitarizam pravila“ pojavio se u toku rasprave o utilitarizmu koja je otpočeta nakon Drugog svetskog rata. Dejvid Lajons (David Lyons) o istorijatu upotrebe ovog termina svedoči sledećim rečima: „Poslerat-ni period sa sobom je doneo novi utilitarizam. On se naziva ’modifikovanim’, ’ogra-ničenim“ i „indirektnim’ utilitarizmom, a sada sve više utilitarizmom pravila.“9

Lajonsov uvid jasno ukazuje na to da se o utilitarizmu pravila raspravljalo i pre nego što je on dobio ime koje je konačno prihvaćeno u filozofskoj zajednici. Stoga i ne iznenađuje što se u Armsonovom (Urmson), sada već klasičnom tekstu „Interpre-tacija filozofije morala Dž. S. Mila” napisanom još 1953. godine,10 jasno pravi razlika između opravdanja pojedinačnog postupka i opravdanja pravila – razlika karakteri-stična za savremenu distinkciju utilitarizam postupaka/utilitarizam pravila.11 Hrono-loški gledano, na stanovište koje se danas naziva „utilitarizmom pravila“, potom je ukazao i Džon „Džek“ Smart 1956. godine, u svom tekstu „Ekstremni i ograničeni utilitarizam“, koji je i nastao kao odgovor na Armsonov originalni tekst. Smart, koji se danas karakteriše kao pobornik utilitarizma postupaka (prema tadašnjoj termino-logiji „ekstremnog utilitarizma“), tzv. „ograničeni utilitarizam“ („utilitarizam pravila“ u današnjoj terminologiji) karakteriše sledećim rečima:

Uopšteno govoreći, ispravnost nekog postupka ne treba testirati procenjivanjem njegovih posledica, već samo na osnovu razmatranja da li on potpada pod određeno pravilo (…) Postupke treba testirati na osnovu pravila, a pravila na osnovu posledica. Jedini slučajevi u kojima moramo da testiramo neki pojedinačni postupak na osnovu

8 V. Brandt, R., Ethical Theory: The Theory of Normative and Critical Ethics, Prentice Hall, New Jersey, 1959, str. 253 i 380.

9 Lyons, D., Forms and Limits of Utilitarianism, str. 11.10 Urmson, J. O., „The Interpretation of the Philosophy of J. S. Mill” [1953], u: Foot, Ph., (ed.)

Theories of Ethics, Oxford University Press, Oxford, str. 129. 11 Neki teoretičati, naročito filozofi skloni radikalnijim „revizijima” utilitarizma, „otkriće” utilita-

rizma pravila postavljaju u još dalju prošlost, u radove teoretičara prava Džona Ostina (Austin, J., The Province of Jurisprudence, John Murray, London, 1832), pa čak i u jedan pasus koji je napisao Džordž Barkli (George Berkeley). Citat na osnovu kojeg se Barkli proglašava „izumi-teljem” utilitarizma pravila glasi: „Prilikom formulisanja opštih zakona prirode, priznajemo, mi se u potpunosti moramo voditi javnim dobrom ljudskog roda…ali ne i u uobičajenim moralnim postupcima. Pravilo se formuliše s obzirom na dobro ljudskog roda. Međutim, našu praksu uvek mora neposredno da uobliči pravilo (Berkeley, G., Passive Obedience, Or the Christian Doctrine of Not Resisting Supreme Power, Proved and Vindicated upon the Principles of the Law of Nature, H. Clemence, London, 1712. sec. 31).”


njegovih posledica su a) kada postupak potpada pod dva različita pravila, b) kada uopšte nema pravila koje upravlja datim slučajem.12

Vratimo se sada Armsonu koji je istorijski priznati začetnik ideje da Mila treba tumačiti kao pobornika ideje koja je na kraju dobila zvanično filozofsko ime „utilita-rizam pravila“. Početak Armsonove argumentacije mogao bi se nazvati „metaetičkim“. On, naime, odbacuje ideju da je Mil bio zainteresovan za analitički problem definisa-nja ispravnog i neispravnog. Pozivajući se na tačno određene izraze koje je Mil upo-trebio u svom Utilitarizmu, Armson kaže:

Izgleda mi jasno da Mil govori o potrazi za „kriterijumom ispravnog i neispravnog“13 koji se tiče „temelja morala“,14 o potrazi za „testom ispravnosti i neispravnosti“.15 On traga za „sredstvima kojima ćemo ustanoviti šta je ispravno ili neispravno“,16 a ne za definicijama ovih termina.17

Dakle, Armson smatra da bi Milove napore bilo pogrešno interpretirati kao poku-šaje da se definiše „ispravno“. Time bi se eliminisala klasična metaetička optužba za „naturalističku grešku“: Mil, dakle, nije tragao za definicijom „ispravnog“, već za opštim normativnim principom na osnovu kojeg se može odrediti šta je ispravno a šta ne. Drugo „pogrešno gledište“ koje prema Armsonu treba zaobići jeste „uobičajena interpretacija“ prema kojoj je krajnji test ispravnosti ili neispravnosti neke radnje (tj. pojedinačnog postupka) to da li ona unapređuje krajnji cilj (tj. opštu sreću) ili ne. Ovo gledište je, prema Armsonu, „u principu tačno, ali u detaljima nije“. Zašto? Zato što je ovo tumačenje Milovih reči zasnovano na pogrešnom uverenju da je „konačni test ujedno i neposredni test“.18 Ono podrazumeva kako „Mil smatra da je neki postupak, pojedinačni postupak, ispravan ako unapređuje sreću, a da u suprotnom nije.“19 Me-đutim, Armson smatra da je ovakvo tumačenje u potpunom nesaglasju sa našim pred-stavama o moralu. On ovaj svoj stav ilustruje pomoću dva primera: 1) očigledno je da

12 Smart, J. J. C., „Extreme and Restricted Utilitarianism” [1956], u: Foot, Ph., (ed.) Theories of Ethics, str. 172. Kao što se jasno može videti, Smartov „ograničeni utilitarizam“ ima sve odlike današnjeg „utilitarizma pravila“.

13 Mill, J. S., Utilitarianism, u: Collected Works of John Stuart Mill (u daljem tekstu: CW), ed. by Robson, J. M., Toronto University Press, Toronto 1963 – 1991, (u daljem tekstu se navodi samo redni broj toma i broj stranice, npr. ovde: CW 10.205). Spis Utilitarizam će u daljem tekstu biti označen slovom U, a posle rednog broja toma i stranice, slediće redni broj poglavlja i paragrafa, u skladu sa tekućom praksom navođenja ovog dela u literaturi. Dakle, ovde: U, CW 10.205, 1.1.

14 Loc. cit.15 U, CW 10.206, 1.2.16 Loc. cit.17 Urmson, J. O., „The Interpretation of the Philosophy of J. S. Mill”, str. 129.18 Ibid., str. 130.19 Ibid.

