XXXV Скупштина и годишњи скуп САД , Ваљево, 24–26. мај 2012

СРПСКО АРХЕОЛОШКО ДРУШТВО

XXXV СКУПШТИНА И ГОДИШЊИ СКУП

Ваљево, 24-26. мај 2012. године

Програм, извештаји и апстракти

Ваљево 2012

Српско археолошко друштвоЗавод за заштиту споменика културе Ваљево

Приредили: Војислав Филиповић и Драгана Антоновић

Издавач: Српско археолошко друштво, Београд

За издавача: Драгана Антоновић

Штампа: Ваљевопринт, Ваљево

Тираж: 150

Бесплатан примерак

3

XXXV Скупштина и годишњи Скуп Сад, Ваљево, 24–26. мај 2012. године

ЧЕТВРТАК 24. МАЈ 2012.

од 10h Пријављивање учесника у Арт холу Центра за културу Ваљево, уплата обавезне котизације од 1.500 дин., преу-зимање идентификационог беџа и штампаног материјала

13h Свечано отварање са уводним рефератима ВИШЕ ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО Поздравна реч: градоначелник Града Ваљева, Зоран Јако-

вљевић директор Завода за заштиту споменика културе Ваљево,

Радивоје Арсић директор Народног музеја Ваљево, Владимир Кривошејев

Уводни реферат: Жељко Јеж, Археологија Ваљевског краја 14h Коктел, Арт хол Центра за културу Ваљево, изложба фотографија Пројекат - Заштитна археолошка

ископавања и истраживања на подручју РБ Колубара

16-19h “Резултати нових археолошких истраживања у северозападној Србији и суседним територијама”

16,00 Уводна реч, В. Филиповић16,00-19,00 М. Марић, ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА

ЛОКАЛИТЕТУ ЈАРИЧИШТЕ 1, К.О. ЛАЈКОВАЦ

Д. Антоновић, ПРАИСТОРИЈСКА КАМЕНА ИНДУСТРИЈА ТАМНАВЕ

Б. Трипковић, М. Церовић и Д. Булић, ЖИВОТ У МОЧВАРИ: МИКРОРЕГИОНАЛНА АДАПТАЦИЈА У СЕВЕРОЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

4


Б. Трипковић, Ј. Милетић и В. Милетић, ЖИВОТ У МОЧВАРИ: ГЕОМАГНЕТНА ПРОСПЕКЦИЈА ЛОКАЛИТЕТА ИЗБИШТЕ У ЛИПОЛИСТУ

М. Спасић, БАДЕНСКА ФИГУРИНА СА ЛОКАЛИТЕТА МА-СИНСКЕ ЊИВЕ (СЗ СРБИЈА): ДВЕ СТРАНЕ ПРИЧЕ

R. Boger et al., LONG-TERM SOCIO-ECOLOGICAL RESEARCH IN WEST SERBIA: THE NEED FOR PALEOCLIMATE DATA AND DIVERSE DATA INTEGRATION

A. Bankoff et al., NEW ARCHAEOLOGICAL RESEARCH IN THE JADAR REGION OF WEST SERBIA

A. Bulatović et al., PRELIMINARY RESULTS OF TEST-PIT RECONNAISSANCE AT OSTENJAK, IN THE VILLAGE LIKODRA BY KRUPANJ

W. Powell et al., TIN SOURCES ASSOCIATED WITH BRONZE AGE ARCHAEOLOGICAL SITES IN WEST SERBIA

Д. Булић, Р. Арсић и В. Пецикоза, ГРАДИНА СТАРИЈЕГ ГВОЗ-ДЕНОГ ДОБА ИЗ БРЕЗОВИЦА КОД ВАЉЕВА

Дискусија / Discussion

М. Благојевић, ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА ПОДРУЧЈУ РУДАРСКОГ БАСЕНА КОЛУБАРА

Г. Јеремић, ЕПИГРАФСКИ И РЕЉЕФНО УКРАШЕНИ СПО-МЕНИЦИ АНТИЧКОГ ПЕРИОДА ИЗ СЕВЕРОЗАПАДНЕ СР-БИЈЕ

А. Црнобрња и Б. Племић, ВОТИВНИ РЕЉЕФ ИЗ УШЋА КОД ОБРЕНОВЦА – РАЗМАТРАЊА О КУЛТУ СЕРАПИСА НА ТЛУ СРБИЈЕ

Г. Ковић, РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКОГ ИСТРАЖИВАЊА ВИЛЕ РУСТИКЕ У КЛЕЊУ

5


А. Ропкић Ђорђевић, ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИ-ВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ЦРКВИНЕ-БАРЕ

В. Пецикоза, НОВИ ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ АНТИЧКОГ РУ-ДАРСТВА НА ПРОСТОРУ ВАЉЕВСКИХ ПЛАНИНА

Р. Арсић, УТВЂЕЊЕ ЈЕРИНИН ГРАД-БРАНГОВИЋ

И. Попадић и М. Марјановић, ИЗВЕШТАЈ О НАЛАЗУ ГРОБА ИЗ ПЕРОДА СЕОБЕ НАРОДА НА ЛОКАЛИТЕТУ ЦРКВИНЕ-СТУБЛИНЕ КОД ОБРЕНОВЦА

Н. Мирковић Марић, ЛОКАЛИТЕТ ХУМКА, СРЕДЊОВЕКОВ-НА НЕКРОПОЛА У СЕЛУ РАДЉЕВО, НА ТРАСИ ПК ТАМНА-ВА ЗАПАДНО ПОЉЕ

Р. Арсић и В. Пецикоза, СОНДАЖНО РЕКОГНОСЦИРАЊЕ ПОРТЕ ПЕТНИЧКЕ ЦРКВЕ У СЕЛУ ПЕТНИЦА КОД ВАЉЕВА


19,30 Народни музеј Ваљево, промоција књига: А. Булатовић и Ј. Станкоски, Бронзано доба у басену Јуж-

не Мораве и у долини Пчиње, учествују: мр Војислав Фи-липовић и аутор.

Д. Игнатиаду и А. Антонарас, Речник античког и средњо-вековног стакларства, учествују: мр Емина Зечевић, Гор-дана Гаврић и аутор.

В. Кривошејев, Ваљево, настанак и развој града, учест-вује: аутор.

6


ПЕТАК 25. МАЈ 2011.

9–15h Рад по секцијама и презентација постера

Секција за палеолит и мезолитновија иСтраживања палеолита и мезолита на централном Балкану

(СеСија, д. михаиловић) Ј. Марковић, ПРОБЛЕМАТИКА ПРОУЧАВАЊА НАБАВКЕ КА-

МЕНИХ СИРОВИНА У СРЕДЊЕМ ПАЛЕОЛИТУ СРБИЈЕ

М. Лопичић и Љ. Ђуричић, НАСЕЉАВАЊЕ ВРУЋЕ ПЕЋИНЕ, ЦРНА ГОРА: НАЛАЗИ ОКРЕСАНОГ КАМЕНА

Т. Доганџић, ТЕХНОЛОГИЈА, НАСЕЉАВАЊЕ И МОБИЛ-НОСТ НЕАНДЕРТАЛСКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ЈАДРАНСКО-ЈОН-СКОЈ РЕГИЈИ

С. Милошевић, СМОЛУЋКА ПЕЋИНА: ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЕКОНОМСКИХ АКТИВНОСТИ НА СРЕДЊЕПАЛЕОЛИТ-СКОМ НАЛАЗИШТУ СА ЕФЕМЕРНИМ КАРАКТЕРОМ НА-СЕЉАВАЊА

Љ. Схаламанов-Коробар, ПЕТОГОДИШЊА ИСТРАЖИВАЊА ПАЛЕОЛИТСКОГ НАЛАЗИШТА ГОЛЕМА ПЕШТ У ЗАПАД-НОЈ МАКЕДОНИЈИ

Д. Михаиловић, ПРАВЦИ И ПЕРСПЕКТИВЕ ИСТРАЖИВАЊА ПАЛЕОЛИТА НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ


7


Секција за праисторијску археологију(секција, В. Филиповић)

О. Перић, СТАРЧЕВАЧКА ОСЛИКАНА ГРНЧАРИЈА: СЛИ-КАЊЕ ТАМНО СМЕЂОМ БОЈОМ НА ПОСУДАМА СА БЕЛИМ ПРЕМАЗОМ

Н. Тасић, МЕТОДОЛОГИЈА АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИ-ВАЊА У ВИНЧИ 1998 - 2012

Н. Тасић и М. Игњатовић, КЛИЗИШТЕ НА КУЛТУРНОМ ДОБ-РУ ИЛИ НА КОЈУ ЋЕ СТРАНУ ВИНЧА?

А. Црнобрња и М. Спасић, ЗДЕЛЕ СА ПРОТОМАМА – КАНО-НИЗОВАНИ ОБРАЗАЦ ЈЕДНЕ ЕПОХЕ?

М. Порчић, КОНТЕКСТУАЛНА АНАЛИЗА ФРАГМЕНТАЦИЈЕ АНТРОПОМОРФНИХ ФИГУРИНА СА КАСНОНЕОЛИТСКОГ ЛОКАЛИТЕТА СЕЛЕВАЦ-СТАРО СЕЛО


Д. Антоновић, М. Вукадиновић и А. Цицовић, ПРАИСТО-РИЈСКИ РУДНИК НА МАЛОМ ШТУРЦУ - ИСТРАЖИВАЊА У 2011. ГОДИНИ

В. Живанић, ТРАГОВИ ДЕЛОВАЊА ДРЖАЉЕ НА ПОВРШИ-НУ КАМЕНИХ СЕКИРА, ТЕСЛИ И РЕНДА

Р. Балабан, ПРЕДМЕТИ ОД НЕФРИТА И/ИЛИ ЈАДЕИТА НА НЕОЛИТСКИМ ЛОКАЛИТЕТИМА У СРБИЈИ

Д. Милановић, КЕРАМИЧКИ СТИЛ НАСЕЉА РАЗВИЈЕНОГ КАСНОГ ЕНЕОЛИТА НА БУБЊУ: АРХЕОЛОШКА ИСКОПА-ВАЊА 1954-1955. ГОД. И ПРОБЛЕМ БУБАЊ-ХУМ IB ГРУПЕ


8


Секција за класичну археологију(секција, А. Црнобрња)

М. Тапавички-Илић, ДАЧКЕ ШОЉЕ И ДАЧКИ ЛОНЦИ – РАЗ-

ВОЈ КРОЗ ИСТОРИЈУ И ПРАИСТОРИЈУ

Д. Рашковић и Г. Чађеновић, РАНОРИМСКА И ДОМОРАДА-ЧКА НАЛАЗИШТА У ШИРЕМ ОКРУЖЈУ КРУШЕВЦА

С. Петковић и Б. Илијић, ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ РИМСКОГ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ TIMACUM MINUS КОД КЊАЖЕ-ВЦА

Ј. Цвијетић, SIGNACULA ИЗ ОСТАВЕ У ВЕЛИКОЈ КРСНИ М. Вујовић, ДВА ПРИЛОГА О КАСНОАНТИЧКИМ ШЛЕМО-

ВИМА ТИПА ИНТЕРЦИСА СА ЂЕРДАПА С. Петковић, ДАВИДОВАЦ – ГРАДИШТЕ, ЗАШТИТНА АРХЕ-

ОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА ДЕОНИЦИ АУТОПУТА Е75, КОРИДОР 10 - ЈУЖНИ КРАК

Н. Радиновић, АНТИЧКА КЕРАМИКА СА ЛОКАЛИТЕТА ДА-ВИДОВАЦ-ГРАДИШТЕ КОД ВРАЊА


С. Трифуновић, ГРОБЉЕ ПОЗНОЛАТЕНСКОГ-РАНОРИМ-СКОГ ПЕРИОДА ИЗ ЧУРУГА

Ј. Lenče, COLONIA FLAVIA SCUPINORUM - THE WORLD OF THE DEAD

И. Грујић, КАСНОАНТИЧКА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ ДАВИДОВАЦ – ГРАДИШТЕ: ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ

Д. Радичевић и К. Дмитровић, КАСНОАНТИЧКА НЕКРОПО-ЛА У ЧАЧКУ

9


Ј. Анћелковић, Е. Николић и Д. Рогић, TРАПЕЗНИ ПРЕСЕК ГРОБНИХ КОНСТРУКЦИЈА НА ВИМИНАЦИЈУМУ И МО-ГУЋИ УТИЦАЈИ НА ЊЕГОВ НАСТАНАК


Секција за средњовековну археологију(секција, Д. Радичевић)

М. Вујовић, О ЈЕДНОМ ОЛОВНОМ ПЕЧАТУ ИЗ БРАНИЧЕВА Т. Михаиловић, НОВА ИСТРАЖИВАЊА СРЕДЊОВЕКОВНИХ

НЕКРОПОЛА У ОКОЛИНИ КРАЉЕВА

Д. Премовић-Алексић, СРЕДЊОВЕКОВНЕ НЕКРОПОЛЕ У НОВОПАЗАРСКОМ КРАЈУ

Ј. Кузмановић Цветковић и Т. Чершков, РЕЗУЛТАТИ АРХЕО-ЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА У ПОРТИ ЦРКВЕ СВ.НИКОЛЕ У КУРШУМЛИЈИ 2011 ГОД.

