Finansijska trzista

Visoka škola akademiskih studija

Akademija za poslovnu ekonomiju, Čačak

SEMINARSKI RAD

Mentor: Studenti:

Beograd, 2015.

SADRŽAJ

UVOD..............................................................................................................................................31.Finansijsko tržište.........................................................................................................................4

1.1. HOV- Hartija od vrednosti...................................................................................................52.Finansijski instrumenti..................................................................................................................63.Obveznice.....................................................................................................................................6

3.1. Pojam obveznica...................................................................................................................63.2. Karakteristike obveznica......................................................................................................73.3. Sadržina obveznica...............................................................................................................83.4. Rizik vezan za obveznice......................................................................................................93.5. Podela obveznica................................................................................................................10

4.Deonice (akcije)..........................................................................................................................124.1. Istorijat akcionarstva...........................................................................................................124.2.Pojam Akcija.......................................................................................................................134.3. Prava vlasnika akcija (investitora)......................................................................................144.4.Karakteristike akcija............................................................................................................164.5.Vrste i elementi akcija........................................................................................................18

4.5.1.Vrste akcija...................................................................................................................183.5.2.Elementi akcije.............................................................................................................20

4.6.Osnovni tipovi vrednosti akcija...........................................................................................21Zaključak.......................................................................................................................................23Literatura........................................................................................................................................25

UVOD

1.Finansijsko tržište

Finasijsko tržište predstavlja zapravo jedan organizovan tržišni prostor na kome se susreću ponuda i tražnja za finansijsko-nočanim sredstvima. Savremeno finansijsko tržište ima tri relativno samostalna tržišna segmenta:

1. Tržište novca2. Tržište novčaog kapitala i hartija od vrednosti3. Devizno tržište

Tržište novca jeste tržište na kome se kupuje i prodaje novac, kratkoročne hartije od vrednosti (sa rokom dospelosti do jedne godine) i ostala likvidna sredstva. Ovo tržište nam omogućava da novac zamenimo za razne tržišne instrumente koje možemo lako zameniti ponovo u novac. Tržište kapitala je finansijsko tržište na kom se odvijaju transakcije dugoročnim novčanim sredstvima (kapitalom) i dugorocnim HOV.1 Na ovom tržištu se nudi i traži kapital na dugoročnoj osnovi (primarno tržište kapitala) i trguje se već emitovanim dugoročnim HOV (sekundaro tržište kapitala). Devizna tržišta su tržišta na kojima se kupuju i prodaju strana sredstva plaćanja. Na tom tržištu se utvrđuje devizni kurs i putem intervencija upravlja deviznim rezervama države. Takođe postoji i specijalizovano tržište na kom se odvijaju transakcije vezane za hartije od vrednosti. Tržište hartija od vrednosti u sebi objedinjuje:

Delove novčanog tržišta – primarno i sekundarno tržište kratkoročnih hartija od vrednosti

Tržište kapitala – tržište akcija i zajmovnih efekata- tržište dugoročnih hartija od vrednosti

Suština postojanja tržišta hartija od vrednosti je u alociranju kapitala kao onim subjektima koji će ga upotrebiti na najbolji način. Koliko će tržište hartija od vrednosti biti razvojeno zavisi:

Od ponude HOV Od tražnje za HOV i Od ukupnog karaktera mehanizma privrede i proizvodnje

1 HOV-predstavlja skracenicu od Hartije Od Vrednosti

5

1.1. HOV- Hartija od vrednosti

Hartije od vrednosti su pisani dokument ili isprava (u novije vreme elektronski zapis) koja svom držaocu (imaocu) daje određena imovinska prava koja može koristiti samo pod uslovima zakonitog vlasništva nad tom hartijom od vrednosti”.2 Iz definicije bismo lako mogli zaključiti da je u prvi plan stavljen aspekt investitora, odnosno vlasnika hartije od vrednosti. Međutim, kod hartija od vrednosti postoji i druga strana a to su emitenti, odnosno oni koji izdaju hartiju. Polazeći iz ugla emitenta, hartiju od vrednosti bi mogli da definišemo i kao ”Ispravu kojom se jedno lice (izdavalac, dužnik) obavezuje da ispuni upisanu činidbu prema svakom drugom licu koje je njhov zakoniti imalac (poverilac)”.3 Za vlasnike, hartije od vrednosti predstavljaju specifičnu aktivu, kod koje sam papir ima vrlo malu, čak zanemarljivu vrednost. Hartije od vrednosti se smatraju vrstom finansijske aktive, pošto svojim vlasnicima daju određena prava. Za pravilno razumevanje suštine hartija od vrednosti je bitno imati na umu da ono što ih razlikuje od bezvrednih papira su upravo prava koja su data vlasnicima. Osnovna karakteristika hartija od vrednosti su: Naime, sam papir koji predstavlja hartiju od vrednosti nema neku posebnu vrednost, ali pošto pravo na koje se odnosi hartija se ne može vršiti bez te hartije – ona posedovanjem te same isprave dobija vrednost koju ima. Zato kažemo “hartija od vrednosti”.

Kriterijumi klasifikacije i podele ovih HOV su raznoliki a neki od kriterijuma podele hartija od vrednosti su:

na prirodu inkorporisanog prava, prema načinu određivanja imaoca prava, prema vezi u odnosu na osnovni posao, prema karakteru potraživanja, prema roku dospelosti, prema mestu izdanja i mestu ispunjenja i sl.

Najopštija podela hartija od vrednosti je na:

2 Pitić G., Petković G, Erić D., Šoškic D., Štimac M.“Berzanski pojmovnik ”, Beogradska berza, Beograd 1996., str. 81.3 Jovanović N. ,“Emisija vrednosnih papira – pravna razmatranja” , Beograd,2001., str. 17-18

6

1) Akcije – vlasničke hartije, 2) Obveznice – dužničke hartije, 3) Fjučersi i opcije – kao derivati ili izvedene HoV.

2.Finansijski instrumenti

Finansijski instrumenti su element finansijskog sistema, čija je brojnost i raznolikost najočigledniji pokazatelj dostignutog stepena razvoja finansijskog tržišta.

Dele se na : finansijsku aktivu (finansijska potraživanja - konvertibilne valute, depoziti, hartije

od vrednosti) ostale finansijske instrumente (zavisno od rizika poslovanja - finansijske

garancije, kreditne linije, kreditna pisma).

Postoji niz različitih vlasničkih, dugovnih i derivatnih finansijskih instrumenata kojima se trguje na finansijskim tržištima u cilju najefikasnijeg ulaganja viška sredstava od strane pojedinaca, preduzeća i države sa jedne strane, odnosno prikupljanja i efikasne alokacije tog viška sredstava pod najpovoljnijim uslovima sa druge strane. Pored korišćenja akumuliranog profita i zaduživanja preduzeća kod banaka i drugih finansijskih institucija. Jedan od najznačajnijih izvora sredstava neophodnih za poslovanje preduzeća je izdavanje akcija i obveznica.

