Dr Djoko Slijepcevic - Nazareni u Srbiji Do 1914 Godine

ДР ЂОКО М. СЛИЈЕПЧЕВИЋ

НАЗАРЕНИ У СРБИЈИ

ДО 1914 ГОДИНЕ

1943

ИЗДАВАЧКО И ПРОМЕТНО ДРУШТВО

Б Е О Г Р А Д

Штампарија >>ЛУЧА<<, Београд, Краљице Наталије улица бр. 100.

(Опште овлашћење Хемиске централе бр. 2359/XV-6 за потрошњу хартије у новембру

1943 године)

[Одобрење Проп. бр. 411/43]

Много пре него што се почело ширити у Србији, назаренство је било раширено у

српским крајевима северно од Саве и Дунава. Процес његовог ширења, узроци великог

успеха који је оно имало као и званични отпор цркве у бившој карловачкој митрополији,

данас су прилично познати и испитани. Чим је почело узимати маха, назаренство је било

схваћено као велика опасност и за цркву и за отпорну борбену снагу српског народа, који

је био изложен разним политичким и духовним насртајима. У процесу унутарњег

раслабљавања српске националне отпорности назаренство је, са извесним религиозним

космополитизмом и изразито индиферентним ставом према српском националном

моменту, могло постати врло опасно. Сувише јако бирократизирање цркве, које је дошло

као последица органског издвајања од народа у једну установу чију је живу религиозну

ревност и свест о неопходности духовног мисионарства угушивала администрација,

учинило је да је и више и ниже свештенство постало више чиновник него пастир.

Преплављен материјалистичком и атеистичком пропагандом, саблажњен пастирским

немаром свештенства и штетним политичким борбама између више црквене јерархије и

политичких представника народа, прости свет је тражио истинске духовне утехе на другој

страни. Назаренство га је примамљивало својом простотом и строгим моралним животом

својих чланова, И свет је, нарочито онај прости, презрени и омаловажавани мали човек

(радник, занатлија, земљорадник), радо ишао у назарене, јер је веровао да ће се тако

ослободити и дажбина, које му нису увек лако падале. Оно је саблазнило и једног

православног свештеника, Јована Поповића, свештеника из Грачанице у Босни, који, како

вели његова жена у једном писму митрополиту Михаилу ,,обријавши браду и косе, погази

одежду, крст и петраиљ с којим је себе и своју децу ранијо”; он је прешао у Нови Сад и ту

радио заједно са назаренима. Назаренство је мало било занело и Јована Јовановића Змаја,

који је преводио Харфу Сионску – збирку назаренских песама од које је, до јуна 1899

године, било раздељено у српском народу карловачке митрополије око 12.000 комада.

Када је упознао праву суштину назаренства, Змај се тргао и, у једној изјави, извињавао

што је преводио Харфу Сионску. ,,Но и то признајем, пише он у Застави од 16 јуна 1899,

да сам ја онда знао што више о назаренству и да сам предвиђао штете, које оно сада

наноси православљу, ја их не бих преводио, па ма како лепе биле. Ал’ мени то онда ни на

крај памети није било, - нисам ни снивати могао да би те невине и право побожне песме

могле некада пасти као нека кривица на мене.”

Проблем назаренства у бившој карловачкој митрополији ми, овог пута, не

додирујемо. О њему је писано доста. Не располажемо никаквим новим подацима, који би

могли употпунити већ створену слику о њему. Истичемо само да је отуда назаренски

квасац, седам година касније, пренесен у Србију где је наишао на већ припремљено тле.

Успешно ширење назаренства у Србији омогућено је било верским

индиферентизмом водећих слојева културног, научног и политичко – друштвеног живота.

У другој половини XIX века извршена је у Србији дубока духовна преоријентација. У

духу рационалистичких и материјалистичких стремљења XIX века напуштени су наши

исконски духовни и морални основи и широм отворена врата поплави тада модерних

идеја и схватања. Према православној цркви и вери те идеје су биле изразито

непријатељске. И црква и вера оглашене су за нешто преживело, застарело и, у новом

времену, никоме потребно. Место вере у Бога дошла је вера у разум и науку. ,,Онде где је

истина доказана, писао је Светозар Марковић у 77-ом броју Панчевца, где је знање, ту

вери нема места... Морал без празноверја, знање наместо вере, то је решење савремене

науке.” У чланку Реални правац у науци и животу Св. Марковић је тврдио: ,,Вера и

сујевреје постали су из истог извора. Вера је исто што и сујеверје, само што је она

сујеверје званично признато.” По њему ни у прошлости између нашега народа и цркве

није било ,,других одношаја но власт и поданици (Целокупна дела II, с. 121).”

Ова Марковићева схватања остала су основ за однос према духу и вишим

интенцијама цркве. Црква је потискивана, њен духовни углед плански умањиван, слобода

и могућност њеног рада окиване су државним законима. Први пут у дуговековној историји

српског народа настао је дубок несклад између српске цркве и државе. По својим идејним

концепцијама модерна српска држава постојала је све више устремљена против циљева

цркве којој је оспорено право духовног вођства српског народа. Као што су нове

либералистичко – демократске идеје и политичке партије разбиле целосност српског

традиционалног схватања државе тако је и све већи несклад између цркве и државе

разбијао јединство народне душе. Црква је тим била тешко погођена. Тек што је била

успела, да бригу о одржању нације преда новој српској држави, чијем је стварању и

изградњи и сама врло много допринела, православна црква у Србији била је одбачена и

нападнута од нових људи и идеја, које су донесене са стране и накалемљиване на нашу

патријархалну средину, која није имала унутарњих предуслова, да из њих издвоји и узме

оно што би нама, у то време, могло користити, а одбаци оно што није било за нас.

И нова српска држава, и дух науке, којој се код нас почео подизати култ и нова

културна и социјална стремљења, а нарочито школа у коју су неограничено уношена

материјалистичка схватања – све је то објавило рат вери и цркви, ко ја је њен носилац и

чувар. Охлађење и презир према вери постали су врлина. Годину дана пре појаве

назаренства (1871) Свети Архијерејски Сабор у Београду, констатује како ,,од неког

времена опажа се зао дух у друштву нашем, а нарочито у младежи српској, која се учи у

вишим и средњим школама, па отуд окужава и младе званичнике, чиновнике, учитеље и

трговце.” Нешто касније 9 фебруара 1874 године, поводом безобзирног напада на цркву и

свештенство у Народној скупштини, епископ шабачки Мојсије, истичући митрополиту

Михаилу узроке тешког стања цркве, пише: ,,Но томе се не треба ништа ни чудити, кад се

узме у призрење наша јавна штампа која без обзира исмева и руши све оно, што је свето –

чему свештеник служи и у што верује. Осим тога, када се погледа на разне прилике и

случајеве, који се по народу дешавају од стране чиновништва и војника, онда поготову

свештеник мора доћи у очајање; свештеник једно проповеда народу цркви, новине и

чиновничество сасвим му друго говоре изван цркве. Свештеник учи народ вери, да му

треба у њој тражити утехе и спасења, други му говоре да је вера фантазија, измишљотина

глупих и необразованих попова, да вера оназађава народ, да га упропашћује и држи у

глупости... Нека се правац у школама узме такав, који ће потпомагати распрострањење

лепих врлина хришћанских, нека се наука школска слаже са науком еванђелском, онда ће

се свештенство осетити снажније, а тиме добити и само воље да више ради и боље се

понаша – дакле стећи ће веће заслуге и ауторитета.”

Тај цео процес назвао је митрополит Михаило колебањем појмова. Оно је, заиста,

било дубоко и врло опасно по последицама којих су се плашили поједини далековиди

људи. Марко Вујичић, адвокат из Смедерева, жали се 14 јануара 1880 године митрополиту

Михаилу како ,,наша интелигенција – на жалост – данас сматра религију за глупост и

мрак... Па како да иде у цркву прости народ кад тамо не иду његова господа. За време

службе дућани отворени, а пуне каване људи.” Митрополит му је одговорио 19 јануара

исте године: ,,... Нити је било нити може унапред бити народа, који хоће да очува свој

опстанак без вере и без вршења верозаконских дужности. И у нашем народу, за време

прелазног из патријархалног у цивилизовано стање, види се колебање појмова и још

незрело разумевање основних тежња и суштине предмета с којим се сукобљава и под

теретом околности слаби у врлинама, а сву бригу и пажњу поклања материјалном стању

и благовању... Ми смо чинили и чинимо сваке године претставке г. г. министрима и ови

често шаљу расписе и траже да чиновници врше своје религиозне дужности и предњаче у

народу у свему што је побожно, поштено, разумно, патриотично. Но види се мало је хасне

од тих расписа; зато се мора тражити други начин о чему ћемо се морати разговарати са г.

г. министрима.”

Митрополит се никада није могао о томе договорити са министрима. Он је, за

време целе своје управе, више био трпљен, но помаган; његови сукоби са владама, не као

што се мисли због политичких разлога, били су врло чести. Он је јасно видео колико се

кочи живот и дух цркве и колики религиозни немар и охлађење захвата и свештенство.

Нападнута на духовном плану, у самим основима разлога за свој опстанак, црква није

имала интелектуално спремљен ред људи, који би се могли са успехом ухватити у коштац

са атеистичко – материјалистичком стихијом, која је пустошила народну душу. Неуко,

слабо материјално обезбеђено, малтретирано од полицијских власти (било је случајева да

свештенике у недељу одводе на кулук), свештенство је било у невољи и у немогућности да

се борбено супротстави новом духу времена. Али поред свих ових незгода оно је патило и

од одсуства религиозног жара и ревности. Државна воља и закон који је она натурила

цркви учинили су од свештеника административно лице; он је престајао бити духовник и

постајао чиновник, који се због, духовне чамотиње, одавао и дневној политици, понекада

са пуно страсти и темперамента. Више него духу Еванђеља, свештенство је било

принуђавано да се покорава потребама момента и вољи власти. И то је било кобно за

цркву, али добродошло за назаренске проповеднике, који су иступали са фанатизмом и

доследношћу који су импоновали људима жедним вере. Њих је било доста и међу простим

и неуким светом, који није могао да прими материјалистички поглед на свет, нити да се

задовољи хладним и површним поукама свештенства, које је полагано сламао нови стил

живота.

Појавивши се у времену које је у духовној историји српског народа врло значајно,

али и неиспитано, назаренство је успело да нађе свој пут и да заинтересује прости свет за

своје учење. Поред свих негативних последица оно је имало и једну крупну заслугу:

створило је код наших сељачких маса навику читања Св. Писма, што до тада није био

случај. И због тога је, у нашој духовној проблематици друге половине XIX века, вредно да

се помене. Компоненте нашег одступања од старих духовних и моралних основа, које смо

истакли, духовно су припремиле терен ширењу назаренства.

Први податак о ширењу назаренства у Србији, пре 1914 године, налазимо у једном

писму Илије Марковића, поштара прве класе из Обреновца, упућеном 9 децембра 1872

године, митрополиту Михаилу. Марковић пише митрополиту да се у Обреновцу појавила

нека секта, чији чланови не иду у цркву, нити признају иконе и свештенике: ,,Празнике

осим недеље такође не празнују; и распростиру по народу да је Господ заповедио, да нико

не убија никог и томе подобно.”1 Марковић наводи и име првог назарена и назаренског

мисионара у Србији: то је био Павле Росић, човек врло упоран и, по једном

митрополитовом акту, лаком на пару. Назаренством се заразио у селу Прогарима у Срему,

где је често одлазио и учествовао на назаренским скуповима. Као и сваки новообраћеник

Росић је показао велику ревност у ширењу своје нове вере као и несломљив фанатизам. У

поменутом писму Марковић вели, да је Росић ,,покупио иконе по кући па их побацао и

закопао, и кад му је свештеник г. Маринко дошао, да по правилу свети водицу он га је

истерао говорећи му: ја нећу да знам ни за кога осим за десет заповеди Божи...” Прве

Росићеве присталице биле су жене. ,,Има и неколико жена што је овај несретни Павле за

собом превукао да се вере православне одрекну и преко у Аустрију прелазе, те тамо се

Богу моле.”2

Ова прва вест о ширењу назаренства у Обреновцу, који је тада потпадао под

шабачку епархију, забринула је много митрополита Михаила и он је својом руком написао

на Марковићевом писму, које је примио 11 децембра 1872 године: ,,Писати г. епископу

истога дана.” Он је то учинио јер је већ сутрадан имао одговор од епископа Мојсија.

