Medjunarodno Javno Pravo Skripta Knjiga Avramov Kreca

POJAM MEDJUNARODNOG PRAVA

Naziv je izveden iz latinskog izraza ius gentium koji je oznacavao deo rimskog pravnog sistema koji se odnosio kako na strance tako in a Rimljane, za razliku od ius civile koji je bio pristupacan samo rimskim gradjanima. Na osnovu tog izraza nastali su odgovarajuci prevodi (na engleskom Law of nations). U XIX veku izraz Law of nations zamenjen je izrazom International law od strane Bentama.

Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih subjekata putem pravnih pravila.

Subjekti su u medjunarodnom pravu nosioci prava i duznosti u medjunarodnim odnosima. Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodno pravnog subjekta. Suprotno shvatanje je da su samo pojedinci nosioci prava. Danas se smatra da su u prvom redu drzave, a zatim medjunarodne organizacije, i sve vise pojedinci subjekti medjunarodnog prava.

Interesi su predmet odnosa subjekata MP. Interes drzave se ispoljava u drzanju ili koriscenju nekog dobra, ili u njenoj spoljasnjoj i unutrasnjoj aktivnosti. Nesaglasni interesi izazivaju medjunarodni spor koji moze prouzrokovati sukob. Medjunarodna zajednica moze postaviti pitanje zajednickog interesa. Sukob interesa je resen ako jedan interes preovlada nad drugim. Postoje 2 vrste osnova za isticanje zahteva za realizacijom interesa nekog subjekta. To su pravni i politicki osnov. Pravne prirode je ukoliko je isticanje zahteva povezano sa saglasnoscu ili nesaglasnoscu interesa sa vazecim medjunarodnim pravilom, svako drugo isticanje je politicke prirode.

Danas je sve manje teoreticara koji osporavaju MP pravna svojstva. Sofisti su isticali pravo jacega i osporavali MP kao i Makijaveli i Spinoza koji pravo izjednacuju sa grubom silom. Neki teoreticari su osporavali MP usled odsustva medjunarodne organizacije koja bi mogla da osigura efikasno izvrsenje sankcija.Danas preovladava misljenje da je MP pravna disciplina kao i svaka druga pravna grana. Sve je vise pristalica koje smatraju da Generalna skupstina OUN postaje jedina vrsta medjunarodnog zakonodavca putem sistema konvencija otvorenih za pristupanje drzavama. Sankcije se postizu putem mera reciprociteta i opozivom diplomatskih predstavnika.

KARAKTERISTIKE MEDJUNARODNOG PRAVA

MP u odnosu na unutrasnje ima svojih specificnosti cije uzroke treba traziti u posebnim drustveno istorijskim uslovima nastanka i razvoja ovih dveju grana prava.

Unutrasnje pravo postavljeno je vertikalno i pociva na hijerarhiji vlasti. Pojedinac je duzan da se povinuje pravu, a u njegovom stvaranju ucestvuje preko institucije ili politickih partija kojima pripada. Medjunarodni poredak postavljen je horizontalno i u njegovom stvaranju ucestvuje preko 180 drzava i brojne medjunarodne organizacije. MP sluzi kao sredstvo koordinacije i kontrole odredjenih drustvenih odnosa i procesa u medjunarodnoj zajednici, ono u sebi nosi elemente kompromisa izmedju razlicitih drzava.

Bit medjunarodne zajednice tvore reciprocni odnosi drzava kao njenih osnovnih subjekata. Reciprocitet unosi ravnotezu medju subjektima medjunarodnog poretka, on u sebi sadrzi proporciju.

MP ima svoju specificnu pravnu tehniku, razlicitu od tehnike unutrasnjeg prava, kako u pogledu donosenja pravnih pravila tako i u njihovom obezbedjivanju. U MP ne postoji vrhovni zakonodavac. Pravna pravila su nastajala putem obicaja i ugovora, precutnom ili izricitom saglasnoscu volja drzava. Danas se pravna pravila sve vise donose multilateralnim akcijama, razvija se centralizovan proces nastanka pravnih pravila putem kodifikacije i kroz system medjunarodnih organizacija.

PRAVNA NACELA MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE I NJIHOVA KODIFIKACIJA

1

Kodifikacija nacela miroljubive koegzistencije pokrenuta je u OUN pocetkom sezdesetih godina. Generalna skupstina je na svom XV zasedanju donela rezoluciju 1505 o daljoj kodifikaciji i progresivnom razvoju MP. Poslo se od cinjenice da situacija u svetu zahteva povecanu ulogu MP, te se pristupilo utvrdjivanju stanja MP radi utvrdjivanja programa rada Komisije za MP, sa ciljem da se unaprede prijateljski odnosi i pojaca medjusobna saradnja drzava.

Na XVI zasedanju nacela miroljubive koegzistencije su bile ukljucene u dnevni red, i odluceno je da se pristupi proucavanju nacela MP o prijateljski odnosima i saradnji medju drzavama u skladu sa Poveljom OUN, radi njihovog progresivnog razvoja i kodifikacije. Generalna skupstina 1966. osniva Specijalni komitet sa zadatkom da priremi nacrt Deklaracije o nacelima MP o prijateljskim odnosima i saradnji izmedju drzava.

Deklaracija je usvojena 1970. i sadrzi sledeca nacela: zabrana upotrebe sile, mirno resavanje sporova, nemesanje u unutrasnje stvari drzave, saradnja drzava u skladu sa Poveljom,ravnopravnost i samoopredeljenje naroda, jednakost drzava, i ispunjavanje obaveza u skladu sa Poveljom.

PRIRODNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU

Ideju prirodnog prava srecemo jos u delima starih grckih i rimskih filozofa, kao i kod katolickih mislilaca. Po Sofistima, prirodno pravo regulise odnose medju ljudima a zasnovano je na zdravom razumu, koje je Providjenje usadilo u coveka.

Prirodno pravo nije pravilo razliku izmedju javnog i privatnog prava, vec je zastupalo ideju zajednice ljudskog roda. Tek u XVI veku Franciscuo Suàrez istice da je svaka drzava samostalna jednika, istovremeni clan svetske zajednice.

Hugo Grocius je glavni predstavnik prirodno pravne skole u medjunarodnom pravu. Smatra da drzave kao i pojedinci ne mogu ziveti izolovano. Prirodno pravo proizilazi iz drustvenosti. Priroda tezi svom ocuvanju i to je ujedno i prvi prirodni zakon, koji nam namece obavezu da ne cinimo bilo sta sto bi bilo u suprotnosti ne samo sa svojim sopstvenim interesima vec i sa interesima drugih. Zajednica se stalno razvija a prirodno pravo je vecno i nepromenljivo, te ono treba biti upotpunjeno pozitivnim pravom. Pravila prirodnog prava bi sluzila za ocenu pozitivnih akata, tj. da li su oni saglasni sa smislom prirode ili ne. Grocius konstatuje da pravila MP ne poseduju sankcije , ali dodaje da pravo i bez sankcija nije bez efekta, ono se izvrsava iz straha da se nepravna ne vrati nepravdom.

Shvatanja Grociusa inspirisala su citav niz pravnika- kod nas Jovan Sterija Popovic. Po njemu postoji prapravo a to je samostalnost koje se sastoji u pravu na sopstvenu teritoriju, nezavisnost, sopstveno ime, sopstveni ustav, i sopstvenu vladu. Drugo osnovno pravo je pravo celosti iz kojeg sledi da je narod sam sebi cilj. Prava naroda Sterija deli na korena i nabavljena, u zavisnosti od toga da li narodu pripadaju po prirodi stvari ili po ugovoru.

POZITIVNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU

Pravni pozitivisti smatraju da je volja drzava osnov MP, jer je celokupno pravo deo drzavne volje. U tom pravcu su se izgradile dve varijante: prva je da se MP pravo zasniva na izolovanoj volji drzave, a druga, da je zajednicka volja drzave osnov MP.

Najizrazitiji predstavnik prve varijante je Georg Jelinek koji smatra da pozitivno pravo stvara jedino drzava na osnovu svojih zapovesti koje imaju pravni karakter. Drzavi ne moze niko uskratiti ni jedan atribut vlasti, izuzev ako ona to nece sama da ucini. Danas se u MP ovakvo shvatanje smatra pogresnim jer volja jedne drzave ne stvara medjunarodno pravo.

U drugu varijantu dolazi Tripelova teorija. U toj je teoriji centralna tacka razlikovanje dve vrste ugovora. Ima ugovora koji su rezultat volja stranaka ciji su interesi suprotni, ali su u formi ugovora nadjeni korelativi. Nasuprot ovim, postoje ugovori u kojima su se zajednicke volje identifikovale i suprotni elementi spojili, da stranke imaju zajednicki cilj. Na osnovu toga Tripel smatra da medjunarodno i unutrasnje pravo imaju odvojene pravne izvore i zasebne predmete, te da su to dva autonomna pravna sistema. Izvor drzavnog prava je drzavna volja, a MP zajednicka volja drzava.

2

SOCIOLOSKA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU

Socioloske teorije MP pojavile su se kao reakcije na strogi pozitivizam, koji je pravo posmatrao, pretezno, kroz prizmu pravne tehnike i formalnih dokaza njegovog postojanja. Od kraja I s.r. veliki broj vodecih svetskih teoreticara uzima kao polaznu tacku svog proucavanja medjunarodno drustvo (zajednicu), i mnogobrojne drustvene cinioce, od znacaja za razumevanje porekla, stabilnosti, promena, i nastanka prava kao drustvene pojave.

Sustina savremenih soc. Teorija MP svodi se na odnos i uzajamni uticaj izmedju socijalnih, ekonomskih, politickih, psiholoskih cinjenica, sa jedne strane, koje nazivaju socioloskim temeljom, i prava, sa druge strane.

Maks Huber smatra da je veza izmedju drustvene stvarnosti i prava najuocljivija bas na terenu MP , jer tu objektivni pravni poredak pociva na volji subjekata. Drzava kao subjekt prava istovremeno je i tvorac prava. MP i konkretni pravni odnosi izmedju drzava odrazavaju interese i odnose snaga pojedinih drzava. MP je poredak koji ne odgovara trenutnim odnosima izmedju dveju drzava pojedinacno, vec prosecnom i trajnom karakteru odnosa izmedju drzava. Prepreku razvoju MP, Huber vidi u nacinu formiranja spoljne politike, jer ono koci razvoj MP i stvaranje medjunarodnih organizacija usled pojedinacnih interesa vlada.

ODNOS MEDJUNARODNOG I UNUTRASNJEG PRAVA

U doba nerazvijenih medjunarodnih odnosa i nedovoljno izgradjene medjunarodne zajednice MP predstavljalo je relativno oskudan sistem normi ciji se predmet regulisanja svodio samo na diplomatske odnose, pomorsku plovidbu i rat. Klasicna doktrina, inspirisana ucenjem skole prirodnog prava posmatrala je unutrasnje i MP kao delove jedinstvenog pravnog sistema koji svoj izvor imaju u samoj prirodi coveka. Sve bogatiji medjudrzavni zivot i saobracaj stvorio je dve oprecne pravne koncepcije u odnosima UP i MP : dualisticku i monisticku.

Dualisticka koncepcija ima za polazni osnov razlicito posmatranje drzavnog i medjunarodnog prava. To su dva potpuno odvojena i autonomna pravna sistema. Razlike izmedju njih se ispolajvaju u pogledu : subjekata (pojedinci/drzave), izvora (volja drzave/zajednicka volja drzava), predmeta (odnosi izmedju fizickih i pravnih lica/odnosi izmedju drzava).

Monisticka teorija polazi od ideje o jedinstvu pravnog poretka Sam pojam jedinstvenog pravnog poretka se razlicito shvata u monistickog doktrini. Koncepcija o primatu drzavnog nad MP zasniva se na stavu da je drzava jedini izvor prava. U ovom sistemu medjunarodno pravo je deo drzavnog prava koji se odnosi na spoljne poslove. Suprotno stanoviste daje primat ne drzavnom, vec medjunarodnom pravu. Prema ovom shvatanju, unutrasnje pravo je zapravo delegirano od strane MP, jer medjunarodna zajednica poseduje vlast koja je nezavisna od ljudi koji zive na odredjenoj drzavnoj teritoriji.

U ustavima savremenih drzava ovo pitanje razlicito je regulisano. Na jednoj strani nalaze se zemlje ciji osnovni zakoni daju prednost MP uopste (GER, ITA, IRL) ili bar medjunarodnim ugovorima (HOL, FRA). Zemlje anglosaksonskog pravnog sistema prave razliku izmedju pravila medjunarodnog obicajnog i ugovornog prava. U odnosu na obicajna pravila vazi princip da je MP deo unutrasnjeg prava. U britanskom pravu se za vecinu medjunarodnih ugovora zahteva intervencija zakonodavnog organa, dok se u americkom pravu daje podjednaka pravna snaga medjunarodnim ugovorima i zakonima. Jedan broj savremenih drzava nema u svojim ustavnim aktima posebne odredbe o odnosu UP i MP (SSSR, IND, ALG).

PODELA MEDJUNARODNOG JAVNOG PRAVA

Medjunarodno javno i medjunarodno privatno pravo. MPP je za razliku od MJP deo unutrasnjeg prava, ono regulise gradjansko pravne odnose kod kojih se pojavljuje element inostranosti. Subjekti MPP su pravna i fizicka lica, a izvori su pretezno nacionalnog karaktera, dok je za donosenje sankcija zaduzen nacionalni sud.

3

Opste i posebno medjunarodno pravo. OMP sadrzavalo bi opsta pravna pravila od vaznosti za celokupnu medjunarodnu zajednicu, dok se PMP odnosi na izvestan broj drzava (najcesce geografski povezanih).

Medjunarodno pravo u doba rata i u doba mira. Takva se podela danas izbegava jer je po Povelji OUN rat zabranjen.

Posebne grane medjunarodnog prava.Sve veci razvoj medjunarodnog saobracaja nalaze potrebu sirenja pravila medjunarodnog prava, a samim tim dolazi i do sve izrazitijeg stvaranja posebnih grana MP ka osto su : medjunarodno saobracajno pravo, medjunarodno krivicno pravo, medjunarodno pomorsko pravo, medjunarodno atomsko pravo itd.

POJAM I KLASIFIKACIJA IZVORA MEDJUNARODNOG PRAVA

Pod izvorima u MP treba razumeti cinioce koji stvaraju pravna pravila i oblike kroz kore se ta pravila izrazavaju. Razlikuju se materijalni i formalin izvori.

Izvori u materijalnom smislu nalaze se u drustvenim cinjenicama iz kojih nastaju odredjeni pravni oblici. U teoriji MP ne postoji opsta saglasnost o tome sta cini izvore u materijalnom smislu. Shvatanja se mogu podeliti u dve grupe ciji se koreni nalaze u prirodnopravnom ucenju i skoli pozitivizma. Prva grupa pisaca izjadnacava pravo sa moralom, dok druga smatra da je drzava ta koja treba da stvori pravo na osnovu svoje volje. Danas je najzastupljenije misljenje da materijalne izvore medjunarodnog prava treba traziti u opstem interesu medjunarodne zajednice.

Formalni izvori predstavljaju samo izraz uzroka koji stvaraju medjunarodno pravna pravila. Formalni izvori se dele na glavne (medjunarodni ugovori, obicaji, i opste pravna nacela) i pomocne (Sudske odluke i doktrina). Izmedju glavnih izvora ne postoji hijerarhijski odnos. Izuzetak su opsta pravna nacela koja dolaze po redu primene iza ugovora i obicaja. Moguci sukob izmedju ugovora i obicaja sud razresava na osnovu lex posterior derogat legi priori i lex specialis derogat legi generali. U red izvora moze se navesti i pravicnost (sud moze da sudi po pravicnosti ukoliko se na to saglase strane u sporu), jednostrani pravni akti drzava, kao i odluke medjunarodnih organizacija.

MEDJUNARODNI UGOVORI KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA

MU je pravni akt kojim strane ugovornice saglasnoscu volja regulisu svoje interese sa namerom da proizvedu posledice predvidjene pravilima MP. Ugovori se istovremeno javljaju kao instrumenti za stvaranje normi medjunarodnog prava. Statum Medjunarodnog suda pravde ugovore ogranicava na pravila koje su strane u sporu izricito priznale. Sporazum mora biti potpisan izmedju drzava, drzava i medj. organizacija ili izmedju medj. organizacija. Sustinski preduslov za njegovo postojanje je subjektivitet drzava i medj. organizacija. Drugi uslov, kako bi ugovor bio podvrgnut pravilima MP, je da njegovu sadrzinu i pitanja cine odnosi koje obicno regulise MP.

Neki elementi ugovora ne uticu na medjunarodni karakter sporazuma. To su naziv ugovora, njegova forma, i zatim postupak donosenja. U medjunarodnoj praksi su pored naziva “ugovor” u upotrebi i sledeci nazivi: konvencija, sporazum, pakt, povelja itd. Kao najpogodnija forma za sklapanje ugovora je pismena forma. Zakljucivanje ugovora se moze vrsiti na dva nacina. Prvi je slozen sa vise faza (pregovori, usvajanje, autentifikacija, izrazavanje pristanka) i tada se ugovor pojavljuje kao jedinstven instrument. Drugi je nacin jednostavniji i svodi se na razmenu dva ili vise medjusobno povezanih instrumenata (nota, pisama, i sl.)Medjunarodni ugovori se razlikuju po broju strana ugovornica (dvostrani i visestrani), predmetu (politicki, ekonomski, tehnicki), mogucnosti pristupanja (otvoreni i zatvoreni), ili geografskom dejstvu (generalni i regionalni).

Sa stanovista formalnih izvora od znacaja je podela medjunarodnih ugovora prema njihovoj funkciji na legislativne i kontraktualne. Legislativni ugovori imaju za cilj da na opsti i jedoobrazni nacin i za duzi vremenski period regulisu medjunarodne odnose (Haske konvencije iz 1899. i 1907, Zenevske konvencije in 1949). Kontraktualni ugovori regulisu konkretan medjunarodni odnos i ogranicenog su vremenskog trajanja (npr. sporazumi o obelezavanju

4

granice). Kontraktualni ugovori ne stvaraju nova, vec samo primenjuju postojeca pravila na jedan odredjen slucaj i najcesce se ticu odnosa izmedju dva ili manjeg broja subjekata.

Prednost ugovora kao izvora medjunarodnog prava je u tome sto stvara precizna pravila.

OBICAJNA PRAVNA PRAVILA KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA

Obicaji su dugo vremena bili najvazniji nacin stvaranja pravila medjunarodnog prava. Od XIX veka medjunarodni ugovori preuzimaju primat, ali obicaj nije izgubio svaki zancaj kao izvor medjunarodnog prava.

Medjunarodni obicaj je dokaz opste prakse koja je prihvacena kao pravo. Odatle se izvode dva elementa neophodna za nastanak pravila obicajnog medjunarodnog prava. Materijalni element cini praksa, a subjektivni element obicajnog pravila prihvatanje prakse kao prava. Praksa se sastoji u ponavljanom vrsenju akata od strane subjekata medjunarodnog prava. Ponavljano vrsenje se obicno izrazava cinjenjem, mada nije iskljuceno da obicaj nastane i uzdrzavanjem od cinjenja.

Kao okvir u kome se javlja obicaj praksa mora da zadovolji odredjene uslove. Sa vremenskog stanovista potrebno je da praksa bude ucestala, stalna, trajna, i neprekidna. Za nastanak obicaja potreban je veci broj presedana, mada se danas sve vise govori o instant obicajima (na osnovu samo jednog presedana)- lansiranjem prvog satelita u svemir stvoreno je obicajno pravilo o slobodi kosmosa. Za nastanak obicaja trazi se da praksa bude jednoobrazna. U istim ili slicnim situacijama subjekti MP moraju se ponasati na istovetan nacin.

Pored opstih postoje i posebni (regionalni) i pojedinacni (u okviru dve drzave) obicaji.

Prestanak prakse dovodi do potpunog iscezavanja medjunarodnog obicaja. Vaznost obicaja moze prestati in a druge nacine. Najcesce stvaranjem novog obicajnog pravila, dotrajaloscu, ili zakljucenjem kodifikacionog ugovora koji drugacije regulise istu materiju.

Obicaji kao izvor MP imaju neke prednosti u odnosu na ugovore. Dugovecniji su od ugovora, ali se mogu menjati sa razvojem prakse. Zbog samog nacina nastanka vise su okrenuti praksi i stvarnim medjunarodnim odnosima. Sve ove prednosti znacajno umanjuju nepreciznost i problemi oko dokazivanja obicaja. Oni se pojavljuju u nepisanom obliku. Da bi se dokazalo postojanje obicaja najcesce se koriste pomocni izvori kao sto su sudska praksa i doktrina, al ii neki akti.

OPSTA PRAVNA NACELA PRIZNATA OD STRANE PROSVECENIH NARODA KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA

Opsta pravna nacela razlicito se shvataju i tumace. U teoriji i praksi postoje mnoga sporna pitanja u vezi sa ovim izvorom. Polazni osnov jedne grupe pisaca je negacija opstih pravnih nacela kao zasebnog izvora uopste ili barem MP kakvo je danas na snazi. Opsta pravna nacela su za neke prelazna etapa u procesu stvaranja medjunarodnog obicaja , drugi ih izjednacavaju sa pomocnim sredstvima u dokazivanju postojanja obicajnog prava, dok treci u njima vide ovlascenje za sud da spor resi po pravdi i pravicnosti. Druga grupa autora opstim pravnim nacelima priznaje svojstvo, treceg, samostalnog izvora medjunarodnog prava.

Sledbenici prirodnopravne skole smatraju da opsta pravna nacela postoje nezavisno od volje drzava i predstavljaju izraz ideje prava i vecite pravde, a ne pozitivna pravila. Pobornici pozitivisticke skole opsta pravna nacela tumace kao pozitivna pravila koja u krajnjoj liniji poticu iz volje subjekata MP.

Doktrina MP nije jedinstvena ni u pogledu uloge opstih pravnih nacela u sistemu izvora medjunarodnog prava. Vecina redaktora posla je od stava da postojeca ugovorna i obicajna pravila ne pokrivaju sveukupnost odnosa u medjunarodnoj zajednici, tako da se prilikom resavanja spora sud moze naci pred pravnom prazninom. Kako sud ne bi dosao u situaciju da ne moze da izrekne presudu zbog nedostatka pravila koje bi primenio potrebno je ustanoviti jos jedan izvor- opsta pravna nacela. Neki ulogu opste pravnih nacela tumace sire-oni u njima

5

vide kriterijume na osnovu kojih sudija dolazi do elemenata nove medjunarodno pravne norme s tim sto da tako stvorena norma vazi za konkretan slucaj i tog sudiju.

U postojecem ugovornom i obicajnom pravu nekada nema norme pod koju bi sud mogao da podvede cinjenicno stanje konkretnog slucaja koji mu je poveren na resavanje. Da ne bi morao da odbije resenje spora kada se nadje pred takvom pravnom prazninom, ostavlja mu se mogucnost da posegne za opste pravnim nacelima. Postupajuci na taj nacin sud ne stvara novu pravnu normu, vec jednostavno konsultuje unutrasnja zakonodavstva drzava povodom spornog pitanja, pronalazi zajendicki imenitelj u nizu pravnih normi, ispituje primenljivost tog imenitelja u medjunarodnim okvirima i na osnovu njega resava spor.

Opste pravna nacela se primenjuju tek nakon ugovora i obicaja, i za njihovu primenu se trazi da budu prihvacena od strane “civilizovanih naroda” (zahtev da jedno nacelo vazi u vecem broju drzava koie pripadaju razlicitim pravnim sistemima.

U opsta pravna nacela mogli bi se najpre uvrstiti neki principi gradjanskog prava koji vode poreklo iz rimskog prava npr. da ugovori se moraju savesno izvrsavati (pacta sunt servanda), kao i brojni principi procesnog prava npr. predpostavka da sud poznaje pravo.

JEDNOSTRANI PRAVNI AKTI I ODLUKE MEDJUNARODNIH ORGANIZACIJA KAO IZVORI MEDJUNARODNOG PRAVA

Jednostrani pravni akti ne spominju se kao formalni izvor u clanu 38 Statuta. Njegovi redaktori posli su od stava da izvore medjunarodnog prava mogu da cine samo pravila koja su rezultat saglasnosti dve ili vise drzava. Danas je takav negativan stav prema jednostanim aktima kao izvorima MP dobrim delom prevazidjen. Jednostrani pravni akt je izjava volje subjekta MP koja za sobom povlaci odredjene pravne posledice. Takve akte subjekti MP koriste da bi u konkretnim slucajevima stvorili, izmenili ili prekinuli odredjeno pravno stanje. Svi jednostani pravni akti nemaju isti znacaj u MP. Da bi se mogli smatrati formalinim izvorima oni moraju ispunjavati odredjene uslove, potrebno je da poticu samo od jednog subjekta MP.

Odluke organa medjunarodnih organizacija predstavljaju jednostrane akte. Jednostrani pravni akti smatraju se izvorom medjunarodnog prava samo pod uslovom da su zvanicne prirode. Oni se moraju dati u ime drzave od strane organa nadleznih za njeno predstavljanje u medjunarodnim odnosima. Da bi predstavljali formalne izvore JPA moraju biti samostalni. To znaci da su oni u stanju da sami po sebi proizvedu medjunarodnopravne posledice za subjekte MP.

Glavne vrste JPA su: saopstenje, priznanje, protest, odricanje, i obecanje.

Saopstenje (notifikacija) je sluzbeno obavestenje od medjunarodnog znacaja upuceno drugom subjektu MP. Putem saopstenja subjekti se obicno obavestavaju o dogadjajima iz svog unutrasnjeg politickog i pravnog zivota (izbor sefa drzave, promena vlade itd). Pored ovih fakultativnih saopstenja, MP poznaje slucajeve u kojima je saopstenje obavezno. Tako je obavezna notifikacija pomorske blokade, o okupiranoj teritoriji u miru itd. Pravilo je da se saopstenje daje neposredno.

Priznanje je jednostrana izjava kojom se potvrdjuje postojanje izvesnih cinjenica, pristaje na novonastalo stanje, ili usvaja zahtev nekog medjunarodnog subjekta. Poseban znacaj ima priznanje nove drzave. Priznanje se moze uciniti izricito uspostavljanjem dipolomatskih odnosa sa novom drzavom, ili precutno. Moze se dati individualno i kolektivno.

Protest je JPA kojim se izrazava neslaganje sa odredjenim cinjenicama ili osporava pravna valjanost nastalog stanja ili istaknutog zahteva nekog medjunarodnog subjekta. U MP protest ima zastitnu funkciju. To je pravno sredstvo kojim se cuvaju i stite prava i interesi subjekata MP. Cilj protesta moze da bude sprecavanje stvaranja novog pravila obicajnog prava. Protest je potreban kada se cutanje subjekta moze protumaciti kao njegovo odobravanje. Saopstava se pismeno, ili usmeno.

6

Odricanje je jednostrana izjava volje kojom se subjekat MP lisava nekog prava ili pravno zasticenog interesa. Tako se Jugoslavija 1947. odrekla reparacije u iznosu od 25 miliona dolara, koliko je Bugarska dugovala na osnovu mirovnog ugovora.

Obecanje se ranije smatralo sastavnim delom priznanja. Zahvaljujuci presudama Medjunarodnog suda pravde u slucaju nuklearnih proba ono se danas smatra kao samostalan i poseban JPA. Obecanje je jednostrana izjava volje kojom se subjekat MP obavezuje u korist drugog subjekta, grupe subjekata, ili prema medjunarodnoj zajednici. Obecanje se moze dati pismeno ili usmeno, a njegova obaveznost se temelji na nacelu savesnosti (bona fides).

Odluke medjunarodnih organizacija (MO) su posebna vrsta JPA. Iako u njihovom donosenju ucestvuju drzave clanice okupljene u organima organizacije, to nisu visestrani pravni akti, jer u njima do izrazaja dolazi volja same organizacije a ne njenih drzava clanica. MO donose brojne i raznovrsne odluke: unutrasnje i spoljasnje odluke, meritorne (o sustinskim pitanjima) i proceduralne (pitanja postupka), opste i pojedinacne (da li na opsti i trajan nacin regulisu odnose, ili se ticu jednog konkretnog slucaja). Najznacajnija podela je na akte koji imaju obaveznu snagu za onoga na koga se odnose (obavezne odluke), i akte koji takvu snagu nemaju (preporuke). Obavezne odluke predstavljaju jos uvek izuzetak (npr. Evropska Unija).

KODIFIKACIJA MEDJUNARODNOG PRAVA

Kodifikacija MP je prikupljanje, sredjivanje, i sistematizacija pravnih pravila u jednu celinu cime se omogucava regulisanje opsteg interesa u medjunarodnoj zajednici. Ona se u prvom redu odnosi na obicajna pravna pravila i podrazumeva njihovo pretvaranje u ugovorno pravo. Pravila koja se kodifikuju moraju biti sadrzana u pojedinim medjunarodnim ugovorima, opstim pravnim nacelima, JPA, i odlukama medjunarodnih organizacija. Tako kodifikacija u krajnjoj liniji predstavlja pretvaranje svakog od formalnih izvora u medjunarodni ugovor. Treba razlikovati cistu kodifikaciju (kodifikuje se postojece MP) koja obavezuje sve subjekte nezavisno od toga da li su strane ugovora kojim je izvresena kodifikacija, i legislaciju u kome se ugovor tek stvara, ima konstitutivni znacaj i vezuje samo strane koje su ga prihvatile.

Potreba za kodifikacijom izrazenija je u medjunarodnom nego unutrasnjem pravu. Kodifikacija pruza vecu pravnu sigurnost, doprinosi razvoju MP, i prosirenju podrucja njegove primene. Pored toga kodifikovana pravila olaksavaju rad medjunarodnih sudova i arbitraza, Slabe strane su staticnost, mogucnost pravnih praznina, i stvaranje pravnih pravila koja koce razvoj prakse.

Po obimu kodifikacija moze biti opsta i delimicna. Do sada nije sprovedena kodifikacija citavog MP, vec samo onih delova koji su sasreli da se kodifikuju. Najznacajnija je podela prema subjektima koji vrse kodifikaciju. Postoji doktrinarna kodifikacija (od strane naucnika) i sluzbena kodifikacija (od stane drzave ili veceg broja drzava)

Ideja o kodifikaciji MP potice od filozofa i politickih i pravnih pisaca. Bentam je 1789. objavio svoj plan medjunarodnog kodeksa koji sadrzi ne samo postojece pravo, vec i nova pravila zamisljena kao sredstvo da se uspostavi mir izmedju svih naroda i da se zauvek otkloni opasnost od ratova. Pocetkom XX veka na kodifikaciji su radile profesionalne MO. Poseban znacaj imaju Institut za medjunarodno pravo u Gentu i Udruzenje za medjunarodno pravo u Briselu. Doktrinarna kodifikacija nema obaveznu snagu pravila MP. To su samo neobavezna misljenja koja svojim kvalitetom i vrednoscu mogu posredno uticati na buducu zvanicnu kodifikaciju.

Prvi pokusaj zvanicne kodifikacije vezuje se za francusku revoluciju, medjutim deklaracija o medjunarodnom pravu koju je kao dopunu uz Deklaraciju o pravima coveka i gradjanina napisao opat Gregoar nije bila usvojena od strane Konventa.

Zajednicki rad drzava na kodifikaciji MP otpoceo je na Beckom kongresu 1815. kada je doneta Deklaracija protiv trgovine crncima, Svajcarska proglasena neutralnom, i donet Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika. Zatim slede Pariska deklaracija o pomorskom ratnom pravu 1856, Zenevska konvencija o sudbini ranjenika u suvozemnom ratu 1864, i Prva i Druga haska konferencija 1899. i 1907.)- ratno pravo, mirno resavanje sporova itd.

7

U oviru Drustva naroda cinjeni su znacajni pokusaji u pogledu kodifikacije MP. Obrazovan je komitet eksperata kome je ovaj rad stavljen u zadatak. Tri pitanja su bila primarna: drzavljanstvo teritorijalno more, i odgovornost drzave za stetu nanetu strancima.

Poveljom Ujedinjenih nacija postavljeni su temelji za planski rad na kodifikaciji MP. Taj zadatak stavljen je u nadleznost Generalne skupstine, koja je 1947. obrazovala Komisiju za medjunarodno pravo. Komisija pravi nacrte koje moze predloziti Generalnoj skupstini da prosledi na usvajanje drzavama u obliku konvencije. Tako je izvrsena kodifikacija nekih vaznih oblasti kao npr: pravo mora 1958, diplomatsko pravo 1961, konzularno pravo 1963. Neke nacrte su pripremila i druga tela i komisije. Tako je Konvenciju o nezastarevanju ratnih zlocina i zlocina protiv covecnosti 1968. pripremila Komisija za prava coveka, kao pomocni organ Ekonomskog i socijalnog saveta.

SUBJEKTI MEDJUNARODNOG PRAVA

Subjekti su u MP nosioci prava i duznosti u medjunarodnim odnosima. Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodnopravnog subjekta. Suprotno shvatanje je da su samo pojedinci nosioci prava. Danas se smatra da su u prvom redu drzave, a zatim medjunarodne organizacije, i sve vise pojedinci subjekti medjunarodnog prava.

NASTANAK DRZAVA

U teoriji MP smatra se da drzava nastaje na dva nacina: originarnim i derivativnim putem. Na originarni nacin drzava nastaje kada se takva drustvena zajednica stvara na nenaseljenoj teritoriji, odnosno na teritoriji gde ranije nije bilo drzave. Svaki drugi nacin je derivativan. Ova podela je danas zastarela. Doskora se smatralo da je pojava i iscezavanje drzava posledica fakata a ne prava. Uzimani su za primere : rat, pobuna i revolucija. Od XVII veka pojava i iscezavanje drzava jeste posledica odredjene politike (nacelo narodnosti- ujedinjenje Nemacke i Italije i raspad Austro-Ugarske). Pravno nastajanje drzava postojalo je i ranije, aktom deobe izmedju naslednika prestola, akt americkog Kongresa o emancipaciji Filipina). U novije doba imamo slucajeva da se drzava moze stvoritii putem medjunarodno pravnih akata, odlukom medjunarodne zajednice. Tako je Generalna skupstina OUN odlucila da stvori drzavu Izrael.

Teorijski drzava nestaje ako iscezne jedan od elemenata koji karakterisu jednu drustvenu zajednicu kao drzavu. Ti elementi su teritorija, narod i organizovana vlast. Nestanak jedne drzave ili gubitak jednog dela njene teritorije izaziva sledeca pravna dejstva:

(a) U pogledu medjunarodnih ugovora- MU bivse drzave gube vaznost, u kolektivnim ugovorima takva drzava prestaje da bude ugovorna strana, ako se jedna drzava prikljuci drugoj na nju ce se ubuduce primenjivati ugovori drzave kojoj se prikljucila, kada se drzava raspadne na vise drzava, ni jedna od novih drzava nece se smatrati vezanom ugovorima koje je potpisala stara drzava.

(b) U pogledu drzavnih dugova- drzavni dug se prenosi sa bivse drzave na novu, a ako se drzava raspadne dug se srazmerno deli izmedju novonastalih drzava. Kriterijum moze biti velicina razdeljene teritorije, srazmera stanovnista, ili ekonomsko bogatstvo.

Teritorijalno osvajanje, izvrseno putem sile ili pretnje silom, ne moze biti priznato. S tim u vezi je bitna Smitsonova doktrina : vlada SAD ne priznaje ni jednu situaciju, ugovor, ili sporazum koji krsi Brijan-Kelogov pakt iz 1928 (drzave se odrekle prava na rat).

