У Д К 8 21 . 1 63. 4 1.09 M ih a i lo v ić D. 8 2 1. 16 1. 1.0 9 " 18/ 19 " Б р аними р Ч о ви ћ * Фи лозо ф ски ф ак у лтет , Нови Са д Л И Ц Е И МАСКА У ПРОЗНОГ ПИ С Ц А ( О ска з у Д р а г ослава М ихаиловића п р ема и зо м о рф н и м на р атив ним мо д елима у ру ско ј п р оз и X I X и XX в ека ) За ч е ц и сказа к ао посебно г на р а т и вног модела у р у ско ј књиж евност и везани с у з а два збо р ник а п р и п оведа к а: „ Повест и Белкина " ( 1830 ) Ал е ксан д р а П у ш ки на и „ По села у сео ц ет у к р а ј Д ик ањ к е " ( 1830 - 32 ) Никола ј а Г о го ља , а у п у н о м ј е з ачах у у в р еме почет ака к р изе и p acnada ру ск о г р еапизма , к ада се у ст в а р апа ш в у Ник о ла ј а Љеск о в а а ф и р мише т зв . п р а во п р и п оведање , ка да с е у п р озно ј с т р у кт ур и т е жи ит е пам е р а са ф а б у л е и ју н ак а на само п р ип оведање и n p u - п о веда ч а са његово м гот о в о опип љи в о м р еч ју ко ј а nocma j e п р ави „ глав н и ј у н а к " , а збив а ња се р е ђ а ју не no ст р огом х р оно л о ш к о м р едослед у , ка к а в ј е сл у ча ју т зв. „ об ј ект ивном п р иповедањ у " ( или „ E r - f o r m " ) eeh хаот ичн о . „ ц ик - ц а к " . А како иск у сни ст а р и казивачи махсм n a m e од ст а - р ачке забо р авност и , о ни n p o cm o p e из ме ђ у по ј единих е пизода епс к их збивања исп у њава ју ч ест о исп р азним ћаскањем „ за с во ју д у ш у " . Свега т ога и м а к ако у већини новела , т а к о и ур ома н има Ка д с у ц ветале тик ве . Пет р и ј ином вен ц у и у Чи з м а ш и м а Д . Михаиловића.. В е ћ н а самом почет - к у сво ј их т р агичних u cnoee c m u к азива ч и и гчавни акт е р и еп к их дога ђ а ј а: и Љ у ба С р ет е н ови ћ . и П е т р и ј а , и Ж ика К урј ак , за с ипа ју б уј и ц ама и с п р аз ни х р еч и c e o j e ф и кт и в н е сабесед ник е , зап р ичава ј у их док им с е сећ а ња н е и збис т р е и н е набас а ј у н а п р ав у т ем у . Го т ово с у иде нт и ч н и к азивачи Никола ј а Гог о љ а у „ П о се ли м а н а салаш у к р а ј Д и к ањке ' и т о већ уу вод у к ада к азивач Р у ди Пањко п р из н а ј е д а с е „ заис та p ac m p mibao " и да ј е в р еме да дадне р еч и ос т алим к азивач и - ма на његовим посе л и ма. Т а к ва ј е и Љес к о вљева Д амна Плат оновна у сво ј им „ К аж хш а т акав ј е и Наза р Иљич М ихаи ла Зош ч е нк а у „ П р ича м а Наза р а Иљича , господина Мод р от р бић а " , к а о и м н оги к азивачи Ивана Б у њина и не ки х д ру гих ру ских п иса ц а XIX и XX век а . Д ос т а n p oc m o p a у oemt ист р аж иванаша би ћ е посве ћ ено б р о ј ним „ сигналима " сказа , за ј едни чк им к а к о з а сказ Д р агослава Мих а ичо вића , та к о и за изамо рф не на р ат ивне моделе ру ских пис а ц а XIX ( n p e свих Н и ка л а ј а Г огоља и Никала ј аЉескова ) и XX века ( Ивана Б у њина , Мих а ш а Зошче нк а , к аои ј е дно г од Михаиловићевих ру с ких сав р еме ни к а - B a c u n u j a Ш у кшин а ко ј и ћ е бит и заст у п Ђен а н ализом на р а т ивних моде л а у д вема новел а м а: „ Сно в и мо ј е ма ј к е " ( C n t i мат е р и ) и „ Недељна т у га " ( В о с к р еснст т оска ) . Oee две к р а ће п р о зн е ст ру кт у р е В. Ш у кшип а одме р иће се п р ема неким изо - мо рф ним ст ру кт ур ама Д . M ia a ui oe uha , на ко ј и м а ћ е се демо н ст р и р ат и р азлика изме ђу ска з а ( , п р авог п р иповедања '' ) и l c h - E r zaelun g - a , два р азли ч и т а н а р а т ивна модела ко ј и с е и дан - дана с у н е ких на ш их и с т р а ж ив а ча и дент и ф ик у ју . 1 . Пи са ц ј е у век маски р ан , - вел и И ља Г ру з д ев. 1 А у то р , истина , има само ј е д но ли ц е и о но ј е тв о р а ц и носила ц књижевно - ј е з ичке п р ипов е д не н о р м е. ' covi eb @ mail . ru 1 Г р у з д ев , Илбн , Ли ц о им аск а. /В:/ Се р а пи о н о вБ! б р атћл ( а п м. ) Бе р лин : Р у сское тво р чество , 1922 , 207.
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
УД К 821.163.41.09 M ihailović D.
8 2 1. 16 1. 1.0 9"
18/ 19"
Бранимир Човић*
Филозофски факултет, Нови Сад
ЛИЦЕ И М АСК А У П РОЗНОГ ПИСЦА
(О сказу Драгослава Михаиловића према изоморфним
наративним моделима у руској прози X IX и XX века)
Зачеци сказа као посебног нарат ивног модела у руској књижевност и везани су за два
зборника приповедака: „ Повест и Белкина" (1830) Александра Пушкина и „ Посела у сеоцету
крај Дикањке " (1830-32) Николај а Гогоља, ау пуном ј е зачахуу време почет ака кризе и pacnada
руског реапизма, када се у ст варапашву Николај а Љескова афирмише т зв. право приповедање,
када сеу прозној ст рукт ури т еж иит е памера са фабуле и ј унака на само приповедање и npu-
поведача са његовом гот ово опипљивом речју кој а nocmaj e прави „ главни ј унак", а збивања се
ређају не no ст рогом хронолошком редоследу, какав ј е случај у т зв. „ обј ект ивном приповедању "
(или „ Er-f orm ") eeh хаот ично. „ цик-
цак". А како искусни ст ари казивачи махсм name од ст а-
рачке заборавност и, они npocmope између пој единих епизода епских збивања испуњавају чест о
испразним ћаскањем „ за свој у душу". Свега т ога има какоу већини новела, т ако иу романима
Кад су цветале тикве. Петриј ином венцу иу ЧизмашимаД. Михаиловића.. Већ на самом почет -
ку свој их трагичних ucnoeecmu казивачи и гчавни акт ери епких догађај а: и Љуба Срет еновић.
