ZAŠTO PITATI ‘ŠTA’?

GLAVA IZAŠTO PITATI ‘ŠTA’?Za koliko se samo stvari kaže da su društveno konstruisane (tvorevine društva)! Evo nekih naslova iz bibliotečke kartoteke vezanih za konstrukcije:Autorstvo (Vudmansi i Džesi (Woodmansee and Jaszi 1994))Bratstvo (Kloson (Clawson 1989))Dete kao gledalac televizije (Luk (Luke 1990))Opasnost (Mek Kormik (McCormick 1995))Emocije (Har (Harre´ 1986))Činjenice (Latur i Vulgar (Latour and Woolgar 1979))Rod (Djuar (Dewar, 1986); Lorber i Farel (Lorber and Farrell 1991))Homoseksualna kultura (Kinsman (Kinsman 1983))Bolest (Lorber (Lorber 1997))Znanje (Mek Kenzi (MacKenzie 1981), Majers (Myers 1990), Beret (Barrett 1992),Torkington (Torkington 1996))Pismenost (Kuk-Gamperz (Cook-Gumperz 1986))Medikalizovani imigrant (Vilkins (Wilkins 1993))Priroda (Ider (Eder 1996))Usmena istorija (Tonkin (Tonkin 1992))Postmoderna (Mek Hejl (McHale 1992))Kvarkovi (Pikering (Pickering 1986))Stvarnost (Berger i Lakman (Berger and Luckmann 1966))Serijska ubistva (Dženkins (Jenkins 1994))Tehnološki sistemi (Bidžker, Hjuz i Pinč (Bijker, Hughes, and Pinch 1987))Urbano školovanje (Majron (Miron 1996))Životna statistika (Emeri (Emery 1993))Žene izbeglice (Musa (Moussa 1992))Beskućništvo kod mladih (Hjuston i Lidjard (Huston and Liddiard 1994))Nacionalizam kod naroda Zulu (Goulan (Golan 1994))

da ne pominjemo Gluvoću, Um, Paniku, osamdesete i revolucionarnu (extraordinary)nauku (Hartli i Gregori (Hartley and Gregory 1991), Kaulter (Coulter 1979), Keps i Oks (Capps and Ochs 1995), Grincvajg i Majerhofer (Gru¨nzweig and Maeirhofer 1992), Kolins (Collins 1982)). Tu spadaju i ljudi kao jedinke: na jednoj radionici o tinejdžerskoj trudnoći, uzrujani direktor neke rimokatoličke agencije za socijalnu pomoć je rekao: ‘‘I sam sam, naravno, društveno konstruisana tvorevina; svako je.’’ 1 Zatim postoji iskustvo: ‘‘Naučnici i aktivisti u oblasti feminističkih prava i prava lica s invaliditetom pokazali su da su iskustva o tome da se bude žena ili ima invaliditet društveno konstruisane tvorevine’’ (Eš i Fajn (Asche and Fine 1988, 5f)).Moj abecedni spisak je izvučen iz naslova kao što su Društvena konstrukcija X ili Konstruisanje X. Iz spiska sam izostavio X, jer nema knjige koja počinje tim slovom, a i zato što mi to omogućava da koristim X kao zamenljivu reč, generičku oznaku za ono što je konstruisano. Društvena konstrukcija je postala opšta kovanica, dragocena za političke aktiviste i poznata svima koji se susreću s aktuelnim debatama o rasi, rodnosti, kulturi ili nauci. Zašto?

Kao prvo, ideja o društvenoj konstrukciji je čudesno oslobadjajuća. Recimo, podseća nas da materinstvo i njegova značenja nisu jednom zauvek utvrdjena i neminovna, posledica radjanja i odgajanja. Ona su proizvod istorijskih zbivanja, društvenih sila i ideologije.2 Majke koje prihvataju važeće kanone u pogledu emocija i ponašanja mogu da doznaju da to kako bi trebalo da se osećaju ili postupaju ne odredjuje ljudska priroda ili biološki proces reprodukcije. Nema potrebe da se osećaju krivim koliko se to inače očekuje, ukoliko ne poslušaju stara porodična ili važeća psihološko-pedijatrijska pravila, kakvo je, recimo, ‘‘ako ne uspostaviš vezu sa svojim novorodjenčetom, oboma vam se crno piše.’’3 Nažalost, društveno-konstrukcione analize ne oslobadjaju baš uvek. Uzmimo anoreksiju, poremećaj kod devojaka u pubertetu i mladih žena koje vrednuju mršavost više od svega drugog. One jednostavno neće da jedu. Iako je anoreksija bila poznata i u minulim vremenima, pa je čak i naziv star nekoliko stotina godina, ova bolest je isplivala u moderni svet početkom šezdesetih godina dvadesetog veka. Mlade žene koje su ozbiljno obolele odbijaju i lečenje. Pokušava se s nebrojenim pomodarskim, često užasnim lekovima i lečenjem, ali ništa ne deluje pouzdano. Po svakom intuitivnom shvatanju termina ‘‘društvena konstrukcija’’, anoreksija mora delimično biti neka vrsta društvene konstrukcije. U svakom slučaju, ona je prolazna mentalna bolest (Heking 1998a) koja napreduje samo na nekim mestima u neka vremena. No, to ne pomaže devojkama i mladim ženama koje od nje pate. Sociajalno-konstrukcione teze su oslobadjajuće uglavnom za one koji su već na putu da se oslobode – za majke čija svest već dostigla viši nivo, na primer. Uprkos toj njihovoj oslobadjajućoj moći, te iste reči, ‘‘društvena konstrukcija’’ mogu da deluju i kao kancerogene ćelije. Pošto se poseju, one se umnožavaju bez ikakve kontrole. Da razmotrimo neslanu šalu Alena Sokala (Alan Sokal). Sokal, fizičar na Univerzitetu Njujork, objavio je učenu kompilaciju trenutno važeće ‘‘teorije’’ u važnom akademskom časopisu za studije o književnosti i kulturi, Društvene teme (Social Text (Sokal 1996a)).Urednici su taj rad uključili u specijalan broj posvećen ‘‘ratu nauka’’. Gotovo istovremeno, u časopisu Lingua Franca, ozbiljnijoj varijanti časopisa Pipl čija su ciljna grupa profesori i taj soj, Sokal je priznao svoju vragoliju (Sokal 1996b). Sokal je u svom priznanju upotrebio termin ‘društvena konstrukcija’’ samo dvaput, u eseju od pet stranica. Stenli Fiš (Stanley Fish (1996)), doajen ‘‘teorije’’, replicirao mu je u kolumni Njujork tajmsa. Tu je upotrebio ovaj ili srodan termin šesnaest puta u nekoliko pasusa. Kada bi se kancerogena ćelija tako ponašala u ljudskom telu, smrt bi bila trenutna. Neumerena upotreba pomodarskih reči je zamorna, pa i više od toga.U predavanju koje sam održao u Frankfurtu nekoliko dana nakon što je priča objavljena maja 1996, rekao sam da je Sokalova šala dobila svojih petnaest minuta slave. Koliko sam samo pogrešio! Na internetu ima nekoliko hiljada odrednica ‘‘Sokal’’. Sokal je iskristalizovao nešto veoma važno za američki intelektualni život. I namerno kažem američki. Sokalove ciljne grupe su bili uglavnom francuski pisci; pa i Sokalova knjiga na ove teme je prvobitno štampana na francuskom (Brikmon i Sokal (Bricmont & Sokal 1997a)). Kao odgovor na to, nastale su dve francuske knjige, obe s francuskom rečju impostures u naslovu (Ženere (Jenneret 1998), Žirdan (Jurdant 1998)). Evropa je, medjutim, reagovala pre zbunjeno nego zabrinuto. Tačno, bilo je mnogo prikaza, ali ne i mnogo strasti. Krajem 1997, Sokal nije bio naročito poznat u Japanu, iako se najinformativniji sajt o Sokalu u celom svetu upravo pojavio u japanskom svetu

kompjuterske komunikacije.4 Proučavaoci savremenih američkih običaja (etike) imaju obavezu da objasne neobičnu halabuku koju je Sokal izazvao u svojoj zemlji. Moj cilj nije da prikažem društvenu istoriju našeg doba koja to sve objašnjava, već da analiziram ideju društvene konstrukcije koja je krenula u osvajanje više od tri decenije pre Sokala. Ja, stoga, neću imati skoro ništa da kažem na tu temu. Čitaoci koji žele da se upoznaju s polemičkom antologijom američkih radova koji su na Sokalovoj strani, mogu da čitaju Kerčija (Koertge (1998)).

RELATIVIZAM

Za mnoge, Sokal je bio simbol za ono što sada nazivamo ‘‘ratovima nauka.’’ Ratovi! Središte ratova nauka može biti društvena konstrukcija. Jedna osoba tvrdi da su naučni rezultati, čak i u fundamentalnoj fizici, društveno konstruisane tvorevine. Njegov protivnik, razljućen, protestuje tvrdeći da su ti rezultati obično otkrića o našem svetu koja važe nezavisno od društva. Ljudi govore i o ratovima kultura, koji se često vrte oko rasnih pitanja, roda, kolonijalizma ili oko zajedničke norme za istoriju i književnost koju bi deca trebalo da savladaju itd. Ovi konflikti su ozbiljni. Izazivaju duboke emocije. Bez obzira na to, sumnjam da bi se termini ‘‘ratovi kultura’’, ‘‘ratovi nauka’’ (a sada i ‘‘frojdovski ratovi’’) toliko raširili da nemaju prizvuk gladijatorstva. To zapravo ošamućeni gledaoci govore o ‘‘ratovima’’.Avaj, u svetu se toliko nagomilalo bes da ga neće rasterati nikakva bezbrižnost. U ove ratove je uključeno mnogo više stvari nego što mogu i da pomenem. Jedna od njih je veliki strah od relativizma. Kakav je ovo zli vilenjak? Jasne definicije se teško nalaze. Obično, ljudi koji se sumnjiče za relativizam uporno tvrde da oni nisu njime opsednuti. Mali broj, a takvi su edinburški sociolozi nauke, Beri Barns i Dejvid Blur (Barry Barnes, David Bloor (1982)) rado prihvata epitet ‘‘relativista.’’ Paul Fajerabend (1987), kojeg bije glas da “sve može”, uspeo je da opiše nekih trinaest verzija relativizma, ali ovaj pokušaj “zavadi pa vladaj” nije nikoga ubedio.Mislim da ne moramo da budemo ovako visokoučeni kao ovi autori. Hajde da vidimo šta kažu reakcije iz stomaka. Čega se bojimo? Mnogo toga. Imamo vidjenje po kojem je svako mišljenje dobro koliko i bilo koje drugo; ako je tako, zar onda relativizam ne daje dozvolu svemu mogućem? Feministi(kinje) su nas nedavno upozorili na opasnosti od ove vrste relativizma, jer se čini da ne ostavlja prostora za kritikovanje ugnjetavačkih ideja (Koud (Code 1995)). To pitanje izgleda može biti naročito važno za feministe-kinje trećeg sveta (Nanda 1997). Zatim, postoji istorijski revizionizam. Sledeća faza u zloglasnom nizu poricanja holokausta mogla bi biti knjiga s naslovom Društvena konstrukcija holokausta, delo koje bi zagovaralo tezu da su nacistički logori za istrebljenje preterivanje, a da su gasne komore fikcija. Niko ne želi relativizam koji upućuje na to da takva knjiga, bar kada je istina u pitanju, ima jednaku vrednost kao sve druge. Moje lično vidjenje je da nema potrebe da diskutujemo o takvim pitanjima pod temom “relativizma”. Pitanje istorijskog revizionizma je pitanje kako pisati istoriju.5 Barns i Blur (1983, 27) jasno ističu da sociolozi relativisti njihovog reda imaju obavezu da odrede svoja uverenja i postupke koristeći se kritički sagledanim standardima iz sopstvene kulture. Fajerabendove poslednje reči (1994) bile su da je svaka kultura jedna kultura, i da treba da se

suprotstavimo ugnjetavanju bilo gde. A ja sam završio svoj prilog u jednoj knjizi o racionalnosti i relativizmu citirajući Sartrove poslednje reči kojima je objasnio zašto jevrejska i islamska tradicija nisu igrale nikakvu ulogu u njegovoj misli: jednostavno zato što nisu bile deo njegovog života (Heking 1983).Ima još globalnih baukova. Intelektualci i nacionalisti se boje religijskog fundamentalizma u Indiji, Izraelu, islamskom svetu i u Sjedinjenim Državama. Nije li nužna posledica relativizma to da je svaka vrsta religijskog fundamentalizma dobra koliko i svaka nauka?Ili, možda je pravo pitanje propadanje Zapada (u SAD, čitaj Amerika). Propadanje definitivno ohrabruju neki društveni konstrukcionisti, zar ne? Ponekad se ljudi usredredjuju na gubitak tradicije, ogorčeno se opirući ‘‘multikulturalizmu.’’ To je strah koji ja ne mogu da uzmem za ozbiljno, možda zato što je ova reč bila u upotrebi, u čisto pozitivnom smislu, u Kanadi mnogo pre nego što je preuzeta u američkim ratovima kultura. Ta zaboga, vlada u provinciji u kojoj živim ima ministra za multikulturalnost već godinama; zar to treba da me zabrinjava?Relativizam i propadanje jesu velika briga, ali ja se neću time neposredno baviti. Bolje je držati se podalje od toga, jer ne mogu da očekujem da uspešno otklonim odnosno rešim probleme tamo gde je toliko mudrih glava napisalo toliko mudrih reči bez ikakvog učinka. Uopšteno govoreći, izbegavam da svojim razmišljanjem dodatno doprinosim teškom klonuću koje pothranjuje današnje ratove kultura. Ja sam, u najboljem slučaju, nesrećan svedok, tužan zbog onoga što to klonuće čini.