PRIZNANJE DRZAVA

Da bi drzava postojala u medjunarodnopravnom smislu, neophodno je postojanje odredjenih elemenata, u prvom redu mora da postoji narod, zatim nastanjena teritorija, i organizovana sopstvena vlast. Kao cetvrti element neki navode priznanje , priznanje koje daju postojece drzave novostvorenoj drzavi i na taj nacin potvrdjuju postojanje navedenih elemenata.U teoriji MP pocev od XVIII veka sporno je da li je priznanje drzava, uslov za stupanje nove drzave u medjunarodnu zajednicu. Vremenom su se oformila dva glavna gledista, dve teorije: konstitutivna i deklarativna teorija.

Konstitutivna teorija: medjunarodna zajednica se sastoji iz niza suverenih drzava, koje predstavljaju organizovani skup. Ovaj skup odlucuje da li ce novog clana primiti u svoj krug, ili

8

ga odbiti. Pojava nove drzave ne znaci istovremeno njegovu egzistenciju u krilu medjunarodne zajednice. Njen prijem ce se ceniti od svake drzave ponaosob. S toga je i proceduradavanja priznanja trajala dugo. Obaveza novonastale drzave je da priznaje postojeci medjunarodni poredak i njegovo pravo.

Deklarativna teorija smatra da neka nova drzava koja postaje ma po kom osnovu automatski stice prava koja se vezuju za medjunarodnu licnost. Ako postoje svi napred navedeni elementi drzave, drzava postoji u medjunarodnom pravu. Prema tome ona se priznanjem ne ustanovljava , vec se samo konstatuje da postoji drzava koja je vec stvorena. Danas deklarativna teorija ima prevagu.

Podela na de facto i de jure je prakticno uklonjena jer sa pravnicke tacke gledista nema nikakvog znacaja. Danas preovladjuje misljenje da se priznanje ne moze pruziti ni pod kojim uslovima sto za sobom povlaci i neopozivost. Uslovno priznanje je sredstvo u rukama velikih sila da nametnu novostvorenoj drzavi izvesne obaveze pre nego sto ona bude sposobna da takve obaveze primi putem ugovora. Uslovno priznanje je najcesce ucena za novostvorenu drzavu, jer se obicno postavljaju oni uslovi za koje se ocekuje da ih nova drzava ne bi dobrovoljno prihvatila.

Danas u praksi postoji dvostruka procedura priznavanja drzava : individualno i kolektivno priznanje. Drzave priznaju novoobrazovanu drzavu, ili odbijaju da daju priznanje, ili se uzdrzavaju od izjasnjenja, smatrajuci da je to jedno od njihovih prava u medjunarodnoj zajednici koje proizilazi iz nacela suverenosti drzava. Sa sve vecom organizovanoscu medjunarodne zajednice postavlja se i pitanje individualnog priznanja, sa teznjom da se nadleznost priznanja, u pocetku delimicno, a kasnije u potpunosti, prenese na centralnu medjunarodnu organizaciju.

Medjunarodna organizacija moze izvrsiti priznanje uglavnom na 3 nacina : putem procedure prijema, usvajanjem punomocja, i donosenjem rezolucije. Usvajanjem punomocja priznaju se predstavnici neke nove vlade, rezolucijom se moze odluciti da se stvori neka nova drzava, i taj akt sadrzi kolektivno priznanje, putem procedure prijema nova drzava moze da stekne medjunarodno priznanje.

Organizacija UN prijem vrsi odlukom Generalne skupstine, koja se donosi ²/³ vecinom, na preporuku Saveta bezbednosti, koja je nuzni uslov za prijem i za koju se traze saglasni glasovi svih pet stalnih clanova SB. Pitanje je i pravno i politicko. Priznanje od strane UN obicno predstavlja opste priznanje, medjutim ono ipak nema opsti karakter vec se usko ogranicava na odnos utvrdjen pravima i obavezama kojih se clanovi UN imaju pridrzavati.

PRIZNANJE VLADA

Priznanje vlada razlikuje se od priznanja drzava. Davanje priznanja vladi je govoto uvek politicko pitanje. Pita se da li je u rukama vlade cvrsto koncentrisana njena moc, da li vlada efektivno vrsi svoju vlast, odnosno da li je ona u stanju da kontrolise teritoriju svoje drzave. U novije doba narodi se trude da kriterijum bude i “volja naroda” koja je na ubedljiv nacin izrazena.

U MP pravi se razlika izmedju ustavne i revolucionarne vlade. Ako promena vlade odgovara propisima dotle vazeceg Ustava, u tom slucaju obicno slede notifikacije drugim drzavama o nastaloj promeni i potvrde o primanju notifikacija na znanje ili najobicnije cestitke predsedniku drzave ili vlade, sto se smatra formom ucinjenog priznanja. Ako je vlada obrazovana kao posledica neke revolucionarne aktivnosti, tada se razmatraju politicki interesi i studiraju moguce koristi. U takvim okolnostima akt priznanja se smatra diskrecionim. Prema ovom pitanju u Latinskoj Americi su stvorene doktrine :(a) Tobareva doktrina- ekvadorski ministar je smatrao da drzave Latinske Amerike ne treba da priznaju ni jednu vladu koja je nasilnim putem dosla na vlast (1907. potpisan ugovor izmedju zemalja srednje Amerike).(b) Vilsonova doktrina- SAD predsednik je proglasio istu doktrinu kao i Tobar 1913.(c) Estradova doktrina- ministar inostranih poslova Mexica Estrado izdao je uputstvo po kome mekicka vlada zadrzava za sebe pravo da produzava rad ili ukida svoja diplomatska

9

predstavnistva, onako kako to odgovara interesima Mexica bez obzira na ma kakvu promenu vlade.

U praksi se cesto pravi i podela vlada na de facto i de jure. Vlada de facto se smatra samo drzaocem a ne nosiocem vlasti, dok je vlada de jure i jedno i drugo. Takodje postoji uslovno i bezuslovno priznanje vlada.

OSNOVNA PRAVA I DUZNOSTI DRZAVA- POJAM I KLASIFIKACIJA

Pocev od polovine XVIII veka, teoreticari nastoje da utvrde pravna pravila o medjunarodnim odnosima radi njihovog sto normalnijeg razvoja. Sve intenzivniji medjunarodni zivot pokazuje opravdanost teorijskih teznji. Regulisanje ove materije MP zadire duboko u politicku aktivnost drzava te je problem prevashodno politicke prirode.

Vec na konferenciji u SF, CA 1945.ngodine istaknut je zahtev za donosenjem Deklaracije o pravima i duznostima drzava, koja bi imala obaveznu snagu, neke drzave su cak predlozile da se Deklaracija unese u Povelju UN. Znacajni su bili predlozi panamske i jugoslovenske delegacije, ali zbog negativnog stava velikih sila pitanje Deklaracije nikada nije stiglo na raspravljanje u UN.

Shvatanje o postojanju osnovnih prava drzava potice od teoreticara prirodnog prava. Izjednacavajuci postojanje i ulogu drzave sa postojanjem i ulogom coveka u zivotu, pristalice ovog shvatanja smatraju da su osnovna prava drzava njihova prirodna prava. U pravilu oni polaze od osnovnog prava drzave, prava na samoodrzanje, i iz ovog razvijaju ostala (Rivije).

Pozitivisticka pravna skola polazi od podela na osnovna i apsolutna prava koja ne zavise od volje drzave, odnosno na kojima se zasniva medjunarodni poredak, i izvedena i ugovorna prava koja su rezultat njihove volje.

Tesko je utvrditi broj osnovnih prava i duznosti drzava, jer se drzave u tome jos nisu saglasile. Ipak osnovna prava i duznosti se u najsirem smislu danas nalaze u Povelji OUN. Osnovnim pravima i duznostima smatraju se: suverenost i jednakost drzava,pravo na odbranu, medjunarodno opstenje, i postovanje licnosti drzave.

PRAVO NA SUVERENOST I PRAVO NA JEDNAKOST

Suverenost je pravo drzave na nezavisnost od spoljnog mesanja u njene unutrasnje poslove. Dva su faktora uticala na stvaranje pojma suverenosti. Prvi je teznja za likvidacijom feudalne rascepkanosti, a drugi factor je spoljnog karaktera, ispoljen u borbi protiv tadasnje papske svemoci. U ideologiji apsolutizma nalazimo korene suverensti. Tokom burzoaskih revolucija izbacuje se ideja narodne suverenosti i nacelo jednakosti drzava, te izricito zabranjivanje mesanja u unutrasnji zivot drzave. Danas se moze primetiti sve veca ekonomska povezanost medju drzavama te tendencija jacanja medjunarodne zajednice.

Danas se najcesce vrse glavni napadi na suverenost, u obliku teznji za uspostavljanjem kontrole nad suverenim aktima tudje drzavne vlasti: zahtevi ultimativne prirode, trazenje privilegovanog statusa za diplomatsko osoblje, pretnje zvanicnog karaktera, neprijateljska propaganda, i indirektno (pogranicni manevri i demonstrativni pokreti oruzanih snaga). Napad na suverenost moze se izvrsiti i ekonomskom blokadom.

Suverenost drzave danas se svodi na njenu nezavisnost od spoljnjeg mesanja. To je vrhovna vlast nad svim licima i stvarima u granicama svoje teritorije i obicno se naziva teritorijalnom suverenoscu. Ona je jedino ogranicena vazecim pravilima MP. Personalna suverenost se ogleda u vrhovnoj vlascu drzave nad svojim drzavljanima ma gde se oni nalazili. I teritorijalna i personalna nadleznost mogu biti: iskljuciva, konkurentna (uporedna sa nadleznoscu neke druge drzave, kao sto je slucaj sa piratima na otvorenom moru), i ogranicena (medjunarodnim aktom).

Primenom nacela reciprociteta u MP su predvidjeni imuniteteti od teritorijalne nadleznosti (diplomate, ratni brodovi) it a pitanja su regulisana medjunarodnim ugovorima.

10

U teoriji MP drzave su jednake, bez obzira na njihovu snagu koja bi se ogledala u velicini teritorije, stanovnistvu, ili stepenu razvoja. Prihvatanje obaveznih pravila u medjunarodnom smislu stvar je suverene volje drzava, i ni jedna druga drzava ne moze je primorati u tom pogledu na pokornost. Ni jedna drzava nema pravo jurisdikcije nad drugom. 6. februara 1945. SAD su podnele u Jalti predlog SSSR i VB da se u UN obezbedi svim clanicama jednakost, sto je i uneto u Povelju UN. Nacela jednakosti drzava su razradjena u Deklaraciji UN o nacelima MP o prijateljskim odnosima i saradnji medju drzavama iz 1970. godine.

NADLEZNOST DRZAVA

MP proizaslo je iz pluralistickog sistema drzava organizovanih na teritorijalnoj osnovi, i teritorijalni princip bio je polazna osnova i temelj daljeg razvoja medjunarodnog prava. Osnovno nacelo od koga se poslo u izgradnji medjunarodnog poretka, i koje je i danas univerzalno je, da drzave imaju punu slobodu da regulisu odnose unutar svojih fizickih granica.

Teorija o teritorijalnoj nadleznosti drzava ima svoj oslonac u suverenitetu. Nadleznost drzava prostire se i van fizickog prostranstva drzave, na kome nema suverenu vlast. Drzava poseduje: teritorijalnu nadleznost, personalnu nadleznost, nadleznost koju vrsi u opstem interesu. Teorija o teritorijalnoj i personalnoj nadleznosti zasniva se na vezi drzave kao subjekta PM i njene teritorije, odnosno njenih drzavljana. Nasuprot tome, treci oblik nadleznosti, drzava vrsi u ime medjunarodne zajednice. Tu pre svega ulazi sprecavanje i kaznjavanje piraterije, otmice aviona, genocida, trgovine drogom itd.

Teritorijalna nadleznost pojavljuje se u dvostrukom vidu: pozitivnom i negativnom. Pozitivan vid ogleda se u iskljucivoj nadleznosti drzave nad licima i stvarima na njenoj teritoriji koju drzava obezbedjuje monopolom prinude; negativan, u zabrani mesanja u unutrasnje stvari drugih zemalja i uzdrzavanju od akata prinude u odnosu na tudju teritoriju, kako bi se omogucilo podjednako pravo vrsenja teritorijalne nadleznosti koegzistirajucih clanova medjunarodne zajednice. Teritorijalna nadleznost je apsolutno pravo drzave u tom smislu sto mora biti postovano od strane drugih drzava, tj. subjekata MP. Drzave su postepeno putem obicaja i ugovora, a takodje i putem unutrasnjeg prava ogranicavale dobrovoljno svoju nadleznost- npr. pravo prolaza kroz teritorijalno more.

Drzava poseduje nadleznost u odnosu na sva lica koja prebivaju na njenoj teritoriji, bili oni drzavljani ili stranci, sa izuzetkom lica koja uzivaju imunitet. U odnosu na drzavljane, personalna nadleznost je nezavisna od fizickog prostranstva drzave. Zakoni drzave prostiru se na drzavljane bez obzira gde zive: drzavljanin podleze vojnoj obavezi, obavezama iz porodicnog prava itd. Drzavljani koji borave van teritorije drzave uzivaju diplomatsku i konzularnu zastitu svoje zemlje. Drzava takodje poseduje nadleznost nad brodovima koji plove pod njenom zastavom i avionima u letu koji imaju oznake date zemlje.

Podrucje gde su drzave zadrzale punu slobodu u pogledu regulisanja odnosa, naziva se domen iskljucive nadleznosti.Povelja ne precizira koja sva pitanja ulaze u domen iskljucive nadleznosti; ona predvidja samo jedan izuzetak, naime da iskljuciva nadleznost ne sme biti prepreka preduzimanja prinudnih mera potrebnih za obezbedjenje ili uspostavljanje mira. Institut za medjunarodno pravo domen isljucive nadleznosti definisao je kao podrucje gde nadleznost drzava nije vezana MP.

MEDJUNARODNA ODGOVORNOST DRZAVA

Odgovornost u pravu je posebna pravna situacija stvorena povredom nekog tudjeg prava, odnosno pravnog dobra koje je zasticeno vazecim propisima. Odgovornost u MP nastaje iz fakta pricinjene stete, tj. povrede nekog prava ili pravnog dobra neke druge drzave. Tu se postavlja pitanje da li je moralna steta (materijalna se ne dovodi u pitanje) pravni osnov za tuzbu. Danas preovladava misljenje da moralna steta ne moze biti pravni osnov odgovornosti u sadasnjem stanju medjunarodnih odnosa. Do odgovornosti moze doci : u medjunarodnim privatnim odnosima, u odnosima izmedju drzava i pojedinca, u odnosima izmedju drzava, kao i izmedju drzava i drugih medjunarodnih kolektiva.

Drzava kao subjekt moze da snosi politicku odgovornost (razoruzanje drzave agresora npr), gradjansko pravnu odgovornost (naknada stete prouzrokovane ratom), ali ne moze da bude

11

krivicno odgovorna. Drzava moze da snosi posledice za svoje radnje, ali u tom slucaju posledice dolaze kao rezultat politicke borbe, a ne kao rezultat sudskog postupka i sudske presude. Grupe i organizacije kao pravna lica mogu biti krivicno odgovorne u granicama svoje drzave, ali ne i drzava kao pravno lice.

Medjunarodna krivicna odgovornost je neprenosiva. Fizicka lica odgovaraju za svoja krivicna dela koja su izvrsila u ime drzave, a ne zato sto se krivicna odgovornost moze preneti sa drzave na pojedinca. Ona je neprenosiva. Drzava je odgovorna za njene administrativne akte tj. za postupke izvrsnih organa, narocito u pogledu nepridrzavanja ugovornih obaveza. Godine 1882. engleska i francuska flota bombardovale su Aleksandriju i engleske trupe su se iskrcale u Egipat radi naplate duga. Isti slucaj je bio i u Venecueli 1902. kada su je Italija, Nemacka, i Engleska bombardovale zbog duga. Argentinski ministar inostranih poslova Drago suprotstavio se postupku stranih sila u Venecueli i izneo tezu o finansijskoj suverenosti drzave. Drzavni poverilac ne moze putem sile da naplati dug.

Medjunarodni sud pravde je 1953. doneo odluku da ni jedna drzava na svoju ruku ne moze lisiti strane drzavljane njihovih stecenih prava, bez pravicne nadoknade. Svaka konfiskacija, ekspropriacija ili nacionalizacija strane imovine trebalo bi da bude pracena nadoknadom.

Medjunarodna odgovornost drzave moze se posmatrati trojako :(a) kao neposredna odogovornost drzave za akte koji se pripisuju drzavnom aparatu kao

celini, i u tom slucaju tuzba se upravlja protiv drzave. Ostavlja se internom pravu tuzene drzave da regulise odgovornost pojedinaca kao neposrednih izvrsitelja.

(b) Od drzave se zahteva da preduzme sankcije protiv odgovornih pojedinaca na svojoj teritoriji i tuzba se upravlja na drzavu kao nosioca vlasti koji treba da pruzi zadovoljenje preduzimanjem postupka, a ne kao protiv odgovornog kolektiva.

(c) Odgovornost drzave potice iz funkcionisanja njenih sluzbi, iz nedovoljne organizacije na njenoj teritoriji, jer svaka organizacija predstavlja rizik za onoga koji je duzan da organizaciju uspostavi. (MSP je osudio Albaniju na naknadu stete Velikoj Britaniji zato sto nije vrsila duznost cuvanja svog teritorijalnog mora od polaganja mina)

Posledice odgovornosti drzave ogledaju se u udovoljavanju moralno-politickog karaktera koje moze biti u formi zaljenja, izvinjenja itd. ili u udovoljavanju putem naknade stete.

SUKCESIJA DRZAVA-POJAM I PRAVNI IZVORI

Pod sukcesijom drzava podrazumevamo ustanovu vezanu za promenu teritorijalnog suvereniteta, posredstvom koje drzava koja stice teritoriju, ulazi u izvesne pravne odnose drzave kojoj je ta teritorija ranije pripadala. Ustanova sukcesije ima za cilj da ublazi posledice na ekonomskom i pravnom terenu, koje izaziva nestanak jednog subjekta ili teritorijalno umanjenje njegove vlasti i da obezbedi vecu pravnu sigurnost. Sa sukcesiju je od prvorazrednog znacaja pravni osnov tj. zakonitost teritorijalnih promena, jer od toga zavisi definitivan prenos prava i obaveza na drzavu sukcesora.

Teritorijalne promene mogu biti rezultat razlicitih okolnosti : spajanja vise drzava u jednu jedinstvenu (Sirija i Egipat 1958), razdvajanja dobrovoljnog (Svedska i Norveska 1905) ili prinudnog (Austro-Ugarska 1918), ili pripajanje samo jednog dela drzavne teritorije drugoj drzavi. Do sukcesije moze doci i u medjunarodnim organizacijama.

Pojam sukcesije ne treba mesati sa pojmom kontinuiteta drzave a s tim u vezi i identiteta drzave. Problem kontinuiteta svodi se na pitanje da li je data drzava koja je pretrpela izvesne promene produzava svoj zivot ili nestaje sa medjunarodne scene, a na njeno teritoriji se pojavljuje novi subjekat. Kod sukcesije, radi se o nasledjivanju prava i obaveza predhodne drzave. Kada je rec o sukcesiji, moze se pojaviti vise naslednika, dok na kontinuitet moze pretendovati samo jedna drzava.

Teritorija nove drzave koja se pojavljuje na medjunarodnoj sceni treba tek da se definise, ona stice pravo samo na osnovu obicajnih pravila i tek joj predstoji ulazenje u medjunarodne ugovore. Ni politicke promene unutar drzave u vidu revolucije, drzavnog udara i sl. ne uticu na

12

kontinuitet drzave, mada je 1918. SSSR istupio sa tezom da predstavlja novu drzavu i odbio da prizna dugove carske Rusije. Banditerova komisija je u slucaju Jugoslavije presudila da se stvorilo 6 novih nezavisnih drzava i da je Jugoslavija kompletno nestala sa medjunarodne scene.

Rec sukcesija polazi iz latinskog i znaci nasledjivanje. Klasicna teorija o sukcesiji drzava razvija se pod uticajem privatnog prava. Proces sukcesije posmatran je kao prenos suvereniteta. Ova teorija poznata je pod imenom univerzalne sukcesije. Kada su odnosi drzava postali slozeniji ova teorija pokazala se kao neprimenljiva. Teorija koja se razvila u XIX veku posla je od cinjenice da je suverenitet neprenosiv, to jest da drzava sukcesor nema nikakve veze sa starom drzavom. Ipak najveci deo doktrine izvlaci mnogo blazi zakljucak. Drzava sukcesor sticanjem podrucja ne ulazi u isti pravni odnos koji je imala predhodna drzava, s obzirom da sve pravne obaveze koji proisticu iz javnog prava nije moguce preneti na drzavu sukcesora.

Pravila o sukcesiji nastala su putem obicajnog prava. S obzirom na znacaj ovog pitanja u savremenim uslovima, kada je na medjunarodnu scenu stupio veliki broj novih drzava, UN prisle su kodifikaciji ove materije. U Becu je 1978. potpisana Konvencija o sukcesijij drzava u odnosu na ugovore, a 1983. Konvencija o sukcesiji u odnosu na drzavnu imovinu, arhive, i dugove. Ni jedna jos nije stupila na snagu jer nisu ratifikovane od dovoljnog broja drzava.

SUKCESIJA DRZAVA-MEDJUNARODNI UGOVORI, JAVNA DOBRA I IMOVINA, JAVNI DUGOVI, STANOVNISTVO, STECENA PRAVA

Medjunarodni ugovori - tradicionalno MP polazilo je od predpostavke da medjunarodni ugovori ne nadzivljuju drzave koje su ih zakljucile. Ugovori predstavljaju rezultat saglasnosti volja dvaju ili vise ugovornih partnera, zasnovani su na reciprocitetu, pa potpunim nestankom drzave kao subjekta MP, logicno nestaju i ugovori koje je zakljucila.Balticke zemlje usle su u sastav SSSR 1940. i svi njihovi ugovori su ugaseni. Poseban rezim izgradjen je za legislativne ugovore, tj za ugovore koji sadrze apstraktna pravna pravila doneta u interesu celokupne medjunarodne zajednice, kao sto su naprimer Zenevske konvencije iz 1949. Smatra se da ovi ugovori obavezuju drzavu sukcesora.

Becka konvencija o sukcesiji pravi razliku izmedju novih drzava cija je teritorija pre sukcesije bila zavisna teritorija, za cije je medjunarodne odnose bila odgovorna predhodna drzava, i drzave koje se pojavljuju na sceni kao posledica sjedinjenja vise drzava ili pak razdvajanja i otcepljenja. U prvom slucaju nova drzava na osnovu nacela samoopredeljenja i suvereniteta, ima punu slobodu da regulise svoje odnose sa drugim drzavama, i ugovori predhodne drzave je ne vezuju, bili oni bilateralni ili multilateralni. U drugom slucaju Konvencija usvaja princip ugovornog kontinuiteta, sem ako se ugovorne strane ne saglase drugacije. Ukoliko ugovorna strana izgubi samo jedan deo svoje teritorije, a njen subjektivitet time ne bude doveden u pitanje, ugovori ostaju u vaznosti, a gube dejstvo samo u odnosu na otcepljenu teritoriju.

Javna dobra i imovina- drzava kao pravna licnost moze da poseduje pokretnu i nepokretnu imovinu. Ukoliko dodje do potpunog nestanka drzave, celokupna imovina predhodne drzave, prenosi se na drzavu sukcesora, odnosno deli se na drzave naslednice po teritorijalnom principu. Spor moze nastati kod pokretne imovine, a tada vazi princip da se na otcepljenu teritoriju prenosi samo onaj deo pokretne imovine koji je u funkciji te teritorije. Javni fondovi (PIO, osiguranje) se dele na osnovu doprinosa.

Javni dugovi – sa teritorijom drzava sukcesor prima i javni dug. Obaveza placanja javnih dugova izvodi se iz ekonomskog kontinuiteta. Prenos dugova je slozena operacija. Kraljevina SHS preuzela je u celosti dug Srbije i Crne Gore.U slucaju raspada ili podele drzave na vise samostalnih drzava, drzave sukcesori odgovaraju za dug solidarno. Kao kriterijum za deobu duga uzima se ekonomski kapacitet, prostranstvo teritorije, i stanovnistvo. Pitanje javnih dugova resava se ugovorima.

Stanovništvo – usled teritorijalnih promena dolazi i do promena u drzavljanstvu stanovnistva. Univerzalna deklaracija o pravima coveka istice da svako lice ima pravo na drzavljanstvo. Ipak to pravo je jos uvek cvrsto u rukama drzava. Da bi teritorijalne promene imale sto manjeg odraza na stanovnistvo, u novije vreme pruza se mogucnost opcije, tj biranja drzavljanstva

13

drzave sukcesora ili predhodne drzave u odredjenom vremenskom periodu koji je najcesce ogranicen na godinu dana.

Unutrašnji pravni poredak – promenom suvereniteta nad odredjenom teritorijom prestaje aktivnost politickih ustanova i organa ranije drzave, i prekida se veza sa ranijim pravnim poretkom. Uobicajeno je da se stvori prelazni period.

Stecena prava - Privatnopravne obaveze drzava mogu biti veoma razlicite: dugovanja privatnim licima ili drustvima i obaveze koje proizilaze iz koncesija. Obaveze se zasnivaju na ugovorima. Ostecena strana moze se obratiti organima drzave sukcesora. Izmedju pravnog poretka predhodne drzave i drzave sukcesora postoji potpuna nezavisnost, i drzava sukcesor ima punu slobodu odlucivanja u pogledu regulisanja privatnopravnih obaveza. Klasicna doktrina medjunarodnog prava pokusala je da na teren MP presadi pojam stecenih prava, te da pravilo o poštovanju tih prava , zakonito stecenih na bazi ranijeg poretka, postavi kao osnovno pravilo koje reguliše privatnopravne obaveze u slučaju promene teritorijalnog suvereniteta. Mirovni ugovori posle I s.r. favorizovali su prava stečena pre promene suvereniteta. Međutim praksa posle II s.r. nije sledila ovaj put.

ORGANI ZA PREDSTAVLJANJE DRZAVA U MEDJUNARODNIM ODNOSIMA- ORGANI UNUTAR DRZAVE

Šef države- U doba apsolutizma, vladari, tadasnji sefovi drzava, smatrali su se subjektima MP. Sef drzave danas u svakom slucaju to nije- on je samo organ svoje drzave koji je zastupa u medjunarodnim odnosima bez posebnog punomoćstva. Gotovo sve do XIX veka vladalo je shvatanje da je šef države ovlašćen da zastupa državu u celosti, odnosno da je njegovo pravo neograničeno u pogledu vođenja spoljnih poslova njegove zemlje. Vremenom je ovo pravo ustavnim putem ograničavano i danas je šef države nadležan uglavnom za: proglašavanje ratnog stanja, zaključivanje mira, primanje, akreditovanje, i opozivanje diplomatskih predstavnika, i eventualno za ratifikaciju međunarodnih ugovora. Sve do I s.r. šef države je bio međunarodnopravno potpuno neodgovoran, danas on može biti odgovoran za zločine protiv mira i čovečnosti, ratne zločine, posebno za zločin genocida, bez obzira da li je on na osnovu ustava svoje zemlje oslobođen svake odgovornosti. Inostrani šef države je eksteritorijalan i uživa apsolutni krivični imunitet. Rezidencija u kojoj boravi je nepovrediva. On ima pravo da slobodno i neograničeno opšti sa svojom zemljom. Ukoliko bi izvršio zločin može mu se otkazati gostoprimstvo u zemlji u kojoj boravi. Šef države u inostranstvu ima pravo na najviše počasti koje su protokolom utvrđene: pravo na tutulu, vojne počasti, na svečan doček itd.

Vlada- Spoljnopolitički akti vlade kao celine izražavaju određene državne interese. Bez obzira u kojoj se formi donose (rezolucija, deklaracija i sl.) spoljnopolitički akti vlade obavezuju državu. Predsednik vlade ovlašćen je da daje izjave u ime vlade, on predstavlja svoju državu bez punomoćstva na osnovu svoje aktivne funkcije.

Ministar inostranih poslova – Na čelu spoljnog resora nalazi se odgovorni ministar koji rukovodi celokupnom spoljnom službom. Ono obuhvata kako sve službenike, tako i sva njegova diplomatska i konzularna predstavništva. Dužnost je ministra da prima strane predstavnike, da vrši nadzor prilikom sastavljanja spoljnopolitičkih akata, da vodi računa o izvršavanju međunarodnih ugovora i svih obaveza preuzetih od strane njegove zemlje. Ministar je predstavnik vlade sa ovlašćenjem da ističe i štiti interese države u oblasti spoljnih poslova. Prema MP, ministar inostranih poslova je na osnovu svoje funkcije ovlašćen da daje izjave u ime svoje vlade i one obavezuju njegovu državu.

KODIFIKACIJA DIPLOMATSKOG PRAVA

Gotovo celokupno diplomatsko pravo dugo se zasnivalo na nepisanom međunarodnom običajnom pravu. Izuzetak je bio Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnka iz 1815. (Bečki kongres). Prema tom pravilniku, tri su klase dimplomatskih predstavnika: ambasadori, poslanici, i otpravnici poslova. Protokolom Ahenskog kongresa 1818. izvršena je dopuna Bečkog Pravilnika na taj način što se obrazovala nova klasa, klasa ministra rezidenta, koji se nalazio između poslanika i otpravnika poslova. Ova dva akta su predstavljala celokupnu kodifikaciju diplomatskog prava sve do Bečke konferencije o diplomatskim odnosima i imunitetima 1961. godine.

14

Na planu regionalne kodifikacije bitna je Havanska konvencija 1928. godine koja je izvršila podelu diplomatskih predstavnika na redovne i vanredne. Redovni su predstavnici oni koji stalno predstavljaju vladu jedne države kod vlade druge države, dok su vanredni oni kojima je poverena specijalna misija, ili su akreditovani da predstavljaju vladu na međunarodnim kongresima i konferencijama. Konvencija reguliše njihove privilegije i imunitete, ceremonijal, izbor, funkcije, početak i kraj misije.

Nakon osnivanja OUN postavilo se pitanje kodifikacije. Kao prioritetne iz ove oblasti donete su: Konvencija o privilegijama i imunitetima UN 1946. i Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija 1947. Komisija za međunarodno pravo je uzela za prioritet kodifikaciju diplomatskih odnosa i imuniteta, i izradila tri konvencije: o regularnoj diplomatiji, letećoj diplomatiji, i diplomatiji u okvirumeđunarodnih organizacija (1957). Generalna skupština OUN je naložila da se 1961. sazove u Beču međunarodna konferencija sa ciljem da se putem konvencija izvrši kodifikacija pravila o diplomatskim odnosima i imunitetima. Na Bečkoj konferenciji je usvojena Konvencija, i dva protokola: Protokol sa fakultativnim potpisivanjem o sticanju državljanstva (članovi misije koji nemaju državljanstvo države kod koje se akredituju ne mogu steći državljanstvo te države) i Protokol sa fakultativnim potpisivanjem koji se tiče obaveznog rešavanja sporova pred Međunarodnim sudom pravde. U okviru ove kodifikacije donete su i Konvencije o specijalnim misijama 1969; Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom 1973.

Sve do usvajanja Bečke konvencije o konzularnim odnosima 1963. nije vršena kodifikacija konzularnog prava. Konvencija reguliše niz konzularnih odnosa, njihovih imuniteta i privilegija, i položaja karijernih i počasnih konzula.

DIPLOMATSKE MISIJE- PRAVO POSLANSTVA, SASTAV MISIJE, RANG DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA, POSTAVLJANJE I OPOZIVANJE DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA

Diplomatski predstavnici su ovlašćena lica za predstavljanje države u inostranstvu. Bečka konvencija od 1961. precizira i daje sledeća značenja pojedinim diplomatskim predstavnicima, čineći jasne razlike: šef misije je lice koje je država akreditovala, i dala mu ovlašćenja da dela u tom svojstvu; članovi misije dele se na članove diplomatskog osoblja koji imaju diplomatsko svojstvo, i na članove osoblja misije koji obuhvataju administrativno i tehničko osoblje. Šef misije ili član diplomatskog osoblja može predstavljati državu kod svake međunarodne organizacije, kao i što više država može da akredituje isto lice kao šefa misije u jednoj drugoj državi. Svaka suverena država ima pravo na slanje diplomatskih predstavnika, kao i pravo na primanje stranih diplomatskih predstavnika.

Prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, šefovi misija se dele na tri klase: (a) ambasadore ili nuncije akreditovane kod šefova država, (b) poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod šefova država, (c) otpravnike poslova akreditovane kod ministra inostranih poslova.

Države se sporazumevaju o klasi kojoj treba da pripadaju šefovi njihovih misija. Oni dobijaju rang u svojoj klasi prema danu i času preuzimanja funkcije (po podnošenju akreditivnih pisama). Postoje dve vrste otpravnika poslova: pravi otpravnik poslova (koji je posebno akreditovan i predstavlja šefa misije), i privremeni otpravnik poslova (nije akreditovan, već je to najstariji službenik predstavništva u odsustvu šefa misije).

Pre upućivanja diplomatskih predstavnika države moraju jedna drugoj dati odobrenje za otvaranje stalnog diplomatskog predstavništva. Odobrenje na osnovu koga se izvesno lice prima za šefa misije jedne strane države zove se agreman. Običajno je pravilo da odbijanje agremana treba da bude obrazloženo. Agreman se daje šefu misije. Međutim danas je odobrenje potrebno i za vojnog, pomorskog, i vazduhoplovnog atašea. Nakon dobijenog agremana, diplomatski predstavnik se postavlja dekretom ili ukazom (unutrašnji pravni akt). Novi šef misije nosi sa sobom akreditivna pisma (strogo formalne prirode), koja se predaju na svečan način, i time se stiče pravo na vršenje diplomatske funkcije. Ostale članove misije država imenuje po svoj izboru. Za njih je potrebna notifikacija ministarstvu inostranih poslova zemlje u kojoj se akredituju kako kod njihovog dolaska, tako i kod odlaska.

15

U glavne razloge za kraj diplomatske misije treba pre svega uvrstiti protok vremena, izvršenje diplomatskog zadatka (npr. protokolarna misija povodom proglašenja nove države), smrt predstavnika, opoziv ili zahtev teritorijalne države da se diplomatski predstavnik povuče sa svog položaja ukoliko je postao nepoželjan, prekid diplomatskih odnosa, i rat.

DIPLOMATSKE MISIJE- FUNKCIJE DIPLOMATSKIH MISIJA, PRIVILEGIJE I IMUNITETI

Glavne funkcije diplomatskih predstavnika sastoje se u predstavljanju države koju oni zastupaju; u zaštiti interesa njihove države i njenih državljana; u ovlašćenju da pregovaraju sa vladom države u kojoj su akreditovani; da obaveštavaju svoju vladu o događajima u zemlji u kojoj su akreditovani; i u unapređenju prijateljskih odnosa i razvijanju privrednih, kulturnih, i naučnih odnosa među državama. Diplomatski predstavnici sve službene poslove obavljaju preko ministarstva inostranih poslova.

Izložene funkcije diplomatskih predstavnika zahtevaju njihov nezavisan i posebno zaštićen položaj. Diplomatski imuniteti i privilegije predstavljaju skup Konvencijom utvrđenih i međunarodno običajnih pravila, kojima se države podvrgavaju. Pravni osnov diplomatskih imuniteta i privilegija treba tražiti u zaštiti opšteg interesa u međunarodnoj zajednici. Diplomatske privilegije i imuniteti mogu se svrstati u tri grupe:

(a) imuniteti i privilegije u pogledu prostorija misije i njene arhive- zgrada predstavništva je nepovrediva, organima teritorijalne države nije dozvoljen ulazak bez dozvole šefa misije. Misija je oslobođena plaćanja poreza na imovinu. Arhiva je takođe nepovrediva.

