medjunarodno posl. pravo 73-86

73. Ugovor o finansijskom lizingu

Lizing poslovi su nastali kao poseban metod finansiranja u poslovnoj praksi (prvo u SAD). U pravnom smislu, posao finansijskog lizinga je složeni pravni posao koji se sastoji od dva ugovora o isporuci i ugovora o finansijskom lizingu. Oba ugovora zaključuje davalac lizinga.Ugovor o isporuci je ugovor koji davalac lizinga zaključuje sa isporučiocem (proizvođačem) koga je odabrao primalac lizinga, dok ugovor o fin. lizingu zaključuje davalac lizinga sa primaocem lizinga. Davalac lizinga zaključuje ugovor o isporuci sa isporučiocem predmeta lizinga koga je odredio primalac lizinga na osnovu koga stiče pravo svojine na predmetu lizinga, prema specifikaciji primaoca i pod uslovima koje odobrava primalac lizinga. Kod ugovora o isporuci, primalac nije ugovorna strana, već treće lice, ali koje bitno utiče time što određuje isporučioca, daje specifikaciju predmeta i odobrava uslove ugovora. Davalac lizinga najčešće kupuje predmet lizinga, pa je u tim slučajevima ugovor o isporuci zapravo poistovećen sa ugovorom o prodaji. Međutim, kako davalac lizinga može steći pravo svojine i npr. ugovorom o razmeni, to je ovaj posao u Zakonu o fin. lizingu označen kao ugovor o isporuci. Ugovor o isporuci se razlikuje od ugovora o prodaji i zbog odlučujuće uloge primaoca kao trećeg lica, te ugovor nema dejstvo samo inter partes. Primalac ima pravo da, ukoliko je predmet isporuke nesaobrazan, koristi ona pravna sredstva koja stoje na raspolaganju strani iz ugovora, izuzev raskida ili poništaja ugovora i zahteva za sniženjem cene.Ugovor o finansijskom lizingu zaključuje davalac lizinga sa primaocem lizinga, kojim se obavezuje da na primaoca prenese ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme, a primalac lizinga se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu u ugovorenim ratama. Differentia specifica ovog lizinga, jeste finansijski aspekt. Finansijski aspekt se ispoljava kao interes dobavljača opreme da finansira njeno delovanje davaocu lizinga koji mora biti jači od interesa za prodajom iste robe, koji zavisi od poreskih pogodnosti i drugih poreskih uslova.Ostale vrste lizinga: različita dobra se mogu iznajmljivati i drugim poslovima koja spadaju u opšti pojam lizinga, kao što su direktni i indirektni lizing; kratkoročni, srednjeročni i dugoročni; terminski, resolving, i lizing sa opcijom kupovine; neto i bruto lizing. Najčešća je podela na operativni i finansijski lizing. Posao operativnog lizinga karakteriše dvostranost u kome je davalac lizinga istovremeno i proizvođač, odnosno isporučilac opreme sa kojim primalac lizinga neposredno zaključuje ovaj posao. U pitanju je kratkoročni posao, u kome nema pune amortizacije predmeta lizinga, a davalac lizinga snosi rizik propasti ili zastarelosti.Pravna priroda ugovora o finansijskom lizingu.Ugovor o finansijskom lizingu ima najviše sličnosti sa ugovorom o zakupu. Predmet lizinga se daje na privremeno korišćenje, kao i kod zakupa. Ono što fin. lizing čini različitim je činjenica da ugovor o fin. lizingu nastaje u sklopu šireg posla koji je označen kao posao lizinga. Nastanak finansijskog lizinga pretpostavlja postojanje ugovora o isporuci, pri čemu davalac lizinga ima ulogu posrednika između proizvođača i primaoca. Sadržina ugovora o isporuci opredeljuje pravno dejstvo ugovora o finansijskom lizingu, i obrnuto. Međutim, nakon nastanka, ugovor o fin. lizingu je pravno samostalan posao u kome u odnosi između ugovornih strana regulisani posebnim pravilima koje ovaj posao čine različitim poslom i odvajaju ga od ugovora o isporuci.Od ugovora o prodaji se razlikuje, iako ima i sličnost, po tome što ni davalac ni primalac lizinga nemaju položaj klasičnih prodavaca i kupaca, ni u pogledu prava i obaveza, ni u pogledu odgovornosti, odnosno raspoloživim pravnim sredstvima. Ugovor o fin. lizingu se razlikuje od ugovora o kreditu po tome što davalac lizinga ne samo što praktično omogućava nabavljanje predmeta lizinga na kredit, već ima i neke obaveze klasičnog prodavca opreme. Ugovor o finansijskom lizingu je posao građanskog i privrednog prava; klasifikacija zavisi od toga da li se predmet lizinga koristi za privatne ili profesionalne svrhe.

Izvori prava: nacionalni izvori su Zakon o finansijskom lizingu i raznim odlukama i uputstvima. Za pitanja koja nisu regulisana ovim zakonom se primenjuje supsidijarno, ZOO. Na poslove koji imaju element inostranosti se primenjuje Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Z o deviznom poslovanju, Carinski zakon, samo ako nisu u suprotnosti sa ZFL.Međunarodni izvori: U okviru UNIDROIT, Konvencija o međ. finansijskom lizingu. Konvencija se primenjuje kada se davalac i primalac nalaze u različitim državama ako su u pitanju države ugovornice, ili ako su oba ugovora regulisani pravima država ugovornica. Za primenu Konvencije mesto gde se nalazi predmet nije od značaja. Ugovornice su slobodno da isključe primenu Konvencije.Na ugovor će se primeniti pravo države u kojoj primalac ima mesto poslovanja, ukoliko države nisu ugovorile koje će se merodavno pravo primenjivati, i ne postoje opšti principi koji bi regulisali određeno pitanje koje nije na izričit način regulisano Konvencijom.Konvencija se primenjuje u međunarodnim fin. odnosima. dok se Zakon primenjuje u unutrašnjim odnosima, ali se može primeniti i na poslove lizinga sa elementom inostranosti (kada je davalac lizinga strano lice). Odredbe Konvencije se mogu upotrebljavati u unutrašnjim odnosima, ali kao ugovoreno pravo. Što se tiče hijerarhije, to zavisi od ustavnih propisa zemalja koje su ratifikovale Konvenciju (međ. ugovori vs. zakoni).Strane:Davalac lizinga je lice koje, uz zadržavanje prava svojine na predmetu lizinga, prenosi na primaoca ovlašćenja držanja i korišćenja predmeta, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Prema ZFL je to privredno društvo koje obavlja poslove u

skladu sa propisima države u kojoj je osnovano, čiji novčani deo osnivačkog kapitala ne može biti manji od 100.000 evra. Uplata se vrši u dinarskoj protivrednosti, ako je u pitanju domaće lice, na osnovu čega dobija dozvolu NBS za obavljanje poslova fin. lizinga. Propisivanje uslova koje treba ispuniti ima za cilj da spreči prostor za prevarne radnje. U međunarodnom prometu se mogu pojaviti i specijalne lizing agencije i bankarske ustanove.Primalac lizinga je pravno ili fizičko licena koga davalac lizinga prenosi ovlašćenja držanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu.Isporučilac ili prodavac je lice koje snabdeva ili prodaje predmet lizinga davaocu, i po pravilu ga određuje primalac lizinga. U praksi su to proizvođači poznate opreme ili postrojenja.Predmet lizinga – u lizing se mogu davati različita dobra koja su u Konvenciji označena kao postrojenja, kapitalna dobra i druga oprema. ZFL ih određuje kao pokretne nepotrošne stvari.Karakteristike finansijskog lizing posla:1)primalac lizinga specifira opremu i odabira isporučioca, ne oslanjajući se uglavnom na stručnost i sud davaoca lizinga2)davalac lizinga nabavlja opremu u skladu sa lizing ugovorom koji je zaključen ili će biti zaključen uz znanje isporučioca3)lizing naknada koja se plaća po ugovoru se izračunava tako što se naročito uzima u obzir amortizacija cele opreme ili njenog bitnog delaBitni elementi ugovora su precizno određenje predmeta lizinga, iznos naknade koju plaća primalac, iznos pojedinih rata, njihov broj i vreme plaćanja, kao i rok na koji je ugovor zaključen (koji mora biti određen ili odrediv – minimalni rok je 2 godine).Domaći ZFL propisuje obaveznu pisanu formu, kao i obavezno upisivanje ugovora, izmene i dopune, i prestanak, u poseban registar finansijskog lizinga. Upis je dužan da obavi davalac lizinga u roku od 7 dana od dana zaključivanja.Nebitni elementi s odredbe o mestu, vremenu i načinu isporuke predmeta, svojini, strani koja je obavezna da osigura predmet lizinga, i rizicima, troškovima transporta.Prava i obaveze:I Obaveze i prava isporučioca: uređene ugovorom o isporuci. a) Obaveza da isporuči predmet lizinga u ispravnom stanju, na način u vreme i na mestu kako je ugovorom predviđeno, osim ako je ugovorom predviđeno da predmet isporuči davalac. Na način ispunjavanja obaveze ili u slučaju neisporuke ili nesaobrazne isporuke se primenju opšta pravila ugovora o prodaji. b)da prenese pravo svojine na predmetu lizinga davaocu lizinga koje je potrebno kako bi davalac mogao da prenese ovlašćenje držanja i korišćenja primaocu.c)Odgovornost isporučioca za materijalne nedostatke, odn. za nesaobraznost isporučenog predmeta lizinga. Specifičnost je u tome što isporučilac odgovara primaocu, iako je zaključio ugovor sa davaocem.d)prava isporučioca – osnovno pravo je da od davaoca traži cenu za isporučeni predmet.II Obaveze i prava davaoca: a)da pribavi predmet lizinga – pribavljanje opreme podrazumeva obavezu davaoca da zaključi ugovor o isporuci, obavezu da finansira nabavku opreme i obavezu da kod nabavke postupi po uputstvima i instrukcijama korisnika lizinga. Osim što je dužan da pribavi tačno naznačeni predmet, davalac je dužan da se u svemu pridržava uputstava primaoca.b)da primaocu omogući korišćenje predmeta lizinga – osnovna svrha lizinga je da se pibaviocu omogući korišćenje određene stvari bez njene kupovine. U pitanju je predaja stvari primaocu u državinu.c)odgovornost za pravne nedostatke – zaštita od evikcije – za sve vreme trajanja lizinga vlasnik ostaje davalac – garantovanje da državina primaoca neće biti uznemiravana od strane lica koja imaju jači pravni osnov, pravo, osim ako takav pravni osnov nije izveden iz činjenja ili nečinjenja primaoca.d) prava primaoca lizinga – primalac je ovlašćen da daje instrukcije i uputstva, da daje saglasnost na ugovor o isporuci, i ima određena prava po osnovu povrede ugovora, da održi ugovor o lizingu, da ga raskine i da se koristi ostalim pravnim sredstvima. Ima pravo na ispunjenje ugovora, na sniženje cene, pravo na naknadu štete, i pravo na raskid.Za povredu obaveze isporuke odgovoran je primaocu isporučilac, a ne davalac.III Obaveze i prava primaoca:a)da preuzme predmet lizinga, u razumnom roku, ukoliko nije određeno ugovorom, b)da koristi predmet lizinga pojačanom pažnjom, pažnjom dobrog privrednika ili domaćina, da ga koristi na razuman način i da ga održava (osim uobičajenog habanja - amortizacije), c)da održava predmet lizinga u ispravnom stanju i da vrši potrebne popravke, d)da osigura predmet lizinga, e)da plaća lizing naknadu u vreme, mestu i na način određen ugovorom o lizingu, f)da vrati po isteklom roku predmet lizinga. Pravna sredstva koja primaocu stoje na raspolaganju zbog povrede obaveze isporuke od strane isporučioca: naknada štete, odbijanje prijema, raskid ugovora. Pravo na odlaganje ispunjenja, na povraćaj lizing naknade (u slučaju raskida ugovora), pravo da predmet preda drugom na korišćenje uz saglasnost davaoca.Prestanak ugovora – prestaje istekom roka na koji je zaključen.Ako i nakon isteka primalac nastavi sa korišćenjem predmeta, a davalac se ne usprostavi, smatra se da je ugovor produžen na neodređeno vreme.Ugovor prestaje i kada predmet bude uništen od strane više sile, te se ne postavlja pitanje odgovornosti. I putem raskida ugovora.

74. Ugovor o franšizingu

Nastao je krajem XIX veka u praksi američkih kompanija SINGER i GENERAL MOTORS. Danas ima veliki ekonomski značaj ne samo u SAD, već i u drugim razvijenim zemljama. Prava ekspanzija je nastala posle II svetskog rata. U početku se davanje franšize uglavnom odnosilo na lance hotela i restorane za brzu hranu, a kasnije je obuhvatao i vrlo sofisticirane proizvode i usluge