NEMOJ PRVO DA DEFINIŠEŠ, PITAJ SE ŠTA JE SMISAO Društvena konstrukcija je odnedavno postala neverovatno popularna. Ne mogu da se nadam da ću pravično zastupiti sve učesnike. Uzeću većinu primera od autora koji društvenu konstrukciju stavljaju u prvi plan, u svoje naslove. Oni možda nisu dali svoj doprinos na najjasniji, najrazboritiji ili najdubokoumniji način, ali se svakako tako deklarišu. Dakle šta su društveni konstrukcionisti i šta je društveni konstrukcionizam? S toliko uzavrelih strasti koje kolaju, čovek bi mogao da pomisli da prvo želimo definiciju kako bismo raščistili atmosferu. Naprotiv, prvo treba da se uhvatimo u koštac sa smislom društveno-konstrukcionih analiza. Ne pitajte za značenje, pitajte šta je smisao.To nije neobična situacija. Ima mnogo reči ili fraza za koje se mora reći isto. Uzmimo “eksploataciju.’’ U jednoj novijoj knjizi na tu temu, Alen Verthajmer (Alan Wertheimer 1996)) na izvrstan način traži neophodne i dovoljne uslove za istinitost tvrdnji tipa “A eksploatiše B”. Ne uspeva u potpunosti, jer smisao iskaza da (bračni) parovi iz srednje klase eksploatišu surogat majke, odnosno da koledži eksploatišu svoje košarkaške zvezde koje primaju stipendiju – što su Verthajmerovi slavodobitni primeri — treba da podigne svest. Smisao nije toliko u tome da se opiše odnos izmedju koledža i zvezda nego da se promeni naše vidjenje tih odnosa. Ovo se ne oslanja na neophodne i dovoljne uslove za tvrdnju o eksploatisanju, već na plodne analogije i nove perspekive. Na isti način, primarna upotreba ‘‘društvene konstrukcije’’služi da podigne svest.6 To se radi na dva izrazito jasna načina, pri čemu je jedan sveobuhvatan, a drugi više sužen. Kao prvo, zagovara se teza da veći deo našeg proživljenog iskustva (odnosno svo iskustvo) i sveta u kojem živimo treba shvatiti kao nešto što je društveno konstruisano. Zatim,

postoje tvrdnje koje su sužene na društvenu konstrukciju nekog specifičnog X. To X može biti autorstvo ili nacionalizam kod naroda Zulu. Sveobuhvatni pristup može da sugeriše postojanje sužene tvrdnje, ali suština sužene tvrdnje je da podigne svest o sasvim odredjenoj stvari. Sužene tvrdnje, u principu, ne zavise jedna od druge. Možete biti društveni konstrukcionista u vezi s bratstvom i udruženjima, ali držati da je beskućništvo mladih dovoljno stvarno. Veći deo ove knjige vezan je za sužene tvrdnje. Stoga sam počeo s pitanjem, ‘‘Društvena konstrukcija koja se odnosi na ‘šta’?’’ i uveo priču sa spiskom koji uključuje više ‘šta’. Stavke na mom abecednojm spisku su tako različite! Opasnost se razlikuje od stvarnosti, ili od žena izbeglica. U pozadini onoga što sjedinjuje mnoge tvrdnje je težnja da se podigne svest.

PROTIV NEMINOVNOSTI

Rad u oblasti društvene konstrukcije kritički je nastrojen prema statusu kvo. Društveni konstrukcionisti koji se bave nekim X imaju tendenciju da smatraju da:

(1) X nije moralo da postoji, ili da uopšte ne mora da postoji takvo kakvo je. X ili X takvo kakvo je trenutno, nije odredjeno prirodom stvari; nije neminovno.

Veoma često, ide se dalje i zagovara se teza da:

(2) je X prilično loše takvo kakvo je(3) bi nam bilo mnogo bolje kada bismo mogli da eliminišemo X, ili kada bismo

barem mogli da ga radikalno izmenimo.

Teza pod (1) ili neka slična tome, predstavlja početnu tačku: postojanje ili priroda X-a nije odredjena prirodom stvari. X nije neminovno. X je nastalo ili je oblikovano društvenim zbivanjima, društvenim silama, istorijom, pri čemu su svi oni mogli biti drugačiji. Mnoge teze društvene konstrukcije odmah zatim ističu (2) i (3), premda to ne mora biti slučaj. Čovek shvata da nešto, što izgleda neminovno u trenutnom stanju stvari, nije bilo neminovno, a da ipak nije zbog toga loše. Ali većina ljudi koji s entuzijazmom koriste ideju društvene konstrukcije imaju želju da kritikuju, menjaju ili unište neko X koje im se ne dopada u utvrdjenom poretku stvari.

ROD

Ne idu svi konstrukcionisti koji se bave nekim X do teze (3) ili čak (2). Postoji više stupnjeva u zagovaranju konstrukcionizma. Kasnije ću izdvojiti šest. Steći ćete izvesnu predstavu o gradaciji ako razmotrite feminističke upotrebe konstrukcionih ideja. Nesumnjivo je da su najuticajnije doktrine društvene konstrukcije vezane za rod.7 To se dalo očekivati. Najčuveniji redak iz kanonskog teksta Simon de Bovoar, Drugi pol, glasi: On ne naıˆt pas femme: on le devient; ‘‘Jedinka se ne radja kao žena, već to postaje’ (De Bovoar 1949, II, 1; 1953, 267). Ovo takodje sugeriše mnogim čitaocima da je rod konstruisan 8.

Raniji trudbenici u ženskim pokretima su znali da odnosi snaga treba da se reformišu, ali mnoge razlike izmedju polova nosile su sa sobom osećaj neminovnosti. Onda su feministkinje mobilisale reč ‘‘rod.’’ Neka je X _ rod u gorenavednim stavkama (1)–(3). Feministkinje su nas ubedile (1) da su rodni atributi i odnosi krajnje slučajni. Takodje su zagovarale teze (2) da su oni užasni i (3) da bi naročito ženama, a i ljudskim bićima uopšte, bilo mnogo bolje ukoliko bi se trenutni rodni atributi i odnosi ukinuli ili radikalno transformisali. To je sasvim u redu, no ovaj osnovni sled (1)–(3) je previše pojednostavljen. Postoje mnogo različitih teorija medju feministkinjama koje koriste ili aludiraju na ideju konstrukcije.9 Jedna ključna ideja ranih teoretičara roda bila je da biološke razlike medju polovima ne utvrdjuju rod, rodne atribute ili rodne odnose. Pre nego što su feministkinje započele svoj rad, ovo je bilo daleko od očiglednog. U prvim analizama, o rodu se razmišljalo kao o dodatku fiziologiji, slučajnom proizvodu društva. Rod je, po ovoj koncepciji, ‘‘konstitutivna društvena konstrukcija: . . . Rod treba shavatiti kao društvenu kategoriju čija definicija upućuje na jednu široku mrežu društvenih odnosa, i nije jednostavno pitanje anatomskih razlika’’(Haslenger (Haslanger 1995, 130)).10 Mnoge konstrukcionističke upotrebe roda prevazilaze ovaj pristup rodu kao ‘dodatku’.Naomi Šeman (Naomi Scheman (1993, ch. 18)) naginje ka funkcionalizmu po pitanju roda, tj. ona misli da kategoriju roda upotrebljavamo da bi poslužila ciljevima kojih članovi neke društvene grupe možda nisu svesni, ciljevima koji koriste nekim i samo nekim članovima te grupe. Zadatak je da se ti ciljevi demaskiraju, da se demaskira ideologija. Kada Šeman kaže da je rod društveno konstruisan, ona delimično smatra da to podstiče gledišta po kojima se žene smatraju da su u biti, po samoj svojoj prirodi, podložne muškoj dominaciji. Šeman želi da reformiše kategoriju roda. Džudit Batler (Judith Butler) je još buntovnija. Ona insistira na tome da jedinke dobijaju rodnost po tome šta rade — omiljena reč je ‘‘izvedba.’’ Ona odbacuje koncept da je rod konstruisani dodatak polnom identitetu. Muška i ženska tela nisu datosti. Moje telo je, za mene, deo mog života, a način na koji ja živim taj život je deo odluke vezane za to koju vrstu tela ja imam. ‘‘Možda je ova konstruisana tvorevina zvana ‘pol’ isto toliko kulturološki konstruisana kao i rod. . . gde je posledica ta da razlika izmedju pola i roda izgleda uopšte nije razlika’’ (Batler 1990, 7).Ovde se možemo podsetiti, samo na trenutak, opservacija Tomasa Lakera (Thomas Laqueur 1990) o tome kako su polni organi bili drugačije prikazani u, izmedju ostalog, Zapadnim medicinskim radovima iz prošlog milenijuma. Batler ne razmatra takve sisteme znanja o telu. Oni su, naravno, oslikali izvesne mogućnosti percepcije vlastitog bića (self), i uticali na mogućnosti za delanje, življenje. Ali njeno razmatranje ide mnogo dalje od Lakerovog. Svi sistemi znanja koje on predstavlja pretpostavljaju da je pol stvar fioziologije, datost koja prethodi ljudskoj misli. Razlikuju se u tome šta je datost. Batler preispituje način na koji smo stekli predstavu o toj datosti. Stariji koncepti roda ne pomažu da se odgovori na takva pitanja. ‘‘Kako onda,’’ pita ona, ‘‘treba preformulisati rod tako da obuhvati odnose snaga koji imaju učinak prediskurzivnog pola i tako sakriju samu tu operaciju diskurzivne produkcije?’’ Na taj način ona želi da u najmanju ruku revidira rane feminističke koncepte o rodu, i po tome kako ja to tumačim, želi da se zrelijim razmišljanjem udalji od priče o konstrukciji i nastavi s kompleksnijom analizom koja bi, možda, u potpunosti odbacila termin „konstrukcija”.

Batler citira kao svog saveznika, autorku čiji je rad revolucionaran. Monik Vitig (Monique Wittig 1992, 9) odbacuje feminističku tradiciju koja afirmiše moć postojanja kao žene. Treba oboriti ceo niz kategorija vezanih za pol i rod. Prema Vitigovoj, lezbijka je nosilac revolucije, jer živi tako da odbacuje da bude bilo muškarac bilo žena.Šeman je, da upotrebim rangiranje koje ću kasnije razraditi, konstrukcionista reformista koji želi da demaskira neku ideologiju. Objavljene radove Batlerove ja nazivam buntovničkim, dok Vitigove nazivam revolucionarnim. Ali nemojte misliti da su sve feministkinje prijateljski raspoložene prema društvenoj konstrukciji. Nagovestio sam da se Batlerova distancira od njega, dajući prednost preciznijim i suptilnijim konceptima. Džefner Alen (Jeffner Allen) ga je izgleda izbegla od početka. Ona smatra da previše takve priče upliće u banalne i narcistične postmoderne fascinacije običnim rečima. Skreće pažnju sa osnovnih stvari, poput nejednakosti u plati. Sasvim suprotno Vitigovoj, sugeriše da bi možda bilo dobro da se preoblikuje specifično ženska osetljivost. Ume da bude zajedljiva prema ideji da je ona, lično, društveno konstruisana. Na koje to društvo mislite, pita (Alen 1989, 7).