и Пет риј а, и Жика Курј ак, засипај у буј ицама испразних речи ceoj e фикт ивне сабеседнике,
запричавају их док им се сећања не избист ре и не набасај у на праву т ему. Гот ово су идент ични
казивачи Николај а Гогољау „ Поселима на салашу крај Дикањке'
и т о већу уводу када казивач
Руди Пањко признај е да се „ заист аpacmpmibao " ида ј е време да дадне реч и ост алим казивачи-
ма на његовим поселима. Таква ј е и Љесковљева Дамна Плат оновнау свој им „ Кажхша т акав
ј е и Назар Иљич Михаила Зошченкау „ Причама Назара Иљича, господина Модротрбића ", као
и многи казивачи Ивана Буњина и неких других руских писаца XIX и XX века. Дост а npocmopa
у oemt истраж иванаша биће посвећено број ним „ сигналима" сказа, зај едничким како за сказ
Драгослава Михаичовића, т ако и за изаморфне нарат ивне моделе руских писаца XIX (npe свих
Никалај а Гогоља и Никалај аЉескова) и XX века (Ивана Буњина, Михаша Зошченка, каоиј едног
од Михаиловићевих руских савременика - Bacunuj a Шукшина кој и ће бит и заступЂен анализом
нарат ивних модела у двема новелама: „ Снови мој е мај ке" (Cnt i мат ери) и „ Недељна туга
"
(Воскреснст т оска). Oee две краће прозне структуре В. Шукшипа одмериће се према неким изо-
морфним ст руктурама Д. Miaauioeuha, на кој има ће се демонстрират и разлика између сказа
( , правог приповедања'') и lch-Erzaelung
-a, два различит а нарат ивна модела кој и се и дан-данас
у неких наших ист раж ивача идент ификују.
1. Писацј е увек маскиран, - вели Иља Груздев.
1 Аутор, истина, има само
ј едно лице и оно ј е творац и носилац књижевно-ј езичке приповедне норме.
Међутим, он има на располагању и безброј не ј езичке маске, социј ално, сталеш-
ки и локално обој ене, кој е може да навлачи у току преношења епског догађај а
и кој е су мање или више у опреци према некаквој замишљеној категориј и
„ неутралне приповедне норме".2 И управо од умешности прерушавања ј е за-
висила оригиналност маскараде казивања у модерној прози током последња
два века. Један од честих обликатог прерушавањај е наративни модел познат
под називом сказ, када се аутор користи маском посредника између себе и
света уметничког догађај а. Тај посредник (Medium) ј е нај чешће из одређене
периферне, затворене, диј алекатске, социј алне и сталешке средине и он у ту
маскараду казивања уноси део свој е ј езичке, културне, етичке и естетичке
свести. Сказ се нај чешће и сасвим исправно дефинише као индивидуална
ј езичко-уметничка творевина кој а се користи ј езичком грађом ј едног од чети-
ри основна типа усменог монолога3. Посебно треба истаћи да се ретко било
кој и од ова четири монолога ј авља у „чистом" облику; више их ј е прелазних,
мешовитих облика. Жив говор се у сказу претаче у писану конструкциј у и
прилагођава се њеној традиционалној организациј и логичке повезаности де-
лова и поступности. Губећи при том свој у говорну хаотичност и фабуларну
исцепканост, усмени говор и сам поприма функционалну усмереност писане
традициј е. У томе ј е суштина Бахтиновог учења о двогласност и у сказу у
ј езичком, етичком и психолошком смислу.4
Међутим, проблем сказау филолошку раван први ј е увео Борис Еј хенбаум
у чланцима Илузиј а сказа и Како ј е сачињен Гогољев Ш ињел, обј ављених у I
број у „ Поетике" у Санкт-Петербургу (1919). Идеј у ј е, како сам каже, преузео
од неких немачких филолога кој и су се залагали за примену тзв. «аудитивне
филологиј е» у анализи уметничке прозе. Тиме ј е он уочио тек ј едну, не и
нај важниј у компоненту сказа као приповедачког модела, његову аудитивну
страну - тзв. фонет ику сказа. Ипак ове две расправице, зај едно са касниј им
истраживањима Виктора Виноградова (Проблем сказа у ст илист ици, 1926)
и Михаила Бахтина (Проблеми поет ике Дост ој евског, 1929), кој и су у свој им
истраживањима на различитом корпусу уочили и истумачили ону битниј у
страну овог феномена - семант ику сказа, - с правом могу да понесу епи-
тет класичне литератуире о сказу, тако да ј е већ тада утемељена завршена