Д. Булић, СРЕДЊОВЕКОВНО УТВРЂЕЊЕ ГРАДИНА- ТРЕШЊЕВИЦА КОД ИВАЊИЦЕ

Д. Радичевић и А. Цицовић, АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА РУДНИКУ У 2011. ГОДИНА

В. Милутиновић и М. Марић, ТЕРИТОРИЈАЛНО РАЗГРАНИ-ЧЕЊЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЖУПЕ ЈЕХОШАНИЦЕ


10


Секција за биоархеологијуБиоархеологија на Балкану – БиланС и перСпективе

(сесија, Н. Миладиновић-Радмиловић и С. Витезовић)

Н Миладиновић-Радмиловић и С. Витезовић, БИОАРХЕОЛО-ГИЈА НА БАЛКАНУ – БИЛАНС И ПЕРСПЕКТИВЕ

Н Миладиновић-Радмиловић, МЕТОДОЛОГИЈА АНТРОПО-ЛОШКЕ ОБРАДЕ ИНХУМИРАНИХ КОШТАНИХ ОСТАТАКА

П. Радовић, ОСТЕОЛОШКИ МАТЕРИЈАЛ У МУЗЕЈСКОМ КОНТЕКСТУ: ПРИМЕР НАРОДНОГ МУЗЕЈА У КРАЉЕВУ

К. Ђукић, МЕДИЦИНСКИ ИМИЏИНГ У АНТРОПОЛОШКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА

П. Радовић, НОВИ РЕЗУЛТАТИ АНТРОПОЛОШКЕ АНАЛИЗЕ ИНХУМИРАНИХ СКЕЛЕТНИХ ОСТАТАКА СА АНТИЧКЕ НЕ-КРОПОЛЕ ЛАНИШТЕ КОД БАЉЕВЦА

Ј. Јовановић, ФИЗИЧКЕ АКТИВНОСТИ АНТИЧКИХ СТАНОВ-НИКА РЕМЕСИЈАНЕ

Н. Димовски, OS ZYGOMATICUM BIPARTITUM НА ЛОБАЊАМА СА ПОЗНОСРЕДЊОВЕКОВНОГ НАЛАЗИШТА МАНАСТИРИШТЕ У МАЈДАНУ

А. Јановић, САВРЕМЕНА МЕТОДОЛОГИЈА У ПРОУЧАВАЊУ СПАЉЕНИХ СКЕЛЕТНИХ ОСТАТАКА


Д. Филиповић, ДОПРИНОС ЕТНОГРАФИЈЕ АРХЕОБОТАНИ-ЦИ (И АРХЕОЛОГИЈИ) – ПРИМЕР ЧАТАЛ ХИЈИКА, ЦЕН-ТРАЛНА АНАДОЛИЈА

Ђ. Обрадовић, О СКЛАДИШТЕЊУ БИЉНЕ ХРАНЕ У СТА-РИЈЕМ НЕОЛИТУ: НОВИ ПОДАЦИ СА НАЛАЗИШТА СЛА-ТИНА – ТУРСКА ЧЕСМА У ДРЕНОВЦУ

11


Д. Филиповић, ИСХРАНА И ПОЉОПРИВРЕДА НА ЛОКАЛИ-ТЕТУ ВИНЧА-БЕЛО БРДО – ДОСАДАШЊИ РЕЗУЛТАТИ И ПЕРСПЕКТИВЕ ЗА ДАЉА ИСТРАЖИВАЊА

И. Живаљевић, ЖИВОТИЊЕ ИЗМЕЂУ ПРИРОДЕ И КУЛТУ-

РЕ: ПРИЧА О АРХЕОЗООЛОГИЈИ

Ј. Булатовић, ЕКСПЛОАТАЦИЈА ОВЦЕ И КОЗЕ У КАСНОМ НЕОЛИТУ И ЕНЕОЛИТУ НА ПОДРУЧЈУ ЦЕНТРАЛНОГ БАЛ-КАНА НА ПРИМЕРИМА НАЛАЗИШТA ВИТКОВО И БУБАЊ

И. Стојановић, ДРУШТВЕНИ И ЕКОНОМСКИ АСПЕКТ ОД-НОСА ЉУДИ И ЖИВОТИЊА НА ПРИМЕРУ ДВА СПЕЦИ-ФИЧНА КОНТЕКСТА СА ЛОКАЛИТЕТА СЛАТИНА - ТУРСКА ЧЕСМА

С. Вуковић, ОСТАЦИ КАМИЛА ИЗ ВИМИНАЦИЈУМА

C. Beldiman, MANUFACTURE OF MESOLITHIC BONE ARROW HEADS AT THE IRON GATES OF THE DANUBE, ROMANIA. SOME CONSIDERATIONS

I. Sidéra, EARLY NÉOLITHIC BONE INDUSTRIES (ANATOLIA, SOUTH-WESTERN BULGARIA, NORTHERN GRECEAND MACEDONIA) : TECHNOLOGYAND FILIATIONS

С. Витезовић, KOШТАНЕ СИРОВИНЕ У СТАРИЈЕМ НЕОЛИ-ТУ: ТЕХНОЛОШКИ ИЗБОРИ (НА ПРИМЕРУ ЛОКАЛИТЕТА ДОЊА БРАЊЕВИНА)

D.-M. Stancz, NEOLITHIC AND COPPER AGE OSSEUS ADORNMENTS FROM TRANSYLVANIA

С. Петковић, РИМСКИ ПРЕДМЕТ ОД КЉОВЕ МАМУТА ИЗ РОМУЛИЈАНЕ


12


15h Пауза за ручак

16,30 Светлана Хаџић, Сведочанства о угрожености спомени-ка културе на Косову и Метохији

17h ОДРЖАВАЊЕ XXXV РЕДОВНЕ СКУПШТИНЕ САД

20h Заједничка вечера

СУБОТА 26. MAJ 2011.

10h Излети у договору са домаћином скупа

13


ИЗВЕШТАЈ О РАДУ УПРАВНОГ ОДБОРАОД ЈУНА 2011. ДО МАЈА 2012. ГОДИНЕ

На XXXIV изборној Скупштини Српског археолошког друштва, одржаној у Краљеву од 26. до 28. маја 2011. године, изабрано је ново руководство и тела друштва. Управни одбор сачињавају: Драгана Антоновић (председница), Дубравка Нико-лић (потпредседница), Војислав Филиповић (секретар), Гордана Гаврић, Емина Зечевић и Адам Црнобрња (чланови). За новог уредника Гласника САД изабран је Ђорђе Јанковић. По новом статуту председници секција нису по аутоматизму и чланови Уп-равног одбора. На скупу у Краљеву формиране су четири секције: Секција за палеолит (председник Душан Михаиловић), Секција за праисторијску археологију (председник Војислав Филиповић), Секција за античку археологију (председник Адам Црнобрња) и Секција за средњовековну археологију (председник Дејан Ради-чевић). У Надзорном одбору су Славиша Перић, Ненад Радојичић и Наташа Миладиновић – Радмиловић, а у Суду части Слободан Фидановски, Душан Михаиловић и Радован Бунарџић.

Новоформирани Управни одбор Српског археолошког друштва одржао је, између две годишње скупштине, три седнице. Управни одбор је радио у проширеном саставу како је било одлу-чено на XXXIV Скупштини САД. Састанцима су присуствовала оба уредника Гласника САД – Мирослав Вујовић који је заврша-вао рад на свесци 26 и Ђорђе Јанковић који је почео припрему свеске 27 као нови уредник Гласника. Формирана је и нова редак-ција Гласника у саставу Анастасиос Антонарас (Музеј византијс-ке културе, Солун, Грчка), Андреј Обломски (Археолошки инсти-тут РАН, Москва, Русија), Роберт Вејлон (Мичигенски универ-зитет, Ан Арбор, САД), Мирко Пековић (Војни музеј, Београд),

14


Софија Петковић (Археолошки институт, Београд) и секретар редакције Дејан Радичевић (Филозофски факултет, Београд). У марту је изашао Гласник САД 26. Наш Гласник се и даље налази на листи научних гласила у категорији водећих часописа нацио-налног значаја.

У оквиру својих редовних активности УО је радио на ор-ганизовању XXXV Годишњег скупа у Ваљеву за који се пријавио већи број учесника него ранијих година, пре свега захваљујући тематским сесијама у оквиру којих ће учествовати и стручњаци из иностранства.

Српско археолошко друштво је коначно, после мањих али незгодних административних проблема и уз велико залагање Адама Црнобрње, пререгистровано у Агенцији за привредне ре-гистре.

Од 2011. године Српско археолошко друштво је добило статус репрезентативног удружења у култури за територију Републике Србије (Службени гласник РС, бр. 82/11).

Бригу о финансијском пословању је од 1. маја 2012. го-дине преузела Маја Јовановић.

Када је реч о финансијама, због скромних средстава Гла-сник САД 26 је штампан у смањеном обиму (211 страница) и ти-ражу (250 примерака), те ће свој примерак моћи да добију само чланови друштва који су платили чланарину, али не и аутори. По-следња свеска Гласника је штампана од уплаћених чланарина и прилога (чланарина за институције) Завода за заштиту спомени-ка културе Краљева, Завода за заштиту споменика културе Ваље-ва, Народног музеја из Кикинде и Музеја Крајине из Неготина.

И овом приликом Управни одбор Српског археолошког друштва се захваљује поменутим институцијама на финансијској помоћи, као и свим члановима који на време уплаћују чланарине.

15


Захваљујемо се и домаћинима XXXIV скупа у Краљеву – Заводу за заштиту споменика културе и Народном музеју у Краљеву, који су били заслужни за одличне радне услове и беспрекорну орга-низацију највећег окупљања археолога у Србији у 2011. години.

Драгана АнтоновићПредседница Српског археолошког друштва

16


ИЗВЕШТАЈ О ФИНАНСИЈСКОМ ПОСЛОВАЊУ САДЗА ПЕРИОД ОД 01. 01. 2011. до 31. 12. 2011. год.

Приходи:1. Оприходована средства из ранијих година....................... 36.471,012. АП Војводина ( за ископавања)......................................... 250.000,003. Телеком (донација).............................................................. 100.000,004. Народни музеј Београд (донација).................................... 48.750,005. Народни музеј Шабац (чланарина) .................................. 4.800,006. Завод за заштиту споменика Ваљево (чланарина) .......... 15.000,007. Завод за заштиту споменика Краљево (чланарина) ........ 10.000,008. Народни музеј Кикинда (чланарина) ............................... 10.000,009. Приходи од продаје књига ................................................ 31.104,0010. Приходи од камате ........................................................... 1.390,0511. Чланарине ......................................................................... 1.600,00 Укупно ........................... 509.115,06

Расходи:1. Банкарска провизија .......................................................... 3.325,172. Штампа књиге .................................................................... 163.888,893. Путне дневнице (ископавања) .......................................... 250.000,004. Ауторски хонорари ............................................................ 91.901,00 Укупно............................ 509.115,06

Подносилац извештаја Маја Јовановић

17


ИЗВЕШТАЈ О РАДУ СЕКЦИЈЕ ЗА СРЕДЊОВЕКОВНУ АРХЕОЛОГИЈУ

Редовни јесењи састанак Средњовековне секције одржан је 10. и 11. новембра 2011. године у Белој Цркви. Домаћин скупа била је Народна библиотека у Белој Цркви, у чијем саставу постоји и мала музејска јединица. Према раније установљеном програму, како је то већ уобичајено, предвиђено је да први дан буде пос-већен стручним рефератима и радном састанку Секције, док је за други дан планиран обилазак налазишта Град у селу Дупљаји. Састанак је окупио 30 колегиница и колега из различитих делова Србије.

Након поздравне речи домаћина, уз пригодну посвету коле-ги Станимиру Барачком, једном од утемељивача археологије у овом делу Баната и најстаријем члану наше Секције, приступило се рефератима посвећеним актуелним истраживањима на пољу средњовековне археологије у Србији. Прва је наступила Б. Ми-кић-Антонић (Градски музеј Бечеј) са темом посвеђеном поједи-начним гробним налазима средњовековног периода на територији општине Бечеј. Потом је З. Недељковић (Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица) реферисао о резулта-тима истраживања на локалитету Капоња код Суботице, након чега је С. Маринковић (Народни музеј Зрењанин) говорила о ис-копавањима средњовековне некрополе у Сечњу. Са резултатима последње истраживачке кампање на локалитету Град у Дупљаји упознали су нас И. Грујић (Опово) и М. Живановић (Бар). На-редни блок презентација тицао се актуелних заштитних радова која је у том моменту на простору Бачке обављао Покрајински завод за заштиту споменика културе. Реферате о истраживањима насеља VIII-IX века и XII-XIII века у околини Оџака представили су Б. Цмиљановић (Пријепоље) и С. Радовановић (Нови Сад), док

18


је о истраживањима позносредњовековног насеља код Дероња говорио А. Сајдл (Нови Сад). Археолози Завода за заштиту спо-меника културе из Крагујевца, М. Грковић и М. Каличанин-Кр-стић, реферисали су о резултатима ископавања остатака цркава на локалитету Дворине – Маџарско гробље код Аранђеловца и у Вукојевцу код Страгара, а потом је Д. Радовановић (Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево) говорио о истра-живањима куле бр. 11 у смедеревској тврђави. На крају су Е. Зече-вић и С. Фидановски (Народни музеј Београд) упознали присутне са стањем на локалитету Мраморје у Перућцу, након конзерватор-ског захвата који је тамо спровела екипа Републичког завода за заштиту споменика културе.

Након реферата је одржан радни састанак секције, уобичаје-но посвеђен атуелним проблеми струке. Испоставило се да је последњи реферат заправо представљао повод за дискусију која се развила у вези са приказаним резултатима радова у Перућцу. Саопштење Е. Зечевић и С. Фидановског односило се на изме-не стања споменика, као и локалитета у целини, у односу на си-туацију након археолошких ископавања која је екипа Народног музеја у Београду обавила током 2010. године. Сви присустни сложили су се да је током реализације пројеката конзервације на-рушен изглед и аутентичност локалитета. Како се ради о најбоље сачуваној и једној од највећих позносредњовековних некропола код нас, али и јединој некрополи са стећцима у Србији која је проглашена културним добром од изузетног значаја, закључено је да нас професионална одговорност обавезује да реагујемо. Од-лучено је да се Министарству културе Републике Србије упути допис са захтевом да се, колико је то могуће, стање у Перућцу по-прави. На другој страни, исто толико важно је да се слични „кон-зерваторски“ захвати не понављају на другим локалитетима који се помињу у оквиру Плана управљања за некрополе са стећци-ма у Србији које су предложене за номинацију на UNESCO – ву

19


Листу светске баштине (Мраморје у Растишту и Грчко гробље у Хртима).

Други проблем разматран на састанку тицао се рада репу-бличке комисије за издавање дозвола за археолошка ископавања и ажурности којом се дозволе добијају. Закључено је да се обави разговор са надлежним службеником Министарства културе, како се убудуће не би дешавало да дозволе стижу са закашњењем, већ у складу са датумима предвиђеним за радове, који се у захтеву иначе обавезно наводе.

Наредног дана организована је посета археолошком налазишту Град у Дупљаји, где се, у организацији Градског музеја у Вршцу и Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, већ читаву деценију изводе археолошка ископавања. Са главним резултатима досадашњих истраживања присутне је упознао др Ђорђе Јанковић, руководилац научно-истраживачког пројекта. Ради се великом комплексу XI-XII столећа, вероватно највећем у овом делу Паноније. Величина налазишта и самог централног утврђења, постојање више цркви и изузетан покретни налази, не-сумљиво указују на изузетан значај овог места.

Након посете Дупљаји, састанак је званично завршен. Део чла-нова Секције који се из Беле Цркве кретао према Београду, у по-вратку је обишао локалитет Град у Ковину, па потом и локалитет Ливаде у Старчеву, где су упознати са резултатима ископавања која на том месту обављају археолози Народног музеја Панчево.