Vrste franšizing sistema: u američkoj praksi se pravi razlika između tri vrste franšizing posla:I Pod jedinstvenim ili direktnim franšizingom se podrazumeva sistem u kome franšizer direktno franšizira individualne poslovne jedinice (outlets) dajući individualnim primaocima pravo da posluju koristeći franšizerovo trgovačko ime ili marku na posebnoj teritoriji na kojima pružaju usluge i trening uz značajan stepen kontrole nad franšizatomII Višestruki ili složeni franšizing postoji u slučajevima kada franšizer jednom trgovcu daje pravo da osnuje više franšiziranih poslovnih jedinica u okviru određene teritorije. Ovakav metod se može realizovati ugovorom o master franšizi i tzv. razvojnim sporazumom i zajedničkim poduhvatom.III Sporazumom o master franšizi franšizer daje trgovcu koji je poznat kao subfranšizer ili master franšizer ekskluzivno pravo da razvije franšizirani posao na datoj teritoriji i da daje pravo drugim stranama koje su poznate kao subfranšizeri da koristefranšizirane poslovne jedinice, kao pravo subfranšize.Kod razvojnog sporazuma o franšizi franšizer daje ekskluzivna prava drugoj strani da razvija teritoriju, tako što će lično otvarati jedan broj lokala na toj teritoriji, ali bez prava ovih drugih da svoje pravo dalje prenose na subfranšizante. Posebna vrsta je i franšizing o zajedničkom poduhvatu u kome franšizer ulazi u zajednički posao sa stranim partnerom sa kojim deli profit i rizik i zajednički upravlja poslovnim poduhvatom.U pravu EU postoje tri vrste: a)industrijski ili proizvodni koji karakteriše pravo franšizanta da proizvodi robu, uglavnom hranu i piće. ili obavljanje nekih faza u tehnološkomprocesu u proizvodnji po licenci franšizera, pa se izjednačava sa ugovorom o licenci. b)kod ugovora o robnom franšizingu franšizat prodaje robu sa znakom franšizera, odnosno u prodavnicama koje nose znak franšizera ili njegovo poslovno ime ili simbol.c)kad distributeri koji su na određenom tržištu razvili svoj sistem prodaje i uspostavili mrežu, daju pravo drugim nezavisnim trgovcima da se koriste njihovim imenom i poslovnim metodima, reč je o uslužnom ili franšizingu usluga.Izvori prava. Međunarodni:Regulisan opštim uslovima poslovanja, formularnim ugovorima, pravnim vodičima, i model zakonom. Evropski kodeks o etici u franšizingu je vrlo značajan.Nacionalni: Mogu se razlikovati tri pristupa: norme kojima su regulisani odnosi između davaoca i korisnika franšizinga, norme kojima je regulisana obaveza predugovornog davanja podataka, i administrativne norme o registraciji i odobrenju. Srpski građanski zakonik poseduje pravila o franšizingu.Pojam: Ugovorom o franšizingu se jedna ugovorna strana, davalac franšize (franšizer), obavezuje da će drugom licu korisniku franšize (franšizatu) ustupiti pravo prodaje robe ili usluga pod posebnim znakom ili imenom franšizera, ili pravo da koristi njegov jedinstveni način prodaje, a druga ugovorna strana se obavezuje da za to plati naknadu i da se u svom poslovanju pridržava preuzetih obaveza.Predmet ugovora o franšizingu čini franšiza. Pod franšizom se podrazumeva pravo na prodaju robe ili vršenje usluga na ugovorenoj teritoriji na određeni način, koji se naziva i provereno uspešni poslovni koncept ili poslovni format, i pod određenim franšizantovim obeležjima – određenim znacima razlikovanja, kao što su robni ili uslužni žig.Karakteristike posla:pet elemenata: 1) prenos prava i ovlašćenja – pod pravima koja se ustupaju se podrazumeva paket prava industrijske ili intelektualne svojine koja se odnose na trgovačku marku, trgovačko ime, know how, znak prodavnice, korisne modele, dizajn, autorska prava, koja će biti korišćena kod preprodaje robe ili kod pružanja usluga. Sličnosti distributera i franšizera – i jedan i drugi prodaju robu na ugovorenom tržištu pod posebnim, povlašćenim uslovima. Elementi ugovora o intelektualnoj svojini se nalaze u pravima koja se odnose na trgovačku marku, ime, znak, model, dizajn, autorska prava, znanje.2)obuka primaoca je obaveza davaoca franšize, 3)nadzor nad poslovanjem primaoca obuhvata ne samo kontrolu da li se korisnik u svom poslovanju kreće u granicama prenetih prava i obaveza, već i pravo franšizera da daje instrukcije franšizatu., 4)naknada za ustupljena prava takođe karakteriše posao franšizinga, koa teretnog posla, s tim što se naknada može plaćati ili kao naknada za ulazak u lanac ili sistem franšzinga ili kao periodično plaćanje. 5)na kraju, ugovor karakteriše i samostalno istupanje ugovornih strana i njihova pravna i ekonomska nezavisnost. S druge strane, u pitanju je odnos poverenja.Elementi ugovora: Evropskim kodeksom je preporučeno da bi ugovorom trebalo regulisati sledeća pitanja: prava i obaveze franšizata i franšizera, robe ili usluge kojima će biti franšizer snabdevan, trajanje ugovora, uslove plaćanja, uslove prodaje, način korišćenja ustupljenih prava, prestanak ugovora, predaja pokretne i nepokretne imovine franšizatu nakon prestanka ugovora.

Uredbom 4087 navedena su samo tri bitna elementa: 1)upotreba zajedničkog imena ili žiga i jednoobrazni poslovni prostor i sredstva prevoza, 2)prenos know how, 3)odredbe o trajnom prenosu komercijalne i tehničke pomoći za vreme trajanja ugovora.Ugovorne strane: davalac franšize, franšizer, i primalac franšize, franšizatDavalac franšize je poznati proizvođač robe široke potrošnje ili trgovac na veliko, ili preduzeće koje je razvilo i obavlja određenu vrstu usluge ili pruža uslugu na način koji je široko prihvaćen ili prepozantljiv.Primalac franšize može biti pravno ili fizičko lice koje ima status nezavisnog trgovca (privredno društvo ili preduzetnik) koje se ugovorom o franšizingu obavezuje da će trajno u svoje ime i za svoj račun prodavati robu i davati usluge.Forma ugovora: preporučuje se pismena forma, ali nema posebnih propisa koji bi regulisali ovo pitanje.Obaveze franšizera:1)da da franšizu, da ustupi pravo prodaje proizvoda ili obavljanja usluga i pravo upotrebe imena, žiga, i drugih prava intelektualne svojine, know how, određena znanja i iskustva. Davalac franšize je obavezan a)da dato pravo ne daje drugim licima na ugovorenom području, b)da ne otvara poslovne jedinice na tom području, c)da ne isporučuje robu ili usluge koje su predmet franšize na tom području.Franšizer praktično daje na korišćenje kompletan sistem koji je oproban i spreman za rad. Kao dobavljač franšizer mora garantovati franšizatu da će ga snabdevati redovno i dovoljnim količinama.2)pravo franšizera na kontrolu poslovanja franšizata. I davalac može tražiti od franšizera da prodaje samo njegovu robu, pri čemu može uticati na cene, ali nema pravo da ih fiksira.Obaveze franšizata:2 grupe – one koje se odnose na korišćenje franšize i one koje se odnose na plaćanje.1)U obaveze da prodaje robu ili vrši franšiziranu uslugu na određeni način spadaju: da će prodavati isključivo ugovornu robu davaoca, da neće obavljati sličnu privrednu aktivnost izvan ugovorenog područja, da će uložiti napore pri prodaji robe ili vršenju usluga koje su predmet franšizinga, da će održavati objekat, poslovni prostor, opremu,i sredstva u skladu sa ugovorom i standardima, da će čuvati kao poslovnu tajnu sve informacije koje mu davalac franšize prenese, da prodaje samo robu koju mu isporučuje franšizer ili uz njegovu saglasnost.2)u obaveze koje se odnose na korišćenje prava intelektualne svojine spadaju: da štiti know how, ili da zadrži reputaciju ili zajednički identitet franšizirane mreže, da će sva ustupljena prava koristiti u samo ugovorenoj poslovnoj jedinici, da koristi znanje i iskustvo dobijeno od franšizera samo u svrhe eksploatacije franšize, da informiše franšizera o povredama prava intel. svojine, da preduzme akcije protiv prekršilaca, da obaveštava franšizera o svim stečenim iskustvima u korišćenju franšize.I sledeće obaveze: da primalac ili njegovi članovi prisustvuju trening kursevima, da davaocu dozvoli provere, da ne menja mesto ugovorenih prostorija, da plati davaocu deo za reklamiranje.3) da plati naknadu koja se sastoji iz dva dela: iz tzv. pristupne, kao cene za korišćenje pogodnosti sistema i rojaltija koji se obračunava kao procenat od godišnjeg obrta i koji se plaća periodično.Prava primaoca franšize: ima osnovno pravo da vodi posao pod imenom, ili markom franšizera, i da za vreme trajanja ugovora koristi njegove usluge. Mora biti slobodan da robu nabavlja od drugih franšizera koja je predmet ugovora, i koja je ekvivalentna robi koja je predmet ugovora, franšizatu se mora ostaviti mogućnost da koristi licencirani know-how i posle prestanka ugovora ako je postao opšte poznat i lako dostupan, i franšizer ne sme franšizatu određivati cenu po kojoj će robu prodavati.Odgovornosti ugovornih strana: dužnost informisanja – potpuna dužnost davaoca da franšizata u potpunosti informiše o predmetu budućeg posla – posebno u toku pregovora. Prostire se i nakon zaključenja ugovora kao dužnost davanja saveta.Trajanje i prestanak: Zaključuje se na duže vreme, od 1 do 25 godina. Oni o franšizingu robe se zaključuju na kraće, oni o uslugama na duže vreme. Kod oročenih ugovora istekom roka prestaje i važenje ugovora. Kod neoročenih ugovor se može raskinuti prema opštim pravilima obligacionog prava uz obaveštenje o davanju otkaza i nakon isteka primerenog roka.Ako nije drugačije određeno, kao merodavno pravo treba uzeti pravo zemlje domaćina u mestu gde se operacija odvija, mesto poslovnog sedišta franšizata.

75. Ugovor o faktoringu

Ugovorom o faktoringu se jedna strana, faktor, obavezuje da od druge strane, klijenta, otkupljuje nedospela potraživanja koja klijent ima prema trećim licima.

Vrste faktoring posla:

Prema vrsti osnovnog posla: izvozni faktoring i faktoring u ostalim poslovima. Izvozni se naziva i opšti, a faktoring u ostaim poslovima posebni.Prema pravu na regres faktoring organizacije: pravi i nepravi, odnosno istinski i prikriveni. Pravi postoji kod ugovora kod kojih faktor nema pravo regresa prema klijentu čija je potraživanja otkupio u slučaju da otkupljena potraživanja ne može o dospelosti da naplati od trećeg lica, dužnika iz osnovnog posla. Kod nepravog, faktor zadržava pravo regresa prema svom klijentu u slučaju da o dospelosti ne naplati otkupljeno potraživanje od trećeg lica. Prema otvorenosti faktoring posla koji se mjeri u odnosu na obavještenost dužnika o potraživanju: otvoreni i skriveni. Kod otvorenog izvoznik je obavezan da obavjesti dužnika o prenosu potraživanja na novog faktora. Kod skrivenog ne postoji obaveza.Prema sadržini obaveze koju faktor preuzima F poslovi mogu biti : stari i faktoring o dospelosti. Kod starih faktor otkupljuje sva potraživanja koja njegov klijent ima u dužem periodu. Kod faktoringa o dospelostim faktor naplaćuje potraživanja tek po njihovoj dospjelosti.Ugovorne strane:

izvoznik ili prodavac robe ili usluga, faktoring organizacija ili faktor i kupac ili uvoznik ili primalac, odnosno korisnik usluga (dužnik iz osnovnog posla). Mora biti obavešten o prenosu.

Faktor može biti svako lice koje ima interese da obavlja ovaj posao i pretpostavlja se da raspolaže značajnim finansijskim sredstvima.

Klijenti su lica koja imaju valjana nedospjela potraživanja po bilo kom osnovu prema inostranim licima.

Predmet:

otkup nedospelih potraživanja u dužem vremenskom periodu na osnovu okvirnog ugovora između faktora i njegovog klijenta

Postojeća i pojedinačna potraživanja Buduća potraživanja

U pogledu ročnosti uglavnom kratkoročna (90-120 dana). Potraživanja mogu poticati iz ugovornih odnosa faktorovog klijenta, a ne iz prenosivih hartija od vrednosti.

Izvori: nacionalni i međunarodni.

Nacionalni: u Engleskoj bio regulisan već od 1823. godine Zakonom o faktoru (Factor's Act), u SAD isti zakon postoji od

1889. godine Autonomni (opšti uslovni poslovanja, formularni ugovori)

Međunarodni: UNIDROIT Konvencije o međunarodnom faktoringu u Otavi maja 1988.

Konvencija se primjenjuje na poslove kod kojih su ispunjeni sledeći kumulativni uslovi:

da potraživanja potiču iz ugovora o prodaji robe i usluga, osim robe koja je kupljena za ličnu ili porodičnu upotrebu ili za potrebe domaćinstva;

da prodavac kao "dobavljač" i faktorov klijent i "dužnik", tj. kupac iz osnovnog posla, imaju svoja mesta poslovanja (poslovna sedišta) na teritorijama različitih država ugovornica. Ako ovaj uslov nije ispunjen, Konvencija će se primeniti ako su i ugovor o prodaji robe i ugovor o faktoringu regulisani pravom države ugovornice, u skladu sa pravilima međunarodnog privatnog prava;

da ugovorom o faktoringu ili ugovorom o prodaji nije isključena njena primena. Isključenje se može izvršiti samo u celini. Državama je, pak, ostavljeno pravo da prilikom ratifikacije stave rezerve na pojedine odredbe Konvencije.

4 su osnovne funkcije:

1. FINANSIJSKA, faktor je ostvaruje otkupljivanjem nedospjelih potraživanja odmah nakon što su ona nastala.2. KREDITNA, klijent otkupom potraživanja odmah dobija gotovinu.3. DEL CREDERE, faktor otkupom potraživanja od klijenta oslobađa klijenta od rizika da mu dužnik iz osnovnog posla ne

plati cijenu.4. USLUŽNA, obaveza da se stara o održavanju klijentovih potraživanja, da vodi knjigovodstvo za račun klijenta i da

preduzima druge radnje.Konvencija o faktoringu kao uslov za svoju primenu zahteva da u konkretnom ugovoru bar dve od ove četiri funkcije budu izričito navedene, tj. da faktor preuzme bar dve od navedenih obaveza.

Bitni elementi: predmet, cena, rok dospelosti

Faktoring u užem smislu čini pravni odnos između faktora I klijenta. U širem smislu obuhvata odnose koji se uspostavljaju između četiri lica: izvoznika, izvoznog faktora, uvoznog faktora i uvoznika .

Ugovor o faktoringu ima karakter okvirnog ugovora kojim se faktor obavezuje da će u dužem vremenskom periodu koji je određen ugovorom otkupljivati sva klijentova potraživanja, a klijent se obavezuje da će u tom periodu sva svoja potraživanja nuditi faktoru . Može se zaključiti da je:

u pitanju složen posao u kome učestvuje više lica između kojih se uspostavljaju različiti pravni odnosi koji imaju elemente ugovora o prodaji prava, ugovora o kreditu i ugovora o cesiji

u pitanju ugovor sa dužim rokom trajanja koji podrazumeva periodičnost ispunjavanja. U pogledu trajanja, obično je u opštem ili globalnom sporazumu o faktoringu određen rok na koji je zaključen, kao i klauzula o automatskom obnavljanju ako ga strane ne otkažu pre isteka predviđenog roka.

u pitanju okvirni ugovor Nepravi atipični faktoring: u kome je poverilac ili kreditor faktor organizacija, a dužnik ili debitor je faktorov klijent: zajam, diskont

Kada je u pitanju pravna priroda ugovora o pravom faktoring poslu, mišljenja su podjeljena: 1.vrsta zajma sa atipičnom obavezom vraćanja 2. poseban vid ugovora o prodaji

OBAVEZE KLIJENTA: Da prenese potraživanja.

da potraživanje postoji, da je pravno valjano i određeno, da je prenosivo i da se za prenos koriste dozvoljeni instrumenti da garantuje da je potraživanje čisto da obavještava dužnika

Što se tiče prenosivosti, dozvoljava se prenos kako postojećih tako I svih budućih potraživanja u globalnu cesiju.

Prema Konvenciji cesija potraživanja sa klijenta na faktora je valjana bez obzira na bilo kakav sporazum između klijenta i dužnika koji bi takvu cesiju zabranjivao, ako država u kojoj dužnik ima poslovno sedište (mesto poslovanja) nije stavila rezervu na ovaj član.

OBAVEZE FAKTORA: Da preuzima i isplaćuje potraživanja.

Obaveza faktora da u dužem vremenskom periodu, a ne jednokratno od svog klijenta kupuje ugovorena potraživanja. Njeno ispunjenje je određeno, mestom, vremenom i načinom

Mesto, u kome su se dogovorili, po pravilu mesto u kome se nalazi banka kod koje klijent vodi svoje poslovanje.

Vreme, isplata se vrši pre dospeća. Može se ugovoriti okvirnim ugovorom periodično na određeni dan, ili u određenom intervalu za potraživanja koja do tog vremena budu preneta na faktora, ili će isplaćivati svaka faktura nakon što je pošalje klijent. Povreda ovako ugovorenog vremena povlači po opštim pravilima obligacionog prava odgovornost faktora za naknadu štete, tj. na plaćanje kamate.

