Finansijska Politika Preduzeća i Pravila

Висока економска школа струковних студија Пећ у Лепосавићу

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Пословне финансије

Тема: Финансијска политика предузећа и правила

Ментор: Студент:

Борис Сиљковић Саша Танић 71/14

У Лепосавићу 2015, год.

Финансијска политика предузећа и правила

Садржај:

Увод................................................................................................................................................2

Циљ финансијске политике.......................................................................................................3

Принципи економско-финансијске политике.......................................................................4

Вертикална и хоризонтална правила финансирања............................................................8

Вертикална правила финансирања.....................................................................................9

Правила за однос између сопственог и туђег капитала...............................................9

Правила за однос резерви према номиналном капиталу..........................................10

Правила за однос дугорочног према краткорочном капиталу.................................10

Хоризонтална правила финансирања...............................................................................11

Златно (банкарско) правило финансирања..................................................................11

Златна билансна правила финансирања......................................................................12

Правила финансирања 1:1 и 2:1.................................................................................14

Остала правила финансирања......................................................................................14

Закључак.....................................................................................................................................16

Литература..................................................................................................................................17

: 71/14Кандидат Саша Танић 1


Увод

За остваривање утврђеног циља, од пресудне важности је избор начела по којима се

ради да би се циљ остварио. То је управо суштина тзв. менаџмента управљања. У

менаџменту управљања, финансијска политика се јавља као један од инструмената у

остваривању укупне политике, односно циљева предузећа. Да би се то постигло, мора се

знати корелативна веза измену циља и начела. За конкретни циљ мора се избрати оно

начело које има корелативну везу са њим. У оквиру предузећа постоји више тзв.

пословних функција; набавна, производна, продајна, финансијска, развојна и кадровска.

Свака од ових функција има своју политку, која обухвата циљ функције и начела

по којима се ради да би се циљ остварио. Циљеви финансијске политике, налазе се у

домену остваривања и

расподеле добити (профита), а начела су правила која се морају поштовати да би се циљ

остварио.

То су: финансијска стабилност, ликвидност и рентабилност. Треба, међутим, истаћи да

ниједан систем или предузеће, не може успешно реализовати своје планове, без модерн

организоване финансијске функције и адекватно утврђене финансијске политике.



Циљ финансијске политике

Врхунски циљ финансијске политике је финансијска снага предузећа која подразумева:

Трајну способност плаћања

Трајну способност финансирања

Трајну способност инвестирања

Трајну способност повећања имовине власника

Трајну способност задовољења финансијских интереса учесника у предузећу

Трајна способност плаћања подразумева да предузеће у моменту доспећа рока

плаћања било које обавезе има готовине најмање у висини доспелих обавеза. У теорији и

пракси позната су четири концепта, као саставни дијелови финансијске политике, за

плаћање обавеза, односно за одржавање ликвидности предузећа, и то:

Пуна сигурност

Ограничени ризик

Пуно покриће обавеза

Импровизована ликвидност

Трајна способност финансирања подразумева да је предузеће способно да

финансира дати обим пословања из расположивих извора финансирања

(капитала,дугорочних и краткорочних кредитних обавеза и спонтаних извора

финансирања) или да смањење постојећег извора финансирања надокнадити другим

извором финансирања (отплаћене дугорочне обавезе да надомкнади повећањем капитала),

или да их надокнадити новим задужењем (рецимо,емисија дугорочних обвезница и

комерцијалних записа).

Трајна способност инвестирања подразумева да предузеће вишак слободне готовине

уложи у инвестициони пројекат који обећава повећање добитка или да за финансирање

тог пројекта прибави додатне изворе финансирања (емисија нове серије акција, додатно

кредитно задужење, емисија и продаја дугорочних хартија од вриједности- обвезница или

комерцијалних записа). Трајна способност повећања имовине власника. Имовина

власника предузећа уложена у предузеће је капитал власника. Књиговодствена вриједност

капитала повећава се ако се: при продаји акција остварује премија и при расподјели нето

добитак акумулира за резерве и за задржани добитак. Трајна способност задовољења

финансијских интереса учесника у предузећу.