Дејан Радичевић председник Средњовековне секције САД

20


ОДБРАЊЕНИ РАДОВИ НА ОДЕЉЕЊУ ЗА АРХЕОЛОГИЈУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА

У БЕОГРАДУ У 2011. ГОДИНИ

ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ И ДОКТОРСКЕ СТУДИЈЕ

• Мирко Пековић – Инкрустована керамика бронзаног доба на тлу Србије

• Дејан Радичевић – Археолошка налазишта X-XIII столећа у Банату

• Јасна Вуковић – Неолитска грнчарија-технолошки и социјал-ни аспекти

• Перица Шпехар – Археолошка истраживања предмета ре-лигијског карактера са подручја Охридске архиепископије од њеног оснивања до почетка XIII века

• Селена Витезовић – Коштана индустрија у старијем и средњем неолиту централног Балкана

• Александар Капуран – Топографија насеља из металних доба на територији североисточне Србије

МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ

• Василка Димитровска – Индустрија окресаног и глачаног ка-мена са неолитског локалитета Руг-Баир у Голубинцима у ширем регионалном контексту

МАСТЕР СТУДИЈЕ

• Јелена Живковић – Производња предмета од сребра и високо-калајне бронзе код Скордиска

• Драгана Вуловић – Форензичка археологија масовних гробни-ца – методологија истраживања

21


• Александар Бандовић – Келти као метанаратив• Јелена Јовановић – Антрополошка анализа инхумираних ос-

татака из касноантичке некрополе у Чачку• Младен Јовичић – Виле рустике на територији Виминацију-

ма• Урош Матић – Егејски изасланици и њихов JNW у тебанским

гробницама XVIII династије• Јован Митровић – Археолошки трагови прераде металне

руде у културама старијег гвозденог доба на територији Централног Балкана

• Марија Савић – Античка бронза Косова и Метохије• Веселичић Милица – Датовање и распрострањеност такоз-

ваних кијевских наушница на простору западног Балкана

ДИПЛОМСКИ РАДОВИ

• Вујадин Вујадиновић – Налази теракота са представом бо-гиње Венере из римских провинција са територије Србије

• Маја Бојанић – Трепанација код Мађара у X-XI веку – стопа преживљавања

• Никола Боровинић – Средњи палеолит Црне Горе у регионал-ном контексту

• Игор Ћирковић – Римски рудници на подручју Пека и Црног Тимока

• Марија Ћуковић – Рани латенски налази на тлу српског По-дунавља и Посавине

• Илија Данковић – Траса источне Виминацијумске комуника-ције

• Ана Ђурђевић – Новопазарски крај у време римске домина-ције

• Вера Гагић – Процедуре и домети палинолошких истражи-вања

• Ивана Ивковић – Портрети у скулптури Старог царства

22


• Ивана Јереб – Значај проучавања макробиљних остатака• Ненад Јончић – Сахрањивање у пећинама током халколита

на јужном леванту• Мирослав Кочић – Реконструкција станишта културе Ле-

пенског вира на локалитету Власац• Кристијан Обшуст – Улога класичне Грчке у конструисању

националних идентитета: Пример периода чешког народног препорода

• Вања Лукић – Примена хемијских анализа костију и зуба у археологији

• Ана Мајкић – Когнитивни развој и симболичко понашање хо-минина пре 130.000-35.000 година

• Маја Мандић – Социо-политички развој Накада културе у контексту археолошких налаза

• Бојана Марић – Вертикална стратиграфија локалитета Жидовар. Студија случаја – стратиграфска сонда 1/97

• Јелена Марјановић – Скитски елементи у култури касног халштата (VI-V век пре нове ере) на територији централног и западног Балкана

• Милица Миладиновић – Представе птица у касном бронза-ном и старијем гвозденом добу на подручју централног и за-падног Балкана

• Никола Мркшић – Типологија привезака старијег гвозденог доба на простору централног и западног Балкана

• Кристиан Мунћан – Дачки налази у српском Подунављу• Невена Негојевић – Презентација археолошког наслеђа у му-

зејима Србије. Студија случаја: Народни музеј Краљево• Милица Петровић – Еколошка компетиција између раних хо-

минина и месождера током доњег палеолита источне Аф-рике

• Дубравка Поповић – Винчанске фигурине са нагласком на ре-гионалне сличности и разлике

• Никола Радиновић – Судница и суђење у друштвеном живо-ту полиса

23


• Катарина Радовић – Представе одеће тетрархијског периода на мозаицима и фреско-сликарству на простору Србије

• Маја Стаменковић – Мреже размене у горњем и доњнем пале-олиту средње и источне Европе

• Милена Станимировић – Анализа индустрија од окресаног камена у мезолиту Ђердапа

• Бранислав Стојановић – Антропоморфне и зооморфне фигу-ралне представе у културама старијег гвозденог доба на тлу централног и заадног Балкана

• Јелена Тодоровић – Мегидо: настанак, развој и значај од нео-лита до касног гвозденог доба

• Милош Нешић – Употреба ГИС-а у менаџменту културних ресурса: Студија случаја на територији општине Београд

• Ана Ђуричић – Монументална архитектура и друштвена организација у неолиту Анадолије

• Милић Богдана – Везе између Балкана и Анадолије-преглед старих и нових идеја

• Александар Јаблановић – Значај домаћег говечета за нео-литске заједнице централног Балкана

• Александар Јашаревић – Илирске кациге. Студија случаја: Качањ у источној Херцеговини

• Љубомир Јевтовић – Cursus honorum припадника VII Клау-дијеве легије од II до IV века

• Вук Колџић – Друштвене границе у винчанској култури: при-мер насеља на Гомолави

• Слободан Митић – Сличности и разлике у материјалу у кне-жевским гробовима у „Долини трачких краљева“ и кнежев-ских гробова некрополе у Требеништу

• Тамара Младеновић – Остаци животиња у пећинама: про-спекција, документација и поступци заштите

24


РЕЗИМЕИрезултати нових археолошких иСтраживања у

Северозападној СрБији и СуСедним територијама(Р. Арсић и В. Филиповић)

Мирослав Марић, Балканолошки Институт САНУ, Београд

ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА ЛОКАЛИТЕТУ ЈАРИЧИШТЕ 1, К.О. ЛАЈКОВАЦ

У току заштитних археолошких истраживања која се одвијају на под-ручју Р.Б. Колубара, у селу Мали Борак, К.О. Лајковац, између 2006. и 2010. године археолошки је истражен вишеслојни локалитет Јаричиште 1. Том приликом откривени су остаци насеља из периода од неолита до раног бронзаног доба. Локалитет се налазио на широкој греди оријен-тисаној правцем југозапад-североисток повише реке Кладнице. Експло-атацијом Западног поља на копу Тамнава цела површина локалитета до-шла је пред удар рударских машина, те су под руководством Републич-ког завода за заштиту споменика културе из Београда предузети обимни истраживачки радови током којих је, у мањој или већој мери, истражена површина од око 200x400 метара. Локалитет нема изражену вертикалну, али има наглашену хоризонталну стратиграфију пошто није био огра-ничен простором за насељавање, првенствено због великих димензија самог платоа на коме се налази. Најобимније, по величини и бројности налаза јесте насеље старчевачке културе, које припада позном периоду и највећим делом налази се у делу платоа најближе до реке Кладни-це. Насеље винчанске културе надовезује се на старчевачко, делимично негирајући неке старчевачке укопе, али већином се лоциравши ван те зоне ка југу. Насеље енеолитског периода документовано је углавном у средишњем делу платоа, где се укопи мешају како са објектима старче-вачког, тако и са објектима винчанске културе. Коначно, о насељу брон-заног доба може се најмање рећи пошто су налази углавном потицали из површинских слојева или слојева непосредно испод површинског, а укопане објекте није било могуће детектовати. Углавном је у питању ма-лобројан керамички материјал, изразито фрагментован, што може указа-ти да је насеље бронзаног доба кратко опстало на овим просторима, не оставивши веће трагове свог постојања.

У раду ће бити представљени прелиминарни резултати истражи-вања, пошто је у току археолошка обрада покретних и непокретних на-

25


лаза који ће бити, надамо се, обједињени у публикацији већег обима у најскорије време.

Драгана Антоновић, Археолошки институт, Београд

ПРАИСТОРИЈСКА КАМЕНА ИНДУСТРИЈА ТАМНАВЕ

Заштитно ископавање на угљенокопу Тамнава представља први срп-ски пројекат који је пружио енормне количине материјала, како кера-мичког тако и каменог, што омогућава рад на великом узорку какав до сада није постојао у српској археологији. Три праисторијска локалитета – Црквине, Масинске њиве и Јаричиште, истраживана од 2005. до 2010. године, дала су преко 20 000 камених предмета, углавном алатки (само 0,1 % од овог броја чине украсни и култни предмети). Овако импозантан број камених налаза до сада је забележен само на локалитетима који су били ископавани у оквиру међународних пројектима са САД (Дивостин и Селевац).

До сада је анализиран материјал са локалитета Црквине и Масинске њиве, док је онај са локалтета Јаричиште у фази обраде. На Црквинама је прикупљено 5829 камених налаза од којих се само 10% може опре-делити као оруђе од окресаног камена. Као оруђе од глачаног камена типолошки је потпуно одредиво само 705 примерака. На локалитету Масинске њиве прикупљено је 6619 камених предмета (75% су пример-ци индустрије окресаног камена). Међу налазима од глачаног камена ти-полошки је дефинисано само 15% примерака и међу њима је забележено више врста оруђа и њихових типова. Са Јаричишта је у до сада обрађе-ном матријалу окресано оруђе заступљено са 60% налаза. Код преоста-лих 40% предмета од глачаног камена типолошки је одредиво тек мањи број примерака. Извесни стандарди у избору сировина за камено оруђе већ су констатовани на сва три локалитета, као и постојање специјали-зованих радионица са обраду камена. Ипак на значајно питање које се односи на порекло камених сировина – где су се налазили каменоломи и изданци стена које су мајстори тог времена из Тамнаве користиле за своје камено оруђе – за сада није могуће одговорити.

Највећи број налаза индустрије глачаног камена са сва три локали-тета, а посебно са Масинских њива и Јаричишта, представља оштећено или чак потупно уништено оруђе, затим полуфабрикати и финални про-изводи који су тако лоше направљени да се нису могли користити. Пре-ма количини отпадног каменог материјала чини се да су праисторијски локалитети у Малом Борку били центри за производњу каменог алата.

26


Слика о нивоу технолошког развоја током неолита и енеолита на овом тлу биће јаснија тек након завршене комплетне анализе каменог оруђа са сва три локалитета – Црквине, Масинске њиве и Јаричиште. Она ће дати одговоре на многа питања: одакле су доношене сировине, како се вршила прерада камена, за шта је оруђе било коришћено, за које све занате су постојале специјализоване радионице, односно да ли се занатска производња одвијала у оквиру домаћинстава или посебних де-лова насеља.

Бобан Трипковић, Филозофски факултет у БеоградуМомир Церовић, Народни музеј, Шабац

Дејан Булић, Историјски институт, Београд

ЖИВОТ У МОЧВАРИ: МИКРОРЕГИОНАЛНА АДАПТАЦИЈА У СЕВЕРОЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

Обровцем се у литератури сматра специфичан тип локалитета у у северозападној Србији, издвојен на основу карактеристичног рова или бедема који је окруживао насеље. Већина локалитета је до 50 м у преч-нику, док је за само неколико њих наведена величина од неколико стоти-на метара у пречнику. Идеја ранијих истраживача била је да већина об-роваца представља адаптацију 1-2 домаћинства на мочварно окружење, односно да су земљом из рова насипали унутрашњост прстена како би издигли ходну површину насеља и тако се заштитили од плављења те-рена. Интересантно је да та интерпретација у литератури до данас није критикована, нити је прихваћена. Из непознатог разлога, локалитети типа Обровац скоро 30 година нису предмет интересовања археолога. Осим неколико старих фотографија, данас још увек не знамо како је већина тих локалитета изгледала, да ли су заиста имали ров и бедем, колико је поуздано њихово сврставање у време винчанске културе и да ли неки од њих припадају, можда, модернијем времену.

Пројекат Живот у мочвари: микрорегионална адаптација у североза-падној Србији покренут је 2010. у циљу осветљавања овог мало позна-тог праисторијског феномена. Прва фаза истраживања подразумевала је обилазак терена и одређивање тачне локације оброваца ручним ГПС уређајем. Циљ је био видети у каквом су данас стању ти локалитети и да ли се заиста могу издвојити као посебан тип насеља. У презентацији се приказују најважнији резултати рекогносцирања.

27


Бобан Трипковић, Филозофски факултет БеоградЈелена Милетић, Центар за нове технологије Виминацијум, Београд

Владимир Милетић, Центар за нове технологије Виминацијум, Београд

ЖИВОТ У МОЧВАРИ: ГЕОМАГНЕТНА ПРОСПЕКЦИЈА ЛОКАЛИТЕТА ИЗБИШТЕ У ЛИПОЛИСТУ

Већина локалитета типа Обровац у прошлости је издвојена на ос-нову присуства широког и дубоког рова који је окруживао простор на-сеља. Према давном запажању М. Васиљевића и В. Трбуховића, који су рекогносцирали подручје северозападне Србије, ровови видљиви на површини били су у неким случајевима широки и до 20 m. Теренском проспекцијом у 2010. Одређена је локација већине налазишта типа Об-ровац. На основу података са терена издвојено је неколико локалитета који су сврстани у приоритете за будућа геомагнетна снимања терена, како би биле проверене информације о постојању рова око насеља.

Један од локалитета предвиђен за снимање је Избиште код Липолис-та, недалеко од регионалног пута Шабац-Лозница. На терену се препо-знаје као омањи брежуљак пречника око 50м. Геомагнетна проспекција спроведена је крајем 2011. у сарадњи са Центром за нове технологије. Снимање је обављено на простору 60 x 40 m, мерењем дуж профила на дистанцама од 1 m, а у оквиру истражних поља димензија 20x20 m. У раду су презентовани резултати тог снимања. Они показују да је геомаг-нетном детекцијом на локалитету Избиште у Липолисту учињен зна-чајан корак ка идентификацији и будућој заштити ове занимљиве групе налазишта.

Милош Спасић, Музеј града Београда

БАДЕНСКА ФИГУРИНА СА ЛОКАЛИТЕТА МАСИНСКЕ ЊИВЕ (СЗ СРБИЈА): ДВЕ СТРАНЕ ПРИЧЕ

Масинске њиве су вишеслојан локалитет са израженом хоризонтал-ном стратиграфијом и насељима из периода винчанске и баденске кул-туре. Истражено је преко 150 баденских објеката, што овај локалитет чини највећим познатим баденским насељем у Србији. Насеље је дато-вано у постболераску фазу баденске културе. Два фрагмента једне исте антропоморфне фигурине типа Kopflosidole пронађена су у испуни два укопана објекта, који су један од другог удаљени око 20 метара. Обичај

28


ломљења фигурина, а потом и депоновања њених делова у различитим објектима добро је позната пракса у многим културама позног неолита централног Балкана, али је до сада незабележено да је намерно ломљење фигурина практиковано и у баденској култури. Инсистирање на одгоне-тању функционалне улоге великог корпуса неолитских и енеолитских фигурина и велики неуспех да се на тај проблем адекватно одговори значајно је удаљило истраживаче од проматрања неких других аспеката антропоморфних представа. Рад ће третирати једну од највидљивијих одлика антропоморфне пластике у археолошком запису – фрагменто-ваност, овај пут у контексту баденске културе. Биће размотрене карак-теристике оба укопана објекта у којима су пронађени фрагменти исте антропоморфне фигурине, као и депозција осталих класа налаза у њима. Обе јаме су у последњим тренуцима своје биографије биле намењене одлагању отпада. Управо у тој временској секвенци у јаме су депонова-ни и фрагменти антропоморфне фигурине. Основна макроскопска ана-лиза оба фрагмента баденске фигурине указује на закључак да је фигу-рина секундарно горела док је још била цела, али и на могућност да се једном половином фигурине нешто дуже манипулисало пре него што је похрањена у јаму. На то указује истрошеност и излизаност урезане ор-наментике на површини десног фрагмента фигурине. Рад ће покушати да сагледа социјалне и културне импликација процеса фрагментовања фигурине, као и импликације различитог третмана десног и левог фраг-мента, те њихову везу са објектима у којима се њихова живот звршава.

