Materijal za vezbu T-20 NJ-1.doc

ВОЈНА АКАДЕМИЈА ШКОЛА НАЦИОНАЛНЕ ОДБРАНЕ

КОМАНДНО-ШТАБНО УСАВРШАВАЊЕПРЕДМЕТ: ВОЈНА СТРАТЕГИЈА

НАСТАВНА ГРУПА БРОЈ 2

ВЕЖБА „АСИМЕТРИЧНОСТ И НЕЛИНЕАРНОСТ У СВАРЕМЕНИМ ОРУЖАНИМ СУКОБИМА“

Београд, октобар 2015. године

1. ПОЈАМ РАТА И ОРУЖАНОГ СУКОБА

1.1. Појам рата

Рат као феномен историје људског рода генерисао је велики број понекад контрадикторних дефиниција, а многе од њих су толико опште да нису ни делимично од помоћи у разумевању суштине рата. Постоји много различитих интерпретација и дефиниција појма рат.

Кинески ратник и филозоф, Сун Цу Ву каже: „Рат је од суштинског значаја за државу – то је подручје смрти и живота, стаза опстанка и пропасти, и стога се мора што боље проучити.“

Клаузевицева тврдња да је рат „акт силе намераван да принуди противника да испуни нашу вољу“ и „наставак политичког општења са мешавином других средстава“ најцитиранија је дефиниција рата у литератури. У Клаузевицевом приступу, значење рата је разјашњено у контексту претпоставке да читалац разуме да он говори о војним сукобима великих размера између представника држава. Дакле, Клаузевиц дефинисање рата темељи на постојању модерне државе.

На основу бројних изучавања може се извући садржај појма „рат“:

- оружани сукоб држава;

- инструмент државне политике;

- облик организованог – оружаног насиља;

- инструмент за разрешење сукоба интереса држава.

1.2. Појам и карактеристике оружаног сукоба

Оружани сукоб је процес међусобног уништавања сукобљених страна. Карактерише га примена оружане силе ради остваривања циљева. Оружани сукоби могу се водити између држава или унутар граница једне државе, у облику оружане побуне или борбе против тероризма, у урбаном или ванурбаном простору. Могу настати као последица сукоба међудржавних интереса, али и унутар самих држава, као последица религијских и етничких тензија, друштвеног колапса, недостатка природних ресурса, организованог криминала и корупције.

Његове карактеристике су: опасност, стрес, хаос и фрикција.

Опасност. Примена силе, или само претња силом, подразумева опасност, а с њом и страх. Сви људи, више или мање, осећају страх, а улога команданта је да охрабри борце да га превладају и тако осигура успех.

Стрес. Сваки оружани сукоб је стресна активност. Ефекти опасности, страха, исцрпљености, самоће и неизвесности неповољно утичу на вољу и мотивацију. Да би се постигла победа над непријатељем неопходно је умањити његову вољу за борбом, уз истовремено одржавање воље и морала сопствених снага на високом нивоу.

Хаос је стање турбуленције или нереда, која резултира значајним губитком борбене ефикасности, морала и нарушавањем циклуса одлучивања, што доводи до учесталости тактичких и оперативних грешака једне од страна у сукобу.

2

Фрикција представља силу која изазива поремећај деловања и „која оно што је једноставно чини тешким, а тешко – наизглед немогућим“. Фрикција може бити ментална (неодлучност о томе шта треба следеће предузети) или физичка (резултат интензивне непријатељеве ватре). Може бити наметнута споља (деловањем непријатеља или метеоролошких прилика) или настати као последица деловања унутрашњих фактора (лошег плана или сукоба одговорних личности).

У савременим оружаним сукобима величина и опремљеност снага није елеменат који нужно одређује победника. Страна са мање развијеним ратним потенцијалима настоји да амортизује и учини неважним непријатељеву супериорност, бирајући место, време и начин извођења операције, где непријатељева супериорност не може да дође до изражаја. Овакав приступ утиче на еволуцију традиционалне форме ратовања које су карактерисали симетрични и дисиметрични оружани сукоби ка сукобима асиметричног карактера.

Симетрични оружани сукоб је, по начину употребе оружане силе, конвенционалног карактера. Сукобљене стране имају сличан састав оружаних снага по величини и развијености борбене технике, доктрини, материјалним ресурсима, тактичким, оперативним и стратегијским циљевима.

1.3. Подела сукоба

Модерни оружани сукоби данашњице могу се поделити у две основне групе: међународне и немеђународне оружане сукобе.

Основа уређења међународних оружаних сукоба су четири Женевске конвенције о заштити жртава рата из 1949. године (даље: Женевске конвенције) те Допунски протокол о заштити жртава међународних оружаних сукоба (даље: Допунски протокол I) из 1977.

године. С друге стране, темељ уређења немеђународних оружаних сукоба члан 3. заједнички свим Женевским конвенцијама те Допунски протокол о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (даље: Допунски протокол II), такође из 1977. године.

Међународне оружане сукобе данас чине:

а) сви случајеви објављеног рата између двe државe;

б) сваки оружани сукоб који избије између двe или више страна Женевских конвенција, чак и ако једна од њих не признаје ратно стање;

ц) сви случајеви делимичне или потпуне окупације подручја државе стране Женевских конвенција, чак и у случају да та окупација не наилази на оружани отпор;

д) од 1977. године, и сукоби у којима се народи боре против колонијалне доминације, стране окупације и расистичких режима, користећи се својим правом на самоодређење.

Институт за истраживање мира из Осла прави разлику између оружаног сукоба и рата, а она се односи на интензитет сукоба. Међутим, и даље се наилази на случајеве где се ова два термина користе као узајамно заменљива.

