Evropska unija

SEMINARSKI RAD

NASTANAK, RAZVOJ I BUDUĆNOST EVROPSKE UNIJE

SADRŽAJ:

APSTRAKT............................…………………………………………………………………………… 3

UVOD............................………………………………………………………………………………… … 4

1. ZAČECI EVROPSKE UNIJE ILI POČECI INTEGRACIJA DRŽAVA ZAPADNE EVROPE..5

IDEJA EVROPSKOG UJEDINJENJA POSLE PRVOG SVETSKOG RATA……………… .… 5

2. SAVREMENE RAZVOJNE FAZE.........................................................……………………................ 6

2.1.MARŠALOV PLAN .…………………………………………………………………………………...7

2.2. STVARANJE BENELUKSA............…………............................................................................….......7

2.3.STVARANJE ZAPADNOEVROPSKE UNIJE .........……..............................................................…...7

2.4. HAŠKA KONFRENCIJA ……………………………………….………………………………….…7

2.5. ŠUMANOV PLAN...... …………………………………………………………………………….…. 7

2.6. RIMSKI UGOVORI.. ……………………………………………………………………………….… 8

3. CILJEVI EVROPSKE UNIJE........................................................................……….................. .…..... 9

4. INSTITUCIONALNA STRUKTURA EVROPSKE UNIJE .....................................................…..... 10

5. ZAJEDNIČKE POLITIKE ……………………………………………………………………… …. 11

5.1. ZONA SLOBODNE TROVINE................................................................................................... ..... .. 11

5.2. CARINSKA UNIJA …………………………………………………………………………… ……. 11

5.3.ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE ……………………………………………………………………… ……. 12

5.4. ZAJEDNIČKA POLJOPRIVREDNA POLITIKA....................................................................... ....... 12

5.5. EVROPSKA MONETARNA UNIJA.............................................................................................. .... 12

5.6. REGIONALNA POLITIKA.........................................................................................................… ..... 12

5.7. BUDŽET I BUDŽETSKA POLITIKA........................................................................................… ..... 12

5.8. ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA .......................................................... .... 12

6. PRIKLJUČENJE ZEMALJA EVROPSKOJ ZAJEDNICI……………………………………… .. 13

6.1. PROCESI ŠIRENJA EU …………………………………………………………………………… .. 13

7.KRUGOVI PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE .................................. ......................................... . 14

- USLOVI PROŠIRENJA……………………………………………………………………………… .. 14

2

- POSTURAK …………………………………………………………………………………………… .. 14

7.1. PRVI KRUG PROŠIRENJA………………………………………………………………………….. 14

7.2. DRUGI KRUG PROŠIRENJA ………………………………………………………………………...14

7.3. TREĆI KRUG PROŠIRENJA ………………………………………………………………………15

7.4. ČETVRTI KRUG PROŠIRENJA ……………………………………………………………………..15

7.5. PETI I ŠESTI KRUG PROŠIRENJA ………………………………………………………………….16

8. BUDUĆA PROŠIRENJA EU I BUDUĆNOST SRBIJE U EU…………...………………………….17

9. ZAKLJUÈAK O TEMI ..................................................................................

…................................. 18- SIMBOLI EVROPSKE UNIJE ..............................................

….............................................................1811. LITERATURA .

………………………………………………………………………………............. 19

APSTRAKT

Koncept organizacije zajednièkog života na kontinentu koji bi mogao da nadživinacionalne antagonizme, predstavlja ideju koja je bila u osnovi nastanka današnjeEvropske unije.Kao poèetak inegracija evropskih država smatra se 9. maj 1950. godine, kada jeRobert Šuman dao predlog za stvaranje nadnacionalne organizacije koja bi bilaodgovorna za proizvodnju uglaj i èelika, da bi se njegov preglog 18. aprila 1957.realizovao i nastala je Evropska zajednica za ugalj i èelik. Jezgro Evropske unije zaèeto je„Rimskim ugovorima” o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju 1957. godine, koje su se formalno spojile u Evropsku ekonomskuzajednicu 1. jula 1967, a zatim je preko „Jedinstvenog evropskog akta” 1986. godinepolitièka integracija krunisana „Mastrihtskim ugovorom” 7. februara 1992. godine kadaje donet „Ugovor o Evropskoj uniji” (Ugovor iz Mastrihta stupio je na snagu 1. novembra 1993. i tada je osnovana Evropska unija). „Ugovorom iz Amsterdama” od 17. juna 1997.godine (stupio na snagu 1. maja 1999), izvršene su izvesne reforme u Uniji sa ciljem jaèanja saradnje i pojednostavljenja sistema Evropske unije.

Evropska unija je danas jedan od najmoćnijih ekonomskih i političkih činilaca nasvetu. Od njenog rođenja 9. maja 1950. godine, kada je Šumanov plan bio prihvaćen od

3

strane šest zemalja, pa sve do današnjih dana ona je prošla težak put, mahom ispunjenuspehom. Tom uspehu su u mnogome doprinela širenja Unije i same nove članice. Dosada je izvršeno šest etapa priključenja novih članova u Evropsku uniju. Ulazak VelikeBritanije je predstavljao vraćanje dobrih odnosa koji datiraju iz Drugog svetskog rata,Već u drugom proširenju Grčka je postala prva mediteranska „nova” demokratija koja jepostala član EU. Četvrto proširenje je zaokružilo spisak visokorazvijenih zemalja Evropekoje su članovi Unije. Peto proširenje je do sada bilo najmasovnije, u kome je još desetzemalja postalo deo zejednice. Šesti krug se zbio ove, 2007. godene u kome su naši susediRumuni i Bugari ušli u Uniju.

Proširenja Evropske unije je imalo izuzetno pozitivan značaj, kako za Uniju, takoi za zemlje članice. Evropska unija je po svakom proširenju beležila privredni rast i jačanje uticaja u Evropi i svetu. Zemlje članice su ostvarile napredak i u samom procesu priključenja zahvaljujuæi pomoæi zemalja Unije. Po prijemu u nju, one su doživele pravi procvat.