105Nenad Cekić

se nečija dužnost da ispuni obećano makar delimično zasnovana i na tome što je obe-ćanje dato, a ne samo na tome kakve će posledice imati – pa makar one uključivale i posledice postavljanja kršenja obećanja kao lošeg uzora ponašanja; i 2) potpuno je besmisleno tvrditi da neko ko, na primer, između dva mjuzikla izabere da pogleda onaj lošiji – čini nešto moralno neispravno. „Kada bi ovo stvarno bilo Milovo gledište, on zbilja ne bi bio sposoban za nešto mnogo više od šepave polemike filozofskih detinja-rija“, zaključuje Armson.20

Iz Armsonove argumentacije postaje jasan kontekst nastanka zamisli utilitarizma pravila. Utilitarizam pravila, sudeći po primerima koje je Armson naveo, treba da (Milov) utilitarizam spase od optužbi za kontraintuitivnost i „prezahtevnost“. Njego-va dva primera su samo ilustracija čitave palete primera koji se mogu konstruisati ako utilitarizam interpretiramo tako da je „sreća“ ili „nesreća“ direktan kriterijum isprav-nosti. (Navedimo ovde još samo standardne primere „korisnog“ kažnjavanja nevinih i „korisnog“ davanja lažnih obećanja, pa ćemo videti koje razmere optužba za kontra-intuitivnost ima.)21

Dakle, Armson je ubeđen kako Mil suštinski ne smatra da postupci nisu pogodan predmet utilitarističkih procena. Šta onda jeste? Odgovor se nalazi u njegovoj inter-pretaciji Milovog shvatanja kriterijuma ispravnosti postupaka, koje je izneto u četiri osnovne teze:

A. Postupak se dokazuje kao ispravan tako što se pokaže da je u skladu sa izvesnim moralnim pravilom. On se dokazuje kao neispravan tako što se pokaže da on krši izvesno moralno pravilo.

B. Moralno pravilo se dokazuje kao ispravno tako što se pokaže da usvajanje tog pravila doprinosi ostvarenju krajnjeg cilja.

C. Moralna pravila mogu se opravdati samo u vezi sa stvarima u kojima na opšte blagostanje utiču više nego neznatno.

D. Tamo gde se nijedno moralno pravilo ne može primeniti pitanje [moralne] ispravnosti ili neispravnosti postupka se ne postavlja, iako se postupci mogu procenjivati na druge načine.22

Razmotrimo sada na osnovu ovog uputstva uobičajeni primer obećanja. Prema utilitarizmu postupaka, odluka o tome treba li ispuniti dato obećanje zavisi isključivo od poželjnih posledica, odnosno maksimalizacije korisnosti. To znači da, bar u nekim

20 Loc. cit.21 Ovo su klasični primeri argumentacije protiv utilitarizma, koji posebno pogađaju utilitarizam

postupaka. Optužbe za kontraintuitivnost i zahtevnost su svakako najviše razmatrane kritike utilitarizma. One se mogu pronaći i u sistematizovanom obliku. V. npr. Mulgan, T. Understan-ding Utilitarianism, Acumen, Stocksfield, 2007, str. 93 – 97. Malgan je sačinio „listu“ koja sadrži 14 karakterističnih antiutilitarističkih „pripovedaka” koje ilustruju kontraintuitivnost utilitarizma..

22 Urmson, J. O., „The Moral Philosophy of J. S. Mill”, str. 130 - 131.


situacijama – onda kada se korist maksimalizuje – dato obećanje treba prekršiti. Ovaj uvid suprotstavljen je uvreženom mnjenju prema kojem obećanja treba ispunjavati naprosto zato što su data. Armson smatra da bi Mil prihvatio ovu tezu svakodnevne moralnosti jer se može argumentisati da bi pravilo koje zahteva ispunjavanje obećanja, ako je generalno prihvaćeno,23 unapredilo sreću u najvećem mogućem stepenu. I to je Armsonova teza B.24

Armson smatra je njegov pojam „moralnih pravila“ ekvivalentan pojmu „sekundar-nih principa“ iz Milovog Utilitarizma. Reč je o opštim moralnim propisima (navode se zapovesti) tipa „Ne laži!“ ili „Ne ubij!“. Armson takođe veruje da Milovi termini „se-kundarni principi“, „posredujuća pravila“ i „korolariji“ upućuju na suštinski moralna pravila, a ne na puke heurističke principe.25 Upotreba pravila, dakle, nije samo „pogod-na strategija“ već ima supstancijalan značaj u moralnoj proceni. Kao argument u prilog ove svoje teze Armson navodi Milov stav prema kojem i intuitivna i induktivna „škola etike“ insistiraju na tome da se ispravnost postupka zasniva na njegovoj saglasnosti sa nekim opštim pravilom.26 On ovde misli na sledeće Milove reči:

Naša moralna sposobnost…obezbeđuje nam samo opšta (general)27 pravila moral-nog rasuđivanja. Ona je ogranak našeg uma, a ne čulne sposobnosti, i na nju se moramo osloniti radi apstraktnih moralnih doktrina, a ne radi njihovog opažanja. Intuitivna ško-la etičkog mišljenja, ne manje od škole koja se može nazvati induktivnom, insistira na nužnosti opštih zakona. Obe škole škola saglasne su da moralnost individualnog postup-ka nije pitanje opažanja već pitanje primene zakona na pojedinačne slučajeve.28

Ako se Milov termin „zakon“ rastumači u smislu „pravila“, onda bi bilo jasno da se pojedinačni postupci ne opravdavaju direktno na osnovu utilitarističkog principa kori-snosti. Čini se da Armson sugeriše da u ovom pogledu postoji čak i opšta saglasnost jer su sa tim stavom saglasni najljući teorijski oponenti – „induktivisti“ (Mil sebe vidi kao njihovog predvodnika) i „intuicionisti“. Međutim, kako to obično i biva prilikom tuma-čenja Milovih zamisli, ni ova tvrdnja nije prihvaćena sa sigurnošću. Drugačiju interpre-

23 Ovde nije na odmet napomenuti da se u „praformulacijama“ utilitarizma pravila ne pravi posebna razlika između generalnosti i univerzalnosti važenja nekog pravila. Za razumevanje ove primedbe neophodno je napomenuti da se „generalnost“ odnosi na slučajnu, kontigentnu ili faktičku opštost (izuzeci od pravila činjenički ne postoje, ali logički nisu isključeni), dok se univerzalnost odnosi na logičku opštost – na logičku nemogućnost (ili „zabranjenost“) postojanja izuzetaka.

24 Up. Crisp, R., Mill on Utilitariansim, Routledge, Oxford, 1997, str. 103.25 Up. U, CW 10.224; 2.24.26 Urmson, J. O., „The Moral Philosophy of J. S. Mill”, str. 131.27 S obzirom na dalje rasprave o razlikama između generalnog i univerzalnog u etičkoj literaturi,

postavlja se pitanje šta je tačno pod oznakom general Mil zapravo podrazumevao. Zbog toga je na ovom mestu upotrebljen neutralan prevod „opšte“. Naš kurziv.

28 U, CW 10.210; 1.3.

107Nenad Cekić

taciju nudi nam savremeni utilitarista Rodžer Krisp (Roger Crisp). Krisp ne osporava Armsonovu interpretaciju prema kojoj Mil zajedno sa intuicionistima smatra da moral-nost nekog postupka obuhvata primenu generalnih zakona ili pravila na pojedinačne slučajeve.29 Međutim, ovde dolazimo do obrta: Krisp dalje kaže je „generalni zakon“ za koji se Mil zalaže zapravo – sam „princip utilitarizma postupaka“.30 Taj „opšti“ i „in-duktivno zasnovani“ princip, da razjasnimo, bi se mogao odrediti kao jedinstvena „mak-sima“ koja glasi: „Svakim svojim postupkom maksimalizuj sreću!“

Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da je i sam Armson svestan toga da neki delovi Utilitarizma ne pogoduju interpretaciji prema kojoj je utilitaristička procena ograničena isključivo na domen pravila. Međutim, prema njegovom shvatanju, neja-snoća Milovog izraza nije razlog za ignorisanje njegovog jasnog ukazivanja na posto-janje „tendencija“ postupaka da unapređuju sreću. Armson ovde cilja na sledeće dve Milove čuvene rečenice:

Prema uverenju koje korisnost ili princip najveće sreće usvaja kao fundamentalni princip morala, naši postupci su ispravni u meri u kojoj teže [tend to] unapređenju sreće, a neispravni u meri u kojoj teže unazađenju sreće [reverse of happiness]. Pod srećom se podrazumeva zadovoljstvo i odsustvo bola; pod nesrećom bol i odsustvo zadovoljstva.31

Očigledno je da je Armson Milov izraz „težiti da“ (to tend to) smatrao ekvivalentom za izraz „imati tendenciju“. Kada se ovo ima u vidu, ostatak argumentacije deluje logično:

Treba zapaziti da se o tendencijama može u striktnom smislu govoriti samo ako se govori o tipovima postupaka, a ne o postupcima čiji je značaj samo simbolički. Uzimanje alkohola može imati tendenciju da poboljša raspoloženje, ali ova konkretna čaša koju pijem ili ga poboljšava ili ne. Čini se, stoga, da se Mil ovde može interpre-tirati kao da moralna pravila zabranjuju ili podržavaju određene tipove postupaka…32

Armson očigledno smatra da „tendencija“ ukazuje na način postupanja, klasu ili „tip“ postupaka koji završavaju istim ili sličnim ishodom. Milov originalni tekst omo-gućava ovakvu interpretaciju, ali komentatori ni u tom pogledu nisu jednoglasni. Krisp sugeriše da Mil termin „tendencija“ koristi u sopstvenom tehničkom značenju. On sma-tra da Mil govori o tendencijama pojedinačnog postupka, što je donekle neobično. („Ten-dencije“ se obično povezuju sa postupcima koji se ponavljaju, a termin „posledice“ sa

29 Razlika leži u prirodi pravila: Mil smatra da su pravila zasnovana empirijski, tj. induktivno; „intuicionisti” izvor principa vide u ne-empirijskom neposrednom uvidu u sadržaj pravila.

30 Crisp, R, Mill on Utilitarianism, str. 103.31 U, CW 10.210, 2.2. Upotrebljena formulacija može delovati jezički rogobatno i odstupa od

uobičajenih prevoda. Međutim, potrebno je naglasiti da Mil ovde govori o aktivnoj „težnji” (tend to) da se proizvede unapređenje sreće ili nešto suprotno od toga. Milov jezik ovde treba shvatiti kao tehnički, pa su njegove reči prevedene skoro doslovno.

32 Urmson, J. O., „The Moral Philosophy of J. S. Mill”, str. 133.


pojedinačnim postupcima.) Prema Krispovom uverenju, „tendencija“ bi u Milovom tehničkom smislu zapravo bila „ono što aktuelno unapređuje ili nečemu doprinosi“.33

Bilo kako bilo, nije samo upotreba termina kao što su „težnja“ ili „tendencija“ argument na osnovu kojeg se tvrdi da je Mil zastupao gledište koje se danas naziva utilitarizmom pravila. Jedan od savremenih autoriteta za tumačenje Milovog utilita-rizma Henri Vest (Henry West) ukazuje i na „snažnu“ koncepciju pravila koju Mil koristi u svojim razmatranjima o pravdi.34 Naime, Mil u petom poglavlju svog Utili-tarizma jasno razdvaja domen pravila koja se tiču dužnosti (sferu morala, tj. ispravnog i neispravnog) od pravila unapređenja dobra u svim drugim i brojnim oblastima prak-tičkog života. Ključan pojam u ovom razdvajanju je pojam kažnjavanja:

Mi nešto nazivamo moralno neispravnim (wrong) samo ako imamo nameru da pod time podrazumevamo da zbog toga nekoga ko je to počinio na neki način treba kazniti. Ako ne zakonski – onda stavom bližnjih; ako ne ni time, onda prigovorima njegove sopstvene savesti. Izgleda da je ovo ključna tačka razlikovanja morala i jed-nostavne efikasnosti [expediency]. Deo je pojma dužnosti u svakom njegovom obliku da se neko može prinuditi na njeno ispunjenje.35

Zašto se ovaj pasus koristi u prilog tezi da je Mil bio utilitarista pravila prilično je jasno. Na ovom mestu naprosto izgleda da je Milova teorija morala zasnovana na „modelu prinudnih društvenih pravila“. Poznati etičar Dejvid Lajons ovu Milovu tezu razjašnjava na sledeći način:

Mil ima sledeće gledište. Nazvati postupak moralno neispravnim podrazumeva da bi u odnosu na taj postupak osećanja krivice, a možda i druge sankcije, bili oprav-dani. Međutim, sankcije pretpostavljaju postojanje prinudnih pravila. Dokazati da je neki postupak moralno neispravan stoga je isto što i dokazati da bi prinudno pravilo protiv njega bilo opravdano. Opravdanje prinudnih društvenih pravila ustanovljava moralnu obavezu, a kršenje ove obaveze je moralno neispravno.36

Nije potrebno dalje nabrajati mesta iz Milovog opusa koja bi se mogla rastumačiti tako da Mil zastupa poziciju koja se danas naziva utilitarizmom pravila. Naravno, već smo objasnili da se on lično nije ni mogao deklarisati kao utilitarista pravila jer, naprosto, „nije ni bio svestan ovog posebnog metoda klasifikacije konsekvencijalističkih i utilita-rističkih teorija“.37 Međutim, nastojanja da se on okarakteriše kao utilitarista pravila

33 Crisp, R., Mill on Utilitarianism, str. 104 – 105; 117, n. 10.34 West, H. R., An Intoduction to Mill’s Utilitarian Ehics, Cambridge University Press, Cambrid-

ge, 2004, str. 82.35 U, CW 10.246; 5.14.36 Lyons, D., Rights, Welfare and Moral Theory, Clarendon Press, Oxford, 1994, str. 55. Kurziv

naš. Up. West, H. R., loc. cit.37 Donner, W., „Mill’s Political and Moral Philosophy“, u: Donner, W., and Fumerton, R., Mill,

Wiley-Blackwell, 2009, str. 34.

109Nenad Cekić

veoma su postojana i traju do današnjih dana. Jedan deo tih nastojanja odnosi se na pi-tanje kako bi Mil odgovorio na verovatno najpoznatiju primedbu koja se utilitarizmu pravila u filozofskoj literaturi upućuje – tzv. „optužbu za nekoherenciju“.

Primedba na osnovu nekoherencije

„Primedba na osnovu nekoherencije“ smatra se jednim od najjačih argumenata koje se unutar utilitarističke filozofske zajednice (ali i šire) upućuju utilitarizmu pra-vila. Smisao ove primedbe verovatno najbolje ilustruje sledeće jasno formulisano retoričko pitanje:

Ako su pravila izabrana na osnovu maksimalnog unapređenja sreće, zašto bi ih se neko pridržavao onda kada bi se njihovim kršenjem sreća još više unapredila?38

Ako na umu imamo određenje da je utilitarizam spoj hedonističke teorije intrin-sičnog dobrog i konsekvencijalističke teorije ispravnosti (postupanja),39 videćemo da se optužba za nekoherenciju može uputiti svim konsekvencijalističkim teorijama, a ne samo utilitarizmu:

Primedba na osnovu nekoherencije se sastoji u tome što ako konsekvencijalizam pravila treba da bude koherentna alternativa konsekvencijalizmu postupaka, onda on zahteva ropsku privrženost pravilima čak i u prilikama u kojima bi se sreća unapredi-la njihovim kršenjem.40

Dejl Miler (Dale Miller) nekoherenciju vidi kao nekonzistenciju unutar utilitari-stičkog „pogleda na svet“:

Kao što samo ime kaže, primedba na osnovu nekoherencije tvrdi da je utilitarizam pravila kriv za jednu vrstu nekonzistencije. Ona pretpostavlja da razlog koji utilitari-sta pravila ima za verovanje u to da je merodavan moralni kodeks onaj čije bi opšte prihvatanje maksimalizovalo korisnost, mora biti to što je on ideji maksimalizacije korisnosti posvećen kao cilju od presudnog značaja, tj. da svaki argument u prilog utilitarizma pravila mora kao premisu uključiti neki iskaz u ovom smislu. Međutim, ako maksimalizacija korisnosti jeste cilj od presudnog značaja…onda, kada god da se suočimo sa izborom između poštovanja merodavnog moralnog kodeksa i izvođenja postupka koji taj kodeks krši ali donosi više korisnosti, mi imamo više razloga da uradimo ovo drugo nego što imamo razloga da uradimo ono prvo.41

38 Fletcher, G., „Mill’s Art of Life”, u Macleod, C., and Miller, D. E. (eds.), A Companion to Mill, str. 308.

39 V. npr. Quinton, A., Utilitarian Ethics, Macmillan, London, 1973, str. 1.40 Fletcher, loc. cit.41 Miller, D. E., „Rule Utilitarianism”, u: Eggleston B. and Miller, D. E., Cambridge Companion

to Utilitarianism, Cambridge University Press, Cambridge, 2014, str. 162.


Kao što se rasprava o „utilitarizmu pravila“ vodila i pre nego što je ovo stanovište dobilo svoje konačno ime, tako je i primedba „primedba na osnovu koherencije“ bila predmet rasprave pre uvođenja izraza „utilitarizam pravila“ i „primedba na osnovu nekoherencije“ u filozofsku upotrebu. Primera radi, u svom odgovoru na prvobitnu Armosnovu zamisao „ograničenog“ utilitarizma (pravila) Smart zapravo formuliše „primedbu na osnovu nekoherencije“, a da nekoherenciju uopšte i ne pominje:

…ako zaključimo da zaista treba da prekršimo… pravilo i ako smo u proračun uneli i našu sopstvenu pogrešivost i podložnost ličnim predrasudama, koji bi bio dobar razlog preostao da se tog pravila držimo? Ja mogu [tvrdnju] „ono je optimizujuće“ da razumem kao razlog za delanje, ali zašto bi „ono je član klase postupaka koji su obič-no optimizujući“ ili „ono je član klase postupaka koji su kao klasa više optimizujući od bilo koje druge alternativne klase“ bio dobar razlog [za delanje]?42

Odbijanje kršenja pravila u slučaju kada takav čin donosi korist Smart naziva „obo-žavanjem pravila“, sugerišući da je takav postupak zapravo iracionalan.43 „Dobar utilita-rista“ ne bi smeo da se osvrće na to šta neko pravilo kaže ako su posledice kršenja pravila u konkretnom slučaju – najbolje. Razmatrajući standardni primer obećanja, on kaže:

Ispravnost ili neispravnost ispunjenja obećanja u konkretnoj prilici zavisi od toga da li će ispunjenje ili kršenje obećanja u toj konkretnoj prilici imati dobre ili loše posledice. Naravno, deo posledica kršenja obećanja, i to deo kojem obično pripisuje-mo odlučujuću ulogu, jeste slabljenje vere u instituciju obećanja. Pa ipak, ako su po-sledice kršenja pravila toliko dobre da su sveukupno bolje od posledica ispunjenja obećanja, onda mi moramo da prekršimo pravilo, bez obzira na to da li bi dobre po-sledice toga da svi poštuju pravilo bile bolje od posledica toga da ga svi krše.44

Budući da se „primedba na osnovu nekoherencije“ u literaturi pojavljuje u razli-čitim formulacijama i pod različitim imenima, pa se čak i tvrdi da ona „nikada nije jasno formulisana“45 nije naodmet na kraju razjašnjenja njenog sadržaja navesti i jed-nu njenu „strogu formulaciju“:

42 Smart, J. J. C., „Extreme and Restricted Utilitarianism”, str. 181.43 Ibid., str. 176 – 177; Up., Smart J. J. C., „An Outline of a System of Utilitarian Ethics”, u:

Smart, J. J. C. and Williams, B., Utilitarianism: For and Against, Cambridge University Press, Cambridge, 1973, str. 10.

44 Smart, J. J. C., „Extreme and Restricted Utilitarianism”, str. 171. Ovde je reč o tzv. „utilitari-stičkoj generalizaciji” koju ne treba pobrkati sa kantovskom „univerzalizacijom” ili „univer-zalizabilnošću” Ričarda Hera (Richard Hare). Za tumačenje pojma univerzalizacije, v. npr. Babić, J., „Kategorički imperativ i univerzalizacija”, Filozofske studije XXIII, 1991, str. 3 – 76. Za tumačenje pojma univerzalizabilnosti, v. V. Hare, R. M., „Universalisability“ [1954/55], Essays on the Moral Concepts, Macmillan, London, 1972. Up. Cekić, N., Metaetika: problemi i tradicije, Akademska knjiga, Novi Sad, 2013, str. 158 – 163.

45 V. npr. Miller, D . E., „Mill, Rule Utilitarianism, and the Incoherence Objection”, u: Eggleston, B., Miller, D. and Weinstein, D., John Stuart Mill and the Art of Life, Oxford University Press, Oxford, 2011, str. 94.

111Nenad Cekić

Delatnik koji neki sistem pravila S smatra obavezujućim isključivo na osnovu toga što veruje da je on optimalan za postizanje nekog cilja u nekom konkretnom slučaju odlučuje i postupa iracionalno ako se u tom slučaju uzdržava da učini postupak P za koji zna da je optimalan u pogledu tog cilja (i, stoga, učini nešto drugo) samo na osno-vu toga što S zabranjuje P. Svaka teorija koja propisuje takvu iracionalnost u odluči-vanju i delanju jeste nekoherentna.46

Manje tehničkim rečnikom rečeno, primedba na osnovu nekoherencije može se shvatiti i kao upozorenje upućeno „pravovernim utilitaristima“:

…mi pravila ne smemo fetišizirati zbog činjenice da ih treba slediti zato što je to poželjna moralna strategija, već naprotiv, treba da budemo spremni da ih prekršimo ako je to stvarno nužno, kao kada je značajna korisnost u pitanju i kada smo apsolut-no sigurni da će se kršenjem pravila ona proizvesti.47

„Kolaps“ utilitarizma pravila u utilitarizam postupaka

Stanovište savremenog utilitarizma pravila podrazumeva bezuslovno ispunjavanje onoga što pravilo nalaže. Da li primedba na osnovu nekoherencije dozvoljava da se „striktnost“ primene pravila nekako ublaži? Odgovor je: „Ne.“ Pogledajmo i zašto.

Ako se utilitarista, vođen idejom „izbegavanja nekoherencije“ i s ciljem maksi-malizacije sreće, odluči za nešto manje od „savršenog povinovanja“ pravilima (tj. dopusti neke izuzetke), on se suočava sa novom optužbom. Ta optužba se u tehničkom jeziku savremenog utilitarizma naziva optužbom za „kolaps“ utilitarizma pravila u utilitarizam postupaka. Objašnjenje procesa „kolapsa“ utilitarizma pravila u utilitari-zam postupaka Smart ukratko sažima na sledeći način:

Zamislite da izuzetak u odnosu na neko Pravilo P proizvodi najbolje moguće posledice. To je dokaz da pravilo P treba modifikovati tako da dopusti ovaj izuzetak. Pa tako imamo novo pravilo oblika: „Postupaj prema P izuzev u okolnostima tipa O.“

To znači da bi utilitaristu postupaka navelo sve ono što bi da prekrši pravilo…utilita-ristu pravila navelo da modifikuje pravilo. Stoga bi adekvatni utilitarizam pravila bio ekvivalentan utilitarizmu postupaka.48

Dakle: kada se jednom dozvoli da se opšta moralnih pravila tipa „Ne ubij“ (ili „Ne laži“, itd.) modifikuju (tačnije rečeno: „specifikuju“) tako što će se u njih uvrstiti do-

46 Eggleston, B., „Rules and their Reasons“, John Stuart Mill and the Art of Life, str. 80. U origi-nalu stoji A umesto P (A od „act“).