Епископ вели да га је срески начелник из Обреновца већ два пута известио о Росићу, ,,али

да има жена које су у назарејству о томе ми ниједан ни други не јављају.” Он није схватио

ствар озбиљно: мисли да ће бити довољне мере, које је власт предузела. ,,Павла сада, вели

он мало неепископски, није вајда обавештавати, него силом закона казнити, па кад

потражи помоћи своме покајању одма ће му се таква указати.”

3

Росић је, међутим, био далеко и од помисли да се покаје, а мере грађанских власти

биле су бесплодне. Првостепени суд осудио га је на годину дана затвора, али је виши суд

поништио ту пресуду и осудио га само на двадесет дана затвора. Окуражен тим Росић је

1 Илија Марковић митрополиту Михаилу, 9 децембра 1872 (Приватна архива митр. Михаила). 2 Ibidem. 3 Епископ шабачки Мојсије митрополиту Михаилу, 12 децембра 1872.

продужио рад. Обреновачки свештеник Маринко Срећковић извештава 11 априла 1873

године митрополита Михаила да је Росић већ придобио неке породице, које су 10 априла

присуствовале назаренском скупу у Прогарима, где је пола села било назаренско.4 Одавде

је ради појачања своје акције Росић довео неколико искусних назарена и крио их у својој

кући, док их полиција није пронашла и протерала. У извештају Министарства

унутрашњих дела митрополиту Михаилу, поднесеном 24 априла 1873 године, стоји да су

се ови прогарски назарени ,,сигурно са својим присталицама из наше стране договарали о

распрострањењу исте вере, због чега је хтело бити нереда у Обреновцу, да дошавша лица

нису од среске власти заштићена и сутрадан натраг кућама враћена.”5

У Обреновцу је, међутим, убрзо порастао број назарена. Поред Росића назаренима

су постали и Стеван Манојловић, Димитрије Деспотовић и Михаило Станковић.

Свештеник Маринко, и поред озбиљних напора, није успео да их врати у православље:

,,... ако што камен говори то и они, само главе оборили и ћуте, Михајло је већ и икону из

куће изнео“, писао је 21 априла 1873 године свештеник Маринко митрополиту Михаилу.

6

Став ових сектаната раздраживао је народ: 19 априла дошло је до узбуне, јер је свет хтео

да им забрани да прелазе у Прогаре. Неки су их чак и тукли.7

Мере које су власти предузеле против ширења назаренства нису имале успеха. Оне

су примењиване механички и више су појачавале, него умањивале отпорност ових

заведених људи. Добар ревниоц свештеник Маринко извештава депешом 25 априла 1873

г. епископа шабачког Мојсија, да је власт предузела мере против Росића ,,да му стане на

пут распростирања ове јереси”

8; 28 априла јавља ваљевски прота епископу шабачком, да

је окружни начелник наредио капетану ,,за рад извршење пресуде над Павлом 27 т.м.”9

Из акта шабачког епископа од 4 маја 1873 г. упућеног обреновачком намеснику

видимо да се назаренство почело ширити и по обреновачкој околини. Забринут због овога,

епископ је послао Рајка Рувидића и секретара конзисторије Милутина Стокића ,,да тамо

4 Маринко Срећковић митрополиту Михаилу, 11 априла 1873 год. 5 Министарство унутрашњих дела митрополиту Михаилу, 24 априла 1873. 6 Маринко Срећковић митрополиту Михаилу, 21 априла 1873 год. 7 Ibidem. 8 Маринко Срећковић епископу шабачком Мојсију, 25 априла 1873 г. 9 Ваљевски прота епископу шабачком, 29 априла 1873 г.

дођу и у споразумљењу са тамошњом влашћу лично поуче и обавесте заблудше душе, које

су се дале повести за лажним и пагубним учењем назаренским.”10 Из једног недатираног

извештаја епископа Мојсија (под бројем 208) митрополиту Михаилу видимо, да ова

двојица нису имала никаквог успеха. Назаренство је било сасвим нова појава и наше

свештенство, и тада доста неуко, није знало како ће се ухватити са њим у коштац. Ни ова

два епископова изасланика нису могла да речима укроте ревност новообраћених

сектаната. ,,Отишав тамо, вели епископ, они су помоћу тамошњих власти добавили

отпадше фамилије, њих обавештавали, саветовали и законом напослетку припретили, али

ништа уопште успели нису...” Епископ мисли да ће се морати предузети ,,најозбиљније

мере од стране полицијских и грађанских власти, док се ова зараза није распрострла на

даље, па ће после бити већа тегота, да се савлада него сада.”11

Не знамо да ли су шта грађанске власти предузимале против ширења назаренства.

Већ тада између државе и цркве примећивао се духовни несклад, који се нарочито

изражавао у поступцима органа власти према свештенству. Па, ипак, црквена власт се

морала обраћати грађанској власти за помоћ. Тако је и митрополит Михаило 14 априла

1873 године тражио од ваљевског окружног начелника, да Росића казни и да му онемогући

рад. Позван пред окружног начелника, Росић је изјавио да је назарен и да нипошто неће

одступити од свога уверења. На томе је и остало. Назаренство се ширило и даље. Крајем

1873 године назарена је било и у тамнавском и у посавском срезу. Ваљевски прота

Живојин Марковић извештава 4 децембра 1873 године епископа Мојсија, да се, приликом

прегледа цркава у поменутим срезовима, уверио да се назаренство и тамо почело ширити.

Каже да је Мита Михаиловић, кројач из Обреновца, чији је отац био учитељ, примио

назаренство заједно са женом. Прота је покушао да га одврати од назаренства и поврати у

православље, али је он одговорио да је прешао у ову веру ,,што је убеђења тог, да је она

,православна’, и да нема тога који би га од овог неверовања одвратио.”

А баш то није био пут којим

се могло успети.

12

После ових неуспеха на терену, шабачка конзисторија се обратила 7 децембра 1873

г. Јовану Мариновићу, тадашњем председнику владе. Обавештавајући га о ширењу

10 Шабачки епископ Мојсије обреновачком намеснику, 4 маја 1873 год. 11 Епископ Мојсије митрополиту Михаилу, без датума. 12 Прота Живојин Марковић епископу шабачком Мојсију, 4 децембра 1873 г.

назаренства у Обреновцу и околини, конзисторија даје неколико података о верском

учењу назарена (,,... ова нова секта одриче сва таинства и установе православне цркве –

дакле у основу иде против учења наше свете вере”) и истиче, да они одричу и неке обавезе

,,које су Срби по закону, према држави и друштву, дужни чинити.” Позива се и на једно

владино решење од 19 септембра 1853 г. по коме је у Србији најстрожије забрањен прелаз

из православне вере у неку другу. Поред овога конзисторија мисли да се на назарене не

може применити и 119 члан Устава, по коме је свакоме слободно исповедати веру коју

хоће, јер ова секта ,,нити је у Србији, нити игде на страни призната вероисповед, нити она

има свог извесног склопа, нити каквих правила по којима се она руководи, осим, лажних

појмова и толковања Св. Писма.”13

Заузет крупним државним пословима Мариновић, по свој прилици, није овој

представци посветио већу пажњу. Тек октобра 1874 године, обратио се Филип Христић,

тада министар просвете и црквених дела, митрополиту Михаилу и молио да му јави

мишљење Светог Архијерејског Сабора о томе ,,шта би се имало чинити у овој ствари

према постојећим законима у нашој земљи.”

14 Архијерејски Сабор се позвао на поменуту

уредбу од 19 септембра 1853 године и на 119 чл. Устава. По схватању Сабора ,,надлежна

је државна власт да дејствује на уништењу исте јереси у зачетку сада, као што ће и црква

предузети своје пастирско дејствовање и обавештење заблудше њене дјеце да их од

заблуда врати у православље.”15

Појачана пастирска активност цркве донела је добар резултат: скоро три године

нема никаквих вести о даљем ширењу назаренства. У међувремену је дошло до првог и

другог рата са Турцима, којом приликом су се и војне власти заинтересовале за

назаренство. Из једног меморандума митрополита Михаила намењеног влади, а писаног

28 априла 1892 године, дознајемо да је то било још 1875 године. ,,Када, пише митрополит,

1875 године, због невесињског устанка у Херцеговини, Србија позва на вежбање ,народну

војску’, у којој беху уписани и назарени обреновачки, они тада отказаше послушност. За

ову дрскост беху грађанским властима осуђени на затвор, али ускоро истога се ослободе

помиловањем... 20 јуна 1876 године објавила је Србија Турској рат за ослобођење

13 Шабачка конзисторија Јовану Мариновићу, 7 децембра 1873 год. 14 Филип Христић митрополиту Михаилу, 3 октобра 1874. 15 Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 12 октобра 1874 године.

подјармљене браће и поведе борбу са петвековним непријатељем. И у овој прилици

назарени одрекоше послушност војним властима, за што буду осуђени на смрт, али

помиловањем владаочевим осуда ова претвори се у вечиту робију. Оштрина војних закона

и живо надзирање духовне власти саломише назарене и ови се прикрише, очекујући

поново подесно време за ширење своје опасне и по Српство и православље штетне

науке.”16

Назарени су остали притајени и неактивни доста дуго времена и вероватно је да се

не би ни решили на акцију, да нису добили подстрек са стране. Обреновачки свештеник

Светозар Михаиловић извештава 13 јуна 1877 године митрополита Михаила ,,да се

ниједна личност после оних првих није досада придружила назарејцима, а и само

грађанство упливисало је на њих толико, да им је назарејство ако не сасвим, а оно ће им

ускоро постати досадно. Да им је заиста већ унеколико постало досадно доказује се тиме

што су сво ју децу дали у шко лу, а р азуме се и у цр кву, ко је пр еђе никако нису хтели

чинити; штавише и дете сам на захтевање материно од родитеља горње секте крстио, док

сам старије дете исте матере сретством полицајне власти једва добио да крстим.”

17

Подстрек назаренима и обилату материјалну помоћ дао је Енглез Франсис Х.

Макензи, оснивач Библиског друштва, према коме је митрополит Михаило гајио

неповерење. Макензи је 8 јуна 1877 године посетио обреновачке назарене ,,храбрећи их у

назарејству, давајући им новаца и обећавајући им све што њихову будућност у нашем

отачаству може сталном учинити.” Према извештају свештеника Михаиловића,

Макензијева посета не само да је разбудила из учмалости обреновачке назарене, него их је

окуражила и подстакла на рад. Михаиловић је истакао оправдану бојазан, да ће се број

назарена увећати и да ће ова посета ,,учинити то, да ће сва старања световне и духовне

власти остати безуспешна у искорењавању назаренства. Па ако (он) буде и убудуће

долазио као што је обећао назарејцима, учиниће да наша света вера и црква омаловажена

буде, а назарејство ће нажалост бар овде напредовати.”

18

16 Меморандум митрополита Михаила Влади, од 28 априла 1892 године. 17 Светозар Михаиловић митрополиту Михаилу, 13 јуна 1877 године. 18 Ibidem.

Митрополита Михаила је овај извештај врло забринуо. Он је 16 јуна, три дана

пошто је дознао за Макензијеву посету, препоручио свештенику Михаиловићу, да у

споразуму са полицијском влашћу ,,најозбиљнију бригу водите, да се та заблудша деца

врате у веру нашу или да се даље не шири та опака и штетна јерес.”19 Много касније,

подсећајући владу на овај догађај, митрополит Михаило је истакао важност ове

Макензијеве подршке за даље ширење назаренства. Притајену наду назарена, после стеге

војних власти, на боље дане ,,највише је крепио Енглез Макензије, који је штедро

помогао породице осуђених назарена за време издржавања робије, и који их је лично

обилазио у Обреновцу.”20

И обреновачки намесник Маринко Срећковић потврдио је митрополиту 7 јула 1877

године да је Макензи долазио у Обреновац и да је назаренима давао новац. ,,Одмах је,

вели се у извештају, по Вашој заповести учињено шта треба. Господин Бадемлић, срески

начелник ,дао је своју тврду реч, да ће водити бригу о Енглезу, ако би опет икад дошао;

месни свештеник дан и ноћ води бригу са мном да се више та несрећна заблудивша

назарејска јерес не расејава.”

21

Тек после овога митрополит се, 12 јула 1877, обратио званично министру просвете

и црквених дела и известио га о Макензијевој посети назаренима. ,,Пре некога времена,

стоји у митрополитову акту, неки Енглез долазио је у Обреновац и ту поучавао, утврђивао

у заблуди и помагао новцем свргнуте с пута назарејце. Ми смо препоручили свештенству

да најозбиљније води бригу и сузбије такве развратнике, обавештава и враћа заблудивше и

да не допусти да се ова опака секта шири. Молимо Вас да и Ви препоручите властима, да

не допуштају мисионарима да кваре народ и свраћају га с православија у јерес

назорејску.”

