Реализам у српској књижевности Половином XIX века у Европи услед бржег развоја капитализма а са тим и све већег продубљивања социјалне неједнакости, јавља се потреба за пуким подражавањем и преношењем стварности. Уз ове економске тенденције појаву реализма условили су и други чиниоци: развој науке, примена нових метода у филозофији и науци, технички проналасци... У књижевности се под реализам подразумева стварање засновано на настојању писца да са што већом прецизношћу опише објективну стварност. Реалистични писац прилази животу онаквом какав јесте,сликајући његове свакодневне али типичне ситуације. У реалистичном поступку постоји тежња да се пишчева личност не осети у делу а да се уметничка слика живота доживи као објективна стварност. Ликови у делима реалистичних писаца сликани су свестрано а не једнострано и шематски. Писци у реализму полазили су од става да је човек производ одређене средине и реалистички писци настоје да свестрано насликају и друштвене околности одређене средине из којих израста људска личност. Реализам је човечанству оставио генијалне писце као што су: Толстој, Балзак, Дикенс, Гогољ, Тургењев... 1