ŽENE IZBEGLICE

Šta je to što je konstruisano kada govorimo o društvenoj konstrukciji roda? Jedinke koje su rodno odredjene, kategorija roda, tela, duše, koncepti, ključevi, subjektivnost, spisku nema kraja. Za početak sam uzeo rod kao primer. To je previše gorljiva tema da bi se uklopila u neku prostu šemu. Zato mi dopustite da pokušam da dam malo razjašnjenje koristeći manje kontroverznu stavku s mog abecednog spiska naslova – žene izbeglice. Zašto bi neko upotrebio naslov Društvena konstrukcija žena izbeglica, Musa (Moussa 1992), kada je sasvim očigledno da su žene postale izbeglice usled niza društvenih zbivanja? Svi smatramo da bi svet bio bolji kada ne bi bilo žena izbeglica. Ne mislimo da bi svet bio bolji ako žene ne bi mogle da pobegnu od nepodnošljivih uslova ili ukoliko bi izgubile život u tom pokušaju. Mislimo da bi časniji svet bio onaj u kojem se žene ne bi silom proterivale iz sopstvenih domova, pretnjama silom, ili onaj u kojem makar ne bi bile toliko očajne da moraju da beže. Ako X odredimo kao žene izbeglice, postavke (1), (2) i (3) su bolno očigledne. Koji bi, dakle, mogao biti smisao govoriti o društvenoj konstruisanosti žena izbeglica? Da bismo na to odgovorili, moramo, kao i uvek, da sagledamo kontekst. Rasprava ne proističe iz ideala: ne dozvoliti nijednoj ženi da bude primorana da beži. Stanovište Muse (1992) je da zemlja domaćin (u ovom slučaju Kanada, koja poslednjih godina, uprkos svim svojim manama, ima politiku prema izbeglicama koja je najpribližnija politici sadržanoj u rezolucijama o izbeglicama Ujedinjenih nacija). Ono što je društveno konstruisano nije, u prvom redu, žena izbeglica kao pojedinac, već klasifikacija - žene izbeglice. Musa pristupa pojmu ‘‘žene izbeglice’’ kao da je to neko posebno ljudsko biće, živa vrsta poput “kita”. Dokazuje da je ovaj način klasifikacije ljudi proizvod društvenih zbivanja, zakonodavstva, socijalnih radnika, imigrantskih grupa, aktivista, advokata i aktivnosti žena o kojima govorimo. Ova vrsta osobe, kao posebna vrsta osobe, jeste društveno konstruisana. Ili prosto rečeno: ideja žene izbeglice je konstruisana.

IDEJE U SVOJIM MATRICAMA

‘‘Ideja’’ je stenografski termin i to veoma nezadovoljavajući. Problem je u tome što želimo da nadjemo neki uopšten način da izvršimo potrebnu distinkciju, ne samo za X = žene izbeglice, već i za druge stvari za koje se smatra da su društveno konstruisane. Reč ‘‘ideja” će možda morati da posluži, iako neke odredjenije reči kao šo su ‘‘koncept’’ i ‘‘vrsta’’ spremno čekaju da zauzmu njeno mesto. Pod “idejom” ne mislim ništa neobično umno. Ideje su (na način na koji redovno koristimo tu reč) obično tu, u javnosti. Mogu se predložiti, kritikovati, razmatrati, podržavati, odbaciti. Ideje ne postoje u vakuumu. One žive u društvenom kontekstu. Hajde da to nazovemo matricom u okviru koje se obrazuje neka ideja, koncept ili vrsta. ‘‘Matrica’’ nije ništa bolje rešenje za moje potrebe od reči ‘‘ideja.’’ Ona potiče od reči koja znači ‘‘materica’’ ali je poprimila mnoga druga značenja—u višoj algebri, na primer. Matrica u kojoj se obrazuje ideja o ženi izbeglici predstavlja kompleks institucija, zastupnika, novinskih članaka, advokata, sudskih odluka, imigracionih sporova. Da ne pominjemo materijalnu infrastrukturu, pasoše, uniforme, šaltere na aerodromima, prihvatne centre, sudove, kamp-odmarališta za decu izbeglice. Možda biste želeli da ih označite kao društvene stvari, jer nama su važna njihova značenja, ali to su materijalne stvari, i svojom čistom materijalnošću utiču na ljude. Obrnuto, ideje o ženama izbeglicama utiču na materijalno okruženje (žene izbeglice nisu nasilne, tako da nema potrebe za pištoljima, ali je velika potreba za papirom, papirom i papirom). Tehnička strana ima uticaja na ljude (gde mnogi nemaju razumevanja za toliki papir, papir, papir, razne kancelarije, uniforme). Sušta materijalnost, čak i boja na zidovima može postepeno za zameni optimističnu nadu osećajem bezlične mukotrpne potištenosti.Ova rasprava o idejama i klasifikaciji uzima zdravo za gotovo očitu stvar, a to je da one funkcinišu samo u matrici. Ali ja zaista želim da istaknem ono što stenografski nazivam idejom žene izbeglice, tu klasifikaciju, tu vrstu osobe. Kada čitamo o društvenoj konstrukciji nekog X, veoma često se misli na ideju X-a (u okviru njegove matrice). A ideje, shvaćene na taj način, jesu važne. Nekoj ženi odista može biti važno da bude klasifikovana kao žena izbeglica; ukoliko nije tako klasifikovana, može biti deportovana ili se mora skrivati ili udati da bi dobila državljanstvo. Matrica može da naudi ženi kao jedinki. Potrebno je da postane žena izbeglica da bi ostala u Kanadi; ona uči koje karakteristike treba da usvoji, zna kako da živi svoj život. Živeći tim životom, ona evoluira, postaje odredjena vrsta osobe (žena izbeglica). Stoga možda ima smisla reći da su same jedinke i njihova iskustva konstruisane u okviru matrice koja okružuje klasifikaciju ‘‘žene izbeglice.’’ Primećujete koliko je važno da se odgovori na pitanje ‘‘Društvena konstrukcija koja se odnosi na ‘šta’?’’ Jer, u ovom primeru X se ne odnosi direktno na pojedine žene izbeglice. Ne, X se odnosi pre svega na ženu izbeglicu kao vrstu osobe, na samu klasifikaciju, kao i na matricu u okviru koje funkcioniše ta klasifikacija. Posledica takve klasifikacije je da se pojedine žene i njihov doživljaj samih sebe menjaju usled takve klasifikacije.Ovo deluje veoma komplikovano. Ali logika je prosta. Odbegle žene su proizvod društvenih uslova u njihovim matičnim zemljama. Bilo bi glupo govoriti o društvenoj konstrukciji u tom kontekstu, jer je sasvim jasno da društvene okolnosti izazivaju strah od

boravka kod kuće i nadu da će naći utočište u drugoj zemlji. No, budući da u Kanadi žena izbeglica može da liči na direktan i prilično neminovan način da se neki ljudi klasifikuju, zaista postoji razlog za tvrdnju da je ta klasifikacija daleko od neminovne. Čovek takodje može da tvrdi da se ova slučajna klasifikacija, kao i matrica u koju je ugradjena, menjaju prema tome kako neke žene izbeglice doživljavaju sebe, svoja iskustva i postupke. Otuda su na indirektan način sami ljudi pogođeni tom klasifikacijom – i, ako baš hoćete, sam pojedinac je društveno konstruisan kao odredjena vrsta osobe.

PREDUSLOV

Primećujete kako teza (1)—X nije moralo da postoji— otvara vrata za priču o tome da je X društveno konstruisano. Ako svako zna da je X slučajna posledica društvenog poretka, iskaz da je ono društveno konstruisano nema smisla. Odbegle žene, ili one koje su pred imigracijom, nalaze se tu usled društvenih zbivanja. Svako to zna i samo bi se budala (ili neko ko se povodi za modom) trudila da tvrdi da su one društveno konstruisane. Ljudi počinju da tvrde da je X društveno konstruisano upravo onda kada utvrde da je: (0) u trenutnom stanju stvari, X se uzima zdravo za gotovo; X izgleda kao nešto neminovno.

U mom primeru, izgleda da je koncept žene izbeglice neminovan, čim postoji upražnjavanje (practice) nacionalnosti, useljeništva, državljanstva i odbeglih žena koje su prispele u vašu zemlju tražeći azil. Autor jedne knjige o društvenoj konstrukciji žena izbeglica kaže da koncept, matrica pravila, upražnjavanje i materijalna infrastruktura u koju je ta konstrukcija ugradjena, nisu uopšte neminovni.Iskaz (0) nije tvrdnja ili pretpostavka o X. On navodi preduslov za tezu o društvenoj konstrukciji X. Bez (0) ne postoji namera (osim ako se ne povodite za modom) da se govori o društvenoj konstrukciji X-a. To se može potvrditi tako što ćete proći kroz gorenavedeni spisak od A do Z. Ne postoje knjige o društvenoj konstrukciji banaka, fiskalnog sistema, čekova, novca, dolarskih novčanica, konosmana, ugovora, delikata, Saveznih rezervi ili britanske monarhije. To su sve ugovorni ili institucionalni objekti (pojmovi), i niko ne sumnja da su ugovori i institucije posledica istorijskih zbivanja i društvenih procesa. Otuda niko i ne zagovara tezu da su društveno konstruisani. Oni su deo onoga što Džon Sirl (John Searle 1995) naziva društvena stvarnost. Njegova knjiga nosi naslov Konstrukcija društvene stvarnosti (The Construction of Social Reality), i kao što sam na nekom drugom mestu objasnio (Heking 1997) ta knjiga nema nikakve veze sa društvenom konstrukcijom.Izostavio sam slovo J u svom abecednom spisku. Mogao sam da krenem od ‘‘konstruisanja” do ‘‘otkrivanja’’, s knjigom Otkrivanje (u smislu izuma, prim.prev.) Japana: Stvaranje posleratne civilizacije (Čepman - Chapman 1991). Moguće je da je naslov igra reči, na način na koji je to knjiga Otkrivanje Leonarda (Tarner - Turner 1993): posleratni Japan je i sklon izumima i izumljen. (Postoje dve knjige pod naslovom Otkrivanje žena, Panabejker (Panabaker 1991), i Kirkap (Kirkup) i Keler (Keller 1992);

jedna je o ženama izumiteljima, a druga je o tome kako su izumljene uloge za žene u nauci.)Knjiga o Japanu je istorijska knjiga koja postavlja tezu. Ona dokazuje da je moderni Japan jedan potpuno nov fenomen. Uobičajena tvrdnja da Japan ima duboke korene u prastaroj tradiciji je pogrešna, kaže autor. Bez obzira na istinitost njegove teze, fenomeni koje predstavlja su očito društvene pojave, a niko ne vodi ovu knjigu pod literaturom o društvenoj konstrukciji. To je delimično zato što ukoliko je tema savremeni Japan, država, onda uslov (0) nije zadovoljen. Niko ne može da misli da je bilo neminovno da se rodi moderna država.S druge strane, ukoliko je tema ideja Japana, to onda izgleda kao nešto neminovnije. Uzmimo neke knjige sa sličnim naslovima: Otkrivanje Amerike (Rabasa 1993); Otkrivanje Australije (Vajt, (White 1981)); Otkrivanje Kanade (Zeler (Zeller 1987)); Otkrivanje Evrope (Delanti (Delanty 1995)); Otkrivanje Nove Engleske (Braun (Brown 1995)); Otkrivanje Indije (Krejn (Crane 1992)); Otkrivanje Irske (Kiberd 1996). Kada se osvrnemo unazad, Knjiga Otkrivanje Japana iz 1991. je izgleda bila deo orgijanja s otkrićima s početka devedesetih godina prošlog veka, stvaranim za ljude koji misle da je ideja nacije ili regiona X, sa svim svojim konotacijama i sa svim svojim stereotipima, prilično neminovna. Ukratko, za ljude koji se ponašaju kao da je uslov (0) zadovoljen.Budući da su Federalne rezerve tako očigledno proizvod slučajnih dogovora, knjiga s naslovom Društvena konstrukcija Federalnih rezervi bi najverovatnije bila besmislena; posumnjali bismo da neko pokušava da profitira na nazivu ‘‘društvena konstrukcija’’. No, možemo da zamislimo zapanjujuće delo, Društvena konstrukcija privrede. Svakoga dana čitamo kako je privreda u usponu ili padu, što bi trebalo da nas uplaši odnosno ushiti. A ipak, ovu sjajnu ikonu, privredu, bilo je teško naći na naslovnim stranicama novina čak i pre četrdeset godina. Zašto se mi tako malo pitamo o samoj toj ideji, o ‘‘privredi’’? Mogli bismo da tvrdimo da je ideja, kao analitička alatka, kao način za promišljanje o industrijskom životu u velikoj meri konstrukcija. Ne tvrdimo da je privreda Švedske 2000. godine društvena konstrukcija (očito je da jeste; uslov (0) nije zadovoljen), već da se može tvrditi je naizgled neminovna i neizbežna ideja, privreda, društveno konstruisana tvorevina. Još strašnije stvorenje koje se pojavljuje iz fiskalne šume: deficit. On nam je poznat kao i veliki politički slogan reakcije s početka devedesetih godina prošlog veka. Još jedan besteseler bi bez problema mogao da bude Konstruisanje deficita. Naravno, deficit je oživeo usled velikih pozajmica u novijoj istoriji; ne bi to bilo u pitanju. Tema ovog zamišljenog bestselera bi bila konstrukcija ideje deficita. Možemo da predvidimo argument. Ideja deficita je konstruisana kao pretnja, kao ograničavajući element u životima mnogih ljudi, kao instrument za ponovno uspostavljanje hegemonije kapitala i za sistematsko i nemilosrdno rasplitanje društvene mreže. Konstruisana je kao sredstvo da se siromašni podstaknu da dobrovoljno pristanu na još bedniju sirotinju.U daljem tekstu naročito ću istaći teško shvatljivu razliku izmedju objekta i ideje. Polazna tačka (0) ne važi za objekte (deficit ili privredu). Očito je da naša trenutna privreda i naš trenutni deficit nisu bili neminovni. Oni su slučajna posledica istorijskih zbivanja. Nasuprot tome, početna tačka (0) važi za ideju privrede ili deficita; ove ideje, s mnogim svojim konotacijama, deluju neminovno.

