Diplomatsko Konzularno Pravo II Izdanje

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

БиблиотекаУЏБЕНИЦИ

Др МИЛЕНКО КРЕЋАредовни професор Правног факултета

Универзитета у БеоградуСудија ad hoc Међународног суда правде

и Европског суда за права човека

МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ПРЕДСТАВЉАЊА

(ДИПЛОМАТСКО ИКОНЗУЛАРНО ПРАВО)

Друго издање

БЕОГРАД • 2012

МИЛЕНКО КРЕЋАредовни професор Правног факултета Универзитета у Београду

Судија ad hoc Међународног суда правде и Европског суда за права човека

МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ПРЕДСТАВЉАЊА(ДИПЛОМАТСКО И КОНЗУЛАРНО ПРАВО)

ДРУГО ИЗДАЊЕ

ИздавачПравни факултет Универзитета у Београду

Центар за издаваштво и информисање

За издавачаПроф. др Сима Аврамовић, декан

УредникПроф. др Драган М. Митровић

© Правни факултет Универзитета у Београду, 2012.Сва права задржана. Није дозвољено да било који део ове књиге буде снимљен, емитован или репродукован на било који начин, укључујући, али не ограничавајући се на фотокопи-рање, фотографију, магнетни упис или било који други вид записа, без претходне саглас-ности аутора и издавача.

www.ius.bg.ac.rs

САДРЖАЈ

ПРВИ ДЕОИСТОРИЈА ДИПЛОМАТИЈЕ И ДИПЛОМАТСКОГ ПРАВА

1. ИСТОРИЈА ДИПЛОМАТИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131.1. Општа разматрања о дипломатији. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131.2. Спорадична, повремена дипломатија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141.3. Стална дипломатија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

2. РАЗВОЈ ДИПЛОМАТСКОГ ПРАВА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24

ДРУГИ ДЕОПРАВО ПРЕДСТАВЉАЊА ДРЖАВА

– УНУТРАШЊЕ ИЛИ МЕЂУНАРОДНО ПРАВО

1. ОПШТА РАЗМАТРАЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33

2. ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 332.1. Интернационалистичка теорија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 332.2. Уставна теорија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 392.3. Еклектичке или мешовите теорије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

3. МЕЂУНАРОДНА ПРАКСА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 443.1 Дипломатска пракса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 453.2. Међународна судска пракса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47

4. ОСВРТ НА ТЕОРИЈСКА СХВАТАЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50

5. ОСВРТ НА ПРАКСУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56

6. РЕШЕЊЕ УТВРЂЕНО КОНВЕНЦИЈОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57

6. ОСВРТ НА РЕШЕЊЕ УТВРЂЕНО КОНВЕНЦИЈОМ . . . . . . . . . . . . 63

7. ФОРМАЛНА ОГРАНИЧЕЊА ВРШЕЊА УГОВОРНЕ СПОСОБНОСТИ ПО МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ . . . . . . . . . . . . . . 64

8. ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НЕОВЛАШЋЕНОГ ПРЕДУЗИМАЊА АКАТА КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА . . . . . . . . 68

6 Међународно право представљања (дипломатско и конзуларно право)

9. НАКНАДНА ПОТВРДА АКТА ИЗВРШЕНОГ БЕЗ ОВЛАШЋЕЊА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68

10. ПОСЕБНА ОГРАНИЧЕЊА ОВЛАШЋЕЊА ЗА ИЗРАЖАВАЊА ПРИСТАНКА ДРЖАВЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

ТРЕЋИ ДЕОУНУТРАШЊИ ОРГАНИ ДРЖАВЕ СА ПРАВОМ

ПРЕДСТАВЉАЊА

1. УНУТРАШЊИ ОРГАНИ ЗА ОДРЖАВАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

1.1. Шеф државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 751.1.1. Положај шефа државе у иностранству . . . . . . . . . . . . . . . . 791.1.2. Имунитет шефа државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80

2. ВЛАДА И ШЕФ ВЛАДЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82

3. МИНИСТАР ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83

4. ОСТАЛА МИНИСТАРСТВА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86

5. ПРЕДСТАВНИЧКО ТЕЛО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87

6. ВОЈНИ КОМАНДАНТИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87

7. ПРЕДСТАВНИЦИ ДРЖАВА У ПОСТУПЦИМА ПРЕД МЕЂУНАРОДНИМ СУДОВИМА И АРБИТРАЖАМА. . . . . 88

ЧЕТВРТИ ДЕОСПОЉАШЊИ ОРГАНИ ПРЕДСТАВЉАЊА

ДРЖАВЕ НА БИЛАТЕРАЛНОЈ РАВНИ


2. ДИПЛОМАТСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93

3. УСПОСТАВЉАЊЕ ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА . . . . . . . . . . . . . . . 93

4. ВИШЕСТРУКО ЗАСТУПАЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95

5. САСТАВ ДИПЛОМАТСКЕ МИСИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96

6. ДИПЛОМАТСКО ОСОБЉЕ МИСИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98

7. САГЛАСНОСТ ДРЖАВЕ ПРИЈЕМА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102

8. АДМИНИСТРАТИВНО-ТЕХНИЧКО И ПОСЛУЖНО ОСОБЉЕ . 105

9. ДИПЛОМАТСКИ КОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106

10. ФУНКЦИЈЕ ДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА . . . . . . . . . . . . . . 107

Садржај 7

11. СТАТУС ДИПЛОМАТСКОГ ПРЕДСТАВНИШТВА . . . . . . . . . . 11011.1. Просторије дипломатске мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11011.2. Архива и документи дипломатске мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11611.3. Олакшице у раду мисије и слобода кретања . . . . . . . . . . . . . . . . 117

12. ЛИЧНЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИ ДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120

12.1. Неприкосновеност дипломатских представника . . . . . . . . . . . . 12012.2. Имунитети дипломатских представника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12212.3. Привилегије дипломатских представника . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125

13. ИМУНИТЕТИ ДРУГИХ ЧЛАНОВА ОСОБЉА МИСИЈЕ . . . . . . . . . 127

14. ПРАВНИ ОСНОВ ИМУНИТЕТА И ПРИВИЛЕГИЈА . . . . . . . . . . . . . 128

15. ОБАВЕЗЕ ДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА . . . . . . . . . . . . . . . . 129

16. ПРЕСТАНАК ФУНКЦИЈЕ ДИПЛОМАТСКОГ ПРЕДСТАВНИКА 132

17. ДИПЛОМАТСКИ КУРИРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133

18. СПЕЦИЈАЛНЕ МИСИЈЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13418.1. Генеза специјалних мисија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13418.2. Појам специјалне мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13518.3. Правни положај специјалне мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13618.4. Престанак специјалне мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

19.ИРЕГУЛАРНИ ОБЛИЦИ ДИПЛОМАТСКОГ ПРЕДСТАВЉАЊА .

19.1.Сила заштитница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

19.2.Секција за заштиту интереса. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

19.3.Конзуларне мисије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

19.4.Представништво . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

20.ПСЕУДОДИПЛОМАТИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

21. КОНЗУЛИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13921.1. Историјски развој . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13921.2. Појам и врсте конзула . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14121.3. Конзуларна мисија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14221.4. Успостављање конзуларних односа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14421.5. Вршење конзуларне функције у трећој држави . . . . . . . . . . . . . 14521.6. Стицање конзуларног статуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14621.7. Привилегије и имунитети. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146

21.7.1. Основ привилегија и имунитета конзуларнихпредставника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147


21.7.2. Олакшице, привилегије и имунитети конзулата . . . . . . 14721.7.3. Неповредивост конзуларне архиве . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14821.7.4 Слобода кретања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14921.7.5. Слобода општења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150

21.8. Лична неповредивост, привилегије и имунитети конзула. . . . 15119.8.1. Лична неповредивост . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15119.8.2. Привилегије и имунитети конзула . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152

21.9. Функције конзула . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15421.10. Административно-техничко и послужно особље конзулата 16021.11. Послужно особље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16121.12. Престанак функције конзула . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16121.13. Разлика између дипломатске и конзуларне заштите. . . . . . . . 163

ПЕТИ ДЕОСПОЉАШЊИ ОРГАНИ ПРЕДСТАВЉАЊАДРЖАВЕ НА МУЛТИЛАТЕРАЛНОЈ РАВНИ

1. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171

2. КОНВЕНЦИЈА О ПРЕДСТАВЉАЊУ ДРЖАВА У ЊИХОВИМ ОДНОСИМА СА МЕЂУНАРОДНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА УНИВЕРЗАЛНОГ КАРАКТЕРА (1975) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174

3. СТАЛНЕ МИСИЈЕ ПРИ МЕЂУНАРОДНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175

3.1. Функције сталне мисије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176

4. ДЕЛЕГАЦИЈЕ ПРИ ОРГАНИМА МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И НА КОНФЕРЕНЦИЈАМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178

5. ПОСМАТРАЧИ ПРИ ОРГАНИМА УН И НА КОНФЕРЕНЦИЈАМА 179

ШЕСТИ ДЕОПРЕДСТАВЉАЊЕ ДРЖАВА

ПУТЕМ ОРГАНА ДРУГИХ ДРЖАВА

СИЛА ЗАШТИТНИЦА У ДИПЛОМАТСКОМ ПРАВУ . . . . . . . . . . . . . . 185Сила заштитница у хуманитарном праву . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186Заједничко заступање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .187

Садржај 9

СЕДМИ ДЕООРГАНИ ДРЖАВЕ У МАТЕРИЈИ МЕЂУНАРОДНОПРАВНЕ

ОДГОВОРНОСТИ ДРЖАВЕ

ОРГАНИ ДРЖАВЕ У МАТЕРИЈИ ОДГОВОРНОСТИЗА ПРОТИВПРАВНЕ АКТЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193

ОСМИ ДЕОСЛУЖБЕНИЦИ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА


2. ПОЈАМ СЛУЖБЕНИКА МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА . . 202

3. ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИ МЕЂУНАРОДНИХ СЛУЖБЕНИКА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202

4. ПРАВНА ПРИРОДА ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203

5. ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205

5.1. Неповредивост просторија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2055.2. Неповредивост Архива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205

6. ИЗВОРИ ПРИВИЛЕГИЈА И ИМУНИТЕТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 206

7. ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИ СЛУЖБЕНИКА ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА . . . . . 206

7.1. Функционални имунитет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2097.2. Слобода кретања службеника Организације

Уједињених нација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2107.3. Положај свих службеника УН у САД до 1970. године . . . . . . . . 211

8. СТРУЧЊАЦИ (ЕКСПЕРТИ) ОРГАНИЗАЦИЈЕ УН У МИСИЈАМА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211

8.1. Судски имунитет службеника УН у мисијама . . . . . . . . . . . . . . . 213

ПРИЛОЗИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219

ПРВИ ДЕО

ИСТОРИЈА ДИПЛОМАТИЈЕИ ДИПЛОМАТСКОГ ПРАВА

1. ИСТОРИЈА ДИПЛОМАТИЈЕ

1.1. Општа разматрања о дипломатијиРечи „дипломатија“, „дипломатски“ и сличне користе се у широком

смислу. Треба разликовати колоквијално од техничког, теоријског значења ових и сродних речи.

Колоквијално значење може бити позитивно и негативно. Што се тиче колоквијалне употребе у позитивном смислу, неретко се свака радња или поступак који одликује такт и спретност назива „дипломатским“.

У негативном колоквијалном поимању дипломатија почива на лукав-ству, сплеткарењу и неискрености. У једној анегдоти црногорски сердар, кога је књаз Никола питао шта је то дипломатија, одговорио му је: „Ако ја слажем, онда сам лажов, а ако ти неког слажеш, онда си дипломата.“ Или, како Жене (Genet) каже, погрешно је мислити, као што то прост народ чини, да спретан дипломата треба да буде велики мајстор у сплеткарењу.1 Одлике доброг дипломате јесу опрез, резервисаност и дискреција. Жене наводи: „Први и најбољи савет који могу да дам младом човеку који улази у дипломатију, каже један Енглез дипломата, јесте да слуша а да не говори, сем толико колико треба, да доведе друге до тога, да причају.“2

Дипломатски свет чини један посебан еснаф. Међу члановима еснафа, цени се искреност. Не само због тога како Бизмарк каже – „ако треба да завараш људе, реци истину“ – већ и због тога што коректна комуникација, без које нема успешног обављања дипломатског посла, подразумева меру искрености, без наношења штете интересима државе коју дипломата пред-стави. Добар дипломата треба да има знања из разних области, посебно политике, права, економије, социологије, историје и географије. А посебно је важно добро познавање страних језика, нарочито језика земље у којој врши функцију дипломатског представника. Савршен дипломата „треба да има све врлине тела и духа. Он не сме да буде ни престар ни премлад, ни премали ни превелик, он не сме да буде тако мален као онај посланик из Болоње, кога је папа Бонифацио (Bonifacio) VIII замолио да устане и не клечи више, када је посланик већ стајао. Ни тако велик као онај енглески посланик, који је шетајући по вароши морао да се сагне да погледа један излог, на шта га је власник радње учтиво замолио да сјаше с коња“.3

1 Genet Traipe de diplomatie et de droit diplomatique, I, 1931, стр. 105.2 Ibidem, стр. 133.3 Genet, op. cit., стр. 100.


Дакле, дипломата није, како то често широка публика мисли, сплеткар, који, сем у сплеткарењу, време проводи у забавама, свечаностима и гозба-ма.4

Као технички термин (terminus technicus), дипломатију ваља схватити у најширем смислу речи као деловање субјеката међународног права и међу-народних односа у сврху вођења и одржавања спољне политике.

Тако схваћена, дипломатија је стара установа. Нужно је и природно средство за заштиту интереса једног колективитета у односу са другим ко-лективитетима, инхерентан састојак сваке, ма колико она рудиментарна била, спољне политике.

Дипломатија је вештина чији је основни циљ да спроведе спољну по-литику на миран начин. Често се каже да је дипломатија и наука. Диплома-тија је једна ствар, а наука о дипломатији – друга ствар. Дипломатија је, као практична делатност феномен који, као и други феномени, може бити и бива предмет научне обраде. У том смислу, говоримо о науци, о диплома-тији као скупу теоријских исказа о дипломатији као реалном друштвеном феномену.

Као вођење јавних послова, дипломатија штити и промовише, једнако као и употреба силе, један јавни интерес у односу на други. Поимање ди-пломатије, као и њена периодизација, представљају, у ствари, само меру и облик операционализације ове елементарне чињенице.

Јачање међународних односа, нарочито позитивних, и њихова ин-ституционализација за последицу има и кристализацију дипломатије као инструмента за њихово одржавање. Од неке врсте инцидента у животу самодовољних заједница, дипломатија постаје неопходност. Без дипломат-ских представништава тешко је и замислити одржавање, а камоли развој економских и политичких односа, који се успостављају између држава као резултат њихове све веће међузависности.

Уобичајена је периодизација дипломатије на повремену и спорадичну која је трајала до XV века и сталну дипломатију која се јавља у XV веку. Ова подела прецизно изражава супституцију самодовољности држава њи-ховом међузависношћу.

1.2. Спорадична, повремена дипломатија

У првом периоду дипломатија је била спорадична и повремена актив-ност чији су циљеви били опредељени природом друштва и позицијама др-жава у међународном окружењу.

Што се природе друштва тиче, старе државе како источне деспотије тако и Грчка и Рим, деле једну заједничку црту – биле су засноване на прин-ципу универзалне империје. Тежиле су успостављању власти над другим

4 Каровић, Дипломација, 1936, стр. 35.

Историја дипломатије и дипломатска права 15

народима и државама, гајећи негативан однос према странцима и страним државама.5 Чак и таква идеологија није искључивала дипломатију.

Дипломатија је, руку под руку са снагом оружја, имала функцију да оствари идеју светског господства.

Оно што је одликовало практичну дипломатску активност ових др-жава била је позиција у међународном окружењу у датом периоду, која је суштински утицала на правац и циљеве дипломатске активности. Тако су теократски организоване државе на истоку – Асирија и Египат – дипломат-ске кораке предузимале превасходно са циљем одржавања своје доминант-не позиције.6 Асирски краљеви су успевали да изазову раздоре у бројним коалицијама које су стваране против Асирије. Изазивали су борбе пово-дом престола у чланицама антиасирске коалиције, користили разгранату мрежу шпијуна и предузимали друге дипломатске акције, посебно током владавине династије Саргонида. Асирски владари, нарочито највећи међу њима Асурбанипал, успешно су користили дипломатију у борби против вавилонског царства које је прогласио његов млађи брат Шамаш-Шуму-кин. Могло би се рећи да је важну, ако не и одлучујућу улогу у каснијој ис-торији односа Асирије и Вавилона, имала посланица Асурбанипалова ва-вилонском становништву и нешто касније граду Нипуру, у којој је обећао да ће поштовати слободу градова.7

Дипломатија је, такође, коришћена да би се ојачала позиција државе. Асирски владари су, током периода успона државе, ослонац тражили у са-везништву са египатским фараонима како би се ослободили зависности од Вавилона.

Тел – Амарнска преписка даје слику о живој дипломатској активности египатских фараона. Док су с једне стране, покушавали да разним сред-ствима поделе и сукобе палестинске и сиријске кнежеве, с друге стране су стварали коалиције са Митанијом и Вавилоном у сукобу са моћним хет-ским суседима. Дипломатији су прибегавали и као некој врсти предаха када им снага оружја није била довољна да остваре победу над непријатељем. Фараон Рамзес II је са својим великим непријатељем хетским краљем Хату-шилом III, после дугих ратова поводом азијских поседа, склопио уговор о миру, пријатељству и савезу 1278. пре наше ере.

И стара Кина пружа добар пример како позиција државе у међународ-ним односима утиче на правац дипломатске активности. Као јака, центра-лизована држава још у старом веку, Кина је давала предност диломатији над ратом како би очувала економију и размену добара. Конфучије је, ре-цимо, сматрао да је узајамно поверење које изграђује дипломатија, важније

5 У теорији постоји разлика у оцени да ли су сва античка друштва познавала правна правила о међусобном општењу. Нусбаум (Nussbaum) (A Concise history of the law of Nations, 1954, стр. 10) и Опенхајм (Oppenheim) (International Law, I, 1955, стр. 376) налазе да су та прави-ла познавали само европски народи. Коровин (Коровин) (Meždunarodnoe pravo, 1959, стр. 23) и Абу-Саб (Abi-Saab) (The Newly Independent States and the Rules od International Law, Howard Law Journal, 1962, vol. 8, стр. 96) сматрају, пак, да су Египат, стара Кина, Индија и муслиманска империја – колевке тих правила.

6 В. Потемкин, Историја дипломатије, св. I, стр. 13–28.7 Потемкин, op. cit., стр. 22–24.


од ратова. Према његовом мишљењу, државе могу да постоје без војске али не и без узајамног поверења.8 За мислиоца Менцијуса, који је живео два века после Конфучија, штавише, рат је велики злочин који чине владари.

Стари Кинези су правили разлику између обичних гласника (Ksen Ren) и посланика.9 Дипломатске функције су обављали гласници (Xsinren).

Нису, међутим, повлачили разлику у правном положају између ове две категорије. Мада нису уживали екстериторијални статус, неповредивост њихове личности била је, у принципу, призната.10 Познавали су читаву скалу дипломатских нота зависно од сврхе.11

У периоду Пролећа и Јесени (722–476 п. н. е) и ратујућих држава (476–221 п. н. е) Чон династије, када је централна била нејака, вазалне државе су развиле живу дипломатску активност. Стварани су дефанзивни и офан-зивни савези, одржаване конференције владара или њихових представника (Meng), склопљено је преко 100 уговора итд.

У старој Индији, подељеној на преко 100 краљевстава, рату и диплома-тији је посвећивана велика пажња. Још у четвртом веку п. н. е. Индуси су имали прецизну поделу стања између држава: мир, рат, равнотежа, напад, ослобођење од протектората друге државе и стварање коалиција ради бор-бе са другим државама.12

Дипломатска активност индијских краљева одвијала се и далеко ван граница Индије. Одашиљали су своје посланике и персијском цару Киру, те римским императорима Аугусту и Клаудију.13 Индијски писац Каутилија поделио је дипломатске представнике у три групе, зависно од природе за-датка који обављају и овлашћења којима располажу.14

Закони Ману, настали у четвртом веку п. н. е, посвећују значајну пажњу дипломатији. Иако су стране посланике сматрали јавним шпију-нима, Индуси су високо ценили њихову улогу. Од дипломате „зависи рат и мир, он се бави свим пословима, који одређују судар или добар спора-зум“. Они „откривају намере страних владара, обавештавају свог владара о стању у суседним земљама, склапају пријатељске везе, решавају мирним путем међународне спорове“.15

Дипломатија није била страна ни другим источним народима.Јеврејски краљ Давид је и примао посланике других држава и ода-

шиљао своје.Јеврејски владари су дипломатске везе одржавали само са прија-

тељским народима и одбијали такве везе, као и уговоре, са државама које

8 Б. Јанковић, Дипломатија, 1988, стр. 10.9 Wang Tieya, International Law in China, Historical and Contemporary Perspectives, RdC 1990

(II).10 Ibidem, p. 210.11 Walker, The Multi – State System of Ancient China, 1953, стр. 75.12 Б. Јанковић, op. cit., стр. 11.13 Г. Гершић, Дипломатско и конзуларно право, I, 1898, стр. 103; Sastry, op. cit., стр. 601.14 То су: 1. Nisrishtarthah – задужени да објављују рат или закључују уговоре; 2. Parinitarthal

– поверава им се одређена мисија, и, 3. Sasanaharah – гласници – v. Sastry, Hinduism and international law, RdC 1966, vol. 117, стр. 544.

15 М. Бартош, Међународно јавно право, II, стр. 343.


нису сматрали пријатељским. Постоје подаци и о сталним дипломатским контактима цара Соломуна.16

На европском континенту значајан допринос развоју дипломатије у старом веку дале су Грчка и Рим.

Већ у еповима Илијади и Одисеји помињу се дипломатски представ-ници. Њихов број и улога расту са бујањем политичких и економских веза између полиса и повремених контаката са негрчким народима, посебно Персијанцима и, доцније, Римљанима. Стари Грци су правили разлику из-међу гласника хералда (kerikes), који су били прости преносиоци одлука или вести, и посланика опремљених овлашћењем да преговарају. Дипло-матски преговори вођени су преко проксена. Посланства која су долазила у неки град ради преговора, прво су се обраћала своме проксену.17

У духу робовласничке демократије, посланици су бирани уз активну улогу народних скупштина, састављених од пуноправних грађана, које су одређивале и циљеве њихових мисија. Опремани су писменим инструк-цијама у посебном документу званом „диплома“. Назив овог документа је корен речи „дипломатија“.

Дипломатија је нарочито коришћена у току пелопонеских ратова и ус-пона Македоније.

У борби за хегемонију у Грчкој, македонски владари су комбиновали дипломатију и ратове. Посебно су користили поткупљивање посланства путем материјалне помоћи „пријатељима Македоније“.18 Краљ Филип је го-ворио да је златом натоварени магарац кадар да заузме сваку тврђаву. Ма-кедонски владари су, такође, међу првима прибегавали организованој про-паганди у другим државама. И највећи војсковођа старог века Александар Велики снажно се ослањао на дипломатију у својим освајачким походима. Захваљујући дипломатији придобио је малоазијске градове, склопио савез са египатским свештенством и користио свађе између индијских владара.19

У старом Риму дипломатија је представљала важан део борбе за оства-рење идеје светског господства. Оно што римску дипломатију чини особе-ном је државна и правна основа уређења Рима која се непосредно одразила и на организацију и активност на дипломатском пољу. Римљани су изгледа први оснивали посебне школе – тзв. реторске – у којима се, осим општих вештина неопходних за успешно бављење политиком, учила и дипломат-ска вештина.

Два су органа имала одлучујућу улогу у предузимању дипломатских активности: колегијум свештеника (collegium fetialis) и Сенат.

Позиција collegium-а fetialis-а, скупа првосвештеника, темељила се на улози религије у Риму, с једне стране, и наглашено формалној природи ака-та које је Рим предузимао in foro externo, с друге. Постојао је посебан corpus правних правила која су регулисала односе са другим државама и ентите-тима (ius fetiale) која су обухватала и дипломатију. Сматрало се да је улога

16 Г. Гершић, op. cit., стр. 103.17 Потемкин, op. cit., стр. 30.18 Б. Јанковић, op. cit., стр. 12.19 Ibidem.


collegium-a fetialis-a у вођењу јавних послова била таква да се могао назвати „дипломатским кором римске државне управе“.20

Ефективно руковођење спољним пословима било је у надлежности Сената. Римски Сенат је одашиљао и примао представнике других држава који су се називали заједничким именом легати. Посланици Рима именова-ни су на основу посебне сенатске одлуке (senatus consultum).

Римским легатима Сенат је давао инструкције о циљевима и мода-литетима вршења дипломатске мисије и разматрао њихове извештаје (legationem referre). Страни легати су примани по утврђеном протоколу о коме се старао квестор.

Падом републике, вођење дипломатских активности прелази на рим-ског императора који преузима надлежности које је у тој области државне управе поседовао Сенат.

Готово да нема велике империје која није допринела развоју диплома-тије. И један од највећих освајача у историји, монголски вођа Џингис-кан, дао је свој допринос уводећи први пасош у историји – тзв. паиза – у облику гравираног привеска, дрвеног за обичан свет, а металног за своје изаслани-ке. Привезак је требало да обезбеди безбедност на „Путу свиле“.

Традицију римске дипломатије настављају Византија, папска држава и италијански трговачки градови. Могло би се рећи да су ове дипломатије једине на европском простору одржавале, а неким релевантним елементи-ма и подигле стандарде дипломатског општења постављене у старом веку.

У периоду од VI до X века посланичка служба је у Византији форми-рана као сложен организациони систем са разгранатим активностима на чијем челу је био први министар Magister officiorum, а доцније „велики ло-гофет“.

Посланик је сматран представником владара и водио је преговоре у његово име, у границама датог му пуномоћја. У случају нових околности био је обавезан да тражи нове инструкције. За прекорачње пуномоћја из-рицане су тешке санкције. Неограничена овлашћења за вођење преговора давана су једино водећим војсковођана – Белизару и Нарсесу.21

Дипломатски протокол је био у танчине разрађен са циљем да код страних посланика, поготово оних који су долазили из варварских наро-да, створи утисак о моћи Византије. Обиловао је, поготово приликом ау-дијенције код цара, сценским ефектима – дизање и спуштање таванице и престола, златне птице које узлећу и певају и сл.22 – којима би и данашња техника могла позавидети. Страни посланици су, на свом путу до Констан-тинопоља, вођени најтежим и најнеприступачнијим путевима, поред најја-чих утврђења како би се обесхрабрили у својим освајачким плановима. Византија је, такође, држећи се опробаног принципа – Divide et impera зна-чајно обогатила арсенал дипломатских средстава у намери да неутралише моћне варварске народе на својим границама. У том погледу нису позна-

20 Holzendоrf, Handbuch des Volkerrecht, I, 60.21 Потемкин, op. cit., стр. 103.22 Ibidem, стр, 102.


вали границе. Варварским вођама су „давали одликовања, титуле, визан-тијске принцезе слали на дворове варварских вођа и удавали их за њих и њихове великодостојнике“.23 Хунском вођи Атили су, чак, давали плату као главном команданту византијске војске.

Страни посланици су боравили у Константинопољу о трошку Визан-тије и о њима се бринуо посебан уред за варваре (Skrinion Barbaron).

Изгледа парадоксално, али Византија је понекад више водила рачуна о страним него о својим посланицима. Ако цар није био задовољан радом својих посланика, дешавало се да их за казну дâ ослепети.24

Византија је можда прва држава која је у дипломатска средства увр-стила политичку и економску блокаду, било пре или по окончању неус-пешног војног похода. Развила је у правом смислу „науку о управљању варварима“25, држећи да се она сама налази на врху хијерархије држава као легитиман носилац идеје универзалног царства.

У неуређеном међународном амбијенту у коме је владао закон јачег, какав је био средњовековни, папска држава и италијански трговачки гра-дови били су природно и неизбежно упућени на дипломатију као средство за очување егзистенције и развоја. За њих је, у ствари, дипломатија била једино ефективно средство у том смислу, супститут за дефицит у војној сили.

Папска дипломатија је деловала превасходно на јачању световне улоге папе и папске државе. Комбиновала је вешто две врсте средстава: а) она које су примењивале и световне државе дајући им додатну меру суптил-ности и безобзирности. На први поглед изгледа необично, али по „метода-ма свог рада и средствима којима се служила, она је својим негативности-ма (лукавства, преваре, лажи, убиства и сл.) превазишла чак и дипломатију световних владара тога доба“26 и б) специфичним средствима ослоњени на духовни и верски ауторитет папа у универзалистички пројектованој като-личкој цркви. За разлику од осталих цркава које су, по правилу, терито-ријално организоване, папа је одувек био врховни поглавар свих католика. На располагању је имао разноврсна средства попут анатема, које је бацао на непослушне владаре, екскомуникација, папског миропомазања као ос-нова легитимитета владара и сл.

Папска дипломатија је, осим тога, поседовала немалу предност у од-носу на световне – лојалан, дубоко посвећен и дисциплинован кадар који је чинило бројно свештенство и верници. Хумани ресурси су до данашњег дана остали јако преимућство ватиканске дипломатије који је сврставају међу најбоље савремене дипломатије.

И Арапи су, и пре увођења ислама, практиковали дипломатију. Мусли-манске државе су одашиљале специјалне емисаре и гласнике у различите сврхе – пропагирање исламске вере, достављања обавештења о почетку не-

23 Б. Јанковић, Порекло и развитак дипломатије, у Дипломатија, Зборник радова, 2006, при-редио Ђ. Лопичић, стр. 25.

24 В. Кисовац, Дипломатски представници, 1939, стр. 7.25 Ibidem.26 М. Бартош, op. cit., стр. 346.


пријатељстава или ради решавања питања проистеклих из рата.27 У начелу повлачена је разлика између гласника (rasûl) и амбасадора (safir). Термин „гласник“ је имао религијску конотацију, док је термин „амбасадор“ озна-чавао медијатора.28

Франачки историчари наводе да су посланства у више наврата из-мењивали Карло Велики и багдадски калиф Харун-ал-Рашид. Тридесетих година VII века, у време династије Омеида, почиње стварање велике арап-ске државе, веће од Римског царства на врхунцу његове моћи. У највећем багдадском калифату, међу седам грана државне управе или „дивана“, једна од најважнијих је била „divan-ar-risalet“, министарство спољних послова.29

Интересантно је да су посланства обично чинила два лица – једно из круга дворског племства а друго из круга ученог свештенства.30

Међу световним дипломатијама тога добра предњачиле су Фиренца и Венеција. За те, релативно мале али богате трговачке градове, дипломатија је била најмоћније средство за очување државе и трговине. Њихове посла-нике ангажовале су и друге државе које нису поседовале оспособљен ди-пломатски кадар. Тако се, рецимо, приликом прослава црквеног јубилеја у Риму 1300. године, међу посланицима нашло чак дванаест Фирентинаца који су, осим италијанских држава, представљали и владаре Француске, Енглеске, Чешке, Русије, татарског кана итд.31

Венецијанска дипломатија, која се, иначе, наслањала на византијску дипломатску традицију, посебно се одликовала одличном организацијом и одабиром кадрова. Многа од тих правила касније су универзално прих-ваћена и чине део данашње праксе многих дипломатија.32

Што се одабира посланика тиче, они су регрутовани из аристократ-ских кругова на основу критеријума оспособљености за посланичку функцију и животне доби. Основали су посебне школе за посланике.33 Делили су се на редовне амбасадоре (аmbasciatori oratori) и изванредне (ambasciatori e staordinari). Редовни амбасадори су одашиљани на дворове у Француску, Немачку, Шпанију, Рим и Цариград, а изванредни су пред-стављали нешто, попут специјалне мисије. На дворовима мањег значаја, Венеција је имала резиденте (residenti) биране међу секретарима Сената или Већа десеторице.

27 В. Mahmassani, International Law in the light of Islamic doctrine, RdC 1966, vol. 117, стр. 265.28 Ibidem.29 Потемкин, op. cit., p. 110.30 Ibidem.31 В. Кисовац, op. cit., стр. 8.32 В. детаљније, Б. Кусовец, Шта је дипломатија, 1952, стр. 10–35.33 Ово само по себи говори о озбиљном приступу Венеције дипломатији, поготово ако се узме

у обзир пракса других држава. Рецимо, Луј XI у XV веку је за представника у Холандији поставио свог берберина јер нико други није хтео да се прими тог звања због ниског угледа који су дипломате уживале. Амбасадори су морали имати 38 година у време када је просеч-ни животни век био 40 година. И стари Кинези и Индуси су посланике бирали између људи зреле животне доби.


На поласку у дипломатску мисију, амбасадор је добијао инструкције од владе (Colleggio), које су садржавале писмо о именовању и општа упутства о раду. Посланства Венеције су, осим амбасадора, обухватала и дипломате нижег ранга који су се обично звали секретари.

Посланици Венеције су влади слали периодичне извештаје (dispacci), а по завршетку дипломатске мисије подносили су на свечаној седници Сена-та завршни извештај (relazione). Периодични извештаји су били шифрова-ни, у чему је венецијанска дипломатија била ненадмашна.

Италијански трговачки градови су високо ценили дипломатске пред-ставнике и бирали их међу најумнијим појединцима. Рецимо, Фиренца је у дипломатске мисије слала и Дантеа, Петрарку и Бокача током XIII и XIV века, а међу посланицима у Италији си били и Макијавели, Гвичардини и други.

Уз бок дипломатије италијанских трговачких градова стајала је и ди-пломатија старог Дубровника, за коју Жене каже да је „вештином својих агената постигао невероватну моћ и кроз четири века успевао упркос су-парништву својих моћних суседа“.34

1.3. Стална дипломатија

Дипломатија италијанских трговачких градова и папска дипломатија су у трајно наслеђе оставиле и установу сталних дипломатских представ-ништава.

У делу теорије се за прва стална дипломатска представништва сма-трају папски представници у Византији (apocrisiari или responsales) још у V веку. Ово гледиште је тешко бранити јер су папски представници дело-вали у име црквене власти. Штавише, они су дуго времена били представ-ници папе код патријарха главних цркава у Цариграду, а тек након осамос-таљења римске курије почели су да делују на султановом двору. Њихову суштинску везу са црквом показује и једна негативна чињеница – престали су да делују након шизме у VIII веку. Неспорно је, међутим, да су папски представници, макар у оквиру црквене дипломатије, деловали на сталној основи и, тако, превазишли облик спорадичне и повремене дипломатије.

Прва стална дипломатска представништва у односима држава јављају се у Италији.35 Наводи се да је милански војвода Франческо Сфорца послао у Ђенову 1455. године сталног дипломатског представника, а 1460. савојски војвода амбасадора у Рим. Ова пракса крајем XV прелази границе Италије. 1496. године Венеција је двојицу трговаца именовала за „подамбасадоре“, а неколико година касније италијански градови-државе су формирали стал-не дипломатске мисије у Лондону, Паризу и на двору Карла V.

Успостављањем сталних дипломатских представништава крајем XV века, испуњен је формални, временским статусом мисије одређен услов да би се могло говорити о дипломатији. Осим њега, био је потребан и додат-

34 Genet, Traité de diplomatie et le droit diplomaque, str. 19.35 Б. Кризман, op. cit., стр. 61; Бартош, op. cit., стр. 347.


ни, супстанцијални услов – да се створе елементи међународног друштва, утемељеног на принципу коегзистенције држава као субјеката међународ-ног права, без кога је тешко говорити о дипломатији у модерном смислу речи.

Отуда рађање класичног међународног друштва после Вестфалског мира 1648. године36 отвара простор за конституисање дипломатије у мо-дерном смислу.

Иако су стална дипломатска представништва оснивали италијански трговачки градови, она је, у основи, неодвојива од уједињених, централи-зованих феудално-апсолутистичких монархија.

Крајем XV века стварају се велике државе Португалија, Француска, Аустрија, Турска, Данска, Шведска, Пољска и огромна Московска држа-ва које и, изричито или прећутно, усвајају доктрину „државног интереса“ (raisоn d’ état), као основне, темељне вредности, у чијем остварењу се снаж-но и континуирано ангажује и дипломатија.

Дипломатска служба се формира као део државног апарата, обично као део владаочеве канцеларије.

Развија се постепено специфичан, дипломатски стил у општењу те хијерархијска организација како посланства, тако и дипломатског персо-нала уопште.

Заслуга за специфичан, дипломатски стил у општењу припада ита-лијанским владарима XV и XVI века. Они су за секретаре спољних послова бирали истакнуте хуманисте који су увели „бирани стил у говору и пи-сању... посебно, канцелар Салутати (Solutati)“37, чија су писма била образац за дипломате тог доба.

Формирање сталног дипломатског особља неминовно води ка хијерар-хији у посланству, тако да се у XVI веку тачно разликује посланик од обич-ног агента или резидента.38

Одлучујући утицај у том смислу вршила је Француска. Кардинал Ри-шеље (Richelier), утицајни министар краља Луја XIII, основао је посебно Министарство спољних послова, као централни орган за вођење међуна-родних односа, и поставио основе сталне дипломатске службе као дела др-жавне управе.

Посебан замах дипломатија добија у време Луја XIV века. Конфигура-ција и надлежност органа за вођење међународних односа установљена у то време важи, mutatis mutandis, и данас. „Вођење спољних послова припа-да краљу, питања спољне политике расправљају се у вијећу, закључке спро-воде државни секретари.“39

Краљ именује државне секретаре и амбасадоре. Државни секретар за спољне послове је важан сарадник краља. Обавља серију послова који да-

36 В. М. Крећа, Међународно јавно право, 2009, I, стр. 34.37 Потемкин, op. cit., стр. 180.38 Потемкин, op. cit., стр. 181. 39 Б. Кризман, Историјски развитак дипломатије, у: Дипломатија, зборник радова, 2006, при-

редио Ђ. Лопичић, стр. 62.


нас спадају у делокруг министра иностраних послова. Прима стране ам-басадоре, разговара са тајним агентима и емисарима; успоставља потајно контакт са страним владарима, делује према примљеним директивама, обавља редакцију упута амбасадорима у иностранству, прима њихове де-пеше, даје их дешифровати, дипломатским представницима краља у ино-странству упућује одговоре.40

У XVII веку установљене су у Француској три класе дипломатских представника: амбасадори који су могли бити изванредни и редовни, из-ванредни посланици и резиденти. Овај модел су следиле мање-више све европске државе, тадашњи субјекти међународног права.41 Француски је-зик постаје de facto дипломатски језик, истискујући латински. Од Конгреса у Нимвегену 1678. па све до Бечког (1815) и Париског конгреса (1856) ди-пломатска кореспонденција обавља се искључиво на француском. Тек по-четком XX века уз бок му стаје енглески језик. Та два језика су били служ-бени језици у Друштву народа.

Сталним дипломатским односима су, међу европским државама, по-следње прибегле Русија и Турска.

Русија, која је имала живе дипломатске односе са Византијом, дуго времена се, из верских разлога, као православна држава, уздржавала од ус-постављања дипломатских веза са латинским Западом.

Прве посланике у западну Европу Русија шаље у XV веку, углавном ради стварања војних савеза. Примећује се да су се руски посланици, руко-вођени презиром према западној етикецији и обичајима, понашали робус-но и недипломатски. Наводи се, рецимо, да је руски посланик Симоновски, у Берлину 1682. године, тражио да при сваком помену руског цара, пруски кнез (Kurfürst) устане и скине свој шешир, а и одбио је да пије у његово здравље.42 Тек за време владавине Петра Великог Русија успоставља стал-не дипломатске односе са западним државама и поставља темеље модерне дипломатије.

Царица Катарина II ствара модерне руску дипломатију заснивајући њену активност на принципима државног интереса, рационалне процене и претпоставке. Крајем XVIII века шаље групу руских дипломата у Париз да изуче дипломатску праксу Француске.

Енглеска је прва држава европског Запада са којом је Русија полови-ном XVII века успоставила сталне дипломатске односе.

Снага и моћ Русије, међутим, императивно захтевале су сталне дипло-матске односе са европским државама са којима је чинила породицу ци-вилизованих држава, субјеката класичног међународног права, до чега је убрзо и дошло.

Случај Отоманске империје је увелико специфичан. Мада су већ од XVI века неке европске државе имале сталне посланике у Цариграду, Ото-

40 Ibidem, str. 63.41 В. A. Rivier, Основи међународног права, I, 1897, стр. 449–452.42 Г. Гершић, op. cit., стр. 140.


манска империја све до XVIII и почетка XIX века није одашиљала своје сталне дипломатске представнике у европске земље. Посебно се опирала успостављању сталног руског посланства из страха од нарастајуће снаге Русије и њене амбиције да делује као заштитница православног живља у Отоманској империји.

Професор Бартош сматра да основну поделу дипломатије између повременог слања дипломатских представника и заснивања сталне дипло-матије ваља допунити „издвајањем прелазног периода (од појаве првих сталних дипломатских мисија до тренутка када оне постају општа устано-ва у међународној пракси) и најновијег периода везаног за стварање вели-ких међународних организација“43.

Чињеница је да су стална дипломатска представништва постала опште-прихваћена почетком XVIII века, дакле, у релативно кратком периоду на-кон што су успостављена као стална. У основи, сталност и општост као одлике дипломатског представљања ишле су руку под руку са стањем ства-ри у међународној заједници. То што су, ван Европе, стална дипломатска представништва прерасла у општеприхваћену праксу знатно касније, пре је последица правила класичног, европског права о субјективитету држава за који се везује активно и пасивно право посланства44 него инхерентна одлика саме дипломатије.

Дипломатија се оформљује као активност држава-држава, инструмен-тални облик односа два суверенитета. Хаванском конвенцијом из 1927. утврђено је да се активност дипломатског представника своди на односе са министром иностраних послова државе пријема. У држави пријема дипло-матски представник не општи, по правилу, са јавношћу те државе, а неке државе му, чак, законом забрањују да контактира са физичким и правним лицима у тој земљи без посредовања иностраних послова.

Појава великих, поготово универзалних политичких организација је, међутим, од значајног утицаја на развој дипломатије и заслужује квалифи-кацију нове фазе у њеном развоју. Изнедрила је нову форму дипломатског представљања – мултилатералну дипломатију.

2. РАЗВОЈ ДИПЛОМАТСКОГ ПРАВА

Дипломатско право је органски део међународног јавног права. Отуда је о дипломатском праву схваћеном у смислу једног, релативно кохерент-ног corpus-a правних правила могуће говорити тек након настанка међу-народног права. Међутим, од памтивека постоје извесна појединачна пра-вила која су се тицала положаја и третмана посланика која супстанцијално наликују правилима важећег дипломатског права. По својој природи, то су правила унутрашњег права, са јаким примесама религијског, настала из не-опходности да се уреде релевантни аспекти активности посланика других

43 М. Бартош, op. cit., стр. 341.44 В. М. Крећа, op. cit., стр. 36–38.


држава. Нека од тих правила подударала су се у већини тадашњих држава и цивилизација, али се, барем у периоду повременог слања дипломатских представника, не би могла назвати обичајним правилима у смислу међуна-родног права. Пре су то била правила националног права која су се вели-ким делом подударала.

Најстарије и, уједно, правило чију је примену одликовала релативна уједначеност у разним цивилизацијама јесте неповредивост посланика.

Међународни суд правде је у случају талаца у америчком дипломатско--конзуларном представништву у Техерану истакао:

„Нема фундаменталнијег услова за уређење односа међу државама од неповредивости дипломатских изасланика и амбасаде, тако да су током ис-торије нације свих вероисповести и култура поштовале реципрочне обаве-зе у том циљу.“45

Познају га сви стари народи, као и средњовековне државе, који су ода-шиљали и примали дипломатске представнике. Гершић каже, прећутно га схватајући као природно право, да је „једино правило међународног права, које је најстаријег датума међу свим његовим правилима и које се признаје и врши од стране свих народа и племена без разлике времена и ступња културног развића...“46

У Кини у периоду Пролећа и Јесени (722–476 п. н. е) и ратујућих др-жава (476–221 п. н. е) посланици су сматрани за свете личности чија је не-повредивост, по правилу, поштована.47

У старој Грчкој и Риму они су били свете ствари (sancti). Цицерон каже: „Legatorum ius divino humanoque vallatum praesidio“. Када су Атињани два персијска гласника који су пренели поруку свог владара да се предају бацили у бунар, виновници тог чина су предати Персијанцима да их казне.

Римски Сенат је 100. године п. н. е. осудио на смрт Сатурнина јер је тешко повредио посланике краља Митридата.48

На повреде неприкосновености својих посланика, државе су одговара-ле једнаком мером. Византинци, иако су имали најразвијенију дипломатију свог доба, „умели су да буду и врло сурови према дипломатама уколико су знали или били сигурни да неће доћи до реципрочних мера према њихо-вим дипломатама“.49

У конзулском периоду римске историје било је правило да се виновни-ци насиља над страним посланицима предају страној, непријатељској др-жави ради кажњавања.50

Правило је, изгледа, трпело и значајна ограничења.Тицало се превасходно живота и физичког интегритета страног посла-

ника. Част и достојанство страног посланика није било лако очувати јер

45 ICJ Reports, Pravisional Measures, Order, 1979, стр. 19.46 Г. Гершић, op. cit., стр. 105.47 Wang Tieja, op. cit., стр. 210.48 Г. Гершић, op. cit., стр. 105.49 Б. Јанковић, Порекло и развитак дипломатије, у: Дипломатија, зборник радова – приредио

Ђ. Лопичић, 2006, стр. 26.50 A. Rivier, op. cit., стр. 508.


је према њима гајено велико подозрење. У античком свету се говорило да је посланик добар човек послат у туђину да би лагао у интересу државе (Legatus est vir bonus peregre missus ad mentiendum rei publicae causa.)

Према посланицима су предузимане бројне рестриктивне мере. Уред за варваре (Skrinion Barbaron) у Византији је, у ствари, надзирао стране посланике. Имали су сталну пратњу која се више старала да не остваре непожељне контакте него о њиховој безбедности. Када је посланик краља Фердинанда Ласки (Lasky) дошао у Истанбул 1539. године, његовој пратњи је, под претњом смртне казне, забрањено да се удаљава из куће у којој је била смештена и да се са било ким састаје.51 Уз то, како су владари били не-прикосновени, није било лако помирити поштовање достојанства дипло-мата са строгим правилима дворског церемонијала. То, рецимо, илуструје пракса на отоманском двору. „Пре аудијенције посланик је морао скинути сво оружје, па чак и безопасни парадни мач и обући нарочито ‘диванско одело’, а то је био један турски кафтан са веома широким рукавима, који су стално два дворјанина (капиџи – баша) чврсто држала и водила посланика пред султана. При том су га његови пратиоци сваког часа вукли за рукаве и принуђивали на дубоке поклоне. Та се источњачка етикеција одржала до почетка XIX века.“52 Први европски посланик на јапанском двору сер Хери Паркс (Sir Harry Parks) био је 1869. у животној опасности јер је група са-мураја напала његову пратњу озлојеђена што се један варварин осмелио да подигне поглед на јапанског цара, сина богова.53

Правила о неповредивости дипломатских представника познавало је и исламско право.54 Дипломатски имунитети обухватали су „изузеће од пореза, правну заштиту личности емисара и његове имовине и безбедан повратак“.55 Уживање ових права подразумева да се посланик понаша пош-тено. У супротном, рецимо ако се бавио шпијунажом, могао је привремено бити ухапшен.56

Положај посланика је посебно био неповољан у случају избијања не-пријатељства. Тада су их третирали као таоце. На пример, Данска је 1659. шведског посланика са особљем посланства, међу њима и једног од класика међународног права Пуфендорфа (Puffendorf), држала у заточеништву. Пу-фендорф је током заточеништва написао своје познато дело Основни пој-мови општег права.57 У Отоманској империји била је пракса да се послани-ци зараћене стране држе као сужњи у „Седам Кула“.58

У периоду повремене и спорадичне дипломатије, правило о неповређе-ности дипломатских представника, екстензивно схваћено тако да је обух-ватало личну заштиту и сигурност како у фактичком, тако и у правном

51 Г. Гершић, op. cit., стр. 149.52 М. Кисовац, op. cit., стр. 13.53 Ibidem, str. 14.54 В. Mahmassani, op. cit., стр. 201–328.55 Ibidem, стр. 266.56 Ibidem.57 A. Rivier, op. cit., str. 509.58 Ibidem.


смислу, било је, у основи, довољно да омогући нормално обављање посла-ничке функције.

Стална дипломатија тражила је, међутим, знатно разуђенија правила. Стални боравак на територији државе пријема и проширење активности дипломата ratione materiaе намеће спектар питања за правно регулисање – статус све бројнијег особља дипломатске мисије, право посланства и прихватање дипломатских представника, права и привилегије дипломат-ских представника; одговорност дипломатског представника; јурисдикција над дипломатским представницима; статус самог дипломатског представ-ништва; дипломатски азил и друга.

Одговарајућа правила су се лагано кристализовала у пракси држава у облику обичајних правила.

У том периоду је упадљива доминација обичаја као формалног извора дипломатског права. Са изузетком Правилника о класама и рангу дипло-матских представника садржаног у анексу „D“ завршног акта Бечког кон-греса из 1815. и Протокола Ахенског конгреса из 1818. године, мултила-тералне уговорне аранжмане у материји дипломатског права државе нису склапале до друге половине XX века. Покушаји кодификације у Друштву народа нису уродили плодом.59 Усвојена је једино кодификација регионал-не природе – Конвенција о дипломатским представницима – на Шестој међународној конференцији америчких држава одржаној у Хавани 1928. године. Ова кодификација се држала, углавном „општеприхваћених прин-ципа“, како је наглашено у њеној преамбули, али је повукла разлику из-међу редовних и изванредних дипломатских представника. Под потоњим подразумева представнике којима је поверена посебна мисија или који су акредитовани да представљају владу на конференцијама, конгресима или другим међународним организмима“.60 Тако је направљена разлика између традиционалне билатералне дипломатије, на једној страни, и специјалних мисија те мултилатерарне дипломатије, на другој.

У XIX и почетком XX века извршено је неколико доктринарних коди-фикација61 које садрже и правила дипломатског права. Њихов домашај је, међутим, ограничен, будући да у основи представљају теоријска мишљења лишена обавезности. Истог ранга је и пар полузваничних кодификација.62

Те кодификације, иако необавезујуће, својом садржином доказују ви-сок степен сагласности о релевантним питањима дипломатског права. Та чињеница сама по себи говори о једној универзалној правној свести о важности дипломатске функције која је повезана са, као у ретко ком делу

59 В. AJIL 1932, vol. 28, No. 2, стр. 2–5, Бартош, op. cit., стр. 356.60 Члан 2. Конвенције.61 Блунчлијев (Bluntschli) Draft Code (1868); Флореов (Fiore) Draft Code (1890); Песоин (Pessoa)

Draft Code (1911); Филиморов (Phillimore) Draft Code (1926); Струпов (Strupp) Draft Code (1926) – за текстове, в. AJIL 1932, vol. 26, No. 2, стр. 144–153, 153–162, 164–168, 177–181.

62 Резолуција Института за међународно право (1895), Пројект америчког института за међу-народно право (1925), Пројект међународне комисије америчких правника (1927), Нацрт кодекса јапанског удружења за међународно право (1926) и Резолуција Института за међу-народно право (1929) – за текстове, в. AJIL 1932, vol. 26, No. 2, стр. 162–163, 164–175, 185–187.


међународног права, узајамношћу интереса државе одашиљања и државе пријема генерисала правна правила и у периоду релативно неорганизоване међународне заједнице.

Званичне кодификације дипломатског права које се доносе од полови-не XX века за предмет имају два дела corpus-а iuris-а diplomaticus-a:

а) мултилатералну дипломатију која је везана и настанак и деловање међународних организација и

б) традиционалну билатералну дипломатију на релацији држава – др-жава.

У периоду од две године донете су Конвенција о привилегијама и иму-нитетима Уједињених нација (1946) и Конвенција о привилегијама и иму-нитетима специјализованих агенција (1947).

Појава међународних организација изнедрила је нову форму дипло-матије – мултилатералну дипломатију – коју одликује како међусобно општење представника држава у организацији, тако и општење службе-ника и функционера организације са представницима држава у органи-зацији. Наведене две конвенције уређују правни статус представника др-жава и службеника Уједињених нација и специјализованих агенција, који није обухваћен правилима традиционалне билатералне дипломатије, док је поступак вишестране дипломатске активности уређен релевантним прави-лима међународног права и унутрашњим правом организације. Те две кон-венције, које су се углавном ослањале на праксу Друштва народа и Међу-народне организације рада (МОР), садрже опште принципе о положају представника држава и службеника специјализованих агенција изграђене на бази аналогије са положајем дипломатских представника у билатералној дипломатији.

Супстанцијални елемент права мултилатералне дипломатије је Кон-венција о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама мултилатералног карактера из 1975. године. Конвенција у своја 92 члана детаљно уређује релевантна питања три облика мултилате-ралне дипломатске активности у крилу универзалних међународних орга-низација – мисије при међународним организацијама, делегације при ор-ганима организације и на конференцијама које се организују под окриљем организације и делегације посматрача при органима и на конференцијама.

Ове конвенције су, по својој природи, превасходно прогресиван развој у дипломатском праву, с обзиром на то да правила обичајног права нису регулисала статус и активности ове врсте дипломатских представника.

Други део corpus-а iuris-а diplomaticus-a чине конвенције које за пред-мет имају традиционалну билатералну дипломатију, ad hoc и сталну.

Ad hoc дипломатија уређена је Конвенцијом о специјалним мисијама (1975). Правила Конвенције су, уз пар изузетака који изражавају специ-фичну природу ad hoc дипломатије, рађена према аналогији са правилима која важе за сталну дипломатију.


Основни инструмент у дипломатском праву је Конвенција о дипломат-ским односима из 1961. године. Она има две битне одлике. С једне стране, она је сложен и свеобухватан систем правила о билатералној дипломатији који, истовремено, служи као модел за конструкцију правила о ad hoc и мултилатералној дипломатији. Њена правила о имунитетима, привиле-гијама и повластицама дипломатских представника су, такође, основа за третман највиших државних функционера, укључујући и шефа државе, када борави у иностранству, јер њихов положај није изричито уређен пра-вилима међународног права. С друге стране, Конвенција има универзалан домашај ratione personae, односи се на све државе, како старе, тако и новос-творене. У томе лежи значајна разлика између ње и осталих извора дипло-матског права који су били део ексклузивног, класичног европског права.

Конвенција је комбинација кодификације и прогресивног развоја ди-пломатског права. Правила обичајног права допуњавана су и мењана но-вим правилима која изражава дух и природу универзалног, демократског међународног права утемељеног на сувереној једнакости држава. У преам-були Конвенције се, између осталог, каже да је један од циљева Конвенције да се остваре циљеви и начела Повеље Уједињених нација. Понеки реликт старог европског међународног права које је државе делило на оне вишег и оне нижег ранга остао је, међутим, у тексту Конвенције. Тако је задр-жана подела шефова дипломатских мисија на амбасадоре и посланике, те повлашћен положај папских дипломатских представника у односу на друге шефове мисија.


ЛИТЕРАТУРА

A. Maresca, Teoria e Tecnica del Diritto Diplomatico: Introduzione alla Diplomazia, 1982.A. Watson, Diplomacy: The Diagogue between States, 1982.A. F. Cooper and B. Hocking, ‘Governments, Non-Governmental Organizations and the

Recalibration of Diplomacy’ (2000) 14 Global Society.B. Sen A Diplomat’s Handbook of International Law and Practice, 1979.B. Janković, Diplomatija, 1988.C. Jönsson and M. Hall, ‘Communication: An Essential Aspect of Diplomacy’ (2003) 4

International Studies Perspectives.C. S. Blaga, L’évolution de la diplomatie, 1938.D. E. Queller, The office of Ambassador in the Middle Ages, 1967.E. Denza, Diplomatic Law: Commentary on the Vienna Convention on Diplomatic

Relations, 1998.E. Sucharipa, ‘21st Century Diplomacy’(2001) 19 Österreichisches Jahrbuch für

Internationale Politik.E. Nis, Poreklo međunarodnog prava, 1895.E. M. Satow, A Guide to Diplomatic Practice, 1979.F. C. Schuller and T. D. Grant ‘Executive Diplomacy: Multilateralism and Managing

American Power’ (2003) 79 International Affairs.G. Geršić, Današnje diplomatsko i konzularno pravo, 1898.Génet, Traité diplomatique et le Droit Diplomatique, 1931.G. R. Berridge, Diplomacy: Theory and Practice, 2002.J. Hoffman ‘Reconstructing Diplomacy’ (2003) 5, British Journal of Politics and

International Relations.J. Melissen, The New Public Diplomacy: Soft Power in International Relations, 2007.J. Salmon, Dictionnaire de Droit International Public, 2001.J. Vaïse, Transformational Diplomacy, 2007.J. R. Fox, Dictionary of International and Comparative Law, 1997.Karović, Diplomacija, 1936.L. Bély and others (eds.), Histore de la Diplomatie Françqise, 2007.L. Dembinski, The Modem Law of Diplomacy: External Missions of States and International

Organizations, 1988.M. Mitić, S. Đorđević, Diplomatsko i konzularno pravo, 2007.Numelin, The Beginnings of Diplomacy, 1950.Potemkin, Istorija Diplomatije, 1945.R. P. Barston, Modern Diplomacy, 2006.V. Kisovac, Diplomatski predstavnici, 1939.

ДРУГИ ДЕО

ПРАВО ПРЕДСТАВЉАЊА ДРЖАВА– УНУТРАШЊЕ ИЛИ МЕЂУНАРОДНО ПРАВО

1. ОПШТА РАЗМАТРАЊА

Положај и овлашћења државних органа у међународним односима одређени су у пракси правилима унутрашњег и међународног права.

Та правила се не морају нужно поклапати, и у уставној пракси се често не поклапају, па је отуда од суштинске важности одредити које је од ова два права – унутрашње или међународно примарно у материји предста-вљања државе у међународним односима.

Теријска мишљења о овом питању се увелико разликују а међународна пракса је неуједначена. У основи ових разлика лежи шире питање односа унутрашњег и међународног права.

И теорија и пракса питање третирају понајвише кроз представљање држава у закључењу међународних уговора. То је и разумљиво јер се угово-рима преузимају перфектне обавезе и стичу права у односима између др-жава. Али, стварни домашај одговора који се дају је знатно шири и, mutatis mutandis, важе за међународно представљање држава у целини.

2. ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Одговори које даје теорија међународног права о питању да ли је и којој мери повреда формалних органичења утврђених прописима унутра-шњег права, тј. прописа о надлежности за закључење уговора релевантна у међународном праву сведоче о дубоким разликама. Две основне теорије, интернационалистичка1 и уставна (конституционалистичка)2 стоје на дијаметрално супротним позицијама. Широки простор који их раздваја попуњавају еклектичке или компромисне теорије, међу којима, такође, нема превише заједничких тачака.

2.1. Интернационалистичка теорија

Вуче корен из периода када је владар поистовећен са државом, те је у ствари, сматран за субјекта међународног права. Последица која се непо-

1 Назива се и теоријом шефа државе (Head of State Theory), теоријом о ирелевантности устав-них ограничења, формалном теоријом.

2 Синоними за овај назив су: теорија уставне ексцепције, теорија о релевантности уставних ограничења.


средно рађала je jus representationis omnimodae на страни владара, тј. владар је сам закључивао међународне уговоре.3 Отуда долази и један од синони-ма – теорија шефа државе (Head of State Theory). У модернизованој верзији, разрађеној посебно у англосаксонској доктрини, термин „шеф државе“ ек-стензивно се тумачи, тако да се у домену изражавања пристанка на обаве-зивање, осим формалног шефа државе, ту укључују и шеф владе и остали највиши извршни органи.4 На тако схваћен појам шефа државе надовезује се и учење о видљивом, очигледом (apparent; ostensible) овлашћењу, по коме су државе у обавези да извршавају све међународне споразуме закључене од органа који делују у оквиру очигледног овлашћења. То правило се из-дваја из захтева за правном сигурношћу јер би се у супротном државни ор-гани једног преговарача нашли у апсурдној ситуацији да испитују само пу-номоћје и тиме се упуштају у питање овлашћења регулисано унутрашњим правом другог преговарача.

Интернационалистичка теорија полази од премисе да међународно право, суверено и независно од унутрашњег права, одређује круг лица која представљају државу у међународним односима и начине на које може бити изражен пристанак државе да буде обавезна уговором. Из тога произи-лази да, ако орган кога међународно право сматра овлашћеним да иступа у име државе изрази пристанак на обавезивање у облику који предвиђа међународно право, околност да је притом тај орган повредио прописе унутрашњег права о надлежности за закључење уговора не може се, per se, истаћи као основ неважности уговора. Последице непоштовања одредаба унутрашњег права остају ограничене на унутрашњи поредак и огледају се у интерној неважности уговора или у одговорности органа који је деловао ultra vires или кумулативно.

У том смислу класичан је став Анцилотија (Anzilotti) који каже: „La conclusion a laquelle nosu arrivons est done que le droit international impute a l’Etat la declaration de la volonte de stipuler faite en dur forme par le chef de l’Etat, sans prendre egard aux dispositions constitutionneles qui, d’une facon quelconque, limitent su competence ou lui imposent dés devoirs.“5 У функцији одбране става о ирелевантности одредаба унутрашњег права о надлеж-ности за закључење уговора прави се разлика између надлежности у погле-ду формирања воље државе у међународним односима и надлежности у погледу изјављивања воље у међународним односима.6 Држави се при-знаје ексклузивно право како да утврди органе у чијој је надлежности фор-мирање воље тако и органе који ту вољу изјављују у односима са другим субјектима. Тежиште је, међутим, на томе да органи за спољашње засту-пање, утврђени унутрашњим правом, имају у очима међународног права

3 М. Бартош, Међународно право, 1958, III, стр. 212; M. Jones, Full powers and ratification; A study in the development of Treaty – making procedure, 1946, p. 5 и даље.

4 K. Holloway, Modern trends in treaty law, 1967, стр. 129.5 D. Anzilotti, Cours de Droit International, 1929, I, стр. 366.6 C. Fairman, Competence to bind the State in International Engagement, American Journal of

International law, 1936, vol. 30, стр. 441; Verdross A., Yearbook of International law Commission, 1963, I, стр. 8, par. 5; Ago R., ibidem, стр. 12, par. 42.

Право представљања држава – унутрашње или међународно право 35

објективни статус. Унутрашње право исцрпљује своју улогу самим поста-вљањем лица на одређене положаје, будући да лица на таквим положајима међународно право опрема потпуним овлашћењем да у међународним од-носима заступају државу која их је поставила на одређене функције. Такво лице постаје надлежни орган и првенствена комуникација између државе и осталих држава. Опремајући лица на одређеним положајима овлашће-ним да заступају државу у међународним односима, међународно право не поступа арбитрарно већ једноставно уобличује у правно правило универ-залну и сталну праксу држава.

У координатама изложених схватања крећу се и други писци.7 И наши писци испољавају склоност да прихвате основне премисе интернаци-оналистичке теорије. Анцилотијеву тезу је нарочито бранио Ђ. Поповић. Он сматра да у међународном праву не важи начело nemo censetur ignorare legem. „Субјекти међународног права нису дужни да се брину о интер-но-правним законима који ни по чему не спадају у међународно-правни домен. На међународно-правном терену не води се рачуна о интерним уставним одредбама које ограничавају компетенцију шефа државе. Међу-народно право се задовољава изјавом његовом учињеном у име државе у захтеваној форми према међународном праву.“8

Проф. Андраши (Andrassy) поставља питање да ли „вриједи уговор код којега су испуњене све формалности међународног права, али нема одо-брења које прописује унутрашње право државе уговорнице“ и одмах каже да је „исправније... да се не треба обазирати на унутрашње прописе, већ да је довољно да су испуњени прописи међународног права“.9 У свом уџбе-нику проф. Аврамов се посебно не бави овим питањем, али из схватања о ирелевантности уставних прописа о забрани капитулације произилази прећутно прихватање интернационалистичке теорије.10 Иблер квалифи-кује као неприхватљиво схватање по коме „уговора нема... ако се иза рати-фикације, као њезина неопходна основа и увјета дјелотворности, не налази одобрење за то позваног фактора унутрашњег правног поретка, и то дано у складу са тим поретком“.11

Подела међу теоретичарима нашла је одраза и у Комисији за међу-народно право током рада на кодификацији правила међународног уго-ворног права. Четири специјална известиоца су заступала различита гле-дишта и поред тога што су сви представници једног правног система. Фицморис (Fitzmaurice) је безрезервно подржао интернационалистичку

7 G. Schwarzenberger, International Law, 1957, стр. 429–430; G. Fitzmaurice, The Law and the procedure of the International Court of Justice, British Yearbook of International Law, 1957, vol. 33, стр. 267–269; Bishop General Course of Public International Law, Recueil des Cours, Collected cours of the Hague Academy of International Law, 1965, vol. 115, стр. 340–343; Seid I Hohenveldern, Transformation or adoption of International Law into Municipal Law, ICLO 1963, vol. 88, стр. 102–103; H. Blix, The Treaty-making power, 1960, стр. 392–397; P. Sibert, Traite de droit International public 1951, стр. 217–221; J.H.W. Verziji The jurisprudence of the World Court 1965, I, p. 366.

8 Ђ. Поповић, Међународно уговорно право, 1939, стр. 49.9 J. Andrassy, Međunarodno pravo, op. cit., стр. 324.10 С. Аврамов, Међународно јавно право, стр. 425–426.11 V. Ibler, Protivustavna ratifikacija, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 2/1956.


тезу. У члану 10. свог трећег извештаја истиче да „consent means consent on the international plane, and the reality of such consent is not impaired by that, on the domestic plane, certain consents are lacking; or that has otherwise been a failure by the States concerned, or its authorities, to observe the correct constitutional proces...“12

И међу члановима Комисије уочљива је линија поделе, с тим што се тежиште померало са уставне на интернационалистичку теорију.

У дискусијама које су поводом Брајерлијевог (Brierly) извештаја вође-не о противуставности ратификације већина чланова Комисије држала је страну уставној теорији.13 Једино је Франсоа (François) заступао гледиште да, ако је шеф државе ратификовао уговор у оквиру својих формалних овла-шћења, уговор обавезује државу без обзира на то да ли је притом пошто-вао уставну процедуру. Околност да је шеф државе поступао ultra vires није од интереса за међународно право, јер је прекорачење овлашћење аспект суштинског вршења овлашћења и као такво у домен унутрашњег права.14

Но, већ 1963. године догађа се готово коперникански обрт. Коментари-шући члан 5. другог Волдоковог (Waldock) извештаја.15 Аго (Ago),16 Бригс (Briggs),17 Грос (Gross),18 Цурока (Tsuruoka),19 Де Луна (de Luna),20 доследно бране интернационалистичку теорију. Сумирајући дискусију специјални известилац Волдок је на 677. састанку Комисије констатовао да је претежна већина јасно и, како је нагласио, можда неочекивано, прихватила интерна-ционалистички наступ.21

Аргументи којима се брани интернационалистичка теорија могу се по-делити на аргументе теоријске и аргументе практичне природе.

Од првих, својом специфичном тежином издвајају се:а) Дуализам као теоријско виђење односа међународног и унутрашњег

права.22 Примењена на конкретно питање дуалистичка концепција пов-лачи разлику између интерне и међународне ваљаности уговора, односно ако се задржимо на ратификацији између међународноправне (extrinseque) и уставноправне (intrinséque) ратификације.23 У случају закључења угово-ра повредом унутрашњих прописа о надлежности од стране органа које међународно право сматра овлашћеним да говоре у име државе, уговор је обавезан за државу са становишта међународног права, док на унутра-

12 G. Fitzmaurice, Third Report on the Law of Treaties, Doc. A/CN, 4/115, стр. 25.13 Од девет чланова Комисије осам се изјаснило за тезу о ништавости противуставне ратифи-

кације, Doc. A/CN, 4/SR. 86, стр. 15.14 Ibidem, стр. 14, par. 53.15 Doc. A/CN, 4/156 and Addenda.16 Yearbook of International Law Commision, 1963, I, стр. 5, par. 24.17 Ibidem, стр. 9, par. 9.18 Ibidem, стр. 9, par. 15.19 Ibidem, стр. 9, par. 23.20 Ibidem, стр. 9, par. 41.21 Yearbook of International Law Commision, 1963, I, стр. 20, par. 73.22 V. Ibler, op. cit., стр. 279–28123 Ibidem, стр. 271; А. Magarašević., Osnovi Međunarodnog prava i međunarodnih odnosa, 1968,

стр. 281; Против такве поделе в. М. Бартош, op. cit., стр. 230.


шњем плану такав уговор могу прихватити судови и други органи као fait accompli, илегалан по свом пореклу,24 или одбити примену уговора по цену ангажовања међународне одговорности државе.25

б) Постојање одвојених, генетски независних, надлежности државних органа на унутрашњем и међународном праву. Ови органи су унутрашњу надлежност добили од унутрашњег права, а међународну од међународног права. Услед те генетске раздвојености, једна уговорница нема ни потребу ни право да улази у оцену да ли се представник друге уговорнице понаша у складу са одредбама унутрашњег права своје земље. Међународно право фактички установљава необориву претпоставку (praesumptio iuris et de ture) да орган који оно овлашћује да у међународним односима заступа државу, поступа у складу са унутрашњим правом. Аргуменат се допуњава начелом ефективитета које in concreto подразумева сазнање о томе ко је ефективно највиши орган спољњег заступања ако је реч о издавању ратификационих инструмената,26 односно који су уопште ефективни органи спољнег засту-пања када се ради о изражавању пристанка на обавезивање на друге начи-не (тј. начине које међународно право признаје поред ратификације).

в) Потреба очувања ауторитета правила pacta sunt servanda. Потре-бе стабилности и извесности у уговорним односима налажу да се државе приликом склапања уговора ослоне на јаснији и сигурнији основ од пропи-са унутрашњег права, а тај се основ види у категорији видљиве, очигледне способности (apparent ability) одређених лица да у својству државних орга-на обавежу своју државу. У супротном би се створио широк простор за ис-пољавање malo animo, злонамерна истицања повреде унутрашњих прописа као претекст за ослобађање од извесних уговорних обавеза.

г) Уговорна способност државе је категорија међународног права. Сто-га је логично да и модалитети вршења тога права буду предмет међународ-ноправног регулисања. Логици ствари се додаје и разлог практичне природе. С обзиром на то да је унутрашња регулатива у овом погледу веома различи-та, то конкретном случају међународно право, предвиђајући једнака решења за све чланице међународне заједнице, уноси елеменат стабилности.

д) Држава се не може позивати на своје унутрашње право ради осло-бађања од уговорних обавеза. Ово правило се сматра општеприхваћеним27 и снажно истакнутим у јуриспруденцији међународних судова.28

24 C. Wright, The constitutionality of treaties, American Journal of International Law, 1919, vol. 13, стр. 242, 250.

25 Ibler каже „...уговор (би) иначе у сваком случају требало испуњавати и тако на једну про-тузаконитост везати и саставити другу (испуњење уговора која интерноправно није на сна-зи)... Са стајалишта међународног права држимо да је неиспуњење уговора његово кршење и да повлачи за собом дужност и обавезу надокнадити недужној страни тако насталу ште-ту“. В. Ibler, op. cit., стр. 283.

26 Ibidem, стр. 281.27 Члан 27. Конвенције утврђује: „Држава се не може позивати на одредбе свог унутрашњег

права као оправдање за неизвршење уговора.“28 Случај слободних зона Жекса и Савоје – Publications of Permanent Court of International

Justice, Ser. A, No. 24, стр. 12; Случај Грчко-Бугарских заједница – Publications of Permanent


Теоријским аргументима се прикључују и аргументи практичне при-роде:

а) Прописи унутрашњег права су често штури, нејасни и, тако, под-ложни различитим тумачењима. Нису ретке ситуације да се јединствена тумачења не могу постићи на унутрашњем плану,29 па се онда логички на-меће питање: да ли је то могуће учинити на међународном плану? Могуће је, на пример, замислити случај да шеф државе, оцењујући да је ситуација ургента, преузме одговорност за ратификацију уговора, иако је свестан да за такав поступак нема одобрење представничког тела, јер сматра да то налаже егзистенцијални интерес државе. Да ли је тада оправдано поли-тичкој оцени највишег органа спољњег заступања једне државе супротста-вити сопствену оцену засновану на граматичком тумачењу одредаба туђег унутрашњег права?

б) Неприкладност истраживања и квалификације унутрашњег пра-ва сауговарача. Упуштајући се у подробну анализу уставног права друге уговорнице, што је извесно логична претпоставка уставног приступа, и дефинишући свој став према том праву, уговорница се практично меша у унутрашње послове друге уговорнице и вређа њен суверенитет. То је наро-чито упадљиво у случају да из те анализе проистекне уверење да је, реци-мо, шеф извршне власти прекорачио своја уставна овлашћења приликом склапања уговора. Шта тада учинити? Постоје две могућности у оквиру логике уставне теорије – или да се без образложења одустане од закључења уговора или да шеф извршне власти друге државе обелодани претпоста-вљену повреду устава, што би довело до природне реакције у облику од-бране свог највишег органа спољнег заступања.

в) Немогућност испитивања прописа унутрашњег права у случају скла-пања мултилатерарних уговора. Ако за тренутак прихватимо да је правно и фактички могуће утврдити релевантне уставне прописе друге државе, поставља се питање да ли је то могуће у односу на све ситуације. Очиг-ледно је да је таква претпоставка на врло климавим темељима у односу на мултилатералне уговоре и то, барем, из два разлога: прво, због учешћа великог броја уговорница са различитим правним системима, и друго, због могућности да државе које нису учествовале у преговорима ex post стекну статус уговорнице приступањем. Да би се поменута претпоставка макар и делимично оставрила, требало би, у ствари, међународну конференцију сазвану с циљем закључења уговора претворити у скуп који би се бавио упоредноправном анализом унутрашњих прописа преговарача о надлеж-ности за закључења уговора.

г) Раширена пракса склапања уговора у упрошћеној форми. Ова врста уговора се, у светлу уставних одредби великог броја држава, може квали-фиковати као противуставна. Међутим, међународна пракса не само што не оспорава ваљаност оваквих аранжмана, већ бележи њихов стални по-

Cours of International Justice, Ser. A/B, No. 44, p. 24; Случај права риболова – International Court of Justice Reports 1951, стр. 181.

29 В. проблем тумачења чл. 27. Устава Француске, М. Бартош, op. cit., стр. 231, фус. 1.


раст како у погледу броја, тако и у погледу значаја питања која се њима регулишу. Штавише, ни унутрашњи судови нису склони да уговорима у упрошћеној форми одрекну ваљаност.30

2.2. Уставна теоријаПрема уставној теорији, поштовање прописа унутрашњег права о на-

длежности за закључење уговора јесте conditio sine qua non ваљаности уго-вора. То је, можемо констатовати, упориште око кога се групишу све прис-талице ове теорије. Не слажу се потпуно у томе како до овога долази – да ли вољом националног законодавца или вољом међународне заједнице која унутрашњем поретку делегира право да одреди органе надлежне да обавежу државу на међународном праву. Присталице првог схватања су у упадљивој мањини,31 што свакако ваља приписати чињеници да ово схватање импли-цитно негира постојање међународног права. Већина заговара идеју о renvoi међународног на унутрашње право.32 На тај начин прописи унутрашњег права о надлежности улазе у corpus правила међународног права.

Према томе, држава се, ступајући у преговоре ради закључења уго-вора, не може ослонити на способност неких државних органа да изразе вољу државе, макар то били и шеф државе или владе, а да не дође у си-туацију да склопљени уговор буде нападнут због претпостављене повреде унутрашњег права других учесница у преговорима. Поштовање прописа унутрашњег права је битан услов за формирање воље државе, тако да је уговор закључен повредом тих прописа ништав или рушљив.

Уставна теорија је прихваћена у већем броју доктринарних кодифика-ција.33

Уграђена је и у Конвенцију о уговорима34 усвојену на Шестој међуна-родној конференцији америчких држава одржаној у Хавани 1928. и у На-црту међународне комисије америчких правника35 од 1927. године.

У духу те теорије формулисан је чл. 4. Нацрта првог специјалног из-вестиоца Брајерлија:

30 Вилдхабер (Wildhaber) је предузео опсежну анализу те праксе и дошао до закључка да су „сви унутрашњи судови веома нерадо повлаче јасну, оправдану разлику између уговора и споразума у упрошћеној форми“ и чак су још одбојнији у томе да „оглас противустав-ности било ког споразума у упрошћеној форми“ – L. Wildhaber, Treaty Making Power and Contitution: An International and Comparative Stydy, 1971, стр. 143.

31 Tako, Шаји (Chailley) kaže da „droit constitutionnel en tant que tel qu’il appartient de déterminer les regles de compétence et de procédure...“ – P. Chailley, La nature juridique des traites internationaux selon le droit contemporain, 1932, стр. 180.

32 Renvoi се различито схвата. Русо (Rousseau) наводи три теорије о renvoi – v. Rousseau C., Droit international public, I, 1970, стр. 195–196. С обзиром на то да ове разлике не дирају основну примесу уставне теорије о њима нећемо посебно расправљати.

33 Dudley Field’s Draft Code art. 190. Field’s Qutlines of an International Code, 1876; Bluntchill J.C. Le droit international codife 1881, art. 404 bis-trad. Lardy; Fiore P., International law codified 1918, стр. 752.

34 Члан 1. Конвенције гласи: „Уговори ће се склапати од стране надлежних органа држава или њихових представника у складу са односним интерним правом.“ – Hudson, International legislation 1931, IV, стр. 2378.

35 Слично је формулисан и чл. 1. Нацрта усвојеног на VI конференцији америчких држава 1927.


1. „Уговорну способност једне државе или међународне организације може вршити било који орган или органи дотичне државе или међунаро-дне организације који су предвиђени њеним уставом.

2. Ако не постоји супротна одредба у њеном ставу, сматра се да је уго-ворна способност једне државе поверена шефу државе.“36

У Комисији је, како смо истакли,37 била подржана у дискусији пово-дом Брајерлијевог нацрта, али је та подршка пресахнула у дискусијама вођеним 1963, мада су је елоквентно заступали Тункин (Tunkin),38 Јасин (Yasseen),39 и Паредес (Paredes).40

Аргументима уставне концепције није одолео ни део наше теорије. Писац првог уџбеника међународног права на српскохрватском језику М. Новаковић каже да „Уставно право појединих држава одређује надлежну власт за закључење уговора“.41 Надаље, истиче да ако шеф државе, су-протно уставу, ратификује уговор не сачекавши votum парламента, та би ратификација била потчињена једном резолутивном услову и осуђена да падне ако парламент одбије ратификацију.42 Проф. Бартош квалификује као теоријски исправан став о ништавости противуставне ратификације, мада сматра да је опасан по правни саобраћај између држава.43 Бакотић и Пађен изгледа су, такође, склони да прихвате аргументе уставне теорије, мада је њихов став недовољно прецизан. Наиме, констатујући да јесте „до-бар дио данашњих међународних обавеза настаје уз повреду или барем заобилажење уставних прописа“, они изражавају сумњу у практичну при-мену члана 46. Конвенције, али, такође, истичу да је „битно (је) обратити позорност на чињеницу да међународно право, ипак о тим унутрашњим ограничењима води рачуна“ те да је, стога „потребно пронаћи темељне ус-тавне прописе који одређују надлежност за закључивање међународних уговора“.44 Проф. Јанковић се о овом питању директно не изјашњава, али приликом разматрања противуставне ратификације истиче да данас пре-овладава гледиште да противуставна ратификација не може бити пуноваж-на и, притом, указује на то да би супротно решење „било противно правној свести“, те да „пракса држава, а и судска пракса, даје доста примера који говоре у прилог овог схватања“.45

Уставна концепција се подупире следећим теоријским аргументима:1) Maхima qut cum alio contrabit non est vel non debet esse ignarus

conditiones eius.46 Ово правило, преузето из грађанског права, где, иначе,

36 Report by J. L. Brierly, Special Rapporteur, Doc. A/CN 4/23, art. 4.37 В. анализу интернационалистичке теорије.38 Yearbook of International law Commission, 1963, I, стр. 15, par. 20.39 Ibidem, pp. 6–7, par. 43, 44.40 Ibidem, pp. 10–11, par. 32, 33.41 М. Новаковић, Основи међународног јавног права, 1938, II, стр. 78.42 Ibidem, стр. 87.43 М. Бартош, op. cit., стр. 234.44 Пађен-Бакотић, Вањски послови Југославије 1972, стр. 57.45 Б. Јанковић, Међународно јавно право, 1970, стр. 258.46 Неодређени домашај ове Улпијанове максиме дефинише Ривије (Rivier): „Ово правило је

основано на очигледној користи и самој природи ствари; њега треба одржати као правило


нема универзалну примену, подразумева двоструку обавезу државе која учествује у преговорима за закључење уговора:

а) да установи који је орган по унутрашњем праву другог преговарача надлежан да закључи уговор и

б) да ли су испуњени услови под којима тај орган може да закључи уговор.2) У случају повреде уставних ограничења нема сагласности воља. По

овом схватању, интернационалистичка теорија повлачи неодрживу разли-ку између воље унутар државе и воље државе у међународним односима. Поштовање уставних прописа услов је за формирање воље, те непоштовање тих прописа значи да воља државе није ни формирана. Признати ваљаност уговору који је настао на такав начин значило би, по овом схватању, ићи против правила ex iniuria jus non oritur.

3) Неприхватљиво је да се један уговор може сматрати ваљаним на међународном плану, а неважећи на унутрашњем плану. Уговор се закљу-чује са циљем да се регулише одређени однос по међународном праву, а тај циљ се у случају уставних ограничења не може остварити јер неважност уговора на унутрашњем плану подразумева његову неприменљивост.

У исто време, указује се и на правнополитичке ефекте уставне теорије у виду позитивног учинка поштовања уставних ограничења по одржање демокатије и представничке владе (representative government). Сматра се да толерисање противуставних поступака извршне власти крњи прерогативе представничког тела и подрива темеље демократије. Сличном циљу служи и аргумент да поштовање уставних ограничења иде у прилог малим земља-ма, с обзиром на могућност неовлашћеног закључивања уговора који би дирали у његове виталне политичке и економске интересе.47

2.3. Еклектичке или мешовите теоријеПод мешовитим или еклектичким подразумевамо општи (збирни) на-

зив за схватања која покушавају да премосте растојање које дели интер-националистичку и уставну теорију. У зависности од чињенице да ли у конкретној варијанти претежу елементи једне или друге теорије, схватања ове оријентације можемо поделити у две групе:

A) модификације или ублажене варијанте уставне теорије иБ) модификације или ублажене варијанте интернационалистичке теорије.

*

A) Модификације ове оријентације су бројније. Ratio њиховог настан-ка лежи у спознаји о опасности коју ригидна уставна теорија носи по правилу pacta sunt servanda. Уопште, узев, одступања од преми-

доброг понашања у томе смислу... да се незнање или равнодушност у таквој прилици може сматрати као непажња или повреда права на поштовање. Али то правило не треба узети у обзир у томе смислу да треба проверавати реч поглавара стране државе... такво проверавање било би такође непоштовање.“ – А. Ривије, Основи међународног права 1898, II, стр. 50–51.

47 Yearbook of International law Commission, 1963, I, стр. 9, par. 11.


се да су уставна ограничења од утицаја на ваљаност међународног уговора су двојака: с једне стране, огледају се у признавању так-вих дејстава само оним ограничењима која се тичу надлежности за закључење уговора и, с друге стране, у дефинисању услова под којима та ограничења могу утицати на ваљаност уговора. У мате-ријалном смислу ти услови су обезбеђења од претераног прибега-вања претпостављеној повреди уставних ограничења ради осло-бађања од уговорних обавеза.

Према једном схватању, само повреда јасних и очигледних устав-них одредаба представља правни основ неважности уговора. Бадеван (Basdevant) каже да „L’autre Etat n’a pas a la controler, a verifer son exactitude constitutionnelle“. Међутим, повлачи разлику између простих ирегулар-ности у поступку и материји ратификације и очигледне повреде устава (en violation manifeste de la Constitution). У потоњем случају било би, према схватању Бадевана, супротно начелу узајамног поштовања које државе ду-гују једна другој, инсистирати на обавезној снази тако закљученог уговора. Држава која би истакла ваљаност таквог уговора повредила би своје међу-народне обавезе.48

Слично је схватање Мек Нера (Mc Nair). Истина, овај аутор утврђује неколико услова који треба да стекну да би повреда релевантних устав-них ограничења фигурирала као основ ништавости. Из тога разлога, Мек Нерово схватање садржи у себи неколико варијанти уставне теорије. Ва-ријанта о којој сада расправљамо састоји се у томе да се држава која по-риче ваљаност уговора закљученог у њено име може с тим циљем позвати само на одредбе устава или уставног права које се односе на надлежност за склапање уговора, или се односе на форму у којој уговор има бити сачињен уклолико су оне очигледне (notorius) и могу бити лако установљене истра-живањем (inquiry).49

Према другом схватању, релевантност уставних ограничења коригује се правилом о преклузији (estopped). Разлике постоје у односу на конкрет-не радње или пропусте које доводе до преклузије. О’Конел (O’Connel) на-води публиковање уговора и његово уношење у листу уговора, те случај кад држава приликом закључења уговора пропусти прилику да истакне резерву ратификације.50 Мек Нер, ипак, налази такве разлоге у протеку времена, делимичном извршењу или сличном понашању.51 У том духу се изјашњава и Lauterpacht – држава се не би могла позвати на повреду својих уставних прописа ако је пропустила да се на њу позове у дужем року или се понашала у складу са одредбама уговора или се користила одредбама уговора склопљеног противно њеним уставним прописима.52

48 J. Basdevant, La consclusion et la redaction des traites, Recueil des Cours Collected Courses of the Haguе Academy of International Law, 1926, vol. 15, стр. 581.

49 Mc Nair, Constitutional Limitations of Treaty Making Power, Selected Papers and Bibliography of Lord Mc Nair, 1974, стр. 77.

50 O’Connel, International Law, 1965, I, стр. 240–241.51 Mc Nair, op. cit., стр. 77.52 Report by H. Lauterpacht, Doc. A/CN 4/63, стр. 141.


Треће схватање читав проблем везује за одговорност државе. Хар-вардски пројекат у члану 21. стимулише: „Држава није везана уговором склопљеним у њено име од стране органа или власти која по њеном праву није надлежна да закључи уговор; међутим, држава може бити одговорна за штету која настане по другу државу из разумног ослањања (reasonable reliance) од стране потоње да је тај орган или власт био надлежан да закљу-чи уговор.“53 Овакав изузетак заступају још Мек Нер54 и Лаутерпахт.55

По четвртој модификацији од значаја је добра вера за сауговорача. Тако је Фердрос (Verdross) предложио да се у чл. 5. Волдоковог нацрта укључи одредба на основу која би се искључила примена правила из параграфа 2. и 3. поменутог члана у случају да су органи надлежни за закључење уговора „били свесни или требало да буду свесни, да уговор не може бити дефини-тивно закључен без пристанка другог органа или других органа заинтере-соване државе“.

Ту би ваљало подвести и случај када је држава била свесна или је могла бити свесна извесне уставне нерегуларности, али је томе претпоставила становиште органа друге државе да је ствар у реду са гледишта њеног уста-ва. Претпоставка је да се државе у својим међусобним односима понашају bona fide, тако да се не би могло улазити у оцену заснованости становишта које је изнео надлежни орган поводом питања тумачења унутрашњег права државе коју тај орган заступа.

Пета група присталица ублажавања постулата уставне теорије ква-лификује као релевантна само ефективна уставна ограничења. Принцип ефективности, дакле, доживљава јанусовску судбину – користе га као кључни аргумент и присталице уставне и присталице интернациона-листичке теорије. У конкретној модификацији актуелан је тако што се сма-тра да само ефективне уставне одредбе које се тичу надлежности органа утичу на ваљаност уговора. Теоријски основ ове модификације је схватање о живом уставу или уставу у материјалном смислу речи.

Б) Модификације интернационалистичке теорије су малобројне и састоје се, углавном, у ограничавају апсолутног дејства изјава ор-гана који по међународном праву имају јасно и несумњиво овла-шћење да обавезују своју државу у међународним односима. Тех-ника којом се та ограничења остварују је двојака: с једне стране, рестриктивно се одређује круг лица која поседују јасно и несумњи-во овлашћење (ostensible autbority), а с друге стране, утврђују се услови под којима се акти и пропусти таквих лица могу, у светлу односне унутрашње регулативе, квалификовати као основ неваж-ности уговора. Прва ограничења се могу одредити као формална, а друга као материјална ограничења.

Као типичан пример првог ограничења може се навести учење о дистинкцији између надлежности да се воља државе изјави у њеним споља-

53 Supplement to the American Journal of International Law, 1935, vol. 29, No. 4, стр. 992.54 Mc Nair, op. cit., стр. 77.55 Report by H. Lauterpacht, Doc. A/CN, 4/63, стр. 141.


шњим односима (Willens-Erklärungsberfugnis) и надлежности у погледу са-мог формирања те воље (Willens-Buldung).56 Потоња надлежност се односи на правила унутрашњег права која у уговорном процесу захтевају учешће државних органа различитих од оних у чијој је надлежности изражавање пристанка на обавезивање.

Са становишта предмета о коме расправљамо ова ограничења су од интереса само за унутрашње право. Ограничења се, стога, нужно везују за органе који су иначе овлашћени да делују у име државе у међународном односу. Тако, Гек (Geck)57 предлаже да се овлашћеним лицима за изра-жавање пристанка на обавезивање сматрају шеф државе, шеф владе, ми-нистар иностраних послова и било које друго лице које поседује пуномоћје издато од наведених органа. Релевантност уставних ограничења зависи од тога који од побројаних органа изражава пристанак на обавезивање, као и од околности да ли и под којим условима овлашћено лице претендује да изрази пристанак на обавезивање.

Према овом схватању, принцип добре вере58 налаже ирелевантност уставних ограничења у случају да пристанак на обавезивање изрази шеф државе или лице које поседује пуномоћје издато од шефа државе, шефа владе или министра иностраних послова. То правило, mutatis mutandis, важи и за шефа владе, односно министра иностраних послова у случају ако поседује овлашћење за изражавање изричитог пристанка које је издао шеф државе. Остају, дакле, потреба за утврђивањем правила унутрашњег права и, према томе, могућност да се та правила истакну као основ неважности уговора, само у случају ако се шеф владе или министар иностраних посло-ва претендује на уставно овлашћење да изразе пристанак на обавезивање независно од шефа државе.

Друго ограничење интернационалистичке теорије представља, у ства-ри, варијанту учења о очигледним повредама унутрашњег права са про-мењеном полазном премисом. Како је та варијанта нашла своје место у члану 46. Конвенције, о њој ћемо подробније расправљати у делу посвеће-ном анализи позитивног правног решења проблема.

3. МЕЂУНАРОДНА ПРАКСА

Међународна пракса је у овом погледу сиромашна. Ситуацију компли-кује и чињеница да решења, по правилу, нису доследна и варирају од слу-чаја до случаја. Осим тога, потребу анализе постојеће праксе сугеришу и додатни елементи:

a) изражена склоност да се конкретни случајеви из праксе користе ради повреде теоријског става, чак и по цену прокрустовских поступака;

56 W. K. Geck, Conclusion of Treaties in violation of internal law, Zeitschrift fur auslandishes un öffentlishes Rest and Völkerresht, 1967, vol. 27, No 3, стр. 439.

57 Ibidem, стр. 448–449.58 Основ оваквог решења налази се у општој уставној пракси да се шефу државе признаје

право да својим изјавама непосредно обавезује државу. Ibidem, стр. 440.