Принципи економско-финансијске политике

Применом принципа економско-финансијске политике предузеће остварује

максималне резултате уз минимална улагања. У савременој економско-финансијској

литератури истичу се следећи принципи финансијске политике:

принцип рентабилности

принцип сигурности и ликвидности

принцип заштите од презадужености

принцип флексибилности (или финансијске еластичности)

принцип независности.

Принцип рентабилности се изражава у остваривању максималних резултата у

дужем временском периоду. Предузеће послује рентабилно када постиже позитиван

финансијски резултат. Ако предузеће оствари губитак, његово пословање је нерентабилно.

Рентабилност се може мерити и анализирати преко стопе приноса укупног капитала и

преко стопе приноса сопственог капитала. Стопа приноса се изражава односом између

чистим примитака и уложеног износа средстава. Стопа рентабилности укупног капитала

може се рачунати на следећи начин:

Stopa prinosaukupnoд kapitala= BrutodobitakUkupan kapital

x 100=¿

¿ 100 000800 000

x 100=12,5 %

Стопа од 12,5% показује да је предузеће на сваких 100 динара укупног капитала остварило

принос од 12,5 динара. Овај принцип упућује на то да предузеће треба да инвестира

средства у оне послове којима ће остварити највишу стопу приноса. Предузеће ће

користити сопствени и позајмљени капитал све док је стопа приноса већа од тржишне

каматне стопе Менаџери и предузетници теже оплодњи сопственог капитала и занима их

показатељ његове рентабилности, који се израчунава стављањем у однос нето добитка и

сопственог капитала.

Стопа приноса сопственог капитала =neto dobitak

sopstvenikapitalx 100=¿

¿ 80 000500 000

x100=16 %



Стопа од 16% значи да је предузеће на сваки 100 динара уложеног сопственог капитала

остварила 16 динара нето добитка. Принцип рентабилности произилази из циља предузећа

да се максимирају резултати на дуги рок. Максимализација добитка претпоставља

максимализацију периодичних резултата пословања. Због тога менаџмент предузећа

настоји да резултати пословања, изражени кроз периодичне добитке, буду што већи. Из

напред наведеног можемо закључити да је принцип рентабилности један од најважнијих

принципа финансирања јер битно утиче на финансијску структуру предузећа, на облик

финансирања и употребу капитала у предузећу.

Принцип сигурности захтева да се финансирају они пословни подухвати из којих

ће се уложени новац сигурно вратити. Ако предузеће улаже новчана средства у сопствене

пословне активности, мора да се заштити од негативног финансијског резултата. То може

смањењем трошкова као и јачањем сопствених извора финансирања. Код улагања у туђе

пословне активности, може да се јави ризик немогућности наплате потраживања.

Настанак овог ризика може да се спречи оценом бонитета и кредитне способности

потенцијалних дужника. Ово начело се односи и на даваоце кредита. Они захтевају да се

њихови интереси заштите капиталом тражиоца кредита. Поред тога захтевају и

способност плаћања доспелих обавеза, што је принцип ликвидности. Ова два принципа су

међусобно повезани и произилазе из принципа заштите повериоца. Принцип сигурности је

важан принцип финансирања који налаже предузећу да поседује сопствени капитал јер је

он услов кредитне способности предузећа и захтев његових поверилаца.

Принцип заштите од презадужености захтева финансирање у складу са

ризиком, односно да учешће сопственог капитала мора да буде пропорционално ризику.

Наиме, у свакој пословној активности постоји одређени ризик губитка у пословању, па

већи ризик треба да прати и веће учешће сопственог капитала и обрнуто. Принцип

заштите од презадужености повезан је са принципом рентабилности, што је рентабилност

већа мањи је ризик од презадужености и обрнуто.