и савршена теориј а сказа. Али у новиј е време у поплави литературе о овом
наративном моделу да се уочити пој ава ј едностраног, формалног и површног
тумачења пој единих аспеката теориј е ове трој ице. Тако ј едни истраживачи
комплексност овог приповедачког поступка намерно упрошћавај у свођењем
2 Левин, В.Д., Средст ва измковоп ист орическоп Ст илизации в раманах IO.H. Тинмиова. /В:/
Исследованил по мзмку советсктх писателеИ, Москва: АН СССР, 1959, 90- 215)3 Вид.: „У свакодневној говорној пракси издвај ај у се четири основна типа монолога: монолог
сугест ивно обој ен, као примитивни облик рето ричког говора, лирски, као ј езички облик излива
емоциј а, драмат ски, као сложени тип, у кој ем ј е вербални исказ пропраћен невербалним сред-
ствима - мимиком, гесто м и пластичним покретима, и, нај псле, приповедни. Овај последњи ј е
усмерен на предметно-логичку страну ј езика и у њему се огледа преламање писане традициј е
и разговорнх интонациј а карак геристичних за сказ." (Виноградов, В.В., Ст илист ика. Теории
позт ическопречи, Позт ика, Москва: АН СССР, 1963, 20- 21).4Бахтин, Михаил, Проблеми поет ике Дост ој евског, Београд: Нолит, 1963.
Лице и маска у прозног писца 4 8 7
на оголеле схеме ј ер то погодуј е њиховим погрешно постављеним тезама.
Другима пак дефинициј е преузете од великана служе као безбедан заклон
кој и их ослобађа даљих истраживања.
Погрешан ј е надасве сваки онај покушај да се од речи-термина крене у
тумачење ове сложене пој аве, па се сказ као термин, сачињен од руског глаго-
ла „ сказБшатћ" (диванит и), упрошћено схвата и тумачи као „ кажа
" или „жив
говор човека из народа". Тако се ј едној од еминентних стручњака у области
руске наратологиј е с почетка 80-их година прошлог века, Н. А . Кожевњиковој
поткрала таква погрешка када ј е покушала да сугерише постој ање тобоже
два различита схватања сказа у радовима Виноградова и Бахтина, ј ер ј е по-
шла од дефинициј а.5
А дефинициј ом се само сагледавај у обале пој аве, али не и понори
смисла и суштина пој аве. Међутим да ј е само мало пажљивиј е трагала, ова
иначе вредна и плодна истраживачица би и у Виноградовљевом тексту на-
шла оно што Бахтин истиче као битну одлику сказа: и социј ално туђу реч,
и социј ално туђи поглед на свет, па и туђу свест.6 Ако се узме у обзир да ј е
Бахтин свој е резултате истраживања обј авио три године после Биноградова -
1929. г., очигледно ј е коме припада првенство у оваквом схватању сказа. Али
то, уосталом, ниј е за науку од значај а: битно ј е за ова питања да ј е свако од
њих понаособ и на свој оригиналан начин осветлио семантичку раван овог
слој евитог наративног модела, те су тако дали ј едну чврсту синтезу. Ретке су
у нашој науци полемике тако плодотворне као она из 1930-их година између
Еј хенбаума, Виноградова и Бахтина.
2. Зачеци овог модерног прозног израза у руској књижевности везани су
за два зборника прповедака: „ Повести Белкина" ( 1830) Александра Пушкина
и „Посела у сеоцету крај Дикањке" ( 1830-32) Николај а Гогоља, а пуни му
зам ах п ад а у врем е п оч ет ак а к р и зе и р асп ада ру ско г р еал и зм а, к ада с е п ре
свега у стваралашву Николај а Љескова афирмише тзв. право приповедање, у
кој ем се наратор удаљава од аутора, осамостаљуј е се и приближава усменом
говору, односно писац опонаша стил усменог казивања, тако да се у прозној
структури т еж ишт е помера са фабуле и ј унака на само приповедање и при-
поведача са његовом гот ово опипљивом речј у кој а пост ај е прави „ главни
ј унак", а збивања се ређај у не по строгом хронолошком редоследу, какав ј е
5Вид.: „Једно је формулисао Б.М. Еј хенбаум („ориј ентациј а на усмено казивање
") и које ј е
разрадио В.В. Виноградов: „Сказ ј е свој еврсна књижевно-уметничка ориј ентациј а на усмени
монолог приповедног т ипа, и то ј е уметничка имитациј а монолошког говора кој и као да настај е
као резултат његовог непосредног казивања; друго припада Бахтину и кој и полемише са Б.М .