б) оцена праксе је полазна основа за квалификацију решења утврђе-ног чланом 46. Конвенције.

3.1 Дипломатска праксаa) Приступање Аргентине Друштву народа59

У вези са приступањем Аргентине Друштву народа кључно питање у контексту предмета о коме расправљамо гласи: од ког тренутка се има сма-трати да је Аргентина чланица Друштва народа – да ли од 1920. или од 1933. године?

Спор се састоји у следећем: још пре ступања на снагу Версајског уго-вора и осталих мировних уговора закључених после Првог светског рата Аргентина је покушала да приступи Друштву народа, и то без резерве. У складу са том политичком одлуком аргентински министар је у Паризу ин-формисао Е. Драмонда (E. Drumond) да је Аргентина „приступила Друштву народа, и да ће то приступање бити ратификовано чим домови (Chambers) дају одобрење“. Међутим, пошто је позив за приступање Друштву већ био формално упућен, аргентинска влада је доставила ратификацију без било какве резерве о одобрењу законодавног тела.

Убрзо се аргентинска делегација повлачи из Скупштине Друштва, али наставља да делује у неким његовим активностима.

Конгрес Аргентине је после 1923. издвојио средства за плаћање члан-ских дугова. Иако законодавно тело није одобрило приступање Пакту Друштва народа, влада је 1926. стајала на становишту да је Аргентина чланица Друштва са међународне тачке гледишта. Тек у септембру 1923. године, министар спољних послова Аргентине информисао је генералног секретара Друштву народа да је Конгрес „санкционисао... приступ наше земље Друштва народа, и у исто време одобрио Пакт у складу са уставним правима Конгреса, чиме је пружио правну ваљаност међународној вези која ће нас од сада међусобно обавезивати“.

Из нотификације министра иностраних послова јасно произилази став да је Аргентина постала чланица Друштва 1933. године. Тај смисао нотифи-кације није промакао пажњи Друштва који су једногласно одбацили такво тумачење. Нејасан је само правни основ оваквог схватања Друштва наро-да.60

б) Приступање Луксембурга Друштву народа61

Влада Луксембурга је у фебруару 1920. године упутила молбу за пријем у чланство Друштва народа и у тој молби изразила своју жељу да задржи статус неутралне државе. Оценивши да Друштво народа није спремно да јој у том погледу изађе у сусрет, делегација Луксембурга је у Женеви повук-

59 M. Hudson, The Argentine Republic and the League of Nations, American Journal of International Law, 1934, vol. 28, стр. 125–133.

60 Ibidem, стр. 133.61 H. Blix, op. cit. стр. 324–328.


ла резерву у погледу задржавања статуса неутралности, свесна да присту-пање Друштву без те резерве подразумева одговарајуће промене устава земље.

У децембру 1920. године Скупштина Друштва народа гласала је у при-лог пријема Луксембурга у чланство Друштва, а да претходно луксембурш-ки парламент није одобрио приступ организацији нити разматрао питање промене одговарајућих делова устава. У одговору на писмо министра ино-страних послова Луксембурга којим је тражено мишљење о „провизорном статусу Великог војводства у вези с његовим правима и обавезама у односу на Друштво народа током прелазног периода док се не изврши ревизија Устава“, генерални секретар, а потом и Савет Друштва народа, истакли су expressis verbis да је пријем Великог војводства Луксембурга у Друштву на-рода „коначан и апсолутан, те да су права и обавезе Луксембурга устано-вљена једно и у потпуности уласком Луксембурга у Друштву народа“.

в) Заштита бугарске мањине у Грчкој (случај Politis)У вези са заштитом бугарске мањине у Грчкој чињенично стање изгле-

да у главним цртама овако: на састанку Савета Друштва народа одржаном крајем септембра 1924. грчки представник Политис (Politis) поднео је на усвајање текст споразума о заштити бугарске мањине у Грчкој постигнут у преговорима са бугарским представником. Овде су од значаја два момента: прво, да једна од одредаба тог споразума предвиђа да ће „одредбе овог на-црта ступити на снагу чим буду одобрене од Савета Друштва народа“62 и, друго, да се у тексту нацрта помиње резерва о претходном одобрењу спо-разума од стране грчке Народне скупштине на што је, с обзиром на садр-жај споразума, упућивао грчки устав. На основу предлога грчког представ-ника Политиса, поменути протокол је усвојен и потписан од предлагача и генералног секретара Друштва народа.

После потписивања протокола, грчки представник је обавестио гене-ралног секретара да је грчка Народна скупштина одбила да ратификује протокол и тако на индиректан начин покренуо питање његове ваљаности.

Тим поводом Савет је у свом извештају истакао да мада је „овај доку-мент од момента потписа, што се Савета тиче, попримио карактер потпу-ног правног инструмента, Савет не жели да наметне Грчкој било какву нову обавезу...“63

г) Конкордати Ватикана са Баденом и ВиртембергомВатикан је са владом Бадена закључио конкордат који је ратификован од

обе стране у складу са унутрашњим прописима уговорница. Када се поста-вило питање спровођења одредби Конкордата на територији Бадена, Други дом баденског Парламента је овај конкордат оквалификовао као ништав са мотивацијом да пре ратификације није прибаљено одобрење од стране Пар-ламента како је то налагао баденски устав. Готово идентичан сценарио поно-вљен је у односу на Конкордат закључен са Виртембергом 1861.

62 Off. Journal, League of Nations 1924, vol. 5, стр. 1349–1352; 1599–1600.63 Ibidem, vol. 6, стр. 479.


У овим случајевима су релевантна два момента: прво, да је Ватикан прихватио становишта Бадена и Виртемберга; и друго, да је изјавио фор-мални протест због тога што су представници ове две државе током прего-вора нетачно тврдили да је парламентарно одобрење непотребно.

д) Аустријско-румунска комерцијална конвенција (1920)Привремена аустријско-румунска комерцијална конвенција од 1920.

године предвиђала је могућност отказа три месеца по подношењу оба-вештења. Када је румунска влада након годину дана примене Конвенције предложила склапање нове конвенције, аустријска влада је одговорила да за то нема потребе, јер Конвенција од 1920. није отказана. На то је румун-ска влада узвратила аргументом да Конвенција није пуноважна будући да није одобрена од румунског Парламента, како то налаже Устав Румуније. Аустријска влада је остала при својој тврдњи, али је ступила у преговоре ради закључења нове конвенције.

ђ) Минхенски споразум (1938)Историја Минхенског споразума је добро позната. Ипак, сматрамо да

треба да укажемо на неке моменте који могу бити од интереса за предмет о коме расправљамо. Притом ћемо се ограничити на међународне елементе, не упуштајући се у разматрања која се тичу међународних односа.

Заједнички предлог Велике Британије и Француске од септембра 1938. године да се Судетска област припоји Немачкој, чехословачка влада је, као што је познато, одбила. Као разлог је навела да (а) спор треба решити при-меном одредби уговора о арбитражи закљученог са Немачком 1925. године и (б) да, према Уставу, влада такав споразум не може закључити без кон-султовања представничког тела.

Међутим, 29. септембра 1938. године Немачка, Француска, Италија и Велика Британија закључиле су у Минхену споразум који је предвиђао це-сију дела чехословачке територије на начин утврђен од једног међународ-ног комитета.

Чехословачка влада под принудом прихвата споразум иако је, како је том приликом истакла, закључен „без нас и против нас“. Тиме је, формалноправно посматрано, поступила ultra vires, јер је Устав ЧССР предвиђао у члановима 33. и 64. да је цесија територије ваљана само у случају када поприми облик уставног закона. Минхенски споразум је поништен уговором о узајамним од-носима закљученим између ЧССР и СР Немачке 11. децембра 1973. године.64

3.2. Међународна судска праксае) Western Griqualand Diamond Deposit case

Председник Јужноафричке Републике Еразмус (Erasmus) одбио је да призна ваљаност арбитражне одлуке донете на штету Јужне Африке. При-том се послужио аргументом да је његов претходник на положају председ-

64 Текст споразума у: Europa Archiv; Folge 3/1974. D. 66.


ника Преториус закључио арбитражни компромис без сагласности зако-нодавног тела.

Гувернер Х. Барлим (H. Barlym) одговорио је да не сматра за потребно да улази у интерни спор који је искрснуо између законодавног извршног тела или између председника и народа који га је изабрао, већ да је његова дужност у конкретном спору да се стара о извршењу арбитражне пресуде.

ж) Арбитражна пресуда председника Кливленда (Cleveland) (1988)Спор решен поменутом пресудом избио је између Никарагве и Коста-

рике поводом ваљаности уговора о границама од 1958. године. Тај уговор је председник Никарагве ратификовао, а да претходно није добио одобрење законодавног тела. Уговор је одобрен од Парламента неколико месеци на-кон ратификације и у складу са утврђеним поступком укључен у нови устав Никарагве. Но, 1970. године. Никарагва је одлучила да оспори ваљаност уговора, истичући да уговор није био ратификован у складу са Уставом, јер уговор није био одобрен на две узастопне седнице Парламента, како је то Устав налагао, те да је одобрење дато по истеку рока од четрдесет дана предвиђеног за размену ратификационих инструмената.

Арбитар није прихватио захтев Никарагве. У извештају Г. Л. Рајвса (G. L. Rives), који је послужио као основ пресуде, полази се од схватања да је „учење да у одређивању ваљаности уговора склопљеног у име државе, фун-даментални закони те земље имају служити као путоказ за одређивање“, али се указује на то да терет доказивања у том случају лежи на страни која се позива на ништавост.

з) Француско-швајцарска царинска арбитража (1912)Комерцијалном конвенцијом закљученом 1906. године Француска и

Швајцарска су регулисале питање царина. Конвенцији је придодат прото-кол који, за разлику од Конвенције, није поднет Парламенту на одобрење. Када је Француска 1910. године једнострано изменила утврђене тарифе, Швајцарска је протестовала истичући да такав акт представља кршење Протокола од 1906. године.

У пресуди која је донета на штету Француске, Суд је пошао од схва-тања да Протокол представља саставни део Конвенције и, према томе, под-леже обавези савезног испуњавања преузетих обавеза. Од конкретног је интереса став да „суд није позван да разматра да ли прописи морају или не морају бити подвргнути одобрењу законодавца: то је ствар која се тиче унутрашњег права“.65

и) Тиноко арбитража (1923)Председник револуционарне владе Костарике Тиноко (Tinoco) је, уз

пристанак Сената, доделио концесију једној британској компанији. По паду

65 American Journal of International Law, 1912, vol. 6, стр. 1000.


револуционарне владе, претходна влада је, поново преузевши власт, оспо-рила ваљаност концесије, истичући да је концесија дата повредом уставних прописа. Наиме, Уставом Костарике из 1917. године предвиђено је, између осталог, да су питања „одобравања или неодобравања закона који утврђују, примењују или мењају директне или индиректне порезе“ у искључивој надлежности два дома: Сената и Дома депутата (Chamer of Deputies), који заседају као једно тело. Према слову Устава, председник је био у обавези да уговара зајмове или да склапа друге уговоре (contract) који се тичу др-жавних прихода са пристанком Дома депутата, изузев у случају ако пред-седник или трећина присутних депутата не сматрају да је одобрење Сената неопходно. Влада Костарике је стајала на становиштву да пуноважна кон-цесија није могла бити дата без одобрења Сената, док је Велика Британија тврдила да ни председник ни трећина присутних депутата нису сматрали потврду Сената неопходном.

Оцењујући да се уговором о концесији, између осталог, регулишу и питања изузимања концесионара од извесних пореза, односно утврђивање лимита у будућем опорезивању, арбитар је нагласио да је, у конкретном случају, реч о правној моћи коју по Уставу од 1917. године, може вршити Конгрес као јединствено тело. Из тога следи закључак да је „Тинокова вла-да сама могла одбити концесију на основу тога што Дом депутата није имао овлашћење да је одобри“.66

ј) Британски конзулат у шпанској зони Марока(случај Рио Мартин) од 1925.

Уговором склопљеним разменом нота 1896. између Maghzen of Marocco и британског дипломатског представника у Тангеру, Великој Британији је обећана нова резиденција – резиденција у Тетуану. 1923. Велика Британија је затражила извршење тог уговора од Шпаније као протектора Maghzen of Marocco у шпанској зони. Шпанија је приговорила ваљаности уговора од 1896. године, с обзиром на то да уговор није био отелотворен у форми какву је предвиђао написани марокански устав.

Арбитар Хубер (Huber) коме је спор поднет на решавање одбио је да уђе у тумачење унутрашњег права Марока и задовољио се констатацијом да је споразум закључен од стране овлашћених представника двеју држава и да је потврђен у каснијој коресподенцији.67

к) Случај Источног Гренланда (Ихленова декларација) од 1933.У вези с питањем које је покренула данска влада поводом намераваног

проширења данског суверенитета над читавим Гренландом, норвешки ми-нистар иностраних послова Ихлен је у усменој форми изјавио да норвешка влада неће у том погледу правити никакве сметње. Заузврат, Данска је стави-ла до знања Норвешкој да „нема никаквих интереса на Шпицбергу и да нема разлога да се супростави Норвешкој поводом решавања тога питања“.

66 Mc Nair, op. cit., стр. 72; American Journal of Internacional Law, 1924, vol. 18, стр. 174.67 Mc Nair, op. cit., стр. 73.


Пред Сталним судом међународне правде Норвешка је утврдила да је декларација министра Ихлена противуставна и без дејства у односу на Норвешку. Наиме, у члану 26. Устава Норвешке предвиђа се да одлуке о важним питањима морају бити изнете пред савет министара и усвојене у форми краљевске резолуције. Како процедура утврђена у члану 26. није по-штована, а предмет декларације је извесно било важно питање, Норвешка је сматрала да Ихленова декларација не испуњава битан услов ваљаности.

Стални суд међународне правде је у својој пресуди, између осталог, ис-такао:

„Суд сматра неспорним да одговор овакве природе дат од стране ми-нистра спољних послова у име његове владе на захтев дипломатског пред-ставника стране силе, у вези питања које спада у његову надлежност, обе-везује државу...“68

Ваља навести и мишљење судије Анцилотија да, „што се тиче питања да ли уставно право Норвешке овлашћује министра спољних послова да изда декларацију, то је ствар која... се не тиче данске владе: Ихленова је дужност била да се уздржи од одговора пре него што прибави било какав пристанак потребан по норвешком праву...“69

л) Случај који се тицао слободних царинских зона (Free Zones Case)Када су швајцарски бирачи на референдуму одбили Конвенцију о уки-

дању слободних зона Чекса и Горње Савоје закључену 1921. године, Фран-цуска је једнострано изменила царине и тако изазвала спор који је решаван пред Сталним судом међународне правде.

У усменом делу поступка швајцарски делегат Логоз (Logoz) изјавио је у име своје владе да Швајцарска прихвата да питања везана за размену добара између Слободних зона и Швајцарске буду регулисана на основу одлуке експерата. Мишљење експерата имало би карактер коначне одлу-ке и Швајцарска не би задржала право касније ратификације. Француски делегат Бадеван изнела је мишљење да понуда швајцарске владе треба да буде претходно одобрена од федералне скупштине и на референдуму. Ло-гоз је узвратио да, независно од унутрашњег права, његов предлог везује Швајцарску према међународном праву под услоом реципроцитета.

Суд је указао да... „en egard aux circonstances dans lesquelles cette déclaration a été faite, la Cour doit cependat la considérer comme obligatoire pour la Suisse“.70

4. ОСВРТ НА ТЕОРИЈСКА СХВАТАЊА

Постоји раширена склоност да се превелике разлике у схватањима у погледу релевантности уставних ограничења у оцени ваљаности угово-ра припишу контроверзи која постоји у погледу односа међународног и

68 Publications of Permanent Court of International Justice, Ser. A/B, No. 53, стр. 71.69 Ibidem, стр. 91–92.70 Publications of Parlament Court of International Justice, Ser. A/B, No. 46, стр. 170.


унутрашњег права. Та склоност иде дотле да се дуалистичко-монистичка контроверза о том односу наводи као основни аргумент у прилог једне од основних теорија конструисаних у ту сврху. У светлу поменуте контровер-зе интернационалистичка теорија се квалификује као последица призна-вања монистичке концепције, док се уставна теорија посматра као логичан продужетак дуалистичке концепције.

Иако је веза између интернационалистичке и уставне теорије, с једне стране, и монистичке и дуалистичке концепције, с друге стране, јасна и видљива, изгледа нам претерано те везе посматрати као узрочно-после-дичне, па у том смислу читав проблем свести на рефлекс, сужену опти-ку монистичко-дуалистичке контроверзе. Пре би те везе дефинисали као корелацијске, тј. као везе које се првенствено испољавају у утицају који монистичка и дуалистичка концепција врше у одређивању полазних пре-миса интернационалистичке и уставне теорије уз бројна и квалитативна одступања у разради тих полазних премиса. Та одступања могу попримити и тако велике размере да бацају у сенку монистички или дуалистички ин-спирисане полазне премисе и опредељења.

Корелацијски карактер те везе подупиру и формални и суштински разлози.

Рецимо, уочљиво је да писци, који иначе врло често стоје на супротним позицијама по питању односа међународног и унутрашњег права, имају исти закључке када расправљају о релевантности уставних ограничења у материји ваљаности уговора.71 Осим тога, у ригидне оквире монистичке и дуалистичке концепције тешко је, ако не и немогуће, уклопити бројне варијанте интернационалистичке и уставне теорије.

Ако ствари гледамо са суштинске стране, тада се, и без улажења у дубљу расправу о заснованости и садржини монистичке и дуалистичке концепције, могу извући неки закључци.

Монистичка и дуалистичка, као и интернационалистичка, односно уставна теорија, имају један заједнички именитељ – у крајњој анализи представљају теоријске одговоре на питања какав је однос међународног и унутрашњег права, дакле, поимања једног практичног питања. Притом, читав проблем посматрају из различитих углова – прве као теоријски, онтолошки проблем који има и своју практичну димензију, а друге као практичан проблем чије решење претпоставља или барем упућује на неке основне теоријске поставке. Због тога интернационалистичка и уставна

71 Тако, Анцилоти, један од шампиона дуалистичке концепције, и Сел (Scelle), изразити мо-ниста, долазе до готово идентичних закључака у погледу утицаја уставних закључака на ваљаност међународних уговора. D. Anzilotti, op. cit., стр. 366–367; G. Scelle, Precis de droit des gens, 1934, II, стр. 455. Може се указати и на одговарајуће примере у нашој теорији – уп. Аврамов С., op. cit., стр. 425–426 и В. Ibler, op. cit., стр. 271–286. Да се не ради о случајним не-подударностима илуструје и пример Келзена (Kelsen), оснивача једне од најконсеквентнијих варијанти монистичке теорије. Келзен каже да одговор на питање да ли је уговор закључен у складу са уставним прописима зависи од тумачења устава, те да влада може прогласити ништавним уговор склопљен повредом устава. – H. Kelsen, Principles of International Law, 1952, стр. 324.


теорија нису нераскидиво и органски везане за монистичку и дуалистич-ку концепцију. Само тако је могуће објаснити не само неподударност оп-редељења која сугерише схватање о постојању узрочно-последичних веза ових двеју група теорије, већ и чињеница да неки писци72 који иначе од-бијају и само постојање монистичко-дуалистичке контроверзе, долазе у анализи релевантности уставних ограничења до закључака које оцењујемо као производ прихватања једног од полова те контроверзе.

Ако се вратимо на питање оцене схватања утицаја уставних ограни-чења на ваљаност међународних уговора, аргументи интернационалистич-ке теорије нам делују најубедљивије.

Као што је већ речено, полазна премиса уставне теорије подразумева инкорпорацију националних правних прописа о надлежности за закљу-чење уговора у позитивно ткиво међународног права. Та идеја је нео-стварљива. Теоријски гледано, она инаугурише територијалну концепцију међународног права, која је у јуриспруденцији Међународног суда правде оцењена као неприхватљива.73 С обзиром на неподударност одговарајућих прописа унутрашњег права, практични исход такве операције огледао би се у крајњој релативизацији правила и стандарда међународног права и њиховом свођењу на пуку колекцију националних прописа или књигу прецедената. У крајњем обрту уставна теорија пориче аутономни карак-тер међународног права јер у једном од најважнијих сегмената потчињава међународно право унутрашњем праву независно од околности да ли се такав однос везује за renvoi или непосредно за вољу националних законо-даваца. Наиме, ако допустимо да унутрашње право регулише надлежност у погледу вршења уговорне способности, тада не постоји логичан и јак раз-лог да контролу над формалном уставношћу уговора врши међународни поредак, дакле, читав комплекс од виталне важности за међународни жи-вот се препушта вољи државе. Аналогија која се понекад повлачи са прави-лима о држављанству је погрешна јер се ради о стварима које немају много заједничког.74 У ствари, уставна теорија није доследна у одбрани премисе да је надлежност органа за закључење уговора у домену унутрашњег права. Већина присталица ове теорије, заговарајући renvoi међународног права на

72 Фицморис који, иначе, прихвата интернационалистичку теорију, сматра да је читава „кон-троверза монизам-дуализам нестварна, вештачка...“ – G. Fitzmaurice, The general principles of International Law considered from the standpoint of the rule of law, Recueil des Court, Collected Courses of the Hague Academy of International law, 1957, vol. 92, стр. 70 и даље.

73 В. критику код Бартоша са примерима из јуриспруденције Међународног суда правде – М. Бартош, Међународно јавно право, 1954, I, стр. 38–40.

74 У том смислу аналогију је повукао члан Комисије за међународно право Јасин на 674. са-станку Комисије. Према његовом схватању, ако међународна заједница жели да буде си-гурна да један орган има изворно овлашћење да даје декларације у име државе, тада се мора окренути уставним прописима државе. Исто се, према његовом мишљењу, дешава са правом које регулише држављанство „...унутрашње право регулише стицање и губитак др-жављанства, а међународно право узима у обзир релевантна решења унутрашњег права“. – Yearbook of International law Commission 1963, I, стр. 5, par. 44. Аналогија је погрешна јер су институти држављанства и уговорне способности потпуно различите природе. Држа-вљанство је изворни институт унутрашњег права, додељивање држављанства је суверени акт државе, који има последице на међународном праву. Уговорна способност је, пак, ин-ститут међународног права, интегрални део међународноправне регулативе.


унутрашње право, имплицитно признаје делегацију надлежности, будући да регулисање тог питања од стране унутрашњег права значи, по логици renvoi, да постоји неко међународно правило на основу којег је утврђено да питање треба да буде регулисано унутрашњим правом.

Аргумент да у случају уставних прописа о надлежности није формира-на воља државе, па да, према томе, не постоји сагласност воља као сушти-на уговора, има знатну тежину али га не треба апсолутизовати. Проблем је, у ствари, много шири и тиче се односа између стварне воље и изјавље-не воље субјеката права. Несумњиво је да је потпуна спознаја једног тако сложеног психолошког феномена као што је стварна воља субјеката права тежак подухват, нарочито за поредак као што је међународни који се не може похвалити претераном институционализацијом. Услед тога, нараста тенденција да се стави знак једнакости између воље и изјаве воље. Држава као оригинерни субјект међународног права је апстракција, ентитет који не поседује сопствену вољу, већ се воља државних органа према органској теорији узима за вољу државе. У оквиру државе постоје, наравно, раз-личити органи од којих једни стварају вољу државе, а други је изјављују. Међутим, са становишта међународног права држава је органска целина и сматра се да државни органи, овлашћени да иступају у међународним односима, поступају законито. Уколико то не чине, то јест ако не поступају у складу са прописима о надлежности, чине правни и политички деликт са становишта сопственог, унутрашњег права. Не могу се последице пропуста у унутрашњој организацији или недостатака лојалности извесних држав-них органа протезати на међународни терен, поготово кад се има на уму растегљив карактер уставних прописа у погледу надлежности органа за закључивање уговора. Ако и занемаримо дилему да ли за меродаван треба узети писани или ефективни устав, не смемо се олако сложити са идејом да је за сауговаравача једноставно и доступно да утврди домашај односних уставних прописа. Устав је, што се у расправама по овом питању често за-боравља, правни али и политички документ. Као политички документ ус-тав је за сауговорача неухватљив појам. Дубоко је у праву Рајт (Wright) када каже да је питање законитог вршења уговорања једно политичко питање и да „нема ограничења које не може бити прекорачено у случају нужде...“75 Немала је логистичка заблуда сматрати да у сукобу уставног прописа о надлежности и битног политичког интереса превагу увек добија уставни пропис. И то се не може априорно осудити јер устави нису неповредиве реликвије него акти који треба да служе добру државе. За осуду је, међу-тим, ако се захтева од сауговорнице да уђе у ту метаправну димензију ус-тавности. Јер ако, рецимо, највиши орган у једној држави прекрши уставне прописе о надлежности за закључење уговора? Да ли и тада вреди основна премиса уставне теорије? Да ли орган стране државе може уставотворном телу приговорити противуставно понашање?

Једном речју, чини ми се сувишним приписивати повреди уставних прописа о надлежности за закључење уговора својство самосталног основа ништавости јер полазимо од претпоставке да државни орган лојално оба-

75 C. Wright, op. cit., стр. 242.


вља своје функције. Поготово што оштећеној држави стоје на располагању друге основе ништавости као превара, заблуда, принуда или корупција.

Сумњиви су и политички ефекти прихватања уставне теорије. Када се каже да уставна теорија подупире концепт демократије и представнич-ке владе чине се две омашке: прво, у основи таквог схватања је прећутно садржан јединствен концепт демократије што, лако је доказати, није тачно; и друго, тешко је видети како примена уставне теорије у пракси потпомаже демократију у једној земљи. Пре би се могло рећи да она полази од прет-поставке, којој се може приписати извесна нота злонамерности, да предс-тавнички и извршни органи не делују јединствено у функцији заштите и остваривања интереса дате државе. Та претпоставка сама по себи носи из-весна негативна политичка значења. Она вештачки супротставља извршне и представничке органе једне државе и, што ваља посебно нагласити, поводом претпостављеног сукоба тих органа за арбитра промовише трећу државу.

Што се тиче аргумената да уставна теорија штити начело самоопредељења народа, чини нам се да тај аргумент циља у погрешном правцу. Начело само-опредељења има за циљ да сваком народу обезбеди право да бира политички и економски систем (унутрашњи вид), односно право на отцепљење и стварање независне државе (спољашњи вид). Имајући у виду појам самоопредељења и дух и смисао аргумената који користе присталице уставне теорије, то би зна-чило да међународно право треба да штити народ од сопствене владе.

Изгледа нам чак да управо консеквентна примена интернациона-листичке теорије доприноси јачању осећаја одговорности извршних органа јер су свесни да њихови неовлашћени поступци у светлу прописа унутра-шњих права неће бити санкционисани на међународном праву. Другим ре-чима, натераће владе да строго воде рачуна о свом унутрашњем праву.

Коначно, међународна уговорна пракса се развија у правцима који су комплементарни интернационалистичкој теорији. Екстензиван број на-чина изражавања пристанка државе да буде обавезна уговором држави омогућује не само да изабере начин који сматра најпогоднијим, већ и да, у оквиру одлуке о начину обавезивања, испита садржај уговора и предузме потребна обезбеђења да ће се њени извршни органи придржавати интере-са државе. Еволуција неких начина изражавања пристанка на обавезивање сугерише постојање намере да се искључи могућност да сукоби између за-конодавних и извршних органа у погледу надлежности буду искоришћени као разлог за обеснажење пристанка на обавезивање. Уговори у упрошће-ној форми су, у оквиру дилеме да ли је поштовање уставних прописа о на-длежности услов ваљаности уговора или не, на неки начин само еуфемизам за противуставне уговоре. Трансформација ратификације у прихватање и одобравање уговора у основи има смисао у томе да д â правно покриће ак-тима извршне власти који, stricto sensu, излазе из оквира уставних прописа о надлежности. То што известан број писаца,76 а и сама Комисија за међу-народно право,77 праве разлику између повреде прописа унутрашњег пра-

76 Mc Nair, op. cit., стр. 59; C. C. Hyde, International Law Cheifly as interpreted and applied by the United States 1951, II, pp. 1383–1384; O’ Connel, op. cit., стр. 241.

77 V. Yearbook of International law Commission, 1966, II, стр. 240, par. 1.


ва о надлежности за закључење уговора и повреде унутрашњих прописа у вези са извршењем и применом уговора говори, такође, о индиректном прихватању интернационалистичке теорије. У том предвиђању имплиците је садржана идеја да је оцена ваљаности уговора суштински у домену међу-народног права и да евентуална немогућност извршења уговора закључе-ног повредом унутрашњих прописа о надлежности нема утицаја на ваља-ност уговора. Уставна теорија инсистира на јединственој оцени ваљаности уговора, а очигледно је да је у том смислу поштовање унутрашњих прописа о надлежности претходни услов за примену уговора у унутрашњем порет-ку до које, правно посматрано, не може доћи ако нису поштовани прописи о надлежности.

Варијације интернационалистичке и уставне теорије заједнички пате од недостатака својствених хибридним конструкцијама – покушавају да премосте исувише велико растојање између основних постулата једне и друге теорије, а то је логички немогуће извести на начин који не би дирао у вредност тих покушаја. Осим ове начелне примедбе, модификацијама једне или друге теорије могу се упутити и конкретни приговори.

Рецимо, код варијанте уставне теорије која признаје релевантност по-вреда само оних уставних одредби које поседују карактер очигледности и јасности, одмах се поставља питање критеријума коме треба прибећи да би се установило који су прописи, односно повреде очигледне и јасне. Те критеријуме међународно право не поседује, а према логици саме устав-не теорије, не може их ни поседовати. У ствари, можемо се запитати да ли ти критеријуми логички могу нешто да значе, јер ако је неко питање регулисано уставом као највишим правним актом, оно је по дефиницији важно. Тако је са становишта устава свака одредба јасна и очигледна. Мо-дификација која полази од тога да основно правило о релевантности ус-тавних ограничења коригује евентуалном одговорношћу оштећене стране није у теоријском смислу израз уставне теорије. Евентуална одговорност је у таквом случају само акцесорна санкција која погађа државу која је већ ус-пела у својој основној намери да поништи склопљени уговор. Прихватање правила на основу кога држава чији су уставни прописи повређени прили-ком склапања уговора може бити обавезна да накнади штету страни која је разумно претпоставила да је представник оштећене државе поштовао релевантне прописе, може једино на индиректан начин да ограничи при-мену основног постулата уставне теорије и то кроз његово рестриктивно тумачење мотивисано бојазни од примене акцесорне санкције.

У оквирима „чисте“ уставне теорије остаје, према нашем мишљењу, и модификација о ефективном уставу или уставу у материјалном сми-слу речи. Теоријски, ова модификација не произилази из сукоба пово-дом значења повреде уставних ограничења по ваљаност уговора, него из несагласности што је то релативно уставно ограничења – да ли оно које је записано, формално инкорпорисано у текст устава или оно које је дејствујуће, ефективно. Према томе, у овом случају није толико реч о модификацији саме суштине уставне теорије, већ о особеном схватању појма „уставна ограничења“.


Приговори о теоријској несамосталности важе, mutatis mutandis, и за модификације интернационалистичке теорије.

Но, вредност модификације једне и друге теорије може бити оцењива-на и са практичне стране. У том погледу оцене су, несумњиво, повољније. Позитивни практични ефекти модификација огледају се, с једне стране, у искључивању потребе детаљног и опсежног испитивања правних систе-ма других уговорница (нпр. модификација очигледним и јасним уставним прописима или о доброј вери); заштити друге уговорнице (добра веза и одговорност државе која се позива на ништавост) и, с друге стране, у заш-тити фундаменталних унутрашњих прописа уговорница (овај ефекат се, посредно и непосредно, може приписати свим наведеним модификација-ма). Идеал свих поменутих модификација је да, кроз ублажење основних постулата интернационалистичке и уставне теорије, доведу у склад начела извесности и сигурности у уговорним односима и поштовању унутрашњих прописа држава уговорница. На путу остварења тог идела стоји једна круп-на препрека. Наиме, примена готово свих правних чињеница којима се до-дељује функција коректора једне и друге теорије узете у чистом облику, подразумева објективну и непристрасну дијагностику коју је, по правилу, немогуће постићи без обавезног међународног судства.

5. ОСВРТ НА ПРАКСУ

Из дипломатске праксе могу се извући неки општи закључци:1) Државе се претерано не либе да истакну повреду прописа унутра-

шњег права као разлог поништења пристанка на обавезивање. Притом, имају првенствено на уму ослобађање од неодговарајућих уговорних обавеза.

2) Спорови који су том приликом искрсавали решавани су на начи-не карактеристичне за политичке спорове, то јест елементи поли-тичког опортунитета и односа снага имали су превагу над прав-ним моментима. У том смислу, упадљиви су случајеви наведени под (б), (в), (г), (д) и (ђ). Рецимо, ништавост Минхенског споразу-ма није везана за један од неколико међународних правних основа (повреда унутрашњих прописа ЧССР, принуда, повреда правила pacta tertiis...) већ је стављена у функцију стварања атмосфере „за даље кораке у укупном развоју билатералних односа“.78

3) Приметна је недоследност у погледу опредељивања за једну од те-оријских варијанти. У случају под (б) Друштво народа се извес-но определило за интернационалистичку теорију, с обзиром на то да је пренебрегло резерву Владе Луксембурга о потреби устав-не промене. Код пријема Аргентине ствар није потпуно јасна – у игри су две могућности, и то: или чиста интернационалистичка позиција или модификација уставне теорије на основу преклузије.

78 Europa Archiv, Folge 3/1974. D. 66.


Разматрајући случај који се тицао споразума о заштити бугарске мањине у Грчкој, Савет Друштва народа заузима став о ирелевант-ности уставних ограничења, али одмах затим, истиче да не „жели да наметне Грчкој било какву нову обавезу“. Како притом не даје правну аргументацију, налазимо да је реч о политичком решењу. У случајевима под (г) практични исходи спорова одговарају захте-вима уставне теорије, али изгледа да је такав исход проистекао из прагматичних разлога јер су се и Ватикан и Аустрија противиле аргументацији Румуније и Бадена, односно Виртемберга. Минхен-ски споразум је поништен уговором ЧССР и СР Немачке од 11. де-цембра 1973. године у коме се констатује да је тај уговор од ЧССР под претњом насиља.

Судска пракса је нешто доследнија. Примери под (е), (з), (ј), (к) и (л) сведоче о јасном опредељењу за интернационалистичку теорију, односно о прихватању, изричитом или прећутном, постулата о јасном и очигледном овлашћењу извесних категорија државних функционера.79 У случају под (ј) арбитар је овом основном аргументу додао и аргумент преклузије. Но, и код судског решавања не игноришу се увек политички моменти. У Western Griqualand Diamond Deposit Case британска влада није инсистирала на из-вршењу пресуде из политичких разлога.80

Насупрот тим случајевима, у (ж) и (и) заступљена је уставна теорија. Истине ради, ваља казати да је предмет спора у случају Тиноко домашај уставних ограничења у односу на уговор у концесији али га ипак треба за-немарити због могуће аналогије.

Реткост и неподударност одлука међународних судова по овом питању онемогућује доношење чврстих и јасних закључака.81 Ипак, изгледа да но-вија пракса испољава већу склоност да уважи аргументе интернациона-листичке теорије. Реч је о толеранцији која се није оформила у недвосмислен став и због тога што утицај уставних ограничења на ваљаност уговора није у најважнијим одлукама био непосредан status causae et contraversiae.

6. РЕШЕЊЕ УТВРЂЕНО КОНВЕНЦИЈОМ

У члану 46. (Одредбе унутрашњег права о надлежности за закључење уговора) Конвенција утврђује се:

79 Школски пример таквог схватања налазимо у издвојеном мишљењу судије Анцилотија у спору поводом Источног Гренланда: „...мора бити признато да је стална и општа пракса држава да опремају министра иностраних послова – директног представника шефа државе – овлашћењем да даје изјаве о текућим стварима страним дипломатским представницима, и, посебно, да их информише оставу који ће влада, у чије име говори, заузети по датом питању. Декларације овакве врсте обавезују државу“. – Publications of Permanent Court of International Justice, Ser. A/B, No. 53, стр. 91.

80 Mc Nair, op. cit., стр. 70.81 Тако се, рецимо, и изјаве норвешког министра и данског амбасадора, мада „међузависне“,

не третирају као уговор у пресуди Сталног суда међународне правде. – Детаљнију аргу-ментацију о томе, В. Hambro E., Ihlen declarations Revisited (Споменица Spiropoulosu), стр. 227–236.


„1. Чињеница да је пристанак државе да буде обавезна уговором изра-жен на начин којим је нарушена одредба њеног унутрашњег права у вези с надлежношћу за закључење уговора не може та држава наводити као раз-лог поништења њеног престанка, изузев ако је та повреда била очигледна и ако се односи на неко битно правило унутрашњег права.

2. Повреда је очигледна ако је објективно јасна за сваку државу која у том погледу поступа према уобичајеној пракси и доброј вери“.

Решење установљено чланом 46. састоји се из два правила или, прециз-није, из општег правила и изузетка од тога правила. Опште је правило да непоштовање прописа надлежности за закључење уговора не дира у ваља-ност пристанка који је у одговарајућој форми дало лице које међународ-но право сматра овлашћеним да изрази пристанак на обавезивање. Дакле, опште правило се заснива на категорији очигледне способности (apparent ability) одређених категорија лица да у својству државних органа, на осно-ву члана 7. Конвенције, изразе пристанак на обавезивање у име државе. Допунско правило допушта могућност да се повреда прописа унутрашњег права о надлежности истакне као основ неважности уговора под условом да се ради о очигледној повреди прописа унутрашњег права од основног значаја.

Размотрићемо неколико основних питања која се постављају у вези са применом одредаба члана 46. Појам повреда.

1) Члан 46. једноставно говори о повреди (violation) не наводећи нарочи-то шта се под „повредом“ подразумева? У ствари, из текста члана и travaux préparatoires произилази да је повреда непоштовања прописа унутрашњег права о надлежности за закључење уговора, тј. одступања од заповести садржаних у тим прописима. Нејасно је, међутим, каквог интензитета треба да буде повреда да би се могла истаћи као основ ништавности. Једини ква-лификатив који у тексту члана иде уз појам „повреда“ је „очигледна“, а он извесно не помаже да видимо какав треба да буде интензитет повреде.

У начелу, могуће је да појам „повреда“ обухвата свако одступање од прописа који регулише надлежност за закључивање уговора унутар држа-ве или само битно, суштинско одступање. Могуће је, рецимо, да унутра-шњи прописи предвиђају обавезу извршних органа да уговор поднесу на ратификацију у току од 30 дана од момента потписивања, а извршни орган удовољи тој обавези тек након 35 дана. Или, пак, да извршни орган не по-штује одговарајућу форму коју унутрашње право прописује за такве слу-чајеве. Да ли оваква одступања представљају повреде унутрашњег права у смислу члана 46?

Конвенција не решава овај проблем изричито. То се може ставити на тас недостатка решења члана 46. јер ако међународно право конституи-ше изузетак у односу на опште правило да прописи унутрашњег права не утичу на ваљаност уговора, чини упућивање (renvoi) на унутрашње право, онда је такав избор ваљало допунити прецизно утврђеним условима под којима је повреда прописа унутрашњег права релевантна. Може се схвати-ти да механизам танане равнотеже два дијаметрално супротстављена те-


оријска концепта није оставио простор за изричиту дефиницију повреде, али је, чини нам се, пропуштена могућност да се садржај појма „повреде унутрашњег права“ боље изрази.82

У одсуству изричитих момената одговор на питање интензитета повре-де предвиђене чланом 46. могуће је једино тражити у правнополитичким резонима који леже у основи регулативе члана.

Решење утврђено чланом 46. представља покушај да се доведу у склад два принципа – принцип стабилности и сигурности у уговорним одно-сима и принцип поштовања фундаменталних правних прописа држава уговорница. Однос између та два принципа постављен је тако да се први сматра основним правилом, док је функција потоњег у корекцији крајњих ефеката првог принципа по коме су прописи унутрашњег права потпуно ирелевантни. Стога нам се чини исправним тумачење да под „повредом“ у смислу члана 46. ваља разумети само битно, суштинско одступање од заповести садржане у одговарајућим прописима унутрашњег права од на-длежности за закључење уговора. Такво рестриктивно тумачење изузетка предвиђеним чланом 46. прећутно сугерише и сама Комисија за међуна-родно право у коментару члана 63. коначног нацрта (члан 46. Конвенције) с обзиром на то да је, формулишући изузетак у односу на опште правило о ирелевантности унутрашњег права у поступку закључења уговора, имала у виду случајеве из прошлости када је шеф државе склапао уговоре на своју одговорност, противно недвосмисленим уставним прописима.83

Таквом тумачењу изгледа да нагиње и међународна судска пракса. У случају Кливленд радило се управо о мањој, формалној повреди уставних прописа, јер је три месеца након декларације председника Никарагве о ра-тификацији уговор одобрен од законодавног тела и укључен у текст Устава Никарагве. Доношењу децидираног закључка смета околност што из пре-суде није сасвим јасно да ли је захтев Никарагве одбијен због тога што је повреда небитна или зато што се накнадном одобрењу законодавног тела приписује конвалидирајуће дејство.

2) У односу на предмет или објекат повреде члан 46. садржи два огра-ничења:

а) реч је о повреди прописа унутрашњег права о надлежности за закључење уговора и

б) реч је о повреди прописа унутрашњег права од суштинског значаја (of fundamental importance).

У смислу прве резерве члан 46. не регулише случајеве кршења пропи-са који забрањују закључење одређених врста уговора, тј. случајеве тзв. унутрашње или материјалне противуставности.

82 То се могло учинити уношењем прецизне одредбе о појму повреде унутрашњег права по аналогији са дефиницијом „суштинског кршења“ међународног уговора датој у чл. 60 (3) Конвенције.

83 Yearbook of International law Commission 1966 II, стр. 242, par. 10.


Сама формула „одредбе унутрашњег права од битног значаја“ настала је постепеном еволуцијом схватања унутар Комисије за међународно пра-во. У радовима специјалних известилаца, са изузетком Фицмориса, реле-вантна84 ограничења вршења способности била су обухваћена изразом „уставна ограничења“.85

Поводом дискусије о члану 5. (Уставна ограничења уговорне способ-ности) Волдоковог нацрта у Комисији су изнете критичке примедбе на тај израз. Тако је Тункин истакао да дистинкција између уставног и обичног (ordinary) права има значаја само на интерном плану; што се међународног права тиче, без значаја је чињеница да ли је ограничење утврђено уставом или обичном одредбом унутрашњег права једне земље.86 Розен (Rosenne) је предложио да се израз „уставни“ појасни у смислу да обухвата не само уставно право, већ и уставну праксу и, евентуално, остале одредбе јавног права које поседују јавност.87 У коначном нацрту правила уговорног пра-ва и на основу тог нацрта прихваћеној Конвенцији израз „уставна огра-ничења“ замењен је формулацијом „одредбе унутрашњег права од битног значаја“.

Формулација „одредбе унутрашњег права од битног значаја“ може бити тумачена на два начина:

– прво, у формалном смислу тако да се односи на правне акте унутрашњег права одређене снаге. У том смислу сматрамо да су релевантни уставне88 одредбе и закони који регулишу уставну материју.89 Томе ваља придодати и обичајна правила у систему common law. Тешко да би се могло ићи и на одредбе садржане у уредбама и административним актима јер се не може прихватити да битна питања вршења уговорне способности модерна држава регулише подзаконским актима, и

– друго, у материјалном смислу да се односи на одредбе које устано-вљују одобрење законодавног тела, пре него на одредбе које регу-лишу облик у коме се то одобрење публикује.

У пракси ово разликовање не мора да дође до изражаја јер се, с обзи-ром на важност материје, та питања, по правилу, регулишу актима највише снаге.

84 Фицморис говори о сагласности уговора са „уставним и осталим унутрашњим прописима“. Doc. A/CN, 4/115, стр. 25.

85 J. L. Briely, op. cit., стр. 230; H. Lauterparch, op. cit., стр. 141; H. Waldock, Second Report on the Law of Treaties, Doc. A/CN, 4/156, p. 14.

86 Yearbook of International law Commision, 1963, I, стр. 15, par. 19.87 Ibidem, стр. 14, par. 6.88 Има мишљења да чак ни све уставне одредбе нису од утицаја. Тако је Фердрос истакао да се

не слаже са мишљењем да у оцени ваљаности уговора „све уставне одредбе које огранича-вају уговорну способност морају бити узете у обзир“. Притом се позива на праксу држава чији устави не садрже одредбе о уговорима у упрошћеној форми, а свакодневно их закљу-чују и то уз универзално признање њихове ваљаности. – Verdross, Yearbook of International law Commission 1963, I, стр. 3, par. 6.

89 Супротно, S. Nahlik, The grounds of invalidity and termination of treaties, American Journal of International law, 1971, vol. 65, No. 5, стр. 740–741.


3) Није свака повреда прописа унутрашњег права од битног значаја до-вољан правни основ за поништење пристанка на обавезивање. У смислу члана 46. та повреда мора бити очигледна (манифест).

Правилна примена тог услова подразумева две основне претпоставке:a) јасност одредаба унутрашњег права које регулишу надлежност за

закључење уговора иб) постојање објективног критеријума за разликовање очигледних од

неочигледних повреда.

Што се прве претпоставке тиче, мора се закључити да су одредбе унутрашњег права пречесто нејасне и штуре.90 Ствар компликује и чиње-ница да се у току примене релевантних уставних одредаба, као и других од-редаба унутрашњег права, ствара пракса која неретко одступа од писаног текста.

Типичан пример је Устав САД од 1787. године, односно члан 2. тог ус-тава. Од државе која склапа уговор са САД не може се очекивати да зна да ли је уговор закључен од председника САД, у ствари, уговор или међу-народни споразум за који се не тражи одобрење Сената (тзв. Executive agreemen). Да ли је у таквим и сличним ситуацијама меродаван формални или ефективни устав? Склоност да се као релевантан узме ефективни устав сложене проблеме. У структури члана 46. очигледна повреда је definiendum. Шта је definiens? Повреда је очигледна, утврђује се у уставу 2. ако је „објек-тивно јасна за сваку државу, која у том погледу поступа према уобичајеној пракси и у доброј вери“.

Конвенција се, према томе, определила за апстрактни стандард, бу-дући да није спецификовала субјекта коме је повреда „објективно јасна“. При томе је вероватно имала у виду посебне околности сваког конкретног случаја повреде унутрашњих прописа од битног значаја.

То значи да у конкретном случају није нужно да друга страна уговор-ница буде стварно свесна прекршаја унутрашњег права. Сматра се да је она знала за прекршај унутрашњег права, ако је тај прекршај био „јасан за сваку државу која у том погледу поступа према уобичајеној пракси и у до-број вери“. Логички могућ је, такође, случај да друга страна зна за прекршај унутрашњег права, али да та чињеница ипак не представља довољан основ за покретање поступка поништења, ако се у конкретном случају упустила у строже и детаљније испитивање унутрашњег права сауговорача него што налажу уобичајена пракса и добра вера.

Ово је вероватно критична тачка унутрашње структуре члана 46. У међународном праву не постоји, као у унутрашњем, апстрактан стандард bonus pater familiasa који би служио као критеријум за оцену савесности понашања у конкретном случају. Нејасно је, такође, ко оцењује да ли је по-

90 Бартош наводи Селову дискусију у Комисији поводом тумачења француског устава из које произилази да би друга држава саговорница морала знати и политичке и научне дискусије које се воде о домашају тог члана би имала комплетну представу. – М. Бартош, Међународно јавно право, 1958, III, стр. 231, фус. 1. Такође, В. Иблер, op. cit., стр. 281 и даље.


вреда „објективно јасна“. Одредба члана 65. (Поступак око ништавности уговора, његовог престанка, повлачења једне странке или обуставе при-мене уговора) указује на странку која се позива на ману пристанка, тј. на странку која је обавезана уговором повредом одредаба свог унутрашњег права. Нејаки систем за решавање искрслих спорова, који не предвиђа оба-везну надлежност Међународног суда правде, препушта питање диспози-ције странака, чиме се повећава субјективизам и произвољност.

4) Последице ништавости уговора регулисане су на општи начин чла-ном 69. Конвенције:

„1. Ништав је онај уговор чија је ништавост установљена на основу ове Конвенције. Одредбе ништавог уговора немају правну снагу.

2. Ако су ипак, на основу таквог уговора извршени акти:а) свака странка може затражити од друге странке да успостави, ако је

могуће, у њиховим односима, ситуацију која би постојала да ови акти нису извршени;

б) акти извршени у доброј вери пре позивања на ништавост нису по-стали противправни самим тим што је уговор ништав...“

У Конвенцији се не дефинише карактер ништавости на основу члана 46. Анализом релевантних чланова Конвенције долазимо до закључка да се, несумњиво, ради о релативној ништавости. У уводној реченици члана 46. утврђује се да се држава чији је пристанак на обавезивање уговором изражен повредом одредаба њеног унутрашњег права може позвати на ништавост ако је повреда била очигледна и односи се на одредбу унутра-шњег права од битног значаја. Како се, на основу члана 42. важност угово-ра може оспорити само применом одредаба Конвенције, то се може закљу-чити да појединци и други субјекти унутрашњег права не могу покретати питање ваљаности противуставних уговора пред унутрашњим судовима, ако надлежни државни орган то питање није покренуо на међународном плану.

Санкција ништавости не мора нужно да погађа уговор у целини. Ако се повреда одредаба унутрашњег права од битног значаја односи на део уговора, санкција ништавости погађа само те клаузуле под условима:

a) ако се те клаузуле могу одвојити од остатка уговора у погледу из-вршења;

б) ако из уговора произилази или је на други начин утврђено да при-хватање тих клаузула није за другу странку или за остале странке уговора представљало суштински основ пристанка да буду везане уговором у целини и

в) ако није неправедно да се настави са извршавањем остатка угово-ра (члан 443).

У основи принципа добре вере је став да држава не може стицати ко-рист из својих сопствених недоследности – allegans contraria non audiendus est. Услед тога, држава чије је унутрашње право повређено закључењем губи право да се позове на ништавост таквог уговора ако се сагласи са


чињеницом повреде свог унутрашњег права. То она може учинити изричи-то (ако сматра да је уговор ваљан) и прећутно (ако се из њеног понашања може закључити да је пристала да уговор остане на снази. Као пример се може навести извршење дела уговора након сазнања за повреду одредаба унутрашњег права).

Санкција ништавости услед повреде прописа унутрашњег права у смислу члана 46. погађа билатералне уговоре, тј. такав уговор престаје да важи. У случају мултилатералних уговора домашај санкције је ограничен на пристанак уговорнице чији су унутрашњи прописи повређени, што зна-чи да се правила члана 69. (2) не примењују у односу на све уговорнице, већ само на односе између држава чије је унутрашње право повређено да-вањем пристанка на обавезивање и осталих странака уговора.

5) Конвенција утврђује одређени поступак обеснажења пристанка на обавезивање који иначе важи за све основе ништавости, престанка угово-ра, повлачења из уговора или обуставе примене уговора.

Држава која се позива на повреду правила свог унутрашњег права дужна је, стога, да у формалном, писменом облику достави свој захтев дру-гим странама уговорницама. Захтев треба да садржи предлог мера које би ваљало предузети у односу на конкретан уговор и разлоге на којима се за-хтев заснива (чл. 65. ст. 1).

Уколико се након истека рока, који, сем у особито хитним случајевима, не може бити краћи од три месеца, рачунајући од момента пријема захтева, ниједна страна уговорница не стави приговор, држава – подносилац захте-ва овлашћена је да предузме мере назначене у захтеву. Акт којим се уговор проглашава ништавим је формалне природе и, по правилу, требало би да буде издат од шефа државе, шефа владе или министра иностраних посло-ва. Уколико није опремљен потписима ових лица, представник државе која га је донела треба да буде опремљен пуномоћјем које по потреби показује странама уговорницама којима акт доставља.

Подношење приговора било које уговорнице доводи до спора који се, сходно одредби чл. 65. (3) има решавати на начине предвиђене чланом 33. Повеље Уједињених нација, то јест „путем преговора, анкета, посредовања, измирења, арбитраже, судског решавања, прибегавају установама или спо-разумима, или другим мирним начинима, по своме сопственом избору“.

Уколико странке у спору не нађу решење у току од 12 месеци, рачу-најући од момента подношења приговора, предвиђено је да било која стра-на у спору може покренути поступак измирења (концилијације) утврђен Анексом који је придодат Конвенцији. Поступак се покреће подношењем одговарајућег захтева генералном секретару Уједињених нација.

6. ОСВРТ НА РЕШЕЊЕ УТВРЂЕНО КОНВЕНЦИЈОМ

У члану 46. прихваћена је модификација интернационалистичке тео-рије. Вредност решења установљеног Конвенцијом може бити оцењивана са теоријског и са практичног становишта.


Теоријски посматрано, члан 46. је оптерећен инхерентним недостацима еклектичке конструкције. Тешко је, ако не и немогуће, изградити теоријски прихватљиво решење које полази од намере да се уваже дијаметрално су-протни постулати, као што је случај са постулатима интернационалистич-ке и уставне теорије.

Осим приговора које смо изнели у делу под насловом – Осврт на тео-ријска схватања – скрећемо пажњу на једну суштинску нејасноћу решења садржаног у члану 46. Ако из негативне формулације члана произилази да су норме унутрашњег права у начелу ирелевантне са становишта међуна-родног права, то јест да од утицаја на ваљаност уговора могу бити само повреде одредаба унутрашњег права које су објективно јасне свакој држа-ви која се понаша у складу са уобичајеном праксом и савесношћу, остаје нејасно да ли је конкретан правни основ поништења тако закљученог уго-вора само повреда одредаба унутрашњег права или и повреда начела добре вере као когентног правила.

Са практичног становишта, решење утврђено у члану 46. квалификује се као акт политичког реализма,91 баланс између захтева за усклађено-шћу међународног права са демократским принципима уговорања и наче-лом самоопредељења. Ова квалификација нам се чини претераном. Бројне нејасноће и недоречености члана 46, на које смо делом указали, удружене са институционалном мањкавости међународног поретка и нејаким систе-мом решавања спорова који проистекну из тумачења и примене Конвен-ције, подстичу субјективна опредељивања и арбитрарност.

Сами политички учинци прихваћеног решења су нејасни. Везују се највећим делом за контроверзе у вези са ваљаношћу уговора које су скло-пиле de facto владе,92 које иначе по декларативној теорији признања имају овлашћење да иступају у међународним односима.

7. ФОРМАЛНА ОГРАНИЧЕЊА ВРШЕЊА УГОВОРНЕСПОСОБНОСТИ ПО МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

Како је држава појмовна апстракција, поставља се питање која су фи-зичка лица овлашћена да у својству органа изразе вољу државе на међуна-родном плану?

У доба апсолутистичких монархија када је владар персонификовао др-жаву, сматран субјектом међународног права, а држава предметом његове својине, уговори су, у ствари, представљали личне споразуме суверених монарха. Као поседници fus representationis omnimodae владари нису, по правилу, лично деловали, већ су у формалним актом тзв. пуномоћјем (full powers) овлашћивали своје представнике да у њихово име закључују међу-

91 S. Nahlik, op. cit., стр. 740.92 Строго примењена уставна теорија би одрицала ваљаност уговорима које су склопиле ре-

волуционарне владе, што је не само супротно међународној пракси, већ и идеји револуци-онарног преображаја света.


народне уговоре.93 Изворна сврха пуномоћја састојала се, према томе, у опремању личног владаревог пуномоћника овлашћењем да обавеже свог владара, да изрази вољу владара у границама назначеним пуномоћјем. Формално, пуномоћник је склапао sponsio или sponsiones, али практично владар је био обавезан да ратификује sponsio, изузев у случају да пуномоћ-ник прекорачи овлашћење. Стога су пуномоћја из тога добра садржавала одредбу у обавези владара да ратификује уговор.94

Победа парламентаризма се у домену правила међународног уговорног права изражава у конституисању ратификације као необавезне, дискреци-оне установе, с обзиром на то да представнички органи, као највиши орга-ни власти, добијају право на коначну и дефинитивну одлуку о обавезивању државе на међународном плану. У том оквиру се мења и смисао пуномоћја – оно, каже Мек Нер, „опрема пуномоћника овлашћењем да обавеже свог принципала, изузев у случајевима када је само потписивање уговора до-вољно за ту сврху“.95 Формално се та промена изражава у садржини пу-номоћја тако што се у пуномоћје уноси обећање да ће уговор потписан од стране представника државе бити испуњен и извршен под резервом рати-фикације (under reservations of letters of ratification; sous la ràserve des lattres de ratifications). Домашај поменутог изузетка, по коме представник држа-ве, у извесним случајевима, дефинитивно обавезује државу, постепено се ширио праксом склапања неформалних уговора или уговора у упрошћеној форми. Овај поменути моментат је нашао свој израз у дефиницији пуно-моћја утврђеној Конвенцијом о уговорном праву (1969).

У члану 2. (ц) Конвенције „пуномоћје“ је дефинисано као „документ издат од стране надлежног ограна којим се означава једна личност или више личности да представљају државу у преговарању, усвајању или аутен-тификацији текста уговора, изражавању пристанка државе да буде везана уговором, или ради предузимања било ког другог акта у вези са уговором“.

У члану 7. утврђено је опште правило по коме се једна личност сматра представником државе у сврху усвајања или аутентификације текста једног уговора или у сврху изражавања пристанка на обавезивање уколико:

а) покаже одговарајуће пуномоћје илиб) ако из праксе заинтересованих држава или из других околности

произилази њихова намера да то лице сматрају представником државе за такве сврхе и без пуномоћја.

а) Показивање пуномоћја Комисија за међународно право сматра суштинским обезбеђењем представника заинтересованих држава о уза-

93 Отуда тзв. мандатна теорија коју је формулисао Гроцијус (Grotius) према којој је пуномоћ-ник, тј. мандатар закључивао правни посао у име свога владара (манданта, па се према томе, уговор сматрао коначним и добијао правну снагу потписивањем од стране пуномоћ-ника. Сматрало се да пуномоћник може обавезати свог манданта противно његовој ствар-ној жељи, ако није прелазио границе датих пуномоћја. М. Бартош, op. cit., стр. 212.

94 Види примере код M. Jones, Full and ratification – A study in the development of Treaty-Making Procedure, 1949, стр. 4–15. Тек крајем XVIII века победом парламентаризма из пуномоћја се губи клаузула о обавези ратификације и уступа место клаузулу „sous ràserve de ratification“ – Ibidem, стр. 12–17.

95 Mc Nair, op. cit., стр. 120–121.


јамним квалификацијама да представљају њихове државе у вези предузи-мањем аката који се односе на уговор.96 Издавање пуномоћја се врши пре-ма прописима унутрашњег права.97 Зависно од обима, пуномоћје може бити појединачно, ако је дато за одређени случај, и опште или генерално, ако се односи на неодређени број случајева закључења уговора. У пракси неких држава установљене су и посебне поделе.98

Изворно пуномоћје је поседовало двоструку функцију:1) дефинише домашај и предмет преговора и2) установљава обим и карактер овлашћења пуномоћника.99

У модерној пракси прва функција се потпуно изгубила јер се предмет преговора дефинише у претходној фази размене информација и сонди-рања која, строго узевши, не спада у процес закључивања уговора.

Уобичајено је да се пре почетка преговора врши реципрочно испи-тивање пуномоћја. У доба када је пуномоћник представљао трансмисију владаочеве воље испитивање је било обавезно и вршено је скрупулозно с обзиром на то да се на тај начин утврђивало да ли је пуномоћник друге стране овлашћен да обавеже свог манданта. Данас је мотив проверавања практичне природе и изражава жељу да се избегне „фијаско и губитак вре-мена у преговорима са представником који није опремљен нужним овла-шћењем да преговара“.100

Сама техника испитивања пуномоћја зависи од тога да ли се прегово-ри воде на билатералној или мултилатералној основи.

У случају билатералних или мултилатералних преговора са ограни-ченим бројем преговарача, предузима се узајамна провера пуномоћја. Код мултилатералних преговора са већим бројем преговарача та техника је не-изводљива. Правило је да се на међународним конференцијама, сазваним у циљу закључења уговора, формира посебно тело – Верификациони комитет (Credentaials comittee) – који на основу правила процедуре подоси извештај конференцији о поднетим пуномоћјима. Конференција гласањем прихвата извештај. У оквиру Комитета за питања процедуре који је установљен при Генералној скупштини Уједињених нација делује и Верификациони комитет са задатком да испитује и потврђује пуномоћја представника држава.

Пуномоћје као формални акт не мора у сваком случају бити предочено пре почетка преговора. У пракси мултилатералних преговора дешава се да се статус овлашћеног представника државе преговарача стиче и телегра-

96 Yearbook of International law Commission, 1966, II, стр. 192.97 Рецимо, по нашем праву пуномоћја издаје „старешина савезног органа управе надлежности

за иностране послове“. (чл. 11. Закона о закључивању и извршавању међународних уговора СФРЈ од 1978). За пример пуномоћја в. др М. Крећа, мр Ристић, Извори међународног јавног права, 1979, стр. 294.

98 Мек Нер наводи да у В. Британији постоје две врсте пуномоћја: специјално пуномоћје (Special Full Power), које издаје краљица и потврђује великим печатом Great Seal, и владино пуномоћје (Governmental Full Power), које издаје министар иностраних послова. – Mc Nair, op. cit., стр. 122.

99 M. Jones, op. cit., стр. 5.100 Mc Nair, op. cit., стр. 121–122.


мом и дипломатском нотом, који потврђују да је одређено лице овлашћено да предузима акте у вези са уговором. У том случају, телеграм или дипло-матска нота има бити издата од органа који је иначе овлашћен за издавање пуномоћја. На самој Бечкој конференцији о уговорном праву телеграмом су дата овлашћења представницима Маурицијуса, Сијера Леоне и Домини-канске Републике, а име представника Јемена на конферницији достављено је у писму сталне мисије Јемена при ОУН.101

Овакве ситуације су биле предвиђене чланом 4. (2, ц) првог Волдоко-вог извештаја о уговорном праву,102 али су коначном нацрту и тексту Кон-венције изостављене.

С обзиром на значај провере пуномоћја са становишта пуноважног предузимања аката у вези са уговором понекад се констатација о провери пуномоћја уноси у преамбулу уговора. То је посебно случај са билатерал-ним уговорима.

б) Некада строга пракса провере пуномоћја приликом закључења уго-вора постепено се губила, тако да у коментару Комисије за међународно право стоји да, иако провера пуномоћја представља суштинско обезбеђење представника држава о узајамним квалификацијама, сам чин провере је дискреционо право преговарача.103 Код знатног броја уговора закључе-них у упрошћеној форми провера пуномоћја се изоставља. Формулација по којој се представником државе у сврху усвајања или аутентификације текста уговора или у сврху изражавања пристанка на оба везивања сматра и лице за које из праксе заинтересованих држава или из других околности произилази њихова намера да то лице сматрају представником државе за такве сврхе и без пуномоћја (чл. 7, ст. 1. т. б) има првенствено циљ да по-крије овакве случајеве. Очигледно је да у оваквом случају постоји известан ризик, али је ratio одредбе у томе да сами преговарачи носе терет процене о узајамној квалификованости да обавежу државе.

При закључивању уговора у упрошћеној форми треба разликовати две ситуације:

1) када уговор закључује шеф државе или министар спољних послова;2) када уговор закључују друга лица.

У првом случају, чињеница да је реч о закључивању уговора у упро-шћеној форми није разлог због кога државе не издају пуномоћја, већ је то чињеница да шефу државе и министру иностраних послова и иначе не тре-ба пуномоћје за предузимање било које радње у вези са уговором. Како у великом броју држава пуномоћја за закључивање уговора издају управо шеф државе или министар иностраних послова, излазило би да они сами себи издају пуномоћја.

101 Off record of United Nations: Conference on the Law of Treaties, First and Second sessions, Vienna, 26. March – 24. May 1968. and 9. April – 22. May 1969. First and second sessions, Offical records, Documents of the Conference, стр. 3–5.

102 Yearbook of International law Commission, 1962, II, стр. 38.103 Yearbook of International law Commission, 1966, II, стр. 192–193.


Особена пракса закључивања уговора без посебног пуномоћја везује се за другу ситуацију, када уговоре у упрошћеној форми закључују лица која не улазе у круг највиших органа спољашњег заступања. У неким правним системима устаљена је пракса закључивања тзв. међувладиних споразума (intergovernmental agreements) и међудепартмалних споразума (interdeppartmental agreements) ван оубичајених дипломатских канала. Так-ве споразуме склапају ресорни министри, без формалног пуномоћја. Од-редба ст. 1. (б) члана 7. покрива ове случајеве.

8. ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НЕОВЛАШЋЕНОГПРЕДУЗИМАЊА АКАТА КОЈИ СЕ ОДНОСЕ

НА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА

Начелно посматрано, могућа су два случаја неовлашћеног предузи-мања аката у вези са закључењем уговора. Први случај би могли назвати генералном надлежношћу и постојао би онда када би лице које уопште није овлашћено предузело акт са циљем да изрази пристанак на закључење уговора, а други случај (делимична ненадлежност) састојао би се у преду-зимању таквог акта од овлашћеног лица које, међутим, није поштовало по-себна ограничења којима је овлашћење било подвргнуто.

Конвенција је ова два случаја раздвојила тако што је први укључила у део II – Закључење и ступање уговора на снагу – а други сврстала у део V – Ништавост, престанак и суспензија дејства уговора.

9. НАКНАДНА ПОТВРДА АКТАИЗВРШЕНОГ БЕЗ ОВЛАШЋЕЊА

Случајеви неовлашћеног закључивања уговора нису чести, али се де-шавају у пракси. Хекворт (Hackworth)104 наводи пример америчког посла-ника у Либерији који је 1939. потписао уговор о мирењу са том земљом, а да пре тога није добио пуномоћје. Стејт департмент је након тога инструисао посланика да, по пријему пуномоћја, потпише нову конвенцију, с обзиром на то да је конвенција потписана без пуномоћја квалификована као импер-фектна (unperfected treaty). У случају уговора закљученог између САД и Пер-сије 1941. околност да је амерички посланик потписао уговор без пуномоћја није искоришћена као основ за дезавуисање посланика, већ је секретар за иностране послове Брајан (Bryan) послао пуномоћје с циљем да се оно пре-дочи персијском министру иностраних послова. Комисија за међународно право навела је у коментару чл. 7. и случај уговора из Ерзерума (1847). Пер-сија је у дискусијама вођеним у Савету Друштва народа покушала да оспори ваљаност уговора из 1847. са образложењем да је персијски председник пре-корачио пуномоћја тиме што је прихватио извесну интерпретативну ноту приликом размене инструмената о ратификацији.105

104 G. Hackwort, Digest of International Law, 1943, V, стр. 42.105 Yearbook of International law Commission, 1966, II, стр. 194.


У члану 8. Конвенције утврђено је да: „Акт који у вези са закључењем уговора изврши лице које се, на основу чл. 7. не може сматрати овлашће-ним да представља државу у том циљу, без правног дејства, осим ако га та држава доцније не потврди.“

Конвенција је, како се наводи у коментару,106 издвојила случај неовла-шћеног предузимања радње у вези са закључењем уговора, с обзиром на то да се такав акт не може приписати држави и да се, према томе, не по-ставља питање било каквог пристанка који од ње био изражен. Основно правило је, дакле, да је акт донет ultra vires лишен правне снаге (without legal effect), с тим што се такав акт може накнадно оснажити, било изричи-то било прећутно.

Решење утврђено чланом 8. је непрецизно и заснива се на неким недо-реченостима појавне природе.

Нејасно је каква је правна природа акта извршеног ultra vires. Из ко-ментара члана 7. (члан 8. Конвенције – М. К) очигледно је да је Конвенција одбила концепт ништавости акта предузетог без овлашћења, што је резул-тирало и променом места члана 8. у односу на Нацрт правила.107 Тиме се прећутно изјаснила за концепт непостојећег акта који је, иначе, експлицит-но одбачен у току дискусије о нормама fus cogensa као сувишан и непри-лагођен потребама међународног јавног права. С друге стране, могућност да неовлашћени акт буде оснажен од стране државе, било изричито, било прећутно, говори у прилог концепта релевантне ништавости. Изражена намера да се неовлашћеном акту предузетом с циљем закључења уговора не призна статус ништавости није спроведена ни на терминолошком пла-ну. Израз „без правног дејства“ (without legal effect) фигурира и у члановима који утврђују основе ништавости уговора. У целини посматрано, ови мо-менти дају решењу члана 8. изглед и садржај једног недограђеног и појмов-но контроверзног решења.

Из смисла формулације члана 8. произилази да се акт неовлашћеног лица може оснажити изричито (формалним актом), што је у пракси мање вероватно и прећутно. Код прећутне потврде релевантни су акти попут позивања на одредбе тако закљученог уговора, извршење уговора и слич-но. Легислативна историја члана казује да се протек рока или ћутање не може сматрати прећутном потврдом акта неовлашћеног лица.

10. ПОСЕБНА ОГРАНИЧЕЊА ОВЛАШЋЕЊАЗА ИЗРАЖАВАЊА ПРИСТАНКА ДРЖАВЕ

Није редак случај да овлашћење представника државе буде подвргну-то посебним ограничењима различите природе (нпр. у погледу домашаја одредаба будућег уговора, начина изражавања пристанка на обавезивање,

106 Ibidem, стр. 193.107 У Нацрту из 1963. одредба о накнадној потврди акта извршеног без овлашћења била је

укључена у став 1. члана 32. који се бавио ништавошћу уговора услед недостатка овла-шћења на обавезивање. – Yearbook of International law Commission, 1966, II, стр. 193.


обима обавеза које се преузимају итд.). С обзиром на облик, могу бити јав-на и тајна. Јавног карактера су, по правилу, у случају када треба да утичу на став друге стране, тј. користе се као средство политичког притиска.108

Конвенција регулише случајеве непоштовања посебних ограничења овлашћења на изражавање пристанка на обавезивање чланом 47:

„Ако је овлашћење једног представника да изрази пристанак државе да буде везана уговором било предмет посебног ограничења, чињеница да представник није водио рачуна о том ограничењу може се наводити као случај манљивости, осим ако ограничење није саопштено, пре изражавања овог пристанка, осталим државама које су учествовале у преговорима.“

Непоштовање ограничења у овлашћењу за изражавање пристанка на обавезивање представља у систему Конвенције самосталан основ ништа-вости.

У односу на регулативу члана 47. (Одредбе унутрашњег права о на-длежности за закључење уговора), члан 46. се одликује специфичним предметом повреде. Док је у првом случају то уставни пропис или закон-ски пропис у уставној материји, предмет повреде предвиђен чланом 46. су ограничења садржана по правилу у административним актима. Differentia specifica између одредбе члана 47. и одредбе члана 8. лежи у чињеници да представник државе у случају повреде ограничења у вези са изражавањем пристанка на обавезивање делује ultra vires поводом конкретног акта сра-чунатог на то да изрази пристанак на обавезивање, иако је иначе овлашћен да представља државу у преговорима и закључењу уговора, док се у случају предвиђеном чланом 8. ради о потпуној, комплетној правној неспособ-ности извесног лица да обавеже државу. Најлапидарније то би се могло ис-казати тако што је, у првом случају, реч о неовлашћеном акту овлашћеног представника државе, а у другом о акту неовлашћеног лица.

Да би се непоштовање посебних ограничења конституисало као основ ништавости, треба да се стекне неколико услова:

а) неовлашћени акт представника државе мора бити срачунат на из-ражавање пристанка на обавезивање. Према томе, уколико говор подлеже ратификацији, прихватању или одобравању чињеница да је представник државе прекорачио овлашћења, од секундарне је важности за међународно право, с обзиром на то да орган који врши ратификацију, прихватање или одобравање уговора суверено одлучује о томе да ли ће уговор прихвати-ти или не. У случају да прихвати уговор, тада је у акту прихватања конзу-миран и акт потврђивања неовлашћеног поступања представника државе. Но, било да прихвати или одбије уговор, остаје отворено питање одговор-ности представника због прекорачења овлашћења;

б) ограничење мора бити саопштено другим странама које су учест-вовале у преговорима пре него што је пристанак на обавезивање изра-жен. Овај услов који произилази из начела добре вере представља елеме-

108 Верзил (Verzijl) наводи пример разговора између В. Британије и Гватемале око Белизеа од 1859. – J. H. W., International law in Historical perspective, 1973, VI, стр. 128.


нат сигурности у уговорним односима из разлога који су очигледни. Не може се очекивати од преговарача да зна какве су тајне инструкције дате представницима другог преговарача, као што је неприхватљиво да повреда таквих инструкција даје право да се обеснажи пристанак на обавезивање. Конвенцијом се не утврђују начини којима посебно ограничење може бити саопштено другим преговарачима. Из легислативне историје члана, међу-тим, јасно произилази да такво саопштење не мора бити дато у формалном облику. Наиме, у Нацрту Конвенције наводи се да такво ограничење мора бити „нотификовано“ другим преговарачима, али је на Бечкој конферен-цији тај израз замењен изразом „саопштено“, чиме је очигледно подржано схватање да то мора бити учињено на формалан или свечан начин.109

Полазећи од претпоставке да ће се државе ретко одлучити да дезаву-ишу свог представника због непоштовања ограничења у инструкцијама, Конвенција право државе да оспори ваљаност уговора дефинише на нега-тиван начин, у форми изузетка.

Повреда посебних ограничења у вези са изражавањем пристанка на обавезивање представља основ релативне ништавости. Сам поступак по-ништења, као и последице утврђене ништавости, регулисани су на исти начин као у случају повреде прописа унутрашњег права о надлежности за закључење уговора.

109 Off records of United Nationals Conference of the Law of Treaties First and Second sessions, Vienna, 26. March – 24. May 1968. and 9. April – 22. May 1969.



Alting von Geusau, F. A. M., European Organizations and Foreign Relations of States, 1962.

Balladore Pallieri, G., La formation des traités dans la pratique internationale contemporaine, 74 TC, 1949, I.

Bartoš M., Međunarodno javno pravo, III, 1958.Basdevant, J., La conclusion et la rédaction des traités et des instruments diplomatiques

autres que les traités, 15 RC, 1926, V.Beloff, M., Foreign Policy and the Democratic Process, 1965.Blix, H., Treaty-Making Power, 1960.Byrd, E. M., Treaties and Executive Agreements in the United States, 1960.Chailley, P., La nature juridique des treatés internationaux selon le droit contemporain,

Diss, Paris 1932.Cheever, D. S., and Haviland, H. F., American Foreign Policy and the Separation of Powers,

1952.Control of Foreing Relations in Modern Nations (ed. P. W. Buck and M. Travis), 1957.Corwin, E. S., The President – Office and Powers 1787–1957, 4th ed., 1957.Dehousse, F., La Ratification des Traités, 1935.Doeker, G., The Treaty-Making Power in the Commonwealth of Australia, 1966.Gnosh, R. C., Treaties and Federal Constitutions, Diss, London 1961.Gowles, W. B., Treaties and Constitutional Law: Property Interferences and Due Process of

Law, 1941.Grandall, S. B., Treaties, Their Making and Enforcement, 2nd ed., 1916.Hay P., Federalism and Supranational Organizations, 1966.Hendry, J. McL., Treaties and Federal Constitutions, 1955.Holloway, K., Modern Trends in Treaty Law, 1967.Ibler, V., Protivustavna ratifikacija, JRMP, 2/1956.Lardy, P., La force obligatoire du droit international en droit interne, 1966.Kreća, M., Ugovorna sposobnost država u međunarodnom pravu, 1991.McClure, W., International Executive Agreements, 1941.McNair, Lord, Law of Treaties, 1961.Mervyn Jones, J., Full Powers and Ratification, 1946.Mirkine-Guetzévitch, B., Droit constitutionnel international, 1933.Pađen, Bakotić, Vanjski poslovi Jugoslavije, 1972.Panhuys, J. H. F. van, Relations and Interactions between International and National

Scenes of Law, II2 RC (1964 II)Wildhaber, L., Treaty Making Power and Constitution: An International and Comparative

Study, 1991.

ТРЕЋИ ДЕО

УНУТРАШЊИ ОРГАНИ ДРЖАВЕСА ПРАВОМ ПРЕДСТАВЉАЊА

1. УНУТРАШЊИ ОРГАНИ ЗА ОДРЖАВАЊЕМЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА

У унутрашње органе за одржавање међународних односа се уобичајено сврставају: шеф државе, влада, министар иностраних послова и представ-ничко тело. У ширем смислу речи, у ову групу органа требало би уврстити и војне команданте, те представнике држава пред међународним судовима и арбитражама. Наиме, неспорно је да војни команданти и агенти држава пред међународним судовима представљају државу у специфичним ситу-ацијама. У односу на друге унутрашње органе, њихов представнички капа-цитет је суштински ограничен ratione materiae и ratione temporis.

1.1. Шеф државе

У позитивном међународном праву, шеф државе је врховни орган за-ступања државе у међународним односима (in foro externo). То је опште овлашћење (ius representationis omnimodae) које врши представљујући своју државу и на основу кога се његови акти сматрају актима државе.

Положај шефа државе регулисан је уставним правом и нормама међу-народног права. Устави на различите начине регулишу унутрашње и међу-народне функције шефова држава.

Три функције релевантне за међународне односе се, међутим, могу узети као опште функције шефа државе:

а) проглашење рата и мира,б) склапање међународних уговора ив) одашиљање и примање дипломатских представника.

Међународно право не прави разлике у положају шефа државе на ос-нову критеријума уставних прерогатива. Фактичко учешће шефа државе у међународним односима може бити различито и кретати се од председ-ничког модела, у коме је учешће председника изражено у тој мери да може-мо рећи да је он и формално и материјално највиши орган заступања, до кабинетске владе (Cabinet government), у којој шеф државе само отелотво-рује јединство државе у међународним односима, а у материјалном смислу вођење међународних односа је у надлежности владе односно министра иностраних послова. Те разлике у уставном положају шефова држава на основу унутрашњих прописа ирелевантне су са становишта међународног


права. Са ослонцем на правило о сувереној једнакости држава, међународ-но право третира шефове држава на једнак начин без обзира на њихова уставна овлашћења.

У спору између Камеруна и Нигерије о сувоземној и приморској гра-ници, Међународни суд правде није прихватио аргумент Нигерије да међу-народно право, изражено у члану 7(2) Конвенције о уговорном праву, утврђује искључив начин на који се установљава статус лица као представ-ника државе, а не обим овлашћења представника државе. Смисао ниге-ријског аргумента је био да је питање обима овлашћења представника др-жаве у надлежности унутрашњег права. Суд је, међутим, изричито истакао да је чланом 7(2) Конвенције утврђено да се „шефови држава... сматрају представницима држава у сврху предузимања радњи у вези са закључењем уговора“.1

У оперативном смислу, улога шефа државе у вођењу међународних односа мењала се током времена. У доба апсолутизма, шеф је предузимао све важније радње у међународним односима у име државе. У периоду од завршетка Бечког конгреса 1815. године па до почетка Првог светског рата, улога шефа државе у оперативном вођењу међународних односа се суштински смањила. Ова промена се приписује победи парламентаризма у великом броју земаља и преласку дела ингеренција шефа државе на владу или министра спољних послова уз контролу парламента. Други светски рат означава бујање оперативних активности шефова држава у међународним односима. Ова појава се означава и посебним изразом „Самит (Summit) ди-пломатија“. Понекада се екстензивна улога шефова држава у вођењу међу-народних односа и институционализује, као што је, примера ради, случај са Организацијом афричког јединства. Скупштина те регионалне међуна-родне организације, састављена од шефова држава или влада, представља један од главних органа Организације.

У класичном међународном праву постојала је разуђена подела влада-ра према различитим критеријумима – примера ради, подела између влада-ра по рођењу (наследних) и изборних владара, те подела на владаре којима припадају краљевске почасти и оне који нису имали права на те почасти. Отуда и борба за признање владарских титула. Тако је у првој половини XVIII века руски цар Петар Велики тражио да му се призна царска, импе-раторска титула. Један од разлога којим се Србија руководила приликом склапања тајне конвенције са Аустро-Угарском било је и признање Мила-на Обреновића за краља и обавеза бечког двора да исходује признање те краљевске титуле од европских дворова. Уопште узев, борба за признавање одговарајућих титула имала је двоструку функцију: практичну и идеал-ну. Практична функција се огледала у томе што је садржина титуле често садржавала и тзв. историјска права (до проглашења Индонезије холандска краљица је претендовала на титулу суверена Индонезије, а египатски краљ је претендовао на краља Судана док се та земља није осамосталила). Као

1 Land and Maritime Boundary between Cameroun and Nigeria: Equatorial Guinea Intervening, ICJ Reports 2002, para. 265.

Унутрашњи органи државе са правом представљања 77

пример идеалних значења садржине краљевских титула могу се навести настојања европских владара да добију помпезнију верску титулу у вре-ме када је црква играла доминантну улогу у политичком животу Европе. Тако је, примера ради, француски краљ у својој титули носио и квалифика-цију „врло хришћански краљ“, шпански краљ се пак називао „католичким краљем“, а португалски краљ „врло верним краљем“.2 Такве поделе вла-дара су се посебно изражавале у дипломатском церемонијалу и титулама и положају амбасадора као личних представника владаочевих.

Шеф државе може бити инокосни или колегијални орган, те изборни или наследни.

У пракси преовлађује инокосни шеф државе, мада нису непознати случајеви колективног шефа државе. Колективни шеф државе доноси ре-левантне одлуке као целина (in corpore), мада у извесним случајевима, када природа послова то захтева, у име колективног шефа државе наступа члан колегијалног тела. Као пример могу се навести издавање ратификационих инструмената или примање дипломатских представника.

Институт колективног шефа државе био је нарочито заступљен у ис-точноевропским земљама након Другог светског рата. Познавале су га, рецимо, Бугарска, Румунија, Мађарска, Албанија, Совјетски Савез, Мон-голија, НР Кина и НР Северна Кореја. Постојао је и у југословенском ус-тавном систему, и то у два наврата. Према Уставу ФНРЈ од 1946. године, колективни шеф државе био је Президијум Народне скупштине Федера-тивне Народне Републике Југославије. Према члану 74 (т. 9–12) Устава, Президијум је ратификовао међународне уговоре, постављао и примао дипломатске представнике и одлучивао о проглашењу ратног стања у спе-цијалним случајевима када је земља нападнута или ако ступа у акцију на основу међународне обавезе. Председништво СФРЈ, установљено Уставом из 1974. године, као колективни шеф државе, имало је искључиво право представљања Југославије, постављања и опозивања амбасадора и посла-ника СФРЈ, примања акредитивних и опозивних писама страних дипло-матских представника који су код њега акредитовани и издавања испра-ва о ратификацији међународних уговора. Осим тога, Председништво је представљало и врховни орган руковођења и командовања оружаним сна-гама СФРЈ. Данас установу колективног шефа државе познају Швајцарска и Босна и Херцеговина.

Специфичан је положај британског шефа државе, који је, истина но-минално, и шеф државе неколико чланица Британске заједнице народа, бивших колонија. Такав положај британског шефа државе реликт је про-шлости и тешко га је довести у склад са принципима независности и јед-накости држава.

Изборни шефови држава својствени су републикама, а наследни мо-нархијама. Специфичан је случај Малезије у којој се изборни шеф државе бира на период од пет година између наследних владара држава које улазе

2 Види, Бартош, II, op. cit., стр. 318–321.


у састав малезијске федерације.3 Слично је и решење у Уједињеним Арап-ским Емиратима.4

Право заступања припада стварном, ефективном шефу државе. Дру-гим речима, то право не поседује шеф државе који је свој положај изгубио на неуставан начин (револуцијом, државним ударом или пучем). Ефекти-витет у конкретном случају значи да је начин, уставни или неуставни, на који је шеф државе дошао на положај у основи ирелевантан. У политички нестабилним подручјима неуставни начини доласка на положај шефа др-жаве нису ретки. Да би, међутим, могао да заступа државу, треба да буде признат од других држава.

Стране државе свргнутом шефу државе, међутим, могу и даље, по основу куртоазије, одавати почасти и признавати имунитете које, иначе, ужива ефективни шеф државе.

У монархистички устројеним државама, а у духу начела ефективите-та, права која припадају владару уживају и регенти, тј. лица која функцију наследног шефа државе обављају уместо живог, али неспособног или мало-летног владара или у име очекиваног новорођенчета које би имало право на престолонаслеђе.5

У току оба светска рата међународна пракса је конституисала изузе-так од ефективности као услова за вршење права заступања. Изузетак је учињен у односу на шефове држава у избеглиштву. Удружене савезничке силе су у току рата избеглим шефовима држава поробљених чланица анти-хитлеровске коалиције признавале не само статус активног шефа државе, него су га третирале као највиши орган власти који је своје функције оба-вљао на територији друге државе.

Таква пракса се повремено јављала и по окончању Другог светског рата. Примера ради, такав је положај шездесетих година прошлог века у Француској уживао председник Шпанске Републике након што је свргнут од стране генерала Франка.

По окончању Првог светског рата, Холандија је одбила да изручи не-мачког кајзера Вилијема II, са образложењем да је на њену територију до-шао као шеф државе и да његово збацивање са престола није променило његов владарски статус који, према схватању холандске владе, повлачи екстериторијалност. Афера са шверцом одела од стране свргнутог албан-ског краља Зогуа I 1943. године окончана је тако што је ресорни министар у Доњем дому Британског парламента изјавио да Влада нема правне мо-гућности да предузме одговарајуће мере према Зогуу, иако он de facto није владар.

Као врховни орган спољњег заступања, шеф државе делује у међуна-родним односима без посебног пуномоћја. Сматра се да самом природом своје функције поседује опште, претпостављено пуномоћје. У том смислу

3 Члан 32. Устава Малезије.4 Члан 51. Устава.5 Бартош, op. cit., II, стр. 323.


и Конвенција о уговорном праву (1969) утврђује да се шеф државе сматра представником своје државе за све акте који се односе на закључење уговора без обавезе подношења пуномоћја.6 Будући да шеф државе симболизује је-динство државе у међународним односима, правило је да се сви акти државе in foro externo непосредно или посредно везују за њега. Реч је о актима као што су: проглашење ратног стања; закључење мира; акредитовање и опози-вање дипломатских представника државе у иностранству; пријем акреди-тивних и опозивних писама страних дипломатских представника; вођење преговора, било од самог шефа државе или у његово име; издавање ратифи-кационих инструмената или ратификација међународних уговора.

Јуриспруденција Међународног суда правде се у неколико случајева дотакла и овлашћења шефа државе у међународним односима.

У случају који се тицао примене Конвенције о спречавању и кажња-вању злочина геноцида, Суд је истакао да „према међународном праву нема никакве сумње да је сваки шеф државе овлашћен да делује у име др-жаве у међународним односима“.7

Изјаве шефа државе, како је Суд нагласио у случају који се тицао нуклеарних проба, без обзира на форму у којој су дате, обавезују државу имајући у виду намеру и околности у којима су дате.8

1.1.1. Положај шефа државе у иностранствуКодификације дипломатског права не садрже специфична правила о

привилегијама и имунитетима шефа државе, као ни других највиших др-жавних функционера, када бораве на територији друге државе. Неке од њих садрже само упућујуће норме или се правни положај шефа државе у иностранству поистовећује са правним положајем саме државе.

Упућујућа норма уграђена је, рецимо, у Конвенцију о специјалним ми-сијама која у члану 21 предвиђа да ће шеф државе, када предводи специјал-ну мисију, „у држави пријема или у трећој држави уживати олакшице, при-вилегије и имунитете који се по међународном праву признају шефовима држава приликом службене посете“. Конвенција о имунитету стране др-жаве (2004) примењује се и на шефа државе када делује у јавном својству, као орган државе. На основу одредаба Конвенције није, међутим, потпуно јасан положај шефа државе када делује у приватном својству.

У овој материји доминантан извор је обичајно право, које се руково-дило идејом да су привилегије и имунитети дипломатских представника минимални стандард који се има признати шефу државе. Само по себи кохерентно у високом степену, обичајно право које уређује привилегије и имунитете шефа стране државе кристализовано је и јуриспруденцијом Међународног суда правде.9 Принцип суверености држава, удружен са

6 Члан 7. став 2. Конвенције.7 Case concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime

of Genocide, ICJ Reports 1996, para 44.8 Nuclear Tests Case (Australia v. France), ICJ Reports 1974, стр. 253, 269.9 Arrest Warrant of 11 April 2000 Preliminary objections and Merits, ICJ Reports 2002; Certain

Questions of Mutual Assistance in Criminal Matters, Judgment, ICJ Reports 2008.


принципом правне једнакости, довео је до конституисања посебног поло-жаја шефа државе на територијама страних држава. Битна обележја тога положаја су:

а) лична неприкосновеност;б) изузеће од јурисдикције органа страних држава;в) неповредивост стана;г) слобода општења;д) почасти и повластице.

Основ олакшица, привилегија и имунитета шефа државе лежи у при-роди његове функције. Оне се шефу државе не признају ad personam, већ као врховном органу заступања државе, репрезенту једног суверенитета у односу на други суверенитет.10 Због тога се и тужба против шефа државе који се налази у службеној посети иностранству у сврхе имунитета трети-ра као тужба против државе, која активира правило о сувереном имуните-ту стране државе. Правила обичајног права која шефу државе обезбеђују посебан положај на територији страних држава стриктно се примењују у пракси.

Лична неповредивост подразумева апсолутну и потпуну безбедност шефа државе и његове пратње, те корелативну обавезу органа стране др-жаве да обезбеде најбрижљивију заштиту против ма какве повреде и напа-да на његов живот, телесни интегритет, част и достојанство. У новије време се истиче да право на специјалну заштиту шефа државе обухвата заштиту од писмених или усмених увреда и клевета. У таквим случајевима у кон-фликт долази јавни интерес за пријатељским односима са дотичном држа-вом, који се извесно оптерећује таквим поступцима, са правом на слободу говора и штампе. Због сукоба ова два интереса не може се рећи да се у овој ствари формирала чврста пракса. И поред све већег броја прописа унутра-шњег права који штите достојанство и част страних званичника, питање се у основи решава на бази прагматичних интереса и опортунитета.11

1.1.2. Имунитет шефа државеОсновни облици изузећа шефова држава од јурисдикције органа стра-

не државе јесу кривичноправни и грађанскоправни имунитет.Кривичноправни имунитет шефа државе је апсолутне природе и, у

основи, представља рефлекс фундаменталног принципа par in parem non habet imperium.

10 У случајевима насилног збацивања шефа државе, често се у пракси поставља питање његовог положаја у егзилу. Нове власти, по правилу, траже екстрадицију збаченог шефа државе који се нађе у иностранству или покретање кривичних поступака против њега због дела која му се стављају на терет. Рецимо, случај збаченог председника Филипина Маркоса (види Restatement of Law) или заирског председника Мобутуа.

11 Седамдесетих година прошлог века у Белгији је заплењен периодични часопис Pourquoipas на интервенцију отправника послова Републике Конго у Белгији. Дипломатски представник Конга је протестовао код белгијске владе јер је наводно у интервјуу који је објављен у белгијском листу, поводом убиства представника Лумумбе, нанета увреда председнику Касавубуу.


Односи се на било који акт шефа државе, било да је извршен у јавном или приватном својству, почињен током или пре преузимања функције шефа државе. Тако је француски Касациони суд укинуо пресуду нижег суда, нашавши да пуковник Гадафи, као шеф Либијске Џамахирије, ужи-ва имунитет у погледу наводног саучесништва (comlicity) у терористичком акту који је 19. септембра 1999. узроковао обарање цивилног ваздухоплова над пустињом.12

Што се тиче кривичног имунитета бившег шефа државе, општа је пракса да тзв. функционални имунитет ratione materiae, имунитет за акте извршене у вршењу службене функције, остаје на снази и по престанку функције шефа државе. Крајем прошлог века јавило се схватање које подр-жавају одредбе неких мултилатералних конвенција13, Статут Међународ-ног кривичног суда14 и статути ad hoc Tribunala,15 према коме бивши шеф државе не ужива имунитет за међународне злочине.