Srbija, kao zemlja sa evropskog kontinenta, prirodno treba da teži članstvu uUniji. Iskustvo drugih zemalja koje su se priključile je pozitivno, te to treba slediti. Smatram da članstvo u Evropskoj uniji može doneti mnogo koristi, počev od ekonomske, pa sve do politièke. Ekonomske koristi smo delimièno iskusili u vidu donacija iinvesticija, koje bi po ulasku u Uniju bile intenzivirane. Politièke koristi su mnogostruke i prevashodno se odnose na spoljnu politiku, koju je mnogo lakše voditi pod patronatom jedne takve organizacije.

Srbija je u grupi zemalja koje željno iščekuju članstvo u EU. Njen put do toga jeispunjen mnogim preprekama, koje vlasti Srbije više ili manje uspešno rešavaju.

UVOD

Ideja o Evropi kao kulturnoj i politički jedinstvenoj teritoriji pojavila se mnogo pre dvadesetog veka. Mnogi pojedinci su je oblikovali na različite načine i sa različitimciljevima, ali je ona dugo postojala kao utopija koja nije mogla da se primeni zbogtrenutnog poretka u Evropi.

Međutim, tek sa sazrevanjem političke svesti, usled dva svetska rata koja sudonela velika razaranja i degradaciju dotadašnjih odnosa u svetu uopšte, dolazi doozbiljnijeg stava prema stvaranju jednog vida ujedinjenja u Evropi. Naravno, integrisanjeevropskih država je proces koji je spor i nimalo jednostavan, te on i dalje traje menjajućisvoj obim i značenje svake godine.

Drugi svetski rat, najkrvaviji sukob u istoriji sveta, je doveo Evropu u vrlo tešku

4

poziciju. Privreda nekada nenadmašnih evropskih država je uništena ratom i bile su jojpotrebne godine za rehabilitaciju. Evropa se nalazila izmeðu dve nove glavne sile –Sjedinjenih Amerièkih Država i Sovjetskog Saveza. Ponovo je poèelo javljanje ideje oudruživanju Evrope. Motivi za udruženje se mogu prikazati kroz sledeće težnje:

o Želja za sigurnošæ u i mirom – Razjedinjena Evropa nije uspela da spreči rat.Smatralo se da æe Evropa, ujedinjenjena, kao homogena celina, može sprečitimoguće dalje sukobe i biti zajednica mira.

o Želja za slobodom i mobilnošću – Ovaj motiv je blizak prvom motivu, s time štoima pre svega ekonomsku konotaciju. Netrpeljivost izmeðu Evropskih državadovela je ograničenja kretanja ljudi, robe i kapitala. Ujedinjenjem bi se stvorilozajedničko tržište ljudi, informacija, ideja...

o Nada u privrednno blagostanje – Zadatak ujedinjene Evrope bi bio da uvedeljude u novo vreme – vreme velike ekonomske stabilnosti i prosperiteta.Zajedničko tržište bi podstaklo trgovinu i omoguæilo dalji napredak ekonomije,kako zajednice, tako i samih država èlanica.

o Očekivanje zajednièke moæi – SAD i SSSR su postavila nova merila moći u svetu.

Razorene Evropske države su imale želju da udruživanjem dosegnu moć koja jedovoljna da parira ovim silama.

1. ZAČECI EVROPSKE UNIJE ILI

5

POČECI INTEGRACIJA DRŽAVA ZAPADNE EVROPE

Ideja o ujedinjenju Evrope je znatno starija nego što na prvi pogled izgleda. Evropaje imala jako burnu istoriju, naroèito krajem, devetnaestog i početkom dvadesetog veka.Na kraju Prvog svetskog rata se javila prva ozbiljna ideja i mogućnost da se ujedinjenjeostvari. Po uzoru na stvaranje Sjedinjenih Amerièkih Država, 1923. godine AustrijanacKalergi je predložio stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država.

IDEJA EVROPSKOG UJEDINJENJAPOSLE PRVOG SVETSKOG

RATA

Dvadesetih godina XX veka, nakon okončanja Prvog svetskog rata ideja evropskog ujedinjenja dobila je jednu novu dimenziju. Naime, Evropa, iznurena dugotrajnim ratom, tražila je način da obezbedi mir za duži period, i tako se javila ideja o stvaranju svetske mirovne organizacije. Tako je osnovano Društvo naroda (Liga naroda) 1919. godine Pariskim ugovorima, a inicijator je bio američki predsednik Vudro Vilson (Woodrow

1 Izvor: Stepanov R.,Despotović Lj., 2002, Evropska unija – nastanak, institucije, pravo, NATO, Stylos,Novi Sad, strana 9.2 Izvor: Stepanov R., Despotović Lj., 2002, Evropska unija – nastanak, institucije, pravo, NATO, Stylos,Novi Sad, strana 10.

Seminarski rad Nastanak Evropske unije Wilson), dobitnik Nobelove nagrade za mir. Osnovni zadatak Društva, kao vojnog pakta za održanje novonastalog teritorijalnog poretka, bio je očuvanje mira, kolektivne bezbednosti i nezavisnosti njegovih članica. Kako Društvo nije imalo efikasne instrumente da sprovede svoja načela, njegovo dejstvo više je imalo moralni nego stvarni efekat.

Sledeći stepenik ka združivanju Evrope predstavlja govor britanskog premijera

6

Vinstona Čerčila u Cirihu, 19. septembra 1946. U njemu je Čerčil prikazao svoju vizijustvaranja Sjedinjenih Evropskih Država, čiji je prvi korak trebalo da bude stvaranje Saveta Evrope.