Популарни пример овакве праксе су Женевске конвенције где се употребљавају оба термина, а дистинкција се своди на то да је рат стање којем претходи објава, док термин „оружани сукоб“ покрива остале масовне спорове (члан 2. Женевске конвенције).

Сходно Институту за истраживање мира из Осла: „оружани сукоб је спорна неусаглашеност која се односи на владу и/или територију где употреба оружане силе између две стране, од којих је најмање једна влада неке државе, као резултат има најмање 25 губитака у људству који су се догодили у борби.“

3

Концепција скупа података укључује потподелу с обзиром на три различита интензитета оружаног сукоба:

– мањи оружани сукоб: више од 25 губитака у људству у борби годишње за сваку годину у том периоду,

– средњи оружани сукоб: више од 25 губитака у људству у борби годишње и укупан број од више од 1.000 губитака у људству у читавом сукобу,

– рат: више од 1.000 губитака у људству годишње за сваку годину током тог периода.

2. САВРЕМЕНИ ОРУЖАНИ СУКОБИ

Најзначајније карактеристике рата су систематска примена оружаног насиља и чињеница да најмање две стране морају бити укључене у сукоб. Међутим, обзиром на уочљиву промену узрока, физиономије и актера савремених ратова и оружаних сукоба нужно је извршити ново појмовно одређење.

У том смислу значајно је поменути истраживање које је спровео Милтон Лајтенберг (Милтон Леитенберг), истраживач на америчком Универзитету Мериленд, који је 2003. године обрадио око 90 студија о ратовима након Другог светског рата указујући на проблеме са којима је био суочен. Конфузија у коју је упао настала је као резултат утицаја више фактора. Уочио је дадефиниције „класичног рата" Хуга Гроцијуса или Клаузевица, или чак Повеље Уједињених нација, није могуће апликовати на сада доминантне„нове“ типове рата. Узроци савремених ратова често су прикривени, нису јавно и директно декларисани, али очигледно је да се све чешће иза њих крију разлози попут природних ресурса (посебно енергетских, воде и сл.).

Ресурси

Ратови старијих генерација

Сукоби новијих генерација

Употреба примедба Употреба примедба

Људи масовно Немасовносамо врхунски оспособљени (циљно оријентисане снаге)

Време дуготрајно што краћеубрзава се, прворазредна је категорија

ПросторНа целом простору

копно, море, ваздух, свемир

Ограничен

коликоје потребно (што мањи) и што пре на прот. територију (секундарна кат.)

ПСсвим расположивим средствима

Селективнонајбољим средствима (ефикасним-паметним)

Информације

Нова категорија

што више и у реалном времену

Табела 1: Упоређење сукоба старијих и нових генерација

4

Оно што одликује ове савремене ратове је повратак на сцену неформалних структура у виду недржавних актера, при чему се модел, такозваних савремених ратова, по мишљењу многих савремених теоретичара апсолутно не поклапа са моделом „класичних“ ратова. Они почињу без објаве и укључујући најчешће недржавне актере, који су опоненти влади. Већином су то унутрашњи ратови, дакле воде се у оквиру одређене територије која је дефинисана као државни ентитет у смислу међународног права. Међутим, и у случајевима када када су актери две суверене националне државе, ратови често почињу без објаве и не називају ратовима већ „интервенцијама“, „кампањама“ и сл.

2.1 Нивои савремених оружаних сукоба

Познато је да се рат води на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу.Међутим, постоје и друге класификације нивоа на којима се рат води, наравно, по другом критеријуму класификације. То су морални, ментални и физички ниво. Први их је помињао савремени војни теоретичар пуковник Џон Бојд када је говорио о интеракцијама и изолацији противника физички, ментално и морално од његовог спољашњег окружења уништавајући његову фазу оријентације током циклуса одлучивања, тј. процеса доношења одлуке, а Вилијем Линд (отац формулације рата четврте генерације) их је дефинисао као нивое рата.

Морални ниво ратакао је највиши и вероватно један од најзначајнијих аспеката у савременом рату, односно у рату четврте генерације. Неуспех на моралном нивоу рата може да има катастрофалне последице. (Становници Северног Вијетнама су били веома успешни на моралном нивоу рата. Масовне демонстрације против рата у Вијетнаму и у САД и у Европи биле су доказ ефикасности становника Северног Вијетнама.У рату четврте генерације, страна која се бори против асиметричног актера мора пажљиво да избегне да не западне у клопку ненамерног помагања у регрутовању побуњеника због тога што је неуспешна на моралном нивоу рата. Однос према затвореницима у Абу Граибу застрашио је и понизио становништво Ирака. Највероватније због тога, ирачки народ је повећао подршку побуњеницима).

Ментални ниво рата на известан начин представља везу између моралног и физичког нивоа. Он означава интелектуалну активност за савладавање физичког нивоа рата и за процењивање утицаја физичких акција на морални ниво. Циљ је надмудрити непријатеља, „затворити противника унутар њега самог“, деловањем унутар његове петље сагледавање-оријентација-одлучивање-акција (observe-orientation-decide-act = OODA).

Најнижи, али значајан ниво рата је физички ниво. Он даје мерљиве резултате, бројеве и статистику, међутим број убијених побуњеника, није индикатор успешног противпобуњеничког деловања(ако сваки убијени противник у рату четврте генерације произведе два нова, резултат је чак контрапродуктиван).

Да би се у потпуности разумео узајамни утицај наведених нивоа рата, морају се повезати. Било каква неусклађеност између ових нивоа рата ствара фрикцију и резултује оним што би Бојд назвао „изолација."