22

Министар просвете је, преко министра унутрашњих дела, 15 јула издао тражена

упутства и тражио извештај од окружног начелника из Ваљева, који је 8 августа обавестио

министра просвете о Макензијевој посети у Обреновцу. Каже да се Макензи састао са

19 Митрополит Михаило свештенику Св. Михаиловићу, 16 јуна 1877 године. 20 Меморандум митрополита Михаила Влади, од 28 априла 1892 године. 21 Маринко Срећковић митрополиту Михаилу, 7 јула 1877 године. 22 Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 12 јула 1877 (Државна архива: Министарство просвете, 1877, ф. VIII - бр. 231)

назареном Димитријем Михаиловићем, кројачем, и ,,са њим је обишао породице осталих

нововераца, који су на робији, и дао им је нешто новаца. Шта је он са њима говорио и

колико им је дао новаца, није се могло сазнати, јер су сами били и они то неће да признају;

но само се утолико могло од Михаиловића сазнати да је г. Макензи дао нешто новаца и да

је обећао још им давати и куће поправити.”23

Министар просвете и црквених дела био је тада Стојан Новаковић. Он је одговорио

митрополиту 3 фебруара 1881 године, дакле прилично касно. Тражио је, пре него би Влада

предузела неке мере против назарена, опширан извештај о њима и њиховој секти:

,,... У чему се састоји њено учење, кад се она први пут у Обреновцу појавила, какве начине

и сретства употребљава за своје ширење, и је ли какав и колики успех учинила у ширењу

свога учења?“ Даље пита за побуде којима се Сабор руководио када је донео горње

решење и за мишљење ,,о сретствима и начинима, који би се могли ставити насупрот

ширењу секте, а у смислу устава и закона земаљских и канона православне цркве.”

Све до октобра 1880 године немамо, опет, никаквих, података ни о ширењу

назарена, ни о мерама против њих. 17 октобра 1880 поднео је шабачки епископ Јероним

Св. Архијерејском Сабору представку о ширењу назаренства у Обреновцу. Из представке

се види, да су назарени у Обреновцу активно радили, јер их већ има толико, да држе и

недељне скупове. Свештеник Михаиловић је тражио од државних власти, да им се забрани

држање скупова, али је добио одговор ,,да нема никаквих законских наређења какве би се

мере могле предузети против непризнате вероисповести код нас, па зато и није ништа

предузимала.” Владика Јероним је предложио Сабору да се од владе тражи закон, који би

одређивао какве се мере имају предузимати против оних вероисповести, које нису

признате Уставом. Сабор је на својој седници од 18 октобра 1880 године решио, да умоли

Владу ,,да она или засебним законом или наредбом стане на пут овој штетној секти.”

Истога дана митрополит Михаило је спровео саборско решење министру просвете и

црквених дела.

24

23 Ibidem. 24 Стојан Новаковић митрополиту Михаилу, 3 фебруара 1881 године.

Митрополит је после овога одговора тражио детаљнија обавештења од епископа

Јеронима, да би могао поднети Новаковићу исцрпан извештај.25 Јероним је 10 фебруара

1881 одговорио са девет прилога. ,,Шта год више, вели Јероним, казати о назаренима од

вођеног разговора на прошлом Сабору не знам.”26

Када је примио овај извештај митрополит је одговорио Новаковићу подневши му

18 фебруара 1881 исцрпан извештај о почетку ширења назаренства у Обреновцу и о

њиховом верском учењу. И он истиче, да се назаренство слабо ширило све док Макензи

није долазио у њихову средину; он их је ,,и у затвору београдских осуђеника посећивао и

назарејце је утврђивао, да не клону и да издрже до краја па ће победити.” Из Обреновца,

вели митрополит, прешли су у Београд, где држе своје скупове ,,и неке ноћне богомоље...”

Нашој цркви прети опасност од овакве рђаве секте, стога је треба уништити.”

27 Што се

тиче средстава за ширење ове секте она су врло ,,примамљива.” Највећа су средства

новчане помоћи за издржавање, обећавање да ће после неколико година постати све што

ко има општа својина и да неће ићи у рат, да им не требају свештеници, ни обреди, нити

икаква спољност религиозна.”28

До сарадње на уништењу назаренства између митрополита Михаила и Стојана

Новаковића није дошло. Убрзо се између њих изродио тежак сукоб због закона о таксама.

Последице тога сукоба, који је више намештен, него што је до њега морало доћи, било је

збацивање митрополита Михаила са управе српске цркве. Тешко стање, које је настало у

српској цркви, створило је врло погодан терен за ширење назаренства. Има неколико

података из којих се види, да се оно у овом времену и ширило. ,,Познати напад државне

власти на српску цркву и јерархију скренуо је пажњу власти са назарена, и они су могли

комотно сада развијати начела своја. Долазак незаконите јерархије на управу српске цркве

и велико лично пријатељство Енглеза Макензија са једним од министара српских (Чедом

25 Митрополит Михаило епископу Јерониму, 6 фебруара 1881 г. Е. бр. 297. 26 Епископ Јероним митрополиту Михаилу, 10 фебруара 1881 г. Е. бр. 76. 27 Митрополит Михаило Стојану Новаковићу, 18 фебруара 1881 г. Е. бр. 297. 28 Ibidem.

Мијатовићем), створиле су плодно земљиште за поновно развијање ове паразитне биљке

на телу српске цркве.”29

Нова јерархија са слабим и неактивним митрополитом на челу, преоптерећена

другим бригама и потпуно у рукама Владе, обратила је пажњу на назаренство тек 1887

године. Само се на једном месту помиње да је Архијерејски Сабор 1884 године нешто

решавао о назаренима.

30 Иначе, први сачувани помен имамо од 2 марта 1887 године. Тога

дана известио је Новица Лазаревић, прота града Београда, конзисторију да су се назарени

појавили у селишту београдском, у парохији свештеника Алексе Петровића. Састајали су

се у кући Ристе Поповића, сарача, ,,и има их на броју доста.” Прота каже, да је за њих знао

још од 1881 године; жалио се, вели, у своје време управи града Београда и митрополиту

Михаилу ,,но не знам да ли је по овом делу шта рађено, а ова се зараза све више шири.”

Он истиче да су назаренски агитатори врло активни; они ,,јавно нашу цркву и њене

установе исмевају.”31 Конзисторија је решила на седници од 10 маја 1887 године, да

надлежни свештеник дозна која су лица назарени, где се састају и ко руководи њиховим

радом. Свакако због аљкавости овај је акт послат проти београдском тек 10 јуна; дакле,

месец дана касније. Прота Лазаревић био је експедитивнији од конзисторије: одговорио јој

је 16 јуна и саопштио тражене податке. Из ових података се види, да је главни назаренски

старешина у Београду био Миша Мијучић, кројач у селишту. По угледу међу назаренима,

одмах после њега, долазио је Дамњан Н., државни кројач у граду. Други истакнутији

назарени били су: Крсто Опачић, земљорадник у Селишту, Тодор Грујић, пиљар, и Јосиф

Грац, пиљар са Чубуре. ,,Ова лица непрестано и живо агитују у корист своје секте, а нико

им у томе на пут не стаје, иако је та секта штетна не само по православну цркву но и по

интересе државе.”32

Када је примила овај одговор, београдска конзисторија је решила на седници од 30

јуна да извести митрополита Теодосија, а он је, увек без личне иницијативе, наредио

конзисторији да се она обрати министру просвете и црквених дела што је она и учинила

29 Меморандум митрополита Михаила влади, од 28 априла 1892 год. 30 Драгутин К. Петровић, Стање назарена у шабачкој епархији (Весник српске цркве, 1903, с. 32). 31 Прота Новица Лазаревић београдској конзисторији, 2 марта 1887 год. 32 Прота Новица Лазаревић београдској конзисторији, 16 јуна 1887 год.

30 јуна 1887, молећи министра, ,,да изволи надлежним путем стати на пут ширењу ове

штетне по христијанство, а и по државу секте, и да забрани скупове њихове.”33

Имамо података из ове године, да је назаренство било продрло и у околину

Алексинца. У извештају нишког епископа Димитрија, поднетом 30 септембра 1887 године

Архијерејском Сабору, стоји, да се назаренство појавило у једном селу близу Алексинца.

Он је, вели, одмах тражио извештај од месног свештеника. ,,На нашу утеху, стоји у

његовом извештају, извештај је гласио, да није цело село заражено том заблудом, него

само једна кућа доста имућна и задружна. Зараза је дохватила поодавно, јер један члан у

српско – бугарском рату, као резервни војник, одрицао је послушност својим

претпостављеним и није хтео да улази у борбу, позивајући се на правила своје лажне вере.

Он је за то осуђен на заточење од стране војних судова; али се његови укућани и после

тога упорно држе своје заблуде.”

34

Епископ Димитрије је врло озбиљно схватио опасност од овог назаренског квасца,

који је унесен у његову епархију. Сам он ишао је да убеђује ову породицу у погрешност

назаренства, али, нажалост, без успеха: чланови породице су изјавили да остају при своме

уверењу. Он је предлагао да се створи план за изучавање назаренства и борбу против

њега; ,,... вредно би било, наглашавао је он Архијерејском Сабору, да се од свију места,

где има ове јеретичке секте, покупи све, шта секташи измишљају у име јеванђељске науке,

те да се према томе тражи лека овој зарази.”

35

Обавештавајући се о позадини назаренске акције епископ Димитрије истиче: ,,Овде

је места да напоменемо још и то, како смо са поуздане стране дознали, да проповедници

назаренске јереси стоје у вези са друштвом ,,слободних зидара” коме је такође основно

начело религиозни нихилизам.”

36

Алексинац је био одређен за центар назаренства за овај крај. У њему је стално

живео један кројач ,,који важи као изасланик за тамошњу околину. Његов је задатак да оне

33 Београдска конзисторија министру просвете и црквених дела, 30 јуна 1887 год. К. бр. 4362. 34 Епископ нишки Димитрије Св. Арх. Сабору, 30 септембра 1887 (Држ. архива: Црквено одељење Мин. просвете, 1887, ф. V – бр. 169). 35 Ibidem. 36 Ibidem.

отпаднике у селу храбри и подржава у заблуди и да нове присталице врбује. Казивали су

нам да су сви радници у његовој радионици заражени, и да сељаке пазарним даном

гомилама скупља око себе па им на свој начин тумачи јеванђељску науку.”37

И њега је подржавао Макензи. Када је полицијска власт ухапсила овог кројача због

обмањивања простог света, ,,одједном се обрео у Алексинцу један странац, који у

Београду живи, да против тога поступка полиције протествује. За овог странца казивали су

нам да је у Београду приволео повећи број радника и сиромашних људи за назаренску

јерес и да их подржава сталном материјалном потпором. Још су нам казивали да је он

главни начелник ове секте у нашој земљи, и да од њега примају упутства сви остали

проповедници.”

38

Није познато, да ли је архијерејски Сабор што предузимао код државних власти да

се сузбије ширење назаренства. Да државна власт није, сама од себе, обраћала пажњу на

ово види се и по томе, што се прота Лазаревић морао поново обратити митрополиту

Теодосију 19 августа 1888 године

39 и то поводом писања либералне Српске независности

од 18 августа, која је држала страну прогнаног митрополита Михаила и покушала да

ширење назаренства припише новоствореном стању у цркви. Лазаревић извештава

митрополита, да се назаренство ,,почело у Београду нагло множити.” Главни либерални

лист назива га гујом која се угњездила у нашој престоници. ,,И она се користи несрећним

стањем у нашој цркви па разапиње своје мреже комотно. Новцем и обманом она шири

своју пропаганду, нарочито међу сиромашном класом у Београду. Број њених присталица

расте. Она је већ саградила и своју богомољу или боље богохуљу на једном угледном

месту у Београду.”40 И овде се указује на Макензија као на главну личност, која подупире

ширење назаренства. ,,... Допустило се једном странцу, протествује лист, да не само

изиграва земаљске законе подижући на купљеном земљишту читаву нову варош, него му

се још и допушта, да у тој вароши шири тако штетну секту као што је назаренство.”41

37 Ibidem. 38 Ibidem. 39 Прота Новица Лазаревић митрополиту Теодосију, 19 августа 1888 г. 40 Српска Независност, орган либералне странке, бр. 78 од 18 августа 1888 г. 41 Ibidem.