Еј хенбаумом: „у већини случај ева сказ ј е пре свега ориј ентациј а на„туђ говор", аотудатек као
последица - на усмено казивање... У већини случај ева сказ се уводи управо због туђег гласа,
социј ално дефинисаног кој и доноси са собом низ гледишта и оцена кој и су аутору управо и по-
требни. Уводи се, заправо, казивач, а он ниј е литерата и нај чешће припада нижим социј алним
слој евима, народу (што ј е аутору и важно) - и он доноси са собом усмени говор
" (Кожевникова
Н.А ., О т ипах повест вовании в совет скоп лит ерат уре. (В:) Bonpoct i лзмка современнои рус-
скоИ литераггури , Москва: Наука, 1971, 98- 99).6 Исп. „Када почну као у напуштеној кошници да заударај у мртве речи канонизиране
уметничке прозе, тада писац прибегава стварању нових светова посредством т уђег ј езичког
мат ериј ала... Писац вуче за собом низ т уђих ј езичких свест и". (Виноградов, В.В., Проблема
сказа в ст илист ике. (В:) Позтика, Ленинград, 1926, 39).
4 8 8 Бранимир Човић
случај у тзв. „ обј ективном приповедању" већ хаотично - „ цик-цак
". А како
су казивачи углавном стариј и људи са големим животним искуством, они
пате од старачке заборавности, те просторе између пој единих епизода еп-
ских збивања испуњавај у често испразним ћаскањем „за свој у душу". Свега
тога има и у у већини приповедака из прве књиге Драгослава М ихаиловића
Фредв, лаку ноћ (1967), и у кратком роману Кад су цвет але т икве (1968), и у
Пет риј ином венцу (1975), и у Чизмашгм а (1983). У свој ој првој изј ави при-
ликом додељивања Андрићеве награде за књижевност за роман Пет р иј ин
венац Д . М ихаиловић ће истаћи свој књижевни проседе - да му ј е у трагању
за оригиналним наративним моделом „ близак ј унак кој и ј е далек од лите-
рарних манира".7 И то се односи на безмало све његове трагичне ј унаке: по-
чев од Лилике из истоимене новеле, и на припросту и полуписмену сељанку
М илицу Стефановић из новеле „ Богиње", анонимног партизана из новеле
„ Путник", па све до ЈБубе Стефановића-Ш ампиона (Кад су цвет але т икве),
Петриј е Ђорђевић (Пет риј ин венац) и, нај после, Жике Курј ака из недоврше-
ног романа Чизм аши.
Већ на самом почетку свој их исповести и Петриј а и Љуба Сретеновић,
казивачи и учесници епског догађај а, засипај у буј ицама испразних речи свој е
фиктивне сабеседнике, запричавај у их док им се сећања не избистре и не
набасај у на праву тему.8 Готово су идентични казивачи Николај а Гогоља у
'„Политика експрес
", X]V/ 1976, br. 4004, Н .Х.
"Тако ј е прва, оквирна и нај краћа новела „ Пи воду и ћути", заправо, прина о таквим според-
ним стварима кој е, рекло би се, немај у везе са Петриј ином трагичном судбином. Па и почетак
завршне пете приче „Небески свирачи" испуњен ј е у целости причом о споредним стварима,
али ј е значај ан по концентрациј и виртуелног диј алошког контакта казивача и њеног слушао-
ца и сабеседника, присутног само у трагу, што ј е ј едан од релевантних „сигнала", значај них
за препознавање сказа и његове двогласне усмерености. Следећи преглед пробраних „ сигнала
сказа" ће то и потврдити:
( \ ),Ј е л пушиш?