Medjutim, časom raðanja Evropskog pokreta se smatra Evropski kongres 1948., održan u Hagu. Učesnici ovoga kongresa su bili uticajni politièari – Robert Šuman, Alkid de Gasperi, Pol Anri Spak, Konard Adenauer... Zakljuèci ovog Kongresa su bilisprovedeni kroz Savet Evrope. Meðu njima je i Evropska konvencija o zaštiti ljudskihprava i osnovnih sloboda, Evropski sud za ljudska prava, Evropska parlamentarnaskupštine Saveta Evrope.1

Osnovu ujedinjenja Evrope predstavlja plan Roberta Šumana, francuskog ministraspoljnih poslova. Ovaj dokument, poznat je kao Šumanov plan, je donet 9. maja 1950.Dan njegovog donošenja, deveti maj, slavi se kao Dan Evrope. Na inicijativu Šumana ifrancuskog komesara za planiranje Žana Monea 18. aprila 1951. došlo je do potpisivanjaUgovora o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i èelik (European Coal and SteelCommunity, ili ti ECSC). ECSC je trebalo da obezbedi zajednièko tržište za ugalj i čelik,što podrazumeva i zajednièku kontrolu, planiranje i korišćenje ovih sirovina. Iznošenjeovog plana je imalo vrlo duboke korene. Najbitniji je dugogodišnje neprijateljsvtoNemačke i Francuske. Potpisivanjem ovakvog ugovora, Francuska ne bi bila ugrožena odstrane Nemačke ni na koji naèin. Druga velika korist za Francusku je bilo to što Francuskapolitièkim vezama sa u to vreme diskreditovanom Nemačkom ostvaruje veći uticaj uEvropi. I ekonomska korist Francuske bi bila velika. Ona je obezbedila svoje učešæe unemačkim rezervama uglja. Nemački političar Adenauer je bio saglasan sa ovim planom.On je u njemu uvideo obostranu korist jer je on omogućavao tada nesuverenoj SaveznojRepublici Nemačkoj da vodi meðunarodne pregovore. Ugovor je stupio na snagu 23. jula1952. Po ovom ugovoru postojala je Zajednička skupština koja je imala ogranièena prava

7

u oblasti kontrole. Poseban ministarski savet je imao nadležnost da odredi politièkesmernice zajednice. Sudsko veće je nadgledalo tumaèenje ugovora. Još jedan organzajednice je bio Savetodavni odbor, koji su saèinjavali predstavnici interesnih grupauèesnica. Potpisnice Šumanovog plana i ovog ugovora su bile Francuska, Italija, Nemačkai zemlje Beneluksa - Belgija, Holandija i Luksamburg. Proces udruživanja se odvijao poprincipu funkcionalne integracije. To podrazumeva da integracija odreðenih sektoradovodi do težnje da se sve veći broj funkcija prenese na organe zajednice. To je trebalo dadovede od ekonomskih integracija iz oblasti raspolaganja ugljem i čelikom do kasnijegpolitičkog ujedinjenja.

Predstavnici država èlanica ECSC su potpisali i Ugovor o stvaranju Evropske1 Vajdenfeld V, Vesels V, 2005, Evropa od A do Š, priruènik za evropsku integraciju, Fondacija KonardAdenauer, strana 12.odbrambene zajednice. Ovaj dalji korak ka ujedinjenju je bio veoma veliki jer je podrazumevao odraðeni stepen integracije vojnih snaga, jednog od najbitijih èinilacasuvereniteta. Sledeæi èin je predstavljao stvaranje Evropske politièke zajednice.

Na konferenciji ministara spoljnih poslova zemalja ECSC, 1955. godine, donet jezakljuèak da bi integracija ovih zemalja trebalo da se nastavi na dva nova polja. 25.3.1957.potpisani su takozvani Rimski ugovori koji su podrazumevali formiranje Evropskeekonomske zajednice (EEZ) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom). Težnja„Velike šestorke” je bila da formiranjem EEZ ostvari stalnu privrednu ekspanziju državaZajednice, da podigne životni standard graðana i daljim usklaðivanjem i povezivanjemnacionalnih privreda omoguæi harmonièan privredni razvoj. Namera država potpisnika jebila i formiranje carinske unije koja bi omoguæila smanjenje trgovinskih barijera izajednièku spoljnu carinu. Zadaci Euratom-a su bili obezbeðivanje atomskih gorivadržavama èlanica, kao i stvaranje propisa o zaštiti životne sredine i sigurnosti graðana koji

8

bi važili na nivou Zajednice. Ugovor o meðusobnom spajanju ove dve organizacije, kao iintegraciju sa ECSC je donet 8. maja 1965. Po Ugovoru o spajanju, koji je inaće stupio nasnagu 1. jula 1967, od ove tri institucije nastala je jedna – Evropska zajednica (EZ).

2. SAVREMENE RAZVOJNE FAZE

2.1.MARŠALOV PLAN

Američki državni sekretar Džordž Maršal (George C. Marshall) je dao značajnepraktične impulse za ostvarenje ideje evropskog zajedništva; izneo je koncepcijurevitalizacije evropske privrede posle ratnih razaranja. Naime, Međunarodni monetarnifond (MMF) i Svetska banka, osnovani još dok se Drugi svetski rat nije završio, bile suinstitucije zadužene za finansijsko-monetarnu obnovu razorenih zemalja i nerazvijenogsveta. Međutim, razaranja u nekim delovima Evrope su prevazilazila kapacitete tekstvorenih institucija, pa se javila potreba za stvaranjem posebnog programa za obnovuEvrope. Iz tog razloga je 1947. godine pokrenut „Maršalov plan” sa idejom da bude okvir za privrednu reformu zemalja Zapadne i Južne Evrope.

2.2. STVARANJE BENELUKSA

Belgija , Holandija i Luksemburg, shvativši da su njihove privrede neraskidivopovezane, formirali su Beneluks kao carinsku uniju 1. januara 1948, s namerom da ukasnijoj fazi preraste u ekonomsku uniju.

2.3. STVARANJE ZAPADNOEVROPSKE UNIJE

Velika Britanija, Francuska i zemlje Beneluksa su potpisale odbrambeni ugovor uBriselu 17. marta 1948. koji je podrazumevao saradnju u ekonomskoj, socijalnoj i

9

kulturnoj oblasti kao i saradnju u kolektivnoj odbrani protiv sovjetske opasnosti. Ovimugovorom je stvoren petogodišnji sporazum poznat kao Zapadnoevropska unija (WEU-eng. West European Union), koja je bila prethodnik u formiranju NATO Alijanse (eng.Seminarski rad Nastanak Evropske unije North Antlantic Treaty Organization), osnovane 1949. godine potpisivanjem Atlanskog ugovora u Vašingtonu.

2.4. HAŠKA KONFERENCIJA

Na Kongresu u Hagu, održanog od 7-10 maja 1948. godine iznet je zahtev da sesazove evropska skupština koja bi se sastojala od članova parlamenta pojedinih evropskihzemalja. Ovaj zahtev je dao postrek za pregovore vlada koji su rezultirali u stvaranju prveevropske institucije, Saveta Evrope (eng. Councli of Europe) u Strazburu 1949. godine.Ciljevi Saveta su bili zaštita političko-kultrunog nasleđa zasnovanog na ličnoj slobodi,individualnim pravima, vladavini prava, demokratiji i evropskim kulturnim vrednostima.