Изгледа, међутим, да је исправно мишљење изражено у водећем делу литературе о дипломатској пракси да је потоње тумачење de lege ferenda, а да што се позитивног међународног права тиче, „садашње стање је да функционални имунитет шефа државе траје и након престанка функције за све акте учињене у вршењу службене функције укључујући и међунаро-дне злочине“.16

Када је реч о грађанскоправном имунитету шефова страних држава, пракса није униформна. Мада извесне државе грађанскоправни имуни-тет шефова страних држава тумаче рестриктивно, па га везују за случаје-ве када шеф државе наступа као носилац врховничке власти,17 претеже пракса да се грађанскоправни имунитет шефовима страних држава при-знаје у свим околностима. Међутим, без обзира на извесне разлике у том погледу, важи принцип да се у евентуалној грађанској парници не преду-зимају никакве радње док шеф државе борави у односној држави у вршењу службене функције.

У литератури се често као водећи пример екстензивног тумачења грађанскоправног имунитета шефова страних држава наводи пресуда енглеског суда у случају Mighell v. Sultan of Jahore (1894). У овом случају, Суд је признао имунитет једном од владара малајских држава у парници о кршењу обећања на склапање брака, иако је тужени инкогнито боравио у Енглеској и понудио брак тужиљи пре него што је она сазнала његов прави идентитет. Познати су и случајеви да се имунитет признаје и члановима породице шефа државе када нису у његовој пратњи. Рецимо, принцу од Велса, супругу британске краљице, приликом посете САД, признат је иму-

12 A. Watts, The Legal position in International Law of Heads of States, Heads of Governments, Foreign Ministers, Rd C, 1994, vol. 247, стр. 64.

13 Рецимо, члан IV Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида од 1948.14 Члан 27, пара 1, 2 Статута.15 Рецимо, члан Статута Трибунала за бившу Југославију.16 Satw’s Diplomatic Practise, Sixth Edition, ed. by Sir Ivor Roberts, стр. 184.17 Рецимо, одлука Касационог суда у Риму 1921. године у случају Nobili v. Emperor Charles I of

Austria, Giurisprudenza Italiana, 1922, vol. 1, стр. 472.


нитет у вези са парницом која је против њега покренута.18 У таквим слу-чајевима, куртоазија је основ давања имунитета.

Посебан положај у иностранству ужива само признати шеф државе. То добро илуструје случај М. Чомбеа, који је на чело владе Конга дошао државним ударом извршеним против законитог, демократски изабраног председника Патриса Лумумбе, који је непосредно након удара и убијен.

Чомбе је отпутовао у Каиро како би учествовао у раду Конференције шефова држава и влада несврстаних земаља 1964. године, иако му је предо-чено да је консензусом учесника Конфереције одлучено да му се, као коло-нијалистичкој марионети, неће дозволити учешће на Конференцији.

По доласку у Каиро, стављен је у кућни притвор, у коме је провео три дана. Пуштен је након што су конгоанске власти деблокирале амбасаде Египта и Алжира у Киншаси и дозволиле особљу амбасада да напусти Кон-го.

У овом случају, од интереса је, поред тога што Чомбе није био признат као легални председник владе, и чињеница да је илегално ушао на терито-рију Египта.19

Боравак у иностранству не представља правну препреку шефу држа-ве да обавља државне послове. У ту сврху шефу државе се признаје пра-во општења, како са својом и страним владама, тако и са својим и стра-ним дипломатским представницима. Једино ограничење које међународно право намеће у вршењу државних послова на територији стране државе јесте поштовање суверенитета стране државе. (Проблеми овакве врсте су готово непознати у модерној пракси. У доба апсолутистичких монархија понекада су се јављали, с обзиром на широка овлашћења монарха, која су укључивала и право изрицања кривичних санкција. У литератури се на-води пример шведске краљице Кристине, која је у другој половини XVII века, приликом боравка у Француској, наредила да се изврши смртна казна над чланом њене пратње. Француска је такав акт оценила као повреду свог суверенитета, па је, због тога, краљевски намесник кардинал Мазарен за-молио краљицу да напусти територију Француске.)20

Почасти које шеф државе ужива предвиђене су етикецијом (etiquette) и варирају од државе до државе. Заједничка карактеристика им је да шефу државе обезбеђују посебан третман у поређењу са третманом осталих др-жавних званичника и, посебно, обичних странаца.

2. ВЛАДА И ШЕФ ВЛАДЕ

Као један од унутрашњих органа за одржавање међународних односа може се појавити како влада као целина, тако и шеф владе. Под владом као

18 M. Nash, Digest of U.S. Practise in International Law, 1978, стр. 641.19 http://dlib.eastview.com/browse/doc/13768863; http://www.africawithin.com/Lumumba/murder/

murder of Lumumba. 19.12. 2010; Weisssman, S. R. Washington Post, July 21, 2002.20 В. М. Бартош, II, op. cit., стр. 326.


целином се, без обзира на њене уставне прерогативе, сматра колегијално тело овлашћено да вољу државе изрази у међународним односима. Фор-малне изјаве и акти владе (декларације, одлуке и слично) обавезују државу у чије име су дате.21 Шеф владе се, такође, сматра овлашћеним по међуна-родном праву да изјављује вољу у име државе. Потврду овог правила на-лазимо и у члану 13. Правила процедуре Савета безбедности УН који, као одговарајуће тумачење члана 28. Повеље УН, утврђује да су шеф владе или министар иностраних послова сваког члана Савета безбедности овлашће-ни да учествују у раду Савета безбедности без подношења пуномоћја. Кон-венција о уговорном праву (1969) стипулише да се шеф владе сматра пред-ставником своје државе у сврху предузимања аката у вези са закључењем уговора на основу своје функције и без обавезе подношења пуномоћја.22

У случају који се тицао епиконтиненталног појаса у Егејском мору, Међународни суд правде је признао могућност да коминике два шефа вла-де обавеже њихове владе, мада није нашао да је у околностима конкрет-ног случаја коминике турског и грчког председника владе имао такво дејство.23

Институт за међународно право (Institut de Droit International) донео је 2001. резолуцију која се тиче имунитета шефа државе којом се, између осталог, предвиђа да шеф владе ужива једнаке имунитете и личну неповре-дивост, као и шеф државе.24

Када борави у иностранству, шеф владе ужива, mutatis mutandis, права која ужива и шеф државе, уз смањен обим почасти.

3. МИНИСТАР ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА

Министар иностраних послова је члан владе ресорно задужен за вођење међународних односа. Уз шефа државе и шефа владе, он је једи-ни политички функционер државе кога међународно право сматра овла-шћеним да самостално изјављује вољу државе у међународним односима. Отуда се у делу англосаксонске теорије израз „шеф државе“ (Head of State) тумачи екстензивно тако да, осим шефа државе, обухвата и шефа владе и министра иностраних послова. Министар иностраних послова оперативно руководи спољном политиком једне државе. Његове изјаве и акти непо-средно обавезују државу у чије име су дати, како је то установио Стални суд међународне правде у спору између Норвешке и Данске који се тицао Источног Гренланда (1933).

Предмет овога спора била је међународноправна ваљаност усмене изја-ве норвешког министра спољних послова Ихлена, да се Норвешка одриче својих права у односу на Источни Гренланд у корист Данске, а Данска се

21 За услове које ови акти треба да испуњавају види „Једнострани акти држава као извор права“.22 Члан 7(2) Конвенције.23 Aegean Sea Continental Shelf Case, ICJ Reports 1978, para 96.24 Case concerning Armed Activities on the teritory of Congo, Judgment, ICJ Reports, 2006, para 46.


заузврат обавезала да не прави компликације Норвешкој у погледу Шпиц-берга. Норвешка је истицала да је изјава њеног министра спољних послова дата противно уставним прописима, те да је, стога, без правног ефекта. На-име, у норвешком Уставу о територијалним питањима министар спољних послова не може доносити самосталне одлуке већ то чини влада на спе-цијалној седници којом руководи норвешки суверен. Стални суд међуна-родне правде је у својој пресуди, између осталог, истакао: „Ван спора је да усмени одговор министра иностраних послова у смислу да норвешка влада неће правити никакве сметње у вези са признањем данског суверенитета над целим Гренландом дат као одговор на питање дипломатског представ-ника стране државе, који се тиче питања која спадају у његову надлежност, обавезује државу у чије име је дат.“25

Питање овлашћења самог апарата министарства спољних послова није униформно решено у пракси. Британска пракса нагиње рестриктивном ту-мачењу према коме само министар иностраних послова или његов заме-ник или подсекретар за спољне послове могу у међународним односима да предузимају акте и дају изјаве у име министарства. Због тога у британској пракси сваки званични акт Министарства спољних послова мора носити потпис једног од наведених функционера. Европска пракса се приклања екстензивнијем тумачењу да сваки функционер министарства иностраних послова поседује овлашћење да делује у име министарства ако ради у име министарства или се позива да ради у име министарства. Ова разлика се изражава и у форми нота. Док ноте британског министарства иностраних послова (Foreign office), будући потписане од министра или његовог заме-ника, представљају лично писмо, ноте европских министарстава иностра-них послова често не носе потпис него само печат министарства (тзв. вер-бална нота).

Како је министар иностраних послова нека врста нормалног, регулар-ног посредника између његове државе и страних држава или, другачије ре-чено, средњи човек (middleman) између шефа државе и органа страних др-жава, његовим посредовањем тече нормална комуникација између држава. У том смислу стране владе се обраћају министру иностраних послова пре-ко својих дипломатских представника или представника других земаља који заступају њихове интересе у односној држави. Конвенција о дипло-матским односима (1961) утврђује у члану 41. (2): „Сви службени послови са државом код које се акредитује, а које држава која акредитује поверава мисији, морају се водити са министарством иностраних послова државе код које се акредитује или његовим посредством, или са неким министар-ством са којим буде договорено.“

Последња реченица наведеног члана регулише раширену праксу у мо-дерним државама да и други ресори у влади – примера ради, одбрана, ин-дустрија, трговина и слично – ступају у одговарајуће међународне односе са страним субјектима. Логично је очекивати да због тога повремено до-лази и до сукоба интереса и схватања између различитих министарстава.

25 Legal Status of Eastern Greenland, P.C.I.J. Ser. A/B, No. 53, стр. 71.


Смисао наведене реченице члана 40. Конвенције о дипломатским односи-ма је у томе да нагласи да се консензус у случају таквог конфликта инте-реса или схватања постигнут у оквиру владе изражава искључиво преко министарства иностраних послова. На тај начин се постиже да држава у међународним односима наступа са кредибилитетом и одговорно преко једног овлашћеног органа.

Дуга листа уобичајених надлежности министра иностраних послова обухвата: издавање нота и осталих облика комуникације са другим др-жавама; издавање налога за припрему докумената у вези са односима са страним државама, попут нацрта уговора или конвенција, изјаве правне или фактичке природе, декларације и слично; предлагање шефу државе дипломатских представника, припрему њихових пуномоћја и давање ин-струкција; препоруке шефу државе за прихватање акредитација страних дипломатских представника; издавање егзекватура страним конзуларним представницима; руковођење дипломатским и конзуларним представ-ништвима у иностранству и друго. Важна улога припада министру ино-страних послова и у поступку примене међународног права у национал-ном правном поретку. У многим државама тумачења релевантних правила међународног права која, на захтев судова или других државних органа, даје министарство иностраних послова, имају на један или други начин обавезујуће и коначно дејство. У највећем броју случајева ради се о пи-тањима као што су суверени статус стране државе, њеног шефа државе или њене имовине, признање страних држава или влада, или статус појединца којем истиче дипломатски имунитет.26

У међународној пракси министар иностраних послова када борави у иностранству ужива положај аналоган шефу државе или шефу владе, сраз-мерно умањен у делу који се тиче почасти које му се исказују.

Међународни суд правде је у случају The Arrest Warrant истакао, из-међу осталог, да „министар спољних послова, одговоран за одржавање од-носа његове или њене државе са свим осталим државама, заузима такву позицију да је, као шеф државе или шеф владе, он или она призната по међународном праву као представник државе на основу своје дужности“.27 Другим речима, три битне чињенице оправдавају овакву позицију минист-ра иностраних послова: а) одговорност за обављање дипломатских актив-ности државе; б) представљање владе на међудржавним састанцима и в) потреба да слободно путује без ометања владиних активности.

У случају који се тицао корејског министра иностраних послова који је био на пропутовању кроз Хаваје у службеној мисији, Влада САД је су-герисала Суду имунитет са образложењем: „На основу обичајних правила међународног права, која САД признају и примењују, шеф стране владе,

26 The Secretary of State, The Study prepared for the US Senate Subcommittee on National Security, Stapping and Operations entitled „The Secretary of State“, Committee Report dated 20 January 1964.

27 Arrest Warrant of 11 April 2000, Judgment, ICJ Reports 2002, para 70; Cassese, 13 EJIL 2002, стр. 853.


министар спољних послова и они који су од њега означени као чланови његове пратње су имуни од јурисдикције америчких судова, било федерал-них, било судова држава чланица...“28

4. ОСТАЛА МИНИСТАРСТВА

Интензивирање међународне сарадње наметнуло је и питање улоге ос-талих министарстава у вођењу међународних односа или, барем, појединих врста међународних односа. Још половином прошлога века Министарство спољне трговине у Совјетском Савезу било је овлашћено да непосредно комуницира са одговарајућим ресорима страних држава. Будући да међу министрима само министар спољних послова поседује претпостављено ге-нерално пуномоћје за изражавање воље државе у међународним односима, шефови осталих ресора су у сврху вођења преговора и закључивања међу-народних уговора добијали уводно писмо (lettre d’introduction) које издаје министар иностраних послова, или пуномоћје. У том случају, ресорни ми-нистар је наступао као опуномоћеник владе у конкретној ствари.

Пракса да и остали министри непосредно и без уводног писма мини-стра иностраних послова иступају у име државе развија се у току Другог светског рата. Тако је и у федеративној Југославији, у којој је педесетих и шездесетих година прошлог века Министарство иностраних послова ис-кључиво општило са страним државама, изузетак постојао у општењу са страним војним мисијама, које је ишло непосредно преко Државног се-кретаријата за послове народне одбране.29 Уколико се створи пракса да у међусобним односима две или више држава ресорни министри у одређе-ним случајевима наступају као опуномоћеници својих влада, онда им за предузимање радњи у вези са закључењем уговора и није потребно пуно-моћје. Тада се може рећи да из праксе заинтересованих држава произлази намера да ресорног министра сматрају за представника државе у циљу пре-дузимања радњи у вези са закључењем конкретног уговора и без посебног пуномоћја.30 Ово правило темељи се на партикуларном или специјалном обичају и не дира у опште правило међународног права по коме су само шеф државе, шеф владе и министар иностраних послова лица овлашћена да заступају државу у међународним односима ex iure proprio.

У новијој јуриспруденцији Међународног суда правде, право предста-вљања се признаје и високим државним функционерима попут минист-ра одбране31 и министра правде.32 Непрецизна формулација – „високи функционер“ или „senior official“ или „вршиоци високо рангираних дуж-ности“ (holders of high-ranking office), допушта тумачење да и други високи

28 AJIL, 1964, vol. 58, стр. 186.29 Бартош, op. cit., II, стр. 335.30 Чл. 7 (1) Конвенције о уговорном праву.31 Nuclear Tests case (Australia, v. France), ICJ Reports 1974, paras 40, 41.32 Case Concerning Armed Activities on the teritory of Congo (DR of Congo v. Rwanda), ICJ

Reports, 2006, para 48.


државни функционери могу поседовати то право. Притом је од посебног значаја унутрашње право државе.

5. ПРЕДСТАВНИЧКО ТЕЛО

Због своје гломазне композиције представничка тела не учествују не-посредно у вођењу међународних односа попут шефа државе или мини-стра иностраних послова. Отуда, строго узевши, представничко тело не спада у унутрашње органе за одржавање међународних односа. Али због положаја који има у парламентарном систему, чињенице да представља највиши орган власти, представничко тело заслужује да у ширем смислу буде оквалификовано као орган за одржавање међународних односа. Оно, наиме, у оквиру своје надлежности доноси одлуке које представљају основ за предузимање спољнополитичких активности, као што доноси и одлуке од суштинског значаја, попут одлуке о проглашењу ратног стања.

Постоји, дакле, јасна разлика у положају између шефа државе, шефа владе и министра спољашњих послова, с једне стране, и представничког тела као органа за одржавање међународних односа, с друге стране. Пред-ставничко тело је средиште у коме се формира државна воља, која се према страним државама и другим субјектима међународног права изражава у виду активности шефа државе, шефа владе и министра иностраних посло-ва као унутрашњих органа за одржавање међународних односа.

6. ВОЈНИ КОМАНДАНТИ

У доба рата, војни команданти зараћених страна стичу ограничено пра-во представљања. Оно произилази из чињенице да у доба рата, војска, по природи ствари, стиче овлашћења којима иначе не располаже у доба мира.

Конвенција о уговорном праву не наводи explicite војне команданте као представнике државе у сврху предузимања радњи у вези са закључењем уговора. Тиме, међутим, војни команданти нису a priori искључени из кру-га лица који могу представљати државу јер је Конвенцијом предвиђено да:

„Одредбе ове Конвенције не прејудицирају никакво питање које би се могло поставити у вези са уговором због... отпочињања непријатељстава између држава.“33

У доба рата, војни команданти могу својим радњама непосредно оба-везивати државу. Рецимо, они закључују споразуме о капитулацији, тј. уго-воре о предаји оружане силе или њеног дела непријатељској сили. Чак и у случају када је противан уставним или законским одредбама,34 споразум о капитулацији је ваљан са становишта међународног права.35

33 Члан 73. Конвенције.34 Неки устави садрже одредбе о забрани капитулације. Устав Швајцарске од 1874. утврђује у

члану 11. да се „не може ...закључити војна капитулација“. Устав СФРЈ из 1974. предвиђао је у члану 238. да: „Нико нема право да потпише капитулацију или призна окупацију земље.“

35 И у југословенској доктрини је истицано да, иако је Устав СФРЈ забрањивао капитулацију „Оружане снаге СФРЈ признају Хашки правилник, па и норме о капитулацији који се нала-


Војни командати, такође, склапају и уговоре о општем примирју. Тако су, примера ради, команда УН, с једне, и команда корејске војске и коман-да кинеских добровољаца, с друге стране, 27. јула 1953. године закључи-ле опште примирје у корејском рату.36 И локални војни команданти могу закључивати споразуме попут споразума о локалном примирју.

Могло би се рећи да војни команданти поседују ограничено претпо-стављено пуномоћје за предузимање радњи у вези са закључењем уговора, као и представљање држава уопште, у доба рата.

Овлашћење се активира избијањем оружаног сукоба, а престаје окон-чањем оружаног сукоба.

7. ПРЕДСТАВНИЦИ ДРЖАВА У ПОСТУПЦИМАПРЕД МЕЂУНАРОДНИМ СУДОВИМА И АРБИТРАЖАМА

У поступцима пред међународним судовима и арбитражама, државу представља агент или заступник. То је правило искристалисано у арби-тражној пракси XIX века и потврђено одлукама хашких конференција из 1898. и 1907. године.

Статутом Међународног суда правде, у члану 42 (1), у императивној формулацији се предвиђа да ће странке „бити представљене агентима“. Агентима или заступницима могу помагати саветници или адвокати. Те три групе лица који заступају државу пред Судом уживају привилегије и имунитете неопходне за независно вршење њихових функција.

Основно правило из члана 42. Статута конкретизовано је одредбама Правила Суда.

Правила Суда садрже неколико основних одредби које се тичу агена-та. Агент, по правилу, предузима све кораке у име странака након што је поступак покренут пред Судом. Писмена адресована на агенте сматрају се адресованим на саме странке.37

Правила Суда повлаче извесну разлику у погледу поступака који се покрећу тужбом и поступака који се покрећу нотификацијом споразума за конкретан случај.

Уколико се поступак отвара тужбом, име агента тужиоца мора бити наведено у самој тужби. Тужена страна, пак, именује агента након пријема оверене копије тужбе или што је пре могуће.38

Када се поступак пред Судом покреће нотификацијом посебног спо-разума, странка која упућује нотификацију Суду наводи и име свог агента. Било која друга уговорница посебног споразума обавештава Суд приме-ром свог агента након што добије оверену копију нотификације.39

зе у њему и оне ће увек поштовати кад непријатељски командант капитулира пред оружа-ним снагама Југославије.“ – Г. Перазић, Међународно ратно право, 1986, стр. 105.

36 Г. Перазић, op. cit., стр. 110.37 Члан 40 (1) Правила Суда.38 Члан 40 (2) Правила Суда.39 Члан 40 (3) Правила Суда.


Један од најважнијих одредаба Правила Статута, која говори о репре-зентативној природи функцији агента, утврђује се да „након последњег из-лагања које странка учини у усменом поступку, њен агент, без понављања аргумената, прочитаће коначне захтеве те странке. Копија писменог текста ових захтева, потписана од агента, биће упућена Суду и пренета другој страни.“40

Агент странке у спору се именује, по правилу, у односу на посебан слу-чај, тј. агент је, по правилу заступник ad hoc, мада је могуће да држава од-реди генералног агента који је представља у свим споровима који се могу појавити пред Судом. Агента поставља лице које поседује опште претпо-стављено пуномоћје, по правилу, шеф државе или министар иностраних послова.

Са становишта Суда, важно је да информације из Суда буду концен-трисане у рукама једне особе.41

Агент је, дакле, представник државе која га је поставила vis – a vis Суда. Делује као нека врста посредника између државе коју представља и Суда. Његова главна функција је да одржава контакт са Судом. Наступ државе пред Судом у потпуности је у његовим рукама, тако да он доноси одлуке у име странке у свим фазама поступка без било каквог одобрења владе која га је поставила. Због тога се може рећи да агент поседује претпостављено пуномоћје у поступку пред Судом. Његове изјаве непосредно обавезују др-жаву.42

40 Члан 60 (2) Статута Суда.41 У пракси међутим, има и одступања. Тако рецимо у случају који се тицао слободних зона,

Швајцарска је поставила два агента – PCIJ Publications, Ser.CE, No17-I, vol. I, стр. 10; у слу-чају који се тицао Memela, италијанска влада поставила је и „другог агента“ – Ibidem, Ser. CE, No 59, стр. 622; у случају који се тицао Источног Гренланда, норвешка влада поставила је агента и два агента и саветника – Ibid; Ser. C No 66, стр. 250093.

42 Види, М. Hudson, The Permanent Court of International Justice 1920–1942, 1972, стр. 527, 538; S. Rosenne, The Agent in Litigation in the International Court of Justice, Law, Policy and International Justice, Essays in Honour of M. Cohen, стр. 41–68.



A. Watts ‘The Legal Position in International Law of Heads of States, Heads of Governments and Foreign Ministers’ (1994) 247 RdC.

A. Watts ‘The Legal Position in International Law of Heads of States, Heads of Governments and Foreign Ministers’ (1994-III) 247 RdC.

B. R. Roth Governmental Legitimacy in International Law, 1999.C. Dominicé ‘Quelques observations sur L’immunité de juridiction pénale de l’ancien

chef d’Etat’ (1999) RGDIP.C. Parry A British Digest of International Law, 1965.F. Zehetner ‘Staatliche Außenvertretungsbefugnis im Völkerrecht’ (1977) 37 ZaöRV/

HJIL 244–75.H. Fox ‘The Resolution of the Institute of Internatioanl Law on the Immunities of Heads

of State and Government’ (2002) 51 ICLO.H. Krieger Das Effektivitätsprinzip im Völkerrecht, 2000.Institut de droit International ‘Immunities from Jurisdiction and Execution of Heads of

State and of Government in International Law’ (2000/2001) 69 AIDI.J. Crawford The Creation of States in International Law, (2nd ed, Clarendon Oxford 2006.J. Verhoeven ‘Sur la récupération á l’àtranger des sommes détournées par d’anciens chefs

d’Etat’in C. Dominicé, R. Party and C. Reymond (eds.) Etudes de droit International en l’honneur de Pierre Lalive, 1993.

L. Collins ‘Recovery of Stolen Property from Deposed Rulers C. Dominicé, R. Party and C. Reymond (ed) Etudes de droit International en l’honneur de Pierre Lalive, 1993.

M. Bogdan ‘The International Legal Status of Governing Political Parties in One-Party States’ (1979) 22 GYIL 335–51.

M. Bartoš, Međunarodno javno pravo, I, 1956.M. Mitić, S. Đorđević, Diplomatsko i konzularno pravo, 2007.M. M. Whiteman, Digest of International Law, 1963, vol 1.N. Kofele-Kale, International Law of Responsibility for Economic Crimes: Holding Heads

of State and Other High-Ranking Officials Individually Liable for Acts of Fraudulent Enrichment, Kluwer, The Hague 1995.

R. Geiss, ‘Failed States: Legal Aspects and Security Implications’ (2004) 47 GYILS. Talmon, Recognition of Governments in International Law: With Particular Reference to

Governments in Exile, 1998.S. Zappalá, ‘Do Heads of State in Office Enjou Immunity from Jurisdiction for

International Crimes? The Ghaddafi Case Before the French Cour de Cassation’ (2001) 12 EJIL.

S. D. Murphy, ‘Democratic Legitimacy and the Recognition of States and Governments’ (1999) 48 ICLQ 545–81.

T. M. Franck, ‘The Emerging Right to Democratic Governance’ (1992) 86 AJIL.Z. Vučinić, Međunarodno humanitarno i ratno pravo, 2006.

ЧЕТВРТИ ДЕО

СПОЉАШЊИ ОРГАНИ ПРЕДСТАВЉАЊАДРЖАВЕ НА БИЛАТЕРАЛНОЈ РАВНИ


Спољашњи органи представљања државе на билатералном нивоу су дипломатски представници, конзуларни представници и специјалне ми-сије.

Дипломатски и конзуларни представници су државни службеници који чине дипломатски и конзуларни сегмент државне управе, посебно ди-зајниран и специјализован за послове представљања државе у међународ-ним односима.

Специјалне мисије имају еластичну и гипку композицију, тако да, осим дипломатских представника, могу укључивати и друге, по правилу, поли-тичке личности.

2. ДИПЛОМАТСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ

Конвенција о дипломатским односима не одређује појам дипломатског представника. Харвардски пројекат дипломатског права даје опште елемен-те појма дипломатског представника заснован на критеријуму функције. Каже да термин „мисија“ означава „лице или групу лица јавно упућених од једне државе у другу у циљу обављања дипломатских функција“,1 а „члан мисије“ је „лице овлашћено од државе одашиљања да учествује у вршењу дипломатских функција мисије“.2

3. УСПОСТАВЉАЊЕ ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА

Право одашиљања и пријема дипломатских представника (ius legationis) одувек је сматрано атрибутом суверенитета. Отуда, по правилу, припада сувереним државама у смислу субјеката међународног права.

Код персоналних унија које представљају заједницу две или више др-жава повезаних једино личношћу заједничког владара, право посланства припада свакој чланици уније појединачно. Код реалних унија које in foro

1 Član 1 (b) Projekta, AJIL, April 1932, vol. 26, No. 2, стр. 42.2 Član 1 (e) Ibidem.


externo наступају као целина, одашиљање и примање дипломатских пред-ставника је, по правилу, у надлежности уније. Како конфедерација није по-себан субјект међународног права већ заједница држава, право посланства остаје у надлежности чланица конфедерације. Специфична је у том погледу била немачка конфедерација, у којој је право посланства поседовала и сама конфедерација, али га је користила само vis-a-vis чланица конфедерације. Правило је да у федералним државама, право посланства припада федера-цији. Ранија пракса је, међутим, познавала случајеве да и федералне једи-нице на основу уставног овлашћења одашиљу своје дипломатске представ-нике. Рецимо, Баварска је у Првом и Другом рајху одржавала дипломатске односе са Светом столицом. На основу допуна Устава из 1944. године и со-вјетске федералне јединице су поседовале право на примање и одашиљање дипломатских представника, које у пракси нису користиле.

У позитивном међународном праву, право посланства (ius legationis) није апсолутно резервисано за државе. Поседују га и јавне (владине) међу-народне организације, па и неки други ентитети попут народноослободи-лачких покрета. Отуда је, за разлику од класичног међународног права, данас исправније везивати право посланства за субјективитет у смислу међународног права, него за суверенитет.

Конвенцијом о дипломатским односима уређени су дипломатски од-носи између држава. Раширено схватање да право на одржавање дипло-матских односа држава стиче признањем3 изгледа преуско и, у основи, нетачно. Јер, неспорно је да и успостављање дипломатских односа пред-ставља облик признања. Дуга је листа примера да се успостављање дипло-матских односа узима као признање државе.4 Од важности је и чињеница да признање државе није обавезно праћено успостављањем дипломатских односа, која, сама по себи, потире схватање о органској вези признања др-жаве и успостављања дипломатских односа. Осим тога, такво схватање прећутно прихвата конститутивну теорију признања.

Успостава дипломатских односа подразумева сагласност две или више држава.

Отуда је разумно поставити питање да ли је право посланства право stricto sensu или ствар надлежности5. Велика Британија је тако 1990. годи-не одлучила да обнови предлог Влади Албаније за обновом дипломатских односа без икаквих предуслова учињен априла 1980, након што је закључи-ла да је Албанија почетком 1990. променила однос према спољњем свету.6 Предлог САД Албанији 1973. да успоставе дипломатске односе, Влада Ал-баније је јавно одбацила.7

Реунификацијом Немачке, која је ipso facto значила нестанак ДР Не-мачке као државе, престали су дипломатски односи ДР Немачке са трећим

3 Denza, Diplomatic Law: Commentary on the Vienna Convention on Diplomatic Relations, 1998, стр. 20.

4 Salmon, Manuel de droit dilomatique, стр. 53.5 Oppenheim, International Law, 8th ed., стр. 772.6 BYIL, 1991, стр. 358.7 Denza, op. cit., стр. 23.

Спољашњи органи представљања државе на билатералној равни 95

државама, а њена дипломатска представништва је преузела уједињена Немачка. Такође, уједињењем Северног и Јужног Вијетнама престали су дипломатски односи Јужног Вијетнама са трећим државама, а дипломат-ска представништва преузета су од Уједињеног Вијетнама. Страна дипло-матска представништва у Сајгону су или затворена или трансформисана у конзулате (нпр. француска амбасада у Сајгону је замењена генералним конзулатом).

Специфичан случај представљају дипломатски односи СФРЈ након из-бијања грађанског рата. Са ретким изузецима, треће државе су наставиле да одржавају дипломатске односе са СР Југославијом, иако је велики број тих држава оспоравао њен међународноправни континуитет. Ова чињени-ца, поред осталих релевантних чињеница, говори да су та оспоравања била политичке природе, израз прагматичних интереса, а не поштовања прави-ла међународног права о сукцесији и континуитету држава.

Уобичајени начин одржавања дипломатских односа између две држа-ве је да свака од њих успостави сталну дипломатску мисију на територији друге.

Успостављање дипломатских односа не значи ipso facto и отварање сталне дипломатске мисије. Отварање сталне дипломатске мисије је ствар дискреционе одлуке државе коју суштински одређују политички интере-си и економски капацитет државе. Одржавање сталне дипломатске мисије тражи финансијска средства која могу бити финансијски терет за државе са нејаким економијама.

Као пример се може навести Киргистан, који је успоставио дипломат-ске односе са преко 80 земаља, а од тих држава само је њих 32 отворило сталне мисије у тој земљи док је Киргистан отворио 10 у тим државама. Штавише, од тог броја дипломатских представништава, чак шест су пред-ставништва у бившим совјетским републикама. Државе са јаким еконо-мијама, такође, не отварају дипломатска представништва у свим земљама са којима су успоставиле дипломатске односе. Велика Британија на при-мер, према стању из 1994. године, није отворила стална дипломатска пред-ставништва у чак 47 земаља са којима је, иначе успоставила дипломатске односе. Разлози овакве праксе држава са јаким економијама су, по правилу, политичке природе.

4. ВИШЕСТРУКО ЗАСТУПАЊЕ

Дипломатска пракса познаје случајеве вишеструког заступања. Ради се о случају када је дипломатски представник акредитован у више земаља, мада се седиште дипломатске мисије налази у једној од њих. Конвенција о дипломатским односима легализује ову праксу, условљавајући је једино сагласношћу државе код које се шеф мисије акредитује.8 Притом шеф ми-сије не мора имати исти ранг у свим акредитованим државама. Примера

8 Члан 6. Конвенције.


ради, Велика Британија је 1963. године шефа дипломатске мисије у Пекин-гу у рангу отправника послова именовала и за шефа дипломатске мисије у Монголији у рангу амбасадора. Вишеструком заступању се прибегава из разлога политичког опортунитета (тј. када политички значај државе у којој се именује шеф мисије не оправдава отварање посебног дипломат-ског представништва) и из економских разлога. Вишеструком заступању је прибегавала и Југославија. Почетком осамдесетих година прошлог века Југославија је имала дипломатске односе са 36 земаља у којима су акреди-товани шефови мисија имали седиште у другој држави. Тако је, примера ради, југословенски амбасадор у Гани истовремено био акредитован у пет држава (Бенин, Обала Слоноваче, Горња Волга, Либерија и Того).

И државе са јаким економијама вођене резоном буџетске штедње при-бегавају вишеструком заступању. Француска је, рецимо, 1987. акредитова-ла једног амбасадора у СССР и Манголији, са седиштем у Москви, и Шри Ланки и Малдивима, са седиштем у Колумбу. Чак и САД имају 11 амбаса-дора акредитованих у више држава. Шампион ове праксе међу западним земљама је Белгија, која је 1993. године имала 92 амбасадора акредитована у две или више држава.

Србија се, такође, уклапа у ову праксу. Дипломатске и конзуларне ми-сије на нерезиденцијалној основи има у 115 држава.

Дешава се да држава пријема нерезидентног шефа мисије испољи неза-довољство због тога што шеф мисије нема стално седиште на њеној терито-рији. Тако се наводи да је шеф државе Сенегала одбијао да прими акреди-тивна писма амбасадора СФРЈ са сталним седиштем у Кенакрију (Гвинеја), мада је са њим нормално комуницирао, у знак љутње што је СФРЈ затвори-ла сталну дипломатску мисију у Сенегалу.9

Специфичан вид вишеструког, асиметричног заступања је случај када је шеф мисије у једној држави истовремено и представник државе ода-шиљања при међународној организацији. Чланом 5 (3) Конвенције о ди-пломатским односима утврђује се да: „Шеф мисије или члан дипломатског особља мисије може представљати државу која акредитује код било које међународне организације.“ Формулација „код било које међународне ор-ганизације“ јасно указује да седиште међународне организације не мора бити у држави пријема дипломатске мисије.

5. САСТАВ ДИПЛОМАТСКЕ МИСИЈЕ

Дипломатска мисија је сложен организам у чији састав улазе:а) шеф мисије;б) дипломатско особље, тј. чланови особља мисије који имају дипло-

матски статус.в) административно и техничко особље иг) послужно особље.

9 С. Петровић, Дипломатски практикум, 2001, стр. 44.


Сама организациона структура дипломатског представништва је ше-матизована и, по правилу, обухвата: политички сектор, економски (у не-ким државама и финансијски), штампу, културу и информисање; конзу-ларну службу, војног изасланика и административно-техничку службу.10

Као такво, дипломатско представништво је у свим релевантним сег-ментима под контролом министарства иностраних послова, ствар у строго унутрашњој надлежности државе. Но, с ослонцем на чињеницу да се ради о строго унутрашњој надлежности, држава именовања може поделу на секто-ре у дипломатском делу особља дипломатског представништва, као и избор дипломатских представника, вршити на начине који јој се чини прикладним. Тако је Србија 2010. године поставила 28 економских саветника, пре свега, у државама Европске уније и CEFTE. Ову одлуку чини особеном то што су саветници изабрани од Министарства економије и регионалног развоја, рас-поређени су према правилнику Министарства иностраних послова,11 а пла-ту примају из буџета, али преко Министарства економије.12

У вези са саставом мисије, тешкоће на релацији држава именовања – држава пријема могу да искрсну поводом њене бројности. И у даљој про-шлости је било случајева гломазних мисија, али међународно право није изградило конкретно правило које би се на то питање односило. Конвен-цијом је предвиђено да се број особља мисије утврђује изричитим споразу-мом држава. Ако не постоји споразум, држава код које се акредитује може захтевати да се тај број креће у границама онога што она сматра разумним и нормалним, с обзиром на околности и услове који владају у тој држави и на потребе мисије о којој се ради (члан 11 (1) Конвенције). Држава пријема може, у случају ако сматра да број особља мисије прелази границе разум-ног и нормалног, да одбије да прими службенике поједине категорије без дискриминације. Оптимално решење је ако држава именовања и држава пријема постигну изричити споразум о броју чланова мисије. У супротном, може доћи до спорова, које на основу релевантног правила садржаног у Конвенцији није могуће лако решити. Наиме, критеријум разумног и нор-малног је субјективан, будући да држава пријема одлучује шта је разумно и нормално. Једино ограничење њене субјективне процене је да се устано-вљени критеријум „разумно и нормално“ мора примењивати на све држа-ве без дискриминације. У пракси државе пријема се користе правом које им Конвенција даје у погледу броја чланова мисије у случају заоштрених политичких односа. Тако је, примера ради, Велика Британија, у новембру 1968. године покренула питање броја чланова совјетске мисије у Лондону, налазећи да тај број прелази границе нормалног и разумног. Иако је не-спорно постојала диспропорција у броју чланова особља мисије Совјетског Савеза у Лондону, с једне стране, и броја чланова мисије Велике Британије у Москви, с друге стране, прави разлог спора су афере шпијунаже у које су били укључени и неки чланови дипломатског особља мисије.13 Будући

10 С. Петровић, Дипломатски протокол, 2001, стр. 53; Митић, Ђорђевић, Дипломатско и кон-зуларно право.

11 http://poslovni magazin.biz/magazin (19.12. 2010).12 Ibidem.13 Rousseau, RGDIP, 1969, стр. 859–862; Andrassy, op. cit., стр. 273.


да критеријум „разумног и нормалног“ одређује сама држава пријема, ре-ципроцитет би представљао индиректан начин утврђивања садржине овог стандарда. У пракси, међутим, постоје значајна одступања од реципроци-тета, поготово ако се ради о дипломатским односима између велике силе, с једне стране, и државе која не спада у велике силе, с друге стране.

6. ДИПЛОМАТСКО ОСОБЉЕ МИСИЈЕ

Дипломатско особље чине шеф мисије и чланови особља који поседују дипломатски статус.

Конвенција дели шефове мисија на три класе:а) амбасадоре или нунције акредитоване код шефова држава и друге

шефове мисија одговарајућег ранга;б) посланике, министре или интернунције акредитоване код шефова

држава ив) отправнике послова акредитоване код министра иностраних по-

слова.14

Пре доношења Конвенције о дипломатским односима није се прави-ла разлика између чланова мисије. Особље мисије је прећутно третирано као свита шефа мисије, а природа послова које су поједини чланови ми-сије обављали – административни или послужни – нису били основ за њи-хово разликовање у погледу статуса. Истина, држава одашиљања је могла прибећи категоризацији особља мисије, али та категоризација није има-ла међународноправно значење. Сви чланови особља мисије су у држави пријема имали једнаке имунитете.

И по важећој пракси држава одашиљања категоризује особље дипло-матске мисије у складу са одредбама Конвенције. Међутим, та категори-зација данас има и међународноправна значења, будући да, према Кон-венцији, положај различитих категорија особља дипломатске мисије није идентичан. Да би та категоризација, изворно интерног карактера, добила међународна значења, потребна је сагласност државе пријема. Рецимо, у циркуларном писму упућеном шефовима дипломатских мисија у мају 1985, САД су, између осталог, навеле да је акредитовање дипломата искључиво овлашћење државног секретаријата (Department of State) чија је политика да лице може бити признато за дипломатског представника само под условом да поседује дипломатско звање и врши дужности дипломатске природе.15

14 У дипломатској пракси држава било је покушаја негације поделе дипломатских представника на класе. Најжешћи поборници укидања класа биле су латинскоамеричке државе и Совјетски Савез. Совјетски Савез је у форми Декрета Већа народних комесара 1918. године, увео јединствен назив „опуномоћени представник“ за све своје дипломатске представнике. Да би се уклопио у постојећу праксу означавања класа дипломатских представника, Совјетски Савез је, међутим, у акредитивним писмима означавао класу коју опуномоћени представник има у смислу Бечког правилника из 1815. године. Указом Президијума Врховног совјета од маја 1941. године, уведене су три класе дипломатских заступника: амбасадор (посол), посланик и отправник послова (поверенный в делах). – Andrassy, op. cit., стр. 271.

15 E. Denza, op. cit., стр. 16.


Класа шефова дипломатских мисија не може бити основ за повлачење било какве разлике међу њима, осим у погледу презеансе и етикеције.

Према бечком Правилнику, само су амбасадори поседовали репрезен-тативни карактер у смислу да су не само заступали своју државу у држави акредитовања, већ да су, у исто време, представљали и саму личност свога суверена. На тој основи су, поред низа церемонијалних права и права на највише почасти, поседовали и право непосредног општења са самим су-вереном, без претходног тражења аудијенције.16 У модерном праву оваква позиција амбасадора је изгубила основ. Довољно је у ту сврху указати на чињеницу да Конвенција о дипломатским односима репрезентативни ка-рактер признаје дипломатској мисији, а не шефу мисије, без обзира на ње-гову класу. Репрезентативни карактер амбасадорске функције у класичном међународном праву темељио се на персонификацији државне власти, на чињеници да је држава поистовећивана са владаоцем. После Првог свет-ског рата напуштена је пракса да амбасадоре међусобно размењују само велике силе или, како је то истицано у класичном међународном праву, „само државе које имају права на краљевске почасти“ (царевине, краљеви-не и велике републике).17

Праксу постављања шефова дипломатских мисија у рангу амбасадо-ра утемељила је афирмација принципа суверене једнакости држава. Беч-ким Правилником из 1815, који је редигован у периоду када суверена јед-накост није била део међународног права, ранг амбасадора је резервисан само за велике силе. Остале државе су шефове дипломатских мисија могле именовати у рангу посланика, министара или министара резидената. Од доношења Пакта Друштва народа губи се пракса именовања шефова ди-пломатских мисија у рангу посланика и министара резидената. Тако је већ 1927. Комитет експерата за прогресивну кодификацију међународног пра-ва, установљен од Савета Друштва народа, предложио редукцију шефова дипломатских мисија на амбасадоре и отправнике послова.

Иако се у Конвенцији о дипломатским односима не прави разлика из-међу шефова мисија на основу класа, државе готово без изузетка шефове дипломатских мисија постављају у рангу амбасадора. Разлог такве праксе лежи у престижу, будући да Конвенција, иако искључује суштинску, ма-теријалну разлику између шефова мисија, зависно од класе којој припа-дају, допушта разлику у погледу презеансе и етикеције. Амбасадори, као и остали дипломатски представници прве класе, формално се титулишу као „изванредни представник и опуномоћени министар“ (Envoy Extraordinary and Minister Plenipotentiary).

Израз „изванредни“ се почео употребљавати у другој половини XVII века за ознаку сталних амбасадора. Раније је он коришћен само за амбаса-доре који су слати у специјалне мисије. Пуна титула „изванредни представ-

16 Детаљно о томе, Г. Гершић, op. cit., стр. 57.17 Fauchille, Traité de Droit International Public, I, стр. 45.


ник и опуномоћени министар“ први пут се појавила у преговорима који су довели до закључења Мировног уговора у Нијмегену 1678. године.

Конвенција у прву класу, осим амбасадора, сврстава и нунције акре-дитоване код шефова држава и друге шефове мисије одговарајућег ранга. Нунције су стални и редовни амбасадори Свете столице који се одашиљу ради обављања редовних дипломатских послова.

Света столица их акредитује у државама које папским представници-ма признају аутоматски и de iure, на темељу локалног обичаја, статус до-ајена дипломатског кора. Од деведесетих година прошлог века тој пракси, иначе малог броја држава, придружиле су се Пољска, Мађарска, Естонија, Литванија и Летонија. Интернунцији се, пак, акредитују у државама које папским представницима не признају статус доајена.

Осим нунција, пракса Свете столице познаје и легате – под којима се подразумевају дипломате из реда кардинала, који се шаљу у ванредним ми-сијама специјалне, претежно црквене природе, у католичке земље. За раз-лику од легата, нунцији се, по правилу, не бирају из реда кардинала.

Израз „други шефови мисија одговарајућег ранга“ обухватају лица по-пут амбасадора акредитованих при међународним организацијама (реци-мо, при Организацији уједињених нација), или амбасадоре акредитоване на конференцијама дугог трајања, као што је, примера ради, Конференција о разоружању. У ову групу шефова мисија могли би се укључити и шефови делегација Европске комисије.18

Разлика између шефова мисија прве класе и шефова мисија дру-ге класе то јест „посланика, министара или интернунција акредито-ваних код шефова држава“, почела се губити у XIX веку да би да-нас практично нестала. Она је имала свој рационални основ у време када је амбасадор, као лични представник владаоца, имао право на непосредну комуникацију са владарем државе у којој је акредитован без посредства министра иностраних послова. У савременој пракси разлика се своди на почасти и церемонијална права. Рецимо, шефо-ви мисија друге класе немају, попут амбасадора, право на предикат

18 У неким државама, посебно онима које претендују на чланство у Европској унији или земљама трећег света које имају тешњу економску сарадњу са Унијом, статус шефа дипло-матске мисије признаје се и шефовима делегација Европске комисије.

Шефови делегација Европске комисије акредитују се код шефова држава или влада односне државе. Почев од 1983. године, у акредитивним писмима Комисије титулишу се као амбасадори. Уживају, по правилу, привилегије и имунитете попут шефова мисија држава. То, међутим, нема правни основ у Конвенцији о дипломатским односима већ у билатералним и мултилатералним уговорима (Ламе конвенција IV из 1989). Што се презеанса тиче, рангирани су иза амбасадора који стоје на челу дипломатских представништава држава, а испред отправника послова као шефова мисија.

Хибридна природа шефова делегација Комисије – комбинују елементе представништва међународне организације и државе – израз је одговарајуће природе Европске уније, која у свом бићу сједињује елементе супранационалности са елементима типичне међународне организације.


„екселенције“ осим у случају ако ту титулу имају по неком другом основу него што је то само својство посланика или опуномоћеног министра. Интернунцији су папски посланици друге класе.19

За разлику од прве две класе шефова дипломатских мисија које се ак-редитују код шефова држава, отправници послова акредитују се код ми-нистра иностраних послова.20 Отправнике послова у смислу шефова ди-пломатских мисија (chargés d’affaires) ваља разликовати од привремених отправника послова (chargés d’affaires ad interim). Привремени отправник послова није акредитован у том својству већ је то члан мисије који врши дужност шефа мисије у случају ако је место шефа мисије упражњено или ако је шеф мисије спречен да врши своје функције. Име отправника посло-ва ad interim саопштава било шеф мисије, или ако је спречен да то учини, министарство иностраних послова државе која акредитује министарству иностраних послова државе код које се акредитује или неком другом ми-нистарству које буде уговорено.21

Одредба о привременом отправнику послова унета је у текст Конвен-ције на предлог члана Комисије за међународно право др Милана Бартоша, професора Правног факултета у Београду.

У случају да у држави пријема нема ниједног члана дипломатског особља државе која акредитује, она може, уз сагласност државе код које се акредитује, одредити неког члана административног или техничког особља да управља административно-техничким пословима мисије.

Дипломатски односи на нивоу отправника послова успостављају се, по правилу, у ситуацијама када се нису стекли релевантни услови за пуне дипломатске односе. Ти услови могу бити дипломатске или политичке при-роде.

Услов дипломатске природе може бити, рецимо, непостојање агремана. Политички резон, пак, сугерише да се након периода заоштрених међусоб-них односа, њихово успостављање врши постепено, тј. да се дипломатски односи успостављају на нивоу отправника, да би након извесног времена били подигнути на ниво амбасадора. Тако су, примера ради, дипломатски односи између Француске и Египта прекинути поводом агресије на Египат 1956. године, успостављени најпре на нивоу отправника послова (у априлу 1963. године), а почетком идуће године су подигнути на ниво амбасадора. У пракси нису непознати случајеви да су дипломатски односи између две

19 Интернунцијима су називани и аустријски посланици друге класе у Цариграду, почев-ши од друге половине XVII века па до шездесетих година прошлог века када је Аустрија и у Цариграду почела акредитовати шефове дипломатских мисија у рангу амбасадора. – Гершић, op. cit., стр. 61.

20 Ову класу шефова дипломатских мисија ваља разликовати од отправника послова (ministres chargés d’affaires) који су понекада постављани у XVII и XVIII веку. Шведска је била прва која је своме отправнику послова у Цариграду дала ту титулу 1784. године, а крајем прошлог века носили су је француски дипломатски агенти у Баварској и Црној Гори. – Гершић, op. cit., стр. 64.



земље формално на нивоу амбасада, а ефективно функционишу на нивоу отправника послова. Разлог таквог стања ствари може бити правна или фактичка немогућност да именовани амбасадор преда акредитиве шефу државе. Као пример се може навести случај југословенског амбасадора у Израелу Б. Кошутића, који се, након пар месеци боравка у Тел Авиву, вратио у Југославију, будући да није предао акредитивна писма председни-ку Израела. Политички услов може се састојати и у одговарајућој одлуци међународне организације. Рецимо, Савет безбедности УН је Резолуцијом 757 од 30. маја 1992. године, делујући на основу главе VII Повеље УН, од-лучио „да ће све државе смањити ниво особља у дипломатским мисијама и конзуларним представништвима Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора).“22

У дипломатско особље спадају саветници мисија, секретари и аташеи. Држава именовања нотификује министарству иностраних послова државе пријема именовање чланова мисије, њихов долазак и коначни одлазак или престанак њихових функција у мисији.23 По правилу, држава именовања је слободна у избору чланова мисије, тако да њихова имена не доставља унапред држави пријема као што чини у односу на шефа мисије. Ова чиње-ница, међутим, не спречава државу пријема да у било које време, чак и пре него што односна особа стигне у државу пријема и преузме своје дуж-ности, обавести државу именовања да је односно лице persona non grata (непожељна личност).

Проглашење дипломатског представника за непожељну личност у др-жави пријема по правилу нема утицаја на његов статус у дипломатској служби државе именовања, поготово ако се разлог ускраћивања гостоп-римства не тиче личности дипломатског представника.

Уколико је разлог проглашења дипломатског представника за непо-жељну личност везан за њега самог, нарочито ако постоји основана сумња да је починио одиозно дело попут тероризма, трговине робљем или дро-гом, држава именовања има дискреционо право да га искључи из дипло-матске службе. У том смислу се у пракси помаљају елементи усаглашене, мултилатералне реакције трећих држава. На Самиту групе Г7 одржаном у Токију 1986. године, усвојена је Изјава о међународном тероризму којом се тражи забрана уласка свих лица, укључујући и дипломатско особље, која су протерана или им је забрањен улазак у било коју чланицу групе по основи сумње за умешаност у акте тероризма.

7. САГЛАСНОСТ ДРЖАВЕ ПРИЈЕМА

Право државе именовања да, према својим критеријумима, врши из-бор шефа дипломатске мисије, праћено је правом државе пријема да се изјасни да ли је лице номиновано за шефа мисије за њу прихватљиво.

22 Члан 8. Резолуције.23 Чл. 10 (а) Конвенције.


Уобичајена је пракса да држава одашиљања дискретно, дипломатским каналима, провери да ли је лице које намерава да постави за шефа мисије пожељна личност (persona grata) у држави пријема. У случају позитивног одговора, држава пријема даје тзв. агреман (agrément). Држава пријема има дискреционо право да дâ или одбије агреман без образложења. У прошло-сти је овако схваћено право државе пријема било предмет оспоравања. Ве-лика Британија је тако 1988. године одбила да повуче свог дипломатског представника у Вашингтону лорда Саквила (Sackville), кога је америчка војска прогласила за непожељну личност јер је саветовао једног америчког држављанина како да гласа на изборима. Велика Британија је тврдила да је америчка влада дужна да изнесе разлоге за проглашење њеног дипломате за непожељну личност, те да, ценећи те разлоге, она доноси одлуку да ли ће дипломату повући. Контроверза је дуго тињала,24 исказала се и на самој Конференцији у Бечу 1961. године, да би се дефинитивно разрешила ус-вајањем Конвенције.25

Традиционално се сматра да се постављање шефа мисије (agreation) састоји из два акта: а) неформалне провере код државе пријема да ли је одређена личност прихватљива као шеф мисије; и б) једнако неформалне индикације од државе пријема да је та особа прихватљива (agrément).26

Од правила да се за лица са дипломатским статусом не тражи претход-но давање сагласности изузимају се, према Конвенцији, војни, поморски или ваздухопловни аташеи. Због деликатности њихове функције, Конвен-цијом је предвиђено факултативно право државе пријема да захтева да се њихова имена унапред саопште ради давања сагласности.27

Разлози ускраћивања агремана су многобројни. Бартош их дели на разлоге који се тичу искључиво односа између двеју држава и разлоге који се односе на личност предложеног дипломатског представника. Развојем међународног права изгубио се низ основа за ускраћивање агремана по-пут пола, вере, брачних околности и сл., мада не у потпуности. Рецимо, Саудијска Арабија је 1968. одбила да дâ агреман сер Хорасу Филипсу (Sir Horace Phillips), кога је Велика Британија поставила за амбасадора, због јеврејског порекла.28 Због јеврејског порекла и наводне шпијунске актив-ности и Иран је 2002. одбио да дâ агреман британском амбасадору Редевеју (Reddaway).29 Кувајт је 1983. ускратио агреман шефу америчке мисије јер је претходно три године службовао као генерални конзул у Јерусалиму.30 Прави је куриозитет разлог због кога се данас као основ најчешће наво-ди ранији непријатељски став према држави у којој представник треба да се акредитује или делатност против њених интереса или интереса њених

24 Рецимо, Харвардски пројекат о томе ћути. Види, Calvo, International Law, 1986, стр. 213.25 Члан 9. Конвенције.26 Harward Research, AJIL, 1932, vol. 26, No. 1 and 2, стр. 71.27 Члан 7. Конвенције.28 Satow’s Diplomatic Practise, op. cit., стр. 85.29 Ibidem.30 RGDIP, 1984, стр. 244.


грађана. Тако је 1891. године, Кина одбила да прими америчког посланика Блера (Blair), с образложењем да је пре тога у Сенату говорио и гласао про-тив имиграције кинеских радника у Америку.31 Кина се 1997. године уздр-жала од давања агремана словеначком амбасадору у Кини, због тога што је, како је то протумачила словеначка штампа, предложено лице испољило аг-ресивни антикомунизам. У литератури се често цитира и случај америчког дипломате Келија (Keiley), коме је италијанска влада одбила агреман 1885. године, јер је петнаестак година раније говорио против анексије папске државе. Разлози ускраћивања гостопримства шефу мисије који је добио агреман су, углавном, политичке природе. Тако је 1972. године, Пакистан прогласио ирачког амбасадора за persona non grata јер је у амбасади Ирака у Исламабаду пронађено оружје намењено побуњеницима у Белуџистану. Наредне године, након што је ирачка влада изјавила да поштује суверени-тет и територијални интегритет Пакистана, дипломатски односи су норма-лизовани. Понекада и банални разлози фигурирају као основ ускраћивања агремана. Тако је, рецимо, секретар индијске амбасаде у Уганди проглашен непожељном личношћу због наводне „непожељне делатности“ због тога што се, приликом куповине аутомобила, распитивао о претходном власни-ку (британски држављанин индијског порекла) коме је имовина пре тога конфискована.32

Разумно је да, тек након што добије агреман од државе пријема, др-жава одашиљања формално поставља шефа дипломатске мисије. Имено-вани шеф дипломатске мисије се опрема акредитивним писмом (lettre de créance), чије копије предаје министру иностраних послова а оригинал шефу државе у званичној аудијенцији. Независно од акредитивног писма шеф мисије може поседовати и пуномоћје које се односи на посебне пре-говоре а имајући у виду ограничења која у предузимању аката у вези са закључењем уговора шеф мисије има на основу члана 7. Конвенције о уго-ворном праву (1969).33

Сматра се да је шеф мисије преузео своје функције у држави акреди-товања чим поднесе акредитивна писма или чим нотификује свој долазак и поднесе препис својих акредитивних писама министарству иностраних послова државе акредитовања.34 Алтернативно решење у погледу одређи-вања момента преузимања функције шефа мисије изражава различиту праксу држава. Једна група држава (САД и Велика Британија) за релеван-тан моменат узимају службену нотификацију доласка шефа мисије, а друга, претежна већина држава – моменат формалне предаје акредитованих пи-сама шефу државе.35

31 Бартош, op. cit., стр. 373.32 Andrassy, op. cit., стр. 278.33 Наиме, шефови дипломатских мисија су овлашћени за усвајање текста уговора између

државе која акредитује и државе код које се акредитује на основу саме функције коју врше, а за предузимање других аката у вези са закључењем уговора (нпр. изражавање пристанка на обавезивање), морају поседовати пуномоћје.

34 Члан 13 (1) Конвенције.35 UN Doc. A/CN.4 116, стр. 31 – Да би се искључила било каква дискриминација у примени

ових критеријума, Конвенцијом је утврђено да се они примењују на јединствен начин, што, конкретно, подразумева искључење реципроцитета.


Апсолутна слобода државе именовања у избору шефа мисије ограни-чена је у позитивном дипломатском праву сагласношћу државе пријема. Сагласност државе пријема правда се, као уосталом и слобода државе име-новања, начелом независности и потребом да се успоставе задовољавајући, узајамно корисни, дипломатски односи.

Агреман се, по правилу, тражи само за шефа мисије.Неке државе су у пракси, међутим, установиле технике у односу на

остале чланове дипломатског особља, које, барем делимично, наликују на давање агремана.

Рецимо, амерички Стејт департмент је резервисао право да одреди одговарајућу класификацију особља амбасаде.36 Тако је могуће да лице које држава одашиљања класификује као дипломатског агента, Стејт де-партмент не признаје као таквог већ га сматра чланом административног и техничког особља, дату у нотификацији о постављању чланова дипло-матског особља коју је држава одашиљања дужна упутити држави пријема. Дискреционо право Стејт департмента да прихвати или одбије нотифика-цију није неограничено.

Сличну праксу следи и Велика Британија.37

8. АДМИНИСТРАТИВНО-ТЕХНИЧКОИ ПОСЛУЖНО ОСОБЉЕ

Административно и техничко особље мисије чине административни службеници, технички стручњаци, преводиоци и слично. Члан админи-стративног особља мисије нема дипломатски статус, па, отуда, ни обим привилегија и имунитета који из таквог статуса произлази. Држава ода-шиљања је у обавези да министарству иностраних послова државе прије-ма нотификује долазак и коначни одлазак чланова административног и техничког особља мисије.

У XVIII и XIX веку адмнистративно и техничко особље је било ма-лобројно, делом обухваћено послужним особљем. Ширење обима дипло-матске активности, с једне стране, и сложена техника неопходна за њено успешно обављање, с друге стране, ојачали су позицију чланова мисије ангажованих на административним и техничким пословима. Професио-нални капацитет који се подразумева за обављање ових послова, посебно познавање локалних прилика и језика, навео је државе именовања да за ад-министративне и техничке послове ангажују и држављане државе пријема.

Конвенцијом се послужно особље одређује као особље мисије запосле-но на послужним дужностима у мисији. Реч је о лицима као што су: ба-штовани, кувари, возачи и слично.38 Извесне привилегије које та група

36 J. Brown, „Diplomatic Immunity: State Practise under the Vienna Convention on Diplomatic Relations“, ICLQ, 1988, vol. 37, стр. 56.

37 Ibidem.38 Некада када су амбасадори представљали личне изасланике владаочеве, послуга је била

бројна и делила се на вишу послугу (интенданти, маршали и штал-мајстори) и нижу послугу


лица може уживати не изводе се из међународног права већ из куртоазије. Једино ефективно право које уживају јесте да у случају рата не могу бити задржани већ морају бити репатрирани заједно са лицем у чијој су се служ-би налазили.39

Осим послужног особља које је, по дефиницији, део структуре мисије, дипломатски представник може ангажовати и приватну послугу (приват-ни секретари, домаћи учитељи итд.). Како из саме формулације произла-зи, ова лица нису службеници државе која акредитује већ су у приватној служби члана мисије. Ова чињеница опредељује њихов правни положај. Изједначени су са обичним странцима, а могу им се евентуално признати извесне повластице на бази куртоазије.

9. ДИПЛОМАТСКИ КОР

Дипломатски представници акредитовани у једној земљи сачињавају дипломатски кор (Corps diplomatique). По својој природи, дипломатски кор није правно лице, скуп појединаца повезаних међусобним правима и обавезама, већ просто један слободан скуп одвојених, једно према другом независних лица, међу којима постоји чисто морална веза заснована на со-лидарности извесних права и интереса њихових дотичних држава, уколи-ко та солидарност не може постојати без штете по независност сваке од тих држава.40 Дипломатски кор наступа као целина у церемонијалним по-водима као што су, примера ради, прославе државних празника, честитке шефу државе, дипломатске свечаности и слично. У појединим, истина рет-ким ситуацијама, дипломатски кор наступа са политичком конотацијом, изражавајући солидарности међународне заједнице држава (протест пово-дом евентуалне повреде дипломатских привилегија и имунитета).

На челу дипломатског кора налази се доајен (doyen du corps diplomatique). Доајен дипломатског кора се одређује на основу два објек-тивна критеријума:

а) доајен, по правилу, припада највишој класи дипломатских пред-ставника – класи амбасадора;

б) дан и час преузимања функција.Други критеријум је релативизован одредбом Конвенције која пред-

виђа да је критеријум дана преузимања функције без уштрба на „праксу прихваћену од стране држава пријема“, која се тиче првенства папских ди-пломатских представника.

У случају опозивања агремана, тј. проглашења дипломата за непожељ-ну личност (persona non grata), држава именовања, по правилу, повлачи ди-пломатског представника. Уколико тако не поступи, држава пријема може протерати дипломатског представника попот обичног странца јер, како

у коју су улазили: собари, лакеји, кочијаши и други разни послужитељи. – В. Гершић, op. cit., стр. 80.

39 Бартош, op. cit., стр. 475.40 В. Гершић, op. cit., стр. 76.


је нагласио Међународни суд правде у спору поводом талаца, у случају да држава именовања не опозове дипломатског представника проглашеног за непожељну личност, губитак дипломатских привилегија и имунитета је „скоро моменталан“.41 „Скоро моменталан“ у пракси подразумева да се дипломатском представнику оставља примерен рок, по правилу 48 или 25 часова,42 да напусти територију државе пријема.

10. ФУНКЦИЈЕ ДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА

Појам заступања државе у међународним односима временом се про-ширивао, пратећи интензивирање међународне сарадње између држава. Ова чињеница је имала значајан утицај на дефинисање функција дипло-матских представника. У почетку се заступање државе именовања у држа-ви пријема углавном сводило на политичко заступање, да би се временом проширило и на неполитичка подручја.

Конвенција о дипломатским односима наводи следеће основне функ-ције дипломатских представника:

а) Представљање државе која акредитује код државе код које се ак-редитује. Дипломатска мисија представља државу именовања у држави пријема. Мисија, посебно преко шефа мисије, јесте овлашћени представ-ник своје владе у комуникацији са владом државе пријема, или у било којим расправама које се воде о питањима која искрсавају у међусобним односима две државе. Другим речима, функција представљања се, по својој правној природи, може упоредити са прокуром.

Представљање државе врши се радњама дипломатских представника као органа државе, па се, стога, радње дипломатског представника сма-трају актима државе именовања. Изузетак су радње које су неспојиве са функцијама мисије. Таквима се, према схватању Велике Британије, сма-трају активности које се предузимају ради стицања финансијске користи, попут продаје авионских карата или туристичких услуга, наплаћивање накнада за часове језика или предавања и едукативне активности.43 Насу-прот томе, било која радња или активност дипломатског представника која доприноси јачању личних односа дипломатских представника држи се за функцију представљања. Рецимо, у случају Heirs of Pierre S. v. Austria Врхов-ни суд Аустрије је нашао да функција представљања државе одашиљања подразумева учешће у активностима, у конкретном случају дипломатском лову организованом у Карађорђеву, које јачају личне контакте дипломат-ских представника. На тој основи Суд је закључио да је Аустрија дужна да исплати накнаду штете наследницима француског амбасадора у Србији кога је у лову нехотице лишио живота аустријски амбасадор.

Уколико се дипломатски представник својом активношћу меша у унутрашње послове државе пријема, она обично таквог дипломатског

41 United States Diplomatic and Consular Staff in Tehran, ICJ Reports, 1980, para 86.42 Eritrea Ethiopia Claims Commission, 19 децембар 2005.43 Denza, op. cit., стр. 35.


представника или другог члана дипломатске мисије проглашава за persona non grata. Примера ради, Влада Сингапура је 1988. тражила опозивање ди-пломатског представника САД због убеђивања правника супростављених Влади Сингапура да учествују на изборима. Исте године Никарагва је про-терала амбасадора САД и седам америчких дипломата због покушаја дес-табилизације Никарагве подстицањем револта против законите владе те земље. У јуну 1976. Египат је протерао либијског амбасадора због ширења памфлета против египатског председника Ел Садата и тајних операција против египатске владе.

б) Заштита у држави код које се акредитује интереса државе која ак-редитује и њених држављана, у границама које дозвољава међународно право. Ова функција дипломатских представника јесте облик операцио-нализације опште функције заступања државе именовања у држави прије-ма. Обављање ове функције подвргнуто је једном општем услову који се састоји у томе да заштита интереса домаћих физичких и правних лица тре-ба да се обавља на начин који не повређује релевантна правила међуна-родног права. Од посебног интереса у овом контексту је забрана мешања у унутрашње ствари државе пријема.

Од деведесетих година прошлог века упадљиво је, међутим, да дипло-мате великих западних сила, посебно дипломате САД, крше ово правило непосредно се мешајући, чак и арбитрирајући, у политичким пословима неких држава, посебно у државама тзв. транзиције. Ова појава се понекад назива дипломатократијом.

Забрана мешања у унутрашње ствари државе пријема не ограничава се на политичку сферу, већ укључује и обавезу поштовања релевантних нор-ми и института унутрашњег права државе пријема. Посебно се инсистира на поштовању правила о исцрпљењу локалних правних лекова у судским поступцима који се воде пред судовима државе пријема као услова за пре-дузимање дипломатских мера са циљем заштите интереса домаћих физич-ких и правних лица.

в) Преговарање код владе код које се акредитује. Чланом 7. Конвенције о уговорном праву (1969) предвиђа да се представницима њихових држа-ва и без обавезе подношења пуномоћја сматрају и шефови дипломатских мисија. Овакво овлашћење шефова дипломатских мисија произлази из представничког карактера њихових функција. Овлашћење шефова дипло-матских мисија у конкретној ствари ограничено је у двоструком смислу: ratione materiae (односи се само на уговоре који се закључују између држа-ве именовања и државе пријема) и ratione valorem (ограничено је на сврхе усвајања текста уговора). Дакле, шеф дипломатске мисије, сходно правили-ма Конвенције о уговорном праву, не би могао да изрази пристанак државе на обавезивање или предузме неки други акт у вези са уговором без посеб-ног, формалног пуномоћја.

г) Обавештавање, свим дозвољеним средствима, о условима и развоју догађаја у држави код које се акредитује и подношење извештаја о томе влади државе која акредитује. Функција обавештавања је у пракси најдели-


катнија дипломатска функција. Предмет ове функције нису само акти вла-де и других државних органа државе пријема већ укупне политичке, кул-турне, социјалне и економске активности у држави пријема које могу бити од интереса за државу одашиљања. Основни извор контроверзи је питање средстава којима се обавештења прикупљају.

Ван спора је посматрање (observation) као допуштен начин прикупљања обавештења по међународном праву. Међутим, чак и посматрање може бити предмет рестриктивних мера у држави пријема. Наводи се, тако, да су у прошлости СССР и државе источног блока, те Иран, Саудијска Арабија, Израел, Албанија и Швајцарска и новинске чланке сматрале поверљивим материјалом.44

Ствари су, међутим, знатно компликованије код других начина при-купљања обавештења, начина који би се у поређењу са посматрањем могли назвати активним начинима. Међународно право не садржи дефиницију шпијунаже, па се отуда шпијунажа регулише на бази правила унутрашњег права државе пријема. Неке државе, рецимо, забрањују прикупљање ин-формација преко приватних лица и квалификују га као мешање у унутра-шње ствари земље. Будући да дипломатски представници поседују кривич-ноправни имунитет, недозвољено прикупљање информација санкционише се проглашењем одређене особе за непожељну личност (persona non grata).

Функција обавештавања је по својој природи двосмерна. Дипломатски представник не само што прикупља релевантна обавештења о стању ствари у држави пријема, већ на захтев надлежних органа државе пријема пружа релевантне информације о стању ствари у својој земљи. Посебно се сматра нормалним, чак, по некима, и међународном обавезом да се пруже све објек-тивне информације општег карактера попут стања законодавства, услова под којима се општи са странцима, правног положаја странаца и слично.

д) Унапређивање пријатељских односа и развијање привредних, кул-турних и научних односа између државе која акредитује и државе код које се акредитује.

Конвенција о дипломатским односима не набраја дипломатске функције лимитативно. Јасну индикацију у том смислу представља уводна реченица члана 3. Конвенције, у којем се утврђују функције дипломатске мисије, а по којој се функције дипломатских представника „састоје нарочито у“ поб-ројаним функцијама. Осим њих, дипломатска мисија може обављати и дру-ге функције. Оне се могу поделити у две групе. У једну групу улазе додатне функције дипломатске мисије које се утврђују на основу споразума између државе одашиљања и државе пријема. Најчешће су то функције које, по правилу, обављају конзуларни представници, као што су: регистрација смр-ти, рођења и бракова својих држављана, издавање пасоша, овера исправа и других аката на основу важећих међународних конвенција. Споразумом се утврђује да лице које има дипломатски статус обавља и одређене конзуларне функције. Ова појава се у теорији међународног права назива кумулацијом

44 С. Петровић, Дипломатски протокол, 2001, стр. 31.


дипломатских и конзуларних функција. У другу групу улазе тзв. ванредне функције дипломатске мисије, где дипломатска мисија једне државе заступа интересе треће државе која нема дипломатску мисију у држави пријема. У том смислу Конвенцијом утврђује да дипломатска мисија може, на тражење неке треће државе која нема представништво у тој држави, преузети при-времену заштиту интереса те треће државе и њених држављана45 и заштиту интереса државе која је прекинула дипломатске односе ако та држава пове-ри заштиту односној дипломатској мисији а држава пријема то прихвати.46

11. СТАТУС ДИПЛОМАТСКОГ ПРЕДСТАВНИШТВА

11.1. Просторије дипломатске мисије

Под „просторијама дипломатске мисије“ подразумевају се зграде или делови зграда и околна земљишта која се користе за потребе мисије, укљу-чујући и резиденцију шефа мисије.47

Притом је ирелевантан својински статус ових објеката – да ли су у власништву државе одашиљања, треће стране или су изнајмљени. Просто-ријама мисије уподобљавају се и зграде или станови у којима станују лица која се налазе на дипломатској листи. У пракси се, понекад, са положајем дипломатске мисије изједначује, на основу споразума, положај домова кул-туре страних држава и читаоница. То се чини тако што се ови објекти фор-мално квалификују као саставни део дипломатске мисије.

Конвенцијом је предвиђено да су просторије мисије неповредиве,48 тако да органи територијалне државе могу да уђу у просторије мисије само уз пристанак шефа мисије. Израз „шеф мисије“ се у пракси користи ек-стензивно тако да се под њим подразумевају како формални шеф мисије, тако и лице које га у његовом одсуству замењује. Правило о неповредиво-сти се односи на просторије дипломатске мисије у целини.

45 Члан 46. Конвенције.46 Члан 45. Конвенције.47 Стога се може сматрати неодрживом аргументација Бугарске у спору који је избио са Југо-

славијом 1952. године. Наиме, 9. јула те године органи бугарске Сужбе државне безбедности упали су у двориште југословенске Амбасаде у Софији и силом одвели једног југословен-ског држављанина који се налазио у дворишту. На протест југословенске Владе, Бугарска је одговорила да овим актом органа бугарске Службе државне безбедности није повређено правило о неповредивости дипломатских просторија будући да ти органи нису ушли у саму зграду саме дипломатске мисије.

48 Члан 22. Конвенције. Правило је установљено у периоду конституисања сталних дипломат-ских представништава. У том периоду, међутим, неповредивост дипломатских представ-ништава имала је шири домашај ratione loci. Рецимо, у Венецији, Риму и Мадриду те ванев-ропским државама у којима је важио режим капитулација успостављен је обичај franchise de quartier на основу кога су амбасаде уживале екстериторијалност и право да се супроста-ве хапшењу лица у амбасади и изузеће од пореза на робу која је намењена амбасади. Вре-меном је franchise quartier прерастао у злоупотребу, учинивши амбасаде стециштем крими-налаца. Овакав статус амбасада изгубио се у европским земљама у XVIII веку. Међутим, у земљама Далеког истока важио је, на основу уговора о капитулацијама закљученим са ве-ликим европским силама, у XIX и почетком XX века.


У Конвенцији се инсистира на рестриктивном тумачењу пристанка шефа мисије као основу за улазак органа територијалне државе у амбасаду. Део теорије, а и ранија пракса, стајао је на становишту да се пристанак шефа мисије претпоставља у случају ванредних околности попут пожара, попла-ва и слично. Такво тумачење је дало основа злоупотребама или покушајима злоупотреба у доба хладног рата како би се органима територијалне државе омогућило да уђу у амбасаду. На Бечкој конференцији био је поднет аманд-ман у том смислу али није прихваћен.49 У дискусији је, између осталог, ис-такнуто да је „тешко претпоставити да ће шеф мисије одбити да сарађује у случају ванредних околности“50 те да у том случају држава пријема може огласити шефа мисије personom non grata.51

Да би се избегле злоупотребе у погледу тумачења ко замењује при-времено одсутног шефа мисије, Конвенција утврђује „ако је место шефа мисије упражњено или ако је шеф мисије спречен да врши своје функ-ције, отправник послова ad interim дела привремено као шеф мисије“.52 Име отправника послова ad interim саопштава се министарству иностра-них послова државе код које се акредитује. Интересантан случај догодио се 1929. године у Паризу. Француске власти су, користећи одсуство шефа совјетске мисије, ушле у зграду амбасаде на позив првог саветника амба-саде Бјезедовског и том приликом извеле из амбасаде саветникову жену и дете. Бјезедовски је пре тог догађаја побегао из амбасаде јер је наводно био принуђаван да се врати у Совјетски Савез, а његова жена и дете задржа-ни су силом у амбасади.53 Ова акција је оправдавала аргументацијом да „ниједна цивилизована држава не може дозволити да страно посланство буде место заточења или, a fortiori, место егзекуције“.54 Аргументација би се, у светлости Конвенције о дипломатским односима, тешко могла при-хватити, будући да наведени дипломата није формално оглашен као лице које замењује шефа мисије у његовом одсуству.

Неповредивост просторија дипломатске мисије је, изузев у случају сагласности шефа мисије, апсолутне природе. Апсолутни карактер те не-повредивости потврђен је и од Мешовите комисије Етиопије и Еритреје. У вези са позивањем Етиопије на кредибилне обавештајне извештаје да Еритреја користи дипломатско представништво у илегалне сврхе, Коми-сија је нагласила да, чак и ако би постојали јасни докази о криминалној активности Еритреје у њеном дипломатском представништву у Етиопији, не постоји правно средство које би Етиопију овластило да затвори то ди-пломатско представништво.55 Због таквог карактера неповредивости

49 У Амандману се предлагало да се установи обавеза шефа мисије да „сарађује са локалним властима у случају ватре, епидемије или других ванредних околности“. – v. U.N. Doc. A/Conf. 20/C. тач. 1. л. 129.

50 YILC, 1958; Бартош, I, op. cit., стр. 129.51 Бартош, Ibidem, стр. 130.52 Члан 19. Конвенције.53 Genet, Traité de Diplomatie et de Droit Diplomatique, 1931, I, стр. 547–548.54 Sibert, Traité de Droit International Public, 1951, II, стр. 24.55 Diplomatic Claim Eritrea’s Claim 20 between the State of Erirea and the FR of Ethiopia, Partial

Award, стр. 12.


дипломатског представништва је и формирана пракса да држава прије-ма надокнађује штету проузроковану догађајима попут побуне или било које врсте напада, иако таква накнада није установљена као правна обаве-за. Улазак органа територијалне државе у просторије дипломатске мисије ради спречавања извршења кривичног дела или преузимања радње ради кажњавања починилаца кривичних дела у амбасади, а без одобрења шефа мисије, не може се сматрати допуштеним.

Такво становиште потврђено је и у пресуди Међународног суда правде у случају који се тицао дипломатског и конзуларног особља САД у Техе-рану (1980). Наиме, у наредби ајатолаха Хомеинија од 17. новембра 1979. године наводи се, између осталог, да је америчка амбасада била „центар шпијунаже и завере“ и да „ти људи који су ковали заверу против нашег исламског покрета на том месту не уживају међународно дипломатско по-штовање“. Он је изричито изјавио да ће просторије амбасаде и таоци ос-тати тако све док САД не изруче бившег шаха ради суђења и док не врате његову имовину Ирану. Осим тога, ајатолах у својој наредби налаже мили-тантним студентима који су држали таоце да „предају црнце и жене, ако се докаже да нису шпијуни, Министарству иностраних послова тако да се од-мах протерају из Ирана“. Међународни суд правде је у својој пресуди такав поступак Ирана оквалификовао као поновљено и мултипликовано кршење прописа бечких конвенција.56

У овом правцу се креће и новија пракса држава. За време демонстра-ција либијског шефа Гадафија у Енглеској 1984. године, испред Амбасаде либијског народног бироа у Лондону испаљено је неколико метака из би-роа од којих је један убио жену – полицајца. Британска Влада се уздржала од издавања наредбе органима реда да уђу у зграду дипломатске мисије али је инсистирала на опозиву комплетне мисије, прогласивши све чланове ми-сије за personae non gratae.57

Кршења правила о наповредивости просторија дипломатске мисије58 су ретка у пракси и могу се сматрати инцидентима.

Рецимо, јужноафричка полиција је 1985. године упала у амбасаду Хо-ландије у Јоханесбургу и ухапсила холандског научника који је наводно помагао Менделин Афрички национални конгрес. Холандија је оштро про-тестовала и запретила прекидом дипломатских односа. Након тога, уха-пшени научник је ослобођен, а тадашња влада беле мањине се извинила Холандији правдајући поступак полиције наводним незнањем да се радило о дипломатском представништву.59 Упад уругвајске полиције у Амбасаду

56 ICJ Reports, 1980, paras. 73–76.57 Starke, Introduction to International Law, 1989, стр. 425–426.58 Електронско прислушкивање дипломатског представништва не сматра се повредом прави-

ла о неповредивости у смислу члана 22. Конвенције. Могло би се, међутим, подвести под ометање слободе комуникације утврђене чланом 27. Конвеције. За разлику од електронског прислушкивања, постављање прислушних уређаја у само дипломатско представништво је кршење правила о неповредивости.

59 RGDIP, 1986, стр. 180.


Венецуеле у Монтевидеу 1976. ради хапшења једног бегунца довео је до прекида дипломатских односа између те две државе.60

Кршење универзално прихваћеног правила о неповредивости дипло-матских просторија неретко наилази на колективну осуду. Када су при-падници америчке војске током оружане интервенције у Панами 1989. упа-ли у резиденцију амбасадора Никарагве у наводној потрази за панамским председником Норијегом, резолуција Савета безбедности Уједињених на-ција којом је осуђен упад у резиденцију није донета само због вета САД. Од 15 чланица Савета једино се још Велика Британија уздржавала од гла-сања, иако је њена позиција у том погледу да насилни упади у дипломатско представништво нису у складу са чланом 22. Конвенције.61

Држава именовања у случају теже повреде неповредивости дипломат-ског представништва реагује, по правилу, прекидом дипломатских односа. Понекад, међутим, прибегава и мерама одмазде које нису утемељене пра-вилима Конвенције. Рецимо, када су оружане снаге Јужног Јемена 1979. године упале у дипломатско представништво Ирака и ухапсиле три лица, Ирак је не само опозвао свог амбасадора у Адену него и похапсило све чла-нове јеменске мисије у Багдаду.

Неповредивост дипломатског представништва ваља, међутим, разли-ковати од имунитета од јурисдикције судова државе пријема. Не постоји знак једнакости између те две установе. Рецимо, неприкосновеност ди-пломатског представништва не значи и имунитет од јурисдикције судова државе пријема у погледу спорова над земљиштем на коме је зграда пред-ставништва или власништва или других права над самом зградом. Водећи судски преседан у том смислу је одлука немачког Савезног уставног суда у случају који се тицао јурисдикције над југословенском војном мисијом. Суд је у својој одлуци62 истакао, између осталог, да ниједна одредба Кон-венције о дипломатским односима не спречава немачке судове у вршењу јурисдикције у случајевима који се тичу просторија дипломатске мисије уколико то не иде науштрб обављања дипломатских функција.63

Држава пријема има специјалну обавезу да предузме све потребне мере да би спречила насилан улазак у просторије мисије или њихово оштећење, нарушавање мира мисије или повреду њеног достојанства од приватних лица или група. Насилан улазак у просторије мисије није допуштен ни у случају илегалних активности у тим просторијама.

Примењујући ову обавезу у случају америчког дипломатског и конзу-ларног особља у Техерану, Међународни суд је, између осталог, истакао да пропуштање иранских власти да предузму одговарајуће мере ради заштите амбасаде САД конституише само по себи „јасну и озбиљну повреду члана 22. Бечке конвенције о дипломатским односима“.64

60 RGDIP, 1977, стр. 330.61 Denza, op. cit., стр. 124.62 ILR 1962, vol. 38, стр. 162; ILR 1969, vol. 65, стр. 108.63 У конкретном случају, тужилац, немачки држављанин, тражио је исправку у земљишним

књигама у смислу да се власништво над земљиштем на коме је зграда мисије изграђена пренесе са југословенске државе на њега. Тужбени захтев је Суд, иначе, одбио.

64 United States Diplomatic and Cosular Staff in Tehran, ICJ, Reports 1980, para 67.


У оправданим случајевима сама дипломатска мисија може захтевати додатно обезбеђење просторија дипломатске мисије.

Тако је, рецимо, 4. марта 1965. године, амерички амбасадор у Москви информисао совјетско Министарство иностраних послова да је амбаса-да обавештена о антиамеричким демонстрацијама студената Московског универзитета и Универзитета Лумумба и стога је изразио очекивање да ће совјетска Влада испунити своје обавезе у погледу заштите америчке амба-саде.65 У случају да пропусти да изврши ову специјалну обавезу, држава пријема одговара на основу релевантних правила међународног права. Тако је Међународни суд правде у случају који се тицао дипломатског и конзу-ларног особља САД у Техерану у својој пресуди, између осталог, одлучио да је Влада Исламске Републике Иран у обавези да накнади штету Влади САД за повреду учињену последњим догађајима од 4. новембра 1979. годи-не. Суд, међутим, није одлучио о облику и обиму такве накнаде штете ре-зервишући право да то утврди у каснијем поступку уколико се не постигне споразум међу странама. За овакву одлуку Суда одлучујући је био налаз да је 4. новембра 1979. године иранска Влада пропустила да предузме било какве мере да спречи напад на просторије, особље и архиве америчке ми-сије или да га заустави пре него што је завршен. Штавише, Суд је нашао да релевантне чињенице које показују „да је иранска Влада 5. новембра 1979. године пропустила да предузме одговарајуће кораке за заштиту америчких конзулата у Тебризу и Ширазу. Поред тога оне показују, према мишљењу Суда, да пропуштање иранске Владе да предузме такве кораке није било уз-роковано пуком непажњом или недостатком одговарајућих средстава“.66

Нарушавање мира мисије, које је, према Конвенцији, део неповреди-вости мисије односи се на широк спектар радњи и пропуста и утврђује се према конкретним околностима. Тако се, рецимо, сматра да је пуштање гласне музике испред ватиканске амбасаде у Панами у коју се склонио па-намски председник Норијега, организовано од САД, представљало повре-ду неповредивости дипломатске мисије Ватикана.

Конвенција не садржи одредбу о домашају правила о неповредивости дипломатске мисије ratione temporis. Изгледа разумно да правило важи од момента када особље мисије запоседне дипломатске просторије. У том сми-слу се развија и новија пракса. Рецимо, Кина и САД су, у односу на зграде дипломатских представништава изграђених у Пекингу и Вашингтону 2003. године, за релевантан моменат узеле датум запоседања представништва.

Што се тиче престанка неповредивости, ствар је специфичне природе. Конвенција намеће обавезу држави пријема да поштује неповредивост ди-пломатских просторија мисије и у случају прекида дипломатских односа или ако је мисија коначно или привремено окончана.67 Штавише, архива и документи мисије неповредиви су у свако доба и ма где се налазили.68

65 Harris, Cases and Materials on International Law, 1973, стр. 295.66 United States Diplomatic and Consular Staff in Teheran, Judgment, ICJ Reports 1980, paras. 63, 95

(6).67 Члан 45. Конвенције.68 Члан 24. Конвенције.


Забрана повреде достојанства дипломатске мисије од стране приватних лица или група у пракси се може показати као деликатна у светлости сло-боде говора и окупљања. Протести и други облици изражавања неслагања или незадовољства политиком државе именовања у близини дипломатског представништва не могу се, сами по себи, квалификовати као повреда дос-тојанства дипломатске мисије. Попримају карактер повреде достојанства уколико укључују увредљиво понашање у близини амбасаде попут паљења заставе или слике/лутке шефа државе и слично. Рецимо, аустралијски Апе-лациони суд је својом пресудом из 2002. године наложио уклањање 124 бела дрвена крста која су припадници источнотиморске заједнице у Аус-тралији поставили испред Амбасаде Индонезије у Канбери у знак протеста због жртава интервенције индонежанске армије у Источном Тимору. Суд је нашао да овакво понашање представља повреду достојанства Амбасаде Индонезије.69

Конвенција не предвиђа обавезу држава уговорница да инкримини-шу повреде неповредивости мисије. Међутим, Конвенцијом о спречавању и кажњавању кривичних дела против лица под међународном заштитом, укључујући и дипломатске агенте (1973), предвиђена је обавеза уговорница да насилни упад на службене просторије или приватни стан или превозно средство лица под међународном заштитом сматрају кривичним делом по националном праву.70

Неповредивост просторија мисије се протеже и на намештај и друге предмете који се у њима налазе, као и превозна средства која не могу бити предмет никаквог претреса, реквизиције, заплене или мера извршења. Ди-пломатска мисија и њен шеф имају право да користе заставу и грб своје земље, како на просторијама мисије, тако и на резиденцији шефа мисије и на његовим средствима превоза.

Превозна средства се широко схватају, тако да обухватају приватне чамце или бродове и авионе те моторна возила. Не односе се, по прави-лу, на јавни транспорт који шеф мисије користи. Изузетно, броду који је 1916. године превозио папске нунције у Аргентину и Колумбију било је до-пуштено да истакне и папску заставу како би се брод заштитио од напада подморница.71

Право коришћења заставе и грба државе именовања на дипломат-ском представништву није постојало пре XIX века док је важила фикција о екстериторијалности на основу које се дипломатско представништво и земљиште на коме је изграђено сматрало саставним делом територије др-жаве именовања. Застава и грб су се истицали само изузетно у ванредним околностима да би се држављани државе именовања лакше оријентисали (рецимо, приликом опсаде Париза 1870. године) или поводом национал-ног празника.

69 International Law Reports vol. 101, стр. 202.70 Члан 2 (б) Конвенције.71 RGDIP, 1916, стр. 606–608.


Конвенција не стипулише изричито право истицања заставе државе именовања, али се оно сматра обичајним правилом.

Заставу на превозном средству може да истакне само шеф мисије или отправник послова ad interim када користи возило у сврху службене посе-те.

11.2. Архива и документи дипломатске мисијеПравило је да су архива и документи мисије неповредиви у свако доба

и ма где се налазили.72 Мада је неповредивост архива и докумената по-средно обезбеђена правилом о неповредивости просторија дипломатске мисије, Конвенција садржи и посебно правило о неповредивости архива и докумената имајући у виду њихов значај за активности дипломатске ми-сије. Смисао наведене одредбе је у томе да је неповредивост архива и до-кумената самостално правило, из чега следи обавеза државе пријема да ту неповредивост поштује ма где се архива и документи мисије у конкретном тренутку налазе.

Неповредивост архива, попут неповредивости самог дипломатског представништва, подразумева две обавезе државе пријема:

a) да њени службеници не могу пленити архиву, испитивати садржи-ну архиве нити је објављивати и

б) да предузимају мере ради спречавања приватних лица да архиву заплене или повреде њен поверљиви карактер.73

Заштита архиве и докумената мисије важи и за случај прекида дипло-матских односа као и у случају избијања непријатељстава. У таквим слу-чајевима обично се до транспортовања архива и докумената у згради ми-сије оставља један чиновник у својству чувара (garde-neubles).

Правило о неповредивости архиве и докумената обухвата службе-не архиве и документе и приватне архиве и преписку дипломата. У том смислу, Конвенцијом се утврђује да документи и преписка дипломатског представника уживају неповредивост.74 Једини изузетак чине делови ар-хиве дипломатског представника који се тичу случајева у којима се при-знаје грађанска јурисдикција државе пријема. Нема правног основа за било какво разврставање архива које би, у односу на поједине делове архива или поједине документе, искључивало неповредивост.

Тако се не може прихватити подела дипломатских архива и докумена-та на оне који потичу из времена пре прекида дипломатских односа и оне који се односе на доцнији период.75 Такве поделе имају практичну сврху да оправдају извесне поступке државе пријема. У конкретном случају радило се о томе да је Француска, након прекида дипломатских односа са Ватика-ном, извршила преглед архиве бивше Нунцијатуре и, почетком 1907. годи-

72 Члан 24. Конвенције.73 YILC 1957, II, стр. 137.74 Члан 30 (2) Конвенције.75 Fauchille, Traité de Droit International Public, I 3, стр. 74.


не, вратила документа која су потицала из времена пре прекида односа.76 Хитлер је, пак, конструисао фикцију да Немачка има право увида у архиву мисије окупираних непријатељских земаља, док тим правом не располаже у односу на архиву мисија других непријатељских земаља.

11.3. Олакшице у раду мисије и слобода кретањаПостоји општа обавеза државе пријема да пружи сваку помоћ дипло-

матској мисији са циљем успостављања дипломатске мисије и њеног нор-малног функционисања.

Рецимо, дипломатској мисији може бити потребна помоћ владе и орга-на државе пријема у току успостављања мисије. У том смислу предвиђено је да држава пријема мора држави која акредитује олакшати да на њеној територији, у оквиру њених законодавстава, стиче просторије потребне за њену мисију, или јој помоћи да дође до просторија на неки други начин. Ова обавеза укључује и помоћ мисијама да добију одговарајуће станове за чланове мисије.77

Држава пријема обезбеђује члановима мисије слободу путовања и кре-тања на својој територији. Изузетак од овог правила односи се на зоне у које је улаз забрањен и посебно регулисан из разлога националне безбед-ности.78

Ограничења у погледу слободе кретања дипломатских представника нису реткост, поготову у доба хладног рата. Та ограничења су установљава-на углавном на два начина:

а) индиректно, проглашењем великих подручја за зоне безбедности. У том смислу свака земља може установити зоне безбедности око важних, стратешких војних објеката. Понекада се као зоне безбедности проглаша-вају читави делови земље. Тако је, примера ради, у дужем времену Совјет-ски Савез проглашавао делове централне Азије и Закавказје као забрањену зону;

б) директно, ограничењем слободе кретања страних дипломатских представника на релативно уско подручје око седишта мисије (на пример, Влада Замбије је одредила да страни дипломатски представници могу без икаквих услова путовати 25 миља од Лусаке а ако иду ван тог подручја мо-рају имати посебне дозволе,79 а Совјетски Савез и Кина ограничавали су кретања свих дипломата на уски круг око главног града, а за кретање ван тог круга тражено је посебно одобрење.)