JA (BIĆE, SOPSTVO, SELF)

Iskaz (0) pomaže da se razjasni jedno veoma popularno mesto za društveno-konstrukcione analize: ‘‘ja.’’ Ja tu nemam mnogo problema. Retko nailazimo na nekoga ko govori o ‘‘ja’’ izuzev u visokointelektualnim razgovorima. To je prilično drugačija situacija nego sa ženama izbeglicama, što je sasvim ovozemaljska i praktična tema. Naša engleska reč self bolje funkcioniše kao sufiks (na pr. herself) i prefiks (na pr. self-importance) nego kao imenica. To je značajno, ali ne želim da se ovde bavim filozofijom jezika. Moramo da prihvatimo situaciju u kojoj mnogi naučnici zadovoljno raspravljaju o „ja”. Istorija moderne filozofije puna je rasprava koje mogu da navedu na priču o konstrukciji ja. Sve one (da nagovestim temu koju ću razraditi u sledećem poglavlju) dosežu unazad do Kanta i njegovih vidjenja o načinu na koji su i moralno carstvo i okvir za materijalno carstvo konstruisani.Uzmimo egzistencijalizam. Ko čita Kamija ili ranog Sartra može da stvori sliku o “ja” bez apsolutno ikakvog središta, o “ja” koje samo sebe konstruiše kroz činove slobodne volje. Konstruisano ja mora, međutim, da prihvati mukotrpnu odgovornost za ono što je konstruisano. Sartr je kasnije, upoznavši se bolje s Hajdegerom i Karlom Jaspersom, mislio o „ja” kao o nečemu što je konstruisano u jednoj društvenoj matrici. Ovo ukazuje na istinsku razliku po kojoj su neke konstrukcije „ja” društvene, a neke nisu. Tako Mej (May 1992, 3) piše o pogledu, koji on naziva ‘‘društveni egzistencijalizam’’, za koji smatra da je “vredan obnavljanja”; to stanovište ‘‘koje potiče od Hajdegera, Jaspersa i poznog Sartra [a koji] vidi „ja” kao društveno konstruisanu tvorevinu, kao funkciju medjusobnog delovanja istorije, društvenog uslovljavanja i odabranog ponašanja pojedinca.’’ To je isto ono vidjenje, koje smo ranije naveli, a koje je ispoljio uzrujani direktor agencije za socijalnu pomoć: ‘‘I sam sam, naravno, društveno konstruisana tvorevina; svako je.’’Razlog zbog kojeg je važno reći društveno konstruisana tvorevina je da bi se podvukla razlika u odnosu na individualističku (tvorevinu), a u slučaju Kamija i ranog Sartra na gotovo solipsističku konstrukciju ja. Primećujemo da je kvazi-solipsistička konstrukcija „ja” prilično prirodno nazvana konstrukcija. Imamo sliku „ja” koje nastaje stapanjem niza slobodnih činova, pri čemu svaki taj čin mora da se nadogradi na “ja” koje je izgradjeno od prethodnih slobodnih činova. Nasuprot tome, ‘‘medjusobno delovanje istorije, društvenog uslovljavanja i odabranog ponašanja pojedinca’’ se teško uopšte može nazvati konstrukcijom. Samo donekle nepromišljana upotreba termina kakav je ‘‘društveno konstruisana tvorevina”—koja bi bila rezultat mehaničkog ponavljanja— navela bi nekoga da nazove tako dobijeno „ja” društveno konstruisanom tvorevinom. Proizvodom društva – da, ali konstruisanom tvorevinom?Neki smatraju da je društvena konstrukcija “ja” potpuno neprihvatljiva iz sasvim suprotnog razloga. Daleko od mišljenja da „ja” počinje u jednom sartrovskom vakuumu bez središta, oni definišu ‘‘ja’’ kao jednu religioznu, mističnu, metafizičku ili transcendentalnu viziju duše. „Ja” imaju biti (essences), i – osim samo površno ili slučajno – nisu konstruisane tvorevine. Sartr je, i u ranoj i u poznoj fazi, smatrao da je to jednostavno greška, tako da ovde imamo jedno duboko filozofsko neslaganje koje se skriva iza etikete konstrukcije, bez obzira da li je za ili protiv.

Postoji još jedna osnova za prigovor, koja je više na pozicijama empirizma od prethodne. Današnje političke teorije, pisane na engleskom jeziku, ističu individualnu slobodu i individualna prava. Ljudska bića se smatraju jedinkama koja mogu samostalno da obezbede svoje postojanje i koja stupaju u odnose s drugim ljudskim bićima. Filozofije prosvetiteljstva sa svojim teorijama o društvenom ugovoru su imale takvo zaledje, kao što ga imaju današnji pristupi etici zasnovani na teoriji igara. Ovakve slike nas pozivaju da pomislimo da prvo postoje pojedinačna ‘‘ja’’, pa tek onda društva. To je bio plodan model za promišljanje o pravdi, dužnosti, državnoj upravi i zakonu. Ljudi koji prihvataju ovaj pogled ili strategiju, sumnjičavi su prema priči o društvenoj konstrukciji.Drugi, kojima je startna pozicija bilo takvo razmišljanje, vremenom shvate da je - uprkos njihovom odgoju i tvrdnjama velikog dela političkog diskursa koji vlada u društvima u kojima žive – atomističko preddruštveno „ja” jedan štetan mit. Oni stoga osećaju oslobodjenje ako proglase „ja” za konstruisanu tvorevinu. To je jedan razlog zašto se toliko mnogo govori o društvenoj konstrukciji „ja”. On potiče od ljudi koji su nekada smatrali da je pojam preddruštvenog „ja” prirodan, čak neminovan. Smatraju da je uslov (0) zadovoljen: u trenutnom stanju stvari, atomističko „ja” se uzima zdravo za gotovo; čini se neminovnim. (A uopšte nije.)Neki mislioci smatraju da su atomistički pogledi na ljudsku prirodu očigledno pogrešni, i da smo mi rodjeni da živimo u društvu, da nas društvo obrazuje, a naša ‘‘ja” su oblikovana od sirovog biološkog materijala stalnom interakcijom s ostalim ljudskim bićima—da ne pominjemo materijalno okruženje koje su naše šire porodice i veće zajednice stvorile. Čarls Tejlor (Charles Taylor (1995)) je jedan od istaknutih filozofa ovoga gledišta. U vezi s tim, on se služi nemačkim autorima koji su protiv prosvetiteljstva — što naziva osovinom Haman-Herder-Humbolt. Za takvog mislioca, nema mnogo smisla govoriti o društvenoj konstrukciji „ja”, jer uslov (0) nije zadovoljen. „Ja” (šta god se zamišlja da jeste) ni najmanje ne izgleda neminovno.

ESENCIJALIZAM, O RASI, NA PRIMER

Iskaz (0) kaže da se X uzima zdravo za gotovo; X izgleda kao nešto neminovno. Ova formulacija je namerno slaba i nejasna. Teze društvene kosntrukcije često se iznose uz jaču pozadinu, zaledje. Koriste se da se potkopa ideja da je X esencijalno, čak i da X ima bit (essence). Debate o “ja” predstavljaju očit primer. Uzmimo rasu kao prizemniji primer. Očigledno, esencijalizam je naročito jak oblik pozadinske tvrdnje (0). Ukoliko rasa neke osobe predstavlja esencijalni, suštinski element njenog bića, onda rasa nije neminovna samo u trenutnom stanju stvari. Neminovna je, definitivno, samo ukoliko postoje ljudska bića s nečim što liči na našu istoriju evolucije na zemlji. Otuda antropolog Lorens Hiršfeld (Lawrence Hirschfeld (1996)) suprotstavlja ‘‘konstrukcionistička” i ‘‘esencijalistička’’ vidjenja rase. Esencijalisti (koji su obično više implicitni nego eksplicitni u svojim uverenjima) smatraju da je rasa deo čovekove biti, esencije.’’Često je esencijalizam potpora rasizmu, ali ne mora biti. Hiršfeld, koji je duboko zagazio u novije kognitivne pristupe razvojnoj psihologiji, tvrdi na osnovu svojih eksperimentalnih podataka da deca imaju urodjenu sklonost za svrstavanje ljudi u rase, te da su programirani da zauzmu esencijalistički stav prema izvesnim kategorizacijama ljudi, stav koji se prilično pojačava kulturnim zaledjem. Ovaj ‘‘psihološki esencijalizam’’

se, delom, nudi kako bi se objasnila nadmoć koncepata rase i lakoća s kojom se oni mogu pripisati rasizmu. Hiršfeld tvrdi da nekvalifikovani konstrukcionizam vezano za rasu zamagljuje pogled. Najtvrdji društveni konstrukcionizam o rasi daleko je politički korektniji od esencijalizma. Većina tekstova protiv rasizma osudjuje esencijalističke stavove prema rasi. Entoni Epaja (Anthony Appiah) i Ejmi Gatman to čine u svojoj novijoj knjizi o boji kože (1996). Oni možda ne koriste mnogo oznaku ‘‘društvena konstrukcija’’, ali se redovno svrstavaju medju društvene konstrukcioniste koji se bave pitanjem rase.11Esencijalizam izbija u prvi plan i u mnogim drugim visoko kontroverznim pitanjima. Feministi(kinje) imaju suprotstavljena vidjenja vezano za rod, pa čak i pol, kao suštinsko (esencijalno) svojstvo. Neke debate o prirodi homoseksualnosti mogu se odrediti kao esencijalizam protiv konstrukcionizma. Knjiga koju je priredio Stin (Stein (1990b)), koja ima široko poštovanje, predstavlja zbirku radova od kojih pola naginje ka konstrukcionizmu, a pola ka esencijalizmu. Sam Stin je (1990a) izradio jezgrovitu analizu ovih pitanja. Kao i drugde, važno je da se razvrstaju razna ‘‘šta’’ za koje se može reći da su društveno konstruisani—ili esencijalni. Homoseksualci kao pojedinci? Homoseksualna kultura? Upražnjavanje homoseksualnosti? Homoseksualni geni? Homoseksualac kao pripadnik vrste?Kao filozof, ja sam u pogledu biti (essences), kao naslednik Džona Loka i Džona Stjuarta Mila, skeptičan prema samoj ideji biti. Suviše sam na njihovim pozicijama da bih mogao da nepristrasno diskutujem o esencijalizmu. Ali nema ni potrebe. Dovoljno je da radimo pod labavijim zajedničkim pojmom neminovnosti datom u iskazima (0) i (1). Za naše potrebe, esencijalizam je prosto najjača vrsta neminovnosti. Medjutim, treba obratiti pažnju na to da ‘‘esencijalizam’’ nije čisto deskriptivan. Većina ljudi koji ga koriste, koriste ga kao uvredu kojom žele da ućutkaju protivnike. Ne mogu da se prisetim nikoga ko bi ustao i rekao ‘‘Ja sam esencijalista po pitanju rase’’. Čak ni (koliko ja znam) Filip Rašton koji neprekidno objavljuje knjige s naučnim argumentima o tome da je rasa objektivna kategorija koja svrstava ljudska bića u tri osnovne klase, odredjene crnom, belom i žutom bojom. On smatra da pripadnici svake klase uglavnom imaju veliki broj karakteristika svojstvenih klasi kojoj pripadaju, kao što su nivo inteligencije, nivo seksualne želje, sportske predispozicije, društvenosti i tako dalje. (Philippe Rushton 1995). Ukratko, rase imaju ono što filozofi nazivaju biti (essences). Uprkos tome, iako Rašton otvoreno kaže najneverovatnije stvari u javnosti, čak ni on ne kaže ‘‘Ja sam esencijalista po pitanju rase.’’