2.5. ŠUMANOV PLAN

Kada je počelo razmatranje o osnivanju Saveta Evrope, Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman (Robert Schuman) je naglasio neizbežnu potrebu za stvaranjem institucija koje bi bile odgovorne za kooperaciju evropskih zemalja u oblasti ekonomije, vojske, kulture i politike. On je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan, poznat kao „Šumanov plan”, da se vitalne industrije uglja i čelika Francuske i Savezne Republike Nemačke udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama. Ovaj plan ujedno predstavlja i osnovu evropskog ujedinjenja. Robert Šuman i francuski ekonomista Žan Mone (Jean Monet) iznose plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i èelik(ECSC – eng. European Coal and Steel Community), koja je bila otvorena i za druge evropske zemlje. Plan je predviđao stavljanje celokupne nemačke i francuske industrije uglja i čelika pod jedinstvenu i zajedničku upravu, koja će nadgledati njihov razvoj. Šest država (Zapadna Nemačka, Francuska Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) su potpisale „Šumanov plan” u Parizu, koji je kodifikovan 18. aprila 1951. godine. Pariski sporazum, kojim je formalno uspostavljena Evropska zajednice za ugalj i èelik, stupa na snagu 10. avgusta 1952. godine, a prvi njen predsednik je bio Žan Mone. ECSC je

10

podrazumevala zajedničko tržište najznačajnijih energenata (uglja i čelika) u posleratnom periodu za šest država osnivača (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija). Svrha zajednice je bilo očuvanje mira kroz zajedničku kontrolu proizvodnje i prometa uglja i čelika, gde je ona okupila i pobednike i gubitnike rata, kao ravnopravne članove jedne institucionalne infrastrukture.

2.6.RIMSKI UGOVORI

Sledeći korak ka daljoj integraciji Evrope bio je potpisivanje tzv. „Rimskihugovora” 25. marta 1957. godine u Rimu od strane šest država (Nemačka, Francuska,Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg), kojima je osnovana Evropska ekonomskazajednica (EEZ, EEC - eng. European Economic Community), kao i Evropska zajednicaza atomsku energiju (EURATOM- eng. European atomic energy community).Opšti cilj ugovora o stvaranju Euratoma jeste doprinos formiranju i razvojuevropskih nuklearnih industrija u mirne svrhe, tako da sve zemlje članice mogu daprofitiraju od razvoja atomske energije, i da se obezbedi sigurnost zaliha. Takođe, ugovorgarantuje sigurnost za društvo, stvaranje propisa o zaštiti zdravlja i sprečava da senuklearni materijali, namenjeni principijalno za civilnu upotrebu, zloupotrebe u vojnesvrhe.

Osnivanje EEZ-a i zajedničkog tržišta je imalo dva cilja. Prvi je bio da se izmeneuslovi trgovine i proizvodnje na teritiriji Zajednice. Drugi, više političke prirode, ogledaose u tome da bi Zajednica trebalo da doprinese funkcionalnoj konstrukciji političke Evropi konstituisanju mera za neposrednu unifikaciju Evrope. Ugovorom o osnivanju EEZ-apredviđeno je stvaranje zajedničkog tržišta, carinske unije i zajedničkih politika.„Rimski ugovori” su stupili na snagu 1. januara 1958. godine i predviđali suprimenu sledećih mera:

-Ostvarivanje carinske unije sto bi omogućilo slobodan robni promet među

11

državama članicama,-Utvrđivanje zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama i

vođenje jedinstvene spoljnotrgovinske politike,-Slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala na integrisanom

području,Usklađivanje nacionalnih pravnih propisa, koji su od značaja za normalnofunkcionisanje EEZ,

-Stvaranje zajedničke trgovinske, saobraćajne i socijalne politike,Osnivanje zajedničke Investicione banke, itd.

3. CILJEVI EVROPSKE UNIJE

U osnovi definisanih ciljeva Evropske unije leži početna orijentacija kojapodrazumeva težnju za okončanjem ratova među evropskim državama. Najvažniji ciljevidefinisani u Osnivačkim ugovorima su: utvrditi i zadržati mir, stvoriti privrednu uniju kroz evropsko unutrašnje tržište, za dobrobit svih građana koji žive u Evropskoj uniji, stvoriti političko jedinstvo i jačati i promovisati socijalnu jednakost unutar Unije.8 Izvor: Leonard D., strana 347.

„Ugovor o Evropskoj uniji” je međunarodni ugovor koji sadrži preambulu u kojojse navode ciljevi Evropske unije usklađeni sa istorijsko-političkim značenjem (motivimanastanka).

„Unija ima sledeće ciljeve:- da podstiče uravnotežen i trajan privredni i društveni razvoj i

visok nivozaposlenosti, posebno stvaranjem prostora bez unutrašnjih granica, jačanjemprivredne i društvene kohezije i uspostavljanjem ekonomske i monetarne unije kojaće u dogledno vreme sadržati i jedinstvenu monetu, u skladu sa odredbama ovog

Ugovora;- da potvrđuje svoj identitet na međunarodnoj sceni, posebno

vođenjem zajedničke spoljne i bezbednosne politike, što obuhvata i postepeno stvaranje zajedničkeodbrambene politike, koja može dovesti do zajedničke odbrane (...);

- da jača zaštitu prava i interesa državljana svojih država članica uspostavljanjemprava građanstva Unije;

12

- da održi i ojača Uniju kao prostor slobode, bezbednosti i pravde, na kome jeslobodno kretanje lica obezbeđeno uz paralelno usvajanje odgovarajućih mera izoblasti kontrole spoljnih granica, azila, imigracije i sprečavanja borbe protivkriminala;

- da u celosti očuva tekovine Zajednice (acquis communautaire) i da ih dalje razvija, što obuhvata i razmatranje pitanja u kojoj meri bi trebalo revidirati politike i oblike saradnje uspostavljene ovim Ugovorom, sa ciljem osiguranja efikasnostimehanizama i institucija Zajednice.” (Čl. 2 Ugovora o Evropskoj uniji)

NAČELA NA KOJIMA SE ZASNIVA EVROPSKA UNIJA„Unija se zasniva na načelima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i osnovnihsloboda i na vladavini prava, načelima koja su zajednička svim državama članicama.” (Čl.6, tačka 1 Ugovora o Evropskoj uniji)109 Izvor: http://www.becei.org/EF%200504/Pojmovnik_EF_0504.htm (datum pristupa 20.12.2006.)10 Izvor: http://www.becei.org/EF%200504/Pojmovnik_EF_0504.htm (datum pristupa 20.12.2006.)