Овде је реч о згради на ,,Енглезовцу“ на Врачару, коју је подигао Макензи, и за

коју прота Лазаревић мисли да је назаренска богомоља. И о н твр ди да Макензи , ,и

морално и материјално потпомаже ову заразну секту, а у цељи тој да се она све више шири

и дубље у Србији укорењава, на омаловажење и изигравање православља.”42

Митрополит је на полеђини протиног акта написао, да треба замолити министра

просвете ,,да преко полициске власти дозна чијом влашћу ова секта прави скупове, па још

ако је истина подиже и храмове.” Два дана касније, 22 августа 1888, митрополит је послао

опширну представку министру просвете и црквених дела. Подсећајући министра на акт,

који му је 30 јуна 1887 године послала конзисторија, митрополит вели: ,,Да ли је што по

овоме рађено, нама није познато. Али судећи по томе, што речена секта сваким даном

напредује, и што су се назарени толико осилили да подижу себи и ,зборницу - храм’ –

судимо да по достави конзисторијској није ништа рађено, јер да је ма шта рађено од

стране државних власти, морала би се осетити последица тога рада, а држимо да би и ми о

овоме били извештени“. Митрополит тражи од министра, ,,да силом државне власти стане

на пут ширењу ове секте, и подизању њихове зборнице. Подизањем зборнице назарени би

били још дрскији у ширењу своје лажне науке, и дала би им се могућност да свет

обмањују, како је њихова вера добила признање од Владе превисоког Краљевства, а и свет

би овоме могао лако веровати, пошто се зна, да ниједна од туђих и признатих вера у

отаџбини нашој не сме подизати себи богомољу, без претходне дозволе земаљске

владе.”

Помињући

своје представке прота вели, да не зна, да ли је поводом њих нешто учињено.

43 Због опште користи било би потребно онемогућити ширење ове секте, која је

врло штетна за државу и цркву. ,,За доказ овога нека нам послужи недалека прошлост и

поступак обреновачких назарена за време нашег првог и другог ратовања. Свима нама је

још у свежој памети колико су наше власти имале муке и посла са њима.”44

Одговор овог пута није изостао. На митрополитову представку одговорио је Владан

Ђорђевић 30 августа. Вели, да је његову представку упутио председнику министарског

савета, министру унутрашњих дела, да он ,,са своје стране учини све што за потребно нађе

42 Прота Новица Лазаревић митрополиту Теодосију, 19 августа 1888 год. 43 Митрополит Теодосије министру просвете и црквених дела, 22 августа 1888, Е. бр. 1030. 44 Ibidem.

да се опстанку и ширењу назаренске јереси крај учини.”45 Њему је послао и представку

конзисторије од 30 јуна 1887 године. На полеђини министрова одговора написао је

митрополит: ,,Препоручити свештенству да пази на домове назарена.” Почетком

септембра митрополит је послао опширан акт проти Лазаревићу обавештавајући га о

одговору министра просвете.46

Чудно је да је онако штур и хладан одговор министра могао митрополиту дати

,,јаке вере” да ће се од стране државних и политичких власти предузети врло озбиљне

мере, да се ширењу назаренства крај учини.”

47

Последица митрополитовог наређења била је знатно појачање пастриске ревности

неколицине београдских свештеника у чијим је парохијама било назарена. Почетком

октобра 1888 поднео је прота Лазаревић митрополиту Теодосију спискове назарена, које

су му доставили свештеници Београда: Милош Симеоновић, Алекса Петровић, Михаило

Димитријевић, Василије Милић и Никола Трифуновић. По извештају свештеника

Симеоновића (од 30 септембра) у источно врачарској парохији био је само један назарен

Дамњан Балугџић, кројач у граду (плаћала га је држава). Имао је жену и седморо деце од

којих је четворо било некршено (најстарије је имало девет, а најмлађе две године). На

скупове је долазило десет чланова. ,,Поред ови редовни има их још који посећавају тај

отпаднички од православља дом, али ти долазе само ради љубопитства, а не што

припадају тој секти.” Каже, да су пре држали скупове у Палилули и да њихов број опада,

,,јер многи који ступе у ту секту кроз кратко време покају се и враћају се у пређашњу

праву веру.” У парохији свештеника Алексе Петровића, у селишту врачарском, било је, по

његовом извештају, од 13 септембра, пет назарена; у парохији Михаила Димитријевића

само један – Ђока Стојков, кравар. Никола Трифуновић извештава 20 септембра, да у

Митрополит наређује да свештенство

,,покаже више учешћа и енергије у истребљивању овог кукоља, који се по несрећи знатно

почео бокорити у врту Господњем.” Он оправдано предочава свештенству, да се ова секта

не може искоренити физичким мерама ,,као сретствима противним духу хришћанства.”

Зато наређује да свештенство појача свој пастирски рад и обрати најозбиљнију пажњу на

назаренске домове не би ли приволели назарене да се врате у православну веру.

45 Др Владан Ђорђевић митрополиту Теодосију, 30 августа 1888, Ц. бр. 1808. 46 Митрополит Теодосије проти Новици Лазаревићу, 2 септембра 1888, Е. бр. 1065. 47 Ibidem.

његовој парохији има само једна назаренка Катарина, удова Николе Топџића, која је

имала мушко дете од дванаест година и није га хтела крстити. У парохији Василија

Милића била су свега два назарена.

На Лазаревићом извештају написао је митрополит 10 октобра: ,,Препоручити

свештенству да децу у назаренству находећу се крсте у православљу.” Осам дана касније

митрополит је послао акт протојереју београдском и наредио му, да свештенство опет

покуша ,,да саветима убеди назарене да су на погрешном путу и да их склони, да се деца

њихова крсте у вери отаца и предака њихових. Не усхтедну ли назарени ни после овог

попустити, онда ће свештенство у чијим се парохијама налазе назарени, такве јавити

дотичним квартовима, које ће претходно обавестити зашто назарени не дозвољавају

крштење деце своје и од ових, тј. квартова затражиће да их ови силом закона принуде, да

поступе по закону свештенства.”48 Истога дана послао је митрополит акт и протојереју

округа београдског скрећући му пажњу на назаренство и захтевајући да се њихова деца

крсте и уведу у протоколе крштених, да не би избегла служење војске.”49

Да све ове мере, у крајњој линији, нису имале неки трајнији успех сведочи Алекса

Илић, човек који је једно време био врло близак митрополиту Теодосију. Он је могао

знати шта је стари митрополит предузимао ради сузбијања назаренства. Да те мере нису

одговарале потребама цркве сведочи ова поразна критика Мраовићевог немара. ,,Усред

Београда, пред очима поглавара цркве, шири се рапидно назаренство, подиже им се

богомоља и јавно апостолише и ради на ширењу те опасне секте, а поглавица цркве седи

скрштених руку па равнодушно гледа. И тек онда када и јавно мњење и штампа устаде

против тога, пробуди се и поглавар цркве цркве из свога блаженог немара, нареди те се

написа једно писмо министру, да државна власт спречи даље ширење назаренства. Сам

пак не предузима ништа, нити даје упутства свештенству, сам он не дејствује да се верни

не куже даље шир ењем о ве секте, него о ставља да све то по лиција извр ши. Са о но по

48 Митрополит Теодосије проти Н. Лазаревићу, 18 октобра 1888 године. Е. бр. 1233. 49 Митрополит Теодосије проти округа београдског, 18 октобра 1888 г.

табака хартије упућене министру он мисли да је више учинио но што је и дужан био и да

ће му захвално потомство тај труд у заслугу уписати.”50

Интересантно је напоменути, да су мере предузимане против назарена у Србији

имале известан одјек и на енглеску владу. Према поверљивом извештају аустроугарског

посланика у Србији Хенгелмилера грофу Калнокију од 22 децембра 1888 године лорд

Солзбери учинио је поверљив, али прилично оштар, корак код српске владе због повреде

35 члана Берлинског уговора, који говори о слободи свих верских група. Хенгелмилеру је

ово саопштио Чеда Мијатовић. Он брани српску владу од оптужбе због верске

нетрпељивости, али истиче да влада назаренима није могла дати слободу пошто неће да

узимају оружје.

51

Када се митрополит Михаило поново вратио на управу српске цркве, продужена је

борба против назаренства. Прота Новица Лазаревић, који је важио донекле као Михаилов

човек, пожурио се, да му одмах истакне како против назарена није ништа рађено за време

док је Михаило био ван Србије. ,,Читав низ достава мојих и других свештеника из

Београда, вели он у једном акту 7 јула 1889, налази се у архиви пређашње архијерејске

власти, у конзисторији и у управи вароши Београда - па до сада ништа темељито није

урађено и назарени упркос власти настављају и сада своја лажна учења и исмевају јавно

нашу свету цркву и веру, не примајући свештеника православног ни у кућу, а толи да им

какву тајну или обред у кући изврши.”

52

Према једном другом извештају проте Лазаревића митрополиту, назарени су ,,сами

дошљаци и пропалице, моралне и материјалне и то из: Срема, Баната, Босанске Крајине и

Славоније.” Њих, вели, потпомаже ,,познати Макензије, продавалац књига Светог Писма,

који је још начинио и кућу за скупљање својих безбожних и нечастивих синова.”

У Београду назарени су се ширили у парохијама

на источном и западном Врачару.

53

50 Алекса Илић, Један поглед на стање цркве и њену управу у краљевини Србији за прошлих девет година, (Хришћански Весник 1889, стр. 13). 51 Хенгелмилер грофу Калнокију, 22 децембра 1888 године. (Исписи из бечких архива у Архиву српске краљевске академије). 52 Прота Новица Лазаревић митрополиту Михаилу, 7 јула 1889 год. 53 Прота Новица Лазаревић митрополиту Михаилу, 4 јула 1889 год.

Свештеник Алекса Петровић, у чијој су се парохији назарени нарочито ширили, поднео је

3 јула 1889 године извештај у коме стоји да назарени ,,на све стране агитују у корист своје

секте без да им ико томе на пут стаје.” На полеђини извештаја проте Лазаревића написао

је митрополит Михаило 5 јула 1889 године својом руком: ,,Умолити господина министра

да поради да се стане на пут овом разврату и ширењу секте, која квари народ и штету

наноси вери и цркви православној...” То је митрополит Михаило учинио 10 јула посебним

актом, на који је добио одговор после два дана. Св. Милосављевић, тадашњи министар

просвете и црквених дела, одговорио је као и његови предходници. Вели, да је известио

министра унутрашњих дела и тражио, да овај учини све да се назаренство у Београду

уништи.54

Митрополит Михаило није се ослонио само на ово. Истога дана када је писао

министру просвете и црквених дела он је затражио и од београдског проте да београдски

свештеници активније пораде на сузбијању назаренства истичући да су ,,за угушивање

секте назаренске на првом месту позвани дотични свештеници у чијим се парохијама

налазе назарени, да ови својим пастирским начином најозбиљније пораде да се заустави и

уништи тај отров, којим назаренство трује невине хришћанске душе... На случај да

свештенство не би могло постићи жељени успех но би се по несрећи назаренство и даље

одржало и ширило препоручујемо вам, да нас и у томе случају известите, како би тада то

радили, да се предузму најозбиљније мере за угушивање назаренства.”

55

Ширење назаренства у Београду није ни овог пута заустављено. Из Београда оно је

пренесено у Крагујевац. У 32 - ом броју Весника Крагујевачке општине изашла је тих дана

једна нотица под насловом: ,,Нововерци у Крагујевцу.” Та белешка гласи: ,,Нашој

окружној полицији пошло је за руком, те је 9 овог месеца у 4 часа поподне, похватала и

ставила у притвор шеснаест крагујевачких нововераца. Беху на молитви у својој цркви –

горњи спрат куће Косте Римпића, приватијера, кад их је полиција изненадила. Међу

нововерцима има ђака крагујевачке гимназије и две женске. Даља ислеђења показаће у

колико је ова секта код нас распрострањена.” Директор крагујевачке гимназије М.

Давидовић демантовао је 3 августа, да је ухапшен ученик из његове школе. ,,У

полициском притвору, вели он, - има, истина, један ученик V разреда због назаренства,

54 Св. Милосављевић, министар просвете, митрополиту Михаилу, 12 јула 1889 године. 55 Митрополит Михаило проти Новици Лазаревићу, 10 јула 1889 год.

али он није ученик овдашње, него београдске гимназије. Он се зове Димитрије Петровић,

родом је из Крагујевца.”56

Откриће нове назаренске групе заинтересовало је и државне власти. Министар

унутрашњих дела известио је о овом открићу полиције 24 јула министра просвете и

црквених дела, а овај, 27 јула, митрополита Михаила. У извештају се вели ,,да у

Крагујевцу има присталица секте назаренске, које веома ревносно раде на ширењу свога

веровања и који не остављају ни децу ван круга своје пропагаторске радње, тако, да у

њиховом кругу већ има и ђака, како из гимназије, тако и из основне школе, шегрта и калфа

разних заната итд...”