EMOCIJE

Emocije su još jedno polje gde postoje neslaganja. Neki proučavaoci ove teme misle da postoje osnovne, pan-kulturne emocije, koje se ispoljavaju na ljudskom licu, a koje prepoznaju ljudi svih kultura, i koje nastaju u centrima u mozgu, pri čemu su sve odredjene evolutivnom istorijom. Drugi tvrde da su emocije i njihovo ispoljavanje sasvim specifične za odredjenu društvenu i lingvističku grupu. Pol Ekman (Paul Ekman (1998)), jedan od najposvećenijih univerzalista, daje sopstveno vidjenje o ovom kontroverznom pitanju pre ere društvene konstrukcije. U to vreme, njegovi neistomišljenici su bile gromade još starije generacije, Margaret Mid i Džefri Bejtson. Danas su ova sporna

pitanja prenesena u raspravu o društvenoj konstrukciji. Kada ljudi kažu da su emocije društveno knstruisane, ili da je osećanje bola, recimo, društveno konstruisana tvorevina, oni ne misle da je ideja emocija konstruisana, već da su same emocije, sama bol društveno konstruisane tvorevine. No, reč ‘‘konstruisana tvorevina’’ je ovde izgubila svu snagu. Zapravo, odrednica ‘‘emocija’’ u mom abecednom spisku odnosi se na knjigu Roma Hara Društvena konstrukcija emocija (Rom Harre, The Social Construction of the Emotions (1986)). Rekao mi je da je prvobitni naslov trebalo da bude Društvena proizvodnja emocija (The Social Production of the Emotions), ali da je izdavač insistirao na reči konstrukcija smatrajući da će se knjiga tako bolje prodavati. Njegova potonja antologija (Harre´ and Parrott (1996)) sadrži veći broj eseja o društvenoj konstrukciji iz različitih pera. Autori tvrde da se emocije razlikuju od kulture do kulture, da se priroda bola promenila u Zapadnoj kulturi i da se i danas menja, a da se fiziološki ispoljavane emocija razlikuje od grupe do grupe. Oni tvrde, na različite načine, da način na koji opisujemo emocije utiče na način na koji se emocije doživljavaju. Kakav je tačan izraz našla takva teza zavisi, naravno, od toga šta autor misli pod emocijama. Grifits (Griffiths (1997, ch. 6)) primećuje da ‘‘Postoje dva veoma različita modela društvene konstrukcije emocija u literaturi.’’ Postoji model društvenog koncepta, po kojem su emocije urodjeno kognitivne i konceptualne, i predstavljaju koncepte svojstvene nekoj društvenoj grupi, koji su formirani pod uticajem kulture te grupe. Zatim postoji model društvene uloge, u kojem je ‘‘neka emocija prolazna društvena uloga („društveno konstituisani sindrom”, Grifits citira Averil (Averill 1980, 312)). U ovakvim raspravama, etiketa ‘‘društvena konstrukcija’’ je pre šifra (ključ) nego opis. Nigde se bukvalno ne kaže da je bilo viktorijanski koncept ili viktorijanska uloga bola konstruisana tokom duge vladavine Njenog Najbritanskijeg Veličanstva. ‘‘Društveno konstruisana tvorevina’’ je šifra za neuniverzalno, nešto što nije deo pan-kulturne ljudske prirode, i nemojte me gaziti tim svojim teškim hegemonističkim (rasističkim, patrijarhalnim) čizmama. Grifits razborito izlaže da su ‘‘proučavanja društvenog konstrukcionizma [o emocijama] savršeno kompatibilna s onim što je poznato kao evolutivna [te stoga biološka, pretkulturna] osnova emocije’’ (str. 138). Budući da ne govorimo ni o čemu što je bukvalno konstruisano, nije uopšte očigledno da su ta proučavanja najbolje opisana konstrukcionizmom. Ali postoji rezidualna snaga početne tačke (0). Konstrukcionisti koji se bave emocijama zaista započinju (tezu) osećanjem da ‘‘U trenutnom stanju stvari, emocije se uzimaju zdravo za gotovo; emocije i naše ispoljavanje emocija čine se neminovnim.’’

STUPNJEVI ZAGOVARANJA KONSTRUKCIONIZMA

Sasvim ugrubo rečeno, gradacije u zagovaranju konstrukcionizma proističu iz postepeno jače reakcije na naprednavedene stavke (1), (2) i (3): (1) je tvrdnja da X nije neminovno; (2) da je X nešto loše; i (3) da bi svet bio bolji bez X. Slede nazivi za šest stupnjeva konstrukcionizma.

IstorijskiIronični

Reformistički DemaskirajućiBuntovnički

Revolucionarni

Najmanje zahtevan stupanj konstrukcionizma za neko X je istorijski. Neko predstavi istorijat X i tvrdi da je X konstruisano tokom društvenih procesa. Daleko od neminovnog, X je slučajna posledica istorijskih zbivanja. Istorijski knstrukcionista bi mogao da bude sasvim neutralan u pogledu toga da li je X dobro ili loše. Po čemu se istorijski ‘‘društveni’’ konstrukcionizam razlikuje od istorije? Ne razlikuje se mnogo, možda je to pitanje stava. Sledeći stupanj zauzima ironičan stav prema X. X, za koje smo smatrali da je neminovni deo sveta ili naše konceptualne strukture, moglo je da bude nešto sasvim drugo. Uprkos tome, ono nam se prilepilo, čini sastavni deo načina na koji razmišljamo koje će, možda, evoluirati na svoj način, ali mi na to trenutno ne možemo mnogo da utičemo. Naziv za ovakvo stajalište se crpi iz naslova knjige Ričarda Rortija Slučajnost, ironija i solidarnost (Richard Rorty, Contingency, Irony and Solidarity). Ironija vezana za X je priznanje da je X u velikoj meri slučajno, proizvod društvene istorije i društvenih sila, a opet je nešto čime ne možemo da se ne bavimo u svojim sadašnjim životima, budući da je deo univerzuma u kojem ostvarujemo interakciju s drugim ljudima, materijalnim svetom i sobom samima.Po našem osećaju, ironičar je kibicer, snažan intelekt, sasvim sposoban da razume strukturu sveta kojem X pripada, ali je ironično prisiljen da ga ostavi uglavnom takvim kakav jeste. Treći stupanj uzima stavku (2) veoma ozbiljno: X je prilično loše takvo kakvo je. Tačno je, mi trenutno nemamo predstave kako da živimo bez X, ali pošto smo videli da X nije neminovno, u trenutnom stanju stvari mi možemo makar da modifikujemo neke aspekte X ne bismo li učinili X manje lošim. Ovo je reformistički konstrukcionizam.Reformistički konstrukcionizam koji se odnosi na neko X, kao i svaka druga vrsta konstrukcionizma, polazi od (0).S druge strane ironije je ono što je Karl Mannhajm (1925/1952, 140) nazvao ‘‘demaskirajući zaokret uma’’ koji ne želi da opovrgne ideje već da ih potkopa ogoljavajući njihovu funkciju.Manhajm je bio učenik marksizma. Po tom shvatanju, čim se uoči ‘‘ekstra-teoretska funkcija’’ (podvukao Manhajm) neke ideje, ona će izgubiti svoju ‘‘praktičnu efikasnost’’. Mi demaskiramo neku ideju ne toliko da bismo je „dezintegrisali” koliko da bismo je lišili pogrešnog prizvuka ili lažnog autoriteta. Ovo je demaskirajući konstrukcionizam. Reformista može biti neko ko demaskira, ali i ne mora; a neko ko demaskira može ali i ne mora biti reformista. Stoga ja, u svojoj maloj tabeli, postavljam ova dva stupnja zagovaranja konstrukcionizma jedan pored drugog. Oni koji demaskiraju, bar po onome kako ih razume Manhajm, ne smatraju samo da (1) X nije neminovno, već i da je (2) X loše, a verovatno i da (3) bi nam bilo bolje da X ne postoji. Demaskiranje je, uprkos svemu, intelektualna vežba za sebe. Rodna politika velikim delom ide dalje, zauzimajući nesumnjivo radikalniji stav o (1), (2), i (3), bar što se tiče rodnih odnosa. Konstrukcionistu, koji zdušno drži do (1), (2), i (3) za X, nazvaćemo buntovnim prema X.

Aktivista koji se kreće izvan sveta ideja i nastoji da promeni svet u pogledu X jeste revolucionaran.Kako nam se povećava svesnost vezano za rod, neki od nas uvidjaju da nam se stavovi pomeraju od istorijskog do ironičnog i do reformističkog, a zatim do demaskiranja funkcije rodnih odnosa. Kada se maska ukloni, postajemo buntovni; nemali broj postaje revolucionaran.Prisetimo se privrede. Kako uopšte možemo da promišljamo o industrijskom svetu a da ne razmišljamo o privredi? Tu bi možda mogao da nastupi naš ironični, možda demaskirajući društveni konstrukcionista. Ironičar ukazuje na to da je ideja o privredi pustila korenje; iako nije morala. No, sada je u tolikoj meri deo našeg načina razmišljanja, da je ne možemo izbeći. Onaj koji demaskira ogoljava ideologije koje se nalaze u osnovi ideje o privredi, i pokazuje kojim ekstra-teoretskim funkcijama i interesima služi. Ranije je bilo aktivista koji bi prešli u buntovništvo, pa čak i revoluciju, vezano za ideju o privredi. S prevlašću postojećeg svetskog sistema, njihov zadatak postaje sve teži. Ono što je nekad bilo vidno slučajno čini se kao da je postalo deo ljudskog uma. Potrebno je samo malo čvrstine da se bude buntovni konstrukcionista kada je u pitanju ideja o deficitu. No, možda je jedini način da postanete konstrukcionista u vezi s idejom o privredi da od ironije smesta predjete na revoluciju.

OBJEKTI, IDEJE I UZDIŽUĆE REČI

Za tri različite vrste stvari se kaže da su društveno konstruisane. Podele koje iz toga proističu toliko su uopštene, nejasnih ivica, da je teško naći prave reči. Pored ‘‘objekata’’ i ‘‘ideja’’, potrebno je uzeti u obzir i grupe reči koje nastaju iz onoga što Kin (Quine) naziva semantičkim usponom: istina, činjenice, stvarnost. Budući da ne postoji neki opšti način za grupisanje ovih reči, ja ih nazivam uzdižućim rečima (elevator words), jer u filozofskim raspravama one podižu diskurs na viši nivo.

Objekti. Stavke na sledećem spisku sasvim neuporedivih stvari postoje ‘‘na ovom svetu’’ u jednom zdravorazumskom značenju tog izraza, a ne u mašti.

Ljudi (deca)Status (detinjstvo)Stanje (zdravlje, dečiji autizam)Upražnjavanja (zlostavljanje dece, šetnja)Radnje (bacanje lopte, silovanje)Ponašanje (velikodušno, uzvrpoljeno)Klase (srednja)Iskustva (zaljubljivanje, invaliditet)Odnosi (rod)Materijalni objekti (predmeti) (kamenje)Supstance (sumpor, dolomit)Nevidljive stvari (geni, joni sulfata)Fundamentalne čestice (kvarkovi)

Kao i domovi, gazde, pospremanje kuće, kirija, trulež, iseljenje, sudski činovnici, zaposedanje napuštenih kuća (squatting), pohlepa, Kaspijsko more. Id je objekt, ako id postoji, a ko još sumnja da na ovom svetu postoje ega, i to ona velika? Sve ove stavke iz veoma različitih kategorija postoje na svetu, pa ih ja zovem objektima, jer nemam bolju oznaku. Prilagodjavajući terminologiju Džona Sirla (John Searle (1995)), nalazimo da su neke od ovih stavki ontološki subjektivne ali epistemološki objektivne. Kirija koju morate da platite je više nego objektivna (u svetu, kako sam ja to nazvao) ali zahteva uvodjenje u ljudsku praksu (upražnjavanje) da bi postojala. Ontološki je subjektivna, jer bez ljudi kao subjekata i njihovih institucija ne bi postojao takav objekt kakav je kirija.Medjutim, kirija je epistemološki objektivna. Veoma dobro znate (i tu nema ničeg subjektivnog) da vam $850 dospeva na plaćanje prvog u mesecu.