3.Obveznice

3.1. Pojam obveznica

Obveznica kao hartija od vrednosti nastala je početkom 18. veka u Holandiji. Prva obveznica je bila izdata od jedne holandske firme sa ciljem da se skupi dovoljno novčanih sredstava za finansiranje nekih poslovnih zahvata koji su se preduzimali na teritoriji novostvorenih kolonija na indijskom podkontinentu. Obveznica je vrsta hartija od vrednosti i instrument na tržištu kapitala. Ona sa jedne strane predstavlja pismenu ispravu kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu, a s druge strane kvalitetan instrument preko koga njen izdavalac prikuplja sa tržišta potrebna finansijska sredstva radi zadovoljenja sopstvenih ekonomskih potreba. Jednostavnije rečeno, izdavalac obveznice je obavezan da imaocu isplati

7

naznačen iznos na obveznici uvećan za iznos pripadajuće kamate po obveznici i to u roku koji je takođe naveden na obveznici. On može takođe imati obavezu da izvrši neko drugo pravo naznačeno na samoj obveznici, kao što je konvertibilnost, isplata pre roka dospeća i sl. Obveznica je dugovni instrument –često prisutna skraćenica u engleskom jeziku IOU(dugujem) na najbolji način izražava njen karakter. Osnovna načela kod obveznica predstavljaju principe po kojima se vrši njihov promet.To su sledeći principi:

1. Načelo pismenosti– obveznice moraju biti izdate u pismenom obliku, koji je često formalno propisan zakonskim aktima. Sve obaveze mogu postojati samo ako su na samoj hartiji od vrednosti pismeno naznačene. Izuzetak od prethodnog predstavlja elektronski prenos hartija od vrednosti (dematerijalizacija), koja predstavlja praktično nepostojanj, pismenog oblika hartije od vrednosti, međutim, uslovi elektronskog emitovanja i prometa moraju biti jasni, što ima isti efekat kao i njen pismeni oblik;

2. Načelo inkorporacije– predstavlja pravilo da nikakva obaveza po obveznici ne može postojati bez same obveznice. Postojanje pravnog osnova i njegovo dokazivanje zasnivase na postojanju hartije od vrednosti i njenog sadržaja;

3. Načelo fiksne obaveze– predstavlja pravilo da se ne mogu koristi druga prava za dokazivanje obaveze osim onih prava koja proizilaze iz same hartije od vrednosti;

4. Načelo strogosti– predstavlja princip po kome se unapred i tačno znaju način i ostvarivanja potraživanja po obveznici, čime su dužnici po njoj u težem položaju od drugih dužnika;

5. Načela solidarnosti, neposrednosti i samostalnosti obaveze– predstavljaju principe po kojima su svi dužnici po obveznici solidarni (naplata od bilo kog učesnika u, prometu), naplata hartija je neposredna (imalac je može podneti na naplatu svakom od učesnika u prometu direktno i neposredno) i obaveza svakog od učesnika je samostalna i nezavisna od obaveze ostalih učesnika.

3.2. Karakteristike obveznica

Obveznice, pre svega u ekonomskom pogledu, predstavljaju način trgovanja kapitalom, pa su samim tim i njihove osnovne karakteristike iz domena ekonomske nauke. Osnovne karakteristike obveznica, koje ih čine vrlo značajnim učesnikom na tržištu kapitala su pre svega:

1. One su kvalitetan oblik prometa kapitala, što se izražava kroz veliku sigurnost imovinsko– pravnog odnosa (pre svega su jasni postupci u slučaju nemogućnosti ili nevoljnosti izdavaoca da izvrši svoju obavezu);

8

2. Uglavnom se emituju sa veoma prihvatljivim kamatnim stopama, koje su dodatni motiv za potencijalnog ili trenutnog imaoca;

3. Lako su prenosive što omogućava lak prenos i naplatu, po tačno predviđenim pravilima i proceduri;

4. Potencijalni kupci su unapred upoznati sa svojim pravima u slučaju kupovine, što nije slučaj sa običnim dužničko – poverilačkim odnosom, koji formira pravila svaki za sebe;

5. Naročito državne obveznice imaju posebnu sigurnost naplate, s obzirom na fiskalne karakteristike emitenta i obim kapitala koji se prikuplja, te jasnu namenu;

6. One nisu upravljačke hartije od vrednosti. Ne omogućavaju upravljanje nad imovinom izdavaoca (kao akcije) već samo (uglavnom fiksno) učešće u dobiti, što pojednostavljuje ostvarivanje prava i smanjuje rizike (garancija isplate bez obzira na dobit izdavaoca), dok s druge strane njihovi imaoci nemaju mogućnost direktnog uticaja na sudbinu finansijskih sredstava koje su uložili;

7. Trgovina obveznicama se u poslednje vreme značajno usložnjava pojavom kompleksnijih obaveza iz same obveznice, kao i propratnih derivata. Dok je u ranijem periodu uglavnom postojala samo obveznica koja je nosila fiksnu kamatnu stopu u fiksnom periodu, danas imamo lepezu raznih pojavnih oblika;

8. I poslednja, ali verovatno i najznačajnija karakteristika da se na emisiju obveznica pre svega odlučuju kvalitetni emitenti (što nije slučaj sa drugim instrumentima). To su uglavnom državni organi i institucije, velike banke i značajna (često javna) preduzeća.

3.3. Sadržina obveznica

Obveznica, da bi ispunila uslove za promet na tržištu, mora imati sledeće osnovne pravne sastojke:

oznaku da je to obveznica; firmu ili drugu oznaku izdavaoca ime ili naziv lica načije ime se obveznica izdaje, odnosno oznaku da je

nadonosioca; tačno označenu obavezu izdavaoca; mesto i datum izdavanja obveznice i njen serijski broj; potpis ili faksimil izdavaoca; potpis garanta ukoliko postoji.

9

Sadržina obveznica u ekonomskom smislu nema mnogo veze sa formom prethodnih elemenata, mada iz njih proizilazi. U osnovi, bez obzira koje formalne elemente i oznake ima, njen suštinski sadržaj je ekonomski, a on se definiše u navedenim elementima, odnosno kroz obavezu izdavaoca i prava imaoca. Osnovni suštinski elementi su dakle:

1. nominalna vrednost koja se minimalno ili maksimalno može pribaviti;2. dužina roka otplate duga po obveznici;3. visina kamate (odnosno visina kamatne stope);4. način otplate, odnosno broj anuiteta (da li su godišnji, polugodišnji iličešći);5. način otplate glavnice duga;6. mogućnost konvertovanja ili deriviranja;7. kreditna sposobnost izdavaoca;8. mogućnost garantovanja ili supergarantovanja i sl.

3.4. Rizik vezan za obveznice

Obveznice imaju svoje izvore rizika. kao što akcije i druge hartije od vrednosti nose svoje. Vlasnici obveznica imaju pravo na obećanu isplatu kamata i isplatu glavnice, ali su i one podložne nekim rizicima. Ostvarenje prinosa na obveznice uslovljeno je sledećim rizicima:

kamatnih stopa, neizmirenja obaveza, stope reinvestiranja, inflacije, roka dospeća, opoziva i rizicima likvidnosti.

Rizik kamatne stope.Glavni rizik sa kojim se susreću vlasnici obveznica su promene kamatnih stopa. Cene emitovanih obveznica menjaju se suprotno od promena trenutno važećih kamatnih stopa na tržištu. Kada tržišne kamatne stope padaju cene obveznica rastu i obrnuto.