47 Weinstein, D., „Interpreting Mill“, John Stuart Mill and the Art of Life, str. 46.48 Smart, J. J. C., „An Outline of the Sytem of Utilitarian Ethics“, u: Smart, J. J. C. and Williams,

B., Utilitarianism: For and Against, Cambridge University Press, 1973, str. 10 - 11. U originalu, umesto P (od „postupak”) i O (od „okolnosti”) stoji R (od „rule“) i C (od „circumstances“). Naš kurziv. V. Lyons, D., Forms and Limits of Utilitarianism, str. 137 - 143.


zvoljeni izuzetak (npr. „Ne ubij, osim u samoodbrani“) – ne može se ustanoviti kako se proces specifikacije može okončati na nekom utvrđenom nivou opštosti. Svaki novi izuzetak se može inkorporirati u sve specifičnije i sve komplikovanije pravilo. Ovaj proces se (eventualno) okončava formulisanjem vrlo komplikovanih i enormno spe-cifikovanih pravila koja dozvoljavaju toliko mnogo izuzetaka da bi omogućila da se korisnost maksimalizuje u svakoj mogućoj situaciji.49 Međutim, suštinski, ova „pra-vila“ bi nastajala direktnom primenom metoda utilitarizma postupaka u svakoj situ-aciji u kojoj postoji moralna dilema. To znači da bi skup („kodeks“, „sistem“) pravila koji bi maksimalizovao korisnost sadržao ili komplikovan sistem specifičnih pravila posebno skrojenih za svaki moguć sklop okolnosti ili naprosto jednostavnu bazičnu utilitarističku zapovest („pravilo“): „Uvek maksimalizuj korist“.50 Obe mogućnosti naprosto upućuju na primenu metoda utilitarizma postupaka kao „procedure odluči-vanja“. To znači da ako hoćemo da izbegnemo „kolaps“ utilitarizma pravila u utilita-rizam postupaka, mi pravilima moramo da pripišemo izvesnu meru „nesavitljivosti“: proces specifikacije ne može pravilo pretvoriti u opravdanje za svaki mogući izuzetak. Međutim, nevolja leži baš u tome što se ne vidi kako bi se i zašto proces specifikacije pravila mogao ograničiti.

Iako je često prisutna u savremenim raspravama o utilitarizmu, ideja „kolapsa“ prisutna je čak i u kritikama koje su Milovim utilitarističkim prethodnicima upućiva-li njihovi teorijski suparnici. Primera radi, Milov savremenik Vilijem Hjuel (William Whewell) je još 1852. godine Pejlijev (Paley) i Bentamov (Bentham) utilitarizam osporavao i na osnovu uzaludnosti pokušaja da se moralna pravila prilagode principu korisnosti. On jasno kaže da iz utilitarističke perspektive nema osnova za tvrdnju da „moralna pravila treba poštovati sa imalo više strogosti od onoga što možemo usta-noviti na osnovu njihove potčinjenosti [maksimalizaciji korisnosti].“51

S druge strane, sam Mil je eksplicitno dopuštao mogućnost specifikacije moralnih pravila na osnovu izuzetaka. Sledeći citat je nedvosmislen:

Suština je u tome da izuzetak sam po sebi bude opšte pravilo. Dakle, budući da [specifikovano pravilo] ima konačan obim i da u konkretnom slučaju ne ostavlja pro-cenu korisnosti pristrasnom sudu delatnika, ono ne može da uzdrma stabilnost šireg pravila u onim slučajevima na koje se razlog za izuzetak ne odnosi.52

Činjenica da je Mil dopuštao izuzetke logično nameće pitanje: „Da li je Mil bio svestan moguće nekoherencije? Ovo pitanje nije sasvim razjašnjeno. Međutim, istorijski podaci kažu da je za nekoherenciju gotovo izvesno – bio optužen. Pogledajmo i kako.

49 V. Lyons, D., Forms and Limits of Utilitarianism, ch. 4.50 V. Miller, D. E., „Mill, Rule Utilitarianism, and the Inchoherence Objection“, John Stuart Mill

and the Art of Life, str. 95.51 Whewell, W., Lectures on the History of Moral Philosophy [1852], Deighton, Bell, Cambridge

(Reprint Bristol Thoemmes), 1990, str. 157.52 Mill, J. S., „Whewell on Moral philosophy”, CW 10.183.

113Nenad Cekić

Kada i kako je Mil optužen za nekoherenciju?

Rekli smo već da mnogi utilitaristi i danas tvrde da je Mil bio „utilitarista pravila“, iako je ova distinkcija „izumljena“ čitav vek nakon objavljivanja njegovog Utilitarizma. Svakako je još veći kuriozitet to što se smatra da je sam Mil bio suočen sa optužbom za nekoherenciju, odmah nakon objavljivanja Utilitarizma. I dok je pitanje svrstavanja Mila u (dosledne?) „utilitariste pravila“ i dalje otvoreno za različite interpretacije, tvrdnja da je Mil okrivljen za nekoherenciju ima jako uporište u istorijskim izvorima.

Trinaest godina posle objavljivanja Milovog Utilitarizma pojavila se i prva kriti-ka Milove nekonzistencije (tj. „nekoherencije“) u pogledu odnosa korisnosti i statusa moralnih pravila. Razmatrajući klasičan slučaj u kojem se kršenjem nekog pravila zapravo uvećava korist, Milov savremenik Džejms Ficdžejms Stefen (James Fitzjames Stephen) postavlja sledeća pitanja:

Zašto bi poštovanje pravila trebalo preferirati u odnosu na konkretnu računicu u konkretnom slučaju? (…) Na kraju krajeva, jedini razlog za poštovanje pravila jeste korist koja će time biti pribavljena koja, po pretpostavci, u konkretnom slučaju nije korist već gubitak. Zadati put može biti put koji direktno s jednog mesta vodi na dru-go, ali ta činjenica nije nikakav razlog da se tim putem ide ako nam je ponuđena prečica. Dobro generalno pravilo može biti da se ne očekuje više od 5% kamate na ulaganje, ali ako su okolnosti takve da sa potpunom sigurnošću možete investirati sa kamatom od 10%, zar ne bi bilo budalasto tako nešto odbiti?53

Drugu kritiku usmerenu na to da pokaže kako je Mil u svom shvatanju odnosa pravila i utilitarističkog kriterijuma morala bio nedosledan ponudio je Frensis Bredli (Frencis Bradley), takođe (mlađi) Milov savremenik. Bredli se prvo osvrće na jedan Milov primer iz Utilitarizma. Zanimljivo je da primer koji Bredli koristi u savremenoj literaturi obično služi dokazivanju teze da Mil nije bio utilitarista pravila, već pobor-nik ideje „provizornih pravila“ – zamisli koja je lako uskladiva sa utilitarizmom po-stupaka. U ovom primeru, Mil tzv. „sekundarna“ moralna pravila poredi sa uputstvi-ma za pomorsku navigaciju (tzv. „Nautičkim almanahom“). Ako mornar sledi uputstva iz Almanaha – stići će na cilj, ne pitajući se pri tom na svakom koraku tog puta o složenim pitanjima astronomije i proračuna putanje. Slično ovom mornaru, koji se na more zaputio naoružan uputstvima iz Almanaha, tako i čovek „plovi morem života“ naoružan odgovorima na „uobičajena pitanja o tome šta je ispravno a šta nije“. 54

Za Bredlija, Milov utilitarizam koji jednostavno označava etiketom „hedonizam“55 pati od „najozbiljnije teškoće“ koja se nalazi „u samoj srži hedonizma“ i može se

53 Stephen, J. F., „Note on Utilitarianism“, u: Stephen, J. F., Liberty, Equality and Fraternity [1874], University of Chicago Press, Chicago, 1990, str. 277.