Обично су такве мере наилазиле на одговор друге стране, тако да су се одговарајућа ограничења у погледу слободе кретања дипломата успоста-вљала на реципрочној основи.80

76 Бартош, op. cit., стр. 448.77 Члан 21. Конвенције.78 Члан 26. Конвенције.79 RGDIP, 1968, стр. 750; Andrassy, op. cit., стр. 291.80 Тако су САД, 12. новембра 1963. године, ревидирале систем затворених зона за совјетске

грађане. Према тој одлуци, одређене су безбедносне зоне у које је забрањен улаз, како


Специфичне је природе ограничење које намећу закони Саудијске Арабије у односу на градове-светилишта Меку и Медину. Преко 1.300 го-дина немуслимани немају право приступа овим градовима,81 тако да се ова општа забрана односи и на дипломате немуслиманске вере.

Конвенција предвиђа да се вализа дипломатске мисије може поверити и капетану брода или заповеднику трговачког ваздухоплова који треба да стигне на дозвољено место уласка на територији државе пријема. Капетан, односно заповедник нема, међутим, статус дипломатског курира. По спо-разуму са надлежним органима државе пријема, мисија у том случају може послати једног члана дипломатске мисије да непосредно и слободно преуз-ме пошту од капетана брода или команданта ваздухоплова.82

За разлику од дипломатске вализе, лични пртљаг дипломатског пред-ставника не ужива неповредивост. У случају основане сумње да се верује да тај пртљаг садржи предмете који не уживају ослобођење од царина и такса или предмете чији је увоз или извоз забрањен или подлеже каран-тинским прописима државе код које се акредитује, може се извршити пре-глед пртљага, али само у присуству дипломатског агента или његовог овла-шћеног представника.83

Слобода општења. Слобода општења дипломатске мисије од суштин-ског је значаја за обављање њених функција. Отуда Конвенција не само што дозвољава слободно општење мисије у све службене сврхе, већ предвиђа да је држава пријема дужна да штити слободу општења мисије.84 Конвенција предвиђа да у општењу са владом и са другим мисијама и конзулатима др-жаве која акредитује, ма где се они налазили, мисија може употребљава-ти одговарајућа средства комуникације, укључујући дипломатског курира и поруке кодексом или шифром. Мисија једино не може поставити и ко-ристити отпремну радио-станицу без сагласности државе пријема. Овако широка дефиниција одговарајућих начина комуникације представља ино-вацију у међународном праву. Наиме, раније је слобода коришћења одго-варајућих средстава комуникације била у принципу ограничена на кому-никацију између дипломатске мисије и владе државе одашиљања, на једној страни, и комуникацију са конзулатима на територији државе пријема који су се налазили под јурисдикцијом дипломатске мисије, с друге стране. Ко-муникацију са амбасадама и конзулатима у другим државама, дипломатска мисија је обично вршила преко свог министарства иностраних послова.

совјетским грађанима, тако и совјетским дипломатама. Изузетак су једино били совјетски грађани који су у Америци боравили на основу програма размене или совјетски грађани акредитовани као дипломатски представници у Секретаријату УН. За путовање кроз одређене зоне совјетски грађани су морали прибавити посебно одобрење, а притом им није било дозвољено да изнајмљују аутомобиле без возача током путовања нити да као средства транспорта користе хеликоптере или авионе. – Dept. Of State Press Release no. 579, no. 12, 1963. године, AJIL, 1964, vol. 58, стр. 464–467.

81 Делегат Саудијске Арабије на Конференцији о дипломатским односима, Оfficial Records of the Conference, vol. I, стр. 150.

82 Члан 27 (6, 7) Конвенције.83 Члан 36 (2) Конвенције.84 Члан 27 (1) Конвенције.


Конвенцијом је предвиђено да је службена преписка мисије неповре-дива. Под службеном преписком подразумева се свака преписка која се од-носи на мисију и њене функције.

Неповредивост подразумева две кумулативне обавезе државе пријема. Једна се тиче забране пресретања (intersept) комуникације или упознавања са њеном садржином (негативна обавеза), а друга је обавеза предузимања одговарајућих мера како би се приватна лица спречила да предузимају забрањене радње (позитивна обавеза).

Обавеза, међутим, не пружа пуну заштиту код писмених пошиљки, па, због тога, дипломатска представништва углавном користе шифроване те-леграме или дипломатске документе шаљу дипломатском поштом или ва-лизом (diplomatic bag).

Конвенцијом је утврђено да се вализе мисије не смеју отварати ни за-државати, а пакети који сачињавају вализу морају носити видљиве спољне ознаке о свом карактеру и смеју садржавати само документе који су на-мењени за службену употребу мисије.85

Конвенцијом је тако утврђена апсолутна неповредивост дипломатске поште. Сматра се да је чак и електронско скенирање дипломатске поште забрањено.86

Дипломатски курир је лице овлашћено службеним документом да носи дипломатску пошту. Ужива неприкосновеност и не може бити подвр-гнут никаквој врсти хапшења или притвора.87

Постоје две врсте дипломатских курира – стални и ad hoc дипломатски курири. Разлика између те две врсте дипломатских курира је у трајању ста-туса и имунитета који из тог статуса произлазе. Имунитети ad hoc дипло-матског курира престају онда када примаоцу преда вализу.

Такође, Конвенција потврђује старо правило да дипломатска вализа не сме бити ни отворена ни задржана. Пакети који чине дипломатску вализу треба да носе видне спољне ознаке своје природе и могу садржати само дипломатске документе или предмете за службену употребу.

Заштићеност дипломатске вализе понекад мотивише државе да их зло-употребе. Тако је 1964. године, на римском аеродрому један израелски др-жављанин нађен дрогиран и везан у контејнеру који је био обележен као „дипломатска пошта“ адресована на египатску мисију у Каиру. Италија је протествовала код египатске амбасаде истичући да су правила међународ-

85 Члан 27 (3, 4) Конвенције.86 Satow, op. cit., стр. 118; Супротно, Murty, op. cit., стр. 389.87 Члан 27 (5) Конвенције. Статус дипломатског курира је предмет посебне квалификације, а

на основу резолуције Генералне скупштине 31/76 од 31. децембра 1978. године. Након ви-шегодишњег рада, Комисија УН за међународно право прихватила је на својој 41. седници одржаној 1989. године коначни текст Нацрта чланова о статусу дипломатског курира и ди-пломатске поште без дипломатског курира, те факултативни протокол о статусу курира и поште специјалних мисија и статусу курира и поште универзалних међународних органи-зација. – YILC, 1989, II, Part Two. – Због значајних разлика о појединим члановима Нацрта, посебно члана 28 који се тиче неповредивости дипломатске поште, до данас није, међутим, сазвана дипломатска конференција на којој би се усвојила одговарајућа конвенција.


ног права о имунитету повређена и у исто време прогласила првог секре-тара египатске Амбасаде у Риму за persona non grata. Шеф египатске мисије у Риму није реаговао на ноту италијанске Владе, бранећи се да му инци-дент није познат.88 На сличан начин су лица за која се претпоставља да су били агенти Мосада ухватили нацистичког злочинца Ајхмана у Аргенти-ни 1960. године и у дипломатској вализи га транспортовали у Израел без знања аргентинске Владе.89

Због тога државе понекад покушавају да уведу мере контроле које крше правило о неповредивости дипломатске вализе.

Тако је 1973. нигеријско Министарство иностраних послова објавило да ће у периоду од шест недеља сва лица и добра без изузетка бити под-вргнута ригорозној царинској контроли како би се спречила трговина до-маћом валутом. САД су протестовале истичући да би таква мера кршила релевантне одредбе Конвенције о дипломатским односима и Конвенције о конзуларним односима, те одредбе конзуларне конвенције закључене из-међу две земље.

12. ЛИЧНЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА

Личне привилегије и имунитети дипломатских представника обухва-тају:

а) неприкосновеност;б) дипломатски имунитет ив) изузеће од пореза, такса и других фискалних давања.

12.1. Неприкосновеност дипломатских представника

Конвенција потврђује стари принцип неприкосновености личности дипломатског агента. У складу са тим принципом, дипломатски агент не може бити подвргнут никаквој врсти хапшења или притвора, а држава код које се акредитује третира га са дужним поштовањем и предузима све разумне мере да би спречила наношење увреда његовој личности, његовој слободи или његовом достојанству.90 Другим речима, држава пријема је у обавези не само да поштује него и да, водећи рачуна о конкретним окол-ностима, обезбеди поштовање личности дипломатског представника.

Лична неповредивост дипломатског агента значи, између осталог, да дипломатски агент не може бити подвргнут мерама које представљају ди-ректну принуду. Изузетак од овог општег принципа постоји у случају са-моодбране или, у изузетним околностима, мера које се предузимају према

88 Harris, op. cit., стр. 392.89 V. Papabatos, The Eichmann Trial, 1964; H. Silving, „In Re Eichmann: A Dillemma of Law and

Morality,“ AJIL, 1961, vol. 55, стр. 307–359.90 Члан 29. Конвенције.


дипломатском агенту да би се спречило извршење тешког кривичног дела. Америчка пракса је на становишту да ако је дипломатски представник у пијаном стању, тако да постоји објективна опасност да почини инцидент, треба га одвести у дипломатску мисију.91

Повреда личне неповредивости дипломатског агента повлачи међуна-родну одговорност државе пријема, без обзира на то да ли је повреда учиње-на умишљајно или из нехата.92

У случају који се тицао дипломатског и конзуларног особља САД у Те-херану (1980), Међународни суд правде је, између осталог, истакао да при-родно поштовање неповредивости чланова дипломатске мисије „не значи ... да дипломатски агент ухваћен у вршењу деликта не може, према при-лици, бити кратко ухапшен од полиције државе пријема ради спречавања извршења тога деликта“.93

Опште правило о неповредивости дипломатског представника утврђе-но Конвенцијом о дипломатским односима (1961) конкретизовано је одред-бама Конвенције о спречавању и кажњавању аката тероризма који имају облик злочина против личности и изнуђивања, који су од међународног значаја (1971) и Конвенције о спречавању кривичних дела против лица под међународном заштитом укључујући и дипломатске представнике (1973).

Ове конвенције намећу државама уговорницама обавезу да у својим националним законодавствима инкриминишу повреде правила о неповре-дивости дипломатских представника. Конвенцијом о спречавању и кажња-вању кривичних дела против лица под међународном заштитом, укљу-чујући и дипломатске агенте, у члану 1 (1), утврђује се да израз „лица под међународном заштитом, означава“, широко одређујући дела која се сма-трају кажњивим.

Обавезе државе утврђене овим конвенцијама иду паралелно са оба-везама које држава има по општем међународном праву. Дизајниране су са ослонцем на норму да кривична дела против дипломатских агената и других лица под међународном заштитом представљају озбиљну претњу одржавању нормалних дипломатских односа неопходних за сарадњу међу државама. По својој природи, та дела су обични злочини који имају међу-народни значај, те не могу бити квалификована као политичка кривична дела. Конвенција о спречавању кривичних дела против лица под међуна-родном заштитом је сама по себи правни основ за издавање лица која су осумњичена или осуђена за дела која Конвенција инкриминише.

91 Бартош, op. cit., стр. 429.92 У новембру 1935. године иранског дипломату, заједно са његовим возачем, зауставила је од

полиција у Ектону (Мериленд) и оптужен је за повреду саобраћајних прописа. Дипломата и његов возач су притворени и, пре него што су изведени пред судију, дипломати су стављене лисице. Судија је одбацио оптужбе, осудивши возача да плати 75 центи трошкова. Дипломата је протестовао код Стејт департмента. Државни секретар САД је изразио своје жаљење и извинио се у име САД иранском дипломати, у исто време га обавестивши да је информисан од гувернера Мериленда да је полицајац који је прекршио правило о имунитетима осуђен и да више није у јавној служби. – Hackworth, Digest of International Law, 1942, IV, стр. 515–516.

93 United States Diplomatic and Consular Staff in Teheran, ICJ Reports, 1980, par. 86.


У античко доба имунитет дипломатског представника сводио се на забрану лишавања живота.94 Амбасадор је, пак, могао бити кажњен за по-чињена кривична дела од владара на чијој територији је дело извршено.

Имунитет у данашњем смислу речи почео се уобличавати у XVI и XVII веку. Обично се као преседан у том смислу наводи случај шпанског амба-садора у Енглеској Мендозе. Мендоза је оптужен да је учествовао у завери против краљице Елизабете I 1583–1584. године. Иако су јој познати прав-ници тог доба Ђентили (Gentili) и Хотман (Hotman) саветовали да Мендо-зи треба судити и казнити га, краљица се задовољила захтевом да Мендоза напусти Енглеску.95

12.2. Имунитети дипломатских представника

Дипломатски представници у позитивном праву поседују у држави пријема судски имунитет. Имунитет подразумева изузеће од вршења ју-рисдикције судова државе пријема. Коректно тумачено то значи да дипло-мате нису изузете од саме јурисдикције државе пријема, будући да би так-ва квалификација значила да су они изнад закона. Закони државе пријема важе за сва лица која бораве на њеној територији, па, према томе, и за ди-пломатске представнике. Но, у случају да прекрше те законе, дипломатски представници не могу, попут осталих лица која се налазе на територији државе пријема, бити подвргнути вршењу јурисдикције судских органа др-жаве пријема. Због тога се и каже да су у односу на дипломатске представ-нике закони државе пријема lex imperfecta.

Изузеће од јурисдикције државе пријема не ограничава се на судске органе. Протеже се и на активности других органа државе пријема који примењују право. Тако је у Великој Британији и постављање спона на точкове непрописно паркираних возила дипломатских представника оква-лификовано као повреда члана 31 (1) Конвенције којим се утврђују имуни-тете дипломатских представника.96

Постоји извесна разлика у обиму кривичноправног и грађанскопра-вног имунитета дипломатских представника.

Кривичноправни имунитет дипломатских представника је апсолутан,97 и то у двоструком смислу речи. С једне стране, дипломатски представник

94 Гратинс (Gratins), рецимо, каже да је амбасадор могао бити убијен уколико употребљава оружану силу... или у нужној одбрани. – De iure belli ac pasis, Whewell translation, vol. 2, стр. 211; Adair, Exterritoriality of Ambassadors in the XVI Centuries, 1929.

95 B.S. Murty, The International Law of Diplomacy – The Diplomatic Instrument and World Public Order, 1989, стр. 347.

96 J. Brown, op. cit., стр. 73.97 Пре доношења Конвенције о дипломатским односима пракса у погледу кривичноправног

имунитета дипломатског представника није била униформна, будући да је у погледу из-весних кривичних дела кривични имунитет дипломатских представника искључиван. Као пример се могу навести одлуке канадских судова из педесетих година прошлог века, пре-ма којима се кривичноправни имунитет није признавао дипломатском агенту који је вршио шпијунажу против државе у којој је акредитован. – Starke, Introduction to International Law, 1989, стр. 222.


не одговара ни за најтежа кривична дела почињена на територији државе пријема. Тако, примера ради, када је аустријски амбасадор у Београду на дипломатском лову приређеном у Карађорђеву, осамдесетих година прош-лог века, нехотице из пушке лишио живота амбасадора Француске Пола Себијоа (Paul Sebillot), месно надлежни истражни судија у Сремској Мит-ровици извршио је увиђај, формирао предмет и упутио га, преко Секрета-ријата за иностране послове, Министарству иностраних послова Аустрије. С друге стране, дипломатски представник се не може одрећи кривично-правног имунитета. Ratio овог правила лежи у чињеници да се кривично-правни имунитет не даје дипломатском представнику ad personam, већ као представнику државе. Отуда, само се држава може одрећи кривичнопра-вног имунитета датог њеном дипломатском представнику.98

Поседовање кривичноправног имунитета не значи да је дипломатски представник кривичноправно неодговоран. Дипломатски представник, као и свако друго лице које се налази на територији државе пријема, под-леже важећем националном законодавству. Дипломатском представнику, међутим, не могу бити изречене прописане санкције за кршење правне норме, тако да је у односу на дипломатског представника национално кри-вично законодавство lex imperfecta. Нека врста супститута за правну не-могућност изрицања правних санкција дипломатским представницима је њихово проглашење за непожељну личност (persona non grata) и налог да у примереном року напусте државу пријема.

У пракси се проширује листа прекршаја због којих се дипломатски представници проглашавају за непожељне личности. Осим традиционал-них разлога, као што су шпијунажа и субверзивна активност, као разло-зи за проглашење дипломатског представника фигурирају и други, знатно блажи прекршаји. Рецимо, у Великој Британији, дипломатски представник се може прогласити за непожељну личност за било који прекршај за који је запрећена казна затвора преко 12 месеци.99 Штавише, британска влада је 1985. ратификовала упозорење шефовима дипломатских мисија у Лондону да и упорно и намерно кршење прописа о паркирању може довести до ус-краћивања гостопримства дипломатским представницима.100

За разлику од кривичноправног имунитета, имунитет дипломатског представника у грађанском и управном поступку је релативан у двостру-ком смислу речи. Наиме, правило о имунитету дипломатског представни-ка у грађанском и управном поступку не примењује се у случајевима:

а) Стварна тужба која се односи на приватне непокретности на терито-рији државе код које се акредитује, осим ако дипломатски представник по-седује ту непокретност за рачун државе која акредитује а за потребе мисије.

98 Члан 32. (1) Конвенције.99 Denza, op. cit., стр. 68.100 Ово упозорење британске Владе, праћено захтевима за опозив неких дипломата који су

повучени након плаћања казни, довели су, како се истиче, до драматичног смањења броја ненаплаћених казни за паркинг по основу дипломатског имунитета прекршилаца. Број не-наплаћених картица за паркирање је, како се наводи, са 108.845 у 1984. години пао на 2.328 у 1993. години. – Denza, op. cit. стр. 71.


Изузетак се правда тезом да је право место за решавање свих спорова поводом непокретне имовине – место на коме се она налази.

Домашај изузетка није сасвим јасан. На основу одредбе члана 31 (1) Конвенције, изузетак се односи на „стварну тужбу“. Међутим, у државама које прихватају англосаксонски правни систем не постоји разлика између стварних и личних тужби, што може проширити домашај изузетка.

б) Тужба која се односи на наслеђе, у којој се дипломатски представ-ник појављује као извршилац тестамента, администратор, наследник и ле-гатор по приватној основи а не у име државе која акредитује.

Овај изузетак је прогресивни развој, иновација у дипломатском праву. Изгледа да је разлог установљења овог изузетка у убрзању спорова поводом наследства. Ваља, међутим, имати у виду да извршни поступак није могуће спровести у односу на дипломатског представника док обавља функцију.

в) Тужба која се односи на слободне професије или трговачке делат-ности ма каква она била, коју врши дипломатски агент у држави у којој се акредитује, изван његових службених функција.101

Конкретни изузетак је непрецизно формулисан, штавише у сукобу је са одредбом члана 42. Конвенције. Наиме, изузетак се односи „на слобо-дне професије или трговачке делатности, ма каква она била, мада је Кон-венцијом утврђено да дипломатски представник „не сме вршити у држави код које се акредитује професионалну или трговачку делатност ради личне зараде“.102 Тако би се као допуштена активност ове врсте могла оквалифи-ковати само она у добротворне сврхе или културна активност.

Осим тога, дипломатски агент може се прећутно одрећи имунитета у грађанском и управном поступку. То јасно произлази из формулације члана 32. Конвенције којим се утврђује да се дипломатски агент не може позивати на судски имунитет у погледу противзахтева непосредно везаног за основ-ни захтев ако сам покрене судски поступак у вези са основним захтевом. У наведеним случајевима изузећа од имунитета у грађанским и управним стварима, против дипломатског агента се може предузети мера извршења под условом да се извршењем не вређа неприкосновеност његове личности или стана.

Опште је правило да се држава која акредитује може лишити судског имунитета дипломатских агената и лица која уживају дипломатски иму-нитет, како у кривичноправним, тако и у грађанскоправним стварима. Конвенцијом је условљено правило да одрицање од имунитета мора бити изричито.103

У пракси су се искристалисала правила у вези са одрицањем имуните-та које се односи на дипломатске представнике нижег ранга од шефа ми-сије. У том случају одрицање мора бити дато од стране или у име шефа дипломатске мисије или његове владе са пуном представом о околностима

101 Члан 31 (1) Конвенције.102 Члан 42. Конвенције.103 Члан 32 (2) Конвенције.


и о правима нижег дипломатског представника. Другим речима, одрицање која би у судском поступку дао заступник дипломатског представника који има нижи ранг од шефа мисије не би се сматрало задовољавајућим. У том случају ирелевантна је жеља самог дипломатског представника.104

Дипломатски агенти уживају имунитете како у погледу радње или пропуста у вршењу службене дужности, тако и у погледу радњи и пропус-та ван ње.105

Дипломатски представник који поседује држављанство државе прије-ма или који у њој има стално пребивалиште, ужива, по правилу, ограни-чен функционални имунитет. Наиме, ужива „судски имунитет и, непри-косновеност само у погледу службених радњи учињених у вршењу својих функција“.106 Држава пријема може му, међутим, дати и додатне привиле-гије и имунитете.

У Конвенцији није дефинисан појам „сталног пребивалишта“, што доводи до разлика у пракси држава пријема. Неке државе (Француска и Швајцарска, на пример) одређују стално пребивалиште на основу датума постављења дипломатског представника, док неке, попут Аустралије, Кана-де и Велике Британије, утврђују више фактора на основу којих се одређује одговарајући статус дипломатског представника.107

12.3. Привилегије дипломатских представника

Дуго времена привилегије дипломатског представника нису биле пред-мет изричитог правног регулисања. Државе су из куртоазије признавале дипломатским агентима релативно широке привилегије, али су се оне раз-ликовале од земље до земље.

Конвенцијом о дипломатским односима изричито се регулишу приви-легије дипломатских представника и тиме се из куртоазије претачу у пра-вну обавезу државе пријема.

Дипломатски представник ослобођен је свих пореза и такси, личних или стварних, државних, регионалних или комуналних.108

Наведена одредба Конвенције је ratione materiae – ограничена на непо-средне порезе, тако да не подразумева ослобађање од посредних пореза,109

104 Види члан 32. Акта о дипломатским привилегијама у Великој Британији.105 У примени ових правила међународног права формирала се у извесној мери неједнака судска

пракса. Одлуке националних судова које се тичу дипломатских привилегија и имунитета могу се поделити у две групе. У прву групу спадају судови који домашај имунитета тумаче широко тако да признају имунитет од локалне јурисдикције увек када се приговор истакне. У ову групу спадају земље common law-a, Француска, Немачка и многе латинскоамеричке државе. У другу групу спадају судови посебно у Белгији и Италији, који рестриктивно тумаче домашај имунитета, признајући имунитете само у случају када вршење локалне јурисдикције не омета дипломатске представнике у обављању њихових функција.

106 Члан 38 (1) Конвенције.107 В. J. Brown, op. cit., p. 70; Denza, op. cit., стр. 234–238.108 Члан 34. Конвенције.109 Интересантан случај се догодио почетком XX века. Године 1922. данска Влада је донела одлуку

да се у свим ресторанима наплаћује такса од 10% за сваку ресторанску услугу. Белгијски


тј. пореза који су укључени у цену робе или услуге (код нас се та врста пореза називала порез на промет, данас ПДВ). Осим тога, дипломатски представник плаћа порезе и таксе који се односе на његову приватну не-покретну имовину на територији државе пријема, наследне таксе као и по-резе и таксе на личне приходе које остварује независно од своје функције дипломатског представника. Дипломатски представник је, такође, осло-бођен свих личних давања, сваке јавне службе и војних намета као што су реквизиција, контрибуције и војни смештај.110

Конвенција садржи општу одредбу на основу које се дипломатским представницима одобрава и ослобођење од царина, такса и других даж-бина: а) предмета намењених за службене потребе; и б) предмета намење-них за личну употребу дипломатског агента и чланова његове породице који чине његово домаћинство укључујући и предмете намењене за његов смештај. Вршење овог права дипломатских представника регулише се и за-коном или другим правним актом државе пријема.

Ослобођење се не односи на таксе и плаћања за „посебне услуге“. У пракси повремено долази до спорова око квалификације „посебних услу-га“. Рецимо, градске власти у Лондону су увеле посебне таксе за возила која се крећу централним делом града, а у намери да ограниче саобраћај у том делу града. Дипломатска представништва западних земаља чије су амбаса-де налазе у том делу града, одбијају да плаћају таксе, истичући да се ради о таксама које се односе на просторије мисије, а не на посебне услуге.111

По правилу, шеф мисије, као и дипломатски агент, не подлежу ограни-чењима у погледу вредности имовине коју увозе у наведене сврхе.112

Од значаја је да се ради о предметима који су за службене потребе ми-сије и за личну употребу дипломатског агента, те да се не продају на тери-торији државе пријема.

Појам предмета који служи у службене сврхе дипломатске мисије је врло широк. Тако, рецимо, четрдесетих година прошлог века немачка амба-сада у Вашингтону увозила је гориво за аутомобиле за искључиву употребу амбасаде и чланова особља мисије. Комерцијални дилер код кога је гориво било истанкирано, био је у обавези да га држи одвојено од осталих горива и да га испоручује само амбасади и члановима мисије.113

Лични пртљаг дипломатског представника не подлеже прегледу. Од овог правила постоји изузетак у случају озбиљних разлога за сумњу да тај пртљаг садржи предмете који нису ослобођени рестриктивних мера, или предмете чији је увоз или извоз забрањен законодавством или подлеже ка-

министар, као део дипломатског кора у Копенхагену, захтевао је од данске Владе да стране дипломате буду изузете од плаћања ресторанске таксе. Дошло је до разлике у квалификацији овог пореза између шефова дипломатских мисија акредитованих у Копенхагену. Тако је по мишљењу америчког Стејт департмента пренето шефу америчке мисије у Копенхагену да је намет од 10% по својој природи индиректан порез тако да дипломате од њега не би требало да буду изузете. – Hackworth, op. cit., стр. 575.

110 Члан 35. Конвенције.111 International Herald Tribune, 24 February 2007.112 Hackworth, Digest of International Law, vol. IV, 1942, стр. 589.113 Hackworth, op. cit., стр. 575.


рантинским прописима државе код које се акредитује. У таквим случајеви-ма преглед пртљага се може вршити, али само у присуству дипломатског агента или његовог овлашћеног представника.114

Право органа државе пријема да, у извесним случајевима, приступе прегледу личног пртљага дипломатских представника, уведено је као мера обезбеђења од злоупотребе личног пртљага која је попримила широке раз-мере. Обично се ради о недозвољеном преносу дроге, девиза, оружја, умет-ничких предмета и слично.

13. ИМУНИТЕТИ ДРУГИХ ЧЛАНОВА ОСОБЉА МИСИЈЕ

Осим дипломатски агената, имунитете уживају и други, недипломат-ски чланови особља дипломатске мисије:

а) Чланови породице дипломатског агента уживају имунитете утврђене Конвенцијом, под условом да нису држављани државе пријема и да су чла-нови домаћинства дипломатског агента. Конвенцијом нису одређени „чла-нови породице дипломатског представника који чине део домаћинства“.115 Појам „породице се разликује од друштва до друштва, тако да се у пракси дипломатских односа појам члана породице дипломатског представника одређује споразумом државе именовања и државе пријема или унутра-шњим стандардима државе пријема. Рецимо, државни секретар за ино-стране послове САД је у нотама упућеним шефовима дипломатских мисија акредитованих у тој земљи у мају 1986. године116 навео стандарде САД у одређивању чланова породице у сврху примене Конвенције о дипломат-ским односима. Према тим стандардима, израз „чланови породице који чине део домаћинства“, подразумева супругу(а) члана мисије, његову или њену децу млађу од 21 године која нису у браку, а живе искључиво у прин-ципијалном домаћинству.117 Статус члана породице признаје се и деци млађој од 23 године која не живе у заједничком домаћинству али су редов-ни студенти у институцијама вишег образовања.

Стандард, међутим, допушта да се на основу изричитог одобрења Стејт департмента, и друга лица сматрају за чланове породице, дипломатског представника ако такав статус имају у држави одашиљања.

б) Чланови административног и техничког особља мисије, као и чла-нови њихових породица који чине део њихових домаћинстава ако нису држављани државе пријема, уживају пуни кривичноправни имунитет. Међутим, признаје им се само функционални имунитет од грађанског и управног судства државе пријема, тј. имунитет за поступке који су учиње-

114 Члан 36. Конвенције.115 Члан 37 (1) Конвенције.116 J. Brown, op. cit., стр. 65.117 Ради се о концепту уже или „нуклеус“ породице својствене културолошком моделу запад-

ног, тржишно оријентисаног друштва. У том моделу друштва напуштен је традиционалан модел породице, тзв. проширене породице који, осим живота у заједничком домаћинству, значајно место даје и крвној вези.


ни у вршењу њихових функција. Уколико су, међутим, држављани државе пријема или имају стално пребивалиште у држави пријема, поседују иму-нитете само ако им их призна држава пријема.

У случају да заснује јурисдикцију над овим лицима, држава пријема је дужна да је врши тако да претерано не омете вршење функција мисије.118

в) Чланови послужног особља, под условом да нису држављани држа-ве код које се акредитује или у њој немају стално пребивалиште, уживају функционални имунитет, имунитет у погледу поступака учињених у вр-шењу својих функција.

Чланови приватне послуге чланова мисије не уживају имунитете и привилегије на основу међународног права. Конвенцијом се једино намеће обавеза држави пријема да своју јурисдикцију над овим лицима врши на начин који претерано не омета вршење функција мисије. Држава пријема може, такође, члановима приватне послуге да призна извесне привилегије и имунитете на основу куртоазије.

14. ПРАВНИ ОСНОВ ИМУНИТЕТА И ПРИВИЛЕГИЈА

Током времена искристалисале су се три теорије о правном основу имунитета и привилегија дипломатских представника: теорија екстерито-ријалности, теорија репрезентације и теорија функционалне потребе.

Суштину теорије екстериторијалности Гроцијус је формулисао на сле-дећи начин: „Према међународном праву, као што амбасадор представља на основу неке фикције, само личност свог владара, он се исто тако сматра личном фикцијом, као да је ван територије оне државе код које врши своје функције.“119

Када је ова теорија примењивана у класичном међународном праву, сматрало се да се владар, будући персонификација државе, када борави у иностранству налази extra territorium, дакле, правно ван земље у којој фи-зички борави.

По аналогији, зграда амбасаде се посматрала као фиктивни део држав-не територије. Теорија екстериторијалности заснована је на фикцији да се дипломатски представник налази ван територијалне државе, да је правно везан за државу одашиљања. Због тога он не подлеже територијалним за-конима попут обичних странаца. У свом значењу теорија екстериторијал-ности је углавном данас одбачена. Израз „екстериторијалност“ је и данас у широкој употреби али у другом значењу – значењу особеног, привилего-ваног положаја дипломатског представника на територији државе пријема у поређењу са осталим странцима, који се правно изражава у виду иму-нитета и привилегија. Рефлекс теорије екстериторијалности можемо данас препознати у установи дипломатског азила.

118 Члан 38 (2) Конвенције.119 H. Grotius, De iure belli ac pacis, Libri tres, The Classics of International Law, 1935.


Теорија репрезентације вуче корене из средњег века када је амбасадор сматран за личног представника суверена. У светлости фундаменталног принципа par in parem non habet imperium сматрало се да је сваки акт про-тив личног интегритета дипломатског представника у ствари акт против самог владара. У основи теорије је, такође, фикција да су акти предузети у односу на амбасадора, у ствари, акти против његовог суверена.

Ова теорија нашла је свој израз у правилима која су се тицала ран-га дипломатских представника усвојена на Бечком конгресу 1815. године (Анекс XVII Завршног акта Конгреса од 19. марта 1815. године). Иако је, с обзиром на победу парламентаризма, ова теорија у чистом облику непри-мерена данашњем стању ствари, уграђена је у релевантне одредбе Конвен-ције о дипломатским односима, којима се регулишу класе дипломатских представника у делу који се односи на амбасадоре или нунције, односно посланике, министре или интернунције акредитоване код шефова држава.

Теорија функционалне потребе основ дипломатских имунитета и при-вилегија налази у разлозима практичне природе.

Одсуство јурисдикције органа државе пријема над дипломатским представницима ова теорија види као услов нормалног и несметаног оба-вљања одговорних дипломатских функција. Притом се сама функционална потреба квалификује као интерес међународне заједнице као целине120 или као израз чињенице да је дипломатски представник „део машине за одржа-вање односа између две владе“.121 Потоња варијанта се прећутно ослања на принцип par in parem non habet imperium.

Она прећутно полази од претпоставке да би и скрупулозно вршење јурисдикције органа државе пријема над дипломатским представницима онемогућило, или барем значајно ограничило могућност обављања дипло-матских функција. У том смислу је редигована и преамбула Конвенције о дипломатским односима у којој се каже да је циљ дипломатских привилегија и имунитета да се обезбеди „успешно извршење дипломатских мисија ...“

У позитивном праву у привилегијама и имунитетима дипломатских представника препознаје се комбинован, мешовит утицај теорије репрезен-тације и теорије функционалне потребе. У свом коментару релевантних чла-нова Конвенције о дипломатским односима, Комисија за међународно право је истакла да се руководила функционалном теоријом водећи рачуна, такође, о „репрезентативном карактеру шефа мисије и саме дипломатске мисије“.122

15. ОБАВЕЗЕ ДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА

Привилегован положај дипломатских представника у држави прије-ма не треба схватити као правну неодговорност или потпуно изузеће из

120 Cahier, Le Droit Diplomatique Contemporain, Publications de L’Institut Universitare de Hautes Etudes Internationales, 1962, стр. 192.

121 C. Hurst, International Law, 1950, стр. 115.122 YILC, 1958, II, стр. 94–95.


домашаја правних правила унутрашњег или међународног права. Обавеза поштовања релевантних правних правила важи за дипломатске представ-нике једнако као и за остала лица.

Суштина привилегованог положаја дипломатских представника огле-да се у немогућности надлежних органа државе пријема да дипломатским представницима изрекну санкције за кршење правних правила као оста-лим прекршиоцима. Надлежност државе пријема у односу на дипломатске представнике ограничена је на репресивну надлежност, тј. право да дипло-матског представника који прекрши релевантну правну обавезу прогласи за persona non grata и наложи му да напусти њену територију. Ова мера је специфичне природе, утврђена је правилима дипломатског и конзуларног права и, као таква, примењује се, барем као самостална мера, искључиво на дипломате и конзуле.

Неколико је основних обавеза дипломатских представника у вршењу својих активности:

а) Немешање у унутрашње послове државе пријема.Најчешћи облици мешања у унутрашње послове државе пријема су:1) савети званичницима државе пријема дати у току дипломатске ко-

муникације,2) комуникација са особама са којима дипломатски представник није

овлашћен да комуницира и3) радње у распону од оних усмерених на свргавање владе државе пријема

до изражавања критичког мишљења о политици владе државе пријема.123

Мешање дипломатског представника у унутрашње послове државе пријема је, по правилу, само израз и инструментални облик активности државе именовања. Кршење ове обавезе је вероватно најчешћи облик по-нашања дипломатског представника contra legem. У новије време посебно је учестало мешање дипломата у унутрашње послове држава у транзицији, које поприма сва три наведена изражајна облика. Обично се правда потре-бом изградње демократског друштва и заштитом људских права.124

б) Поштовање унутрашњег права државе пријема.Ова обавеза се односи на унутрашње право у целини, без обзира на то

да ли дипломата у конкретној активности делује у службеном или приват-ном капацитету. Обавеза се протеже и на чланове породице дипломатског представника.

Рецимо, дипломата не би могао да обавља конзуларну функцију у ди-пломатском представништву уколико таква активност није дозвољена пра-вом државе пријема. Или, дипломатско представништво не би смело да контактира са физичким и правним лицима државе именовања непосредно ако је то забрањено правом државе пријема. У том смислу и Конвенцијом

123 Упореди: Murty, op. cit., стр. 413; Denza, op. cit., стр. 150–153.124 О начелу забране интервенције, в. М. Крећа, Међународно јавно право, 2011, стр. 193–202.


је утврђено да сви „службени послови са државом пријема... морају се во-дити са Министарством иностраних послова државе пријема или његовим посредством или са неким министарством о коме буде договорено“.125

Посебно, дипломатски представник је дужан да поштује темељне од-редбе унутрашњег права које чине јавни поредак (ordre public) државе пријема. Повреде ових одредаба сматрају се нарочито тешким.126

в) Поштовање државе пријема и њених институција.Поштовање државе пријема и њених институција је у самој основи ди-

пломатског представљања као односа између држава које, као суверене по-литичке јединке, поседују право на поштовање.

Државе, по правилу, држе до свог достојанства и у случају да дипло-матски представник својим „понашањем или радњом повреди достојан-ство државе, траже његово повлачење“. Тако су САД 1898. године тражиле опозив шпанског посланика који је у приватном писму изнео омаловажа-вајуће примедбе на рачун председника САД. СССР је, пак, 1952. тражио опозивање америчког амбасадора у Москви Кенана (Kennan), јер је у Бер-лину одржао говор који је сматран увредљивим.127 Кенија је 2010. године тражила опозив америчког амбасадора Ранебергера (Ranneberger) због, како је образложено, приказивање кенијских лидера у негативном светлу и подривања изабраних лидера те земље.128

Реакције државе пријема често, међутим, условљава опортунитет. У тајним депешама америчких дипломата, које је обелоданио Викиликс (Wiki Leaks)129, неретко се износе омаловажавајући и увредљиви коментари на рачун институција и политичара у државама пријема, али без одговарајуће реакције надлежних органа односних држава.

Са образложењем да води кампању с циљем дискредитовања прелазне владе у очима пацифичних суседа, Фиџи је јула 2010. протерао амбасадора Аустралије Сару Робертс (Sarah Roberts).130

г) Коришћење просторија дипломатске мисије у законите сврхе.Конвенцијом је изричито утврђено да се просторије мисије „не смеју

употребљавати за циљеве који нису у складу са функцијама мисије онако како су одређене овом конвенцијом или другим правилима општег међу-народног права или посебним споразумима на снази“131 између државе именовања и државе пријема.

125 Члан 41 (2) Конвенције.126 САД су, рецимо, 1863. тражиле опозив амбасадора Салвадора Сегура (Segur) због радњи

које су ишле на кршење закона САД о неутралности.127 Murty, op. cit., p. 416.128 http://www.standardmedia.co.ke/news/InsidePage.php?id=2000024742&cid=4& (23.1.2011).129 Викиликс, непрофитна медијска организација, посвећена упознавању јавности са важним

вестима и информацијама, почела је крајем новембра 2010. године да објављује преко 250.000 поверљивих докумената које су амбасаде САД широм света слале Стејт департмен-ту и другим надлежним органима САД. Преко 15.000 ових докумената означени су као тај-ни. http://wikileas.ch/cablegate.html, (30.01.2011.)

130 http://www.abc.net.au/news/stories/2010/07/14/2953680.htm, (23.1.2011).131 Члан 41 (3) Конвенције.


16. ПРЕСТАНАК ФУНКЦИЈЕДИПЛОМАТСКОГ ПРЕДСТАВНИКА

Функција дипломатског представника може да престане из две групе разлога.

Прву групу чине разлози који нису непосредно везани за дипломат-ског представника. Ради се, у ствари, о прекиду дипломатских односа који ipso facto доводи до престанка функција дипломатског представника. До прекида дипломатских односа долази из следећих разлога:

а) једностраним актом држава између којих постоје дипломатски од-носи;

б) избијањем рата између држава које имају успостављене дипломат-ске односе. У том случају држава пријема је дужна дати олакшице да би ли-цима која уживају дипломатске привилегије и имунитете, као и члановима њихових породица, омогућила да напусте територију у најкраћем могућем року. Олакшице подразумевају и стављање на располагање тим лицима превозних средстава неопходних за транспорт како лица тако и њихове имовине;132

в) нестанком једне од држава између којих су успостављени дипломат-ски односи.

Ваља напоменути да повлачење комплетне дипломатске мисије из др-жаве пријема не доводи до прекида дипломатских односа. Практикује се као израз незадовољства стањем односа између две државе или као реак-ција на одређени акт или пропуштање државе пријема. Тако су, примера ради, САД затвориле своју амбасаду у Уганди новембра 1973. и повукле комплетну мисију, али су у својој ноти упућеној влади Уганде нагласиле да не намеравају да овим радњама иницирају прекид дипломатских односа.133

Другу групу разлога престанка дипломатске функције чине основи везани непосредно за дипломатског представника. Ови разлози доводе до престанка функције дипломатског представника, али не дирају у саме ди-пломатске односе између две државе. На тај начин, они доводе до промене композиције дипломатске мисије као сталног облика одржавања дипло-матских односа.

Функција дипломатског представника може престати на следеће начи-не:

а) Опозивањем дипломатског представника од државе именовања.Опозивање се врши издавањем опозивног писма које дипломата пре-

даје шефу државе или министру иностраних послова. Опозивање дипло-матског представника може бити мотивисано различитим разлозима. Нај-

132 Члан 44. Конвенције.133 AJIL 1974, стр. 313.


чешће су то разлози који се тичу реорганизације дипломатске мисије или целе дипломатске службе (нпр. постављање дипломатског представника на другу функцију).

У овом случају опозивање је интерна ствар државе, акт који не утиче на дипломатске односе између две државе. Другачије значење има опози-вање дипломатског представника (по правилу шефа мисије), којим држава акредитовања изражава незадовољство стањем односа са државом имено-вања.

Ова врста опозива се предузима као крајња мера, обично након прет-ходних мера које, по правилу, подразумевају позивање шефа дипломатске мисије на консултације у земљу без назнаке трајања консултације и слично.

До опозива дипломатског представника може доћи и на захтев државе пријема. Држава пријема је, наиме, овлашћена да у свако доба и без обаве-зе дâ образложење, обавести државу која акредитује да је шеф мисије или ма који члан дипломатског особља мисије persona non grata. У том случају уобичајено је да држава која акредитује опозове лице у питању или оконча његову мисију (члан 9. Конвенције).

б) Нотификацијом државе која акредитује држави пријема да су функ-ције дипломатског представника престале. Ово је стандардан начин прес-танка функције дипломатског представника коме је, у складу са унутра-шњим прописима, истекло време именовања на дипломатску функцију.

в) Нотификацијом државе пријема држави која акредитује да та држа-ва одбија да призна дипломатског представника за члана мисије.134 Овај начин се практикује у случају када држава акредитовања одбије да прихва-ти захтев државе именовања за опозивањем дипломатског представника или тај захтев не изврши у разумном року.

г) Истеком рока на који акредитивно писмо гласи када је оно дато само за одређени, ограничени период.

д) Смрћу дипломатског представника.

17. ДИПЛОМАТСКИ КУРИРИ

Посебан статус уживају дипломатски курири. Под дипломатским ку-риром подразумева се лице које је овлашћено од надлежних власти државе одашиљања и у том смислу опремљено службеним документом који садр-жи његов статус, да чува, транспортује и испоручи дипломатску торбу и да преда службену усмену поруку дипломатској мисији, конзуларном предс-тавништву, специјалној мисији или другој мисији или делегацији државе одашиљања, без обзира на то где се она налази, као и другим државама или међународним организацијама. Дипломатски курир ужива како привиле-гије и имунитете у вршењу својих службених функција, тако и олакши-



це од државе транзита.135 Међународна пракса познаје и установу дипло-матског курира ad hoc, који функцију дипломатског курира ужива само у конкретној ситуацији, тј. обавља је у неком специјалном поводу. Под „ди-пломатским пртљагом“ подразумевају се сви пакети (packages) који садрже службену кореспонденцију, документа или ствари које служе искључиво у службене сврхе и које имају видљиве спољашње ознаке њиховог каракте-ра а у функцији су комуникације између државе одашиљања и њених ди-пломатских представништава, конзуларних представништава, специјалних мисија или других мисија и делегација.

18. СПЕЦИЈАЛНЕ МИСИЈЕ

18.1. Генеза специјалних мисија

Као облик ad hoc дипломатије специјалне мисије имају дугу предисто-рију у међународним односима.

Оне су претеча сталних дипломатских представништава, а одашиљале су се и након што је дипломатија конституисана као стална установа међу-народног права. Специјалне мисије се обично везују за велике међународ-не конгресе и конференције. У теорији, чак, постоји изражена склоност да се појам специјалних мисија веже искључиво за специјалне представнике и делегације одређене да државу представљају на међународним конгре-сима.136 Чињеница је да и делегације које представљају државе учеснице на међународним конгресима и конференцијама представљају специјалне мисије. Потврду за овакву тезу налазимо и у документима Бечког конгреса, 1815. године.137

Пракса одржавања међународних конгреса и конференција није, међу-тим, довела до конституисања посебних правила којима би била регули-сана материја специјалних мисија. За то је постојао јак разлог. Државе учеснице су у прошлости на међународним конгресима и конференцијама биле, по правилу, представљане шефовима држава а њихов положај у ино-странству био је регулисан посебним правилима међународног права. На остале чланове делегације су се, по аналогији, примењивала правила која су важила за сталне дипломатске представнике.

Специјалне мисије доживљавају ренесансу у другој половини прошлог века. Општа демократизација политичких система држава, праћена ак-тивним учешћем високих државних функционера, посебно шефа државе и министра иностраних послова, у међународним односима, довела је до израстања тзв. „самит“ и „дипломатије на високом нивоу“ која се одвија

135 В. „Draft articles on the status of the diplomatic courier and the diplomatic bag not accompanied by diplomatic courier“, YILC, 1984, vol. II, Part one, стр. 43 и даље.

136 В. Report on Special Missions by Mr. Milan Bartoš, Special Rapporteur, doc. A/CN t. 4/166, стр. 70.

137 Правилник о рангу дипломатских представника од 19. марта 1815. године (Анекс Д Завршног акта Бечког конгреса) утврђује у члану 3. да „дипломатски представници са изванредном мисијом немају на основу тога никакав виши ранг“.


и независно од редовних дипломатских контаката између држава. Функ-ција преговарања од привилегије дипломатских представника прераста у општу потребу коју реализују високи државни функционери, како на по-литичком, тако на економском, социјалном и културном плану. Осим тога, различита природа савремених међународних односа неретко фаворизује одашиљање специјалних мисија експертског профила уместо слања сложе-них инструкција дипломатским мисијама у иностранству како би могле ус-пешно обавити коректне задатке који траже специјалистичка знања.

Брзи развој транспорта, поготову ваздушног, омогућио је релевантним државним функционерима да у форми ad hoc дипломатије у веома крат-ком року решавају отворена питања ван канала понешто бирократизоване сталне дипломатије.

18.2. Појам специјалне мисије

У конвенцији о специјалним мисијама (1969) специјална мисија се де-финише као привремена мисија која представља државу, коју једна држава упућује у другу државу, уз сагласност ове последње, ради преговарања о одређеним питањима или извршења одређеног задатка.138

Широко дефинисан циљ специјалне мисије као „преговарање о одређе-ним питањима или извршење одређеног задатка“ омогућава државама да еластичну форму попуне садржајем који им одговара. Могу бити одашиљане како у политичке, тако и у техничке сврхе.

У светлости Конвенције, следећи елементи чине појам специјалне ми-сије:

а) специјалну мисију шаље држава која је субјект међународног права, у другу државу која је такође субјект међународног права. Другим речима, под појам специјалне мисије не могу се подвести мисије које узајамно одашиљу државе и политички покрети;

б) специјална мисија није одговорна за одржавање регуларних дипло-матских односа између држава. У том смислу ваља истаћи да постојање ре-гуларних дипломатских или конзуларних односа није услов за одашиљање специјалне мисије;

в) специјална мисија може бити одаслата у другу државу само на основу њене унапред дате сагласности. Сагласност се начелно може дати на форма-лан или неформалан начин. У пракси преовлађује неформално давање саглас-ности, обично дипломатским путем;

г) специјална мисија је привременог карактера.Три су основне разлике између специјалне мисије, на једној, и дипло-

матске и конзуларне мисије, на другој страни. Разлике се испољавају у сле-дећем:

а) главни чланови специјалне мисије могу имати како виши тако и нижи ранг у хијерархији државе пријема од онога који поседује шеф ди-пломатске или конзуларне мисије,

138 Члан 1 (а) Конвенције.


б) циљеви специјалне мисије могу бити од веће или мање важности од циљева дипломатске и конзуларне мисије и

в) специјалне мисије су, по дефиницији, привремене природе.

18.3. Правни положај специјалне мисије

Релевантна правила у овој материји налазе се у Конвенцији о специјал-ним мисијама (1969).

Рад на изради Конвенције о специјалним мисијама започео је 1959. го-дине у Комисији за међународно право УН. Рад је ушао у завршну фазу именовањем професора Бартоша за специјалног известиоца.

Специјални известилац је поднео извештаје 1964, 1965, 1966. и 1967. го-дине. На основу поднетих извештаја Комисија је усвојила провизорни На-црт правила о специјалним мисијама 1964. године, који је употпуњен 1965. године. Следеће године Комисија је разматрала извесна питања опште при-роде, међу њима и питање да ли у Нацрт конвенције треба укључити пра-вила о специјалним мисијама високог ранга. Најзад, Комисија је 1967. го-дине усвојила коначни Нацрт конвенције о специјалним мисијама који се састојао из 50 чланова са коментарима. Резолуцијом 2530 (XXIV), донетом 8. децембра 1969. године, Генерална скупштина је усвојила Конвенцију о специјалним мисијама заједно са факултативним протоколом који се тиче обавезног решавања спорова.

Правила Конвенције су формулисана са суштинским ослонцем на Конвенцију о дипломатским односима (1961).

Када је на својој XV седници одлучила да специјалном известиоцу по-вери израду Нацрта правила о специјалним мисијама, Комисија је, између осталог, нагласила да правила о специјалним мисијама „треба да буду за-снована на одредбама бечке Конвенције о дипломатским односима (1961), али специјални известилац треба да има на уму да су специјалне мисије, како по природи својих функција, тако и у својој примени, један инсти-тут различит од сталних мисија“.139 Штавише, Комисија тада није донела одлуку о томе да ли Нацрт правила о специјалним мисијама треба да буде оформљен у облику додатног протокола Конвенције од 1961. године, или посебне Конвенције или „у неком другом одговарајућем облику“, већ је од-луку донела накнадно на основу препоруке специјалног известиоца.

У вези са одашиљањем специјалних мисија, Конвенција садржи два специфична правила у односу на правила Конвенције о дипломатским од-носима.

На основу Конвенције две или више држава могу појединачно и истовре-мено упутити специјалну мисију у другу државу, уз пристанак те државе, да би, у сагласности са свим овим државама, заједнички разматрале неко питање од заједничког интереса за све њих.140

139 Doc. A/CN, 4/155.140 Члан 6. Конвенције.


Специјалне мисије из две или више држава могу се састати на територији треће државе ако за то добију њен пристанак.141 Трећа држава може постави-ти услове којих се државе именовања морају придржавати.

По правилу, држава именовања именује чланове специјалне мисије тек пошто је претходно држави пријема доставила релевантне податке о броју и саставу специјалне мисије, а нарочито о именима и својствима лица која на-мерава да именује. Држава пријема може одбити да прими специјалну мисију чији број чланова, према њеном мишљењу, није разуман с обзиром на окол-ности и услове у земљи пријема и потребе одређене мисије. Такође, она може без образложења одбити да прими било које лице у својству члана специјалне мисије.142

Што се састава специјалне мисије тиче, она се, по правилу, састоји из представника државе именовања, дипломатског особља специјалне мисије, административно-техничког и послужног особља.

Држава именовања и држава пријема специјалне мисије договарају се о седишту специјалне мисије. Уколико из било ког разлога заинтересоване државе не постигну споразум о седишту мисије, примењује се резидуално правило, према коме се седиште специјалне мисије налази у месту у коме је седиште министарства иностраних послова државе пријема. Могуће је да природа специјалне мисије подразумева да она врши функције у разним местима. У том случају заинтересоване државе могу се договорити да она има више седишта, између којих ове државе могу изабрати једно као глав-но седиште специјалне мисије.143

Постоји извесна разлика у погледу слободе кретања чланова специјал-не мисије у поређењу са одговарајућом слободом дипломатских представ-ника. Наиме, држава пријема је једино у обавези да члановима специјалне мисије обезбеди онолико слободе кретања и путовања по својој територији колико је потребно за обављање функција специјалне мисије.144 Другим речима, чланови специјалне мисије немају општу слободу путовања и кре-тања на територији државе пријема попут дипломатских представника, већ је њихова слобода путовања и кретања функционално условљена. Но, будући да се слобода кретања уређује зависно од циља мисије, она у поје-диним случајевима може бити и шира од оне коју поседују дипломатски представници (рецимо, ако је циљ специјалне мисије војне природе, њени чланови би могли улазити и у зоне безбедности, које су иначе затворене за дипломатске представнике).

У погледу привилегија и имунитета чланова специјалне мисије Кон-венцијом је установљена аналогија са привилегијама и имунитетима ди-пломатских представника.

Постоји, међутим, неколико разлика. Кад шеф државе одашиљања предвиди специјалну мисију, он у држави пријема или у трећој држави ужива повластице, привилегије и имунитете који му по међународном

141 Члан 18. Конвенције.142 Ibidem, члан 8.143 Ibidem, члан 17.144 Ibidem, члан 27.


праву припадају приликом службене посете.145 Што се фискалних осло-бођења тиче, она су, у поређењу са одговарајућим ослобођењима дипло-матске мисије, ограничена. Фискално ослобођење у односу на чланове ми-сије и просторије мисије одређује се на основу критеријума „мере у којој је то сагласно са карактером и трајањем функција специјалне мисије“.146 У односу на неповредивост просторија специјалне мисије, у Конвенцији је прихваћено екстензивно тумачење пристанка шефа специјалне мисије као основе за улазак органа територијалне државе у просторије мисије. Тако се пристанак шефа специјалне мисије сматра претпостављеним „у случају пожара или друге несреће која озбиљно угрожава јавну безбедност“.147 Пристанак се, међутим, претпоставља „само у случају да није било могуће прибавити изричити пристанак шефа мисије или, евентуално, шефа сталне мисије“. Просторије специјалне мисије не обухватају, попут решења усвоје-ног у Конвенцији о дипломатским односима, и резиденцију или приватне просторије чланова специјалне мисије, мада су оне заштићене попут прос-торија саме специјалне мисије.148

Представници државе именовања у специјалној мисији уживају иму-нитет од кривичног судства државе пријема. Разлика постоји у погледу имунитета од грађанског и управног судства државе пријема. Наиме, поред изузетака који постоје у односу на дипломатске представнике, Конвенција о специјалним мисијама установљен је и изузетак, према којем чланови специјалне мисије не поседују имунитет у случају тужбе за штете наста-ле због судара изазваног возилом које је заинтересовано лице користило у време када није вршило службене функције.149 Што се тиче важења при-вилегија и имунитета чланова специјалне мисије приликом транзита кроз треће земље, важи правило да су треће земље у обавези да поштују при-вилегије и имунитете чланова специјалне мисије у случају ако су унапред обавештене о њиховом транзиту и ако се томе нису успротивиле.

Конвенцијом је, дакле, утврђен једнообразан режим привилегија и имунитета независно од врсте специјалне мисије. У пракси су, међутим, могућа одступања од установљених правила Конвенције. Основ за таква одступања лежи у две одредбе. Специјална мисија може бити одаслата само уз пристанак државе пријема, која своју сагласност може условити моди-фикацијом привилегија и имунитета специјалне мисије утврђених Кон-венцијом. Осим тога, Конвенцијом је утврђено да држава пријема „пружа специјалној мисији олакшице потребне за обављање њених функција во-дећи рачуна о карактеру и задатку специјалне мисије“.150 Тако Конвенција отвара простор да се у конкретном случају одступи од њених одредаба које се тичу привилегија и имунитета чланова специјалне мисије зависно од њеног карактера и значаја.

145 Члан 21 (1) Конвенције.146 Члан 24 (1) Конвенције.147 Члан 25 (1) Конвенције.148 Члан 30 (1) Конвенције.149 Ibidem, члан 31, 2. (d).150 Члан 22. Конвенције.


Привилегије и имунитети административно-техничког и послужног особља идентични су онима који се признају одговарајућим категоријама особља дипломатске мисије.

Чланови специјалне мисије подлежу у основи једнаким обавезама док бораве у држави пријема као и дипломатски представници.

18.4. Престанак специјалне мисије

Као начини престанка функција специјалне мисије, у Конвенцији се наводи:

„а) споразум заинтересованих страна;б) извршење задатка специјалне мисије;в) истек рока предвиђеног за специјалну мисију;г) саопштење државе именовања да повлачи односно опозива специјал-

ну мисију;д) саопштење државе пријема да специјалну мисију сматра окон-

чаном.“151

Из формулација употребљених у члану 20. Конвенције произлази да наведени начини престанка функција специјалних мисија нису лимитатив-не природе.

Правила Конвенције о специјалним мисијама су, као што се може при-метити, симетрична релевантним правилима дипломатског права отелот-вореним у Конвенцији о дипломатским односима (1961). Ова чињеница сугерише закључак да је правнотехнички правила о специјалним мисијама било могуће формулисати у форми протокола или анекса уз Конвенцију о дипломатским односима или, штавише, правила о специјалним мисијама конструисати на бази аналогије са правилима дипломатског права у сваком конкретном случају. Опредељење за доношење посебне конвенције очиг-ледно је проистекло из правнополитичких разлога, то јест из потребе да се уважи чињеница да специјалне мисије имају важно место у савременим међународним односима. Тако је, због њиховог фактичког значаја, донета посебна конвенција, што за последицу има да су правила о специјалним мисијама, иако суштински слична правилима дипломатског права, самос-тална правила позитивног међународног права.

19. ИРЕГУЛАРНИ ОБЛИЦИ ДИПЛОМАТСКОГ ПРЕДСТАВЉАЊА

19.1. Сила заштитница у дипломатском праву

Под силом заштитницом у дипломатском праву подразумева се држа-ва која заступа интересе друге државе (државе А) и њених држављана у трећој држави (држави Б). Сила заштитница врши, у ствари, дипломатске

151 Ibidem, члан 20.


функције у држави Б у име и за рачун државе А. Понекад се активност силе заштитнице назива и давањем „добрих услуга“ (good offices).

Сила заштитница у дипломатском праву настала је, како се обично сма-тра, у XVI веку у односима између владара великих хришћанских држава, на једној страни, и Отоманске империје, на другој страни. Тада је краљ Француске прокламовао своје право да заштити хришћанске вернике у „паганским“ државама попут Отоманске империје.152 Крајем XVIII века Русија почиње да наступа као заштитник православних верника у Отоманској империји. Конвенција о дипломатским односима предвиђа:

„У случају прекида дипломатских односа између две државе или ако је њена дипломатска мисија потпуно или привремено затворена:

(...) б) држава која акредитује може да повери на чување просторије мисије, са имовином која се у њима налази, као и архиву, некој трећој држави коју прихвати и држава пријема; ц) држава слања може да повери заштиту својих интереса и интереса својих држављана некој трећој држави коју прихвати и држава пријема.“153

Члан 46. Конвенције стипулише да: „уз претходни пристанак државе пријема, и на тражење неке треће земље која нема своје дипломатско пред-ставништво у тој држави, држава одашиљања може да преузме привремену заштиту интереса те треће земље и њених држављана у држави пријема).

Елементи уставне силе заштитнице:а) сила заштитница делује у условима непостојања или суспензије ди-

пломатских односа између две државе по било ком основу (услед прекида дипломатских односа, избијања рата и сл.);

б) за деловање у својству силе заштитнице неопходна је сагласност две државе. Сагласност државе А конзумирана је позивом одређеној држави да штити њене интересе у држави Б. Тражи се, такође, сагласност државе Б да држава на њеној територији делује као заштитник интереса државе А;

в) активност силе заштитнице тиче се превасходно заштите интереса који улазе у домен рада дипломатског представништва. Могуће је и да сила заштитница преузме заштиту интереса држављанина државе А, што је, иначе, у надлежности конзуларног представништва. Остале дипломатске функције сила заштитница обавља само у мери у којој се то тиче заштите интереса државе А.

Из саме природе њене функције, јасно је да држава мора уживати обо-страно поверење да би била ангажована у својству силе заштитнице. У слу-чају да су дипломатски односи држава А и Б прекинути, сила заштитница може, чак, да користи зграду дипломатског представништва државе А, те да именује део особља у дипломатској мисији силе заштитнице. Рецимо, Швајцарска штити интересе САД на Куби, као и Кубе у САД, а у оквиру њене дипломатске мисије у Хавани делује Секција за интересе САД коју чине америчке дипломате.

152 Детаљније, види Бартош.153 Члан 45 Конвенције.


Улогу силе заштитнице је у новијој историји, захваљујући својој пози-цији стално неутралне државе, најчешће преузимала Швајцарска. У току Другог светског рата, Швајцарска је широм света улогу силе заштитнице имала у око 200 случајева. После Другог светског рата, ова земља је у 67 случајева обављала ту улогу. Данас то чини у шест случајева (штити инте-ресе Кубе и САД деловањем својих представништава у Вашингтону и Ха-вани, интересе САД у Ирану, представља Иран у Египту и Русију и Грузију у својим представништвима у Москви и Тбилисију).

И друге земље које уживају поверење заинтересованих држава оба-вљају улогу силе заштитнице. Тако је Кипар штитио интересе СР Југосла-вије у више земаља током грађанског рата, деведесетих година прошлог века. Јордан је штитио интересе Ирака у Великој Британији након првог рата у Заливу, а Саудијска Арабија је представљала Либију у истој држави.

Понекад две државе наступају у улози силе заштитнице. Интересе САД у Ирану штите Пакистан и Швајцарска.

Позитивне стране установе силе заштитнице у случају непостојања или суспензије дипломатских односа између две или више држава, праћене су и извесним слабостима. Као опште слабости установе силе заштитнице могле би се навести да, најпре, не може се очекивати да сила заштитница поседује детаљније интереса силе коју заступа, нарочито у случајевима када су ти интереси сложени и вишестрани. Даље, тешко је очекивати да сила заштит-ница брине о интересима државе коју штити на исти начин као што брине о својим сопственим интересима. И, коначно, ангажовање силе заштитнице не само што има за последицу смањивање степена и обима коришћења ус-луга посредника свих врста већ може да буде праћено и захтевом за против-чинидбе државе која се ангажује.154

Због ових слабости установа сила заштитница доживела је у другој по-ловини 20. века структурну модификацију кроз установљење тзв. секција за заштиту интереса.

Од силе заштитнице у строгом смислу речи ваља разликовати случај када једна држава пружа конзуларну заштиту држављанима друге држа-ве на територији треће. Неколико релевантних разлика постоји између ове праксе и стандардне уставне силе заштитнице:

а) заштита интереса држављана друге државе је ограничена ratione materiaе;

б) држава на чијој се територији штите интереси држављана друге др-жаве не мора дати свој пристанак на овакву врсту заштите и

в) непостојање дипломатских и конзуларних односа између две државе није услов за установљење оваквог облика заштите. Могу да две државе имају дипломатске односе, а да трећа држава штити интересе једне на те-риторији друге. Разлог је у чињеници да, иако имају успостављене дипло-матске односе, државе, или чешће, једна од њих, нема дипломатску мисију на територији друге.

154 Детаљније о слабостима, у Бериџ, Дипломатија-теорија и пракса, 2008, стр. 202-203.


Као пример такве праксе може се навести да САД пружају конзуларну помоћ Републици Маршалских Острва и Републици Палау, те Сједињеним Државама Микронезије.

Или, на основу Меморандума споразума између Републике Црне Горе и Републике Србије о конзуларној заштити и помоћи држављанима Црне Горе из 2006. године, Србија, кроз своју мрежу дипломатских и конзулар-них представништва, пружа конзуларну заштиту држављанима Црне Горе у државама у којима Црна Гора нема дипломатска или конзуларна предс-тавништва.

19.2. Секције за заштиту интереса

Под секцијама за заштиту интереса подразумева се група дипломата државе одашиљања, која након номиналног затварања амбасаде у држави пријема, наставља да обавља дипломатске функције у саставу дипломат-ског представништва силе заштитнице на територији државе пријема.

Елементи института секције за заштите интереса су:а) односи између државе одашиљања и државе пријема су прекинути

или суспендовани, а њено дипломатско представништво у држави пријема затворено;

б) дипломата или део дипломатског особља мисије државе одашиљања, наставља да обавља своје функције под окриљем дипломатског представ-ништва силе заштитнице;

ц) за установљење секције за заштиту интереса потребан је трилате-рални споразум.

Тај споразум може бити формални или неформални. Може, дакле, да буде закључен или са територијалним властима државе на чијој територији секција делује или са силом заштитницом уз прећутни пристанак државе са којом није склопљен формални споразум.

Рецимо, Велика Британија је 1989. године склопила Споразум са Швед-ском да се у оквиру шведске амбасаде у Техерану установи секција за заш-титу британских интереса. Пристанак иранске стране био је прећутне при-роде. Приликом формирања секције за заштиту интереса САД у Хавани и секције за заштиту интереса Кубе у Вашингтону склопљен је формални споразум између ове две земље, након што су оне закључиле одговарајуће споразуме са силама заштитницама – Швајцарском и Чехословачком. Чла-нови секција за заштиту интереса имају правни статус дипломатских аге-ната. То је разумљиво с обзиром да су они дипломатски представници који делују у амбасадама њихове силе заштитнице. Није редак случај да дипло-мате који чине секцију за заштиту интереса и даље делују у згради која је представљала дипломатско представништво њихове државе. Међутим, у пракси се тражи агреман за сваког дипломатског представника који делује у оквиру секције. Поред тога, понекад се члановима секције ограничава слобода кретања. Тако рецимо у објави америчког Стејт Департмента од 7.


маја 1991. године, којом је ирачкој секцији за заштиту интереса дозвоље-но да делује у оквиру Амбасаде Алжира, стоји, између осталог, да чланови секције не могу без посебне дозволе да путују изван зоне слободног кре-тања од 40 км око седишта Секције.155

Секцијама за заштиту интереса, као ирегуларном облику дипломатског општења, у израженом облику су прибегавале западне земље 70-тих годи-на прошлог века након што je један број арапских земаља прекинуо ди-пломатске односе са већином западних земаља због неслагања са њиховом политиком према арапско-израелском сукобу. Међу првима су секције за заштиту интереса биле формиране у Каиру и Бону након одлуке Египта да 1965. године прекине дипломатске односе са Западном Немачком када је З. Немачка успоставила дипломатске односе са Израелом. Велика Британија такође је основала специјалне секције са неким арапским државама које су прекинуле дипломатске односе са Великом Британијом протествујући због одбијања британске владе да угуши побуну беле мањине у својој колонији јужној Родезији. САД су секције за заштиту интереса први пут увеле после јунског рата на Блиском истоку 1967. године.

Дакле, могло би се рећи да секције за заштиту интереса представљају, на неки начин, мале амбасаде. Њихова предност у односу на силу заштит-ницу је у мотивацији и ангажману, како у обиму тако и у квалитету, јер представљају своју државу.

Секције за заштиту интереса нису, међутим, лишене недостатака. Најпре, дипломате које чине секцију нису у прилици да имају регуларну ко-муникацију са органима територијалне државе попут осталих дипломата. Затим, број лица који чине секцију за заштиту интереса је значајно мањи од броја чланова особља мисије. На пример, британску амбасаду у Буенос Аиресу, која је пре Фокландског рата имала у свом саставу 19 дипломата, заменила су двојица дипломата. Или, британска амбасада у Либији са 18 дипломата замењена је секцијом на којој је радило само двоје дипломата.

Због тога секције за заштиту интереса у пракси обављају само мини-малну дипломатску комуникацију и пружају основне конзуларне услуге.

19.3. Конзуларне мисије

Конзуларни односи се одликују већим степеном еластичности од ди-пломатских односа, тако да прекид дипломатских односа не повлачи ipso facto и прекид конзуларних односа.156 Ова чињеница омогућује да кон-зуларни функционер, уз сагласност државе пријема, може да обавља и дипломатске активности, а да при том не повређује свој дипоматски ста-тус.157 На руку оваквој пракси иде и кумулација конзуларних и дипло-матских функција у личности дипломатског представника.

155 Бериџ, op.cit., стр. 208.156 Члан 2(3) Конвенције о конзуларним односима.157 Члан 17 Конвенције о конзуларним односима.


Као ирегуларни канал дипломатског општења, конзуларне мисије имају предности у односу на секцију за заштиту интереса. Основна пред-ност лежи у чињеници да су чланови мисије делови државног апарата државе именовања, те да могу одговорније и лојалније да обављају пове-рене функције. Поред тога, конзуларне мисије могу да ангажују већи број службеника како би мисија одговорила практичним потребама државе именовања.

Одржавање дипломатског контакта преко конзуларних мисија је по-себно погодно у односима између земаља које нису признате. Као добар пример могао би се навести Северни Вијетнам, јер у току вијетнамског рата Велика Британија је задржала генерални конзулат у Ханоју преко кога је обављала важне обавештајне активности чији су резултати кас-није преношени Сједињеним Америчким Државама. Једнако су погодне у случају када Влада државе није призната. Након државног удара који је извршио генерал Пиноче у Чилеу, Југославија је прекинула дипломатске односе са Владом генерала Пиночеа. Међутим, на основу Споразума из-међу две државе Југославија је задржала конзуларне односе са Чилеом, а са зграде југословенске амбасаде у Сентјагу скинута је табла са натписом амбасада и стављена табла са натписом Генерални конзулат СФРЈ. Ана-логно је поступила и Чилеанска влада у Београду.

Конзуларне мисије, као облик прикривеног одржавања дипломат-ских односа поседују и недостатке. Основни недостатак састоји се у томе што чланови конзуларне мисије немају дипломатске привилегије и иму-нитете, тако да су рањивији у обављању поверених им дипломатских функција од лица која поседују дипломатски статус.

19.4. Представништво

Представништва су специфична форма одржавања радних односа који се, од секција за заштиту интереса, одликује већом формалношћу.

Посебно их примењују непознате државе. Рецимо, влада у Тајвану своје мисије у иностранству, а има их преко 60, сврстава у категорију „представ-ништава“. Овој форми је прибегавала и влада турске републике северни Кипар коју је признала једино Турска.

Можда најважнији, у политичком и историјском смислу, пример пред-ставништва је представништво САД у Народној Републици Кини устано-вљено 1973. године у току процеса нормализације односа између ове две велике државе. У то време САД су признавале владу у Тајвану као леги-тимну владу кинеске државе, а у намери да имају радне односе са владом Народне Републике Кине успостављено је представништво у Пекингу. По-некад се представништво назива „канцеларијом“ или „бироом за везу“.

Одређење представништва као неформалне дипломатске мисије нала-зи ослонац и у чињеници да чланови представништва, по правилу, имају дипломатске привилегије и имунитете те да у свему поседују одлике ди-


пломатских представника. Разликују се једино по томе што формално нису делови дипломатског кора. У том смислу индикативна је и Кисинџерова напомена да успостављање пуних дипломатских односа са НР Кином 1. ја-нуара 1979. године је, у основи, представљало само једну промену назива представништва у Пекингу и Вашингтону.158

20. ПСЕУДОДИПЛОМАТИЈА

Поред ирегуларних облика дипломатског општења, постоје и облици који би се могли назвати псеудодипломатијом. За разлику од ирегуларних облика дипломатског општења, псеудодипломатске форме битно одликује чињеница да немају било каква обележја, било статусна или функционал-на, органа за дипломатско представљање, али у пракси, у већој или мањој мери, скривено врше извесне функције својствене дипломатским предста-вницима.

У ову групу могли би се сврстати званичне новинске агенције, ту-ристички бирои, културни институти, иностране трговинске коморе и њи-хова представништва и слично.159 Псеудодипломатија се користи било као једини или допунски облик обављања дипломатских функција. Најчешће, функције обавештавања и пропаганде. Као једини облик обављања дипло-матских функција користе се у одсуству регуларних и ирегуларних дипло-матских односа, те несређених и заоштрених политичких односа, а као допунски поред регуларних и ирегуларних дипломатских односа. Псеудо-дипломатске мисије немају дипломатски статус. Раде на основу одобрења територијалне државе а лица која у њима раде имају статус обичних стра-наца. У пракси је, међутим, могуће да им територијална држава на бази куртоазије да извесне привилегије и имунитете, поготово када делују пара-лелно са регуларним дипломатским представништвима.

21. КОНЗУЛИ

21.1. Историјски развој

Обично се сматра да су конзули стара установа која датира још из античког доба.160 Ово се може сматрати веродостојним, уколико конзуле схватимо у најширем смислу као лица која су на територији друге државе деловала у трговачким стварима у кругу странаца. Ако, међутим, конзу-ле схватимо у модерном, актуелном значењу као представнике државе у другој држави у чијој су надлежности ratione materiae – економски односи, – конзули су пре установа конституисана у XVI веку у оквирима апсолу-тистичких монархија, на таласу јачања међународне трговине.

158 Кисинџер, 1982, стр. 63. 159 Види, детаљније, Бартош, II, стр. 530 и даље. 160 Чак се у Преамбули Конвенције о конзуларним односима наводи, између осталог, да су већ

у давна времена успостављени конзуларни односи између народа.


Простатес и проксени, установе из античког доба које се поистовећују са конзулима, те конзули у XIII и XIV веку, деловали су углавном као судије у споровима између становника колонија које су се бавиле трговином на територијама страних држава. У то доба конзули нису били представници држава већ изабрани представници трговачких колонија који су поступа-ли по законима и обичајима сачињеним у форми кодекса поморског права попут Амалфи таблица (Tabula Amalfiana), Charte d’ Oleron и, најважнијем, међу њима, Concolato del Mare. У тој пракси предњачиле су италијанске ре-публике и градови Марсељ, Валенција и Барселона који су слали конзуле у градове и луке на Атлантском, Северном и Балтичком мору.

Конзули постају државни представници у XVI веку као практично је-дина ефективна заштита међународне трговине. Да би ту важну функцију могли ефикасно да обављају, конзули постају у правом смислу речи јавни службеници којима је држава давала и извесне дипломатске функције као и одговарајуће привилигије и имунитете.161

Конзули губе дипломатске функције у првој половини XVII века под утицајем: а) афирмације принципа националног суверенитета и независ-ности који сам по себи чини непримереним вршење грађанске и кривичне јурисдикције на територији друге државе и б) конституисања сталних ди-пломатских мисија у Европи, које преузимају одржавање политичких од-носа између држава. Отуда дипломатске и судске функције које су припа-дале конзулима постепено престају да се примењују и конзули се коначно формирају као представници државе и њених грађана у области трговине, индустрије и пловидбе.162

У оквиру режима капитулација и, уопште, екстратериторијалних система, конзули задржавају јурисдикцију у погледу грађанских и кри-вичних ствари у ваневропским земљама релативно дуго. Рецимо, систем капитулације у Египту је престао тек 1937. године, закључењем одгова-рајуће конвенције. Србија, Бугарска, Румунија, Иран, Сирија, Либан, Ма-роко и Тунис су се ослободили екстратериторијалних режима тек након проглашења независности. Кина се ослободила екстратериторијалних режима 1943. године на основу Уговора са САД и Великом Британијом, а са Француском Уговором од 1946. године Пракса капитулација и екстра-територијалних режима представља реликт класичног евроцентристич-ког међународног права.

21.2. Појам и врсте конзула

У генеричком смислу конзул би се могао одредити као лице овлашћено да обавља конзуларне функције у својству представника једне државе на територији друге државе.163 Елементи ове дефиниције су: 1. конзуле поста-вља држава одашиљања; 2. прихваћени су у том својству од државе пријема

161 Doc. A/C N. 4/108, Report by J. Zourek, Special Repporteur, стр. 75.162 Ibidem.163 Harvard Research, члан 1 (a).


и 3. овлашћени су да врше конзуларне функције. Дефиниција конзула коју даје Конвенција о конзуларним односима је мањкава. Одређујући конзу-ларног функционера као „свако лице, подразумевајући да врши конзуларне функције“164, Конвенција не даје неке релевантне елементе појма конзула, попут сагласности државе пријема и, штавише, допушта апсурдно тума-чење да конзул може вршити функције и на територији своје државе.165

Конзули се могу поделити на основу два критеријума: врсте конзула и класе конзула.

Конзули се обично деле на две врсте – каријерне конзуле (consules missi; consuls d’Etat) и почасне конзуле (consules electi). Истиче се више крите-ријума за разликовање ове две врсте конзула. У основи, може се рећи да су каријерни конзули државни службеници који посао обављају у складу са професионалним стандардима са припадајућим правима и обавезама (подлежу управној дисциплини, примају плату за свој рад, држављани су државе именовања, који нису ангажовани у било којој другој активности на територији државе пријема и сл.). У односу на дефиницију каријерних конзула, одговарајућа дефиниција почасних конзула је, углавном, негатив-не природе. Почасни конзули су лица која се, по правилу, регрутују из по-словног света државе пријема, за свој рад не примају плату и не подлежу управној дисциплини.

Почасни конзули, дакле, имају извесне сличности са претечама ус-танове конзула из античког периода и раног средњег века. Повремено су се јављали предлози да се установа почасних конзула укине. У извештају поткомитета постављеног од Комитета експерата за прогресивну кодифи-кацију међународног права у оквиру Друштва народа, истакнуто је, између осталог, да су у највећем броју случајева почасни конзули више ангажо-вани на својим пословима него на пословима државе која им је доделила звање почасног конзула.

Подела је упадљива и у пракси држава, будући да неке одашиљу и при-мају почасне конзуле а неке одбијају да признају. Конвенција о конзулар-ним односима се, стога, определила за компромисно решење. Посветила је посебну III главу почасним конзулима утврђујући да се одредбе овог дела не примењују на државе које не прихватају почасне конзуле.

Конвенција дели шефове конзулата на четири класе: генералне конзу-ле, конзуле, вицеконзуле и конзуларне агенте. Мада ове четири класе кон-зуларних представника фигурирају у унутрашњим законодавствима већег броја држава, као и у мировним уговорима закљученим након Првог свет-ског рата, Конвенција је први међународни инструмент од општег инте-реса у коме се изричито потврђују класе шефова конзуларних представ-ништава. Државе уговорнице су везане овом класификацијом у односу на шефове конзуларних представништава, али задржавају слободу да својим унутрашњим законодавством одреде називе конзуларних службеника и других запослених према свом нахођењу.166

164 Члан 1 (д) Конвенције.165 L. Lee, Quigley, Consular law and Practise, 3rd ed., 2008, стр. 27.166 Члан 9 (2) Конвенције.


Уговорнице Конвенције се у пракси користе овом могућношћу.167 Ре-цимо, Велика Британија каријерним конзулима сматра генералне конзуле, конзуле и вицеконзуле, а израз „конзуларни агент“ резервише за почасне конзуле. Конзуларна конвенција између СССР и ДР Немачке од 1957. на-води, такође, само генералне конзуле, конзуле и вицеконзуле. У нотама упућеним шефовима дипломатских мисија у Вашингтону, 5. новембра 1986. године, САД су навеле да признају следеће конзуларне титуле: генерални конзул, заменик генералног конзула, конзул, заменик конзула, вицеконзул и конзуларни агент. Не признају, међутим, назив „конзуларни аташе“, који је ДР Немачка давала својим конзуларним представницима.

21.3. Конзуларна мисија

Два су релевантна питања у вези са институтом конзуларне мисије: структура конзуларне мисије и бројност особља.

Сам израз „конзуларна мисија“ не фигурира у тексту Конвенције. Кон-венција, када говори о деловима структуре конзулата, користи изразе „шеф конзулата“, „конзуларни функционер“, „конзуларни службеник“, „члан пос-лужног особља“, „члан конзулата“ и „чланови конзуларног особља“.168

Ово терминолошко шаренило има своје основе у неуједначеној пракси држава у погледу звања конзуларних представника и различитог правног статуса чланова конзуларног особља.

У основи, изрази „шеф конзулата“ и „конзуларни функционер“ означа-вају чланове конзуларног особља овлашћене да врше конзуларне функције.

Под конзуларним службеницима подразумевају се чланови конзулар-ног особља који врше административне и техничке послове конзулата, а „члан послужног особља“ означава лице које је запослено на послужним дужностима у конзулату. Примећује се да је у пракси тешко направити прецизну разлику између конзуларних службеника и послужног особља.169 То се може узети као тачно у односу на, рецимо, обезбеђење конзулата или возаче. Управо је позиција ове категорије запослених била у више навра-та предмет различитог тумачења. Тако је Амбасада Индије у САД у свом обраћању Одељењу за порезе и финансије у Њујорку шофере и раднике обезбеђења у индијском генералном конзулату квалификовала као конзу-ларне службенике, док је становиште Стејт департмента да су они чланови послужног особља. САД су, такође, повукле признање статуса конзулар-них службеника припадницима израелског обезбеђења ваздухоплова „El Al Airlines“ 1978. године, са образложењем да је „неприкладно дати статус конзуларних службеника лицима која обављају неконзуларне послове...“170

Нумерички критеријум се у материји конзуларног права испољава у двоструком смислу:

167 Detaljno, L. Lee, Quigley, op. cit., стр 32–34.168 Члан 1 (1) Конвенције.169 L. Lee, Quigley, op. cit., стр. 37.170 L. Lee, Quigley, op. cit., стр. 38.


а) бројности конзуларног особља иб) броја конзулата у државама које су успоставиле конзуларне односе.

Обичајно међународно право није познавало правило о броју особља конзуларне мисије. Конвенцијом је утврђено да, уколико нема спора-зума, тај „број треба да се креће у границама онога што се сматра разу-мним и нормалним с обзиром на околности и услове који владају у кон-зуларном подручју и на потребе конзулата...“171 Као релевантне „околно-сти и услови који владају у конзулату“ обично се узимају интерес државе одашиљања у економској, научној, културној и комерцијалној области, те потреба за пружање помоћи држављанима државе одашиљања издавање пасоша и виза, надзор и контрола над ваздухопловима и бродовима држа-ве одашиљања и сл. Оптимално решење је да се број особља одреди спора-зумом или да се дефинишу релевантне „околности и услови“, с обзиром на то да је критеријум „разумног и нормалног“ неизбежно субјективан већ са-мом чињеницом да га, по слову Конвенције, одређује држава пријема.

У XIX и првој половини XX века пракса је познавала изразите разлике у погледу броја конзулата. Тако је, рецимо, 1949. године Белгија имала 113 конзула у државама Комонвелта, док је на своју територију примила само 21 конзула из тих држава, Данска је одаслала 109 а примила 10, а Холандија је на својој територији имала 13 конзулата.172

Италија је, чак, током спора са Етиопијом 1935. године, отворила кон-зулат на етиопској територији где није било ниједног италијанског држа-вљанина, руководећи се, како је истакла етиопска делегација у Друштву народа, војним потребама и припремама инвазије на Етиопију.173

У исто време неким државама је ускраћивано право да отворе конзу-лате. Рецимо, 400.000 Кинеза у тадашњој француској Индокини било је без конзуларне заштите јер је Француска, све до 1930. године, одбијала захтев Кине за отварање конзулата. Пракса великих разлика у броју конзулата у овом периоду рефлекс је класичног, евроцентристичког међународног пра-ва, која се у конкретној ствари испољава кроз екстратериторијалне режиме који су важили за држављане европских држава на територијама ванев-ропских држава.

Тридесетих година прошлог века СССР је формулисао принцип пари-тета, према којем број конзулата државе одашиљања на територији СССР треба да буде једнак броју совјетских конзулата у односној држави. Прин-цип је правдан отварањем значајног броја конзулата на совјетској тери-торији без стварне потребе и ангажовањем неких конзула на илегалним пословима. На принцип паритета су се позивале и друге државе (Иран у спору са Британијом 1952; Кина и Индија су у својим конзуларним односи-ма примењивале принцип паритета и друге.)

171 Члан 20. Конвенције.172 Foreign Office List and Diplomat and Consular Year Book, 1957, стр. 527–529, 535–537, 550–553,

48–52, 95.173 LN, Official Journal, vol. 16 (1935), No. 11, стр. 1601.


Иако принцип паритета није изричито формулисан у Конвенцији о конзуларним односима, он лежи у основи одредбе којом се предвиђа да „држава пријема може захтевати да се тај број (број особља мисије – М. К.) креће у границама онога што се сматра разумним и нормалним“, односно да се одређује споразумом заинтересованих држава.174

21.4. Успостављање конзуларних односаМада, како се истиче у Преамбули Конвенције, конзуларни односи

доприносе унапређивању пријатељских односа међу државама, успоста-вљање конзуларних односа није правна обавеза. Успостављање конзулар-них односа врши се на бази споразума заинтересованих држава. Споразум држава о успостављању дипломатских односа подразумева, ако није дру-гачије одређено, и споразум за успостављање конзуларних односа. Прекид дипломатских односа не повлачи, међутим, ipso facto и прекид конзуларних односа.

Док успостављање конзуларних односа не тражи, дакле, специфичан споразум, пристанак државе пријема је неопходан за само отварање конзу-лата, седиште и конзуларно подручје те промене у случају накнадне проме-не седишта конзулата, његовог ранга или конзуларног подручја.175

Опште је правило да се конзуларни односи успостављају између држа-ва које се међусобно признају. Конвенцијом је стога и утврђено да ће држа-ва именовања доставити дипломатским путем патентно писмо влади др-жаве на чијој територији шеф конзулата треба да врши своје функције.176

Правило, међутим, познаје изузетке који се темеље на природи конзу-ларних функција. Тако је један број држава задржао конзуларна представ-ништва у непризнатој Турској Републици Северни Кипар која су отворена пре турске окупације овог дела Кипра. Слична је пракса неких држава у од-носу на Тајван. Правило по коме држава пријема издаје егзекватуру шефу конзуларне мисије државе одашиљања, попут Велике Британије, САД, Не-мачке и других држава, отклањају тако што одлуке о именовању конзула доносе, а да не траже егзекватуру државе пријема.

Успостављању односа који наликују конзуларним понекад прибегавају ентитети који се не сматрају државама. Тако Специјални административни регион Хонг Конга поседује, на основу заједничке кинеско-британске де-кларације из 1984, право на независно вршење трговине и комерцијалних послова. У ту сврху Хонг Конг је успоставио званичне делегације у неким државама (Брисел, Лондон, Женева, Њујорк, Токио) које обављају ограни-чен број трговачких конзуларних функција.177

Иако успостављање конзуларних односа није правна обавеза, упорно и систематско одбијање једне државе да прихвати успостављање конзулар-

174 Члан 20. Конвенције.175 Члан 4. Конвенције.176 Члан 11 (2) Конвенције.177 Lee, op. cit., стр. 10.


них односа са другим државама може се сматрати супротним обавези др-жава да подстичу међународну сарадњу у решавању међународних пробле-ма економске, социјалне, културне или хумане природе утврђеној чланом 1. (3) Повеље Уједињених нација.

21.5. Вршење конзуларне функције у трећој држави

И у конзуларном праву постоји нека врста вишеструког заступања по-пут одговарајуће установе у дипломатском праву.

Држава именовања може овластити конзулат у једној држави да у дру-гој држави обавља конзуларне функције,178 под условом да се ни једна од заинтересованих држава томе изричито не успротиви.

Конвенција познаје и правило о вршењу конзуларних функција за ра-чун треће државе. Пошто о томе обавести државу пријема, а ова се томе не противи, конзулат државе именовања може вршити конзуларне функције у држави пријема, за рачун неке треће државе.179

Оваква пракса је раширена међу државама чланицама Комонвелта (Commonwealth). Наводи се да су Велика Британија, Канада и Аустралија годинама обављале конзуларне функције за мање чланице Комонвелта.180 Канада и Аустралија, пак, закључиле су споразум о узајамном обављању конзуралних послова у име уговорнице која нема конзуларно представ-ништво у одређеној држави.181

Специфична је конзуларна заштита држављана чланица ЕУ заснована на концепту држављанства ЕУ. На основу одлуке представника влада држа-ва чланица сваки држављанин Европске уније је овлашћен на конзуларну заштиту дипломатског или конзуларног представништва било које државе чланице уколико његова држава или друга држава која га представља на сталној основи не поседује у месту у коме се налази доступно стално пред-ставништво или почасног конзула надлежног за та питања.182

21.6. Стицање конзуларног статуса

Да би једно лице стекло конзуларни статус, треба да буду испуњена два услова:

1) Постављење на конзуларну функцију од надлежног органа државе одашиљања. Орган надлежан за постављење конзула и процедура имено-вања, су у искључивој надлежности државе. У пракси се генерални конзу-ли и конзули постављају или од шефа државе на препоруку владе или од владе или министра спољних послова.

178 Члан 7. Конвенције.179 Члан 8. Конвенције.180 Satouis, op. cit., стр. 257.181 Ibidem.182 Decision 95/553/EC, OJ (28.12.1995).


Лице постављено за конзула снабдева се званичним документом које се назива патентно писмо (lettre patente; consular commission). У неким др-жавама се формални документ у односу на вицеконзуле или конзуларне агенте назива другачије – декрет или патент (patente, licence, brevet или decret). У патентном писму се потврђује својство конзула и наводе име и презиме конзула, његова категорија и конзуларна класа, конзуларно под-ручје и седиште конзулата. Доставља се дипломатским путем држави на чијој територији шеф конзулата треба да врши своје функције. Конвенција допушта да се, уколико то држава пријема прихвата, патентно писмо за-мени нотификацијом идентичног садржаја.

2) Одобрење државе пријема да односно лице у својству конзула може да обавља своје функције. Одобрење државе пријема даје се, по правилу, у форми егзекватуре. По својој природи, егзекватура је дефинитивно при-знање статуса конзула. Држава пријема може, уколико то околности нала-жу, дати привремену сагласност шефу конзулата да обавља своје конзулар-не функције на њеној територији.

Издавање егзекватуре је дискреционо право државе пријема. Уколико одбије егзекватуру, држава пријема, по аналогији са издавањем агремана код дипломатских представника, није дужна да пружи било какво обја-шњење. Егзекватура се, по правилу, издаје шефу конзуларне мисије. Егзек-ватура конзумира и сагласност државе пријема за све чланове конзуларне мисије за које је шеф мисије одговоран. Држава пријема може, аналогно са правилом које важи за дипломатску мисију, да тражи да се величина кон-зуларне мисије креће у оквирима „разумног и нормалног“.183

Датум издавања егзекватуре служи као елеменат за утврђивање ран-га конзула. Ранг се одређује унутар сваке класе конзула. Уколико је шеф конзулата добио привремену дозволу да врши своје функције пре добијања егзекватуре, датум издавања привремене дозволе одређује ред првенства.

21.7. Привилегије и имунитети21.7.1. Основ привилегија и имунитета конзуларних представникаОснов привилегија и имунитета конзуларних представника је функ-

ционалне природе, будући да им је основна сврха да омогуће нормално и несметано обављање поверених функција. Без привилегија и имунитета, статус конзуларних службеника на територији државе пријема лишен је практичне сврхе.184

Општа карактеристика конзуларних привилегија и имунитета, у по-ређењу са одговарајућим привилегијама и имунитетима дипломатских представника, јесте да су конзуларне привилегије и имунитети ограниче-ни, чинећи правни положај конзула једном особеном смешом положаја дипломата и обичних странаца. Таквом решењу, које можемо сматрати

183 Члан 4 (1–2) Конвенције.184 Члан 20. Конвенције.