57 Пошто се секта шири и у Београду и у Крагујевцу министар мисли,

да би било потребно, да се ,,свим мерама, које земаљски закони дозвољавају, енергично и

што пре стане на пут распростирању ове секте, и тиме заштити наша света православна

црква.”58

Митрополита су ови извештаји врло узбудили. Стари ревниоц православља,

прослављен у целом православном свету, схватио је и сада ствар врло озбиљно. Послао је

опширна упутства крагујевачком свештенству, а писао је и епископу нишком Јерониму и

администратору жичке епархије. У писму крагујевачком проти 15 јула 1889 г., митрополит

захтева да и он и свештенство поклоне најозбиљнију пажњу угушивању назаренства у

Крагујевцу.

59 Он је апеловао на пастирску ревност свештенства и препоручивао појачано

пастирствовање и благу поуку заблуделим. Митрополит захтева: ,,Нека свештенство јавно

са катедара црквених и ван цркве држи јавне беседе и уопште обавештава верне у дому, на

путу и у свакој прилици строго осуђује назаренство као секту, која учењем својим

поткопава темељ науци и вери хришћанској...”60

56 Весник Крагујевачке општине, бр. 32, од 12 јула 1889 г. 57 Ibidem, бр. 36, од 9 августа 1889 године. 58 Министар просвете и црквених дела митрополиту Михаилу, 27 јула 1889. Ц. бр. 1011. 59 Митрополит Михаило проти крагујевачком, 15 јула 1889, Е. бр. 888. 60 Митрополит Михаило проти крагујевачком, 31 јула 1889, Е. бр. 957.

Ако сви пастирски напори свештенства

остану бесплодни, тек онда, наређује митрополит, треба потражити помоћ грађанских

власти, да им ова силом закона забрани држање скупова њихових и проповедања њихове

лажне науке, затим настати да се не одликују почастима грађанским: као бирањем за

управника судова општинских, или за одборнике и посланике.” Свештенство није

оправдало митрополитове наде. Ревности у њега није било. Светолик Ранковић пише о

томе митрополиту Михаилу 20 марта 1890 године: ,,Најзад, тешко ми је, но морам

признати да се грозим посматрајући хладнокрвност овдашњег свештенства у том

најозбиљнијем и можда најсудбоноснијем послу.”

Истога дана када је послао упутства проти крагујевачком за борбу против

назаренства митрополит се обратио и министру просвете и црквених дела, истичући да је

уверен ,,да само свештенство неће моћи том злу стати на пут.” За то му је потребна помоћ

и сарадња државне власти. Пошто међу назаренима у Крагујевцу има и школске деце,

митрополит мисли, да би, поред свештенства, сузбијању назаренства највише допринела

школа и њени наставници. Да би се то остварило потребно је да министар изда ,,потребну

наредну наставницима средњих и основних школа у Крагујевцу и другим местима, да ови

својим честим говором у школи, а и држањем јавних беседа ван школа у скупу омладине

сваког реда и стања говоре: како је назаренство штетно не само за цркву... него и по

народност српску, јер одбацује оне обичаје, који се само код нашега народа налазе као

особина и ,,чувар народности наше, на пример слављења крсног имена.”61 Митрополит

наводи у чему је све назаренство штетно за државу и друштво. Нарочито подвлачи како

назарени проповедају, да је ,,војска са својим уређењем дело злог духа, а оваквим својим

радом иду на то да деморалишу оне, који треба да служећи у војсци бране домовину, и

слабе јунаштво српског народа слављено у песмама нашим.” Митрополит даље тражи да

им полиција онемогући састанке и не дозволи, да буду бирани за одборнике и кметове, а

нарочито да обрати пажњу на лица протестантске вере која торбарењем по земљи

продају Св. Писмо и произвољно га тумаче на штету православне цркве.62

Министар је примио митрополитов предлог, да се и школски управитељи и

наставници ангажују у борби против назарена. Обавештавајући га о томе министар

истиче, да се назаренство почело ширити и у београдском и у ваљевском округу; министар

унутрашњих дела издао је окружним начелницима наређење у духу митрополитова писма

од 31 јула 1889 године. И, на крају, министар наглашава, да је 19 септембра 1889 године

,,издао налог свима управницима школа, да строго пазе, да назарени не би покушали да

61 Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 31 јул 1889. 62 Ibidem.

ученике њихове школе у своју веру приводе, као што су покушали чинити у

Крагујевцу.”63

Све ове мере нису много помогле. Назаренство није угушено ни у Крагујевцу, нити

у другим местима. Крагујевачким назаренима се судило. Светолик Ранковић пише 20

марта 1890 године митрополиту Михаилу, да је ислеђење против назарена у Крагујевцу

тек завршено. ,,Уочи мојег доласка овде био им је претрес у овдашњем суду... (и) све је

текло и свршено на наше задовољство. Навлачи ми само бол на срце упорно држање ових

заблуделих синова, но зато можемо бити са судом потпуно задовољни. Суд је доведен до

таквог положаја да није имао апсолутно никаквог законитог ослонца (§§), да би их могао

осудити, но то је морао учинити под утиском њихове одбране, која је превазилазила сваку

дрскост, и с погледом на последице које би неминовно наступиле, да их је суд ослободио.

Ослонац је дакле био чисто унутарњег (моралног) карактера, но такве ослонце наша

Апелација обично руши. Осуђени жалили су се Апелацији, и, како ми рекоше судије, сва

је прилика да ће бити сасвим ослобођени – ако се са Ваше стране што год не преузме. Ви

унапред можете предвидети шта чека нас и наше православље, ако осуђени буду

ослобођени. Народ је осудом судском потпуно задовољан, но преиначење пресуде биће

пораз за њега. Предузмите, дакле, нужне мере код чланова и претседника Апелације, да

они имају у виду не параграфе, већ благостање овог измученог народа, коме је доста и

других невоља и раздора, само му је још назаренство фалило, па да га црв раздора сасвим

упропасти.”

64

У међувремену од марта 1890 па до 1892 године, скоро целе две године, немамо

података о ширењу назаренства и борби против њега. Знамо само из једнога писма

митрополита Михаила Русу Александру Ивановичу (?) од 28 марта 1892, да је Михаило и

за ово време слао представке министру просвете и црквених дела. ,,И 1890 и 1891 године

као и сада писао сам циркуларе свештенству и претставке министарству да помогне

свештенству у искорењивању назаренских заблуда толико опасних за православље.”

65

63 Министар просвете и црквених дела митрополиту Михаилу, 19 септембра 1889 год. Ц. бр. 1272. 64 Светолик Ранковић митрополиту Михаилу, 20 марта 1890 године. 65 Митрополит Михаило Александру Ивановичу (?). (Концепт).

Ове године питањем борбе против назарена бавио се и Главни одбор свештеничког

удружења. Алексиначки пододбор Свештеничког удружења предложио је да се изнађе

начин за сузбијање и ширење назаренства у Србији. Разматрајући овај предлог Главни

одбор је решио ,,да се састави један одбор богословски који би промислио о начину којим

би се дејствовало против ширења назаренства. У исто време предложити да се распише

награда из црквеног фонда за једно дело стручно по томе и да се прибере све што је досада

изнесено у јавности о овој секти.”

Ово решење изнесено је као предлог свештеничкој скупштини у једанаестој тачки

дневног реда. На скупштини је констатовано, да назаренство ,,у потаји све више развија

своју штетну и опасну радњу и сваким даном све већма кужи наш лаковерни народ,

нарочито раднички – сиромашни сталеж.” Да се онемогући његов рад пало је неколико

интересантних предлога: Ђока Јовановић је предлагао да се сви секташи раселе из оних

места, где је по једна или неколико породица. Марко Петровић је захтевао да се држава

више ангажује у борби против назарена. Он је у назаренству видео један од инструмената

помоћу кога интернационализам разара отпорност нашег народа. ,,Тако у Немачкој она

(интернационала) врши своју мисију преко социјалистичког питања, у Инглеској преко

ирског, у Белгији преко радничког, у Русији подржавају га нихилизам, а у Србији

назаренство.”66

Овај денационализовајући смер назаренства истакао је нешто касније и Максим

Лудајић. Он пише: ,,Јер негирајући националност, ова секта сваким новим чланом из

крила српске православне цркве односи по једног Србина, који се више не назива

Србином, који више не реже колача, нит приноси кољива и свеће, који једном речи све

наше лепе и значајне обичаје одбацује и престаје бити Србином.”

67

Током 1890 године, поводом представке црнобарског свештеника Михаила

Вучетића од 8 марта 1890 године, измењено је, између митрополита Михаила и министра

просвете Андре Николића, неколико аката о забрани продавања књига религиозне

садржине, које нису прошле кроз црквену цензуру и тражио, ,,да агент Друштва Библиског

не торбари по внутрености и не растура књиге које нису од цензуре прегледане нити су

66 Весник српске цркве, 1890, с. 740, 743, 993, 994 и 995. 67 Српски Сион, 1895, 139.

одобрене.”68 Две године касније митрополит је обновио ово тражење поткрепљујући га

извештајима које је добио из унутрашњости. Према тим извештајима ,,по Србији путују

неки лутерански агенти и шире по народу нашем врло штетне мисли и поткопавају

православну веру народа.” Један свештеник из смедеревског округа известио је

митрополита ,да Виктор Бернат, раније учитељ евангелистичке школе у Београду, а тада

агент енглеског Библиског друштва у Београду, путује по народу и носи књиге; ,,... уз

трговину ову, стоји у извештају, распростире по народу нашем и своје лутеранско

вероисповеданије хулећи свеце, иконе, посте и све спољне обреде наше цркве и свакојако

ласкајући около наши млади свештеника, учитеља и богослова, продаје им књиге своје на

процент, да их ценом врло малом продају ученицима и свима знајућим читати.”69

Митрополит овог пута није успео. Истина, министар није одговорио да постоји

закон по коме се кажњавају они, који раде против православне вере. ,,Што се тиче тога

што продавац Св. Писма Виктор Бернат путује по Србији ради продавања библијских

књига, распростире по народу лутеранско вјероисповеданије, хулећи свеце, иконе, посте и

све спољне обреде наше цркве, имам чест известити Вас да о томе постоје закони, по

којима се људи за такве поступке казне, а ако ко противу њих подигне тужбу а исто тако

постоје и законска наређења што се торбарења тиче, по којима се такође, подвргавају

казни она лица, која се у кривици ухвате.”

70

68 Митрополит Михаило Андри Николићу, министру просвете и црквених дела, 21 марта 1890 г. Е. бр. 482; Министар просвете митрополиту Михаилу, 28 марта 1890 г. Ц. бр. 334. 69 Митрополит Михаило министру просвете, 13 јануара 1868 г. (Држ. архива у Београду: Министарство просвете 1874 г. ф. II – бр. 184). 70 Министар просвете митрополиту Михаилу, 11 марта 1868 г.

Бернат је, и поред овога, продужио по старом

да се митрополит Михаило поново 23 јула 1871 године морао да жали на протестантску

пропаганду ,,која живо и безобзирце ради по Србији на обезуважењу поглавити основа

православне вере и цркве.” Што је најинтересантије, као да полицијске власти нису

Бернату правиле никакву сметњу. И баш је то митрополита нарочито забрињавало. Зато он

и предочава министру штетност овог рада: ,,Знаћете, пише он министру, уколико је од

штете и опасности такво поступање агента иноверног друштва у Србији сада, када су

атеистичке мисли увелико нагрнуле са стране у нашу земљу у жељи да произведу

растројство.”71 Министра ово није ништа дирнуло. Он је сасвим хладно написао на

полеђини акта: ,,Одговорити у смислу писма од 11 марта 1868.” Али на овоме није остало.

Ствар је дошла и до Јована Ристића, министра спољних послова, који је, на интервенцију

немачког конзулата, поводом забране окружног проте у Пожаревцу Вилхелму

Лихтенбергеру, да продаје Св. Писмо, писао министру просвете и црквених дела, да се

скине забрана, али да се Лихтенбергеру не дозволи тумачење Св. Писма. ,,Само у случају,

вели Ристић, ако би Лихтенбергер доиста покушао, да мимо продаје тих књига, још

толкује народу слово Божје, био бих мишљења, да му се закрати тумачење, за које он није

позван.”72

Са министром А. Николићем, са којим је иначе имао оштрих сукоба, митрополит је

био боље среће: замољен је министар унутрашњих дела да забрани торбарење, које је,

заиста, индиректно припремало терен назаренству. И то не само на територији тадашње

Србије, него и међу нашим народом у Војводини. ,,Откако је енглеско библиско друштво

почело међу народе ширити скоро бесплатно Св. Писмо, од тога доба појавише се и

назарени, који себи уображавају да су власни не само читати, него и тумачити библиске

књиге, нарочито Нови Завет.”