(b) imuniteti i privilegije koje se odnose na rad same mislije-pravilo je da vlada i vlasti teritorijalne države pružaju sve potrebne olakšice u cilju uspešnog vršenja diplomatske misije. Misija ima pravo da traži pomoć i uobičajene informacije. Članovi misije imaju pravo na slobodu putovanja i kretanja na teritoriji države kod koje su akreditovani. Uživaju slobodu opštenja u službene svrhe.Diplomatski kurir najčešće nosi diplomatsku poštu. On je pod zaštitom svoje države i uživa pravo nepovredivosti svoje ličnosti.

(c) lični imuniteti i privilegije- jedno od najstarijih pravila međunarodnog običajnog prava je da je šef misije zajedno sa svojom pratnjom uživa imunitet (danas se to odnosi na sve članove misije sa porodicama). Imunitete uživaju i članovi administrativnog i tehničkog osoblja. Diplomatski predstavnik ne može biti lišen slobode, prostorije njegove misije kao i njegov stan nepovredivi su. Diplomatski predstavnik uživa krivičnopravni imunitet, i nije obavezan da se pojavljuje kao svedok pred sudom u zemlji u kojoj je akreditovan. Oslobođen je plaćanja svih poreza i taksi .

PREDSTAVLJANJE DRŽAVA PRI MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA

Potreba da države budu stalno predstavljene kod međunarodnih organizacija pojavila se između dva svetska rata. U okviru Društva Naroda ustalila se praksa da drzave, pored povremenog upucivanja delegacija na godisnja zasedanja, imaju stalna predstavnistva pri sedistu organizacije. Za otvaranje stalne misije potrebna je odluka drzave koja upucuje misiju. Ovaj jednostrani akt nije uslovljen predhodnom saglasnoscu medjunarodne organizacije. Misija pocinje sa radom onog trenutka kada je stalni predstavnik, kao sef misije, predao svoje punomocje generalnom sekretaru. U Beckoj konvenciji iz 1975. godine nisu predvidjene posebne klase sefova stalnih misija ali je pravilo da im drzave daju titulu ambasadora. Imenovanje ostalih clanova misije vrsi drzava i o tome obavestava generalnog sekretara pismenim putem. Drzave neclanice imaju pravo da pri medjunarodnim organizacijama, cije odredbe to dopustaju, otvore svoje stalne posmatracke misije. Upucivanjem stalne misije nastaje trostrani odnos izmedju drzave odasiljaca, medjunarodne organizacije, i drzave na cijoj se teritoriji nalazi organizacija. Drzava odasiljaca i drzava sedista ne stupaju u direktne odnose vec se oni odvijaju preko medjunarodne organizacije. Pravni polozaj stalne misije u potpunosti je izjednacen sa statusom diplomatske misije. Stalna misija prestace sa radom nestankom medjunarodne organizacije pri kojoj deluje i nestankom drzave odasiljaca. Prestanak rada je ipak najcesce posledica odluke drzave clanice da zatvori svoju misiju, usled dobrovoljnog istupanja, ili suspenzije.

KONZULARNE MISIJE- FUNKCIJE, USPOSTAVLJANJE, POSTAVLJANJE I OPOZIVANJE, VRSTE I RANG

16

U doba krstaskih ratova razvijeni trgovacki gradovi (Djenova, Dubrovnik, Venecija) osnivali su trgovacke kolonije u raznim lukama sirom Sredozemnog mora. Svaka od ovih trgovackih kolonija birala je sebi staresinu koji se zvao konzul. On je bio nadlezan da odrzava red u koloniji, primenjuje zakone svoje zemlje, i imao je sudsku funkciju. Za vreme apsolutizma konzule vise ne postavljaju clanovi kolonije vec drzava sa zadatkom da stite interese svojih gradjana pred lokalnim organima vlasti.

Konzuli su ovlascena lica koja na teritoriji druge drzave stite interese drzave i njenih drzavljana u administrativnom i ekonomskom pogledu, i na prosvetnom, kulturnom, i naucnom polju. Pravilo je da konzuli nemaju politicku funkciju.

Razlikuju se dve vrse konzula: konzul od karijere i pocasni konzul. Konuzl od karijere je stalni sluzbenik drzave koji osim ovog ne moze imati drugo zanimanje. Pocasni konzuli su ugledni gradjani, najcesce teritorijalne drzave koji bez plate obavljaju konzularne poslove. Postoje 4 klase sefova konzulata: generalni konzul (postavlja ga sef drzave), konzul (postavlja ga sef drzave i ima manji konzularni okrug), vice konzul (nalazi se pod kontrolom konzula ili generalnog konzula i postavlja ga ministar inostranih poslova, konzularni agent (postavlja ga generalni konzul ili konzul uz saglasnost drzave i on radi na osnovu ovlascenja koje je dobio od generalnog konzula ili konzula)

Sefovi konzulata imaju rang u svakoj klasi prema datumu izdavanja egzekvature (izvršnice).

Novonaimenovani sefovi konzulata dobijaju od drzave imenovanja patentno pismo. Generalni konzul i konzul ovo pismo dobijaju od sefa drzave, a vice konzul od ministra inostranih poslova. Naimenovani sef konzulata u jednoj zemlji dobija to svojstvo tek kada drzava u koju odlazi pristane da to lice vrsi takve funkcije. Pristanak drzave se ogleda u dodeljivanju izvršnice. Becka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. dozvoljava mogucnost i privremenog stupanja na duznost sefa konzulata.

Konzul po pravilu stiti interese svoje zemlje na svom teritorijalnom podrucju. Konzul je duzan da vodi racuna o postovanju i primeni ugovora koji postoje izmedju njegove i teritorijalne drzave i da intervenise protiv povreda ugovornih odredaba. Intervencije politicke prirode rezervisane su za diplomatskog predstavnika. Konzul stiti interese drzavljana fizickih i pravnih lica drzave odasiljaca u skladu sa zakonima i drugim vazecim propisima zemlje u kojoj se nalazi, medjunarodnim sporazumima, medjunarodnim obicajima, kao i na osnovu Becke konvencije o konzularnim odnosima iz 1963. U cilju olaksanja vrsenja konzularnih funkcija u odnosu na drzavljanje drzave odasiljaca, konzularni funkcioneri imaju slobodu opstenja sa drzavljanima drzave odasiljaca. Konzul je nadlezan za niz poslova administrativno-upravnog karaktera, kao sto su izdavanje pasosa i putnih isprava, kao i viza i drugih odgovarajucih dokumenata. Znacajna funkcija je pomaganje razvoja trgovinskih, ekonomskih, kulturnih i naucnih odnosa izmedju drzava. Opsta zastita plovidbe je u nadleznost konzula.

Drzava koja je konzula postavila moze ga u svakom trenutku opozvati. Funkcije konzula takodje prestaju ukoliko mu drzava oduzme patentno pismo. U oba slucaja potrebna je notifikacija teritorijalnoj drzavi. Domaca drzava moze, sa druge strane, da povuce izvrsnicu. Kraj konzularne misije nastaje smrcu konzula ili podnosenjem ostavke, i u slucaju izbijanja rata.

KONZULARNE MISIJE- POVLASTICE I IMUNITETI, ODNOS DIPLOMATSKIH I KOZULARNIH FUNKCIJA

Konzuli kao sefovi konzularnih predstavnistva nisu hijerarhijski podredjeni sefu diplomatske misije u zemlji u kojoj se nalaze, vec direktno svojoj vladi. Medjutim sef diplomatske misije ima pravo nadzora nad konzulom, i moze ga privremeno udaljiti sa duznosti. Uz saglasnost domace drzave sef konzulata moze biti ovlascen da obavlja i diplomatske poslove. Ovlascenje da vrsi diplomatska akta ne daju mu diplomatske privilegije i imunitete. Danas je praksa da su konzularna odelenja u sastavu diplomatskih predstavnistva. Iako se bave konzularnim funkcijama, ovi clanovi i dalje zadrzavaju svoje diplomatske imunitete i privilegije.

Konzularni imuniteti i privilegije su manjeg obima nego diplomatski. Konzularni funkcioneri i sluzbenici imaju imunitet. Oni ne podlezu nadleznosti sudske i upravne vlasti drzave prijema, za dela ucinjena u vrsenju konzularnih funkcija. Konzularni funkcioneri mogu biti uhapseni ili

17

pritvoreni samo u slucaju tezeg krivicnog dela, i to na osnovu nadlezne sudske vlasti. Konzularni funkcioner ne moze se naterati da svedoci. Konzul je oslobodjen placanja fiskalnih dazbina, ima pravo da opsti sa svim drzavljanima drzave odasiljaca u cilju njihove zastite i zastite njihovih interesa, uzivaju pravo na pocasti. Prostorije konzulata su nepovredive kao i arhiva. Sve ove privilegije i imuniteti priznaju se i pocasnim konzulima.

POJEDINAC KAO SUBJEKT MEDJUNARODNOG JAVNOG PRAVA

Duga je istorija borbe za priznanje ljudskih prava. Za MP od znacaja je borba oko prelaska iz feudalnog u kapitalisticko drustvo, kada se burzoazija borila protiv feudalnih povlastica pod parolom slobode licnosti i jednakosti svih ljudi bez obzira na njihovo poreklo. Hugo Grocius polazi od definicije da MP regulise ne samo odnose izmedju drzava, vec i pojedinaca, odnose izmedju podanika razlicitih drzava.

Sa stvaranjem snaznih burzoaskih drzava sve se vise razradjuje teorija o suverenosti drzava po kojoj MP regulise samo odnose izmedju drzava. Pojedinac se potpuno negira kao medjunarodnopravni subjekt. Smatra se da MP postoji radi drzavnog interesa a ne interesa pojedinca. Ukoliko u pitanje dodju interesi drzavljana, oni ce biti sticeni putem drzave kojoj pripadaju. Savremeni zastupnici ove teorije svoje negatorske stavove prema pojedincu grade na zavisnosti coveka od drzave: fizicka lica u MP sticu prava i obaveze na osnovu medjunarodnih ugovora koji su saglasnost volja drzava.

Nasuprot koncepcijama koje negiraju coveka kao subjekta MP, postoje teorije koje tvrde suprotno. Sve veci broj internacionalista priznaje coveku potpuni medjunarodni subjektivitet. Ovi teoreticari govore o coveku kao posebnom subjektu pored drzava i medjunarodnih organizcija.

Izmedju ovih shvatanja stoji citava grupa autora ciji je stav kompromisan. Oni polaze od predpostavke da je covek do izvesnog stepena nosilac medjunarodnih prava i obaveza (Dam).

Nasuprot iznetim koncepijama, postoje teorije koje, konacno, u coveku vide iskljucivi subjekat medjunarodnog prava. Prema Vestlejku, prava i duznosti drzava nisu nista drugo do prava i duznosti ljudi.

PRAVA COVEKA- RAZVOJ I KODIFIKACIJA

Povelja Ujedinjenih nacija- odredbe o ljudskim pravima ukljucene u konacni tekst povelje daleko su ispod ocekivanja u vreme njenog usvajanja. Razlog toga je svakako okolnost da su tadasnje velike sile imale sopstvene teskoce sa ljudskim pravima. Iako malobrojne i opste, odredbe Povelje o ljudskim pravima imaju visestruki pravni znacaj. Pre svega njima su ljudska prava internacionalizovana. Pored toga ljudska prava vaze za sva lica bez obzira na rasnu, versku, i etnicku pripadnost. Odredbe o ljudskim pravima u Povelji predstavljaju zapravo opsta pravila MP, bez obzira sto Poveljom nisu predvidjene garancije za njihovu primenu.

Opsta deklaracija o pravima coveka – S obzirom na karakter odredaba Povelje nametala se potreba za donosenjem jednog dokumenta kojim bi se detaljnije regulisala ljudska prava. Taj zadatak preuzela je Komisija za ljudska prava i nacinila nacrt Opste deklaracije o ljudskim pravima koji je Generalna skupstina UN usvojila putem svoje rezolucije 1948. godine. Deklaracija se sastoji iz uvoda i operativnog dela. U uvodu se iznose razlozi njenog donosenja, dok se operativni deo moze podeliti na 3 dela: filozofska osnova ljudskih prava (sva ljudska bica radjaju se slobodna i jednaka), opsti principi (jednakost i nediskriminacija), zabrana delatnosti na ponistenju prava i sloboda ustanovljenih Deklaracijom. Deklaracija ne sadrzi nikave odredbe o nadzoru nad ostvarivanjem zajamcenih prava.

Paktovi o pravima coveka – Komisija za prava coveka je 1948. izradila prvi nacrt Pakta o pravima coveka, a 1951. je odluceno u oviru Ekonomskog i socijalnog saveta i Generalne skupstine, da se izrade dva pakta, jedan koji ce sadrzati ekonomska, kulturna, i socijalna prava, i drugi u kome ce se nalaziti gradjanska i politicka prava. Generalna skupstina OUN usvojila je 1966. godine Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima, i Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim, i kulturnim pravima coveka, i treci dokument, Fakultativni protokol uz Pakt o politickim i gradjanskim pravima coveka. Oba pakta stupila su na snagu

18

1976. godine. Paktovi dalje razradjuju prava coveka navedena u Povelji OUN i Deklaraciji o pravima coveka, a protokol ima za cilj da se pojedincima neposredno omoguci obracanje Komitetu za ljudska prava. Drugi fakultativni protokol uz Pakt o gradjanskim i politickim pravima coveka usvojen je 1989. godine sa ciljem ukidanja smrtne kazne.

Teheranska proklamacija i Becka deklaracija i program akcije – U Teheranu je 1968. odrzana prva Medjunarodna konferencija o pravima coveka, u cilju razmatranja pitanja daljeg razvoja i obezbedjivanja ljudskih prava. Na konferenciji nije doneta Povelja o pravima coveka, vec samo proklamacija u kojoj se potvrdjuje visoka vrednost Povelje, trazi prihvatanje Paktova, i osudjuje Aparthejd. Druga medjunarodna konferencija o pravima coveka odrzana je u Becu 1993. godine na kome je usvojen dokument pod nazivom „Becka deklaracija i program akcije“ u kome su sazeta najvaznija nacela postojecih instrumenata, i oznaceni osnovni pravci delovanja drzava i organizacija u cilju razvoja prava coveka.

ZASTITA POJEDINIH KATEGORIJA LICA – ZABRANA TRGOVINE ROBLJEM, POLOZAJ IZBEGLICA I APATRIDA

Do pocetka XIX veka trgovina robljem je bila dozvoljena i drzave su se cak borile da ostvare sto bolji polozaj u ovoj vrsti trgovine. Posot ropstvo predstavlja najizrazeniji oblik povrede ljudskog dostojanstva, na Beckom kongresu 1815. doneta je nacelna deklaracija kojom je trgovina robljem proglasena povredom evropskog medjunarodnog prava. Nakon toga sledi Akt o Kongu iz 1885. koji je zabranio ropstvo i trgovinu robljem u slivu ove africke reke, i Briselska konvencija iz 1890. kojom je usvojen niz mera za zemlje koje trguju robovima.

Izmedju dva svetska rata problemom ropstva bavilo se Drustvo naroda pod cijim je okriljem 1926. zakljucena Konvencija o ropstvu sa ciljem potpunog ukidanja ropstva. Godine 1957. UN su usvojile Dopunsku konvenciju o ukidanju ropstva, trgovine robljem, i prakse slicne ropstvu. U obe konvencije ropstvo se definise kao „stanje ili polozaj nekog lica nad kojim se vrse atributi prava svojine ili neki od njih“. Konvencija iz 1957. zabranjuje duznicko ropstvo, prinudan rad, dogovorne brakove, prodaju maloletnika. Iz obicajnog prava preuzeto je da svaki rob koji se skloni na brod drzave ugovornice postaje slobodan. Pored opste zabrane ropstva MP je posebnu paznju posvetilo zabrani trgovine belim robljem, tj. zenama i decom, i u tom cilju UN su 1949. donele Konvenciju o suzbijanju trgovine ljudskim bicima i eksploatacije prostitucije drugih lica.

Posle I s.r. a narocito posle II s.r, javila se potreba za medjunarodnopravnim regulisanjem izbeglica. To su lica koja u masama napustaju svoju zemlju i traze utociste u drugoj zemlji. Drusvo naroda je 1933. osnovalo Visoki komesarijat za izbeglice usled izbeglih Jevreja iz Nemacke i ruskih izbeglica. Nakon II s.r. pitanje izbeglica bilo je u nadleznosti Uprave Ujedinjenih nacija za pomoc i obnovu i Medjuvladinog komiteta za izbeglice. 1947. obrazovana je specijalizovana agencija UN- Medjunarodna organizacija za izbeglice, koju je od 1949. zamenio Visoki komesar za izbeglice. Od 1954. izbeglicama se pored zastite pruza i ekonomska pomoc. 1951. odrzana je medjunarodna konferencija u Zenevi sazvana od strane OUN, na kojoj je doneta Konvencija o polozaju izbeglica. Konvencija daje siroku definiciju izbeglica, koja se odnosi na gotovo sva lica sa izbeglickim statusom. U Konvenciji je polozaj izbeglica regulisan uvodjenjem nekoliko standarda. Najpovoljnijim standardom iizbeglice se izjednacavaju sa drzavljanima teritorijalne drzave. Imajuci u vidu da je izbeglica prekinuo svaki kontakt sa drzavom iz koje je izbegao, Konvencija sadrzi niz clanova o administrativnoj pomoci koju treba pruziti izbeglicama: izdavanje putnih isprava, dozvola slobodnog biranja mesta prebivalista, i postupak za proterivanje izbeglica (ne mogu biti proterani tamo gde im preti realna opasnost). Godine 1957. Konvencija je dopunjena u Hagu zakljucenjem Aranzmana o izbeglim mornarima (regulisana pitanja izbeglih mornara koji nemaju stalno mesto boravka). Danas je veliki problem ostao pitanje obaveznog prijema izbeglica i duzine njihovog boravka (asimilacija, naturalizacija, repatrijacija).

Apatridi su lica bez drzavljanstva. Pojam izbeglice vezan je za politicke momente tj. za progon lica na verskoj, nacionalnoj, rasnoj, ili politickoj osnovi. Nasuprot tome pojam apatrida vezan je za pravne momente. Jedno lice moze ostati bez drzavljanstva, bilo da je rodjeno od roditelja cije drzavljanstvo nije regulisano, bilo da je otkazalo drzavljanstvo u jednoj zemlji, i konacno usled sukoba zakona i sukcesije. Lica bez drzavljanstva lisena su obaveze ali i pravne zastite

19

od strane drzave. Ujedinjene nacije sazvale su 1954. konferenciju na kojoj je usvojena Konvencija o pravnom polozaju lica bez drzavljanstva. Sadrzina Konvencije u pogledu licnog statusa lica bez drzavljanstva i njegovog pravnog polozaja identicna je sa sadrzinom Konvencije o izbeglicama. Lice bez drzavljanstva ne moze se proterati iz zemlje u kojoj boravi sem u slucaju kada to nalazu razlozi nacionalne bezbednosti, drzavne bezbednosti, i javnog reda. Da bi se apatridija kao pojava likvidirala, drzave ugovornice obavezale su se da ce u granicama mogucnosti olaksati asimilaciju i naturalizaciju lica bez drzavljanstva.

ZASTITA POJEDINIH KATEGORIJA LICA – MANJINE

Zastita manjina u MP ima dvostruki cilj. Njena svrha sastoji se najpre u obezbedjenju potpune ravnopravnosti pripadnika manjina u odnosu na ostatak stanovnistva, odnosno u njihovoj nediskriminaciji. Drugi je cilj da se manjinama daju posebna prava neophodna za ocuvanje njihovih etnickih osobenosti. Najpoznatija definicija manjine je da je manjina grupa brojcano manja od ostatka stanovnista drzave, koja je u nedominantnom polozaju, a ciji clanovi- koji su drzavljani te drzave- imaju etnicke, verske, i jezicke odlike drugacije od ostatka stanovnistva i iskazuju, makar samo implicitno, osecaj solidarnosti usmeren na ocuvanje svoje kulture, tradicije, vere, i jezika. (Kapotorti)

Poreklo manjina je starijeg datuma, medjutim zastita manjina dobija sistematski karakter tek nakon Prvog svetskog rata pod okriljem Drustva naroda. Mirovnim ugorima na zastitu ugovora obavezale su se pobedjene i nove drzave, dok su se ostalo na to obavezale prilikom stupanja u Drustvo naroda. Odredbe ovih ugovora garantovale su manjinama politicku i gradjansku jednakost i zabranjivale diskriminaciju. Pored ovih prednosti, sistem manjinske zastite imao je i slabosti. U njemu je data prednost pravima manjina u odnosu na njihove odnose koje imaju prema drzavama u kojima zive. Zloupotrebe vrsene sa manjinama pre i za vreme II s.r. dovele su do toga da se u UN odustalo od posebnog regulisanja manjinske zasite. Tako Povelja uopste ne govori o manjinama, vec o postovanju prava coveka i osnovnih sloboda za sve bez razlike u pogledu rase, pola, vere, i jezika. Isti stav prihvata i Opsta deklaracija o pravima coveka iz 1948. Zbog polozaja manjina koji je ostao tezak i u posleratnim godinama, doneta je odluka da se u pojedine medjunarodne ugovore vrate odredbe posvecene zastiti manjina. Medju njima najvazniji je Pakt o gradjanskim i politickim pitanjima i Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etnickih, verskih i jezickih manjina (1992 UN). Deklaracija nema pravnoobavezujuci karakter vec samo izrazava osnovne principe manjinske zastite. U UN nema organa cija je iskljuciva nadleznost bavljenje manjinama.

Za zastitu manjina na regionalnom planu od znacaja je aktivnost Saveta Evrope i OEBSa. Pod okriljem SE do sada su usvojena dva dokumenta koja se u potpunosti bave problematikom manjinske zastite: Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima iz 1992. i Okvirna konvencija za zastitu nacionalnih manjina iz 1994. (prvi visestrani ugovor posvecen zastiti manjina). U okviru OEBSa postoji Visoki komesar za nacionalne manjine (ustanovljen 1993.)

Postoji praksa da drzave medjusobno zakljucuju ugovre kojima se stite prava manjina na njihovim teritorijama.

PRAVO AZILA I EKSTRADICIJA

U Opstoj deklaraciji o pravima coveka stoji da svako lice ima pravo da trazi azil ako je gonjeno i da uziva azil u drugim zemljama. Postajao je predlog da se i pravu na azil da posebno mesto u Paktovima, sto bi znacilo da svako ima pravo da trazi i dobije azil na teritoriji drzava ugovornica, medjutim od toga se odustalo jer bi to znacilo potpuno otvaranje granica drzava. U nedostatku odredjenog teksta o pravu azila, UN su pristupile donosenju Deklaracije o pravu azila: nacrt Deklaracije dostavljen je u toku 1960. Generalnoj skupstini na razmatranje i usvajanje, ali do danas nije usvojen. Svaka drzava, u skladu sa svojom suverenoscu, svojim ekonomskim i politickim uslovima, diskreciono odlucuje da li ce azil dati ili uskratiti ga.

Ekstradicija je formalno pravni proces, koji se sastoji od nekoliko faza, putem kojih jedna drzava predaje drugoj lice u cilju izvrsenja kazne nad njim, ili vodjenja protiv njega krivicnog postupka. Ucesnici u procesu su suverene drzave, a objekat ekstradicije je pojedinac. U odnosu na lice koje se izrucuje drzave su duzne da primene standarde o zastiti ljudske licnosti, ali

20

treba dodati da je ekstradicija u prvom redu u interesu zajednice. Ekstradicija se nece primeniti na lice koje je izvrsilo politicko krivicno delo.

Jedan broj teoreticara pokusao je da ekstradiciju prikaze kao medjunarodnopravnu obavezu u slucaju teskih krivicnih dela, medjutim praksa nije sledila ovaj pravac. Drzave stoje cvrsto na stanovistu da u odsustvu medjunarodnih ugovora ne postoji obaveza izrucenja krivca. Pravni osnov ekstradicije moze biti: ugovor, pravila kurtoazije i reciprociteta, i unutrasnji propisi drzave. Ugovori o ekstradiciji mogu biti dvostrani i visestrani. Ugovori na bilateralnoj osnovi predstavljaju najsigurniji put za ekstradiciju. Posle Prvog s.r. ucinjen je pokusaj da se ekstradicija regulise visestranim ugovorima. Tako npr. Konvencija o sprecavanju krivotvorenja novca iz 1929. predvidja da lica okrivljena za ovakva dela podlezu ekstradiciji. Do ekstradicije moze doci i bez formalnopravnog osnova, na bazi kurtoazije i reciprociteta, kod drzava koje neguju prijateljske odnose. Odluke o ovom slucaju donose vlade ili nadlezni resor. Pitanje ekstradicije regulise se unutrasnjim propisima, koji se primenjuju u odsustvu ugovornog regulisanja. Kod nas je ovo pitanje regulisano Zakonom o krivicnom postupku.

Ekstradicija je slozen i delikatan proces i ne pokrece se kada su u pitanju laksa krivicna dela. Predpostavke za ekstradiciju su: da je drzava nadlezna za presudjenje datog krivicnog dela i da ce izruceno lice biti predato nadleznom sudskom organu, koji ce voditi sudski postupak.Postupak za izrucenje pokrece se na zahtev drzave moliteljice i dostavlja se drugoj drzavi redovnim diplomatskim putem.

INDIVIDUALNA KRIVICNA ODGOVORNOST – RAZVOJ MEDJUNARODNOG KRIVICNOG PRAVA DO KRAJA II SVETSKOG RATA

Clan 227. Versajskog ugovora o miru predstavlja prvi pokusaj u istoriji MP da se pravno utvrdi licna odgovornost organa, pa i sefa drzave. Na osnovu tog clana trebalo je suditi Vilijemu II zbog povrede ugovora zajedno sa grupom drugih ratnih zlocinaca. Medjutim Holandija ga nije ekstradirala, a medju pravnicima je preovladalo misljenje da za ekstradiciju nije ni postojao pravni osnov jer Holandija nije ni potpisala Versajski ugovor. U takvoj situaciji dosao je i Drugi svetski rat. Nacisticka i fasisticka vojska, kao i njihova civilna lica pocinili su ogroman broj ratnih zlocina. To je podstaklo saveznike da na Moskovskoj konferenciji odrzanoj 1943. donesu Deklaraciju o nemackim zverstvima sa obaveznom pravnom snagom. Ovim aktom se predvidelo kaznjavanje svih nemackih oficira i vojnika, kao i clanova nacisticke stranke koji su ucestvovali u ovim zverstvima, ili su za njih bili odgovorni.

INDIVIDUALNA KRIVICNA ODGOVORNOST- RAZVOJ MEDJUNARODNOG KRIVICNOG PRAVA NAKON II SVETSKOG RATA

U odlukama Postdamske konferencije odrzane jula 1945. potvrdjeni su principi licne medjunarodne krivicne odgovornosti. 8. VIII 1945. potpisan je Londonski sporazum izmedju vlada SAD, FRA, VB, SSSR u cilju gonjenja glavnih ratnih zlocinaca evropske Osovine. Kontrolni savet za Nemacku doneo je zakon o kaznjavanju lica odgovornih za ratne zlocine, zlocine protiv covecnosti, i zlocine protiv mira. Na osnovu Londonskog sporazuma obrazovan je Medjunarodni vojni sud kome je prilozen Statut (odredjivao nadleznost suda sastav i opsta nacela). Generalna skupstina UN je svojom rezolucijom 1946. potvrdila nacelo MP priznato statutom Nirnberskog suda (gonjenje ratnih zlocinaca i garancije prava optuzenih), i nalozila Komisiji za kodifikaciju MP da te principe formulise, kao i da izradi nacrt Kodeksa zlocina protiv mira i bezbednosti covecanstva. Prema izvestaju Komisije, svaki ucinilac krivicnog dela, koje je predvidjeno kao zlocin protiv MP, odgovoran je za to delo i mora biti kaznjen, po MP, bez obzira da li je unutrasnje zakonodavstvo njegove drzave takvu radnju inkriminisalo ili ne. Naglaseno je da ako neko prima naredjenja svoje vlade ili predpostavljenog staresine, a ta naredjenja vode direktno u zlocin, isto tako nije cinjenica koja moze osloboditi ucinioca njegove odgovornosti. Pitanje kazni ostaje jos uvek neodredjeno. Sto se tice teritorijalne nadleznosti, odgovornima za krivicna dela sude sudovi zemalja u kojima su takva dela i pocinjena. Ako se zlocini ne mogu geografski odrediti ili su pocinjeni u vise zemalja, predvidja se nadleznost medjunarodnog suda.

DRZAVNA TERITORIJA- ELEMENTI, PRAVNA PRIRODA, DRZAVNE GRANICE

21

Drazavna teritorija je prostor ogradjen drzavnim granicama. Ona obuhvata kako i zemljisni, tako i vazdusni prostor zajedno sa obalnim morem. Na tom prostoru drzava vrsi svoju jurisdikciju, kako na licima koja se na njoj nalaze, tako i na stvarima koje joj pripadaju. Vrsenje vlasti na teritoriji je u njenoj iskljucivoj nadleznosti i jedino je ograniceno pravilima MP.

Drzava ne sme svojom aktivnoscu ili propustanjem da dozvoli da se njena teritorija koristi na stetu prava druge drzave. Na drzavnoj teritoriji moze postojati dvojstvo vlasti, vlast savezne drzave i federalne jedinice, kao sto mogu da se susretnu i da dejstvuju dve suverene vlasti. Ovakvo dvovlasce se naziva kondominijum. Za razliku od kondominijuma bilo je slucajeva u istoriji da je jedna drzava zadrzavala suverenost nad svojom teritorijom, a drugoj drzavi ustupala vrsenje suverenih prava (BiH 1878. godine). Drzavna teritorija je zasticena medjunarodnim pravom.

Drzavne granice su brane koje dele i spajaju drzavne teritorije. One se prostiru kako svojom duzinom izmedju dve drzave, tako i iznad granicne linije u vazdusni prostor (Pariska konvencija 1919, i Čikaške konvencije 1944). Istovremeno one se spustaju duboko u dubine podzemlje, duzinom granicne linije. Granice izmedju drzava moraju biti zasnovane na medjunarodnom ugovoru, sporazumu, ili na aktima kolektivnog priznanja. Povlacenje granica, prema evropskoj praksi, obicno se vrsi u 3 faze: prvu fazu predstavlja usvajanje medjunarodnog akta u kome se razgranicenje nalazi, druga faza je rad medjunarodne komisije za razgranicenje na terenu, i treca faza se sastoji iz detaljnog postavljanja pogranicnih oznaka. Ako granica ide rekom za merilo se uzima njena geometrijska sredina.

NACIN STICANJA DRZAVNE TERITORIJE

Kroz istoriju medjunarodnih odnosa drzave su sticale teritoriju na razlicite nacine. U proslosti je do teritorijalnih promena najcesce dolazilo putem ratova. Danas Povelja UN izricito zabranjuje pretnju ili upotrebu sile protiv teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti svake drzave. U savremenom MP drzavna teritorija moze se steci samo mirnim putem i to: priraštajem, okupacijom, ustupanjem, i održajem.

(a) Priraštaj predstavlja sticanje državne teritorije delovanjem prirodnih sila ili veštačkim putem. Do uvećanja državne teritorije u ovom slučaju dolazi usled stvaranja rečnih nanosa, pojavom ostrvca na reci, jezeru, i u teritorijalnom moru, ili nastankom delte na ušću reke. Priraštaj je veštački ukoliko se teritorijalno uvećanje pojavljuje kao posledica ljudskog rada. Za ovaj vid sticanja teritorije nije potreban pravni akt, tako da uvećan deo teritorije automatski potpada pod suverenost države na čijoj se teritoriji uvećanje dogodilo.

(b) Okupacija je zauzimanje oblasti koja ne pripada ni jednoj državi sa namerom da se uključi u svoju državnu teritoriju. U momentu okupacije ne sme postojati bilo kakva organizovana vlast na teritoriji koja se zauzima. Da bi se smatrala punovažnom, okupacija mora biti efektivna (stvarno vršenje vlasti na toj teritoriji, obezbeđivanje pravnog poretka i snošenje međunarodne odgovornosti za tu teritoriju). Od države koja zaposedanjem stiče suverenost zahteva se da to saopšti drugim državama, kako bi one mogle istaći eventualne prigovore protiv okupacije.

(c) Ustupanje je sticanje državne teritorije na osnovu međunarodnog ugovora između predhodnog suverena i države koja dobija teritoriju. Cesija se može izvršiti bez naknade, ili uz naknadu u novcu i određenoj teritoriji. Tako su SAD 1803. godine kupile od Francuske Louisianu za 60 miliona franaka.

(d) Održajem se na osnovu posedovanja određene oblasti, čemu se ne protivi raniji držalac, stiče suverenost na toj teritoriji. Za punovažnost odražaja traži se da posedovanje teritorije bude efektivno, mirno, nesmetano i javno.

DRŽAVNE SLUŽBENOSTI

Službenost u MP je obaveza države da se na svojoj teritoriji uzdržava od vršenja akata koji su u njenoj nadležnosti; ili da toleriše na svojoj teritoriji vršenje akata strane države. Ova obaveza države proističe iz opštih međunarodnih pravila (plovidba po međunarodnim rekama), ili je ugovorne prirode (pravo tranzita robe preko tuđe teritorije). Službenosti u MP su se javile kao rezultat ekonomskih potreba država. Ako službenosti koriste međunarodnoj saradnji u prvom redu međunarodnom ekonomskom razvoju država, one predstavljaju pozitivni međunarodnopravni instrument. Ukoliko su službenosti iznuđene od strane druge države ili se

22

koriste kao sredstvo političkog pritiska one su negativne. Službenost ne raspolaže pravom na apsolutno vršenje vlasti, već samo pravom na mirno korišćenje. Sve se više granaju vrste službenosti s obzirom na ubrzani razvitak međunarodnog saobraćaja. Kao standardne službenosti smatraju se slobodne zone u delu luke ili oko železničke stanice. U standardne službenosti uvrštavaju se podizanje postrojenja na tuđoj teritoriji, koncesije za ribarenje itd. U praksi postoje brojne službenosti vojne prirode (stacioniranje stranih trupa- baze Armije SAD u Turskoj npr.).

REČNA OBLAST

Reke su sastavni deo državne teritorije. Ako reka ne prelazi granice jedne države, ona ima nacionalni karakter i tada nije od posebnog značaja za MP. Ukoliko ona protiče kroz teritorijalne vode dve države, ili više zemalja, ili čini granicu između njih, može imati međunarodni karakter ako je, uz to, plovna i posredno ili neposredno utiče u more.

Pravni uslov je postojanje međunarodnog akta, prihvaćenog od strane zainteresovanih država, na osnovu kojega se jedna reka proglašava međunarodnom. I neplovne reke mogu biti od međunarodnog interesa, ali se onda ne radi o internacionalizaciji plovidbe, već o izvesnoj eksploataciji reke od strane pribrežnih država, kao što je slučaj sa Murom i Dravom.

Francuska revolucionarna vlada je 1792. prva istakla načelo slobodne plovidbe na međunarodnim rekama (Šelda i Meza). U završnom aktu Bečkog kongresa 1815. tadašnje velike sile istakle su kao opšti princip slobodu plovidbe na plovnim rekama koje protiču kroz više država. Tokom XIX veka veći broj reka proglašen je međunarodnim: Dunav, Laba, Šelda, Meza, Odra, Rajna, Visla, Amazon, La Plata, Kongo, Niger.