Принцип флексибилности или принцип еластичности произилази из ризика

који је условљен променама у тржишном привређивању и коњуктурним колебањима. Он

представља способност брзог краткорочног прилагођавања измењеним условима

пословања. Способност прилагођавања постоји ако је предузеће у стању да обезбеди

додатни капитал проузрокован повећањем обима пословања. Тада предузеће у сарадњи са

пословном банком решава питање флексибилности, јер би у супротном пропустило шансу



за остваривање бољег и већег финансијског резултата. Да би се уважио принцип

еластичности у финансирању, предузећа у својој финансијској политици дају предност

самофинансирању. Међутим, самофинансирање представља ограничавајући фактор у

настојању да се максимизира рентабилност. То захтева такву финансијску политику

предузећа која ће водити рачуна о односу између сопственог и позајмљеног капитала и на

тај начин обезбедити спровођење супротстављених принцип рентабилности и

флексибилности.

Принцип независности је повезан са принципом флексибилности и представља

заштиту од настојања повериоца да корисницима њиховог капитала наметну услове који

одговарају њиховој финансијској политици. Независност предузећа се повећава са

повећањем удела сопственог капитала. Ако долази до повећања учешћа туђег капитала,

смањује се независност предузећа јер се повериоци мешају у финансијску и пословну

политику предузећа да би смањили сопствени ризик. Међутим, доследним уважавањем

принципа независности предузеће постаје претерано опрезно што ограничава оптимални

успех пословања и успорава његов развој. Недостатак финансијских средстава доводи до

смањења обима пословања, што негативно утиче на финансијски резултат. Али

прибављање додатних средстава, посебно емитовањем нових акција, може да има за

последицу промену власничке и управљачке структуре, односно губитак независности.

Све ово показује колики је значај финансирања предузећа, јер структура финансирања

одређује структуру власништва и управљања. Применом начела независности треба

осигурати интересе власника и њихову независност у вођењу финансијске и пословне

политике.

При утврђивању политике финансирања предузеће мора да води рачуна о

међусобној повезаности принципа са општим циљевима, односно мора да пронађе онај

оптимум појединих принципа и правила који обезбеђују максималне резултате

финансирања.



Појам и правила финансирања

Под појмом правила финансирања подразумева и означавају се критеријуми за

избор средстава финансирања, односно норме за прибављање капитала из одређених

пословних аспеката. Основна сврха правила финансирања јесте да послуже предузећу као

смернице за доношење одлука о финансирању. Правила финансирања пословних

средстава предузећа настала су као резултат покушаја финансијске теорије и праксе да

идентификују и поставе универзалне норме или стандарде који би важили за све

привредне субјекте и све услове привређивања.То је комплексна дисциплина, па стога је

то немогуће установити. Тако постоје „Златна“ правила финансирања која имају

различите улоге:

Служе као смјернице за доношење одлука о финансирању (извора и појединих

обрта улагања у активи),

Правила финансирања имају улогу нормала. Сва правила финансирања односе се

само на биланс стања. По финансијама у капитал се убраја сопствени капитал и

дугорочниизвори финансирања.

Руковођене тим идејама теорија и пракса су пронашле већи број правила која се тичу

компоновања структуре финансирања и средстава привредних субјеката, а која данас

имају карактер класичних или традиционалних правила финансирања.

Правила финансирања у квантитативном смислу одређују:

структуру капитала, односно представља однос сопственог и позајмљеног

капитала (вертикална правила финансирања),

релације појединих дијелова уложених средстава посматраних по року везаности

(имобилизације) и појединих дијелова капитала посматраних по року

расположивости, (хоризонтална правила финансирања).

Вертикална правила финансирања полазе од претпоставке да се кроз структуру извора

обезбеди сигурност дужника и повериоца, рентабилност уложених средстава и аутономија

дужника. хоризонтална правила финансирања полазе од претпоставке да се кроз релацију

појединих делова средстава и појединих делова извора средстава обезбеђује ликвидност.