Rizik neizmirenja obaveza. Obveznice korporacija kao i gradske obveznice podložne su riziku neizmirenja obaveza, bilo isplate kamate ili vraćanja glavnice u vremenu naznačenom na obveznici. Investitori u obveznice stalno procenjuju rizičnost neizvršenja obaveza isplate od strane emitenata. Zbog toga oni koriste informacije koje pružaju nadležne agencije. Ovaj rizik ne postoji za sve obveznice. Na primer, izvršenje obaveza za neke obveznice garantovano je od strane države, pa su takve obveznice praktično nerizične.

10

Rizik reinvestiranja. Standardne kalkulacije u vezi obveznica odnose se i na mogućnost reinvestiranja kuponskih dohodaka dobijenih tokom roka važnosti obveznice. Ako proračunati prinos treba da se realno zaradi, prilivi novca od reinvestiranja treba da obezbede tu izračunatu stopu prinosa. Rizik reinvestiranja je rizik da se ovo neće dogoditi, ostavljajuć i investitoru niže prinose, jer su prilivi novca od reinvestiranja ostvareni po nižoj stopi prinosa.

Rizik od inflacije. Hartije od vrednosti koje nose fiksni prinos omogućavaju određene isplate za naznačene periode. Pošto je gotovinsko plaćanje fiksno, vrednost isplate realno opada u uslovima porasta cena. Taj rizik, da realni prinos bude manji od nominalnog prinosa, poznat je kao rizik inflacije. Rizik inflacije je zapravo rizik od nepredvidene inflacije. Ako se inflacija očekuje, ona se ugrađuje u nominalne nerizične kamatne stope, koje investitori koriste pri vrednovanju obveznica. Dakle, investitorima se nadoknađuje iznos za predviđeni deo inflacije ali im se nenadoknađuje nepredviđena inflacija.

Rizik roka dospeća pokazuje da što dalje neki investitor ide u budućnost, pri kupovini dugoročnih hartija od vrednosti, to je veći rizik za tu investiciju. Uslovi koji će postojati za 30 godina od danas, kada neke dugoročne obveznice dospevaju na naplatu, teško se mogu zamisliti. Stoga, ulaganje za duge periode vremena podrazumeva značajan rizik, zato investitori u obveznice traže da im se taj rizik nadoknadi dodatnom premijom.

Rizik od opoziva se posebno vezuje za obveznice korporacija. Emitenti obveznica mogu imati mogućnost da otkupe obveznice pre roka dospeća, obično nakon prvih 5 godina od emitovanja. Obveznice neće biti opozvane ukoliko to nije u interesu izdavača. Kada kamatne stope padaju, obveznice koje nose veće kuponske dohotkeće verovatno biti opozvane. Rizik opoziva, dakle, za vlasnika obveznica znači da se može desiti da mora da se odrekne obveznica koje nose veće kuponske dohotke.

Rizik likvidnosti. Ovaj rizik se odnosi na sekundarno tržište gde se trguje hartijama od vrednosti. Berzanska hartija se smatra likvidnom ako se može lako prodati uz, u najgorem slučaju, male ustupke u ceni. Državne obveznice se smatraju dosta likvidnim što se ne može reći za obveznice korporacija, naročito ne za one korporacije sa manjim rejtingom.

3.5. Podela obveznica

1. prema roku dospeća, dele se na: kratkoročne – koje dospevaju na naplatu u roku koji je kraći od godinu dana dugoročne – koje dospevaju na naplatu u roku koji je duži od godinu dana.

2. prema načinu označavanja vlasništva nad njima: obveznice na ime – koje na plaštu imaju navedeno ime kupca. Takve obveznice

se prenose na novog vlasnika - pismenim izjavljivanjem vlasnika iste da svoje pravo prenosi na drugo lice.

11

obveznice na donosioca – koje na plaštu imaju navedeno da glase na donosioca. One se na neko drugo lice prenose prostom predajom. Njihova bitna razlika u odnosu na prethodnu vrstu obveznica je u tome što emitent neće izdati vlasniku novu obveznicu u slučaju njenog gubitka.

3. prema načinu na koji se ostvaruje pravo na kamatu: obveznice bez kupona – kod kojih se kamata isplaćuje odjednom – o roku

dospeća i koje kao takve nemaju kamatne kupone obveznice sa kuponima – kod kojih se kamata isplaćuje peridično i koje kao

takve imaju kamatne kupone koji se moraju prezentirati prilikom njene naplate.

4. prema načinu obračuna kamate: obveznice sa fiksnom kamatom – kod kojih je kamata u momentu kupovine

poznata i ona je fiksna obveznice sa promenljivom (varijabilnom) kamatom – kod kojih je kamatna

stopa obveznice promenljiva i vezuje se za kamatnu stopu neke kratkoročne hartije od vrednosti (a to je najčešće ona koja ima najniži kreditni rizik)

obveznice sa indeksiranom kamatom – kod kojih se fiksna kamata, u momentu isplate koriguje indeksom rasta cena na malo ili nekim drugim ugovorenim indeksom.

5. prema vremenu u kome se isplaćuje glavnica: jednokratne obveznice – kod kojih se glavnica (nominalna vrednost, vrednost

na koju glase) isplaćuje odjednom – o roku dospeća anuitetne obveznice – kod kojih se glavnica otplaćuje periodično.

6. prema načinu obezbeđivanja otplate: hipotekarne obveznice – kod kojih emitent zalaže svoju imovinu kao garanciju

da će obaveze po osnovu obveznica biti isplaćene njihovim imaocima. Ukoliko emitent ne bude sposoban da iste izmiri izvršiće se prodaja te imovine i tako omogućiti naplata potraživanja koja vlasnik ima prema izdavaocu obveznice

garantovane obveznice – za čiju isplatu o roku dospeća garantuje određeno pravno lice kao što je na primjer komercijalna banka, što znači da vlasnik obveznice može svoja potraživanja iz obveznice da naplati od banke ukoliko emitent nema sredstava za isplatu svojih obaveza po osnovu obveznica

negarantovane obveznice – kod kojih vlasnik svoja potraživanja po osnovu obveznice koju posjeduje može da naplati jedino od emitenta.

7. prema mogućnosti otkupa prije roka dospeća: opozive – koje u sebi sadrže pravo emitenta da ih otkupi pre roka dospeća, po

unapred utvrđenoj ceni koja je, po pravilu, veća od nominalne vrednosti obveznice

neopozive – koje u sebi ne sadrže pravo emitenta da ih otkupi pre roka dospeća.

8. prema tome ko se javlja kao emitent obveznica:

12

državne obveznice – koje emituje država, odnosno ovlašćeni državni organ, municipalne obveznice (obveznice lokalnih organa vlasti) – koje emituju

gradovi, regioni, škole, univerziteti i sl. korporativne obveznice – koje emituju preduzaća bilo da su to javna preduzeća,

transportna i industrijska preduzeća, banke ili druge finansijske kompanije.

9. Razlikujemo još neke vrste obveznica:

Zamenljive (konvertibilne) obveznice – koje se mogu zameniti za određeni broj običnih akcija, prema unapred utvrđenom raciu

Participativne obveznice – koje svojim vlasnicima daju pravo, ne samo na kamatu već, i na učešće u raspodeli neto dobiti preduzeća

Obveznice sa put klauzulom (put bonds) – koje vlasniku daju pravo da ih proda emitentu po unapred utvrđenoj ceni.