Онда запали цигару . Дуван ти ј е добра ствар. Кад би мушкарци мене слушали, сви би пуши-
ли. Ај де т и запали, а ј а ћу да т и скувам кафу. Каки ј е то мушкарац кој и не пуши?
Мај ок, запали одма. Па heiu onem после. Ја сваком човеку кој и дође код мене одма кажем да
запали цигару. После се сама са себе у ова четири дувара смеј ем. Н, Петриј о, смеј ем се, баш си
будала. Можда се човеку ниј е пушило. А ти навалила, пуши, па пуши.
Koj e су т и т о цигаре? Бога ти. Мој Миса ниј е те пушио. Овде се таке, чини ми се, не
продај у.
Мислиш? Нисам видла. Ал лепо меришу. У, баш лепо.
Мене су оба мужа пушили и ј а се тако навикла на дуван. Сад више ники код мене не пуши.
Нема кој . А кака ти ј е то кућа у кој у се не пуши? Чим ти у кућу немаш никог кој ће ти замерише
на дуван, мож да ј у затарабиш. Нема ништа од таку кућу. Пропала ствар. Врцни шибицу, na ј у
з а п а л и .
Е, шкодљив. Ај де бога т и. Ма кој ј ош слуша доктори? Па ни они сами себе не елушај у, како
ли ће и тек народ?..." (стр. 157)
(2) „# ет о т и. Тако испало.
Оћеш да т и причам? Баш ај де. Ја волим сљуди да се разговарам.
Овде, бога ти, ни то више немам с кога. Ћутим, ћутим, Иоваздан. Онда сама себи кажем:
„Петриј о, мори, кукавицо, па ј е л умеш ти опште да се разговараш с народ? Је л си забора-
вил а?"
Богами, ако тако понекад сама себе не кажем. Кај шашава." (Исто)
Међутим, ретко кој а нова трагична епизода из њеног патњама испуњеног живота да ниј е
прошарана оваквим „паузама", испуњеним, чини се, празним причама о некој споредној ствари,
кој е су нај чешће у тренуцима када трагика кулминира и представљај у тренутке неизбежног ка-
Лице и маска у прозног писца 4 89
„ Поселима на салашу крај Дикањке", и то већ у Уводу када казивач Руди
Пањко признај е да се „ заиста растртљао" и да ј е време да дадне реч и оста-
лим казивачима на његовим поселима. Таква ј е и Љесковљева Домна Плато-
новнау свој им „ Кажама", ату ј е и Назар Иљич Михаила Зошченкау „ Прича-
ма Назара Иљича, господина Модротрбића", као и многи казивачи Николај а
Ремизов, Ивана Буњина и неких других руских писаца X IX и XX века.
3. За сказ Драгослава Михаиловића, као и за изоморфне наративне мо-
деле Николај а Гогоља, Николај а Љескова, Ивана Буњина, Михаила Зошченка
могло би се рећи да су супротни моделу „ Белкинових прича" Александра
Пушкина кој и се у целости креће у оквирима неке замишљене „ неутралне
приповедне норме", на основу кој е се изводи и општа књижевно-
ј езичка
норма ј езичког стандарда. У свих ових писаца ј е, насупрот строго логички
организованој фабули у Пушкина, присутна казивачка каскада разноразних
згода и незгода анегдотског, легендарног и бај ковитог типа, нај чешће непо-
везаних у чврсту логички организовану фабулу. Условно би се такав сказ мо-
гао назвати импровизат орско-драмат ским сказом, али и арт икулационим. А
пој едине деонице већине М ихаиловићевих новела, па и романа К ада су цве-
т але т икве, Пет риј иног венца и Чизмаша могле би се, опет условно, назвати
мимичко-гест икулационим сказом, у кој ем вербалне говорне деонице прати
читав низ пласт ичних покрет а имимике. Тако у сватри М ихаиловићева ро-
мана постој е број ни примери тзв. „ говора тела" са читавом скалом гесто-
ва, мимике и пластичних покрета кој има наратор компензуј е свој у немоћ
да речј у дочара волумен и мест о предмет а.9 Од руских писаца, чешће него
ли у других, обиље оваквих примера се среће у Љесковљевим наративима.