REŽIM PLOVIDBE NA DUNAVU

Dunav je proglašen međunarodnom rekom na Pariskom kongresu 1856. godine. U ovom međunarodnom ugovoru rečeno je da će se na Dunavu primenjivati režim slobodne plovidne u skladu sa završnim aktom Bečkog kongresa.

Pariskim ugovorom stvorene su dve komisije: Evropska i Obalna. Evropsku komisiju sacinjavali su predstavnici svih drzava koje su potpisale Pariski ugovor. Evropska komisija je imala zadatak da u roku od 2 godine rascisti deltu Dunava kako bi ta reka postala plovna i u tom svom delu. Obalna komisija bila je sastavljena od pribreznih drzava, ali nije imala prakticno nikakvu funkciju. Za razliku od Obalne komisije, Evropska komisija je funkcionisala 100 godina, usled potrebe za stalnim tehnickim radovima kako bi se obezbedila normalna plovidba Dunavom. 1883. na konferenciji u Londonu Evropska komisija postala je stalna medjunarodna ustanova sa zakonodavnom i izvrsnom funkcijom, i sa sudskom vlascu jer je mogla da kaznjava za prekrsaje ucinjene protiv njenih propisa. Ona je takodje imala pravo da zakljucuje medjunarodne zajmove, pravo na sopstvenu zastavu i brodove.

Posle I s.r. odrzana je medjunarodna konferencija u Parizu na kojoj je donet Statut Dunava (1921.) sa ciljem da se obezbedi slobodna plovidba Dunavom za brodove svih zastava, i tom prilikom su doneta pravila o nacinu pregleda broda kako pribrezne zemlje ne bi mogle putem svog zakonodavstva da ometaju slobodnu plovidbu. Ostale su i dalje dve komisije: Medjunarodna Dunavska komisija (nadleznost od Ulma do Braile) i Evropska komisija (od Braile do mora).

U Septembru 1940. odrzana je medjunarodna konferencija u Becu, gde su profasisticke vlade stvorile Dunavski recni savet sa sedistem u Bratislavi, a u cilju kontrole Dunava od strane Nemacke.

Nakon rata saveznicke vlade su se dogovorile da se odrzi konferencija radi donosenja nove konvencije o plovidbi Dunavom. Konferencija je odrzana 1948. u Beogradu. Na konfereciji su pribrezne drzave donele Konvenciju o rezimu plovidbe na Dunavu, dok su velike sile napustile sastanak, zbog svadje oko stecenih prava na koriscenje Dunava). Prema Beogradskoj konvenciji proglaseno je suvereno pravo pribreznih drzava i njihova medjusobna ravnopravnost na ovoj medjunarodnoj reci. Njome su ukinute skoro stogodisnje privilegije velikih sila cije teritorije ne zapljuskuje Dunav. Sloboda plovidbe Dunavom je garantovana. Stvorena je

23

jedinstvena Dunavska komisija u kojoj je svaka pribrezna zemlja imala jednog predstavnika, koji je imao pravo veta. Komisija je imala zadatak da izradjuje generalne planove za tehnicke radove kako bi se osigurala sloboda plovidbe i da se stara o razlicitim tehnickim sluzbama.

POMORSKA OBLAST – UNUTRASNJE MORSKE VODE I TERITORIJALNO MORE

Iako pomorski prostor u geografskom smislu predstavlja jedinstvenu celinu, more se u MP deli na vise pojaseva. Norme medjunarodnog prava mora stvarane su kroz dugotrajnu praksu drzava i nepisano obicajno pravo, a danas su najvecim delom kodifikovane. Na konferenciji u Zenevi 1958. donete se 4 konvencije: Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu, Konvencija o otvorenom moru, Konvencija o ribarenju i ocuvanju bioloskih bogatstava otvorenog mora, i Konvencija o epikontinentalnom pojasu. II Konferencija o pravu mora sazvana je 1960. godine ali je zavrsena bez dogovora, a na III Konferenciji (1973-1982) doneta je jedinstvena Konvencija o pravu mora, medjutim Konvencija nije mogla da stupi na snagu zbog otpora vodecih industrijskih drzava, sve do 1994. godine kada je nakon pregovora postignuta saglasnost oko svih spornih pitanja. Usvojene medjunarodne konvencije u zajednici sa pravilima obicajnog prava i unutrasnjim propisima drzava utvrdjuju pravni polozaj i rezim nekoliko morskih pojaseva.

Unutrasnje morske vode predstavljaju deo morske povrsine koji je u najuzoj vezi sa suvozemnom teritorijom. Unutrasnje vode obuhvataju: morske luke (razlikuju se civilne od vojnih), zalive, usca reka, zatvorena mora, delove mora izmedju obale i ostrva, ili izmedju samih ostrva, i more izmedju linije niske vode i najviseg nivoa mora. U pogledu pravnog rezima nema razlike izmedju unutrasnjih morskih voda i suvozemnog dela teritorije. Obalna drzava raspolaze punom suverenoscu nad ovim morskim pojasom. Iz te suverenosti proizilazi da strain brodovi nemaju pravo prolaza kroz unutrasnje vode, vec se celokupan saobracaj odvija na osnovu odobrenja i pod nadzorom domacih vlasti.

Teritorijalno more drugi je pojas duz obale ili unutrasnjih voda jedne drzave. Ono predstavlja morski proctor ukljucujuci i morsko dno, podzemlje i vazdusnu oblast, koja se u izvesnoj sirini proteze od osnovne linije prema slobodnom moru. U Konvenciji o pravu mora sadrzana su precizna pravila za utvrdjivanje granica teritorijalnog mora. Polazna linija zavisi od konfiguracije obale i moze biti normalna i prava. Normalna polazna linija podrazumeva liniju niske vode duz obale. U oblastima gde je obala razudjena ili ako se u blizini obale nalazi veci broj ostrva, drzava moze primeniti metod pravih polaznih linija. Te linije se povlace tako da spajaju najisturenije tacke na kopnu ili na ostrvima. Svako ostrvo ima posebno teritorijalno more. Prema Konvenciji o pravu mora drzava ima pravo da odredi sirinu svog teritorijalnog mora do granice koja ne prelazi 12 nm, od polazne tacke merenja. Ta granica je ujedno linija suverenosti obalne drzave na moru. Pravni polozaj teritorijalnog mora ima dve bitne oznake. S jedne strane to je suverenost obalne drzave, a sa druge to je pravo neskodljivog prolaska brodova svih drzava. Teritorijalno more sastavni je deo drzavne teritorije i nalazi se pod suverenoscu obalne drzave. Suverenost se proteze na morsko dno, podzemlje, i vazdusni proctor. Obalna drzava ostvaruje suverenost vrseci niz ovlastenja koja ima i na svojoj kopnenoj teritoriji. Ona se sastoje u: zakonodavnoj vlasti, odnosno u punoj vaznosti svih zakonskih propisa obalne drzave; policijskoj i sudskoj nadleznosti; sanitarnom i carinskom nadzoru; iskljucivom pravu koristenja pomorskog bogatstva; iskljucivom pravu na prelet vazdusnog prostora itd. Pravo stranih brodova na neskodljiv prolaz kroz teritorijalno more predstavlja ogranicenje koje je u skadu sa MP nametnuto obalnoj drzavi. U ovom ogranicenju suverenosti nalazi se glavna razlika izmedju unutrasnje morske vode i teritorijalnog mora. Pravo neskodljivog prolaza ustanovljeno je medjunarodnim obicajnim pravom i regulisano Zenevskom konvencijom o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu od 1958.

Strani brodovi koji se sluze pravom neskodljivog prolaza duzni su da postuju zakone i propise obalne drzave i sve opsteprihvacene norme MP o izbegavanju sudara na moru. Obalna drzava je duzna da ne sprecava neskodljiv prolaz stranih brodova. Konvencija o pravu mora be dozvoljava obalnim drzavama da od stranih brodova ubiru dazbine samo zbog njihovog prolaza teritorijalnim morem. Podmornicama je zabranjeno ronjenje u teritorijalnim vodama drugih drzava. Njima je prolaz dozvoljen samo ako plove povrsinom sa istaknutom zastavom. Prilikom prolaska kroz teritorijalno more strani trgovacki brodovi nalaze se pod vlascu obalne drzave. Strani ribarski brodovi ne smeju da ribare. Strani ratni brodovi i strani brodovi koji ne sluze u

24

trgovacke svrhe takodje imaju pravo neskodljivog prolaska. Za vreme plovidbe teritorijalnim morem ovi brodovi su izuzeti od teritorijalne jurisdikcije obalne drzave i nalaze se pod vlascu drzave ciju zastavu viju. U slucaju krsenja propisa obalna drzava obicno upozorava zapovednika broda na povredu, a ako se on ne odazove pozivu da se tim propisima pokori, moze se zahtevati da brod odmah isplovi iz teritorijalnog mora. Drzava zastave snosi medjunarodnu odgovornost za svaku stetu nanesenu obalnoj drzavi.

POMORSKA OBLAST – SPOLJNI MORSKI POJAS, EPIKONTINENTALNI POJAS, ISLJUCIVA EKONOMSKA ZONA

Spoljni pojas predstavlja deo mora koji se u odredjenoj sirini proteze uz spoljnu granicu teritorijalnog mora obalne drzave radi zastite njenih tacno odredjenih interesa. Ovaj pojas izraz je potrebe da se ublazi ostra razlika izmedju teritorijalnog mora nad kojim drzave imaju suverenu vlast, i pune slobode otvorenog mora. Kao isntitut MP spoljni morski pojas stvoren je kroz praksu donosenja jednostranih akata kojima su obalne drzave prosirivale granicu svoje vlasti na moru u cilju sprecavanja krsenja carinskih, poreskih i sanitarnih propisa. Kodifikacija postojecih obicajnih pravila izvrsena je Zenevskom konvencijom iz 1958, a vecinu tih odredaba preuzima nova Konvencija o pravu mora. Sirina spoljnog pojasa nije tacno utvrdjena MP. Drzave same odredjuju tu sirinu, ali se smatra da spoljni pojas zajedno sa teritorijalnim morem ne sme da predje 24 nm. Spoljni morski pojas nije podvrgnut suverenoj vlasti obalne drzave. Na ovom prostoru koji predstavlja deo slobodnog mora MP priznaje drzavi samo odredjena ovlastenja. Obalna drzava moze vrsiti nadzor da bi sprecila svojih carinskih, zdravstvenih, fiskalnih propisa, ili propisa o imigraciji. U spoljnom pojasu ona moze poceti gonjenje stranog broda zbog krsenja ovih propisa ucinjenih unutar granica obalnih drzava. Kaznjavanje stranog broda nije dozvoljeno ako je prekrsaj izvrsen u spoljnom morskom pojasu. Pravni polozaj delimicno je izmenjen novom Konvencijom o pravu mora. Spoljni morski pojas ima status slobodnog mora samo ako drzava nije proglasila slobodnu ekonomsku zonu. Druga novina vezana je za suzbijanje trgovine arheoloskim i istorijskim predmetima nadjenim u moru.

Epikontinentalni pojas obuhvata morsko dno i podzemlje morskih prostora koji se do odredjene dubine ili udaljenosti protezu izvan teritorijalnog mora obalne drzave. Nastanak ovog pojma vezuje se za pojam kontinentalnog sloja. Kopno pored mora ne zavrsava se na onoj liniji koju zapljuskuju morski talasi. Morska obala ne pada strmo u more, vec ide u morske dubine u obliku zaravni, prosecno oko 200m. Zatim nastaje normalna morska dubina. To produzenje kopna u moru naziva se kontinentalni pojas. Deo mora koji obuhvata kontinentalni sloj i morsko dno, a granici se sa teritorijalnim morem, cini epikontinentalni pojas kao pravni pojam. Nakon II s.r. napredak tehnike podstakao je obalne drzave da traze punu suverenost nad ovim delom slobodnog mora. Mnoge drzave su jednostranim aktima prosirile granice svoje vlasti i proklamovale iskljucivo pravo iskoriscavanja rudnog blaga i bogatstva podzemlja. Takva praksa potvrdjena je usvajanjem Zenevske konvencije o epikontinentalnom pojasu 1958. Epikontinentalni pojas pocinje od tacke gde dopire dno i podzemlje teritorijalnog mora obalne drzave, tako da je drzavna granica na moru ujedno njegova unutrasnja granica. Za odredjivanje spoljne granice (prema Konvenciji iz 1982.) prihvata se da se epikontinentalni pojas prostire preko citavog prirodnog produzetka kopna do spoljnog ruba kontinentalne ivice, ili do udaljenosti od 200 nm (racunajuci polazne linije za merenje teritorijalnog mora). Pravni rezim epikontinentalnog pojasa zasniva se na suverenim pravima obalne drzave radi istrazivanja i iskoriscavanja njegovih prirodnih bogatstava. Obalna drzava koja iskoriscava rudna bogatstva epikontinentalnog pojasa van 200 nm duzna je da plati odgovarajucu nadoknadu Medjunarodnoj vlasti za morsko dno, a ova ih pravicno raspodeljuje drzavama ugovornicama Konvencije iz 1982.

Iskljuciva ekonomska zona je morski pojas koji se nalazi izvan teritorijalnog mora i prostire se u odredjenoj sirini prema slobodnom moru. U pozadini nastanka ove zone nalazi se interes obalnih drzava da ostvare trajnu suverenost nad prirodnim bogatstvima mora uz svoju obalu. Iskljuciva ekonomska zona danas se smatra ustanovom medjunarodnog obicajnog prava, a svoj pravni oblik dobila je u Konvenciji o pravu mora iz 1982. Sirina iskljucive ekonomske zone meri se od polaznih linija koje sluze za odredjivanje teritorijalnog mora. Krajnja granica do koje se moze proglasiti zona iznosi 200 nm. Iskljuciva ekonomska zona ne cini deo teritorije nad kojim obalna drzava ima punu suverenost. Ovaj prostor se ne smatra ni morem koje je slobodno za sve drzave. Isljuciva ekonomska zona mora se proglasiti jednostranim aktom obalne drzave ili medjunarodnim ugovorom. U ovoj zoni obalna drzava ima isljuciva prava u

25

ekonomskom istrazivanju i iskoriscavanju zone. Obalna drzava poseduje i druga prava po novoj Konvenciji o pravu mora iz 1982. godine : gonjenje stranih brodova koji povrede unutrasnje zakone i propise, pravo donosenja i primene zakona i propisa o sprecavanju i zastiiti mora od zagadjivanja, pravo regulisanja naucnog istrazivanja mora itd.

POMORSKA OBLAST- OTVORENO MORE I MEDJUNARODNA ZONA

Slobodno more predstavlja ogoromnu morsku masu koja se prostire van granica suverenosti i jurisdikcije obalnih drzava. Slobodnom moru pripada vazduzsni prostor ukoliko drzava nije proglasila iskljucivu ekonomsku zonu, dok morsko dno izvan granica nacionalne jurisdikcije ima status medjunarodne zone. U slobodnom moru ni jedna drzava nema isljucivu vlast. Slobodno more nije podlozno okupaciji, vec dostupno svim drzavama. Pravni rezim slobodnog mora utvrdjen je Zenevskom konvencijom o slobodnom moru iz 1958, i novom Konvencijom o o pravu mora iz 1982. godine. Taj rezim zasnovan je na nacelu slobode otvorenog mora koje obuhvata sledece slobode: plovidbe, ribolova, polaganja kablova i cevovoda, preleta, podizanja vestackih ostrva, i naucnih istrazivanja. Brod koji plovi slobodnim morem nalazi se pod jurisdikcijom i nadzorom ciju zastavu vije. Drzava zastave ostvaruje vlast nad brodom i posadom prema svom unutrasnjem pravu. Izuzetak je mogucnost bilo kog ratnog broda da izvrsi pregled stranog trgovackog broda. Drzave su duzne da na otvorenom moru saradjuju radi suzbijanja trgovine robljem, piraterije, nedopustene trgovine narkoticima, i neovascenog emitovanja sa slobodnog mora. Konvencija o pravu mora omogucava i neobalnim drzavama uzivanje slobode otvorenog mora. Brodovi neobalnih drzava registruju se u odredjenim lukama is a njima se postupa kao sa brodovima obalne drzave.

Medjunarodna zona obuhvata morsko dno i podzemlje koje se nalazi van granica nacionalne jurisdikcije. Ova zona predstavlja potpuno novu ustanovu MP mora. Njenom stvaranju predhodilo je donosenje nekoliko znacajnih akata u UN. Rezolucijom Generalne skupstine iz 1969. godine prvo je proglasen moratorijum u pogledu svih delatnosti radi iskoriscavanja bogatstva na dnu mora i okeana van granica nacionalne jurisdikcije. Naredne godine doneta je deklaracija o nacelima koja se odnose na dno mora i okeana i njihovo podzemlje izvan granica nacionalne jurisdikcije. Deklaracija polazi od nacela da je zona rezervisana isljcivo za miroljubive svrhe i da iskoriscavanje njenih bogatstava mora biti u interesu cele medjunarodne zajednice. Zona ne moze biti predmet prisvajanja. Medjunarodna zona ima pravni status zajednickog dobra covecanstva. Konvencijom o pravu mora stvoren je poseban mehanizam za upravljanje bogatstvima medjunarodne zone u cijem se sredistu nalazi Medjunarodna vlast za morsko dno. Sve drzave potpisnice Konvencije su clanovi i MVzMD, i svaka od njih salje predstavnika za skupstinu koja je najvisi organ ove organizacije. MVzMD poseduje i Preduzeće kao operativni organ za obavljanje delatnosti. MVzMD preko Preduzeća vrši prevoz, preradu, i marketing ruda dobijenih u zoni. Međutim istraživačko proizvodnu delatnost u zoni MVzMD može da obavlja udruživanjem sa državama ugovornicama, državnim preduzećima, ili fizičkim i pravnim licima. Saugovarač ima dužnost da MVzMD plaća naknadu za administrativne troškove, stalnu godišnju taksu, i poseban doprinos na ime komercijalne proizvodnje.

POMORKSA OBLAST – MOREUZI I KANALI

Moreuzi predstavljaju uzak prirodan prolaz koji spaja dva mora. Međunarodni karakter imaju samo moreuzi koji se upotrebljavaju za međunarodnu plovidbu, između dva dela slobodnog mora ili između slobodnog mora i teritorijalnog mora neke države. Nacionalni moreuzi koji ne služe za međunarodnu plovidbu smatraju se delom teritorijalnih voda. Međunarodni moreuzi su zbog izuzetnog značaja podvrgnuti posebnom pravnom režimu. Pravila su stvarana kroz praksu država i običajno pravo, a kodifikovana su Ženevskom konvencijom o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu od 1958. godine i novom Konvencijom o pravu mora iz 1982. godine. Neki moreuzi se nalaze izvan područja primene ovih pravila i njihov status je regulisan posebnim međunarodnim ugoovrima.

Zavisno od širine i geografskog položaja moreuzi se mogu podeliti u nekoliko grupa:(a) Prva grupa obuhvata moreuze šire od 24 nm koji spajaju slobodno more ili isljučive

ekonomske zone. Režim plovidbe kroz ove moreuze zasniva se na slobodi plovidbe i preleta, jer se oni smatraju kao produžetak slobodnog mora.

(b) Druga grupa predstavlja moreuze koji se nalaze u teritorijalnom moru i moreuze koji se nalaze u slobodnom moru i isključivim ekonomskim zonama a njihova širina ne

26

prelazi 24 nm. Opšte je pravilo da se kroz ovakve moreuze plovidba ne može zaustaviti, i da svi brodovi i vazduhoplovi imaju pravo tranzitnog prelaza (tu se podrazumeva i sloboda uplovljavanja u luke koje se nalaze u moreuzu).

(c) Treću grupu čine međunarodni moreuzi koji povezuju deo slobodnog mora ili isključive ekonomske zone sa teritorijalnim morem države koja nema svojih obala na moreuzu. Na ovim moreuzima svim brodovima (ali ne i avionima) priznato je pravo neškodljivog prolaza.

(d) Četvrtu grupu čine moreuzi čiji je pravni režim regulisan međunarodnim konvencijama. U njih spadaju: Bosfor i Dardaneli, Gibraltarski moreuz, i Sund i Belti.

Morski kanali su veštački plovni putevi između dva mora stvoreni radi kraće i bezbednije plovidbe. Kao tvorevine ljudskog rada oni su izgrađeni na ranijoj suvozemnoj teritoriji. Zato prokopavanje kanala kroz teritoriju jedne države ne znači gubljenje suvereniteta nad tim područjima bez obzira čijim se sredstvima kanal gradio. Prolaz kanalima koji ne služe za međunarodnu plovidbu reguliče država svojim unutrašnjim propisima. Za morske kanale koji se koriste kao međunarodni plovni putevi važi režim stvoren međunarodnim ugovorom ili jednostranim aktom obalne države. Od međunarodnih morskih kanala najveći značaj imaju: Suecki, Panamski, i Kilski kanal.

Panamski kanal koji spaja Pacifik i Atlantik prokopan je na panamskoj prevlaci u Srednjoj Americi. Koncesiju za gradnju kanala SAD su dobile 1903, nakon što su sklopile ugovor sa novonastalom državom Panamom (otcepila se od Kolumbije iz pomoć SAD). Kanal je pučten u saobraćaj 1914. Pravni položaj Panamskog kanala i režim prolaza bili su regulisani ugovorima SAD sa VB iz 1901. Prema ovim ugovorima SAD su dobile na stalno korišćenje, zaposedanje, i nadzor zonu kanala u širini od 10 mi, kao i morski pojas od 3 mi. U toj zoni SAD mogu da drže policiju, vojsku, i grade utvrđenja. Ugovorima je kanal neutralizovan i otvoren za prolaz svim trgovačkim i ratnim brodovima. U praksi neutralnost nije striktno poštovana jer su SAD tokom svetskih ratova zabranile prolaz neprijateljskim brodovima. Novi pravni režim panamskog kanala stvoren je 1977. godine panamsko-američkim ugovorima. Ugovorom o Panamskom kanalu stavljeni su van snage svi raniji ugovori, a Panami je priznat suverenitet nad čitavom teritorijom, uključujući i zonu kanala. SAD su do kraja 1999. godine zadžale upravu nad kopnenim i vodenim područjem radi obezbeđenja kanala. Uprava se vršila preko komisije Panamskog kanala (agencija US vlade). Ugovor o trajnoj neutralizaciji Panamskog kanala predviđa da u doba mira i za vreme rata kanal ostane siguran i otvoren za miran prolaz brodova svih država pod uslovima pune jednakosti. Neutralnost Panamskog kanala garantuje SAD,a od 1999. Panama je zadužena za garancije neutralnosti.

VAZDUŠNA OBLAST – PRAVNA PRIRODA I REŽIM PLOVIDBE

Pojava i razvoj vazduhoplovne tehnike izazvali su potrebu regulisanja međunarodnog vazdušnog saobraćaja. Doktrina je prva koja ukazuje na dva kriterijuma za pravno rešenje ovog pitanja. Prvi se odnosi na striktno poštovanje državne suverenosti i njeno isključivo pravo da koristi i kontroliše vazdušni saobraćaj. Drugi kriterijum je polazio od poređenja vazdušnog saobraćaja sa plovidbom na slobodnom moru.

Već se na haškim konferencijama razmatralo pitanje bacanja projektila iz balona i drugih letelica. Posle Prvog s.r. donosi se prva međunarodna vazduhoplovna konvencija – Pariska konvencija 1919. godine. Tada je osnovana i prva međunarodna organizacija za međunarodni saobraćaj. Prema ovoj konvenciji države imaju isključivu suverenost nad vazdušnim prostorom iznad svoje teritorije, uz ograničenje neškodljivog preleta koji je takođe regulisan u prilog suverenosti država.

Za vreme Drugog svetskog rata održana je međunarodna konferencija u Čikagu 1944. godine. Na konferenciji su usvojene 4 međunarodne konvencije: Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu, Sporazum o međunarodnom vazdušnom tranzitu, Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu, i Privremeni sporazum o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu. U Čikaškim konvencijama usvojeno je kao osnovno načelo suverenost država uz znatna ograničenja putem pet „čikaških sloboda“:

(a) neškodljiv prelet iznad državne teritorije, bez spuštanja(b) spuštanje iz tehničkih razloga radi uzimanja goriva(c) iskrcavanje putnika, pošte, i robe iz zavičajne zemlje vazduhoplova

27

(d) ukrcavanje putnika, pošte, i robe za zavičajnu zemlju vazduhoplova(e) iskrcavanje putnika, pošte, i robe u mesta koja se ne nalazeu zavičajnoj zemlji

vazduhoplova i ukrcavanje za takva mesta

Vazduhoplovi pripadaju onoj državi u kojoj su registrovani. Konvencija se odnosi na civilne avione a ne na državne (vojni, carinski, policijski avioni) koji ne mogu da prelete teritoriju druge države, ili da u nju slete osim ako nemaju potrebno odobrenje. Konvencijom je osnovana nova međunarodna organizacija, Organizacija za međunarodno civilno vazduhoplovstvo (ICAO).

KOSMIČKO PROSTRANSTVO

Počev od 4.12.1957. godine našu planetu obleću sateliti. Postavilo se pitanje kako regulisati vasionsko pravo. Danas možemo konstatovati da nadvazdušni prostor sigurno ne pripada pojedinim suverenim državama. Beskrajna prostranstva vasione moraju ostati dostupna svim državama na našoj planeti pod uslovom miroljubivog korišćenja, zasnovanog na pravnom poretku UN.

Pravni režim kosmosa izgrađivan je postepeno usvajanjem većeg broja akata u oviru UN, i zaključivanjem međunarodnih ugovora. Poseban značaj ima Deklaracija o pravnim načelima koja regulišu delatnost država na istraživanju i korišćenju kosmosa iz 1963. godine (doneta u okviru UN). Osnovni pravni akt u ovoj oblasti predstavlja Ugovor o načelima koja regulišu delatnost država na istraživanju i korišćenju kosmosa, otvoren na potpis državama istovremeno u Vašingtonu, Moskvi, i Londonu (1967). Ugovor je razrađen kroz: Sporazum o spasavanju kosmonauta, povratku kosmonauta, i vraćanju objekata lansiranih u kosmos (1968), Konvenciju o medjunarodnoj odgovornosti za štetu pričinjenu kosmičkim objektima (1972), Konvnciju o registraciji objekata lansiranih u kosmos (1975), i Sporazuma o delatnostima država na Mesecu i drugim nebeskim telima (1979).

Prema odredbama ugovora iz 1967. godine istaživanje i korišćenje kosmosa se mora vršiti radi opšteg dobra i u interesu svih država bez obzira na stepen njihovog razvoja, i mora biti za dobrobit čitavog čovečanstva. Sporazumom iz 1979. predviđeno je da Mesec, druga nebeska tela i njihova prirodna bogatstva predstavljaju zajedničku baštinu čovečanstva. Njihova povrsina, unutrasnjost, bilo koji drugi deo, kao ni njihovi prirodni resursi nece biti predmet svojine ma koje drzave, organizacije ili fizickog lica. Sve drzave uzivaju slobodu pristupa kosmosu i nebeskim telima. Konvencija iz 1975. ustanovila je medjunarodni registar koji se vodi kod UN. Drzava treba da dostavlja podatke o svakom kosmickom objektu koji je upisan u njen registar. Kosmonauti podpadaju pod nadleznost i kontrolu drzave u kojoj je objekt registrovan.

INTERNACIONALIZOVANE TERITORIJE – POJAM, PRAVNI POLOZAJ ARKTIKA I ANTARTIKA

Pod pojmom internacionalizovane teritorije podrazumeva se polozaj jedne teritorije koja je na osnovu medjunarodnog ugovora, trajno stavljena pod vlast i kontrolu odredjenog broja clanova medjunarodne zajednice, ili medjunarodne organizacije.

Polarne oblasti postale su predmet interesovanja medjunarodne zajednice tek poslednjih decenija, nakon sto su u tim predelima otkrivena rudna bogatstva, sto su se ogromne nenaseljene povrsine ispoljile kao podesan teren zavrsenje opita nuklearnim oruzjem. Pored toga Arktik ima poseban znacaj i kao najkraci saobracajni put izmedju SAD i Rusije. CAN, NOR, DAN, RUS, i USA su postavile svoj zahtev u vezi priznanja suvereniteta nad izvesnim delovima Severnog pola, a VB, AUS, NZL, CHL, ARG, USA, RUS nad Juznim polom. Teskocu u resavanju problema polarnih oblasti predstavlja okolnost da je tu nemoguce izvrsiti stvarno zaposedanje teritorije, sto predstavlja bitan uslov za mirnu okupaciju, zbog klimatskih i geografskih uslova. Najveci broj teoreticara se zalaze za internacionalizaciju tih oblasti i uspostavljanje medjunarodne uprave.

Arktik je privukao paznju Rusije u prvoj polovini 19. veka; 1821. Aleksandar I proglasio je iskljucivo prvao nad Beringovim morem. Posle pretesta Engleske i Amerike pitanje je regulisano na bazi ugovora. U toku I s.r. ministarstvo inostranih poslova Rusije obavestilo je prijateljske zemlje da su u sastav carstva usla sva ostrva duz severne obale Rusije. Sovjetska doktrina posmatrala je more izmedju ovih ostrva kao unutrasnje morske vode. Juna 1925.

28

Kanada je istakla svoj zahtev u odnusu na Arktik severno od svojih obala ka polu. Protesti trecih drzava nisu usledili na osnovu cega se moze zakljuciti da je Kanadi i Rusiji precutno priznato pravo na nacionalne sektore. SAD su postale Arkticka zemlja nakon kupovine Aljaske od Rusije 1867, ali nisu ispoljile poseban interes sve do novijeg vremena tj. do pronalaska interkontinentalnih raketa. Krajem hladnog rata SAD i SSSR su potpisale 2 sporazuma o saradnji u zonama Arktika: 1990. godine u Vasingtonu Bus i Gorbacov potpisali su sporazum o granicama na moru, i izgradnji medjunarodnog parka u Beringovom regionu.

U odnosu na Antartik postavilo je zahtev sedam zemalja. Na inicijativu SAD 1959. sazvana je konferencija u Vasingtonu gde je potpisan sporazum na osnovu koga ce u interesu celokupnog covecanstva, Antartik biti zauvek koriscen isljucivo u miroljubive svrhe. Ugovor izricito zabranjuje bilo kakve mere vojne prirode kao sto su uspostavljanje vojnih baza ili vrsenje opita bilo kog oruzja. Sva lica koja borave na Antartiku potpadaju pod jurisdikciju drzave ugovornice ciji su drzavljani. Ugovor je otvorenog tipa i moze mu se prikljuciti bilo koja drzava clanica UN. Ugovor o Antartiku predstavlja jedan kompromis; ugovorne strane saglasile su se da ugovorne odredbe ne mogu biti protumacene u smislu odricanja prava na teritorijalni suverenitet Antartika, ali isgto tako da ni jedan akt niti aktivnost koju preduzimaju u okviru ugovora ne moze biti osnov za sticanje suvereniteta na Antartiku. Svaka drzava ugovornica ima pravo da preduzima mere inspekcije, i sve sto se nalazi na Antartiku je podlozno inspekciji.

IZVORI I KODIFIKACIJA UGOVORNOG PRAVA

Mejdunarodni zivot zahteva od drzava stalno odrzavanje medjusobnih odnosa radi resavanja brojnih pitanja od obostranog i opsteg interesa. Najpogodniji instrument za utvrdjivanje pravila ponasanja i postupanja drzava je medjunarodni ugovor. Pod pojmom medjunarodnog ugovora podrazumevamo dvostrane ili visestrane pravne akte u kojima se podudarnoscu volja usaglasavaju interesi ugovornih strana sa namerom da se izazovu posledice predvidjene pravilima medjunarodnog prava.

Doktrina MP nije jednistvena u odredjivanju sadrzine pojma medjunarodnog ugovoral Postoje 2 teorije. Po teoriji saglasnosti volje sustina ugovora se sastoji u saglasnosti volja koje su o jednom pitanju ili predmetu postigle dve ili vise strana ugovornica. Druga teorija je formalna teorija i po njoj pojam ugovora se oznacava kao postojanje formalnog akta koji u sebi obuhvata saglasnost volja strana ugovornica.

Kako je izrada definicije jednog pojma neophodna u oblastima koje podlezu kodifikaciji, to je razumljivo sto je i Komisija UN za medjunarodno pravo- u svom predlogu pravila medjunarodnog ugovora prava, na osnovu kojih treba da se zakljuci jedna medjunarodna konvencija- dala svoju definiciju pojma ugovora. Ugovor oznacava svaki medjunarodni sporazum zakljucen izmedju drzava u pismenom obliku, bilo da je sadrzan u jedinstvenom ili dva ili vise medjusobno povezanih instrumenata, i bez obzira na njegov poseban naziv, zasnovan na pravilima medjunarodnog prava.

Kodifikacija pravila medjunarodnog ugovornog prava i njihov progresivni razvoj nije samo pitanje pravne tehnike utvrdjivanja, odnosno formulisanja pravila iz ove oblasti, vec je na prvom mestu medjunarodnopravno i politicko pitanje od cijeg resenja zavise u velikoj meri odnosi izmedju drzava. Kako u savremenoj medjunarodnoj zajednici, interesi drzava, a posebno njihova zastita, igraju presudnu ulogu, to je i pitanje pristupanja ugovorima uglavnom politicko pitanje.

Rad na kodifikaciji pravila medjunarodnog ugovornog prava nalazi se na dnevnom redu Komisije za medjunarodno pravo od 1949. godine. Komisija je bila u stanju da 1966. godine konacno zavrsi svoj rad na predlogu pravila medjunarodnog ugovornog prava. Ovaj predlog je posluzio kao osnova za izradu Medjunarodne konvencije o ugovornom pravu koja je usvojena na diplomatskoj konferenciji u Becu 1968. i 1969. godine.

Problem ugovora medjunarodnih organizacija bio je stalno prisutan u radu Komisije na kodifikaciji medjunarodnog ugovornog prava. Jos 1950. godine Komisija je zauzela stav da treba kodifikovati pravila o ugovorima izmedju drzava kao opsta i primenljiva na ugovore koje sklapaju medjunarodne organizacije, s tim da se ona dopune posebnim poglavljem u kome bi se postavila pravila za slucajeve kada njihova shodna primena nije moguca. Ali, Komisija u

29

tome nije bila dosledna, pa je u vise navrata odstupala od ove zamisli, vracala se na nju, da bi je konacno napustila 1966. godine, donoseci odluku da domasaj nacrta clanova bude ogranicen samo na medjudrzavne ugovore. Becka konvencija o ugovornom pravu od 1969. godine, ipak ne ignorise potpuno ugovore medjunarodnih organizacija.S toga u konvenciji pise da se ona moze primenjivati i na druge, sem medjudrzavnih ugovora, ukoliko postoje uslovi da se primene po medjunarodnom obicajnom pravu. Komisija UN je 1982. pripremila konacni nacrt pravila o ugovorima medjunarodnih organizacija. Taj nacrt posluzio je kao osnova za usvajanje Konvencije o pravu ugovora izmedju drzava i medjunarodnih organizacija ili izmedju medjunarodnih organizacija na diplomatskoj konferenciji u Becu 1986. godine.