4.Deonice (akcije)

4.1. Istorijat akcionarstva

Prve emisije „akcija“ nastale su polovinom XVI veka jer je zapravo razvoj akcionarstva počeo veoma spontano, razvojem tržišta. Do tada su skupe trgovačke ekspedicije bile rezervisane samo za one imućne. Oni koji nisu imali dovoljno novca, umesto uzimanja kredita, emitovali su potvrde (preteče akcija) i tako prikupljali sredstva za sprovođenje skupih putovanja. Tako su kupci „potvrda“, preteče današnjih akcionara, postali i vlasnici robe koja treba da bude predmet trgovanja. Vlasnicima „akcija“ je ostalo da se nadaju očekujući dobar poslovni rezultat i tako ostvaren lični dobitak. Smatra se da je prva firma koja je na ovaj način finsirala svoja putovanja, firma londonskog trgovaca Sebastijana Kaboa „Muscovy Company“ davne 1553 godine. Zbog rizičnosti poduhvata, Kabo je, umesto kreditnog zaduženja, odlučio da emituje akcije pojedinačne vrednosti od 25 funti i na taj način sakupi 6000 funti koje su bile potrebne za realizaciju ekspedicije kojom je želeo da pronađe severni morski put za Kinu. Sreća za akcionare, koji su na samom početku bili osuđeni na gubitak jer ne postoji severni morski put za Kinu, jeste što je Kebo nekako došao u kontakt sa Rusima i umesto trgovačkog sporazuma sa Kinom, potpisao sa ruskim carom Ivanom Groznim. Druga trgovačka firma, mnogo veća i poznatija, koja je na ovaj način finansirala svoje pomorske ekspedicije bila je „The East Indian Company“. Ona je za 17 godina poslovanja emitovala akcije u vrednosti od 1.6 miliona funti. Prekookeanska trgovina se toliko razvila da su vlasnici akcija ostvarivali profit i do 40% godišnje. Karakteristično za obe firme je to što su vlasnici njihovih akcija bili u mogućnosti da ih prodaju mnogo pre povratka ekspedicije.

13

Do širenja akcionarstva dolazi u drugoj polovini XVIII veka, posredstvom industrujske revolucije, kada su posredstvom akcija prikupljen neophodna sredstva za osnivanje prvih preduzeća u industriji, što je bila inicijalna kapisla i za druge grane – saobraćaj, rudarstvo, finansije.4 Jedan od osnovnih razloga začetka akcionarstva, odnosno emitovanja akcija, jeste prikupljanje manjih suma kapitala koje su se nalazile u više ruku, kako bi se ta sredstva koncentrisala radi finansiranja skupih projekata. Drugi razlog je što se akcijama premošćava vremenski period od ulaganja do profitiranja, odnosno, mogućnost dalje prodaje akcija. Glavna karakteristika akcija je u tome što kupovinom kupujem i udeo u vlasništvu firme sa svim rizicima i benefitima ali bez naše direktne odgovornosti. Takođe akcionari nikako ne mogu izgubiti više od onoga što su uložili, za razliku od duga gde je dužnik odgovoran celom svojom imovinom.Danas je ovaj vid organizovanja i prikupljnja sredstava široko rasprostranjen, a akcionarska društva se dele na dve vrste, zatvorena ili privatne korporacije i otvorena ili javne korporacije. Zatvorena akcionarska društva se neretko sastoje od manjeg broja akcionara i postoje ograničenja u prometu akcija, a akcijama se ne trguje na berzi. Na drugoj strani se nalaze otvorena akcionarska društva gde ne postoji ograničenje u prometu i njihovim akcijama se slobodno trguje na berzanskom i vanberzanskom tržištu.

Jedan od razloga dominacije akcionarstva je i to što životni vek organizacije nije povezan sa životnim vekom vlasnika, što je slućaj kod nekih drugih oblika vlasničkih preduzeća. Takođe i lakši pristup finasnijskom tržištu i veće mogućnosti sakupljanja kapitala su odgovorne za njegovo održavanje i rast.

4.2.Pojam Akcija

Akcija (share, stock) je hartija od vrednosti koja je formalna, novčana dugoročna i masivna, nedeljiva hartija od vrednosti sa promenljivim prihodom i koja obezbeduje njenom imaocu vlasništvo nad delom kapitala preduzeca. Akcija predstavlja pismenu ispravu o vlasništvu nad sredstvima uloženim u preduzeće, banku, drugu finansijsku organizaciju, organizaciju za osiguranje i drugo pravno lice koje možesticati dobit. Naime, kao što je poznato, ukupan kapital preduzeća, podeljen je na određeni broj akcija i svaki vlasnik koji ih poseduje, vlasnik je srazmernog dela datog preduzeća. Nekada su se akcije i fizički štampale, međutim danas je to veoma redak slučaj. Najveći broj akcija sada se nalazi u elektronskom obliku, a vlasnik poseduje jednostavnu potvrdu na kojoj se nalaze podaci o datoj akciji kao i o samom akcionaru. Proces dematerijalizacije akcija zahvatio je gotovo sva tržišta kapitala, što u mnogome smanjuje troškove emisije, ali i samog rada sa akcijama.

U zavisnosti od vrsta akcija, iste mogu glasiti na dinare ili na strane valute. Prema važećim zakonskim propisima akcije se u domicilnoj praksi kupuju i prodaju na tržištu za dinare. Akcije se uplaćuju u novcu a mogu se uplatiti i u stvarima i pravima koje se iskazuju u novčanom iznosu.

4 Izvor: http://www.psinvest.rs/sr/akcije

14

Sam akt kupovine akcija može se izvršiti uplatom odjednom ili u ratama. Ukoliko je uplata u ratama, tada kupac dobija privremenu akciju, s tim što se svaka naredna uplata upisuje i potvrđuje na privremenoj akciji. Kad imalac privremene akcije uplati ukupni iznos svog udela, tada se privremena akcija povlači i zamenjuje stalnom akcijom. Ukoliko nije postignut ukupni iznos sredstava na koji se izdaje akcija, tada izdavalac akcije može odustati od njihovog izdavanja, pri čemu je dužan da uplatiocima vrati uplaćena novčana sredstva uvećana za kamatu, koja se obračunava od dana uplate do dana povrata sredstava. Imalac akcije stiče pravo na deo ostvarene dobiti -dividendu. Ukoliko se sprovodi specijalni postupak (stečaj) nad izdavaocem akcija, tada imalac akcije ima pravo na pripadajući deo stečajne mase. Odgovarajući organ upravljanja u preduzeću emitenta akcije utvrđuje visinu dividende i način njene isplate. Akcija se sastoji iz dva dela. Na plaštu akcije (prvi deo) označenisu svi njeni osnovni elementi, a na kuponskom tabaku (drugi deo) sadržani su kuponi za naplatu dividende. Odluke o izdavanju akcija donosi odgovarajući organ upravljanja izdavaoca – osnivačakcionarskog društva.