Rebecca Boger, Brooklyn College, Brooklyn, USACharuta Kulkarni, CUNY Graduate Center, New York, USA

Arthur Bankoff, Brooklyn College, Brooklyn, USAElizabeth Skylar, Brooklyn College, Brooklyn, USA

Slobodan Mitrović, CUNY Graduate Center, New York, USAWayne Powell, Brooklyn College, Brooklyn, USAAndrea Huska, Brooklyn College, Brooklyn, USA

LONG-TERM SOCIO-ECOLOGICAL RESEARCH IN WEST SERBIA: THE NEED FOR PALEOCLIMATE DATA AND

DIVERSE DATA INTEGRATION

A multi-disciplinary project is being undertaken in the Jadar River Basin in West Serbia to explore the resilience, vulnerability and adaptability of so-cieties to environmental and human stressors. Archaeological, environmen-

29


tal, geological, and historical data are being collected and incorporated into a Geographic Information System (GIS) geodatabase for organizing, archiving and modeling. Although the project includes research throughout the Holo-cene, particular emphasis is placed on the Bronze Age (BA) and Little Ice Age (LIA) since these are periods of distinct climatic and human change. The GIS database framework provides the template for expansion as new data become available and for agent-based modeling (ABM). ABM simulations enable us to better understand the cause and response relationships in hu-man and natural systems in the BA and LIA, as well as for modern societies. In order to have realistic models of human-environment interactions using GIS and ABM simulations, rigorous spatial and temporal archaeological and paleoclimate data are needed. In addition to the theoretical framework for the research, this paper discusses: 1) the state of paleoclimate research in the study area, and 2) ongoing research for paleoclimate reconstruction, namely archaeological macrofossil, pollen, and fluvial analyses, as well as associated C14 and thermoluminescence dating.

H. Arthur Bankoff, Brooklyn College, Brooklyn, USASlobodan Mitrović, CUNY Graduate Center, New York, USA

Rebecca Boger, Brooklyn College, Brooklyn, USAWayne Powell, Brooklyn College, Brooklyn, USA

Aleksandar Bulatović, Archaeological Institute, BelgradeVojislav Filipović, Archaeological Institute, Belgrade

Andrea Huska, Brooklyn College, Brooklyn, USACharuta Kulkarni, CUNY Graduate Center, New York, USA

NEW ARCHAEOLOGICAL RESEARCH IN THE JADAR REGION OF WEST SERBIA

Tin (Sn), an essential component of bronze, is at the center of many ques-tions about the Bronze Age. Tin is a rare metal and its elusive sources still present a conundrum for archaeologists, as well as geologists. Due to its very rarity and indispensability for making bronze (a copper-tin alloy), tin can be used as a key indicator in studies of prehistoric trade and cultural intercon-nections. Following the work of Aleksandar Durman, we hypothesize that at least some of the tin used locally, in the Bronze Age Aegean, and elsewhere was mined in West Serbia, the source closest to Greece. In the Jadar Geoar-chaeological Project, begun in 2009, we posit that tin production integrated the area into wider trade networks for at least several centuries. First phase of

30


this project focuses on collecting evidence of metallurgical process, to inves-tigate the connection between tin resources and archaeological sites. Recon-naissance in Western Serbia in 2010 and 2011 has located both tin sources and Bronze Age sites.

Aleksandar Bulatović, Archaeological Institute, Belgrade Vojislav Filipović, Archaeological Institute, BelgradeArthur Bankoff, Brooklyn College, Brooklyn, USA

Slobodan Mitrović, CUNY Graduate Center, New York, USA

PRELIMINARY RESULTS OF TEST-PIT RECONNAISSANCE AT OSTENJAK, IN THE VILLAGE LIKODRA BY KRUPANJ

In the summer 2011, at the hill fort site Ostenjak in the village Likodra in Radjevina (West Serbia), we performed an archaeological survey with as-sessment test pits. The research was carried out as a part of the international project involving the study of settlement systems, burial rituals, and mineral resources in the Bronze Age of Northwest Serbia. Participating institutions are Archaeological Institute Belgrade, Brooklyn College City University New York, and Institute for Heritage Preservation Valjevo.

Ostenjak in Likodra, the only known hill-fort site in the Jadar River drain-age basin, has often been acknowledged in the literature when talking about wider culture-historical interpretations of later prehistory of Northwest Ser-bia. Archaeological research done by Draga and Milutin Garašanin has never been published in detail, though, so the topography and stratigraphy of this site was not fully grasped.

Ostenjak is a dominant, relatively flat hill (elevation 310m), surrounded by steep cliffs from north, west, and east sides. The easiest access is from the southeast, where a saddle opens up 25 – 30 m wide. Archaeological in-vestigation in 2011 exposed two test pits of 2 and 1 square meters, one in the southern and the other in southeastern part of the plateau, respectively. Positions of four trenches from previous research were also successfully re-constructed.

In the „eastern“ test pit, at the depth of 0.3 to 0.4 m the bedrock was encountered. The pit did not register any cultural horizons, rather only few sherds of atypical small-dimension prehistoric pottery. In the „southern“ test-pit we had a markedly different situation. There were six cultural lay-ers in total, three of which contained pottery from the Late Neolithic/Early Eneolithic, one from Late Eneolithic, one from Early Bronze Age, and one

31


from Early Iron Age. In the pit’s south section large pieces of limestone were registered along the whole length of the section, and this may well confirm the remains of settlement walls mentioned by previous investigators. With pottery finds, small pieces of daub were also recognized.

Given the results of 2011 campaign, we think that bigger, extensive ar-chaeological research should follow at the Ostenjak hill-fort.

Wayne Powell, Brooklyn College, Brooklyn, USAAndrea Huska, Brooklyn College, Brooklyn, USA

H. Arthur Bankoff, Brooklyn College, Brooklyn, USASlobodan Mitrović, CUNY Graduate Center, New York, USA

TIN SOURCES ASSOCIATED WITH BRONZE AGE ARCHAEOLOGICAL SITES IN WEST SERBIA

The discovery of Bronze Age archaeological sites in West Serbia has led to a search of local tinbearing minerals and their bedrock sources. To confirm the presence of tin placer deposits in the Mt. Cer region as initially reported by Durman (1997), sand and gravel samples were collected from the Mi-linska Reka in summer 2010. Eighteen of the thirty-nine samples yielded statistically valid tin readings in the heavy mineral separate (>2.89 g/ml). SEM and EDS analysis of Sn-bearing heavy mineral concentrates confirmed the presence of cassiterite, along with the Nb-Ta-bearing mineral columbite. Based on these preliminary results, this study aims to document the distribu-tion of tin-bearing fluvial sediments adjacent to Mt. Cer, and to develop an effective method for further tin exploration in the area. The tin distribution coupled with available GIS-based watershed data will determine the approxi-mate bedrock tin source. The tin distribution pattern will be correlated with archaeological surface survey results. Prehistoric settlements and/or artifacts associated with smelting are expected to be concentrated at the mouths of tin-bearing tributaries, whereas barren streams are expected to lack these similar settlements, suggesting that Bronze Age people exploited the local placer tin resources. The spatial association of placer tin and archaeological sites will address the interface between the ancient sites, the exploitation of natural resources, and the exchange systems along trade routes in the Aegean.

32


Дејан Булић, Историјски институт, БеоградРадивоје Арсић, Завод за заштиту споменика културе, Ваљево

Владимир Пецикоза, Истраживачка станица Петница

ГРАДИНА СТАРИЈЕГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА ИЗ БРЕЗОВИЦА КОД ВАЉЕВА

Археолошко налазиште се налази на заравњеном стеновитом пла-нинском врху висине око 800 m. који представља северне обронке пла-нине Повлен у селу Брезовице. Данас је простор налазишта обрастао у слабу букву шуму и шибље. На самом врху формирана је заравњена ува-ла окружена природним стенама које су искоришћене за основу бедема. Северна западна и источна страна су под великим нагибом, што отежава приступ фортификацији. Приступ је донекле олакшан са јужне стра-не. Локалитет је раније био евидентиран по налазима из 4. века, које је пронашао З. Новичић. Приликом рутинског обиласка терена у околини цркве Грачанице археолошка екипа која је радила на истраживању пор-те цркве утврдила је да се на овом месту налазе остаци праисторијског каменог утврђење старости око 3000 година. Најпре су лоцирани остаци каменог бедема у техници сухозида, код којих техника зидања подсећа на Murus Gallicus, а потом је извршено прикупљање површинских нала-за и сачињена скица основе фортификација.

Унутар зидина откривен је већи број повшинских налаза који указују да је градина активно коришћено један дужи период почетком гвозде-ног доба, а није искључено да има старијих слојева. Укупна дебљина културног слоја износи 0,7 до 1 m. Антички налази су концетрисани на једном малом простору што нам говори да је у првој половини IV века простор коришћен, али не као фортификација.

Бедем има неправилну издужену форму укупне површине oko 1 ha. За основу бедема са једнес стране је увек коришћена природна кречњач-ка стена. Бедем је рађен техником сухозида без коришђења везивних ма-теријала. Ширина бедема зноси 2,5 до 3 m. Спољно лице бедема рађено је вештим уклапањем крупнијих комада камена, што је вероватно био случај и са унутутрашеим лицем бедема. Унуттрашњост је испуњена ситнијим комадима камена. са северне стране бедем је очуван до висине од 1,5 до 2 m.

Постојање моћног бедема и утврђеног насеља на брду Вито сугери-шу постојање јаког центра почетком гвозденог доба на подручју западне Србије. Основа моћи овог центра је вероватно економске природе, која се заснивала на експлоатацији и преради минералних сировина као што

33


су гвожђе, сребро, бакар (бронза), као и одбрани ових ресурса од окол-них заједница. У непоредној близини забележено је постојање старих рударских окана која још увек нису испитана.

На присиутво економски моћне заједнице упућује налаз оштеђене хумке из гвозденог доба на локалитету Савинац на око 3 км севроис-точно. Налази грнчарије хронолошки у потпуности одговарају онима на градини.

Мирјана Благојевић, Републички завод за заштиту споменика културе Београд

ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА ПОДРУЧЈУ РУДАРСКОГ БАСЕНА КОЛУБАРА

Експлоатацијом лигнита на површинским коповима Рударског басе-на „Колубара“ неповратно нестају добра чија су споменичка својства одређена њиховим културним, историјским и националним значајем и као таква представљају део богатог наслеђа сконцентрисаног у долина-ма Колубаре и Саве. Слику истражености је делимично променио проје-кат „Заштитна археолошка истраживања на подручју рударског басена Колубара“, у оквиру кога је у кратком временском року истражен већи број изузетно значајних праисторијских локалитета, али и оних из кас-нијих епоха. Област око слива река Колубаре и Тамнаве, ограничених на подручје између Мораве и Дрине, представљала је простор разгра-ничавања различитих култура, етничких група, провинција и држава. Како је ово подручје била веома повољна животна средина која обилује плодним земљиштем, шумама и рудним богатством, уз умерену климу, омогућила је да се на овом простору прати континуитет живота од раног неолита до данас.

Гордана Јеремић, Археолошки институт, Београд

ЕПИГРАФСКИ И РЕЉЕФНО УКРАШЕНИ СПОМЕНИЦИ АНТИЧКОГ ПЕРИОДА ИЗ СЕВЕРОЗАПАДНЕ СРБИЈЕ

Област Северозападне Србије, која је у римско доба обухва-тала делове провинција Далмације и Доње Паноније, граничећи се са Горњом Мезијом, археолошки је релативно мало истражена. Међутим,

34


систематским рекогносцирањима регистрован је велики број налазишта из римског и касноримског доба, који указују на релативно густу на-сељеност области у свим епохама римске доминације. Ископавањима, рекогносцирањима и случајним открићима у овим областима регистро-вани су камени споменици и посуде, који на себи носе рељефне укра-се и/или натписе. Досадашњим открићима забележено је четрдесетак споменика на двадесет налазишта, који махом потичу из секундарног положаја.

Рељефни украси јављају се на парапетним плочама или деловима касетираних таваница (представе лављих глава са звекиром), вотив-ним и надгробним споменицима (прикази покојника, сцене жртвовања) као и на металним посудама (сцене митолошког и жанр карактера). Од скулпторских радова регистована је оштећена глава лава, која је најве-роватније представљала део надгробног споменика. Латински натписи заступљени су на деветнаест споменика, надгробних, вотивних и у три случаја на металним посудама.

Рељефне представе чине изванредне ликовне изворе сцена из мито-лошког круга или епизоде из загробног култа, док из натписа сазнајемо податке о локалном становништву и култовима поштованим у области Северозападне Србије у римско доба. На основу ових споменика могуће је, уз ограничења која са собом носе, говорити и о степену романизације и економско-социјалној повезаности, трговачким и занатским везама, ових крајева са другим деловима Римског царства.

Адам Н. Црнобрња, Музеј града БеоградаБојана Племић, Београд

ВОТИВНИ РЕЉЕФ ИЗ УШЋА КОД ОБРЕНОВЦА – РАЗМАТРАЊА О КУЛТУ СЕРАПИСА НА ТЛУ СРБИЈЕ

Римско насеље на локалитету Ушће код Обреновца налазило се у провинцији Доњој Панонији, на средокраћи копненог и воденог пута из-међу Сирмијума и Сингидунума. У излагању ће бити изнети и резултати најновијих анализа које указују да се на поменутом локалитету налазио римски муниципијум Spodent(...). Са овога локалитета потиче обиље покретних налаза римске провенијенције који су сукцесивно објављи-вани протеклих неколико деценија. Овом приликом ћемо указати на интересантан случајни налаз керамичке вотивне плочице са рељефном представом Сераписовог лика, која је пронађена у зони некрополе II–III

35


века. Поред покушаја тумачења намене самог предмета, пажња ће бити поклоњена и култу Сераписа у провинцијама на чијим се границама му-ниципијум Сподент... налазио (Доња Панонија, Горња Мезија, Далма-ција). Такође, биће размотрена и популациона кретања на територији Доње Паноније у првој половини III века. Посебно ћемо се осврнути на налазе који директно указују на насељавање ветерана за време вла-давине династије Севера у насељу на Ушћу и његовој околини, будући да се вотивна плочица о којој је овде реч, за тај период може везати како стилским карактеристикама тако и самом тематиком, односно приказом Сераписа, чији култ у то време доживљава највећи процват.