тарзичног праж њења, иеку врсту одбране од силине емоциј а. Таквим примерима ј е прошарана
сва приповедна структура романа. А све започиње у другој новели под насловом „Увеличане
слике и досадне мачке" кој а ни насловом ни почетком не наговештава причу о трагичној смрти
Петриј ине двој е деце. Све започиње похвалом фотографу уметнику за увеличавање слика кој и
ј е одј едине сличице њене трагично преминуле кћери Милаие начинио велику слику. А онда би
се неосетно, као узгред, у неколико потеза Петриј а присетила свој е нај веће животне трагедиј е
- губитка петогодишње кћери. А онда следи време катарзе, да би се опет неосетно прешло на
причу о трагичном губитку другог, тек рођеног мушког детета, а затим ј ош ј едном начинила
слична пауза пред расплет трагичних догађај а.
( 1) „ Ма не. Ма не ппачем . То сам, тако, мало нервозна. То ми валда живци мало попуштили,
па кад се нешто нервирам ел потресем, на ово, лево око ми удари нека водурина. Исплакала сам
ј а мој е сузе, одавно. Немам и више. То ми сад, мора бит, ракиј а отуд цури.
Па дабом, Па сигурно да попиј ем. И више но две-т ри. Овдена сад све жене пиј у. Па неку
попиј ем и ј а. Сигурно и чека неки живот да не би пиле. Ај де, бога т и. Ш т о да не пиј у ? А онда
ми то лево око тако прво заигра, заигра. Па удари на њега та вода. Личи тако на сузе, кај да пла-
чем. А не плачем. Ма ниј е, кад т и каж ем. Па ево, види, сам на ово лево. На десно нема ништ а.
Је л видиш? Је л т ако? (стр. 10—11.)
(2) ,Д л имала сам ј ај ош ј едно дете. Пре ј адне Милане. Мушко било. Кај луткица, таки ј е
био. Сад немам ни њега. Плачи колико оћеш, кој ће да те види? Запомажи и лелећи до сутра,
нема кој да те чуј е." (стр. 11)
(3) О, опет, ово мој е око. Сам ми тако затрепери, затрепери. Ма ниј е. Ма нг ппачем, кад т и
каж ем. Па ј е л т и човечански говорим? Па немој да ме нервираш. Па валда ј а боље знам да ji су
сузе ел нису ? Па валда ј а боље знам шт а мене фали? Немој , брат е. (стр. 12)"Код Д. Михаиловића постој и читава скала „ говоратела
": гестова, мимике, пластичних по-
крета кој има казивачи надомешћуј у свој у немоћ да речј у дочарај у предмете у простору кој и и
их окружуј у, и могао би се условно назвати „ унутрашњи гест" ј ер подразумева пратећи покрет,
нај чешће руком.
4 9 0 Бранимир Човић
Још чешћи „сигнали" непосредног казивања заступљени су низом „ глагол-
ских узвика ултратренутног глаголског вида" (термин А . Ш ахматова) или
„ глаголско-узвичних облика
" (термин В. В. Виноградова
10), свој ствених ек-
спресивном говору са очитом народском експресивном бој ом, а у употре-
би су искључиво у фолклорним жанровима из кој их сказ преузима народ-
ски ј езички материј ал. Тим и таквим „ глаголским узвицима" преплављене
су наративне структуре новела Ивана Буњин, Николај а Љескова, М ихаила
Зошченка, М . М . Пришвина, као и већина приповедака и свих романа Д.