2.2 Карактеристике савремених оружаних сукоба

Класификације карактеристика савремених војних сукоба је готово немогуће набројати. Све класификације заслужују пажњу, али је њихова суштина иста. Карактеристике савремених оружаних сукоба су: мултидимензионалност, прецизност, нелинеарност, дистрибутивност, једновременост и интегрисаност.

5

Мултидимензионалност подразумева нове димензије (поред традиционалних димензија простора – дужина, ширина, висина/дубина) а то су: димензија времена, димензија електромагнетног спектра и димензија људског фактора. Борбена дејства се у савременим условима изводе на знатно ширем простору који прожима електромагнетни спектар. Средства комуникације и дигитализације померила су традиционалне границе физичког простора. Њихов утицај учинио је да се временска димензија третира на сасвим нов начин. Људски ресурс је и даље централни у свим разматрањима. Он укључује војнике који својим борбеним дејством мењају борбени простор, и цивилно становништво чијој се заштити посвећује све већа пажња.

Прецизност се односи на дејства, подршку, планирање, извођење и заштиту. Потребну прецизност омогућавају дигитализација, обједињавање информација и симулација.

Нелинеарност је најочигледнија у физичком простору. Јединице делују самостално, не постоји класичан фронт и тежиште више није на међупросторима.

Дистрибутивност у садржају подразумева једновремено, умрежено, расуто, агилно и нелинеарно дејство у реалном времену, са променљивом структуром снага. Дистрибуцијом садржаја и дисперзијом снага остварује се синергија ефеката.

Једновременост је омогућена дистрибуцијом садржаја. Односи се на једновремено планирање и извођење а подразумева остваривање неопходне координације.

Интегрисаност подразумева да су елементи војних снага делови јединственог система, и да делују у спрези са осталим мултинационалним снагама и невладиним организацијама

Поред наведених карактеристика, у теорији се врло често помињу асиметрија и мрежноцентричност као карактеристике савремених војних сукоба.

Мрежноцентричност је производ информатичке ере ратовања коју карактерише непостојање граница између фронта и позадине. Мрежноцентрично ратовање подразумева употребу сензора за извиђање непријатеља у дубини територије (са и без посаде), размену информација (вертикално и хоризонтално) употребом разних информационих мрежа и дејство оружјем високе прецизности и велике разорне моћи по дубини снага непријатеља.

Може се уочити да заправо асиметричност и мрежноцентричност садрже карактеристике: мултидимензионалност, прецизност, нелинеарност, дистрибутивност, једновременост и интегрисаност, односном обрнуто, да асиметричност и мрежноцентричност можемо разложити на наведене карактеристике.

3. СИМЕТРИЈА И ДИСИМЕТРИЈА

Спор је застој у комуникацији двеју или више субјеката. Када спорови преовладавају, улази се у фазу познату као сукоб (конфликт).

Сукоб је ситуација која често укључује насиље или претњу насиљем.

Последица је супротстављених или преклапајућих интереса који се односе на националне вредности, материјалне ресурсе или на преуређење политичких или других односа моћи.

Криза је ситуација, догађај или процес, у држави или ван ње, која представља озбиљну претњу по националне интересе, друштвене вредности и норме, а која се не може контролисати уобичајеним средствима и активностима националних безбедносних подсистема, већ захтева управљање кризом.

6

У решавање кризе све чешће се укључује међународна заједница, која предузима политичке, дипломатске, економске, војне, хуманитарне и друге мере управљања кризом како би поправила ситуацију.

Ратови, али и оружани сукоби уопште посматрано, могу бити:

симетрични,

- дисиметрични,

асиметрични

- или комбинација ова три облика.

“Симетрично” ратовање:

- две стране имају сличну војну моћ и ресурсе,

- примењују тактику која је у великој мери слична (разлике само у детаљима и вођењу акција),

- циљ ратовања је да се умање војне способности противника,

- обично се води уз употребу конвенционалног оружја, а не хемијског, биолошког или нуклеарног.

• Једино су битке из XIXвека, вођене по правилима које је дефинисао Клаузевиц, и нарочито оне из Првог светског рата, пружале пример симетричних ратова у којима је однос сукобљених страна био приближно једнак и где је победа зависила од стицаја одређених околности.

• Највеће битке у Првом светском рату трајале су месецима и тешко је било закључити ко је заправо победио, имајући у виду да су губици, разарања и клонулост на обе стране били подједнаки. Но, ако пребројимо жртве, приближно су исте у оба табора.

Дисиметрично ратовање = једна од страна у сукобу је супериорна у погледу средстава или структуре снага, доктрине и материјалних ресурса, али обе стране теже истим политичким и војним циљевима.

• Дисиметрија може бити отворено испољена решеност за стварањем једне свеобухватне стратегије, која зарад постизања циља, тежи да наметне превагу у средствима.

• Овакву решеност обично испољавају државе, тако да се тежња дисиметрији може везивати за неку политичку одлуку.

• Дисиметрија се може поистоветити са тоталним ратом – у случају великих сила, где свако настоји да употреби максимум своје моћи ради стварања повољне неравнотеже за њу.

• Дисиметрија се повезује са стратегијом државе а не стратегијом неке државне групе.

• Дисиметрија изискује дугорочне инвестиције са циљем да се на тактичком плану постигне супериорност што није свима доступно. Дисиметрија остаје искључиво привилегија моћних.

7

• Дисиметрија може бити делотворна једино уколико противник користи средства која се могу открити и предвидети тј она против којих је могуће одупрети се.

Дисиметрији су увек тежиле најмоћније и најбогатије државе, видевши у њој могућност да наметне своју превласт. Усавршавање наоружања, његове прецизности и разорне моћи, био је најбољи начин да се та супериорност стекне и одржи технолошка предност у односу на противника.

Свесне своје премоћи, а у жељи да јасно покажу супериориорност у сукобима у којима учествују, САД не оклевају да посегну за дисиметричним средствима.