Овако постављена правила финансирања имају вишеструку улогу:

Сваки привредни субјект унапред зна како треба да обликује структуру извора и

како да постави релацију између појединих делова средстава и извора, што му са

аспекта финансирања обећава сигурност, независност, рентабилноси и ликвидност;



У финансијској анализи правила финансирања имају улогу нормале, што значи да

се стварно стање упоређује са нормалом и тако утврђује одступање од нормале,

према томе следе у закључци финансијске анализе о финансијској ситуацији

привредног субјекта;

При оцени кредитне способности будућег дужника од стране будућег повериоца,

правила финансирања имају улогу критеријума чије задовољавање условљава да се

будући дужник квалификује као кредитно способан.

Вертикална и хоризонтална правила финансирања

Правила финансирања представљају норме за примену принципа финансијске

политике. Она су резултат привредне праксе и наука економије предузећа, а њихов значај

и универзалност огледа се у називима „златна“, „оптимална“, „света“. У последње време

даје им се историјска димензија, па се називају „класична“ или „традиционална“. Без

обзира на то што наука економије предузећа указује на ограничену употребу ових

правила, пракса показује да их кредитне институције користе као средство за оцену

бонитета дужника.

Правила финансирања третирају:

структуру капитала, односно однос између сопственог и туђег капитала

(вертикална правила финансирања)

релације делова имовине и капитала (хоризонтална правила финансирања).

Суштину вертикалних и хоризонталних правила показује следећа шема:

ХОРИЗОНТАЛНА ПРАВИЛА

ФИНАНСИРАЊА

АКТИВА (имовина) ПАСИВА (капитал)

1. фиксна средства

2. варијабилна

средства

1. сопствени

извори

2. туђи извори

дугороч

ни

кратко

рочни

ВЕРТИКАЛНА

ПРАВИЛА



ФИНАНСИРАЊА

Шема 1 - Место и односи хоризонталних и вертикалних правила финансирања

Вертикална правила финансирања

Вертикална правила финансирања настоје да се кроз структуру капитала обезбеди

рентабилност, сигурност, независност и еластичност финансирања. Вертикална правила

финансирања деле се на:

правила за однос између сопственог и туђег капитала

правила за однос резерви према номиналном капиталу

правила за однос дугорочног према краткорочном капиталу.1

Правила за однос између сопственог и туђег капитала

Овим правима се постављају односи између сопственог и туђег капитала са циљем

заштите повериоца. Ово је резултат схватања да је сопствени капитал гаранција плаћања

обавеза у целости и на време. Заштита повериоца јавља се у форми:

постављених релација између сопственог и позајмљеног износа и

доњих лимита за финансирање предузећа сопственим капиталом.

За оцену кредитне способности предузећа и потребе анализе финансијске сигурности

користи се правило једнакости сопственог и туђег капитала које се назива и „златно

правило изравнања ризика“. У литератури не постоји јединствено мишљење о односу 1:1,

тако да се и односи 2:1 и 3:1 сматрају здрави. Захтеви сигурности и ликвидности

повериоца били су одлучујући за примену ових правила. Међутим, ликвидност није

условљена само великим уделом сопственог у укупном капиталу. Она зависи од низа

фактора, а најважније је усклађивање прилива и одлива средстава. Има много примера

који доказују да су предузећа са високим учешћем сопственог капитала неликвидна,

нарочито ако су неусклађени рокови прилива и одлива праћени недовољном

рентабилношћу. Насупрот њима предузећа са малим учешћем сопственог капитала, али са

високом рентабилношћу обезбеђују оптималну ликвидност. Однос сопственог и туђег

капитала посматра се и са становишта рентабилности и независности. Са становишта

рентабилности, све док је цена позајмљеног капитала нижа од стопе приноса на укупни

капитал, веће учешће туђег у односу на сопствени капитал доводи до раста стопе

1 Ranković J., "Upravljanje finansijama preduzeća", Beograd, 1997.



рентабилности сопственог капитала. Ограничење овој тежњи представља поверилац који

заштиту својих потраживања види у сопственом капиталу и опасност да предузеће

наруши принцип независности и еластичности.