неправедним с обзиром на то да су конзули јавни државни службеници, у великој мери је допринела чињеница да је статус конзула дуго времена био регулисан унутрашњим законодавствима држава. Конвенција о кон-зуларним односима унела је елементе стабилности у ову материју, али није суштински одмакла од традиционално неповољног правног положаја кон-зула. Због тога се у пракси правни положај конзула ојачава на два колосека:

а) уношењем клаузуле најповлашћеније нације, било једнострано или на бази реципроцитета, у конзуларне конвенције којом се имунитети, при-вилегије и олакшице конзулима дају у обиму који није мањи од онога који се даје конзулима треће државе;185

б) формирањем конзуларних одељења у дипломатском представ-ништву тако да дипломатски представник обавља и конзуларне послове или двојним дипломатско-конзуларним статусом представника државе који обавља конзуларне послове.

Олакшице, привилегије и имунитети у конзуларном праву деле се на олакшице, привилегије и имунитете које се односе на конзулат и оне које се односе на конзуларне представнике.

21.7.2. Олакшице, привилегије и имунитети конзулатаПод конзуларним просторијама подразумева се зграда или део зграде

која се користи за службене потребе конзулата, без обзира на то да ли је реч о згради која је у власништву државе одашиљања или је под закупом. Уколико конзулат користи целу зграду, конзуларне просторије обухватају и припатке зграде попут дворишта или баште. Припаци се сматрају инте-гралним деловима зграде и подлежу истом правном режиму.

Дакле, конзуларне просторије, према Конвенцији, не обухватају рези-денцију шефа конзуларне мисије.

Држава пријема је у обавези, која произлази из давања пристанка на отварање конзулата, да омогући држави именовања да на њеној територији стекне просторије за рад конзулата. Обавеза је нешто блаже постављена од одговарајуће обавезе државе пријема према Конвенцији о дипломатским односима и остварује се у складу са унутрашњим правом државе пријема. Држава именовања има право на употребу националне заставе и грба, што је праћено обавезом државе пријема да обезбеди заштиту заставе и грба. Националне заставе државе именовања могу се истаћи на згради конзула-та, резиденцији шефа конзулата и на његовим превозним средствима када се користе за службене потребе.186

Конзуларне просторије су неповредиве. Неповредивост конзулар-них просторија подразумева две кумулативне обавезе државе пријема:а) обавезу да онемогући своје представнике да уђу у конзуларне просто-рије без пристанка шефа конзулата, лица које он одреди или шефа дипло-

185 „Consular intercourse and immunities“, Report by Jaroslav Zourek Special Rapporteur, YILC, 1957, II, стр. 96.

186 Luke Lee, Consular Law and Practice, 1961, стр. 224.


матске мисије државе именовања. У случају пожара или друге несреће која захтева хитне заштитне мере пристанак шефа конзулата се претпоставља; б) обавезу државе пријема да предузме све потребне мере да би спречила насилан улазак у просторије конзулата или њихово оштећење, нарушавање мира конзулата или повреду његовог достојанства.

Неповредивост конзуларних просторија не односи се, међутим, на по-часне конзулате. Држава пријема је једино у обавези да их заштити од упа-да (intrusion), наношења штете или повреде достојанства.

За нормалан и несметан рад конзулата, осим неповредивости конзу-ларних просторија, од значаја су и неповредивост конзуларне архиве и до-кумената, слобода кретања и општења конзуларних представника.

21.7.3. Неповредивост конзуларне архивеКонвенцијом се на недвосмислен начин утврђује да су конзуларна ар-

хива и документи неповредиви у свако доба и ма где се налазили.187 Израз „ма где се налазили“ указује на проширење неповредивости конзуларне ар-хиве ratione loci. Конзуларне архиве су, према решењу усвојеном у Конвен-цији, неповредиве и ако се налазе ван конзуларних просторија. Неповре-дивост ужива и архива почасних конзулата под условом да је одвојена „од осталих списа а посебно приватне преписке шефа конзулата и сваког лица које ради с њим, као и од добара, књига или докумената који се односе на њихово занимање или привредну делатност“.188 Што се тиче временског домашаја правила, оно важи како у доба мира, тако и у доба рата. Конвен-цијом се изричито утврђује да је држава пријема дужна, „чак и у случају оружаног сукоба, поштовати и штитити конзуларне просторије, као и имо-вину конзулата и конзуларну архиву“.189 Држава именовања може повери-ти конзуларну архиву, заједно са конзуларним просторијама и имовином на чување трећој држави у изузетним околностима.190

Неповредивост архива конзулата је универзално призната. У слу-чају повреде архива држава пријема, по правилу, предузима мере које значе сатисфакцију. Још 1862. године САД су се извиниле Холандији због заплене архиве у холандском конзулату у Њу Орлеансу од генерала Балтера, (Balter) квалификујући је као „кршење међународног права“.191 Италија је, пак, 1867. године сменила локалног функционера који је на-редио заплену архиве француског конзулата у Фиренци.192 Одредба је релативизована у односу на архиву почасних конзулата, јер тражи да се конзуларна архива држи одвојено од приватне и пословне архиве почас-ног конзула.

187 Члан 29 (2) Конвенције.188 Члан 61. Конвенције.189 Члан 27 (1,а) Конвенције.190 Члан 27 (1,б) Конвенције.191 Harward Research Draft, op. cit., стр. 323.192 Ibidem.


Израз „конзуларна архива“ подразумева било какве документе и ос-тале папире конзулата заједно са намештајем у коме се архива налази. Реч „документ“ значи, пак, било који папир који не улази у службену корес-понденцију. Извесни документи попут докумената који се тичу грађанског статуса (на пример, уверење о рођењу, браку или смрти које конзул издаје) не подлежу правилу о неповредивости, будући да се и иначе користе у поступцима чији је циљ да утврде извесне правне чињенице или догађаје.

У време када је Конвенција о конзуларним односима усвојена није било познато електронско похрањивање докумената. Сматра се, међутим, да је дефиниција „конзуларне архиве“ која је дата у Конвенцији довољно широка да обухвати и архиву у електронском облику.

21.7.4. Слобода кретањаСлобода кретања конзуларних представника аналогна је, у принципу,

одговарајућој слободи дипломатских представника, иако су конзуларна подручја, по правилу, мања од државне територије. Сматра се да би конзул тешко могао нормално да обавља своје функције ако би био лишен слободе кретања.

Утолико пре што данас највећи број држава слободу кретања на својој територији признаје и обичним странцима. И поред тога, присутна су схватања да слободу кретања конзула треба ограничити на одговарајуће конзуларно подручје. На конференцији у Бечу, Аустралија је поднела аман-дман на релевантну одредбу нацрта Конвенције о конзуларним односима према којем се слобода кретања конзула ограничава на подручје државе пријема у коме врши конзуларне функције.193

Слобода кретања може бити ограничена из разлога националне без-бедности државе пријема. Конзулу може бити, као и дипломатским пред-ставницима, забрањен улазак у одређене зоне. У случају кршења ових за-брана, конзулу, као и дипломати у пракси понекад се изричу привремене забране кретања. Тако су совјетске власти 1964. изрекле 90-дневну забра-ну кретања британском аташеу и двојици америчких помоћника аташеа у Москви због илегалног уласка у војно подручје у гради Тули.

21.7.5. Слобода општењаКонвенцијом се гарантује слобода општења конзулата за све службене

сврхе. Разликују се две врсте општења:а) Општење са владом, дипломатским мисијама и другим конзулати-

ма државе именовања ма где се они налазили. У ту сврху конзулат може употребљавати сва одговарајућа средства општења, укључујући дипломат-ске или конзуларне курире, дипломатску или конзуларну вализу и поруке кодексом или шифром. Конзулат може, међутим, поставити и користити отпремну радио-станицу само уз пристанак државе пријема.

193 (UN Doc.a) conf.25/c.2/L.72). Сличан, мада још рестриктивнији амандман поднела је и Хо-ландија – UN Doc.A/conf.25/c.2/SR.12).


За разлику од дипломатске вализе која не сме бити ни отворена ни задржана, надлежни органи државе пријема могу тражити да отворе кон-зуларну вализу у присуству овлашћеног представника државе именовања ако имају озбиљних разлога да посумњају да вализа садржи и друге пред-мете осим службене преписке и докумената. Ако конзул одбије тражење, вализа се враћа у место порекла.

Тако је 1989. године на аеродрому у Мајамију конзул Француске од-био да дозволи отварање конзуларне вализе на тражење америчких органа након што су посумњали да вализа садржи дрогу. Вализа је враћена у Air France-ов авион на лету за Париз.

Статус конзуларног курира, било сталног или ad hoc, уређен је Конвен-цијом аналогно статусу дипломатског курира.

б) Општење са органима државе пријема. Конзули, по правилу, опште са локалним надлежним властима свог конзуларног подручја. Конвенцијом је предвиђено да могу општити и са централним органима државе пријема, ако и уколико то допуштају закони, прописи и пракса државе или међуна-родни споразуми. Пракса је у том погледу различита. Неким конзуларним конвенцијама предвиђа се право конзула да општи са централним органи-ма само посредством дипломатских представника у држави пријема (нпр. конзуларна Конвенција закључена између Кубе и Холандије 1913. године). Другим конвенцијама се ограничава право општења са централним орга-нима власти на случајеве када у држави пријема не постоји дипломатско представништво државе именовања (конзуларна Конвенција закључена 1951. године између Велике Британије и Норвешке).

Што се тиче општења конзула са држављанима државе пријема или др-жављанима трећих држава које имају пребивалиште на територији држа-ве пријема, Конвенцијом је утврђено да конзули морају имати „слободу да опште са држављанима државе именовања и да одлазе код свих“ у вршењу својих службених функција (члан 36 (1, а) Конвенције).

Органи државе пријема су дужни да конзула обавесте без одлагања о хапшењу, затварању или притварању држављанина државе именовања. Међународни суд правде је у случају La Grand истакао, између осталог, да су САД прекршиле у односу на Немачку, члан 36 (1) Конвенције о кон-зуларним односима који је наметао обавезу надлежним органима САД да обавесте браћу Ла Гранд, немачке држављане осуђене на смрт због тешких кривичних дела која су починили у САД, о њиховом праву да немачки кон-зулат у САД буде обавештен о њиховом хапшењу. Конкретно кршење је, по налазу Суда, довело и до повреде узајамног права општења конзула држа-вљана државе именовања те права конзула да посећује држављане у затво-ру и да води рачуна да буду заступани пред националним судом утврђених чланом 36 (1, б) Конвенције.194

194 Press Release 2001/18, 27. јуни 2001.


21.8. Лична неповредивост, привилегије и имунитети конзула21.8.1. Лична неповредивост

Чињеница да је конзул, макар у ограниченом обиму, представник др-жаве именовања на територији државе пријема рађа потоњу обавезу заш-тите личности, слободе и достојанства конзула. Конвенција признаје личну неповредивост конзула у ограниченом смислу. Наиме, конзули могу бити у затвору или притвору само у случају тешког кривичног дела, и то на основу одлуке надлежне судске власти.195 Уз то, конзули могу бити хапшени и под-вргнути другом облику ограничења личне слободе само у поступку извр-шења правоснажне судске одлуке. Држава пријема је дужна да у најкраћем року обавести шефа конзулата у случају хапшења или притварања члана конзуларног особља или покретања кривичног поступка против њега. Ако се ове мере односе на шефа конзулата, држава пријема треба о томе дипло-матским путем да обавести државу именовања.196

Лична неповредивост рађа и обавезу конзула да се појави пред на-длежним органима ако се против њега поведе кривични поступак.

Решење усвојено Конвенцијом је израз укорењене праксе која се поче-ла конституисати у другој половини XVIII века као реакција на негацију личне неповредивости конзула након што су изгубили статус представни-ка државе.

Зурек (Zourek) у том смислу наводи случај Barbuit из 1737. године када је један енглески суд одбио да призна имунитет руском конзулу што је послужило као преседан за формирање праксе порицања личне неповре-дивости конзула у многим земљама Европе и Америке.197 У одговору на такву судску праксу, у конзуларне конвенције се уноси клаузула о личној неповредивости конзула која, у основи, кореспондира решењу утврђеном Конвенцијом.198

Чињеница да је конзул представник државе а да, попут дипломатског представника, не поседује потпуну неповредивост, може лако довести до противмера државе именовања у случају да држава пријема предузме одређене мере према конзулу, поготово у случају заоштрених односа. Тако је, рецимо, британска полиција 1987. године ухапсила иранског конзула Га-сенија (Ghasseni) јер се није одазвао позиву суда због наводне крађе. Убрзо након тога, иранска револуционарна гарда је зауставила аутомобил бри-танског дипломате у Техерану Чаплина (Chaplin), наводно га тукла, да би потом био подвргнут судском поступку.199 Томе могу допринети и разлике које постоје у погледу квалификације тешког кривичног дела.

195 Report of the International Law Commission covering the work of its twelfth session 25. April – 1. July 1960., G.A. suppl. No. 9 (A) 4425.

196 Члан 41 (1) Конвенције.197 Члан 42. Конвенције.198 Report of the International Law Commission covering the work of its twelfth session 25. April – 1.

July 1960, G.A. Official Records: fiftheenth session, suppl. No. 9, A. 4425, стр. 24..199 D. Mihaels, op. cit., стр. 419.


21.8.2. Привилегије и имунитети конзулаКонзули поседују имунитет у судском и управном поступку у држави

пријема. Судски и управни имунитет конзула није персоналне већ функ-ционалне природе, везан за дела извршена у обављању конзуларних функ-ција. У односу на приватне акте, акте предузете ван и независно од њихо-вих функција, конзули у потпуности подлежу надлежности органа државе пријема. Имунитет у односу на службене акте је потпун, тако да ниједан кривични поступак не може бити покренут у вези са њима. Док је лич-на неповредивост резервисана за конзуларне функционере, имунитети се, према Конвенцији, односе и на конзуларне службенике, то јест лица која обављају административне и техничке послове у конзулату. Конвенција се, дакле, определила за екстензивни концепт функционалног имунитета, будући да се имунитет конзула односи на дела извршена у обављању кон-зуларних функција а не само за службене радње извршене у оквиру конзу-ларне функције. Такво решење изгледа утемељено јер, по правилу, постоји органска веза између „аката извршених у вршењу конзуларних функција“ и „службених аката извршених у вршењу конзуларних функција“. Конзу-ларни акти су, по правилу, службени, као што су службени акти предузети у оквиру конзуларних функција – конзуларни акти.

Конвенција, међутим, напушта ову везу између „аката извршених у вр-шењу конзуларних функција“ и „службених аката“ конзула у случају када је конзул држављанин државе пријема или у њој има пребивалиште. Кри-вични имунитет се тада конзулу признаје само за службене акте предузете у вршењу конзуларних функција.200

У практичном смислу, ова разлика подразумева да се конзулу, држа-вљанину државе именовања, признаје кривични имунитет ако, рецимо, почини прекршај или лакше кривично дело док вози аутомобил у затвор да би посетио држављанина државе именовања, а да се имунитет не би признао конзулу који је држављанин државе пријема или у њој има преби-валиште. Другим речима, потоња категорија конзула не ужива имунитет за акте који су помоћне или инцидентне природе у односу на конзуларну функцију ма колико са њом били повезани.

Будући да је ограничен ratione materiae, судски, кривични и грађан-ски имунитет конзула је релативне природе. Грађански имунитет конзула је додатно ограничен јер се не примењује у случају грађанског поступка: а) покренутог на основу уговора који је неки конзул закључио у личном својству, као и б) који је покренуло неко треће лице за штету насталу из незгоде коју је у држави пријема проузроковало неко возило, брод или ваздухоплов.201 Релативизација имунитета конзула посебно је узела маха у саобраћајним инцидентима. Што се грађанског имунитета тиче, и пре доношења Конвенције о конзуларним односима сматрало се да се грађан-ски имунитет не протеже на саобраћајне инциденте. На таласу ове прак-се, Конвенција садржи и додатно правило да чланови конзулата треба да

200 Члан 71. Конвенције.201 Детаљније, ibidem, стр. 245.


се повинују свим обавезама које закони државе пријема установљавају „у погледу осигурања грађанске одговорности за коришћење возила, брода или ваздухоплова“.202 Ова обавеза не важи за дипломатске представни-ке. Што се пак кривичног имунитета тиче, судови у неким државама нису спремни да вожњу третирају, чак и ако је конзул на службеном задатку, као „обављање службених функција“.203

Релативна природа конзуларних имунитета изражава се и у одредби Конвенције којом се утврђује да се конзул може прећутно одрећи имуни-тета покретањем поступка у ствари у којој би уживао судски имунитет.204

Одрицање од имунитета у грађанском и управном поступку не значи од-рицање од имунитета у погледу мера извршења мера пресуде за које се тражи посебно одрицање.205

Конзули су подвргнути обавези сведочења у судском и управном поступку пред органима државе пријема. Ова обавеза је по својој природи lex imperfecta, будући да се у случају да одбију да сведоче против конзула не могу применити никакве мере или санкције. Конзули нису дужни да све-доче о чињеницама које се односе на вршење њихових функција нити да показују преписку и званична документа која се на вршење тих функција односе.

Конзули поседују и низ привилегија. Ослобођени су, по правилу, ре-жима социјалног осигурања, као и фискалних дажбина. Ово ослобођење се односи на непосредне порезе а не односи се једино на: а) конзуле који су држављани државе пријема и б) конзуларне службенике који су ангажо-вани у било којој професионалној активности која је одвојена од њихових конзуларних функција. Надаље, конзули су ослобођени царина и царин-ских прегледа за предмете намењене за службене потребе конзулата као и за предмете намењене за личну употребу конзуларног функционера и чла-нова његове породице који живе у његовом домаћинству.206

Лични пртљаг конзуларних функционера и чланова њихових породи-ца ослобођени су царинског прегледа. Пртљаг може бити прегледан само у случају да постоје озбиљни разлози за сумњу да садржи предмете чији је увоз и извоз забрањен прописима државе пријема. Овај преглед се може обавити само у присуству конзуларног функционера или заинтересованог члана његове породице.

Почасни конзули поседују мањи обим имунитета и изузећа од јурис-дикције државе пријема. Рецимо, правило о неповредивости конзуларних просторија207 знатно је блаже постављено у погледу просторија конзулата којим руководи почасни конзул.208 Опште правило о личној неповредиво-сти конзуларних функционера не односи се на почасне конзуле. Надаље,

202 Члан 56. Конвенције.203 Рецимо, Re Vukotich, Annual Digeal 1933–34, Case 171.204 Члан 43 (2) Конвенције.205 Ibidem, члан 45 (3).206 Ibidem, члан 45 (4).207 Ibidem, члан 31.208 Ibidem, члан 59.


привилегије и имунитети не признају се члановима породице почасног конзуларног функционера или конзуларног службеника.

21.9. Функције конзула

За разлику од дипломатских функција, конзуларне функције су про-менљиве како у простору, тако и у времену. Међународно право дуго вре-мена није одређивало прецизан домашај и садржину конзуларних функ-ција. Примера ради, и у оквиру Комисије за међународно право било је изражено схватање да конзули врше само комерцијалне активности (actes gestiones), које подразумевају и активност државе у комерцијалним ства-рима, али да не могу деловати као представници државног империјума.209

У оквиру Комисије за међународно право јавила су се два мишљења у односу на утврђивање конзуларних функција.

Према једном, није ни потребно ни могуће наводити појединачно кон-зуларне функције конвенцијом већ ту ствар треба препустити заинтере-сованим државама. Указивано је при том на решење Хаванске конвенције која у члану 10. само упућује на право државе одашиљања и предвиђа да функције конзула треба да буду утврђене од стране држава које успоста-вљају конзуларне односе а у складу са међународним правом.210

Према другом схватању, Конвенција треба да утврди основне функције конзула на општи начин и да наведе најважније функције конзула примера ради.

Конвенција се, међутим, определила за треће решење у облику енумера-тивне дефиниције конзуларних функција. Такво решење је отворено крити-ци. Енумеративна дефиниција конзула имала би своје пуно оправдање, уко-лико би обухватала све конзуларне функције, тј. била лимитативне природе. Како то очигледно није, а по природи конзуларних функција и не може бити случај, остаје потреба да се да општи, синтетички појам конзуларних функ-ција. Општа дефиниција конзуларних функција коју је дао специјални извес-тилац може се сматрати коректном. Он каже да је функција конзула да бра-ни, унутар свог конзуларног подручја, права и интересе државе одашиљања и њених држављана и да пружа помоћ и потпору држављанима државе име-новања, као и да врши друге функције утврђене релевантним међународним споразумима на снази или функције које су им поверене од стране државе одашиљања, чије је вршење у складу са законима државе пријема.211

Чланом 5. Конвенције утврђује се да су конзуларне функције у:а) Заштити, интереса државе именовања и њених држављана, физич-

ких и правних лица, у држави пријема, у границама које допушта међуна-родно право.

Конзуларне функције одликује динамичност и у простору и у времену. Не само због чињенице да се конзуларне функције утврђују и унутрашњим

209 Члан 3. Конвенције.210 YILC 1959, I, стр. 171 и 174.211 YILC 1957, vol. II, стр. 91.


правом – у немалом броју држава конзуларне инструкције имају својство примарног извора, већ и због своје природе везане за широк спектар непо-литичких односа. Самим тим, интензивирање и ширење прекограничних односа државе и њених грађана непосредно утиче како на интензитет тако и на врсте конзуларних функција.

б) Помагање развоја трговинских, економских, културних и научних односа између државе именовања и државе пријема и унапређењу, на сва-ки други начин, пријатељских односа међу њима у оквиру одредаба Кон-венције. Неколико правних елемената је од интереса за питање заштите држављана државе одашиљања. Најпре, објекат заштите могу бити и не-држављани. У нацрту чланова о дипломатској заштити, који је израдила Комисија за међународно право, предвиђа се да држава азила може про-тегнути конзуларну заштиту и на избеглице.212 Тако је, рецимо, Велика Британија пружила конзуларну заштиту јорданском држављанину који је добио уточиште на њеној територији, поводом његовог заточења у бази Гвантанамо од америчких власти.213 Осим избеглица, конзуларну зашти-ту могу уживати и друге категорије недржављана попут апатрида, страних држављана који имају пребивалиште на територији државе именовања и држављана државе чије интересе штити држава именовања.

Општи пораст хуманитарних обзира није мимоишао ни установу конзуларне заштите. Та врста обзира мотивише на пружање конзуларне заштите без обзира на држављанство. Корени ове установе могу се наћи у прошлости, посебно у предвечерје и у току Другог светског рата. Тако је амерички конзул Бингам (Bingham), након немачке окупације Француске, у конзулату у Марсељу, противно политици САД, издао преко 2.500 виза Јеврејима како би избегли слање у концентрационе логоре.214 Шведски ди-пломата Валенберг (Wallenberg) је, такође, издајући тзв. заштитне пасоше, спасао десетине хиљада мађарских Јевреја од уништења.215

Током непријатељства у Либану 2006. године, Европска комисија је ор-ганизовала евакуацију држављана земаља у развоју који су били запослени у тој земљи, а Индија је на себе преузела евакуацију држављана Шри Ланке.

Док је помагање развоја трговинских и економских односа традици-онална функција конзула, културни и научни односи између државе име-новања и државе пријема постали су предмет активности конзула у новије време.

Активност конзула на културном пољу обавља се често преко култур-них центара или домова културе. Велика Британија, рецимо, оснива „бри-танска већа“ (British Councils) која неретко делују под окриљем конзулар-ног представништа. Русија је протестовала због смештања British Council у просторије конзулата у Jekaterinburgu и, 2007. године, у вези са афером Литвиненко, наредила затварање „британског већа“.216 Русија ту врсту ак-

212 Члан 8. Нацрта.213 L. Lee, Quigley, op. cit., стр. 196.214 Ibidem, стр. 206.215 Ibidem.216 Y. Lee, Congley, op. cit., стр. 292.


тивности обавља путем „руских домова културе“. У неразвијеним земљама отварају се и школе, универзитети и сл. И СФРЈ је оснивала такве установе у иностранству.217

Снажан утицај технологије и науке на економски развој ставио је и на-учну сарадњу у круг конзуларних послова. У томе предњаче велике силе. САД су, рецимо, до 1986. године поставиле око 60 саветника или аташеа за науку и технологију са пуним радним временом у представништву у ино-странству. Званично се од почетка овог века називају представницима за науку, технологију и заштиту околине.

Државе са развијеном туристичком привредом користе конзуларна представништва и за туристичку пропаганду. Туристичка представништва неретко чине део конзулата или, чак, дипломатског представништва. Тако саветник за питања туризма у мексичкој амбасади у Вашингтону има ди-пломатски статус.218 Конзулати се, међутим, могу бавити само туристич-ком пропагандом, а не и комерцијалним активностима попут продаје ту-ристичких аранжмана, продаја карата и сл.

в) Обавештавање свим допуштеним средствима о условима и развоју трговинског, привредног, културног и научног живота државе пријема, подношењу извештаја о овоме држави именовања и давању обавештења заинтересованима.

Развој односа између државе именовања и државе пријема тешко је изводљив без активности конзула на прикупљању релевантних инфор-мација. Појам релевантне информације је, међутим, растегљив, тако да се прикупљање информација може лако приближити шпијунажи. То погото-во важи за тзв. индустријску шпијунажу, јер без науке и технологије нема економског развоја и конкурентске способности националне привреде. За разлику од прикупљања информација од интереса за развој економских и трговачких односа, прикупљање информација које се тичу културне са-радње може бити злоупотребљено за општу, политичку пропаганду.219

г) Издавање пасоша и путних исправа држављанима државе имено-вања, као и виза и других одговарајућих докумената лицима која желе да путују у државу именовања.

Конзули издају пасоше држављанима државе именовања који се нађу на територији државе пријема без пасоша или исправног пасоша. Изда-вање и продужење важности пасоша у таквим ситуацијама сматра се тра-диционалном функцијом конзула.

Ова функција је одувек била ограничена националним прописима др-жаве именовања. Конзули, по правилу, издају регуларне пасоше, док је из-давање дипломатских, а и службених пасоша резервисано за државне орга-не попут министарства полиције или иностраних послова.

217 М. Бартош, II, op. cit., стр. 531.218 Department of State, Diplomatic List, Nw. 1988, стр. 49.219 V. Heckuvartl, IV, op. cit., pp. 874–75.


Увођењем електронских или биометријских пасоша de facto престаје ова конзуларна функција, јер издавање ове врсте пасоша подразумева оп-рему којом конзулати не располажу.

У поступку издавања виза развила се двојака пракса. По националним законодавствима већине држава, издавање виза је овлашћење конзула које врши ex iure proprio. Неке државе, међутим, из разлога безбедности својим законодавством предвиђају консултације или одобрење надлежних држав-них органа за издавање виза одређеним категоријама странаца. Рецимо, у САД је 2002. године основан Департман за унутрашњу безбедност који је надлежан за контролу издавања виза. У том смислу, установљене су две врсте виза – Visa Mantis и Visa Condor – а амерички конзул шаље молбу за издавање визе надлежним безбедносним агенцијама у Вашингтону.220

д) Пружање помоћи и потпоре држављанима, физичким и правним лицима државе именовања.

Ова функција је, у неку руку, општа функција конзула и, као таква, обухвата широк спектар активности.

У основи, своди се на обавезу конзула да „прате да ли држава имено-вања и њени грађани и правна лица уживају сва права која им припадају по законодавству државе пријема и међународним уговорима који су на снази и да предузимају одговарајуће мере код државе пријема у случаје-вима повреде тих права“.221 Подразумева и сагласност државе пријема да конзул делује у конкретном својству. Проблеми се јављају у случају када држављанин државе именовања поседује и држављанство државе прије-ма. У случају Avena, САД, као тужена страна, истицале су да нису у оба-вези да допусте конзуларну заштиту Мексику, у односу на лица која имају двоструко држављанство, мексичко и америчко.222 Америчка позиција је у сагласности са одредбама Конвенције о извесним питањима која се односе на сукоб закона о држављанству (1930). Суд се није изјаснио о томе, нала-зећи да САД нису пружиле довољно доказа да Авена и остали мексички држављани поседују и америчко држављанство.

Конзули, по правилу, помоћ и потпору пружају појединцима, али у изузетним ситуацијама и групама држављана државе именовања. Изузет-не ситуације подразумевају како елементарне непогоде, тако и друштвена стања попут ратова или дискриминаторског поступања према држављани-ма државе именовања.

Конзули у вршењу ове функције предузимају бројне и разноврсне радње. Примера ради, пружају савете физичким и правним лицима у спо-ровима са властима државе пријема, посећују заточене држављане државе пријема, помажу тим лицима у поступцима пред органима државе прије-ма, испитују било које догађаје и инциденте који утичу на права и инте-ресе физичких и правних лица државе именовања; предузимају мере за

220 L. Lee, Congley, op. cit., стр. 215.221 М. Митић, С. Ђорђевић, Дипломатско и конзуларно право, 2007, стр. 204.222 Avena and others, ICJ Reports, 2004, paras 41–42.


очување и заштиту права и интереса одсутног, пословно неспособног или малолетног држављанина државе именовања, да предузима мере заштите имовине преминулог држављанина и, у случају да локално право (законо-давство) не предвиђа управљање таквом имовином, да делује у својству ад-министратора.

Нека национална законодавства конзулима изричито забрањују пре-дузимање одређених радњи. Рецимо, британски конзули не могу плаћати хотел, медицинске или било које друге рачуне британским држављанима. Изузетно им је допуштено да плате карте за повратак у Британију ако ос-тану без финансијских средстава. Пружање помоћи у судским поступцима не подразумева и заступање физичких и правних лица пред судовима.

ђ) Делање у својству јавног бележника и службеника грађанског стања и вршењу сличних функција, као и вршењу извесних функција админи-стративне природе уколико се томе не противе закони и прописи државе пријема.

Јавнобележничка или нотарска функција конзула обухвата узимање заклетви од држављана државе именовања, оверавање различитих аката и потписа, испитивање сведока, оверавање и превод докумената и слично. Ове радње се предузимају у интересу државе именовања, њених државља-на и бродова или било ког лица које има интересе у држави именовања.223

Обим јавнобележничке функције конзула зависи у великој мери од на-ционалних прописа који уређују надлежности јавног бележника. Функција јавног бележника у континенталном систему су знатно шире од функције тзв. јавног бележника у систему common law.

Док је у систему common law функција јавног бележника ограничена, по правилу, да оверава приватна документа и потписе, она се у континен-талном систему протеже и на испитивање легалности свих трансакција које се тичу непокретности и брачних поравнања те бројних аката корпо-рација.

е) Заштита интереса држављана државе именовања, физичких и прав-них лица, у погледу наслеђивања на територији државе пријема, у складу са законима и прописима државе пријема.

Заштита имовине умрлог држављанина је традиционално једна од важних функција конзула. Сложене је природе због разлика у меродавном праву које се у том случају примењује. Једна група држава као меродавно право узима локално право, тј. право државе пријема, а друга национално право државе имовања. Трећа група комбинује ова два права зависно од врсте имовине (покретна или непокретна).

Будући да не постоји општеприхваћено правило међународног права о меродавном праву које се примењује у случају смрти страног држављани-на, питање се често регулише конзуларним конвенцијама.

Конзуларне конвенције питање регулишу на два начина. Према једном, конзул је овлашћен да заоставштину попише, њоме управља и расподели

223 Члан 11 (a) Харвардског пројекта, AJIL, April 1932, vol. 26, No. 2.


наследницима по праву државе именовања.224 Други, пак, главну улогу у управљању и расподели заоставштином даје властима државе пријема, а конзул има само помоћну улогу у тим радњама.225

Са становишта позитивног права, овлашћења конзула које подразуме-ва други приступ могу се узети као минимални стандард у погледу садр-жине конкретне конзуларне функције. У том смислу је редигована и конзу-ларна функција у члану 5(и) Конвенције.

ж) Заштита, у границама одређеним законима и прописима државе пријема, интереса малолетних и пословно неспособних лица, држављана државе именовања нарочито у случајевима када се за њих захтева устано-вљење старатељства (тутеле и курателе).

Заштита интереса малолетних и пословно неспособних лица, држа-вљана државе именовања, почива на две корелативне обавезе:

1) обавези државе пријема да саопшти надлежном конзулату без од-лагања све случајеве где би требало поставити тутора или куратора за ма-лолетног или пословно неспособног држављанина државе именовања226 и

2) обавези конзула да заштити интересе тих лица, нарочито у случаје-вима када се за њих захтева установљење старатељства (тутеле и курателе).

Обавеза конзула која се тиче малолетних или пословно неспособних лица је иницијативне природе, будући да је у погледу именовања тутора или куратора резервисана примена закона и прописа државе пријема.227

Сличне природе су и обавезе конзула у вези са усвајањем деце у тзв. адопцији са међународним елементом (intercountry adoption). Питање је ре-гулисаном Конвенцијом о заштити деце и сарадњи у адопцији са међуна-родним елементом (1993).

3) Под резервом праксе и поступака на снази у држави пријема, засту-пање држављана државе именовања или предузимању мера за обезбеђење одговарајућих заступања пред судовима или другим органима државе пријема како би се тражило у складу са законима и прописима државе пријема, усвајање привремених мера ради очувања права и интереса тих држављана у случајевима када ови, због одсутности или из других разлога не могу благовремено бранити своја права и интересе.

и) Достављање судских и вансудских аката или извршавања замолни-ца у складу са међународним споразумима на снази или, уколико такви споразуми не постоје, на сваки други начин који је у сагласности са зако-нима и прописима државе пријема.

224 Recimo, Konzularne konvencije zaključene između Belgije i Danske (1906), Austrije i Poljske (1924), Grčke i ČSSR (1927) i druge – detaljno, AJIL, April 1932, vol. 26, No. 2, стр. 272.

225 Npr., konzularne konvencije zaključene između Kine i Austrije (1925), Francuske i Poljske (1925), Italije i ČSSR (1924) i drugi. Ibidem, стр. 273.

226 Члан 37 (б) Конвенције.227 Члан 37 (б) Конвенције.


ј) Вршење права контроле и инспекције, предвиђених законима и про-писима државе именовања, над поморским и речним бродовима који имају националност државе именовања, над авионима уписаним у тој држави као и над њиховом посадом.

к) Пружање помоћи бродовима, лађама и авионима поменутим у ста-ву (ј) овог члана као и њиховој посади; примању изјава о путовању тих бродова и лађа, испитивању и визирању бродских папира и, не дирајући у надлежност органа државе пријема, у вршењу анкета поводом инцидената насталих за време њиховог пута и решавању свих спорова између запо-ведника брода, официра и морнара, уколико их на то овлашћују закони и прописи државе именовања.

л) Вршење свих других функција које држава именовања повери кон-зулату, а које закони и прописи државе пријема не забрањују, или којима се држава пријема не противи или који су поменути у међународним спора-зумима на снази између државе именовања и државе пријема.

Могло би се рећи да конзуларне функције имају неколико каракте-ристичних особина: а) одликују се ширином и екстензивношћу; б) одређе-не су у широким формулацијама, допуштајући државама које успостављају конзуларне односе да их прецизирају, прошире или сузе; в) вршење конзу-ларне функције подвргнуто је регулативи унутрашњег права; г) конзуларне функције су ratione materiae везане за комерцијалне, неполитичке актив-ности државе и њених држављана, физичких и правних лица – actes gestiones.

21.10. Административно-техничкои послужно особље конзулата

Конвенција о конзуларним односима одређује припаднике админи-стративно-техничког особља конзулата као конзуларне службенике.228

У погледу имунитета изједначени су са конзулима. Нису, такође, дужни да сведоче пред судским и управним органима државе пријема о чињеницама које се односе на вршење њихових функција нити да пока-зују преписку и званична документа, те да сведоче као вештаци о унутра-шњем законодавству државе именовања.229 Не поседују право на личну неповредивост и специјалну заштиту већ су у том погледу изједначени са обичним странцима. Дозвољено им је да увезу предмете за личну употре-бу и употребу чланова породице без царина и такса само приликом првог смештаја.230

Чланови административног и техничког особља који су држављани државе пријема или у њој пребивају, уживају „олакшице, привилегије и имунитете само у обиму у коме их та држава признаје“.231

228 Члан 1 (е) Конвенције.229 Члан 44 (3) Конвенције.230 Члан 50 (2) Конвенције.231 Члан 71 (2) Конвенције.


21.11. Послужно особље

Чланови послужног особља су, по свом правном положају, у основи изједначени са обичним странцима. Са дуге листе олакшица и привилегија које уживају конзули, чланови послужног особља једино су ослобођени „по-реза и такса на зараду коју примају за свој рад“.232 У вршењу своје јурисдик-ције, међутим, органи државе пријема дужни су да поступак воде на начин који не би прекомерно реметио вршење њихових послова у конзулату.

21.12. Престанак функције конзула

Конвенција о конзуларним односима наводи неколико релевантних начина престанка функције конзула: а) саопштењем државе именовања др-жави пријема да су престале функције конзула; б) повлачењем егзеквату-ре и в) саопштењем државе пријема држави именовања да је престала да сматра односно лице чланом конзуларног особља. Може се рећи да су ово карактеристични, општи основи престанка конзуларних функција.

а) Држава именовања може конзула, као и било ког другог државног службеника, опозвати, разрешити дужности или распоредити на другу функцију у процедури утврђеној унутрашњим правом.

Разлози престанка конзуларне функције по овом основу су питање у строго унутрашњој надлежности државе. Обично се као релевантни раз-лози узимају напуштање посла, кривично гоњење од надлежних органа државе пријема, прихватање оставке конзула од државе именовања,233 ко-рупција, превара и сл.234 У било ком од наведених случајева, функција кон-зула престаје по пријему одговарајуће нотификације државе именовања.

б) Повлачење егзекватуре конзула чини persona non grata у држави пријема.

Разлози за повлачење егзекватуре могу бити двојаки: разлози који се тичу самог конзула и разлози који се тичу државе именовања попут не-задовољства државе пријема радњом или политиком државе именовања, намера државе пријема да прекине конзуларне односе или да се број чла-нова конзуларног особља државе именовања сведе на „нормалну и разумну меру“ и сл.

Што се прве групе разлога тиче, обично се држава пријема позива на недозвољене, шпијунске активности конзула, мешање у унутрашње по-слове државе пријема или друге активности забрањене унутрашњим или међународним правом.

Рецимо, Турска је 1955. године протерала бугарског конзула Чолако-ва са оптужбом да се бавио шпијунажом, а 1997. члана административног

232 Члан 49 (2) Конвенције.233 Harward Research Draft, op. cit., стр. 248.234 L. Lee, Quigley, op. cit., стр. 85.


особља грчког конзулата у Истанбулу због прикупљања обавештајних по-датака, од курдских побуњеника. У време резолуције Информбироа Југо-славија је протерала чешког вицеконзула у Загребу због непријатељских и субверзивних активности.

Код друге групе разлога конзулу се егзекватура суштински ускраћује као израз односа државе пријема према политици или активности државе именовања. Такви случајеви су ретки у пракси због изражене еластичности конзуларних односа који се не прекидају аутоматски чак ни по избијању ратног стања између државе именовања и државе пријема. Никарагва је 1999. године протерала конзула Колумбије након што су Колумбија и Хон-дурас закључили уговор о приобалном мору који је под контролу Колум-бије ставио око 120.000 квадратних километара мора на који је претендова-ла Никарагва. САД су у предвечерје рата са Немачком, у јуну 1941. године, затражиле да конзули Немачке напусте територију САД са образложењем да њихово присуство „штети благостању ове државе“.235

Основи престанка конзуларне функције наведени у члану 25. Конвен-ције нису лимитативне природе. Јасну индикацију у том смислу предста-вља уводна реченица члана која каже да „функције конзула престају наро-чито“, којој следује навођење три основа престанка конзуларне функције.

Од основа везаних за личност конзула, неспорно је да, његова смрт до-води до престанка конзуларне функције.

Неколико чињеница које су независне од личности конзула могу ути-цати на престанак конзуларне функције. Најпре нестанак државе, по пра-вилу, доводи до престанка конзуларне функције. У пракси, међутим, нису непознати случајеви да држава пријема допушта рад конзула државе име-новања која је престала да постоји. Након прикључивања Естоније, Ле-тоније и Литваније у састав СССР-а, САД и Велика Британија, које нису признале анексију ове три државе, толерисале су рад конзулата те три др-жаве на својој територији. Затим, трансфер дела територије државе прије-ма које је било конзуларно подручје државе именовања не утиче само по себи на статус конзула у држави пријема, мада је de facto функција конзула престала. Најзад, уколико у држави пријема дође до противуставне про-мене владе, коју држава именовања не признаје, онда „лице које је послато као конзул и коме је дозвољено да делује од стране непознатог режима или лице које је послато као конзул од стране непризнатог режима и коме је дозвољено да делује“ није конзул у строгом смислу речи.236 Разлог је што у оба случаја лице које делује као конзул није добило одобрење у форми егзекватуре које је елеменат појма конзула. Без егзекватуре лице одређе-но за конзула од државе именовања, у ствари, врши функције конзула без формалног, конзуларног статуса. Привилегије и имунитете које међународ-но право признаје конзулима такво лице може уживати једино на основу куртоазије или реципроцитета.

235 L. Lee, Quigley, op. cit., стр. 90.236 Harward Research Draft, op. cit., стр. 240.


На статус конзула не утичу ратно стање или војна окупација.Старо је правило међународног права да избијање рата не доводи ipso

facto до престанка конзуларних односа, мада се ти односи у ратном стању суштински редукују како квантитативно, тако и квалитативно.

Ни ратна окупација не утиче на постојање конзуларних односа. Разлог је природа ратне окупације – као фактичко стање она не дира у суверени-тет територијалног суверена.

21.13. Разлика између дипломатске и конзуларне заштите

Разлика између дипломатских и конзуларних функција је, у основи, веома суптилна. Општа разлика по којој су дипломатски представници на-длежни у политичкој, а конзуларни у економској или комерцијалној обла-сти, данас је умногоме изгубила на уверљивости јер се и дипломатски баве развојем економских односа.237

Без обзира на преплитање дипломатских и конзуларних функција, постоји јасна разлика између дипломатске и конзуларне заштите као обли-ка деловања те две врсте државних представника на заштити права и инте-реса домаћих правних и физичких лица. Разлика се темељи на различитим методима и нивоу на коме се предузима.

Дипломатска заштита састоји се из позивања на одговорност друге др-жаве, дипломатском радњом или другим начинима мирног решавања спо-рова, за штету проузроковану домаћем физичком или правном лицу међу-народним противправним актом.238

Код дипломатске заштите држава, у ствари, ступа у однос са државом штетником на међународном нивоу уместо оштећеног домаћег физичког или правног лица. Та врста супституције је неопходна, будући да физичка и правна лица, по правилу, не поседују способност да непосредно и ефек-тивно покрену међународне механизме, било правне или дипломатске, у циљу заштите свог права или интереса vis-a-vis државе штетника. Дипло-матска заштита је, у смислу међународног права, право а не обавеза др-жаве. Да би је држава, међутим, вршила потребно је да оштећено физичко или правно лице исцрпе сва унутрашња правна средства државе штетника (local remedies rule).

Конзуларна заштита је обавеза конзула, инхерентан елеменат саме функције конзула. Заштита права и интереса државе одашиљања и њених физичких и правних лица заједнички је именитељ свих функција конзула, сам разлог постојања установе конзуларног представништва.

Остварује се за разлику од дипломатске заштите, на националном ни-воу државе штетника у поступку пред њеним органима. Конзул се, у вр-шењу својих функција, не супституише уместо физичког или правног лица

237 Члан 5. Конвенције о дипломатским односима.238 UN Doc. A/CN. 4/L. 684, 19. мај 2006.


државе именовања, већ пружа помоћ и потпору у радњама и поступцима које то лице покреће и води пред надлежним органима државе пријема. Отуда би се конзуларна заштита, барем у контексту својих инхерентних одлика, пре могла одредити као конзуларна помоћ и потпора.

Елементе заштите stricto sensu садржи понајвише функција „заступања држављана државе именовања..., пред судовима или другим органима државе пријема“,239 мада је она супсидијарне природе – конзул је, наиме, врши када држављани државе именовања „због одсутности или из других разлога не могу благовремено бранити своја права и интересе, и подвргну-та је унутрашњем праву државе пријема“.

Конзулат, по правилу, доставља судска и вансудска акта само држа-вљанима државе именовања. Осим тога, ова функција је ограничена ratione materiae на документе који се тичу грађанског поступка. Конзулати, такође, примају у депозит новац, документа и предмете који припадају државља-нима државе именовања.

Правна помоћ, укључујући и екстрадицију, обавља се, по правилу, пу-тем дипломатских представништава. У новије време, међутим, нису непо-знати случајеви да се захтеви за екстрадицију шаљу посредством конзулар-них представника (рецимо, земље Комонвелта или Мексико у односима са САД). У случајевима када захтеви за екстрадицију иду дипломатским путем, конзули могу имати извесну, по правилу, логистичку улогу. Рецимо, помоћ у аранжирању путних докумената и сл.

Функције конзулата утврђене ставовима (ј) и (к) Конвенције, устано-вљавајући јурисдикцију државе именовања над бродовима и ваздухопло-вима који имају њену националност, традиционалне су природе. Рецимо, веза између конзула и бродовља наглашена је већ у Consalato del Mare из 1279. године, једним од првих кодекса поморског права. Овлашћења кон-зула тичу се бродова који вију заставу државе именовања, а нађу се на одређеном конзуларном подручју. Аналогна овлашћења конзула постоје и у односу на ваздухоплове регистроване у држави именовања.

Те функције обухватају, примера ради, контролисање и оверавање бродских папира, испитивање услова на бродовима у сврху примене про-писа о пловидби; истрага у случајевима сумње да је на броду почињено кривично дело које није у надлежности судова државе пријема; решавање спорова између капетана и посаде брода, посебно оних који се тичу извр-шења уговора о раду; присуство истрагама које врше локални органи вла-сти на броду или ваздухоплову, давање смерница за спасавање у случају хаварија и друге допуштене међународним правом и унутрашњим правом државе пријема.

Екстензивне функције које су конзули дуго времена поседовали у од-носу на бродовље државе именовања, атрофирале су у последњим деце-нијама. Разлози су вишеструки. Примарни разлог је установљење Међу-народне поморске организације (IMO) чији је основни циљ поспешивање

239 Члан 5 (и) Конвенције о конзуларним односима.


међународне сарадње у области поморског саобраћаја. Надлежности IMO у одређивању механизама за регулисање техничких питања бродарства ан-гажованог у међународној трговини и стандарда за безбедност и ефикас-ност поморске пловидбе непосредно утичу на обим одговарајуће конзулар-не функције. Од утицаја су и проширење активности поморских унија, те преузимање извесних конзуларних функција од надлежних органа државе пријема и стандарди пословања осигуравајућих компанија.240 Ти разлози, међутим, не утичу на надлежности конзула које почивају на јавном инте-ресу државе именовања, попут поступања у кривичним стварима које нису у надлежности државе пријема, вршења јурисдикције и контроле у адми-нистративним, техничким и социјалним питањима над бродовима, када конзул наступа као државни чиновник у строгом смислу речи, заступник државе у вршењу њеног imperium-a.

240 Детаљно, L. Lee, Quigley, op. cit., стр. 296–299.



A. Wiebalck, ‘Abuse of the Immunity of Diplomatic Mail’ (1984) 10 SAfrYIL.A. Zeidman, ‘Abuse of the Diplomatic Bag: A Proposed Solution’ (1989–90) 11 Cardozo

Law Review.A. Appadorai, Indian Diplomacy in a Shanging World, 1959.A. Đorđević, Diplomatski agenti i njihov međunarodnopravni položaj, Pravo, 1981.A. Đorđević, Konferencija u Beču o konzularnom pravu, Međunarodni problemi, 4/1963.Aleksandar Jelić, Savremeno diplomatsko pravo, 1978.B. Sen, A Diplomat’s Handbook of International Law and Practice, 1988.B. Babović, Dopunska pravila o zaštiti i neprikosnovenosti diplomatskih predstavnika,

Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 2/1973.B. Babović, Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim

organizacijama univerzalnog karaktera. Godišnjak Instituta za međunarodnu politiku i privredu, 1975.

Bogdan Babović, Kodifikacija pravila konzularnih odnosa i imuniteta, Istorijski pregled i problemi kodifikacije, 1957.

Bogdan Babović, Savremeno konzularno pravo, 1978.B. S. Murty, International Law of Diplomacy: The Diplomatic Instrument and World

Public Order.Ch. Lewis, State and Diplomatic Immunity, 1985.C. J. Lewis, State and Diplomatic Immunity, 1985.C. N. Ronning, Diplomatic Asylum: Legal Norms and Political Reality in Latin American

Relations, 1965.D. Pindić, Stalne misije pri Ujedinjenim nacijama, Međunarodni problemi, 2/1967.D. B. Michaels, International Privilegies and Immunities, Hague, 1971.Dimitrije Pindić, Stalne misije pri Ujedinjenim nacijama, 1969.E. Denza, Diplomatic Law: Commentary on the Vienna Convention on Diplomatic

Relations, 3rd ed. OUP Oxford 2008.E. Denza, Diplomatic Law: Commentary on the Vienna Convention on Diplomatic

Relations, 2008.E. Vilariño Pintos, Curso de derecho diplomático y consular: Parte general y derecho

diplomático, 3rd ed., Tecnos, Madrid 2007.E. Young, ‘The Development of the Law of Diplomatic Relations’, 1964, 40 BYBIL.E. A. Aleksandrov, Diplomatičeskoe i konsuljskoe pravo, 1978.E. L. Kerley, ’Some Aspects of the Vienna Conference on Diplomatic Intercourse and

Immunities’ (1962) 56 AJIL.E. M. Satow’s Guide to Diplomatic Practice, 1979.G. Noll, ‘Seeking Asylum at Embassies: A Right to Entry under International Law?

(2005) 17 IJRL 542–73.G. E., Do Nascimento e Silva, Diplomacy in International Law, Leiden, 1972.Georgi Trajkovski, Diplomatski protokol, 1990.Grant McClanahan, Diplomatic Immunity, Principles, Practices, Problems, 1989.G. S Goodwin-Gill and J. McAdam, The Refugee in International Law, 2007.


H. Fox, ‘Enforcement Jurisdiction, Foreign State Property and Diplomatic Immunity’ (1985) 34 ICLQ.

Harold Nicolson, Diplomacy, Washington, 1988.H.G. Schermers, ‘Diplomatic Immunity in Modern International Law’in E Dentera (ed.)

Reflections on International Law from the Low Countries in Honour of Paul de Waart, Nijhoff, The Hague 1998.

I. Roberts (ed.), Satow’s Diplomatic Practice, 2009.I. P. Bliščenko, Diplomatičeskoe pravo, 1990.J. Brown, ‘Diplomatic Immunity: State Practice under the Vienna Convention on

Diplomatic Relations’ (1988) 37 ICLQ.J. Salmon, Manuel de Droit Diplomatique, 1994.J. G. Fennessy, The 1975 Vienna Convention on Representation of States in Their Relations

to the International Organization of Universal Character, American Journal of International Law, 70/1976.

J. C. Barker, The Protection of Diplomatic Personnel, 2006.Jelica Stefanović, Osobenosti diplomatske prakse razvijene u okviru Konferencije o

bezbendosti i saradnji u Evropi, 1995.J. F. Addicott, ‘The Status of the Diplomatic Bag: A Proposed United States Position’

(1990–91).Jonathan Brown, Diplomatic Immunity, State Practice under Vienna Convention on

Diplomatic Relations, International and Comparative Law Quarterly, 37/1988.J-P. Pancracio, Droit et institutions diplomatiques, 2007.L. Dembinski, The Modern Law of Diplomacy: External Missions of States and

International Organizations, 1988.Lester Pearson, Diplomacy in the Nuslear Age, 1959.L. S. Frey and M. L. Frey, The History of Diplomatic Immunity, 1999.Ludwik Dembinski, The Modern Law of Diplomacy, 1988.M. Herdegen, ‘The Abuse of Diplomatic Privileges and Countermeasures not Covered by

the Vienna Convention on Diplomatic Relations’ (1986) 46 ZaöRV..M. Bartoš, Bečka konferencija o diplomatskim odnosima, Jugoslovenska revija za

međunarodno pravo, 1/1961.M. Bartoš, Bečka konvencija o konzularnim odnosima, Jugoslovenska revija za

međunarodno pravo, 2/1963.M. Bartoš, Evolucija diplomatskog prava, Međunarodna politika, 226/1961.M. Bartoš, Kodifikacija diplomatskog prava, Anali Pravnog fakulteta, Beograd, 3/1957.M. Bartoš, Konvencija o specijalnim misijama, Međunarodni problemi, 1/1970.M. Bartoš, Novi organi za međunarodno predstavljanje FNRJ, Međunarodna politika,

3/1953.Miodrag Mitić, Diplomatija, Beograd 1999.Miodrag Mitić, Diplomatske i konzularne funkcije, Beograd 1978.M. J. L. Hardy, Modem Diplomatic Law, 1968.Momir Stojković, Diplomatska istorija, 1988.N. Wagner H. Raasch and Pröbsti, Wiener übereinkommen über diplomatische

Beziehungen vom 18. April 1961: Kommentar für die Praxis, Berliner Wissenschafts-Verlag, Berlin 2007.


P. Cahier, Le Droit Diplomatique Contemporain, 1962.Philippe Cahier, Le droit diplomatique contemporain, 1964.Philippe Cahier-Luke Lee, Vienna Conventions on Diplomatic and Consular Relations,

1969.P. J. O’Keefe, ‘Privileges and Immunities of the Diplomatic Family’ (1976) 25 ICLQ 329–

50.R. Higgins, ‘The Abuse of Diplomatic Privileges and Immunities: Recent United

Kingdom Experience’ (1985) 79 AJIL.R. Higgins, ‘UK Foreign Affairs Committee Report on the Abuse of Diplomatic

Immunitiest and Privileges: Government Response and Report’ (1986) 80 AJIL.R. van Alebeek, The Immunities of States and their Officials in International Criminal Law

and Internatinal Human Rights Law, 2008.R. P. Barston, Modern Diplomacy, 2006.Wilfried Jenks, International Immunities, 1961.

ПЕТИ ДЕО

СПОЉАШЊИ ОРГАНИ ПРЕДСТАВЉАЊАДРЖАВЕ НА МУЛТИЛАТЕРАЛНОЈ РАВНИ

1. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ

Под мултилатералном дипломатијом подразумева се представљање држава у њиховим односима са међународним организацијама и на кон-ференцијама које сазивају међународне организације или се сазивају под њиховим окриљем. Право представљања у конкретном случају се, по пра-вилу, признаје државама чланицама конкретне међународне организације, мада под извесним условима и државе нечланице, па и недржавни ентите-ти, могу поседовати то право.

Сам израз „мултилатерална дипломатија“ више је дескриптивне при-роде него што изажава суштину тог облика дипломатског представљања. Наиме, основни однос се у конкретном случају успоставља између међуна-родне организације, на једној страни, и државе, на другој страни. Другим речима, између организације и државе чланице успоставља се билатерал-ни однос. Чињеница да се тај однос успоставља са већим бројем, ако не и са свим државама чланицама, не даје му, строго гледано, карактер мул-тилатералног односа. Мултилатерални је пре однос између држава члани-ца организације међусобно, а не однос између организације и чланице. У супротном би се и дипломатски односи државе А са државама Б, Ц, Д и Е могли назвати мултилатералном дипломатијом. Тзв. мултилатерална ди-пломатија је настала на таласу институционализације међународних одно-са, посебно настанка међународних организација. Сам живот и активност међународних организација немогуће је замислити без представника др-жава, будући да су међународне организације и средиште у коме државе чланице усклађују своје активности ради остваривања циљева и задатака међународне организације. Осим тога, успешан рад представника држава у међународној организацији претпоставља дипломатски статус представ-ника држава јер међународне организације, као нетериторијалне јединке, раде на територији државе домаћина.

Ова органска веза наглашена је и у уставним актима међународних ор-ганизација. Рецимо, према члану 105 (2) Повеље: „Представници чланова УН и службеници Организације уживају: ... повластице и имунитете који су потребни да самостално обављају своје функције у вези с Организа-цијом.“

Осим уставних аката међународних организација, извори права пред-стављања држава у међународним организацијам су и уговори са државом


домаћином и посебне конвенције којима се регулише статус међународне организације попут Конвенције о привилегијама и имунитетима УН од 1946. године.

Године 1975. донета је Конвенција о прдстављању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера.

Примена Конвенције није ограничена на представљање држава у њи-ховим односима са међународним организацијама универзалног карак-тера. Правила садржана у Конвенцији могу се примењивати и на односе држава и других међународних организација било као обичајна правила или на основу посебног споразума између држава и међународних органи-зација које немају универзални карактер. У том смислу је и редигован члан 2. Конвенције.

Већ су се претече модерних организација – речне комисије и админи-стративне уније – суочиле са питањем правног статуса представника др-жава у саставу тих тела. Рецимо, још 1826. године, Конвенцијом о контин-гентима Панамског конгреса утврђено је да представници влада у саставу Управне комисије уживају привилегије и имунитете у обиму који одгова-ра привилегијама и имунитетима дипломата у билатералним мисијама.1 Сличан статус имали су чланови Међународне финансијске контролне ко-мисије за Грчку из 1898, чланови Сталне комисије за Рајну основане не-мачко-француским споразумом из 1804. те чланови међународне комисије формиране Берлинским актом о пловидби Конгом из 1885. године.2 Такав статус имали су и стални службеници Европске комисије, која се на основу Париског уговора из 1856. године старала о пловидби Дунавом. Не мањи значај имала су и правила којима је уређиван правни положај сталних ад-министративних састава у унијама које су се бавиле поштом, телеграфом, мерама и теговима, железничким саобраћајем и сл. Сматра се, чак, да се у тим унијама ваљају тражити зачеци сталног представљања држава у међу-народним телима.3 Своје право значење сталне мисије добијају, међутим, у универзалним политичким организацијама – Друштву народа и Органи-зацији УН. Томе су допринела два момента. С једне стране, позиција уни-верзалних политичких организација у чијој надлежности су се нашла пи-тања која посредно или непосредно дирају у виталне политичке, економске и социјалне интересе држава. С друге стране, талас демократизације међу-народног права који започиње управо Пактом Друштва народа. Чланом 7 (4) Пакта Друштва народа било је предвиђено да „представници држава и службеници Друштва народа када су ангажовани послом Друштва наро-да, уживаће дипломатске привилегије и имунитете“. Прва стална мисија у Друштву народа отворена је 1920, а већ 1937. године отворено је 36 сталних мисија.4 Југославија је сталну мисију при Друштву народа отворила 1926. године, а од 1924. године шеф дипломатске мисије у Берну био је истовре-

1 Члан 50 (1) Конвенције.2 J. Kunz: Privileges and Immunities of the International Organisations, 1947, no. 4, стр. 282.3 Ibidem, стр. 829–834.4 J. Siotis, Essai sur le Secretariat International, 1963, стр. 35–40.

Спољашњи органи представљања државе на мултилатералној равни 179

мено акредитован код генералног секретара Друштва народа у својству сталног делегата. Положај сталних мисија при Друштву народа није био регулисан на прецизан и потпун начин. Томе је у великој мери допринела и политичка позиција Швајцарске као стално неутралне државе. Правни оквир у којем је регулисан положај чланова сталних мисија утврђен је у ос-нови одлуком швајцарске Владе од 21. августа 1922. године, који утврђују обавезе кантоналне Владе у Берну и генералног секретара Друштва наро-да5. Опште правило у систему Уједињених нација о положају сталних ми-сија садржано је у члану 105 (2) Повеље УН, којим се предвиђа да пред-ставници чланица УН и службеници Организације уживају привилегије и имунитете који су неопходни за независно вршење њихових функција у вези са Организацијом. Одредба је конкретизована Конвенцијом о при-вилегијама и имунитетима УН (1946). У резолуцији Генералне скупштине 257 А (III), једногласно усвојеној 3. децембра 1948. године, констатује се да је присуство сталних мисија у функцији остварења циљева и принципа УН и, посебно, служи одржавању неопходне везе између држава чланица и секретаријата у периоду између заседања различитих органа УН. Ради институционализације сталних мисија, у резолуцији се препоручује да пу-номоћја сталним представницима држава издаје шеф владе или министар иностраних послова и доставља их генералном секретару. Од интереса је такође и Споразум о седишту УН закључен 1947. године.

Мултилатерална дипломатија је нови, специфичан део corpus-a iuris-a diplomaticus-a. Од билатералних дипломатских мисија разликује се по својој правној природи и, мада у знатно мањем обиму, по правном поло-жају представника држава при међународним организацијама.

Што се правне природе мултилатералне дипломатије тиче, основна разлика између билатералне и мултилатералне дипломатије произлази из разлика у правној природи субјеката између којих се релевантан однос ус-поставља. Код мултилатералне дипломатије реч је о односу између државе и међународне организације. Разлика у субјективитету држава и међуна-родних организација се у конкретној ствари изражава у томе што у дипло-матском односу између државе и међународне организације држава врши активно право посланства, а међународна организација пасивно право. Ак-тивно право посланства међународне организације врше спорадично и на ad hoc основи. Даље, с обзиром на то да су међународне организације, или барем координирајуће међународне организације, средиште у коме државе чланице усклађују своје акције ради остваривања утврђених циљева, пред-стављање у међународној организацији обухвата и међусобно представљање чланица унутар организације или њених органа. Затим, како су међународне организације нетериторијални субјекти међународног права, у основни од-нос држава – међународна организација се у одређеној мери укључује и др-жава на чијој територији се налази седиште међународне организације. Теш-ко је, међутим, на основу те чињенице извући закључак да мултилатерална дипломатија представља тространи однос (држава чланица – међународна

5 Potter, Permanent Delegations to the League of Nations, 1930, str. 8.


организација – држава седишта организације) јер је мултилатерална дипло-матија, како то јасно произлази из функција сталне мисије при међународној организацији, однос између државе чланице и међународне организације. Однос између међународне организације и државе седишта није, правно гле-дано, елеменат појма мултилатералне дипломатије већ је пре услов за нор-мално и успешно обављање задатака сталне мисије.

У односу различитих и неједнаких субјективитета државе и међуна-родне организације, мултилатерална дипломатија је дизајнирана према субјективитету међународне организације тако да њен оквир није сувере-нитет државе већ функционална надлежност организације.

2. КОНВЕНЦИЈА О ПРЕДСТАВЉАЊУ ДРЖАВА УЊИХОВИМ ОДНОСИМА СА МЕЂУНАРОДНИМ

ОРГАНИЗАЦИЈАМА УНИВЕРЗАЛНОГ КАРАКТЕРА (1975)

У току кодификације правила о дипломатским односима, Комисија за међународно право Уједињених нација је на позив Генералне скупштине Уједињених нација, ставила питање представљања држава vis-á-vis универ-залних међународних организација на свој дневни ред 1963. године. Конач-ни нацрт Конвенције Комисија је доставила Генералној скупштини 1971, а годину дана касније сазвана је дипломатска конференија у сврху усвајања Конвенције о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера.6

Конвенција је снажно наслоњена на друге делове corpus iuris diplomaticus-a, посебно правила Конвенције о привилегијама и имуните-тима Уједињених нација (1946) и Конвенцију о привилегијама и имуните-тима специјализованих агенција (1947). Ова чињеница је посебно значајна јер правилима Конвенције даје виталност коју би, иначе, тешко имала јер до данашњег дана није ступила на снагу.

Са становништа правне природе, правила Конвенције се могу подели-ти у две групе.

Једну групу чине правила која се тичу сталних мисија. Она су, углав-ном, израз обичајног међународног права и, као таква, делују erga omnes.

Другу групу чине правила Конвенције о посматрачима при органи-ма УН и делегацијама при органима међународне организације. Она нису добила општу подршку и великим делом су lex ferenda. Правни статус ових правила узроковао је оштар сукоб између држава у којима су се-дишта међународних организација – Аустрије, САД, Велике Британије и Швајцарске – и држава именовања, посебно оних из групе земаља у раз-воју и бивших социјалистичких држава. Потоње, бројчано надмоћне, из-гласале су Конвенцију, против које су, међутим, биле све наведене државе у којима се налазе седишта међународних организација. Опозиција држава

6 Res. 2966 (XXVII), 14. децембар 1972.


седишта међународних организација тицала се, углавном, примене пра-вила Конвенције о дипломатским односима о имунитетима дипломатског представништва и личних имунитета дипломатских представника на пос-матраче при органима Уједињених нација и делегације при органима међу-народних организација или конференције.

Две су маркантне разлике између Конвенције о представљању држава и Конвенције о дипломатским односима.

За разлику од Конвенције о дипломатским односима и Конвенције о специјалним мисијама, Конвенција о представљању држава у њиховим од-носима са међународним организацијама универзалног карактера не садр-жи правило о проглашењу представника државе за persona non grata. У слу-чају да лице које ужива имунитет озбиљно и очигледно крши кривично законодавство државе седишта, држава именовања је дужна да се одрекне имунитета или да односно лице опозове.7 У исто време, Конвенцијом је предвиђено да се било која њена одредба не може тумачити у смислу заб-ране држави седишта „да предузима све мере које су потребне за заштиту њених интереса“.8

Неједнак је статус просторија које користи делегација. Наиме, док приватни смештај делегације, осталих делегата и чланова дипломатског особља делегације при органима међународне организације и на конфе-ренцијама ужива, на основу Конвенције, „неприкосновеност и заштиту“9, званичне просторије, због правне празнине Конвенције, немају такав ста-тус. Ова крупна и изненађујућа разлика између статуса званичних и при-ватних просторија делегације резултат је сукоба поменуте две групе држа-ва на Конференцији.

Конвенција о представљању држава у њиховим односима са међунаро-дним организацијама универзалног карактера (1975) разликује три облика мултилатералне дипломатије:

а) сталне мисије при међународним организацијама;б) представнике држава на међународним конференцијама које сазива

међународна организација или се сазивају под њеним окриљем;в) посматрачке мисије држава нечланица.

3. СТАЛНЕ МИСИЈЕ ПРИ МЕЂУНАРОДНИМОРГАНИЗАЦИЈАМА

Успостављање сталних мисија при међународној организацији је пра-во, а не обавеза државе чланице. Држава чланица успоставља сталну ми-сију при међународној организацији једностраним актом у форми нотифи-кације надлежном органу организације, будући да право на успостављање

7 Члан 77 (2) Конвенције. 8 Члан 77 (4) Конвенције.9 Члан 59 (1) Конвенције.


мисије произлази из чланства у међународној организацији. Нотификација треба да садржи релевантне чињенице које се тичу именовања чланова ми-сије, положаја, звања и ранга, те податке о члановима домаћинства и дру-гим лицима ангажованим у сталној мисији.10

Држава чланица акредитује представнике у међународној организа-цији слањем акредитивних писама надлежном органу међународне орга-низације. По правилу, под надлежним органом се подразумева генерални секретар или директор међународне организације. Важно је, међутим, на-поменути да представници државе нису акредитовани код надлежног ор-гана већ код организације као такве. У супротном, подразумевало би се право надлежног органа да врши одговарајућу контролу и право да одбије личности које је држава чланица поставила. Такво право, међутим, државе чланице не признају.11 Акредитивна писма шефа мисије дају шеф државе, председник владе, министар иностраних послова или, уколико је то пра-вилима организације дозвољено, други надлежни органи државе имено-вања.12 У пракси се под „другим надлежним органима државе именовања“ сматрају шефови одговарајућих ресора (рецимо, министар здравља за Свет-ску здравствену организацију или министар транспорта за Организацију за међународно цивилно ваздухопловство). Састав и организација сталне мисије при међународној организацији одговара, mutatis mutandis, дипло-матским мисијама које једна држава акредитује код друге државе. Дакле, ми-сију, осим шефа мисије, сачињава и дипломатско особље, административно и техничко особље и послужно особље.13 Број особља мисије не треба да прелази оквире разумног и нормалног с обзиром на функцију Организације, потребе дотичне мисије и на околности и услове у држави.14

3.1. Функције сталне мисије

Конвенција утврђује неколико главних функција сталних мисија:1. Представљање државе именовања при међународној организацији.

Држава чланица, посредством представничке функције сталне мисије, ко-муницира са Организацијом и њеним органима. Мисија, а посебно њен шеф, говоре и предузимају радње у име и за рачун државе која их је име-новала.

2. Одржавање веза између државе именовања и организације. Могло би се рећи да је ово основна, специфична функција сталне мисије при међуна-родној организацији. Суштина ове функције може се изразити на примеру УН као „одржавање везе са Секретаријатом Уједињених нација на трајној основи, извештавање о ранијим састанцима, предвиђање будућих састана-

10 В. детаљно: Perrenoud, Régime des privilèges des missions diplomatiques et des organisations inter-nationales en Suisse, стр. 60. и даље.

11 Члан 15. Конвенције.12 L. Gross, „Immunities and Privileges of Delegations to the United Nations“, International Organi-

zation, vol. XVI, no. 3, 1962, стр. 491.13 Члан 10. Конвенције.14 Члан 13. Конвенције.


ка и делање у смислу канала комуникације те центра за прикупљање ин-формација за односе њихове државе са Уједињеним нацијама“.15

3. Вођење преговора са Организацијом и у оквиру Организације. Ради се о класичној дипломатској функцији аналогној функцији преговарања дипломатских представника. Шеф сталне мисије при међународној орга-низацији поседује ограничено претпостављено пуномоћје, тј. може водити преговоре и предузимати извесне радње у вези са закључењем уговора на основу функције коју обавља.

4. Упознавање са делатношћу Организације и подношење извештаја о томе влади државе именовања. Конкретна функција је, у основи, обухваћена општом функцијом одржавања везе између државе именовања и Организа-ције. Ова функција сталне мисије је широко одређена. Она има два вида. С једне стране, подразумева непосредно учешће сталне мисије у раду пленар-ног органа међународне организације и у изборним органима Организације у којима је држава именовања заступљена. С друге стране, када се ради о Уједињеним нацијама, у односу на активност изборних органа у којима др-жава именовања није заступљена, ова функција сталне мисије се поклапа са упознавањем државе именовања са делатношћу органа на основу чињеница прикупљених посредно.

5. Заштите интереса државе именовања у односу на Организацију. Реч је о класичној дипломатској функцији која је у конкретном случају умање-на за конзуларне функције и посебно дипломатску заштиту. Функција заш-тите интереса државе именовања је, дакле, ограничена функционалном на-длежношћу Организације.

6. Рад на остваривању циљева и начела Организације сарадњом са Ор-ганизацијом и у оквиру Организације.

Олакшице, привилегије, имунитети сталне мисије се, попут оних који се тичу дипломатских представника, могу поделити на две групе: а) олак-шице, привилегије и имунитети сталне мисије и б) олакшице, привилегије и имунитети чланова сталне мисије. У оба вида постоји суштинска слич-ност, добрим делом и идентичност, између привилегија и имунитета стал-них мисија и класичних дипломатских привилегија и имунитета. Уосталом, уговори о седишту међународних организација практично без изузетка садрже одредбу по којој стални представници држава чланица уживају привилегије и имунитете аналогне онима које поседују акредитовани ди-пломатски представници.

Могуће је утврдити само неколико специфичности привилегија и имунитета представника држава при међународној организацији. Најпре, правни основ привилегија и имунитета представника држава при међуна-родној организацији је искључиво функционалне природе. У том смислу индикативан је и члан 105 (2) Повеље који привилегије и имунитете пред-ставника држава у Организацији УН везује за „независно обављање њихо-вих функција у вези са Организацијом“. Надаље, поштовање привилегија



и имунитета представника државе при међународној организацији није само интерес државе одашиљања већ и међународне организације. У дис-кусијама које су вођене на 22. заседању VI комитета Генералне скупштине снажно је наглашено да сама Организација има интерес да представници држава у пуној мери уживају привилегије и имунитете.16

Правни интерес уз поштовање привилегија и имунитета представника при међународној организацији држава именовања, дакле, дели са међуна-родном организацијом. У том смислу постоји и обавеза надлежних органа Организације, посебно административних и извршних органа, да воде ра-чуна о поштовању привилегија и имунитета представника држава од стра-не органа државе седишта.

4. ДЕЛЕГАЦИЈЕ ПРИ ОРГАНИМА МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И НА КОНФЕРЕНЦИЈАМА

Конвенција на широк начин утврђује право држава да упуте делега-цију у орган међународне организације или на конференцију у складу са правилима Организације. У наведеној одредби Конвенције реч „држава“ користи се у генеричком значењу, тако да обухвата државе чланице и др-жаве нечланице.

Одашиљање делегација у орган међународне организације је, по пра-вилу, резервисано за државу чланицу. Право државе нечланице да упути делегацију у орган Организације се посебно стипулише уставним актом Организације (примера ради, држава нечланица УН, ако је страна у спо-ру који разматра Савет безбедности, биће позвана да учествује без права гласа у расправљању о томе спору на основу члана 32. Повеље УН). Деле-гација коју држава-чланица упућује у орган међународне организације је, по својој природи, привремена, временски ограничена мисија, за разлику од сталне мисије при међународној организацији. Правни положај такве мисије уређен је Конвенцијом о привилегијама и имунитетима УН (1946). У Конвенцији се предвиђа да представници држава чланица при главним и помоћним органима УН уживају за време вршења дужности, као и у току путовања у место или из места где се одржава састанак, дипломатске при-вилегије и имунитете.

У том погледу, дакле, нема материјалне разлике између статуса делега-ција при органима међународне организације и на конференцијама, на јед-ној, и сталних мисија при међународној организацији, на другој страни. То посебно важи за Конвенцију о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера (1975) која тежи њиховом изједначавању у погледу правног положаја. Штавише, одредбе Конвенције се непосредно примењују и на делегације држава нечланица при органима међународне организације.

16 YILC, 1968, vol. II, стр. 134.


Конвенцијом17 је утврђено да представници држава чланица при главним и помоћним органима УН поседују следеће привилегије и иму-нитете: а) имунитет од личног хапшења или задржавања или заплене њи-ховог личног пртљага, као и уколико се тиче њиховог деловања у својству представника, сваки судски имунитет; б) неприкосновеност свих писмена и докумената; в) право употребе шифре као и право примања докумена-та или преписке по куриру или у запечаћеним вализама: г) ослобођање за њих и њихове брачне другове свих ограничења усељавања, свих формално-сти пријављивања странаца и обавеза националне службе у земљама које они посећују или кроз које пролазе вршећи своје функције; д) исте олак-шице у погледу монетарних или девизних прописа које су дате представни-цима страних влада који се налазе у привременој званичној мисији; ђ) исте имунитете и олакшице у погледу њиховог личног пртљага, као што имају и дипломатски агенти и е) оне привилегије, имунитете и олакшице који нису у опреци са горе изложеним а које уживају дипломатски агенти, изу-зев права тражења ослобађања од царине на увезене предмете, изузев оних који чине саставни део њиховог личног пртљага, трошарина, или промет-них такса на увезене предмете.18

Конференције које сазива међународна организација, као и конферен-ције које се одржавају под окриљем УН, имају посебан, аутономан прав-ни статус, будући да представљају конференције држава. Правни положај делегација држава чланица на конференцијама утврђен је Конвенцијом о привилегијама и имунитетима УН, која је послужила као модел и за одго-варајућа правила у другим међународним организацијама. Одредба о ди-пломатском статусу представника држава чланица при главним и помоћ-ним органима УН односи се и на представнике држава на конференцијама које сазивају УН. Конвенција о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера доноси елеменат прогресивног развоја, с обзиром да привилегије и имунитете које уживају представници држава чланица на међународним конференцијама проши-рује и на представнике држава нечланица. Представници држава нечла-ница на међународним конференцијама могу дипломатске привилегије и имунитете стећи и посредно, ако је реч о дипломатским представницима нечланице акредитованим на територији државе седишта међународне ор-ганизације.

5. ПОСМАТРАЧИ ПРИ ОРГАНИМА УНИ НА КОНФЕРЕНЦИЈАМА

Државе нечланице развиле су праксу упућивања посматрача у седиште УН у Њујорку и њену канцеларију у Женеви. Ratio слања сталних посма-трача је у уважавању улоге УН и жељи државе одашиљања да се упозна

17 Одељак 11. члан IV – Представници чланица.18 UNPS, vol. I, Службени лист СФРЈ, broj 20/1950.


са активностима Организације које, директно или индиректно, могу имати последице по њихове интересе.

Прва земља која је упутила сталне посматраче у седиште Организације УН била је Швајцарска још 1946. године. Ту праксу су следиле и друге др-жаве које у том моменту нису биле чланице Организације попут Аустрије, Финске, Италије и Јапана. Сталне посматраче у Организацији имале су и Савезна Република Немачка, Монако, Република Кореја, Сан Марино и Ре-публика Вијетнам. Још шездестих година прошлог века Света столица је, такође, поставила сталне посматраче у Њујорку и Женеви.

Институт сталних посматрача при Организацији УН настао је у самој пракси Организације. Повеља УН, а ни Споразум о седишту Организације, не предвиђају сталне посматраче.19

Пракса САД као државе у којој је смештено седиште Организације ва-рирала је с обзиром на то да није имала чврсто упориште ни у наведеним међународним инструментима а ни у законским прописима. Понекад се пракса руководила и политичким резоном. Рецимо, ДР Немачкој дуже вре-мена није било допуштено да отвори сталну посматрачку мисију у Њујор-ку, мада је СР Немачка претходно отворила такву мисију.

Конвенцијом о представљању држава у њиховим односима са међу-народним организацијама уносе се две новине у материју посматрача при органима међународне организације. Прво, Конвенција утврђује право држава нечланица да упућују делегације посматрача у орган или на кон-ференцију у складу са правилима Организације.20 Друго, Конвенција изједначује статус посматрача држава нечланица са делегацијама држава чланица при органима међународне организације. Тако су и посматрачи при међународним организацијама у погледу свог правног статуса постали интегрални део corpus-а juris-а diplomaticus-a.

Део IV Конвенције насловљен са „Делегација посматрача при органима и на конференцијама“ састоји се, у ствари, из два члана. Члан 71. – слање делегације посматрача – утврђује одговарајуће право државе нечланице, а члан 72. стипулише да се одредбе чл. 43. до 70. Конвенције односе на посматраче. Уз члан 42. којим се регулише упућивање делегације у органе међународне организације, наведени чланови Конвенције чине део III Кон-венције – „Делегације при органима и на конференцијама“. Ова чињеница речито говори о томе да су редактори Конвенције повукли знак једнакости у правном положају између делегација при органима међународне органи-зације и посматрачким мисијама.

Конвенција не регулише сталне посматрачке мисије недржавних енти-тета које су се конституисале у пракси Организације УН.

У пракси УН установљено је неколико категорија посматрачких мисија недржавних ентитета: 1) посматрачке мисије специјализованих агенција чија је веза са Организацијом успостављена на основу чланова 57. и 63. По-

19 В. детаљније: United Nations Juridical Yearbook 1962. (ST/LEG/8), fas. 2, стр. 236.20 Члан 71. Конвенције.


веље УН; 2) посматрачке мисије владиних организација који статус стичу на основу резолуције Генералне скупштине попут Арапске лиге, Европске економске заједнице, Исламске конференције, Азијско-афричког правног консултативног комитета итд.; 3) посматрачке мисије народноослободи-лачких покрета који статус стичу на основу посебне резолуције Генералне скупштине УН (PLO – Res 3237 (XXXI) – SWAPO – Res 31/152) уколико су признати од Организације афричког јединства; 4) посматрачи извесних невладиних организација који располажу јавноправним овлашћењима као што су Међународни комитет Црвеног крста или Малтешки витешки ред. Активности посматрачких мисија су широке и разноврсне. Не могу, међу-тим, да учествују у гласању нити да подносе предлоге мериторне или про-цедуралне природе.



A. El-Erian, ‘La conférence et la Convention sur la représentation des Etats dans leurs relations avec les organisations internationales (Un aperçu général)’ (1975) XXI AFDI.

D. B. Michaels, International Privilegies and Immunities, Hague 1971.Dimitrije Pandić, Specijalne misije u savremenim međunarodnim odnosima, 1985.Dimitrije Pandić, Stalne misije pri Ujedinjenim nacijama, 1969.H. F. Köck, ‘Multinational Diplomacy and Progressive Development of International

Law: The Vienna Convention of March 14, 1975’ (1977) 28 Österreichsche Zeitschrift für Öffentliches Recht und Völkerrecht.

Ignaz Seidl-Hohenveldern, Das Recht der Internationalen Organisationen einschlislich der Supranationalen Gemeinschaften, 1984.

Jelica Stefanović, Osobenosti diplomatske prakse razvijene u okviru Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi, 1995.

J. G. Fennessy, ‘The 1975 Vienna Convention on the Representation of States in Their Relations with International Organizations of a Universal Character’ (1976) 70 AJIL.

J-P. Rittes, ‘La conférence et la Convention sur la représentation des Etats dans leurs relations avec les organisations internationals: Quelques questions particuliéres’ (1975) XXI AFDI.

M. M. Maksudov, Meždunarodno-pravovoj status postojanih predstaviteljstva gosudarstv pri meždunarodnih organizacijah univerzaljnogo haraktera, 1986.

M. Mitić – S. Đorđević, Diplomatsko i konzularno pravo, 2007.Michael H. Ryan, The Status of Agents on Special Missions in the Customary International

Law, Canadian Yearbook of International Law, 16/1978.

ШЕСТИ ДЕО

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ДРЖАВАПУТЕМ ОРГАНА ДРУГИХ ДРЖАВА

Сила заштитница у дипломатском праву

Види напред, стр. 139.

Сила заштитница у хуманитарном праву

Од силе заштитнице у дипломатском праву треба разликовати силу заштитницу у хуманитарном праву.

У хуманитарном праву под силом заштитницом се подразумева неу-трална држава која у оружаном сукобу између држава обавља функције:

а) штити интересе једне стране у оружаном сукобу, посебно оне који се тичу ратних заробљеника, рањеника и цивилног становништва те стране и

б) надгледа примену четири Женевске конвенције о заштити жртава рата из 1949. године,1

в) пружа добре услуге у случају разлика у тумачењу женевских кон-венција између страна у сукобу и,

г) представља канал за комуникацију између страна у сукобу.Женевске конвенције предвиђају да се државе уговорнице могу спора-

зумети да „вршење задатака које ова Конвенција поставља силама заштит-ницима повере једној организацији која пружа сва јемства за непристрасно и успешно спровођење тих задатака у дело“.2 У пракси та улога се повера-ва Међународном црвеном крсту.

За обављање дужности силе заштитнице неопходна је сагласност стра-не чије интересе сила заштитница штити.

Друга страна у сукобу је дужна да у највећој мери олакша активности силе заштитнице.

У име силе заштитнице, надлежности које су јој додељене конвенција-ма обављају, осим њеног дипломатског и конзуларног особља, и делегати које именује из реда својих држављана или држављана других неутралних држава.

1 I – Конвенција о побољшању судбине рањеника и болесника у сувоземном рату, II – Кон-венција о побољшању судбине рањеника, болесника и бродоломника у поморском рату;III – Конвенција о поступању са ратним заробљеницима и IV – Конвенција о заштити ци-вилног становништва за време рата.

2 Заједнички члан 10 I, II и III Конвенције и члан 11 IV конвенције.


Чланови дипломатског и конзуларног особља силе заштитнице и име-новани делегати овлашћени су да посете сва места у којима се налазе лица заштићена конвенцијама. Могу слободно разговарати са заштићеним ли-цима без присуства силе у чијој су власти, а посете као и њихово трајање не могу, по правилу, бити ограничени.

Установљење силе заштитнице је у Женевским конвенцијама правна обавеза страна у сукобу.3 На то јасно упућује наводна реченица заједнич-ког члана 8 I, II и III Конвенције и члан 9 IV конвенције који утврђује да:

„Ова Конвенција ће се примењивати уз суделовање и под надзором Сила заштитница...“ (подвукао М. К.).

Ефективна активност силе заштитнице је, међутим, релативизована одредбом I и II конвенција која предвиђа да рад силе заштитнице може бити привремено ограничена у случају „императивних војних разлога“.4 У пракси стране у сукобу се неретко позивају на разлоге безбедности као основ ускраћивања или ограничавања силе заштитнице.

Заједничко заступање

Члан 6. Конвенције о дипломатским односима предвиђа да:„Више држава могу акредитовати исто лице у својству шефа мисије у

некој другој држави, осим ако се томе не противи држава код које се акре-дитује.“

Овој пракси прибегавају неке микродржаве било из субјективних или објективних разлога.

Под микродржавама подразумевамо формално суверене државе које одликује мала територија и незнатно становништво. У Европи се микро-државама сматрају Ватикан, Сан Марино, Мароко, Андора, Малта и Лих-тенштајн. Као најмања се сматра Ватикан, који има нешто преко 800 ста-новника који живе на 0,44 km2. Ван Европе има их преко 30, углавном, у Афирици, Индијском океану, Карибима и јужном Пацифику.5

Разумљиво је да већина микродржава не учествује у међународној ди-пломатији на једнак начин и у једнакој мери као веће и велике државе, било због недостатка средстава и квалификованог дипломатског кадра (субјек-тивни разлог) или одсуства политичког интереса (објективни разлог).

Код заједничког заступања микродржава разликујемо два случаја:а) када две или више држава заједнички именује дипломатског пред-

ставника – тако су, рецимо, Антигва и Барбуда, Доминика, Гренада, Свети

3 Конвенција о поступању са ратним заробљеницима из 1929. године, која је први међународ-ни инструмент који предвиђа институт силе заштитнице, њено установљење је препуштала диспозицији страна у сукобу.

4 Члан 8 I и II конвенције.5 Неке микродржаве воде живу дипломатску активност. Ватикан има дипломатске односе са

Малта има 21 дипломатску мисију широм света, које покривају 56 земаља и осам међуна-родних организација. – Ministry of Foreign Affairs, Malta, 16. август 2001. http://www.foreign.gov.mt. Пуноправни је члан Европске уније. Све остале микродржаве су у специјалним од-носима са Унијом.

Представљање држава преко органа других држава 193

Китс и Невис, Света Луција и Свети Винсент акредитовале заједничког ви-соког представника у Канади6 и

б) када микродржава повери некој другој држави да у њено име оба-вља дипломатске са трећом државом.

Рецимо, Уговор између Лихтенштајна и Швајцарске од 1919. или Уго-вор између Италије и Сан Марина од 1931. године.

Од новијих примера, може се навести Уговор између Холандије и Луксембурга из 1964. године.

Уговором су предвиђена два моделитета заједничког заступања:а) да дипломатски представник Холандије буде акредитован и од

Луксембурга иб) да дипломатски представник Холандије у трећој земљи преузме за-

ступање Луксембурга.Такав је и Уговор између Западне Самое и Новог Зеленда, на основу

кога Нови Зеланд делује као посредник у комуникацији Западне Самое са трећим државама и међународним организацијама, представља Западну Самоу на међународним конференцијама и врши дипломатску и конзулар-ну заштиту самоанских држављана у иностранству.

6 Europa World Year Book, 2001, стр. 941.



A. Schou, A. Brundtland, Small States in International Relations, 1993.G. Beridge, International Politics: States, Power and Conflict since 1945, 1997.G. Perazić, Međunarodno ratno pravo, 1968.S. Harden, Small is Dangerons: Micro States in a Macro World, 1985.Z. Vučinić, Međunarodno ratno i humanitarno pravo, 2006.

СЕДМИ ДЕО

ОРГАНИ ДРЖАВЕ У МАТЕРИЈИ МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНЕ ОДГОВОРНОСТИ ДРЖАВЕ

ОРГАНИ ДРЖАВЕ У МАТЕРИЈИ ОДГОВОРНОСТИЗА ПРОТИВПРАВНЕ АКТЕ

Представљање државе у међународним односима поверено је релатив-но малом броју органа државе. Ову страну представљања државе могли бисмо назвати позитивним представљањем у смислу овлашћења одређе-них државних органа да преузимају права и обавезе у име државе у међу-народним односима.

Ствар је значајно другачија у материји одговорности државе за против-правне акте, нечему што би у конкретном случају могли назвати негатив-ним представљањем државе.

У светлости кодификације чланова о одговорности државе,1 држава одговара за знатно шири круг органа.

Према члану 4. Правила о одговорности држава за противправне акте по међународном праву, држава одговара за радње својих органа.

„1. Радња неког органа ће се сматрати актом државе по међународном праву, независно од тога, да ли тај орган обавља законодавну, извршну, судску или неку другу функцију, независно од положаја који тај орган за-узима у организацији државе, и независно од тога да ли је у питању орган централне власти или неке територијалне јединице државе.

2. Органом ће се сматрати свако лице или тело које има тај статус по унутрашњем праву државе“.

Дакле, орган државе у сврхе међународно-правне одговорности сматра се сваки de iure орган државе, без обзира на природу органа и његово ме-сто у државној структури.

Ово правило је обичајне природе потврђено у арбитражној пракси. У случају Moses v. Mexico истакнуто је да:

„Службеник или лице у власти представља своју владу pro tantо, владу која је у међународном смислу скуп службеника и људи у власти“.2

Притом је ирелевантно да ли је државни орган деловао у оквиру својих овлашћења, тј. држава је одговорна и у случају ако државни орган делује ultravires.3

1 UN 1LC Draft Articles on Responsibility of States for Internationally Wrengful Acts (2001), GAOR 56th Session, Supp. 10, 43.

2 Moses v. Mexico, Mexico-United States Mixed Claims Commission (1871), Moore, International Arbitrations, vol. 3, стр. 3127, 3129.

3 Caire case, R.I.A.A., vol. V, стр. 516; Vélascez – Rodriquez case, I.L.R., vol. 95, стр. 296.


Осим тога, држава, под извесним условима, може бити одговорна и за акте својих de facto органа. Под de facto органима државе подразумевају лица или групе лица која „поступају по упутствима државе, или су под ње-ним руководстом или контролом“.4

Да би се противправна радња лица или групе лица могла приписати држави, неопходно је да је држава поседовала релевантну меру контроле над тим лицима. О каквој контроли је реч установио је Међународни суд правде у случају Никарагва:

„Да би ова радња произвела правну одговорност САД, морало би се у принципу доказати да је ова држава имала ефективну контролу над вој-ним и паравојним операцијама у току којих је дошло до наводних кршења права.“5

4 Члан 8. Радња којом управља или контролише држава I.L.C. Articles on State Responsibility, G.A.O.R., 56th Session, Supp. 10.

5 Military and Paramilitary ActiviWes in and against Nicaragua, ICJ Reports 1986, стр. 65. Крите-ријум је реафирмисан у Case concerning Application of the Convention on the Prevention and Punisment of the Crime of Genocide, ICJ Reports 2007, paras. 399–400.

Органи државе у материји међународно-правне одговорности државе 199


Atlarn, H., „International Liberation Movements and International Responsibility“, in B. Simma & M. Spinedi (eds.), United Nations Codification of State Responsibility, 1987.

Barboza, J., „Necessity, Revisited in International Law“, in J. Makarezyk (ed.), Essays in International Law in Honour of Judge Manfred Lachs (The Hague, Nijhoff, 1984).

Barnhoorn, L. & Wellens, K.C. (eds.), Diversity in Secondary Rules and the Unity of International Law, 1995.

Bederman, D. J., „Contributory Fault and State Responsibility“, Virginia Journal of International Law, vol. 30 (1990), p. 335.

Bleckmann, A., „The Subjective Right in Public International Law“, German Yearbook of International Law, vol. 28 (1985).

Boed, R., „State of Necessity as a Justification for Internationally Wrongful Conduct“, Yale Human Rights and Development Law Journal, vol. 3 (2000), p. I.

Boelart-Suominen, S., „Iraqi War Reparations and the Laws of War: A Discussion of the Current Work of the United Nations Compensation Commission with Specific Reference to Enviromental Damage during Warfare“, Austrian Journal of Public and International Law, vol. 50 (1996), p. 225.

Boisson de Chazournes, L. A., Les contre-mesures dans les realtions internationales économiques, 1992.

Bowett, D. W., „State Contracts with Alicns: Contemporary Developments on Compensation for Termination or Breach“, B.Y.I.L., vol. 59 (1988), p. 49.