Ideje. Mislim na ideje, koncepcije, koncepte, uverenja, stavove prema nečemu, teorije.One ne moraju biti lične, ideje ove ili one osobe. O idejama se razgovara, one se prihvataju, dele s drugima, iskazuju, razradjuju, razjašnjavaju, osporavaju. Mogu biti zbrkane, sugestivne, dubokoumne, glupe, korisne, jasne ili sasvim odredjene.Za trenutne potrebe, grupisanje, klasifikacije (načini klasifikovanja) i vrste (žena izbeglica), vodićemo ih kao ideje. Njihovi produžeci — klase, nizovi i grupe (grupa žena izbeglica koja se upravo sastaje s ministrom za useljenike) — predstavljaju skupove u svetu, te stoga spadaju u ‘‘objekte.’’ Sasvim sam svestan da ima manjkavosti u ovom grubom sistemu razvrstavanja.12

Uzdižuće reči. Medju stavkama za koje neki smatraju da su konstruisane su činjenice, istina, stvarnost i znanje. U filozofskim raspravama ove reči često funkcionišu na jednom drugom nivou nego reči za ideje ili reči za objekte, pa ih ja zato nazivam uzdižućim rečima. Činjenice, istine, stvarnost, pa čak ni znanje, nisu objekti u svetu, kao što su vremenski periodi, mala deca, uzvrpoljeno ponašanje ili topla ljubaznost. Reči koristimo da bismo kazali nešto o svetu, ili o onome što mi kažemo ili mislimo o svetu.13 One su na višem nivou. Da, postoji korespondentna teorija istine, prema kojoj istinite postavke odgovaraju činjenicama. Zar nisu onda činjenice ‘‘u svetu’’? Nisu u svetu na isti način na koji su to domovi, pohlepa i sudski činovnici. Čak i ako bismo se složili s Vitgenštajnom da je svet sačinjen od činjenica a ne stvari, činjenice ne bi bile u svetu na isti način na koji su u svetu pohlepa i sudski činovnici.Treba obratiti naročitu pažnju na dve stvari kada govorimo o uzdižućim rečima. Kao prvo, često se definišu cirkularno. Da uporedimo neke rečnike. Čovek bi jedva prepoznao da je reč ‘‘činjenica,’’ kako je definisana u Vebsterovom rečniku (Webster’s New Collegiate), ista reč kao ona definisana u Kolinsovom (Collins). Rečnik Amerikan heritidž (American Heritage Dictionary) počinje ovako ‘‘1. Informacija koja se predstavlja kao objektivno stvarna.’’ Igra na sigurno s one dve reči na kraju, ali je sve uprskao s rečju ‘‘predstavlja’’— da li to misli da bi nešto moglo da bude činjenica samo zato što se predstavlja kao objektivno stvarno? Rečnik Nju šorter Oksford (New Shorter Oxford) daje kao jedno od značenja reči ‘‘stvaran’’ - ‘‘koji je zapravo i istinski takav.’’ Priča se da je Dž. L. Ostin (J. L. Austin) sa svojim prijateljima filozofima jezika iz pedesetih godina prošlog veka igrao igru zvanu viš (Vish)! Pronadjete reč u rečniku, a onda pogledate reči u rečničkoj definiciji. Kada dodjete opet do reči koju ste prvobitno

potražili, uzviknete Vish! (začarani krug, engl. vicious circle). Probajte to s odrednicama za “stvaran” u rečniku New Shorter Oxford, oborićete više rekorda.Druga stvar koju treba primetiti je da su ove reči, zajedno s njihovim pridevima kao što su ‘‘objektivan’’, ‘‘ideološki’’, ‘‘činjeničan,’’ i ‘‘stvaran’’ (da ne pominjemo ‘‘objektivno stvaran’’ iz American Heritage), pretrpele značajne mutacije u smislu i vrednosti (Daston 1992, Daston i Galison 1992, Šapin 1995, Puvi (Poovey 1998)). Neke od najširih i najotrovnijih debata o društvenoj konstrukciji završavaju s dokazima koji su prepuni ovih reči, kao da su njihova značenja stalna i transparentna. No, kada istražimo njihovu upotrebu kroz vreme, otkrivamo da su bile izrazito nestalne. Ovo nije mesto za razmatranje takvih pitanja. Poteškoće s ovim imenicama i pridevima predstavljaju jedan od razloga za opreznost prema dokazima u kojma se koriste, naročito kada od nas traže da prelazimo s jednog na drugi a da ne primetimo kako je tanak led po kojem se krećemo.

Uprkos ovim poteškoćama, možemo se složiti da je teza o konstrukciji neke činjenice drugačija po svojoj prirodi od teze o konstrukciji deteta koje gleda televiziju, jer se tu ne radi o konstrukciji bilo objekta bilo ideje. Postoji mesto gde se susrećemo s navodnom konstrukcijom činjenica, a to je u naukama, što se vidi iz podnaslova Laturove i Vulgarove knjige Laboratorijski život: konstrukcija naučnih činjenica, poglavlje 3 (Latour & Woolgar (1986) Laboratory Life: The Construction of Scientific Facts). A šta ćemo sa društvenom konstrukcijom stvarnosti? To liči na društvenu konstrukciju svega.

UNIVERZALNI KONSTRUKCIONIZAM

Shvatanje da je sve društveno konstruisano naveliko kruži. Džon Sirl (1995) žestoko je protiv (a po mom mišljenju opravdano) univerzalnog konstrukcionizma. On, ipak, ne imenuje ni jednog jedinog univerzalnog konstrukcionistu. Seli Heslenger (Sally Haslanger (1995, 128)) piše da je ‘‘povremeno moguće naići na tvrdnju da je ‘sve’ društveno konstruisano i to ‘do kraja’’’. Iz celog opusa poznog dvadesetog veka, citira samo jedan jedini par stranica s tom aluzijom (tj. Frejzer 1989, str. 3 i 59, u radu o Fukou), kao da se namučila tražeći i tog jednog samoproklamovanog univerzalnog društvenog konstrukcionistu.Potreban nam je neko ko tvrdi da je svaki, bilo koji objekt — Zemlja, naša stopala, kvarkovi, miris kafe, bol, polarni medvedi na Arktiku —u nekom netrivijalnom smislu društveno konstruisan. I to ne samo naš doživljaj tih objekata, naše zanimanje za njih, već oni sami po sebi. Univerzalni društveni konstrukcionizam potiče od doktrine koju sam ja nekada nazvao lingvistički idealizam i pripisao ga, samo napola u šali, Ričardu Niksonu (Heking 1975, 182 (Hacking)). Lingvistički idealizam je doktrina po kojoj postoji samo ono o čemu se govori; ništa nije stvarno dok se o tome ne govori ili ne piše. Ovo ekstravagantno shvatanje baštinjeno je od Berklijevog (Berkeley) ideja-izma, koji mi nazivamo idealizmom: doktrina po kojoj je sve što postoji proizvod uma.Univerzalni društveni konstrukcionizam je u duhu ovakvog poimanja, ali još nije pronašao svog Berklija koji će ga izložiti. Veći deo konstrukcionizma nije univerzalan. Autori čije su se knjige našle na mom su abecednom spisku tema, od autorstva do Zulu nacionalizma, iznosili su sasvim odredjene i sužene tvrdnje. U čemu bi bio smisao tvrditi da su opasnost ili žena izbeglica društveno konstruisani, ako smatraš da je sve društveno konstruisano?

No, zar nema očitog primera univerzalnog konstrukcionizma čak i na mom abecednom spisku? Mislim na S za stvarnost (R za realnost). Prvu knjigu u čijem naslovu se javlja ‘‘društvena konstrukcija’’ napisali su Piter Berger i Tomas Lakman (Peter Berger & Thomas Luckmann (1966)): Društvena konstrukcija stvarnosti. Oni tvrde da naš doživljaj stvarnosti, naše opažanje stvarnosti kao drugosti, sa svim svojim bogatim i opširnim pojedinostima, kao nečeg što je nezavisno od nas, nije ni kantovsko a priori niti čisto proizvod psihološkog sazrevanja. On je rezultat procesa i aktivnosti za koje su oni smatrali da bi se mogli zgodno nazvati društvenom konstrukcijom. Njihova knjiga ima korena u fenomenologiji, naročito u radu bečkog društvenog teoretičara Alfreda Šuca (Alfred Schutz (1899–1959)) iz tridesetih godina prošlog veka. Šuc je radio u Novoj školi za društvena istraživanja nakon 1939, a filozofski je utemeljen Edmundu Huserlu i Maksu Veberu. Huserl je tražio, u svojim srednjim godinama, da razmišljamo o kvalitetu neposrednih iskustava, Veber nas je upućivao na razumevanje sebe i drugih pomoću tkiva društva, a Šuc je ova dva spojio. Njegov projekat se sastojao u tome da razume svet koji uzimamo zdravo za gotovo i iskustveni svet, koji svaka osoba u društvu deli sa ostalima. To je tema kod Bergera i Lakmana, koji su i sami bili tesno povezani s Frankfurtom i Novom školom.Njihova knjiga je, dakle, o društvenoj konstrukciji našeg opažanja, osećaja, doživljavanja i uzdanja u zdravorazumsku stvarnost. Odnosno još preciznije, kako su to ovi autori jasno istakli na samom početku, (o konstrukciji) različitih stvarnosti koje se javljaju u kompleksnim društvenim svetovima u kojima živimo. Njihova knjiga je stoga suprotstavljena psihološkim vidjenjima o poreklu našeg poimanja prostora, broja, stvarnosti i slično, koje su zagovarali Žan Piježe i njegove kolege. Po Bergeru i Lakmanu, doživljaj sveta kao drugosti se kod svakog ponaosob formira u društvenom okruženju. Ova dva autora su krenula sa ispitivanjem onoga što su nazvali ‘‘svakodnevna stvarnost’’, koja je prožeta kako društvenim odnosima tako i materijalnim objektima. Odatle su odmah prešli na nešto za šta su smatrali da je prototipski primer društvene interakcije, ‘‘situacija jedan-na-jedan” iz koje se, po njihovom mišljenju, mogu izvesti svi ostali primeri.Berger i Lakman se nisu zalagali za bilo koji vid univerzalnog društvenog konstrukcionizma. Nisu tvrdili da je sve društveno konstruisana tvorevina, uključujući i, recimo, ukus meda i planetu Mars – misleći na sam ukus i planetu, nasuprot njihovim značenjima, našim doživljajem ili čuvstvima koja u nama pobudjuju. Kao što kaže njihov podnaslov, oni su napisali Studiju o sociologiji znanja (A Treatise in the Sociology of Knowledge). Nisu tvrdili da ništa ne može da postoji osim ukoliko nije društveno konstruisano.