54 U, CW 10.225; 2.24.55 Ponekada se utilitarizam karakteriše i kao „univerzalistički hedonizam”, ali ova oznaka pripada

nešto starijoj etičkoj literaturi.


svesti na „ono staro pitanje“ koje glasi: „Koja je priroda Almanaha i da li su njegova pravila – zakoni?“ Priroda moralnih pravila (sadržanih u zamišljenom milovskom „moralnom Almanahu“) prema Bredliju predstavlja problem i za egoističku i za uni-verzalističku varijantu hedonizma (tj. utilitarizam sam):

Očigledno je…da se (1) okolnosti mogu čudnovato ispreplesti, što se ne može unapred sprečiti; a kurs, koji je u Almanahu postavljen kao zakon u posebnim sluča-jevima može voditi bolu umesto zadovoljstvu. I, očigledno je da se (2) ne samo da spoljne okolnosti drugačije već i ljudi međusobno razlikuju. Ono što jednome priči-njava zadovoljstvo, drugome ne. Isto važi i za bol. Unapred možemo govoriti uopšte-no, ali on možda ne može da se primeni na ovog ili onog čoveka. Ispravno je u sagla-snosti s njim. Ispravno je postupiti dijametralno suprotno u odnosu na njega. Ukratko, ona [pravila] uopšte nisu zakoni. Ona su samo pravila, a pravila, kao što znamo, do-puštaju ili podrazumevaju izuzetke.56

Za Bredlija, Milov utilitarizam nije ništa bolji od iracionalnog „egoističkog hedo-nizma“. I egoistički hedonizam i „milovski“ utilitarizam (pravila?), naime, moraju da postave pitanje da li moj „privatni sud“ može da poništi moralno pravilo. Ako je iko-me ikada dozvoljeno da prekrši neko moralno pravilo – zašto to ne bih bio to baš ja, ovde i sada? Bredli smatra da ako bi „milovski“ utilitarista insistirao na tome da mo-ralna pravila nikada ne treba kršiti, onda bi se on obavezao na jednu od sledeće dve pretpostavke: 1) da poštovanje utvrđenih pravila bez izuzetaka unapređuje korisnost; ili 2) da niko ne može opravdano da krši pravila, čak i kada se pouzdano zna da će se tim kršenjem povećati ukupnu korisnost. Drugim rečima, „milovski“ utilitarista pra-vila mora ili da pretpostavi da su moralna pravila „nepogrešiva“ ili da „niz vodu pusti sopstvena uverenja o ispravnim sredstvima za zadati cilj“, tako što će pravila shvatiti „kao nešto od čega se ne sme odstupiti“.57

Da li je Mil bio svestan nekoherencije?

Savremeno obnovljeno interesovanje za Milovo učenje, a naročito za etičke, a u poslednje vreme i „aksiološke“ delove njegovog voluminoznog Sistema logike, otvo-rilo je put različitim tumačenjima Milovog shvatanja problema uloge pravila u utili-tarističkoj etici. Sve su brojnije interpretacije prema kojima je Mil zapravo bio svestan teškoća uklapanje uloge uobičajenih (ponekada se kaže i „bazičnih“) pravila u hedo-nističko-konsekvencijalistički okvir. Jedna od interpretacija kaže čak i to da je Mil bio svestan toga da između moralne teorije i poštovanja moralnih pravila može doći do nekoherencije. Prema toj interpretaciji, Mil je bio svestan nekoherencije koja bi se

56 Bradley, F. H., Ethical Studies [1876], 2nd edition, Oxford University Press, Oxford, 1962, str. 102.

57 Ibid., str. 106.

115Nenad Cekić

mogla javiti u oblasti celokupne instrumentalne racionalnosti zasnovane na pravili-ma.58 Ako se (s razlogom) pretpostavi izomorfizam teorije instrumentalne (praktičke) racionalnosti i moralne teorije, nekoherencija u polju praktičke racionalnosti značila bi i da je Mil bio svestan same „primedbe na osnovu nekoherencije“ koja se na dušu stavlja utilitaristima pravila.59 Pasus koji je, kako interpretator Milovog učenja Ben Eglston (Ben Eggleston) primećuje, „u snažnoj rezonanci“ sa „primedbom na osnovu nekoherencije“ glasi:

Zakonodavac ili neki drugi praktičar koji, slično staromodnim nemačkim taktiča-rima koje je pobedio Napoleon ili lekaru koji će biti skloniji da njegov pacijent u skladu sa pravilima umre nego da preživi nasuprot njima, s pravom se osuđuje kao puki pedant i rob sopstvenih formula. 60

Dakle, čini se očiglednim da Mil nije smatrao da se moralna pravila moraju pošto-vati potpuno bezuslovno. Ali, ni izuzeci, kao što smo već videli, ne smeju biti velikog dometa – inače sledi „kolaps“ utilitarizma pravila u utilitarizam postupaka. Da bi neka-ko ilustrovao relativnu čvrstinu (ali ipak i elastičnost) moralnih pravila, Mil u posled-njem poglavlju Sistema logike iznosi primer razlike u načinu odlučivanja sudija i zako-nodavaca. Osnovna zamisao ove rasprave je ilustracija činjenice da su neke posebne aktivnosti, kada se obavljaju valjano, više vođene pravilima nego druge. Sudijske odlu-ke su primer aktivnosti koja je striktno vođena pravilima. Sudija, smatra Mil, „nije po-zvan da određuje koji je pravac [delanja] sam po sebi najpoželjniji u nekom pojedinač-nom slučaju, već je samo pozvan da odredi pod koje pravilo potpada“.61 Sudija, dakle, samo primenjuje postojeće pravilo bez ikakvog razmišljanja o tome da li postupanje shodno njemu u konkretnom slučaju služi svrsi radi čijeg ispunjenja je ustanovljeno (tj. maksimalizaciji sreće). Zakonodavčev posao je sasvim različit od sudijinog:

Zakonodavac ima pravila i političke maksime. Međutim, pogrešno bi bilo pretposta-viti da je zakonodavac tim maksimama vezan na isti način na koji je sudija vezan zako-nom…Zakonodavac je obavezan da u obzir uzme razloge za maksimu i osnove maksime.62

„Dva pojma pravila“ i nekoherencija

Ova Milova (prilično dalekovida) primedba upućuje nas na savremene rasprave o poreklu i prirodi moralnih pravila. Primer koji je gotovo istovetan Milovom prime-ru sudije može se pronaći i u savremenijoj literaturi. U poznatom tekstu još poznatijeg

58 Na kraju Sistema logike Mil razrađuje ideju prema kojoj je korisnost (sreća) osnov celog „umeća življenja“, tj. svakog praktičkog delanja. V. Mill, A System of Logic [1843/1851], CW 8.951.

59 V. Eggleston, B., „Rules and their Reasons“, John Stuart Mill and the Art of Life, str. 82 – 85. 60 Ibid.61 Mill, J. S., A System of Logic, CW, 8.944.62 Ibid.


filozofa Džona Rolsa (John Rawls) „Dva pojma pravila“ nalazi se primer koji je pot-puno analogan Milovom.63 Rols, naime, takođe, razmatra kako utilitarista može sa-gledati posebne uloge sudije i zakonodavca u pogledu kažnjavanja.