Тако, употреба атомске бомбе на Хирошиму 6. августа 1945. године и потом на Нагасаки представља савршен пример дисиметрије, пошто противник, у овом случају Јапан, није располагао једнаким војним средствима.

Дисиметрија у историји:

- Допринос самострела на бојном пољу лежи првенствено у његовој прецизности и, истовремено, повећаној разорности.

- Појавом барута, артиљерија потискује бацаче камена, а камену ђулад замењују ливена. Дошло је до развоја металургије, нарочито у Француској, а с друге, краљ Карло VII веома брзо увиђа какву би одлучујућу предност могао стећи употребом тог новог оружја, због чега окупља најбоље ливце и ствара арсенал какав на енглеској страни није постојао.

- Обавештајни рад, да је био систематичније коришћен, могао би да допринесе осетном смањењу броја жртава. Шарл де Гол мисли да су француски официри на ратишту лоше користили обавештајне податке, тако да пропуштајући да се информишу о непријатељу обично су се са њим сударали у неповољним условима.

- Предност технике на бојном пољу, истиче још 1934. г. Де Гол у књизи ''Ка професионалној војсци''. У потрази за дисиметријом помоћу технике и констатујући колико је напора Немачка уложила у том правцу, он бележи ''да су трупе, својевремено, чинили људи везани једни за друге, организовани тако да се обезбеди најбоље могуће јединство мишића и срца, а данас их чине машине са својим увежбаним послужиоцима''.

С друге стране побољшање наоружања у техничком погледу одредиће политику Трећег рајха, с последицама које знамо.

- После другог светског рата САД, у својој тежњи да на сваки начин надмаше противникове потенцијале како би га савладале, наметнуле се као главни заговорник дисиметрије.

Генерално гледано, одговор на проблеме које намеће асиметрија свакако не лежи у јачању дисиметричних средстава, јер они само производе нове мете на које се треба обрушавати, нове разлоге због којих се треба борити и нове поводе за побуне.

Како неравнотежа буде постајала све наглашенија, тако ће ризик од сукоба бити већи.

Тамо где се дисиметријом покушава елиминисати сувереност државама, тако што ће се зарад одржавања реда једној од њих дати предност у односу на друге, настаће зловоља и огорченост и доћи ће до прибегавања свим могућим асиметричним средствима.

Ако асиметрија остаје и даље реална претња, дисиметрија, мало по мало, и сама то постаје.

8

4. AСИМЕТРИЈА КАО КАРАКТЕРИСТИКА САВРЕМЕНИХ СУКОБА

Да би се разумело шта представљају асиметрични ратови, потребно је дати дефиницију тог у војној терминологији још увек мало распрострањеног концепта који, међутим није нимало нов када су дешавања у питању.

Асиметрија је свесно одсуство од симетрије, из чега можемо закључити да је асиметрија одређенија од десиметрије, јер је „права пропорција“ одсутна и исправка није могућа.

Гледано са стратегијског становишта симетрија се поима као борба равноправних противника, дисиметрија као настојање једног од њих да стекне квалитативну и/или квантитативну предност, док асиметрија одговара обрнутом поступку, а то је да се искористе све слабости супарника и нанесе му се што већа штета.

Асиметрија подразумева одбијање правила борбе која намеће противник, чинећи тако све операције потуно непредвидивим. То представља истовремено кориштење снага мимо њихове основне намене и нарочито оних који су изван сваке сумње (као што су цивили), затим оружија против којих средства заштите нису увек прилагођена (оружије за масовно уништење), медота које негирају конвенционалан начин ратовања ( герила, тероризам) и фактора изненађења, при чему је ова последња карактеристика најзначајнија. Користећи технички једноставна средства, асиметрија се може поистоветити са с „оружијем сиромашних“ у мери у којој бројним учесницима, са веома ограниченим средствима, отвара могућност наношеања потпуно несразмерне штете. То, међутим, не значи да је асиметрија замена која се пружа онима којима је десиметрија недоступна. Сасвим је могуће да и моћни актери, и то потпуно свесно изаберу стратегију асиметрије, мешајући чак овај концепт с „ратном вештином“, као да он обећава успех изнад свих очекивања, имајући у виду да је ниво ангажованих снага знатно нижи од постигнутих резултата.

Асиметрично ратовање је термин који се све чешће користи, но многима је и даље непознато о чему се заправо ради. Рецимо за почетак како асиметрично ратовање свакако није "модеран" концепт, али је од 50-их година наовамо постао толико чест да га комотно можемо звати војном тактиком модерног доба. Нови сигурносни поредак након Другог светског рата постао је такав (поприлично захваљујући уласком нуклеарног оружја на сцену) да је директан сукоб између великих сила постао тешко замислив.

Од Другог светског рата воде се бројни ратови, али они више не наликују на "класичне" ратове, односно на сукобе између земаља, већ се примарно води неконвенционално и асиметрично.

Што то заправо значи? Већ сама реч "асиметрично" упућује на нешто комплексно, а и сама дефиниција је таква. Можда да пре свега дефинишемо што би уопште било "симетрично" ратовање". То је једноставно - симетрично ратовање је сукоб две војне силе које имају сличну снагу, сличну количину ресурса на располагању те се ослањају на сличне тактике које се разликују само у извођењу и детаљима.

9

Димензије асиметрије

Стратегијске асиметрије могу бити позитивне и негативне, затим краткорочне или дугорочне, са мањим или већим ризиком, материјалне или психолошке.

Позитивна асиметрија се огледа у наглашавању војне стратегије оружаних снага САД, на пример, супериорности обуке, командовања или технологије. Она подразумева непрестано одржавање ове супериорности и њену употребу у супротстављању асиметричним претњама.