OBLICI I VRSTE MEDJUNARODNIH UGOVORA

U MP ne postoje odredjena pravila koja bi propisivala formu (oblik), ili postupak za sklapanje medjunarodnih ugovora, mada ustavno pravo pojedinih drzava cesto sadrzi odgovarajuce odredbe u oba pravca. U nauci medjunarodnog prava cine se pokusaji da se izvrse izvesne kategorizacije vrsta ugovora s obzirom na formu ugovora ili na to ko se pojavljuje kao predstavnik drzave ugovornice. Tako se istice da postoje ugovori koji se zakljucuju u formi sporazuma izmedju drzava (Versajski ugovor o miru posle I s.r. i II s.r.), ili sporazuma izmedju sefova drzava (Pariski ugovor iz 1856.), ili ugovori u formi medjunarodnih sporazuma, ili pak u vidu sporazuma koji se zakljucuju izmedju nadleznih ministrastava pojedinih drzava ili podredjenih vladinih agencija. Medjunarodni ugovori mogu biti zakljuceni u najrazlicitijim formama, ukoliko je ispunjen uslov da je postignuta saglasnost strana ugovornica o predmetu ugovora i da je pismeno utvrdjena.

Vrste medjunarodnih ugovora:(a) Po broju strana ugovornica – dvostrani i visestrani. Prvi se zakljucuju izmedju samo

dve strane, dok drugi imaju tri ili vise strana ugovornica. Uz ovu vrstu ugovora u teoriji se ponekad istice i kolektivni ugovor. To su ugovori koji sadrze pravna pravila obavezna za sve drzave. Oni to postaju na osnovu toga sto takvi ugovori u stvari predstavljaju medjunarodni obicaj. Stoga postoji tendencija da se smatra da oni vezuju i drzave koje nisu ucestvovale u njihovom donosenju niti su im se docnije prikljucile. Npr. Mada Zenevska konvencija o ratnim zarobljenicima iz 1929. godine nije bila na snazi izmedju Nemacke i SSSR Medjunarodni vojni sud u Nirnbergu smatrao je krivicno odgovornim i proglasio krivim nemacke ratne zlocince za postupke prema sovjetskim ratnim zarobljenicima.

(b) Prema dejstvu pravnih normi – legislativni i kontraktualni ugovori. Legislativni ugovori sadrze opsta pravila medjunarodnog prava, koja vaze za duzi period, dok kontraktualni ugovori regulisu konkretni medjunarodni odnos ogranicenog vremenskog trajanja, sa nizom reciprocnih prava i obaveza drzava ugovornica.

(c) Po geografskom dejstvu – generalni i regionalni.(d) Po mogućnosti pristupanja – otvoreni (mogu im pristupiti strane naknadno),

zatvoreni (ne postoji odredba o mogućnosti naknadnog postajanja stranom ugovornicom), poluotvoreni (za drzave koje zele da im pristupe uslov je dobijanje saglasnosti prvobitnih stana ugovornica).

(e) Prema predmetu – politicki, ekonomski, tehnicki, administrativni itd.(f) Po formi – pismeni i usmeni. Usmeni ugovori nemaju pravnu snagu.(g) Prema nacinu zakljucenja – svecani ugovori i ugovori zakljuceni u uproscenom

obliku. Svecani ugovori zakljucuju se prema specijalnoj proceduri i podlezu ratifikaciji najviseg drzavnog organa. Ugovori zakljuceni u uproscenom obliku sklapaju se najcesce putem razmena nota ili pisama i stupaju na snagu najcesce prihvatanjem ili odobrenjem.

U doktrini ne postoji neka strogo utvrdjena i opsteprihvacena podela ugovora medjunarodnih organizacija. Postoje pokusaji da se ovi ugovori klasifikuju na osnovu specificnih kriterijuma. Medju njima poseban znacaj imaju podele s obzirom na svojstvo strana ugovornica i predmet (ugovori izmedju drzava i MO i izmedju MO; ugovori o saradnji u sukcesiji), formu i nacin zakljucenja (formalno i neformalno), i broj stranica ugovornica (bilateralni, kvazi-multilateralni- vise ugovrnica podeljenih u 2 bloka, i multilateralni).

UGOVORNE STRANE

30

U medjunarodnim odnosima ugovore najcesce zakljucuju drzave. Medjutim, savremeni razvoj medjunarodnih odnosa i stvaranje velikog broja medjunarodnih organizacija razlicitog karaktera, na celu sa UN istice takodje i problem ugovorne sposobnosti ovih novih medjunarodno pravnih subjekata. Pitanje sposobnosti medjunarodnih subjekata za zakljucivanje ugovora u sebi nuzno sadrzi dva posebna vida i to: ugovornu sposobnost zavisnu od drzavne tvorevine i ugovornu sposobnost i nadleznost medjunarodnih organizacija da zakljucuju medjunarodne ugovore.

Zakljucivanje ugovora je jedna od najstarijih i najkarektiristicnijih pojava vrsenja atributa suverenosti i nezavisnosti drzava. Sa svoje strane Komisija za medjunarodno pravo UN istakla je da svaka drzava poseduje sposobnost da zakljucuje medjunarodne ugovore, stim da drzave clanice savezne drzave mogu to da cine samo ukoliko je to predvidjeno saveznim ustavom i u granicama koje on predvidja. Najpotpunija kategorizacija drzava prema njihovoj ugovornoj sposobnosti obuhvatila bi sledece: potpuno suverene drzave (neosporno pravo zakljucivanja ugovora), federalne drzave (pravilo je da samo federalna drzava ima pravo da zakljucuje medjunarodne ugovore), konfederacije drzava (svaka drzava clanica posebno zakljucuje ugovore), drzave u personalnoj uniji (svaka drzava clanica posebno zakljucuje ugovore), drzave u realnoj uniji (nadleznost ima samo cela unija), Vatikan (moze da zakljucuje medjunarodne ugovore – konkordate), stalno neutralne drzave (zbog svoje neutralnosti ne mogu da zakljucuju sve vrste ugovora npr. ugovor o savezu), protektorati (sklapanje ugovora za njih vrsi nadlezna drzava).

Kako je ugovor rezultat podudarnosti volja dva ili vise subjekata MP o usaglasavanju njihovih interesa, to je za njihovo punovazno zakljucenje potrebno da ga sklope nadlezni organi. Pitanje organa nadleznih za zakljucenje medjunarodnog ugovora je pitanje novijeg datuma. Ono postaje narocito aktuelno s nastankom demokratskih drzava i uvodjenjem principa podele vlasti. Obicno onaj organ koji predstavlja drzavu u njenim spoljnim poslovima, poseduje sposobnost i za zakljucenje medjunarodnih ugovora. Ogranicenja ove nadleznosti postoje u obliku zahteva da se dobije odobrenje ili saglasnost od zakonodavnog tela, ili drugog nadleznog organa, vec prema vrsti ugovora i karakteru preuzetih obaveza. Odredbe o nadleznim organima za zakljucenje ugovora u ime medjunarodnih organizacija nalaze se u njihovim konstitutivnim aktima, a cesto zavise od funkcija i nadleznosti same organizacije, tako da se u krajnjoj liniji pitanje nadleznosti organa odredjuje i praksom i putem tumacenja relevantnih odredbi akata o njihovom osnivanju. Unutrasnja pravila svake drzave odredjuju organe nadlezne za zakljucenje medjunarodnih ugovora. Na prvom mestu to su sef drzave, predsednik vlade, kolegijalni organ drzave itd. Medjunarodni ugovori se najcesce sklapaju putem diplomatskih predstavnika koji u tu svrhu moraju imati punomocje. Punomocje predvidja obim i granice ovlascenja predstavnika. U slucaju njihovih prekoracenja ugovor se smatra nistavnim. U unutrasnjem pravnom poretku slobodan pristanak subjekta ugovornog odnosa je uslov za punovaznost ugovora. Ugovor zakljucen pod prinudom, usled prevare, ili u zabludi smatra se nistavnim.

Pravo medjunarodnih organizacija da zakljucuju ugovore oduvek je zaokupljalo paznju doktrine i medjunarodne prakse. Tradicionalno shvatanje povezuje ugovorni kapacitet drzava sa suverenoscu i taj atribut ne moze biti prenesen na organizacije, posto je sam pojam suvereniteta stran njihovoj prirodi. Zato se morao pronaci drugi osnov na kome bi se zasnivalo pravo organizacije da zakljucuje ugovore. Najstarije glediste vezivalo je ovo pravo organizacija za odredbe konstitutivnog akta. Po tom shvatanju medjunarodna organizacija moze da zakljucuje samo one ugovore na koje je izricito ovlascena svojim ustavnim aktom. Bogata praksa ugovaranja izvan izricitih ovlascenja bila je povod da se u jednom delu doktrine lansira sasvim suprotno shvatanje po kome MO imaju predpostavljeno pravo sklapanja ugovora.

Pravo medjunarodnih organizacija da zakljucuju ugovore konstituise se saglasnoscu volja drzava (koje daju ovlascene organizacijama za sklapanje ugovora) i moze biti zasnovano jedino na ugovornom pravu. Drzave daju ovo ovlascenje u formi konstitutivnog akta i to ne samo putem odredaba koje neposredno predvidjaju zakljucenje ugovora, vec i preko onih clanova kojima se organizaciji poveravaju funkcije cije uspesno vrsenje nuzno podrazumeva sklapanje ugovora. Ovakav pristup MO poznat je kao ucenje o implicitnoj nadleznosti.

PROCES ZAKLJUCIVANJA MEDJUNARODNIH UGOVORA – PREGOVORI, USVAJANJE TEKSTA, AUTENTIFIKACIJA

31

Nacin vodjenja pregovora kao i oblik zavise od vrste ugovora koji se zeli zakljuciti. Pregovori oko zakljucenja višestranih ugovora vode se obicno na medjuanrodnim konferencijama, dok su pregovori između dve strane, radi zaključenja dvostranog ugovora, predmet razgovora u bilateralnim odnosima između ministara spoljnih poslova ili diplomatskih predstavnika zainteresovanih zemalja. Kako ne postoje opšta međunarodna pravila o vođenju pregovora, to se oni mogu obavljati usmeno i putem neposrednog kontakta lica koja pregpvaraju. Takođe, pregovori se mogu obavljati i pismenim putem, kao što su diplomatske note ili pisma koja šalju za to ovlašćena lica. Pregovori se mogu obaviti čak i telefonskim putem. Do XIX veka bila je praksa da monarsi direktno učestvuju u pregovorima. Buržoaske revolucije i donošenje demokratskih ustava u mnogim zemljama sa principom podele vlasti unose novine u način vođenja spoljnih poslova. Tako se pregovori i prva etapa zaključenja ugovora (potpisivanje) poveravaju izvšnim organima vlasti, dok u konačnom procesu nastanka ugovora učestvuju i predstavnički organi (najčešće putem ratifikacije). Tokom pregovora svaki sastanak se završava protokolom koji potpisuju pregovarači.

Kada se tokom pregovora postigne saglasnost i utvrde opšta načela na kojima ugovor treba da počiva, pristupa se redigovanju teksta ugovora, a zatim njegovom usvajanju i autentifikaciji. Osnovno je načelo da tekst treba da prihvate svi učesnici u pregovorima. Ranija je praksa bila da se usvajanje teksta vrši jednoglasnim sporazumom svih država koje su učestvovale u njegovom sastavljanju. Danas preovladava većinsko glasanje (²/³).

Autentifikacija teksta je potrebna da bi se države koje su učestvovale u pregovorima, pre nego što budu pozvane da se odluče da li će postati strane ugovornice, ili ne, konačno upoznale sa sadržinom ugovora. Od tog momenta tekst ugovora više ne može biti menjan i postupkom autentifikacije overava se tekst kao konačan i verodostojan. Tekst se overava najčešće potpisivanjem.

NAČINI IZRAŽAVANJA PRISTANKA NA OBAVEZIVANJE UGOVOROM

Kod klasičnog načina nastanka ugovora potpisivanje se smatra kao faza donošenja ugovora. Nasuprot tome ratifikacija se smatrala kao formalnost i obaveza šefa države ili vladara sa deklarativnim i retroaktivnim dejstvom. Pojavom novih demokratskih ustava u pojedinim zemljama pocetkom XIX veka u osnovi se promenio pojam ustanove ratifikacije, i njen značaj. Ratifkacija je postala bitan element za nastanak i dejstvo ugovora, a potpisivanje je označavalo samo jednu fazu u izradi teksta ugovora i utvrđivanju postignute saglasnosti strana učesnica u pregovorima.

U postupku klasičnog načina nastajanja ugovora, u kome faza potpisivanja ugovora ima određen uži značaj, potpisani ugovor ovim aktom ne postaje definitivan. Njegov konačan nastanak uslovljen je ratifikacijom. Ratifikacija je konačna izjava volje države, koja je učestvovala u pregovorima i koja je potpisala ugovor, da prihvata kao svoju međunarodnu obavezu predhodno utvrđeni tekst međunarodnog instrumenta. Problem nadležnosti organa je veoma značajno pitanje za određivanje tačnog pojma ustanove ratifikacije. Pravilo je da se prilikom zaključenja ugovora poštuju ustavne odredbe države koja vrši ratifikaciju. Ratifikacija može biti protivustavna iz dva razloga: konačnu odluku o obavezivanju države nije doneo organ koji bi u takvom slučaju bio nadležan da dela; i organ koji vrši ratifikaciju, nije postupao saglasno svojoj nadležnosti, iako je delovao kao ovlašćeni organ (npr. nije nabavio predhodno odobrenje predstavničkog tela, ako je to zahtevano po ustavnim odredbama). Najznačajnija je osobina ratifikacije da ona nije obavezna. Ova osobina se ispoljava u pravu države da uopšte ne pristupi ratifikaciji određenog ugovora i u nepostojanju obaveze da pristupi ratifikaciji u određenom roku. Druga važna karakteristika ustanove ratifikacije jeste to što ona ne može da ima retroaktivno dejstvo (ugovor stupa na snagu sa ratifikacijom, ali ga ratifikacija ne pojačava). Postoji i 3. karakteristika koja se sastoji u tome da ratifikacija ne može da bude uslovna. Naime, država može ili da ratifikuje jedan ugovor ili da odbije da to učini ali ne može postavljati uslove, niti menjati ugovor prilikom ratifikacije.

U Bečkoj konvenciji iz 1986. godine nije predviđena ratifikacija kao nacin konacnog obavezivanja medjunarodnih organizacija ugovorom. Umesto toga, one svoj pristanak da budu vezane ugovorom daju aktom formalne potvrde. Tome su doprinela 3 razloga: potpuno odsustvo ustanove ratifikacije u ugovornoj praksi medjunarodnih organizacija, okolnost da i

32

organizacije kod najvaznijih formalnih ugovora koriste nacine konacnog obavezivanja koje su u pravno-tehnickom smislu evivalent ratifikaciji, velika terminoloska nedoslednost prilikom koriscenja tih nacina.

Pristupanje je postupak na osnovu kojeg strane ugovornice koje nisu ucestovovale u zakljucenju ugovora izjavljuju u obliku posebne isprave svoju saglasnost da postanu strane ugovornice. Danasnji ugovori koji sadrze klauzulu o pristupanju, pravo na pristup cine nezavisnim od stupanja ugovora na snagu.

Po definiciji, pojam prihvatanja ugovora (akceptansa) oznacava akt kojim drzava, umesto potpisa ili ratifikacije, ili pristupanja, ili svih ovih procedura zajedno, izrazava volju da se konacno obaveze odredbama ugovora koji se zakljucuje. Prihvatanje je nova ustanova u MP, koristi se tek nakon II s.r. Prakticni razlozi koji su diktirali ovu potrebu bili su da se pruzi mogucnost drzavama da na jedan prikladan nacin izbegnu veoma slozenu i cesto dugotrajnu proceduru ratifikacije, uz mogucnost postovanja svojih ustavnih odredbi i drugih unutrasnjih akata kojima se odredjuju nadleznosti organa u zakljucivanju medjunarodnih ugovora. U svom razvoju ova ustanova se pojavila u vidu klauzule koja je svoju najuobicajeniju formu dobila u ovoj varijanti: ugovor ce stupiti na snagu: potpisivanjem, bez rezerve prihvatanja; potpisivanjem sa rezervom prihvatanja, prihvatanjem (Opsti sporazum o carinama i trgovini iz 1947. godine). Medjutim ubrzo se uvidelo da drzave nisu spremne da se odreknu ratifikacije tako da se akceptansa koristi veoma retko jos od 1950. godine.

Ustanova odobravanja ugovora pojavila se 70-ih godina. Upotreba ovog nacina predvidja da potpisani ugovor nije podlozan ratifikaciji, kao uslovu svog stupanja na snagu, ali se istovremeno stvarno stupanje na snagu dovodi u zavisnost od dobijanja odobrenja ili potvrde od strane nadleznih organa drzava ugovornica. Putem razmene nota o izvrsenom odobravanju ugovor stupa na snagu.

Zakljucenje ugovora u uproscenoj formi je sklapanje ugovora putem razmene nota, pisama, i sl. On se naime sastoji u tome sto jedna ugovornica salje drugoj notu ili pismo u kojoj predlaze odredjeni tekst ugovora koji treba zakljuciti. Druga strana treba da izrazi svoju saglasnost s predlozenim tekstom i da dâ izjavu o svojoj nameri da ce smatrati usvojeni tekst kao svoju medjunarodnu obavezu. Ovakva vrsta sporazuma obicno se zakljucuje bez formalne intervencije nadleznih organa i oni, u pravilu, ne zahtevaju ratifikaciju. Cilj zakljucenja ovakvih sporazuam u najvecem broju slucajeva je da se dopune, izmene, ili produze vec postojeci ugovori.

Prilikom stupanja ugovora na snagu treba voditi racuna o : datumu kada je medjunarodna ugovorna obaveza perfektna, tako da ugovor stupa na snagu, i o momentu kada on postaje obavezan za strane ugovornice. Ostavlja se sloboda strankama ugovornicama da odrede datum kada ce ugovor stupiti na snagu. One to obicno cine izričitim odredbama ugovornog akta. Medjutim sam datum se moze odrediti i implicitno iz samog ugovora. Ako ugovor ne odredjuje ova dva nacina, onda se smatra da se deponovanjem ratifikacionih instrumenata ili instrumenata prihvatanja, odobrenja,ili stavljanja potpisa mogu uzeti kao prezumpcija namere strana ugovornica da to bude datum stupanja ugovora na snagu.

REZERVE UZ VI ŠESTRANE UGOVORE-(sadržinska primena ugovora)

Stavljajuci reserve, strana ugovornica ogranicava primenu ugovora u dva pravca, bilo tako sto iskljucuje izvesne odredbe ugovora, ili pak menja njihov pravni ucinak u odnosu na sebe. Ustanova rezervi uz medjunarodne ugoovore novijeg je datuma. Rad velikih medjunarodnih konferencija i stupanje na snagu konvencija koje one donose, tesno su povezani sa problemom rezervi, koje su, kao sredstvo usaglasavanja razlicitih interesa strana ugovornica, trebalo da u prvom redu posluze prosirenju ugovornih obaveza, makar i u ogranicenom obimu. Nasuprot potpunom neucestvovanju jedne drzave u ugovoru, postavilo se kao prakticnije njeno delimicno ucestovovanje. Rezerve kao ustanova MP uglavnom su vezane za visestrane ugovore. Sto se tice definicije rezerve, u literaturi se podvlaci da je ona u sustini jednostrani pravni akt, odnosno jednostrana formalna izjava pomocu koje se strana ugovornica ogradjuje od jedne ili vise odredaba ugovora ili im daje odredjen smisao. Prema Beckim konvencijama stavljanje rezerve nije dopusteno: ako ugovor izricito zabranjuje stavljanje rezervi, ako ugovor dopusta stavljanje samo odredjenih rezervi, ako je rezerva nespojiva sa predmetom i ciljem

33

ugovora koji inace ne sadrzi odredbe o rezervama. Kao jednostrani pravni akt, rezerva za svoju punovaznost i stupanje na snagu mora da dobije saglasnost drugih strana ugovornica ciji su interesi u pitanju. U medjunarodnoj ugovornoj praksi postoji vise nacina za prihvatanje rezervi. Pristanak se moze dati izricito i to unosenjem klauzule o rezervama u tekst ugovora. Na osnovu ove klauzule dopusta se stavljanje rezervi. Rezerve se stavljaju prilikom ratifikacije.

PRIMENA MEDJUNARODNIH UGOVORA (vremensko važenje ugovora i teritorijalna primena)

Važenje ugovora obuhvata vremenski period od dana stupanja na snagu do trenutka nastupanja pravnih činjenica koje MP predviđa kao osnove za prestanak dejstva ugovora. Pošto današnja praksa ne poznaje ugovore sa večitim trajanjem, ugovornim klauzulama se najčešće predviđa vreme trajanja ugovora.

Ugovor se primenjuje samo na situacije izmedju pocetnog i krajnjeg trenutka njegovog vremenskog vazenja. Medjutim, strane ugovornice se mogu sporazumeti da primenu ugovora prosire van vremenskih okvira. Ponekad je u njihovom interesu da sve ili neke odredbe budu relevantne i prema proslim dogadjajima i cinjenicama. Drugi put, one su zainteresovane da pojedine odredbe ugovora koji je prestao da vazi ne izgube dejstvo dok se ne rasciste sve situacije koje su stvorene tokom njegove primene, ali cije posledice jos uvek traju. Medjunarodni ugovori ne mogu delovati retroaktivno. Stranice ugovornice nasle bi se u veoma slozenom polozaju ukoliko bi se pravila sadrzana u ugovoru odnosila na situacije koje su se vec dogodile. Nekada ugovori imaju samo prividno retroaktivno dejstvo. Radi se o jednoj osobenoj pravnoj tehnici koja se koristi prilikom regulisanja vremenskog vazenja dopunskih sporazuma ili aranzmana o izmenama ranije zakljucenih ugovora. Ona se sastoji u tome sto se pocetak dejstva dopunskih sporazuma vezuje za datum stupanja na snagu glavnog ugovora.

Opste je pravilo da se ugovor primenjuje i proizvodi dejstvo na citavoj teritoriji svake drzave ugovornice. Ipak, primena ovog principa moze da naidje na teskoce zbog postojanja kolonijalnih klauzula, kao i razlicitih ustavnih propisa slozenih drzava. Problem odredjivanja podrucja primene ugovora moze se postaviti i povodom federalne klauzule. U MP jedino su drzave sposobne da se putem ugovora obavezu u odnosu na teritoriju. Medjunarodne organizacije nemaju teritoriju u pravom smislu reci. Teritorijalni aspekt primene nije od znacaja kod svih ugovora koje drzave zakljucuju sa medjunarodnim organizacijama. Samo kada je izvrsenje ugovora sustinski vezano za drzavnu teritoriju, kada se drzava obavezuje prema organizaciji ne kao politicki entitet, vec kao nosilac teritorijalnog suvereniteta, moze se govoriti o teritorijalnoj primeni ugovora. Medjunarodna praksa poznaje i neke izuzetke od nacela da je teritorijalna primena irelevantna u odnosu na medjunarodne organizacije. Rec je o slucajevima indirektne teritorijalne primene ugovora, kada se medjunarodnoj organizaciji poverava jurisdikcija nad teritorijom izvan njenog sedista koja, izmedju ostalog, ukljucuje i pravo zakljucenja ugovora u ime ovih podrucja.

DEJSTVO UGOVORA

Svaki medjunarodni ugovor zakljucuje se da bi proizveo odredjeno dejstvo, odnosno uspostavio pravnu vezu izmedju strana ugovornica. Sadrzina tako stvorenog pravnog odnosa razlicita je i zavisi od odredaba svakog konkretnog ugovora.

Dejstvo ugovora moze se posmatrati iz dva ugla: unutar i izvan kruga strana ugovornica. Ugovor proizvodi dejstvo samo izmedju strana koje su ga zakljucile. Za trece drzave ili trece medjunarodne organizacije ugovor ne moze stvarati ni prava ni obaveze, saglasno prastarom nacelu pacta tertiis nec nocent nec prosunt. Samo izuzetno i pod odredjenim uslovima ugovor moze delovati u korist ili na teret trecih drzava. Primena nacela pacta tertiis postaje slozenija kada se u obzir uzme clanaska veza koja, predhodno i nezavisno od datog ugovora, postoji izmedju medjunarodne organizacije i drzava. Kod ugovora medjunarodnih organizacija potrebno je ispitati u kojoj se meri clanice mogu smatrati trecim drzavama u odnosu na te ugovore.

Jos u rimskom pravu ustanovljen je princip da ugovori ne radjaju ni prava ni obaveze za trece. Isto nacelo steklo je pravo gradjanstva u pravnim sistemima svih savremenih drzava, a preuzeto je u MP. Njegovu potvrdu nalazimo kako u doktrini, tako i u velikom broju odluka medjunarodnih arbitraza i sudova. Drzave ne mogu biti ovlascene niti vezane ugovorima koje

34

nisu zakljucile. Isti princip relevantan je za dejstvo ugovora prema trecim medjunarodnim organizacijama. Becka konvencija o ugovornom pravu od 1969. i Becka konvencija o pravu ugovora medjunarodnih organizacija iz 1986. preuzimaju ovaj princip. Izuzetak od nacela pacta tertiis postoji kada se u tekst ugovora unesu odredbe u korist ili na teret trecih, stim sto se u slucaju tereta treca drzava mora sa time izricito saglasiti, dok se u slucaju koristi njeno „cutanje“ tumaci kao pristanak.

Iz ugovora koji zakljuci medjunarodna organizacija mogu da proizidju posredne posledice za drzave clanice. Obicno su one finansijske prirode i dolaze do izrazaja u fazi izvrsenja ugovora, jer organizacija kao osobeni subjekt MP nece uvek imati potrebna sredstva za ispunjenje obaveza. Pored ovog posrednog dejstva, praksa poznaje slucajeve kada ugovori medjunarodnih organizacija stvaraju prava i obaveze za drzave clanice na osnovu konkretne odredbe. Posebno su u tom pogledu ilustrativni ugovori o glavnom sedistu koji, iako zakljuceni izmedju medjunarodne organizacije i drzave domacina, sadrze odredbe o privilegijama i imunitetima predstavnika svih drzava clanica pri organizaciji. Najdalje je u ugovaranju prava i obaveza za drzave clanice otisla Evropska ekonomska zajednica - sporazumi koje zakljuci ova organizacija neposredno obavezuju drzave clanice i prema njima imaju isto dejstvo kao da su ih i same sklopile. Za drzave clanice mogu neposredno nastati prava i obaveze iz ugovora koje zakljuci organizacija samo ako takvo dejstvo izricito predvidjaju odredbe konstitutivnog akta ili to proizilazi iz ukupnosti pravila i prakse organizacije. U slucaju da ova mogucnost nije predvidjena clanice su na terenu ugovornog prava potpuno izjednacene sa trecim drzavama.

TUMACENJE UGOVORA

Nije redak slucaj da izmedju strana ugovornica dolazi do spora zbog razlicitog tumacenja jedne ugovorne odredbe, vise odredaba, smisla i sadrzaja neke reci ili recenice ili pak ugovora u celosti. Tokom duge prakse izgradili su se izvesni osnovni principi tumacenja medjunarodnih ugovora. Najznacajniji od njih su sledeci: (a) tumacenje ima za cilj da utvrdi stvarnu nameru strana ugovornica (b) tumacenje ne treba da bude u suprotnosti sa osnovnim nacelima medjunarodnog prava (c) predpostavka uvek treba da bude da strane ugovornice nisu imale nameru da zakljuce ugovor ciji je predmet nemoguc, ili sa ciljem da ugovor ne izvrse (d) medjunarodni ugovor treba da se tumaci u dobroj veri i u skladu sa obicnim, svakodnevnim znacenjem koje se daje jednom izrazu.

U postupku tumacenja medjunarodnih ugovora primenjuju se metodi koji su u upotrebi i u unutrasnjem pravu: gramaticko, logicko, i istorijsko tumacenje. Od opsteg pravila da izraze u ugovoru treba tumaciti u skladu sa njihovim obicnim, svakodnevnim znacenjem predvidjen je izuzetak Radi se o slucaju kada strane ugovornice imaju nameru da nekom izrazu u ugovoru daju posebno znacenje. Poseban problem predstavlja tumacenje ugovora koji su sacinjeni na dva ili vise jezika. U tom slucaju Becke konvencije predvidjaju da je tekst verodostojan na svim jezicima, osim ako ugovorom nije odredjeno ili se strane ugovornice nisu dogovorile da pri neslaganju prednost ima jedan tekst.

OBAVEZNA SNAGA MEDJUNARODNIH UGOVORA

Postovanje i ispunjavanje preuzetih obaveza pravilo je ponasanja u svim pravnim porecima, bili oni medjunarodnog ili internog karaktera. U medjunarodnoj zajednici ne postoji organ koji bi jednostrano nametao postovanje ugovora ili primenio prinudu u slucajevima neizvrsavanja obaveza. Na to ih obavezuje jedno od osnovnih nacela medjunarodnog prava – pravilo pacta sunt servanda. Princip postovanja medjunarodnih ugovora srece se u svim etapama razvoja medjunarodne zajednice, mada je u toku svog razvoja bio pod uticajem razlicitih koncepcija i ideja. U pozitivnom medjunarodnom pravu pravilo pact sunt servanda je nesporno. Povelja UN vec u preambuli podvlaci potrebu obezbedjenja uslova pod kojima ce moci da se ocuvaju pravda i postovanje obaveza koje proisticu iz ugovora. Prema Deklaraciji nacela medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji izmedju drzava iz 1970. godine, nacelo savesnog ispunjavanja obaveza predstavlja jedan od osnovnih principa miroljubive koegzistencije.

Pravilo pacta sunt servanda preslo je trnovit put od religiozne, eticke, i obicajne norme koja se primenjivala u medjudrzavnim odnosima, sve do pozitivnog (obicajnog i ugovornog) pravila i opsteg nacela medjunarodnog prava. Sustinska transformacija medjunarodnog prava nakon II

35

s.r. dovela je do znacajnih promena osnova i sadrzine nacela postovanja ugovora. Medjunarodnopravna zabrana rata, i nastojanje da se uspostavi mehanizam kontrole upotrebe sile bitne su odlike tog novog konteksta. Savremeno medjunarodno pravo primenu pravila pacta sunt servanda povezuje sa zahtevima materijalnog karaktera (slobodan pristanak ugovornica i dopustenost predmeta ugovora). Stiteci ugovore koji su rezultat slobodnog pristanka i ciji sadrzaj ne protivureci univerzalnim vrednostima medjunarodne zajednice, nacelo postovanja ugovora dobija novu ulogu: ono postaje faktor miroljubive koegzistencije mnozine subjekata na medjunarodnoj pozornici. U toj novoj funkciji ovo nacelo prerasta od obicajnog pravila u ugovornu normu i imperativni, najopstiji princip medjunarodnog prava.

Za pristalice prirodnopravne koncepcije pravilo pacta sunt servanda predstavlja univerzalni i nepromenljivi princip morala i pravde. Nasuprot tome pozitivisti smatraju da ovo pravilo ne postoji a priori vec pripada pozitivnom medjunarodnom pravu kao obavezno o sankcionisano pravno pravilo. Pobornici teorije opsteg pristanka obaveznu snagu ugovora zasnivaju na obicajnom pravilu prihvacenom od strane drzava, koje propisuje obaveznost ugovora i duznost njegovog postovanja. Drugi nastoje da pravilo pacta sunt servanda povezu sa kategorijom volje drzave. Osnov obaveznosti ugovora oni nalaze u pojedinacnoj volji drzava da se potcini normi o nepovredivosti ugovora. Treca grupa pozitivista odbacuje voluntarizam i opredeljuje se za objektivisticki pristup u objasnjenju pravila pacta sunt servanda. Za njih to pravilo predstavlja aksiom, osnovnu normu na kojoj pociva celokupno medjunarodno pravo.

Sve veci broj savremenih pisaca, ipak, uvidja da je nemoguce dati cisto pravno objasnjenje pravila pacta sunt servanda, vec se u obzir mora uzeti kompleks drustvenih, ekonomskih, politickih, etickih i psiholoskih faktora. Obavezna snaga medjunarodnih ugovora odraz je delovanja zakona istorijskog razvoja. Ekonomska nuznost, internacionalizacija privrede, medjunarodna podela rada, stvaranje svetskog trzista, i upucenost clanova medjunarodne zajednice, sve su to faktori koji cine osnovu na kojoj pociva nacelo postovanja ugovora.

Dve su osnovne karakteristike nacela pacta sunt servanda: imperativna priroda i savesnost (bona fides) kao njegov sastavni deo.

Odredjivanje podrucja primena nacela pacta sunt servanda svodi se na pitanje da li obavezi postovanja podlezu svi medjunarodni ugovori ili pak postoje ugovori koji nemaju obaveznu snagu. U jednom delu teorije postoji shvatanje da nacelo postovanja ugovora nije apsolutno, vec samo relativno pravilo koje u odredjenim slucajevima podleze izuzecima. Oni se uglavnom konstruisu na dva nacina: prema vremenskom dejstvu ugovora, ili na osnovu kategorije ugovora. Izuzeci prema vremenskom dejstvu: ugovori zasnovani na manama volje strana ugovornica i izuzetke usled vise sile (npr. rat). Sa druge strane smatra se da pojedini ugovori ne mogu biti ukljuceni u podrucje primene nacela pacta sunt servanda. Kao takvi obicno se navode: dzentlmenski sporazumi, trgovinski ugovori, ugovori o savezu i neravnopravni ugovori.

REVIZIJA MEDJUNARODNIH UGOVORA

Osnovno pravilo koje se tice revizije ugovora glasilo je: ugovor se moze izmeniti samo sporazumom izmedju strana ugovornica. Ovo se prvenstveno odnosilo na bilateralne ugovore. Revizija je postupak pomocu koga se strane potpisnice ugovora saglasavaju – bilo spontano, bilo po zahtevu nekog treceg – da u ugovor unesu izvesne izmene kako bi ga prilagodile novim okolnostima. Revizija se ostvaruje bilo diplomatskim putem, bilo pomocu specijalnog postupka. Najbolji nacin je da sam ugovor sadzi klauzulu koja ovlascuje strane ugovornice da posle izvesnog vremena mogu pristupiti, na trazenje jedne od njih, ponovnim pregovorima za reviziju prvobitnog teksta ugovora.

Jos je na Londonskoj konferenciji 1871, koja je bila sazvana povodom jednostranog otkazivanja odredaba Pariskog ugovora o neutralnosti Crnog mora, utvrdjeno da je osnovno nacelo medjunarodnog prava zabrana jednostranog ukidanja ili menjanja ugovornih odredbi, i da se to moze dopustiti samo uz saglasnost strana ugovornica.

Prakticni razlozi stoje na prvom mesti kada se pokrece pitanje iznalazenja odgovarajuce procedure za izmenu i dopunu multilateralnih ugovora. Na prvom mestu potreba da se izbegne dosadasnje pravilo jednoglasnosti svih strana ugovornica, a na drugom mestu potrebe za novim pravilima koje zivot namece. U periodu posle II s.r. klauzala koja podrzavumeva

36

mogucnost revizije ugovora postaje vrlo cesta, stim sto se predvidja da ce izmene moci da se vrse vecinom glasova, bilo obicnom vecinom, ili u drugim proporcijama. Isto tako predvidja se u multilateralnim konvencijama kojima se stvaraju medjunarodne organizacije da su strane ugovornice unapred saglasne u pogledu obaveznosti izvrsenih amandmana, koje moze da ucini konferencija organizacije, kao najvise telo, osim u slucaju da zainteresovana drzava u odredjenom periodu ne izrazi svoje protivljenje. Pored ova dva nacina, postoji i treci vid regulisanja izmene, odnosno revizije multilateralnih konvencija. On se sastoji u tome sto se zahteva sadejstvo svake pojedine drzave ugovornice sa nadleznim administrativnim organom medjunarodne organizacije pod cijim je okriljem konvencija doneta, s tim sto se pravo krajnjeg odlucivanja prepusta vrhovnom telu te organizacije. Pored ovij postoji jos jedan nacin i on se odnosi na specificne situacije u kojima se kao strane ugovornice nalaze medjunarodne organizacije. Ova je praksa direktno povezana sa njihovom manifestacijom ugovorne sposobnosti. Tako na primer u sporazumu izmedju UN sa jedne strane i Svetskog postanskog saveza, Medjunarodne unije za telekomunikacije, i Svetske meteoroloske organizacije s druge strane, predvidjen postupak revizije, s tim sto je odredjeno da ce on poceti 6 meseci od dana kada jedna strana ugovornica postavi zahtev u tom smislu.