4. INSTITUCIONALNA STRUKTURA EVROPSKE UNIJE

Evropska unija je takav oblik integracije koji zahteva koordinaciju i harmonizaciju nacionalnih politika u različitim oblastima, kao što su: socijalne, političke, poljoprivredne, monetarne, poreske i druge politike. Da bi to ostvarila, neophodno je postojanje zajedničkih organa koji bi bili odgovorni za donošenje odluka na nivou cele Unije. Organi Evropske unije vrše različite funkcije: izvršne, zakonodavne, nadzorne i savetodavne. Institucionalna infrastruktura definiše načine operacionalizacije ciljeva i zadataka Evropske Unije.

Institucije Evropske unije su:-Evropski Savet (eng. Council of Europe) – najviše telo,

politički i državnički vrhEvropske unije. Sastoji se od predsednika država ili vlada zemalja-članica (koje često prate i ministri spoljnih poslova) i predsednika

13

Komisije. Sastaje se najmanje dva puta godišnje i bavi se ključnim pitanjima kao što su: osnovni politički problemi, pravci razvoja, ugovori ili važna ekonomska i spoljnopolitička pitanja, uključujući pitanje proširenja Evropske unije.

-Savet Evropske unije (eng. Council of the European Union) – glavno, stalno izvršno izakonodavno telo Evropske unije. Savet donosi odluke ili zakone na osnovupredloga koje donosi Evropska komisija. Sastoji se od predstavnika iz svake oddržava-članica

-Evropska komisija (eng. European Commission) – predstavlja izvršni organ Evropskeunije. Komisija ima pravo inicijative unutar zakonodavnih postupaka, pravosudelovanja u pripremi, izradi, primeni i nadzoru primene propisa i zakonskihakata, nadzor nad primenom propisa, pravo ugovoranja međunarodnihsporazuma, pravo zastupanja pred trećim zemljama i međunarodnimorganizacijama, kao i pravo predlaganja budžeta i vršenja raspodele odobrenihsredstava od strane Saveta i Evropskog parlamenta.

-Evropski parlament (eng. European parliament) – predstavlja građane zemalja članica Evropske unije. Nadležnosti Parlamenta se ogledaju u kontroli Saveta i Komisije,učestvovanju u zakonodavnim postupcima i imenovanju Komisije. FunkcijeParlamenta su: usvajanje zakonodavstva, izbori, obrazovanje i kontrola radaizvršne vlasti i obaveštavanje i obrazovanje građana koje parlament zastupa.Poslanici se biraju na pet godina.

-Evropski sud pravde (eng. European Court of Justice) – predstavlja krajnju instancurazrešavanja sporova i sprovođenja ugovora i ragulative Unije. Sud ima ulogu daosigura tumačenje i primenu propisa Evropske unije i Osnivačkih ugovora uskladu sa zakonom;

14

-Ekonomski i socijalni komitet – pruža stručnu pomoć Komisiji, a po potrebi i ostalim organima Unije. Ekonomski i socijalni odbor je savetodavno telo Evropske unije.

-Revizorski sud (eng. The Court of Auditors) – Revizorski sud nije sud u pravom smislu reči, već neka vrsta komisije sa odrđenim nadležnostima. Sud procenjuje da li susredsva sprovođenja neke politike ili poteza Evropske unije utošena na efikasannačin i kontroliše valjanost izdataka Unije.

-Evropska centralna banka (eng. European Central Bank) – utvrđuje monetarnupolitiku Evropske zajednica i sprovodi je u delo. Osnovni ciljevi Evropske centralne banke su: očuvanje stabilnosti cena, utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike Unije,obavljanje deviznih poslova i transakcija, unapređenje nesmetanogfunkcionisanja platnog prometa.12

-Evropska investiciona banka (eng. European Investment Bank) – Uloga Evropske investicione banke je da doprinese stalnom, ali uravnoteženom razvojuzajedničkog tržišta.

5. ZAJEDNČKE POLITIKE

Zajedničke politike Evropske unije su glavni instrument realizacije proširivanja iprodubljivanja EU.

5.1. ZONA SLOBODNE TROVINE

Zona slobodne trgovine predstavlja oblik međunarodne ekonomske integracije uokviru koje se smanjuju razna ograničenja, posebno, carine za robe i usluge sa pretežnodomaćim sadržajem inputa – u trgovini između država-članica. Osnovni cilj uspostavljanja Zone slobodne trgovine je ukidanje carina i drugih barijera na teritoriji Unije (ukidanje svih oblika vancarinskih restrikcija u trgovini između država-članica), ali i zemljamačlanicama omogućava da imaju različite carinske aranžmane prema trećim zamljama.

15

12 Izvor: Stepanov R., strana 120.

5.2. CARINSKA UNIJA

Carinska unija predstavlja oblik međunarodne ekonomske integracije u komeuporedo sa Zonom slobodne trgovine” postoji sistem jedinstvenih carinskih tarifa ijedinstvena (spoljno) trgovinska politika prema trećim državama-nečlanicama.

5.3. ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE

Zajedničko tržište je oblik međunarodne ekonomske integracije u kome uporedo sa slobodom trgovine, sistemom jedinstvenih carinskih i zajedničkom (spoljno) trgovinskom politikom prema trećim državama postoji uređeno usaglašavanje (harmonizacija) opšte ekonomske politike između država-članica. Funkcionalnost zajedničkog tržišta obezbezbeđuju čvrsta i stroga pravila konkurencije, bez unutrašnjih ekonomskih ili pravnih barijera i usklađena pravna regulativa država članica. Na tom tržištu članice EU proglasile su "četiri velike slobode": slobodu kretanja roba (usklađivanje, odnosno ukidanje carina, taksi, kontingenata i drugih robnih ograničenja), slobodu pružanja usluga (slobodno otvaranje firmi, sloboda preduzetništva), slobodu cirkulacije kapitala (potpunaliberalizacija plasiranja kapitala i liberalizacija tekućih plaćanja) i slobodu kretanja ljudi (slobodno zapošljavanje i vršenje sopstvene delatnosti).