Primer različnosti uloge sudije i zakonodavca u Rolsovom tekstu samo je ilustraci-ja šire rasprave o prirodi moralnih pravila. Raspravu o vrstama moralnih pravila kasni-je je na Rolsovom tragu nastavio Džon Serl (John Searle). Sasvim uopšteno govoreći, rolsovsko-serlovska zamisao svodi se na argumentaciju koju samo skiciramo.

Do nekih pravila ponašanja, pa i onih koja se mogu opravdati korisnošću, dolazi-mo generalizacijom iz pojedinačnih postupaka. Nema naročitog razloga zašto viljuš-ku držimo u levoj, a nož u desnoj ruci. Taj običaj se, jednostavno, ustalio. Slično je i sa drugim pravilima, pa i nekim pravilima koja se smatraju moralnim – ponavljanjem postupaka iste vrste (iz nekog razloga) formira se pravilo. U ovim slučajevima, poje-dinačni postupci logički su primarni u odnosu na samo pravilo i ne zavise od njega. A sama praksa (tj. skup postupaka), npr. uzimanje hrane primarna je u odnosu, recimo, na pravila ponašanja za stolom. U Rolsovoj terminologiji ova pravila se nazivaju su-marnim, a u Serlovoj „regulativnim“. „Sumarna pravila“ nisu ništa drugo nego gene-ralizacije na osnovu pojedinačnih slučajeva koja logički dopuštaju izuzetke, dok su „pravila prakse“ univerzalna, tj. logički ne dopuštaju izuzetke. Kada govorimo o uti-litarizmu, „sumarna pravila“ su oslikana kao „sumiranje rezultata prethodnih odluka do kojeg se dolazi direktnom primenom utilitarističkog principa na posebne slučajeve. Pravila se smatraju izveštajima o tome da je o slučajevima određene vrste već doneta valjana odluka, na osnovu drugih razloga (mada, naravno, pravila to ne kažu).“64 U ovim slučajevima je jasno da je praksa (pojedinačni slučajevi) primarna u odnosu na pravilo. Praksa mora prethoditi pravilu. Karakter sumarnih („regulativnih“) pravila je očigledno provizoran jer ne postoji nikakav logički osnov za zabranu kršenja pravila.

I Rols i Serl primećuju da nisu sva pravila plod generalizacije. Postoje prakse čija su pravila logički primarna u odnosu na pojedinačne slučajeve. U tim slučajevima praksa čak ni ne postoji bez pravila. „Pravila su ono što definiše praksu.“65 Tipičan primer ovih pravila su pravila koja se primenjuju u igrama. Serl, sasvim sledeći Rol-sovu logiku, razliku između dve vrste pravila objašnjava sledećim rečima:

Neka pravila regulišu prethodno postojeće oblike ponašanja. Na primer, pravila uljudnog uzimanja hrane regulišu uzimanje hrane, ali uzimanje hrane postoji nezavi-sno od tih pravila. S druge strane, neka pravila ne samo da regulišu već stvaraju i definišu nove oblike ponašanja. Pravila šaha, na primer, ne regulišu ili definišu napro-sto prethodno postojeću aktivnost koja se zove šah. Ona na neki način omogućavaju

63 Rawls, J, „Two Concepts of Rules” [1954/1955], u: Foot, Ph. (ed.), Theories of Ethics, Oxford University Prees, Oxford, 1967, str. 144 – 170..

64 Rawls, J., „Two Concepts of Rules”, str. 158.65 Ibid., str. 162. Naš kurziv.

117Nenad Cekić

ili definišu tu aktivnost. Aktivnost igranja sastoji se od postupanja u skladu sa tim pravilima. Šah ne postoji mimo tih pravila…66

Pravila koja definišu praksu i raspodeljuju uloge delatnika unutar prakse Rols naziva „pravilima prakse“; Serl, koristeći „kantovski“ jezik – „konstitutivnim pravilima“.67

Zašto bi distinkcija između dve vrste pravila („sumarnih“/“prakse“, tj. „konstitutivnih/“regulativnih“) za utilitarizam bila bitna? Pre svega, zato što bi prak-se mogle biti stvorene i iz utilitarističkih razloga. Rols kaže:

…ako bi svaka osoba…od slučaja do slučaja odlučivala na utilitarističkim osno-vama, onda bi to vodilo konfuziji, a pokušaj da se koordiniše ponašanje pojedinaca tako što bi se predvidelo kako će se drugi ponašati bi bio osuđen na propast. Kao al-ternativu možemo prihvatiti zahtev za uspostavljanjem prakse, koja određuje novi oblik delanja. Iz ovoga se vidi da praksa nužno uključuje ograničenje potpune slobo-de da se deluje na osnovu utilitarističkih ili prudencijalnih razloga.68

Ova ideja da baš utilitaristički razlozi nalažu „indirektno“ sprovođenje utilitari-stičkog morala je vrlo zastupljena u literaturi. Rolsova ideja ima jednu pogodnost više jer pokazuje osnov „ne-utilitarističkog“ opravdanja pojedinačnih postupaka: postupak se opravdava pozivanjem na pravilo koje kao deo „prakse“ ima primat. Ovo Rolsovo objašnjenje zapravo nudi mogući odgovor na pitanje kako unutar utilitarističke logike pravila bez nekoherencije (bar, na prvi pogled) mogu biti primarna u odnosu na po-stupak, tj. „praksu“. Ako se utilitaristička pravila shvate kao „pravila prakse“, tj. kon-stitutivna, onda je jasno zašto ona ne dopuštaju izuzetke. Izuzetak bi bio – napuštanje prakse, a ne tek „modifikacija pravila“. Unutar polja koje regulišu (konstitutivna) „pravila prakse“ izuzeci nisu čak ni izvodivi: „pogrešan“ (pravilima zabranjen) potez šahovskom figurom (recimo pokretanje lovca po vertikali ili horizontali) podrazume-va da učesnik – više ne igra šah. „Izuzetak“ u ovom slučaju nije nikakav pokušaj modifikacije pravila već samo ukazuje na nerazumevanje pravila igre.

Videli smo već da je po utilitariste pravila opasno postaviti jednostavno pitanje: „Zašto se nekog pravila, u situaciji u kojoj je jasno da će kršenje tog pravila doneti više koristi nego štete, uopšte treba pridržavati?” Rolsov i Serlov odgovor bi bio jasan:

66 V. Searle, J. „How to derive ‘ought’ from ‘is,‘” [1964] in Hudson, W. D., The Is-Ought Que-stion, Macmillan, London, 1969, p. 131

67 Rawls, J, „Two Concepts of Rules”, str. 162. Serl, koristeći za Rolsova „pravila prakse” termin „konstitutivna pravila”, a za „sumarna pravila” izraz „regulativna pravila”, kaže: „Regulativna pravila regulišu aktivnosti koje postoje nezavisno od pravila: konstitutivna pravila konstitu-išu (a takođe i regulišu) oblike aktivnosti koje logički zavise od pravila.“ (Searle J., „How to derive ‘ought’ from ‘is,’”, str. 131.) Distinkcija ove dve vrste pravila ima značajne metaetičke implikacije. V. Cekić, N., Metaetika: problemi i tradicije, Akademska knjiga, Novi Sad, 2013, str. 240 – 243.