Način isplate: važe pravila obligacionog prava koja se primenjuju na ugovor o prodaji, ali prilagođena potrebama ovog posebnog posla

Kod ugovora o pravom faktoringu, faktor ne može usloviti isplatu otkupljenih potraživanja njihovom naplatom od dužnika iz osnovnog posla niti ima pravo regresnog zahteva prema klijentu u slučaju da ih o dospelosti ne naplati od dužnika iz osnovnog posla, kao i u slučaju da njihova naplata bude osporena ili umanjena zahtevima dužnika iz osnovnog posla.

U odnosu na dužnika iz osnovnog posla faktor je izložen riziku neplaćanja kako iz komercijalnih, tako i iz političkih razloga

Pravo:

klijent odgovara faktoru za sve objektivne prigovore na koje dužnik ima pravo na osnovu ugovora o osnovnom poslu u koje spadaju i prigovori poravnanja.

Klijent će biti odgovoran faktoru i u slučaju ako potraživanja za koja je primio avans nisu slobodna od prigovora dužnika.

Izuzeci:

dužnik može da traži povraćaj plaćene sume ako faktor primljeni iznos za konkretno potraživanje nije preneo klijentu, ili

ako je faktor platio klijentu u vreme kad je već znao da klijent nije ispunio svoje obaveze ili da ih je ispunio sa nedostacima

U pogledu prigovora kompenzacije, dužniku je dato pravo da prema faktoru kompenzira sve zahteve koji su u "bliskoj vezi sa ugovorom", jer se potraživanje prenosi onakvo kakvo je bilo u vreme prenošenja .

76. Ugovor o forfetingu

U užem smislu: ugovor kojim se jedna strana, forfeter, obavezuje da će od druge strane, klijenta, bez prava regresa otkupiti uz paušalnu naknadu nedospela potraživanja koja su sadržana u menici. U širem smislu: kupovina, bez prava regresa prema prodavcu, prava i potraživanja iz postojećih kratkoročnih, srednjoročnih i, izuzetno, dugoročnih poslova zasnovanih na dužničkim instrumentima, kao i na akreditivnim ili garantnim obavezama, a u izuzetnim slučajevima i drugih potraživanja koje ima prodavac u vezi sa isporukom robe ili usluga prema kupcu Izvori: Konvencija UN o ustupanju potraživanja u međunarodnoj trgovini, 2001. Ugovorne strane: forfeter I njegov klijent.Forfeteri su poznate finansijske kuće koji imaju sredstava I interesa da u dužem vremenskom period praktično kreditiraju klijente. Klijenti mogu biti sva lica koja imaju nedospjela potraživanja po osnovnom poslu, a na ovaj način žele da ih naplate prije dospjelosti.Predmet ugovora

prenos ili prodaja nedospelih potraživanja. Osnov nastanka ovih potraživanja u principu nije od značaja, ali su u praksi najčešće u pitanju potraživanja nastala iz izvoznih poslova, tj. iz međunarodne prodaje robe ili vršenja usluga.

Da bi potraživanja bila podobna za prodaju-forfetiranje potrebno je da su nedospela, tj. da do dospeća ima još dovoljno vremena, da postoji dovoljan stepen apstraktnosti i da za forfetera postoji podnošljivi rizik

Prenos se vrši uz paušalnu naknadu koju forfeter isplaćuje izvozniku za otkupljeno potraživanje (u poređenju sa naknadom kod faktoringa manji, jer su u pitanju srednjoročna i dugoročna potraživanja pa su i nedospele kamate i rizik veći).Sam prenos potraživanja se vrši prenosom hartija od vrednosti, a najčešće menicom koju je prodavac (izvoznik) po osnovnom poslu zahtevao od kupca (uvoznika). Odricanje od prava na regres se vrši posebnom izjavom. Formu isprave određuje pravo države izvoznika. Dejstvo takve izjave o odricanju je relativnog karaktera. Izvoznik kao trasant ne može istaći prigovore zasnovane na postojanju posebne isprave o odricanju od regresa protiv trećih savesnih imalaca menice koju je forfeter nakon otkupa prodao na sekundarnom tržištu kapitala. U tom slučaju izvozniku bi se za naknadu isplaćenog regresnog zahteva mogao obratiti jedino forfeteru po osnovu sporazuma o odricanju od regresnog zahteva. Neki problemi postoje zbog razlika u pravnim sistemima razlozi su: pravno dejstvo obaveza preuzetih trasiranom menicom i promisornom notom regulisano je različitim propisima čija se rešenja mogu razlikovati . Tako je dejstvo obaveza akceptanta i izdavaoca promisorne note regulisano pravom mesta plaćanja ovih instrumenta, dok je dejstvo potpisa ostalih meničnih dužnika regulisano prema pravu mesta gde su potpisi dati. To praktično znači da će forfeter često morati da ispita različite pravne režime u vezi iste menice ili promisorne note da bi mogao precizno da odredi karakter i obim svojih prava, kao i prema kojim licima ih može koristitiPotpunost prenosa: Pošto se prenos potraživanja vrši prenosom ili trasirane menice ili promisorne note, kao apstraktnih hartija od vrednosti, da li su na taj način automatski preneta sva prava i obaveze iz osnovnog posla na forfetera, tj. da li je uvoznik iz osnovnog posla akceptiranjem menice koju je na njega vukao izvoznik i njenom predajom izvozniku ustupio i sva svoja prava i obaveze po ugovoru, a onda je sve to izvoznik preneo na forfetera .Opšti odgovor na pitanje se mora tražiti u odnosu koji postoji između apstraktnih hartija od vrednosti i osnovnog posla. Osnovno značenja načela apstraktnosti podrazumeva potpunu odvojenost menice od osnovnog posla i da se prava i obaveze učesnika u meničnom poslu cene isključivo prema sadržini menice . Polazeći i od njene funkcije kao sredstva obezbeđenja, može se zaključiti da je uvoznik akceptiranjem i predajom menice izvozniku samo garantovao da će platiti dug, ali da dug nije ugašen.Forfeting posao u užem smislu, kao odnos zasnovan na kupljenoj menici, i osnovni posao su pravno nezavisni i paralelno postoje.To podrazumeva da je potrebno prava i obaveze iz osnovnog posla dodatno preneti na forfetera. U suprotnom, bez dodatnog prenosa, izvoznik bi mogao i dalje da vrši sva prava po ugovoru o prodaji prema uvozniku, pa i da traži isplatu cene. Dodatni prenos bi, međutim, prema opštim pravilima obligacionog prava o prenosu potraživanja, značio da uvoznik prema forfeteru kao novom poveriocu može isticati određene prigovore koji su zasnovani na osnovnom poslu. I u jednom i u drugom slučaju je moguće da svrha forfetiranja bude izigrana, a prava forfetera ugrožena nesavesnim ponašanjem strana iz osnovnog posla Pravna priroda: Ugovor o fofetiranju kao odnos izvoznika I forfetera predstavlja eskont. Eskont: u suštini predstavlja ugovor o kupovini specifične robe - nedospelih potraživanja, kao što je bio slučaj i kod ugovora o faktoringu. Fofetering- faktoring, eskontVrsta potraživanja: Ugovorom o faktoringu se otkupljuju kratkoročna potraživanja Način prenosa: Kod fofetiranja se prenos prava i obaveza vrši putem trasirane menice jedinstvenim (a ne okvirnim) ugovorom.Rizik :kod forfetiranja je rizik naplativosti u potpunosti prebačen na forfetera Odnos forfetera I ustupljenog dužnika: To nije ugovorni odnos, već odnos nastao promenom poverioca i zasniva se na činjenici da je prenos potraživanja ili bio ugovoren u osnovnom poslu i što nije predviđena zabrana prenosa potraživanja. Ustupljeni dužnik ima samo obaveze, a forfeter samo prava. Osnovna obaveza ustupljenog dužnika je da forfeteru u svemu isplati cenu iz osnovnog posla kao što bi to učinio poveriocu – forfetisti. Po pravnoj prirodi, obaveza ustupljenog dužnika je obaveza cezusa, kada je

prenos izvršen cesijom potraživanja, ili obaveza meničnog dužnika (akceptanta vučene menice ili izdavaoca sopstvene menice) kada je prenos potraživanja izvršen prema meničnom pravu.Vrste forfeting poslova:Prema sredstvima obezbeđenja budućeg potraživanja:

na poslove koji su obezbeđeni menicom, bankarskom garancijom, neopozivim dokumentarnim akreditivom i forfeting knjigovodstvenih ili neobezbeđenih potraživanja.

Kod ugovora o forfetiranju koji je obezbeđen menicom, prenos potraživanja se vrši prenosom menice forfeteru. Menica može da bude vučena, koju izdaje forfetist i vuče je na ustupljenog dužnika koji je akceptira i vraća je forfetisti, ili sopstvena, koju ustupljeni dužnik izdaje prema uslovima iz osnovnog posla. U oba slučaja forfetista postaje remitent menice u kome je sadržano njegovo potraživanje koje namerava da proda forfeteru. Prodaja potraživanja se vrši prenosom menice na forfetera indosamentom, ali sa klauzulom "bez regresa .Kod forfetinga knjigovodstvenih potraživanja koja su obezbeđena bankarskom garancijom, neopozivim dokumentarnim akreditivom ili garantnim kreditnim pismom, dobijanjem ovih instrumenata i stupanjem na mesto korisnika garancije ili korisnika akreditiva ili garantnog pisma forfeter stiče apstraktna potraživanja posebne vrste prema njihovim izdavaocima i na taj način se osigurava od prigovora iz osnovnog posla, dok se forfetista obezbeđuje od regresnih zahteva. Navedene instrumente obezbeđenja plaćanja forfeteru predaje forfetista zajedno sa prenosom potraživanja ili se obavezuje da ih obezbedi uz prodato potraživanje, mada je njihovo izdavanje stvarno obezbedio ustupljeni dužnik izvršavajući svoje obaveze iz osnovnog posla .Kod forfetinga knjigovodstvenih (neobezbeđenih) potraživanja, forfetista prodaje knjigovodstvena potraživanja tako što daje izjavu kojom garantuje za postojanje potraživanja u momentu prenošenja na forfetera. I pored toga što je moguće i pribavljanje potvrde od ustupljenog dužnika da potraživanje zaista postoji, za forfetera nije rešeno pitanje boniteta niti mogućnosti isticanja prigovora iz osnovnog posla.

77. Međunarodni dokumentarni inkaso

- Pojam: Međunarodni dokumentarni inkaso predstavlja način ili tehniku plaćanja u kome jedno lice – nalogodavaca, daje nalog i ovlašćuje drugo lice – banku, da sama ili preko druge banke podnese trećem licu – trasatu, dokumente na naplatu

- Učesnici u poslu dokumentarnog inkasa: U dokumentarnom inkasu učestvuje najmanje tri lica (međutim u dokumentarnom inkasu koji se koristi u međunarodnom prometu, učestvuje još jedna banka kao četvrto lice) :

Nalogodavac-Poverilac iz osnovnog posla koji je prethodio inkasu, koji se dogovorio sa dužnikom da mu cena iz osnovnog posla bude isplaćena na ovaj način. Nakon što je isporučio robu i pribavio dokumenta, prodavac se obraća banci sa nalogom da podnese dokumente na naplatu trasatu i ovlašćenjem da primi isplatu od trasata

dostavna banka-Banke imaju različite funkcije i u zavisnosti od toga se označavaju kao dostvne, prezentujuće ili inkaso, ili naplatna banka. Svaki posao inkasa mora imati dostvnu i inkaso banku. To mogu biti jedna banka-ista banka obavlja obe funkcije ili dve banke-dostavna banka dobija nalog od poverioca iz osnovnog posla i po njegovim uputsvima ili sama odabira banku preko koje će dostaviti dokumenta i pokušati naplatu(inkaso) od transata

trasat-Dužnik iz osnovnog posla koji je finansijskom klauzulom u osnovnom poslu prihvatio obavezu da cenu plati preko neke banke

-Vrste

U zavisnosti od toga kako se vrši naplata razlikuju se :

čisti i dokumentarni inkaso

Podela je izvršena prema dokumentima na osnovu kojih se vrši naplata. Dokumenti mogu biti:

komercijalni i finansijski

Pod komercijalnim ili robnim dokumentima se podrazumevaju dokumenti koji se koriste u robnom prometu a koji se odnose na svojinu, otpremu, osiguranje, kontrolu i slično: fakture, tovarni listovi, konosmani, polise osiguranja, certifikati i kontroli, uverenja o poreklu i drugi dokumenti koji nisu obuhvaćeni pojmom finansijskih dokumenata. U Jednoobraznim pravilima su podeljeni na finansijske (trasirane i sospstvene menice) i komercijalne dokumente

Pod finansijskim dokumentima se podrazumevaju trasirane i sospstvene menice, čekovi i drugi slični dokumenti

Kod običnog ili čistog inkasa naplata se vrši uz podnošenje samo finansijskih dokumenata, koje ne prte robni dokumenti. Kod dokumentarnog inkasa naplata se vrši na osnovu podnetih komercijalnih dokumenata koje mogu , ali ne moraju pratiti finansijski dokumenti

Postoji i podele inkasa na loro i nostro (ne znam koliko je bitna podela, ali ako nekog zanima-kraj trećeg pasusa na 442.str :)

-Funkcije

Dokumentarni inkaso se u međunarodnom prometu koristi kao sredstvo plaćanja obično imeđu strana koje imaju poverenja jedna u drugu. Efikasnost dokumentarnog inkasa zavisi od poverenja koje poverilac ima u dužnika, u slučajevima kada je dužnik poznat, odn sposobnosti banke da pronađe zainteresovanog kupca, u slučaju kad trasat nije unapred poznat i određen.

Inkaso može služiti i kao sredstvo obezbeđenja. Đtiti interese samo prodavca(nalogodavca) jer onemogućava kupcu da dođe do robe i da je pregleda, pre nego što otkupi dokument (pr. Kada se reoba prevozi pomorskim putem

Izvori prava: Nacionalni; Međunarodni: URC 522 (Uniform Rules for Collection (1995) Pravna priroda URC

-Pravni odnosi se uspostavljaju između:

Odnosima u inkaso poslu prethodi odnos između nalogodavca i trasata koji se označava kao osnovni posao-ne ulazi u pojam inkasa, ali objašnjava zbog čega se angažuju inkaso banke. To se dešava u slučaju kada se u finansijskoj klauzuli ugovorne strane dogovore da će dužnik iz osnovnog posla cenu platiti otkupom robnih dokumenata.

nalogodavca i dostavne banke - Kada banka prihvati nalog, između nje i nalogodavca se uspostavlja pravni odnos koji se označava kao Ugovor o inkasu. Prihvatanjem naloga i zaključivanjem ugovora o inkasu dostavna banka preuzima obavezu da postupi po nalogu, čiju glavnu sadržinu čini obaveza da sama ili preko druge banke podnese trasatu dokumenta na naplatu, da primi novac od trasata i da ga prosledi nalogodavcu

između dostavne i inkaso banke - Dostavna banka u mestu gde se nalazi trasat angažuje drugu banku sa zadatkom da trasatu podnee dokumenta na naplatu. U tom slučaju banka na trasatovom mestu ima ulogu prezentacione i inkaso banke i između nje i dostvne banke se uspostavlja odnos zasnovan na nalogu dostavne banke, sliča odnosu koji postoji između nalogodavca i dostavne banke

između inkaso banke i trasata-Ne uspostavlja se pravni, već faktički odnos. Inkaso banka je obavezna da prema trasatu preuzme sve radnje koje su obuhvaćene pojmom prezentacije(podnošenje) i honorisanja(otkup) dokumenata, ali trasat nema pravo da to zahteva. Njegovo pravo je izvedeno iz finansijske klauzule i odnosi se na nalogodavca. Zbog toga, ako inkaso banka ne postupi po nalogu, on neće moći da tuži inkaso banku, već samo ugovornu stranu iz osnovnog posla, odnosno nalogodavca iz posla inkasa.