Негативна асиметрија представља јаз, односно празнину (у смислу рањивости система), коју ће противник може да искористи за напад. Другим речима, то је сама форма асиметричне претње, с обзиром да се углавном појам асиметрије разматра у негативном контексту.

Појам краткорочне или дугорочне асиметрије везује се за адаптибилност противника да краткорочну асиметрију, какву углавном познаје историја ратовања, претвори у дугорочан начин супротстављања.

Асиметрије са мањим или већим ризиком могу се тумачити као предвидивост и мерљивост одговора на асиметричну претњу. На пример, супериорност у систему обуке или командовања морају смањити ризик од неуспеха у реалним ситуацијама. Асиметрије са већим ризиком би се односиле на учесника у сукобу који није у довољној мери и на време препознао важност асиметрије у будућим сукобима и тиме припремио себе за адекватан одговор.

Материјална и психолошка асиметрија су уско везани појмови. Наиме, предност у материјалном смислу неминовно побољшава психолошки моменат. Тако и саме асиметричне претње настоје да својим методама, појавним облицима и средствима, наруше психолошки аспект симетричности. Обзиром да добро одабран асиметрични метод представља изненађење на бојишту, а са друге стране је познато да је страх субјективна појава, врло је тешко припремити се на прави начин и бити сигуран да ће војник одреаговати сврсисходно у критичном тренутку.

10

5. ФОРМЕ АСИМЕТРИЈЕ

Западна терминологија дефинише 6 форми асиметрије1:

1. Метод2. Технологија

3. Воља

4. Нормативи

5. Организација и

6. Стрпљење

Метод као форма асиметрије

Метод се генерално односи на примену различитих тактичких доктрина и процедура у односу на непријатеља. Метод као форма асиметрије ће примењивана на оперативном и тактичком нивоу рата. Пример је герилско ратовање у Вијетнаму и Авганистану као и употреба бомбаша самоубица од стране Ал Каиде у Ираку и Авганистану2. Такође један од примера је употреба мобилних снага у борби против терористичких група од стране ОС САД уместо коришћења десантних снага.

Технологија као форма асиметрије

Технологија представља примену напредне технологије у сузбијању асиметричних претњи. Технологија као форма асиметрије је најзаступљенија форма асиметрије и подразумева коришћење технолошки супериорнијег оружја против непријатеља.Да би анулирали или умањили ову форму асиметрије инфериорнија страна у сукобу ће тежити да продужи време трајања сукоба и тако пронађе начин да технологију учини неупотребљивом на бојишту или да на неки од начина дође у посед исте технологије. Пример да технологија не значи и увек да ће технолошки супериорнији противник победити су рат у Вијетнаму3, интервенција у Сомалији и интервенција СССР-а у Авганистану. Технологија као форма асиметрије се користи на свим нивоима рата (тактичком, оперативном и стратегијском).

Воља као форма асиметрије

1 Стефан Мец и Даглас В. Џонсон II, Асиметрија и стратегија Војске САД: дефиниција, историја и стратегијски концепти, јануар 2011. године (Steven Metz and Douglas V. Johnson II, Asymmetry and U.S. military strategy: definition, background, and strategic concepts, January 2011)

2 Вођа Ал Каиде Осама Бин Ладен је веома добро разумео војну инфериорност Ал Каиде и из тих разлога он је примењивао веома уобичајену тактику терориста: бомбаше самоубице а касније и импровизоване експлозивне направе. Рат против тероризма САД је од 11.09.2011. г. коштао преко 500 милијарди долара а Ал Каиду око 500.000,00 долара.

3 Војска Северног Вијетнама је у борби са ОС САД користила герилску тактику која је укључивала диверзије, постављање различитих замки па чак и терористичке акте

11

Асиметрија воље подразумева непоколебљивост руководећег односно државног апарата на стратегијском нивоу да у кризним ситуацијама доносе одлуке од којих зависи опстанак или очување виталних државних интереса. Она је битна у ситуацијама када је за једног од противника циљ победе у сукобу од виталног интереса а за другог противника он и није толико значајан. Ова форма асиметрије је одиграла кључну улогу у Вијетнаму, Сомалији, Авганистану.

На оперативном и тактичком нивоу она се може поистоветити са моралом и врло често може одиграти кључну улогу у успешности током сукоба. Кроз историју ратовања имамо велики број примера да војска са високим моралом и поред неравноправног односа у људским и материјалним ресурсима односи победе (пример Српске војске у 1. светском рату).

Вољом или моралом се може манипулисати како би се створила асиметрична предност за непријатеља. Користећи средства комуникације непријатељ утиче на морал трупа како непосредним дејством на трупе тако и непосредним дејством на цивилно становништво ширећи дезинформације. Овај ефекат је сада познат под називом „CNN ефекат“.

Нормативи као форма асиметрије

Такође, асиметрија воље је уско повезана са нормативном асиметријом која подразумева сукоб страна са различитим етничким, моралним и правним стандардима. Ово у последње време постаје једна од најзначајнијих форми када се треба супротставити противнику који прибегава таквим средствима који представљају кршење већ установљених норми. Најочигледнији пример су терористи који као на пример сада Исламска држава примењују етничко чишћење (племе Јазида у Ираку), користе цивилне објекте или употребљавају цивиле као штитове, не праве разлику између војних и цивилних мета и слично.

Дугорочно гледано такве акције могу довести до пораза обзиром да утичу директно на своје потенцијалне симпатизере, али такође имају и успешан краткорочан ефекат посматрано кроз форму асиметрије воље.