Правила за однос резерви према номиналном капиталу

Овим правилима одређују се норме за формирање резерви према номиналном

капиталу. О овим правилима релативно се мало писало. Хорле наводи два аутора и то

Герстнер-а који „истиче начело да је предузеће сигурније, уколико су резерве веће“ и

Ницклисцха који одређује пропорцију да резервни капитал треба да износи 25% од

укупног капитала. Разлог што ова правила нису наишла на ширу подршку др Ранковић

види у њиховој нелогичности. „То би заправо значило да су млађа предузећа несигурна,

без обзира на своју општу позицију због тога што још нису стигла да обезбеде нормиране

резерве“.

Предузеће ствара резерве чија намена према закону, може да буде:

трајна и

привремена.

Трајна намена је покриће евентуалних ризика од губитака.

Привремена намена – средства се користе као позајмица за исплату зарада у случајевима

новчаних оскудица. Предузеће ствара резерве расподелом нето добитка и при томе

настоји да што више нето добитка остане у предузећу како би олакшало замену дугорочно

позајмљеног капитала и постигло већу еластичност. Већи резервни капитал обезбеђује

већу сигурност основног капитала, али примена овог правила је у супротности са

применом принципа рентабилности, јер су предузећа обавезна да држе новчана средства

изван промета.

Правила за однос дугорочног према краткорочном капиталу

Општи захтев финансијске политике је да однос између дугорочног и краткорочног

капитала буде постављен у складу са структуром имовине која зависи од врсте предузећа.

Сигурност предузећа је већа, ако је учешће дугорочног капитала у укупном капиталу већа.

Она се повећава и већим учешћем сопственог капитала. Међутим, предузећа поред

сопственог капитала, користе и туђи капитал на дужи или краћи рок. Краткорочни



капитал доводи предузеће у позицију мање сигурности јер се враћа у краћим роковима, за

разлику од дугорочног капитала који побољшава сигурност предузећа. Привлачење туђег

капитала мора да се усклади са циљем предузећа и принципом независности.

Слика 1 – Вертикална правила финансирања

Извор: Ж. Ристић, С. Комзец и Д. Богдановић; Пословне финансије,

Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.,Београд,

Хоризонтална правила финансирања

Хоризонтална правила финансирања баве се релацијама делова имовине и

капитала. Тежња науке да дође до сигурних мерила чијом би применом предузећа

успоставила и одржала стабилну финансијску ситуацију, резултирало је великим бројем

ових правила. Ми ћемо се ограничити и укратко изложити она правила која привлаче

највећу пажњу науке и праксе. То су:

златно (банкарско) правило финансирања

златна билансна правила финансирања

правила финансирања 1:1 и 2:1

остала правила финансирања

Златно (банкарско) правило финансирања

Златно банкарско правило финансирања утемељио је 1854. године немачки аутор

Хобнер (Hibner), који је у делу Die Banken (Банке) истакао мисао да „кредит који нека

банка може дати, а да при томе не дође у опасност у погледу испуњења својих обавеза,

мора одговарати кредиту који банка ужива и то не само по износу него и по квалитету

кредита“.2 Ово правило има за циљ одржавање ликвидности банке. Суштина овог правила

2 Ranković J., "Upravljanje finansijama preduzeća" Beograd, 1997.



је да дужник краткорочне кредите користи за краткорочне а дугорочне за дугорочне

намене. Усаглашавањем рокова пасивних са активним банкарским пословима обезбеђује

се ликвидност.

Међутим, пракса показује да се ни саме банке не држе овог правила јер дају

кредите на дужи рок од рока депоновања средстава у банкама. Могућност да активни

послови буду дугорочнији од пасивних уз обезбеђење ликвидности банке налази у

сталном обнављању краткорочних извора финансирања. Банка очекује да ће се депозити

по виђењу обнављати и да неће пасти испод нивоа датих кредита. Поред тога, банка може

да прибави кредит од других банака и од централне банке. Оваква пракса мора да се

спроводи опрезно, јер непоштовање правила може банку довести у неликвидност. Исту

логику користе и предузећа када краткорочним кредитима покривају средњорочне и

дугорочне потребе. За обезбеђење ликвидности предузећа није довољно само поштовање

овог правила, већ је много важније услађеност новчаних токова. Она је гарант измирења

доспелих обавеза, а самим тим и критеријум за оцену кредитне способности предузећа, од

које зависи добијање новог или пролонгирање постојећег кредита. Можемо извести

закључак да златно правило финансирања треба узети као општу орјентацију, а да

ликвидност треба обезбеђивати одговарајућом финансијском равнотежом и усклађивањем

прилива и одлива средстава.