4.3. Prava vlasnika akcija (investitora)

Ono što spada u osnovne prednosti koje akcije pružaju vlasniku (investitoru) su veća stopa prinosa u odnosu na druge hartije od vrednosti (shodno većem riziku investiranja u njih s obzirom na to da emitent ne mora ostvariti dividende ili, u slučaju da se to desi, dividenda ne mora biti i isplaćena) i, možda još bitnija, da je finansijska odgovornost vlasnika akcija za poslovanje, imovinu i dugove emitenta, akcionarskog društva, ograničena samo do iznosa vrednosti njegovih akcija.

Pri tome osnovna prava vlasnika (imaoca) akcija su:

1. pravo na potvrdu o vlasništvu (pravo na upis u registar vlasnika)

2. pravo glasa– predstavlja jedno od osnovnih prava koje investitor dobija, najčešće kupovinom obične akcije. Ono se sastoji u mogućnosti akcionara da na Skupštini akcionara glasa za izbor direktora koji ulaze u sastav Upravnog odbora. Zaključujemo da pravo glasa najdirektnije odražava vlasništvo. Putem prava glasa akcionari faktički ostvaruju kontrolu nad poslovanjem preduzeća.

3. pravo na deo dobiti – što nije ništa drugo do pravo na dividendu. Isplata dividendi se vrši na osnovu odluke Skupštine akcionara, a na predlog Upravnog odbora preduzeća. Prilikom donošenja tih odluka, menadžeri vode računa o većem broju faktora, kao što su: finansijska situacija, ciljevi preduzeća, razvoj nemogućnosti, stanje na finansijskim tržištima, itd. Na osnovu detaljne analize biraju se odgovarajuće strategije i politike dividendi. Pri definisanju politike dividendi,preduzeće mora voditi računa i o osnovnim karakteristikama dividende, koje se sastoje u sledećem:5

Isplata dividendi ne predstavlja prioritetnu obavezu za preduzeće. Ukoliko kompanija ne plaća dividendu to ne povlači zakonske

5 Dr Zoran Grubišić ,,Osnovi finansijskih tržišta“, Beograd, 2008. srt.157.

15

sankcije, za razliku od neplaćanja kamate na emitovane obveznice. Emitent usled toga neće otići u bankrotstvo.

Za razliku od plaćanja kamate koja se tretira kao trošak, isplate dividendi nemaju takav tretman. Pre nego što kompanija odluči da isplaćuje dividende akcionarima mora da plati porez na dobit kompanije.

Za akcionare dividenda predstavlja prihod, koji takođe podleže oporezivanju. Ukoliko kompanija poseduje akcije drugih preduzeća, i n atoj osnovi dobija dividendu, takav prihod se ne oporezuje u celini, već samo delimično. Problem kod fizičkih lica je problem dvojnog oporezivanja – i profita kompanije i prihoda od dividendi.

4. pravo preče kupovine akcija ( preemtive right ) – specifično pravo koje se aktivira u slučaju da kompanija odluči da izdaje novu emisiju akcija. Suština prava je da omogući postojećim vlasnicima da održe svoj vlasnički udeo kupovinom novih akcija. Ono se ostvaruje tako što prilikom nove emisije, svaki postojeći akcionar dobija pravo da može, ukoliko to želi, da kupi određeni broj akcija te emisije srazmerno svom vlasničkom učešću. Pravo preče kupovine akcija predstavlja izuzetno važan mehanizam zaštite interesa postojećih akcionara (vlasnika). Ovim pravom se pre svega štiti njihov vlasnički udeo, ali ujedno i sprečava razvodnjavanje finansijske aktive. Ova pojava se dešava kada se emituju i prodaju nove akcije po ceni koja je niža od tržišne (nominalna cena), tako da, utom slučaju, vlasnici postojećih (“starih”) akcija bivaju oštećeni jer može doći dosmanjivanja cene akcija.Ovo pravo se izuzetno koristi u aktivnostima menadžera i akvizicije, prilikom prodaje akcija zaposlenima, i slično. Menadžeri ga često koriste za ojačavanje sopstvenih pozicija bilo kroz kupovinu akcija, bilo kroz disperziju vlasništva na veći broj akcionara

5. pravo na uvid u poslovne rezultate A.D.– ovo pravo se sastoji u mogućnosti da vlasnici akcija dobiju na uvid relevantne podatke i informacije o poslovanju preduzeća. To konkretnije znači uvid u osnovne finansijske izveštaje– bilans stanja, bilans uspeha, objavljivanje najvažnijih finansijskih pokazatelja i tome slično. Ovo pravo nije neograničeno, pošto se ne sme dozvoliti da, zarad javnosti poslovanja, bude ugrožena konkurentska pozicija preduzeća, tako da postoje područ ja gde se uvid ne dozvoljava. Međutim, u slučaju kada akcionari nisu zadovoljni određenim poslovnim potezima ili sumnjaju u nepravilnost rada menadžera mogu zatražiti angažovanje suda. Neobjektivno informisanje može imati vrlo teške posledice po pojedine kompanije i njenea kcionare.

6. pravo na aktivu u slučaju likvidacije– reč je o pravu kojim akcionari dobijaju mogućnost da učestvuju u delu likvidacione mase u slučaju bankrotstva ili likvidacije kompanije. Ovo pravo, kada je reč o običnim akcijama je mlađe u odnosu na prava vlasnika obveznica ipreferencijalnih akcija. To znači da ukoliko kompanija posluje loše i nije u stanju da izvrši svoje obaveze, posebno po osnovu emitovanih instrumenata duga, poverioci mogu preduzeti čitav niz mera, od kojih su najradikalnije pokretanje stečajnog ili likvidacionog postupka. U tom postupku prvo

16

se vrši izmirivanje obaveza prema državi (na ime neplaćenih poreza i drugih davanja), zatim prema kratkoročnim poveriocima, dugoročnim kreditima i vlasnicima obveznica, pavlasnicima preferencijalnih akcija i, tek na kraju, u slučaju da nešto preostane od vrednosti aktive kompanije – vlasnicima običnih akcija.

7. pravo na transfer akcija– podrazumeva pravo na slobodnu prodaju akcija. Akcionari otvorenih ili javnih A.D. mogu akcije transferisati na druge investitore bez ikakvih ograničenja. To znači da im za tako nešto nije potrebna saglasnost ni menadžera, ni Upravnog odbora, niti drugih akcionara. Ovo pravo čini akcije vrlo likvidnim oblikom finansijskih instrumenata. Kod zatvorenih A.D. prenos akcija je nešto složeniji, pošto ovo pravo može biti delimično ograničeno određenim statusnim odredbama društva, o čemu akcionari posebno moraju da vode računa.

4.4.Karakteristike akcija

Akcije predstavljaju vlasničku hartiju od vrednosti, pošto predstavljaju udeo akcionara u vlasništvu akcionarskog društva. Naime, kao što je poznato, ukupan kapital preduzeća, podeljen je na određeni broj akcija i svaki vlasnik koji ih poseduje, vlasnik je srazmernog dela datog preduzeća. Nekada su se akcije i fizički štampale, međutim danas je to veoma redak slučaj. Najveći broj akcija sada se nalazi u elektronskom obliku, a vlasnik poseduje jednostavnu potvrdu na kojoj se nalaze podaci o datoj akciji kao i o samom akcionaru. Proces dematerijalizacije akcija zahvatio je gotovo sva tržišta kapitala, što u mnogome smanjuje troškove emisije, ali i samog rada sa akcijama.