Combacau, J. & Atland, D., ‘Primary’ and Şecondary’ Rules in the Law of State Responsibility: Categorizing International Obligations’, Netherlands Yearbook of Internatonal Law, vol. 16 (1985).

„Complicity in the Law of International Responsibility“, Revue belge de droit international, vol. 29 (1996), p. 370.

Condorelli, „L ‘imputation á l’Etat d’un fait internationalement ilicite: solutions clasiques et nouvelles tedances“, Recueil des cours, vol. 189 (1984-VI)

Cottereau, G., „Systéme juridique et notion de responsabilité, in Société francaise pour le droit International Colloque du Mans: la responsabilité dans le systéme International, 1991.

De Hoogh, A. J. J., Obligations Erga Omnes and International Crimes: A Theoretical Inquiry into the Implementation and Enforcement of the International Responsibility of States, 1996.

„International Crimes and Collective Security“ in: K. C. Wellens (ed.), International Law: Theory and Practice, Kluwer, The Hague, 1998, p. 237.

Frowcin, J. A., „Collective enforcement of International obligations“, Z.a.ö. R.V., vol. 47 (1987).

Gaja, G., „Obligations Erga Omnes, International Crimes and Jus Cogens: A Tentative Analysis of Three Related Concepts“, in J. H. H. Weiier, A. Cassese & M. Spinedi (eds.), International Crimes of State: A Critical Analysis of the I.L.C.’s Draft Aticle 19 on State Responsibility, 1989, p. 151.

Garcia Amador, F. V., „State Responsibility – Some New Problems“, Recuel des cours, vol. 94 (1958-II), p. 365.


Garcia Amador, F. V., Sohn, L. & Bahter, R. R. Recent Codifation of the Law of State Responsibilitry for Injuries to Aliens, (Dobbs Ferry, N.Y., Oceana, 1974.

Gattini, A., „La notion de faute á la lumiére du projet de convention de la Commission du droit international sur la responsabilité. European Journal of International Law, vol. 3 (1992), p. 253.

„General Theory of Obligations under Public International Law“, German Yearbook of International Law, vol. 38 (1995).

Gilbert G., „The Criminal Responsibility of States“, I.C.L.Q., vol. 39 (1990), p. 345.Gotanda, J. Y., Supplemental Damages in Private International Law, Kluwer, The Hague

1998.Gowlland-Debbas, V., Collective Responses to Illegal Acis in International Law, United

Nations Action in the Question of Southern Rhodesia, Dordrecht, Nijhoff, 1990.Graefraht, B., „Responsibility and damage caused: relations between responsibility and

damages“, Recuel des cours, vol. 185 (1984-II), p. 95.Gray, C., Judicial Remedies in International Law, Clarendon Press, Oxford, 1987.Greig D.W., „Reciprocity, Proportinality and the Law of Treaties“, Virginia Journal of

International Law, vol. 34 (1994), p. 295.Hahn, H., Die einseitige Aussetzung von GATT-Verpifichtungen als Repressalie (Berlin,

Springer, 1996).Hauriou, A., „Les dommages indirects dans les arbitrages internationaux“, R.G.D.I.P., vol.

31 (1924), p. 209.Higgins, R., „Time and the Law“, I.C.L.Q., vol. 46 (1997), p. 501.Huber, M., „Die kriegsrechtlichen Vertáge und die Kriegsraison“, Zeilschrift für

Völkerrecht, vol. 7 (1913), p. 351.Hutchinson D.N., „Solidarity and Breaches of Multilateral Treaties“, B.Y.I.L, vol. 59

(1988), p. 151.„La responsabilité ‘causale’á la Commission du Droit International“, a.f.d.i., vol. 34 (1988).„La riparazione dci danni di gucrra causati dall“Iraq“, Rivista di diritto internazionale,

vol. 76 (1993), p. 1000.„Le réglement des différends en matiére de responsabilité internationale des Etats:

quelques remarques candides sur le débat á la CDI“, European Journal of International Law, vol. 5 (1994).

„Legal Consequences for International Law Enforcement in Case of Security Council Inaction“, in: J. Delbrück (ed.), The Future of International Law Enforcement, New Scenarios – New Law? 1993.

Ripihagen, W., „State Responsibility: New Theories of Obligation in Interstate Relations“, in: R. Macdonald & D. Johnston (eds.), The Structure and Process of International Law: Essays in Legal Philosophy Doctrine and Theory, 1983.

Romano, C. P. R., „Woe to the Vanquished? A Comparison of the Reparation Process after World War I, 1914–18 and the Gulf War, 1990–1“, Austrian Review of International and European Law, vol. 2 (1997), p. 361.

Roscnne, S. (ed.), The International Law Commission’s Draft Articles on State Responsibility Articles 1–35, 1991.

Rosenstock, R., „An International Criminal Responsibility of States?“, in: International Law on the Eve of the Twenty-first Century: Views form the International Law Commission, 1997.

Органи државе у материји међународно-правне одговорности државе 201

Sachariew, K., „State Responsibility for Multilateral Treaty Violations: Identifying the ‘Injured State’and its Legal Status“, Netherlands International Law Review, vol. 35 (1988).

„Security Council Enforcement Action and Issues of State Responsibility“, I.C.L.Q. vol. 43 (1994), pp. 55.

„Treaties and State Responsibility“, in: D. W. Bowett, Le droit International au service de la paix, de la justice et du développement: mélanges Michael Virally, 1991.

ОСМИ ДЕО

СЛУЖБЕНИЦИ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА


Питање правног положаја међународних службеника појављује се као релевантно правно питање са настанком сталних међународних тела која раде континуирано и, самим тим, подразумевају стални персонал.

Службеницима првих сталних међународних тела признавана је ди-пломатски статус. Као преседан се обично узима Конвенција о регулисању пловидбе Рајном од 1804. године. Конвенцијом је установљена речна коми-сија, надлежна за регулисање пловидбе Рајном, а комесару и особљу Коми-сије је гарантована „независност и неутралност“1 Хашком конвенцијом о мирном решавању спорова (1899) установљен је Стални арбитражни суд, а лица именована за арбитре поседовала су ограничене дипломатске при-вилегије и имунитете. У ту праксу уклапа се и Друштво народа. Пактом Друштва народа стипулисано је да „представници држава и службеници Друштва народа када су ангажовани послом Друштва народа, уживаће ди-пломатске привилегије и имунитете“.2 И поред извесних нејасноћа ове одредбе,3 пракса је ишла у сусрет изједначавању службеника Друштва народа са дипломатским представницима. Одлуке Владе Швајцарске, као државе-седишта Друштва народа, у основи су изједначене, положај служ-беника Друштва народа са положајем дипломатских представника.4

Привилегије и имунитети како самих међународних организација, тако и међународних службеника, конструисани су у позитивном међуна-родном праву превасходно у односу на Уједињене нације и са њима пове-зане међународне организације и њене службенике.

Организација Уједињених нација је не само најважнија међународна организација и, како је истакао Међународни суд правде, „највиши облик међународне организације“,5 већ истовремено и средиште читаве поро-дице организација, посебно специјализованих агенција.

Правила о привилегијама и имунитетима Уједињених нација, стога, служе као општеприхваћени модел за привилегије и имунитете других међународних организација које нису у систему Уједињених нација.

1 Детаљно, H. Walther, Le Statut International de la Navigation du Rhin, European Yearbok II, 1956.2 Члан 7 (4) Пакта Друштва народа.3 Постоји разлика између наведеног енглеског текста члана 7(4) Пакта и француског који го-

вори о „представницима чланова Друштва народа и њиховим службеницима...“.4 Perrenoud, Regime des privileges des missions diplomatiques et des Organisations Internationales en

Suisse, стр. 60.5 ICJ Reports, 1949, Advisory Opinion, стр. 178–179.


2. ПОЈАМ СЛУЖБЕНИКАМЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Под међународним службеницима подразумевају се лица која на ос-нову релевантних правних правила делују у име и за рачун међународне организације. Међународне организације су, попут држава, апстрактни ор-ганизми који могу функционисати једино посредством овлашћених физич-ких лица.

Будући да делују у име међународне организације као субјекта међу-народног права, међународни службеници поседују специфичан правни положај. Такав положај, поред субјективитета међународних организација, темељи се и на чињеници да оне, као територијалне јединке, немају своје држављане, тако да службенике регрутују из реда држављана држава чла-ница или нечланица.

Појам међународни службеници је општи, генусни појам који обухва-та велики број лица која делују у име организације: функционере и особље организације, чланове међународних снага безбедности и снага за очување мира, експерте и техничка лица, саветнике и консултанте, медијаторе, ар-битре и судије међународних судова.

У односу на дипломатске представнике, међународне службенике од-ликује неколико посебних обележја:

1) међународни службеници су држављани држава чланица или неч-ланица, укључујући и државу на чијој територији је седиште организације;

2) у својству међународних службеника делују на територији државе седишта и држава чланица организације;

3) правни положај међународних службеника је специфична резултан-та правног односа службеника према међународној организацији, држави седишта и националној држави, тј. држави чије држављанство поседује;

4) ratio специфичног положаја међународних службеника је у пости-зању два основна циља:

а) да међународним службеницима омогући обављање послова у име организације на компетентан начин ослобођен утицаја и контроле било које државе и

б) да ојача престиж и позицију међународних службеника.

3. ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИМЕЂУНАРОДНИХ СЛУЖБЕНИКА

Међународне привилегије и имунитети који се признају међународ-ним службеницима дизајнирани су по угледу на дипломатске привилегије и имунитете. Постоје, међутим, јасне разлике између ове две групе приви-легија и имунитета.

Ratio, дипломатских имунитета је да изузме дипломатске представнике из јурисдикције државе у којој је дипломатски представник акредитован, кроз које је у транзиту или у којима преговара. Међународни имунитети,

Службеници међународних организација 207

пак, ослобађају међународну организацију да, у погледу свог службенич-ког апарата, буде подвргнута јурисдикцији било које државе чланице или нечланице, укључујући и националну државу међународног службеника. Отуда је домашај међународних имунитета ratione loci знатно шири од дипломатских, тако да се, барем, када се ради о функционерима универ-залних међународних организација, протеже на све државе. Штавиште, међународни имунитети важе и у држави чије држављанство међународни функционер поседује.

Надаље, међународне имунитете не уживају сви међународни службе-ници у пуној мери. Деле се у основи, на две велике групе:6 функционере или службенике вишег ранга у хијерархији организације и остале, обичне службенике. У прву групу спадају следеће категорије међународних служ-беника: судије Међународног суда правде и других међународних судова, извршни шефови и генерални секретари, те команданти међународних безбедносних снага за очување мира, експерти у мисијама организације, консултанти и саветници који не представљају државе чланице, амбаса-дори и представници других међународних организација и трећих држава при међународној организацији; функционери наднационалних органи-зација превасходно Европских заједница. Привилегије и имунитете ове групе одликује како функционални елеменат, тако и елеменат престижа и репрезентативности функција које међународни службеници ове групе обављају.

То их у садржинском смислу суштински изједначава са дипломатским привилегијама и имунитетима.

У другу групу међународних службеника увршћују се службеници нижег ранга у хијерархији организације, који се углавном регрутују међу држављанима државе седишта организације и неретко ангажују на одређе-но време. У статусу те групе службеника елеменат репрезентативности и престижа није заступљен, што се одважава на њихове привилегије и иму-нитете. Оне су функционалне природе и ближи су конзуларним имуни-тетима. Коначно, специфичност привилегија и имунитета међународних службеника је у томе што релевантним правним правилима нису прецизно утврђене категорије службеника које их уживају.

4. ПРАВНА ПРИРОДА ОРГАНИЗАЦИЈЕУЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Организација Уједињених нација је, као што је истакнуто у самом мишљењу Међународног суда правде, које се тицало накнаде штете претр-пљене у служби Уједињених Нација (1949), „створена са наменом да извр-шава функције и ужива права која се могу објаснити само тиме што она у великој мери има својство међународне личности и способност да делује на међународном плану“.7

6 D. Michaels, International Privileges and Immunities, 1971, стр. 160–162.7 ICJ Reports, 1949, Advisory Opinuim, стр. 179.


Међународна заједница је територијализована заједница, издељена на државне територије над којима влада врховни принцип територијалног су-веренитета. Да би Организација УН била способна да у тако конституиса-ној међународној заједници извршава обавезе које су предвиђене Повељом Уједињених нација, било је неопходно да јој се на територијама држава чланица призна правна способност и привилегије и имунитети.

Чланом 104. Повеље предвиђено је да:„Организација ужива на територији сваког свог члана ону правну спо-

собност која јој је потребна да врши своје функције и постиже своје циље-ве.“

Чланом 105 (1) Повеље УН предвиђено је да на територији сваког свог члана Организација ужива оне повластице и имунитете који су јој потреб-ни за постизање њених циљева.

С обзиром на природу Повеље УН, као уставног акта међународне заједнице, одредбе које се тичу привилегија и имунитета како представ-ника држава чланица, тако и службеника Организације УН чине део међу-народног јавног поретка. Оне су конкретизоване другим инструментима попут Конвенције о привилегијама и имунитетима Уједињених нација и Конвенцијом о привилегијама и имунитетима специјализованих агенција.

Ниједна одредба Повеље УН не предвиђа изричито субјективитет УН у смислу међународног права. Ћутање Повеље у том смислу није случајно. Првих година постојања Организације УН, а слично је било мишљење и у односу на субјективитет Друштва народа, постојала је широко раширена бојазан да би признање субјективитета УН у смислу међународног права значило ipso facto и признање надржавности Организације УН.8

Што се тиче Друштва народа, уставни акт Друштва – пакт Друштва народа, такође, није познавао одредбу о субјективитету Друштва у смислу међународног права. То је стварало до компликације у пракси. Тако, ре-цимо, пред Судом прве инстанце у Берлину чак се појавило питање да ли Друштво народа може поднети тужбу на основу Уговора о најму.9

Тај приступ субјективитету Организације УН био је уочљив и у току поступка давања саветодавног мишљења поводом штете претрпљене у служби Уједињених нација пред Међународним судом правде.

Представници неких чланица су износили аргументе да УН не захте-вају било какав капацитет у смислу међународног права да би оствариле накнаду штете.10

Члан 104. у ствари, конституише субјективитет УН у смислу унутра-шњег права. На основу члана 104. државе чланице су се обавезале да ство-

8 Види, Бартош о погледима совјетских аутора на субјективитет Организације – Међународно јавно право, I, стр. 360). Ту бојазан су делиле и Сједињене Америчке Државе – в. Liang, The Legal Status of the United Nations in the USA, ILIJ, 1948, vol. 2, стр. 578.

9 Simma, op. cit., стр. 1303.10 Reparations for Inuries, ICJ Pleadings, 1949, стр. 95–96.


ре услове да Организација УН ужива на њиховим територијама правни статус који јој дозвољава да врши своје функције. То се остварује нарочи-тим правним техникама, зависно од уставног решења поједине чланице о односу унутрашњег и међународног права. У неким државама члан 104. представља самоизвршујућу одредбу, а некима треба донети посебан акт да би се статус Уједињених нација на који упућује члан 104. Повеље УН – признао.

5. ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

5.1. Неповредивост просторија

Просторије Организације УН су неповредиве. Паралелно са неповре-дивошћу просторија Организације УН, статус неповредивости уживају и резиденције генералног секретара и станови виших службеника Органи-зације. Одговарајуће одредбе налазе се како у Конвенцији о привилегијама и имунитетима Уједињених нација (КПИУ) тако и у Конвенцији о приви-легијама и имунитетима специјализованих агенција (КПИСА). Аналогне одредбе садрже и Споразуми неколико организација са државама седишта организације. Неповредивост подразумева такође обавезу државе домаћи-на да се уздржи од аката јурисдикције у односу на просторије, као и да пружи специјалну заштиту од узнемиравања и упада како територијалних власти, тако и приватних лица. Одељак 9 Споразума о седишту Уједињених нација забрањује федералним, државним и локалним властима Сједињених Америчких Држава, административним, судским, војним или полицији да уђу у просторије изузев уз сагласност и под условима уговореним са гене-ралним секретаром. Организација Уједињених нација ужива такође иму-нитет који се односи на имовину и потраживања Организације УН ма где се она налазила и ма ко био њихов притежалац. Изузетак се конституише у случају ако Организација изричито одустане од имунитета у посебном случају. Одустанак од имунитета не односи се, међутим, на извршне мере.

4.2. Неповредивост Архива

Архива Организације УН, као и сви документи којој припадају или које она држи, неповредиви су ма где се налазили.11

У погледу комуникације, Организација УН ужива на територији сваке државе у најмању руку повољан поступак као што је поступак који се при-мењује на ма коју другу владу, подразумевајући ту и дипломатску мисију. Организација УН у том смислу може да користи каблограме, телеграме, радио-телеграме, телефотографије, телефонске везе и друге начине кому-никације. Службена преписка и други начини службених комуникација

11 Члан II, одељак 4 КПИУН.


Организације УН не подлежу цензури.12 Организација, такође има право на употребу шифре, као и на слање и примање поште по куририма или у вализама које ће уживати исте привилегије и имунитете као и дипломат-ски курири и дипломатске вализе.13

Сједињене Америчке Државе, као држава седишта Организације УН, постављају извесне услове и погледу вршења права у вези са комуника-цијом. Тако је Организацији УН, на основу Споразума о седишту Органи-зације УН, дозвољено да успостави свој комукациони систем, укључујући слање и примање радио-порука сагласно, међутим, правилима САД која се тичу извесних ограничења у коришћењу радио-станица. Уједињене нације су у том смислу дужне да сачине одговарајуће аранжмане са међународном телекомуникационом унијом и одговарајућим агенцијама владе САД. Што се тиче пореза, Организација УН је ослобођена сваког непосредног пореза, царина, као и свих увозних и извозних дажбина и ограничења у погледу предмета који служе за службену употребу.14

6. ИЗВОРИ ПРИВИЛЕГИЈА И ИМУНИТЕТА

Привилегије и имунитети службеника међународних организација из-воде се из четири извора:

а) уставни акт организације или протокол који је уз уставни акт;б) међународне конвенције попут Конвенције о привилегијама и иму-

нитетима Уједињених нација и Конвенције о привилегијама и имунитети-ма специјализованих агенција;

в) Споразуми закључени између међународне организације и државе на чијој се територији налази седиште организације или помоћних органа и

г) унутрашње законодавство држава којим се уређују привилегије и имунитети, као и судске одлуке којима се тумаче Конвенције и норме унутрашњег права којима се конкретно питање уређује.

7. ПРИВИЛЕГИЈЕ И ИМУНИТЕТИСЛУЖБЕНИКА ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Обе конвенције, и КПИУН и КПИСА, уклањају разлику између др-жављана и недржављана државе седишта организације у својству њених службеника. Разлика постоји једино у погледу пореза, будући да државља-ни државе седишта Организације УН подлежу пореској обавези попут ос-талих држављана. Разлика између службеника по основу држављанства се

12 Члан III, одељак 9 КПИУН.13 Члан III, одељак 10 КПИУН.14 Члан II, одељак 7 КПИУН.


отклања тако што се врши компензација средстава које држављанин служ-беник Организације УН платио по основу пореза.15

Појам међународних службеника је на суштински идентичан начин регулисан КПИУН и КПИСА. Обе конвенције под особљем УН подразуме-вају лица запослена у било ком главном или помоћном органу, ангажована са пуним радним временом или дужим радним временом и чија су имена нотификована државама чланицама. Главни правни саветник Уједињених нација је протумачио да и теренски службеници, укључујући оне који су регрутовани на локалној основи, представљају чланове особља и, према томе, службенике у смислу ових конвенција.16

Рецимо, КПИУН утврђује да ће генерални секретар одредити катего-рије службеника који уживају привилегије и имунитете и да ће тако са-чињену листу, поднети Генералној скупштини Уједињених нација, као и владама свих држава чланица.17

Што се самог Генералног секретара тиче, у Повељи Организације Ује-дињених нација утврђено је да ће „представници чланова Уједињених нација и службеници Организације уживају исто тако повластице и иму-нитете који су потребни да самостално обављају своје функције у вези са организацијом“.18 Како се може видети из формулације наведеног члана, Повеља у односу на службенике организације, под којима ваља подразуме-вати и генералног секретара, установљава функционални принцип. КПИ-УН иде корак даље, утврђујући да „генерални секретари и сви помоћници генералног секретара, као и њихови брачни другови и малолетна деца ужи-ваће привилегије, имунитете, ослобођења и олакшице дате, према међуна-родном праву, шефовима дипломатских мисија“.19

Такво решење је прихваћено због тога што се сматра да привилегије и имунитети службеника међународних организација, осим заштите од ути-цаја држава и нормалног обављања функција које су им поверене унутар Организције УН, треба и да међународним службеницима прибаве прес-тиж и поштовање, стављајући их на исти ниво као и представнике држава. Сматра се да се на тај начин ојачава њихова способност да ефективно учес-твују у дипломатском процесу.20

Привилегије и имунитети службеника које одређује генерални секре-тар и на које се примењују одредбе члана V Конвенције дизајнирани су по угледу на привилегије имунитете шефова дипломатских мисија. Постоје и извесне разлике. Као најважнија разлика може се навести она која се тиче судског имунитета, јер службеници Организације Уједињених нација „уживаће судски имунитет за обављање послова које су извршили у служ-

15 Види: Secretariat Study on the Privileges and Immunities, 1967, стр. 270.16 UNJYBRE, 1981, стр. 162.17 Члан V, одељак 17.18 Члан 105, II, Повеље.19 Члан V, одељак 19 Конвенције.20 B. Michaels, International Privileges and Immunities: A Case for a Universal Statute, 1971, стр. 159;

W. Jenks, International Immunities, 1961, стр. 17, 26.


беном својству (подразумевајући ту говор и писање)“.21 У погледу осталих привилегија имунитета, службеници уживају статус аналогно ономе који је признат дипломатским представницима.

Службеници Организације уживају следеће привилегије и имунитете: а) судски имунитет за обављање послова које су извршили у службеном својству (подразумевајући ту говор и писање); б) биће ослобођени сваког пореза на плату и хонораре примљене од Организације Уједињених нација; в) биће ослобођени свих обавеза које се односе на националну службу;г) на службенике се не примењују, као ни на њихове брачне другове и чла-нове њихових породица, одредбе којима се ограничава усељавање нити формалности пријављивања странаца; д) уживају у погледу девизних олак-шица исте привилегије као и функционери сличног ранга који припадају дипломатским мисијама акредитованим код дотичне владе; ђ) у доба међу-народне кризе уживаће, као и њихови брачни другови и чланови њихове породице које они издражавају, исте олакшице и репатрирање као дипло-матски представници; е) имају право да, не плаћају царину, увезу свој на-мештај и своје личне ствари приликом првог доласка на дужност у дотич-ну земљу“.22

То је у ствари разлика између високих службеника и обичних службе-ника Организације УН јер, како смо навели генерални секретар и сви по-моћници генералног секретара као и њихови брачни другови и малолетна деца уживају привилегије имунитета који су се признали шефовима ди-пломатских мисија.

Привилегије имунитети дати су функционерима у интересу организа-ције, а не ad personam, ради њихове личне користи. Генерални секретар је овлашћен, штавише и у обавези, да лиши имунитета службеника у свим случајевима када нађе да тај имунитет спречава да правда буде задовоље-на, уколико то не би шкодило интересима организације. Ни сам генерални секретар није изузет из овог правила, с тим што њега имунитета може да лиши Савет безбедности УН.

Службеници Организације УН могу бити опремљени дипломатским пасошима (laissez-passer), а државе чланице Уједињених нација су обавезне да такве исправе признају и усвоје као пуноважне исправе.23

Генерални секретар, помоћници генералног секретара и директори који путују за рачун Организације УН, а који поседују laissez-passer ужи-ваће током путовања исте олакшице као и шефови дипломатских мисија.24

На основу Споразума о привилегијама имунитетима судија и чинов-ника Секретаријата Међународног суда правде закљученог између пред-седника Суда и министра иностраних послова Холандије јуна 1946. године, судије Међународног суда правде у целини уживају исти третман као и ше-

21 Члан V, одељак 18 Конвенције.22 Члан V, одељак 17 Конвенције.23 Члан VII, одељак 24 Конвенције.24 Члан VII, одељак 27 Конвенције.


фови дипломатских мисија акредитованих код Њеног величанства краљи-це Холандије. Одредба се по аналогији примењује и на главног секретара Суда, као и на помоћника главног секретара кад га замењује.25

Дипломатске пасоше УН имају право користити и службеници спе-цијализованих установа у складу са административним аранжманима који ће се закључити између генералног секретара Организације УН и надлеж-них органа оних специјализованих установа на које може бити пренето по-себно овлашћење за издавање дипломатских пасоша.26 Виши службеници специјализованих агенција који путују са дипломатским пасошем Органи-зације УН по службеном послу специјализованих установа, добиће исте олакшице за путовање, као и службеници одговарајућег ранга у дипломат-ским представништвима.27

У примени појединих одредаба конвенција могу настати одступања од слова конвенција услед непоклапања националних правних прописа држа-ве седишта који регулишу статус службеника организације са словом кон-венција. То се посебно односи на признање имунитета. У пракси је било случајева да национални судови не признају имунитет службеницима ни-жег ранга. Као пример се може навести случај возача генералног секрета-ра који је био оптужен за пребрзу вожњу аутомобилом у коме се налазио генерални секретар коме је одбачен приговор имунитета. Такође, рашире-на је пракса да државе-седишта Организације УН, посебно САД, приговор имунитета не признају у случајевима саобраћајних незгода. Стога је још 1946. године Генерална скупштина издала налог да се уведе обавезно оси-гурање за трећа лица за возила УН, службеника УН или њихове личне ау-томобиле.28

7.1. Функционални имунитет29

Привилегије и имунитети међународних службеника су, у основи, ана-логни дипломатским привилегијама и имунитетима.

Специфичности се тичу, углавном, судског имунитета.Судски имунитет у држави седишту ОУН је ограничен на службене

акте и речи изговорене или написане у службеном капацитету службеника ОУН. Важан елеменат у тумачењу „службеног акта“ је да УН држе да је у њиховој искључивој надлежности да одлуче, на општи начин или у сваком

25 Бартош, Међународно јавно право, II, стр. 679.26 Члан VIII, одељак 26 Конвенције о привилегијама и имунитетима специјализованих устано-

ва од 1947, Службени лист ФНРЈ, 1951, бр. 252.27 Члан VIII, одељак 30 Конвенције о привилегијама и имунитетима специјализованих устано-

ва; под службеницима, под вишим службеницима подразумевају се у складу са одељком 30 „извршни руководиоци, помоћници извршних руководилаца, начелници одељења и други функционери ранга који није нижи од ранга начелника одељења специјализованих устано-ва“.

28 Види, детаљније: Jenks, International Immunities, стр. 120; Rezolution 22 E(1) 13. фебруар 1946.29 Члан V/18 КПИУН.


конкретном случају, који акт се сматра службеним актом.30 Оваква пози-ција Организације очигледно је мотивисана бојазни да би препуштањем националним судовима државе-седишта ОУН могло угрозити правило о имунитету међународних службеника. Интерес државе седишта је заш-тићен обавезом УН да се одрекне имунитета у сваком случају када интере-си УН не претежу над потребама правде.31

Резолуцијом 1 од 13. фебруара 1946. године, Генерална скупштина на-ложила је закључивање уговора о осигурању код штете трећим лицима у односу на сва возила УН, као и возила запослених у уједињеним нација-ма или њиховим сопственим колима. Увек када неслужбени акти озбиљно повређују право државе домаћина, ова може тражити, након консултација са генералним секретаром, позивање службеника у питању.32 Генерални секретар УН донео је одлуку о умањивању износа плата службеника, који, на основу судске наредбе, треба да пружају помоћ супругама и деци али то не учине из било ког разлога.33

Једно питање у којима не постоји сагласност је важење дипломатских привилегија имунитета у држави чије држављанство међународни службе-ник поседује. КПИУН ово питање не регулише изричито, већ само упућује на правила међународног права. Позиција УН је одувек била да приви-легије и имунитети међународног службеника важе и у његовој држави. Државе чије држављанство међународни службеник поседује или (државе из којих долазе међународни службеници) имају супротно мишљење. По њима таква позиција међународних службеника би ишла против принци-па недискриминације јер би за последицу имала да службеници УН имају више привилегија него дипломата. Од 1961. године велики број закона о привилегијама и имунитетима опредељује се за тумачење УН.34

7.2. Слобода кретања службеника ОрганизацијеУједињених нација

Слобода кретања службеника Организације УН није изричито регули-сана Уговором о седишту Организације УН и била је предмет контраверзи у пракси. У складу са базичним функционалним критеријумом привилегија и имунитета, споразуми о седишту не предвиђају неограничену слободу кретања службеника УН у оквиру целокупне територије државе домаћина ни изричито ни прећутно. Ствар међутим, ваља тумачити систематски, у светлости релевантних одредаба Повеље УН. Овде је од интереса члан 100 (2) Повеље који обавезује државе чланице да поштују међународни карак-

30 UN Study 1985, стр. 57.31 Члан V, одељак 20.032 Члан IV/13b Споразума о седишту Уједињених нација.33 Report of the Committee on Relations, A/54/26.34 За експерте у мисијама, представника чланица, сталне мисије, види Службени лист ФНРЈ,

бр. 252, 1951.


тер ОУН. Према члану 100 (1) Повеље УН, службеници УН су одговорни искључиво Организације УН и нису подвргнути било каквим иснтрук-цијама из земаља из којих долазе. Оно што изгледа неспорно јесте обавеза државе седишта да се уздржи од различитог третмана или дискриминације службеника УН по основу држављанства, а поводом билатералних неспо-разума поводом слободе кретања дипломата у односима између државе се-дишта и државе из које међународни службеници долазе. У сваком случају слобода кретања службеника УН у оквиру државе домаћина је ограничена на службена путовања. Током приватних путовања службеници УН не по-седују одговарајуће привилегије.

7.3. Положај свих службеника УН у САД до 1970. године

Након више од деценијског одлагања, САД су КИПУН ратификовале 1970. године. До тада правни статус виших службеника Организација ре-гулисан је на територији САД на основу одредаба Споразума о седишту Организације Уједињених нација и Закона о имунитетима међународних организација (1945). Споразум у седишту УН није предвиђао привилегије и имунитете службеника Организације УН. То питање је било уређено За-коном о имунитетима међународних организација. Привилегије и имуни-тети били су у овом закону рестриктивнији одређени. Рецимо, имунитет је у односу на тужбу или правни поступак био службеницима признат само за радње извршене у њиховом службеном капацитету које су подпа-дале под њихове функције.35 Виши службеници, као и нижи службеницим Организације УН и чланови њихових породица, уколико нису поседовали држављанство САД, били су изузети од закона који су регулисали улазак и излазак из САД, као и оних који су се тицали регистрације странаца. Изу-зеће је такође било дато у погледу пореза на доходак и пореза на социјалну сигурност, царинске обавезе и инспекцију пртљага. У погледу инспекције пртљага изузеће је признавано и послужном особљу међународних служ-беника. Услов да би се привилегије и имунитети уживали била је нотифи-кација имена међународног службеника државном секретару за иностране послове САД и, као квалификовани услов, да је прихваћен у својству служ-беника или запосленог у Организацији УН или као члан породице или послужног особља међународног службеника.36

8. СТРУЧЊАЦИ (ЕКСПЕРТИ) ОРГАНИЗАЦИЈЕ УНУ МИСИЈАМА

Дакле, ова категорија службеника УН обухвата лица која не обављају дужности на сталној, уговорној основи већ делују на основу специфичног и временски ограниченог мандата УН. У њу улазе, осим чланова Комиси-

35 Одељак 7 Закона.36 Одељак 8 Закона.


је за међународно право или саветодавних тела УН, војни посматрачи и службеници у мисијама УН у сврху очувања мира (А/54/695).

Од деведесетих година прошлог века, нагло расте број специјалних представника генералног секретара УН. Док их је осамдесетих година било свега четворо, 2007. године број специјалних представника генералног се-кретара нарастао је на 96.37

Овај раст се објашњава политиком превенције сукоба, било предста-вљањем или утврђивањем чињеничног стања као основе за деловање орга-на УН или посебним операцијама на терену.38

Највећи број специјалних представника одређује се за одређену земљу или регион, мада одређен број тих представника има тзв. тематски мандат (рецимо, специјални представник генералног секретара за миграције).

Специјалне представнике именује и Европска унија. Задатак им је, по правилу, представљање Уније, координација спољних политика чланица ЕУ и прикупљање информација.39 На основу Лисабонског уговора, спе-цијалне представнике поставља веће министара на предлог високог пред-ставника ЕУ за спољну политику.

Када обављају мисију за рачун ОУН, експерти за време трајања њихове мисије, рачунајући ту би трајање пута, уживају привилегије и имунитете потребне за вршење својих функција у пуној независности. Нарочито ужи-вају следеће привилегије и имунитете:

а) имунитет од личног хапшења или задржавања и заплене њиховог пртљага;

б) судски имунитет за дела која су извршили у обављању своје мисије подразумевајући ту говор и писање;

в) право употребе шифре и право примања поште куриром или запе-чаћеним вализама у свом општењу са ОУН;

г) у погледу монетарних и девизних прописа уживају једнаке олак-шице као и оне које су дате представницима страних влада у привременој службеној мисији;

д) у погледу личног пртљага уживају имунитете као и дипломатски аг-енти.40

Споразум о седишту Организације УН гарантује им слободан улаз и напуштање седишта Организације УН, док су државе чланице у обавези да експертима омогуће олакшице у путовању.41

Прецизније одредбе о правном положају експерата у мисијама садр-же споразуми о статусу мировних операција који се тичу и привилегија и имунитета. На то упућује Конвенција о сигурности Уједињених нација и удруженог особља која, у исто време, установљава обавезу држава чланица

37 В. Frolich, Bütof and Lemanski, Mapping UN Presence: A follow-up to the Human Security Report, 2006, стр. 20.

38 Pechota, The Qmet Approach: A Study of the Good Offices Exercised by the UN Secretary-General in the Cause of Peace, in Dispute Seltlement through the UN, Unitar, 1977, стр. 96.

39 Grevi, Pioneering Foreign Policy; The EU Special Representatives, 2007, стр. 10.40 Члан 6, одељак 22 Конвенције.41 Члан 7 Конвенције.


да спрече и санкционишу злочине против Уједињених нација и придруже-ног особља.

8.1. Судски имунитет службеника УН у мисијамаПо питању судског имунитета службеника УН, стручњака у мисијама,

изјаснио се и Међународни суд правде у свом саветодавном мишљењу које се тицало имунитета од правног поступка специјалног известиоца Коми-сије за људска права.42

Комисија за људска права је 1994. године поставила малезијског прав-ника Дато Парам Кумарасвамија (Dato’ Param Cumaraswamy) као специјал-ног известиоца Комисије који је у Малезији требало да испита оптужбе које су се тицале независности судства, правника и судских службеника. Специјални известилац је 1995. године о резултатима својих налаза дао интервју магазину International Commercial Litigation, који су две приватне компаније сматрале за увредљив јер их је наводно ставио у центар јавног скандала и осуде јавног мњења. Свака од тих компанија поднела је тужбу за штету против специјалног известиоца тражећи накнаду од око 12 мили-она америчких долара.

Међународни суд правде је у свом мишљењу истакао, између осталог, да је специјални известилац овлашћен на имунитет од правног процеса било које врсте за речи које је изговорио током интервјуа објављеног у том чланку. Суд је, такође, истакао да је Влада Малезије морала обавестити ма-лезијске судове да је специјални известилац опремљен имунитетом и да су се тим питањем судови морали бавити као прелиминарним питањем. Суд је на крају закључио да је Влада Малезије у обавези да затражи саветодав-но мишљење од малезијских судова са циљем да се дâ пуно дејство мале-зијским обавезама које се тичу имунитета специјалног известиоца.43

Мишљење за предметима, судски имунитет а службеника у мисијама УН. Његово значење је, међутим, шире јер се, утолико пре, односи на стал-не службенике организације.

Судија је пошао од чињенице да је специјални известилац стручњак у мисији Организације УН у оквиру члана VI, одељак 22 КПИУН. Малезија је била у обавези, на основу одељка 34 Конвенције, да призна привилегије имунитете које специјални известилац ужива.

Суд је до идентичног закључка дошао и у свом саветодавном мишљењу од 15. децембра 1989. године које се тицало применљивости члана VI, одељак 22 Конвенције о привилегијама и имунитетима Уједињених на-ција.44 У том мишљењу је нашао да је „члан VI, одељак 22, Конвенције о привилегијама и имунитетима Уједињених нација применљива у случају Dumitu Mazilu, као специјалног известиоца Комитета за спречавање дис-криминације и заштиту мањине. Суд је, наиме, нашао да се „одељак 22 опште Конвенције примењује на лица (а не само на службенике Уједиње-

42 ICJ Reports, Advisory opinion, 1999.43 Bress Release, 29. април 1999.44 Advisory Opinion, ICJ Reports 1989, стр. 177.


них нација) којима је од Организације поверена мисија и који су стога овлашћени да уживају привилегије и имунитете предвиђене у овом одељку ради независног вршења својих функција“.45

КПИУН, као ни припремни радови Конвенције (Travaux preparatories), не дају дефиницију стручњака у мисији. Једино Одељак 22. члана VI на нега-тиван начин укључује и дефинише појам „стручњака у мисији“, утврђујући да службеници Организације УН, чак и уколико су постављени на функ-цију захваљујући својим експертским знањима у одређеној области, не могу бити сматрани стручњацима у мисији. Међународни суд правде је на-шао да је извесно да је намера твораца Конвенције била да мисије повери лицима који немају статус службеника Организације УН и да им, у сврху независног обављања њихових функција, додели одговарајуће привилегије и имунитете.

Израз „стручњаци у мисијама“ не подразумева нужно да та лица мо-рају бити ангажована ван седишта Организације УН, на територијама др-жава чланица. Овај израз има генеричко значење, тако да обухвата како стручњаке који, у сврху обављања додељене мисије, путују у неку државу чланицу, као и оне стручњаке који послове обављају у седишту Организа-ције УН.

Конвенција, говорећи о представницима држава, наводи да привиле-гије и имунитети које предвиђа „нису применљиви у односу између пред-ставника и власти државе чији је држављан или чији је представник био“.46 Конвенција не садржи одговарајућу одредбу која би се тицала стручњака у мисијама, на основу чега је Суд закључио да они поседују привилегије имунитете и у случају када мисију обављају на територији државе чије др-жављанство поседују.47

45 Ibidem, стр. 195–196.46 Члан IV, одељак XV Конвенције.47 Саветодавно мишљење у случају Mazilu, ICJ Reports..., para. 40–52.



Ali, A., The International Civil Service: The Idea and the Reality’, in International Administratin, i 1 (de Cooker, C. ed., 1990, UNITAR).

Amerasinghe, C. F., Principles of the Institucional Law of International Organizations, 1996.Bailey, S., The Secretariat of the United Nations, 1962.Barnes, R., ‘Tenure and Independence in the United Nations International Civil Service’,

NYUJ of Int’l. L & Pol., 14 1981/2.Bayard, T., ‘Arrestations et enlévements de fonctionnaires des Nations Unies, Rev.

Internat. des Sci. Adm. 48 (1982).Bedjaoui, M., Fonction Publique Internationale et Influences Nationales, 1958.Behrstock, J., The Eight Case: Trounbled Times at the United Nations, 1987.Beigbeder, Y., ‘Currrent Staff Problems in UN Secretariats’, Rev. Internat. des Sci.Adm. 46

(1980).Bennett, A. L., International Organizations, 1995.Bertrand, M., ‘Policy on Recruitment of United Nations Staff ’, in International

Administration, v-vii (de Cooler, C. ed., 1999, UNITAR).Bowet, D.W., ‘Tenure, Fixed-Term, Secodment From Governments: The United Nations

Civil Service and the European Civil Service Compared, NYUJ of Int’l & Pol. 14 (1981/2), 799–805.

C Peck ‘Special Representatives of the Secretary-General, in: D. M. Malone (ed.) The UN Security Council: From the Cold War to the 21st Century, Boulder, London 2004, 325–39.

Childersm E./Urquhart B., Renewing the United Nations System, 1994.C. R. Vance and DA Hamburg, Pathfinders for Peace: A Report to the UN Secretary-

General on the Role of Special Representatives and Personal Envoys, Carnegie Corporation, New York 1997.

D. J. Puchala, ‘The Secretary-General and His Special Representatitives’in B Rivlin and L Gordenker (eds) The Challenging Role of the UN Secretary-General: Making the ‘Most Impossible Job in the World Pooible, Praeger, Westport 1993, 81–97.

G. Grevi, Pioneering Foreign Policy: The EU Special Representatives, 2007.Hammarskjöd, D., ‘The International Civil Servant in Law and Fact’, In International

Administration: Its Evolution and Contemporary Applications (Jordan, R. S. ed., 1971).H. M. Wriston, ‘The Special Envoy’ (1960) 38(2) Foreign Affairs.Hooper and M Taylor Command form the Saddle: Managing UNited Nations Peace-

building Missions. Recommendations Report of the Forum on the Special Representative of the Secretary-General.: Shaping the UNş Role in Peace Implementation (Fato Institute for Applies Social Science Norway 1999).

James, R. R., ‘The Evolving Concept of the International Civil Service: in International Administration: Its Evolution and Contemporary Applications (Jordan, R. ed. 1971), 51–73.

James, R.R., Staffing the United Nations Secretariat, 1970.Jenks, W., The Proper Law of International Organizations, 1962.


Jonah, J. O. C., ‘Indepedence and Integrity of the International Civil Service: The Role of Executive Heads and the Role of States; NYUJ of Int’l & Pol. 14 (1981/2), 841–59.

Jordan, R. S. (ed.), International Administration: Its Evolution and Contemporary Application, 1977.

Jordan, R. S. /Graham, N., The International Civil Service, Changing Role and Concepts, 1980.

Langrod, G., The International Civil Service, 1963.M. Frönlich, M. Bütof and J. Lemanski, ‘Mapping UN Presence: A Follow-Up to the

Human Security Report, 2006.M. Fulliove, ‘All the President’s Men: The Role of Special Envoys in US Foreign Policy’

(2005) 84(2) Foreign Affairs.M. Waters, The Ad Hoc Diplomat: A Study in Municipal and International Law, 1963.Meron, T., ‘Staff of the UN Secretariat: Problems and Directions’, AJIL 70, 1976.Meron, T., ‘The United Nations „Common System“ of Salary, Allowance, and Benefits’,

IO 21, 1967.Miron, D., ‘Tenure, Fixed-Term Appointments and Secondment in the United Nations’,

NYUJ of Int’l L & Pol. 14 (1981/2).New Zealend Ministry of Foreign Affairs and Trade (ed.), United Nations Handbook

(annual publication).Peller, A., ‘A. propos de ‘l affaire Dumitrescu â I’UNESCO: Note sur I’independence des

fonctionnaires internationaux; Clanet 106, 1979.Plantey, A., A., Droit et Pratique de la Fonction Publique Internationale (1977).Renninger, J. P., Can the Common System be Maintained? The Role of the International

Civil Service Commission, UNITAR Policy and Efficiency Studies No. 10, 1986.Reymond, H., ‘The Representation of Nationalities in the Secretariat of the United

Nations’. Rev. internat. des Sci. Adm. 49, 1983, 349–60.Reymond, H., ‘The Staffing of the United Nations Secretariat: A Continuing Discussion’,

IO 21, 1967, 751–67.Schreuer, C., ‘Secondment of United Nations Officials from National Civil Service’, GYIL

34, 1991, 307–53.Schwebel, S., ‘The International Character of the Secretariat of the United Nations’, BYIL

30, 1953, 71–115.Tarassenko, S./Zacklin, R., ‘Indepedence of International Civil Servants (Privileges and

Immunities); in International Administration, iii 1 (de Cooker, C. ed., 1990, UNITAR).V. Pechota, The Quiet Approach: A Study of the Good Offices Exercised by the United

Nations Secretary-General in the Cause of Peace“ in K Venkata Raman (ed) Dispute Settlement throught the United Nations (UNITAR – Oceana, New York 1977), 577–684.

Weiss, T. G., ‘International Bureaucracy: The Myth and Reality of the International Civil Servise, Internat. Aff. 58, 1982.

‘Status and Independence of the International Civil Servant’, Rec. des Cours 167 (1980-II).„Exclusive Preserves“ and the New Soviet Policy toward the UN Secretariat, AJIL 85,

1991, 322–9.In Re Rosescu and the Independence of the International Civil Service, AJIL 75, 1981.


The Co-ordination of Personnel Policies and Administration in the UN-System; International Review of Administrative Sciences, 1982, 1.

The Role of the Executive Heads, NYUJ of Int’l L & Pol. 14, 1981/2.The United Nations Secretariat, 1977.The United Nations Secretariat, 1977.

ПРИЛОЗИ

ИЗ ЗАВРШНОГ АКТА БЕЧКОГ КОНГРЕСА ОД 1815.

АНЕКС ДПРАВИЛНИК О РАНГУ ДИПЛОМАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА

ОД 19. МАРТА 1815.

Да би се спречиле сметње које су се често појављивале и које би опет могле да створе претензије првенство међу разним дипломатским предс-тавницима, пуномоћници сила потписница Париског уговора постигли су споразум о следећим члановима и сматрају да треба да позову остале кру-нисане главе да прихвате исти правилник.

Чл. 1. – Дипломатски представници се деле на три класе: – класа амба-садора, легата или нунција; – класа министара посланика или других који су акредитовани код владара; – класа отправника послова, акредитованих код министара иностраних послова.

Чл. 2. – Само амбасадори, легати или нунције имају репрезентативни карактер.

Чл. 3. – Дипломатски представници са изванредном мисијом немају на основу тога никакав виши ранг.

Чл. 4. – У свакој класи дипломатски представници добијају међусобно ранг према датуму званичне нотификације свог доласка. – Овај правилник не уноси никакве измене у погледу папских представника.

Чл. 5. – У свакој држави одредиће се јединствени начин примања ди-пломатских представника сваке од класа.

Чл. 6. – Родбинске крвне везе или сродство међу дворовима по тазби-ни не дају никакав ранг њиховим дипломатским представницима. – Исти је случај и са политичким савезима.

Чл. 7. – У актима или уговорима између више сила који допуштају ал-тернат коском ће се међу министрима одлучити о реду по коме ће се врши-ти потписивање.1

ПРОТОКОЛ АХЕНСКОГ КОНГРЕСА ОД 21. НОВЕМБРА 1818.

Да би се избегле непријатне дискусије које би се могле појавити убу-дуће о једној тачки дипломатске етикеције која изгледа да није предвиђена анексом Бечког протокола, којим су регулисана питања ранга, пет дворо-

1 Strupp I, 195.


ва, одлучило је да министри резиденти, акредитовани код њих, образују, у погледу свог ранга, класу која ће се налазити између министара друге класе и отправника послова.2

БЕЧКА КОНВЕНЦИЈА О ДИПЛОМАТСКИМ ОДНОСИМА,18. АПРИЛ 1961.

Државе уговорнице ове конвенције,подсећајући да, од најстаријих времена, народи свих земаља признају

статус дипломатских агената,свесне циљева и начела Повеље Уједињених нација у погледу суверене

једнакости држава, одржања међународног мира и безбедности и развоја пријатељских односа међу народима,

уверене да би међународна конвенција о дипломатским односима, привилегијама и имунитетима била разлика између њихових уставних и друштвених система,

убеђене да је циљ наведених привилегија и имунитета не да се даје предност појединцима већ да се обезбеди успешно извршење функција ди-пломатских мисија као представника држава,

потврђујући да се у питањима која нису била изричито регулисана од-редбама ове конвенције треба и даље управљати према правилима обичај-ног међународног права,

сложиле су се у следећем:

Члан 1.У смислу ове конвенције, следећи изрази означавају као што је ниже

утврђено:a) израз „шеф мисије“ означава лице које је држава која акредитује

овластила да дела у том својству;б) израз „члан мисије“ означава шефа мисије и чланове особља мисије;в) израз „чланови особља мисије“ означава чланове дипломатског

особља, министративног и техничког особља и чланове послужног особља мисије;

г) израз „члан дипломатског особља“ означава члана особља мисије који имају дипломатско својство;

д) израз „дипломатски агент“ означава шефа мисије или члана дипло-матског особља мисије;

ђ) израз „члан административног и техничког особља“ означава чла-нове особља мисија који су запослени у административној и техничкој служби мисије;

е) израз „члан послужног особља“ означава чланове особља мисије који су запошљени на послужним дужностима у мисији;

2 Бартош II, 665.

Прилози 225

ж) израз „приватна послуга“ означава лица у приватној служби неког члана мисије, која нису службеници државе која акредитује;

з) израз „просторије мисије“ означава зграде или делове зграда и окол-но земљиште који се, ма ко био њихов власник, користе за потребе мисије, укључујући и резиденцију шефа мисије.

Члан 2.Успостављање дипломатских односа између држава и одашиљање

сталних дипломатских мисија врше се на основу обостране сагласности.

Члан 3.1. Функције дипломатске мисије се састоје нарочито у:a) представљању државе која акредитује код државе код које се акре-

дитује;б) заштити у држави код које се акредитује интереса државе која ак-

редитује и њених држављана, у границама које дозвољава међуна-родно право;

в) преговарању с владом државе код које се акредитује;г) обавештавању, свим дозвољеним средствима, о условима и раз-

воју догађаја код које се акредитује и подношењу извештаја о томе влади државе која акредитује;

д) унапређивању пријатељских односа и развијању привредних, кул-турних и научних односа између државе која акредитује и државе код које се акредитује.

2. Ниједна одредба ове конвенције не може се тумачити као забрана за неку дипломатску мисију да врши конзуларне фукције.

Члан 4.1. Држава која акредитује треба да се увери да је лице које намерава

акредитовати као шефа мисије у држави код које се акредитује добило агреман те државе.

2. Држава код које се акредитује није дужна да држави која акредитује изнесе разлоге одбијања агремана.

Члан 5.1. Држава која акредитује може, после нотификације коју је дужна

дати заинтересованим државама код којих се акредитује, акредитовати шефа мисије или именовати неког члана дипломатског особља, према слу-чају, код више држава, осим ако се томе изричито не супростави нека од држава код којих се акредитује.

2. Ако држава која акредитује, шефа мисије акредитује код једне или више других држава, она може отворити дипломатску мисију под руковод-ством отправника послова ad interium у свакој од држава у којој шеф ми-сије нема стално пребивалиште


3. Шеф мисије или члан дипломатског особља мисије може предста-вљати државу која акредитује код сваке међународне организације.

Члан 6.Више држава могу акредитовати исто лице у својству шефа мисије у

некој другој држави, осим ако се томе не противи држава код које се акре-дитује.

Члан 7.Под резервом одредаба чланова 5, 8, 9. и 11, држава која акредитује

именује по свом избору чланове особља мисије. Што се тиче војних, по-морских или ваздухопловних аташеа, држава код које се акредитује може захтевати да јој се њихова имена унапред саопште ради сагласности.

Члан 8.1. Чланови дипломатског особља мисије морају имати у начелу држа-

вљанство државе која акредитује.2. Чланови дипломатског особља мисије могу се бирати међу државља-

нима државе код које се акредитује само уз сагласност те државе, која може у свако доба повући своју сагласност.

3. Држава код које се акредитује може себи придржати исто право и у погледу држављанина неке треће државе који нису држављани и државе која акредитује.

Члан 9.1. Држава код које се акредитује може у свако доба, и без обавезе да

образложи своју одлуку, обавестити државу која акредитује да је шеф или ма који члан дипломатског особља мисије persona non grata или да ма који други члан особља мисије није прихватљив. Држава која акредитује ће тада опозвати лице у питању или ће окончати његове функције у тој мисији, према случају. Неко лице може бити оглашено као персона нон грата или као неприхватљиво пре него што дође на територију државе код које се акредитује.

2. Ако држава која акредитује одбије да изврши или не изврши у раз-умном року обавезе које преузима сходно тачки 1. овог члана, држава код које се акредитује може одбити да лицу о коме се ради призна својство члана мисије.

Члан 10.1. Нотификоваће се министарству иностраних послова државе код

које се акредитује или неком другом министарству које буде уговорено:a) именовање чланова мисије, њихов долазак и коначни одлазак или

престанка њихових функција у мисији;

Прилози 227

б) долазак и коначни одлазак лица које припада породици неког чла-на мисије или, ако је потребно, чињеница да је неко лице постало или престало да буде члан породице неког члана мисије;

в) долазак или коначни одлазак приватне послуге у служби лица о којима је реч у горњем ставу а) и, ако је потребно, чињеница да они напуштају службу код тих лица;

г) узимање у службу или отпуштање лица која пребивају у држави код које се акредитује у својству чланова мисије или у својству приватне послуге с правом на привилегије и имунитете.

2. Кад год је то могуће, треба, исто тако, претходно нотификовати до-лазак и коначни одлазак.

Члан 11.1. Ако не постоји изричити споразум о броју особља мисије, држава

код које се акредитује може захтевати да се тај број креће у границама оно-га што она сматра разумним и нормалним с обзиром на то да околности и услове који владају у тој држави и на потребе мисије о којој се ради.

2. Држава код које се акредитује може такође, у истим границама и без дискриминације, одбити да прими службенике поједине категорије.

Члан 12.Држава која акредитује не може пре него што добије претходно изри-

чити пристанак државе код које се акредитује, отварати уреде који чине део мисије ван места у коме је успостављена сама мисија.

Члан 13.1. Сматра се да је шеф мисије преузео своје функције у држави код

које се акредитује чим поднесе акредитована писма или чим нотификује свој долазак и поднесе препис својих акредитованих писама министарству иностраних послова државе код које се акредитује, или неком другом ми-нистарству о коме буде договорено, према важећој пракси у држави код које се акредитује, која се мора примењивати на јединствен начин.

2. Редослед подношења акредитованих писама или преписа тих писама одређује се према дану и часу доласка шефа мисије.

Члан 14.1. Шефови мисије деле се на три класе, и то:a) амбасадоре или нунције акредитоване код шефова држава и друге

шефове мисија одговарајућег ранга;б) посланике, министре или интернунције акредитоване код шефова

држава;в) отправнике послова акредитоване код министарства иностраних

послова.


2. Никаква разлика не може се правити између шефова мисија на ос-нову њихове класе, осим у погледу презеансе и етикеције.

Члан 15.Државе се споразумевају о класи којој треба да припадају шефови њи-

хових мисија.

Члан 16.1. Шефови мисија добијају ранг у свакој класи према дану и часу преу-

зимања функција сходно члану 13.2. Размене акредитованих писама шефа мисије које не повлаче проме-

не у класи не дирају у његов ранг презеансе.3. Овај члан не дира у обичаје које су или које ће усвојити држава код

које се акредитује у погледу презеансе представника Свете столице.

Члан 17.Шеф мисије саопштава министарству иностраних послова или неком

другом министарству о коме буде договорено ред презеансе чланова ди-пломатског особља мисије.

Члан 18.У свакој држави поступак у погледу пријема шефова мисија треба да

буде једнообразан за сваку класу.

Члан 19.1. Ако је место шефа мисије упражњено, или ако је шеф мисије спре-

чен да врши своје функције, отправник послова ad interium дела привре-мено као шеф мисије. Име отправника послова ad interim саопштиће било шеф мисије било, у случају да је овај спречен да то учини, министарство иностраних послова државе која акредитује – министарству иностраних послова државе код које се акредитује или неком другом министарству које буде уговорено.

2. У случају да у држави код које се акредитује нема ниједног члана ди-пломатског особља, држава која акредитује може, уз сагласност државе код које се акредитује, одредити неког члана административног и техничког особља, да управља текућим административним пословима мисије.

Члан 20.Мисија и њен шеф имају право да истичу заставу и грб државе која

акредитује на просторије мисије, укључујући и резиденцију шефа мисије, и на превозна средства шефа мисије.

Прилози 229

Члан 21.1. Држава код које се акредитује мора било олакшати држави која

акредитује да на њеној територији, у оквиру њеног законодавства, стиче просторије потребне за њену мисију, било помоћи држави која акредитује да дође до просторија на неки други начин.

2. Она такође мора, ако је потребно, помоћи мисијама да добију прис-тојне станове за своје чланове.

Члан 22.1. Просторије мисије су неповредиве. Органима државе је дозвољено

да у њих уђу само уз пристанак шефа мисије.2. Држава код које се акредитује има специјалну обавезу да предузме

све потребне мере да би спречила насилан улазак у просторије мисије или њихово оштећење, нарушавање мира мисије или повреду њеног достојан-ства.

3. Просторије мисије, намештај и други предмети који се у њима нала-зе, као ни превозна средства мисије не могу бити предмет никаквог пре-треса, реквизиције, заплене или мере извршења.

Члан 23.1. Држава која акредитује и шеф мисије ослобођени су сваког држав-

ног, регионалног или комуналног пореза и такса за просторије мисије чији су они власници или закупци, под условом да се не ради о порезима или таксама који се убирају као накнада за посебно учињене услуге.

2. Фискално осолобођење предвиђено у овом члану не примењује се на такве порезе и таксе ако према законодавству државе код које се акреди-тује оне падају на терет лица које је сауговарач државе која акредитује или шефа мисије.

Члан 24.Архива и документи мисије неповредиви су у свако доба и ма где се

налазили.

Члан 25.Држава код које се акредитује даје све олакшице за обављање функ-

ција мисије.

Члан 26.Под резервом закона и прописа који се односе на зоне у које је улаз

забрањен или посебно регулисан из разлога националне безбедности, др-жава код које се акредитује свим члановима мисије обезбеђује слободу пу-товања и кретања на својој територији.


Члан 27.1. Држава код које се акредитује дозвољава и штити слободно општење

мисије у све службене сврхе. У општењу са владом и са другим мисијама и конзулатима државе која акредитује, ма где се они налазили, мисија може употребљавати сва одговарајућа средства комуникација, укључујући ди-пломатског курира и поруке кодексом или шифром. Међутим, мисија може поставити и користити отпремнину радио-станицу само уз пристанак др-жаве код које се акредитује.

2. Службена преписка мисије је неповредива. Израз „службена препи-ска“ означава сваку преписку која се односи на мисију и њене функције.

3. Дипломатска вализа не сме бити ни отворена ни задржана.4. Пакети који чине дипломатску вализу треба да носе видне спољне

ознаке своје природе и могу садржати само дипломатске документе или предмете за службену употребу.

5. Држава код које се акредитује штити, у вршењу његових функција, дипломатског курира, који мора имати службени документ којим се по-тврђује његово својство и означава број пакета који чине дипломатску ва-лизу. Он ужива неповредивост своје личности и не може бити подвргнут никаквој врсти хапшења или притварања.

6. Држава која акредитује, или мисија, може именовати дипломатске курире ad hoc. И у том случају ће се примењивати одредбе става 5. овог члана, под резервом да ће се имунитети који су тамо набројани престати да се примењују чим курир буде предао примаоцу дипломатску вализу која му је била поверена.

7. Дипломтска вализа може се поверити заповеднику трговачког ваз-духопловства који треба да атерира на дозвољено место уласка. Тај запо-ведник мора бити снабдевен службеним документом у коме је означен број пакета који чине дипломатску вализу, али се он не сматра дипломатским куриром. Мисија може послати неког свог члана да директно и слободно преузме дипломатску вализу из руку заповедника ваздухоплова.

Члан 28.Таксе и дажбине које убира мисија за службене радње ослобођене су

сваког пореза и таксе.

Члан 29.Личност дипломатског агента је неприкосновена. Он не може подвр-

гнут никаквој врсти хапшења или притвора. Држава код које се акреди-тује третира га с дужним поштовањем и предузима све разумне мере да би спречила наношење увреда његовој личности, његовој слободи или њего-вом достојанству.

Члан 30.1. Приватан стан дипломатског агента ужива исту неповредивост и

исту заштиту као и просторије мисије.

Прилози 231

2. Његови документи, његова преписка и, под резервом става 3. члана 31, његова имовина такође уживају неповредивост.

Члан 31.1. Дипломатски агент ужива имунитет од кривичног судства државе

код које се акредитује. Он такође ужива имунитет од грађанског и управ-ног судства, осим кад се ради о:

a) некој стварној тужби који се односи на приватне непокретности на територији државе код које се акредитује, осим ако дипломат-ски агент поседује ту непокретност за рачун државе која акреди-тује а за потребе мисије;

б) тужби која се односи на наслеђе, у којој се дипломатски агент поја-вљује као извршилац тестамента, администратор, наследник или легатор по приватној основи а не у име државе која акредитује;

в) тужби која се односи на слободне професије или трговачке делат-ности, ма каква она била, коју врши дипломатски агент у држави код које се акредитује, изван својих службених функција.

2. Дипломатски агент није обавезан да сведочи.3. Никаква мера извршења не може се предузети против дипломатског

агента, осим у случајевима предвиђеним у ставовима а), б) и в) тачке 1. овог члана, и под условом да се извршење може спровести а да се тиме не вређа неприкосновеност његове личности или стана.

4. Имунитет дипломатског агента од судства државе код које се акре-дитује не ослобађа тог агента од судства државе која акредитује.

Члан 32.1. Држава која акредитује може се одрећи судског имунитета дипло-

матских агената и лица која уживају имунитет на основу члана 37.2. Одрицање мора увек бити изрично.3. Ако дипломатски агент или лице које ужива судски имунитет на ос-

нову члана 37. покрене судски поступак, оно се више не може позивати на судски имунитет у погледу противзахтева непосредно везаног за основни захтев.

Одрицање од судског имунитета у погледу неке грађанске тужбе или за-хтева у управном поступку не сматра се да повлачи одрицање од имунитета у погледу мера извршења пресуде, за које је потребно посебно одрицање.

Члан 33.1. Под резервом одредаба става 3. овог члана, дипломатски агент се, у

погледу службе држави, ослобађа одредаба социјалног осигурања које могу бити на снази у држави код које се акредитује.

2. Одлобођење предвиђено у ставу 1. овог члана примењује се исто тако на приватну послугу која је у искључивој служби дипломатског аген-та, под условом:


a) да се не ради о држављанима или лицима која имају стално преби-валиште у држави и

в) да подлеже одредбама социјалног осигурања које могу бити на снази у држави која акредитује или у некој трећој држави.

3. Дипломатски агент који има у својој служби особље на које се не примењује ослобођење предвиђено у ставу 2. овог члана треба да поштује обавезе које послодавцу намећу одредбе о социјалном осигурању државе код које се акредитује.

4. Ослобођење предвиђено у тачкама 1. и 2. овог члана не искључује добровољно учешће у режиму социјалног осигурања државе код које се ак-редитује, ако та држава дозвољава такво учешће.

5. Одредбе овог члана не дирају у раније закључене двостране или вишестране споразуме о социјалном осигурању и не спречавају будуће закључивање таквих споразума.

Члан 34.Дипломатски агент ослобођен је свих пореза и такса, личних или

стварних, државних, регионалних или комуналних, са изузетком:a) посредних пореза који су по својој природи обично укључени у

цену робе или услуга;б) пореза и такса на приватну непокретну имовину на територији др-

жаве код које се акредитује, осим ако је дипломатски агент посе-дује за рачун државе која акредитује а за потребе мисије;

в) наследних такса које убира држава код које се акредитује, под ре-зервом одредаба тачке 4. члана 39;

г) пореза и такса на личне приходе који потичу из државе код које се акредитује и пореза на капитал, који се наплаћују на улагања извршена у трговачка предузећа чије је седиште у држави код које се акредитује;

д) пореза и такса који се убирају као накнада за посебне услуге;ђ) такса за регистрацију, судских, хипотекарних и фискалних такса,

кад се ради о непокретној имовини, под резервом одредаба члана 23.

Члан 35.Држава код које се акредитује ослободиће дипломатске агенте свих

личних давања, сваке јавне службе, ма какве природе она била, и војних намета као што су реквизиције, контрибуције и војни смештај.

Члан 36.1. Према одредбама својих закона и правилника који могу бити доне-

ти, држава код које се акредитује одобрава увоз и ослобођење од царина, такса и других дажбина, сем трошкова ускладиштења, превоза и трошкова за сличне услуге:

Прилози 233

a) предмете намењене за службене потребе мисије,б) предмете намењене за личну употребу дипломатског агента или

чланова његове породице који чине део његовог домаћинства, укључујући и предмете намењене за његов смештај.

2. Дипломатски агент је ослобођен прегледа његовог личног пртљага, осим ако постоје озбиљни разлози да се верује да тај пртљаг садржи пред-мете који не уживају ослобођења о којима је реч у тачки 1. овог члана, или предмете чији је увоз или извоз забрањен законодавством или подлеже ка-рантинским прописима државе код које се акредитује. У таквом случају, преглед пртљага се може вршити само у присуству дипломатског агента или његовог овлашћеног представника.

Члан 37.1. Чланови породице дипломатског агента који чине део његовог до-

маћинства уживају привилегије и имунитете поменуте у члановима 29. до 36. под условом да нису држављани државе код које се акредитује.

2. Чланови административног и техничког особља мисије, као и чла-нови њихове породице који чине део њихових домаћинстава уживају, под условом да нису држављани државе код које се акредитује, или да у њој немају своје стално пребивалиште, привилегије и имунитете поменуте у члановима 29. до 35, с тим да се имунитет од грађанског и управног суд-ства државе код које се акредитује, поменут у тачки 1. члана 31, не при-мењује на поступке учињене изван вршења њихових функција. Они такође уживају и привилегије поменуте у тачки 1. члана 36. у погледу предмета увезених приликом њиховог првог досељења.

3. Чланови послужног особља мисије који нису држављани државе код које се акредитује или који немају у њој стално пребивалиште, ужи-вају имунитет у погледу поступака учињених у вршењу својих функција и ослобођење од пореза и таксе на плате које примају за своју службу, као и ослобођење предвиђено у члану 33.

4. Чланови приватне послуге чланова мисије који нису држављани др-жаве код које се акредитује или који у њој немају стално пребивалиште ослобођени су од пореза и такса на плате које примају за своју службу. У сваком другом погледу они уживају привилегије и имунитете само у оној мери коју дозвољава држава код које се акредитује. Међутим, држава код које се акредитује треба своју јурисдикцију над тим лицима да врши тако да претерано не омета вршење функција мисије.

Члан 38.1. Ако држава код које се акредитује није дала допунске привилегије и

имунитете, дипломатски агент који има држављанство те државе или који има у њој стално пребивалиште ужива судски имунитет и неприкоснове-ност само у погледу службених радњи учињених у вршењу својих функ-ција.


2. Остали чланови особља мисије и приватне послуге који су држа-вљани државе код које се акредитује или који имају у њој стално пребива-лиште уживају привилегије и имунитете само ако им их признаје та држа-ва. Међутим, држава код које се акредитује треба своју јурисдикцију над тим лицима да врши тако да претерано не омета вршење функција мисије.

Члан 39.1. Свако лице које има право на привилегије и имунитете користи се

њима чим ступи на територију државе код које се акредитује ради преузи-мања своје службе, или, ако се већ налази на тој територији, чим је његово именовање нотификовано министарству иностраних послова или неком другом министарству које буде уговорено.

2. Кад се функције неког лица које ужива привилегије и имунитете окончају, те привилегије и имунитети, по правилу, престају у тренутку кад то лице напушта земљу или по истеку разумног рока који му је дат у ту сврху, али они важе до тог тренутка чак и у случају оружаног сукоба. Међутим, имунитет остаје за радње које то лице учини у вршењу својих функција као члан мисије.

3. У случају смрти неког члана мисије, чланови његове породице и даље уживају привилегије и имунитете на које имају право до истека раз-умног рока који им је потребан да напусте територију државе код које се акредитује.

4. У случају смрти члана мисије који није држављанин државе код које се акредитује или који у њој нема стално пребивалиште или члана њего-ве породице који чини део његовог домаћинства, држава код које се акре-дитује одобрава изношење покретне имовине преминулог, осим предмета који су стечени у тој земљи, а чији је извоз забрањен у тренутку смрти. Неће се наплаћивати наследне таксе на покретну имовину која се у држави код које се акредитује налази једино због тога што се преминули налазио у тој држави као члан мисије или као члан породице члана мисије.

Члан 40.1. Ако дипломатски агент прелази преко територије или се нуде на те-

риторији неке треће државе која му је издала визу на пасош, ако је та виза потребна, да би ишао да преузме своје функције или да би се вратио на своју службу, или да би се вратио у своју земљу, та трећа држава ће му признати неприкосновеност и све друге имунитете који су потребни да би му омогућила пролаз или повратак. Она ће исто тако поступити у погле-ду чланова његове породице који уживају привилегије и имунитете, а који прате дипломатског агента или који путују одвојено да би се састали с њим или да би се вратили у своју земљу.

2. У условима сличним онима који су предвиђени у тачки 1. овог члана, треће државе не треба да ометају пролаз преко своје територије чланови-ма административног и техничког особља или послужном особљу мисије и члановима њихових породица.

Прилози 235

3. Треће, државе дају преписци и другим службеним саопштењима који прелазе преко њихове територије, укључујући и поруке у кодексу или шифри, исту слободу и заштиту које пружа и држава код које се акреди-тује. Оне признају дипломатским куририма којима је издата виза, ако је потребна, и дипломатској вализи у транзиту исту неповредивост и исту заштиту коју је дужна да им призна држава код које се акредитује.

4. Обавезе трећих држава на основу тачака 1, 2, и 3. овог члана при-мењују се исто тако и на лица поменута у тим тачкама као и на службена саопштења и дипломатске вализе кад се они нађу на територији треће др-жаве услед више силе.

Члан 41.1. Не дирајући у њихове привилегије и имунитете, сва лица која ужи-

вају те привилегије и имунитете дужна су да поштују законе и прописе др-жаве код које се акредитује. Она су такође дужна да се не мешају у унутра-шње ствари те државе.

2. Сви службени послови са државом код које се акредитује, а које др-жава која акредитује поверава мисији, морају се водити са министарством иностраних послова државе код које се акредитује или његовим посред-ством, или са неким министарством о коме буде договорено.

3. Просторије мисије не смеју се употребљавати за циљеве који нису у складу са функцијама мисије онако како су одређене овом конвенцијом или другим правилима општег међународног права или посебним спора-зумима на снази између државе која акредитује и државе код које се акре-дитује.

Члан 42.Дипломатски агент не сме вршити у држави код које се акредитује

професионалну или трговачку делатност ради личне зараде.

Члан 43.Функције дипломатског агента престају, између осталог:a) нотификацијом државе која акредитује држави код које се акреди-

тује да су функције дипломатског агента престале;б) нотификацијом државе код које се акредитује држави која акреди-

тује да, сходно ставу 2. члана 9, та држава одбија да призна дипло-матског агента за члана мисије.

Члан 44.Држава код које се акредитује треба, чак и у случају оружаног сукоба,

да дâ олакшице да би омогућила лицима која уживају привилегије и иму-нитете, осим држављанима државе код које се акредитује, као и члановима породица тих лица, ма ког држављанства они били, да напусте територију у њакраћем могућем року. Она нарочито мора, ако је то потребно, да им стави на располагање превозна средства неопходна за њих и њихову имовину.


Члан 45.У случају прекида дипломатских односа између две државе, или ако је

нека мисија коначно или привремено опозвана:a) држава код које се акредитује дужна је, чак и у случају оружаног

сукоба, да поштује и штити просторије мисије, као и њену имови-ну и архиву;

б) држава која акредитује може поверити на чување просторије ми-сије, са имовином која се у њима налази, као и архиву, некој трећој држави коју прихвата и држава пријема;

в) држава која акредитује може поверити заштиту својих интереса и интереса својих држављана некој трећој држави коју прихвата и држава код које се акредитује.

Члан 46.Уз претходни пристанак државе код које се акредитује и на тражење

неке треће државе која нема представништво у тој држави држава која ак-редитује може преузети привремену заштиту интереса те треће државе и њених држављана.

Члан 47.1. Примењујући одредбе ове конвенције, држава код које се акредитује

неће прихватити дискриминацију између појединих држава.2. Међутим, неће се сматрати дискриминацијом:a) ако држава код које се акредитује примењује рестриктивно неку

одредбу ове конвенције због тога што се она тако примењује на њену мисију у држави која акредитује;

б) ако поједине државе примењују узајамно, по обичају или на осно-ву споразума, повољнији поступак него што то предвиђају одред-бе ове конвенције.

Члан 48.Ова конвенција биће отворена за потписивање свим државама-члани-

цама Организације Уједињених нација или неке специјалитоване устано-ве, као и свим државама чланицама Статута Међународног суда правде и свакој другој држави коју Генерална скупштина Организације Уједињених нација позове да постане чланица конвенције, на следећи начин: до 31. октобра 1961. године у Савезном министарству иностраних послова Аус-трије, а затим, до 31. марта 1962. године, у седишту Организације Уједиње-них нација у Њујорку.

Члан 49.Ова конвенција биће ратификована. Ратификациони инструменти ће

бити депоновани код генералног секретара Организације Уједињених на-ција.

Прилози 237

Члан 50.Ова конвенција остаће отворена за приступање свим државама које

припадају једној од четири категорије поменуте у члану 48. Инструменти о приступању биће депоновани код генералног секретара Организације Ује-дињених нација.

Члан 51.1. Ова конвенција ступиће на снагу тридесетог дана после дана депо-

новања код генералног секретара Организације Уједињених нација дваде-сет другог инструмента о ратификацији или приступању.

2. За сваку државу која буде ратификовала конвенцију или јој буде приступила после депоновања двадесетог другог инструмента о ратифика-цији или приступању, конвенција ће ступити на снагу тридесетог дана по-сле депоновања инструмента о ратификацији или приступању те државе.

Члан 52.Генерални секретар Организације Уједињених нација нотификоваће

свим државама које припадају једној од четири категорије поменуте у чла-ну 48:

a) свако потписивање ове конвенције и депоновање инструмента о ратификацији или приступању, сходно члановима 48, 49. и 50;

б) дан ступања ове конвенције на снагу, сходно члану 51.

Члан 53.Оригинал ове конвенције, чији су енглески, кинески, шпански, фран-

цуски и руски текст подједнако веродостојни, биће депонован код генерал-ног секретара Организације уједињених нација, који ће доставити оверене копије свим државама које припадају једној од четири категорије поменуте у члану 48.

У потврду чега су доле потписани пуномоћници, прописно за то овла-шћени од својих влада, потписали ову конвенцију.

Сачињено у Бечу, 18 априла 1961. године.

ПРОТОКОЛСА ФАКУЛТАТИВНИМ ПОТПИСИВАЊЕМ КОЈИ СЕ ОДНОСИ

НА ОБАВЕЗНО РЕШАВАЊЕ СПОРОВА

Државе-потписнице овог протокола и Бечке конвенције о дипломат-ским односима, даље у тексту назване „Конвенција“, која је усвојена на Конференцији Уједињених нација одржаној у Бечу од 2. марта до 14. апри-ла 1961. године,

изражавајући жељу да, кад су оне у питању, прибегавају обавезној на-длежности Међународног суда правде за решавање свих спорова у погледу


тумачења или примене Конвенције, осим кад стране усвоје, по заједничком споразуму и у разумном року, неки други начин решавања,


Члан IСпорови о тумачењу или примени Конвенције спадају у обавезну

надлежност Међународног суда правде, пред који, по овом основу, свака страна у спору која буде и сама чланица овог протокола може својим под-неском изнети спор.

Члан IIСтране могу уговорити, у року од два месеца после нотификације једне

стране другој да по њеном мишљењу постоји спор, да заједнички, уместо да се обрате Међународном суду правде, усвоје поступак пред неким арби-тражним судом. Кад тај рок истекне, свака страна може, поднеском, изнети спор пред Међународни суд правде.

Члан III1. Стране се такође могу споразумети, у истом року од два месеца, да

прибегну поступку консилијације пре него што се обрате Међународном суду правде.

2. Конслијаторна комисија треба да састави своје препоруке у року од пет месеци после свог образовања. Ако их страна у споре не прихвате то-ком два месеца после њиховог проглашења, свака страна ће бити слободна да поднеском изнесе спор пред Међународни суд правде.

Члан IVДржаве чланице Конвенције, Протокола са факултативним потписи-

вањем који се тиче стицања држављанства и овог протокола могу у свако доба изјавити да одредбе овог протокола проширују на спорове настале услед тумачења или примене Протокола са факултативним потписивањем који се тиче стицања држављанства. Те изјаве биће достављене генералном секретару Уједињених нација.

Члан VОвај протокол биће отворен за потписивање свим државама које буду

постале чланице Конвенције на следећи начин: до 31. октобра 1961. у Са-везном министарству иностраних послова Аустрије, а после тога, до 31. марта 1962. у седишту Организације Уједињених нација у Њујорку.

Члан VIОвај протокол биће ратификован. Ратификациони инструменти биће

депоновани код генералног секретара Организације Уједињених нација.

Прилози 239

Члан VIIОвај протокол остаће отворен за приступање свим државама које буду

чланице Конвенције. Инструменти о приступању биће депоновани код ге-нералног секретара Организације Уједињених нација.

Члан VIII1. Овај протокол ступиће на снагу истог дана кад и Конвенција или,

ако је овај други датум доцнији, тридесетог дана после депоновања код ге-нералног секретара Организације Уједињених нација другог ратификацио-ног инструмента протокола или инструмента о приступању том протоколу.

2. За сваку државу која буде ратификовала овај протокол или му буде приступила после његовог ступања на снагу сходно ставу 1. овог члана, протокол ће ступити на снагу тридесет дана после депоновања инструмен-та те државе о ратификацији или приступању.

Члан IXГенерални секретар Организације Уједињених нација ће обавестити

све државе које могу постати чланице Конвенције:a) о потписивању овог протокола и о депоновању инструмента о ра-

тификацији или приступању, сходно члановима V, VI и VII;б) о изјавама датим сходно члану IV овог протокола;в) о дану ступања на снагу овог протокола, сходно члану VIII.

Члан XОригинал овог протокола, чији су енглески, кинески, шпански, фран-

цуски и руски текст подједнако веродостојни, биће депонован код генерал-ног секретара Организације Уједињених нација, који ће доставити оверене копије свим државама о којима је реч у члану V.

У потврду чега су доле потписани пуномоћници, прописно за то овла-шћени од својих влада, потписали овај протокол.

Рађено у Бечу, 18. априла 1961. године.

ПРОТОКОЛСА ФАКУЛТАТИВНИМ ПОТПИСИВАЊЕМ

КОЈИ СЕ ТИЧЕ СТИЦАЊА ДРЖАВЉАНСТВА

Државе-потписнице овог протокола и Бечке конвенције о дипломат-ским односима, даље у тексту назване „Конвенција“, која је усвојена на Конференцији Уједињених нација одржаној у Бечу од 2. марта до 14. апри-ла 1961. године,

изражавајући жељу да међу собом установе норме за стицање држа-вљанства чланова њихових дипломатских мисија и чланова њихових поро-дица који чине део њиховог домаћинства,



Члан IУ смислу овог протокола, израз „чланови мисије“ има смисао који му

је дат у ставу б) члана I Конвенције, то јест означава „шефа мисије и члано-ве особља мисије“.

Члан IIЧланови мисије који немају држављанство државе која акредитује и

чланови њихових породица који чине део њиховог домаћинства не стичу држављанство те државе самим дејством њеног законодавства.

Члан IIIОвај протокол биће отворен за потписивање свим државама које буду

постале чланице Конвенције на следећи начин: до 31. октобра 1961. годи-не у Савезном министарству иностраних послова Аустрије, а затим до 31. марта 1962. године, у седишту Организације Уједињених нација у Њујорку.

Члан IVОвај протокол биће ратификован. Ратификациони инструменти ће

бити депоновани код генералног секретара Организације Уједињених на-ција.

Члан VОвај протокол остаће отворен за приступање свим државама које буду

постале чланице Конвенције. Инструменти о приступању биће депонова-ни код генералног секретара Организације Уједињених нација.

Члан VI1. Овај протокол ступиће на снагу истог дана кад и Конвенција или,

ако је овај други датум каснији, тридесетог дана после депоновања код ге-нералног секретара Организације Уједињених нација другог инструмента о ратификацији протокола или инструмента о приступању протоколу.

2. За сваку државу која буде ратификовала овај протокол или му буде приступила после његовог ступања на снагу сходно ставу 1. овог члана, протокол ће ступити на снагу тридесетог дана после депоновања инстру-мента те државе о ратификацији или приступању.

Члан VIIГенерални секретар Организације Уједињених нација обавестиће све

државе које могу постати чланице Конвенције:

Прилози 241

a) о потписивању овог протокола и депоновању инструмента о рати-фикацији или приступању, сходно члановима III, IV и V;

б) о дану ступања овог протокола на снагу сходно члану VI.

Члан VIIIОригинал овог протокола, чији су енглески, кинески, шпански, фран-

цуски и руски текст подједнако веродостојни, биће депоновани код генера-лог секретара Организације Уједињених нација, који ће доставити оверене копије свим државама о којима је реч у члану III.

У потврду чега су доле потписани пуномоћници, прописно за то овла-шћени од својих влада, потписали овај протокол.

Сачињено у Бечу, 18. априла 1961. године.3

КОНВЕНЦИЈА О СПЕЦИЈАЛНИМ МИСИЈАМА

Државе чланице ове конвенције,подсећајући да су специјалне мисије увек уживале посебан третман,свесне циљева и начела Повеље Уједињених нација у погледу суверене

једнакости држава, очувању међународног мира и безбедности и развоја пријатељских односа и сарадње међу државама,

подсећајући да је значај питања специјалних мисија признат на конфе-ренцији Уједињених нација о дипломатским односима и имунитетима као и у Резолуцији усвојеној на Конференцији 10. априла 1961. године,

узимајући у обзир да је Конференција Уједињених нација о дипломат-ским односима, и имунитетима усвојила Бечку конвенцију о дипломат-ским односима, која је отворена за потпис 18. априла 1961. године,

узимајући у обзир да је Конференција Уједињених нација о конзулар-ним односима усвојила Бечку конвенцију о конзуларним односима, која је отворена за потпис 24. априла 1963. године,

убеђене да би једна међународна конвенција о специјалним мисијама допунила ове две конвенције и допринела развијању пријатељских односа између земаља, без обзира на њихов уставни и друштвени систем,

уверене да сврха привилегија и имунитета у погледу специјалних ми-сија није у томе да оне пруже предности појединцима, већ да обезбеде успешно вршење функција ових мисија као мисија које представљају др-жаву,

потврђујући да питања која нису регулисана одредбама ове конвенције треба и даље решавати према правилима обичајног међународног права,

сагласиле су се у следећем:

3 Међународни уговори и др., Службени лист СФРЈ, сп. 2/1964.


Члан 1.Употреба израза

За сврхе ове конвенције израз:a) „специјална мисија“ означава ону привремену мисију која пред-

ставља државу, коју једна држава упућује у другу државу, уз са-гласност ове последње, у циљу преговарања о одређеним питањи-ма или извршења одређеног задатка;

б) израз „стална дипломатска мисија“ означава дипломатску мисију у смислу Бечке конвенције о дипломатским односима;

в) израз „конзуларно представништво“ означава сваки генерални конзулат, конзулат, вицеконзулат и конзуларну агенцију;

г) израз „шеф специјалне мисије“ означава лице које је држава име-новања овластила да дела у том својству;

д) израз „представник државе именовања у специјaлној мисији“ озна-чава свако лице коме је држава именовања доделила ово својство;

ђ) израз „чланови специјалне мисије“ означава шефа специјалне ми-сије, представнике државе именовања у специјалној мисији и чла-нове особља специјалне мисије;

е) израз „чланови особља специјалне мисије“ означава чланове ди-пломатског особља, административног и техничког особља и чла-нове послужног особља специјалне мисије;

ж) израз „чланови дипломатског особља“ означава чланове особља специјалне мисије који имају дипломатски статус за сврхе спе-цијалне мисије;

з) израз „чланови административног и техничког особља“ означава чланове особља специјалне мисије запослене у административној и техничкој служби специјалне мисије;

и) израз „чланови послужног особља“ означава чланове особља спе-цијалне мисије запослене код исте на дужностима кућне послуге или на сличним пословима;

ј) израз „приватна послуга“ означава лица запослена искључиво у приватној служби чланова специјалне мисије.

Члан 2.Упућивање специјалне мисије

Држава може упутити специјалну мисију у другу државу уз сагласност ове последње, који је претходно добијен дипломатским путем или на други договорени, односно обострано прихватљивији начин.

Члан 3.Функције специјалне мисије

Функције специјалне мисије утврђују се на основу обостране саглас-ности државе именовања и државе пријема.

Прилози 243

Члан 4.Упућивање исте специјалне мисије у две или више држава

Држава која жели да упути исту специјалну мисију у две или више др-жава извештава о томе сваку државу пријема приликом тражења саглас-ности од тих држава.

Члан 5.Упућивање заједничке специјалне мисије од две или више државаДве или више држава које желе да упуте заједничку специјалну мисију

у неку другу државу извештавају о томе државу пријема приликом тра-жења њене сагласности.

Члан 6.Упућивање специјалних мисија од две или више држава ради

преговарања о питању од заједничког интересаДве или више држава могу појединачно и истовремено упутити спе-

цијалну мисију у другу државу, уз пристанак те државе, у складу са чланом 2, да би, у сагласности са свим овим државама, заједнички разматрале неко питање од заједничког интереса за све њих.

Члан 7.Непостојање дипломатских или конзуларних односа

Постојање дипломатских или конзуларних односа није потребно ради упућивања или примања специјалне мисије.

Члан 8.Именовање чланова специјалне мисије

Са изузетком одредаба чл. 10, 11. и 12, држава именовања може сло-бодно наименовати чланове специјалне мисије, пошто је претходно дос-тавила држави пријема све потребне податке о броју и саставу специјалне мисије, а нарочито о именима и својствима лица која намерава да именује. Држава пријема може одбити да прими специјалну мисију чији број чла-нова, по њеном мишљењу, није разуман с обзиром на околности и услове у земљи пријема и потребе одређене мисије. Она такође може, без образоло-жења, одбити да прими било које лице у својству члана специјалне мисије.

Члан 9.Састав специјалне мисије

Специјална мисија се састоји од једног или више представника државе именовања, између којих држава именовања може именовати једног шефа мисије. Она може такође бити састављена од дипломатског особља, адми-нистративних и техничких службеника и послужног особља.


Када су чланови сталног дипломатског или конзуларног представ-ништва у држави пријема укључени у специјалну мисију, они задржавају привилегије и имунитете као чланови своје сталне дипломатске мисије или конзуларног представништва, привилегија и имунитета које им даје ова конвенција.

Члан 10.Држављанство чланова специјалне мисије

1. Представници државе именовања у специјалној мисији и чланови дипломатског особља ове мисије треба у начелу да буду држављани државе именовања.

2. Држављани државе пријема могу бити именовани у специјалну мисију само уз пристанак ове државе, која може у свако доба повући свој пристанак.

3. Држава пријема може за себе задржати право предвиђено у тачки 2. овог члана и у погледу држављана неке треће државе који нису државља-ни и државе именовања.

Члан 11.Саопштења

1. Министарству иностраних послова државе пријема, односно сва-ком другом органу те државе о којем буде договорено саопштава се сле-деће:

a) састав специјалне мисије и све накнадне промене у овом саставу;б) долазак и коначни одлазак чланова мисије и престанак њихових

функција у мисији;в) долазак и коначни одлазак било ког лица које прати неког члана

мисије;г) запошљавање и отпуштање лица која пребивају у држави пријема

у својству чланова мисије или у својству приватне послуге;д) именовање шефа специјалне мисије или, уколико нема шефа,

представника о коме је реч у ставу 1. члана 14, или сваког ко буде именовао уместо њих;

ђ) локација просторија које заузима специјална мисија и приватни смештај представника државе именовања и чланова дипломатског особља специјалне мисије, као и сви други подаци који могу пос-лужити за утврђивање места ових просторија и смештаја.

2. Саопштење о доласку и коначном одласку мора се доставити унапред, осим ако је то немогуће.

Члан 12.Лица оглашена као persona non grata или неприхватљива

1. Држава пријема може у свако доба и без образложења своје одлуке обавестити државу именовања да је неки представник државе именовања

Прилози 245

persona non grata или да је било који други члан особља мисије неприхва-тљив. У сваком таквом случају, држава именовања опозива лица у питању прекида њихове функције у мисији. Неко лице може бити оглашено као persona non grata или неприхватљиво још пре доласка на територију државе пријема.

2. Ако држава именовања одбије или у разумном року не испуни своје обавезе на основу тачке 1. овог члана, држава пријема може одбити да при-зна лицу у питању својства члана специјалне мисије.

Члан 13.Почетак функција специјалне мисије

1. Функције специјалне мисије почињу чим мисија ступи у службени контакт са министарством иностраних послова или са неким другим орга-ном државе пријема, о којем буде договорено.

2. Почетак функција специјалне мисије не зависи од представљања ми-сије од стране сталне дипломатске мисије државе именовања, нити од под-ношења акредитованих писама или пуномоћја.

Члан 14.Овлашћење за деловање у име специјалне мисије

1. Шеф специјалне мисије или, уколико држава која упућује не име-нује шефа – један од представника државе именовања кога је она одредила, овлашћен је да делује у име специјалне мисије и да врши преписку са држа-вом пријема. Држава пријема упућује преписку која се односи на специјал-ну мисију шефу мисије или, уколико он не постоји, поменутом представ-нику, било непосредно или преко сталне дипломатске мисије.

2. Међутим, држава именовања, шеф специјалне мисије или, уколико он не постоји, представник поменут у тачки 1. овог члана, може овласти-ти једног члана специјалне мисије било да замени шефа специјалне мисије или поменутог представника или да обавља одређене послове у име мисије.

Члан 15.Орган државе пријема са којим обавља службени посао

Сав службени посао са државом пријема, поверен специјалној мисији од државе именовања, обавља се или путем министарства иностраних по-слова или преко неког другог органа пријема о којем буде договорено.

Члан 16.Правила презеансе

1. Када се две или више специјалних мисија састану на територији др-жаве пријема или на територији неке треће државе, ред презеансе између мисија одређује се, осим ако не постоји посебан споразум, према азбучном реду назива држава, који је у употреби у протоколу државе на чијој тери-торији се састају ове мисије.


2. Ред презеансе између две или више специјалних мисија које се састају приликом неке церемоније или свечаности, одређује се према ва-жећем протоколу државе пријема.

3. Ред презеансе међу члановима исте специјалне мисије је онај који је саопштен држави пријема или трећој држави на чијој територији се састају две или више специјалних мисија.

Члан 17.Седиште специјалне мисије

1. Седиште специјалне мисије је у месту о којем се буду договориле заинтересоване државе.

2. У недостатку споразума, седиште специјалне мисије се налази у месту у којем се налази министарство иностраних послова државе прије-ма.

3. Ако специјална мисија врши своје функције у разним местима, за-интересоване државе се могу договорити да она има више седишта, између којих ове државе могу изабрати једно као главно седиште.

Члан 18.Састанак специјалних мисија на територији треће државе

1. Специјалне мисије из ове две или више држава могу се састајати на територији треће државе само по добијању изричитог пристанка државе која задржава за себе право да пристанак повуче.

2. Дајући свој пристанак, трећа држава може поставити услове којих се држава именовања мора придржавати.

3. У односу на државу именовања, трећа држава преузима права и оба-везе државе пријема у оној мери коју назначује приликом давања пристан-ка.

Члан 19.Право специјалне мисије да истиче заставу и грб државе именовања

1. Специјална мисија има право да истиче заставу и грб државе имено-вања на просторије које користи мисија и на њена превозна средства када их користи за службене послове.

2. У вршењу права на основу овог члана мора се водити рачуна о зако-нима, прописима и обичајима државе пријема.

Члан 20.Престанак функција специјалне мисије

1. Функције специјалне мисије престају, између осталог:a) споразумом заинтересованих страна;в) извршењем задатака специјалне мисије;

Прилози 247

в) по истеку рока одређеног за специјалну мисију, уколико он не буде изричито продужен;

г) саопштењем државе именовања да она повлачи, односно опозива специјалну мисију;

д) саопштењем државе пријема да сматра специјалну мисију оконча-ном.