DETE KAO GLEDALAC TELEVIZIJE

Prolazeći kroz moj abecedni spisak, čini se da on sadrži ono što nazivam objektima, ima tu i nekoliko uzdižućih reči, ali da nema ideja. To je, ipak, samo varka, jer nakon malo boljeg uvida, ovde se razmatra ideja o strahu, ili klasifikacija jedinki kao što su žene izbeglice. Jedna od prvih knjiga o društvenoj konstrukciji, objavljena nakon Bergera i Lakmana, bila je knjiga Džeka Daglasa (Jack Douglas (1970)) Devijantnost i respektabilnost: Društvena konstrukcija moralnih značenja. Iz toga se lepo vidi da su

značenja, a ne sama devijatnost i respektabilnost, glavna tema rasprave. Naravno, sami devijantnost i respektabilnost se formiraju u društvenom okruženju, ali to nije tema ove inteligentne knjige koju je napisao autor poznatog dela o samoubistvu. Mnogo kasnije ovo pitanje će se obradjivati pod manje jasnim naslovom, Društvena konstrukcija devijantnosti (Gud (Goode 1994)).Najbanalniji primer na mom spisku je dete gledalac televizije. Predočava se da je sama ideja ovako tačno odredjene vrste osobe, deteta kao gledaoca TV, konstruisana tvorevina. Iako deca gledaju televiziju od njenog pojavljivanja, ne postoji (tvrdi se) nekakva tačno odredjena klasa dece koja su ‘‘deca gledaoci TV’’ dok ne počne da se smatra da je ‘‘dete gledalac televizije’’ društveni problem. Dete gledalac TV-a, ogrezlo u slikama nasilja, potaknuto na ulogu konzumenta, koje traći vreme daleko od zdravog sporta i obrazovanja, postaje predmet istraživanja. Prosto rečeno, ono što je u ovom slučaju društveno konstruisano je ideja, ideja o detetu gledaocu. I opet nam na um pada ‘‘kit”; ‘‘dete koje gleda TV’’ postaje živa vrsta. Ideja je proradila. U nekom podrumu u Vankuveru izmišljeni su V-čipovi, uredjaji koji dozvoljavaju deci da gledaju samo emisije koje su odredjene roditeljskom zaštitom (ili Roditeljskom Zaštitom), čipovi koji se potom ugradjuju u TV aparate, dok priča o čipovima postaje deo retorike u predsedničkoj kampanji u Sjedinjenim Državama. Priča se nastavlja. U jednom trenutku dok sam se bavio društveno konstruisanim tvorevinama, održan je svetski kongres o deci kao gledaocima TV-a.14 Pre toga, istraživanje je bilo sprovedeno samo u naprednim industrijskim zemljama, i to uglavnom na engleskom. Godine 1997, istraživači iz Čilea i Tunisa dobili su priliku da kažu svoje mišljenje rame uz rame sa svojim poznatim kolegama. Izvesna odsustva su upala u oči: deca, producenti, oglašivači, proizvodi i TV-aparati kao predmeti proučavanja (za razliku od običnih sredstava koja su se upotrebljavala na konferenciji). Uprkos tome, Dete Gledalac je uznapredovalo. Deca, koja više nisu pasivne žrtve, predstavljena su kao aktivni (učesnici), kao gospodari ekrana i svog sveta, ili u najmanju ruku, kao ravnopravni učesnici sa onima koji stvaraju slike.Imamo pretpostavku (0): Dete gledalac TV-a je izgleda neminovna kategorija našeg doba i ere. Konstrukcionista tvrdi (1): Nikako. Decu kao gledaoce TV-a nije bilo nikada ni potrebno konceptualizovati kao posebnu vrstu ljudskih bića. Ono što se čini da je razborita klasifikacija u razmišljanju o aktivnostima dece, podmeće nam se, moglo bi se tvrditi, delom zbog odredjenih moralnih pridika. Otuda se takodje implicitno nameće (2) – da ova kategorija nije naročito dobra. A možda se sugeriše i (3) – da bi nam bilo bolje da je nema. Rasprava o detetu kao gledaocu TV nije sasvim pogrešna, ali se služi neprikladnom idejom. Ona pretpostavlja da postoji neki koherentan objekt, dete koje gleda TV. Da, možemo da prikupimo podatke o gledanju televizije, godištu, polu, roditeljskom statusu, emisijama, dužini gledanja, pažnji, rezultatima u školi. Medjutim, ti podaci nemaju veliki značaj: to su tvorevine jedne konstrukcije bez kojih bi nam bilo mnogo bolje, bar tako kaže pristalica demaskiranja.Čim imamo frazu, etiketu, dolazimo do shvatanja po kome postoji jedna jasno odredjena vrsta osobe, dete gledalac, živa vrsta. Ova vrsta osobe se otelotvoruje. Neki roditelji počnu da razmišljaju o svojoj deci kao o deci gledaocima TV-a, posebnom tipu dece (ne o svom detetu koje prosto gleda TV). Počinju povremeno da stupaju u interakcije sa svojom decom koju ne posmatraju kao svoju decu već kao decu gledaoce. Budući da su deca stvorenja koja su tako svesna sebe,

ona mogu da postanu ne samo deca koja prosto gledaju TV, već, u svojoj vlastitoj svesti, deca gledaoci. Ona su sasvim svesna teorija o detetu gledaocu i prilagodjavaju se tako da reaguju protiv njih, ili da ih odbace. Studije o detetu gledaocu TV-a možda treba revidirati, jer su se predmeti proučavanja, ljudska bića koja se proučavaju, promenili. Ta vrsta, Dete Gledalac, nije više ono što je bila, skup neke dece koja gledaju TV, već je to skup koji uključuje samosvesnu decu gledaoce.Time tvrdnja o postojanju društvene konstrukcije postaje kompleksna. Nije konstruisana samo izvesna klasifikacija, izvesna vrsta osobe, već dete gledalac. Može se takodje tvrditi i da su deca postala društveno konstruisana ili rekonstruisana u okviru matrice. Jedan od razloga što je teško uhvatiti teze društvene konstrukcije je i taj što u frazi ‘‘društvena konstrukcija X-a,’’ X može implicitno da se odnosi na različite tipove subjekata, i društvena konstrukcija može delimično da uključuje interakciju izmedju tih različitih tipova subjekata. U mom primeru, podatak (reference) o X je izvesna klasifikacija, ili vrsta osobe, dete gledalac. Pomoćni podatak mogu biti sama deca, pojedinačna ljudska bića. A opet, ne prosto deca, već to kako se ispoljavaju kao deca, Katarina kao dete gledalac TV-a. Dakle, vidite da ‘‘društvena konstrukcija koja se odnosi na ‘šta’?’’ ne mora imati jedan jedini odgovor. To stvara mnogo problema u konstrukcionističkim debatama, ljudi se ne razumeju jer imaju različita ‘‘šta’’ na umu. Opet, upravo ta interakcija izmedju različitih ‘‘šta’’ čini temu zanimljivom. I konfuznom, jer ima mnogo interakcija. Razmotrimo jedan od razloga zbog kojih su naučnici 1997. godine na Svetskom kongresu o detetu gledaocu najednom priznali da deca nisu pasivne žrtve. To je stoga što su nove tehnologije navele decu stupaju u interakciju s ekranom. I to ne samo deca iz srednje klase koja imaju porodični računar, već i siromašna deca u video-igraonicama.Odnos dece prema ekranu se menja usled promena u materijalnom svetu proizvodnje i trgovine. Ali se menja i zbog načina na koji se ove pojave konceptualizuju. Ima mnogo primera za ove višeslojne podatke o X u ‘‘društvenoj konstrukciji X-a.’’ U slučaju roda, sve je jasno. Šta je konstruisano? Ideja o rodno odredjenim ljudskim bićima (ideja), i sama rodno odredjena ljudska bića (ljudi); jezik; institucije; tela. Iznad svega, ‘‘iskustva da se bude žensko.’’ Jedno od velikih interesovanja rodnih studija nije samo način na koji je neki od ovih tipova subjekata konstruisan, nego i to kako se konstrukcije prepliću i kakve su im interakcije, kako su ljudi koji imaju izvesne ‘‘esencijalne” karakteristike roda proizvodi izvesnih rodnih institucija, jezika, upražnjavanja, i kako to odredjuje njihov doživljaj svoga „ja”.U slučaju deteta gledaoca moguće je da sam nategnuo stvari da bih pronašao više od jednog podatka za X; u slučaju roda ima aluzija na mnogo različitih X-ova. A šta ćemo s konstrukcijom homoseksualne kulture? Da li nam se to poručuje da je ideja o postojanju takve jedne kulture konstruisana, ili je sama ta kultura konstruisana? U ovom slučaju, teza o društvenoj konstrukciji će se odnositi i na ideju o kulturi i na kulturu, ako ni zbog čega a ono zato što je neka ideja o homoseksualnoj kulturi danas deo homoseksualne kulture.

ZAŠTO PITATI ‘ŠTA’ ? PRVI GREŠNIK, JA LIČNO

Zašto se uopšte truditi da se podvuče razlika izmedju ideja i objekata, naročito ako mnogi autori koriste jednu reč, X, da označe i objekte odredjene vrste i samu vrstu, ideju u okviru koje se o tim objektima promišlja? Zato što se ideja i objekt često brkaju. I sam sam to radio.U delu Ponovno ispisivanje duše (Rewriting the Soul (Heking (Hacking 1995)) naveo sam rad jednog pedijatra pod naslovom ‘‘Društvena konstrukcija zlostavljanja dece’’ (Geles (Gelles 1975)).Od tada je izašla i knjiga s podnaslovom (Janko, 1994) i tezom ‘‘Društvena konstrukcija zapostavljanja dece’’ (Maršal (Marshall 1993)), tako da je ova tema i dalje aktuelna. Da bih predupredio zamorne rasprave o tome da li je zlostavljanje dece društveno konstruisano ili stvarno, napisao sam da ono ‘‘jeste stvarno zlo, i da je to bilo i pre nego što je koncept konstruisan. No, ipak je bio konstruisan. Ni stvarnost ni konstrukciju ne treba dovoditi u pitanje’’ (Heking 1995, 67f). 15 Kakva užasna dvosmislenost! Šta je tu stvarno zlo? Objekat, naime ponašanje ili upražnjavanje zlostavljanja dece. Šta je tu društveno konstruisano? Koncept. Moje prebacivanje s objekta (zlostavljanje dece) na ideju (koncept zlostavljanja dece) je više od obične nemarnosti. No, hajdemo polako. Mislio sam, retrospektivno, da sam kriv zbog zbrke nastale iz nemarnosti, a opet mi je veći broj ljudi rekao kako im je upravo taj pasus bio od pomoći. Nekim čitaocima je pružio mogućnost da vide da ne mora biti sudaranja izmedju konstrukcije i stvarnosti. Mi analitički filozofi treba smerno da priznamo da ono što je zbrkano ponekad bude korisnije od onoga što je razjašnjeno. Mi treba da dijagnostikujemo ovu situaciju, a ne da izvrdavamo.Moja dijagnoza je da moja greška sakriva najtežu stvar u svemu. Kao što ilustruje čak i dete gledalac TV-a, koncepti, upražnjavanja i ljudi stupaju u interakcije. Ta interakcija je često sama suština zbog koje se govori o društvenoj konstrukciji. Moja prvobitna namera da proučavam zlostavljanje dece je velikim delom motivisana pokušajem da razumem ovu vrstu interakcije, što vraća na moj projekat ‘‘izmišljanja ljudi’’ (Heking 1986). Medjutim, to što sam ja uvek bio svestan svega toga nije nikakvo opravdanje. I pored toga, ja sam spojio dve fundamentalno različite kategorije.

ZAŠTO PITATI ‘ŠTA’? DRUGI GREŠNIK, STENLI FIŠ Odmah nakon Sokalove čuvene šale i samootkrivanja, Fiš je poslao komentar Njujork tajmsu. Mučio se da dokaže (isto kao i ja, avaj) da nešto može biti i društveno konstruisano i stvarno. Stoga (tvrdi Fiš) kada se za društvene konstrukcioniste kaže da smatraju da su kvarkovi društvene konstrukcije, to je savršeno saglasno iskazu da su kvarkovi stvarni, pa zašto bi se onda Sokal toliko uzrujavao?Fiš je branio svoj stav tvrdnjom da je bejzbol društvena konstrukcija. Uzeo je za primer loptice i neuspešne udarce (strikes). 16 ‘‘Jesu li loptice i udarci društveno konstruisani?’’ pitao je, ‘‘Da. Jesu li loptice i udarci stvarni? Da.’’ Fiš je možda mislio da kaže da je ideja o tome šta je to neuspešni udarac, proizvod društva.