Шестога марта 1873 г. министар просвете издао је распис начелствима у овом

смислу.

73

Забрана Николићева није донела много користи. Митрополит Михаило је и даље

морао да се бори и против торбарења. ,,Огрешили би се о истину, писао је 1903 г. Никола

Божић, када не би признали, да је блаженоупокојени митрополит Михаило 1890, 1891 и

1892 године са неких свештеничких достава обратио био озбиљну пажњу на филијал овог

друштва у Београду и подвргао строгој цензури све књиге, које препродавци уносе у

народ. И све што је било противно учењу св. православља и ширило прозелитизам успео је

да се забрани. Од тога времена, па до данас на њих нико ни главе не окреће.”

74

Две године после ове забране, 23 марта 1893, известио је управник Београда

приватним писмом митрополита Михаила, да се у кући браће Ђорђевића на Теразијама

71 Митрополит Михаило министру просвете, 13 јануара 1868 г. (Држ. архива у Београду: Министарство просвете 1874 г. ф. II – бр. 184). 72 Јован Ристић министру просвете и цркв. дела, 23 фебруара 1873. (Држ. архива у Београду: Ibid.). 73 Глас Истине 1886 год., III, с. 67. 74 Весник српске цркве, 1903, с. 891.

састају назарени и врше богослужење. Послао му је и списак назарена: било их је 13 – пет

жена, један ђак гимназије и седам мушкараца. Сви су били из нижих друштвених редова.

Чим је примио овај извештај, митрополит је обавестио проту београдског и наредио, да

свештеници из чијих су парохија била поменута лица, ,,својски настану да та лица одврате

од заблуде и поврате цркви православној.”75

На сцени се опет појавио Ф. Макензи. Он, изгледа није мировао него је само мењао

тактику радећи упорно за ствар назарена. Митрополит Михаило, не без разлога, и сада је

гледао у њему стуб назаренства. Обраћајући се 15 априла 1892 год. министру просвете

митрополит истиче, да је радом и мерама које су предузимане назаренство у многоме

сузбијено: ,,Ну васколики труд цркве и државе у савлађивању назаренства не може имати

оних благотворних последица, докле се год буде дозвољавало, да се на ,,Енглезовцу“ у

Макензијевој ,,сали мира“ сваке недеље држе скупови, који имају чисто религиозни

карактер.”

76 Митрополит истиче да је ова Сала подигнута у време када он није био на

управи српске цркве; вели да држањем скупова у њој ,,и нехотимице помаже се ширењу

секте назаренске... А помаже се што се на тим скуповима врши богослужење готово по

прописима секте назаренске, које је само утолико проширено што се поред песама

Давидових, певају и понеки тропари Господњих празника... Макензијева ,,сала мира”, - то

је у правом смислу црква назаренско – лутеранска, чија спољашност и унутрашњост њена

без икаква хришћанско – црквена украса, као и сâм назив ,, сала мира” – јасно тврде: да је

тенденција подизања ,,сале мира” чисто спекулативна и пропагандичка, и да је наперена

радом својим противу интереса православља и националности српске.”77

У тој сали отпочела је, по одобрењу министра просвете 20 јула 1891 год., недељна

школа за предавање веронауке. Осумњичен због отварања ове школе, Макензи се бранио:

,,Па зашто је установљена ова школа? запитаће неко. Ево зашто: цркве су скоро празне, а

проповедање врло ретко. Последица је овога, да народ остаје скоро без науке хришћанске

осим онога што се у школи научило.”

78

75 Митрополит Михаило проти београдском, 24 марта 1892 године. 76 Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 16 априла 1892, Е. бр. 774. 77 Ibidem. 78 Дневни лист, од 15 фебруара 1892 г. бр. 35.

Митрополит је, напротив, тврдио, да је ова школа

и непотребна и штетна, - непотребна је зато што се деца рођена у српским православним

породицама васпитавају у кући, школи и цркви у религиозноме духу; штетна је што се

тамо деца ,,саблажњавају и одвикавају од српских обичаја, губе вољу и поштовање према

свечаној и лепој служби православне цркве, чији је језик и начин вршења богомоље

појмљив за све православце; развраћају се и слабе у вршењу св. тајне Евхаристије и

лишавају се оних благодети, које православном хришћанину обилато пружа наша мати св.

Црква.”

Да ли је Макензи стварно био назарен? То се не би могло одлучно тврдити, али је

сигурно да је он био главни, морални и материјални ослонац назарена у Србији. О томе

смо навели доста података. Ти су подаци и утицали на митрополита Михаила, да

Макензија назове ,,фанатичним назареном, пропагандистом” иако је он сам одрицао да је

то. Он је био човек врло еластичан, а преко Чеде Мијатовића имао је подршку и на вишим

местима. Мотрећи добро његов рад у корист назарена, митрополит Михаило је истакао

његову вештину да осујети напоре власти, да се назарество искорени. ,,Али, вели

митрополит, чим власти почну испуњавати своју дужност, лукави Енглез подиђе са друге

стране и поново квари, саблажњава маловерне...”79 Митрополит истиче и удео

Аустроугарске у потпомагању деструктивних снага у Србији: ,,Свукуда је по Србији још

опасније разделење и слабљење у православној вери, која служи као јак ослонац

многострадалном народу. И сав овај разврат долази од наше сусетке, откуда долази свака

несрећа православљу и словенству.”80

И из једне интерпелације, коју су 24 јануара 1892 год. поднели Народној

скупштини посланици Алекса Ратарац, Јоксим Павловић и Радисав Митровић, види се да

је и код митрополитових непријатеља владало уверење да је Макензијева ,,сала мира”

назаренска зборница. Жестоки непријатељи митрополитови, подносиоци интерпелације,

уписују му у грех постојање ове ,,сале мира”. ,,Усред резиденције митрополита Михаила,

стоји у интерпелацији, шири се назаренска секта, и он не предузима никакве кораке

против тога, те се на тај начин греши о § 27 , тачка 2 Закона о црквеним властима. Шта

79 Митрополит Михаило Александру Ивановичу (?) 28 априла 1892 (Концепт). 80 Ibidem.

више, чује се да је он дозволио назаренској цркви на Енглезовцу да се скупљају

расколници противно уставу.”81

У свему што је наведено противу митрополита важно је само то, да су и ова тројица

посланика били уверени, да је Макензи стуб назаренства, а његова ,,сала мира” да је

њихово стециште. То исто је јавно тврдио и М. П. Шапчанин у једном чланку у коме је

истакао да је назаренство у Србију убачено са стране. ,,Ту жалосну веру, пише Шапчанин,

пренео је овамо туђи спекулатизам политички, пропагандистички. Зашто се он није

појавио у другим местима, него баш у Енглезовцу? Зашто му је баш ту тако благодетни

ваздух, а не у Палилули или Дорћолу? Зашто назаренство баш на Енглезовцу добија у

целом свету прву богомољу, зашто га баш узимљу у заштиту они који су Енглези?

Немојмо се правити и сувише невини! Већ и мокролушки врапци знају сав тај прозелитски

рад, који се изводи у свим могућим манифестацијама лажног апостолства.”

Ништа од овога није било тачно.

82

Поводом овога развила се мала полемика. Шапчанину су опонирали Ч. Мијатовић

и Макензи. По мишљењу Мијатовића назарени у Србији ,,само су резултат, само једна од

неизбежних последица нашег општег духовно религиозног стања.”

83 Макензи је одлучно

тврдио да се не слаже са назаренима. Он је издао о томе и једну брошуру у којој је објавио

документа, која се односе на подизање зграде на Енглезовцу и рад у њој.84 Одговарајући

Шапчанину, Макензи вели: ,,Не слажем се са назаренима у њиховом неношењу оружја у

војсци, што др жим да је по тр ебно и пр аво да сваки служи у њо ј; и жао ми је о во јер

поштујем живу веру више њих по Св. Писму.85 Покушавајући да оправда Макензија,

Мијатовић је истицао да назаренство ,,нема апсолутно никакве везе нити са Енглезима,

нити са Енглезовцем; нити је истина да је она зграда коју је Макензије подигао за јавне

скупове, предавања, састанке за проучавање, без сумње, ако би се дала прилика и за

сазидање у вери – црква назаренска.”86

81 Дневни лист, од 7 фебруара 1892, бр. 28 82 М. П. Шапчанин, Вера и српски народ (Доситеј од 13 августа 1889). 83 Ч. Мијатовић, Да се лечимо! (Доситеј, од 13 августа 1889 год.). 84 Ф. Макензи, Ради оправдања или објашњење свега што се односи на недељну школу за хришћанску науку у сали мира на Енглезовцу, Београд, 1892 г. 85 Доситеј, од 20 августа 1889 г., бр. 5 86 Ibidem.

Она је, међутим, и много касније сматрана за то. ,,Зар није ово жалосна појава, писао је

1901 године свештеник Алекса С. Петровић, да један странац из бела света, на штету

грађана престонице наше богати се, и богатством својим помаже заблуде назаренске и

подиже ,,салу мира“ на најугледнијем крају Београда?”87

Изгледа да је навала назарена привремено попустила, али не и престала. У своме

извештају, који је, 26 октобра 1893 г., поднео Св. Архијерејском Сабору митрополит вели:

,,Напослетку имамо јавити Арх. Сабору да у току године нисмо чули ништа о заблуди

назаренској и држимо да та штетна по цркву и државу секта ослабљава и да је сви

поштени и разумни људи осуђују.”

На последњу митрополитову представку од априла 1892 год. министар просвете није ни

одговорио, тако је он морао поново поново да му се обрати 16 јануара 1893 године и

запита га да ли је, у међувремену, што предузимано против назарена. Ми нисмо могли

наћи трага да ли је митрополит и на ово уопште добио одговор као ни било каквих

података за 1893 и 1894 годину.

88

По ономе што се после дознало било је јасно да су се назарени ширили и даље.

Обраћајући се поново министру просвете, 19 јануара 1895 године, митрополит вели да је

Обреновац поново постао место за главне назаренске скупове и да у њему има већ преко

30 назарена. ,,Отуда се шире сектанти те их сада има у Крагујевцу, Аранђеловцу,

Јагодини, Параћину, у Београду и по селима налази се по које лице, а одскора се јавише и

у Зајечару и околини.”

89

87 Алекса С. Петровић, Наше верске прилике (Весник српске цркве, 1901, с. 1112). 88 Држ. архива у Београду: Министарство просвете и црквених дела 1893, Цр. Од ф. IV – бр. 168. 89 Митрополит Михаило министру просвете и црквених дела, 19 јануара 1895 године, Е. бр. 106.

Митрополит истиче да је више пута скретао пажњу свештенству

на ширење назаренства и наређивао му, да се својски заложи за његово сузбијање. Али, на

велику жалост, свештенство на много места није било у стању, да стане на пут

,,саблазњивим говорима агената ове секте без помоћи државне власти, а на нека места

државна власт изјављује потребу, да се јавно објави да ова секта назаренство није

призната вера законима у Србији.” Зато он тражи, ,,прво да све власти управне озбиљније

стану на пут о во ј заблуди, и друго, да се у званичним новинама објави за управу свих

власти, да назаренство није призната вера у Србији.”

Да ово двоје тражи од Владе митрополит је имао довољно разлога, јер је влада све

више занемаривала своју дужност. Једно зато што су у ово време биле врло честе промене

режима, а друго због духовног немара, који је све више освајао интелигенцију. Преко

брига митрополита Михаила кога је све више окивала пакост и јела злоба његових

политичких противника олако се прелазило. На назаренство се гледало из једне

либералистичке перспективе из које се нису могле запазити огромне духовне и моралне

опасности, које је оно носило у себи. Власти су проблем назаренства решавале

полицијским мерама, које су могле од назаренских фанатика да створе мученике за веру.