2. Сам прекид дипломатских или конзуларних односа између државе именовања и државе пријема не повлачи окончање специјалних мисија које постоје у тренутку овог прекида.

Члан 21.Статус шефа државе и лица високог ранга

1. Кад шеф државе именовања предводи специјалну мисију, он у држа-ви пријема или у трећој држави ужива олакшице, привилегије и имуните-те који се по међународном праву признају шефовима држава приликом службене посете.

2. Кад шеф државе именовања, министар унутрашњих послова и друга лица високог ранга учествују у специјалној мисији државе именовања, они у држави пријема или у трећој држави, осим олакшица, привилегија и иму-нитета који им се признају на основу ове конвенције, уживају и оне које им признаје међународно право.

Члан 22.Опште олакшице

Држава именовања пружа специјалној мисији олакшице потребне за обављање њених функција, водећи рачуна о карактеру и задатку специјал-не мисије.

Члан 23.Просторије и смештај

Држава пријема пружа помоћ специјалној мисији, уколико она затра-жи, да пронађе потребне просторије и добије подесни смештај за њене чла-нове.

Члан 24.Фискално ослобођење просторија специјалне мисије

1. У мери у којој је то сагласно са карактером и трајањем функција спе-цијалне мисије држава именовања и чланови специјалне мисије који делују у име мисије, ослобађају се свих државних, регионалних или комуналних пореза и такса на просторије које заузима специјална мисија, уколико се не ради о порезима и таксама убираним као накнада за посебно учињене услуге.


2. Посебно ослобођење предвиђено у овом члану не примењује се на порезе и таксе када, на основу законодавства државе пријема, падају на терет лица које преговара са државом именовања или са једним чланом специјалне мисије.

Члан 25.Неповредивост просторија

1. Просторије у којима је смештена специјална мисија, у складу са овом конвенцијом, неповредиве су. Органи државе пријема смеју ући у наведе-не просторије само уз пристанак шефа специјалне мисије или, евентуално, шефа сталне дипломатске мисије државе именовања који је акредитован у држави пријема. Може се претпоставити да је овај пристанак добијен у случају пожара или друге несреће која озбиљно угрожава јавну безбедност, и то само у случају да није било могуће прибавити изричити пристанак шефа специјалне мисије или евентуално шефа сталне мисије.

2. Држава пријема има посебну обавезу да предузме све одговарајуће мере да би спречила насилан улазак у просторије специјалне мисије или њихово оштећење, свако нарушавање мира мисије или повреду њеног дос-тојанства.

3. Просторије специјалне мисије, намештај у њима, остала имовина која се користи у раду специјалне мисије, као и њена превозна средства не могу бити предмет никаквог претреса, реквизиције, заплене или мере извршења.

Члан 26.Неповредивост архива и докумената

Архиве и документа специјалне мисије су неповредиви у свако доба и ма где се налазили. Они треба да носе, сваки пут када је потребно, видљиве спољне знаке распознавања.

Члан 27.Слобода кретања

Под резервом својих закона и прописа који се односе на зоне у које је улазак забрањен или регулисан из разлога националне безбедности, држа-ва пријема обезбеђује свим члановима специјалне мисије онолико слободе кретања и путовања по својој територији колико је потребно за обављање функција специјалне мисије.

Члан 28.Слобода општења

1. Држава пријема дозвољава и штити слободно општење специјал-не мисије за све службене сврхе. У општењу са владом државе имено-вања, њеним дипломатским мисијама, конзуларним представништвима и осталим специјалним мисијама или деловима исте мисије, ма где се они

Прилози 249

налазили, специјална мисија може употребљавати сва одговарајућа сред-ства општења, укључујући и курире, и упућивати поруке кодексом или шифром. Међутим, специјална мисија може поставити и користити от-премну радио-станицу само уз пристанак државе пријема.

2. Службена преписка специјалне мисије је неповредива. Израз „служ-бена преписка“ означава сваку преписку која се односи на специјалну ми-сију и њене функције.

3. Кад је то могуће, специјална мисија користи средства општења, укљу-чујући вализу и курира сталне дипломатске мисије државе именовања.

4. Вализа специјалне мисије не сме се отворити или задржати.5. Пакети који сачињавају вализу специјалне мисије морају носити

видљиве спољне ознаке о томе каквог су карактера, а у њима се могу нала-зити само документа или предмети намењени за службене сврхе специјал-не мисије.

6. Држава пријема штити, у вршењу његових функција, курира спе-цијалне мисије који мора имати службени документ којим се потврђује његово својство и тачно назначује број пакета који се налазе у валути. Он ужива неповредивост своје личности и не може бити подвргнут било как-вој врсти хапшења или притварања.

7. Држава именовања или специјална мисија могу одредити ad hoc ку-рира специјалне мисије. У том случају такође се примењују одредбе тачке 6. овог члана, с изузетком да наведени имунитети престају важити онда кад ад хоц курир преда примаоцу вализу специјалне мисије која му је била поверена.

8. Вализа специјалне мисије може се поверити заповеднику брода или трговачког ваздухоплова који треба да пристане у дозвољеном месту уласка. Овај заповедник треба да буде снабдевен службеним документом у коме је означен број пакета који сачињавају вализу. Међутим, он се не сматра куриром специјалне мисије. По споразуму са надлежним властима, специјална мисија може упутити једнг свог члана да непосредно и слобод-но преузме вализу из руку заповедника брода или ваздухоплова.

Члан 29.Неповредивост личности

Личност представника државе именовања специјалне мисије и чланова њеног дипломатског особља неповредива је. Они не смеју бити изложени било ком облику хапшења или притвора. Држава пријема односи се према њима са дужним поштовањем и предузима све потребне кораке како би спечила било какав напад на њихову личност, слободу или достојанство.

Члан 30.Неповредивост приватног стана

1. Приватни стан представника државе именовања у специјалној ми-сији и чланова њеног дипломатског особља ужива исту неповредивост и заштиту као и просторије специјалне мисије.


2. Њихова документа, њихова преписка и, са изузетком предвиђеним у тачки 4. члана 31, њихова имовина, такође су неповредиви.

Члан 31.Судски имунитет

1. Представници државе именовања у специјалној мисији и чланови њеног дипломатског особља уживају имунитет од кривичног судства др-жаве пријема.

2. Они такође уживају имунитет од грађанског и управног судства др-жаве пријема осим у следећим случајевима:

a) стварне тужбе која се односи на приватну непокретну имовину на територији државе пријема, осим ако заинтересовано лице не по-седује ову имовину за рачун државе именовања, а за потребе ми-сије;

б) тужбе која се односи на наслеђе у којој се заинтересовано лице појављује као извршилац тестамента, администратор, наследник или легатор по приватној основи, а не у име државе именовања;

в) сваке тужбе која се односи на слободну професију или трговачку делатност, ма каква она била, коју заинтересовано лице врши у др-жави пријема изван својих службених функција;

г) тужбе за штете настале због судара изазваног возилом које је за-интересовано лице користило у време кад није вршило службене функције.

3. Представници државе именовања у специјалној мисији и чланови њеног дипломатског особља нису обавезни да сведоче.

4. Никакве друге извршне мере не могу бити предузете према пред-ставнику државе именовања у специјалној мисији или према члану њеног дипломатског особља осим оних у случајевима предвиђеним у ставовима а), б), в) и г) тачке 2. овог члана, и под условом да се ове мере могу спро-вести, а да се тиме не вређа неприкосновеност његове личности или њего-вог стања.

5. Имунитет од судства представника државе именовања у специјалној мисији и чланова њеног дипломатског особља не ослобађа их од судства државе именовања.

Члан 32.Ослобођење од режима социјалног осигурања

1. Под резервом одредаба тачке 3. овог члана представници државе именовања у специјалној мисији и чланови њеног дипломатског особља ослобађају се, у погледу услуга учињених држави именовања, одредаба со-цијалног осигурања које могу бити на снази у држави пријема.

2. Ослобођење предвиђено у тачки 1. овог члана примењује се такође и на особље које се налази искључиво у приватној служби код представника

Прилози 251

државе именовања у специјалној мисији или код члана њеног дипломат-ског особља, под условом:

a) да ова лица нису држављани државе пријема или да немају стално боравиште у држави пријема и

б) да подлежу прописима социјалног осигурања, који су на снази у држави именовања или у некој трећој држави.

3. Представници државе именовања у специјалној мисији и чланови њеног дипломатског особља који упошљавају лица на која се не примењује ослобођење предвиђено у тачки 2. овог члана треба да поштују обавезе које послодавцима намећу одредбе о социјалном осигурању државе пријема.

4. Ослобођење предвиђено у тачки 1. и 2. овог члана не искључује до-бровољно учешће у режиму социјалног осигурања државе пријема, уколи-ко та држава допушта такво учешће.

5. Одредбе овог члана не дирају у раније закључене двостране или ви-шестране споразуме о социјалном осигурању и не спречавају закључење таквих споразума у будућности.

Члан 33.Ослобађање од пореза и такса

Представници именовања у специјалној мисији и чланови њеног ди-пломатског особља ослобођени су свих пореза и такса, било личних или на некретнине – државних, регионалних или комуналних, осим:

a) посредних пореза који су обично укључени у цену робе или услу-га;

б) пореза и такса на приватну непокретну имовину која се налази на територији државе пријема, осим ако заинтересовано лице не по-седује ову имовину за рачун државе именовања, а за потребе ми-сије;

в) наследних такса које убире држава пријема, са изузетком одредаба члана 44;

г) пореза и такса на личне приходе који потичу из државе пријема и пореза на капитал који се наплаћују на улагање у трговачка преду-зећа у држави пријема;

д) пореза и такса који се убирају као накнада за посебне услуге;ђ) такса за регистрацију, судских, хипотекарних и фискалних такса,

са изузетком одредаба члана 24.

Члан 34.Ослобађање од личних давања

Држава пријема ослобађа представнике државе именовања у специјал-ној мисији и чланове њеног дипломатског особља свих личних давања, сва-ке јавне службе, ма какве природе она била и војних намета као што су реквизиција, контрибуција и војни смештај.


Члан 35.Ослобађање од царина и царинског прегледа

1. У оквиру закона и прописа које може донети, држава пријема одобрава увоз и ослобађа свих царина, такса и других дажбина, сем трош-кова ускладиштења, превоза и трошкова за сличне услуге, следеће:

a) предмете намењене за службене потребе специјалне мисије;б) предмете намењене за личну употребу представника државе

именовања у специјалној мисији и чланова њеног дипломатског особља.

2. Представници државе у специјалној мисији и чланови дипломатског особља ове државе ослобођени су прегледа њиховог личног пртљага, уко-лико не постоје озбиљни разлози на основу којих се претпоставља да овај пртљаг садржи предмете који не уживају ослобађања о којима је реч у та-чки 1. овог члана, или предмете чији је увоз или извоз законом забрањен или подлеже прописима о карантину државе пријема. У том случају, пре-глед се врши само у присуству заинтересованог лица или његовог овла-шћеног представника.

Члан 36.Административно и техничко особље

Чланови административног и техничког особља специјалне мисије уживају привилегије и имунитете поменуте у чл. 29. до 34, са изузетком што се имунитет од грађанског и административног судства од стране државе пријема, поменут у тачки 2. члана 31. не примењује на радње које нису извршене на службеној дужности. Они такође уживају привилегије поменуте у тачки 1. члана 35. у погледу предмета које могу увести прили-ком њиховог првог уласка на територију државе пријема.

Члан 37.Послужно особље

Чланови послужног особља специјалне мисије уживају имунитет од судства државе пријема у погледу радњи извршених на службеној дуж-ности, и ослобођења од пореза и такса на плате које примају по основу свог запослења као и ослобођење од режима социјалног осигурања пред-виђеног у члану 32.

Члан 38.Приватна послуга

Приватна послуга чланова специјалне мисије ослобађа се пореза и так-са на плате које прима по основу свог запослења. У сваком другом погледу она може уживати привилегије и имунитете само у оној мери у којој то дозвољава држава пријема. Међутим, држава пријема треба своју јурис-дикцију над тим лицима да врши тако да претерано не омета специјалну мисију у вршењу њених функција.

Прилози 253

Члан 39.Чланови породице

1. Чланови породица представника државе именовања у специјалној мисији и чланова њеног дипломатског особља уживају привилегије и иму-нитете поменуте у чл. 29. до 35. ако прате те чланове специјалне мисије, под условом да они нису држављани државе пријема или да немају стално боравиште у тој држави.

2. Чланови породица административног и техничког особља специјал-не мисије уживају привилегије и имунитете поменуте у члану 36. ако прате чланове специјалне мисије, под условом да они нису држављани државе пријема или да немају стално боравиште у тој држави.

Члан 40.Држављани државе пријема и лица која имају стално боравиште у

држави пријема1. Осим ако држава пријема није признала допунске привилегије и

имунитете, представници државе именовања у специјалној мисији и чла-нови њеног дипломатског особља који имају држављанство државе прије-ма или имају у њој стално боравиште, уживају само судски имунитет и неприкосновеност у погледу службених радњи учињених у вршењу својих функција.

2. Остали чланови специјалне мисије и приватна послуга који су држа-вљани државе пријема, или имају у њој своје стално боравиште, уживају привилегије и имунитете само уколико му ова држава то признаје. Међу-тим, држава пријема треба да врши своју јурисдикцију над тим лицима тако да претерано не омета специјалну мисију у вршењу својих функција.

Члан 41.Одрицање од имунитета

1. Држава именовања може се одрећи судског имунитета својих пред-ставника у специјалној мисији, чланова свог дипломатског особља и дру-гих лица која уживају имунитет на основу чл. 36. до 40.

2. Одрицање мора увек бити изрично.3. Ако било које лице поменуто у тачки 1. овог члана покрене посту-

пак, оно се више не може позивати на судски имунитет у погледу ма каквог противзахтева непосредно везаног за главни захтев.

4. Не сматра се да одрицање од судског имунитета због грађанске туж-бе или захтева у управном поступку повлачи одрицање од имунитета у погледу мера извршења пресуде, за које је потребно одрицање.

Члан 42.Транзит преко територије треће државе

1. Ако представник државе именовања у специјалној мисији, или члан њеног дипломатског особља, прелази преко територије или се нађе на те-


риторији неке треће државе да би ишао да предузме своје функције или да би се вратио у државу именовања, трећа држава му признаје неприкосно-веност и остале имунитете који су потребни, да би му омогућили пролаз или повратак. Она ће исто тако поступити у погледу чланова породице који уживају привилегије, имунитете, а који прате лице поменуто у овој тачки, било да путује са њим или одвојено, да би се састали с њим или да би се вратили у своју земљу.

2. У условима сличним онима који су предвиђени у тачки 1. овог члана, треће државе не треба да ометају пролаз преко своје територије члановима административног и техничког или послужног особља специјалне мисије или члановима њихових породица.

3. Треће државе дају службеној преписци и другим службеним саоп-штењима која прелазе преко њихове територије, укључујући поруке у ко-дексу или шифри, исту слободу и заштиту коју је и држава пријема дужна да пружи на основу ове конвенције. Под резервом одредаба из тачке 4. овог члана, оне признају куририма и вализама специјалне мисије у транзиту исту неповредивост и заштиту коју је држава пријема дужна да им призна на основу ове конвенције.

4. Трећа држава је дужна да се придржава својих обавеза у односу на лица поменута у тач. 1, 2. и 3. овог члана само ако је била унапред обавеш-тена, било путем молбе за издавање визе или путем саопштења о транзиту ових лица у својству чланова специјалне мисије и ако се томе није успро-тивила.

5. Обавезе трећих држава на основу тач. 1, 2. и 3. овог члана, при-мењују се исто тако и на лица поменута у овим тачкама, као и на службена саопштења и вализе специјалне мисије када се територијом треће државе користи из разлога више силе.

Члан 43.Трајање привилегија и имунитета

1. Сваки члан специјалне мисије ужива привилегије и имунитете, на које има право од момента уласка на територију државе пријема, ради вр-шења својих функција у специјалној мисији или, ако се већ налази на њеној територији, од момента када је његово именовање саопштено министар-ству иностраних послова или неком другом надлежном органу државе пријема који буде уговорен.

2. Када се функције неког члана специјалне мисије заврше, његове при-вилегије и имунитети по правилу престају у тренутку кад напусти терито-рију државе пријема или по истеку разумног временског периода који му је дат у ту сврху, али они постоје све до тог времена, чак и у случају оружаног сукоба. Међутим, имунитет постоји у погледу аката које је овај члан чинио у вршењу својих функција.

3. У случају смрти неког члана специјалне мисије, чланови његове породице и даље уживају привилегије и имунитете на које имају право до истека разумног рока који им то омогућава да напусте територију државе пријема.

Прилози 255

Члан 44.Имовина члана специјалне мисије или члана његове породице у случају

његове смрти1. У случају смрти неког члана специјалне мисије или члана његове

породице који га прати, ако умрли није био држављанин или није имао стално боравиште у држави пријема, држава пријема дозвољава изношење покретне имовине преминулог, изузев оне која је прибављена у земљи, а чији је извоз забрањен у време његове смрти.

2. Наследне и преносне таксе не наплаћују се на покретну имовину која се налази у држави пријема искључиво због тога што се преминули налазио у њој као члан специјалне мисије или члан породице неког члана мисије.

Члан 45.Олакшице за напуштање територије државе пријема и за одношење

архиве специјалне мисије1. Држава пријема треба чак и у случају оружаног сукоба, да пружи

олакшице како би омогућила лицима која уживају привилегије и имуни-тете, а која нису држављани државе пријема, и члановима породица тих лица, без обзира на њихово држављанство, да напусте њену територију у најкраћем року. Нарочито је дужна да им у случају потребе она стави на располагање потребна превозна средства и за њих и за њихову имовину.

2. Држава пријема дужна је да држави именовања пружи олакшице за одношење архиве специјалне мисије са територије државе пријема.

Члан 46.Последице престанка функција специјалне мисије

1. Када функције специјалне мисије престану, држава пријема дужна је да поштује и штити просторије специјалне мисије све дотле док су исте намењене њеној употреби, као и имовину и архиву специјалне мисије. Др-жава именовања мора повући имовину и архиву у разумном временском року.

2. У случају непостојања или прекида дипломатских или конзуларних односа између државе именовања и државе пријема и ако су функције спе-цијалне мисије престале, држава именовања може, чак и ако је у питању оружани сукоб, поверити чување имовине и архиве специјалне мисије не-кој трећој држави, коју прихвата и држава пријема.

Члан 47.Поштовање закона и прописа државе пријема и коришћење просторија

специјалне мисије1. Без штете по своје привилегије и имунитете, сва лица која уживају

привилегије и имунитет на основу ове конвенције дужна су да поштују за-коне и прописе државе пријема. Она су такође дужна да се не мешају у унутрашње ствари те државе.


2. Просторије специјалне мисије неће се употребљавати на начин који није у складу са функцијама специјалне мисије, као што је предвиђено овом конвенцијом, осталим правилима општег међународног права или било којим другим посебним споразумима који су на снази између државе именовања и државе пријема.

Члан 48.Професионална или трговачка делатност

Представници државе именовања у специјалној мисији и чланови ње-ног дипломатског особља неће вршити професионалну или трговачку де-латност у држави пријема ради личне зараде.

Члан 49.Недискриминација

1. Приликом примене одредаба ове конвенције неће се правити дис-криминација између држава.

2. Међутим, неће се сматрати дискриминацијом:a) ако држава пријема рестриктивно примењује неку од одредаба ове

конвенције због тога што се она тако примењује на њену мисију у држави именовања;

б) ако неке државе узајамно измене по обичају или на основу спо-разума обим олакшица, привилегија и имунитета за њихове спе-цијалне мисије и ако таква измена није уговорена са другим др-жавама, под условом да ова измена није неспојива са предметом и циљем ове конвенције и да не иде науштрб права или извршења обавеза трећих држава.

Члан 50.Потписивање

Ова конвенција је отворена за потпис свих држава чланица Уједиње-них нација или неких специјализованих установа или Међународне аген-ције за атомску енергију или потписница Статута Међународног суда прав-де, и свих других држава које је Генерална скупштина Уједињених нација позвала да постану чланице ове конвенције до 31. децембра 1970. године, у седишту Уједињених нација у Њујорку.

Члан 51.Ратификација

Ова конвенција подлеже ратификацији. Ратификациони инструменти депонују се код генералног секретара Уједињених нација.

Члан 52.Приступање

Ова конвенција остаје отворена за приступање свим државама које припадају једној од категорија поменутих у члану 50. Инструменти о приступању депонују се код генералног секретара Уједињених нација.

Прилози 257

Члан 53.Ступање на снагу

1. Ова конвенција ступа на снагу тридесетог дана после датума депо-новања код генералног секретара Уједињених нација двадесет другог ин-струмента о ратификацији или приступању.

2. За сваку државу која ратификује ову конвенцију или јој буде присту-пила после депоновања двадесет другог инструмента о ратификацији или приступању, Конвенција ступа на снагу тридесетог дана од дана кад та др-жава депонује своје инструменте о ратификацији или приступању.

Члан 54.Саопштења депозитера

Генерални секретар Уједињених нација обавешатава све државе које припадају једној од категорија поменутих у члану 50:

a) о потписивању ове конвенције и о депоновању инструмената о ра-тификацији или приступању, сходно чл. 50, 51 и 52;

б) о датуму ступања на снагу ове конвенције, сходно члану 53.

Члан 55.Веродостојни текстови

Оригинал ове конвенције, чији је кинески, енглески, француски, руски и шпански текст подједнако веродостојан, депонује се код генералног се-кретара Уједињених нација, који упућују њене оверене примерке свим др-жавама које спадају у једну од категорија наведених у члану 50.

У потврду чега су доле потписани, прописно овлашћени од својих вла-да, потписали ову конвенцију, која је отворена за потписивање у Њујорку, дана 16. децембра 1969. године.

ФАКУЛТАТИВНИ ПРОТОКОЛо обавезном решавању спорова

Државе чланице овог протокола и Конвенције о специјалним мисијама (у даљем тексту: „Конвенција“), коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 8. децембра 1969. године,

изражавајући жељу да се по свим питањима која се на њих односе, а предмет су спора око тумачења или примене Конвенције, обраћају обавез-ној надлежности Међународног суда правде, уколико стране у спору нису споразумно у разумном року прихватиле неки други начин решавања,

споразумеле су се о следећим одредбама:

Члан IСпорови око тумачења или примене Конвенције спадају у обавезну на-

длежност Међународног суда правде и према томе, свака страна у спору


која је и сама чланица овог протокола може их изнети пред Суд писменим поднеском.

Члан IIСтране у спору се могу споразумети, у року од два месеца пошто једна

од њих саопшти другој да по њеном мишљењу постоји спор, да се не обрате Међународном суду правде, већ арбитражном суду. После истека овог рока свака страна може писменим поднеском изнети овај спор пред Суд.

Члан III1. Стране у спору се такође могу сагласити, у истом року од два месеца,

да прихвате процедуру измирења пре него што се обрате Међународном суду правде.

2. Комисија за измирење дужна је да поднесе своје препоруке у року од пет месеци после свог формирања. Уколико стране у спору не прихвате ове препоруке у року од два месеца после њиховог подношења, свака страна може писменим поднеском овај спор изнети пред Суд.

Члан IVОвај протокол биће отворен за потписивање свих држава које могу

постати чланице Конвенције, до 31. децембра 1970. године у седишту Орга-низације Уједињених нација у Њујорку.

Члан VОвај протокол подлеже ратификацији. Ратификациони инструменти

биће депоновани код генералног секретара Организације Уједињених на-ција.

Члан VIОвај протокол остаће отворен за приступање свих држава које могу

постати чланице Конвенције. Инструменти о приступању биће депонова-ни код генералног секретара Организације Уједињених нација.

Члан VII1. Овај протокол ступиће на снагу истог дана као и Конвенција или

тридесет дана после депоновања другог инструмента о ратификацији или о приступању овом протоколу код генералног секретара Организације Ује-дињених нација, ако је овај други датум каснији.

2. За сваку држава која ратификује овај протокол или му приступи по-сле његовог ступања на снагу сходно тачки 1. овог члана, Протокол ступа на снагу тридесет дана после депоновања инструмента о ратификацији или приступању те државе.

Прилози 259

Члан VIIIГенерални секретар Организације Уједињених нација обавештава све

државе које могу постати чланице Конвенције:о потписима стављеним на овај протокол и депонованим инструмен-

тима, о ратификацији и приступању, сходно члану IV, V и VI;о датуму ступања на снагу овог протокола, сходно члану VII.

Члан IXОригинал овог протокола, чији су енглески, француски, кинески,

руски и шпански текст подједнако веродостојни, депонује се код генерал-ног секретара Организације Уједињених нација, који упућује по једну ове-рену копију истог свим државама наведеним у члану IV.

У потврду чега су доле потписани пуномоћници, прописно овлашће-ни од својих влада, потписали овај протокол који је отворен за потпис у Њујорку, дана 16. децембра 1969. године.4

БЕЧКА КОНВЕНЦИЈА О ПРЕДСТАВЉАЊУ ДРЖАВАУ ЊИХОВИМ ОДНОСИМА СА МЕЂУНАРОДНИМ

ОРГАНИЗАЦИЈАМА УНИВЕРЗАЛНОГ КАРАКТЕРА,14. МАРТ 1975.

Државе чланице ове конвенције,сматрајући да мултилатерална дипломатија има све важнију улогу у

односима између држава и да Организација Уједињених нација, њене спе-цијализоване установе и друге међународне организације универзалног карактера у оквиру међународне заједнице имају своје задатке,

имајући у виду циљеве и начела Повеље Организације Уједињених на-ција о сувереној једнакости држава, очувању међународног мира и безбед-ности и унапређивању пријатељских односа и сарадње међу државама,

позивајући се на кодификацију и прогресивни развој међународног права које се примењује на билатералне односе између држава, постигну-те Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 1961. године, Бечком конвенцијом о конзуларним односима од 1963. године и Конвенцијом о специјалним мисијама од 1969. године,

сматрајући да би међународна конвенција о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карак-тера допринела унапређењу пријатељских односа и сарадње међу државама без обзира на њихов политички, економски и друштвени систем,

позивајући се на одредбе члана 105. Повеље Организације Уједињених нација,

сматрајући да привилегије и имунитети предвиђени овом конвенцијом немају за циљ да се даје предност појединим лицима, већ да се обезбеди успеш-но извршење њихових функција у вези с организацијама и конференцијама,

4 Међународни уговори и др., Службени лист СФРЈ, сп. 19/1975.


имајући у виду Конвенцију Уједињених нација о привилегијама и имунитетима од 1946. године, Конвенцију о привилегијама и имунитети-ма специјализованих установа од 1947. године и друге споразуме који су закључени између држава, те између држава и међународних организација,

потврђујући да се и даље правилима међународног обичајног права уређују питања која нису изричито уређена одредбама ове конвенције,


ДЕО IУВОД

Члан 1.Употреба израза

За сврхе ове конвенције:1. „међународна организација“ означава међувладину организацију;2. „међународна организација универзалног карактера“ означава Орга-

низацију Уједињених нација, њене специјализоване установе, Међународ-ну агенцију за атомску енергију и сваку другу сличну организацију која по саставу свог чланства и задацима има широк међународни карактер;

3. „организација“ означава одређену „међународну организацију“;4. „орган“ означава:a) сваки главни или помоћни орган међународне организације, илиб) сваку комисију, комитет или друга тела сваког органа чије су чла-

нице државе;5. „конференција“ означава конференцију држава која се сазива од

стране или под окриљем једне међународне организације;6. „мисија“ означава одговарајућу сталну мисију или сталну посма-

трачку мисију;7. „стална мисија“ означава мисију сталног карактера, коју држава чла-

ница међународне организације упућује да би је представљала код те орга-низације;

8. „стална мисија посматрача“ означава мисију сталног карактера, коју упућује нека држава нечланица међународне организације да би је пред-стављала код те организације;

9. „делегација“ означава делегацију при органу или делегацију на кон-ференцији;

10. „делегација при органу“ означава делегацију коју упућује држава да у њено име учествује у раду органа;

11. „делегација на конференцији“ означава делегацију коју упућује др-жава да у њено име учествује у раду конференције;

12. „делегација посматрача“ означава делегацију посматрача при орга-ну или делегацију посматрача на конференцији;

Прилози 261

13. „делегација посматрача при органу“ означава делегацију коју упућује држава да у њено име учествује у раду тог органа у својству пос-матрача;

14. „делегација посматрача на конференцији“ означава делегацију коју упућује држава да у њено име учествује у раду те конференције у својству посматрача;

15. „држава седишта“ означава државу на чијој се територији:a) налазе седиште или службене просторије организације илиб) одржавају заседања органа или конференција;16. „држава именовања“ означава државу која:a) упућује мисију при седишту или уреду организације илиб) упућује делегацију при органу или делегацију на конференцију

илив) упућује делегацију посматрача при органу или делегацију посма-

трача на конференцију;17. „шеф мисије“ означава сталног представника или сталног посма-

трача;18. „стални представник“ означава лице коме је држава именовања по-

верила функцију шефа сталне мисије;19. „стални посматрач“ означава лице коме је држава именовања пове-

рила функцију шефа сталне мисије посматрача;20. „чланови мисије“ означава шефа мисије и чланове особља мисије;21. „шеф делегације“ означава делегата коме је држава именовања по-

верила ту функцију;22. „делегат“ означава лице које држава одреди да учествује у раду ор-

гана или конференције у својству њеног представника;23. „чланови делегације“ означава делегате и чланове особља;24. „шеф делегација посматрача“ означава делегата посматрача коме је

држава именовања поверила ту функцију;25. „делегат посматрач“ означава свако лице које је држава одредила да

учествује у раду органа или конференције у својству посматрача;26. „чланови делегације посматрача“ означава делегате посматрача и

чланове особља“;27. „чланови особља“ означава чланове дипломатског особља, админи-

стративног и техничког особља и послужног особља мисије, делегације или делегације посматрача;

28. „чланови дипломатског особља“ означава чланове особља мисије, делегације или делегације посматрача, који имају дипломатски статус за сврхе мисије и делегације или делегације посматрача;

29. „чланови административног и техничког особља“ означава чланове особља који су запослени у административној и техничкој служби мисије, делегације или делегације посматрача;


30. „чланови послужног особља“ означава чланове особља у мисији, делегацији или делегацији посматрача који су запослени на послужним или сличним пословима;

31. „приватно особље“ означава лица запослена искључиво у приват-ној служби неког члана мисије или делегације;

32. „просторије мисије“ означава зграде или делове зграда и околно земљиште који се користе за потребе мисије, без обзира на то у чијем су власништву, укључујући и резиденцију шефа мисије;

33. „просторије делегације“ означава зграде или делове зграда које се користе искључиво као службене просторије делегације, без обзира на то у чијем су власништву;

34. „правила организације“ означава нарочито акте о оснивању, одго-варајуће одлуке и резолуције, као и устаљену праксу организације.

2. Одредбе става 1. овог члана које се односе на изразе употребљене у овој конвенцији не утичу на коришћење ових термина или значења које им се може дати у другим међународним документима или у унутрашњем праву сваке државе.

Члан 2.Област примене ове конвенције

1. Ова конвенција се односи на представљање држава у њиховим од-носима са сваком међународном организацијом универзалног карактера и на њихово представљање на конференцијама које се сазивају од стране или под окриљем једне такве организације, ако је држава седишта прихватила Конвенцију а организација поступила у складу са поступком предвиђеним у члану 90. ове конвенције.

2. Чињеница да се ова конвенција не односи на друге међународне ор-ганизације не утиче на могућност да се било која одредба из Конвенције која би се могла применити на основу међународног права независно од Конвенције примени на представљање држава у њиховим односима са так-вим другим организацијама.

3. Чињеница да се ова конвенција не односи на друге конференције не утиче на могућност да се било која одредба из Конвенције која би се могла применити на основу међународног права независно од Конвенције при-мени на представљање држава на таквим другим конференцијама.

4. Ништа у овој конвенцији не представља сметњу да се између држава или између држава и међународних организација закључују споразуми на основу којих би Конвенција постала у потпуности или делимично приме-нљива и на друге међународне организације или конференције поред оних које се поменуте у ставу 1. овог члана.

Прилози 263

Члан 3.Однос ове конвенције према одговарајућим

међународним организацијама или конференцијамаОдредбе ове конвенције не дирају у било која одговарајућа правила ор-

ганизације или пословник конференције.

Члан 4.Однос између ове конвенције и других међународних споразумаОдредбе ове конвенције:a) не утичу на друге међународне споразуме који су на снази између

држава или између држава и међународних организација универ-залног карактера и

б) не представљају сметњу да се закључују други међународни спора-зуми који се односе на представљање држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера или на њихово представљање на конференцијама које се сазивају од стра-не или под окриљем таквих организација.

ДЕО IIМИСИЈЕ ПРИ МЕЂУНАРОДНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА

Члан 5.Упостављање мисија

1. Државе чланице могу, ако то правила организације дозвољавају. ус-постављати сталне мисије ради вршења функција наведених у члану 6. ове конвенције.

2. Државе нечланице организације могу, ако то правила организације дозвољавају, успостављати сталне мисије посматрача ради вршења функ-ција наведених у члану 7. ове конвенције.

3. Организација упућује држави седишта нотификацију пре успоста-вљања мисије.

Члан 6.Функције сталне мисије

Функције сталне мисије састоје се, између осталог, у:a) обезбеђењу представљања државе именовања при организацији;б) одржавању веза између државе именовања и организације;в) вођењу преговора са организацијом и у оквиру организације;г) упознавању са делатношћу организације и подношењу извештаја о

томе влади државе именовања;д) обезбеђењу учешћа државе именовања у делатностима организа-

ције;


ђ) заштити интереса државе именовања у односу на организацију;е) раду на остваривању циљева и начела организације сарадњом са

организацијом и у оквиру организације.

Члан 7.Функције сталне мисије посматрача

Функције сталне мисије посматрача састоје се, између осталог, у:a) обезбеђењу представљања државе именовања и у заштити њених

интереса у односу на организацију, као и у одржавању веза са ор-ганизацијом;

б) упознавању са делатношћу организације и подношењу извештаја влади државе именовања о томе;

в) унапређењу сарадње са организацијом и вођењу преговора са њом.

Члан 8.Вишеструко акредитовање или именовање

1. Држава именовања може акредитовати исто лице у својству шефа мисије код две или више међународних организација или именовати шефа представништва у својству члана дипломатског особља неке друге своје мисије.

2. Држава именовања може акредитовати члана дипломатског особља мисије у својству шефа мисије код других међународних организација или именовати члана особља мисије у својству члана особља неке друге своје мисије.

3. Две или више држава могу акредитовати исто лице у својству шефа мисије код исте међународне организације.

Члан 9.Именовање чланова мисије

Под резервом одредаба чл. 14. и 73. ове конвенције, држава именовања може по свом избору именовати чланове мисије.

Члан 10.Акредитиви шефа мисије

Акредитивна писма шефа мисије дају шеф државе, председник владе, министар иностраних послова или, уколико је то правилима организације дозвољено, други надлежни органи државе именовања и доставља их орга-низацији.

Члан 11.Акредитовање при органима организације

1. Држава чланица може у акредитивним писмима издатим свом стал-ном представнику навести да је исти овлашћен да делује у својству делега-та при једном или више органа организације.

Прилози 265

2. Уколико држава чланица не одреди друкчије, њен стални представ-ник може деловати у својству делегата при органима организације у којима не постоје специјални захтеви у погледу представљања.

3. Држава која није чланица организације може у акредитивним пис-мима издатим сталном посматрачу навести да је исти овлашћен да делује у својству делегата посматрача при једном или више органа организације уколико је то у сагласности с правилима организације или односног орга-на.

Члан 12.Пуномоћје за закључивање уговора са организацијом

1. Сматра се да шеф мисије по својој функцији и без обавезе да под-несе пуномоћје представља своју државу за сврхе усвајања текста уговора између те државе и организације.

2. Сматра се да шеф мисије по својој функцији не представља своју др-жаву за сврхе потписивања уговора или потписивања уговора ad referendum између те државе и организације, уколико се из праксе организације или из других околности јасно не види да су стране имале намеру да одустану од подношења пуномоћја.

Члан 13.Састав мисије

Осим шефа, мисија се може састојати од дипломатског особља, адми-нистративног и техничког особља и послужнох особља.

Члан 14.Број особља мисије

Број особља мисије не треба да прелази разумног и нормалног с об-зиром на функцију организације, потребе дотичне мисије, на околности и услове у држави седишта.

Члан 15.Обавештење

1. Држава именовања обавештава организацију о:a) именовању чланова мисије, положају, звању и ранг листи, о њихо-

вом доласку и коначном одласку или престанку њихових функција у мисији, као и о свим другим променама које имају утицаја на њихов статус, а које могу наступити у току њиховог службовања у мисији;

б) доласку и коначном одласку сваког лица које спада у породицу члана мисије и члан је његовог домаћинства, а према конкретном случају, о томе да је одређено лице постало или престало да буде члан породице;


в) доласку и коначном одласку лица запослених у приватној служби код чланова мисије и о престанку њииховог рада у том својству;

г) запошљавању и отпуштању лица која имају стално пребивалиште у држави седишта у својству чланова особља мисије или лица у приватној служби;

д) адреси мисије и приватних станова који су неповредиви сходно чл. 23. и 29. ове конвенције, а такође саопштава и све друге по-датке који могу бити потребни за проналежење тих просторија и станова.

2. Кад је то могуће, обавештење о доласку и коначном одласку доста-вља се унапред.

3. Организација преноси држави седишта обавештења наведена у ст. 1. и 2. овог члана.

4. Држава именовања може, такође, достављати обавештења наведена у ст. 1. и 2. овог члана држави седишта.

Члан 16.Вршилац дужности шефа мисије

Ако је место шефа мисије упражњено или ако шеф мисије није у мо-гућности да врши своје функције, држава именовања може именовати вр-шиоца дужности шефа мисије, чије се име саопштава организацији, а пре-ко ње држави седишта.

Члан 17.Редослед првенства

1. Редослед првенства међу сталним представницима одређује се по аз-бучном реду назива земаља који се употребљава у организацији.

2. Редослед првенства посматрача утврђује се по азбучном реду назива земаља који се употребљава у организацији.

Члан 18.Седиште мисије

Мисије се отварају у месту организације. Међутим, ако правила орга-низације дозвољавају, а уз претходни пристанак државе седишта, држава именовања може отворити мисију или канцеларију мисије у месту где није седиште организације.

Члан 19.Истицање заставе и грба

1. Мисија има право да на својим просторијама истиче заставу и грб државе именовања. Шеф мисије има исто то право кад се ради о његовој резиденцији и превозним средствима.

2. У вршењу права признатог у овом члану треба водити рачуна о зако-нима, прописима и обичајима државе седишта.

Прилози 267

Члан 20.Опште олакшице

1. Држава седишта одобрава мисији све олакшице потребне за оба-вљање њених функција.

2. Организација пружа помоћ мисији у добијању тих олакшица и даје мисији оне олакшице које су у њеној надлежности.


1. Држава седишта и организација пружају помоћ држави именовања да на територији државе седишта добије под разумним условима просто-рије потребне за њену мисију. Ако затреба, држава седишта и организација такође ће помоћи да се, у складу са њеним законским одредбама, набаве такве просторије.

2. Држава седишта и организација, ако затреба, такође помажу мисији да под разумним условима добије прикладне станове за своје чланове.

Члан 22.Помоћ организације у погледу привилегија и имунитета

1. Организација, по потреби, помаже држави именовања, њеној мисији и члановима њене мисије да остваре привилегије и имунитете предвиђене овом конвенцијом.

2. Организација, по потреби, помаже држави седишта да обезбеди да држава именовања, њена мисија и чланови њене мисије извршавају своје обавезе у погледу привилегија и имунитета предвиђених овом конвенцијом.

Члан 23.Неповредивост просторија

1. Просторије мисије су неповредиве. Органи државе седишта смеју у њих ући само уз пристанак шефа мисије.

2. Држава седишта има посебну обавезу да предузме све одговарајуће мере како би се заштитиле просторије мисије од насилног уласка или оштећења и спречило нарушавање мира мисије или повреда њеног дос-тојанства.

3. У случају напада на просторије мисије, држава седишта предузи-ма потребне мере да лица која су извршила напад буду судски гоњена и кажњена.

4. Просторије мисије, намештај и остала имовина која се у њима нала-зи, као и превозна средства мисије, уживају имунитет у погледу претреса, реквизиције, заплене или мера извршења.

Члан 24.Пореско ослобођење просторија

1. Просторије мисије чији је власник или закупац држава именовања или које друго лице које иступа у њено име ослобађају се свих државних,


регионалних или општинских пореза и такса, осим оних пореза и такса који представљају накнаду за посебно учињене услуге.

2. Пореско ослобођење о коме је реч у овом члану не односи се на те порезе и таксе, ако оне по законима државе седишта падају на терет лица која се налазе у уговорном односу са државом именовања или било којим лицем које иступа у њено име.

Члан 25.Неповредивост архиве и докумената

Архива и документи мисије неповредиви су у свако доба и ма где се налазили.


Са изузетком закона и прописа који се односе на зоне у које је улаз забрањен или посебно регулисан из разлога државне безбедности, држава седишта обезбеђује свим члановима мисије и члановима њихових поро-дица који чине део њиховог домаћинства слободу кретања и путовања на својој територији.


1. Држава седишта дозвољава и штити слободно општење мисије за све службене сврхе. У општењу са владом државе именовања, њеним стал-ним дипломатским мисијама, конзулатима, сталним мисијама, сталним мисијама посматрача, специјалним мисијама, делегацијама и делегацијама посматрача, без обзира на то где се налазе, мисија се може користити свим прикладним средствима општења, укључујући курире и поруке кодексом или шифром. Међутим, мисија може поставити и користити отпремну ра-дио-станицу само уз пристанак државе седишта.

2. Службена преписка мисије је неповредива. Под службеном препис-ком се подразумева сва преписка која се односи на мисију и њене функције.

3. Вализа мисије не сме се ни отварати ни задржавати.4. Пакети који сачињавају вализу мисије морају носити видљиве спољ-

не ознаке о свом карактеру и смеју садржати само документе или предмете који су намењени за службену употребу мисије.

5. Курир мисије, који мора бити снабдевен службеним документом којим се потврђује његово својство и број пакета који сачињавају вализу, у вршењу својих функција ужива заштиту државе седишта. Он ужива не-прикосновеност своје личности и не може бити подвргнут никаквој врсти хапшења или притвора.

6. Држава именовања или мисија може именовати ad hoc курире ми-сије. У том случају се, исто тако, примењују одредбе става 5. овог члана, с

Прилози 269

тим што имунитети наведени у том ставу престају да се примењују онда кад ad hoc курир преда примацу вализу мисије која му је била поверена.

7. Вализа мисије може се поверити капетану брода или заповеднику трговачког ваздухоплова који треба да приспе на дозвољнео место уласка. Он треба да буде снабдевен службеним документом у коме је назначен број пакета који сачињавају вализу, али се не сматра куриром мисије. По спора-зуму са надлежним органима државе седишта, мисија може послати једног од својих чланова да непосредно и слободно преузме пошту од капетана брода или заповедника ваздухоплова.

Члан 28.Неприкосновеност личности

Личност шефа мисије и чланова дипломатског особља мисије је непри-косновена. Они не могу бити подвргнути никаквом хапшењу или притво-ру. Држава седишта се према њима односи с дужним поштовањем и преду-зима све потребне мере да спречи напад на њихову личност, слободу или достојанство, као и да судски гони и кажњава лица која су учинила такав напад.

Члан 29.Неповредивост стана и имовине

1. Приватан стан шефа мисије и чланова дипломатског особља мисије има исту неповредивост и заштиту као и просторије мисије.

2. Документи, преписка и са изузетком наведеним у члану 30. став 2. ове конвенције – имовина шефа мисије или чланова дипломатског особља мисије – такође има неповредивост.


1. Шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије уживају имуни-тет од кривичног судства државе седишта. Они, такође, уживају имунитет од грађанског и управног судства, осим кад се ради о:

a) поступку који се односи на приватну непокретну имовину на те-риторији државе седишта, осим у случају кад то лице располаже поменутом имовином у име државе именовања, а за потребе ми-сије;

б) поступку који се односи на наслеђе, у којем се то лице појављује као извршилац тестамента, администратор, наследник или легатор у својству приватног лица, а не у име државе именовања;

в) поступку који се односи на професионалну или трговачку делат-ност коју врши, односно лице у државе седишта ван својих служ-бених функција.

2. Против шефа мисије или члана дипломатског особља не могу се предузимати никакве мере осим у случајевима наведеним у тач. а) б) и в)


става 1. овог члана и под условом да се те мере могу спровести не прекр-шивши тиме неприкосновеност његове личности или неповредивост ње-говог стана.

3. Шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије нису обавезни да сведоче.

4. Имунитет шефа мисије или чланова дипломатског особља мисије не ослобађа их од судства државе именовања.


1. Држава именовања може се одрећи судског имунитета шефа мисије и чланова дипломатског особља мисије и лица која уживају имунитет на основу члана 36. ове конвенције.

2. Одрицање увек мора бити изрично.3. Ако било које лице поменуто у ставу 1. овог члана покрене судски

поступак, оно се више се може позивати на судски имунитет у погледу противзахтева непосредно повезаног са основним захтевом.

4. Сматра се да одрицање од судског имунитета у погледу неке грађан-ске тужбе или захтева у управном поступку не значи и одрицање од иму-нитета у погледу извршења пресуде, за што је потребно посебно одрицање.

5. Уколико се држава именовања не одрекне имунитета било којег лица поменутог у ставу 1. овог члана у погледу неке грађанске тужбе, она ће уло-жити све напоре да се спор правично реши.

Члан 32.Ослобођење од законских прописа о социјалном осигурању

1. Под резервом одредбе става 3. овог члана, шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије ослобађају се у погледу службе у држави име-новања прописа социјалног осигурања који могу бити на снази у држави седишта.

2. Ослобођење предвиђено у ставу 1. овог члана примењује се, исто тако, на лица која се налазе искључиво у приватној служби шефа мисије или члана дипломатског особља мисије, под условом:

a) да та запослена лица нису држављани државе седишта или да не-мају стално пребивалиште у држави седишта;

б) да подлеже прописима о социјалном осигурању који могу бити на снази у држави седишта или у некој трећој држави.

3. Шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије код којих су за-послена лица на која се не односи ослобођење предвиђено у ставу 2. овог члана, поштују обавезе које послодавцу налажу прописи о социјалном осигурању државе седишта.

Прилози 271

4. Ослобођење предвиђено у ст. 1. и 2. овог члана не искључује добро-вољо учешће у систему социјалног осигурања државе седишта, уколико др-жава одобрава такво учешће.

5. Одредбе овог члана не дирају у раније закључене двостране или ви-шестране споразуме о социјалном осигурању и не спречавају да се доцније закључе такви споразуми.

Члан 33.Ослобођење од пореза и такса

Шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије ослобађају се свих пореза и такса, личних и имовинских, државних, регионалних или општинских, осим:

a) посредних пореза који су по свом карактеру обично укључени у цену робе или услуга;

б) пореза и такса на приватну непокретну имовину на територији др-жаве седишта, осим ако дотично лице располаже том имовином у име државе именовања, а за потребе мисије;

в) таксе на оставштину или наследство које убира држава седишта, под резервом одредаба члана 38. став 4. ове конвенције;

г) пореза и такса на личне приходе који потичу из државе пријема и пореза на капитал који се наплаћују на улагања извршена у трго-вачка предузећа у држави седишта;

д) пореза који се убирају за посебне услуге;ђ) такса за регистрацију, судских такса или бележничких такса, хипо-

текарних такса и такса у таксеним маркама кад се ради о непокрет-ној имовини, под резервом одредаба члана 24. ове конвенције.

Члан 34.Ослобођење од личних давања

Држава седишта ослобађа шефа мисије и чланове дипломатског особља мисије свих личних давања и сваке јавне службе, без обзира как-вог су карактера, и војних намета као што су реквизиције, контрибуције и војни смештај.

Члан 35.Ослобођење од царина и царинског прегледа

1. Према одредбама својих закона и прописа које доноси, држава се-дишта одобрава увоз и ослобођење од царина, такса и других дажбина, осим трошкова за ускладиштење, превоз и сличне услуге:

a) на предмете намењене за службену употребу у мисији;б) на предмете намењене за личну употребу шефа мисије или неког

члана дипломатског особља мисије, укључујући предмете намење-не за његов смештај.


2. Шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије ослобођени су прегледа личног пртљага, уколико не постоје озбиљни разлози за прет-поставку да тај пртљаг садржи предмете који не уживају ослобођење пред-виђено у ставу 1. овог члана или подлеже карантинским прописима држа-ве седишта. У том случају се преглед пртљага може извршити само у при-суству лица које ужива ослобођење или његовог овлашћеног представника.

Члан 36.Привилегије и имунитети других лица

1. Чланови породице шефа мисије који чине део његовог домаћинства и чланови породице члана дипломатског особља мисије који чине део ње-говог домаћинства, ако нису држављани државе седишта или у њој немају стално пребивалиште, уживају привилегије и имунитете поменуте у чл. 28, 29, 30, 32, 34. и у члану 35. ст. 1. б) и 2. ове конвенције.

2. Чланови административно-техничког особља мисије и чланови њи-хових породица који чине део њиховог домаћинства, ако нису држављани државе седишта или у њој немају стално пребивалиште, уживају приви-легије и имунитете поменуте у чл. 28, 29, 30, 32, 33. и 34. ове конвенције, осим што се имунитет од грађанског и управног судства државе седишта поменут у члану 30. став 1. ове конвенције не примењује и на поступке учињене ван вршења њихових функција. Они такође уживају привилегије поменуте у члану 35. став 1. б) ове конвенције у погледу предмета увезених приликом њиховог првог досељења.

3. Чланови послужног особља мисије који нису држављани државе се-дишта или који у њој немају стално пребивалиште, уживају имунитет у погледу поступака учињених у вршењу својих функција, ослобођење од пореза и такса на плате које примају за своју службу и ослобођење помену-то у члану 32. ове конвенције.

4. Лица која се налазе у личној служби чланова мисије, ако нису држа-вљани државе седишта или у њој немају стално пребивалиште, ослобођена су од пореза и такса на плате које примају за своју службу. У сваком другом погледу она могу уживати и привилегије и имунитете само у оној мери у којој дозволи држава седишта. Међутим, држава седишта треба да врши јурисдикцију над тим лицима без непотребног ометања мисије у вршењу њених функција.

Члан 37.Држављани државе седишта и лица која у њој имају стално

пребивалиште1. Изузев кад држава седишта даје допунске привилегије и имунитете,

шеф мисије или сваки члан дипломатског особља мисије који је државља-нин државе седишта или који у њој има стално пребивалиште, ужива само судски имунитет и неприкосновеност у погледу службених радњи учиње-них у вршењу својих функција.

Прилози 273

2. Остали чланови особља мисије који су држављани државе седишта или у њој имају стално пребивалиште уживају само судски имунитет у погледу службених радњи учињених у вршењу својих функција. У свим ос-талим случајевима, ови чланови и послужно особље који су држављани др-жаве седишта или у њој имају стално пребивалиште уживају привилегије и имунитете само у оној мери у којој им дозволи држава седишта. Међутим, држава седишта дужна је да приликом вршења јурисдикције над тим чла-новима и над тим лицима без потребе не омета мисију у обављању њених функција.

Члан 38.Трајање привилегије и имунитета

1. Свако лице које има право на привилегије и имунитете користи се њима од тренутка кад ступи на територију државе седишта ради преузи-мања своје службе или, ако се већ налази на тој територији, од тренутка кад организација или држава именовања нотификује његово именовање држави седишта.

2. Кад престану функције неког лица које ужива привилегије и имуни-тете, те привилегије и имунитети, по правилу, престају у тренутку кад то лице напусти земљу или по истеку разумног рока који му је дат у ту свр-ху. Међутим, имунитет остаје за радње које је то лице учинило у вршењу својих функција као члан мисије.

3. У случају смрти неког члана мисије, чланови његове породице и даље уживају привилегије и имунитете на које имају право до истека раз-умног рока који је потребан да напусте ту територију.

4. У случају смрти неког члана мисије који није био држављанин се-дишта или у њој није имао стално пребивалиште, или неког члана његове породице који је припадао његовом домаћинству, држава седишта одобра-ва изношење покретне имовине покојника, осим предмета који су стечени у тој земљи, а њихов је извоз био забрањен у тренутку његове смрти. Неће се наплаћивати разне наследне таксе на покретну имовину која се у држави седишта налази једино због тога што је покојник боравио у тој држави као члан мисије или као члан породице неког члана мисије.

Члан 39.Професионална или трговачка делатност

1. Шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије не смеју у држа-ви седишта вршити професионалну или трговачку делатност ради личне зараде.

2. Чланови административно-техничког особља и лица која припадају домаћинству неког члана мисије у вршењу професионалне или трговачке делатности ради личне зараде не уживају никакве привилегије или иму-нитете у погледу радњи које обављају у току или у вези са таквом делатно-шћу, с изузетком кад држава седишта даје такве привилегије и имунитете.


Члан 40.Престанак функција

Функција шефа мисије или члана дипломатског особља мисије прес-таје, између осталог:

a) нотификацијом државе именовања организацији о престанку њи-хове функције;

б) ако је представништво коначно или привремено опозвано.

Члан 41.Заштита просторија, имовине и архиве

1. Кад се мисија привремено или коначно опозове, држава седишта је дужна да поштује и штити просторије, имовину и архиву мисије. Др-жава именовања дужна је да предузме све потребне мере да државу се-дишта што пре ослободи ове посебне обавезе. Она може поверити заш-титу просторија, имовине и архиве мисије организацији, уколико се она сагласи с тим, или некој трећој држави, прихватљивој за државу имено-вања.

2. На молбу државе именовања, држава седишта пружа истој олакши-це за превоз имовине и архиве мисије са територије државе седишта.

ДЕО IIIДЕЛЕГАЦИЈЕ ПРИ ОРГАНИМА И НА КОНФЕРЕНЦИЈАМА

Члан 42.Упућивање делегација

1. Држава може упутити делегацију у орган или на конференцију у складу с правилима делегације.

2. Две или више држава могу упутити исту делегацију у орган или на конференцију у складу с правилима организације.

Члан 43.Именовање чланова делегације

Под резервом одредаба чл. 46. и 73. ове конвенције, држава именовања може слободно именовати чланове своје делегације.

Члан 44.Пуномоћје делегата

Акредитиве шефу делегације и другим делатностима издаје шеф држа-ве, шеф владе, министар иностраних послова или, ако допуштају правила организације или правила процедуре конференције, надлежни орган држа-ве именовања. Они се упућују према конкретном случају организацији или конференцији.

Прилози 275

Члан 45.Састав делегације

Осим шефа делегације, у делегацији могу бити други делегати, дипло-матско особље, административно-техничко особље и послужно особље.

Члан 46.Број чланова делегације

Број чланова делегације не треба да пређе границе разумног и нормал-ног, с тим што у сваком конкретном случају треба водити рачуна о функ-цијама органа или задацима конференције, о потребама поједине делега-ције, као и о околностима и условима у држави седишта.

Члан 47.Обавештење

1. Држава именовања обавештава организацију, односно конферен-цију о:

a) саставу делегације, укључујући податке о функцијама, звањима и ранг-листи чланова делегације и о свакој каснијој измени;

б) доласку и коначном одласку сваког лица и о престанку његових функција у делегацији;

в) доласку и коначном одласку сваког лица које прати члана делега-ције;

г) запошљавању и отпуштању из службе лица са пребивалиштем у држави седишта у својству чланова особља делегације или лица запослених у приватној служби;

д) адреси просторија делегације и приватном смештају који ужива неповредивост на основу члана 59. ове конвенције, као и у другим подацима који би могли да буду потребни за утврђивање где се налазе такве просторије и станови.

2. Кад год је то могуће, обавештења о доласку и коначном одласку дају се, такође, и унапред.

3. Организација, односно конференција преноси држави седишта оба-вештења из ст. 1. и 2. овог члана.

4. Држава именовања такође може поднети држави седишта оба-вештења из ст. 1. и 2. овог члана.

Члан 48.Вршилац дужности шефа делегације

1. Ако је шеф делегације одсутан или није у могућности да врши своје функције, тај шеф делегације или, ако он није у могућности, надлежни ор-ган државе именовања одређује између осталих делегата једног вршиоца дужности шефа делегације. Име вршиоца дужности шефа делегације саоп-штава се организацији или конференцији.


2. Ако у делегацији нема другог делегата који би могао вршити дуж-ност шефа делегације, у ту сврху се може именовати друго лице. У том слу-чају се акредитиви морају издати и доставити у складу с чланом 44. ове конвенције.

Члан 49.Редослед првенства

Редослед првенства међу делегацијама одређује се по азбучном реду назива држава који се примењује у организацији.

Члан 50.Статус шефа државе и личности високог ранга

1. Шеф државе или сваки члан колегијалног органа који врши функ-цију шефа државе у складу са уставом дотичне државе, кад предводи деле-гацију, ужива у држави седишта или трећој држави олакшице, привилегије и имунитете који се признају шефовима држава на основу међународног права, поред оних који му се дају на основу ове конвенције.

2. Кад шеф владе, министар иностраних послова или неко друго лице високог ранга предводи делегацију или је њен члан, он у држави седишта или у трећој држави ужива олакшице, привилегије и имунитете који се тим лицима признају на основу међународног права, поред онога што се предвиђа овом конвенцијом.

Члан 51.Опште одредбе

1. Држава седишта даје делегацији све потребне олакшице за извр-шење њених задатака.

2. Организација, односно конференција пружа помоћ делегацији у до-бијању тих олакшица и даје делегацији оне олакшице које су у њеној на-длежности.


На захтев државе именовања држава седишта, по потреби, организа-ција или коференција указаће помоћ делегацији да под разумним условима добије просторије за делегацију и прикладан смештај за своје чланове.

Члан 53.Помоћ у погледу привилегија и имунитета

1. Организација, односно организација и конференција, по потреби, помажу држави именовања, њеној делегацији и члановима њене делегације да остваре привилегије и имунитете предвиђене овом конвенцијом.

2. Организација, односно организација и конференција, по потреби, помажу држави седишта да обезбеди да држава именовања, њене делега-

Прилози 277

ције и чланови њене делегације изврше своје обавезе у погледу привиле-гија и имунитета предвиђених овом конвенцијом.

Члан 54.Ослобођење просторија од опорезивања

1. Држава именовања или сваки члан делегације који иступа у њено име, ослобађа се од свих државних, регионалних или општинских пореза и такса на просторије делегације, осим оних које представљају накнаду за посебне услуге.

2. Пореско ослобођење предвиђено овим чланом не односи се на оне порезе и таксе који по законима државе седишта падају на терет лица која су сауговорачи државе именовања или члана делегације.

Члан 55.Неповредивост архиве и докумената

Архива и документи делегације неповредиви су у свако доба и ма где се налазили.


Под резервом својих закона и прописа који се односе на зоне у које је улаз забрањен или посебно регулисан из разлога државне безбедности, држава седишта обезбеђује свим члановима делегације слободу кретања и путовања на својој територији онолико колико је потребно за извршење функције делегације.


1. Држава седишта дозвољава и штити слободно општење делегације за све службене сврхе. У општењу са владом државе именовања, њеним сталним дипломатским мисијама, конзулатима, стралним мисијама, стал-ним мисијама посматрача, специјалним мисијама, другим делегацијама и делегацијама посматрача, без обзира на то где се налазе, делегација се може користити свим прикладним средствима општења, укључујући курире и поруке кодексом или шифром. Међутим, делегација може поставити и ко-рист у отпремну радио-станицу само уз пристанак државе седишта.

2. Службена преписка делегације је неповредива. Под службеном пре-писком се подразумева сва преписка која се односи на делегацију и њене функције.

3. Кад је могуће, делегација се може користити средствима општења, између осталог, дипломатском поштом и курирским услугама сталног ди-пломатског представништва, конзулата, сталне мисије или сталне мисије посматрача државе именовања.

4. Вализа делегације не сме се ни отварати ни задржавати.


5. Пакети који сачињавају вализу делегације треба да носе видљиве спољне ознаке о својој природи и смеју садржавати само оне документе или предмете који су намењени за службену употребу делегације.

6. Курир делегације, који мора бити снабдевен службеним документом којим се потврђује његово својство и означава број пакета који сачиња-вају вализу, у вршењу својих функција ужива заштиту државе седишта. Он ужива неприкосновеност своје личности и не може бити подвргнут никак-вој врсти хапшења или притвора.

7. Држава именовања или делегација може именовати ad hoc курире делегације. У том случају одредбе става 6. овог члана се исто тако при-мењују, осим кад имунитети који су ту поменути престану да се примењују онда кад ad hoc курир преда примаоцу вализу делегације која му је била поверена.

8. Вализа делегације може се поверити капетану брода или заповед-нику трговачког ваздухоплова који треба да приспе на дозвољено место уласка. Он треба да буде снабдевен службеним документом у коме је назна-чен број пакета који сачињавају вализу, али се он не сматра куриром деле-гације. По споразуму са надлежним органима државе седишта, делегација може послати једног од својих чланова да непосредно и слободно преузму пошту од капетана брода или заповедника ваздухоплова.

Члан 58.Неприкосновеност личности

Личност шефа делегације, осталих делегата и чланова дипломатског особља је неприкосновена. Они не могу бити подвргнути никаквом хап-шењу или притвору. Држава седишта је дужна да се према њима односи с дужним поштовањем и да предузима све потребне мере да спречи сваки напад на њихову личност, слободу и достојанство, као и да судски гони и кажњава лица која су извршила такав напад.

Члан 59.Неповредивост приватног смештаја и имовине

1. Приватни смештај шефа делегације, осталих делегата и чланова ди-пломатског особља има неповредивост и заштиту.

2. Документи, преписка и – под резервом члана 60. став 2. ове конвен-ције – имовина шефа делегације и осталих делегата и чланова дипломат-ског особља делегације – такође имају неповредивост.


1. Шеф делегације, остали делегати и чланови дипломатског особља де-легације уживају имунитет од кривичног судства државе седишта, као и од њеног грађанског и управног судства у погледу свих радњи учињених приликом вршења службених функција.

Прилози 279

2. Против ових лица не могу се предузимати никакве мере извршења уколико се не могу спровести без повреде њихових права наведених у чл. 58. и 59. ове конвенције.

3. Ова лица нису обавезна да сведоче.4. Ништа у овом члану не ослобађа ова лица од грађанског и управног

судства државе седишта у погледу тужби за накнаду штете до које је дошло услед несрећног случаја извазваног возилом, бродом или ваздухопловом којим су се користила или који су поседовала дотична лица уколико се ти трошкови не могу надокнадити од организације осигурања.

5. Имунитет ових лица од судства државе седишта не ослобађа их од судства државе именовања.


1. Држава именовања може се одрећи судског имунитета шефа делега-ције, осталих делегата и чланова дипломатског особља делегације и лица која уживају имунитет на основу члана 66. ове конвенције.

2. Одрицање увек мора бити изрично.3. Ако било које лице поменуто у ставу 1. овог члана покрене судски

поступак, оно се више не може позивати на судски имунитет у погледу противзахтева непосредно везаног за основни захтев.

4. Сматра се да одрицање од судског имунитета у погледу неке грађан-ске тужбе или захтева у управном поступку не подразумева одрицање од имунитета у погледу извршења пресуде, за које је потребно посебно одри-цање.

5. Уколико се држава именовања не одрекне имунитета било којег лица поменутог у ставу 1. овог члана у погледу неке грађанске тужбе, она ће уло-жити све напоре да се спор правично реши.

Члан 62.Ослобођење од законских прописа о социјалном осигурању

1. Под резервом одредбе става 3. овог члана у погледу службе за др-жаву именовања, шеф делегације, остали делегати и чланови дипломатског особља делегације ослобађају се прописа о социјалном осигурању који могу бити на снази у држави седишта.

2. Ослобођење предвиђено у ставу 1. овог члана примењује се, исто тако, на лица која се налазе искључиво у приватној служби шефа делега-ције, осталих делегата или члана дипломатског особља делегације, под ус-ловом:

a) да та запослена лица нису држављани државе седишта или да не-мају стално пребивалиште у тој држави и

б) да подлеже прописима осигурања који могу бити на снази у држави седишта или у некој трећој држави.


3. Шеф делегације, остали делегати и чланови дипломатског особља делегације код којих су запослена лица на која се не односи ослобођење предвиђено у ставу 2. овог члана, поштују обавезе које послодавцу намећу прописи социјалног осигурања државе седишта.

4. Ослобођење предвиђено у ст. 1. и 2. овог члана не искључује добро-вољно учешће у систему социјалног осигурања државе седишта, уколико та држава одобрава такво учешће.

5. Одредбе овог члана не задиру у раније закључене двостране или ви-шестране споразуме о социјалном осигурању и не спречавају да се доцније закључе такви споразуми.

Члан 63.Ослобођење од пореза и такса

a) Шеф делегације, остали делегати и чланови дипломатског особља делегације ослобађају се, по могућности, свих пореза и такса, лич-них и имовинских, државних и регионалних и општинских, осим:

б) посредних пореза који су по свом карактеру обично укључени у цену робе или услуга;

в) пореза и такса на приватну непокретну имовину на територији др-жаве седишта, осим ако дотично лице располаже овом имовином у име државе именовања, а за потребе делегације;

г) таксе на оставштину или наследство које убира држава седишта, под резервом одредаба члана 68. став 4. ове конвенције;

д) пореза и такса на личне приходе који потичу из државе седишта и пореза на капитал који се наплаћују на улагања извршена у трго-вачка предузећа у држави седишта;

ђ) пореза који убирају за посебне услуге;е) такса за регистрацију, судских или бележничких такса, хипотекар-

них такса или такса у таксеним маркама кад се ради о непокретној имовини, под резервом одредаба члана 54. ове конвенције.

Члан 64.Ослобођење од личних давања

Држава седишта ослобађа шефа делегације и остале делегате и чланове дипломатског особља делегације свих личних давања и сваке јавне службе било каквог карактера, затим војних намета, као што су реквизиција, кон-трибуција и војни смештај.

Члан 65.Ослобођење од царина и царинског прегледа

1. Према одредбама својих закона и прописа који могу бити донети, држава седишта одобрава увоз и ослобођење од царина, такса и других дажбина какви они били, осим од трошкова за ускладиштење, превоз и сличне услуге.

Прилози 281

a) на предмете намењене за службену употребу делегације;б) на предмете намењене за личну употребу шефа делегације или

било ког другог делегата или члана дипломатског особља делега-ције које је увезао у свом личном пртљагу приликом првобитног доласка на територију државе седишта ради учествовања на засе-дању органа или конференције.

2. Шеф делегације, остали делегати и чланови дипломатског особља делегације ослобођени су прегледа личног пртљага, уколико не постоје озбиљни разлози за претпоставку да тај пртљаг садржи предмете који не уживају ослобођење предвиђено у ставу 1. овог члана или предмете чији је увоз или извоз законом забрањен или подлеже карантинским прописима државе седишта. У том случају се преглед пртљага може извршити само у присуству лица које ужива ослобођење или његовог овлашћеног представ-ника.

Члан 66.Привилегије и имунитети других лица

1. Чланови породице шефа делегације који га прате и чланови породи-це осталих делегата или чланови дипломатског особља делегације који их прате, уколико нису држављани државе седишта или у њој немају стално пребивалиште, уживају привилегије и имунитете поменуте у чл. 58, 60. и 64. и члану 65. ст. 1. б) и 2. ове конвенције и ослобођење од обавезе регис-тровања странаца.

2. Чланови административно-техничког особља делегације, уколико нису држављани државе седишта или у њој немају стално пребивалиште, уживају привилегије и имунитете поменуте у чл. 58, 59, 60, 62, 63. и 64. ове конвенције. Они такође уживају привилегије поменуте у члану 65. став 1. б) ове конвенције у погледу предмета увезених у њиховом личном пртља-гу приликом њиховог првог доласка на територију државе седишта ради учествовања на заседању органа или конференције. Чланови породице члана аминистративно-техничког особља која га прате, уколико нису др-жављани државе пријема или у њој немају стално пребивалиште, уживају привилегије и имунитете поменуте у чл. 58, 60. и 64. и члану 65. став 1. б) ове конвенције у мени која је предвиђена за такве чланове особља.

3. Чланови послужног особља делегације који нису држављани државе пријема или у њој немају стално пребивалиште уживају исте имунитете у погледу поступака учињених у вршењу својих функција као и чланови административно-техничког особља делегације, ослобођени су од пореза и такса на плате које примају за своју службу и уживају ослобођење од за-конских прописа о социјалном осигурању предвиђено у члану 62. ове кон-венције.

4. Лица запослена у приватној служби чланова делегације, уколико нису држављани државе седишта или у њој немају стално пребивалиште,


ослобођена су пореза и такса на плате које примају за своју службу. У сва-ком другом погледу она могу уживати привилегије и имунитете само у оној мери у којој дозволи држава седишта. Међутим, држава седишта тре-ба своју јурисдикцију над тим лицима да врши тако да не омета делегацију у вршењу њених задатака.

Члан 67.Држављани државе седишта и лица која имају стално пребивалиште у

држави седишта1. Изузев кад држава седишта даје допунске привилегије и имунитете,

шеф делегације или неки други делегат или члан дипломатског особља де-легације који је држављанин државе седишта или у њој има стално преби-валиште ужива само судски имунитет и неприкосновеност у погледу служ-бених радњи учињених у вршењу својих функција.

2. Остали чланови особља делегације и лица запослена у приватној служби који су држављани државе седишта или у њој имају стално пре-бивалиште уживају привилегије и имунитете само у оној мери у којој им дозволи држава седишта. Међутим, држава седишта је дужна да врши ју-рисдикцију над тим лицима без непотребног ометања делегације у вршењу њених задатака.

Члан 68.Трајање привилегија и имунитета

1. Свако лице које има право на привилегије и имунитете користи се њима од тренутка кад ступи на територију државе седишта ради учешћа у раду заседања органа или конференције или, ако се већ налази на тој те-риторији, од тренутка кад организација, конференција или држава имено-вања нотификују његово именовање држави седишта.

2. Кад престану функције неког лица које ужива привилегије и имуни-тете, те привилегије и имунитети, по правилу, престају у тренутку кад то лице напусти земљу или по истеку разумног рока који му је дат у ту свр-ху. Међутим, имунитет остаје за радње које је то лице учинило у вршењу својих функција као члан делегације.

3. У случају смрти неког члана делегације, чланови његове породице и даље уживају привилегије и имунитете на које имају право до истека раз-умног рока који је потребан да напусте ту територију.

4. У случају смрти неког члана делегације који није био држављанин државе седишта или у њој није имао стално пребивалиште, или члана ње-гове породице која га прати, држава седишта одобрава изношење покретне имовине покојника, осим предмета који су стечени у тој земљи, а њихов извоз био забрањен у тренутку његове смрти. Неће се наплаћивати никак-ве наследне таксе за покретну имовину која се у држави седишта налази једино због тога што је покојник боравио у тој држави као члан делегације или као члан породице неког од чланова делегације.

Прилози 283

Члан 69.Престанак функција

Функције шефа делегације или било којег другог делегата или члана дипломатског особља делегације престају, између осталог:

a) нотификацијом државе именовања организацији или конферен-цији о престанку њихове функције;

б) завршетком заседања органа или конференције.

Члан 70.Заштита просторија, имовине и архиве

1. По завршетку заседања органа или конферецније, држава седишта дужна је да поштује и штити просторије делегације док се њима користи, као и имовину и архиву делегације. Држава именовања дужна је да предуз-ме све потребне мере да што пре ослободи државу седишта ове посебне обавезе.

2. На молбу државе именовања, држава седишта пружа истој олакши-це за превоз имовине и архиве делегације са територије државе седишта.

ДЕО IVДЕЛЕГАЦИЈЕ ПОСМАТРАЧА ПРИ ОРГАНИМА И НА

КОНФЕРЕНЦИЈАМА

Члан 71.Слање делегације посматрача

Држава може упутити делегацију посматрача у орган или на конфе-ренцију у складу са правилима организације.

Члан 72.Опште одредбе које се односе на делегације посматрача

Одредбе чл. 43. до 70. ове конвенције односе се на делегације посма-трача.

ДЕО VОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Члан 73.Држављанство чланова мисије, делегације

или делегације посматрача1. Шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије, шеф делега-

ције, остали делегати и чланови дипломатског особља делегације, шеф де-легације посматрача, други делегати посматрачи и чланови дипломатског особља делегације посматрача, у принципу, треба да буду држављани др-жаве именовања.


2. Шеф мисије и чланови дипломатског особља мисије могу се имено-вати из реда држављана државе седишта само уз сагласност односне држа-ве, а та сагласност се у свако доба може повући.

3. Ако се шеф делегације, неки други делегат или члан дипломатског особља делегације или шеф делегације посматрача или неки делегат пос-матрача или члан дипломатског особља делегације посматрача именује из реда држављана државе седишта, сагласност ове државе се подразумева ако је обавештена о именовању грађанина државе седишта, а није на то дала никакав одговор.

Члан 74.Законодавство које се тиче стицања држављанства

Чланови мисије, чланови делегације или чланови делегације посма-трача који нису држављани државе седишта и чланови њихових породица који припадају њиховом домаћинству или који их прате, не стичу држа-вљанство државе седишта искључиво дејством закона те државе.

Члан 75.Привилегије и имунитети у случају истовременог вршења више

функцијаКад се чланови сталне дипломатске мисије или конзулата у држави

седишта укључују у састав мисије, делегације или делегације посматрача, они, осим привилегија и имунитета који им припадају на основу ове кон-венције, задржавају и привилегије и имунитете који им припадају као чла-новима дипломатске мисије или конзулата.

Члан 76.Сарадња између државе именовања и државе седишта

Кад год је потребно и у мери која не омета независно вршење функ-ције мисије, делегације или делегације посматрача, држава именовања што потпуније сарађује са државом седишта приликом вођења истраге или суд-ског гоњења који се врше у складу с одредбама чл. 23, 28, 29. и 58. ове кон-венције.

Члан 77.Поштовање закона и прописа државе седишта

1. Не дирајући у њихове привилегије и имунитете, сва лица која ужи-вају те привилегије и имунитете дужна су да поштују законе и прописе др-жаве седишта. Она су такође дужна да се не мешају у унутрашње ствари те државе.

2. У случају да лице које ужива судски имунитет озбиљно и очиглед-но крши кривично законодавство државе седишта, држава именовања је дужна, уколико се не одрекне имунитета дотичног лица, да га опозове, да прекине његове функције у мисији, делегацији или делегацији посматра-

Прилози 285

ча или да предузме мере за његов одлазак, зависно од околности. Држава именовања ће предузети исте мере у случају озбиљног и очигледног ме-шања у унутрашње ствари државе седишта. Одредбе овог става не односе се на радње које је односно лице предузело у вршењу функција мисије или задатака делегације или делегације посматрача.

3. Просторије мисије и просторије делегације не смеју се користити у сврхе које су неспојиве с вршењем функција мисије или извршењем зада-така делегације.

4. Не може се тумачити да било која одредба овог члана брани држа-ви седишта да предузима све мере које су потребне за заштиту њених ин-тереса. У том случају држава седишта ће, не дирајући у одредбе чл. 84. и 85. ове конвенције, на одговарајући начин обавити саветовање с државом именовања, како би се обезбедило да се таквим мерама не омета нормално функционисање мисије, делегације или делегације посматрача.

5. Мере предвиђене у ставу 4. овог члана предузимају се по одобрењу министра иностраних послова или другог надлежног министра, у складу с уставним прописима државе седишта.

Члан 78.Осигурање од одговорности у односу на трећа лица

Чланови мисије, делегације или делегације посматрача извршавају све обавезе које предвиђају закони и прописи државе седишта у погледу оси-гурања од одговорности у односу на трећа лица за сва превозна средства, бродове и ваздухоплове којима се користе или које поседују.

Члан 79.Долазак на територију државе седишта

1. Држава седишта дозвољава улазак на своју територију:a) члановима мисије или члановима њихових породица који припа-

дају њиховом домаћинству;б) члановима делегације или члановима њихових породица који их

прате;в) члановима делегације посматрача и члановима њихових породица

који их прате.2. Визе, уколико су обавезне, издаће се у најкраћем року сваком лицу

поменутом у ставу 1. овог члана.

Члан 80.Олакшице приликом одласка

Ако се држави седишта упути захтев, она ће лицима која уживају при-вилегије и имунитете, а нису држављани државе седишта, као и члановима њихових породица, без обзира на њихово држављанство, пружити олак-шице приликом одласка са њене територије.


Члан 81.Транзит преко територије треће државе

1. Ако шеф мисије или члан дипломатског особља мисије, шеф деле-гације, неки други делегат или члан дипломатског особља делегације, шеф посматрача, неки други делегат посматрач или члан дипломатског особља делегације посматрача путује преко територије или се налази на терито-рији треће државе која му је издала визу, уколико је та виза обавезна, ради наступања на дужност или поновног преузимања функције или повратка у своју земљу, трећа држава ће му пружити неприкосновеност и друге иму-нитете потребне за обезбеђење његовог транзита.

2. Одредба става 1. овог члана такође се односи на:a) чланове породице шефа мисије или члана дипломатског особља

мисије који припадају њеовом домаћинству и који уживају при-вилегије и имунитете, без обзира на то да ли путују заједно с њим или одвојено да би му се придружили или вратили у земљу;

б) чланове породице шефа делегације, осталих делегата или члана дипломатског особља делегације који га прати и који уживају при-вилегије и имунитете, без обзира да ли путују заједно с њим или одвојено да би му се придружили или вратили у земљу;

в) чланове породице шефа делегације посматрача, другог делегата посматрача или члана дипломатског особља делегације посматра-ча који га прате и који уживају привилегије и имунитете, без об-зира на то да ли путују заједно с њим или одвојено да би му се придружили или вратили у земљу.

3. У околностима које су сличне околностима наведеним у ст. 1. и 2. овог члана треће државе неће ометати транзит преко своје територије чла-новима административно-техничког или послужног особља и члановима њихових породица.

4. Треће државе дају службеној преписци и другим званичним саоп-штењима, укључујући поруке кодексом и шифром, исте слободе и заштиту које је и држава седишта дужна да пружа на основу ове конвенције. Кури-рима мисије, делегације или делегације посматрача, којима је издата виза, уколико је потребно, и вализи мисије делегације или делегације посматра-ча у транзиту оне пружају исту неприкосновеност и заштиту коју је држа-ва седишта дужна да пружи на основу ове конвенције.

5. Обавезе трећих држава, предвиђене у ст. 1, 2, 3. и 4. овог члана, одно-се се и на лица поменута у односним ставовима и на службена саопштења и вализу мисије, делегације или делегације посматрача који су се затекли на територији треће државе услед више силе.

Члан 82.Непризнавање држава или влада или непостојање

дипломатских или конзуларних односа1. На права и обавезе државе седишта и државе именовања предвиђе-

не овом конвенцијом не утиче ни одбијање једне од тих држава да призна

Прилози 287

другу државу или њену владу, ни непостојање или прекид дипломатских или конзуларних односа између њих.

2. Успостављање или одржавање мисије, упућивање или присуство-вање делегације или делегације посматрача или било какав поступак у при-мени ове конвенције не подразумева само по себи признавање од стране државе седишта, државе именовања или њене владе, нити пак признавање од стране државе именовања, државе седишта или њене владе.

Члан 83.Недискриминација

У примени одредаба ове конвенције не сме се правити никаква дис-криминација.

Члан 84.Саветовање

Ако између две или више држава чланица дође до спора у вези с при-меном или тумачењем ове конвенције, на молбу једне од њих, приступиће се саветовању. На молбу било које стране у спору биће позвана организа-ција или конференција да учествује на саветовању.

Члан 85.Поступак измирења

1. Ако се спор не реши на саветовању поменутом у члану 84. ове кон-венције месец дана од дана кад је саветовање почело, свака држава која учествује на саветовању може изнети спор пред комисијом за измирење, која се формира у складу с одредбама овог члана, подношењем писменог саопштења организацији или осталим државама које учествују на савето-вању.

2. Свака комисија за измирење састоји се од три члана: два члана име-нују стране у спору, а председник се именује сходно ставу 3. овог члана. Свака држава чланица ове конвенције благовремено именује лице које је позвано да делује у својству члана те комисије. Она о том именовању из-вештава организацију код које се води списак именованих. Уколико држа-ва не обави именовање благовремено, она то може учинити у току самог поступка мирења, све до тренутка кад комисија почне да ради нацрт из-вештаја који је дужна да припреми у складу са ставом 7. овог члана.

3. Председника комисије бирају друга два члана. Ако месец дана после упућивања саопштења предвиђеног у ставу 1. овог члана друга два члана не постигну споразум, или ако једна страна у спору није искористила своје право да именује једног члана комисије, на захтев једне стране у спору председника именује главни усправни функционер организације. Имено-вање се мора извршити у року од месец дана после пријема таквог захтева. Главни управни функционер организације именује на место председника


квалификованог правника који не може бити ни функционер организације ни држављанин било које државе која је страна у спору.

4. Свако упражњено место попуњаваће се на исти начин као што је предвиђено за првобитно именовање.

5. Комисија почиње с радом чим се именује председник, чак и у случају да састав није попуњен.

6. Комисија утврђује своја правила о процедури, а одлуке и препору-ке доноси већином гласова. Она може препоручити организацији, уколико је организација за то овлашћена у складу са Повељом Уједињених нација, да затражи саветодавно мишљење од Међународног суда правде у погледу примене или тумачења ове конвенције.

7. Ако комисија у року од два месеца после именовања председника није у стању да постигне споразум између страна у спору, она је дужна да у што краћем року припреми извештај о свом раду и да га достави стра-нама у спору. Извештај мора садржати закључке комисије у погледу чиње-ница и правних питања, као и препоруке које је давала странама у спору да би допринела решењу спора. Рок од два месеца може се продужити од-луком комисије. Препоруке у извештају комисије не обавезују странке у спору ако их све стране у спору нису прихватиле. Међутим, свака страна у спору може дати једнострану изјаву да ће се придржавати препорука из извештаја које се на њу односе.

8. Одредбе претходних ставова овог члана не сметају да се утврди неки други погодан поступак за решавање спорова који се појаве у вези с при-меном или тумачењем ове конвенције, или да се између страна у спору по-стигне споразум о решавању спора према поступку прихваћеном у органи-зацији или према неком другом поступку.

9. Овај члан не утиче на одредбе о решењу спорова које су садржане у важећим међународним споразумима закљученим између држава или из-међу држава и међународних организација.

ДЕО VIЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 86.Потписивање

Ова конвенција је отворена за потписивање свим државама до 30. сеп-тембра 1975. године у Савезном министарству иностраних послова Репу-блике Аустрије, а потом до 30. марта 1976. године у седишту Организације Уједињених нација у Њујорку.

Члан 87.Ратификација

Ова конвенција подлеже ратификацији. Инструмент о ратификацији депоноваће се код генералног секретара Организације Уједињених нација.

Прилози 289

Члан 88.Приступање

Ова конвенција је отворена за приступање свим државама. Инстру-менти о приступању депоноваће се код генералног секретара Организације Уједињених нација.

Члан 89.Ступање на снагу

1. Ова конвенција ступа на снагу тридесет дана после дана депоновања тридесет петог инструмента о ратификацији или приступању.

2. За сваку државу која буде ратификовала конвенцију или јој буде приступила после депоновања тридесетпетог инструмента о ратификацији или приступању. Конвенција ступа на снагу тридесет дана после депоно-вања инструмената о ратификацији или приступању од стране те државе.

Члан 90.Извршење одредаба од стране организација

После ступања на снагу ове конвенције надлежни орган међународне организације универзалног карактера може донети одлуку да примењује одговарајуће одредбе Конвенције. Организација ће о тој одлуци нотифико-вати држави пријема и депозитару конвенције.

Члан 91.Нотификација депозитара

1. Генерални секретар Организације Уједињених нација, као депозитар, обавестиће све државе:

a) о чињеницама потписивања Конвенције и депоновања инструме-ната о ратификацији или приступању сходно чл. 86, 87. и 88. ове конвенције;

б) датуму ступања на снагу Конвенције сходно чл. 89. ове конвенције;в) о свакој одлуци о којој је обавештен сходно члану 90. ове конвенције.2. Генерални секретар Организације Уједињених нација ће обавешта-

вати, по потреби, све државе о другим актима и нотификацијама или сао-пштењима које се односе на ову конвенцију.

Члан 92.Веродостојност текстова

Оригинал ове конвенције, чији су текстови на енглеском, шпанском, кинеском, руском и француском језику подједнако веродостојни, биће де-понован код генералног секретара Организације Уједињених нација, који ће свим државама доставити оверене копије.

Сачињено у Бечу 14. марта 1975. године.5

5 Међународни уговори, Службени лист СФРЈ, 3/1977.


КОНВЕНЦИЈА О ПРИВИЛЕГИЈАМА И ИМУНИТЕТИМАУЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ОД 13. ФЕБРУАРА 1946. ГОДИНЕ

Члан I – Правно лицеОдељак 1. Организација Уједињених нација је правно лице. Она може:

а) да закључује уговоре; б) да стиче покретна и непокретна добра; в) да иступа пред судовима.

Члан II – Имовина, фондови и потраживањаОдељак 2. Организација Уједињених нација, њена имовина и потражи-

вање, ма где се налазила и ма ко био њихов притежилац, уживају судски имунитет, изузев ако Организација изричито од њега не одустане у једном посебном случају. Подразумева се, међутим, да одустајање не може да се протегне на извршне мере.

Одељак 3. Просторије Организације су неповредиве. Њена имовина и потраживања, ма где се она налазила и ма ко био њихов притежилац, не могу бити предмет преметачине, реквизиције, заплене, експропријације или ма ког другог облика извршне, административне, судске или законо-давне принудне мере.

Одељак 4. Архива Организације и, уопште, сви документи који јој при-падају или које она држи, неповредиви су, ма где се налазили.

Одељак 5. Не подлежући никаквој финансијској контроли, финан-сијској уредби или мораторијуму ма какве врсте а) Организација може да има фондове, злато или ма које девизе и да има отворене рачуне у ма којој монети; б) Организација може слободно да врши трансфер својих фондо-ва, свог злата или својих девиза из једне земље у другу или унутар било које земље и да промени све девизе које има у ма коју другу монету.

Одељак 7. Организација Уједињених нација, њена потраживања, при-ходи и друга имовина биће: а) ослобођени сваког непосредног пореза. Под-разумева се, међутим, да Организација не може да тражи ослобођење од дажбина које не би прекорачиле обичне наплате за јавне службе; б) осло-бођени свих царина као и свих увозних и извозних дажбина и ограничења у погледу предмета увезених или извезених од стране Организације Ује-дињених нација за њену употребу. Подразумева се, међутим, да предмети увезени без наплате царина неће бити продати на територији земље у коју су увезени, изузев под условима које је прихватила Влада те земље; в) ос-лобођени свих увозних и извозних забрана и ограничења у погледу њених публикација.

Члан III – Олакшице у погледу комуникацијаОдељак 9. За своје службене комуникације Организација Уједињених

нација уживаће на територији сваке чланице у најмању руку тако повољан поступак као што је поступак који се примењује на ма коју другу владу, подразумевајући ту и дипломатску мисију, односно приоритете, тарифе и

Прилози 291

таксе за поштанске пошиљке, каблограме, телеграме, радио-телеграме, те-лефотографије, телефонске везе и за друге начине комуникација, као и у погледу новинарске тарифе за обавештавање штампе и радија. Службена преписка и други начини службених комуникација Организације не под-лежу цензури.

Одељак 10. Организација Уједињених нација имаће право на употребу шифре као и на слање и примање поште по куририма или у вализама које ће уживати исте привилегије и имунитете као и дипломатски курири и ди-пломатске вализе.

Члан IV – Представници чланицаОдељак 11. Представници чланица при главним и помоћним органи-

зацијама Уједињених нација и на конференцијама које сазивају Уједињене нације уживаће за време вршења дужности у току путовања у место или из места где се одржава састанак, следеће привилегије и имунитете:

а) имунитет од личног хапшења или задржавања и заплене њиховог личног пртљага као и, уколико се тиче њиховог деловања у својству пред-ставника (подразумевајући ту говор и писање), сваки судски имунитет;

б) неприкосновеност свих писмена и докумената;в) право употребе шифре као и право примања докумената или препи-

ске по куриру или у запечаћеним вализама;г) ослобођење за њих и њихове брачне другове у погледу свих ограни-

чења усељавања, свих формалности пријављивања странаца и свих обавеза националне службе у земљама које они посећују или кроз које пролазе вр-шећи своје функције;

д) исте олакшице у погледу монетарних или девизних прописа које ду дате представницима страних влада који се налазе у привременој званич-ној мисији;

ђ) исте имунитете и олакшице у погледу њиховог личног пртљага као што имају и дипломатски агенти и

е) оне привилегије, имунитете и олакшице који нису у опреци са горе изложеним а које уживају дипломатски агенти, изузев права тражења ос-лобођења од царине на увежене предмете (изузев оних који чине саставни део њиховог личног пртљага), трошарина или прометних такса на увезене предмете.

Одељак 12. Да би се представницима чланица код главних или помоћ-них органа Уједињених нација и на конференцијама сазваним од Органи-зације осигурала потпуна слобода говора и потпуна независност у вршењу њихових функција, они ће и даље уживати судски имунитет у погледу го-вора и писања или њихове делатности за вршење њихових функција чак и када престану да буду представници чланица.

Одељак 13. У случају да је примена неке дажбине везана за место стал-ног боравка онога на кога се примењује, време које ће представници код главних и помоћних органа Уједињених нација и на конференцијама саз-


ваним од Организације Уједињених нација провести на територији једне државе чланице ради вршења својих функција неће се сматрати као време сталног боравка.

Одељак 14. Привилегије и имунитети су дати представницима чланица не ради њихове личне користи, већ с циљем да се осигура потпуно неза-висно вршење њихових функција у вези са Организацијом. Према томе, једна чланица има не само право већ и дужност да одузме имунитет своме представнику у свим случајевима у којима би, по њеном мишљењу, имуни-тет спречавао да правда буде задовољена и у којима имунитет може бити дигнут без штете по циљ за који је дат.

Одељак 15. Одредбе одељка 11, 12 и 13 не примењују се на једног пред-ставника у односу на власти државе чији је он држављанин или коју он сада представља или чији је представник био.

Одељак 16. Израз „представници“ употребљен у овом члану обухвата све делегате, заменике делегата, саветнике, техничке стручњаке и секретаре делегације.

Члан V – ФункционериОдељак 17. Генерални секретар одредиће категорије функционера на

које ће се примењивати одредбе овог члана као и члана VII. Он ће поднети Генералној скупштини њихову листу, а затим ће о томе обавестити владе свих чланица. Имена функционера који улазе у те категорије биће перио-дично саопштаване владама чланица.

Одељак 18. Функционери Организације Уједињених нација:а) уживаће судски имунитет за обављане послове које су извршили у

службеном својству (подразумевајући ту говор и писање);б) биће ослобођени сваког пореза на плату и хонораре примљене од

Организације Уједињених нација;в) биће ослобођени свих обавеза које се односе на националну службу;г) на њих се неће примењивати, као ни њихове брачне другове и чла-

нове њихове породице које они издржавају, одредбе којима се ограничава усељавање нити формалности пријављивања странаца;

д) уживаће у погледу девизних олакшица исте привилегије као и функ-ционери сличног ранга који припадају дипломатским мисијама акредито-ваним код дотичне владе;

ђ) у доба међународне кризе уживаће и њихови брачни другови и чла-нови њихове породице које они издржавају исте олакшице и репатрирања као дипломатски представници;

е) имаће право да, не наплаћују царину, увезу свој намештај и своје личне ствари приликом првог доласка на дужност у дотичну земљу.