Организација као форма асиметрије

Организациона асиметрија представљала је важан аспект током читаве историје ратовања. Организовање оружаних снага врло често је имала кључну улогу и доносила неопходну превагу у сукобима. У новије време организација оружаних снага на мрежном принципу уместо на хијерархијском довела је до повећања жилавости и еластичности.

Стрпљење као форма асиметрије

Стрпљење као форма се може тумачити као временска перспектива будућих сукоба. Организоване војске планирају операције у кратком временском року (мање ангажовање ресурса и позитивнији ефекти на морал војника) са предвидивим исходом за разлику од терориста или побуњеника који могу да чекају годинама и да изнурују противника све док им се не укаже права прилика. Пример стрпљења је напад на Светски трговински центар. Терористи су први напад на Светски трговински центар извели 1993. године. Планирали су и чекали осам година да би извели следећи напад који се догодио 11.09.2001. године али који је за разлику од првог постигао свој циљ.

Што дуже траје оружани сукоб постепено се губи технолошка предност као и могућност брзе победе. Број цивилних жртава као последица тзв. „колатералне штете“ се увећава, подршка побуњеницима расте а морал војника слаби нарочиту у случају ангажовања

12

једног од противника на територији друге државе. Пример за то је рат у Вијетнаму а у новије време рат у Ираку и рат у Авганистану.

6. ЛИНЕАРНОСТ

По „Лексикону страних речи и израза“ Милана Вујаклије:– - линеаран (лат. linearis) цртаст, који има облик линије или црте;

линеарна једначина мат. једначина чија је непозната, односно непознате, на првом степену; линеарна тактика вој. начин борбе са распоредом трупа у дугим линијама; линеарни цртеж цртеж израђен у линијама, тј. скица, нацрт, котура.

– Категоризовати систем или однос као линеаран значи применити два услова. Први је да промене у „улазу“ система резултују пропорционалним променама у „излазу“ система. Другим речима, мале промене резултата последица су малих промена улазних података; исто тако, велике промене „улаза“ имају као последицу велике промене резултата. Значи, линеарни системи теже да буду стабилни јер релативно мале промене „улаза“ неће проузроковати да систем „изгуби контролу“. Коначно, то такође значи да тачно познавање „улаза“ доводи до тачног познавања „излаза“. Други услов линеарности односи се на сабирање једноставно речено, целина је једнака збиру њених делова. Услед тога, разумевање система или проблема постиже се његовим разлагањем на појединачне делове, анализирањем тих делова, а затим поновним слагањем у целину. Другим речима, два плус два увек је четири и то је истинито јер је један плус један плус један плус један једнако четири. Да бисмо разумели и, што је још значајније, контролисали систем, разлажемо га све дотле док не пронађемо делове који су довољни као основа за разумевање и контролу да можемо да разумемо и контролишемо поновно сакупљене разложене делове, а затим и целину.4

– Суштина линеарне метафоре јесте у њеној моћи да даје објашњења. Научна револуција је наизглед створила могућност за разумевање света разлагањем већих ентитета на саставне делове и анализирањем (претпостављених) линеарних интеракција међу њима, научници могу да предвиде исход тих интеракција. Заиста, дефиниција науке под овим методом разумевања целине подразумева разумевање њених делова, а најбољи пример разумевања је научно разумевање. Природни исход био је покушај да се дође до научног разумевања у свим областима изучавања, укључујући друштвене науке.5

– Овакво гледање на науку као на разумевање може се пратити уназад у најмању руку до Николе Коперника (Nicholas Copernicus, 14731543) који је доказао да планете круже око Сунца. Коперник је значајан не због свог линеарног начина размишљања, већ због тога што означава почетак изналажења узрока и раздвајања науке од вере. У средњем веку, спознаје о свету биле су комбиноване са вером у Бога који њиме управља. Научно сагледавање и математичка тачност почели су да мењају такво виђење света. Упркос

4 Alan Beyerchen, "Clausewitz, Nonlinearity, and the Unpredictability of War, " International Security, Vol 17, No 3 (Winter 1992/93), p. 62, John F. Schmitt, "Chaos, Complexity, & War , What the New Nonlinear Dynamical Sciences May Tell Us About Armed Conflict, " (draft) (Quantico VA Concepts and Doctrine Division, Marine Corps Combat Development Command, 4 September 1995), pp. 13-145 Steven R Mann, "Chaos Theory and Strategic Thought., " Parameters, Autumn 1992, p. 55

13

прогањању од стране цркве, Галилео Галилеј (Galileo Galilei, 15641642) формулисао је природне законе, супротстављајући их божјим законима, након брижљивих научних експеримената, користећи језик математике. Френсис Бекон (Francis Bacon, 15611626) проширио је Галилејев емпиријски метод. Његов циљ није био само разумевање, већ управљање природом као подаником људске врсте. Рене Декарт (Rene Descartes, 15961650), надграђујући то разумевање које су генерисали Коперник, Галилео, Бекон и други, створио је модеран научни редукционистички метод. Он је свет посматрао механицистички као гигантску машину која се може схватити разумевањем њених саставних делова, делови су схваћени кроз опсервацију и описивање језиком математике а целина је у стању да акумулира савршено, научно знање. Декарт је створио концептуални оквир, а Исак Њутн (Isaac Newton, 16421727) је довршио метафору доказивањем постојања гигантске машине. Њутнова физика синтетизовала је претходни научни рад у један систем разумевања са очигледном моћи да објасни реалност људског света6. Каква моћна идеја стабилан космос који се понаша као сатни механизам, над њим људи имају моћ, могу да га разумеју и њиме управљају.