5.4. ZAJEDNIČKA POLJOPRIVREDNA POLITIKA

Zajednička poljoprivredna politika (ZPP, eng. CAP- Common Agricultural Policy)je nastala sa motivom da se prevladaju posleratne nestašice poljoprivrednih proizvoda.

5.5. EVROPSKA MONETARNA UNIJA

Ekonomska monetarna unija (EMU) je proces kojim zemlje-članice Evropske unije usklađuju svoje ekonomske i monetarne politike sa krajnjim ciljem usvajanja jedinstvene valute - evra.

5.6.BUDŽET I BUDŽETSKA POLITIKA

Budžet kao glavni finansijski instrument odražava stepen integrisanosti jedne

16

organizacije. Procedure u toku koje nastaje budžet izražavaju odnose političkih snaga iinstitucija koje učestvuju u tom procesu. Budžet Evropske unije u tom smislu predstavljakontroverzni instrument zajedničke ekonomske politike. Sa jedne strane, u pripremanjubudžeta i sadržaja ciljeva i akcija budžetske politike Evropske unije prelamaju se sporovioko nadležnosti između Saveta (ministara) Evropske unije, Evropske komisije iEvropskog parlamenta, a sa druge strane opterećuju ih problemi pravilne finansijskeraspodele tereta između država-članica.

5.7. ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA

Zajednička spoljna i bezb ednosna politika ustanovljena je „Ugovorom o Evropskojuniji”, kao nastavak evropske političke saradnje. Ona pruža okvir za zajedničku politikuodbrane, koja bi u budućnosti mogla postati zajednička odbrana (drugi stub EU). Sveodluke zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kojima se ciljevi Unije postižu puteminstrumenata zajedničke aktivnosti i zajedničke pozicije moraju se doneti jednoglasno uSavetu Evropske unije/Savetu ministara.

6. PRIKLJUČENJA ZEMALJA EVROPOSKOJ ZAJEDNICI

„Evropska šetorica” su formiranjem Evropske zajednice ostvarila veliki uspeh.Ovakva unija je više nego dobro funkcionisala i na ekonomskom i na politièkom planu.Formiranje drugih trgovinskih unija na teritoriji Evrope se nije negativno odrazilo narezultate Evropske zajednice. Ovih šest zemalja su bile daleko najmoænije. Kod ostalihzemalja Evrope je počela da se javlja tendencija ka priključenju Evropskoj zajednici.Priključenja mnogih zemalja bi donela obostranu korist – Zajednica bi proširila svoj uticaji ekonomsku moæ, dok bi država, nova èlanica, postala deo zajedničkog tržišta, imala

17

benificije u razmeni sa najjaèim zemljama Evrope i bila pod njihovim politièkimpatronatom. Bez obzira na sve, na prvo priključenje se čekalo više od deset godina i ono jeišlo veoma teško. Proširenje Evropske unije je složen proces u kojem su formulisani kriterijumi ulaska, razvijeni mehanizmi pomaganja zemljama potencijalnim kandidatima, praæenja njihovog razvoja, kao i postupci odluèivanja koji se tièu neposrednog proširenja. Još su Rimskim ugovorom bili definisani uslovi za prijem novih èlanica u tada Evropskuekonomsku zajednicu. Po njemu svaka država Evrope može postati član Zajednice, s timešto mora poslati svoju prijavu Savetu, čiji članovi treba da se jednoglasno slože opristupanju ove zemlje. Pre odluke Saveta on treba da dobije saglasnost Evropskogparlamenta (koji treba da se saglasi apsolutnom većinom poslanika). Prema tome, prvikorak ka pridruženju neke države u Evropsku uniju je podnošenje zahteva za članstvo uUniji. Zatim Evropska komisija za proširenje daje mišljnje o zemlji kandidatu, pa ondaslede pregovori o svim relevantnim pitanjima. Ova faza je najteža i najduža, može trajativiše godina. Po okončanju pregovora Evropski parlament daje saglasnost o prijemu, a nakraju saglasnost daje i Savet. Po potpisivanju ugovora o pristupanju zemlja postajepunopravni èlan Evropske unije. Proces pridruženja je najčešæe prilično dug. VelikaBritanija, Irska i Danska su na pridruženje čekale sedam i po godina, dok su Španija iPortugalija čekale osam i po. Ipak, to nije ništa u poreðenju sa čekanjem Turske napriključenje. Ona je kandidaturu za članstvo podnela 17. aprila 1987., a datum njenogpriključenja se još ne nazire iz političkih razloga.

6.1. PROCESI ŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

USLOVI PROŠIRENJA

Osnovni uslovi za prijem novih čalnica Evropske unije bili su regulisani Članom O Rimskog ugovora koji glasi: Svaka evropska država se može prijaviti da postane članUnjie. Ona treba da uputi svoju prijavu Savetu, koji treba da se jednoglasno saglasi posle konsultovanja Komisije i posle dobijanja

18

saglasnosti Evropskog parlamenta, koji treba da se saglasi apsolutnom većinom od ukupnog broja poslanika.

POSTURAK PROŠIRENJA

Prvi korak u postupku uzlaska neke zemlje u Uniju jeste formalno podnošenje zahteva za članstvo kojim se izražava želja za pristupanje Uniji. Potom, potrebno je mišljenje Evropske komisije o državi kandidatu; sledi i najvažniji deo, a to su pregovori o pristupanjuUniji.