Jedna od najznačajnijih karakteristika akcija, koja je donela veliku prednost korporativnog vlasničkog oblika u odnosu na druge, jeste ograničena odgovornost vlasnika. Naime, vlasnik udela u akcionarskom društvu u slučaju gubitka ili poslovnog neuspeha kompanije, ne može izgubiti više od onoga što je uložio u kupovinu datih akcija. Pored ove veoma značajne karakteristike, akcije svojim imaocima donose još veliki broj prava, što ih bitno razlikuje od drugih finansijskih instrumenata. Sama suština posedovanja akcije leži u činjenici da je njen vlasnik ujedno i vlasnik srazmernog dela preduzeća čije akcije poseduje. Ova činjenica mu daje pravo kontrole koje se sastoji u pravu glasa na skupštini akcionara, odnosno vlasniku akcija omogućuje da učestvuje u izboru menadžera koji ulaze u rukovodeće organe akcionarskog društva. Samim tim, akcionar posredno rukovodi preduzećem i tako utiče na buduće poslovanje kompanije, što može doneti rast cena akcija, ali i veću dobit. Deo dobiti koja nastane u preduzeću deli se među akcionarima, a srazmerno njegovom udelu. Ovo pravo na deo dobiti akcionarskog društva nije ništa drugo do pravo na dividendu. Ipak, ovo pravo se ne mora uvek ostvariti, jer ponekad preduzeće može odlučiti da ne isplati dividendu, već da taj iznos dobitka reinvestira u preduzeće, u želji da u budućem periodu ostvari još veću dobit.

17

Akcija moze biti u materijalizovanom obliku, (novac i HOV) - i dematerijalizovanom, elektronskom obliku. Ako je akcija u materijalizovanom obliku sastoji se iz dva dela:

1. plašta2. kupovni tabak

Akcionarska društva svoj kapital mogu uvećavati i putem emisije novih akcija. U tom slučaju postojećim akcionarima se nudi da ostvare svoje pravo preče kupovine novoemitovanih akcija. Kako bi sačuvali svoj vlasnički udeo, potrebno je da dokupe srazmeran udeo u novoj emisiji akcija, pa im se omogućava da taj proces urade pre ostalih zainteresovanih lica, i često po nižoj ceni. Da bi akcionar zadržao isti vlasnički udeo kao i pre emisije, on mora da dokupi onoliki broj akcija koliko iznosi njegov udeo u postojećoj vlasničkoj strukturi, pa tako, ukoliko je on do sada imao 1% vlasništva, prilikom emisije novih 10.000 akcija, da bi sačuvao isti udeo, akcionar mora da dokupi 100 akcija (1% od 10.000). Akcionar može i da ne iskoristi ovo pravo, ali će se tada njegov vlasnički udeo smanjiti. Prilikom stečaja ili likvidacije preduzeća, vlasnik akcija ostvaruje pravo na srazmeran deo stečajne ili likvidacione mase. Međutim, pre vlasnika običnih akcija, na ovu masu pravo ostvaruju vlasnici obveznica i preferencijalnih akcija, pa se tako može desiti da vlasnik običnih akcija ne ostvari ovo pravo, ali bi on trebalo unapred da bude svestan ovog rizika. Takođe, akcionar ima pravo uvida u osnovne poslovne rezultate akcionarskog društva, ali ovo pravo ipak nije neograničeno, kako bi se preduzeće sačuvalo konkurentsku pozicija preduzeća, koja može biti ugoržena objavljivanjem svih svojih poslovnih rezultata. Karakteristika koja je akcijama dala, možda, primat na finansijskim tržištima jeste pravo na njihov transfer, odnosno slobodnu prodaju. Akcionari, najčešće, svoje akcije mogu prodavati bez ikakvih ograničenja, bilo kad i bilo kome. Ovo pravo čini akcije vrlo likvidnim finansijskim ulaganjem, omogućavajući brz ulazak i brz izlaza iz određenih vlasničkih pozicija. Postoje, međutim, i zatvorena akcionarska društva, kod kojih ovo pravo može biti malo složeniije, pošto je za prodaju svojih akcija potrebno dobiti odbrenje menadžera ili pak skupštine akcionara.

Neke od osnovnih karakteristika koje čine akcije su i te da :

Akcije izdaju akcionarska društva, i to tek nakon upisa akcionarskog društva u sudski registar. Akcije mogu izdati i preduzeca, banke, organizacije za osiguranje i druge finansijke organizacije.

Svaka akcija reprezentuje jedan deo kapitala društva, odnosno ulog koji je imalac uneo u osnovnu glavnicu. Akcije ne daje vlasniku da poseduje pravo nad uplacenim sredstvima, vec ta sredstva postaju u casu uplate vlasništvo društva. Dakle, imalac stice odredena prava, ali on može raspolagati slobodno samo sa akcijama.

Akcije daju akcionaru određena prava. Bez obzira na vrstu akcije, akcionar uvek ima pravo na dividendu i na deo likvidacione ili stečajne mase, koja preostane kada su podmireni poverioci društva. Ta prava su obligaciono-pravnog

18

karaktera, a ako akcionar ima pravo na upravljanje društvom onda su u pitanju akcije sa pravom ucešca.

Akcije su nedeljive. Akcionar ne može prava koja proizilaze iz akcije da podeli na dva ili više lica. U slučaju ako postoji više od jednog vlasnika akcije, vlasnici čine u a.d. jednog akcionara. U knjigu akcija se upisuje ime zajednickog punomoćnika.

4.5.Vrste i elementi akcija

4.5.1.Vrste akcija

U literaturi se najčešće sreće bazično razlikovanje akcija na dve osnovne vrste: obične i preferencijalne akcije.

Najpoznatiji tip akcija su svakako obične akcije (ordinary, common shares), čijim izdavanjem emitent dolazi do sredstava za finansiranje poslovanja, dok kupci postaju novi suvlasnici firme i one su najzastupljeniji instrument akcijskog kapitala. Pošto investitori prihvataju rizik poslovanja emitenta oni dobijaju pravo da učestvuju u deobi dobiti, u obliku dividende. Isplata dividendi ne predstavlja prioritetnu obavezu za preduzeće kao isplata kamate na emitovane instrumente duga.

1) Obične akcije predstavljaju osnovnu jedinicu vlasništva u akcionarskom društvu.

Karakteriše ih:

Pravo na dividendu Glasačko pravo Ograničena odgovornost, Pravo na likvidacioni ostatak

Dividenda predstavlja dohodak od svojine nad kapitalom koji realizuje vlasnik akcije. Uspešno preduzece poslovanjem ostvaruje dobit i odlučuje da li ce dobit raspodeliti akcionarima preduzeca u obliku dividendi, reinvestirati je u preduzeće ili pak deo dobiti podeliti u obliku dividendi a deo iskoristiti za nove projekte i razvoj preduzeca. Obično preduzeća koja karakteriše veliki rast odlučuju da dobit zadže u preduzecu, dok stabilna preduzeća koja se nalaze u fazi zrelosti odlučuju da deo dlobiti isplate akcionarima u obliku dividendi. Preduzećaa, dakle. nisu obavezna da isplaćuju dobit u obliku dividendi vlasnicima običnih akcija.