Гордана Ковић, Народни музеј Шабац

РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКОГ ИСТРАЖИВАЊА ВИЛЕ РУСТИКЕ У КЛЕЊУ

Од 2007-2011. године Народни музеј у Шапцу вршио је археолошка истраживања на локалитету Авлије у атару села Клења, општина Бога-тић. Локалитет се налази 3 km удаљен од центра села ка северу, са десне стране споредног пута Клење- Глоговац. Локалитет је пољопривредно земљиште, површине 2,5 ha и лежи на терасним седиментима каракте-ристичним за целу Мачву, осим њеног најсевернијег дела.

Током четворогодишњих истраживања откривени су и истражени те-мељни остаци виле рустике и две целине окарактерисане као отпадне јаме. Укупно истражена површина објекта је 22x20 m. Остаци темеља су на дубини од 50 cm, грађени од ломљеног камена и облутака, а као везивно ткиво послужио је кречни малтер, местимично очуван. Шири-на темеља је од 0,60-0,80 m. Током истраживања открили смо комаде фрагментоване опеке, уломака тегула и имбрицеса, што указује на чвр-сту надземну конструкцију.

Највећа концентрација покретног материјала, керамичког, коштаног и металног откривена је у две отпадне јаме. Анализом керамике уста-новљено је да највећи број посуда потиче из III и IV века као и новчић Констатина Великог, што указује да и вилу рустику датујемо у исти вре-менски оквир.

36


Антонија С. Ропкић Ђорђевић, Београд

ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ЦРКВИНЕ-БАРЕ

Један од ретких истражених античких локалитета на простору ру-дарског басена Колубара је локалитет Црквине-Баре, истраживан у пе-риоду од 1991. до 1999. године. Локалитет се налазио у источном делу села Скобаљ, где су, на ниској лесној тераси изнад речног корита Колу-баре констатовани остаци касноантичке виле рустике. Вила рустика са локалитета Црквине-Баре припада типу виле са централним ходником који је обично објекат делио на стамбени и економски део. На северној страни објекта налазио се табулинум са полукружном конхом чија је унутрашњост била осликана. Једноставност у организацији простора вероватно је условљена, пре свега, несигурним временима у којима је објекат настао, као и измењеним друштвеним схватањима начина живо-та у то време. Положај, рељеф и педолошки састав земљишта Колубарс-ке области могу навести на претпоставку да је објекат на локалитету Црквине-Баре имао функцију везану за прераду и чување руде, међу-тим резултати истраживања су показала да се објекат може посматрати као центар пољопривредног имања са стамбеним просторијама и прос-торијама у којима су обављани привредни послови или складиштени производи. Производња на овом имању је сигурно покривала потребе домаћинства, али је могућа и функција у снабдевању војних формација. На ову претпоставку упућује положај виле, јер се на путу, који је ишао преко Колубаре и Јадра па силазио у долину Дрине где се спајао са пу-тем који је ишао од Сирмијума ка Салони, налазило неколико римских станица. Објекат је био у употреби у III и IV веку. Време настанка није могуће тачно утврдити, али судећи према налазима највероватније је настао у време почетка тетрархије. На основу налаза новца може се пре-тпоставити да је запустео и разрушен са провалом Гота у осмој деценији IV века, као и малобројне истражене виле рустике у овој области: вила на локалитету Црквине у селу Бабина Лука и вила на ушћу реке Љиг у Колубару, на локалитету Анине, која је у истом периоду страдала у по-жару. Из археолошких података јасно је да вила више није обнављана и да на овом потесу у наредном периоду није било насељавања. Вила рустика на локалитету Црквине-Баре представља драгоцен допринос, како у пручавању становништва и економије области Колубаре у антич-ком периоду, тако и у проучавању вила рустика на територији Србије.

37


Владимир Пецикоза, Истраживачка станица Петница

НОВИ ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ АНТИЧКОГ РУДАРСТВА НА ПРОСТОРУ ВАЉЕВСКИХ ПЛАНИНА

Истраживања на пољу археометалургије на просторима ваљевских планина последњих година су далеко интезивнија. Данас располажемо са далеко више информација које могу да нас наведу да на овом прос-тору током касно античког периода имамо интезивне рудне активности. Целокупна скорашња истраживања везана су на могуће повезивање руд-ног лежишта Вреоци, на планини Медведник, са археолошким локали-тетима. Досадашња археолошка истраживања показала су да на овом простору имамо констатоване трагове два фортификациона објекта на локалитетима Кулина и Вито, објекат у Ровнима, гробна целина на ло-калитету Савинац и вотивна ара посвећена Аполону. Утврђење Кулина (III-IV в.н.е.) налази се изнад самог рудног лежишта, основе правоугао-ног трапеза димензија 100 x 50 м. Приликом рекогносцирања локалите-та констована је зооморфна фибула у облику стилизоване птице, оловни тег и гвозедни пик. Слабије археолошке податке имамо за фортифика-цију Вито где нису јасно видљиви потпуни остаци објекта, међутим судећи по траговима керамике и новчића цара Констатнтина и овај ло-калитет се може датовати у III-IV в.н.е. Антички објекат констатован на локалитету Црквине у селу Ровни (III в.н.е.) представља грађевину правоугоног облика (12 x 12 м). На локалитету Савинац бележимо гроб-ну целину датовану у III в.н.е. Ара посвећена Аполону констатована је у селу Ситарице и судећи по недостатку praenomen-a и начину писања појединих слова датује се у III в.н.е.

Из целокупног материјала и његове анализе, за сада, можемо изнети закључке да на подручју планине Медведник можемо тражити трагове античке рудне активности. Постојање и положај два фортификациона објекта на проблемском подручју, као и постојање рудне жиле бакарне руде, могу се довести у везу. Поред контроле и заштите могућих пут-них праваца ови објекти су могли служили за одбрану самог лежишта. Појава вотивне аре посвећена Аполону може делимично да упућује да се некакав вид рудне активности обављао на овом подручју током сре-дине и друге половине III в.н.е. и да су носиоци таквих активности било локално становништво. Њихово присуство, у овом периоду, на датом простору је сасвим извесно, на шта нас упућују налази са локалитета Ровни и Савинац.

38


Радивоје Арсић, Завод за заштиту споменика културе, Ваљево

УТВЂЕЊЕ ЈЕРИНИН ГРАД-БРАНГОВИЋ

Једно од најбоље сачуваних утврђених градова Ваљевског краја на-лази се југозападно 7 km од Ваљева, у селу Бранговић. Остаци зидова обухватају западне обронке брда, које је са три стране окружено кањо-ном реке Градац. Највиша тачка утврђења налази се на 441 m, а најнижа на 268 m надморске висине и на око 40 m изнад речног тока. Архео-лошка ископавања мањег обима предузата су у два наврата 2003 и 2011. године. Ископавана је површина од око 300 m2. Потпуно је истражена кула 1 која се налазила на највишој коти утврђења. На простору поред западног бедема истражена је црква - једнобродна грађевина димензија 13.0 х 9.0 m. У 2011. години истражено је укупно око 200 m2 у самом југозападном углу фортификације. Истражена кула има неправилну четвороугаону основу димензија 8,4 х 6,55 m. Ширина истраженог дела бедема износи у просеку 2,3 m углавном је постављен преко живе стене. Зидан је од ломљеног камена и кречног малтера

Налази праисторијске грнчарије указују да је овај простор био у упо-треби током гвозденог доба. Судећи по налазима монета утврђење је подигнуто вероватно средином III века. У непрестаном континуитету са 2 разарања живи до краја VI или почетком VII века. До поновне обнове живота дошло је око X века када је дошло до нивелације пода у кулама. Бројни налази поготову остатака хране показују интензиван живот од III до VII века. До VI века слој уз бедем се издигао скоро 1 m. Размак између бедема и цркве износи 4 до 3,5 m, овај простор је вероватно ко-ришћен као једна од главних комуникација унутар фортификације. Како би се нивелеисао пад терена, црква је подигнута са подзидом висине око 1,2 m на западној страни који лежи на живој стени. Интензитет жи-вота показује да се не ради о прибежишту, већ фортификацији другог типа која укључује вероватно и мање насеље. О статусу овог локалитета током римског царства, ране византије и раног средњег века и економ-ској улози се још увек не могу изводити закључци због мале површине истраженог простора. Првобитна фукција вероватно повезана са пут-ном комуникацијом која на овом месту пролази кроз кањон реке Градац спајајући долину Колубаре са Подрињем и Ужичком котлином.

39


Ивана Попадић, Музеј града БеоградаМарко З. Марјановић, Музеј града Београда

ИЗВЕШТАЈ О НАЛАЗУ ГРОБА ИЗ ПЕРОДА СЕОБЕ НАРОДА НА ЛОКАЛИТЕТУ ЦРКВИНЕ-СТУБЛИНЕ КОД ОБРЕНОВЦА

У периоду од октобра до новембра 2011.године археолошка екипа Музеја града Београда наставила је са систематским ископавањима на локалитету Црквине-Стублине у близини Обреновца. Циљ ископавања био је да се резултати добијени геомагнетним и геоелетричним сни-мањима на овој локацији упореде са ситуацијама на терену а истовре-мено добије шири стратиграфски приказ зона између објеката који су на основу пређашних истраживања опредељени у период краја неолита (Винча Д2). Приликом радова у сонди 02/2011, у њеном источном про-филу, уочен је укоп гробне раке са скелетном сахраном која је пробивши неолитски културни слој била укопана на дубини од 1,92м од површи-не. Остеолошки материјал гроба Г 01/2011 је очуван већим процентом али у фрагилном стању услед киселости земљишта, Покојник је укопан слободно до нивоа леса лежећи опружен на леђима са оријентациом С-З, Ј-И. Испуна гробне раке садржала је обиље неолитског материја-ла а од гробних прилога покојника констатована је појасна гарнитура у виду бронзаних апликација (“пропелер” за вешање бојног ножа, језичац киша, пређица са оковом и остали слабије очувани артефакти од брон-зе) који су пронађени у пределу карличног појаса а поред ногу покој-ника пронађен је гвоздени једносекли мач ритуално савијен (уролан) и неколико дугих животињских костиију. На основу ових хронолошки осетљивих налаза и њихове типологије, гроб се оквирно може датирати у период другог аварског каганата (2/2 VII-крај IX века). Што се тиче ет-ничке атрибуције, оскудност покретног материјала и неизвршена антро-полошка анализа нам не дозвољавају да са сигурношћу тврдимо да се ради о аварском или германском ратнику. Тренутни ниво истражености овог дела Посавине ускраћује и закључак да ли се ради о већој некро-поли или о усамљеном налазу гроба ратника неког од народа из периода сеобе страдалог на Византијској територији. Ипак, овако редак налаз гроба из периода сеобе народа јужно од Саве и Дунава најпре би треба-ло сагледати у оквиру историјског контекста овог турбулентног времена који би можда дали ближе објашњење о околностима и разлозима њего-вог похрањивања на поменутој локацији.

40


Неда Мирковић Марић, Београд

ЛОКАЛИТЕТ ХУМКА, СРЕДЊОВЕКОВНА НЕКРОПОЛА У СЕЛУ РАДЉЕВО, НА ТРАСИ ПК ТАМНАВА ЗАПАДНО ПОЉЕ

Пројекат Заштитна археолошка ископавања и истраживања на подручју Рударског басена Колубара који спроводи Републички завод за заштиту споменика културе, у сарадњи са територијално надлежним За-водима за заштиту споменика културе из Београда и Ваљева, Археолош-ким институтом САНУ, Народним музејом из Ваљева и Музејом града Београда, траје већ 20 година и у оквиру њега истражено је тринаест, а евидентирано неколико десетина археолошких налазишта и велики број објеката народног градитељства.

Током заштитних археолошких истраживања на предвиђеној траси ширења површинског копа Тамнава - Западно поље, током 2010. године истражен је локалитет Хумка у атару села Радљево. Археолошка иско-павања су почела јуна 2010. године и током наредних неколико месеци, закључно са септембром исте године, истражена је средњовековна не-кропола, датована у крај 14. и почетак 15. века.

Ископано је укупно 12 сонди, а укупна истражена површина локали-тета је 500 m 2. У оквиру сонди истражено је 44 скелета у 42 гроба. Нај-више је сахрањених мушкараца (укупно 20), затим деце (16), и жена (8). Скелетни материјал је углавном добро очуван. Оријентација покојника је исток-запад уз минималне девијације. Покојници су слободно укопа-ни, сахрањени у опруженом положају, на леђима, са рукама прекрште-ним на грудима или стомаку или положеним уз тело. Поједини гробови девастирани су грађевинским радовима. У неколико гробова детекто-вани су скелети два или више покојника од којих је старије сахрањени очигледно дислоциран за потребе каснијег покопа.

Гробни инвентар, присутан у свега неколико гробова, пружио је мо-гуће хронолошко одређење некрополе која се, на основу налаза новца, датује у крај 14. и прву половину 15. века. Не може се са сигурношћу рећи када је почело сахрањивање нити када је оно прекинуто, али ре-лативно мали број сахрањених индивидуа указује на сразмерно кратак период коришћења некрополе. Одговарајуће насеље није констатовано.

41


Радивоје Арсић, Завод за заштиту споменика културе, ВаљевоВладимир Пецикоза, Истраживачка станица Петница

СОНДАЖНО РЕКОГНОСЦИРАЊЕ ПОРТЕ ПЕТНИЧКЕ ЦРКВЕ У СЕЛУ ПЕТНИЦА КОД ВАЉЕВА

У током лета 2010. године Завод за заштиту споменика културе из Ваљева и Истраживачка станица Петница извршили су сондажно реког-носцирање источног дела порте Петничке цркве, село Петница, општина Ваљево. Истражен је простор тик уз садашњу апсиду цркве, као и дела простора источније од грађевине, који је обухватао око 40 м2. Приликом истраживања констатована је неколико хоризоната. У првом бележимо камену стазу која делом прати контуре садашњег храма и која потиче из времена храма током 18. века. Следећи хоризонт садржи шут и паље-вину дебљине 15 цм. Целокупан материјал припада периоду страдања храма, што сведоче и историјски извори, почетком 18. века. У наред-ном хоризонту бележимо слој који су испуњени дислоцираним људским костима и на самом дну неколико инхумираних покојника у испруже-ном положају. Ради се о хоризонту за који се претпоставља да траје око 300 година и да је разлог дислокације костију управо у сахрањивању млађих укопа у односу на старије. У истраженом простору констатова-но је шест скелетно сахрањених индивидуа испружених правцем исток-запад. У два примера бележимо случај постојања дрвеног сандука тј. наслаганих даски испод и изнад покојника. Занимљивост представља неколико целина констатованих у јужном делу истраженог простора. Ради се о конструкцијама израђених од камених плоча постављених на такав начин да чине камени сандук. У тим целинама констатовани су скелетно сахрањени покојници у испруженом положају и оријентацијом исток-запад. Од покретних налаза који су констатовани на истраженом простору бележимо фрагменте керамике рађене ручном израдом или на витлу. Керамика сасвим сигурно по својом форми и украшавању припа-да времену 17-19. века. Такође, важно је напоменути и металне налазе коме највећи број припада гвозденим ексерима, али и неколико сребр-них турских новчића.