7. KRUGOVI PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

7.1. PRVI KRUG PROŠIRENJA

Prvi krug proširenja Evropske zajednice predstavlja priključenje Velike Britanije,Irske i Danske 1973. Time je evrpska „šestorka” postala „devetorka”. Proces prvogprikljuèenja nije bio ni malo lak, što se najbolje primeæuje na primeru Velike BritanijeVelika Britanija je po završetku Drugog svetskog rata uz Sjedinjene AmerièkeDržave i Sovjetski Savez bila jedna od tri najmoænije zemlje sveta. Meðutim, britanskaprivreda, iznurena ratom, nije mogla da drži korak sa ovim kolosima. Iz tog razloga suBritanci, za vreme Vinstona Èerèila, meðu prvima predložili stvaranje unije na teritorijiStarog kontinenta. Prvim integracijama Britanija se žestoko opirala jer se, pre svega, nije želela odreæi dela svog nacionalnog integriteta.

Razlozi za odbijanje Britanije bili su čisto političke prirode. Naime, francuskigeneral Šarl de Gol je i 1964. i 1967. stavljao veto na prijem Britanije u Uniju. Tek 1973,par godina pošto je Žorž Pompidu zamenio De Gola na čelu Fracuske, Britanija je primljena. Isto godine su i Irska i Danska postale punopravne članice Evropske zajednice, za razliku od Norveške. Na referendumu koji je odlučivao o ulasku ove zemlje u Zajednicu 53.5% graðana je glasalo protiv piključenja. Norveška ni danas nije član Evropske unije, veæ je ostala verna EFTA-i, zajedno sa Švajcarskom, Islandom i

Odluka o proširenju Unije na sever doneta je 1969. na Haškoj konvenciji. Nakonodluke, sa Velikom Britanijom, Danskom, Norveškom i Irskom su voðeni pregovori o

19

pridruženju od juna 1970. do januara 1972.

„Haški samit pitanjem proširenja nije stremio samo podsticanju razvoja EZ, veæ sunjegovi zaključci ukazivali i na neophodnost reformi u bitnim oblastima EZ i na potrebuintenziranja integracije.” Zato ovaj samit mnogi smatraju krucijalnim za dalje širenjeEvropske zajednice.

Period nakon ulaska u Evropsku zajednicu je predstavaljao period procvatabritanske ekonomije. Za vreme vlade Margaret Taèer potpisano je par ugovora koji sukoristili razvoju ove države. Oni su se prevashodno ticali trgovine unutar Evropske unije itrgovine sa zemljama van nje.

7.2. DRUGI KRUG PROŠIRENJA

Drugi krug priključenja u Evropsku uniju podrazumeva prikljuèenje Grčke u njensastav. Grčka je podnela zahtev za priključenje u Uniju sredinom sedamdesetih godinadvadesetog veka. Njen zahtev je prihvaćen 1980. i Grèka je od 1. januara 1981. godinepostala deseti član Evropske unije.

Kao i za sve države sveta, dvadeseti vek je u Grčkoj bio vrlo buran. Posle svetskihratova Gršku je zahvatio Graðanski rat, koji je po nju bio najstrašniji. Po okonèanju rata1949. Grčka je težila da što pre oporavi svoju privredu. Njen oporavak se vršio pre svegana osnovu stranih investicija. Investicije su doprinele ekstremno brzom poboljšanjuživotnog standarda i ekonomskom rastu i razvoju.

Na prijem u Evropsku zajednicu u Grčkoj se čekalo 5 godina, što je najkraćevreme čekanja od svih zemalja koje su se prikljuèile u prva tri kruga. Bitno je istaći da jeGrčka prva mediteranska „nova” demokratija koja je ušla u Evropsku uniju (Portugalija iŠpanija su se priključile Uniji četiri godine kasnije).

20

Ulazak Grčke u uniju je doveo do brzog razvoja. Na kraju osamdesetih, tačnije1989. Grčka je bila svrstavana u 22 „napredne ekonomije”.

7.3. TREĆI KRUG PROŠIRENJA

Treći krug proširenja počinje 1977. kada su Španija i Portugalija podnele molbe začlanstvo u Zajednici. Na njihovo priključenje se čekalo punih osam i po godina. Nasastanku u Fontenblou su donete smernice za širenje na jug.

Španija nije učestvovala u Drugom svetskom ratu, ali je njena privreda tih godinadoživljavala potrese usled unutrašnjih problema. Od 1939. do 1975. na njenom čelu senalazio general Franko, pronacistièki orjentisan diktator. Tokom početka pedesetih brutodomaæi proizvod Španije je bio na veoma niskom nivou.

Treći krug prikljuèenja je doneo veliku korist i samoj Evropskoj zajednici. Ugodinama pre ovog priključenja Evropska zajednica je bila suočena sa mnogimproblemima. Meðu najtežima su bili budžetski problemi i besparica. Nakon ove etapeprikljuèenja postignuto je poveæanje prihoda, tako da su problemi ubrzo pali u zaborav.

7.4. ČETVRTI KRUG PROŠIRENJA

Pre četvrtog proširenja donešen je Ugovor o Evropskoj uniji. Decembra 1991. na sastanku Evropskog saveta u Mastrihu ovaj ugovor je donesen, a 7. februara 1992. godine i potpisan. Ovaj ugovor je omoguæavao dalji razvitak ekonomske i politièke unije. Osim toga, ustanovljeno je i pet kriterijuma ekonomske konvergencije. Ove uslove, predoèene kao brojke, je svaka zemlja koja ima želju da postane èlan Unije morala da ispuni:

o Stopa inflacije ne sme biti veæa od 1,5% nivoa tri najuspešnije zemlje poodržanju stabilnosti cena;o Deficit budžeta mora biti manji od 3% GDP-a;

21

o Državni dug ne sme biti veæi od 60% GDP-a;o Zemlje èlanice ne smeju izvršiti devalvaciju svojih valuta;o Proseèna nominalna kamatna stopa na dugoroèni kapital mora biti manja od2% nivoa tri najuspešnije zemlje po održanju stabilnosti cena.Šefovi država èlanica Evropske unije su 1993. godine u Kopenhagenu dogovorilida æe vrata èlanstva u Uniji biti otvorena zemljama centralne i istoène Evrope. Ove zemlje,ako izraze želju za èlanstvom, mogu postatite deo Unije u sluèaju da ispune niz politièkih iekonomskih uslova.

Četvrto priključenje u Evropsku uniju se zbilo 1. januara 1995., kada su Unijipriključene Austrija, Švedska i Finska. Time je evropska „dvanaestorka” postala„petnaestorka” koja i danas ima primat u Evropi.