Realizacija inkasa

-Inkaso posao se realizuje podnošenjem ili prezentacijom dokumenata trasatu i njihovim otkupom. To je postupak kojim prezentujuća banka čini dokumente raspoloživim trasatu u skladu sa instrukcijama

-Realizacija inkasa ili otkup dokumenata trasat može učiniti na tri načina

1. Predaja uz plaćanje-podrazumeva da trasat otkup dokumenata plati u gotovini, prenosom novčanih sredstava sa računa na račun

2. Predaja uz akcept-znači da trasat za dobije dokumente akceptira menicu koju vraća inkaso banci

3. Predaja uz ispunjavanje drugih činidbi-podrazumeva obećanje trasata da će na drugi način isplatiti otkupljene dokumente

Obaveze i odgovornost banke

Obaveza obaveštavanja

Nakon što su dokumenti otkupljeni, inkaso banka je dužna da obavesti dostavnu banku i da joj pošalje izveštaj o naplati ili o akceptu zajedno sa naplaćenim iznosom i drugim dokumentima

U izveštaju o naplati se moraju navesti iznos koji je naplaćen, troškovi i dažbine, ako postoje i metod raspolaganja sredstvima

Odgovornost banke. Bake koje učestvuju u poslu inkasa dužne su da obaveze koje su preuzele prema svojim neposrednim ugovornim partnerima izvrše u skladu sa načelom „dobre vere i razumne pažnje“, i odgovaraju za naknadu štete po pravilima o subjektivnoj odgovornosti

78. Pojam i vrste dokumentarnog akreditiva

Korene nastanka neuslovljenog akreditiva bi trebalo tražiti u ranom srednjem veku u raznim oblicima kreditnih pisama, iz kojih su se u angloameričkoj praksi sredinom prošlog veka razvili uslovljeni akreditivi, odakle su preneti u Evropu. Danas se koriste razne vrste uslovljenih akreditiva u čitavom svetu, sa različitom svrhom a najčešće kao sredstvo plaćanja i obezbeđenja plaćanja i kreditiranja.

Kao sredstvo plaćanja dokumentarni akreditiv omogućava nalogodavcu (kao dužniku iz osnovnog posla) da korisniku akreditiva (kao svom poveriocu iz osnovnog posla) plati dug u visini akreditivnog iznosa ne direktno već preko akreditivne banke.

Kao sredstvo obezbeđenja izvršenja ugovornih obaveza dokumentarni akreditiv štiti interese obe ugovorne strane (prodavac je siguran da kupac ne može preuzeti robu pre nego što je banka isplatila skreditivni iznos kao cenu iz osnovnog posla, a kupac je siguran da prodavac ne može naplatiti cenu pre nego što je isporučio robu koja odgovora ugovorenim uslovima)

Kao sredstvo kreditiranja kupca ili finansiranja celog posla mogu se koristiti akreditivi sa odloženim plaćanjem ili prenosivi akreditivi jer omogućavaju prodavcu da naplati cenu bez obzira što je ugovoreno plaćanje na kredit, zalaganjem akreditiva ili prenosom potraživanja iz akreditiva.

Pod pojmom akreditiva podrazumevamo svaki sporazum bez obzira na naziv ili opis po kome jedna banka (akreditivna banka) na zahtev i u skladu sa instrukcijama nekog nalogodavca ili za svoj račun:

– Mora da izvrši plačanje nekom trećem licu (korisniku) ili po njegovom nalogu, ili da kaceptira i plati menicu vučenu od strane korisnika, ili

– Ovlašćuje neku drugu banku, da izvrši takvo plaćanje, ili da akceptira i plati takvu menicu, ili– Ovlašćuje drugu banku da negocira, uz podnošenje navedenih dokumehata pod uslovom da su isti u skladu sa

odredbama akreditiva. (čl. 2. UCP).Dokumentarni akreditiv se kao vrsta uslovnog akreditiva može odrediti kao složeni pravni posao u kome se neka banka – akreditivna banka na zahtev ili po instrukcijama svog nalogodavca obavezuje prema trecem licu – korisniku akreditiva da mu isplati određeni iznos novca ako do određenog vremena posnese odgovarajuće saobrazne dokumente kojima dokazuje da je ispunio uslove navedene u akreditivu.

Pojam dokumentarnog akreditiva prema UCP (JP) broj 600 - svaki sporazum, bez obzira na naziv ili opis, koji je neopoziv i kojim se konstituiše definitivna obaveza akreditivne banke da honoriše usklađenu prezentaciju. Pod honorisanjem se podrazumeva plaćanje po viđenju ili preuzimanje obaveze za odloženo plaćanje i plaćanje na dan dospeća ili akceptiranje menice vučene od strane korisnika i plaćanje na dan dospeća.

Posao dokumentarnog akreditivaje regulisan nacionalnim i međunarodnim izvorima.

Mali broj nacionalnih zakona sadrži odredbe o ovom poslu. Detaljne odredbe sadrži Jednoobrazni trgovački zakonik SAD iz 1962. koji je dopunjen 1995. Malobrojnesu odredbe koje su posvećene dokumentarnom akreditivu su sadržane uglavnom u trgovačim I građanskim zakonima. U Srbiji je (kao I u Grčkoj, Meksiku, Libanu, Italiji itd.) posao dokumentarnog akreditiva regulisan je Zakonom o obligacionim odnosa. U nacionalne izvore spadaju I običaji.

Od međunarodnih izvora posao dokmentarnog akreditiva je regulisan Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akrediitve (UCP 2007, No 600). Kao dopunski izvori koriste se Međunarodni standardi bankarske prakse (ISBP 2007) za pregled dokumenata, OUP velikih banaka i međunarodni običaji.

Prvani odnosi u slučaju prezentacije elektronskih dokumenata regulisani su tzv. elektronskim Jednobraznim pravilima ili eUCP.

U pravnoj teoriji po pitanju pravne prirode Jednoobraznih pravila postoje 2 stava. Po jednom Pravila imaju karakter opštih uslova poslovanja ili ugovorenih trgovačkih običaja i mogu se primeniti samo ako su ugovorena. Drugi Pravilima daju karaker običajnih pravila sa normativnom snagom pa se njihova primena pretpostavlja ako nije drugačije ugovoreno.

U poslu akreditiva učestvuje najmanje 3 lica: nalogodavac, akreditivna banka i korisnik akreditiva.

Nalogodavac je prema Jednobraznim Pravilima određen kao strana na čiji zahtev je izdat akreditiv. To može biti svako pravno ili fizičko lice – dužnik novčane obaveze koje je osnovnim poslom preuzelo obavezu da obezbedi akreditiv.

Akreditivna banka je banka koja izdaje akreditiv na zahtev nalogodavca ili na svoj račun. Korespondentne banke su sve banke, osim akreditivne, koje učestvuju u poslu dokumentarnog akreditiva. U zavisnosti od preuzetih obaveza to mogu biti nominalne, konfirmirajuće ili avizirajuće.

Pod nominalnom bankom se podrazumeva banka kod koje se akreditiv može realizovati, a ako je akreditiv rasspoloživ kod bilo koje banke, nominalnom se smatra bilo koja banka.

Konfirmirajuća banka je ona koja dodaje svoju konfirmaciju ili potvrđuje akreditiv po ovlašćenju ili na zahtev akreditivne banke.

Avizirajuća banka ima ulogu da avizira ili saopšti otvoreni akreditiv korisniku akreditiva.

Korisnik akreditiva je strana u čiju je korist izdat ili otvoren akreditiv. To je po pravilu poverilac iz nekog dvostrano obavezujućeg ugovora koji predstavlja osnovni posao.

Dokumentarni akreditivi se mogu podeliti po razlitim kriterijumima.

Prema uslovima pod kojima se ovlašćenje koristi – bezuslovni i uslovni Kod bezuslovnih akreditiva naplata akreditivne sume nije vezana za ispunjavanje posebnih uslova već je dovoljno samo legitimisanje njegovog korisnika. Kod uslovnih akreditiva korisnik je ovlašćen na naplatu akreditivne sume samo ako ispuni u akreditivu predviđene uslove. Ako su takvi uslovi sadržani u dokumentima ili se dokazuju dokumentima takvi akreditivi se označavaju kao dokumentarni akreditivi, a ako se dokumenta odnose na robu kao dokumentarni robni akreditivi. Ako se dokumentarni akreditivi koriste u međunarodnom saobraćaju i regulisani su Jednoobraznim pravilima reč je o međunarodnim dokumentarnim akreditivima.

Dokumentarni akreditivi se dele prema:

Čvrstina obaveze: opozivi i neopozivi Karakteru obaveze korespondentne banke: potvrđeni i nepotvrđeni Načinu honorisanja dokumenata: gotovinski, akceptacioni i negocijacioni Mogućnosti prenosa: prenosivi i neprenosivi Mogućnost deljenja naplate: deljivi i nedeljivi Ostale vrste: jednokratni i rotativni (revolving), akreditivi sa crvenom i zelenom klauzulom, standby akreditivi...

Kod neopozivih akreditiva akreditivna banka preuzima čvrstu, neopozivu i konačnu obavezu koja se ne može izmeniti bez saglasnosti akreditivne banke i korisnika.

Kod opozivih akreditiva akreditivna banka preuzima obavezu koju može u svakom momentu do prezentacije dikumenata na honorisanje izmeniti ili opozvati bez saglasnosti pa čak i obaveštenja korisnika akreditiva.

Potvrđeni akreditiv postoji u slučajevima kada se korisniku akreditiva pored akreditivne banke još jedna banka (konfirmirajuća) na isti način obavezuje (neopozivo i konačno). Potvrđivanje se može izvršiti na jedan od sledećih načina:

– akreditivna banka može zatražiti od konfirmirajuće banke da obavesti korisnika o otvorenom akreditivu i da mu, prilikom prenošenja akreditivnih uslova, stavi do znanja da i ona sa svoje strane preuzima obavezu potvrđivanjem akreditiva, ili

– akreditivna banka može izveštaj o otvorenom akreditivu direktno dostaviti korisniku, a nakon toga poslati kopiju tog izveštaja konfirmirajućoj banci sa zahtevom da i ona sa svoje strane potvrdi akreditiv. Nakon toga, konfirmirajuća banka obaveštava korisnika da po akreditivu otvorenom od strane akreditivne banke i sama preuzima neposrednu obavezu

Prećutna konfirmacija - ako akreditivna banka u državi prodavca ne nominuje konfirmirajuću banku, ali se prodavac dogovori sa lokalnom nominovanom bankom da mu otkupi dokumente bez prava na regres, ovaj aranžman se često označava kao prećutna konfirmacija. Ovo nije prava konfirmacije, jer nominovana banka obavezu preuzima po osnovu posebnog sporazuma sa korisnikom akreditiva, a ne na osnovu dogovora sa akreditivnom bankom

Gotovinski akreditivi su oni kod kojih je akreditivna banka prihvatila neopozivu I čvrstu obavezu da honorisanje usklađene prezentacije izvrši isplatom u gotovini.

Kod akceptivnih akreditiva banka preuzima obavezu da honorisanje usklađene prezentacije izvrši akceptiranjem menace koju je vukao korisnik, koju predaje korisniku akreditiva

Kod revolving akreditiva banka preuzima obavezu da će do određenog dogovorenog iznosa obnavljati ili dopunjavati akreditiv nakon što budu isplaćivani pojedini iznosi ili da će taj nivo održavati u određenom dogovorenom vremenskom periodu.

Kod akreditiva sa crvenom I zelenom klauzulom banka preuzima obavezu da unapred isplati deo akreditivne sume, pre isporuke robe, na osnovu isprave o uskladištenju robe.

Preneti akreditiv prema Jednoobraznim pravilama znači učiniti ga raspoloživim drugim korisnicima.

Deljivi akreditiv postoji u slučajevima kada se akreditivna suma naplaćuje u više delova sukcesivno od strane prvog korisnika sve dok u celosti sve dok ne bude isplaćen u celosti.

Elektronski akreditivi

U odnosu na klasične papirne dokumentarne akreditive, u elektronskim akreditivima se koriste tzv. elektronski dokumenti ili dokumenti dobijeni tzv. informacionom tehnologijom na kojima se nalaze tzv. elektronski zapisi. Pod elektronskim zapisom se podrazumevaju podaci kreirani, generisani, poslati, prosleđeni, primljeni ili sačuvani elektronskim putem, kad ga je moguće autentifikovati u pogledu identiteta pošiljaoca i očiglednog izvora podataka koje sadrži i da li je ostao kompletan i neizmenjen, koga je moguće ispitati u pogledu saobraznosti sa odredbama i uslovima eJP akreditiva

79. PRAVNI ODNOSI UČESNIKA AKREDITIVNOG POSLA

Između strana koje učestvuju u poslu dokumentarnog akreditiva uspostavljaju se višestruki pravni odnosi, gde akreditivna banka ima glavnu ulogu. Posao dokumentarnog akreditiva ima 8 faza:

1. formulisanje akreditivne klauzule u osnovnom poslu 2. obraćanje nalogodavca akreditivnoj banci zahtevom da otvori akreditiv 3. akreditivna banka uspostavlja odgovarajuće odnose sa korespondentnim bankama koje učestvuju u akreditivnom poslu 4. korespondentna banka(konfirmirajuća ili avizirajuća) šalje obaveštenje korisniku da je otvoren akreditiv 5 ? nema je u knjizi 6. prodavac prikuplja potrebne dokumente nakon što je isporučio robu i podnosi ih nominovanoj banci 7. banka odlučuje o honorisanju dokumenata 8. nominovana banka šalje honorisane dokumente akreditivnoj banci i rambursira se za isplaćeni iznos, a akreditivna banka šalje dokumente nalogodavcu

Svi ovi poslovi čine posao akreditiva u širem smislu, dok se pod užem podrazumeva samo pravni odnos između akreditivne banke i korisnika akreditiva.

Posao povodom koga nastaje akreditiv zove se osnovni posao. Pod tim se podrazumeva svaki posao u kome ugovorne strane svoje obaveze ne izvršavaju istovremeno i u kome se izvršenje obaveza može dokazati dokumentima. Osnovni posao sadrži akreditivnu klauzulu, a ona predstavlja klauzulu u osnovnom poslu kojom ugovorne strane izražavaju svoju saglasnost da finansijsku obavezu izvrše putemakreditiva. Akreditivna klauzula može da ima značaj bitnog elementa posla ili karakter odložnog uslova.