Одељак 19. Поред привилегија и имунитета предвиђених у одељку 18, Генерални секретар и сви његови помоћници и њихови брачни другови и

Прилози 293

малолетна деца уживаће привилегије, имунитете, ослобођења и олакшице дате, према Међународном праву, шефовима дипломатских мисија.

Одељак 20. Привилегије и имунитети дати су функционерима једино у интересу Уједињених нација, а не ради њихове личне користи. Генерални секретар моћи ће и мораће да лиши имунитета функционера у свим слу-чајевима када би, по његовом мишљењу, тај имунитет спречавао да правда буде задовољена, уколико то не би шкодило интересима Организације. У погледу генералног секретара Савет безбедности је надлежан да га лиши имунитета.

Одељак 21. Организација Уједињених нација сарађиваће стално са над-лежним властима држава чланица да би се олакшало правилно функцио-нисање судства, да би се осигурало поштовање полицијских прописа и да би се избегла свака злоупотреба привилегија, имунитета и олакшица поме-нутих у овом члану.

Члан VI – Стручњаци које Организација Уједињених нацијашаље у мисије

Одељак 22. Стручњаци (који нису функционери о којима говори члан V) када обављају мисије за рачун Организације Уједињених нација уживају, за време трајања њихове мисије, рачунајући ту и трајање пута, привилегије и имунитете потребне за вршење својих функција у пуној независности, нарочито уживају следеће привилегије и имунитете:

а) имунитет од личног хапшења или задржавања и заплене њиховог личног пртљага;

б) судски имунитет за дела која су извршили у обављању своје мисије (подразумевајући ту говор и писање). Та лица задржаће овај имунитет чак и када буду престала да врше мисију за рачун Организације Уједињених нација;

в) неприкосновеност свих писмена и докумената;г) право употребе шифре, као и право примања поште куриром или

у запечаћеним вализама, у свом општењу са Организацијом Уједињених нација;

д) исте олакшице у погледу монетарних или девизних прописа, као и оне које су дате представницима страних влада у привременој службеној мисији;

ђ) исте имунитете и олакшице у погледу њиховог личног пртљага које имају и дипломатски агенти.

Одељак 23. Привилегије и имунитети дати су стручњацима у инте-ресу Организације Уједињених нација, а не ради њихове личне користи. Генерални секретар моћи ће и мораће да лиши имунитета датог једном стручњаку у свим случајевима када би, по његовом мишљењу, тај имунитет могао да спречи да правда буде задовољена и када он може бити укинут без штете по интересе Организације.


Члан VII – Laisser-passer Уједињених нацијаОдељак 24. Организација Уједињених нација можи ће издавати laisser-

passer својим функционерима. Власти држава чланица признаваће и ус-војиће ове laisser-passer као пуноважну путну исправу.

Одељак 27. Генерални секретар, његови помоћници и директори који путују за рачун Организације имају laisser-passer који им је она издала, уживаће олакшице као и шефови дипломатских мисија.

Одељак 28. Одредбе овог члана могу бити примењене на функционере истог ранга који припадају специјализованим агенцијама ако споразуми који на основу члана 63. Повеље одређују односе поменутих агенција садр-же одредбу у том смислу.6

ИЗ СПОРАЗУМА О ПРИВИЛЕГИЈАМА И ИМУНИТЕТИМА СУДИЈА И ЧИНОВНИКА СЕКРЕТАРИЈАТА МЕЂУНАРОДНОГ

СУДА ПРАВДЕ, ПОСТИГНУТОГ РАЗМЕНОМ ПИСАМА ИЗМЕЂУ ПРЕДСЕДНИКА СУДА И МИНИСТРА

ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА ХОЛАНДИЈЕ 26. ЈУНА 1946.Општа начела. – I. У погледу привилегија, имунитета, олакшица и пре-

рогатива лица (чланова и особља) Међународног суда правде нехоландског држављанства на територији Холандије:

а) Чланови Суда у целини уживају исти третман као и шефови дипло-матских студија акредитовани код Њеног величанства краљице Холандије. – У погледу горепоменутих привилегија, имунитета и олакшица ова одред-ба се исто тако примењује и на главног секретара Суда, као и на његовог помоћника кад замењује главног секретара.

б) Помоћник главног секретара Суда ужива у целини исти третман као и саветници у дипломатским мисијама у Хагу. – Виши чиновници Суда – први секретари и секретари – уживају у целини исти третман као и секре-тари дипломатских мисија у Хагу.

в) С другим чиновницима поступаће се као са чиновницима одгова-рајућег ранга дипломатских мисија у Хагу.

II. Чланови Суда, главни секретар и виши чиниоци Суда холандског држављанства нису одговорни пред локалном јурисдикцијом само за дела која изврше у службеном својству у границама својих дужности.

III. Жена и неожењена, односно неудата деца чланова Суда, главног се-кретара и виших чиновника уживају исти третман као и глава породице ако живе с њим и без професије су. Лица у приватној служби (васпитачице, при-ватни секретари, послуга итд.) имају исти положај као што у оваквом слу-чају имају лица у приватној служби дипломатских лица одговарајућег ранга.

IV. Привилегије и имунитети се дају у корист међународног правосуђа, а не у личну корист корисника. У погледу чиновника Секретаријата, главни секретар Суда може да се, с одобрењем Председника, одрекне имунитета, водећи рачуна о начелу из претходног одељка. У погледу главног секретара ту функцију врши Суд.

6 Službeni list SFRJ, бр. 20/1950; Бартош, II, стр. 672–674.

Прилози 295

V. Поротне судије као и представници, саветници и браниоци страна у спору уживају оне привилегије, имунитете и олакшице у погледу боравка и путовања које захтева независно вршење њихових функција. – Сведоци и вештаци уживају имунитете и олакшице нужне за извршење своје мисије.

Примедбе по посебном споразуму: „Ранг члана Суда који није холанд-ски држављанин у односу на холандске власти биће утврђен као да се ради о изванредном посланику и опуномоћеном министру акредитованом код Њ. В. краљице Холандије“.7

КОНВЕНЦИЈА О ПРИВИЛЕГИЈАМА И ИМУНИТЕТИМАСПЕЦИЈАЛИЗОВАНИХ УСТАНОВА

ОД 21. НОВЕМБРА 1947. ГОДИНЕ

Члан II – Правно лицеОдељак 3. Специјализоване установе су правна лица. Она имају спо-

собност (а) закључивања уговора, (б) стицања покретне и непокретне имо-вине и располагања истом, (в) покретања правног поступка.

Члан III – Имовина, новчана средства и потраживањаОдељак 4. Специјализоване установе, њихова имовина и потражи-

вање, ма где се налазили и ма ко био њихов притежалац, уживају судски имунитет, изузев ако нису изричито одустале од свог имунитета у каквом посебном случају. Подразумева се, међутим, да никакво одустајање од иму-нитета не може да се протегне на било какву меру извршења.

Одељак 5. Просторије специјализованих установа су неповредиве. Имовина и потраживања специјализованих установа, ма где се они нала-зили и ма ко био њихов притежилац, биће имуни од преметачине, рекви-зиције, заплене, експропријације или другог облика извршне, администра-тивне, судске или законодавне принуде.

Одељак 6. Архиве специјализованих установа и, уопште, сви документи који им припадају или који они држе, неповредиви су, ма где се налазили.

Одељак 7. Не подлежући ограничењима и путем финансијске контро-ле, финансијских прописа или мораторијума ма које врсте: (а) специјали-зоване установе могу држати новчана средства, злато или валуту ма које врсте, и да користе рачуне у било којој валути; (б) специјализоване устано-ве могу слободно вршити трансфер својих новчаних средстава, злата или валута из једне земље у другу или унутар неке земље и да мењају било как-ву валуту коју држе у неку другу валуту.

Одељак 9. Специјализоване установе, њихова потраживања, приход и друга имовина:

а) ослобођени су од свих непосредних пореза; подразумева се, међу-тим, да специјализоване установе неће тражити ослобођење од пореза који у ствари не прекорачују плаћање за јавне службе;

7 Бартош, II, стр. 679.


б) ослобођени су од царина, забрана и ограничења увоз и извоз пред-мета које специјализоване установе увозе и извозе ради своје службене употребе; подразумева се, међутим, да предмети увезени на основу овог ослобођења неће бити продати у земљи у коју су увезени сем под условима о којима се постигне споразум са владом те земље;

г) ослобођене су од царина, забрана и ограничења на увоз њихових публикација.

Одељак 10. – Мада специјализоване установе по правилу неће тражити ослобођење од трошарина и такса на продају покретне и непокретне имо-вине које чине саставни део цене коју треба платити, ипак, када специја-лизоване установе врше знатне куповине за званичну употребу имовине у чију су цену урачунате такве трошарине или таксе или се могу наплатити, државе учеснице у овој Конвенцији, предузеће, кад год је то могуће, сходне административне мере за ослобођење или повраћај износа дажбина или такса.

Члан IV – Олакшице у погледу општењаОдељак 11. – Свака специјализована установа ужива за своја званична

општења на територији сваке државе учеснице у овој Конвенцији уколико се тиче ове установе, поступак који није мање повољан од поступка који влада такве државе примењује на било коју другу владу укључујући и њено дипломатско представништво у погледу приоритета, тафира и такса на по-шту, каблограме, телеграме, радиограме, телефотографије, телефонског и другог општења и у погледу новинских тарифа за обавештење штампе и радија.

Одељак 12. – Никаква цензура се не примењује на службену преписку и на друге врсте званичног општења специјализованих установа.

Специјализоване установе имају право на употребу шифре и на слање и примање поште по куририма или у запечаћеним врећама које ће ужива-ти исти имунитет и привилегије као и дипломатски курири и вреће.

Ништа се у овом Одељку не може протумачити као забрана за при-хватање сходним мера предострожности које ће се утврдити споразумом између неке државе учеснице у овој Конвенцији и неке специјализоване установе.

Члан V – Представници чланицаОдељак 13. – Представници чланица уживају на састанцима које са-

зове нека специјализована установа за време док врше своје функције и за време свога путовања у место састанка и при повратку, следеће привиле-гије и имунитете:

а) имунитет од личног хапшења или притварања и од заплене њиховог личног пртљага и имунитет од судског поступка било које врсте у погледу речи које су изговорили или написали и свих аката које су предузели у свом званичном својству;

Прилози 297

б) неприкосновеност свих хартија и докумената;ц) право употребе шифре и примања докумената и преписке по кури-

ру или у запечаћеним врећама;д) ослобођење за њих и њихових брачних другова од ограничења

усељавања, пријављивања странаца или обавезе националне службе у земљи коју посећују или кроз коју пролазе у вршењу својих функција;

е) исте олакшице у погледу монетарних ограничења или ограничења за мењање новца као што су дате представницима страних влада у привреме-ној званичној мисији;

ф) исте имунитете и олакшице у погледу њиховог личног пртљага као што су дате члановима одговарајућег ранга дипломатских представника.

Одељак 14. – Да би се представницима чланица специјалних установа обезбедила пуна слобода говора и потпуна независност у вршењу њихових дужности на седницама које сазову специјализоване установе, њима ће се и даље давати имунитет од судског поступка у погледу изговорених или написаних речи и у погледу свих радњи које су предузели у вршењу њихо-ве дужности без обзира на то што лица којих се то тиче више не обављају такве дужности.

Одељак 15. – У случају да примена неког облика опорезивања зависи од боравишта, неће се сматрати као период боравка време за које предста-вници чланица специјализованих установа, на седницама које оне сазову, буду боравили у некој држави чланици ради вршења својих дужности.

Одељак 16. – Привилегије и имунитети дати су представницима чла-ницама не ради њихове личне користи већ ради осигурања независности вршења њихових функција у вези са специјлизованим установама. Према томе, једна чланица има не само право већ и обавезу да дигне имунитет са својих представника у свим случајевима у којима би, по мишљењу члани-це, имунитет спречавао редован ток правде и када се имунитет може дићи без штете по сврху за коју је дат.

Одељак 17. – Одредбе одељка 13, 14. и 15. не примењују се у погледу вла-сти државе чији је држављанин лице које је, или које је било представник.

Члан VIII – Laisser-passerОдељак 26. – Функционери специјализованих установа имају право да

употребљавају laisser-passer ОУН саобразно административним аранжма-нима који ће се закључити између генералног секретара ОУН и надлеж-них власти оних специјализованих установа на које може бити пренето посебно овлашћење за издавање laisser-passer-a. Генерални секретар ОУН обавестиће сваку државу чланицу, тј. учесницу у овој Конвенцији о сваком административном аранжману који је тако склопљен.

Одељак 27. – Државе учеснице у овој Конвенцији признаће и прихва-тиће као пуноважну путну исправу laisser-passer ОУН издат функционери-ма специјализованих установа.


Одељак 28. – Представке за визе, где су оне потребне, које подносе функционери специјализованих установа који поседују laisser-passer ОУН, ако им је приложено уверење да функционери путују по званичном послу неке специјализоване установе, биће решаване што је брже могуће. Поред тога, тим лицима даваће се олакшице за брзо путовање.

Одељак 29. – Сличне олакшице онима изнетим у Одељку 28 пружиће се експертима и другим лицима која, мада не поседују laisser-passer ОУН, имају уверење по званичном послу неке специјализоване установе.

Одељак 30. – Извршни руководиоци, помоћници извршних руководи-лаца, начелници одељења и други функционери ранга који није нижи од ранга начелника одељења специјализованих установа, који путују laisser-passer-има ОУН по службеном послу специјализованих установа, добиће исте олакшице за путовање као и службеници одговарајућег ранга у ди-пломатским представништвима.8

СПОРАЗУМ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА И СЈЕДИЊЕНИХДРЖАВА АМЕРИКЕ О СЕДИШТУ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА,

ЊУЈОРК, 26. ЈУНИ 1947.

Члан IV, Одељак 13.б) ...3. Лица која уживају дипломатске привилегије и имунитете на основу

Одељка 15 или Опште конвенције (Конвенција о привилегијама и имуни-тетима Уједињених нација од 1946 – примедба С.Ђ.), моћи ће да буду поз-вана да напусте САД само сходно уобичајеној процедури која се примењује на дипломатске агенте акредитоване код владе САД.

Члан V, Одељак 15.Стални представници при Уједињеним нацијама.

1. Свако лице које је именовао један члан у својству свог главног пред-ставника или сталног представника с рангом амбасадора или опуномоће-ног министра.

2. Сви стални чланови њиховог особља који ће бити означени на ос-нову споразума између генералног секретара владе САД и заинтересоване владе чланице.

3. Свако лице које именује члан специјализоване установе у смислу у коме је ова дефинисана у ставу 2, члана 57. Повеље, у својству сталног представника у рангу амбасадора или опуномоћеног министра при се-дишту такве специјализоване установе у САД.

4. Сваки други главни стални представник члана специјализоване ус-танове као и сви чланови особља представника при специјализованим ус-

8 Службени лист СФРЈ, бр. 252, 1951.

Прилози 299

тановама, које би одредили главни извршни службеник те специјлизоване установе, влада САД и заинтересована влада чланица, уживаће на терито-рији САД, било да борави унутар или изван административног подручја на коме се налази седиште, а под резервом одговарајућих услова и обавеза, исте привилегије и имунитете који се дају дипломатским представницима акредитованим код њих. Када су у питању чланице чије владе не уживају признање САД, привилегије и имунитети тих представника или члано-ва њиховог особља могу се ограничити на административно подручје се-дишта, на њихов стан или канцеларије изван административног подручја, на долазак и полазак између тог подручја и њиховог стана и канцеларија, исто тако, и за време службених путовања у стране земље, односно из страних земаља.

Члан X, Одељак 26.Одредбе овог Споразума допуњују одредбе Опште конвенције. Уколи-

ко се нека одредба овог Споразума и било која одредба Опште конвенције односе на исто питање, сматраће се, где год је то могуће, да се допуњују, тако да обе буду применљиве и да ниједна од њих не ограничава дејство друге. У случају очевидног сукоба превагу ће имати одредба овог Спора-зума.9

ОДЛУКА ШВАЈЦАРСКЕ ВЛАДЕ О ПРАВНОМ СТАТУСУ СТАЛНИХ ДЕЛЕГАЦИЈА ПРИ ЕВРОПСКОМ УРЕДУ

УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА И ОСТАЛИМ МЕЂУНАРОДНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА СА СЕДИШТЕМ У ШВАЈЦАРСКОЈ,

ЖЕНЕВА, 30. МАРТ 1948.

1. Сталне делегације држава-чланица уживаће олакшице сличне онима које су дате дипломатским мисијама у Берну.

Оне ће имати право да користе шифре у њиховим званичним везама и да примају и шаљу документа својим сопственим дипломатским куририма.

2. Шефови страних делегација уживаће привилегије и имунитете сли-чне онима које су дате шефовима дипломатских мисија у Берну, под усло-вом да имају исти ранг (став 2. Одлуке измењен је 20. маја 1958 – примедба аутора).

3. Сви остали чланови сталних делегација уживаће, зависно од једна-кости у рангу, привилегије и имунитете сличне онима које су дате особљу дипломатских мисија у Берну.

4. Оснивање једне сталне делегације, долазак и одлазак њених члано-ва, саопштаваће Министарство иностраних послова дипломатске мисије заинтересоване државе. Министарство иностраних послова издаће члано-

9 Д. Пиндић, Сталне мисије..., 1969, стр. 292, 293; UNTS, 11, стр. 24–27, 34, 35.


вима делегације карте о привилегијама и имунитетима које они уживају у Швајцарској.10

СПОРАЗУМ О СЕДИШТУ, ПРИВИЛЕГИЈАМА И ИМУНИТЕТИМА НА ТЕРИТОРИЈИ ФРАНЦУСКЕ ИЗМЕЂУ

ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ И ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ЗА ПРОСВЕТУ, НАУКУ И КУЛТУРУ

(УНЕСЦО), ПАРИЗ, 2. ЈУЛИ 1954.

Члан 18. – Представници држава-чланица Организације на заседањи-ма њених органа или конференција и састанцима које она сазове, чланови Извршног савета, као и њихови заменици, стални делегати код Органи-зације и њихови заменици уживаће, за време боравка у Француској ради извршења њихових функција, олакшице, привилегије и имунитете који су познати дипломатима одговарајућег ранга дипломатских мисија акредито-ваних код Владе Републике Француске.

2. Ове повластице, привилегије и имунитети проширују се на супруге и децу млађу од 21 године, за горе означена лица.

3. Шефови делегација држава-чланица на општим конференцијама, председник Извршног савета и стални делегати акредитовани код Органи-зације с рангом амбасадора или опуномоћеног министра, изједначиће се са шефовима дипломатских мисија.11

СПОРАЗУМ О СЕДИШТУ ИЗМЕЂУ МЕЂУНАРОДНЕ АГЕНЦИЈЕ ЗА АТОМСКУ ЕНЕРГИЈУ (ИАЕА)

И ВЛАДЕ АУСТРИЈЕ, БЕЧ, 11. ДЕЦЕМБАР 1957.

Члан XII – Сталне мисије при ИАЕАОдељак 29. – Сталне мисије држава-чланица при ИАЕА уживаће исте

привилегије и имунитете који су дати дипломатским мисијама у Републи-ци Аустрији.12

КОНВЕНЦИЈА О ПРИВИЛЕГИЈАМАИ ИМУНИТЕТИМА АРАПСКЕ ЛИГЕ, 10. МАЈ 1953.

Члан 17. – Стални представници држава уживаће за време када пред-стављају своје државе у органима Арапске лиге такве привилегије и иму-нитете који се дају дипломатским представницима.13

10 Д. Пиндић, Сталне мисије..., 1969, стр. 293–294.11 Д. Пиндић, Сталне мисије..., 1969, стр. 296.12 Д. Пиндић, Сталне мисије..., 1969, стр. 296.13 Д. Пиндић, Сталне мисије..., 1969, стр. 297.

Прилози 301

МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ – СЛУЧАЈ ДИПЛОМАТСКОГИ КОНЗУЛАРНОГ ОСОБЉА СЈЕДИЊЕНИХ

АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА У ТЕХЕРАНУ

ПРЕСУДАПрисутни: председник Sir Humphrey Waldock; заменик председни-

ка Elias; судије: Foster, Gros, Lachs, Morozov, Nagendra Singh, Ruda, Mosler, Tarazi, Oda, Ago, El-Erian, Sette-Camara, Baxter; записничар Aquarone.

У случају дипломатског и конзуларног особља Сједињених Америчких Држава у Техерану,

измеђуСједињених Америчких Држава,које представља...и Исламске Републике ИранаСУД,састављен како је назначено горе,доноси следећу пресуду:1. 29. новембра 1979. године правни саветник државног департмана

САД уручио је записничару тужбу којом је започео поступак против Ис-ламске Републике Ирана у погледу спора у вези са задржавањем и држањем као талаца чланова америчког дипломатског и конзуларног особља и неких других америчких држављана.

2. На основу члана 40, пара. 2. Статута Суда и члана 38, пара. 4. Прави-ла Суда, тужба је одмах достављена Влади Ирана. Сагласно члану 40, пара. 3. Статута и члана 42. Правила Суда, генерални секретар УН, чланови УН и друге државе овлашћене да се појаве пред Судом су упознате са тужбом.

3. 29. новембра 1979, истог дана када је тужба поднета, Влада САД је испунила у регистратури Суда захтев за доношењем привремених мера пре-ма чл. 41 Статута и чл. 73. Правила Суда. Наредбом од 15. децембра 1979, усвојеном једногласно, Суд је наложио привремене мере у овом случају.

...7. Суд, пошто је дознао ставове Владе САД о предмету, и пошто је Вла-

ди Ирана дао прилику да изнесе своје ставове, одлучио је на основу члана 53, пара. 2 Правила Суда да ће копије поднесака и придодатих докумената бити доступне публици од 25. марта 1980.

8. У току... поступка поднети су у име Владе САД следећи захтеви:...„Влада САД... захтева да Суд пресуди и изјави како следи:a) да је Влада Исламске Републике Ирана, дозвољавајући, толери-

шући, охрабрујући, прихватајући и настојећи да експлоатише, као и пропуштајући да спречи и казни понашање описано у Изјави о чињеницама, прекршила своје међународноправне обавезе према САД, како су предвиђене


– члановима 22, 24, 25, 26, 27, 29, 31, 37, 44 и 47 Бечке конвенције о дипломатским односима:

– члановима 5, 27, 28, 31, 33, 34, 35, 36, 40 и 72 Бечке конвенције о конзуларним односима;

– члановима II (4), XIII, XVIII и XIX Уговора о пријатељству, економ-ским односима и конзуларним правима између САД и Ирана и

– члановима 2, 4 и 7 Конвенције о спречавању и кажњавању кривич-них дела уперених против међународно заштићених особа, укљу-чујући дипломатско особље;

б) на основу горњих међународноправних обавеза:i Влада Исламске Републике Ирана ће одмах обезбедити да се прос-

торије америчке амбасаде и конзулата врате у посед америчких власти под њихову искључиву контролу и обезбедиће њихову не-повредљивост и ефективну заштиту како је она предвиђена угово-рима на снази између две државе и општим међународним правом;

ii Влада Исламске Републике Ирана ће одмах обезбедити осло-бођење, без изузетака, свих лица америчког држављанства која се држе или су била држана у америчкој амбасади или у Министар-ству спољних послова у Техерану, или која су или су била држана као таоци било где и понудиће потпуну заштиту свим таквим ли-цима, у сагласности са уговорима на снази између две државе и са општим међународним правом;

iii Влада Исламске Републике Ирана ће, од тог момента, понудити свом дипломатском и конзуларном персоналу Сједињених Аме-ричких Држава заштиту, привилегије и имунитете на које су овла-шћени према уговорима на снази између две државе и према опш-тем међународном праву, укључујући имунитет од било ког облика кривичне јурисдикције и обезбедити средства за напуштање тери-торије Ирана;

iv Влада Исламске Републике Ирана ће, пружајући америчком дипло-матском и конзуларном особљу заштиту, привилегије и имунитете на које су овлашћени, укључујући имунитет од сваког облика кри-вичне јурисдикције, обезбедити да ниједно такво лице неће бити обавезно да се појави као оптужени или као сведок, извор инфор-мација, или у било којој другој улози, у било ком поступку, било формалном или неформалном, иницираном од иранске владе или са њеним знањем, било да се такав поступак назове истрага, вели-ка порота, међународна комисија или другачије;

v влада Исламске Републике Ирана ће изручити надлежним влас-тима ради кажњавања или екстрадирати Сједињеним Америчким Државама она лица одговорна за кривична дела учињена против персонала и просторија америчке амбасаде и конзулата у Ирану;

vi да су Сједињене Америчке Државе овлашћене на добијање, по ос-нову свог права и на основу вршења права дипломатске заштите својих држављана држаних као таоци, репарације од Исламске Ре-

Прилози 303

публике Ирана због кршења горњих међународних обавеза које она има према Сједињеним Америчким Државама у износу који ће одредити Суд у каснијем делу поступка.“

...10. Никакве акте одбране у поступку није преузела Влада Ирана, која

такође није била представљена у усменом поступку и није поднела никакве поднеске. Позиција владе је одређена у две поруке упућене Суду од мини-стра спољних послова Ирана; прва од њих је било писмо датирано 9. де-цембра 1979. и послато телеграмом истог дана...; друго је писмо достављено телексом, датирано 16. марта 1980. године и примљено 17. марта 1980, чији је садржај сличан оном из писма од 9. децембра 1979. и гласи како следи:

„Част ми је да потврдим пријем телеграма у вези са састанком Међуна-родног суда правде који треба да се одржи 17. марта 1980. на захтев Владе САД, и да вам још једном изложим позицију Владе Исламске Републике Ирана у том погледу:

Влада Исламске Републике Ирана жели да изрази своје поштовање Међународном суду правде и његовим угледним члановима за оно што су постигли у тражењу правде и правичних решења правних конфликата међу државама и с поштовањем скреће пажњу Суда на дубоке корене и суштински карактер Исламске Републике Ирана, револуцију целе потчиње-не нације против угњетача и њихових господара. Истраживање њихових бројних последица је суштински и директно предмет националног сувере-нитета Ирана.

Влада Исламске Републике Ирана сматра да Суд не може и не треба да узима на знање случај који је пред њега поднела Влада САД и, у најзна-чајнијем облику, случај који се своди на оно што се назива питање талаца америчке амбасаде у Техерану.

Јер ово питање једино представља маргиналну и секундарну стра-ну свеобухватног проблема, која не може да се истражује одвојено и која обухвата, између осталог, више од 25 година континуираног мешања Сје-дињених Америчких Држава у унутрашње послове Ирана, бесрамну екс-плоатацију наше земље и бројне злочине извршене против иранског наро-да, супротно и у конфликту са међународним и људским нормама.

Проблем укључен у конфликт између Ирана и САД се тако не своди на тумачење и примену уговора на којима се заснива америчка тужба, већ проистиче из једне свеобухватне ситуације која садржи фундаменталне и комплексне елементе. Према томе, Суд не може да испита америчку тужбу издвојену из одговарајућег контекста, наиме целог политичког досијеа од-носа између Ирана и САД који траје дуже од 25 последњих година.

У погледу захтева за привременим мерама, како је он формулисан од САД, захтев имплицира да Суд треба да донесе пресуду о самој сушти-ни случаја изнетог пред њега што Суд не може да учини а да не прекрши правила којима је уређена његова јурисдикција. Даље, пошто је намера да се привременим мерама, по дефиниција, заштите интереси страна, оне не могу да буду унилатералне, какве су оне у захтеву који је поднела америчка влада.“


* * *11. Позиција коју је заузела иранска влада у погледу овог поступка ста-

вља у дејство члан 53. Статута којим се, између осталог, тражи да се Суд сам увери да су захтеви тужиоца засновани на чињеницама...

У садашњем случају САД су објасниле да због догађаја у Ирану који су предмет тужбе нису биле у могућности тада да приступе својим дипло-матским и конзуларним представницима, просторијам и архивама у Ирану и, према томе, нису биле у могућности да пруже детаљне доказе о неким догађајима који су се десили после 4. новембра 1979. године. Оне су наро-чито спомињале недостатак било каквих фактичких доказа третмана и ус-лова у којима се налазе лица која се држе као таоци у Техерану. О овоме су, међутим без навођења имена дотичних лица, оне дале копије изјава шест од тринаест талаца који су пуштени после две недеље задржавања и враће-ни у САД у новембру 1979. године.

12. Најважније чињенице овог случаја су, већином, постале општепо-знате у свету штампе радио и телевизијских емисија из Ирана и других земаља. САД су Суду презентовале... бројне изводе из изјава иранских и америчких службеника, било на прес-конференцијама или на радију и те-левизији...

13. Резултат је да је Суд имао на располагању обимну грађу информација из разних извора у вези са чињеницама и околностима садашњег случаја, укључујући бројне службене изјаве иранских и америчких власти... Распо-ложиве информације су потпуно консистентне и сагласне у погледу главних чињеница и околности случаја. Ове информације... је Суд доставио иранској влади, која није порицала ни доводила у питање чињенице које су пред Суд изнеле САД. Према томе, Суд се уверио да су, у оквиру значења члана 53. Статута, наводи чињеница на којима САД заснивају своје захтеве основани.

* * *Пре него што се истраже догађаји од 4. новембра 1979, који су дирек-

тан предмет тужбе Владе САД, треба поменути друге инциденте који су се десили пре тог датума. Око 10.45 пре подне 14. фебруара 1979. године за време нереда у Ирану који су пратили пад владе др Бахтијарa, последњег премијера именованог од шаха, оружана група је напала и запосела аме-ричку амбасаду у Техерану и задржала у заточеништву 70 лица која су се тамо налазила, укључујући и амбасадора. Два лица укључена у особље амбасаде била су убијена; озбиљна штета је проузрокована на амбасади и почињени су неки акти пљачке амбасадорове резиденције. Том приликом иранске власти, иако нису биле у могућности да спрече упад, деловале су хитно одговарајући на позив за помоћ који је амбасада упутила за време напада. Око 12 часова, господин Yazdi, тада заменик премијера, дошао је до амбасаде у пратњи чланова националне полиције и са контингентом рево-луционарне гарде; они су угушили немире и вратили контролу над просто-ријама америчким дипломатским службеницима. Амерички амбасадор је 11. марта 1979. примио писмо датирано 1. марта од премијера др Базарга-на, у коме је изражено жаљење због напада на амбасаду, и у коме је речено

Прилози 305

да су предузете мере ради спречавања понављања таквог инцидента те је показана спремност да се учине репарације за штету. Напади су извршени у истом периоду на меричке конзулате у Табризу и Ширазу.

У октобру 1979, Влада САД је размишљала о томе да дозволи ранијем иранском шаху, који се тада налазио у Мексику, да уђе у САД ради лечења. Службеници Владе САД су се плашили да би, у политичкој клими која је владала у Ирану, пријем ранијег шаха могао да повећа затегнутост односа који су већ постојали између две државе и, између осталог, резултира у об-нављању насиља против америчке амбасаде у Техерану. Одлучено је да се због тога затраже уверења од иранске владе да ће се обезбедити адекватна заштита. На састанку одржаном 21. октобра 1979. на коме су присуствова-ли ирански премије, др Базарган, ирански министар спољних послова, др Yазди и амерички отправник послова у Техерану, влада Ирана је информи-сана о одлуци о пријему ранијег шаха у САД и о забринутости Владе САД због могућег јавног реаговања у Техерану. Када је амерички отправник по-слова затражио уверавања да ће амбасада и њен персонал бити адекватно заштићени, уверавања је дао министар спољних послова да ће Влада Ира-на извршити своје међународне обавезе да заштити амбасаду...Бивши шах је стигао у САД 22. октобра. Влада Ирана, која је поново изразила своје озбиљно противљење примању бившег шаха у САД 30. октобра, је тражила да САД дозволе двојици иранских лекара да потврде стварност и природу његове болести, захтевајући од САД да раде на његовом враћању у Иран. Без обзира на то, 31. октобра рекао командир иранске националне поли-ције је службенику безбедности америчке амбасаде да је полиција добила инструкције да обезбеди потпуну заштиту персонала амбасаде.

Првог новембра 1979, док су се одржавале велике демонстрације ши-ром Техерана, велики број демонстраната је марширао горе-доле испред америчке амбасаде. Иранска влада је до тада као мере безбедности држала 10 до 15 униформисаних полицајаца изван објеката амбасаде и у близи-ни контингент револуционарне гарде; у тој прилици уобичајено одељење полиције је стационирано ван објекта и амбасада је известила Стејт де-партмент да је уверена да може да добије већу заштиту ако затреба. Шеф полиције је лично дошао у амбасаду и састао се са отправником послова, који је информисао Вашингтон да шеф „врши свој посао заштите амбасаде веома озбиљно“. На радију је обзнањено и од главног верског лидера на главним демонстрацијама у другом делу града, да народ не треба да иде на амбасаду. За време дана код амбасаде је било око 5.000 демонстраната, али заштиту су обављале иранске снаге безбедности. Те вечери, пошто се гомила разишла, ирански шеф полиције и шеф протокола изразили су за-довољство (олакшање) отправнику послова да је све прошло добро.

Око 10.30 пре подне 4. новембра 1979, године за време демонстрација око 3.000 лица, објекте америчке амбасаде у Техерану заузела је јака оружа-на група од неколико стотина лица. Иранске снаге безбедности су једнос-тавно нестале са лица места; у сваком случају, установљено је да нису учи-ниле никакав видљив напор да демонстранте одврате или спрече да заузму просторије амбасаде. Група освајача (који су касније себе описивали као „муслимански студенти следбеници имамове политике“ и који су после оз-


начавани као „милитантни студенти“) силом су стекли приступ објектима на првом спрату зграде амбасаде. Два сата после почетка напада и пош-то су милитантни студенти (militants) покушали да упале ватру у просто-ријама амбасаде и да се пробију на први спрат кроз метална врата помоћу бакљи, они су освојили улаз за горњи спрат; сат касније стекли су контролу над главном просторијом са шефовима. Заузели су друге грађевине, укљу-чујући и различите резиденције у оквиру објеката амбасаде. У току напа-да, целокупно дипломатско и конзуларно особље и друга лица која су била присутна у просторијама претворени су у таоце и задржани у објектима амбасаде; касније су други амерички службеници и један амерички грађа-нин ухваћени на разним странама Техерана, који су смештени у објекте и придодати таоцима.

За три сата или дуже, колико је трајао напад, амбасада је понављала позиве за помоћ Министарству иностраних послова Ирана, а амерички отправник послова упорно настојао да обезбеди помоћ иранских власти путем директних разговора, пошто се у то време налазио у Министарству спољних послова, заједно са два члана мисије. Одатле је ступио у контакт са премијеровом канцеларијом и са службеницима Министарства спољних послова. Иранском отправнику послова у Вашингтону упућен је захтев за помоћ ради окончања запоседања амбасаде. Упркос овим поновљеним за-хтевима, никакве иранске снаге безбедности нису послате благовремено да пруже помоћ и заштиту амбасади. Када је револуционарна гарда, коју је Влада послала да „спречи сукобе“ стигла на сцену, њени припадници су сматрали да је њихов задатак једино „да заштите безбедност талаца и сту-дената“, према каснијим изјавама иранске владе и командира гарде. Иран-ска влада није учинили никакав покушај да испразни просторије амбасаде, да избави лица која су држана као таоци или да примора милитантне сту-денте да кончају своју акцију против амбасаде.

Ујутру 5. новембра, неколико сати после заузимања амбасаде, заузети су амерички конзулати у Табризу и Ширазу; иранска влада поново није преду-зела никакву акцију заштите. Ови конзулати нису деловали после напада у фебруару 1979. и зато амерички персонал није узапћен у тим просторијама.

Америчка дипломатска мисија и конзулати нису били једини чије су просторије демонстранати напали за време револуционарног периода у Ирану. Једна група је 5. новембра 1979. године, упала у британску амбаса-ду у Техерану, али је била избачена после кратке окупације. Следећег дана догодила кратка окупација ирачког конзулата у Керманшаху, али је окон-чана по инструкцијама ајатолаха Хомеинија; никаква штета није учињена конзулату нити ономе што је у њему било. Велика група је 1. јануара 1980. напала амбасаду СССР у Техерану, али због заштите коју су иранске власти пружиле амбасади, никаква озбиљна штета није учињена.

Просторије америчке амбасаде у Техерану су остале у рукама мили-тантних студената; изгледа да је исто био случај са конзулатима у Табризу и Ширазу. Од укупног броја америчких држављана узапћених и држаних у талаштву, 13 је ослобођено 18–20. новембра 1979, али је остатак задржан све до данас. Ослобађање 13 талаца је извршено на основу наредбе ајато-

Прилози 307

лаха Хомеинија упућене милтантним студентима „да изруче црнце и жене, ако се докаже да нису шпијуни, Министарству спољних послова тако да могу одмах да се истерају из Ирана“.

Лица која се још држе у талаштву укључују, према информацији коју су САД доставиле Суду, најмање 28 лица која имају статус „чланова ди-пломатског особља“, кога је признала Влада Ирана, у оквиру значења Бечке конвенције о дипломатским односима из 1961. године; најмање 20 лица има признат статус „чланова административног и техничког особља“ у оквиру значења Конвенције, а два друга лица америчког држављанства не поседују дипломатски ни конзуларни статус. Од лица са статусом члана дипломат-ског особља четири су чланови конзуларне секције мисије.

Влада САД је изнела тврдње о нехуманом поступању према таоцима; милитантни студенти и иранске власти тврдили су да се према таоцима до-бро поступа, да се таоцима дозвољавају специјалне посете од религијског особља и представника Међународног црвеног крста. Посебни наводи о лошем третману нису, међутим, били одбијени...

Оне архиве и документа америчке амбасаде које није уништило особље за време напада 4. новембра су опљачкали милитантни студенти. Докумен-ти за које се тврди да потичу из овог извора распростирани су од мили-тантних студената и медија које је контролисала Влада.

Амерички отправник послова у Техерану и друга два члана дипло-матског особља амбасаде који су се налазили у просторијама иранског Министарства спољних послова у време напада још нису напустили ми-нистарство; њихова стварна ситуација тамо била је предмет супротних изјава. У изјави иранског Министарства спољних послова 7. новембра 1979, речено је да „пошто је заштита страних држављана дужност иран-ске владе“ отправник послова је „остао“ у Министарству. Првог децембра 1979. године госп. Садек Гобзадек (Sadegh Ghotbzadeh), који је постао ми-нистар спољних послова изјавио је:

„Објављено је да, ако отправник послова америчке амбасаде и његова два пратиоца, који су затражили азил у иранском Министарству спољних послова, треба да напусте ово Министарство. Министарство не би прихва-тило одговорност за њих.“

Према новинском извештају од 4. децембра, министар спољних посло-ва је проширио ову изјаву тврдњом да, док они остану у Министарству, он је лично одговоран да обезбеди да им се ништа не догоди, али „чим на-пусте простор министарства они ће пасти у руке правде и тада ћу ја бити први који ће захтевати да се ухапсе и да им се суди“. Милитантни студенти су јасно истицали да они отправника послова и његову двојицу колега та-кође сматрају таоцима. Када је у марту 1980. године јавни тужилац исламс-ке револуције у Ирану тражио да му се изручи један од тројице дипломата, министар спољних послова је одговорио да:

„У погледу судбине три Американца у Министарству спољних послова, одлучиће прво имам нације (ајатолах Хомеини); уколико имам нације не до-несе јасну одлуку, Револуционарни савет ће донети одлуку о овој ствари.“

Од почетка напада на амбасаду у Техерану САД су протестовале код Владе Ирана против напада и против узапћења и задржавања талаца.


Седмог новембра бивши државни тужилац САД, господин Ремзи Кларк добио је инструкције да са помоћником оде у Иран да пренесе поруку председника САД ајатолаху Хомемију. Тужилац није ставио текст пору-ке на располагање Суду, али је Влада САД информисала Суд да је њоме протестовала против понашања Ирана и захтевала ослобађање талаца. И господин Кларк је био овлашћен да разматра све могућности решавања кризе. Док је он био на путу, Радио Техеран је објавио поруку ајатолаха Хомеинија од 7. новембра, којом је забранио члановима Револуционарног савета и свим одговорним службеницима да се састану са америчким пред-ставницима. У тој поруци је речено да је „америчка амбасада у Ирану наш непријатељ, центар шпијунаже против нашег светог исламског покрета“. Порука даље гласи:

„Ако САД изруче Ирану свргнутог шаха... и престану са шпијунажом против нашег покрета, биће отворен пут за разговоре о проблемима из-весних односа који су у интересу нације.“ Касније, упркос напора америчке владе да започне преговоре, постало је јасно да иранске власти не желе ди-ректан контакт са представницима Владе САД у вези са држањем талаца.

* * *Стални представник САД у Уједињеним нацијама упутио је, 9. новем-

бра 1979, писмо председнику Савета безбедности, захтевајући да се хитно размотри шта би се могло учинити за ослобођење талаца и за успостављање „неповредивости дипломатског особља и установа“. Истог дана, председ-ник Савета безбедности је у јавној изјави захтевао хитно ослобођење тала-ца, а председник Генералне скупштине је објавио да је послао личну поруку ајатолаху Хомеинију захтевајући њихово ослобађање. Генерални секретар Уједињених нација је, 25. новембра 1979, упутио писмо председнику Са-вета безбедности у вези са упадом у амбасаду САД у Техерану и задржа-вањем њеног дипломатског особља и захтевао је хитну седницу Савета без-бедности „ради изналажења мирног решења проблема“. Савет безбедности се састао 27. новембра и 4. децембра 1979; ... тада је усвојио Резолуцију 457 (1979), којом је од Ирана захтевао да ослободи особље амбасаде одмах, да му обезбеди заштиту и да му дозволи да напусти земљу. Резолуцијом је, такође, од две владе тражено да предузму кораке за мирно решавање пре-осталих проблема међу њима и захтевано је да генерални секретар пру-жи своје добре услуге ради непосредне примене резолуције и да предузме одговарајуће мере у том циљу. Даље је речено да ће Савет „даље активно разматрати питање“ и захтевано је од генералног секретара да хитно из-вештава о свакој промени...

Савет безбедности се, 31. децембра 1979, поново састао и усвојио је Резолуцију 461 (1979), у којој је поновио позиве иранској влади и захтев ге-нералном секретару да пружи своје добре услуге ради постизања циља ре-золуције Савета. Генерални секретар је посетио Техеран 1–3. јануара 1980, о чему је известио Савет безбедности 6. јануара. Генерални секретар је 20. фебруара 1980. објавио установљавање комисије ради предузимања „ми-сије утврђивања чињеница“ у Ирану...

Прилози 309

Пре започињања овог поступка, уз обраћање америчке владе Саве-ту безбедности УН, ова влада је, такође, предузела извесне унилатералне акције за које је сматрала да је одговорна Влада Ирана. Десетог новембра 1979. предузети су кораци да се идентификују сви ирански студенти у САД чије улазне визе нису биле у реду и да се започну процеси исељавања оних који су кршили законе и правила имиграције. Два дана касније, председник САД је наредио потпуни прекид куповине нафте у Ирану ради испоруке у САД. Верујући да ће Влада Ирана повући све иранске фондове из америч-ких банака, одбити да прихвати плаћања у доларима за нафту и престати да извршава обавезе према САД и америчким држављанима, председник САД је, 14. новембра 1979, блокирао огромну службену иранску имовину у САД или под контролом САД, укључујући депозите у америчким банка-ма... Дванаестог децембра 1979, пошто су започеле овај поступак, САД су информисале иранског отправника послова у Вашингтону да број особља у иранској амбасади и конзулатима у САД мора да се смањи.

Пошто је Суд одредио привремене мере и за време овог поступка, аме-ричка влада је предузела другу акцију. Пред Савет безбедности УН изнет је нацрт резолуције који је позивао на економске санкције против Ирана. Када је он стављен на гласање 13. јануара 1980, резултат је био 10 гласова за, два против и два уздржана (један члан није учествовао у гласању); по-што је стални члан Савета гласао против, Нацрт резолуције није усвојен, па је Влада САД, 7. априла 1980. године, прекинула дипломатске односе са Владом Ирана. У исто време, америчка влада је забранила извоз из САД у Иран – једна од санкција које је раније предложила Савету безбедности. Предузети су кораци да се припреми инвентар имовине Владе Ирана која је замрзнута 14. новембра 1979. и да се направи списак неизмирених потра-живања америчких држављана према Влади Ирана, с циљем да се „при-преми програм против Ирана за таоце, породице талаца и друге америчке потражиоце“, укључујући припремање легислације „да се олакша поступак и наплаћивање ових захтева“, а две визе издате иранским грађанима ради будућег уласка у САД су отказане. Влада САД је 17. априла 1980. прогласи-ла даље економске мере управљене против Ирана, забрањујући америчким грађанима да путују тамо и правећи даље планове за репарације које треба платити таоцима и њиховим породицама из замрзнуте иранске имовине.

Ноћи између 24. и 25. априла 1980. председник САД је покренуо опе-рацију америчких војних јединица на иранској територији планирану ради спасавања талаца, која је касније окончана уз техничких разлога. У изја-ви од 25. априла, председник Картер је објаснио да је операција планирана у дугом временском периоду као хуманитарна мисија спасавања талаца и коначно је покренута по његовој наредби у уверењу да ситуација у Ирану представља растућу опасност за безбедност талаца и да је њиихово ско-ро ослобођење врло невероватно. Он је рекао да је операција била у току у Ирану када су технички разлози условили њено окончање и да су се у току повлачења америчких снага два америчка авиона сударила у удаље-ној пустињској области Ирана. Даље је рекао да је припремање операције


спасавања наређено из хуманитарних разлога, ради заштите националних интереса САД и ради ублажавања међународне напетости. У исто време, он је нагласио да операција није била мотивисана непријатељством према Ирану или иранском народу. Текстови изјава председника Картера и неких других службених докумената у вези са операцијом достављени су Суду у одговору на захтев учињен од председника Суда 25. априла. Међу тим до-кументима је текст извештаја који су САД поднеле Савету безбедности 25. априла „на основу члана 51. Повеље Уједењених нација“. У том извештају, САД су изнеле да је операција извршена „као вршење њиховог инхерент-ног права на самоодбрану са циљем извлачења америчких држављана који су били и остали жртве иранског војног напада на амбасаду“...

* * *33. За жаљење је што се иранска влада није појавила пред Судом и

изложила своје аргументе о правним и чињеничним питањима која су се јавила у овом случају. ... Без обзира на то, сагласно установљеној пракси, примењујући чл. 53 Статута, Суд мора прво да размотри, propio motu, свако прелиминарно питање, било о допустивости тужбе или јурисдикцији, које које се из изнетих информација изгледа јавља и у овом случају и одлуку која би могла да чини препреку даљем истраживању меритума тужиоче-вог случаја. Суд ће започети са разматрањем које је иранска влада изнела у својим писмима од 9. децембра 1980. на основу кога она сматра да Суд не треба да узима на знање садашњи случај.

34. Иранска влада је писмом од 9. децембра 1979. скренула пажњу на „дубоку укорењеност и суштински карактер исламске револуције у Ирану, револуције целог потчињеног народа против угњетача и њихових господа-ра“. Истраживање „бројних реперкусија“ револуције је „питање суштински и директно у оквиру националног суверенитета Ирана“. Међутим, како је Суд нагласио у својој Наредби од 15. децембра 1979. године:

„Спор који се тиче дипломатских и конзуларних просторија и задржа-вања међународно заштићених лица и који укључује тумачење или приме-ну мултилатералних конвенција којима је кодификовано међународно пра-во о дипломатским и конзуларним односима је једно питање које по својој природи спада у међународну јурисдикцију.“14

* * *35. У писму од 9. децембра 1979. влада Ирана сматра да Суд не може и

не треба да узме на знање садашњи случај из другог разлога, јер...„Ово питање представља једино маргинални и секундарни аспект јед-

ног свеобухватног проблема, који не може да се истражује одвојено и који слове Ирана, бесрамне експлоатације наше земље и бројних злочина из-вршених против иранског народа, супротно међународним и хуманитар-ним правилима. Конфликт између Ирана и САД не своди се на тумачење и примену уговора на којима се заснива америчка тужба већ резултира из

14 ICJ Reports, 1979, 16, para 25.

Прилози 311

свеукупне ситуације која садржи много фундаменталније и сложеније еле-менте. Према томе, Суд не може да разматра америчку тужбу одвојено из одговарајућег контекста, то јест политичког досијеа односа између Ирана и САД у последњих 25 година. Овај досије укључује, између осталог, све зло-чине које је у Ирану извршила америчка влада, нарочито државни удар из 1953. године, који је подстакао и извршио CIA, обарање правоваљане наци-оналне владе др Мосадекх-а (Mosadika), поново постављање шаха и њего-вог режима који је био под контролом америчких интереса и све друштве-не, економске, културне и политичке последице директних интервенција у наше унутрашње послове, као и грубо, флагрантно и стално кршење свих међународних правила, учињених од САД у Ирану.“

36. Суд је, међутим, у Наредби од 15. децембра 1979. разјаснио да за-поседање америчке амбасаде и конзулата и задржавање међународно заш-тићених лица као талаца не може да се сматра као нешто „секундарно“ или „маргинално“, имајући у виду значај инволвираних правних начела. Он је, такође, упутио на изјаву генералног секретара УН и Резолуцију 457 (1979) Савета безбедности као доказ значаја који цела међународна заједница придаје поштовању ових начела у садашњем случају, као и њене заинтере-сованости за опасан ниво затегнутости између Ирана и САД. Суд нагла-шава у исто време да ниједна одредба Статута или Правила не предвиђа да Суд не треба да разматра један аспект спора једино зато што тај спор има друге аспекте ма како значајне. Суд даље подвлачи да ако иранска влада сматра да се наведене активности САД у Ирану правно уско повезане са предметом америчке тужбе, влада је могла да презентује своје аргументе у погледу ових активности Суду било у одбрани или у противтужби.

37. Иранска влада, упркос услова постављених у Наредби Суда, није вршила никакву одбрану нити се појавила пред Судом. Својим избором је, зато, изгубила могућност која јој је стајала на располагању према Статуту и Правилима Суда да поднесе доказе и аргументе у погледу њене тврдње о „свеобухватном проблему“. Чак у свом последњем писму од 16. марта 1980. Влада Ирана се ограничила на понављање онога што је рекла у свом писму од 9. децембра 1979. без пружања било каквог објашњења за питања на које је Суд скренуо пажњу у Наредби од 15. децембра 1979. Она није објаснила разлоге због којих сматра да кршења дипломатског и конзуларног права која су наведена у америчкој тужби не могу да буду разматрана пред Судом одвојено од онога што она описује као „свеобухватни проблем“, који укљу-чује „више од 25 година непрестаног мешања САД у унутрашње посло-ве Ирана“. Није покушала ни да објасни, још мање да одреди, какве везе, правне или фактичке, постоје између „свеобухватног проблема“ и њених општих жалби против САД и посебних догађаја који су дали повода аме-ричким захтевима у овом случају, које, према мом мишљењу, спречавају посебно испитивање ових захтева пред Судом. Ово је било утолико нуж-није што се правни спорови међу сувереним државама по самој својој при-роди вероватно догађају у политичком контексту и често чине само један елеменат ширег и дуготрајног спора међу заинтересованим државама.


Ипак, никада није изнет став да, пошто правни спор изнет пред Суд чини само један аспект политичког спора, Суд треба да одбије да реши правно питање спорно међу странама, нити се може наћи било каква осно-ва за такав став о функцијама или јурисдиксцији Суда у Повељи или Ста-туту Суда; ако би Суд супротно својој пракси усвојио такав став то би зна-чило далекосежно ограничавање његове улоге у мирољубивом решавању међународних спорова.

38. Следи да аргументи и разматрања изнета у писмима иранске владе од 9. децембра 1979. и 16. марта 1980. не пружају, према мишљењу Суда, било какву основу за закључивање да он не може или не треба да узме у разматрање садашњи случај.

39. Суд је такође испитао ex officio да ли његова надлежност да одлучи у овом случају или допустивост садашњег поступка може да буде погођена установљавањем Комисије које је објавио генерални секретар УН 20. феб-руара 1980. Као што је већ речено, окупација амбасаде и задржавање њеног дипломатског и конзуларног особља као талаца изнета је пред Савет без-бедности Уједињених нација од стране САД 9. новембра 1979. и од стране генералног секретара 25. новембра. Четири дана касније, док је предмет још био пред Саветом безбедности, САД су поднеле садашњу тужбу Суду заједно са захтевом за одређивање привремених мера. Савет безбедности је 4. децембра усвојио резолуцију 457 (1979) ... према којој ће Савет „и даље активно разматрати предмет“ и генерални секретар је замољен да извешта-тава Савет о развоју предмета у погледу напора које је требало да предузме на основу резолуције. Објављујући стварање Комисије 20. фебруара 1980, генерални секретар је рекао да је њен задатак да „предузме мисију устано-вљавања чињеница у Ирану, да чује иранске жалбе и да омогући решавање кризе између Ирана и САД“; даље је рекао да она треба да заврши свој рад што је могуће раније и да се о томе саветује са генералним секретаром у циљу извршавања својих задатака које она сматра недељивим“. У поруци је стајало да у таквим околностима Комисија није поднела извештај. Затим, у телеграфској поруци председнику Суда од 15. марта 1980, генерални се-кретар је потврдио да је мандат комисије оно што је изнео у изјави од 20. фебруара, додајући да су се владе Ирана и САД „сложиле о оснивању ко-мисије на овој бази“. У овој поруци, генерални секретар је информисао Суд о одлуци Комисије да прекине своје активности у Техерану и да се врати у Њујорк 11. марта 1980. Да би била у позицији да поднесе извештај, она је била спремна да се врати у Техеран, сагласно свом мандату и инструкцијама генералног секретара, када то ситуација затражи. У поруци је даље стајало да ће генерални секретар наставити са својим напорима, како је то од њега тражио Савет безбедности, да тражи мирољубиво решење кризе и остаће у контакту са странама и Комисијом са циљем обнављања њеног рада.

40. Према томе, не може да буде сумње да се Савет безбедности „актив-но бавио овим предметом“ и да је генерални секретар био изричито овла-шћен од Савета да пружа своје добре услуге у овом предмету када је, 15. децембра, Суд једногласно одлучио да је надлежан да разматра амерички захтев за одређивање привремених мера и приступио је одређивању овак-вих мера. Као што је већ поменуто, Савет се поново састао 31. децембра

Прилози 313

1979. и усвојио је Резолуцију 461 (1979). У њеној преамбули Савет безбед-ности је изричито узео у обзир Наредбу Суда од 15. децембра 1979. којом су одређене привремене мере. Изгледа да ниједан члан Савета није сматрао да је било или да је могло бити било шта нерегуларно у симултаном вр-шењу односних функција Суда и Савета безбедности, нити да у томе има било шта изненађујуће. Док се чланом 12. Повеље Генералној скупштини изричито забрањује да чини било какве препоруке у вези са спором или ситуацијом док Савет безбедности врши своје функције у погледу тог спо-ра или ситуације, вршењу функција Суда није постављено никакво огра-ничење било којим прописом Повеље или Статута Суда. Разлози су јасни. Суду припада, као главном судском органу УН, да решава сва правна пи-тања која могу да буду спорна међу странама у спору. Заиста, ово је при-знато чланом 36. Повеље чији параграф 3 посебно предвиђа да:

„Чинећи препоруке на основу овог члана Савет безбедности треба да узме у обзир да правне спорове стране треба у начелу да упућују Међуна-родном суду правде сагласно прописима Статута Суда.“

41. (На захтев представника САД почетак усмене расправе пред Су-дом је одлаган док је деловала Комисија за утврђивање чињеница у Ирану. Пошто Комисија 10. марта није могла да заврши своју мисију, одлучила је да прекине своје активности и да се врати у Њујорк, а представник САД је предложио да усмена расправа пред Судом почне 17. марта.)

42. ...Имајући у виду околности које је Суд описао, не може се наћи било каква помисао на страни било САД или Ирана да установљавање Ко-мисије може да одложи све поступке пред Судом до закључивања рада Ко-мисије и Савета безбедности на том предмету.

43. Комисија је, како је већ примећено, установљена да предузме „ми-сију установљавања чињеница у Ирану, и да саслуша иранске жалбе и да омогући брзо решавање кризе између Ирана и САД“. Генерални секретар је није основао као суд овлашћен да одлучи о фактичким или правним пи-тањима у спору између Ирана и САД, нити су они њено оснивање прихва-тили на тој основи. Напротив, они су створили Комисију пре као орган или инструмент посредовања, помирења или преговарања да би се обезбе-дило средство олакшавања кризне ситуације која постоји међу странама; и ово је, јасно, била основа на којој су се Иран и САД сложиле о њеном осни-вању. Установљавање Комисије од генералног секретара уз сагласност две државе не може, зато, да се сматра само по себи неспојивим са одвијањем паралелног поступка пред Судом. Преговори, истражне комисије, посредо-вање, измирење, арбитража, судско решавање су заједно набројани у члану 33. Повеље као средства мирног решавања спорова. Како је истакнуто у случају Континенталног платоа Егејског мора, пракса Суда пружа различи-те примере случајева у којима су коришћени преговори и судско решавање пред Судом праси пассу. У поменутом случају, у коме је спор такође упућен пред Савет безбедности, Суд је изрично сматрао да „чињеница да се прего-вори активно воде за време овог поступка није, правно, препрека вршењу судских функција Суда“.15

15 ICJ Reports, 1978, 12, para. 29.


44. Следи да не може да се сматра мандат који је Савет безбедности дао генералном секретару у резолуцијама 457 и 461 из 1979. и установља-вање Комисије од генералног секретара, представљају било какву препреку вршењу јурисдикције Суда у овом случају. Даље следи да Суд мора сада да настави, сагласно члану 53, параграф 2 Статута, да одреди да ли он има јурисдикцију да одлучи о овом случају и да ли су амерички захтеви засно-вани на чињеницама и праву.

45. Чланом 53. Статута захтева се од Суда да пре него што одлучи у корист тужиочевог захтева, покаже да има јурисдикцију сагласно члано-вима 36 и 37, која га овлашћује да то учини. У овом случају главни захте-ви САД се односе суштински на наводне повреде од стране Ирана својих обавеза према САД према бечким конвенцијама о дипломатским односима од 1961. и о конзуларним односима 1963. У погледу ових захтева САД су навеле као основу јурисдикције Суда члан 1 опционих протокола у вези са принудним решавањем спорова који су придодати уз ове конвенције. У публикацијама „Мултилатерални уговори у погледу којих генерални се-кретар врши депозитарне функције“ наводи да Иран и САД стране бечких конвенција из 1961. и 1963. као и њима придодатих протокола у вези са принудним решавањем спорова и у оба случаја без било какве резерве на инструменте у питању... Према томе, како је назначено у Наредби Суда од 15. децембра 1979, опциони протоколи јасно обезбеђују могућу основу за јурисдикцију Суда у погледу америчких захтева на основу бечких конвен-ција из 1961. и 1963. Остаје једино да се размотри да ли овај спор спада чињенично у област њихових прописа.

46. Одредбе члана 1, које су једнаке у оба протокола, предвиђају:„Спорови проистекли из тумачења или примене Конвенције спадају у

обавезну надлежност Међународног суда правде и могу, према томе, да се изнесу пред Суд тужбом коју поднесе једна страна у спору која је страна овог Протокола.“

Амерички захтеви о којима је реч тичу се тога да је Иран наводно по-вредио своје обавезе на основу неколико чланова бечких конвенција из 1961. и 1963. у погледу привилегија и имунитета персонала, неповредиво-сти просторија и архива, као и прописа о олакшицама за вршење функција америчке амбасаде и конзулата у Ирану. Што се тиче захтева који се односе на два приватна лица које се држе као таоци у амбасади, ситуација ових појединаца пада под прописе Бечке конвенције из 1961. године, којима се гарантује неповредивост просторија амбасаде и члана 5. Конвенције из 1963. у вези са конзуларним функцијама помагања држављанима и заш-тите и обезбеђивања њихових интереса. По самој својој природи, сви ти захтеви се тичу тумачења или примене једне или друге бечке конвенције.

47. ...Јасно је да ...је постојао спор који је проистекао из тумачења или примене бечких конвенција која спада у област члана 1 протокола.

48. Чланови II и III протокола, тачно је, предвиђају да у периоду од два месеца пошто једна страна нотификује своје мишљење другој страни да спор постоји, стране могу да се сложе:

Прилози 315

а) „да се не обрате Међународном суду правде већ арбитражном три-буналу“ или

б) „да усвоје процедуру измирења пре но што се обрате Међународном суду правде“.

Међутим, када се одредбе чланова II и III читају у вези са онима из члана I и са преамбулама протокола, кристално је јасно да оне не могу да се разумеју као да постављају предуслов за примену прецизних и катего-ричних прописа садржаних у члану I којима је установљена обавезна на-длежност Суда у погледу спорова који проистекну из тумачења или при-мене бечких конвенција у питању. Чланови II и III предвиђају једино то, као супститут за обраћање Суду, да стране могу да се сложе о обраћању било арбитражи или да се прихвате поступка измирења. Прво следи да се чланови II и III не примењују уколико једна од страна у спору не предло-жи обраћање арбитражи или коришћење поступка измирења а друга из-рази своју спремност да разматра овај предлог. Друго, следи да једино тада прописи у овим члановима у погледу двомесечног периода могу да дођу у обзир и да делују као временски лимит за закључивање споразума о ко-ришћењу алтернативне процедуре.

49. У овом случају ниједна страна у спору није предложила коришћење било које од две алтернативе пре подношења тужбе или у било које друго време. Напротив, иранске власти су одбиле да ступе у дискусију о предме-ту са САД и ово се једино могло да разуме од САД као искључивање, in limine, било ког питања постизања споразума о коришћењу арбитраже или измирења на основу чланова II и III протокола, уместо обраћању Суду. Према томе, када су САД поднеле своју тужбу 29. новембра 1979. оне су биле несумњиво слободне да се служе чланом I протокола и да га наведу као основу за установљавање јурисдикције Суда у погледу захтева према бечким конвенцијама из 1961. и 1963.

* * *56. Главни чињенични материјал за одлуку Суда о меритуму у овом

случају изложен је напред у овој пресуди. Ове чињенице Суд треба да пос-матра са два стајалишта. Прво, треба да се одреди колико правни акти у питању могу да се припишу иранској држави. Друго, мора се размотрити њихова сагласност или несагласност са обавезама Ирана према уговори-ма на снази или према свим другим правилима међународног права која су применљива. Догађаји који су предмет америчких захтева спадају у две фазе и згодно је да се размотре одвојено.

57. Прва од ових фаза покрива оружани напад милитантних студена-та на америчку амбасаду 4. новембра 1979, заузимање њених просторија, задржавање лица која су се тамо затекла као талаца, одузимање њене имо-вине и архива и понашање иранских власти према овим догађајима. На-пад и касније заузимање, мало по мало, свих просторија амбасаде, била је операција која је трајала три сата, при чему било каква јединица милиције, било каква војна јединица или било који ирански службеник нису интерве-


нисали ни покушали да зауставе или омету напад. Резултат напада је значај-но оштећење просторија амбасаде и имовине, насилно отварање и узапћење архива, конфискација архива и других докумената нађених у амбасади, и најозбиљније од свега, задржавање путем силе њеног дипломатског и конзу-ларног персонала као талаца, заједно са два држављанина САД.

58. Нико није сугерисао да су милитантни студенти, када су нападали на амбасаду, имали било какав облик службеног статуса као признати „за-ступници“ или органи иранске државе. Њихово понашање у нападу, зау-зимању амбасаде и задржавању тамо затечених лица као талаца се зато не може приписати држави на тој основи. Могло би се сматрати да се њихо-во понашање може приписати директно иранској држави једино ако би се утврдило да су у овој прилици милитантни студенти радили у име државе, пошто су задужени од неког надлежног органа иранске државе да изврше тачно одређену операцију. Информације пред Судом не дозвољавају да се утврди са траженом сигурношћу да је у то време постојала таква веза из-међу милитантних студената и надлежног органа државе.

59. Прво, тачно је да је религиозни лидер земље ајатолах Хомеини учи-нио неколико јавних изјава оптужујући САД као одговорне за све проб-леме његове земље. Чинећи то, изгледа, ајатолах Хомеини је изражавао општу озлојеђеност коју су осећали симпатизери револуције због примања бившег шаха у САД. Информације пред Судом индицирају такође да се лице које је говорило у име милитантних студената, објашњавајући њихову акцију, изричито позвало на поруку ајатолаха Хомеинија од 1. новембра 1979. У овој поруци ајатолах Хомеини је изјавио да је задатак „драгих уче-ника, студената и теолошких студената да развију свом снагом њихове на-паде против САД и Израела, тако да приморају САД да врате свргнутог и криминалног шаха и да осуде ову велику заверу“ (тј. завера да се подстак-не борба између две главне струје исламског мишљења). Према мишљењу Суда, међутим, ишло би се сувише далеко да се тако опште изјаве ајато-лаха Хомеинија упужене ученицима или студентима Ирана тумаче као овлашћење државе на предузимање тачно одређених операција освајања и запоседања америчке амбасаде. Тако учинити било би, заиста, супротно тврдњама милитантних студената који су известили да су тражили подрш-ку за припремање и извршавање плана окупирања амбасаде. Честитке које су после догађаја упућене милитантним студентима, као она коју им је те-лефоном пренео ајатолах Хомеини увече оног дана када је изведен напад и друге касније изјаве службене потврде, иако веома значајне у другом кон-тексту који ће се одмах размотрити, не мењају иницијално независан и не-службени карактер напада милитантних студената на амбасаду.

60. Прва фаза догађаја који се овде разматрају укључује такође нападе на америчке конзулате у Табризу и Ширазу. Изгледа да су слично нападу на амбасаду, изведени од милитантних студената који нису имали никакав службени карактер и успешно због недостатка довољне заштите.

61. Закључак до кога је управо дошао Суд да се вршење напада на аме-ричку амбасаду 4. новембра 1979. и напада на конзулате у Табризу и Ши-

Прилози 317

разу следећег дана не може само по себи приписати иранској држави не значи да је Иран, према томе, слободан од сваке одговорности у погледу ових напада; јер само његово понашање је било супротно његовим међуна-родним обавезама. Извесним бројем обавеза бечких конвенција из 1961. и 1963. Ирану су наметнуте најстроже обавезе, као држави пријема, да пре-дузме одговарајуће кораке да би обезбедио заштиту америчке амбасаде и конзулата, њиховог особља, њихових архива, њихових средстава комуни-кације и слободе кретања њиховог особља.

62. Тако, после свечано прокламоване неповредивости просторија ди-пломатске мисије, члан 22 Конвенције из 1961. наставља се у параграфу 2:

„Држава пријема је у посебној обавези да предузме све одговарајуће кораке да заштити просторије мисије против сваког насилног уласка или оштећења и да спречи свако узнемиравање мира мисије или повреду њеног достојанства.“

Тако, такође, пошто је прокламовала да је личност дипломатског аген-та неповредива и да се он не може подвргнути никаквом хапшењу или за-државању, одредба чл. 29 каже:

„Држава пријема према њему поступа са дужним поштовањем и пре-дузима све разумне мере да би спречила наношење увреда његовој лично-сти, слободи или достојанству.“

Обавеза државе пријема да заштити неповредивост архива и докуме-ната мисије постављена је у члану 24. који нарочито предвиђа да они тре-ба да буду „неповредиви у свако време и ма где се налазили“. Чланом 25. се тражи да „дâ све олакшице за вршење функција мисије“, чланом 26. да „обезбеди свим члановима мисије слободу кретања и путовања на њеној територији“ и чланом 27. да „дозволи и заштити слободну комуникацију мисије у све службене сврхе“. Аналогни прописи се налазе у Конвенцији из 1963. у погледу привилегија и имунитета конзуларних мисија и њихо-вог особља (чл. 31. пара. 3, чланови 40, 33, 28, 34 и 35). Према мишљењу Суда, обавезе иранске владе овде нису само уговорне обавезе установљене бечким конвенцијама из 1961. и 1963. већ и обавезе према општем међуна-родном праву.

63. Чињенице изложене у параграфима 14 до 27 показују, према мишљењу Суда, да је 4. новембра 1979. иранска влада пропустила да пре-дузме све „одговарајуће кораке“ да заштити просторије, особље и архи-ве америчке мисије против напада милитантних студената и да предузме било какве мере да спречи овај напад или да га заустави пре него што је завршен. Оне такође показују да је иранска влада 5. новембра 1979. про-пустила да предузме одговарајуће кораке за заштиту америчких конзула-та у Табризу и Ширазу. Осим тога, оне показују, према мишљењу Суда, да пропуштање иранске владе да предузме такве кораке није било узроковано пуком непажњом или недостатком одговарајућих средстава.

64. Потпуна пасивност иранских власти тога дана суочених са хит-ним и поновљеним захтевима за помоћ оштро се разликује од њеног по-


нашања у неколико других сличних прилика. Неких осам месеци раније, 14. фебруара 1979. америчка амбасада у Техерану је била изложена ору-жаном нападу, који је већ поменут (пара. 14), у току кога су нападачи ухапсили амбасадора и његово особље. У тој прилици, међутим, одред Револуционарне гарде, коју је послала влада, стигао је брзо, заједно са замеником премијера, брзо су успели да ослободе амбасадора и његово особље и да поврате амбасаду. 1. марта 1979. Штавише, премијер Ирана је послао писмо у коме изражава дубоко жаљење због инцидента, дајући гарантије да ће бити предузете потребне мере да се спречи да се такви инциденти понове и назначујући спремност његове владе да обештете САД. Првог новембра 1979, само три дана пре догађаја који су узрокова-ли садашњи случај, иранска полиција је интервенисала брзо и ефективно да би заштитила америчку амбасаду када је велика гомила демонстраната провела неколико часова марширајући испред ње. Даље, други случајеви у новембру 1979. и јануару 1980, упади у друге стране амбасаде у Техера-ну спечавани су или брзо окончавани.

65. Сличне чињенице се односе и на конзулате.

* * *66. У погледу стварног понашања иранских власти суочених са до-

гађајима од 4. новембра 1979, информације пред Судом показују да, упркос гарантијама раније датим америчкој влади и упркос поновљеним хитним позивима за помоћ, оне нису предузеле никакве видљиве мере да спрече милитантне студенте да не упадну у амбасаду или да их приморају да се повуку. Пошто су милитантни студенти на силу продрли у просторије ам-басаде, иранске власти нису учиниле никакав напор да их приморају или наговоре да се повуку из амбасаде и да ослободе дипломатско и конзулар-но особље које су ухапсили.

67. Ова пасивност иранске владе сама по себи чини јасно и озбиљно кршење иранских обавеза према САД према прописима члана 22, пара-графа 2 и члановима 24, 25, 26, 27 и 29. Бечке конвенције о дипломатским односима из 1961. и члановима 5 и 36. Бечке конвенције о конзуларним односима из 1963. Слично, у погледу напада на конзулате у Табризу и Ши-разу, пасивност иранских власти представља јасно и озбиљно кршење њених обавеза према прописима неколико других чланова Конвенције о конзуларним односима из 1963. Што се тиче два америчка држављанина које милитантни студенати држе као таоце, ова пасивност значи кршење обавеза према чл. II, пара. 4 Уговора о пријатељству, економским односима и конзуларним правима из 1955. и обавеза Ирана које постоје према опш-тем међународном праву и којима се захтева од страна да обезбеде „сталну заштиту и безбедност“ држављана друге на њеној територији.

68. Суд је зато у прилици да неизбежно закључи у погледу прве фазе догађаја који су до сада разматрани да су 4. новембра 1979. иранске вла-сти:

Прилози 319

а) биле потпуно свесне својих обавеза на основу конвенција на снази да предузму договарајуће кораке да заштите просторије америчке амбасаде и њеног дипломатског и конзуларног особља од сваког напада и наруша-вања њихове неповредивости и да обезбеде безбедност таквих других лица каква су могла да буду присутна у поменутим просторијама:

б) биле потпуно свесне, као резултат позива за помоћ америчке амба-саде, хитне потребе за акцијом са њихове стране;

в) имале средства на располагању да изврше своје обавезе;г) потпуно пропустиле да изврше ове обавезе.Исто тако, Суд је у прилици да закључи да су иранске власти једнако

свесне својих обавеза да заштите америчке конзулате у Табризу и Ширазу и потребе да делују и, исто тако, да су пропустиле да користе средства која су им стајала на располагању да изврше своје обавезе.

* * *69. Друга фаза догађаја који су предмет америчких тужбених захтева

обухвата серију чињеница које су се догодиле после окупације америчке амбасаде од милитантних студената и заузимања конзулата у Табризу и Ширазу. Пошто је извршена окупација и пошто су дипломатски и конзу-ларни персонал америчке мисије задржани као таоци, било је јасно да су бечке конвенције и опште међународно право захтевале акцију иранске владе. Њена основна дужност је била да одмах учини сваки напор и да пре-дузме сваки одговарајући корак да брзо оконча флагрантно нарушавање неповредивости просторија, архива и дипломатског и конзуларног особља, да поврате конзулате у Табризу и Ширазу под америчку контролу и начел-но да поново установе status quo и да понуде репарације за штету.

70. Иранске власти нису, међутим, предузеле никакве такве кораке. На конференцији за штампу 5. новембра министар спољних послова госпо-дин Јазди признао је да је „према међународним правилима иранска влада обавезна да обезбеди живот и имовину страних држављана“. Али он није спомињао иранске обавезе да се обезбеди неповредивост страних амбасада и дипломата; на крају је изјавио да акција студената „ужива одобрење и подршку владе, јер је Америка сама одговорна за овај инцидент“...

71. У сваком случају, изрази подршке заузимању амбасаде и конзула-та у Табризу и Ширазу од стране милитантних студената одмах су дошли од бројних иранских власти, укључујући религиозне, судске, извршне, по-лицијске и информативне власти. Пре свих, ајатолах Хомеини је учинио потпуно јасним да држава подржава заузимање амбасаде и конзулата и за-државање особља амбасаде као талаца...

73. Службена владина потврда ове ситуације је коначно дата Наред-бом ајатолаха Хомеинија од 17. новембра 1979. Његова Наредба почиње тврдњом да је америчка амбасада била „центар шпијунаже и завере“ и да „ти људи који су ковали заверу против нашег исламског покрета на том месту не уживају међународно дипломатско поштовање“. Он је изричи-


то изјавио да ће просторије амбасаде и таоци остати тако све док САД не изруче бившег шаха ради суђења и не врате његову имовину Ирану. Ову изјаву о намерама ајатолах је ограничио једино захтевом милитантним сту-дентима који су држали таоце „да предају црнце и жене, ако се докаже да нису шпијуни, Министарству спољних послова тако да се одмах протерају из Ирана“. У погледу остатка талаца он је учинио намере иранске владе потпуно јасним:

„Племенита иранска нација неће дати дозволу за ослобођење осталих. Зато ће они остати ухапшени док америчка влада не почне да делује према жељама нације.“

74. ...Ове чињенице су потврдили од ајатолах Хомеини и други органи иранске државе, а одлука да се са њима продужи, претворила је континуи-рану окупацију амбасаде и задржавање талаца у акте државе. Милитантни студенти, аутори упада и чувари талаца, сада су постали заступници иран-ске државе за чије је акте држава непосредно међународно одговорна...

75. Током шест месеци, колико је протекло од ситуације управо описа-не, а која је створена наредбом ајатолаха Хомеинија, нису се догодиле ни-какве материјалне промене. Наредба Суда од 15. децембра 1979. којом су одређене привремене мере, којима се захтевало хитно враћање амбасаде САД и ослобађање талаца, јавно је одбачена од министра спољних послова следећег дана и игнорисана је од иранских власти. У две прилике, наиме 23. фебруара и 7. априла 1980. ајатолах Хомеини је изјавио да таоци треба да остану у америчкој амбасади под контролом милитантних студената док се нови ирански парламент не састане и не донесе одлуку о њиховој судбини.

* * *76. Одлука иранских власти да милитантни студенти наставе са др-

жањем америчке амбасаде под окупацијом и са држањем особља амбаса-де као талаца јасно даје основа за поновљено и мултипликовано кршење применљивих прописа бечких конвенција, чак много озбиљније него што је било оно које је проистекло из пропуштања да се предузму кораци да се спрече напади на неповредивост ових просторија и особља.

77. ...Потврда ових чињеница дата од ајатолаха Хомеинија и других све-дочи о кршењу члана 29 исте Конвенције (из 1961) којим је забрањено сва-ко хапшење или задржавање дипломатских агената и сваки напад на његову личност, слободу и част. Треће, иранске власти су, без сумње, у сталном кр-шењу прописа чланова 25, 26 и 27 Бечке конвенције и одговарајућих про-писа Бечке конвенције из 1963. у вези са олакшицама за вршење функција дипломатског и конзуларног особља, као и члана 24 прве Конвенције и члана 33 друге, којима се предвиђа апсолутна неповредивост архива и докумена-та дипломатских мисија и конзулата.... Коначно, континуирано држање као талаца два приватна појединца америчког држављанства повлачи поновно кршење обавеза Ирана према члану II, пара. 4 Уговора о пријатељству, еко-номским односима и конзуларним правима из 1955. године.

Прилози 321

78. ...Очигледно је да се питање усклађености понашања иранских вла-сти са бечким конвенцијама поставља у вези са третманом америчког от-правника послова и два члана његовог особља у Министарству спољних послова 4. новембра после тог датума. Чињенице овога случаја показују, према мишљењу Суда, да су иранске власти 4. новембра 1979. и после тога ускратиле отправнику послова и двојици чланова његовог особља нужну заштиту и средства која би им омогућила да безбедно напусте Министар-ство. Према томе, Суд сматра да су у погледу ова три члана америчке ми-сије иранске власти учиниле континуирано кршење обавеза из чланова 26 и 29 Бечке конвенције о дипломатским односима из 1961....

* * *80. Чињенице у садашњем случају, посматране у светлу применљивих

правних правила, говоре гласно и јасно о сукцесивном и континуираном кршењу обавеза Ирана према САД према бечким конвенцијама из 1961. и 1963, као и Уговора из 1955. Пре но што се из ових чињеница извуку закључци који следе из њих, у смислу међународне одговорности иранске државе vis-a-vis САД, Суд сматра да би требало да истражи једну другу ствар. Суд не може да превиди чињеницу да је са иранске стране изнета идеја, често непрецизним терминима, да се понашање иранске владе, у вре-ме догађаја 4. новембра 1979. и касније, може да оправда постојањем по-себних околности.

81. У писмима од 9. децембра 1979. и 16. марта 1980, како је раније на-ведено, ирански министар спољних послова је поменуо садашњи случај је-дино као „маргиналан и секундаран аспект свеобухватног проблема“. Овај проблем, поменуо је, укључује, између осталог, „више од 25 година сталног мешања САД у унутрашње послове Ирана, бесрамну експлоатацију наше земље и бројне злочине извршене против иранског народа, супротно међу-народним и хуманитарним правилима“. У првом од два писма он је међу „злочинима“ које је приписивао САД издвојио наводну умешаност CIA у државни удар из 1953. и рестаурацију монархије. Наводећи ове наводне злочине САД, ирански министар спољних послова је заузео став да Суд не би могао да разматра америчку тужбу издвојену из одговарајућег кон-текста, који је био „цео политички досије односа између Ирана и САД у последњих 25 година“.

82. Суд мора пре свега да су примети да предмети наведени у писми-ма иранског министра спољних послова од 9. децембра 1979. и 6. марта 1980. такве врсте да, ако се наведу у правним поступцима, морају јасно да се докажу пред Судом свим потребним доказима. Суд је у Наредби од 15. децембра 1979. нагласио да је иранској влади, ако сматра да су наведене активности САД у Ирану правно уско повезане са предметом тужбе, от-ворена могућност да изнесе свој случај у погледу ових активности Суда у поступку одбране против америчке тужбе. Иранска влада се, међутим, није појавила пред Судом. Штавише, у писму од 16. марта 1980. доставље-ном Суду три месеца после издавања Наредбе, ирански министар спољних


послова није пружио Суду никакве даље информације у погледу наводних криминалних активности САД у Ирану или објаснио на којој правној ос-нови сматра да ови наводи чине релевантан одговор на америчку тужбу...

83. У сваком случају, чак и да су се наводне криминалне активности САД у Ирану могле сматрати доказаним, остало би питање да ли би их Суд могао сматрати оправдањем иранског понашања и тако одбраном против америчке тужбе у овом случају. Суд не може да прихвати да се оне могу тако посматрати јер дипломатско право само предвиђа нужне мере одбра-не и санкције за противправне активности чланова дипломатске или кон-зуларне мисије.

84. Бечке конвенције из 1961. и 1963. садрже изричите прописе за слу-чај када се чланови особља амбасаде, под заштитом дипломатских приви-легија и имунитета, упуштају у такве злоупотребе својих функција као што је шпијунажа или мешање у унутрашње послове државе пријема.

85. Тако, ради обезбеђивања могућности отклањања злоупотреба ди-пломатских функција чланом 9. Конвенције о дипломатским односима из 1961. одређено је:

„1. Држава пријема може у свако доба и без обавезе да образложи своју одлуку, обавести државу одашиљања да је шеф или ма који члан дипломат-ског особља мисије persona non grata или да је ма који други члан особља мисије неприхватљив. Држава одашиљања ће тада опозвати лице у питању или ће окончати његове функције у тој мисији, забисно од случаја. Неко лице може да буде оглашено као persona non grata или као неприхватљиво пре него што дође на територију државе пријема.

2. Ако држава одашиљања одбије или у разумном периоду пропусти да изврши своје обавезе према параграфу 1 овог члана, држава пријема може да одбије да призна дотично лице за члана мисије“. Конвенција из 1963. садржи у чл. 23 пара. 1 и 4 аналогне прописе у погледу конзуларних службеника и конзуларног особља.... Осим овог правног лека, против зло-употреба дипломатске функције индивидуалних чланова мисије, држа-ва пријема има у својим рукама много радикалније правно средство ако злоупотребе функција чланова мисије достигну озбиљне пропорције. То је дискреционо овлашћење које има свака држава пријема да прекине дипло-матске односе са државом одашиљања и да захтева непосредно затварање инкриминисане мисије.

86. ...Чак и у случају војног сукоба или прекида дипломатских односа ови прописи захтевају да држава пријема поштује неповредивост чланова дипломатске мисије и просторија, имовине и архива мисије. Природно по-штовање овог начела не значи – и ово тужилачка влада изричито признаје – да дипломатски агент ухваћен у вршењу деликта не може, према прили-ци, бити укратко ухапшен од полиције државе пријема с циљем спреча-вања извршења тог деликта...

87. У садашњем случају влада Ирана није прекинула дипломатске односе са САД; на питање које је поставио члан Суда, заступник САД је информисао Суд да пре догађаја од 4. новембра 1979. иранска влада није

Прилози 323

изјавила нити је назначила своју намеру да изјави да је било који члан аме-ричког дипломатског или конзуларног особља у Техерану persona non grata. Иранска влада није, зато, користила правне лекове који су јој стављени на располагање дипломатским правом. Уместо тога, она је дозволила групи милитантних студената да нападну амбасаду...

89. Према томе, Суд налази да не постоје никакве околности у овом случају којима би се могао негирати фундаментални противправни карак-тер понашања иранске државе од 4. новембра 1979. и касније. Овај налаз не искључује, међутим, да неке од наводних околности, ако се докажу, могу да имају неку важност у одређивању последица одговорности иранске државе у погледу понашања иако оне не могу да промене противправни карактер понашања Ирана.

* * *90. На основу изложеног детаљног истраживања меритума случаја, Суд

налази да је Иран, сукцесивно и континуирано кршећи обавезе установље-не бечким конвенцијама из 1961. и 1963. о дипломатским и конзуларним односима, Уговором о пријатељству, економским односима и конзуларним правима из 1955. и примењивим правилима општег међународног права, постао одговоран према САД. Као последица овог налаза јасно је да сле-ди обавеза иранске државе да учини репарацију за штету учињену САД. Пошто, међутим, иранско кршење обавеза још траје, облик и обим такве репарације не може да се одреди овога датума.

91. Истовремено, Суд се сматра обавезним да нагласи кумулативни ефект иранских кршења обавеза када се заједно посматрају. Значајна ес-калација ових кршења догодила се у пропусту иранских власти да се су-протставе оружаном нападу милитантних студената 4. новембра 1979. и њиховом заузумању просторија и задржавању као талаца особља амбасаде који се претворио у готово непосредно подржавање створене ситуације од ових власти и, затим, њихово вишемесечно намерно трпљење окупације амбасаде и задржавање њеног особља групе милитантних студената који су делали у име државе ради приморавања САД да се покоре извесним за-хтевима. Противправно лишавање слободе људских бића и потчињавање физичкој принуди у условима оскудице је по себи јасно неспојиво са на-челима Повеље УН и основним начелима Универзалне декларације о људ-ским правима. Али пре свега треба да се нагласе обим и озбиљност сукоба између понашања иранске државе и њених обавеза из целог корпуса међу-народних правила којима је обухваћено дипломатско и конзуларно право, правила чији фундаментални карактер Суд мора опет снажно да потврди. У својој Наредби од 15. децембра 1979. Суд је нагласио да су обавезе које државама намећу бечке конвенције од кардиналне важности за одржавање добрих односа међу државама у независном данашњем свету. „Нема фун-даменталнијег услова за уређење односа међу државама“, Суд је рекао: од неповредивости дипломатских изасланика и амбасада, тако да су током ис-торије нације свих вероисповести и култура поштовале реципрочне оба-


везе у том циљу“. Институција дипломатије се показала, наставља Суд, као „суштински инструмент за ефективну сарадњу у међународној заједници и за омогућавање државама, без обзира на њихове различите уставне и друштвене системе, да постигну узајамно разумевање и да разреше своје разлике мирним средствима“.16

92. .... Још једном истичући огроман значај правних начела која тре-ба да се примене у садашњем случају, Суд сматра да је његова дужност да скрене пажњу целе међународне заједнице, чији је Иран члан од давних времена, на неотклоњиву штету коју могу да изазову догађајима какав је сада пред Судом. Такви догађаји не могу да не поткопају правну грађевину коју је човечанство пажљиво градило вековима, чије одржање је од живот-не важности за безбедност и благостање сложене међународне заједнице данашњег дана за коју је важније него икад да се стално и скрупулозно поштују правила развијена са циљем да се обезбеди напредак у односима међу њеним члановима.

* * *93. Пре него што извуче одговарајуће закључке из својих налаза о ме-

ритуму у овом случају, Суд сматра да не може да изостави свој коментар упада америчких војних јединица 24–25. априла 1980. на територију Ира-на, који је споменут раније у Пресуди (пара. 32). Без сумње, Влада САД је имала разумљиве преокупације у погледу добробити својих држављана који су држани као таоци у њеној амбасади преко пет месеци. Без сумње, Влада САД је могла да има разумљива осећања фрустрације због иранског дугог задржавања талаца, без обзира на две резолуције Савета безбедности и Наредбе Суда од 15. децембра 1979, којима се захтевало њихово хит-но ослобађање. Без обзира на то, у околностима садашњег поступка, Суд не може да пропусти да изрази свој интерес у погледу америчког упада у Иран. Када је, како је речено, овај случај био спреман за отварање усме-не расправе 19. фебруара 1980, заступник САД је захтевао од Суда, због деликатне фазе извесних преговора, да се одређивање датума за отварање усмене расправе одложи. Затим је 11. марта заступник информисао Суд о бојазности Владе САД да се прерано донесе пресуда о меритуму случаја. Саслушања су, према томе, одржана 18, 19 и 20. марта и Суд је био у току припремања садашње пресуде решавајући о америчким захтевима против Ирана када се догодила операција од 24. априла 1980. Суд се зато осећа обавезним да примети да је операција предузета у овим околностима, било из ког мотива, срачуната да подрије поштовање судског поступка у међу-народним односима; и да се понови да је у пара. 47 1 Б своје Наредбе од 15. децембра 1979. Суд наредио да било која страна не сме предузети ниједну акцију која би могла да погорша тензију између две земље.

94. У исто време, међутим, Суд мора да нагласи да ни питање легал-ности операције од 24. априла 1980. према Повељи УН и према општем међународном праву ни било какво друго питање о одговорности која про-

16 ICJ Reports, 1979, p. 1

Прилози 325

истиче из ње нису била пред Судом. Мора се такође нагласити да ово пи-тање нема никаквог утицаја на процену понашања иранске владе...

* * *95. Из тих разлога,Суд,Са тринаест гласова према два,Одлучује да је Исламска Република Иран, понашањем које је Суд изло-

жио у овој пресуди, кршила у више погледа и још крши обавезе које има према САД на основу међународних конвенција на снази између две земље, као и на основу дугоустановљених (обичајних) правила општег међународ-ног права;

За: председник Sir Humphrey Waldock; заменик председника Elias; су-дије: Forster, Gros Lachs, Nagendra Singh, Ruda, Mosler, Oda, Ago, El-Erian, Sette-Camara и Baxter.

Против: судије Morozov и Tarazi.Са тринаест гласова према два,Одлучује да кршење ових обавеза повлачи одговорност Исламске Ре-

публике Иран према САД на основу међународног права;За: ....Против: судије Morozov и Tarazi.Једногласно,Одлучује да Влада Исламске Републике Ирана мора одмах да предузме

све кораке да поправи ситуацију која је проистекла из догађаја из 4. новем-бра 1979. и оно што је следило из тих догађаја и у том циљу:

мора одмах да прекине противправно задржавање америчког отправ-ника послова и другог дипломатског и конзуларног особља и других аме-ричких држављана који се сада држе као таоци у Ирану и мора одмах да их преда сили заштитници (чл. 45 Бечке конвенције о дипломатским односи-ма из 1961);

мора да обезбеди да сва поменута лица добију нужна средства за на-пуштање територије Ирана, укључујући транспортна средства;

мора одмах да стави на располагање сили заштитници просторије, имовине, архиве и документа америчке амбасаде у Техерану и њених кон-зулата у Ирану.

Једногласно,Одлучује да ниједан члан америчког дипломатског и конзуларног

особља не може да буде задржан у Ирану да би се подвргао било ком обли-ку судског поступка или учествовао у њему као сведок;

Са дванаест гласова према три,


Одлучује да је Влада Исламске Републике Ирана у обавези да надок-нади штету Влади САД за повреду учињену последњим догађајима од 4. новембра 1979. и оним што је следило после тих догађаја;

За: ....Против: судије Lachs, Morozov и Tarazi.Са четрнаест гласова према један,Одлучује да ће о облику и обиму такве накнаде штете, ако се не по-

стигне споразум међу странама, одлучити Суд и резервише у том циљу каснији поступак.

За: ....Против: судија Морозов.Сачињено на енглеском и француском, при чему је енглески текст ау-

тентичан, у Палати мира, Хаг, двадесет осмог дана маја... у три копије од којих ће једна бити достављена архиви Суда, а друге две ће бити доставље-не Влади САД и Влади Исламске Републике Ирана.

Потписао Humphrey Waldock,председник

Потписао S. Aquarone,записничар

Рукопис завршен јануара 2012. године.

Лектор и коректорИрена Поповић

Припрема за штампуДосије студио, Београд

ШтампаПланета принт, Београд

ISBN 978-86-7630-415-8

Тираж500

Адреса редакцијеПравни факултет Универзитета у Београду

Центар за издаваштво и информисањеБулевар краља Александра 67тел./факс: 30-27-725, 30-27-776

e-mail: [email protected]: www.ius.bg.ac.rs

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд341.7/.8(075.8)КРЕЋА, Миленко, 1947– Међународно право представљања : дипломатско и конзуларно право) / Миленко Крећа. – 2. изд. – Београд : Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, 2012 (Београд : Планета принт). – 326 стр. ; 24 cm. – (Библиотека уџбеници / Правни факултет, Београд)Тираж 500. – Напомене и библиографске референце уз текст.ISBN 978-86-7630-415-8a) Дипломатско право b) Конзуларно правоCOBISS.SR-ID 195467276