Али ни у томе правцу нису биле увек довољно активне. На једно питање митрополита

Михаила, упућено 21 децембра 1894 године обреновачком намеснику Светозару

Михаиловићу који је главни узрок ширења назаренства у Обреновцу, овај је одговорио 16

јануара 1895 године, да је главни узрок ширења назаренства у Обреновцу то што ,,од

стране државне власти није ништа од пре четрнаест година против њих – као опасних за

веру, народност и државу – предузимато.”90 Власти на терену нису радиле по наређењу

министра унутрашњих дела, које је издато још 17 новембра 1891 године свим окружним

начелницима. Истичући опасност сектанства за консолидовање државе министар вели: ,,И

као да нас непријатељ српске мисли и јединства ни данас не оставља те секташењем у

цркви, која је важну и похвалну улогу играла у нашој народној борби за слободу, смета

нам, да се у часу потребе и дуга према отаџбини нађемо сложни и одушевљени на бранику

наших народних интереса.”91 Он истиче како је ,,назаренство коме је симбол негација

одушевљења за борбу и крвну жртву према отаџбини, врло јак и за нас опасан друг сваког

непријатеља српске мисли и родољубља”, и наређује да га треба ,,врло будно и добро

пратити, особито код нижих друштвених слојева, где се чини као да се најрадије прима, па

чим се гдегод примети да се носиоци његови гоне и сузбијају свим законским

сретствима.”92

Пошто је ово наређење министра унутрашњих дела као и друга која су му следила,

остајало неизвршено, а пошто се назаренство и даље ширило митрополит Михаило је цео

проблем изнео пред Архијерејски Сабор, који је 6 октобра 1895 године решио, да се

90 Светозар Михаиловић митрополиту Михаилу, 16 јануара 1895 године. 91 Министар унутрашњих дела окружним начелницима, 11 новембра 1891, п. бр. 71. 595. 92 Ibidem.

замоли министар просвете и црквених дела, да у званичним новинама објави да

назаренство није вера призната законом; такође је решено, да се свештенству нареди да

ради на уништењу назаренства.”93

Протест против њега дошао је поново од војних власти: 14 априла 1898 године,

министар војни се обратио министру просвете и црквених дела једним писмом у коме се,

између осталога, вели: ,,Има више година откад се опажа један штетан и опасан појав у

војсци, који свој корен има у самом грађанству, па се отуда преноси у војску. То је

такозвано назаренство, нова вера, која учи, поред осталог, да се не сме узети оружје у

руке, као ни оруђа за убијање људи. Слабима и лакоумнима је ова вера добро дошла. У

нади, да се помоћу ње ослободе војне обавезе и дужности, па у заблуди својој, држећи се

начела своје вере, падају у тешку кривицу, не хтејући примити оружје приликом позива и

доласка на војну службу. Војни судови поступају према оваквим заблуделима веома

строго и многи су већ пали као жртве својега незнања или тврдоглавства. Строге казне

имале су дејства и сад су већ ређи случајеви војничке непокорности која би потицала са

верских начела.” Ипак моли да се поради преко свештенства и учитеља на томе, не би ли

се искоренио грех и порок нововерства, те тако сачувао од напасти многа невина лица,

што би било, нема сумње, у корист и саме државе.”

Сабор је решио, да се похвалом одликују они

свештеници и световна лица, који су се нарочито истакли на обраћању назарена. Епископ

тимочки Мелентије добио је 24 захвалнице да их дâ коме треба. То је поновљено и 6 марта

1896 године. Митрополит му је послао још 11 захвалница. Две године касније умро је

митрополит Михаило. Немамо никаквих података о томе да ли је он и за ове две године

нешто радио против назарена. Сигурно је, да се назаренство и даље ширило.

94 Достављајући овај акт министра

војног епископима, министар просвете истиче, ,,да је отачаствено свештенство наше у

првом реду позвано, да сузбија ширење ове опаке заблуде, која у неким местима почиње

хватати корена и да добром речју, поуком и обавештењем живље поради на искорењавању

овог зла.”95

93 Одлука Архијерејског сабора, од 6. X 1855 (№ 9). 94 Текст овога писма у распису Ан. Ђорђевића, министра просвете и цркв. дела, свим епископима 3 августа 1898 (Држ. архива у Београду: Мин. просвете Ц. бр. 847). 95 Ibidem.

Оно је уплашило и нишку конзисторију чији се председник Р. Илић, 6 априла 1899

године, обраћао министру просвете и црквених дела и тражио да се дозволи издавање

једног црквено – богословског листа за нишку епархију, који би требало да се бори против

назарена. Министар је дао сагласност на то. Лист је требао да изађе 1 маја и да се зове

,,Глас”.96

Према извештајима које је епископ добио, назарена је било у срезовима тамнавском

и посавском, ,,а на другим местима и не знају за њих”... А и онамо где их има мален их је

број и слабо дају живота од себе – малаксали су и охладнели према својој заблуди, па чак

су на радост нашу, неки већ склони да се врате лоно матере наше свете православне

цркве.”

Када је до био о вај акт но ви шабачки епископ Димитрије, који се јо ш као нишки

епископ залагао у борби против назарена, издао је одмах распис окружним протама и

среским намесницима, да марљиво прикупе податке о томе где има назарена и, ако их где

пронађу, да се потруде да их поврате у православну веру.

97

Почетком 1902 године митрополит Инокентије покушавао је да против назарена

покрене и свештенство и владу: 28 јануара упутио је подручном му духовном суду акт и

упутства у шест тачака како да се свештенство бори против назарена. Главна му је поента

била њихов антинационални став. ,,... Они, стоји у акту, служе као верско политичко

оружје душманима нашим. Они често долазе из суседне нам Аустроугарске монархије са

туђинским пасошем у Србију, да раде против ње и њених интереса. Они пропагирају и

уче, да се пушка у руке не прима и у рат не иде, али ако неко неће толико да ризикује да

откаже примање пушке и да за то иде на робију, њему се саветује да не пуца на

непријатеља, већ у вис.”

У селу Радљеву, намесништво тамнавско, биле су две назаренске породице:

Самуило Витед и жена му Сара дошли су у ово село из Фаркашдина (тада Аустро –

угарска) као назарени и одали се прозелитизму, али су успели да придобију само једну

досељеничку породицу, која се доселила из Срема.

98

96 Р. Илић министру просвете и црквених дела, 6 априла 1899 г. (Држ. архива у Београду: Мин. просвете Ц. Ф. III – бр. 16). 97 Драгутин К. Поповић, Стање назарена у шабачкој епархији (Весник српске цркве, 1903, с. 29). 98 Митрополит Инокентије Београдском Духовном суду, 28 јануара 1902 Е. бр. 231.

Истога дана митрополит је послао акт и министру просвете

скрећући му пажњу на све већи прилив назарена. ,,Нама је дошло до знања, да они овде у

Београду имају и свога владику у улици Тодора Грујића, кокошара, који има своју кућу у

Мачванској улици бр. 40... Они су већином дошљаци из Аустроугарске те служе више

туђим политичким смеровима и убијају војнички и ратоборни дух у нашем народу.”99

Министар се одазвао митрополитовој молби: у фебруару 1902, не знамо тачан

датум, издао је поверљив распис против назарена.

100 Из писма митрополитова министру

војном од 31 маја 1902 г. видимо да је ово тачно. Саопштава министру војном, да у војној

шивари у граду ради Дамњан Балугџић, мајстор, који је и 1888 год. осуђиван због

назаренства и због тога једном изгубио место, али опет био враћен 1896 године. Враћен је

,,што је вредан и поуздан мајстор, што је у рату српско – турском учествовао, што су му

сви пунолетни синови отслужили свој рок у војсци, и што је Балугџић и писмено и усмено

потврдио, да је се назаренства окануо.”101 Балугџић се, међутим, био само прикрио.

Митрополит вели: ,,Овај назарен, користећи се својим положајем, шири назаренску

саблазан међу радницима војне шиваре... Ми смо, поводом овог питања, обраћали се

господину министру унутрашњих дела, услед чега је он својим расписом наредио шта је

потребно било за сузбијање назаренске јереси и саблазни.”102

Министар војни није хтео отпустити Балугџића, јер се овај, по извештају управника

завода за војну одећу, био одрекао назаренства. У акту стоји како је он, ,,пре годину и по

дана положио у Управи вароши Београда заклетву на српско поданство, по свим обредима

наше свете православне цркве.”

103

Поред митрополита Инокентија заложио се у борби против назарена у својој

епархији, нарочито у Обреноцу, епископ шабачки Димитрије. Намесник посавски Мил.

Марковић спровео му је 5 августа 1902 године, неколико извештаја (свој, Видака Отовића

и Светозара Милошевића) о раду назарена у Обреновцу. Из ових извештаја се види, да су

ови свештеници озбиљно схватали опасности, које цркви прете од назарена, као и то да

њихови пастирски напори нису могли бити крунисани успехом. Што су се свештеници

99 Митрополит Инокентије Београдском Духовном суду, 28 јануара 1903 Е. бр. 232. 100 Податак из извештаја свештеника Велимира Марковића митрополиту Инокентију, од 30 маја 1902 г. 101 Економско одељење Министарства војног митрополиту Инокентију, 19/IV 1902 Пов. Е. О. бр. 112. 102 Митрополит Инокентије министру војном, 31 маја 1902 г. А. Е. бр. 932. 103 Економско одељење Министарства војног митрополиту Инокентију, 19 јуна 1902 год. Пов. Е. О. бр. 199.

блаже и хуманије односили према назаренима они су постајали све дрскији, јер су то

схватали као слабост. Они су покушали да назарене убеде снагом аргумената, али су им

напори остајали бесплодни, јер се не могу убедити људи, који из принципа остају у

заблуди. У свом поверљивом одговору намеснику посавском од 8 августа 1902 год.

епископ Димитрије је приметио, да су погрешили што су се са њима упуштали у отворену

препирку, ,,јер за њих као за просте људе неприступне су високе богословске истине...

Уместо, дакле, ступања са њима одмах у препирку, требало је само да их слушате и да

сазнате све њихове заблуде, да видите ко им је старешина и одакле је овај дошао, као и

друге његове присталице. Затим је требало да ступите у везу са њиховим пређашњим

свештеницима и да од њих сазнате каквим су се сретствима они борили против ове

заблуде, па да их према околностима и ви употребите. Најбоље је издвајати поједине

присталице и одвојено им објашњавати поједине истине православне цркве и високи

значај јеванђелског морала, који она проповеда, и према коме је свако људско умовање

ништавно.”104

Тако је и учињено. Почетком октобра 1902 год. исти свештеници поднели су

епископу Димитрију опширан реферат о назаренском учењу истакнувши да нису постигли

никакав успех у сузбијању назаренства и обраћању назарена. И они истичу, да назаренство

убацују непријатељи са стране. По њиховом мишљењу једино би се могло успети када би

им се пружила новчана помоћ, пошто су сви ,,сиротни људи.”

105

Ове године бавила се питањем назаренства и свештеничка скупштина, држана 21 –

22 августа у Београду. Исцрпан реферат о назаренству поднео је главном одбору

Свештеничког удружења Велимир Марковић. Поред аргумената црквено – догматског

карактера он је навео и национално - политичке разлоге због којих назаренство треба

уништити. ,,Назарен директно штети српску заветну мисао, вређа понос и идеал српског

војника и обесвећује ону мученичку крв и кости, које он гази, ходећи по земљишту

Србије, којој је цвет слободе изникао из крви и гробова српских мученика.”

106

104 Драгутин К. Поповић, цит. расправа (Весник Српске Цркве, 1903, стр. 31). 105 Ibidem, с. 32. 106 Вел. Марковић у Веснику српске цркве, 1902, стр. 868.

Поред тога,

већина назарена у Београду били су ,,пасошлије” – туђи поданици, те је због тога и теже с

њима борити се, јер према разним приликама они прескачу час овамо, и час онамо преко

Саве, па тада заводе и собом одводе у скупштине њихове и наивне грађане наше.”107

Поводом овог реферата развила се на свештеничкој скупштини врло интересантна

дискусија о штетности назаренства и изналажењу најбољих мера за његово сузбијање.

Иако никакви конкретни закључци, који би сами по себи имали одлучујуће важности,

нису могли бити донети, ипак се може рећи, да је свештенство у овој дискусији показало

врло правилно схватање назаренства и готовост да га искорени. Али је све пропало пошто

му државне власти нису указале довољну помоћ. Назаренство се и даље ширило. Његов

центар био је и ове године у Обреновцу. Никола Божић је ишао ове године у Обреновац,

да се на лицу места упозна са назаренством. Резултате својих опажања он је објавио у

једном чланку. ,,Колико има назарена, вели он, у Србији не зна се, јер се вешто крију, али

при свему томе, зна се: да их има у Београду на светосавском крају, у селу Жаркову,

недалеко од Београда, једно двојица – тројица у Крагујевцу, Суботинцу и приличан број у

Обреновцу.