Ako dužnik iz osnovnog posla ne obezbedi otvaranje akreditiva, kao i kad zbog njegove krivice ne dođe do do isplate akreditiva, biće odgovoran poveriocu zbog ne izvršavanja ugovorne obaveze- plaćanja cene.

Osnovni posao obajšnjava razloge zbog kojih se dužnik iz osnovnog posla obraća kao nalogodavac akreditivnoj banci sa zahtevom da otvori akreditiv.

*odnos između nalogodavca i akreditivne banke. Ovaj odnos se uspostavlja kada banka prihvati nalog za otvaranje akreditiva, koji ima karakter ponude za zaključenje ugovora. Odnos koji se uspostavlja označa se kao ugovor o otvaranju akreditiva. Ovi ugovorom akreditivna banka preuzima prema nalogodavcu osnovnu obavezu da otvori akreditiv, da sarađuje sa nalogodavcem u postupku honorisanja i da mu prenese otkupljene dokumente, a nalogodavac se obavezuje da banci na dogovoren način obezbedi akreditivno pokriće, naknadi isplaćeni akreditivni iznos, plati odgovarajuću proviziju... Ovo je odnos sa obostranom obavezom saradnje. On se uspostavlja kada korisnik dobije saopštenje da je u njegovu korist otvoren akreditiv.

*odnos akreditivne banke i korisnika akreditiva. Uspostavlja se u trenutku kada pisano saopštenje o otvorenom akreditivu dospe u ruke korisnika. Pod momentom izdavanja akreditiva smatra se trenutak dospeća pisanog saopštenja o otvorenom akreditivu u ruke korisnika. To saopštenje se naziva operativni akreditiv ili operativni instrument.

Posledice: određivanje nastanka obaveze izdavačke banke prema korisniku od momenta saopštavanja akreditiva ima praktični i teorijsku značaj: 1) u praktičnom smislu momenat nastanka akreditivne obaveze je od značaja za korisnika jer se prema njemu određuje rok važenja akreditiva u kome je potrebno podneti akreditivne dokumente na honorisanje. 2) u teorijskom smislu ovakav način nastanka akreditivne obaveze upućuje na zaključak da priroda odnosa koji se uspostavlja između banke i korisnika nije ugovornog karaktera.

*pravna priroda akreditiva u užem smislu reči. razlikuju se mišljenja u teoriji oko pravne prirode odnosa koji postoji između akreditivne banke i korisnika akreditiva na ugovorna shvatanja i shvatanja o jednostranom pavnom poslu. 1) shvatanja akreditiva kao jednostranog pravnog posla- ako se u kvalifikaciji ovog odnosa pođe od načina njegovog nastanka onda bi pisano saopštenje o otvorenom akreitivu trebalo tretirati kao ponudu za zaključenje ugovora. (korisnik saglasnost daje izričito ili prećutno) . Akreditivna obaveza nastaje jednostranom izjavom volje akreditivne banke. 2) zastupnici ugovornog shvatanja kažu da je korisnik svoju saglasnost na davanje akreditiva dao ranije , u akreditivnoj klauzuli osnovnog posla.

*osnovna načela u akreditivnom poslovanju: načelo autonomije i načelo poslovanja dokumentima, a ne robom. 1) pod načelom autonomije ili nezavisnosti podrazumeva se pravna odvojenost odnosa koji postoji između akreditivne banke i korisnika akreditiva od osnovnog posla i od odnosa koji postoji između nalogodavca i akreditivne banke i ostalih banaka koje

učestvuju u poslu akreditiva. Ovo načelo se ispoljava u materijalno-pravnom i procesno-pravnom smislu. U materijalno pravnom, autonomija akreditiva podrazumeva postojanje akreditiva kao pravnog odnosa između akreditivne banke i korisnika akreditiva, i kad osnovni ugovor nije nastao. U procesno pravnom smislu autonomija akreditiva ima za posledicu da se zabranjenim smatraju svi prigovori između banke i korisnika koji potiču iz : osnovnog posla,ugovora o izdavanju akreditiva i ugovora između izdavačke i korespondentnih banaka. Cilj prihvazanja ovog načela je da pojednostavi i ubrza njegovo korišćenje, jer se odnosi između banke i korisnika cene samo na osnovu sadržine samog akreditiva. 2) banke posluju dokumentimaa ne robm ili uslugama na koje se dokumenti mogu odnositi. banke su ovlašćene na honorisanje dokumenata, obavezne da odluku o honorisanju donesu samo na osnovu dokumenata. Realizacija akreditiva se označava kao honorisanje. To je radnja kojom se označava poseban način realizacije prava iz akreditiva. Sama realizacija se sastoji iz podnošenja dokumenata na pregled nominovanoj banci, ocene njihove usklađenosti sa uslovima akreditiva i odluke o honorisanju. Honorisanje se može sastojati u plaćanju po viđenju, odloženom plaćanju, akceptiranju menice i otkupu menica od strane nominovane banke.

80. STANDBY AKREDITIV

Standby akreditiv je složeni pravni posao u kome se jedno lice (banka) na zahtev drugog lica (nalogodavca ili principala) obavezuje da će trećem licu (korisniku) na njegov prost ili dokumentarni zahtev isplatiti određeni iznos novca, ako nalogodavac ne ispuni obavezu preuzetu prema korisniku. Ovde je reč o asignaciji u kojoj učestvuju najmanje tri lica: nalogodavac, izdavačka banka i korisnik.

Nalogodavac je pravno ili fizičko lice koje sa izdavačkom bankom zaključuje ugovor o izdavanju standby akreditiva. U pitanju je dvostrano obavezujući ugovor koji stvara prava i obaveze prema obema stranama i u čijoj osnovi leži nalog ili mandat nalogodavca da drugom licu poveri određeni posao. Osnovna obaveza izdavaoca je da u korist trećeg označenog lica izda standby akreditiv u svemu u skladu sa datim nalogom ili zahtevom, dok je osnovna obaveza nalogodavca da mu za to plati proviziju i da u slučaju realizacije akreditiva nadoknadi isplaćeni iznos. Izdavačka banka je banka koja izdaje ili otvara standby akreditiv, koju određuje korisnik akreditiva u osnovnom poslu. Korisnik je lice u čiju korist je otvoren standby akreditiv.

U užem smislu se pod standby akreditivom podrazumeva samo odnos između izdavačke banke i korisnika akreditiva koji, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja posebnu vrstu jednostranog pravnog posla sa apstraktnim obećanjem duga. U širem smislu standby akreditiv obuhvata ukupnost odnosa koji se uspostavljaju između nalogodavca, akreditivne banke i korisnika akreditiva.

Funkcija standby akreditiva je da isplatom garantne sume iz akreditiva korisniku obezbedi naknadu štete zbog toga što mu dužnik iz osnovnog posla nije ispunio preuzete obaveze. U ispitivanju zahteva ili dokumenata izdavačka banka je dužna da postupa u skladu sa načelima autonomije, poslovanja dokumentima, a ne robom i sa standardom stroge saobraznosti, kao i kod dokumentarnog akreditiva.

Dok dokumentarni akreditivi služe kao sredstvo plaćanja i korisnik ih može realizovati samo ako dokaže da je ispunio obaveze iz osnovnog posla, korisnik iz standby akreditiva može garantni iznos naplatiti samo ako nalogodavac nije ispunio svoju obavezu. Otuda standby akreditiv ima svrhu da pojača ugovornu disciplinu kako bi obaveze bile ispunjene, pa isplaćeni iznos ima karakter naknade štete.

Standby akreditiv je regulisan samo međunarodnim izvorima : UN Konvencijom o nezavisnim garancijama i standby akreditivima iz 1995. godine, Pravilima za međunarodnu praksu po standby akreditivima, Jednobraznim pravilima za dokumentarne akreditive i Jednobraznim pravilima za garancije po pozivu.

Konvencija se primenjuje na „međunarodne obaveze“ ako se mesto izdavača ili garanta nalazi na teritorijama država ugovornica ili, ako pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava države ugovornice.

Osnovnu karakteristiku standby akreditiva čini obaveza koju preuzima izdavačka banka. Obaveza je definisana kao nezavisno obećanje ili obavezivanje dato od banke ili druge institucije ili lica da korisniku plati određeni ili odredivi iznos novca na njegov prost zahtev ili zahtev koji je praćen dokumentima u skladu sa dokumentarnim uslovima obećanja u kojima je naznačeno ili iz kojih se može zaključiti da se plaćanje duguje zbog neispunjenja obaveze. Jednobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive se primenjuju na standby akreditive samo ako su izričito ugovorena i „u meri u kojoj se mogu primeniti“ na standby akreditive. Praksa o međunarodnim standby akreditivima održava prihvaćenu praksu i običaje i primenjuje se samo kada je njihova primena ugovorena.

81. POJAM I VRSTE BANKARSKIH GARANCIJA

Bankarska garancija je pravni posao kojim jedno lice – garant, na zahtev drugog lica i po njegovim instrukcijama preuzima samostalnu i neopozivu obavezu da trećem licu - korisniku garancije, isplati iznos naveden u garanciji ako ispuni uslove navedene u njoj.

Osnovna podela garancija je na:

1. Uslovne (akcesorne) koje karakteriše pravo korisnika garancije da zahteva isplatu iznosa iz garancije tek ako dokaže das u ispunjeni određeni uslovi koji se odnose na ispunjenje obaveze iz osnovnog posla.

2. Bezuslovne ( Garancije na poziv ili garancija na prvi poziv ): korisnik garancije može zahtevati isplatu na prost zahtev i bez dokazivanja da je dužnik iz osnovnog posla ispunio preuzete obaveze.

Prema Jednobraznim pravilima garancija na (prvi) poziv je svaka garancija, bond ili druga obaveza plaćanja, bez obzira na naziv ili opis, od strane banke, osiguravajuće kompanije ili drugog pravnog ili fizičkog lica (garant), koja je data u pisanoj formi, za plaćanje određenog iznosa po prezentaciji, u skladu sa uslovima preuzete obaveze, pisanog poziva za plaćanje i drugog(ih) dokumenta (dokumenata) kao što je navedeno u garanciji, s tim da je takva obaveza data:

-na zahtev ili po instrukcijama i uz odgovornost strane (principala)

-na zahtev ili po instrukcijama i uz odgovornost banke, osiguravajuće kompanije ili bilo kog drugog pravnog ili fizičkog lica (nalogoprimaca) koje postupa po instrukcijama principala, drugoj strani (korisniku).

Bankarske garancije na prvi poziv sadrže klauzulu “bez prigovora” (tj.” na prvi poziv”-koriste se različiti pojmovi) koja podrazumeva da banka ne može prema korisniku isticati prigovore koje nalogodavac kao dužnik može isticati prema korisniku po obezbeđenoj obavezi.

Osnovne karakteristike:

samostalnost u odnosu na osnovni posao i ugovor o izdavanju (podrazumeva se pravna nezavisnost)

apstraktnost u odnosu na uslove koje korisnik treba da ispuni za naplatu garantne sume

Zato se obaveza garanta definiše kao čvrsta, neopoziva, apstraktna i nezavisna, a ovakve garancije se označavaju kao samostalne bankarske garancije.

Funkcije bankarkse garancije

1.Osnovna funkcija je sa služi kao sredstvo obezbeđenja. Ona pruža sigurnost korisniku da će treće lice, u čiju finansijsku sposobnost ima poverenja, isplatiti određeni iznos novca kao naknadu štete u slučaju da mu ugovorni partner iz osnovnog posla ne izvrši ugovorenu obavezu. Banka-garant preuzima samostalnu obavezu, ali ona to čini po nalogu i zahtevu nalogodavca i za njegov račun. Na taj način je rizik nastanka štete podeljen sa bankom garantom. Prema podeli na realna i personalna sredstva obezbeđenja, bankarska garancija pripada personalnim, jer njena realizacija zavisi od pouzdanosti banke kao garanta.

Kod međunarodnih bankarskih garancija se podrazumeva da banka garant i korisnik garancije pripadaju različitim državama.

2.Bankarska garancija služi kao sredstvo pritiska na drugu stranu da uredno izvršava svoje obaveze, kako bi izbegla troškove realizacije garancije.

3.Bankarska garancija je sredstvo finansiranja jer banka garant svojim imenom i poverenjem praktično odlaže ispunjenje novčane obaveze ili polaganje posebnog depozita.

4. Kod bankarskih garancija na prvi poziv postoji i funkcija likvidnosti koja podrazumeva da bankarska garancija omogućava brzu i jednostavnu realizaciju, odnosno važi pravilo ”plati, pa se žali”.

Izvori prava:

1. Nacionalni: Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o deviznom poslovanju i Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama.

2. Međunarodni:

Jednobrazna pravila (ugovorna pravila, obavezuju samo ako su strane to izričito naglasile)

Konvencija o nezavisnim garancijama i standby akreditivima, iz 1995. godine

Akcesorne garancije su regulisane Jednoobraznim pravilima za ugovorne garancije iz 1978. godine (Publikacija MTK broj 325) i Jednoobraznim pravilima za ugovorne bondove (Uniform Rules for Contract Bonds, URCB), iz aprila 1993, stupila na snagu 1.01.1994. MTK broj 524

Bankarski običaji

Pod pojmom garancija se u unutrašnjem i međunarodnom prometu podrazumevaju različiti oblici obezbeđenja. Ne postoji jedinstven teorijski pojam garancije, zbog čega dolazi do mešanja pojmova garancije, jemstva i dokumentarnog akreditiva.

Bankarski akreditiv - Jemstvo

Sličnost: Oba posla služe kao sredstva obezbeđenja poverioca, od štetnih posledica koje mogu nastati zbog neizvršenih obaveza osnovnog posla (SVRHA) i oba posla nastaju povodom nekog već ranije sklopljenog posla, tj. osnovnog posla, čijem obezbeđenju služe (KARAKTER ČINIDBE).

Razlike:

Akcesornost: pravna zavisnost jemčeve obaveze u odnosu na obavezu glavnog dužnika iz osnovnog posla.

Supsidijarnost:poštovanje redosleda za ispunjenjem.Poverilac se mora prvo obratiti dužniku iz osnovnog posla sa zahtevom za ispunjenje, a ako od njega to ne dobije, može da se obrati jemcu.

Prigovori:Kod bankarskih garancija garant je ovlašćen da korisniku garancije uputi lični prigovor (subjektivni) i prigovor koji proizilazi iz same garancije (objektivni), tako da je pravo na prigovor ograničeno. Kod jemstva se može koristiti 5 vrsta prigovora (prigovore koje glavni dužnik ima prema poveriocu, izuzev ličnih dužničkih prigovora; prigovor da se glavni dug može osporavati; prigovor da se poverilac može namiriti prebijanjem potraživanja sa glavnim dužnikom; prigovor prethodne tužbe; prigovore koje sam jemac ima prema poveriocu)

Vrste (obim)obaveze: Obaveza jemca se u svemu ravna prema obavezi glavnog dužnika (može i da se smanjuje i povećava), dok je bankarska garancija fiksna, unapred određena.

Perestanak: jemstvo prestaje automatski kada prestane obaveza glavnog dužnika.