Резултати истраживања показују извесне потврде историјских из-вора везани за Петничку цркву, али ипак даља истраживања показаће потпуније податке о самом животу цркве.

42


Секција за палеолит и мезолит

Новија истраживања палеолита и мезолита на централном Балкану

(сесија, Д. Михаиловић)

Јелена Марковић, Народни музеј у Београду

ПРОБЛЕМАТИКА ПРОУЧАВАЊА НАБАВКЕ КАМЕНИХ СИРОВИНА У СРЕДЊЕМ ПАЛЕОЛИТУ СРБИЈЕ

У периоду средњег палеолита, када је камен био основна сировина за израду артефаката, набавка камена одговарајућих својстава је била веома важна. Набавка сировина одвијала се кроз два примарна процеса: експло-атацију камена на лежиштима сировина и њихов транспорт до насеља.

У проучавању набавке камена поставља се неколико основних ис-траживачких задатака. Пре свега, потребно је извршити петролошку идентификацију артефаката пронађених на локалитету. Потом је по-требно утврдити порекло сировине односно лоцирати примарно или се-кундарно лежиште на коме је камен набављан. Реализација овог задатка мора се одвијати коз два основна поступка: анализу технологије израде артефаката (поготово у погледу анализе сачуваности и врсте кортекса) и проучавање геолошке подлоге (анализа геолошких карата, обилазак околине локалитета, узимање узорака...). На основу добијених подата-ка, али и постојећих етноархеолошких студија, приступа се реконструк-цији процеса дистрибуције сировина. Коначно, потребно је сагледати набавку сировина у светлу осталих друштвених процеса.

Набавка сировина у средњем палеолиту Србије није довољно про-учена и то из више разлога. Прво, о средњем палеолиту Србије се све до недавно веома мало знало. Локалитети истражени у другој половини XX века нису могли да пруже довољно података о начину снабдевања ресурсима. Уз то, сировине са најстаријих налазишта у нашој земљи, са изузетком налазишта Кременац и локалитета у околини Земуна, углав-ном су идентификоване макроскопски и описно, док лежишта сировина нису лоцирана.

Током последње деценије ситуација се знатно променила истражи-вањима средњопалеолитског слоја на локалитетима: Петроварадинска тврђава у Новом Саду, Хаџи Проданова пећина код Ивањице, Шалитре-

43


на пећина код Мионице, Велика и Мала Баланица и Јелашничка пећина у околини Ниша и Самаила - Влашка глава код Краљева. На њима је прикупљен је велики број артефаката израђених од најразличитијих си-ровина. Материјал није селективно биран, припада различитим фације-сима мустеријена и природа насељавања ових станишта битно се разли-ковала. Тако су се по први пут стекли услови да се набавка сировина у средњем палеолиту наше територије детаљно сагледа.

Проучавање набавке камених сировина у средњем палеолиту Србије је у току и одвија се кроз постојеће истраживачке пројекте.

Милица Лопичић, Филозофски факултет у БеоградуЉиљана Ђуричић, Филозофски факултет у Београду

НАСЕЉАВАЊЕ ВРУЋЕ ПЕЋИНЕ, ЦРНА ГОРА: НАЛАЗИ ОКРЕСАНОГ КАМЕНА

Представљени су резултати технолошке и типолошке анализе налаза окресаног камена са локалитета Врућа пећина (Биоче, Црна Гора). Иско-павањима је утврђен континуитет у насељавању током периода палеоли-та, мезолита и неолита. Природа коришћења пећине и активности које су се у њој одвијале мењали су се током времена. Малобројни налази делимично истраженог палеолитског слоја израђени су претежно од ло-калних сировина слабијег квалитета и указују да се на локалитету вр-шило првенствено окресивање. Касније расте заступљеност артефаката од квалитетног рожнаца, од којег је израђен готово целокупан инвентар неолитског слоја. Удео ретушираних алатки и разноврсност типова од-сликавају различите активности уз краткотрајна задржавања приликом планираних посета.

Тамара Доганџић, Макс Планк институт за еволуциону антропологију, Лајпциг, Немачка

ТЕХНОЛОГИЈА, НАСЕЉАВАЊЕ И МОБИЛНОСТ НЕАНДЕР-ТАЛСКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ЈАДРАНСКО-ЈОНСКОЈ РЕГИЈИ

Технолошку варијабилност у средњем палеолиту у великој мери одређује мобилност заједница, доступност ресурса сировина, различи-та природа насељавања на појединим стаништима, као и шири систем

44


насељавања у оквиру регије. Ови аспекти живота неандерталаца одра-жавају се на начин прибављања и експлоатисања сировина, затим на одабир технологије за израду алатки, као и на употребу и поновно ко-ришћење оруђа. У овом раду биће изложене анализе окресане камене индустрије са налазишта Биоче у Црног Гори у циљу процене стратегија мобилности неандерталских заједница. На првом месту биће предста-вљене основне методлошке поставке, а затим ће бити испитане реле-вантне одлике индустрије од окресаног камена: процена заступљености кортикалних елемената, интензитет коришћења ресурса и степен редук-ције алатки.

Сагледавање веза између технологије и система насељавана има ве-лики значај за разумевање начина живота и стратегија опстанка касних неандеталаца на Балкану у периоду пре доласка модерних људи на ове просторе.

Стефан Милошевић, Лабораторија за биоархеологију, Филозофски факултет у Београду

СМОЛУЋКА ПЕЋИНА: ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЕКОНОМСКИХ АКТИВНОСТИ НА СРЕДЊЕПАЛЕОЛИТСКОМ НАЛАЗИШТУ

СА ЕФЕМЕРНИМ КАРАКТЕРОМ НАСЕЉАВАЊА

Под палеолитским археолошким налазиштима са ефемерним карак-тером насељавања подразузмевају се налазишта са малобројним траго-вима насељавања – ниским бројем артефаката и ниским бројем тафо-номских трагова човека на фаунистичком материјалу.

Насупрот томе, бројни су трагови активности различитих месож-дера. Месождери у знатној мери утичу на депоновање и деструкцију остатака биљоједских врста. Стога се јавља потешкоћа у раздвајању плена човека и месождера, а самим тим и у интерпретацији економских активности човека везаних за исхрану и насељавање. Примена поједи-них аналитичких процедура за утврђивање бројности остатака разли-читих делова скелета различитих сисарских врста, односно бројности тафономских трагова човека и месождера, омогућава моделовање ак-тивности човека и месождера на оваквим налазиштима, а самим тим и њихово раздвајање и интерпретацију.

45


Љиљана Схаламанов-Коробар, НИ Музеј на Македонија, Скопје

ПЕТОГОДИШЊА ИСТРАЖИВАЊА ПАЛЕОЛИТСКОГ НАЛАЗИШТА ГОЛЕМА ПЕШТ У ЗАПАДНОЈ МАКЕДОНИЈИ

У средњем делу западне Македоније, у региону Поречје (општина Македонски Брод), код села Здуње, 65 км од Скопља, од 1999. године трају систематска ископавања локалитета Голема Пешт. Истраживања су била интердисциплинарног карактера, ради што бољег сагледавања палеоклиматских и палеоеколошких особености региона у време на-сељавања пећине, и што прецизније реконструкције активности људ-ских група у станишту и у региону.

Конгломератска пећина “Голема Пешт” улази у категорију једностав-них пећина. Њена дужина је 31 м, ширина 18,5 м и нема додатних прос-торија и ходника. Улаз у пећину, димензија 12 X 3,5 м, окренут је према југоистоку. Иако су ископавања захватила површину од свега 12 м² (две сонде од по 6м²) откривени су бројни и камени артефакти и остаци фа-уне, чиме су створени услови за реконструкцију технолошког поступка и детаљну типолошку анализу. Досадашњи резултати истраживања указују на то да је пећина интензивно насељавана у дужем временском периоду, и да индустрија са овог локалитета има паралеле са средњо-палеолитским и горњопалеолитским индустријама на централном Бал-кану. Посебна пажња у излагању ће бити посвећена методологији ис-траживања и технолошким и типолошким карактеристикама окресаних камених артефаката.

Душан Михаиловић, Филозофски факултет у Београду

ПРАВЦИ И ПЕРСПЕКТИВЕ ИСТРАЖИВАЊА ПАЛЕОЛИТА НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ

Последњих година је дошло до значајног помака у истраживању па-леолита у Србији. Приликом рекогносцирања је евидентирано 40 нала-зишта на отвореном простору, 50 потенцијалних пећинских станишта и неколико вишеслојних пећинских налазишта. Сондажна ископавања су организована на више локалитета, док су систематска истраживања оба-вљена у Хаџи Продановој пећини код Ивањице, на Петроварадинској тврђави код Новог Сада, у Великој и Малој Баланици у Сићеву и у Ша-литреној пећини код Мионице. У први мах, истраживања су била усме-

46


рена на идентификацију богатих и вишеслојних налазишта у различи-тим деловима Србије, са циљем да се сагледају основне етапе у култур-ном и технолошком развоју у палеолиту централног Балкана. У томе се делимично и успело. Рани средњи палеолит је потврђен на Петровара-динској тврђави и у Великој и Малој Баланици, касни средњи палеолит у Јелашничкој пећини (Пештурина) и у Шалитреној пећини, рани горњи палеолит у Бараници, Пећини код Трајанове табле и Шалитреној пећи-ни, а касни горњи палеолит у Шалитреној и Хаџи Продановој пећини. Истраживања су дала и неке неочекиване резултате. У Малој Баланици је нађен фрагмент вилице хоминида старији од 200.000 година, у Вели-кој и Малој Баланици су констатована прва сведочанства о шарантије-ну јужно од Саве и Дунава, рекогносцирања у Чачанско-краљевачкој и Нишкој котлини су показала да је централни Балкан био густо насељен у средњем и горњем плеистоцену, док су на Петроварадинској тврђави и у Шалитреној пећини констатовани елементи који сведоче о културној повезаности северног Балкана и Панонског басена у различитим фазама палеолита.

Да би се на адекватан начин сагледали фактори варијабилности па-леолитских индустрија и да би се расветлила улога Балканског полуос-трва у прелазним периодима, покренуто је више међународних проје-ката. У оквиру њих ће бити предузета истраживања усмерена на: а) палеогеографску, палеоклиматску и палеоеколошку реконструкцију, б) проучавање начина живота палеолитских заједница и в) сагледавање де-мографских кретања и културних интеракција дуж главних природних комуникација.

47


Секција за праиСторијСку археологију

Секција за праисторијску археологију (секција, В. Филиповић)

Олга Перић, Археолошки институт, Београд

СТАРЧЕВАЧКА ОСЛИКАНА ГРНЧАРИЈА: СЛИКАЊЕ ТАМНО СМЕЂОМ БОЈОМ НА ПОСУДАМА СА БЕЛИМ ПРЕМАЗОМ

Осликана неолитска грнчарија југоисточне Европе својим сјајем, бојама и осликаним симболима изазива научну знатижељу археолога, привлачи пажњу посетилаца музеја, а у давној прошлости утицала је на обликовање културног и визуелног идентитета неолитског света. Кроз радове Владимира Милојчића, Стојана Димитријевића, Милути-на и Драге Гарашанин, у српској археологији формирано је мишљење о осликаној грнчарији као кључном елементу дефинисања релативно-хронолошких фаза развоја старијег и средњег неолита југоисточне Па-ноније, јужне карпатске области и Балкана. Посматрана као «луксузна грнчарија» и стављена на пиједестал врхунских домета неолитске кул-туре, као да је управо због свог куриозитета и луксузности остала не-достижна у истраживањима различитих аспеката технологије, стила и свакодневног живота.

Овај рад бави се специфичном врстом осликане старчевачке грн-чарије са територије Србије, керамичким посудама осликаним тамно смеђим нијансама на подлози са белим премазом. Ова врста осликаних посуда за сада је пронађена на само неколико старчевачких локалитета као што су Старчево, Црнокалачка Бара, Супска, Дреновац, Павловац – Гумниште и Гривац. Анализа фрагмената осликане грнчарије из Дре-новца представља покушај да се на једном узорку сагледају различити технолошки аспекти ове врсте грнчарије и да се отворе нова питања која ће анализу осликане грнчарије померити од анализа релативно-хроно-лошких система.

48


Ненад Тасић, Филозофски факултет у Београду

МЕТОДОЛОГИЈА АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА У ВИНЧИ 1998-2012.

Од 1998. године за обновљена археолошка истраживања у Винчи била је задужена екипа млађих стручњака на челу са др Ненадом Та-сићем, у то време доцентом Одељења за археологију Филозофског фа-култета у Београду. Иако је Савет за археолошка истраживања у Винчи САНУ дао релативно кратак рок за формирање теренске екипе, успели смо да окупимо тим чије ће језгро до данашњих дана остати окосница истраживања. Наслеђе таквих стручњака као што су то били претходни истраживачи Винче од др Милоја М. Васића, др Николе Тасића, др Дра-гослава Срејовића и других који су пронели њено име и стицали своја, обавезивало је да се истраживањима на овом месту приступи са крајњом озбиљношћу и израженом савешћу.

Свесни горњих чињеница Саша Тодоровић, у време обнове ископа-вања у Винчи директор Музеја града Београда, и доле потписани одлу-чили смо да је неопходно увести најсавременије технике истраживања у Винчу и као први корак унапредили смо интердисциплинарност на самом терену што је касније пресудно утицало на формирање радног процеса. Тако смо већ од прве кампање поред процеса ископавања има-ли заокружене процесе обраде грнчарије, окресаног и глачаног камена и фаунистичких налаза. Већ наредне године истраживања су проширена на геофизику а нешто касније и на археоботанику и ин ситу конзерва-цију, да би се до 2007. године укључили и стручњаци из геологије, педо-логије, микростратиграфије, хемије и географије.

Други битан моменат који је такође обележио процес рада је масовна употреба рачунара што је омогућило брзо и прецизно бележење налаза на терену и квалитетно снимање археолошких контекста. Захваљујући оваквом начину документовања, промена истраживачке тактике која је уследила 2003. и 2009. године (у првом случају прелазак са квадратне мреже на систем целина – унита а у другом прелазак са систематских на заштитна ископавања), била је једноставна и није оставила негатив-не последице на настајућу теренску документацију. У овом саопштењу биће детаљније приказан специфични археолошки процес који се рађао и примењује на неолитској Винчи.