19

Glasadko pravo. Obična akcija obezbeđuje njenom vlasniku glasačko pravo na akcionarskoj skupštini, srazmerno njegovom udelu u osnovnom kapitalu. Ovlašćenja akcionara propisana su statutom preduezeća, ograničena su i uglavnom se svode na glasanje, odnosno izbor članova upravnog i nadzornog odbora, promene statuta društva, odlučivanje o emitovanju vrste i broja dodatnih akcija, odlučivanje o fuziji itd. Obično svaka akcija nosi jedan glas na skupštini akcionara, međutim neka preduzeća imaju dve klase običnih akcija sa različitim glasačkirn pravima. Npr. klasa A može donositi pet, dok klasa B sarno jedan glas po akciji. Obe klase običnih akcija imaju ista prava na kapital, dobit i dividendu preduzeća. ali vlasnici akcijaklase A irnaju dodatna glasačka prava koja im obezbeđuju veći uticaj na menadžment ili dodatne privilegije kao što su npr. rnesto u upravnom odboru, korišćenje aviona kompanije itd.

Ograniicna odgovornost. Akcionari odgovaraju za gubitke preduzeća do visine svog uloga. Dakle gubici pojedinačnog akcionara ograničeni su visinom njegovog ulaganja u akcionarsko društvo i on ne odgovara sopstvenom imovinom za gubitke preduzeća, čak i u slučaju da su potraživanja poverilaca veća od imovine preduzeća.

Pravo na likvidacioni ostatak. U slučaju stečaja preduzeća, prvo se iz aktive preduzeća isplaćuju potraživanja poverilaca kao što su kreditori, Država, zaposleni, povlašćeni akcionari. Ukoliko nakon isplate svih dugovanja preostane deo likvidacione mase, vlasnici običnih akcija imaju pravo na obeštećenje srazmerno svom udelu u osnovnom kapitalu.

2) Drugu veliku grupu akcija predstavljaju prioritetne, povlašćene ili preferencijalne akcije. One takođe odražavaju deo vlasništva nad vlasničkim oblikom preduzeća s tom razlikom što njihovi vlasnici obično ne uživaju pravo glasa. Zauzvrat se vlasnicima garantuje fiksna dividenda i povlašćen tretman u pogledu njene isplate. U poređenju sa običnim akcijama, to konkretnije znači da nijedan dinar dividende ne sme biti isplaćen vlasnicima običnih akcija, dok se ne isplati dividenda vlasnicima preferencijalni akcija. Upravo, usled navedene prednosti prioritetne akcije su i dobile ime. Međutim postoji još jedna specifičnost ovih akcija. Reč je o prioritetu u pogledu izvršenja obaveza u slučaju bankrotstva ili likvidacije akcionarskog društva. Tada su prava njihovih vlasnika „starija“ u odnosu na vlasnike običnih akcija. Usled svega toga one nude veću sigurnost, odnosno manji rizik svojim vlasnicima u odnosu na vlasnike običnih akcija. Preferencijalne akcije mogu biti i zamenljive ili konvertibilne, gde svojim vlasnicima daju mogućnost da pod fiksnim i relativno povoljnim uslovima budu konvertovane u obične akcije. U pogledu plaćanja dividende moguće je razlikovati dve vrste prioritetnih akcija, a to su kumulativne i nekumulativne. Razlika se ogleda u tome da li se sve neisplaćene dividende iz ranijih godina kumuliraju ili ne. Pri tome one uvek moraju biti isplaćene pre nego što se isplate dividende vlasnicima običnih akcija. Pored dve osnovne vrste akcija, u okviru svake grupe finansijskih instrumenata mogu postojati različite varijante. Tako na primer, u okviru običnih akcija, možemo razlikovati više klasa akcija (A, B, itd.), koje svojim vlasnicima daju , pre svega, različita prava glasa, ali razlčite prihode. U literaturi se pominje i postojanje garantovanih akcija. Specifičnost koja ih razlikuje u odnosu na druge akcije sastoji se u tome što je isplata dividende garantovana drugom firmom ili finansijskom institucijom.

20

Konačno, prema Zakonu o hartijama od vrednosti akcije su svrstane u više grupa:6

1. Prema redosledu emitovanja: osnivačke (akcije prve emisije) i akcije sledećih emisija.

2. Prema sadržini prava učešća u dobiti: obične (redovne) i prioritetne(povlašćene) akcije.

3. Prema pravu glasa: akcije bez prava glasa i akcije s pravom glasa.

4.5.2.Elementi akcije

Svaka hartija od vrednosti pa i akcija sadrži određene elemente. Među najvažnijim možemo uključiti: Plašt i kuponski tabak.

Plašt je glavni deo akcije. Bez plašta nema akcije. U njemu moraju biti sadržani svi glavni delovi akcije. A to su:

oznaka da je akcija, oznaka vrste akcija, ukupan obim emisije akcija i broj u komadima, firma i sedište emitenta, nominalna cena akcije, serijski i kontrolni broj akcije, prava iz akcija, faksimil potpisa ovlašćenog lica emitenta.

Kuponski tabak je drugi deo akcije koji sadrži kupone za naplatu dividende. Kupon za naplatu dividende sadrži:

redni broj, oznaku serije i redni broj akcije, firmu i sedište emitenta, godinu za koju se dividenda isplaćuje, faksimil potpisa ovlašćenog lica emitenta.

Talon je isprava na osnovu koje imalac akcije ima pravo zahtevati od akcionarskog društva da mu, za akciju na koju se talon odnosi, izda nove kupone za naplatu dividende. Talon je dakle isprava za podizanje novog kuponskog tabaka kada je raniji iscrpljen. Talon nije hartija od vrednosti. Može biti izdat ali i nemora. Ako se izdaje, onda se to čini zajedno sa kuponskim tabakom. On sadrži:

6 Dr Zoran Grubišić ,,Osnovi finansijskih tržišta“, Beograd, 2008. srt.163.

21

oznaku da je talon serijski i kontrolni broj akcija na koje se odnosi firmu i sedište emitenta izjavu emitenta da će donosiocu talona izdati novi kuponski tabak faksimil i potpis ovlašćenog lica.

4.6.Osnovni tipovi vrednosti akcija

Analiza vrednosti predstavlja jedan od najvažnijih aspekata za proučavanje akcija. Taj značaj ogleda se u tome da nivo cena akcija na finansijskom tržištu veoma mnogo govori o kvalitetu poslovanja, efektivnosti i efikasnosti upravljanja i perspektivama kompanije. Zato je održavanje cene akcija na visokom nivou, što je moguće duže, pouzdan signal uspešnosti poslovanja i maksimiziranja bogatstva vlasnika, a to je, svakako, zajednički interes i vlasnika i menadžera i zaposlenih. Kod akcija razlikujemo tri osnovna tipa vrednosti. To su:

nominalna, knjigovodstvena i tržišna.