68 Rawls, J. „Two Concepts of Rules“, str. 162.


„Zato što učestvujete u praksi (instituciji) koja to nalaže.“ Primera radi: ne treba da-vati lažna obećanja ili kažnjavati nevine zato što to konstitutivna pravila („pravila prakse“) institucija obećanja i kažnjavanja nalažu. Ovde treba naglasiti: da li su ta pravila korisna ili nisu i da li ih uopšte treba utilitaristički opravdavati, sasvim je dru-go pitanje, Rols i Serl govore o opravdanju postupka na osnovu pravila, a ne o oprav-danju samog pravila. Postupak kao postupak se opravdava u jednom koraku – pozi-vanjem na „pravilo prakse, tj. institucionalno pravilo. Štaviše, budući da su instituci-je „ugrađene“ u jezik (obećanje podrazumeva nameru ispunjenja obećanog, kažnja-vanje podrazumeva krivicu kažnjenog) ovo je i metaetički argument. Nema nikakvog smisla govoriti o „obećanju“ u „doslovnom“ smislu ako ne postoji namera da se ono ispuni, ili o kažnjavanju ako se „kažnjavaju“ nevini. Primeri lažnog obećanja i ka-žnjavanja nevinih dobri su primeri često združene dvostruke kontraintuitivnosti utili-tarističke logike: upotreba termina „obećanje“ i „kazna“ za postupke koji to nisu je vrsta formalne (značenjske) zloupotrebe jezika; a postupanje protivno nalozima pro-isteklim iz konstitutivnih pravila obećanja i kažnjavanja doživljava se kao supstanci-jalno nemoralno.

Pitanje je, naravno, da li je Rols svoju distinkciju između dve vrste pravila skovao imajući na umu Milov primer zakonodavca i sudije. Rolsova koncepcija svakako može izgledati kao jedno zgodno razjašnjenje Milovog stava o ovom pitanju. Pa ipak, da li je nekoherencija otklonjena? I pored prilične uverljivosti Rolsovih i Serlovih objaš-njenja – čini se da nije. Zašto sudija ne bi prekršio zakon i npr. osudio nevinog u slu-čaju kada bi takav izuzetak unapredio sveopštu sreću, ma kako dobre da su bile name-re zakonodavca? Taj sudija svakako ne bi bio „dobar sudija“, pa bi se moglo reći i da se „odrekao sudijskog poziva“. Ali, on bi, bar za nekoga, bio dobar utilitarista. O tome svedoči i stav jednog doslednog utilitariste:

Ne bi li bilo monstruozno pretpostaviti da ako jesmo isplanirali posledice i ako imamo savršenu veru u nepristrasnost naših kalkulacija i ako znamo da će u ovom slučaju kršenje pravila P imati bolje rezultate od njegovog poštovanja, mi ipak treba da se pokorimo tom pravilu? (…) Nije li to oblik praznovernog (psihološki lako objaš-njivog) obožavanja pravila, a ne racionalno razmišljanje filozofa?”69

Nenad CekićUniverzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

69 Smart, J. J. C., „Extreme and Restricted Utilitarianism”, str. 176 – 177.

119Nenad Cekić

Literatura

Austin, J., The Province of Jurisprudence, John Murray, London, 1832Berger, F., Happiness, Justice, and Freedom: The Moral and Political Philosoplhy of John Stuart Mill, University of California Press, Berkeley and Los Angeles, 1984Berkeley, G., Passive Obedience, Or the Christian Doctrine of Not Resisting Supreme Power, Proved and Vindicated upon the Principles of the Law of Nature, H. Clemence, London, 1712Bradley, F. H., Ethical Studies [1876], 2nd edition, Oxford University Press, Oxford, 1962Brandt, R., Ethical Theory: The Theory of Normative and Critical Ethics, Prentice Hall, New Jersey, 1959Brink, D. O., Mill’s Progressive Principles, Oxford University Press, Oxford, 2013Cekić, N., Metaetika: problemi i tradicije, Akademska knjiga, Novi Sad, 2013Crisp, R., Mill on Utilitariansim, Routledge, Oxford, 1997Donner, W., „Mill’s Political and Moral Philosophy“, u: Donner, W., and Fumerton, R., Mill, Wiley-Blackwell, 2009, part iEggleston, B., „Rules and their Reasons“, u: Eggleston, B, Miller, D. E. and Weinstein D., John Stuart Mill and the Art of Life, Oxford University Press, Oxford, 2011, str. 71 – 93Fletcher, G., „Mill’s Art of Life”, u: Macleod, C. and Miller, D. E. (eds.), A Companion to Mill, Wiley-Blackwell, 2017, str. str. 297 – 312 .Hooker, B., „Rule Utilitarianism”, u: Crimmins, J. E. (ed.), The Bloomsbury Encyclopedia of Utilitarianism, 2017, str. 490 – 495 Lyons, D., Rights, Welfare and Moral Theory, Clarendon Press, Oxford, 1994Lyons, D., Forms and Limits of Utilitarianism, Oxford University Press, Oxford, 1965.Mill, J. S., Collected Works of John Stuart Mill (CW), ed. by Robson, J. M., Toronto Univer-sity Press, Toronto 1963 – 1991Miller, D . E., „Mill, Rule Utilitarianism, and the Incoherence Objection” [2013], u: John Stuart Mill and the Art of Life Miller, D. E., „Rule Utilitarianism”, u: Eggleston B. and Miller, D. E., Cambridge Companion to Utilitarianism, Cambridge University Press, Cambridge, 2014, str. 146 – 165 Mulgan, T. Understanding Utilitarianism, Acumen, Stocksfield, 2007,Rawls, J, „Two Concepts of Rules” [1954/1955], u: Foot, Ph. (ed.), Theories of Ethics, Oxford University Prees, Oxford, 1967, str. 144 – 170.Searle, J. „How to derive ‘ought’ from ‘is,’” [1964], u: Hudson, W. D., The Is-Ought Questi-on, Macmillan, London, 1969, str. 120 - 134Smart, J. J. C., „An Outline of the Sytem of Utilitarian Ethics“, u: Smart, J. J. C. and Williams, B., Utilitarianism: for and against, Cambridge University Press, 1973, str. 1 – 74 Smart, J. J. C., „Extreme and Restricted Utilitarianism” [1956], u: Foot, Ph., (ed.) Theories of Ethics, str. 171 – 183 Stephen, J. F., „Note on Utilitarianism“, Liberty, Equality and Fraternity [1874], University of Chicago Press, Chicago, 1990, str. 215 – 227 Urmson, J. O., „The Interpretation of the Philosophy of J. S. Mill” [1953], u: Foot, Ph., (ed.) Theories of Ethics, 128 – 136 Weinstein, D., „Interpreting Mill“, u: John Stuart Mill and the Art of Life, str. 44 – 70 West, H. R., An Intoduction to Mill’s Utilitarian Ehics, Cambridge University Press, Cambridge, 2004


Whewell, W., Lectures on the History of Moral Philosophy [1852], Deighton, Bell, Cambrid-ge (Reprint Bristol Thoemmes), 1990Williams, B., „A Critique of Utilitarianism“, u: Smart, J. J. C. and Williams, B., Utilitarianism: For and Against, Cambridge University Press, Cambridge, 1973, str. 75 – 150.

Nenad Cekić

Mill, Rule-Utilitarianism and „Incoherence Objection”(Summary)

Summary: So-called „incoherence objection” or „rule-worship” objection is one of the most famous objections to „rule-utilitarianism” approach to ethics. The author analyzes two indications present in current ethical literature: 1) that John Stuart Mill was aware of „incoherence objection”; and 2) that some early critics of Mill’s Utili-tarianism were founded on this objection. In the end, the author examines if John Rawls’ distinction between „summary” and „practice” rules could resolve the issue posed by incoherence objection.

keywords: rule-utilitarianism, incoherence objection, rule-worship, summary ru-les, practice rules

MIL, UTILITARIZAM PRAVILA I „PRIMEDBA NA OSNOVU ...

Documents