– Изворна метафора линеарности доводи до извесног броја претпоставки које се односе на природу система. Линеарни системи се сматрају самодовољним, или затвореним. Затворени систем је изолован од спољашњих утицаја, садржи коначан број променљивих и стога је стабилан и може бити изузетно ефикасан. Друга претпоставка односи се на предвидивост линеарних система, што подразумева могућност управљања. Предвидивост се заснива на познатим правилима функционисања или понашања. Уколико су правила функционисања позната, онда знање о садашњем стању система подразумева знање о стању система у било којој тачки прошлог или будућег времена. Познавање правила функционисања такође подразумева да се стање система може израчунати на основу ограниченог броја почетних информација. Те претпоставке омогућују сагледавање система као стабилног, при чему се промена јавља на уређени начин и избегнуто је изненађење акумулирањем знања о том систему.14

– Линеарна метафора најзаступљенија је у области употребе језика стабилно и уређено сматра се нормом, а на услове који су различити од стабилних и уређених указује се негацијом нелинеаран, несинхронизован, нерегуларан, апериодичан, аритмичан итд. Поред тога, преовладава аналогија са машинама, посебно када се описују позитивни исходи "добро подмазана машина", "ради пуном паром", "ради као сат" када су "сви зупчаници узупчени".15

– Најзначајнији мислилац чије су теорије остале утицајне готово 200 година касније био је барон Антоан Жомини.

Барон Антоан-Анри Жомини (фр. Antoine de Jomini); (1779 — 1869), француски и руски генерал, писац, војни теоретичар, историчар и оснивач и професор Војне академије царске Русије; Швајцарац италијанског поријекла. Као мајор швајцарске војске прешао у војну службу Наполеона и напредовао до чина генерала. У рату 1813. постаје начелник штаба маршала Мишела Неја. Незадовољан и разочаран понижавањима и спорим напредовањем у војној служби, прелази на страну Русије. Написао је дела: „Расправа о главним војним операцијама“, „Критичка историја војних похода у Револуцији“, „Преглед ратне вештине“.

– Жоминијеве формулације као што су "принципи рата" и "концентрација на одлучујућој тачки" биле су доминантне у војној мисли

6 Schmitt,, pp. 9-1214 Ibid, pp. 14-1515 Ibid, pp. 15-16

14

уопште, због тога што се уклапају у оквир доминантне или изворне метафоре западне мисли.

– Прецизно одређење метафоре је да је то "употреба речи или фразе за предмет или појам који не означава дословно, да би се изразило поређење са другим предметом или појмом".5

– Изворна метафора јесте поређење које обезбеђује основу за читаву филозофију или школу мишљења.

– Изворна метафора западне мисли је линеарни редукционизам претпоставка да исходи пропорционално зависе од улаза и научног метода за разумевање комплексних система или проблема разлажући их на њихове саставне делове. Линеарност је више од 250 година служила као изворна метафора због своје очигледне моћи да објасни начин на који свет функционише.

– Жомини је искористио ту очигледну моћ применивши методу линеарног редукционизма на анализу ратовања. Он је наглашавао спознато или оно што је могуће спознати, као кључ. Тако, победа више није била мистериозни случај или дело недокучивог генија, већ резултат коректне примене једноставних принципа које треба узети у обзир када се рат "научно" анализира. Било је, ипак, одувек познато и то да неке аспекте људског искуства, укључујући и неке аспекте ратовања, није могуће спознати и да нису подложни научној анализи да су, у ствари, постојали нелинеарни аспекти који се нису могли објаснити употребом линеарне метафоре.

Линеарност и војна мисао

– Метафора линеарности је у војној мисли заступљена исто толико као и у свим осталим професијама. У том смислу, најзначајнији аутор је барон Антоан Анри Жомини, који је, на известан начин, за војну науку урадио исто што и Њутн за науку уопште. Жомини, пишући у време највећег процвата научне револуције и након великих промена које су изазвали Француска револуција и Наполеонови ратови, наизглед је увео ред и разумевање у хаос тих догађаја. Његова анализа почива на Њутновој научној методи рат може да се схвати као збир његових саставних делова, а победа је резултат примене непроменљивих научних принципа. Велика је била склоност ка таквом размишљању. Уколико постоји научни корпус војног знања, онда професионални војници (насупрот традиционалном аристократском официрском кору) могу да оправдају своје постојање као професија, а уколико постоје научни принципи, онда је победа осигурана за оне који их примењују са највећим ефектима. Премда су модерни професионални војници у извесној мери умањивали значај наглашавања директне везе између примене принципа и потенцијалне победе, научни, линеарни начин размишљања о рату преносио се даље, све до данас.16

– Свеприсутност технологије, домети војне специјализације и јасан темпо операција, теже ка томе да ојачају линеарну метафору која постоји у основи војне мисли. Ослањање на машине (тенкове, авионе, бродове системе наоружања) приликом извођења војних операција значајно доприноси "машинском становишту" о рату. Наоружање има познате ефекте, комбинације наоружања имају веће ефекте, а прецизно наоружање има прецизне ефекте. Војне старешине су специјалисти у управљању наоружањем и ефектима

5 The Random House College Dictionary, rev. ed. (1975), sv "metaphor "16 Shy, pp. 154, 160-1, 184-5

15

наоружања. Темпо операција продукује нивое управљања који се постижу све већом и већом применом технологије да би се постигли савршени резултати.