Nominalna vrednost akcije (face, stated, par value) se odnosi na vrednost po kojoj akcionarsko društvo odlučuje da emituje svoje akcije. Nominalna vrednost jedne akcije pomnožena sa brojem emitovanih akcija daje nominalnu vrednost akcijskog kapitala.Nominalna vrednost se uglavnom određuje odlukama Upravnog odbora i, izuzev u momentu emisije, kasnije ona ima relativno mali značaj. Postojalo je dosta slučajeva, posebno krajem XIX veka i u prvoj polovini XX veka gde su mnoga preduzeća emitovala akcije bez ove vrednosti. Za tako nešto postoje brojni razlozi kao što su: lakše određivanje nove vrednosti u slučaju reorganizacije, lakše emitovanje novih akcija, mogućnost finansiranja akcijama čija je cena približno jednaka tržišnoj, sprečavanje vezivanja vlasnika za nominalne agregate i slično.

Knjigovodstvena vrednost predstavlja drugu vrednost akcija. To je računska kategorija koja se dobija prostim deljenjem ukupne knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala (koji se nalazi u pasivi bilansa stanja i predstavlja zbir nominalne vrednosti, emisione premije izadržane dobiti) i broja emitovanih akcija. Pošto se osnovni elementi akcijskog kapital atokom vremena mogu menjati, logično je i da se menja i knjigovodstvena cena. Tržišna vrednost ili cena je , ujedno i najvažnija vrednost akcija jer se po njoj obavljaju kupoprodajne transakcije između kupaca i prodavaca akcija. Formira se na sekundarnim tržištima akcija (bilo u okviru berzanske ili vanberzanske trgovine) odnosom ponude i tražnje, pa je zbog toga podložna čestim fluktuacijama. Na visoko efikasnim tržištima na njihovo kretanje utiče veliki broj informacija i faktora. Neki od najvažnijih faktora koji mogu uticati na kretanje

22

tržišnih vrednosti akcija su: poslovni rezultati preduzeća, kretanje tražnje,promene u grani delatnosti i u ukupnoj privredi, opšti ekonomski faktori (promene kamatnihstopa, inflatorne stope, devizni kursevi, poreske stope, mere ekonomske politike, stanjeplatnog bilansa, itd.), politički događaji, najave i realizacije menadžera i akvizicija, takozvana “velika očekivanja” (koja su prisutna kod preduzeća od kojih se očekuje veliki poslovni uspeh) i čitav niz drugih.

Zaključak

23

Kroz prošlost, od kraja drugog svetskog rata pa do današnjeg vremena, svedoci smo stvaranja odnosno pojava novih finansijskih instrumenata. Glavne uzroke njihovih nastajanja možemo naći u potrebama tržišne ekonomije kao i u globalizaciji svetske privrede koja je do te mere povezana, da jednostavno politička ili privredna kretanja u jednoj zemlji mogu dovesti do veoma ozbiljnih posledica u drugim zemljama. Ako bi smo želeli da istaknemo karakteristike međunarodnih poslovnih finasija sa aspekta tržišta kapitala, onda pre svega moramo reći da je razvoj i pojava novih hartija odvrednosti u stalnom usponu. Da bi se mogle iskoristiti sve prednosti i eliminisati slabosti finansiranja pomoću vrednosnih papira, potrebno je stvoriti institucionalni okvir. A to se odnosi na postojanje organizovanog tržišta kapitala (primarnog i sekundarnog), specijalizovanih institucija za posredovanje pri emisiji (investicione banke), te postojanju organizovane društvene kontrole poslovanja s vrednosnim papirima.

Pored nesumnjivih razlika izeđu akcija i obveznica, u novije vreme postoji snažna tendencija njihovog približavanja. Kreiraju se neke vrste obveznica koje su veoma bliske akcijama (participativne obveznice). S druge strane kreiraju se neke vrste akcija koje su slične obveznicama (prioritetne participativne akcije bez prava glasa). Uz to, postoje i obveznice koje se izdaju sa mogućnošću zamene u akcije po opciji imaoca obveznice, kao i obveznice koje su automatski zamenjive u akcije. Otuda se u teoriji sve više govori o takozvanim mešovitim hartijama.U pogledu obveznica, naš osnovni pravni izvor je Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.

Akcije su zapravo finansijski instrumentii koji njenom imaocu obezbeđuju proporcionalno vlasništvo nad delom kapitala preduzeća kao i prinos od ulaganja u vidu dividende i/ili kapitalne dobiti prilikom prodaje akcije na tržištu. Izdavalac akcije njenim izdavanjern obezbeđuje kapital neophodan za poslovanje preduzeća i realizaciju novih projekata. Odluku o investiranju u određene akcije pojedinci, pleduzeća, investicioni fondovi i ostali poslovni subjekti donose na osnovu upoređivanja cene akcije na berzi i njene vrednosti određene najprikladnijom metodom valuacije akcije. Ukoliko je vrednost akcije veća od trenutne tržišne cene akcije, investitor bi trebalo da se odluči na investiciju. U suprotnom investitor bi trebalo da odustane od invsticije.

Što se tiče obveznica najkraće rečeno, obveznica je dugoročni dužnički vrednosni papir. To je dužnički finansijski instrument jer kupac obveznice (na primarnom tržištu) posuđuje iznos na koji obveznica glasi njenom izdavatelju (emitentu obveznice). Zapravo, obveznica je upravo kredit kojim se namerava trgovati.Iznos kredita odnosno obveze izdavatelja jeste tzv.nominala obveznica. To je iznos koji se izdavatelj obvezao platiti po dospeću obveznice, odnosno iznos na koji obveznica glasi. Kao što se na svaki drugi kreditni aranžman plaća kamata, tako se i obveznice izdaju uz određenu kuponsku kamatu (nominalnu kamatnu stopu) koja je uglavnom određena opšim tržišnim zakonima u vreme primarne emisije. Jednom utvrđena, kuponska kamata vredi za celi životni vek obveznice. Spomenimo ipak da postoje i obveznice čija se kamatna stopa tokom njenog trajanja menja (obveznice s promenjivom kamatnom stopom), pa čak i obveznice koje ne nose "klasične" kamate (tzv. obveznice bez kupona) već se izdaju ispod nominale za iznos kamata.Vreme otplate glavnice naziva se dospećem obveznice. Obveznice su pogodan oblik ulaganja za investitore s visokim stupnjem averzije prema riziku. Naime, obveznice, zarazliku od deonica, nose svojim vlasnicima fiksne prinose - kamate.

Neke od bitnih razlik između akcija i obveznica su i te da:

24

Akcije: Nemaju rok dospeća Vlasnička HOV Menja se vlasnička struktura Rizičnije HOV Veći prinosi Ne postoji zakonskaObaveza isplate dividendi

Obveznice: Imaju rok dospeća Dužnička HOV Ne menja se vlasnička struktura Nose fiksni prihod Mora se isplatiti nominalna vrednost kamata

Literatura

Dr Zoran Grubišić ,,Osnovi finansijskih tržišta“, Beograd, 2008.

25

Pitić G., Petković G, Erić D., Šoškic D., Štimac M.“Berzanski pojmovnik ”, Beogradska berza, Beograd 1996.

Jovanović N. ,“Emisija vrednosnih papira – pravna razmatranja” , Beograd,2001

Internet izvori:

http://www.psinvest.rs/sr/akcije http://www.kamatica.com/pojam/finansijski-instrumenti

26