Ekonomska korist od prikljuèenje Austrije Uniji bila bi obostrana. Devedesetihgodina Austrija je već bila jaka, razvijena zemlja sa velikim brojem privatnih preduzećanastalih od konglomerata koji su nekada bili u državnom vlasništvu.

7.5. PETI I ŠESTI KRUG PROŠIRENJA

Najveće proširenje Evropske unije se zbilo u petom krugu. U njemu je 1. maja2004. godine čak deset zemalja centralne i istočne Evrope ušlo u Uniju. Ovaj proces ćemoprikazati sa stanovištva Slovenije, ali ćemo se više bazirati na odnosima ekonomskihpokazatelja „petnaestorice” i novih članica.

Peti i šesti krug proširenja su obuhvatili mahom bivše socijalistièke zemlje.Njihovo opredeljenje ka Uniji je uspostavljeno po padu njihovih socijalistièkih režima.Počeci njihovog priključenja su bili „Evropski sporazumi”, doneti na kraju osamdesetih.Oni su imali za cilj regulisanje i predefinisanje odnosa Unije prema bivšim socijalističkimzemljama. Sledeći korak je bio podnošenje kandidature za članstvo. Kipar i Malta su

22

kandidaturu za članstvo podneli 1990. godine, Maðarska i Poljska 1994., Rumunija,Slovaèka, Letonija, Estonija, Litvanijai Bugarska 1995., a Češka i Slovenija 1996. 2004. godine deset zemalja je ušlo u Uniju, sve osim Rumunije i Bugarske, a 1.januara 2007. godine i one su postale sastavni deo EU.

Po raspadu Savezne Federativne Republike Jugoslavije Slovenija je odmahodredila svoj kurs ka Evropi. Usledio je privredni napredak i graðenje dobrih odnosa saZapadom, 2004. godine Slovenija je postala član Evropske unije, ali NATO alijanse.

8. BUDUĆA PROŠIRENJA EU I BUDUĆNOST SRBIJE U EU

Po završetku petog i šestog kruga proširenja najveći broj zemalja Evrope je bio deoEvropske unije. Van Unije su ostale četiri države Članice EFTA-e (Švajcarska, Island,Norveška i Lihtenštajn) koje ne iskazuju želju da postanu deo Unije. Životni standard uovim zemljama je znatno iznad proseka Unije, tako da njima priključenje u nju ne bidonelo drastičan, a vrlo verovatno i ikakav napredak. Članovi Evropske unije nisu niRusija i za sada proruski orjentisane Belorusija i Ukrajna.

Turska čeka èlanstvo u Uniji već više od dvadeset godina, ali dan njenog priključenja nije na vidiku. Jedini preostali deo Evrope koji nije član Unije, a to članstvo glasno želi, su Balkanske zemlje nastale raspadom SFRJ, isključijući Sloveniju (ona je postala član EU tokom petog kruga proširenja) i Albanija. Ovaj region se sa aspekta integracije u EU naziva Zapadni Balkan.

23

U procesu pridruženja najdalje su otišle Hrvatska i Makedonija, a najtrnovitiji put do članstva u EU gaze Srbija i Bosna i Hercegovina. Demokratska vlast, koja je na čelo Srbije došla po smeni režima Slobodana Miloševića, je imala cilj da Srbiju uputi na put integracija u Evropu. Glavne kočnice danas, a i pre donošenja Studije, su status Kosova i Metohije i odnos sa Haškim tribunalom. Saradnja sa Tribunalom je poboljšana poslednjih godina, ali još uvek Srbija ima izvesne obaveze prema njemu. Što se tièe zaštite manjina, 2002. godine donet je Zakon o manjinama i potpisani su sporazumi sa zemljama u regionu o zaštiti njihovih prava.

9. ZAKLJUČAK

Proširenja Evropske unije je imalo izuzetno pozitivan značaj, kako za Uniju, takoi za zemlje članice. Evropska unija je po svakom proširenju beležila privredni rast i jačanje uticaja u Evropi i svetu. Zemlje članice su ostvarile napredak i u samom procesu priključenja zahvaljujuæi pomoæi zemalja Unije. Po prijemu u nju, one su doživele pravi procvat.

Srbija, kao zemlja sa evropskog kontinenta, prirodno treba da teži članstvu uUniji. Iskustvo drugih zemalja koje su se priključile je pozitivno, te to treba slediti. Smatram da članstvo u Evropskoj uniji može doneti mnogo koristi,

24

počev od ekonomske, pa sve do politièke. Ekonomske koristi smo delimièno iskusili u vidu donacija iinvesticija, koje bi po ulasku u Uniju bile intenzivirane. Politièke koristi su mnogostruke i prevashodno se odnose na spoljnu politiku, koju je mnogo lakše voditi pod patronatom jedne takve organizacije.

SIMBOLI EVROPSKE UNIJE

Evropska himna – Oda radosti, adaptirana Deveta simfonija Ludviga van Betovena.Usvojena je od Saveta Evrope 1972. godine i koristi se u Evropskoj uniji od 1986.Zastava Evropske unije – usvojena 1986. godine od strane Saveta Evrope. Simboličkiopis: na plavoj pozadini koja simbiloše nebo sa 12 zvezdica poređanih kružnopredstavljaju jedinstvo naroda Evrope. Broj zvezdica je statičan, 12 je simbolperfekcije i savršenstva.Dan Evrope – 9. maj 1950.

LITERATURA

25

1. Autorski tim: Radić I., Živković J., Damnjanović K., Cvetković V., Ivanković Z.,Budimir B., 2005., Vodiè kroz Proces stabilizacije i pridruživanja,G17 Institut,Beograd2. Kragulj D.,Milićević D.,2005., Ekonomija – Uvod u ekonomsku analizu,3. Leonard D., 2004., Vodiè kroz Evropsku uniju, Narodna knjiga, Beogradmikroekonomija i makroekonomija, Makarije, Beograd4. Prokopijević M.,2005., Evropska unija: uvod, Službeni glasnik, Beograd5. Stepanov R., Despotović Lj., 2002., Evropska unija – nastanak, institucije, pravo,NATO, Stylos, Beograd6.Stepanović V. 2005, Prva cigla u zidu, april 2005.

26