Subrogacija: položaj jemca nakon isplate jemstva. Postoje 2 shvatanja: Ex lege subrogaciju jemca u prava poverioca jedni objašnjavaju time što on ispunjava obavezu glavnog dužnika (kao tuđu obavezu), drugi smatraju da jemac ispunjava svoju obavezu, ali "umesto dužnika“. Kod garancije pravo na regres nakon isplate garancije je uredjeno ugovorom o davanju garancije.

Bankarske garancije i dokumentarni akreditiv

Sličnosti:

U načinu nastanka- tvorevina autonomnog trgovinskog prava.

U funkciji-služe kao sredtva obezbeđenja ispunjenja obaveza iz osnovnog posla, s tim što dok.akreditiv pored toga služi i kao sredstvo plaćanja.

U konstrukciji-nastaju povodom osnovnog posla i banka se nalazi u centru tako što preuzimaju čvrste,neopozive i apstraktne obaveze prema korisnicima.

Razlike:

U svrsi korišćenja-kod dokumentarnog akreditiva podneti akreditivni dokumenti dokazuju da je ispunjena obaveza (i na taj način se naplaćuje cena iz osnovnog posla), dok se podnošenjem garancije pokazuje suprotno, tj. Da obaveza iz prvog osnovnog posla nije ispunjena (naplaćuje se odšteta).

Bankarske garancije i standby akreditivi se ne razlikuju, već je u američkim bankama zabranjeno preuzimanje apstraktne ugovorne obaveze i izdavanje garancije, pa se zato koristi standby akreditiv.

Bankarske garancije i menični aval

Sličnosti su u funkciji i pravnoj prirodi, a razlike postoje u izvorima i obimu i načinu ostvarivanja regresnog prava.

VRSTE:

Prema prirodi preuzete obaveze dele se na kauzalne i apstraktne.Kod kauzalnih garancija pravno dejstvo i postojanje odnosa između banke garanta i korisnika zavise od dokazivanja ili osporavanja postojanja kauze. Od korisnika se zahteva da dokaže da partner iz osnovnog posla nije ispunio obavezu.Kauzalne garancije štite nalogodavca od mogućih zloupotreba i to je njihova prednost u odnosu na apstraktne. Kod apstraktnih garancija korisnik može na prvi poziv i bez protesta da na brz način naplati garantni iznos.

Prema načinu realizacije mogu postojati uslovne (moraju se predati posebna dokumenta) i bezuslovne garancije (nisu određeni uslovi za naplatu, korisnik može samo da se obrati garantu zahtevom za isplatu).

Prema predmetu i privrednoj funkciji:

1.Licitaciona, bid bond ili tender garancija: njom se garant obavezuje da će korisniku (investitoru,organizatoru licitacije) isplatiti određen iznos ako učesnik u licitaciji izmeni ili opozove svoju ponudu za vreme licitacije ili odbije da zaključi ugovor u skladu sa uslovima ponude.Licitacionom garancijom se pokriva rizik da ponudilac čija ponuda bude odabrana ne zaključi ugovor sa investitorom i ima za svrhu da investitoru naknadi štetu.

2.Garancije za dobro izvršenje posla obavezuje garant da će na zahtev korisnika isplatiti određeni iznos ako nalogodavac ne ispuni obaveze iz ugovornog posla (unošenje klauzule kompletnosti) ili neurodno ispunjene obaveze (unošenje klauzule o garanciji funkcionisanja). Najčešće se koristi kod ugovora o isporučenju opreme.

3.Garancije za vraćanje avansa obavezuje garant da će korisnik isplatiti određeni iznos (avans) ako nalogodavac ne ispuni obaveze iz ugovornog posla, neuredno ih ispuni i ne vrati primljeni avans.Međutim, isplata garantne sume se ne vezuje za odbijanje vraćanja avansa, već za neispunjenje obaveza isporučioca. Posebnom klauzulom se se predviđa da se garancija izdaje pre davanja avansa, ali stupa na snagu nakon prijema avansa.

4.Garancije o zadržavanju se koriste kod ugovora o građenju kao sredstvo obezbeđenja za iznose koje investitor plaća izvođaču radova na osnovu tzv.privremenih situacija. Investitor nije siguran da će izgrađeni objekat zaista odgovarati uslovima i zato zadržava 5-10% kao svoju sigurnost.Ako izvođač želi da mu bude plaćen pun iznos on obezbeđuje garanciju o zadržavanju čijim dobijanjem će se investitor obezbediti da može da povrati deo novca ako objekat nije izgrađen ili ima nedostatke.

5.Carinske garancije se koriste za poslove privremenig uvoza ili izvoza robe i služi da se obezbedi plaćanje carine u slučaju da se roba ne vrati u zemlju porekla.

Ostale podele:

-potvrđene garancije: korisniku se pored izdavačke banke na isti način obavezala još jedna, potvrđujuća banka kojoj se on može obratiti pod istim uslovima za naplatu garancije.

-back to back garancije se izdaju u slučajevima kada u prometnom lancu učestvuje više posrednika.

-sindikalne ili konzorcione garancije: umesto banke garanta javlja se vodeća banka koja garantuje isplatu celog iznosa.

82. Pravni odnosi u bankarskoj garanciji

Posao garancije spada u grupu složenih pravnih poslova sa apstraktnom i nezavisnom obavezom (poput meničnih poslova ili posla dok. akreditiva) da se radi obezbeđenja potraživanja obrate i oslone na neko treće lice od obostranog poverenja, kome poveravaju ispunjavanje određenih poslova, pri čemu treće lice dobija različit pravni položaj zavisno od preuzetih prava i obaveza.

Bankarska garancija je pravni posao u kojem učestvuju najmanje 3 lica: nalogodavac, banka garant i korisnik garancije. Između njih se uspostavljaju pravni odnosi koji u ukupnosti čine posao bankarske garancije u širem smislu (odnos: korisnik-nalogodavac, nalogodavac-garant), dok se u užem smislu pod bankarskom garancijom podrazumeva samo odnos između banke garanta i korisnika garancije.

Garancija se izdaje povodom nekog posla (osnovni posao) radi obezbeđenja jedne strane, kasnijeg korisnika garancije, od štetnih posledica neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveza iz tog posla. To se čini klauzulom o izdavanju bankarske garancije u okviru tzv. finansijske klauzule. Ovom klauzulom jedna ili obe ugovorne strane preuzimaju obavezu da će obezbediti izdavanje bankarske garancije u skladu sa ugovorenim poslovima. U pitanju je ugovorna obaveza koja obavezuje kao obligacija rezultata (cilja), ali čijim ispunjenjem strana koja se na to obavezala izvršava samo deo ukupnih obaveza. U slučajevima kada 1.bankarska garancija ne odgovara uslovima iz klauzule i 2.kada garancija nije uopšte izdata, smatraće se da postoji povreda osnovnog posla. Klauzula o garanciji određuje prirodu i sadržinu bankaske garancije već u momentu zaključivanja osnovnog posla i otuda je bitno da ugovorne strane već u klauzuli o bankarskoj garanciji postignu dogovor o bitnim elementima garancije.

Pravni odnos između nalogodavca i garanta se uspostavlja u momentu kada garant prihvati nalogodavčev zahtev za izdavanje garancije. Zahtev ima karakter ponude (mada, može biti okarakterisan i kao nalog) na koji se garant mora izjasniti (izričito, konkludentnim radnjama ili ćutanjem) i to u kratkom roku. Prihvatanjem naloga, izmedju banke i nalogodavca se uspostavlja pravni odnos koji je označen kao ugovor o izdavanju bankarske garancije. On je dvostrano obavezujući i njime banka preuzima osnovnu obavezu da u korist trećeg lica izda bankarsku garanciju prema uslovima iz ugovora. Obaveza nalogodavca je da plati proviziju, obezbedi pokriće, odnosno odgovori regresnom zahtevu u slučaju isplate garancije. U slučaju da nalogodavac nema kod banke sredstva za pokriće, banka mu može odobriti kredit, a izdata garancija se označava kao “nepokrivena garancija”.

Ovo spade u poslove sa apstraktnom i nezavisnom obavezom u čijoj osnovi je ideja jednog lica da se radi obezbeđenja potraživanja oslone na treće lice od obostranog poverenja.

Garancije kao samostalni imenovani pravni poslovi nisu regulisani u većini zakonodavstava.

Kada je u pitanju utvrdjivanje osnova pravne obaveznosti (kauza) ovih ugovora, postoje dva shvatanja: 1.ugovorno, prema kome je za postojanja pravnog posla potrebno da prihvat ponude bude u pisanooj formi (sto odstupa od prakse), 2.shvatanje garancije kao jednostranog pravnog posla, prema kome je osnov obavezivanja jednostrana izjava sadrzana u garantnom pismu koje je poslato korisniku (nije potrebna saglasnost korisnika).

Načelo autonomije. Garancije su po svojoj prirodi odvojene od osnovnog posla i ugovora o izdavanju garancije. U materijalno-pravnom smislu, ovo podrazumeva da ništavost I nepunovažnost osnovnog posla ili ugovora o izdavanju bankarske garancije ne utiču na punovažnost obaveze garanta po garanciji. Otuda se garancijom pokrivaju rizici neplaćanja, rizicni nepunovažnosti osnovnog posla, rizici više sile, pri čemu nije od značaja da li osnovni posao nije ispunjen zbog krivice glavnog dužnika, prestanka glavnog duga ili nekih drugih opravdanih okolnosti (kao što su smetnje, privremene zabrane itd.).

U procesno-pravnom smislu prihvatanje načela samostalnosti podrayzmeva zabranu isticanja bilo kakvih prigovora koji ne potiču iz same garancije (garant ne može da ističe korisniku prigovore koji prositiču iz njegovog odnosa sa nalogodavcem, npr. kada od njega nije primio pokriće, kada nalogodavac padne pod stečaj itd.)

Bitni elementi garancije su:

- principal( nalogodavac) - lice ciji je zahtev za izdavanje garancije prihvatio garant i sa njim zakljucio ugovor o davanju garancije. On je istovremeno i ugovorna strana u osnovnom poslu u kom je preuzeo obavezu da obezbedi izdavanje garancije zbog cega se obraca banci( kod koje ima otvorene racune,tj.razvijene poslove) posebnim zahtevom- nalogom za izdavanje garancije ,

- Korisnik garancije - tacno odredjeno lice u ciju korist je izdata garancija,

- Garant - pravno ili fizicko lice koje je izdalo garanciju. To ne mora nuzno biti banka, ali se u svakom slucaju vodi racuna da to bude poznata i renomirana institucija jer je cest slucaj bankrotstva,

- osnovni posao u kome je zahtevano izdavanje garancije,

- maksimalni iznos i valuta placanja - taj iznos koji garant duguje po garanciji moze biti fiksni, ali moze biti i odrediv, a posto se dozvoljava da se obaveza po garanciji isplati i u nekoj drugoj valuti koja nije u samoj garanciji razlikuju se valuta garancije i valuta placanja,

- rok vazenja i/ili dogadjaj cijim nastupanjem istice vazenje garancije - samo u odredjenom vremenskom roku je garant obavezan da isplati garantni iznos, a korisnik podnese zahtev za isplatu. Posebno treba razlikovati rok dospelosti koji mora biti u okviru roka vazenja garancije a koji se odredjuje ili kalendarskim datumom ili nastupanjem nekog dogadjaja. Cesto se desava i da dodje do produzenja roka vaznosti.

- uslovi naplate- obaveznost postoji samo prema uslovima koji su navedeni u samoj garanciji. Najcesce se od korisnika zahteva podnosenje pisanog zahteva za naplatu.

- svaka odredba o smanjenju garantnog iznosa.

Pod realizacijom bankarske garancije se podrazumeva njena naplata, kojom korisnik dobija naknadu stete koju je pretrpeo, a u iznosu koji je odredjen u garanciji, jer druga strana nije ispunila obaveze zbog kojih je garancija izdata. Mogucnost naplate se moze vrsiti na: prvi korisnikov zahtev, na osnovu podnete arbitrazne/sudske odluke, na osnovu dokumenata koje podnosi treca strana. Koji nacin ce se korisititi zavisi od toga kako je to ugovoreno u garanciji. Kod placanja na prvi poziv banka je duzna da korisniku isplati iznos na njegov obican poziv ili zahtev ( razlikuju se dva- prost zahtev i zahtev pracen izjavom o neispunjenju).

Pravo garanta da odbije placanje garancije postoji u slucajevima zloupotrebe ali je problem to sto to banka tesko moze da otkrije jer ona nije ovlascena da ispituje zahtev korisnika za isplatu a i ima kratak vremenski rok u kom mora da odgovori na zahtev, tako da je to prepusteno savesnosti korisnika. Postoje pokusaji da se ovaj problem resi, pre svega inicijativom od strane UNCITRAL-a pod UN-om.

Garancija prestaje da vazi istekom roka- kalendarskog datuma ili nastupanjem odredjenog dogadjaja, ukoliko postoje oba onda datumom koji nastupi ranij, a povlaci se podnosenjem pisane izjave ili same garancije garantu o oslobadjanju od obaveza po garanciji.

Merodavno pravo je mesto poslovanja garanta ili nalogodavca, ako ih je vise onda pravo filijale koja je izdala garanciju (isto vazi i za sporove).

83. Pojam I karakteristike međunarodnih trgovačkih arbitraža

Opšti pojam arbitraže – ne postoji jedinstveni pojam iz razloga različitih pristupa definisanju, pa tako razlikujemo: arbitražu u funkcionalnom smislu (poseban metod ili tehniku koju koriste arbitri koje su stranke u sporu imenovale i ovlastile da reše sporna pitanja iz poslovnog odnosa između njih, a svoja ovlašćenja zasnivaju na privatnom sporazumu) i arbitraža u organizacionalnom smislu (ustanove koje su osnovane od privatnih profesionalnih organizacija i lica sa ciljem da rešavaju posebne sporove za koje je ugovorena njihova nadležnost).

Karakteristike arbitraže – 1) poseban način rešavanja sporova: nezavisnost od pravnog sistema bilo koje države, nezavisnost od određenog pravnog sistema, nezavisnost od mesta rešavanja sporova i nezavisnost od mesta finansiranja; 2) odnos prema ostalim institucijama za rešavanje sporova: u odnosu na sudove, arbitraže se razlikuju po tome što je njihova nadležnost alternativna i zasniva se na osnovu arbitražnog sporazuma i arbitražne klauzule, odluke se donose na osnovu procesnog i materijalnog prava koje su stranke odredile ili na osnovu dobrih poslovnih običaja u skladu sa načelima savesnosti i poštenja, što rešavaju specijalizovane predmete i što su im odluke konačne i obavezujuće bez obzira što postoji sudska kontrola rada arbitraže i u zemlji sedišta (poništajem) i u zemlji van sedišta kroz odbijanje priznanja i izvršenja odluke.