49


Ненад Н. Тасић, Филозофски факултет у БеоградуМилорад Игњатовић, Музеј града Београда

КЛИЗИШТЕ НА КУЛТУРНОМ ДОБРУ ИЛИ НА КОЈУ ЋЕ СТРАНУ ВИНЧА?

Археолошко налазиште Бело-брдо у Винчи познато је широм света по остацима неолитског насеља из петог миленијума старе ере. Оно је такође познато и по значајним налазима пост-неолитских култура (Бо-дрогкерестур, Костолац, Ватин) као и по својој великој средњовековној некрополи. Налазиште је смештено на ободу савременог насеља на оба-ли Дунава. Културни слој дебљине десетак метара састоји се од земље различитих квалитета са повременим остацима печеног кућног лепа. Ове чињенице су у великој мери и одредиле судбину и начин заштите овог локалитета.

Почетком 2010. године дошло је до обрушавања већих комада про-фила са северозападног дела налазишта што је био непосредан повод за покретање опсежних мера мониторинга, израде стратегије и заштите угроженог дела налазишта. Том приликом се јасно указао још један про-блем који прети да уништи значајан део налазишта. Реч је о клизишту које је активно на петини налазишта. Одлучено је да се предузму све мере како би се утврдила природа процеса, његов темпо и могуће кон-секвенце по културно добро.

У овом раду аутори приказују које методе и процедуре су користили штитећи Бело брдо у Винчи од клизишта, како би се обезбедило да Вин-ча остане где је увек и била.

Адам Н. Црнобрња, Музеј града БеоградаМилош Спасић, Музеј града Београда

ЗДЕЛЕ СА ПРОТОМАМА – КАНОНИЗОВАНИ ОБРАЗАЦ ЈЕДНЕ ЕПОХЕ?

Последњих неколико година приликом археолошких истраживања у Винчи и Стублинама пронађене су две мале зделе на чијим ободима се налази по осам протома (четири пара). Слични контексти у оквиру којих су те две зделе откривене, као и понављање идентичног иконографског обрасца, понукали су нас да започнемо пажљиву потрагу за сличним налазима са других локалитета.

50


Испоставило се да су зделе са специфичним протомама на ободима проналажене кроз готово читаво трајање Винчанске културе, од ње-них почетака (кота 8.25 на Винчи) до последњих хоризоната живљења (Винча Д-Д2). Будући да се протоме оријентисане ка унутра налазе само на зделама, и имајући у виду мале варијације у форми прикази-вања као и основној иконографској поруци, те дуго трајање непромење-ног обрасца, чини се као да пред собом имамо један устаљени канон тога времена.

Али за какву праксу је могао бити везан такав, готово канони-зовани образац? Да ли су такве посуде коришћене приликом неких обреда? Да ли се у том приказу могу назрети трагови неких дубљих, вишеслојних значења? Или је у питању само популарни декоративни пластични украс?

На та, и слична питања одговоре ћемо покушати да потражимо кроз функционалну и стилску анализу ових специфичних предмета, као и кроз сагледавање контекста у оквиру којих су проналажени.

Марко Порчић, Филозофски факултет у Београду

КОНТЕКСТУАЛНА АНАЛИЗА ФРАГМЕНТАЦИЈЕ АНТРОПОМОРФНИХ ФИГУРИНА СА КАСНОНЕОЛИТСКОГ

ЛОКАЛИТЕТА СЕЛЕВАЦ-СТАРО СЕЛО Проналажење одговора на питање шта су представљале и чему су

служиле антропоморфне фигурине у касном неолиту Балкана предста-вља један од најтежих задатака праисторијске археологије. С обзиром на то да није могуће само на основу формалних атрибута фигурина доћи до овог одговора, алтернативни приступ је да се друге класе археолошких података искористе као упоредни оквири за сагледавање варијације фор-малних атрибута фигурина. Употреба фигурине подразумева, између ос-талог, и физичку манипулацију фигурином као предметом, а сваки пред-мет има своју културну “биографију” која подразумева пут од израде, преко употребе, до одбацивања или похрањивања.

На основу претходних истраживања постоје индиције да се у за-висноти од археолошког контекста (кућа, јама, слој) јављају другачији облици фрагментације фигурина. Циљ овог рада јесте да на подацима са локалитета Селевац-Старо Село тестира хипотезу да постоји веза из-медју археолошког контекста у коме је фигурина пронађена, као упоред-ног оквира за трајекторију употребног циклуса фигурине, и модалитета

51


њене фрагментације као директног показатеља последица употребе (на-мерног или случајног ломљења). Анализом је утврђено да подаци подр-жавају истраживачку хипотезу тј. да постоји статистички значајна веза између контекста и модалитета фрагментације – посебно је изражена тенденција да горња половина фигурина буде депонована у јамама, док се целе фигурине налазе углавном у кућама. Налаз да су у кућама биле углавном целе фигурине је очекиван и у складу је са подацима са других локалитета.

Пристрасност у депоновању једног одређеног модалитета фрагмен-тације у јаме може се довести у везу са хипотезама о намерној фрагмен-тацији и структурисаној депозицији у касном неолиту Балкана, под ус-ловом да се покаже да је вероватноћа добијања датог модалитета случај-ним путем мала.

Драгана Антоновић, Археолошки институт, БеоградМомир Вукадиновић, Институт Јарослав Черни, Београд

Ана Цицовић, Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац

ПРАИСТОРИЈСКИ РУДНИК НА МАЛОМ ШТУРЦУ- истраживања у 2011. години -

Новембра 2011. године обављена су теренска истраживања на лока-литету Прљуша на Малом Штурцу (Рудник) где је 1980. године регис-трован праисторијски рудник бакра. Локалитет је истраживан у мањем обиму 1981. и 1987. године. Новим истраживањем је обухваћено детаљ-но рекогносцирање локалитета и прикупљања површинских налаза, гео-детско снимање на површини од 2 ha, што до сада никада није предузето и геофизичка испитивања применом три методе: сопственог потенција-ла, геоелектричног скенирања и сеизмичког профилисања.

Циљ новог пројекта је: 1. да се утврди у којој мери је локалитет Прљуша девастиран у периоду од последњих ископавања до данас, као и да се поново лоцирају, на самом терену, улази у свих 6 окана откриве-них током 1981. и 1987. године; 2. да се применом геофизичких метода, установи обим праисторијског рудника на Малом Штурцу, а затим да се археолошким испитивањем одреди хронолошки оквир рудника.

Током рекогносцирања падине Прљуша прикупљени су налази који се везују за праисторијску експлоатацију руде. Реч је о батовима, са јед-ним или два жлеба. Дистрибуција налаза по целој падини указује да је експлоатација руде током праисторије била вршена од њеног врха до

52


дна. То потврђују и стари рударски радови, који по облику и остацима карбонатне руде бакра око њих могу да се повежу само са примитивним рударењем и металургијом хронолошки опредељеним у време од раног енеолита до краја бронзаног доба.

Ради дефинисања пружања рударских окана чији су улази откривени 1981. и 1987. године предузета су геофизичка истраживања управо у тој зони, конкретно изнад Окна 6 и Окна 4. Током истраживања 1987. године откривен је улаз у само окно на источном крају платформе Окна 6. Геофизичким испитивањем потврђено је пружање рударског ходника до дубине од 8 метара. Такође констатовани су велики рударски радови у зони Окна 4 из 1987. године и постојање простране подземне галерије.

Како су релативно скромна испитивања обављена 2011. године дала врло позитивне резултате, наставак истраживања је свакако неопходан да би се добила целовитија слике о највећем познатом праисторијском руднику код нас, пре свега о систему експлоатације, транспорта и пре-раде руде. Осим тога постоји опасност и од потпуног девастирања овог локалитета у будућности пошто је цела планина Рудник једна од најбо-гатијих рудноносних области у Србији.

Весна Живанић, Завичајни музеј, Параћин

ТРАГОВИ ДЕЛОВАЊА ДРЖАЉЕ НА ПОВРШИНУ КАМЕНИХ СЕКИРА, ТЕСЛИ И РЕНДА

Циљ рада је интерпретација начина деловања камених алата из функционалне групе алата за сечење (секире, тесле и ренде) на предмет обраде. Анализа се сатојала у евидентирању, позиционирању и дефини-сање макро и микро промена насталих деловањем држаље на површину камене алатке. Где је било могуће добијене резултате смо упоредили резултатима анализе трагова употребе са радне ивице, чија морфоло-гија и положај истовремено одсликавају кинетику, врсту обрађиваног материјала и положај алатке у односу на предмет обраде у току рада. На основу садржаја добијених информација, радна ивица служи као допуна и провера тачности резултата анализе трагова насталих деловањем др-жаље на површину испитиваног предмета.

У ову сврху је исптано десет налаза пронађених 1985.г. током архео-лошких ископавања вишеслојног неолитског локалитета Мотел Слатина код Параћина.

53


Радмила Балабан, Филозофски факултет Београд

ПРЕДМЕТИ ОД НЕФРИТА И/ИЛИ ЈАДЕИТА НА НЕОЛИТСКИМ ЛОКАЛИТЕТИМА У СРБИЈИ

Појава предмета од нефрита и/или јадеита на неолитским налазиш-тима у Србији је доста ретка у односу на остале врсте предмета који су проналажени, а као један од разлога се наводи непостојање њихових лежишта на простору Србије. Упркос томе што је хемијски састав оба минерала познат, код нас нису вршене хемијске анализе како би се пре-цизно утврдило који минерал је коришћен током неолита. Како Драгана Антоновић наводи, због сличних боја, као и немогућности да се макро-скопски прецизно разлику, није утврђено који је од њих био заступље-нији током неолиту на простору Србије, али је забележено да су пред-мети израђени од њих чешће налажени на средњенеолитским налазиш-тима, док су на млађенеолитским налазиштима доста ређе заступљени у археолошком материјалу. Од њих су најчешће прављена длета (понекад коришћени као амулети), мале секире, тесла, палете и прстење.

У реферату ће бити преиспитано значење ових предмета у разли-читим неолитским конекстима у којима су проналажени на простору Србије. Такође, отвориће се питање њихове неједнаке заступљености током трајања наведеног временског периода.

Драган Милановић, Археолошки институт, Београд

КЕРАМИЧКИ СТИЛ НАСЕЉА РАЗВИЈЕНОГ КАСНОГ ЕНЕОЛИТА НА БУБЊУ: АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА 1954-1955. ГОДИНЕ И ПРОБЛЕМ БУБАЊ-ХУМ IB ГРУПЕ

Археолошким ископавањима 1954-1955. на локалитету Бубањ еви-дентирано је пет насебинских хоризоната и шест културних слојева. Ка-рактеристике керамичких стилова (Баден и Костолац) и други покретни материјал из хоризоната (нивоа) 2 и 2а послужили су за дефинисање посебне касноенеолитске групе Бубањ-Хум Ib. Анализа керамичког ма-теријала и увид у археолошку документацију из 1954. и 1955. године омогућавају констатацију да поменуте хоризонте одликује Коцофени стил (Коцофени II) са елементима баденске и костолачке керамопродук-ције, и да их треба синхронизовати са насељима са самог краја 4. и по-четка 3. миленијума пре н. е. у источној и јужној Србији, северозападној Бугарској и већем делу Румуније.

54


Секција за клаСичну археологију

Секција за класичну археологију (секција, А. Црнобрња)

Милица Тапавички-Илић, Археолошки институт, Београд

ДАЧКЕ ШОЉЕ И ДАЧКИ ЛОНЦИ – РАЗВОЈ КРОЗ ИСТОРИЈУ И ПРАИСТОРИЈУ

Дачка крамика је позната свакоме ко се икада сусрео са позногвоз-денодопском и римском керамиком на балканском делу Подунавља, али и у његовом залеђу. Ова керамика укључује два најчешћа типа – дачке шоље и дачке лонце.

Коничне шоље са једном или две дршке имају једноставан дизајн и још једноставнију технологију израде. Упркос њиховом називу у оквиру разних типологија, врло је могуће да у питању уопште нису биле шоље, већ лампе. Биле су врло популарне међу Дачанима, али и међу њиховим суседима, нпр. Скордисцима, који су их такође користили као лампе. Дизајн дачких лонаца није много различит у односу на дизајн шоља. Они су били једноставног, цилиндричног или овалног облика, са рав-ним дном, такође једноставне технологије израде. Током гвозденог доба нису коришћени само у Дакији, већ и у суседним областима.

Након римске окупације, дачке шоље и дачки лонци остају у упо-треби, а у појединим случајевима чак постају део погребног инвентара. У презентацији ће бити дат преглед контекста и датовања у којима се јавља дачка керамика, како током завршног периода праисторије, тако и у римском периоду, на подручју Подунавља и у залеђу.

Душан Рашковић, Народни музеј КрушевацГордана Чађеновић, Народни музеј Крушевац

РАНОРИМСКА И ДОМОРАДАЧКА НАЛАЗИШТА

У ШИРЕМ ОКРУЖЈУ КРУШЕВЦА

Римски интерес за подручје Поморавља сеже још у време осни-вања Провинције Македоније 146 године пре Христа. Племена Данда-раца и Скордиска су у непосредном суседству нове провинције. Судећи према остацима материјалне културе Скордисци доминирају Помора-

55


вљем, и судећи према историјским изворима они су у сталним сукобима са римском државом. Налази новца из времена римске републике на ло-калитетима у ширем окружењу Крушевца говоре нам о политичкој ситу-ацији с краја II и током I века пре Христа. Реч је о налазиштима Преси-дијум Помпеји и Пресидијум Дасмини, на траси магистралне моравске комуникације, и локалитетима на упоредничким путевима, скрајнутим од главних комуникација, Друговац, Чукар-Бољевац, Бедем-Маскаре, Наупаре, Мачковац. Захваљујући археолошким истраживањима и слу-чајнум налазима, Народног музеја Крушевац, увиђамо густину насеља у време почетка успоставе римске власти у крушевачком крају и Помо-рављу. Ако покушамо одредити временски оквир, то је време прелаза из I века пре Христа у I век Христове ере, до II века Христове ере. Реч је о насељима на налазиштима Грабак у Почековини, Укоса у Град Сталаћу, Бедем у Маскару, у Бошњану, Друговцу и Црном Калу и свакако нала-зиштима римских, Пресидијум Помпеји и Пресидијум Дасмини.