PONIŠTAJ UGOVORA – OSNOVI RELATIVNE NIŠTAVOSTI UGOVORA

Propisi unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora – teorija medjunarodnog prava je duboko podeljena u oceni uticaja propisa unutrasnjeg prava na valjanost medjunarodnog ugovora. Senke ove podele, koja je, ustvari, samo suzena optika monisticko – dualisticke kontroverze o odnosu unutrasnjeg i medjunarodnog prava, vidljive su i na resenju koje usvaja konvencija. Konvencija predvidja da drzava ne moze navoditi kao razlog ponistenja njenog pristanka na obavezivanje cinjenicu da je taj pristanak izrazen na nacin kojim je narusena neka odredba njenog unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora, izuzev ako je ta povreda bila ocigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrasnjeg prava. Opste je pravilo da nepostovanje propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora ne dira u valjanost pristanka datog u odgovarajucoj formi od strane lica koga medjunarodno pravo smatra ovlascenim da izrazi taj pristanak. Od opsteg pravila postoji izuzetak na osnovu koga se povreda unutrasnjih propisa o nadleznosti moze istaci kao osnov nistavosti ugovora pod uslovom da se radi o ociglednoj povredi propisa unutrasnjeg prava od bitnog osnovnog znacaja. Predmet povrede moraju biti propisi unutrasnjeg prava odredjene snage. Po pravilu, radi se o ustavnim propisima u sirem smislu reci, tj. pored ustava relevantni su i zakoni koji regulisu ustavnu materiju.

Posebna ogranicenja ovlascenja da se izrazi pristanak drzave na obavezivanje ugovorom – ovlascenje predstavnika da izrazi pristanak drzave na obavezivanje moze biti podvrgnuto raznovrsnim ogranicenjima. Pored ustavnih ta ogranicenja mogu biti i administrativnog karaktera tj. mogu biti sadrzana u nalozima vlade ili drugog organa. Ta posebna ogranicenja predstavniku da izrazi pristanak drzave da bude obavezana ugovorom mogu biti istaknuta kao osnov nistavosti u slucaju ako su saostena drugim drzavama ucesnicama u pregovoru pre nego sto je pristanak na obavezivanje izvrsen. Prekrsaj ogranicenja nije relevantan ako ugovor podleze ratifikaciji, prihvatanju i sl. Prema tome, prekrsaj ogranicenja da se izrazi pristanak drzave na obavezivanje je samostalna pravna cinjenica u materiji valjanosti ugovora samo u slucaju ako je predstavnik ovlascen da definitivno izrazi pristanak drzave na obavezivanje.

Zabluda – zabluda je pogresna ili netacna predstava u pogledu cinjenica relevantnih za zakljucenje ugovora. Slucajevi zablude u medjunarodnom pravu su retki. Svode se uglavnom na geografske zablude ili zablude u vezi geografskih karata. Izuzetak od pravila po kome se drzava moze pozvati na zabludu predstavlja slucaj kada je drzava svojim ponasanjem doprinela zabludi. Klasicno medjunarodno pravo je podvlacilo strogu razliku izmedju zablude u pogledu cinjenica i zablude u pogledu prava. Zabludi u pogledu prava nije priznat status isnova nistavosti ugovora.

Prevara – pod prevarom se podrazumeva svaka podvala, laz, lukavstvo, zlonamerno predstavljanje koje ima za cilj da kod druge drzave pregovaraca stvori laznu predstavu na osnovu koje prevarena strana pristane da dâ pristanak na obavezivanje. Postoje 3 elementa prevare: zla namera, odredjeno ponasanje kao materijalizacija zle namere, uzrocna veza izmedju prevarnog ponasanja i zablude. Drzava koja je navedena na zakljucenje ugovora

37

prevarnim ponasanjem druge drzave pregovaraca, moze se pozvati na prevaru kao na osnovu nistavosti svog pristanka na obavezivanje ugovorom.

Podmicivanje (korupcija) – Odredba o podmicivanju predstavnika drzave je novija u medjunarodnom pravu cije se unosenje u sistem pravila ugovornog prava opravdava pravnopolitickim razlozima tj. namerom da se pravno žigošu moguća pribegavanja podmićivanja kao suptilnijem obliku navođenja predstavnika države da dâ pristanak na obavezivanje.

PONIŠTAJ UGOVORA – OSNOVI APSOLUTNE NIŠTAVOSTI UGOVORA

Prinuda nad predstavnikom države – opste je misljenje da je prinuda nad predstavnikom drzave u odnosu na njegovu licnost ili u njegovom licnom kapacitetu sa ciljem da se pribavi pristanak na obavezivanje ugovorom predstavlja osnov nistavosti ugovora. Postoji vise klasifikacija prinude nad predstavnikom drzave. Sa stanovista karaktera prinude razlikuje se prinuda u uzem smislu (nanosenje fizickog zla) i sirem smislu (pretnja zlom). Prema momenti preduzimanja radnji prinude razlikuje se prinuda tokom pregovaranja i prinuda u momnetu ratifikacije (npr. japanski vojnici nad korejskim carem u cilju pribavljanja pristanka na ugovor iz 1905. kojim je Koreja postala japanski protektorat).

Prinuda nad drzavom kao kolektivitetom – klasicno medjunarodno pravo je, priznajuci rat za normalni oblik medjunarodnog opstenja, odricalo bilo kakav uticaj prinude nad drzavom na valjanost ugovora. Danas je princip zabrane pretnje i upotrebe sile jedan od osnova savremenog pravnog poretka. Kako je drzava apstrakcija to se prinuda nad drzavom kao kolektivitetom ispoljava kroz prinudu nad pojedincem. Razlika izmedju prinude nad predstavnikom drzave i prinude nad drzavom kao kolektivitetom lezi u cinjenici da je u slucaju prinude nad pojedincem objekat prinude neko licno dobro (fizicki ili moralni autoritet predstavnika kao individue), dok se u slucaju prinude nad drzavom kao kolektivitetom kao objekat pojavljuje neko drzavno dobro. Po ekstenzivnom shvatanju prinudu treba tumaciti u smislu da obuhvata ne samo oruzanu vec i ekonomsku i politicku prinudu. Pravilo o nistavnosti ugovora zakljucenih upotrebom prinude nad drzavom kao kolektivitetom primenjuje se na sve ugovore zakljucene po stupanju na snagu Povelje OUN.

Sukob sa peremptornom normom opsteg medjunarodnog prava (ius cogens) – Nistav je svaki ugovor koji je u momentu zakljucenja u suprotnosti sa nekom peremptornom normom opsteg medjunarodnog prava. To je norma prihvacena i priznata od celokupne medjunarodne zajednice kao norma od koje nije dopusteno nikakvo odstupanje i koja moze biti izmenjena samo jednom novom normom opsteg medjunarodnog prava koje ima isto svojstvo. U domenu ugovornog prava norme ius cogensa odredjuju dozvoljen predmet ugovora, i samim tim, postavljaju granice autonomije volje ugovornih strana. Ideja o normama koje vezuju drzave nezavisno od njihove volje je relativno stara. Nalazimo je vec u ucenju o nuznom pravu od koga drzave nisu mogle odstupati u medjusobnim odnosima. Koji su to razlozi koji normama ius cogensa daju karakter apsolutno obaveznih pravila ponasanja? Razlozi leze u cinjenici da ove norme izrazavaju sustinske, fundamentalne interese medjunarodne zajednice kao celine, interese cije je postovanje imperativ. Izvori normi ius cogensa su obicaj i sveopsti multilateralni ugovor. Mozemo reci da danas kogentni karakter poseduju osnovna nacela Povelje i miroljubive aktivne koegzistencije (suverena jednakost, zabrana upotrebe i pretnje silom, nacelo neintervencije, ravnopravnosti, mirnog resavanja sporova itd), neka nacela iz obicajnog prava kao sto su sloboda otvorenog mora, zabrana ropstva, zabrana genocida itd.

PRESTANAK DEJSTVA I SUSPENZIJA UGOVORA

Ugovori podlezu razlicitim promenama u toku svog trajanja, oni zastarevaju, menjaju se, obustavljaju svoje dejstvo ili se okoncavaju. Uzroci ovih pojava su razliciti. Oni mogu biti politicke prirode, a takodje su zavisni od volje strana ugovornica ili su nastali primenom odredjene ustanove, odnosno postupka koje priznaje MP kao uzrok prestanka ili razlog za obustavu dejstva ugovora.

Prestanak ili povlacenje iz ugovora sporazumom strana ugovornica - Ugovor moze pre svega prestati sporazumom izmedju strana ugovornica postignutim nakon stupanja ugovora na snagu. Strane se mogu dogovoriti da ga okoncaju sporazumom izricitim ili precutnim. Dogovor

38

strana ugovornica o prestanku ili povlacenju iz ugovora moze se postici zakljucenjem novog sporazuma kojim se ukida postojeci ugovor, ili sklapanjem novog ugovora kojim se regulise ista materija. Saglasnost strana ugovornica moze se postici i precutno na taj nacin sto se sve odredbe starog ugovora zamenjuju odredbama novog ugovora, mada je precutnu saglasnost moguce implicirati i iz ponasanja strana ugovornica. Kada se radi o kolektivnom ugovoru odnosno multilateralnom ugovoru, tekst moze da predvidja da je za prestanak potrebna odluka vecine ugovornica.

Privremena obustava dejstva multilateralnih ugovora sporazumom samo izvesnih strana ugovornica – u Beckoj konvenciji se dopusta ovakva mogucnost, da ukoliko ugovor ne sadrzi odredbu u pogledu obustave dejstva, dve ili vise strana ugovornica mogu da pristupe zakljucenju sporazuma za privremenu obustavu dejstva ugovora, samo u odnosima izmedju sebe, ali pod uslovom da takva odredba: ne utice na prava uzivanja drugih strana ugovornica ili na izvrsenje njihovih obaveza; i da nije nespojiva sa efektivnim izvrsenjem predmeta ili cilja ugovora izmedju svih strana ugovornica.

Otkazivanje ugovora koji ne sadrzi odredbu u pogledu okoncanja – opsta je postavka klasicnog MP da se ugovori koji ne sadrze odredbu o otkazivanju ne mogu, u nacelu, otkazati jednostrano, tj. bez saglasnosti ostalih strana ugovornica. Saglasnost svih strana ugovornica mora da se dobije u ovakvim slucajevima. Becka konvencija je predvidela da ugovori koji ne sadrze odredbe u pogledu svog prestanka, odnosno ne predvidjaju otkazivanje ili povlacenje, ne podlezu otkazivanju ili povlacenju osim ako se ne utvrdi da su strane ugovornice imale nameru da dopuste mogucnost otkazivanja ili povlacenja.

Otkazivanje ugovora koji sadrzi odredbu o pravu na otkaz ili povlacenje iz ugovora – vrlo cesto sam tekst ugovora regulise mogucnost jednostranog otkaza od strane drzava ugovornica. U tom slucaju jednostranim otkazom prestaje da vazi jedan medjunarodni ugovor. Opste je pravilo da se otkaz moze dati samo u skladu sa svim uslovima predvidjenim u ugovoru. Medjutim, postoji takodje i znatan broj ugovora koji predvidjaju da ce jednostrani otkaz vaziti samo uz saglasnost i ostalih strana ugovornica. U medjunarodnoj praksi od najranijih dana jednostrano otkazivanje medjunarodnih ugovora stvaralo je cesto ozbiljne medjunarodne sporove i stetilo saradnji medju drzava stvarajuci zategnute odnose (npr. jednostrano otkazivanje ugovora istocnoevropskih zemalja prema Jugoslaviji 1948. godine).

Protek vremena – pravilo je da se ugovori sklapaju na odredjeni vremenski rok. Po isteku tog vremena ugovor prestaje da vazi, odnosno da se primenjuje.

Ostvarenje ugovornog cilja – izvrsenjem odredjene ugovorne radnje ugovor prestaje da vazi, jer je ostvaren cilj radi koga je on zakljucen (npr. ugovor o razgranicenju prestaje kada se izvrsi predvidjeno razgranicenje izmedju strana ugovornica).

Naknadna nemogucnost izvrsenja ugovora – prema opstim pravilima MP, ugovor prestaje i onda kada njegovo izvrsenje postane fizicki nemoguce. Zbog nemogucnosti izvrsenja ugovora on ne mora uvek da prestane, vec se u izvesnim slucajevima njegovo dejstvo samo privremeno obustavlja.

Odustajanje zbog neizvrsenja ugovora od strane druge strane ugovornice – ugovor moze da prestane zbog toga sto ga jedna strana ugovornica ne izvrsava. Savremena ugovorna praksa a i doktrina ne prihvataju u potpunosti ovakvo stanoviste zbog ogromnog znacaja koji izvrsenje ugovora ima po odnose izmedju strana ugovornica na razlicitim poljima, posebno zbog jednakosti strana ugovornica, jer neizvrsenje ugovornih odredbi remeti ravnotezu medju jednakim partnerima i dovodi nevinu stranu u tezi polozaj. Stanoviste je savremene prakse da neizvrsenje ugovora od strane jedne ugovornice ne ponistava automatski ugovor, vec da to ima samo za posledicu da se neduznoj strani omoguci izbor u alternativi: da ostane strana ugovornica i da zahteva izvrsenje ugovora ili da odustane od njega.

Prestanak ili obustava dejstva ugovora kao posledica njegove povrede – Vecina autora priznaje da povreda ugovora od jedne strane ugovornice moze da pruzi pravo drugoj da raskine ugovor ili da obustavi izvrsenje svoje ugovorne obaveze. Misljenja se razlikuju u pogledu domasaja prava koje treba priznati drugoj strani da ponisti ugovor i uslova pod kojima bi to mogla da ucini.

39

Odricanje od prava iz ugovora – izvesni pisci pominju odricanje kao nacin prestanka ugovora. Oni isticu da, slicno pravu poverioca da se moze odreci duga koji potrazuje od svog duznika, treba priznati istu mogucnost i u pogledu prava strana ugovornica jednog medjunarodnog ugovora. Tako se Jugoslavija odrekla prava na naknadu ratne stete od strane Bugarske, nakon potpisivanja ugovora o miru sa ovom drzavom. Ovaj nacin okoncanja ugovora ne bi mogao da se primeni na legislativne ugovore i ugovore multilateralnog karaktera od opsteg znacaja, buduci da se u takvim slucajevima radi o skupu prava i obaveza, stvorenih ne u interesu pojedine drzave vec u opstem interesu, tj. u interesu svih strana ugovornica.

Prestanak ili obustava dejstva ugovora usled zakljucenja novog ugovora – ovaj nacin prestanka ili obustave dejstva ugovora tice se slucajeva u kojima strane ugovornice, izricito ne okoncavajuci ili ne menjajuci prvi ugovor, zakljucuju drugi ugovor, koji je u tolikoj meri nespojiv sa ranijim, tako da se mora smatrati da su strane ugovornice imale nameru da prvi ugovor ukinu.

Raskidni uslov – ako je ugovor sklopljen pod raskidnim uslovom, onda ispunjenjem tog uslova ugovor prestaje da vazi. Prestanak ugovora koji je nesaglasan sa docnijom imperativnom normom opsteg medjunarodnog prava (ius cogens superveniens) – medjunarodni ugovori mogu da prestanu da vaze i zbog toga sto su nesaglasni sa opstim pravilima medjunarodnog prava koja imaju imperativni karakter i od kojih nije dozvoljeno odstupanje putem ugovaranja izmedju strana ugovornica.

Bitna promena okolnosti (klauzula rebus sic stantibus) – kako se sustina klauzule svodi na promenu okolnosti, to se u praksi predvidja da se prestanak dejstva ugovora, odnosno povlacenje iz ugovora, moze uciniti sa pozivom na promenu okolnosti koje su postojale u momentu kada se stupalo u ugovor, a strane ugovornice ga nisu mogle predvideti. Uslov za primenu ovog osnova je da se promena okolnosti dogodila nezavisno od volje strana ugovornica, i da se, sa nastankom novih bitnih uslova, dalje izvrsenje ugovora moze smatrati stetnim za jednu od strana ugovornica.

Uticaj rata na medjunarodne ugovore – klasicna doktrina MP je smatrala da se sa objavom rata gase svi medjunarodni ugovori zakljuceni izmedju strana koje ucestvuju u ratu. Nakon 1815. pojavila se praksa da se znatan broj ugovora ostavljao na snazi. Moderna praksa je istakla koncepciju po kojoj se svi ugovori ne okoncavaju ratom, vec u zavisnosti od materije koju uredjuju, najcesce obustavljaju do zavrsetka rata. Bilateralni ugovori se okoncavaju sa izbijanjem rata, mada i tu postoje izuzeci (Ugovor garancija Svajcarske neutralnosti). Dejstvo multilateralnih ugovora legislativnog karaktera se obustavlja tokom rata. Treca kategorija obuhvata one ugovore koji pocinju da se primenjuju tek sa nastupanjem ratnog stanja (ugovori o postupku prema ratnim zarobljenicima).

Sukcesije drzava i medjunarodni ugovori – U savremenom MP jos nisu izgradjena odgovarajuca pravna pravila koja bi na adekvatan nacin regulisala odnose izmedju drzave predhodnice i drzave naslednice u vezi sa daljom sudbinom medjunarodnih ugovora koji su zakljucivani pre pojave nove drzavne vlasti na odredjenoj teritoriji. U teoriji se pominju sledeca 3 resenja: izmedju novonastale drzave i drzave predhodnice u pogledu ugovrnih odnosa postoji tabula rasa i nova drzava nije uopste vezana starim ugovornim odnosima; nova drzava ima pravo da bira koje ce ugovore zadrzati na snazi; predvidja se postojanje roka u kome ce ugovorni partneri naknadnim sporazumom odediti koji ce ugovori ostati na snazi, a koji nece, s tim sto se smatra da do isteka predvidjenog roka nova drzava zadrzava sve ugovore stare drzave.

MIRNO RESAVANJE SPOROVA – POJAM I KLASIFIKACIJA

Sukobljeni interesi međunarodnih subjekata izazivaju međunarodne sporove i mogu da dovedu do sukoba. MP raspolaže sredstvima za rešavanje sporova mirnim putem, za obezbeđenje mira, kao i pravilima kojima se regulišu međunarodni sukobi. U teoriji MP uobičajena je podela međunarodnih sporova na pravne i političke. Postojeće definicije značajno se razlikuju kako u pogledu stepena opštosti (apstraktne i enumerativne), tako i po kriterijumu za ocenu jedne ili druge vrste sporova (objektivne i subjektivne).

40

Apstraktne definicije predviđaju izvesne opšte elemente po kojima se pravni sporovi razlikuju od političkih. Pravnim sporovima smatraju se svi sporovi u kojima strane recipročno osporavaju izvesno pravo, a sporovi u kojima nije reč o nepriznavanju jednog prava predstavljaju političke sporove. Za enumerativne definicije karakteristično je da sadrže manje ili više iscrpnu listu sporova određene vrste. Jedan od članova Pakta Društva naroda predviđa da se sporovima koji mogu biti rešavani arbitražom ili sudskom odlukom smatraju oni sporovi koji se odnose na tumačenje nekog ugovora, na svako pitanje MP, na postojanje svake činjenice koja bi, ako se utvrdi da zaista postoji, predstavljala povredu jedne međunarodne obaveze i na prirodu i veličinu dužne naknade zbog takve povrede. Na ovaj način se određuje pojam pravnog spora, dok se politički spor definiše negativno, tj. kao spor koji se ne odnosi na pitanja koja čine predmet pravnih sporova.

Pravni sporovi mogu biti objektivno i subjektivno definisani. Prema objektivnom kriterijumu kao pravni smatraju se sporovi koji se rešavaju primenom pravila MP, odnosno oni koji su zasnovani na postojećem pravu. Politički sporovi tiču se izmene postojećeg prava i u njihovoj osnovi nalaze se sukobljeni interesi. Na osnovu subjektivnog kriterijuma kao pravni mogu se označiti sporovi koje su strane spremne da rešavaju primenom pravnih pravila, dok političke sporove one žele da reše na osnovu odnosa snaga izvan važećeg MP.

Autori su većinom složni da je teško razlikovati pravne i političke sporove. Svaki politički spor ima svoju pravnu stranu, kao što svaki pravni spor ima svoju političku suštinu.

Međunarodni sud pravde u Hagu rešava pravne sporove, SB OUN je zadužen za političke sporove. Pored toga postoje i sredstva kao što su pregovori, posredovanje, anketa, mirenje i arbitraža, kojima se mogu rešavati sporovi i jedne i druge vrste. U svakom slučaju u domen MP dolaze i pravni i politički sporovi.

DIPLOMATSKA SREDSTVA MIRNOG REŠAVANJA SPOROVA – NEPOSREDNI DIPLOMATSKI PREGOVORI, DOBRE USLUGE, I POSREDOVANJE

Pregovori su prvo i veoma značajno sredstvo za mirno rešavanje međunarodnih sporova. Pregovori obično otpočinju, saopštavanjem ili izjavom u kojoj sporna strana izlaže svoj stav, odnosno svoj slučaj. Spor se može okončati još i u ovom početnom stadijumu pregovora, tj. prilikom prihvatanja saopštenja, odnosno prve razmene izjava. Rešavanje spora može se nastaviti daljom razmenom izjava, ukoliko strane očekuju da tim putem mogu da dođu do željenog rezultata. Mogu stranke takođe, ubrzo, ili posle višestruke razmene izjava, pristupiti organizovanju jednog ili više diplomatskih sastanaka. Stranke koje prihvataju pregovore ni našta se ne obavezuju. Prihvatanje pregovora kao sredstva za mirno rešavanje sporova jedino obavezuje stranke da pregovore započnu.

Posredovanje predstavlja pomoć strankama u sporu, u obliku saveta od treće države, grupe država ili izvesne ličnosti sa međunarodnim ugledom, a u cilju mirnog rešenja međunarodnog spora. Posredovanje može biti traženo, a može biti i ponuđeno. Stariji pisci međunarodnog prava uočavaju razliku između posredovanja i dobrih usluga. Dobre usluge su se smatrale skupom raznih koraka trećih država u cilju omogućavanja pregovora između spornih strana, dok bi se posredovanje sastojalo u neposrednom vođenju pregovora na bazi posredničkih predloga. Ova razlika je u praksi nestala i danas se pod posredovanjem smatraju i dobre usluge.

Posredovanje može da se sastoji u prenošenju zahteva i odgovora, ali ne može da pređe savetodavni karakter. Posredovanje se može predvideti i kao dužnost na osnovu međunarodnog ugovora. Haška konvencija o mirnom rešavanju međunarodnih sporova utvrđuje posredovanje kao pravo država koje se nalaze van spora, da ponude svoje dobre usluge, odnosno posredovanje, i da se njihovo vršenje ne smatra neprijateljskim aktom. Društvo naroda je razradilo sistem posredovanja na taj način što je ova međunarodna organizacija stavljena u posredničku službu u slučaju međunarodnog spora. Prema Povelji OUN, SB je nadležan da ponudi i da zatraži posredovanje u međunarodnom sporu. Posredničku ulogu može da ima i generalni sekretar UN.

41

DIPLOMATSKA SREDSTVA MIRNOG REŠAVANJA SPOROVA – ANKETNE KOMISIJE, MIRENJE, POSTUPAK PRED UJEDINJENIM NACIJAMA

Međunarodna anketna komisija je takvo telo koje ima zadatak da nepristrasno utvrdi činjenično stanje na kome počiva međunarodni spor i da o njemu spornim stranama podnese izveštaj. Utvrđivanje činjenica može biti povereno i nekoj ličnosti koja uživa ugled obe strane. Komisija se obrazuje na osnovu sporazuma strana u sporu. Sporne strane mogu da pri komisiji postavljaju svoje predstavnike i advokate; one određuju i detalje postupka. Nakon obaveljenog postupka sastavlja se izveštaj koji potpisuju svi članovi komisije, a zatim se on čita na njenom javnom zasedanju, uz predstavnike i advokate spornih strana. Izveštaj komisije ih ne obavezuje, već im služi kao osnov za dalje pregovore, odnosno rešavanje spora. Haška konvencija za rešavanje međunarodnih sporova mirnim putem iz 1899. i II Haška konvencija 1907. godine sadržale su odredbe o anketnim komisijama. U mnogim ugovorima danas se predviđa primena anketnih komisija.Incident na Severnom moru 1904. godine, sa engleskim ribarskim brodovima na koje je bila otvorena vatra od strane baltičke flote.Na osnovu utvrđenih činjenica međunarodne anketne komisije sastavljene od pet viših oficira mornarice ENG, RUS, SAD, FRA, AUT, Rusija je platila odštetu žrtvama incidenta.

Mirenje je postupak u kome strane iznose svoj spor na resavanje ili izabranom licu, sa zadatkom da se on razmotri, i sa cinjenicne i sa pravne strane. Komisija ili zabrana licnost podnosi izvestaj sa predlozima za resenje spora. Pravilo je da se strane unapred ne obavezuju na usvajanje predlozenih resenja. Istorijski gledano ovo sredstvo je proizaslo iz prakse medjunarodnih anketnih komisija. Mirenje je bilo narocito u praksi izmedju dva svetska rata. Ono je vec naslo svoje mesto u Paktu Drustva naroda, prema kome su ulogu mirenja vrsili njegovi organi. Razlika izmedju mirenja i anketnih komisija se sastoji u tome sto anketne komisije utvrdjuju samo cinjenicno stanje, a mirenje je postupak u kome se razmatra i njegova fakticka i pravna strana. Treba takodje razlikovati i mirenje od posrednovanja. Pri posredovanju, imamo po pravilu, trece drzave koje ucestvuju u resavanju spora svojim uslugama i savetima. Pravilo je da se mirenje vrsi putem komisija sastavljenih od vise lica.

Drzavama se apsolutno zabranjuje upotreba sile u pogledu zastite ili ostvarenja nekog svog interesa, izuzev u slucaju samoodbrane, ali i tada, u skladu sa postojecim propisima. Povelja izricito nalaze stranama u sporuda moraju da potraze resenja putem pregovora, posredovanja, mirenja, arbitraze ili na neki drugi miran nacin, pogodan za njih. To je obaveza za clanove OUN. SB je ovlascen da moze pozvati strane u sporu da ga rese na jedan od pomenutih nacina. Ukoliko strane u sporu ne mogu da rese spor na jedan od pomenutih nacina, one ce ga izneti pred SB ili Generalnu skupstinu. SB je ovlascen da u svakom stadijumu spora preporuci odgovarajuce postupke ili nacine u cilju resenja spora. Tom prilikom on je duzan da vodi racuna o svim postupcima za resavanje spora koji su strane vec usvojile. U Povelji se podstice SB da upucuje stranke da svoje medjunarodne sporove iznose pred Medjunarodni sud pravde. Ukoliko se ne bi postiglo mirno resenje spora bez intervencije OUN, onda su strane u sporu duzne da ga iznesu pred nadlezne organe Organizacije. Drzave treba da iznose one sporove pred UN, cije bi neresavanje moglo da dovede do ugrozavanja medjunarodnog mira i bezbednosti.

SUDSKO RESAVANJE SPOROVA

Sudskom resavanju sporova doprinelo je osnivanje Stalnog suda medjunarodne pravde 1920. godine od strane Drustva naroda, i Generalni akt o mirnom resavanju sporova usvojen u okviru te organizacije 1928. godine. Ovaj kolektivni ugovor trebalo je da posluzi drzavama kao model za resavanje sporova sa ciljem da se svaki spor u krajnjem slucaju moze podvrci arbitrazi. Po pravnoj prirodi to je akt supsidijarnog karaktera koji se primenjuje samo ako se strane ne sporazumeju da spor rese na drugi nacin. U tom slucaju one mogu koristiti tri razlicita postupka: (a) predhodno mirenje koje je obavezno za politicke, i fakultativno za pravne sporove; (b) sudski postupak pred Stalnim sudom medjunarodne pravde za sporove pravne prirode; (c) arbitrazni sud od 5 clanova za sporove politicke prirode. Nakon II s.r. osnovan je Medjunarodni sud pravde koji je zamenio dotadasnji Stalni sud medjunarodne pravde, tako da se danas sudsko resavanje sporova vrsi preko Medjunaronog suda pravde i abritrazom.

ARBITRAZA

42

Arbitraza je resavanje sporova izmedju drzava od strane sudija koje su one izabrale i na osnovu postovanja prava. Pribegavanje arbitrazi podrazumeva obavezu savesnog izvrsenja presude. Ovo je tradicionalna definicija koju sadrzi Druga haska konvencija o mirnom resavanju sporova od 1907. godine. Osim medjudrzavnih sporova arbitrazom se resavaju sporovi izmedju drzava i medjunarodnih organizacija ili izmedju samih organizacija. Pribegavanje arbitrazi zasniva se na dobrovoljnom pristanku strana u sporu. Pored toga, volja strana u sporu bitna je prilikom imenovanja arbitara.

Kod arbitraze spor se resava primenom prava. To je ustvari sudjenje na osnovu pozitivnog medjunarodnog prava. Arbitraza ima zadatak da oceni iznete dokaze, utvrdi cinjenice, i odredi pravo koje se na njih treba primeniti. Arbitrazi se moze izuzetno poveriti da spor resi primenom nacela pravicnosti ili da u nedostatku pravila medjunarodnog prava sama stvori pravna pravila na osnovu kojih treba resiti konkretan spor. Za takvo ovlascenje uvek je potrebna izricita saglasnost strana u sporu. Arbitraza resava spor presudom koja je obavezna za strane. Nadleznost arbitraze strane ponekad ogranicavaju na davanje preporuka i misljenja o nacinu resavanja spora.

U MP ne postoji jednistven tip arbitraze koji bi se mogao primeniti na svaki pojedinacni slucaj. Medjunarodna praksa stvorila je brojne i raznovrsne oblike arbitraznog resavanja sporova. Ipak postoje izvesna zajednicka obelezja na osnovu kojih je moguce izdvojiti nekoliko osnovnih vrsta arbitraze. U doktrini se obicno podvlaci razlika izmedju prigodne i stalne, fakultativne i obavezne, i inokosne i kolegijalne arbitraze.

Arbitraza moze biti stvorena samo radi resavanja odredjenog spora i tada se ona obrazuje za svaki pojedincani spor. Ovde je rec o prigodnoj arbitrazi. Njena funkcija organicena je na resavanje konkretnog spora i prestaje presudjenjem tog spora. Stalna arbitraza obrazuje se na neodredjeno vreme i radi resavanja neodredjenog broja sporova – tipican primer za to je Stalni arbitrazni sud sa sedistem u Hagu ustanovljen na Prvoj haskoj konferenciji. S obzirom na vreme i nacin preuzimanja obaveze da se spor resi putem arbitraze povlaci se razlika izmedju fakultativne i obavezne arbitraze. Osnov ove arbitraze nije karakter arbitraze koja je uvek fakultativna. Medjutim, taj pristanak moze se dati za pojedini vec nastali spor, ili pak za sporove koji se jos nisu pojavili. Fakultativna arbitraza odnosi se na slucaj kada su se strane obavezale da odredjeni vec postojeci spor iznesu pred arbitrazu. Obavezna arbitraza znaci da su se strane, unapred, pre izbijanja spora, obavezale da pribegnu arbitraznom resavanju. Prema tome da li je sastavljena od jednog ili vise arbitara razlikuje se inokosna ili kolegijalna arbitraza.

Nastanak moderne arbitraze vezuje se za Ugovor o prijateljstvu, trgovini i plovidbi zakljucen 1794. godine izmedju SAD i Velike Britanije. Ovim ugovorom resavanje sporova bilo je povereno mesovitim komisijama u kojima treba videti pretece danasnjih arbitraznih sudova. Drugi vazan korak u slucaju arbitraze je slucaj Alabama resen u Zenevi 1872. godine. Spor je nastao povodom tuzbe SAD da je VB za vreme americkog gradjanskog rata prekrsila obaveze neutralne drzave dozvolivsi da se u njenim lukama grade ratni brodovi za Konfederaciju. Petoclana arbitrazna komisija je presudila u korist SAD i nalozila VB da plati odsetu sto je ova i ucinila. Petoclana komisja (arbitrazni sud) u ovom sporu su cinile vecinom sudije iz trecih zemalja. Znacajan datum u istoriji arbitraze predstavljale su Haske mirovne konferencije na kojima je izvrsena kodifikacija pravila arbitraznog postupka 1889. i 1907. godine.

STALNI ARBITRAZNI SUD

Stalni arbitrazni sud osnovan je na Prvoj haskoj konferenciji. Uprkos nazivu, to nije stalni sud, vec spisak kandidata za sudije (arbitre) koje imenuju drzave ugovornice. Spisak se sastavlja tako sto svaka potpisnica Haskih konvencija imenuje najvise 4 licnosti priznate strucnosti za pitanja medjunarodnog prava i najviseg moralnog ugleda na period od 6 godina (tzv. nacionalne grupe). Kada dodje do spora strane mogu sa ovog spiska izabrati arbitre kojima poveravaju resavanje spora. Stalnost Haskog arbitraznog suda obezbedjuju dva organa: Stalni administrativni savet i Medjunarodni biro. Stalni savet sastavljen je od diplomatskih predstavnika ugovornica akreditovanih u Holandiji i holandskog ministra inostranih poslova koji vrsi funkciju predsednika. Zadatak Saveta sastoji se u kontroli rada Biroa i resavanja svih pitanja u vezi funkcionisanja Suda. Biro predstavlja pisarnicu Suda. Njegova je duznost da se

43

stara o arhivi, vodi sudsku administraciju, i prikuplja sve podatke o medjunarodnoj arbitrazi. Snazan podsticaj sirenju arbitraze dalo je i Drustvo naroda. Pored osnivanja Stalnog suda medjunarodne pravde, u okviru ove organizacije usvojen je 1928. Generalni akt o mirnom resavanju sporova. Tim aktom izvrsena je kodifikacija pravila u vezi sa arbitrazom.

Strane u sporu slobodne su da odrede pravila po kojima ce se voditi arbitrazni postupak. Ta pravila one mogu precizno utvrditi u samom arbitraznom sporazumu ili predvideti primenu odredaba o postupku iz postojecih medjunarodnih konvencija. Ukoliko strane nisu predvidela posebna pravila niti uputile na vec postojece odredbe, arbitrazni sud je slobodan da sam propise postupak. Postupak pred arbitrazom obicno se deli na pismeni i usmeni. Pismena faza je obavezna dok se usmeni postupak sprovodi samo ukoliko je predvidjeno arbitraznim sporazumom ili ako sud odluci da je potreban. Pismeni postupak se sastoji iz podnosenja podnesaka, protivpodnesaka, i eventualno odgovora na odgovore. Rokove za podnosenje pismenih podnesaka mogu odrediti same strane u arbitraznom sporazumu. Ukoliko to nisu ucinile rokove utvrdjuje arbitrazni sud. Strane u sporu predstavljaju zastupnici kojima u radu pomazu savetnici i advokati. U usmenoj strani postupka strane preko svog zastupnika, savetnika, i advokata izlazu svoje zahteve, dopunjavaju ranije podnete dokaze, i odgovaraju na pitanja suda. Usmenom raspravom rukovodi predsednik.