Pravna priroda arbitraže – mišljenja su podeljena u pravnoj teoriji o pravnoj prirodi arbitraže na: ugovornu, sudsku mešovitu i autonomnu ili sui generis teoriju. Ugovorna teorija – osnovno obeležje arbitraže čini sporazum ili ugovor stranaka kojim svoj spor poveravaju na rešavanje posebnom telu, arbitraži. Ugovorom je određen način rada i odlučivanja arbitraže, pri čemu arbitri deluju kao punomoćnici stranaka. Punovažnost i dejstvo arbitražne klauzule iz osnovnog pravnog posla ceni se prema pravilu koje važi i za sam ugovor, kao i za arbitražni sporazum.Jurisdikciona ili sudska teorija – polazi od činjenice da je država ovlašćena da kontroliše i reguliše rad arbitraža na svojoj teritoriji, a sudovi su nadležni da tumače i primenjuju pravo. Strane se mogu osloniti na arbitražu samo u meri u kojoj je to ili izričito dozvoljeno ili je prećutno prihvaćeno prema pravu u mestu arbitraže. Arbitri vrše kvazi sudsku ulogu i javnu funkciju, njihova povezanost se naročito vidi u državama gde su arbitraže osnovane pri privrednim ili trgovinskim komorama, kao delovima državnog sistema. Međutm, i pored povezanosti postoje razlike između arbitraže i redovnih sudova: 1) arbitre biraju stranke, dok sudije bira država; 2) kod arbitraže stranke same biraju materijalno pravo i pravila postupka, dok su kod sudova oni unapred čvrsto propisani i ne mogu se birati; 3) na rad suda može da utiče politički element, dok je kod arbitraže taj uticaj isključen; 4) arbitri su stručnjaci za određenu oblast, dok sudije primenjuju opšta znanja; 5) arbitri teže praktičnom znanju, a sud pravilnoj primeni pravnih pravila; 6) arbitražni postupak je brži od postupka pred sudovima; 7) kod arbitraže postupak je tajan i odluke se ne objavljuju, dok je kod suda postupak javan, kao i presude. Mešovita ili hibridna teorija – arbitražni sporazum se smatra samo kao instrument za pokretanje postupka, ali su kasniji rad arbitra i ovlašćenja znatno ograničeni elementima javnog prava, to jest elementima sudske teorije. Autonomna ili sui generis teorija – prirodu arbitraže treba odrediti prema njenom korišćenju i svrsi. Na osnovu ovih elementa ne može se kvalifikovati ni kao ugovorna ni kao sudska institucija, pa predstavlja sui generis ili autonomnu pojavu. Ovakvo objašnjenje polazi od uloge i načina rada arbitara i karaktera donete arbitražne odluke.

Vrste arbitraža – postoje mnogi kriterijumi na osnovu kojih se može izvršiti klasifikacija arbitraža od kojih su najčešći sledeći: 1) način rešavanja sporova: arbitraže koje sporove rešavaju pravnim sredstvima i vanpravnim sredstvima i metodima)2) način organizovanja arbitraža: ad hoc arbitraže (povremene arbitraže – od slučaja do slučaja) i institucionalne arbitraže (stalne)Ad hoc arbitraže – osnivaju se od slučaja do slučaja za rešavanje konkretnog spora, ne rade po unapred utvređenim pravilima postupka i nisu organizovane pri bilo kojim privatnim ogranizacijama. Sastav, nadležnost i postupak su određeni sporazumom stranaka.Institucionalna arbitraža – podrazumeva se arbitraža kojom upravljaju posebne arbitražne institucije po čijim pravilima arbitraža radi, najčešće se organizuju pri privrednim ili trgovačkim komorama. Imaju svoj stalni arbitražni aparat (sekretarijat i ustaljena pravila postupka kao i liste arbitara). Američko udruženje za arbitražu, Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova, Međunarodna trgovinska komora iz Pariza, Londonski sud međunarodne arbitraže. Postoje i regionalne institucije kao što su trgovačke komore u Švajcarskoj, Singapuru, Kini, Rusiji... U Srbiji je to Privredna komora Srbije. 3) Domaće i strane arbitraže – oko ove podele ne postoji saglasnost, osporavano je ovo shvatanje iz razloga da se arbitraže ne mogu deliti jer nisu javne institucije, pa samim tim ne mogu biti vezane za posebnu državu. Međutim, statutarne odredbe pojedinih arbitraža su zasnovane na nacionalnim propisima što ih čini povezanim sa nacionalnim pravnim poretkom, dok druge rade prema međunarodnim pravilima. Kao kriterijumi za određivanje nacionalnosti arbitraže i razlikovanje domaćih od međunarodnih, navode se geografski (podrazumeva se mesto donošenja arbitražne odluke, teritorija gde se odluka izvršava, merodavno pravo koje je primenjeno i nacionalnost arbitara) i proceduralni (procesno pravo koje je primenjeno u postupku i prema kome se određuje pripadnost arbitražne odluke konkretnoj domaćoj ili stranoj državi). Međunarodne arbitraže – kao vrsta arbitraže koja postoji da bi obuhvatila one arbitraže koje se ne mogu svrstati ni u jednu od pomenutih vrsta. Izdvajanje ove vrste arbitraže je izvršeno prema kriterijumu postojanja elementa inostranosti čije se postojanje

može utvrditi na tri načina: 1) prema objektivnom kriterijumu (predmetu spora, postupku ili organizaciji); 2) prema subjektivnom kriterijumu (pripadnosti stranaka); 3) mešovitom kriterijumu (kombinacijom navedenih kriterijuma).

MEĐUNARONE TRGOVINSKE ARBITRAŽE Pojam – karakteriše ih postojanje međunarodnosti i trgovački karakter, pod ovim pojmom se podrazumeva svaka arbitraža za rešavanje međunarodnih trgovačkih sporova koja ne pripada jednom internom pravnom sistemu ili arbitraža u kojoj kao arbitri mogu učestvovati i državljani drugih država, a ne samo oni koji su državljani države gde se nalazi sedište arbitraže. Prema odredbama Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži koja je potpisana u Ženevi 1961.g. propisano je da će se odredbe Konvencije primenjivati na arbitražne sporazume zaključene u cilju rešavanja nastalih ili budućih sporova koji mogu poizaći iz poslova međunarodne trgovine između fizičkih ili pravnih lica. Kao osnovni kriterijum međunarodnosti uzima se sedište koje su stranke imale u vreme zaključenja arbitražnog sporazuma. Međunarodni karakter spora – element međunarodnosti postoji ako se u sporu koji se iznosi pred arbitražu javlja element inostranosti, koji se može pojaviti u subjektu, objektu i u pravima i obavezama.Prema odredbama člana 1 UNCITRAL Model-zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1985.g. međunarodnom se smatra arbitraža:1) Ako strane u arbitražnom sporazumu u vreme sklapanja sporazuma imaju svoja sedišta u različitim državama;2) Ili se jedno od sledećih mesta nalazi izvan državee u kojoj strane imaju svoja poslovna sedišta;3) Mesto arbitraže koje je određeno u arbitražnom ugovoru ili je u skladu sa tim ugovorom;4) Bilo koje drugo mesto u kome treba da se izvrši neki bitan deo obaveze koje proističu iz trgovačkih odnosa;5) Ako su se stranke izričito sporazumele da se predmet odnosi na više zemalja. Trgovinski karakter spora- kod međunarodnih trgovinskih arbitraža sporovi su određeni kao trgovački ili trgovinski, što podrazumeva da su one nadležne za rešavanje sporova iz međunarodnih trgovačkih poslova. UNCITRAL upućuje da pojam trgovinskog spora treba široko tumačiti tako da obuhvati predmete koji nastaju iz svih odnosa trgovačke prirode, bez obzira da li su ugovorne prirode ili nisu. Kod nas opšti pojam trgovačkog posla određen je u Zakonu o obligacionim odnosima. Vrste: delokalizovane i transnacionalne arbitraže.Delokalizovane arbitraže – pod njima se podrazumevaju arbitraže koje su potpuno odvojene od prava u kome se nalazi sedište arbitraže, u smislu da nemaju potrebu da traže pomoć od lokalnih sudova. Njihova delokalizacija se ogleda u mogućnosti da odlučuju u bilo kom mestu, pa mesto osnivanja služi samo kao fikcija. U ovu kategoriju spadaju i elektronske online arbitraže kao i asinhrone offline arbitraže (ne postoji fizičko saslušavanje stranaka, niti arbitraža ima fizičko sedište). Transnacionalne arbitraže – to su one arbitraže u kojima se ne primenjuje nijedno nacionalno pravo, već lex mercatoria, kao vanpravne i anacionalne standarde koji se mogu označiti kao transnacionalno trgovačko pravo.

84. ARBITRAŽNI SPORAZUM

Arbitražni sporazum je ugovor kojim stranke svoje nastale ili buduće imovinsko-pravne sporove poveravaju na rešavanje određenoj arbitraži. Njime se isključuje nadležnost državnog suda i istovremeno konstituiše nadležnost arbitraže. Arbitražni sporazum određuje takođe i arbitražni postupak i merodavno pravo koje će biti primenjeno u postupku odlučivanja. Po pravnoj prirodi, reč je o privatno sporazumu kao sporazumu između lica ili tela koja deluju u privatnom svojstvu, ali u delu saglasnosti o postupku čini i predmet javnog prava.

Sa aspekta zasnivanja nadležnosti i svrhe arbitraže, arbitražni sporazum predstavlja konstitutivni akt, odnosno pretpostavku nadležnosti međunarodne trgovinske arbitraže i osnov za izuzimanje državnog suda u materiji van isključive sudske nadležnosti jer ima značaj procesne smetnje. Ali, ako tužilac podnese tužbu redovnom sudu, umesto arbitraži, a tuženik ne istakne prigovor nadležnosti, ugovor o arbitraži je praktično stavljen van snage.

Arbitražni sporazum mora biti u pisanoj formi. Pravilo je da postoje izričiti sporazumi o arbitraži, iako se nadležnost arbitraže može ispostaviti i na prećutan način bez izričitog sporazuma.

U cilju povećanja većeg stepena efikasnosti i brzine rešavanja sporova mnoge arbitraže preporučuju strankama da pri ugovaranju osnovnog pravnog posla unesu arbitražnu klauzulu. Ovo preporučuje i Pravilnik o Spoljnotrgovinskog arbitraži pri Privrednoj komori Srbije.

Arbitražni sporazum se može javiti u dva oblika: kompromisne klauzule i kompromisa.

Kompromisna klauzula je oblik arbitražnog sporazuma koji je sadržan u tekstu osnovnog posla kao posebna klauzula, ili kao aneks osnovnog ugovora. Ona je i najčešći oblik arbitražnog sporazuma i stavlja se u ugovor imovinske-pravne prirode , kao njegov deo, prilikom zaključenja ugovora, kao posebna klauzula, kojom se ugovara nadležnost arbitraže za sve eventualne buduće sporove koji bi mogli proisteći iz konkretnog ugovornog odnosa. U teoriji se označava i kao „ponoćna klauzula“ jer se o njoj pregovara na kraju, obično u ponoć, ili u ranim jutarnjim satima.

Arbitražna klauzula može biti sadržana i u drugim dokumentima vezanim za izvršenje osnovnog pravnog posla, kao što su robni dokumenti, itd.

Kompromis je drugi oblik arbitražnog sporazuma koga stranke zaključuju kada je njihov ugovor već došao u krizu i kada spor o pojedinim problemima u vezi sa izvršenjem ugovora već postoji. Kompromisom se stranke dogovaraju da jedan već postojeći i individualno dređen spor iznesu pred arbitražu koju u tom cilju formiraju. U takvoj situaciji strankame je lakše da sastave kompromis, nego kompromisnu klauzulu , jer su im poznati mnogi detalji spora.

Bitni elementi ili valjanost arbitražnog sporazuma. Bitni elementi arbitražnog sporauma su oni bez kojih nema valjanog sporazuma, i bez kojih se ne može pokrenuti arb postupak. Elemente arb sporauma određuju merodavni izvori. Tako su NJujorškom konvencijom iz 1958. Godine, države ugovornice obavezane da kao valjani arb sporaum priznaju samo onaj koji ispunjava sledeće zahteve:

a) da je sačinjen u pisanoj formi, b) da se odnosi na postojeće ili buduće sporazume, c) da sporovi potiču iz definisanih pravnih odnosa, bez obzira da li su ugovorne ili druge prirode, i d) da se odnose na pitanja koja mogu biti rešavana pred arbitražom.

Kasnije su ovim zahtevima dodata još dva koja se odnose na priznanje i izvršenje arbitražnih odluka, a odnose se na to da:

a) stranke u arbitražnom sporazumu moraju prema merodavnom pravu imati pravnu sposobnost, i b) arb sporazum mora biti pravno valjan prema pravu koje su strane odabrale ili, ako to nisu učinile, prema pravu zemlje gde je doneta odluka.

U domaćem Zakonu o arbitraži sadržina arb sporazuma je određena tzv. negativnim pristupom, tako što je propisano da se sporazum smatra ništavim ako:

a) vrste sporova na koji se odnosi nije podobna za arbitražu, b)nije zaključen u formi propisanoj zakonom, c) stranke nisu imale potrebna svojstva i sposobnost za njegovo zaključenje i d) je zaključen pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili zablude.

Saglasnost stranaka o nadležnosti arbitraže za rešavanje spora postoji ako su stranke jasno izrazile svoju volju da njihov spor bude reševan pred određenom arbitražom. Volja za zasnivanje arbitražne nadležnosti mora biti formulisana nedvosmisleno i u pisanoj formi. Pisana forma se zahteva prema svim navedenim međunarodnim konvecnijama kao i u Model zakonu, ali se tumači dosta široko. Opšti stav je da stranke ipak ne moraju potpisati pisani sporazum.

Sporazum o arbitraži smatra se zaključenim i ako se stranke u u pismenom ugovoru pozovu na drugo pismeno koje sadrži sporazum o arbitraži (opšti uslovi za zaključenje pravnog posla, tekst drugog ugovora), ako je cilj tog tog povezivanja da sporazum o arbitraži postane sastavni deo ugovora. Arbitražni sporazum može postojati i kad je ugovor deo serije ugovora između istih strana od kojih je u većini bila sadržana arbitražna klauzula. Međutim, ne smatra se da postoji saglasnost ako je u osnovni posao uključena i treća strana.

Smatra se da psotoji sporazum o arbitraži i ako tužilac pismenim putem pokrene arbitražni spor, a tuženi izričito prihvati arbitražu i s tim se saglasi u pisanoj formi ili u izjavi na zapisniku na ročištu.

Drugim zahtevom je određeno da se ovako shvaćena saglasnost stranaka o nadležnosti arbitraže mora odnositi na postojeće, već nastale sporove, ili na buduće sporove koji će tek nastati. Ovaj zahtev ima za cilj da ugovorne strane odrede predmet svoje saglasnosti – da arbitraži poveravajuda reši konkretni postojeći spor ili da rešava budući ili buduće sporove.

Treći zahtev je u Njujorškoj konvenciji formulisan kao definisan pravni odnos, pod kojim se poddrazumeva obaveza da se odredi pravni odnos iz koga je nastao spor, ali i da se definiše sporno pravno pitanje i njihova povezanost. Po pravilu su to ugovorni odnosi obuhvaćeni osnovnim poslom, iako Njujorška konvencija ne ograničava pravo stranaka da pred arbitražu iznesu i sporove iz vanugovornih odnosa.

U pogledu konačnosti arbitražne odluke, arb sporazumom se može iskazati i volja stranaka da arbitražnu odluku smatraju konačnom čime se isključuje eventualna intervencija suda.