Златна билансна правила финансирања

Основ за формирање златних билансних правила је златно банкарско правило

финансирања. Захтев банкарског правила финансирања је да извори финансирања по року

расположивости и по висини у оквиру сваког рока морају да буду једнаки уложеним

средствима. Због сталне и непрекидне промене рочне структуре уложених средстава и

извора средстава, тешко је контролисати да ли сваки извор финансирања по року

расположивости и по висини одговара року везивања и висини средстава. Због тога је

дошло до поделе средстава и извора средстава на дугорочно уложена средства и

дугорочне изворе финансирања и на краткорочно уложена средства и готовину и

краткорочне изворе финансирања. За контролу одржавања једнакости служи биланс

стања. У зависности од критеријума у третману релација између рашчлањених делова

активе (средстава) и пасиве (извора) разликују се:

златно билансно правило у ужем смислу и

златно билансно правило у ширем смислу



Златно билансно правило у ужем смислу поставља захтев да основна средства буду

покривена сопственим и дугорочним позајмљеним капиталом, а обртна средства

краткорочним капиталом. У дефинисању овог правила јавља се разлика код појединих

аутора у погледу власништва. Ранковић3 наводи групу аутора који сматрају да основна

средства треба да буду покривена искључиво сопственим капиталом (Gerstner,

Mellerowiez, Lohman, Antoine), док друга допушта и употребу дугорочно позајмљеног

капитала (Sellien, Leitner, Le Coutre). Општа сагласност постоји у захтеву да се за

финансирање основних средстава препоручује сопствени капитал, а да се финансирање из

дугорочних туђих извора сматра као нужно одступање од утврђеног правила. У ствари,

овде се поред повезивања делова активе и пасиве (хоризонтално), разматра и вертикална

структура капитала. Давање предности сопственим изворима финансирања мотивисано је

принципом сигурности и ликвидности. Са становишта предузећа, поред основних

средстава и остале позиције активе биланса повезане су са ризиком. Предузеће може да

дође у тежак положај, односно да има губитак због некурентних залиха или због

ненаплаћених потраживања. Покривеност основних средстава сопственим капиталом није

једина гаранција ликвидности. Веома је важно да предузеће води рачуна о ангажовању

обртног капитала и о усклађености новчаних токова прилива и одлива средстава.

Разлика између златног билансног правила у ужем и ширем смислу је код

дефинисања дугорочно уложених средстава. По златном билансном правилу у ширем

смислу у дугорочно уложена средства поред основних средстава, спадају и трајна,

односно стална обртна средства. Око дефинисања трајно везаних обртних средстава

постоји читава лепеза различитих мишљења. Највећи број аутора опредељује се за

дугорочно финансирање минималних или „гвоздених залиха“. У минималне залихе

спадају оне залихе материјала, сопствених полупроизвода и ситног инвентара, чији ниво

обезбеђује континуитет производње, затим залихе незавршене производње и залихе

готових производа, чији ниво не сме пасти испод минимума јер ће се угрозити обим и

динамика испоруке по закљученим уговорима. Финансирање трајних обртних средстава

из дугорочних извора отежава одржавање једнакости између трајних обртних средстава и

дугорочних обавеза за њихово финансирање. С обзиром да се минималне залихе не

смањују а дугорочне обавезе смањују, потребна је њихова супституција новим сопственим

капиталом који се формира акумулирањем нето добитка или новом емисијом акција.

3 Ranković J., "Upravljanje finansijama preduzeća", Beograd, 1997,



Залихе које прелазе ниво минималних и краткорочни финансијски пласмани могу се

финансирати из краткорочних кредита без опасности за ликвидност.