Arbitrazna presuda se donosi vecinom glasova clanova suda. Potpisuju je predsednik i zapisinicar i ona mora biti obrazlozena. Od trenutka objavljivanja presuda postaje obavezna. Njena obavezna snaga zasniva se na predhodno zakljucenom arbitraznom sporazumu i opstem pravnom nacelu pacta sunt servanda. Presuda ima obavezan karakter samo prema spornim stranama i za slucaj koji je resila. Strane su duzne da presudu izvrse savesno i u potpunosti. Povelja UN predvidja pravo SB da odluci o merama koje bi trebalo preduzeti ukoliko neka strana ne ispuni obavezu na osnovu presude Suda. Arbitrazna presuda je konacna i protiv nje nema prava zalbe.

MEDJUNARODNI SUD PRAVDE

Zamisao o stvaranju stalnog medjunarodnog suda opste nadleznosti prvi put je ostvarena u okviru Drustva naroda. Paktom je bilo predvidjeno osnivanje Stalnog suda medjunarodne pravde. Sud je radio u Hagu od 1922. godine do okupacije Holandije od strane Nemacke. Za to vreme izrekao je 31 presudu i dao 27 savetodavnih misljenja. Formalno je raspusten rezolucijom Drustva naroda od 18. aprila 1946. godine. Na Konferenciji u San Francisku odluceno je da se osnuje novi Medjunarodni sud pravde.

Medjunarodni sud pravde (MSP) sastavljen je od 15 nezavisnih sudija. Oni se biraju bez obzira na drzavljanstvo medju licima koja u svojim zemljama zauzmu najvisa sudska zvanja ili su priznati pravni strucnjaci medjunarodnog prava. Radi obezbedjenja pune nezavisnosti u vrsenju sluzbe sudije uzivaju diplomatske imunitete i privilegije u istoj meri i obimu kao i sefovi diplomatskih misija akreditovanih u Hagu. Sudije MSP biraju Generalna Skupstina i SB. Kandidate za izbor predlazu nacionalne grupe Stalnog arbitraznog suda. Svaka od njih salje spisak od 4 kandidata (najvise dva „svoja“) Generalnom sekretaru OUN koji listu kandidata dostavlja Generalnoj skupstini i SB. Izabrani su oni kandidati koji dobiju apsolutnu vecinu i u GS i SB. Sudije se biraju na 9 godina i mogu biti ponovo birani. Sud se obnavlja svake 3. godine izborom /³, odnosno 5 sudija. Iz reda sudija Sud bira predsednika i potpredsednika na 3 godine. Ista lica mogu biti ponovo birana. Sediste Suda je u Hagu i on zaseda u punom sastavu. Za obrazovanje Suda dovoljan je kvorum od 9 sudija. Sud obrazuje i veca od 5 sudija i dva zamenika za sporove po skracenom postupku, a za neke sporove (o transportu npr. moze se obrazovati vece od 3 sudije).

Pravo da se pojave pred Sudom kao stranke rezervisano je za drzave. Stranacku sposobnost nemaju sve drzave vec samo one koje su strane potpisnice Statuta. Posto je Statut sastavni deo Povelje OUN, sve drzave clanice OUN su strane Statuta MSP. Sudu se mogu obracati i drzave neclanice OUN koje postanu strane Statuta. Drzave neclanice OUN koje nisu postale strane Statuta mogu biti parnicne strane uz uslove koje odredjuje SB. Pojedinci i medjunarodne organizacije nemaju stranacku sposobnost pred MSP.

MEDJUNARODNI SUD PRAVDE – NADLEZNOST

44

U nadleznost MSP spada: sudjenje u sporovima koje parnicne strane iznesu na resavanje (parnicna nadleznost) i davanje savetodavnih misljenja na trazenje ovlascenih subjekata (savetodavna nadleznost). Sud moze biti nadlezan samo ukoliko postoji volja strana da se spor resi poveravanjem nadleznosti Sudu. Nacini na koji se pristanak drzava daje propisani su Statutom MSP. Sporove koji su vec nastali strane iznose pred Sud zakljucenjem sporazuma koji obicno nosi naziv kompromis. Buduci sporovi poveravaju se Sudu unosenjem specijalne odredbe u ugovor izmedju drzava. Poseban slucaj postoji kada drzave na jednostranoj ili reciprocnoj osnovi prihvate obaveznu nadleznost Suda za odredjene vrste buducih sporova. To se postize izjavama o prihvatanju tzv. fakultativne klauzule, kojom drzave priznaju kao obaveznu, i bez posebnog sporazuma u odnosu na bilo koju drzavu koja prihvati istu obavezu, nadleznost Suda u svim pravnim sporovima. Na svakoj je drzavi da prilikom formulisanja ovakve izjave odluci o granicama koje postavlja u pogledu svog prihvatanja nadleznosti Suda. Ove izjave se deponuju kod Generalnog sekretara UN. Jugoslavija je usla u sistem fakultativne klauzule 1999. godine. U slucaju spora o nadleznosti Suda, pitanje se resava odlukom Suda. Povelja predvidja da savetodavno misljenje mogu traziti Generalna skupstina i Savet Bezbednosti. Ostali organi OUN i specijalizovane agencije imaju pravo da traze savetodavno misljenje ako ih na to ovlasti Generalna skupstina. Drzave nisu ovlascene da traze savetodavna misljenja od MSP. Za njih postoji posredan put, tj. trazenje misljenja preko Generalne skupstina, SB, i drugih ovlascenih organa Organizacije.

MEDJUNARODNI SUD PRAVDE – POSTUPAK

Postupak resavanja sporova pred Sudom zapocinje ili saopstavanjem posebnog sporazuma o njegovoj nadleznosti ili pismenim zahtevom koji se upucuje sekretaru Suda. Prvi nacin postupka primenjuje se u slucaju kada su se strane sporazumele da konkretni spor iznesu pred Sud. Tako zakljuceni sporazum (kompromis) svaka od strana ili obe zajednicki saopstavaju Sudu. U postupku koji je na ovaj nacin zapocet ne postoji tuzilac i tuzeni u procesnom smislu reci. Postupak se moze pokrenuti i pismenim zahtevom (tuzbom) u slucaju kada su se strane unapred obavezale da ce eventualne sporove podneti na resavanje Sudu. Tada strana koja podnosi zahtev ima ulogu tuzioca, dok se strana protiv koje je podnet zahtev pojavljuje kao tuzeni. Postoji mogucnost i kontratuzbe.

Parnicne strane pred Sudom predstavljaju zastupnici, a njima mogu pomagati savetnici i advokati. Sluzbeni jezici suda su francuski i engleski. U postupku pred Sudom, pored strana koje su zakljucile kompromis ili tuzioca i tuzenog u slucaju podnosenja tuzbe, mogu se pojaviti i trece drzave (u slucaju da treca drzava ima pravni interes koji moze biti ugrozen presudom u izvesnom sporu, ili ukoliko se radi o tumacenju visestranog ugovora)

Postupak pred Sudom se deli na pismeni i usmeni. Pismeni postupak sastoji se od dostavljanja Sudu i strankama podesaka, protivpodesaka, odgovora na protivpodeske, kao i dokaznih spisa i isprava. Dostave se vrse preko sekretarijata Suda. Tokom pismenog postupka parnicne strane mogu isticati predhodne prigovore koji se mogu odnositi na prihvatljivost tuzbe ili nadleznost Suda. Isticanje prigovora ima za posledicu prekid postupka o glavnoj stvari i sprovodjenje posebnog pismenog i usmenog postupka.

Usmeni postupak se sastoji od sudskog saslusanja zastupnika, savetnika, i advokata, i iz izvodjenja dokaza. Raprava je okoncana kada zastupnici, savetnici, i advokati zavrse svoja izlaganja spornog pitanja. Zavrsnu rec daju zastupnici stranaka i tom prilikom podnose Sudu konacne zakljucke u pismenom obliku. Raspravu zakljucuje predsednik, a zatim se Sud povlaci na vecanje. Vecanje je tajno. Sve dok Sud ne objavi presudu stranke imaju mogucnost da postupak prekinu na sporazumnoj osnovi ili jednostrano. Postupak resavanja sporova zavrsava se objavljivanjem presude. Ona se cita na javnoj sednici. Presuda MSP je konacna i obavezna. Obnova postupka moze se traziti samo u slucaju otkrivanja nove cinjenice od odlucujuceg znacaja koja je pre izricanja presude bila nepoznata Sudu i stranci koja trazi obnovu. Presude MSP moraju se izvrsavati.

Postupak za davanje savetodavnih misljenja pokrece se pismenom podeskom ovlascenog organa ili organizacije. Podesak mora da sadrzi tacne podatke o pitanju koje predmet zahteva. Uz podesak se prilazu sve isprave koje mogu doprineti razjasnjenju pitanja. Po prijemu zahteva Sud sprovodi poseban postupak obavestavanja drzava i medjunarodnih organizacija i istovremeno ih poziva da daju svoje pismene i usmene komentare. Sud je prilikom davanja

45

savetodavnih misljenja sprovodio gotovo isti postupak kao kod resavanja sporova. Savetodavni postupak se zavrsava davanjem savetodavnog misljenja. Misljenje se cita na javnoj sednici. Savetodavna misljenja mogu se unapred prihvatiti kao obavezna. To je slucaj kada ugovor ili konstitutivni akt organizacije predvidja trazenje savetodavnog misljenja, s tim sto ce izreceno misljenje smatrati obaveznim.

RESAVANJE SPOROVA PUTEM PRINUDE

Za razliku od Drustva naroda, Ujedinjene nacije su konacno odlucile, prilikom sastavljanja Povelje u San Francisku 1945. godine, da stvore takav sistem kolektivnih mera u slucaju agresije koji ce u datom trenutku efikasno dejstvovati.

U nadleznosti je Saveta Bezbednosti da utvdi da li postoji ugrozavanje mira, narusenje mira, ili agresija. On je ovlascen da cini preporuke ili donosi rezolucije o tome kakve ce se mere preduzeti da bi se sacuvali ili pak ponovo uspostavili, medjunarodni mir i bezbednost. Predhodno ovaj organ mora da pozove zainteresovane strane da se povinuju privremenim merama koje on bude doneo. Savet Bezbednosti, dakle, ne moze odmah da pribegne direktnim prinudnim merama, jer bi one, u izvesnim slucajevima, mogle da zaostre situaciju, sto se opet ne sme dozvoliti.

Sledeca faza bila bi u preduzimanju mera, koje jos za sobom ne povlace oruzanu upotrebu sile, radi izvrsenja odluke SB. U povelji se preciziraju sledece mere: ekonomske sankcije, saobracajna izolacija, kao i prekid diplomatskih odnosa.

Ukoliko se medjutim i ove mere pokazu kao nedovoljne, SB je ovlascen da preduzme svaku meru vazduhoplovnim, pomorskim, ili kopnenim snagama koja je nuzna radi odrzanja i uspostavljanja medjunarodnog mira i bezbednosti.

Clanovi UN obavezni su da na poziv SB stave na raspolaganje oruzane snage, pomoc i druge olaksice, posebno radi odrzanja medjunarodnog mira i bezbednosti. Sredstva za oruzanu akciju SB moraju biti unapred pripremljena, kako bi Organizacija bila pripremljena na hitno preduzimanje mera. Poveljom je predvidjeno osnivanje Komiteta vojnog staba sa zadatkom da daje savete i ukazuje pomoc SB u svim pitanjima koje se ticu vojnickih potreba SB. Donosenje odluke SB o upotrebi medjunarodnih oruzanih snaga uslovljeno je potvrdnim glasom 5 velikih sila, stalnih clanova SB.

VRSTE NASILNIH SREDSTAVA

Retorzija – je protivmera kojom se sluzi jedna drzava da bi nanosenjem stete drugoj ostvarila svoj interes na nacin koji jos uvek ne znaci povredu pravila MP. Na primer povecanje uvoznih carina, oporezivanje stranaca odredjene drzave itd. No ipak to je sredstvo koje moze da izazove zategnutost u odnosima izmedju drzava.

Represalija – je nasilna protivmera kojom se sluzi jedna drzava da bi nanosenjem stete drugoj drzavi zastitila ili ostvarila svoj interes na nacin koji predvidja povredu tudjeg prava. Na primer, hapsenje nevinog stranog drzavljanina kao protivmera prema njegovoj drzavi. Povelja UN ne dozvoljava drzavama primenu represalija, ni u cilju zastite, ni u cilju ostvarenja svog interesa. Represalije su do 1945. godine bile dozvoljena ustanova u medjunarodnom pravu. Represalije se ne zasnivaju ni na kakvom pravu i nisu rezultat vrsenja nekog prava. Drzava koja pribegava represalijama je istovremeno i sudija i stranka u sporu. Takvo stanje je pravno neodrzivo. U sistemu kolektivne bezbednosti UN, utvrdjenom u Povelji, zabranjene su represalije i kao oblik samopomoci. Postoji u danasnjoj teoriji MP shvatanje da su represalije jos uvek opravdane ako se primenjuju radi zastite interesa jedne drzave, pod uslovom da one moraju prestati ako se taj cilj postigne. A u ratno doba, po ovom shvatanju, one se takodje mogu primeniti ukoliko ne krse zakone covecnosti. Represalije kao institut jos uvek se nalaze u medjunarodnom ratnom pravu.

Rat- je odbrana interesa ili njihovo nasilno ostvarivanje od strane jedne ili vise drzava putem svojih oruzanih snaga. To je fakticko stanje u odnosima izmedju drzava u kojem se upotrebljavaju sredstva sile. Namera ratovanja moze biti ispoljena u formi objave rata, ultimatuma- koji se pretvara u objavu rata ukoliko se postavljeni zahtev ne usvoji – u

46

direktnom i indirektnom otpocinjanju neprijateljstava. Do I s.r. smatralo se da svaka suverena drzava raspolaze legitimnim pravom na vodjenje rata. Danas se rat Poveljom OUN izricito zabranjuje.

POJAM I KLASIFIKACIJA RATOVA

Rat je odbrana interesa ili njihovo nasilno ostvarivanje od strane jedne ili vise drzava putem svojih oruzanih snaga. To je fakticko stanje u odnosima izmedju drzava u kojem se upotrebljavaju sredstva sile. Namera ratovanja moze biti ispoljena u formi objave rata, ultimatuma- koji se pretvara u objavu rata ukoliko se postavljeni zahtev ne usvoji – u direktnom i indirektnom otpocinjanju neprijateljstava. Do I s.r. smatralo se da svaka suverena drzava raspolaze legitimnim pravom na vodjenje rata. Danas se rat Poveljom OUN izricito zabranjuje.

OGRANICENJE I ZABRANA RATA

Sustina ratnog prava svodi se na ogranicenja koja su kompromis izmedju nacela vojne potrebe i zahteva covecnosti. U tom smislu ona se pojavlju kao negacija ideje „totalnog“ rata. Stvarana kroz praksu drzava i nepisano pravo, ogranicenja u ratu danas su najvecim delom kodifikovana. Po svom karakteru i znacaju mogu biti opsta i posebna: prva predstavljaju osnovna nacela ratnog prava, dok se kod drugih radi o pojedinacnim zabranama u ratu. U medjunarodnom ratnom i humanitarnom pravu postoji nekoliko osnovnih pravila koja se, s obzirom na visok stepen opstosti, mogu smatrati pravnim principima. Radi se zapravo o rukovodnim nacelima koja treba da posluze kao obrazac ponasanja strana u sukobu u slucaju kada nema konkretnih pravila.

Prvo i najstarije je nacelo da jedini zakoniti cilj rata predstavlja slabljenje vojne sile neprijatelja. Za vojnicku pobedu nije neophodno da protivnicki vojnici budu ubijeni, vec je dovoljno da budu izbaceni iz borbe. Iz toga proizilazi obaveza strana u sukobu da u svako doba prave razliku izmedju boraca i vojnih objekata protiv kojih se mogu izvoditi borbena dejstva i civila i civilnih objekata koji uzivaju zastitu i moraju biti postedjeni od poslednica neprijateljstava.

Sledece je nacelo da strane u sukobu nemaju neograniceno pravo izbora sredstava i nacina ratovanja. Taj princip izvorno je nastao kao tvorevina obicajnog prava da bi potom bio ukljucen u vise medjunarodnih ugovora (Haski pravilnici). U savremenom pravu ovo nacelo posebno zabranjuje ona sredstva i nacine borbe kojima se izazivaju suvisne povrede i nepotrebne patnje, prouzrokuju dugotrajna ostecenja zivotne sredine, i bez razlike pogadjaju vojni i civilni objekti (Haski pravilnik protokol I 1977. godina).

Osnovna nacela ratnog prava sama po sebi nisu dovoljna posto ne sadrze jasna i precizna uputstva za postupanje u izvodjenju konkretnih borbenih dejstava. Zato je bilo potrebno da se ona dopune i razrade putem pojedinacnih zabrana. Posebna ogranicenja odnose se na lica i dobra, na sredstva, i nacine ratovanja.

UNUTRASNJI SUKOBI I ZABRANA UPOTREBE SILE (Protokol II uz Zenevske konvencije)

Praksa u pogledu primene humanitarnog prava u savremenim oruzanim sukobima pokazala je, krajem 60ih godina, da Zenevske konvencije iz 1949. godine ne odgovaraju vise u potpunosti novom razvoju medjunarodnih odnosa. Posle visegodisnjih konsultacija u krugovima Medjunarodnog crvenog krsta i Ujedinjenih nacija, Svajcarska je 1974. sazvala u Zenevi diplomatsku konferenciju za reafirmaciju i razvoj medjunarodnog humanitarnog prava. Konferencija je odrzala 4 zasedanja u periodu (1974-1977) i usvojila 2 protokola: Dopunski protokol uz Zenevske konvencije iz 1949. godine o zastiti zrtava medjunarodnih oruzanih sukoba (Protokol I) i Dopunski protokol uz Zenevske konvencije iz 1949. godine o zastiti zrtava nemedjunarodnih sukoba (Protokol II).

Protokol I sadrzi odredjene znacajne promene u pogledu pristupa nekim bitnim problemima medjunarodnog prava koje se primenjuje u oruzanim sukobima. Prosiren je pojam medjunarodnog oruzanog sukoba koji se pored medjudrzavnih ratova od tada odnosi i na antikolonijalne ratove i druge oruzane sukobe koji narodi vode za ostvarenje svog prava na

47

samoopredeljenje koje im je zagarantovano Poveljom UN. Protokol I osim novina koje se ticu zastite zrtava rata, sadrzi i odredjena pravila koja se odnose na vodjenje vojnih operacija, a koja su do tada bila predmet regulisanja Haskih konvencija iz 1899. i 1907. godine. Protokol I stavlja u znatno tezi polozaj agresora i okupatora nego sto je to bio slucaj, a olasavaju odbranu zrtvi agresije.

Protokol II stvara niz obaveza za ugovorne strane, koje su one duzne da postuju u unutrasnjim sukobima. Sve do njegovog donosenja, drzave su bile obavezne da u unutrasnjim sukobima primenjuju samo clan 3 Zenevskih konvencija koji predvidja da su u unutrasnjim sukobima vlasti duzne da primenjuju samo opsta nacela humanitarnog prava, sto se pokazalo kao potpuno nedovoljno. Osim toga ovaj clan ne daje blize odredjenje nemedjunarodnog oruzanog sukoba, vec sadrzi njegovu negativnu definiciju, uz istovremeno istocanje da drzave nisu u obavezi da ga primene u slucaju unutrasnjih nemira i tenzija slabijeg intenziteta.

Protokol II odredjuje uslove pod kojima se smatra da postoji nemedjunarodni oruzani sukob: (a) da se sukob odvija na teritoriji strane ugovornice izmedju njenih oruzanih snaga i pobunjenickih oruzanih snaga; (b) da pobunjenicke grupe imaju odgovornu komandu; (c) da te grupe vrse takvu kontrolu nad delom drzavne teritorije koja im omogucuje da vode neprekidne i usmerene vojne operacije;

U svetlu ovih odredaba upotrebu sile drzave protiv grupa na svojoj teritoriji mozemo klasifikovati na sledeci nacin: (a) nemiri i tenzije – neprimenjuju se odredbe medjunarodnog humanitarnog prava, jer ne postoji oruzani sukob – primenjuju se pravila o ljudskim pravima; (b) unutrasnji sukob slabijeg intenziteta – primenjuje se clan 3 Zenevskih konvencija; (c) unutrasnji sukob jaceg intenziteta –primenjuje se clan 3 i Protokol II;

Protokol II je u potpunosti posvecen regulisanju nemedjunarodnih oruzanih sukoba, oblasti koja je do njegovog donosenja bila gotovo pod iskljucivom nadleznoscu drzava. Drzave su bile vrlo uzdrzane u davanju mogucnosti da MP odredi na koji ce se nacin one boriti protiv odmetnutih oruzanih grupa. Ovim protokolom su dopunjeni i razradjeni minimalni standardi covecnosti ustanovljeni clanom 3. Njime se ni na koji nacin ne stite lica za vreme kada ucestvuju u neprijateljstvima, vec se pruza zastita licima koja nisu ucestvovala ili su prestala da ucestvuju u neprijateljstvima. Protokol II ne predvidja postojanje ratnih zarobljenika u unutrasnjem oruzanom sukobu, ali pruza zastitu licima koja su lisena slobode iz razloga u vezi sa oruzanim sukobom.

NACELO NEINTERVENCIJE

Intervencija predstavlja jedan od oblika politicke sile i moze biti definisana kao mesanje jedne drzave u odnose dveju drugih drzava, bez njihove saglasnosti, ili mesanje u unutrasnje poslove drugih drzava, u cilju odrzanja ili menjanja postojeceg stanja suprotno volji ovih drzava. Intervencija se razlikuje od drugih oblika upotrebe sile npr. rata po cilju i strategiji. Cilj intervencije je ogranicen na menjanje ili prisilno odrzavanje datog politickog poretka; strategija intervencije se svodi na spregu sile i politike, u novije vreme i ideologije. Nju karakterise nejednakost subjekata i brzina operacija. Intervencija u unutrasnje poslove drugih drzava smatra se nedozvoljenom. Velike sile nastojale su da intervencije pravdaju svojom civilizacijskom misijom ili humanitarnim momentima, da pronadju „pravni“ naslov za svoje akcije i prikazu se kao zastitnice prava, pravde i odredjenih ideala. Periodi tri velike revolucije: americke, francuske, i oktobarske, bili su periodi u kojima je dolazilo do silovitih intervencija u unutrasnje poslove pojedinih zemalja, ali s druge strane, i do pojava teorija o zabrani intervencije.

Prvi znacajniji pokusaj borbe protiv intervencije predstavlja poznata Monroeva doktrina. Predsednik SAD James Monroe 1823. ustaje protiv intervencije Evrope u poslove Amerike u vreme kada SAD nisu bile velika sila, nego protagonist novog poretka; u svojoj poruci Kongresu SAD on je istakao 3 nacela: zabranu dalje kolonizacije Amerike od strane evropskih drzava, zabranu mesanja evropskih drzava u unutrasnje stvari americkih drzava, izjavu da SAD nece intervenisati u posovima Evrope. (Doktrina je napustena tek 1940. godine)

Na liniji borbe protiv intervencije treba pomenuti i Dragovu doktrinu. Kada su 1903. Nemacka, Velika Britanija, i Italija preduzele oruzanu akciju protiv Venecuele, da bi obezbedile svoja

48

potrazivanja, ministar spoljnih poslova Argentine Louis Drago uputio je memorandum SAD sa zahtevom da se zabrani upotreba sile u cilju naplate finansijskih potrazivanja. Na Drugoj haskoj konferenciji mira 1907. godine, Dragova doktrina usvojena je u II konvenciji, i na taj nacin postala jedno od pravila medjunarodnog prava. Po svom predlagacu Porteru, delegatu SAD, nazvana je Porterovom doktrinom.

Drustvo naroda predstavlja dalji korak u pravcu ogranicenja sile. Medjutim, najradikalnije promene na tom terenu donosi Povelja UN koja namece obavezu svojim clanovima da se uzdrze od pretnje silom ili od upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti ma koje drzave. Izuzetak od ovog pravila predstavljaju unutrasnji sukobi koji dovode u pitanje svetski mir.

S obzirom na sredstva i metode, intervenciju mozemo deliti na: oruzanu, ekonomsku, politicku, diplomatsku, i humanitarnu.

PRAVO NA SAMOODBRANU

Pravo na egzistenciju, na samoodrzavanje ulazi u krug osnovnih prava drzava; svoju prvenstvenu misiju drzave nalaze u vlastitom ocuvanju. Odatle je izvedeno pravo drzava na samozastitu i samoodbranu. U unutrasnjem poretku drzava ima monopol sile. U izuzetnim okolnostima , kada dodje u pitanje licna bezbednost pojedinaca, dozvoljena je individualna akcija. Pravo na samoodbranu predstavlja uvek delikt pocinjen od druge strane protiv koje je akcija usmerena.

Istu funkciju i iste elemente ima pravo na samoodbranu i u medjunarodnom poretku, samo je ovde znacaj ove ustanove daleko veci, s obzirom da ne postoji centralizovan aparat koji bi u svakom slucaju mogao da obezbedi pravo svojih clanova, odnosno da zastiti njihove vitalne interese.

Pravo na samoodbranu najtesnje je povezano sa zabranom rata. U ranijim periodima, kada je rat bio pravno dozvoljen, kada su drzave mogle pribeci ratu, a da time ne krse pravo, samoodbrana je postojala kao institut ratnog prava; na drzavi je bilo da sama po svom nahodjenju , kvalifikuje pribegavanje oruzju kao rat ili samoodbranu. Zabranom rata pravo na samoodbranu dozivljava temeljite promene i postaje jedan od znacajnih instituta novog medjunarodnog prava. Pravo na samoodbranu uslovljeno je postojanjem agresije, oruzanog napada, dakle protivpravnog akta. Nezavisnost jedne zemlje moze biti ugrozena ne samo putem vojne intervencije ili agresije, nego i na indirektan nacin kroz ubacivanje teroristickih grupa, podstrekivanjem na unutrasnju pobunu i sl. Sasvim prirodno da drzava u ovakvim situacijama ima pravo da preduzme mere odbrane, ali to ulazi u domen unutrasnjeg poretka zemlje. Pravo na samoodbranu nije neograniceno; ono mora biti u srazmeri sa postojecom opasnoscu i svedeno samo na potrebe datog slucaja, odnosno zastitu ugrozenih prava.

Povelja UN dozvoljava pravo na samoodbranu kao jednu prelaznu meru zastite, dok mehanizam UN ne pocne da dejstvuje; sa druge strane pravo na samoodbranu rezervisano je samo za slucaj oruzanog napada. Medjutim, ukoliko SB, usled upotrebe veta od strane jednog stalnog clana, ili pak bilo kojih drugih razloga, ne bi bio u stanju da odgovori svojoj obavezi i preduzme efikasne mere u cilju zastite zrtve napada, mere samoodbrane koje preduzme napadnuta drzava gube privremeno obelezje i pretvaraju se u mere samozastite drzave u cilju odbrane svog suvereniteta.

Samoodbrana moze biti individualna i kolektivna, zavisno da li je preuzima drzava sama ili uz pomoc vise drzava. Moze se dogoditi da dodje do povrede mira i bezbednosti, a da nijedna strana u sukobu nema prava da pravda upotrebu sile na bazi samoodbrane; to je slucaj kada obe strane pribegnu sili sa agresivnim namerama.

POJAM I DEFINICIJA AGRESIJE

Agresija predstavlja medjunarodno krivicno delo; to je nasilna akcija jedne ili vise drzava protiv teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti druge drzave, preduzeta sa namerom da se

49

ospori pravo na opstanak drzave, izmeni njen drustveno-ekonomski sistem, otcepi deo njene teritorije i sl.

Agresija je veoma slozena pojava. Cesto se upotrebljava kao sinonim oruzanog napada. Savremeni razvoj tehnike, pronalazak atomskog i raketnog oruzja omogucava nove vidove aktivnosti koji objektivno predstavljaju agresiju. Unistenjem ekonomskog potencijala zemlje putem raketnog oruzja ili pak unistenjem vecih koncentracija stanovnistva u gradovima moguce je postici strateske uspehe i dovesti do sloma jedne zemlje, a da neprijateljske snage ne stupe na tlo napadnute zemlje.

Pored oruzane agresije danas je moguce govoriti i o ekonomskoj agresiji, izvrsenoj u cilju slabljenja ekonomske i vojne moci ili onemogucavanja ekonomskog razvoja zemlje. Moguce je govoriti i o agresiji putem propagande, npr. ratnohuskacke propagande ili propagande koja ima za cilj izazivanje nereda u jednoj zemlji.

Klasicno medjunarodno pravo nije sadrzalo definiciju agresije, niti je za to postojala potreba, jer je pribegavanje ratu bilo pravno dozvoljeno. Savremeni poredak nije iskljucio silu iz svog operativnog mehanizma, nego je pokusao da uspostavi pravnu kontrolu nad upotrebom sile. Otuda definicija agresije treba da nam pruzi odgovor na pitanje kada upotreba sile predstavlja zakonit akt, preduzet u cilju zastite medjunarodnih prava, a kada predstavlja medjunarodni zlocin.

Brian-Kelogovim paktom ugovorne strane osudile su rat, a krsenje odredaba ovog pakta posmatrano je kao medjunarodni zlocin, sto je posebno naglaseno u Nirnberskoj presudi. Na konferenciji o razoruzanju 1933, u vezi primene plana o opstem smanjenju naoruzanja u svetu, SSSR je podneo projekt deklaracije koja je sadrzavala definiciju agresije. U Aktu o definiciji agresije kao drzava agresor se smatrala ona koja pocini jedno od sledecih dela: (a) objavi rat drugoj drzavi; (b) izvrsi invaziju teritorije druge drzave oruzanim snagama sa ili bez objave rata; (c) napadne svojim snagama teritoriju druge drzave, njene brodove, ili avione; (d) izvrsi blokadu obala ili luka druge drzave; (e) potpomaze oruzane bande. Ovaj Akt nije usvojen.

Povelja UN takodje ne sadrzi definiciju agresije. Na konferenciji u San Francisku preovladalo je misljenje da nisu sazreli uslovi za jednu sveobuhvatnu definiciju. Generalna skupstina usvojila je rezolucijom iz 1974. godine definiciju agresije. Agresija je upotreba vojne sile od strane jedne drzave protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta, ili politicke nezavisnosti druge drzave, ili na bilo koji drugi nacin koji nije u skladu sa Poveljom UN. Pod pojam agresije navedeni su nadalje sledeci akti: invazija, bombardovanje, blokada obala, napad, potpomaganje oruzanih bandi itd.

IZVORI RATNOG PRAVA

Medjunarodno ratno pravo, kao deo medjunarodnog prava, predstavlja skup ugovornih i obicajnih pravnih pravila kojima se regulisu odnosi izmedju subjekata medjunarodnog prava u doba rata. Ono ide za tim da sto je moguce vise humanizira ovaj patoloski medjunarodni odnos. Sustina MRP sastoji se ne u negiranju rata kao cinjenice cije se postojanje ne moze poricati, vec u osporavanju neogranicenog prava u izboru sredstava za nanosenje stete neprijatelju. Naziv MRP dominiralo je do 1945. godine, od tada medjunarodno humanitarno pravo.

Pravila ratnog prava nalaze se u visestranim ugovorima i medjunarodnim obicajima: Pariska pomorska deklaracija 1856, Petrogradska deklaracija o upotrebi eksplozivnih metaka 1868, II Haska deklaracijao zabrani metaka sa plinovima 1899, Treca haska deklaracija o zabrani upotrebe dum dum metaka 1899. godine, Haske konvencije iz 1907. i Haski pravilnik o suvozemnom ratu, Zenevski protokol o zabrani upotrebe bojnih otrova od 1925, Londonski protokol o pravilima vodjenja podmornickog rata 1936, Moskovska deklaracija o kaznjavanju ratnih zlocinaca 1943, Zenevske konvenicije iz 1949. i to: Konvencija za poboljsanje sudbine ranjenika i bolesnika u oruzanim snagama u ratu, za poboljsanje sudbine ranjenika i bolesnika, i brodolomnika oruzanih pomorskih snaga, Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima, Konvencija o zastiti gradjanskih lica za vreme rata; Konvencija o bioloskom oruzju iz 1972, Dopunski protokoli uz Zenevske konvencije (I i II) iz 1977. godine. Itd.

50

Mnogi ugovori iz oblasti medjunarodnog ratnog prava zakljuceni pre Prvog s.r. sadrzali su klauzulu si onmes, odnosno klauzulu solidarnosti. Njen je cilj bio da se ogranici podrucje primene ovih ugovora. Ta klauzula se nalazila u Konvenciji o zakonima i obicajima suvozemnog rata i u nekim Haskim konvencijama iz 1907. godine. Prema njoj, odredbe ovih konvencija primenjivace se samo izmedju ugovornih strana i samo u slucaju ako su sve ratujuce strane potpisnice Konvencije. Na sudjenju u Nirnbergu branioci glavnih nacistickih zlocinaca pozvali su se na ovu klazulu tvrdeci da Haske konvencije nisu obavezivale Nemacku prema drzavama sa kojima je ratovala, a koje nisu bile njihove potpisnice. Medjunarodni vojni sud nije prihvatio ovaj argument ocenivsi da su pravila Haskih konvencija nastala kodifikacijom obicajnih pravila cija je obaveznost opsta i koja se primenjuju bez obzira da li su strane u sukobu potpisnice tih konvencija. Ovakav razvoj MP doveo je do potpunog napustanja klazule si onmes. Tako se Zenevske konvencije iz 1949. godine moraju primenjivati iako jedna od strana u sukobu nije potpisnica ovih konvencija.

Martensova klauzula jedna je od najpoznatijih odredaba medjunarodnog ratnog prava. Prvi put je uneta u uvod Druge haske konvencije o zakonima i obicajima suvozemnog rata od 1899. godine. Ona glasi:“U ocekivanju donosenja potpunijeg zbornika ratnih zakona, visoke strane ugovornice potvrdjuju da u slucajevima koji nisu obuhvaceni pravilima koje su one usvojile, stanovnistvo i borci ostaju pod zastitiom i vlascu nacela medjuanrodnog prava koja proizilaze iz obicaja utvrdjenih medju civilizovanim narodima, zakona covecnosti i zakona javne svesti“.

Martensova klauzula znaci da nacini i sredstva ratovanja koji nisu regulisani, odnosno zabranjeni postojecim ugovorima ratnog prava, nisu samim tim i dopusteni.

Pomorski rat je specifican zbog objekata kojima se vrse neprijateljstva i teritorije na kojima se ona izvode. Druga haska konferencija izrazila je zelju da se u odsustvu propisa medjunarodnog ratnog prava, koliko je to god moguce, primenjuju nacela Haskog pravilnika o suvozemnom ratu. Pomorsko ratovanje je donekle regulisano u Londonskoj pomorskoj deklaraciji iz 1909. ali zbog neobavljene ratifikacije ona nije stupila na snagu, mada su mnogi njeni delovi postali pravila medjunarodnog pomorskog obicajnog prava. Godine 1922. potpisan je ugovor o upotrebi podmornica i otrovnih gasova u ratu, a 1930. Londonski sporazum o podmornickom ratu. Mada nikada nisu stupili na snagu ovi ugovori su doprineli utemeljenju pravila pomorskog rata. II Zenevska konvencija iz 1949, i dopunski protokol I iz 1977. godine ticu se zastite brodolomnika i sanitetskih brodova. 1994. godine grupa eksperata je u San Remu sacinila Priricnik o pravilima medjunarodnog prava koje se primenjuje u oruzanim sukobima na moru, koji nije pravno obavezujuc.