U pravnom smislu arb sporaumi su odvojeni od osnovnog ugovora čak i kada su u njima sadržani, tako da nepunovažnost osnovnog ugovora ne utiče na njihovu pravnu sudbinu. Sa druge strane, arbitri su nadležni da sami odlučuju o svojoj nadležnosti, odnosno da li je osporeni arb sporazum punovažan, što se označava kao princip Kompetenz-Kompetenz ili kompetencija za kompetenciju.

Arbitrabilnost predstavlja uslov punovažnosti arb sporazuma i njegovu pogodnost za arbitražni način rešavanja. Drugačije rečeno, da bi mogao da se primeni, arb sporazum mora predstavljati ne samo saglasnost stranaka, već mora biti i zakonit. U generalnom smislu, arbitraža se može ugovarati samo za sporove u kojima se stranke mogu nagoditi u vezi sa pravima kojima mogu slobodno raspolagati.

Kriterijumi na osnovu kojih se ceni arbitrabilnost su različiti u pravnim sistemima i mogu se podeliti na one za ocenu subjektivne i za ocenu objektive arbitrabilnosti.

Subjektivna arbitrabilnost se postavlja u slučaju kada postoji sumnja da li je neko lice ovlašćeno da ugovori arbitrađžno rešavanje spora, s obzirom na status ili funkciju.

Kod objektivne arbitrabilnosti se postavlja pitanje da li je o predmetu spora koji iznet pred arbitražu arbitraža ovlašćena da odlučuje. Prilikom ocene objektivne arbitrabilnosti sud primenjuje svoje shvatanje međunarodnog javnog poretka, dok arbitri o tome donose odluku na osnovu shvatanja međunarodnog javnog poretka imajući u vidu postupak priznanja i izvršenje arbitražnih odluka.

O pitanjima arbitrabilnosti se odlučuje na osnovu merodavnog prava koje, zavisno od mesta gde se odlučuje i od faze postupka, može biti različito, jer tribunali primenjuju različite kriterijume za njegovo određivanje u odnosu na sudove. U svakom slučaju o tome će se odlučivati ili prema nacionalnim propisima ili prema međunarodnim.

85. Arbitražna odluka

Arbitražna odluka predstavlja kraj arbitražnog postupka i donosi se nakon što su u potpunosti razjašnjene sve sporne činjenice i nakon što je zaključena rasprava.

Međutim, naziv arbitražne odluke se koristi u dvostrukom značenju, pošto arbitri donose dve vrste odluka:

meritorne procesne

- njima se upravlja postupkom arbitrže i nazivaju se zaključcima ( u sudskom postupku to su rešenja)

- zakazuju se ili odlažu ročišta, određuje izvođenje pojedinih dokaza

- okončava se sam arbitražni postupak ( kada se arbitraža oglasi nenadležnom za rešavanje određenog spora ili kada se usvoji prigovor stranke da se radi o već presuđenoj stvari).

Prema Pravilniku o spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Srbije, arbitražnu odluku donosi veće, većinom glasova, u pisanoj formi.

Odluka sadrži:

datum i mesto donošenja imena arbitara / arbitra pojedinca imena / nazive stranaka predmet spora činjenično stanje spora obrazloženje rok u kome odluka treba da se izvrši.

Obavezno sadrži pitanje troškova arbitražnog postupka i određuje koja stranka i u kojoj meri će ih snositi. Može se obajviti samo uz pristanak stranaka.

Vrste

1. konačne 2. privremene 3. delimične4. odluke u slučaju odsutnosti jedne stranke5. odluke u slučaju poravnanja1. Konačna arbitražna odluka Odluka kojom se postupak arbitraže završava odlučivanjem o meritumu spora (≈presuda u sudskom postupku).

- mora rešiti sva sporna pitanja iz ugovora ili određenog poslovnog odnosa, zbog čega su se stranke i obratile arbitraži i osnovale veće.

- odlučuje se o osnovanosti postavljenog zahteva, njegovoj visini, sporednim potraživanjima i troškovima arbitraže.

- tužbeni zahtev usvaja ili odbija.

- može biti kondemnatorna, deklaratorna i preobražajna ( iste karakteristike kao kod sudskih presuda).

- najvažnije svojstvo: postaje obavezjuća za stranke koje su se podvrgle postupku arbitraže.

- konačna je, a to znači da:

- protiv nje se ne može izjaviti žalba

- obavezujuća je između stranaka kao res iudicata

- stranke su spremne da donetu odluku prihvate i izvrše.

2. Delimična arbitražna odluka

Donosi se ako je u postupku za konačnu oduku sazrelo samo jedno od sponih pitanja. Njome se može odlučivati o nadležnosti arbitraže, primeni merodavnog prava, odgovornosti i bio kom dr. odg. spornom pitanju, a može predstavljati i uslov za nastavak postupka. Pravo arbitara da donose ovu odluku može poticati iz merodavnog prava ili ovlašćenja stranaka.

3. Privremena (preliminarna) odluka

Njome se ne rešava neko konačno pitanje, pa ostaje na snazi dok je ne zameni konačna arbitražna odluka ili dok ne bude prihvaćena konačnom arbitražnom odlukom. Donosi se iz razloga ekonomičnosti i racionalnosti, naročito kada se tako olakšava i ubrzava donošenje kon. odluke. Ona može biti i kon. odluka – npr. kada rešava o nadležnosti arbitraže.

* Međuodluka – utvrđuje osnovanost postavljenog tužbenog zahteva, ali se donošenje odluke o njegovoj visini ostavlja za kasnije. Opravdanje: stranka protiv koje je doneta može realnije da sagleda svoje izglede u nastavku postupka.

4. Odluka u slučaju odsutnosti jedne stranke

Donosi se ako jedna stranka odbije da se pojavi pred arbitražom ili da uopšte učestvuje u postupku. Pošto bi to moglo da dovede do blokade postupka i da onemogući arbitre da donesu kon. odluku, čime bi dr. strana bila onemogućena da ostvari svoja prava, u izuzetnim slučajevima se može doneti ovakva odluka.

Pitanje kada jedna stranka ne učestvuje u postupku se uglavnom rešava u praksi – najčešće su to slučajevi kada stranka odbije da imenuje arbitra, ne odgovori na tužbu u određ. roku, ne pojavi se na zakaz. raspravi.

Po već pomenutom Pravilniku, ove odluke su zabranjene.

5. Odluka na osnovu poravnanja stranaka

Po odredbama Pravilnika o STA poravnanje se unosi u zapisnik koji pored arbitara potpisuju i stranke. Konstatuje se u vidu odluke, bez posebnog obrazloženja. Smatra se zaključenim kada stranke nakon pročitanog zapisnika o poravnanju potpišu isti. Izjednačeno je sa sud. poravnanjem po dejstvu. Izvršava se kao i a.o. doneta u redovnom postupku, a sa stanovišta Njujorške konv. o priznanju i izvršenju stranih a.odluka se ne razlikuje od ostalih.

Forma

Forma i sadržina arbitražnih odluka jesu konstitutivni elementi bez kojih odluka ne proizvodi pravno dejstvo između stranaka i ne može da se prinudno izvrši, a nedostaci po ovim pitanjima mogu dovesti do poništenja u mestu arbitraže ili biti razlog zbog koga će se odbiti priznanje ili izvršenje u mestu u kome se ono traži. Forma arbitražnih odluka je u osnovi određena arbitr. sporazumom i merodavnim procesnim pravom arbitara, koje su stranke i arbitri odredili za vođenje postupka. Ne postoji jedinstveno shvatanje u pogledu forme. Upadljive su razlike između kontinentalo – evropskog i anglosaksonskog prava → kod prvog se uglavnom propisuju elementi forme a.o., a drugo se sve više približava kontinent. rešenjima, mada je u početku bilo veoma liberalno.

Sadržina

Arbitražna odluka mora biti doneta u pisanoj formi i mora imati uvod, izreku i obrazloženje.

Uvod odluke sadrži naziv, ime i prezime predsednika i članova veća, odnosno arbitra pojedinca, poslovno ime ili ime i prezime, zanimanje i sedište ond. prebivalište stranaka, kratko označenje predmeta spora i datum i mesto donošenja odluke

Izreka ili dispozitiv je najvažniji deo arbitražne odluke u kome se navodi da li se postavljeni tužbeni zahtjev, u celini, ili pojedini tužbeni zahtevi, u pogledu glavne stvari i sporednih potraživanja, usvajaju ili odbijaju. Sadrži odluku da li je osnovano potraživanje koje je istaknuto radi prebijanja, kao i odluku o troškovima arbitraže. Ne sme da sadrži obavezu koja je suprotna imperativnim normama niti da bude u suprotnosti sa zakonom.

Obrazloženje arbitražne odluke je deo njene sadržine, i sadrži zahteve stranaka, hronologiju spora, stavove i relevantne navode o činjeničnim i pravnim pitanjima i pravila koja su primenjena i razloge zbog kojih je odlučeno u izreci.

86. MERODAVNO PRAVO

Izbor prava koje će biti primenjeno za rešavanje spornog odnosa predstavlja ključno i kritično pitanje u svakoj arbitraži. Kao merodavno pravo, tj. materijalno pravo prema kome će se rešavati spor može biti određeno nacionalno, nenacionalno ili međunarodno pravo. Po svojoj sadržini to mogu biti pravna ili nepravna pravila. Izbor zvisi od volje stranaka, a ako se stranke ne odluče, arbitri će izvršiti izbor u skladu sa pravilima međunarodnog privatnog prava. U većini slučajeva arbitri će doneti odluku na osnovu činjenica i uslova iz ugovora, u tom slučaju se pitanje izbora merodavnog prava praktično i ne postavlja. Ali ako to nije moguće, arbitri će kao merodavno pravo izabrati ili neko nacionalno pravo. Međunarodno pravo ili ostale nepravne standarde.

Odlučivanje po pravnim normama znači primenu odredbi ugovora, trgovinskog običaja i normi nacionalnog prava, koje su ili oderdile stranke ili arbitri primenom nenacionalnih kolizionih principa ili primenom onih kolizionih normi koje arbitri smatraju najprikladnijim u konkretnom slučaju. U ovom smislu je i Pravilnikom o STA određena obaveza arbitra pojedinca i arbitražnog veća da pri donošenju odluke pored odredbi ugovora, u obzir uzmu i trgovinske običaje koji se mogu primeniti na taj posao.

Odlučivanje po pravičnosti, Odluka moeže biti doneta i po načelu savesnosti i poštenja ili pravičnosti, ali samo ako su stranke dale izričito ovlašćenje arbitrima. U tom slučaju arbitri primenjuju ona merodavno pravo koje smatraju pravičnim. Isto tako, stranke mogu oderditi kao merodavno pravo i primenu lex mercatoria. To mogu učuniti na izričit način- upućivanjem na lex mercatoria kao apstraktni pojam ili navođenjem elemenata koji čini lex mercartoria, kao što su običaji „kodifikovana praksa“ ili druga pravila ili klauzulom kojom ovlašćuju arbitre da spor reše u skladu sa međunarodno prihvaćenim načelima prava koje reguliše ugovorne odnose. Kao lex mercatoria, arbitri mogu primeniti i UNIDROIT principe ili Principe evropskog ugovornog prava.

Izvori prava za međunarodne trgovinske arbitraže

Pojam izvora arbitražnog prava- pod izvorima međunarodnog arbitražnog prava se podrazumevaju odredbe unutrašnjeg i međunarodnog prava, kao i imperativni propisi javnog poretka, kojima su regulisana pitanja osnivanja arbitraže, uslovi koji su potrebni za zaključenje arbitražnog sporazuma, rešavanje samog spora i postupak priznanja i izvršenja arbitražnih odluka.

Formalne izvore međunarodnog arbitražnog prava čini: arbitražni sporazum stranaka, nacionalni propisi, međunarodni sporazumi, pravila arbitraža, međunarodni trgovinski običaji i pravna nauka.

Prema poreklu normi izvori se mogu grupisati na: pravila doneta na osnovu autonomije volje stranaka, institucionalna pravi nedržavnog porekla, državne procesne norme i međunarodne sporazume.

Prema nameni i sadržini pravnih normi izvori se dela na:

1) Materijalne norme koje čine merodavno pravo koje su odredile stranke ili arbitri, a služe da se na osnovu njih rešava suština arbitražnog spora

2) Procesne norme koje regulišu način vođenja arbitražnog postupka kao i postupak priznanja izvršenja donetih arbitražnih odluka

Prema obaveznosti primene izvori se dele na obavezujuće i fakultativne.

Obavezujući izvori su propisi javnog poretka koji se primenjuju kod utvrđivanja uslova zaključivanja arbitražnog sporazuma, donošenja arbitražne odluke, njenog poništaja, priznanja i izvršenja, takođe u ove izvore spadaju i nacionalni zakoni o arbitraži, pravila o formiranju i radu arbitraža i ratifikovane međunarodne konvencije

Dispozitivne izvore (fakultativne) čine arbitražna pravila UNCITRAL-a za primenu pred ad hoc arbitražom ako su se stranke pismeno izjasnile da prihvataju njihovu primenu.

Prema donosiocu i oblasti primene izvori se mogu podeliti na nacionalne ili unutrašnje i na međunarodne.

U unutrašnje spadaju pravni akti koje su doneli zakonodavni organi pojedinih zemalja unutar kojih funkcionišu arbitraže.( postoje 4 grupe odnosno pristupa država: prvu grupu čine države koje su donele posebne zakone o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži;(Austrija, Bugarska, Liban, Meksiko, Singapur, Ruska Federacija, Ukrajina, Bermudska Ostrva, Zimbabve, Hrvatska ), drugu grupu čine država koje su međunarodnu i unutrašnju trgovinsku arbitražu regulisale jedinstvenim propisom:(Mađarska, Portugal, Kenija, Tunis, Srbija), u trećoj grupi država na rad arbitraža se primenjuju pravila opšteg građanskog zakonodavstva ili zakonika o građanskom postupku u kojima se u posebnim poglavljima regulišu arbitraže uopšte i međunarodne trgovinsku arbitražu.[Alžir, Francuska, Italija, Kina, Letonija, Rumunija), četvrtu grupu čine države koje su donele posebne zakone o arbitraži, ne propisujući ništa posebno za međunarodnu trgovinsku arbitražu.)

U međunarodne izvore spadaju konvencije, arbitražna pravila, model zakoni i pravila o mirenju UNCITRAL-a i pravilnici međunarodnih trgovinskih arbitraža.( Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka iz 1958. godine koja je zamenila prethodne dve konvencije, i Vašingtonska konvencija o rešavanju međunarodnih investicionih sporova iz 1965, Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961.)

Sudska i arbotražna praksa ne spadaju u formalne izore, ali ih arbitri prihvataju kao stvarne izvore.

Pravna doktrina spada u posredne izvore, jer mišljenje pravnih teoretičara formalno ne obavezuje arbitre.

Hijerarhija izvora. Navedeni izvori se prema pravnoj snazi u primeni mogu razvrstati na sledeći način:

1) Arbitražni sporazum kao izraz autonomije volje ugovornih strana2) Izabrana arbitražna pravila3) Međunarodna arbitražna praksa4) Merodavno pravo5) Međunarodna obavezujuća pravila, kako u pogledu arbitrabilnosti, tako i u pogledu postupka6) Međunarodne konvencije kojima je garantovano priznanje načela autonomije kao pravo izbora arbitraže i da će odluke

biti izvršene