Михаиловића. (К ад су цвт апе т икве, Пет риј ин венац\ Чизмаши)}1
4. Битна одлика сказај е да писац препушта своме изабраном казивачу да
игра улогу писца, али, наравно, по његовом, пишчевом сценариј у. Али у тој
и гр и к аз и вач се т ол и к о у ж и ви у ул о гу п и сца д а п о ч и њ е д а у ж ив а у к ази вањ у,
да се поиграва догађај има и чарима игре речима, премештај ући пој едине
епизоде епског догађај а и померај ући семантичка поља речи, што га често
Кад су цвет але т икве: „И овако ће руком" (7); „ А пангалонице нам овако трепере
"( 17); „ Ја,
овако, -
раширених руку и ногу - на леђа!
"(25); „Пође према мени. Смешка се а, видим, блед.
Овако дигао руку"(42); „ Он овако учини рукама
"(45); ,,
"0 н ј е
", вели, „ отишао даље. И овако
учини руком. Осмехну се ваљда"(42); „Одем прво у Звезду
- они овако раширених руку"(55);
„Он стој и, оволиких осветљених руку"(116).
Пет риј ин венац: „ А ово ј е, ево, мој а Милана. То била овако мала слика.Тако су, ево, урадили
мене и Добривој а" (5); „Био некако миран и оволика нека уста имао
"(20); „Богами, не попушта
мене оно сам сече... почне овдена око шупка, па пође у круг"(9); „Ово ј е наша увеличана слика:
показала сам ти"(27); „Сваку керефеку да начини и свуда да и ћушне кај да су оволицке
'\ 60);
„Муриа, Гарча, Калина, по леђа улопани с блато, оволики ј езици исплазили"(165) „ Купим тамо
оволику векну бео леба" ( 166); „ ...Мене се црце стегло па се оволичко, кај скоруша саградило
од стра да ће ми мој Миса без ногу да остане"(174); „Он, као, сад оће да ми обј асни. Овако
рукама"( 184); „Овај на њега сам овако рукама
"( 189); „Гледа ме тај , видим, с иеке оволике очи и
пружа ми руку"(194); „И то му там само ев оволико потрај е, ни толико колико реч да кажеш, па
неетане"(226); „Ал, лагао не лагао, он мој у руку, богами, излечи. Ево, види, иста ко ова. Ништа
ниј е тања. Види."(23бу, „ Чак под она дут ић одлетеше
"(261).
Исп.: а) код Михаила Зошченка: Толбко вдруг подходит ко мне Егор Иванмч, ручкоИ зт ак
передо мнои крутит" (54); „Так вот, представвте себе пенек, а т ак - он сидит
" (60) (Зошенко,
Михаил, Расскази Назара Илмша господина Синебр/охова. (В:) Избранное в двух томах. T. 1.
Л.,1978);
б) код Николај а Лескова: „ При зтом Домна Плаггоновна сожмет, бмвало, горств и покази-
ваетк) - Вот он, - говорит ,
- женскии-то пол где у мена, весБ в одном суставе сидит" (Лесков,
Николаи, Воит ел^ница. (В:) Рассказм. М : Сов. Роса ш, 1976, 75)'"Виноградов, В.В., Русскип нзмк, Граммат ическоеучение о слове, М-Л, 1947, 556.11 а )Код Ивана Буњина: „Подбегаго , т олк в дверБ. так и так и естћ: заперто
"; „ Вдруг задвиж-
ка - ст ук: Вашжа Белии, как снег"; „ Вишел наутро из-под замка- и нигугу : боитсл оченћ и со-
вестБ изобличает"; „ каждни вечер к neii отправлнетсн, буш лку под пооддевку и марш
"\ „Стога
раз в сумерки в лавке, прибирага кои-что - вдруг кто-и-то грох, грох в ставнга в доме", (Бунин,