DEJSTVO I POSLEDICE IZBIJANJA NEPRIJATELJSTAVA

Ratno pravo zabranjuje otpocinjanje neprijateljstava bez prethodne objave rata (Haska konvencija iz 1907). Objava rata predstavlja jednostrani pravni akt kojim se suprotnoj strani nedvosmisleno stavlja do znanja postojanje ratnog stanja. Ne postoje pravila o nacinu objavljivanja rata. Objava jedino mora biti nedvosmislena, mora sadrzati razloge, i stici do adresata, odnosno nadleznog organa- diplomatskog predstavnistva ili ministrastva inostranih poslova. Objava rata je od znacaja za medjunarodno pravo, jer je to pravni akt na osnovu koga se utvrdjuje ratno stanje koje izaziva odredjeno ponasanje ratujucih strana i neutralnih sila prema zakonima i obicajima medjunarodnog ratnog prava. Objava rata moze biti bezuslovna, a moze sadrzati i odredjene uslove – ultimatum. Objava rata je od davnina ustanova medjunarodnog obicajnog prava. Veoma veliki broj ratova izbio je i bez najave. U tom slucaju smatra se da je ratno stanje nastalo od onoga trenutka kada je otpocelo vrsenje neprijateljstava, odnosno kada su preduzete mere koje karakterisu takvo stanje. Ratno stanje mora biti bez odlaganja saopsteno i drugim drzavama. Ono nece imati pravnog dejstva na neutralne zemlje sve dok ne prime notifikaciju u tom smislu.

Pod neprijateljstvom svakako se, pre svega, podrazumevaju ratna dejstva. Medjutim, u sirem smislu, ovde dolaze u obzir i drugi momenti, kao sto su prekidi svih vrsta odnosa, mere protiv fizickih i pravnih lica drzavljana neprijateljske strane itd. Generalna skupstina UN je 1950. donela rezoluciju o Duznostima drzava u slucaju izbijanja neprijateljstava, na osnovu koje je predvidjen pravni mehanizam za utvrdjivanje drzave agresora.

51

Rat ima direktnog dejstvana medjunarodnopravne subjekte. Rat utice ne samo na strane u sukobu vec i na neutralne zemlje. Pre svega, dolazi do prekida diplomatskih odnosa izmedju strana u sukobu. Narociti znacaj ima pocetak rata na dejstvo medjunarodnih ugovora. Ugovori izmedju strana u sukobu mogu se sklapati i za vreme rata, a predmeti ovih ugovora vezani su za vodjenje rata (o razmeni zarobljenika, o stvaranju neutralnih zona itd.)

ORUZANA SILA I POJAM BORCA

Vrlo je znacajno odrediti ko ima svojstvo borca, jer iz tog statusa proizilaze odredjena prava i obaveze u ratu. Samo borci imaju pravo da direktno ucestvuju u neprijateljstvima i oni ne mogu biti odgovorni za sam cin borbe. Naravno, borci odgovaraju ako su prilikom borbe krsili pravila medjunarodnog humanitarnog prava. Kada padnu u ruke neprijatelja borci imaju status ratnog zarobljenika.

Odredjivanje statusa borca u ugovorima medjunarodnog humanitarnog prava vrsi se kroz definisanje oruzanih snaga. Prema Haskom pravilniku iz 1907. godine oruzanu silu jedne zemlje sacinjavaju redovne i vanredne oruzane snage. U redovne oruzane snage racunaju se sve kopnene, pomorske, i vazduhoplovne vojne jedinice, kao i narodna vojska (milicija i dobrovoljci), ako nacionalno zakonodavstvo propisuje da ove jedinice ulaze u njen redovni sastav. Ukoliko, pak, narodna vojska, ne ulazi u redovan sastav oruzanih snaga, ona se prema Haskom pravilniku smatra vanrednom oruzanom snagom i njoj se priznaje pravo strane u sukobu ako njeni borci ispunjavaju 4 uslova: da na celu imaju lice odgovorno za svoje potcinjene, da imaju znak za razlikovanje koji je vidan, da otvoreno nose oruzje, i da se prilikom ratnih operacija pridrzavaju ratnih zakona i obicaja. Haski pravilnik ubraja u kategoriju oruzanih snaga i stanovnistvo neokupirane teritorije koje se usled neprijateljskog nadiranja spontano podiglo na oruzje u cilju pruzanja otpora neprijatelju koji nailazi, jer nije imalo vremena da se organizuje kao redovna oruzana snaga. Zenevske konvencije iz 1949. godine definisu borce isto kao i Haski pravilnik, s tim sto dopunski protokol I uz Zenevske konvencije ne pravi nikakvu razliku izmedju redovnih i vanrednih oruzanih snaga.

Tradicionalno status borca imaju pripadnici oruzanih snaga strana u sukobu osim verskog i medicinskog osoblja. Pripadnici oruzanih snaga moraju biti snabdeveni kartom o identitetu koju im izdaje nadlezni organ oruzanih snaga. Stalno medicinsko i versko osoblje koje se nalazi u okviru oruzanih snaga imaju pravo jedino da nose lako naoruzanje u cilju licne samoodbrane.

U medjunarodnom pravu postoji i kategorija koja se naziva licima koja prate oruzane snage, koja nisu pripadnici oruzanih snaga, a to su ustvari civili na sluzbi u oruzanim snagama. Oni se mogu javiti u ulozi civilnih clanova posade vojnih aviona, ratnih dopisnika, snabdevaca, izvodjaca nekih radova itd. Oni nemaju status borca, i njihov polozaj je slican polozaju civila, ali ne potpuno. Kao i civili oni nemaju pravo da direktno ucestvuju u neprijateljstvima a za uzvrat ne smeju biti napadani. Razlika izmedju njih i civila je sto oni postaju ratni zarobljenici ukoliko padnu u ruke neprijatelju.

Lica ne mogu da steknu status borca ili da ga se odreknu po svojoj volji. Oni moraju biti propisno mobilisani i demobilisani. Borci nose vojne uniforme, a oni koji ucestvuju u borbama ne razlikujuci se od civila gube status borca i pravo na status ratnog zarobljenika. Lica koja ucestvuju u direktnim neprijateljstvima, a ne spadaju u borce predstavljaju neregularne borce te ih protivnicka strana moze krivicno goniti za sam cin borbe.

Civili su sva ona lica koja nemaju status borca, oni nemaju pravo da vrse direktna neprijateljstva, ali imaju pravo da pomazu opste ratne napore (proizvodnja i transport vojne opreme van zone borbi itd).

PRAVILA RATOVANJA (ogranicenja u pogledu lica, dobara,sredstava borbe, i nacina ratovanja)

Nacin ratovanja predstavlja svako takticko ili strategijsko sredstvo upotrebljeno da se neprijatelj savlada ili da se oslabi, tj. da se umanji njegova sposobnost za borbu. Medjunarodno pravo od davnina sadrzi norme koje zabranjuju odredjene nacine borbe i time sprecavaju da se ratovanje izrodi u divljastvo i nesvrsishodno i podmuklo ubijanje. Te zabrane, zasnovane na osnovnim moralnim standardima, vojnickoj casti i dostojanstvu, tokom vremena su

52

dopunjivane i prosirivane u skladu sa napredkom kodifikacije ratnog prava i razvojem ratne tehnike.

Stranama u sukobu je zabranjena upotreba perfidnih postupaka u borbi. Zabranjeno je verolomno ubijanje ili ranjavanje ljudi koji pripadaju neprijateljskom narodu ili vojsci (Haski pravilnik iz 1907. godine). Tipicni primeri perfidnih postupaka su: pretvaranje da se namerava pregovarati pod zastavom primirja ili predaje, pretvaranje da je neko ranjen ili bolestan te nesposoban za borbu, pretvaranje da je neko civil i ima status ne borva na koga se ne sme otvarati vatra.

Za razliku od perfidije, ratna lukavstva nisu zabranjena u medjunarodnom ratnom pravu. Obicno se pod njima podrazumevaju kamuflaze, mamci u vidu laznih vojnih ciljeva, lazne operacije, i pogresne informacije. Od perfidije takodje treba razlikovati spijunazu koja nije zabranjena. Spijun uhvacen na delu ne smatra se borcem niti ratnim zarobljenikom, ali ne moze biti kaznjen bez predhodnog sudjenja. Ukoliko spijun pobegne i uspe da se prikljuci svojim snagama, a posle bude zarobljen od neprijatelja, smatra se ratnim zarobljenikom i nece biti odgovoran za ranije izvrseno delo spijunaze (Haski pravilnik to propisuje).

Koriscene placenika nije zabranjeno u medjunarodnom ratnom pravu. Ta lica nisu drzavljani i pripadnici oruzanih snaga drzave za koju se bore, vec to cine iz licne koristi i za naknadu. Placenici nemaju status borca i ratnog zarobljenika, a ukoliko padnu pod vlast protivnika njima se pruzaju osnovne garancije od razlicitih oblika nehumanog postupanja (Protokol I).

U medjunarodnom ratnom pravu zabranjeno je objaviti da se nikome nece postedeti zivot, jer nije dozvoljeno protivniku unapred uskratiti milost (Haski pravilnik). Ratno pravo zabranjuje zloupotrebu priznatih znakova i nacionalnih amblema, a to se pre svega odnosi na znakove Crvenog krsta, zastavu primirja, zastavu kulturnih dobara, razne signale, i znak UN.

Zabranjeno je ubijanje ili ranjavanje neprijatelja koji se, posto je polozio oruzje ili ostao bez sredstava za odbranu, bezuslovno predao. Po Haskom pravilniku, predmet napada ne sme biti neprijatelj onesposobljen za borbu. Posebno su zabranjeni napadi na lica koja pokusavaju da se spasu iskakanjem padobranom iz pogodjenog aviona, ali se to ne odnosi na vazdusno-desantne jedinice. Kao metod ratovanja nije dozvoljeno koristiti teror, iznurivanje gladju, deportaciju, represalije protiv civila itd. (Protokol I i Zenevske konvencije iz 1949. godine).

OGRANICENJA U POGLEDU SREDSTAVA I METODA RATOVANJA

Zabrane u pogledu sredstva borbe predvidjene su ugovorima i obicajnim pravilima ratnog prava. Tom prilikom pravi se razlika izmedju konvencionalnog oruzja i oruzja za masovno unistenje. Zabrane i ogranicenja postoje u pogledu sledecih vrsta konvencionalnog oruzja:

(a) Antipersonalne mine – Konvencija o zabrani upotrebe, skladistenja, proizvodnje, i prometa antipersonalnih mina i o njihovom unistavanju iz 1997. godine (Otavska konvencija).

(b) Protivoklopne mine i mine iznanadjenja – upotreba ovih mina nije zabranjena ali su Protokolom II iz 1996. godine uz Konvenciju o konvencionalnom oruzju uvedena brojna ogranicenja.

(c) Podmorske mine – su zakonito sredstvo ratovanja, ali zbog moguceg neselektivnog dejstva ustanovljena su posebna pravila za njihovo postavljanje i upotrebu (Osma haska konvencija o postavljanju dodirnih automatskih podmorskih mina iz 1907. godine).

(d) Projektili ispod 400 gr tezine – koji su eksplozivni ili napunjeni rasprskavajucim ili zapaljivim materijama (zabranjeni Petrogradskom deklaracijom iz 1868. godine)

(e) Dum dum municija – zabranjena Trecom haskom deklaracijom.(f) Torpeda – Osmom haskom konvencijom iz 1907. godine ogranicena je upotreba

torpeda. Konvencija zabranjuje upotrebu onih torpeda koja ne postaju neskodljiva nakon sto promase cilj.

(g) Zapaljivo oruzje – Protokol III uz Konvenciju o konvencionalnom oruzju sadrzi samo neka ogranicenja u pogledu upotrebe zapaljivog oruzja kako bi se zastitili civili i prirodna okolina, ali je ono dozvoljeno protiv boraca i vojnih objekata.

(h) Lasersko oslepljujuce oruzje – Protokolom IV iz 1995. godine uz Konvenciju o konvencionalnom oruzju apsolutno je zabranjeno.

53

U medjunarodnom pravu ne postoji neka opsteprihvacena definicija oruzja za masovno unistenje. Najcesce se ono odredjuje kao oruzje koje nije napravljeno da unisti jednog borca ili grupu njih, vec veliki deo ili celokupno stanovnistvo. Postoji saglasnost da u oruzje za masovno unistenje spadaju hemijsko, biolosko, i nuklearno oruzje.(a) Zabrana upotrebe hemijskog oruzja dugo je bila obicajno pravilo. Njegova ugovorna zabrana izvrsena je na Prvoj haskoj konferenciji i to Haskim pravilnikom o zakonima i obicajima suvozemnog rata i Deklaracijom koja se odnosi na zagusljive gasove. Zabrana je potvrdjena Zenevskim protokolom o zabrani otrovnih gasova iz 1925. godine, i Konvencijom o hemijskom oruzju iz 1993. godine.(b) Upotreba bioloskog oruzja prvi put je zabranjena Zenevskim protokolom iz 1925. godine, a potvrdjena Konvencijom o bioloskom oruzju iz 1972. godine(c) Nuklearno oruzje – nije usvojeno ugovorno pravilo koje izricito zabranjuje upotrebu nuklearnog oruzja. Zabranjeno je sirenje ove vrste oruzja izvan odredjenog kruga drzava 1968, zabranjeni su eksperimenti u kosmosu, atmosferi i pod vodom 1963, a od 1996 postoji ugovor o sveobuhvatnoj zabrani eksperimenata koji jos uvek nije stupio na snagu.

RATNA OKUPACIJA

Ratna okupacija je zauzimanje tudje teritorije vojnom silom. Ona moze biti delimicna ili potpuna. Da bi ratna okupacija imala pravnog dejstva, mora biti efektivna, sto znaci da se ona stvarno prostire samo tamo gde je okupaciona vlast ustanovljena i u stanju da se odrzava. Pod time se podrazumeva uspostavljanje i odrzavanje javnog reda. Ratna okupacija je podvrgnuta pravilima medjunarodnog prava.

Okupator raspolaze na okupiranoj teritoriji samo pravom upravljanja i pravom na plodouzivanje. On nema prava da menja drustveni, ekonomski, i pravni poredak na okupiranoj teritoriji. Okupator moze da menja postojece zakonodavstvo samo ako je u interesu stanovnistva sa okupirane teritorije ili ako je potrebno za obezbedjivanje okupatorske vojske, imovine, i saobracajnih veza.

Proglasi glavnog komadanta okupacionih snaga imaju snagu zakona. Oni moraju biti objavljeni na jeziku naroda okupirane oblasti. Stanovnistvo sa okupirane oblasti ne moze se primoravati na davanje zakletve vernosti, na sluzenje u okupatorskim vojnim jedinicama, niti na pruzanje obavestenja koja bi stetila interesima njegove domovine.

Medjunarodno pravo ne spori narodu sa okupirane teritorije pravo da se dize na ustanak, odnosno da organizuje pokret otpora i da oruzjem izgna neprijatelja sa svog tla, pod uslovima predvidjenim u Haskom pravilniku o zakonima i obicajima suvozemnog rata iz 1907. godine.

LICA ZASTICENA U ORUZANIM SUKOBIMA – ISTORIJSKI RAZVOJ, RATNI ZAROBLJENICI

Medjunarodno pravo u oruzanim sukobima pruza zastitu ranjenicima, bolesnicima, i brodolomnicima, ratnim zarobljenicima i gradjanskim licima. Pravna pravila koja regulisu ovu materiju nalaze se kodifikovana u Zenevskim konvencijama i Dopunskim protokolima i danas predstavljaju medjunarodni kodeks ljudskih prava u ratu. Zenevske konvencije donete 1949. godine obuhvataju ove 4 konvencije: Konvencija za poboljsanje sudbine ranjenika i bolesnika u oruzanim snagama u ratu, Konvencija za poboljsanje sudbine ranjenika i bolesnika, i brodolomnika oruzanih pomorskih snaga, Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima, Konvencija o zastiti gradjanskih lica za vreme rata. Dopunski protokoli uz Zenevske konvencije usvojeni 1977. godine odnose se na zastitu zrtava medjunarodnih oruzanih sukoba (Protokol I) i zastitu zrtava nemedjunarodnih oruzanih sukoba (Protokol II).

Prva zenevska konvencija zakljucena je 1864. godine, i u njoj je bio regulisan samo polozaj vojnih ranjenika u suvozemnom ratu. Ova je Konvencija imala samo 10 clanova. U njoj su data osnovna nacela: ranjenici i sanitet sa obe strane proglaseni su neprikosnovenim, nalaže se zaštita ranjenika bez diskriminacije, uvodi se kao zaštitni znak – znak „Crvenog krsta“.

Razvoj ratne tehnike i ratovanja, kao i činjene zloupotrebe, nalagale su dopunjavanje i razradu pravila Ženevske konvencije, kao i proširivanje zaštite na veći broj lica u ratnom sukobu. 1906. godine prilikom njene revizije zaštita je proširena i na bolesnike. Na Haškim konferencijama

54

1899. i 1907. godine doneta su nova pravila na osnovu kojih su zaštićeni i ranjenici i bolesnici u pomorskom ratu, kao i brodolomnici. Položaj ratnih zarobljenika regulisan je u Haškom pravilniku u zakonima i običajima rata na kopnu iz 1907. godine. Ženevske konvencije su posle Prvog s.r. revidirane 1929. godine. Imajući u vidu teška iskustva iz Drugog s.r, održana je diplomatska konferencija u Ženevi 1949. godine, na kojoj su donete danas važeće Ženevske konvencije. One se moraju primenjivati u svakom oružanom sukobu.

Poseban položaj imaju lica u oružanim sukobima koji nemaju karakter međunarodnog sukoba, a izbiju na teritoriji jedne od država ugovornica. Do 1949. godine ova lica nisu bila štićena međunarodnim pravom. Radi se, naime, o građanskim ratovima, kolonijalnim ratovima i drugim ustancima. Zaštita data ovim licima u 3 članu Ženevskih konvencija je mala. Ona se svodi na zahtev za humanim postupkom, i to prema licima koja je učestvuju neposredno u neprijateljstvima, podrazumevajući tu i pripadnike oružanih snaga koji su položili oružje i lica onesposobljena za borbu usled bolesti, rane, zatvora, ili bilo kog drugog uzroka, i to bez ikakve diskriminacije.

Države ugovornice su obavezne da preduzmu zakonodavne mere radi utvđivanja kaznenih sankcija protiv lica koja bi izvršila ili dala naređenja da se izvrši delo protivno konvencijama, a naročito ona dela koja dolaze u red teških povreda Ženevskih konvencija. A to su: hotimično ubistvo, mučenje i nečovečno postupanje, uništenje i prisvajanje dobara koje se ne može pravdati vojnim razlozima, nezakonita deportacija ili preseljenje, nezakonito lišavanje slobode, uzimanje talaca i tome slično. Dopunski protokoli se nalaze kod pitanja Unutrašnji sukobi i zabrana upotrebe sile.

Treća Ženevska konvencija iz 1949. godine reguliše položaj ratnih zarobljenika. Ratni zarobljenik je ono lice odredjene kategorije koje u oruzanom sukobu padne pod vlast neprijatelja. To su pre svega pripadnici oruzanih snaga jedne od strana u sukobu, pripadnici milicije i dobrovoljackih odreda, kao i clanovi organizovanog pokreta otpora, ako ispunjavaju gore navedena 4 uslova. Zatim status ratnih zarobljenika imaju clanovi oruzanih snaga koji pripadaju jednoj vladi ili vlasti koje nije priznala sila koja ih drzi, clanovi posada aviona, ratni dopisnici, snabdevaci, kulturne ekipe; clanovi posada trgovackih brodova, i civilnog vazduhoplovstva, stanovnistvo neokupirane teritorije koje se usled priblizavanja neprijatelja diglo na oruzje. Najzad, ratnim zarobljenicima ce se smatrati lica pustena iz zarobljenistva pa opet internirana, kao i visoki drzavni zvanicnici.

Osnovno je sa gledista medjunarodnog prava da je ratni zarobljenik u vlasti sile koja ga je zarobila, a ne u vlasti pojediaca, ili vojnih jedinica koje su ga zarobile. Sa zarobljenicima se mora covecno postupati i bez ikakve diskriminacije. Zasticena je njihova licnost i ljudska cast. Zabranjena je odmazda. Oni imaju pravo na besplatno izdrzavanje i lecenje.

Posle pada u zarobljenistvo, zarobljenik mora biti sto pre evakuisan sa bojista. Evakuacija mora biti takodje covecna. Ratni zarobljenik prilikom ispitivanja ne sme biti primoravan na davanje informacija, izuzev sto je duzan da kaze svoje ime i prezime, cin, datum rodjenja, i broj matrikule. Pripadnik oruzanih snaga treba da bude snabdeven ispravom koja mu se ne moze oduzeti. Zarobljenik moze zadrzati stvari koje mu sluze za licnu upotrebu. Ratni zarobljenici, u cilju ocuvanja njihovog fizickog i duhovnog zdravlja, a s obzirom na njihov pol i fizicke sposobnosti, mogu biti upotrebljeni kao radna snaga. Podoficiri mogu biti upotrebljavani samo za nadzorne radove. Oficiri, medjutim, ne mogu biti primoravani da rade.

U cilju zastite prava i predstavljanja ratnog zarobljenika pred vojnim vlastima, MKCK, ili kojom drugom slicnom organizacijom, zarobljenici biraju slobodno i tajnim glasanjem svakih 6 meseci svoje poverenike. U oficirskim logorima, poverenik je najstariji oficir u najvisem cinu. Izbor poverenika mora da potvrdi sila koja ih drzi u svojoj vlasti. Poverenici imaju duznost da se staraju za fizicko, moralno, i intelektualno zdravlje zarobljenika.

Zarobljenici podlezu zakonima, uredbama, i opstim naredjenjima koji vaze u oruzanim snagama sile koja ih drzi. Za ratne zarobljenike po pravilu su nadlezni vojni sudovi. Konvencija zabranjuje svako kolektivno kaznjavanje za individualna dela, svaku telesnu kaznu, svako zatvaranje u prostorije koje nisu osvetljene dnevnom svetloscu, kao i svaki oblik mucenja i svireposti. Vojne vlasti i vojni sudovi mogu izricati samo one kazne koja su za ista dela predvidjene i za pripadnike oruzanih snaga te sile.

55

Odmah po izbijanju sukoba i u svim slucajevima okupacije, svaka od drzava ugovornica mora da ustanovi zvanican obavestajni biro o ratnim zarobljenicima koji ce biti u njenoj vlasti. Za vreme II s.r. biro se nalazio u Zenevi i raspolagao sa podacima za 36 miliona lica.

Konvencija predvidja dve vrste repatrijacija ratnih zarobljenika: za vreme rata i posle rata. Ako je ratnom zarobljeniku znatno umanjena mentalna i fizicka sposobnost ili ako bi lecenje iziskivalo vise od godinu dana, on moze biti neposredno vracen u domovinu. Po okoncanju aktivnih neprijateljstava, ratni zarobljenici moraju bez odlaganja biti pusteni na slobodu i vraceni u domovinu. Generalna skupstina UN donale je rezoluciju 1952. godine kojom se zabranjuje upotreba sile radi izvrsenja ili sprecavanja repatrijacije (zbog slucajeva u Korejskom ratu kada su neki ratni zarobljenici odbili da se vrate kuci).

LICA ZASTICENA U ORUZANIM SUKOBIMA – CIVILNO STANOVNISTVO, BOLESNICI, I RANJENICI

Zastita civilnog stanovnista sadrzana je u Cetvrtoj zenevskoj konvenciji koja stiti gradjanska lica u doba rata. Ova Konvencija se ne odnosi samo na oruzane sukobe izmedju drzava, vec i na situacije delimicne ili potpune okupacije izvesne zemlje. U prvom redu ova Konvencija pruza zastitu gradjanskim licima koja se nalaze na teritoriji svoje drzave, kao i onim gradjanima koji stradaju u ratu kada padnu pod vlast neprijatelja.

Opsta je svrha Konvencije da zastiti celokupno stanovnistvo zemalja u sukobu, bez razlike, narocito bez diskriminacije u pogledu rase, narodnosti, veroispovesti, ili politickih ubedjenja. Njen je cilj da ublazi patnje stanovnistvu koje mu rat donosi. Radi toga uvedene su, na osnovu Konvencije, tri zone:

(a) Zone bezbednosti – to su manji delovi teritorije, van domasaja rata, u kojima se nalazi sklonjeno nejako stanovnistvo, bolesni i ranjeni, starci i deca ispod 15 godina, trudnice i majke dece ispod 7 godina

(b) Sanitetske zone – to su mesta u kojima se nalaze zbrinuti samo ranjenici i bolesnici. (c) Neutralizovane zone – strane u sukobu mogu, na osnovu pismenog sporazuma, da

stvore na svojim teritorijama tzv. neutralizovane zone sa ciljem da se zastite, bez razlike, ranjenici i bolesnici, borci i neborci, zatim gradjanska lica koja nemaju nikakvu vojnu funkciju.

Stvaranje narocitih zona radi zastite civilnog stanovnistva praktikovano je 1938. godine u Spanskom gradjanskom ratu i 1948. godine u ratu izmedju Izraela i arapskih zemalja. I pored ovih primera koji pokazuju korisnost ove institucije, ima autora koji sumnjaju u mogucnost obrazovanja zona u eventualnim buducim sukobima, s obzirom na prirodu totalnog rata u kome je i najmanje prostranstvo od vojnog znacaja. Medjutim, ove bi zone, narocito u ratovima manjih razmera, mogle da nadju svoje mesto, bez obzira na manji ili veci stepen efikasnosti.

Prema zasticenim licima sila u cijoj su vlasti moze preduzeti mere bezbednosti, ali u granicama covecnog postupanja i uz postovanje licnosti. Posebno je zabranjeno izazivanje fizickih patnji i ubjanje. Niko ne moze biti kaznjen za delo koje nije pocinio. Kolektivne kazne su zabranjene kao i uzimanje talaca.

Najznacajnije odredbe ove Konvencije odnose se na zasticena lica na okupiranoj teritoriji. Pored toga sto i za ova lica vazi nacelo humanog postupka, znacajno je da obilik okupacije ne moze uticati na njihova prava. Konvencijom se zabranjuje okupacionoj sili da primorava zasticena lica da sluze u njenim oruzanim snagama.

Najzad, Konvencija sadrzi pravila o postupku sa interniranim licima. U Konvenciji se ide za tim da se internirano lice podvrgne postupku koji je predvidjen za ratne zarobljenike. Time se htela spreciti primena zloglasnog rezima prema internarcima u koncentracionim logorima. Drzava koja drzi internirce obavezna je da sa njima postupa covecno, da ih izdrzava, pruzi zdravstvenu zastitu i omogucava im kontakt sa spoljnim svetom i porodicom.

Prve dve Zenevske konvencije odnose se na poboljsanje sudbine ranjenika i bolesnika u suvozemnom ratu, kao i ranjenika, bolesnika, i brodolomnika u pomorskom ratu. Drzave ugovornice su se putem ovih Konvencija obavezale ne samo da nece napadati vojnog

56

ranjenika, bolesnika, ili brodolomnika, vec da ce ga prebaciti do ambulante i preduzeti potrebno lecenje.

Postupak prema vojnim ranjenicima, bolesnicima, i brodolomnicima mora biti human. Zabranjeno je ne samo nanosenje telesnih povreda i povreda njihove licnosti vec i svaka druga diskriminacija. Mrtvi treba da budu sahranjeni ili spaljeni, i nalaze se vodjenje evidencije o grobovima neprijateljskih vojnika.

Zenevske konvencije stite sanitetsko osoblje. U sastav vojno-sanitetske sluzbe ubrajaju se bolnice i ambulante, pokretne sanitetske jedinice, sanitetski transporti i svo osoblje koje radi u navedenim jedinicama. Konvencije od 1949. godine prave razliku izmedju sanitetskog osoblja: stalno sanitetsko osoblje, pomocno sanitetsko osoblje (cine ga vojnici koji posle borbe prenose ranjenike) i civili ako su pripadnici drustva Crvenog krsta. Sanitetsko osoblje obavezno nosi traku na levoj ruci sa znakom Crvenog krsta.

Transporti ranjenika, bolesnika, kao i sanitetskog materijala ne mogu biti predmet napada i imaju se u tom smislu postovati i stititi. Ukoliko pak ovi transporti padnu u ruke protivnicke strane, na njih ce se primenjivati ratni zakoni pod uslovom da strana u sukobu mora preuzeti na sebe brigu o ranjenicima i bolesnicima. Stroziji rezim predvidjen je za sanitetske avione. Oni ne smeju biti predmet napada ako se drze kursa koji je predvidjen predhodnim sporazumom izmedju strana u sukobu. Medjutim, sanitetski avioni moraju se povinovati svakom zahtevu da se spuste na zemlju, a ukoliko bude zadrzan od protivnicke strane posle pregleda, ranjenici i bolesnici koji se nadju u njemu smatrace se ratnim zarobljenicima. Vojni sanitetski brodovi su oni brodovi koje su drzave ugovornice sagradile ili preuredile narocito i iskljucivo u cilju pruzanja podrske ranjenicima, bolesnicima, i brodolomnicima, kao i njihovog lecenja i transportovanja. Oni ne smeju ni u koj prilici biti predmet napada, niti uzapcenja.

OKONCANJE NEPRIJATELJSTAVA

Strane u sukobu mogu da okoncaju rat na dva nacina: jednostrano ili sporazumno.

Jednostrani nacin se ogleda u konacnom pokoravanju neprijatelja (debelacija). Tada obicno dolazi do anketiranja pokorene teritorije, u stvari do nestajanja jednog medjunarodnog subjekta iz medjunarodne zajednice.

Sporazumno, strane u sukobu mogu prekinuti neprijateljstva radi uspostavljanja opsteg primirja. To je faza koja cesto predhodi zakljucenju mira. Opste primirje ima vojni i politicki karakter i zato ga zakljucuju, po pravilu, vojna lica uz saglasnost njihove vlade.

Tokom rata moze doci do privremene obustave neprijateljstava (primirje) na pojedinim borbenim sektorima, najcesce u cilju prikupljanja mrtvih i ranjenih, ali njihov cilj nije obustava neprijateljstava radi okoncanja rata.

Za vreme rata moze doci do kapitulacije, tj. sporazuma o uslovima predaje dela borbenih jedinica ili celokupne oruzane snage jedne od strana u sukobu. To je vojni sporazum i njega predvidja Haski pravilnik iz 1907. godine, prema kome strane u sukobu prilikom njegovoz zakljucenja moraju voditi racuna o pravilima vojnicke casti. Bezuslovna kapitulacija je sporazum vojne prirode koji predstavlja kompletnu predaju oruzane sile jedne od strana u sukobu i to bez ikakvih uslova.

SVRSETAK RATA I REPARACIJE

Pravilo je da se rat zavrsava ugovorom o miru, mada je bilo slucajeva da je rat bio okoncan i bez ugovora o miru (npr. rat izmedju Francuske i Meksika 1862-1867). Ugovor o miru je medjunarodni ugovor zakljucen izmedju strana u sukobu, sa ciljem uspostavljanja mirnih odnosa. On sadrzi resenja za sva pitanja kojima treba regulisati ove buduce odnose. Uglavnom to su: teritorijalna pitanja, drzavljanstvo, repatrijacija ratnih zarobljenika; razna politicka pitanja, kao sto je raspustanje politickih partija angazovanih u vodjenju rata; odgovornost i ekstradicija ratnih zlocinaca; vojna pitanja kao sto su razoruzanje, ratna steta; ekonomska i druga pitanja. Ugovori o miru predvidjaju garancije za njihovo izvrsenje. U njima se mogu nalaziti mehanizmi kao i nacini za izvrsavanje ugovora o miru. Pravilo je da ratno stanje sa

57

pravnog stanovista prestaje onog trenutka kad ugovor o miru stupi na snagu. On, u svakom slucaju, stuoa na snagu sa razmenom ratifikacionih instrumenata, ukoliko je takva ratifikacija ugovorom predvidjena. Ugovori o miru moraju se izvrsavati. Njihovo nepostovanje, delimicno ili u celini, predstavlja krsenje medjunarodnog prava.

POJAM I OBLICI NEUTRALNOSTI

Neutralnost je neucestvovanje trecih drzava u nastalom oruzanom sukobu. To je politicki stav jedne drzave prema izbilom sukobu, koji povlaci za sobom odredjene pravne posledice. Naime, od momenta proglasenja, odnosno nastajanja neutralnosti, izmedju neutralnih drzava i strana u sukobu uspostavlja se pravni odnos. Neutralnost kao odredjeno pravno stanje mora biti uzajamno postovana. Njeno nepostovanje, bilo od strane neutralne drzave ili jedne od strana u sukobu, prekida uspostavljen odnos.

Neutralnost po pravilu nastaje davanjem izjave o neutralnosti upucene stranama u sukobu, a prestaje sa okoncanjem oruzanog sukoba. S obzirom na praksu iz II s.r. (Spanija i Turska) izvesni autori isticu pojam nezaracenosti kao jedan od oblika neutralnosti. Nezaracenost je politicki stav prema jednoj od zaracenih strana u sukobu, bez prihvatanja pravnih posledica koje predvidja medjunarodno pravo. Kod neutralnosti je bitan pravni element – reciprocitet izmedju strana u sukobu i neutralne drzave. Medjutim kod nezaracenosti nema reciprociteta, jer nema jednakog tretmana prema obema stranama u sukobu.

Oba svetska rata pokazala su da je sve manje neutralnih drzava u takvim sukobima. Ratovi svetskih razmera tesko ostavljaju po strani zemlje koje bi zelele da imaju ovakav status. Stvaranjem organizacije OUN postavilo se pitanje da li uopste ima mesta neutralnosti u savremenoj medjunarodnoj zajednici, onoj koja pociva na sistemu Povelje OUN (Povelja nalaze angazovanje svih clanova OUN u slucaju primene kolektivnih mera).

PRAVA I OBAVEZE NEUTRALNIH DRZAVA

Neutralnost je pravni odnos u kojem su strane u sukobu duzne da postuju odredjena prava neutralnih drzava, kao sto su neutralne drzave, sa druge strane, duzne da se uzdrzavaju od izvesnih akata prema stranama u sukobu, da ih sprecavaju ili da trpe izvesne postupke sa njihove strane. Petom haskom konvencijom iz 1907. godine regulisana su prava i duznosti neutralnih sila i pojedinaca u suvozemnom ratu.

Teritorija neutralnih drzava je neprikosnovena. Pod ovom teritorijom treba razumeti i obalno more teritorijalne drzave. Na njihovoj teritorija zabranjeno je vrsenje neprijateljstava, odnosno oruzana borba i ratna dejstva. Strane u sukobu ne smeju da upotrebljavaju neutralnu teritoriju za prelaz svojih trupa i prenos municije ili hrane.

Neutralna drzava ima pravo i duznost da se brani i da stiti svoj neutralni stav. U tom smislu ona je ovlascena da suzbija povrede usmerene protiv njene neutralnosti, koristeci se cak i silom. Neutralna drzava moze dozvoliti prelazak ranjenika i bolesnika preko njene teritorije pod uslovom da se sa njima ne prevoze vojnici i oruzje.

Trinaesta haska konvencija iz 1907. godine propisuje prava i duznosti neutralnih sila u slucaju pomorskog rata. Neutralnost jedne drzave nije povredjena obicnim prolazom ratnog broda kroz njene teritorijalne vode.

58

59