Правила финансирања 1:1 и 2:1

Правило финансирања 1:1 захтева једнакост између готовине, хартија од вредности

и краткорочних потраживања, са једне и краткорочних извора финансирања, са друге

стране. То значи да сваки динар краткорочних обавеза треба да је покривен са динаром

средстава у облику готовине, хартија од вредности и краткорочних потраживања. Ово

правило се употребљава као основ за мерење ликвидности првог степена. Поштовање

правила финансирања 1:1 захтева испуњење неких услова, а нарочито хармонију између

примања и издавања, што је у нашим условима пословања отежано.

Правило финансирања 2:1 делимично коригује крутост правила 1:1, јер захтева да

однос обртних средстава и краткорочних извора финансирања буде 2:1. Ово правило

служи као основа за мерење ликвидности другог степена, значи да за сваки динар

краткорочних извора финансирања долази два динара обртних средстава. Примена овог

правила је отежана, јер захтева додатну процену финансијског положаја дужника од

стране кредитора. Ово правило није нашло широку примену ни у литератури, а ни у

пракси, јер не само да не обезбеђује ликвидност већ њихова примена има малу вредност и

за стварање услова за одржавање ликвидности.

Остала правила финансирања

Чињеница да су уплате и исплате, а не билансне релације значајне за одржавање

финансијске равнотеже, доводе до тражења адекватнијих решења. Ј. Ранковић4 наводи

значајни допринос немачког аутора Vormbaum-a који полази од динамичке ликвидности,

односно способности предузећа да у догледном будућем времену, испуни све своје

обавезе плаћања. Основу за праћење овог захтева представља финансијски план.

Формулисање правила финансирања захтева да се рашчлањивање имовине обави према

разним циљевима, који су постављени појединим деловима имовине, а не на постројењску

и обртну. За одређивање врсте капитала којим треба да буде покривена имовина повезани

са циљем предузећа важна је могућност супституције и пролонгирања. На основу напред

наведеног можемо закључити да низови уплата и исплата у временском развоју треба да

обезбеде усклађивање садашњег и планираног обима послова, жељену рентабилност,

стање ризика и могућност финансирања.4 Ranković J., "Upravljanje finansijama preduzeća", Beograd, 1997,



Слика 2 – Хоризонтална правила финансирања

Извор: Ж. Ристић, С. Комзец и Д. Богдановић; Пословне финансије,

Завод за уџбенике и наставнна средства, 2003. Београд,

Закључак

Основна сврха правила финансирања јесте да послуже предузећу као смернице за



доношење одлука о финансирању, и да та правила буду универзална за све привредне

субјекте. Међутим, већина правила финансирања пословних средстава предузећа веома је

круто постављена, па отуда она немају карактер универзалан правила финансирања. Улога

правила финансирања се огледа у томе како предузеће треба да обликује структуру извора

(при чему му то обећава сигурност, ликвидност, рентабилност и независност), затим да

утврде одступања од нормале и да се будући дужник квалификује као кредитно способан.

Треба рећи да је одавно сазрело схватање о ограниченој апликативној примени

правила финансирања, пре свега, због њихове нормативности и нееластичности. Међутим,

поменута правила финансирања ипак могу да представљају објективну полазну основу за

идентификовање финансијског положаја предузећа.

Литература



1. Слободан Бараћ, Марко Иваниш, Љиљна Јеремић: „Управљање финансијама“, Факултет

за финансијски менџмент и осигурање, Београд, 2004.

2. Слободан Бараћ, Будимир Стакић, Марко Иваниш, Мирољуб Хаџић, Зоран Јеремић,

Ивица Терзић: „Појмовник финансија и банкарства“, Универзитет Сингидунум, Београд

2006. год.

3. Жаркић - Јоксимовић Н. : „Управљачко рачуноводство“, Факултет организационих

наука, Београд, 1995

4. Ранковић Ј., "Управљање финансијама предузећа", Београд, 1997


Finansijska Politika Preduzeća i Pravila

Documents