108 У Обреновцу су имали и зборницу. На основу личног опажања Божић је

саопштио, да у преводу Св. Писма којим су се служили назарени има много грешака, ,,а у

најновијим издањима, која се обично налазе у рукама назарена, унесене су нове речи, које

подржавају њихову заблуду. У њима нећете наћи речи: храм, свештенство, крштење итд.,

већ – зборница, старешина зборнице, умивање итд.”109

Почетком 1903 год. обреновачки назарени су нарочито појачали активност. По

једном извештају од 15 јануара 1903 год., поднетом епископу шабачком Димитрију,

назаренски пророк (старешина у Обреновцу) Ђура Петровић често је одлазио у Срем и

тамо примао инструкције за рад и преводио назарене у Србију и за њих куповао

земљиште. Ово је било могуће само зато што им је централа давала доста новаца. Пошто

их власти нису узнемиравале они су намеравали подићи зборницу поред цркве ,,и тако

поставити темељ на коме ће после они зидати на штету православља и државе.”

Ово, опет, упућује на сарадњу

Библиског друштва.

110

107 Ibidem. 108 Никола Божић, Назаренство у Обреновцу (Весник српске цркве, 1902, с. 933). 109 Ibidem. 110 Ibidem. (?)

Током ове године назаренство се ширило у Смедереву. По Милану Ђ. Влајковићу,

свештенику смедеревском, било их је у Смедереву 10 – 15 чланова. Сви су били

досељеници: ниједан се домородац није дао обманути њиховим учењем.111 Месно

свештенство је својски прегло, да у корену сатре назаренство. ,,Најзад су известили месну

власт и тражили од ње, да она законим правом спречи навалу назарена и да је као законом

непризнату вероисповест сузбије.”112

За чудо је, да Архијерејски Сабор током 1902 године није ништа предузимао

против назарена, као, изгледа, ни ове, 1903 године. Не без намере да пецне, писао је 1903

г. синђел Платон да се, тобоже, опасност од назаренства преувеличава. ,,Када би, вели он,

било те опасности, на сваки начин и Сабор Архијерејски не би могао ваљда пропустити, а

да о томе не донесе било какву одлуку, и да што не предузме против ширења те верске

заразе. Међутим, зна се, да наши архијереји о назаренима ништа нису већали у последњим

седницама.”

Али они нису остали само на томе: развили су

пастирску делатност и обавештавали народ о суштини и циљевима назаренства.

113 Да је и у очима синђела Платона назаренство представљало велику

опасност за цркву, а да су горње речи израз његове огорчености види се из овог што даље

вели: ,,У прошлој се години нарочито чуло, да црква није слободна од назаренства. Једина

чисто православна црква на Балкану која нема ни конкордата са папом, ни латинског

епископа у својој средини, у којој нема ни друге вероисповести, која би могла стварати

какво питање, то је била српска црква у краљевини Србији. И та, и таква црква дочекала

је, ето, да у својим њедрима осети опаку бољетицу која својим отровом прети да учини не

једно зло српској цркви и српском народу.”114

И у току 1904 г. назарени су били активни у Београду. Скупљали су се у Ђушиној

улици бр. 10 у стану зидара Анатолија Богдановића, где их је 10 маја полиција открила и

похапсила. Алекса Илић, увек заједљив и немиран, за поновно оживљавање назаренске

акције у Београду баца кривицу на неактивност митрополита Инокентија. ,,Док наш седи

поглавар забавља своје посетиоце препричавањем разних епизода из својих доживљаја,

дотле се назаренство на његове очи усред престонице шири. Наш жалосни архипастир све

111 М. Ђ. Влајковић, Назарени у Смедереву (Хришћански весник, 1903, с. 241). 112 Ibidem, с. 240. 113 Синђел Платон, Српска црква у прошлој години (Хришћански весник, 1903, с. 63). 114 Ibidem, с. 66.

то преспокојно гледа и оставља полицији, да она сузбије назаренство и чува благочестиву

паству од верске заблуде, иако се зна, да се тим насилним сретствима зло још повећава и

секташи још упорнији постају у својој заблуди.”115

Исте године појавили су се назарени и у селу Јошаници близу Соко Бање

116, а 1906

г. било их је и у Нишу, Леско вцу и Крушевцу.117 У Смедереву, на пример, где је

свештенство врло активно иступило против њих, назарени се нису множили. Поводом

писања Правде од 22 фебруара 1910 године Конзисторија је наредила проти смедеревском

да детаљно испита колико има назарена у Смедереву. Прота је поднео конзисторији

извештај 10 маја 1910 г. у коме стоји: ,,Назарена у Смедереву има од више година, али се

не умножавају, Смедереваца староседеоца нема готово ниједног, већ има Банаћана,

наполичара, и мајстора и занатлија...”118 Вели да се назарени не могу искоренити без

помоћи власти. Зато је тражио од власти, да их протерају. Конзисторија је овај извештај

доставила митрополиту и он 9 септембра 1910 г. одговорио: ,,Духовни суд да предузме

нужне мере противу оних лица, која нису српски поданици, те да се уклоне из Смедерева

и даље поступа по закону.”119 Конзисторија се 9 октобра обратила начелству смедеревског

округа и тражила да се назарени, који нису били са територије тадашње Србије,

протерају.120

Идуће, 1911 године, открило се да у Београду има и адвентиста. Тројица грађана

(Никола Јоксимовић, ,,собни сликар”, Божидар Манојловић, фирмописац и Антоније

Станковић) поднели су 12 јануара 1911 године једну представку митрополиту Димитрију

којом га извештавају, да се у Далматинској улици бр. 70 скупљају сваке суботе од 10 до 12

пре и од 2 – 4 после подне назарени. Моле га ,,да се овом верском злу стане на пут, јер они

дотле иду, да и безазлену децу увлаче у своје коло.”

121

115 Чланак није потписан, али се по свему види да га је писао Ал. Илић (Хришћански весник, 1904, с. 356). 116 Ibidem, с. 357. 117 И. М. Којић, Суботиначки назарени (Весн. Српске Цркве, 1906, с. 734). 118 Прота смедеревски београдској конзисторији, 10 маја 1910 год., бр. 226. 119 Митрополит Димитрије београдској конзисторији, 9 септембра 1910 год., бр. 2236. 120 Београдска конзисторија начелству округа смедеревскога, 9 октобра 1910 г., бр. 8273. 121 Претставка поменуте тројице грађана митрополиту Димитрију, 12 јануара 1911 год.

Митрополит је ствар узео врло озбиљно и наредио да парохијски свештеник испита

ствар и поднесе извештај.122

Из неколико извештаја парохијских свештеника београдској конзисторији,

поднетих током 1912 године, види се да је назаренство, још увек, представљало акутну

опасност. Државне власти нису ништа предузимале. Намесник јасенички извештава 18

марта 1912 г. митрополита Димитрија да државне власти у Аранђеловцу и околини нису

,,скоро ништа предузимале или ако је што било то врло површно и безуспешно.”

Парохијски свештеник био је Љубомир Ст. Митровић. Он је

испитао ствар и поднео 27 фебруара проти града Београда опширан извештај, а овај га је 1

марта 1911 спровео митрополиту. Митровић је тврдио да то нису били назарени, него

адвентисти, који се сада први пут помињу у званичним извештајима. На полеђини акта

написао је митрополит 2 марта својом руком, да се извештај ,,прима к знању”. То би могло

значити да по овоме није ништа даље предузимано.

123 Ни

пастирски напори свештенства нису били успешни, ,,јер виши државни судови дају маха

ширењу ове секте тиме, што поједине секташе, спроведене или на осуду од стране

полицијских власти, ослобођавају сваке одговорности под изговором да их за слободно

мишљење не могу осуђивати, јер нема законог ослонца за осуду овакве врсте. Окуражени

оваким пресудама, они са највећим одушевљењем пропагирају код простог и наивног

света и све више чланова придобијају.”124

Аранђеловац им је, током ове године, био центар. Према извештају пароха

врбничког, од маја 1912, поднетом намеснику јасеничком, назарени су овде имали

зборницу у коју су долазили не само назарени из целе Србије, него и они из

Аустроугарске. На молитвеним скуповима у Аранђеловцу било их је око стотину.

,,Аранђеловац је расадник назарена у Србији, јер осим јаке и уочљиве пропаганде у самој

варошици, они задобијају присталице својој секти по целој околини и бацају мрежу

широм Србије.”

125

122 Митрополит Димитрије београдској конзисторији, 22 јануара 1911, П. бр. 153. 123 Намесник јасенички митрополиту Димитрију, 18 марта 1912, бр. 215. 124 Ibidem. 125 Парох врбнички јасеничком намеснику, маја 1912, бр. 151.

У парохији божурачкој, намесништво јасеничко, било је (17 новембра

1912) шест назаренских породица, у парохији жабарској, срез лепенички, биле су две

назаренске породице, а у наталиначкој парохији било је 1913 године седам назаренских

породица. Било их је још и у Смедереву, јер на тражење београдске конзисторије од 4

октобра 1910 године Окружно начелство није ништа предузимало. Првог маја 1912 год.

извештава смедеревски окружни прота конзисторију, ,,да полициске власти скоро ништа у

последње време нису радиле на сузбијању нововерства и спиритизма.”126 Конзисторија је,

11 маја, поново тражила од окружног начелства, да поступи по њеном тражењу од 4

октобра 1910, али, изгледа, опет без успеха.127

Ово су последњи подаци о назаренима у Србији пре 1914 године. Религиозна

ревност, која им се не може одрећи, преобраћала се, сасвим срећно, у позитивну црквену

религиозност која је оживаљавала и у ширим народним слојевима. Народна душа је

желела да се одупре навали материјализма и безбожја. Назаренство, фанатична вера малих

људи, било је један од облика протеста против нерелигиозног животног стила, који се

изграђивао у Србији. Оно је, и поред наопаког схватања и тумачења, популарисало Св.

Писмо у народним масама, које га нису дотле читале. Кроз читање Св. Писма многи су се

вратили цркви и то они код којих је била здрава народна душа и будна национална свест.

Таквих је, изгледа, било и међу назаренима, који су почели све више да напуштају

назаренске заблуде, али су неговали у себи разбуђену религиозну жудњу. Из једног

извештаја свештеника друге великопланске парохије, поднесеног 19 фебруара 1913 год.

намеснику среза орашког, видимо да нововерци долазе већ и у цркву. ,,Ови нововерци,

како ли бих их назвао, сваке недеље долазе у цркву и тако се истим начином крсте, љубе

крст, св. јеванђеље, иконе и земљу пред цјеливаном иконом, да их је страшно гледати... У

цркви стоје укочени као укопани, непрестано се крсте и лупају у прса; кадгод свештеник

кади, чита јеванђеља, на малом и великом входу, они сви као на команду клекну, и кад

устају крсте се и љубе земљу.”

128

126 Смедеревски окружни прота београдској конзисторији, 1 маја 1912, бр. 174. 127 Београдска конзисторија окружном начелству у Смедереву, 11 маја 1912 г. 128 Свештеник друге великопланске парохије намеснику среза орашког, 19 фебруара 1913, бр. 48.

Осам дана касније, 28 фебруара, известио је и Духовни

суд да одлази на скупове ових људи, да му они љубе руку и указују поштовање. Долазе,

вели, и у цркву и примају св. тајне; ,,... они за сада нијесу прави назарени, они радо дају

војнике, иду у нашу цркву, врло радо, поред своје сваконедељне исповести исповедају се и

уз прописане посте и причешћују се, славе славу, признају свеце итд. Само у томе је

разлика што се клечећи Богу моле, што саставе дланове, метну пред нос и тако се моле,

што имају некакву назорејску књигу129 са десет слика, коју просто обожавају и више је

воле него Св. Писмо, - а у Старом Аџибеговцу имају и ,,асталче” и свог медијума и

разговарају са духовима.”130

ДДииггииттааллииззаацциијјаа::

Овде се ради о првим замецима богомољачког покрета, који је поникао у Србији,

што не спада у опсег овог приказа.

ДДааррккоо ССттееффааннооввиићћ

ssppccssooffttvveerr@@ggmmaaiill..ccoomm

129 Овде се мисли на књигу Јована Буњана, ,,Путовање поклониково с овога света на онај други, у прилици једног сна.” Са енглеског превео Чедомир Мијатовић, Београд, 1879; имала је код нас четири издања. Последњи је пут издала Библиотека богомољаца 1925 г. у Крагујевцу ,,са објашњењем сваке главе у сликама.” Библиотеку је уређивао Драгољуб Миливојевић, тада суплент. Он је сада владика Дионисије. 130 Свештеник друге великопланске парохије београдском духовном суду, 27 фебруара 1913 г., бр. 53.