Da je koristio Sirlovu terminologiju možda bi rekao da su neuspešni udarci epistemološki objektivni: da li je neko promašio da udari loptu ili nije jeste objektivna činjenica. (‘‘Ubij sudiju!’’ uzvikujemo jer mislimo da je sudija doneo objektivno pogrešnu odluku.) Ali neuspešni udarci su ontološki subjektivni.Ne bi bilo nikakvih promašenih udaraca (strikes) bez institucije bejzbola, bez pravila i upražnjavanja od strane ljudi. Fiš je želeo da pripomogne svojim saveznicima, ali im je samo naneo štetu. Lopte i neuspešni udarci su stvarni i društveno konstruisani, pisao je. Analogno tome, dokazivao je, kvarkovi su stvarni i društveno konstruisani. Dakle, zbog čega se Sokal i ostalo društvo toliko uzbudjuju? Na nesreću po Fiša, situacija s kvarkovima je fundamentalno drugačija od one sa neuspešnim udarcima. Neuspešni udarci su sami po sebi evidentno ontološki subjektivni. Bez ljudskih pravila i upražnjavanja, ne bi bilo loptica ni udaraca ni pogrešaka. Kvarkovi nisu sami po sebi evidentno ontološki subjektivni. Kvarkovi kratkog veka (ako postoje) nalaze se svuda, potpuno nezavisno od bilo kakvih ljudskih pravila ili institucija. Neko može biti univerzalni konstrukcionista, pa su u tom slučaju kvarkovi, promašeni udarci i sve ostalo društveno konstruisani, ali se ne može tek tako reći da su ‘‘kvarkovi isto kao i promašeni udarci, i stvarni i konstruisani.’’ Kako je Fiš mogao da brani svoj primer?Možda je ideja o kvarkovima, a ne kvarkovi, ta koja je društvena konstrukcija. Istoričare nauke zanima i proces otkrivanja kvarkova i proizvod, koncept kvarka i njegove fizičke primene. Slično važi i za ideje i za teoriju koja je u pozadini Maksvelovih jednačina, Drugog zakona termodinamike, brzine svetlosti i klasifikacije dolomita kao važne vrste krečnjaka. Sve te ideje imaju istoriju, kao i svaka ideja, a imaju i različite vrste istorije, uključujući i društvenu istoriju. Ali kvarkovi, sami objekti, nisu konstruisane tvorevine, ni društvene ni istorijske. Ovde ću dati sebi odredjenu slobodu, što ću ispraviti u III glavi. Delo Endrua Pikeringa Konstruisanje kvarkova (Andrew Pickering, Constructing Quarks (1986)) jedino je sistematsko delo o društvenoj konstrukciji kvarkova. Ako bih pokušao da ga prikažem samo kao društvenu i materijalnu istoriju ideje kvarka, učinio bih trivijalnim centralne teme tog dela. Ne neočekivano, Pikering je napisao, u pismu od 06. juna 1997. godine: ‘‘Nikada ne bih rekao da se Konstruisanje kvarkova odnosi na ‘ideju o kvarkovima.’ To je možda vaše vidjenje o konstrukcionizmu u prirodnim naukama, ali ne i moje. Moja je ideja da ako neko pristupi svetu na odredjeni način—vaša heterogena matrica—onda on može da izvuče odredjene fenomene koji mogu biti konstruisani kao dokaz o postojanju kvarkova.’’Problem s poslednjom rečenicom je ovaj: ko se ne bi s njom složio? Pikeringova zanimljiva tvrdnja je suprotnost onome što je napisao: ako bi pristupio svetu na neki drugi način, mogao bi da izvuče neke druge fenomene koji bi mogli da se tumače kao dokaz za neku drugačiju (ne formalno nekompatibilnu, već drugačiju) uspešnu fiziku. Pikering drži da je evolucija fizike, uključujući ideju o kvarku, u potpunosti slučajna, te da je mogla da se razvije u drugim pravcima, premda samo pod uslovom da postoje veoma različite vrste otpora nego što je, recimo, konzervatizam igrača bejzbola. Većina fizičara, nasuprot ovome, smatra da je kvarkovsko rešenje bilo neminovno. Prilično su sigurni da su ukorenjeni delovi fizike bili neminovni. Ovde je sporno jedno značajno pitanje, koje skriva Fišovu neprikladnu pomirljivost. U glavi III ja to nazivam neslaganje oko slučajnosti - ‘‘sporna tačka br. 1’’ u ratovima nauka. Budući da nipošto ne želim da je stavim pod tepih, želim da je postavim kao centralni komad nameštaja u salonu debate.

Za razliku od Stenlija Fiša, ja ne želim mir izmedju konstrukcioniste i naučnika. Želim da bolje shvatim na koji način se ne slažu, i zašto se, možda, ovaj dvojac nikada neće sastati.

INTERAKCIJE

Videli smo da neki objekti i ideje mogu da stupaju u interakcije. Ideja o detetu gledaocu TV-a je u interakciji s detetom gledaocem. Načini klasifikovanja ljudskih bića su u interakciji s ljudskim bićima koja se klasifikuju. Postoje razni razlozi za ovo. Ljudi možda misle o sebi kao o pripadniku vrste, ili odbacuju klasifikaciju. Svaki naši čin podvodi se pod neki opis, a svaki čin koji nam je otvoren, na čisto formalan način zavisi od opisa koji su nam dostupni. Povrh toga, klasifikacije ne postoje samo u praznom prostoru jezika već i u institucijama, kao upražnjavanje, materijalna interakcija sa stvarima i drugim ljudima. Žena izbeglica – ta “vrsta” osobe ili ‘‘živa vrsta”, a ne lično osoba – nije samo vrsta osobe. Ona je i pravni subjekt, a što je još važnije i pravni savetnik, kojeg koriste odbori, škole, socijalni radnici, aktivisti — i izbeglice. Samo u okviru takve matrice mogla bi da postoji ozbiljna interakcija izmedju ‘‘vrste” osobe i ljudi koji eventualno pripadaju toj vrsti. Do interakcija ne dolazi tek tako. One se dešavaju u okviru matrica koje uključuju mnoge očigledne društvene i mnoge očigledne materijalne elemente. Uprkos tome, prvo pojednostavljeno zapažanje se čini nekontroverznim. Ono potiče iz činjenice, koja je toliko dosadna da je skoro ne vredi ni pominjati, da su ljudi svesni šta se za njih govori, šta o njima misle, šta im se čini. Oni misle o sebi i konceptualizuju sebe. Neživa bića, po definiciji, nisu svesna sebe na isti način. Uzmimo ekstreme, žene izbeglice i kvarkove. Žena izbeglica može da ima saznanje da ona pripada odredjenoj vrsti osobe i da se shodno tome ponaša. Kvarkovi ne mogu da imaju saznanje da pripadaju nekoj odredjenoj vrsti subjekta i ne mogu da se shodno tome ponašaju. No, ne želim da prenaglasim svesnost neke osobe. Žene izbeglice koje ne znaju ni reč engleskog mogu ipak, kao deo grupe, da poprime karakteristike žena izbeglica baš zbog toga što su tako klasifikovane.‘‘Žena izbeglica’’ (kao vrsta klasifikacije) može se nazvati interaktivnom vrstom, jer je u interakciji s bićima te vrste, tj. ljudima, uključujući i pojedinačne žene izbeglice, koje mogu postati svesne toga kako su klasifikovane i shodno tome menjati svoje ponašanje. Nasuprot tome, kvarkovi ne obrazuju interaktivnu vrstu; ideja o kvarku nije u interakciji s kvarkom. Kvark nije svestan da je kvark, i ne menja se naprosto zato što je klasifikovan kao kvark. Ima mnogo pitanja vezanih za ovu distinkciju, ali to je osnovno. Neke varijacije toga čine fundamentalnu razliku izmedju prirodnih i društvenih nauka. Klasifikacije društvenih nauka su interaktivne. Klasifikacije i koncepti prirodnih nauka nisu. U društvenim naukama postoje svesne interakcije izmedju vrste i (pojedinačne) osobe. Interakcija ovog tipa nema u prirodnim naukama. Ne iznenadjuje to što se načini na koji se konstrukcionistička pitanja javljaju u prirodnim naukama razlikuju od pitanja o konstrukciji u društvenim predmetima.Hoću da sada postavim dve odvojene grupe pitanja: (1) ona koja se tiču slučajnosti, metafizike i stabilnosti; i (2) pitanja koja su biološka, ali ipak interaktivne vrste.

DVE OBLASTI PITANJA

Istorija nauke govori o jasno odredjenim merilima, utvrdjenim činjenicama, otkrivenim objektima, sigurnim zakonima, iz čijih osnova proističu dalja pitanja, makar za neki bitan vremenski period. Fizika utvrdjuje, počevši od Raderforda, da se atom može cepati; idemo dalje, od kvantne elektrodinamike, slabih neutralnih struja do kvarkova. Higsovi bosoni i lepto-kvarkovi vrebaju provokativno u budućnosti, pri čemu se jedan predvidja teorijom, a drugi odbacivanjem teorije. Po tezi društvene konstrukcije u prirodnim naukama, i to u potpuno netrivijalnom smislu, neka uspešna nauka ne bi morala da se razvije na način na koji jeste, već je mogla da dodje do drugačijih dostignuća koja bi se razvila u drugim pravcima koji se ne bi slili na put kojim se u suštini krenulo. Ni prethodni niz merila ni sam svet ne odredjuju šta će biti sledeći niz merila u visokoenergetskoj fizici ili bilo kom drugom polju istraživanja. I meni samom teško pada da iznesem ovu ideju, a kamoli da u nju poverujem. Jedno pitanje vredno rasprave jeste na koji način treba izneti ideju koja se implicitno javlja u Pikeringovom radu a da bude shvatljiva onima koji u nju sumnjaju? Potom dolazi pitanje o tome da li je to dobra ideja, istinita ideja, uverljiva ideja, korisna perspektiva.Ukoliko je slučajnost prva sporna tačka, druga je više metafizička. Konstrukcionisti su skloni mišljenju da klasifikacije nisu odredjene time na koji način svet postoji, već da su prikladni načini da se on prikaže. Oni smatraju da se svet ne javlja lagano umotan u činjenice. Činjenice su posledice načina na koji mi predstavljamo svet. Gledište konstrukcioniste je ovde izuzetno staromodno. Ono je svojevrsna vrsta nominalizma. Nasuprot tome je jak osećaj da svet ima svoju prirodjenu strukturu koju mi otkrivamo.Treća sporna tačka je pitanje stabilnosti. Za razliku od tema Karla Popera i Tomasa Kuna, tj. opovrgavanja i revolucija, veliki deo moderne nauke je stabilan. Maksvelove jednačine, Drugi zakon termodinamike, brzina svetlosti i supstance kakav je dolomit postoje i neće nestati. Naučnici smatraju da je stabilnost posledica neoborivih dokaza. Konstrukcionisti smatraju da je stabilnost rezultat eksternih faktora koji nemaju veze s očiglednim sadržajem nauke. To čini treću spornu tačku, interna protiv eksternih objašnjenja stabilnosti.Svaka od ove tri sporne tačke predstavlja osnovu za istinsko i fundamentalno neslaganje. Svaka je logički nezavisna od drugih. Štaviše, svaka se može izreći bez upotrebe uzdižućih reči kao što su ‘‘činjenica’’, ‘‘istina’’ ili ‘‘stvarnost’’, kao i bez njima bliskih pojmova kakvi su ‘‘objektivnost’’ ili ‘‘relativizam’’. Hajde da pokušamo da ostanemo što dalje od onih zatupljenih kopalja kojima se filozofske rulje medjusobno napadaju u večitom dvoboju ideja.Druga grupa pitanja proističe iz društvenih a ne toliko iz teoretskih i eksperimentalnih prirodnih nauka. Videli smo da kada govore o društvenoj konstrukciji X-a, ljudi veoma često imaju na umu nekoliko stvari koje su u interakciji, pri čemu su sve označene kao X.Vraćajući se na moj abecedni spisak, mnoge stavke, kao što su autorstvo ili bratstvo su izgradjene na vrstama osoba kao što su autori i braća (u smislu solidarnosti, ne krvi). Autor i brat su vrste ljudi, kao što su i dete gledalac i Zulu. Ljudi koji pripadaju tim vrstama mogu postati svesni da su klasifikovani na taj način. Mogu da načine prećutne ili čak eksplicitne izbore, da prilagode svoj način života ili da ga usvoje ne bi li se uklopili ili izbegli upravo onu klasifikaciju koja je na njih primenjena. Upravo ti izbori, prilagodjavanja ili usvajanja imaju posledice po samu grupu, po vrstu ljudi o kojoj se

goviri. Rezultat mogu biti naročito jake interakcije. Ono što se znalo o ljudima koji pripadaju odredjenoj vrsti može postati pogrešno, jer su ljudi te vrste promenili usled onoga što veruju o sebi. Ja sam nazvao ovaj fenomen efekat povratne sprege ljudskih vrsta (Heking 1995).Efekti povratne sprege su svuda. Pomislite samo šta je kategorija genija učinila onim romanticima koji su sebe smatrali genijima, a šta je pak njihovo ponašanje učinilo samoj kategoriji genija. Pomislite na transformacije do kojih je došlo zbog pojmova debeo, gojazan, anoreksičan. Ukoliko neko govori o društvenoj konstrukciji genija ili anoreksije, on verovatno govori o ideji, o jedinkama koje potpadaju pod ideju, interakciji izmedju ideje i ljudi, i različitih društvenih upražnjavanja i institucija koje ove interakcije podrazumevaju: ukratko, o matrici.