Језик који се користи и дејства која се изводе у војним операцијама пуни су линеарности. Планирање војне акције је процес корак по корак, чији су резултат оперативни планови подељени на јасне фазе извођења. Алтернативне могућности су предвиђене за све родове или наставке планова. Напредак се мери релативним положајем на карти, бројем убијених или заробљених непријатеља, бројем потопљених бродова и извршених летова итд. Прецизно управљање операцијама постаје начин да се порази непријатељ, а прецизно знање резултује већом могућношћу за постизање победе. Наредба за ангажовање у ваздушном простору на неколико стотина страна описује активности сваког авиона од тренутка полетања, преко контролног времена за допуњавање горивом у ваздушном простору и времена утрошеног на дејствовање по циљу, све до тренутка слетања укључује и борбени терет и прецизне нишанске тачке. Управљање појединачним јединицама ради извршавања заједничког задатка је обезбеђено током процеса планирања коришћењем матрица за синхронизацију, а током извршавања задатка, контролним мерама и границама зоне дејства јединице на картама, а и преко различитих нивоа елемената командовања и управљања повезаних широким комуникационим везама за преношење гласа и података. На тај начин, делови сваке операције прецизно су спојени у брижљиво прорачунату целину.

Изворна метафора

– Линеарност је јединствено гледиште, изворна метафора западног мишљења. Она је свеприсутна у нашој визуелизацији начина на који свет функционише. Припадник Службе за иностране послове Стивен Ман (Steven Mann) наводи "Људи имају страховиту потребу за стабилношћу, а један од начина на који задовољавамо ту потребу јесте трагање за парадигмама. Стварност сматрамо укроћеном уколико пронађемо класификацију, опис за њу".10 Створили смо стабилност и разумевање кроз метафору света као џиновске машине која функционише попут сатног механизма којим управљају линеарни односи.

7. НЕЛИНЕАРНОСТ У САВРЕМЕНИМ ОРУЖАНИМ СУКОБИМА

Појам нелинеарности

Научну основу нелинеарност добија кроз разматрања америчког математичара и метеоролога Лоренца (Edward Norton Lorenz 1917-2008) који је установио да „Нелинеарни системи, за одређене вредности контролних параметара, који се квантитативно подешавају, постају "хаотични” и да је потпуно непредвидиво где ће се налазити путање тог система. Своје откриће објавио је у делу О теорији хаоса 1961. године. Позната је фраза „Ефекат лептира“ која парафразира Лоренцову теорију како мале варијације могу да утичу на огромне и комплексне системе као што је време на начин да "ако лептир махне крилима Бразилу, то може да изазове торнадо у Тексасу". Своју пуну примену теорија хаоса нашла је у ери суперкомпјутера који су способни да израчунавају сложене математичке једначине.

10 Steven R. Mann, "The Reaction to Chaos, " in Complexity, Global Politcs, and National Security, ed. David S. Alberts and Thomas J. Czerwinski (Washington DC National Defense Universlty, 1997), p. 138

16

Основе нелинеарности система преузеле су како природне тако и друштвене науке када постоје системи који су непредвидиви али се ипак понашају по неким законитостима.

Класична теорија нелинеарности у оружаном сукобу

Много пре Лоренца, немачки војни стратег Карл Фон Клаузевиц (Carl von Clausewitz 1780-1931) приметио је да принципи линеарности не важе у оружаном сукобу и да је исход рата непредвидив. Клаузевицово најзначајније дело је књига „О рату“ у којој у следећим цитатима можемо видети како је видео непредвидивост – нелинеарност у рату:

“Чињени су напори да се за вођење рата поставе принципи, правила или чак системи. Овим је постављен позитиван циљ, али су се губиле из вида бескрајне комплексности, које

у овом погледу крије ратовање. Ратовање се разгранава готово у свим правцима до неодређених граница”.

“...безбројни инциденти који имају малу важност комбинују да би снизили општи ниво ангажовања, тако да увек остајемо прилично осујећени у постизању намераваног циља.”

Клаузевиц сматра да непредвидивост у рату даје шансу.

Може се рећи да је нелинеарна теорија о рату настала као спој Клаузевицеве интуиције о неизвосности исхода рата услед „магле и фрикције„ и нелинеарних наука.

У 20. веку многи западни теоретичари употребљавају термин нелинеаран рат објашњавајући Клаузевица и науке о нелинеарности.

Америчка теорија нелинеарности у оружаном сукобу

Познати амерички теоретичар Џон Ворден (John A. Warden III 1943-) у свом делу Непријатељ као систем описује теорију пет прстенова у којој тврди да ће доћи до парализе непријатеља уколико се неутралише један од прстенова.

Руска теорија нелинеарности у оружаном сукобу

17

Према Вордену:

"физичка страна непријатеља је, теоријски, потпуно сазнатљива и предвидива...”

“...морална страна је изван граница предвидивости...”

“Наши ратни напори, стога, требало би да буду примарно усмерени на физичку страну...

појава ваздушне моћи и прецизног оружја омогућили су да се

Руски теоретичар Тукашевски (Mikhail Nikolayevich Tukhachevsky 1893-1937) сматра да се нелинеарност постиже стратегијом „Операција по дубини“ коју карактерише дугачак фронт са јаким снагама у резерви које чекају да се на некој тачки фронта непријатељев отпор сломи и да операцијом у дубини непријатељских снага уништи снаге за подршку и линије комуникације. Сматраао је да ће за то време модерна средства ратовања (телекомуникацијска и употреба механизованих јединица) омогућити симултани напад.

Модерни руски теоретичари сматрају да је нелинеарност у оружаном сукобу гункција мобилности и гистине снага у зони операције. Најсликовитије се то може приказати Тофлеровим приказом нелинеарности у координатном систему:

ЗАКЉУЧАК

И америчка и руска виђења нелинеарности у оружаном сукобу виде нелинеарност као шансу, као што је то видео и Клаузевиц давно пре ослањајући се на своју интуицију.

18

Анализирајући Тофлерово објашњење зависности убрзања и немасовности као функције нелинеарности и руске војне мисли да је нелинеарност функција мобилности и густине снага у зони операције лако можемо закључити да је нелинеарност већа уколико је систем динамичнији и незасићен и обрнуто.