Софија Петковић, Археолошки институт, БеоградБојана Илијић, Завичајни музеј, Књажевац

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ РИМСКОГ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ TIMACUM MINUS КОД КЊАЖЕВЦА

У тексту су представљени резултати археолошких истраживања ван бедема фортификације Timacum Minus у току ископавања 1976. годи-не. Локалитет Timacum Minus смештен је на око 8 km северно од Кња-жевца (источна Србија). Сондажно ископавање (extra muros) 1976. год. реализовано је на имању Бошка Станојевића, јужно од јужног бедема утврђења. Том прилико, делом је откривен објекат и покретни археолош-ки материјал, који представљају остатке цивилног насеља насталог око утврђења Timacum Minus. Истраживања ближе околине овог утврђења пружа нам увид у ширу слику римског налазишта у Равни.

Јелена Љ. Цвијетић, Филозофски факултет у Београду

SIGNACULA ИЗ ОСТАВЕ У ВЕЛИКОЈ КРСНИ

У раду су представљена два налаза римских сигнакула из оставе у Великој Крсни, која је случајно откривена крајем 1979. године. У остави

56


је било преко сто педесет налаза пољопривредног и занатског оруђа, као и два гвоздена жига чија намјена до сада није била утврђена. Ови јединствени налази са територије Србије који се чувају у Народном му-зеју у Смедеревској Паланци састоје се од дугог купастог тулца који је био насађен на дрвену држаљу и правоугаоног оквира са словима: MEN и DOC.

Жигови овога типа коришћени су за обиљежавање крупне стоке, што је потврђено на бројним мозаичким представама у западним провин-цијама Римског царства. Загријаним гвожђем на бедра, задње ноге или врат животиње утискивано је име одгајивача или власника грла, нека-да монограм или пак текст магијског карактера чија је намјена била да штити животињу од болести. Имена власника дата су у скраћеном или у пуном облику, ријетко сва три имена (tria nomina) у генитиву. У случају сигнакула из Велике Крсне слова MEN() и DOC() могу се протумачити као скарћанице личних имена власника грла, а примјери слични нашим, познати су из сусједне Дакије. Сигнакуле се могу оквирно датирати у III односно IV стољеће, те се похрањивање оставе највјероватније може ставити у његову другу половину у вријеме провале вараварских племе-на на ову територију.

Мирослав Вујовић, Филозофски факултет у Београду

ДВА ПРИЛОГА О КАСНОАНТИЧКИМ ШЛЕМОВИМА ТИПА ИНТЕРЦИСА СА ЂЕРДАПА

Рад је посвећен налазима из Госпођиног Вира и Рткова које аутор оп-редељује као елеметне касноантичких шлемова. Оба налаза су већ пуб-ликована али без конкретније идентификације. У светлу нових резултата проучавања касноримског наоружања постоје јасне назнаке да су ови предмети заправо остаци шлемова типа Интерциса (ridge helmets). Са локалитета Манастир код Госпођиног Вира потиче фрагментована по-злаћена апликација од бакарне легуре, кружног облика и са отиснутим христограмом. Раније је тумачена као привесак али се највероватније ради о украсу и профилактичком обележју високе кресте гвозденог шлема типа Интерциса IV. Она има добре аналогије у налазима из реке Маас, Сиска, Ричбороа, Вале дела Моса и Кобленца. Други налаз потиче из Рткова са локалитета Гламија. Публикован је али без јасне атрибу-ције. Оквирно је сврстан међу предмете непознате намене односно раз-новрсне плоче, апликације и оплате различитог облика. Судећи по ка-

57


рактеристичној форми и профилацији предмета, највероватније се ради о делу шлема који још М. Габричевић помиње у прегледном извештају са ископавања касноантичког и рановизантијског утврђења код Рткова. Упркос јакој корозији која је изгледа прикрила карактеристичне рубне перфорације за опшивање поставе, облик и димензије гвоздене плоче уклапају се у форме штитника за врат са касноримских шлемова Интер-циса типа. Вратобрани сличног облика срећу се на налазима са епоним-ног локалитета али и других налазишта (Аугст, Кобленц). Појава шле-мова композитне гвоздене калоте са истакнутим подужним гребеном у римском наоружању тетрархијског периода објашњавана је као резул-тат спреге разичитих утицаја – медитернске и источњачке оружарске вештине (Грчка, Персија, Сирија, Египат), традиционалног наоружања и техника ратовања подунавских ратничких народа (Сармати, Дачани) али превасходно економских (не)прилика које су утицале на промене у орга-низацији римске оружарске делатности. Оснивањем специјализованих државних радионица за масовну израду наоружања (fabricae armorum), већ почетком IV века долази до постепеног усвајања нових техника и модела који су омогућавали брзу и економичну производњу гвоздених шлемова изразито практичне али солидне конструкције која се могла израђивати у великим серијама и прилагодити различитој употреби.

Софија Петковић, Археолошки институт, Београд

ДАВИДОВАЦ – ГРАДИШТЕ, ЗАШТИТНА АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА ДЕОНИЦИ АУТОПУТА Е-75,

КОРИДОР 10 - ЈУЖНИ КРАК

Заштитна археолошка истраживања на локалитету Давидовац – Гра-диште обавио је Археолошки институт из Београда. Истраживања су обављена у зони експроприације, на траси новог аутопута Е 75 - кори-дор 10, југозападно од села Давидовац, на локацији Градиште. Дужина истраживане површине је била 1025 m, а ширина у просеку 35 – 50 m.

На брду, које се налази у северозападном делу локалитета откриве-на је касноантичка некропола из друге половине IV – прве половине V века. У потпуности је истражен део некрополе у зони експроприације, на површини од 700 m 2, при чему је откривено 67 гробова типа циста од тегула, организована у редовима, оријентације запад – исток.

У зони експроприације, на простору између југозападног краја села Давидовац (Ново насеље) и пута Врање – Бујановац, у четири паралелне

58


сонде, на површини од 500 m 2 истражен је део римске некрополе спаље-них покојника типа Мала Копашница – Сасе. Ископано је 39 гробова, датованих у II - III век. На истом простору, североисточно од некрополе спаљених покојника, истражена је касноантичка грађевина, датована у IV век. Поред објекта откривене су занатске пећи и луксузни предмети, међу којима и рељефна оплата од кости изузетне уметничке вредности, са представом митолошке сцене уснуле Аријадне.

Југозападно од некрополе спаљених покојника, откривена је још јед-на касноантичка грађевина из истог периода (IV – почетак V века).

У подножју југозападне стране брда на коме се налазила касноантич-ка некропола истражени су остаци римског насеља из III века. На самој граници зоне експроприације откривене су две просторије римских тер-ми – фригидаријум и тепидаријум.

Највеће изненађење заштитних археолошких истраживања у Дави-довцу је откриће римског пута – Via militaris, широког 7, 70 m, испраће-ног у дужини од преко 130 m, у правцу североисток – југозапад. Римски пут је паралелан са данашњим регионалним путем Врање – Бујановац и пружа се дуж трасе новог аутопута Е-75, с мањим скретањем ка северо-западу у односу на правац будућег аутопута.

Заштитним археолошким ископавањима локалитета Давидовац – Градиште на траси аутопута Е 75, у зони експроприације је истражена површина од 2540 m 2, при чему је дебљина културног слоја износила у просеку 1, 5 m. Констатовано је да се ово вишеслојно археолошко нала-зиште простире на великој површини атара села Давидовац, Карадник и Српска кућа.

Никола Радиновић, Београд

АНТИЧКА КЕРАМИКА СА ЛОКАЛИТЕТА ДАВИДОВАЦ-ГРАДИШТЕ КОД ВРАЊА

Током лета и јесени 2011. године, Археолошки Институт у Београду спровео је заштитна археолошка ископавања дела античког локалитета Давидовац – Градиште код Врања, који се налази на траси аутопута Е-75, сектор југ. Том приликом је, на простору јужно и северно од постојећег дела пута откривено неколико значајних археолошких зона из античког периода. Најпре, откривене су две некрополе, једна спаљених (кремира-них), а друга инхумираних покојника. Поред некропола, констатовано je више грађевина профане намене од којих је једна, у југозападном делу локалитета, препозната као терме.

59


Упоредо са археолошким истраживањима приступило се и обради керамичког материјала. Прве анализе су показале разноврсност грнча-рије са овога простора. Дефинисано је преко 100 различитих типова посуда. Доминира керамика за свакодневну употребу, судови за спре-мање и служење хране. Најзаступљенији су лонци, нешто мање је здела, поклопаца, пехара и тањира, а сразмерно је велики број типова тари-оника. Од керамике друге намене костатоване су светиљке израђене у калупу и на витлу и свега пар уломака кадионица. Локална грнчарија је претежно грубље израде, лошије фактуре са примесама песка, кречња-ка, или, у мањој мери лискуна и кварца. Материјал садржи и мањи број фрагмената луксузне керамике како импортоване тако и оне локалне производње. Већина издвојених типова карактеристична је за позноан-тички период III - IV века. Заступљене су типичне форме посуда које су у употреби на широком простору централног Балкана, односно Горње Мезије, Дарданије и Приобалне Дакије као и суседних римских провин-ција. Констатовано је и нешто старијег материјала, судова фине фактуре који понекад имитирају облике terra sigillata и могу се датовати у позни II и прву половину III века.

Станко Трифуновић, Музеј Војводине, Нови Сад

ГРОБЉЕ ПОЗНОЛАТЕНСКОГ-РАНОРИМСКОГ ПЕРИОДА ИЗ ЧУРУГА

После десетогодишњих заштитних археолошких истраживања на вишеслојном локалитету „Стари виногради“ у Чуругу, започето је ис-траживање на оближњем локалитету „Детелинара“. Наиме, на „Старим виноградима“ ископавани су остаци насеља из периода од бронзаног доба до 18. века. Највеће од тих насеља је из времена позног латена, односно рано римског периода. Поред истраживања стамбеног, економ-ског и радионичког дела овог насеља, поставило се питање пронала-жења и истраживања гробља које су користили његови становници. На удаљености од око 300 метара од западне периферије насеља, пронађени су остаци гробља овог периода.

Сондирањем је установљено да се каснолатенска некропола чије је истраживање започето 2008. године протеже на великој површини, али да је изгледа на знатном делу страдала интензивном обрадом земљишта у пољопривредне сврхе. На тим просторима регистровани су археолпш-ки налази – спаљене људске кости и предмети који су спаљивани са по-

60


којницима и стављани као прилог у гробове, али су поремећене гробне целине. Ипак, на једном делу налазишта било је могуће истраживање очуваних гробних целина. До сада их је истражено преко деведесет. Ради се о гробовима спаљених покојника у форми плитко укопаних гробних рака, издуженог, овалног и правоугаоног облика. Приликом сахрањи-вања не користе се урне, осим у изузетним случајевима. Спаљивање покојника врши се на посебно одвојеном месту, а не на месту сахране. У гробним целинама, осим врло скромних остатака спаљених костију, налазе се уломци грнчарије, као и предмети од метала углавном. Неки од њих су спаљивани са покојником на ломачи, док су други полагани цели у раку са покојником. Међу предметима, најчешћи су делови брон-заних посуда, ножеви, фибуле, а посебно се издвајају појасне копче типа Ламинци.

Осим гробова који се налазе у слободном простору, који су потврђе-ни са више сонди, посебно треба истаћи појаву култних објеката који су у непосредној вези са некрополом. Штавише, у самим тим објектима налазе се такође гробови спаљених покојника. Иако за сада ови објекти немају правих аналогија, може се размишљати о породичним гробница-ма као једном од могућих решења у интерпретацији. Међу малобројним истраживаним гробљима овог периода код нас, гробље на „Детелинари“ у Чуругу је једино оваквог типа. За сада му се аналогије морају тражити ван наших простора, пре свега у источној и средњој Европи.

Lenče Jovanova, Museum of the city of Skopje

COLONIA FLAVIA SCUPINORUM - THE WORLD OF THE DEAD

Just as the death is an integral part of the life, so is the city of the dead inseparable part of the city of the living. The city necropolises of Scupi were located along the main roads that lead in and out of the city. There are indica-tions for the existence of necropolises on all four sides of the city, but only parts of the south-eastern and north-western city necropolis, have been re-searched. The research of Scupi’s urban topography suggest that the position-ing and organisation of the necropolises corresponds to the urban structure and the network of streets in the city.

The two suggested location have long-lasting sacral essence and contents, which was confirmed by the continued burials ever since the Late Bronze Age, i.e the Iron Age (VIII - VI century BC). After a hiatus of six centuries, the burials on these grounds reoccur in the Roman period from 1st to 6th cen-

61


tury. So far, around 4000 graves were discovered at the area of the south-eastern necropolis, while only a small segment with around 300 graves has been researched.

In this occasion we shall try to make an overview of the spatial dispo-sition and dispersion of the necropolises in the regard of the city, than an analysis of the internal structure and organisation of the necropolises, cross-section of the typology and the chronology of the grave complexes, and we shall also cover some socio-economic aspects regarding the grave rituals and offerings. This is a case of urbanly planned city necropolises, organised to the left and to the right along the main road that entered the city from the east, connecting itself to the city decuman, and continuing to the west of the city. The grave plots, i.e. the graves were positioned in lines with almost identical orientation, determined by the position of the main road. There is a presence of bi-ritual burials with cremation and inhumation. In the earlier period (1st - 2nd century) there is a dominance of burials with cremation, while afterwards, as a result of certain social, economic and sociologic changes, the inhumation gains its primacy, i.e. a total dominance in the 4th century.

A special accent is put on the typology, origin and the genesis of the graves with cremation. General characteristics of the graves with crema-tion are: incineration of the diseased on a common pyre - ustrinum, burial of the pyre remains in a pre-prepared grave pit with sealed walls. This type of graves is characteristic for a broader region at the Central Balkans. It cannot be identified as Roman and it is most often interpreted as a spiritual manifes-tation of the autochthonous population. The genesis and the evolution of this grave form, are obviously result of a long process originating from the earlier local tradition of the Central Balkans region, whereas the regions of Stobi and Scupi, where the chronologically oldest graves are, have the advantage.

In order to receive as realistic picture about the population composition in Skupi as possible, there was an attempt to make a comparative analysis of the graves and the burial rituals with the tomb monuments, the epigraphic and anthropological data. This resulted in divergently different pictures. Domi-nance of the autochthonous element in the manner of burial, stands in oppo-sition to the dominant use of the Latin nominal formula with great influence from the South east in the terms of its onomastics, i.e. ethnically heteroge-neous composition in the terms of anthropology.

However, we can conclude that no matter how big was the influence and the change brought by the Romanisation on the plan of social, cultural and ethnical structure of the indigenous population, it still preserves, in somewhat altered form, its individuality, especially in the burials, which is one of the most conservative processes, but at the same time is one of the basic markers of the ethno-cultural continuity.

62


Ивана Грујић, Опово

КАСНОАНТИЧКА НЕКРОПОЛА НА ЛОКАЛИТЕТУ ДАВИДОВАЦ-ГРАДИШТЕ: ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ

Систематско-заштитним истраживањима на локалитету Давидо-вац- Градиште 2011. године, у организацији Археолошког Института, истраживана је касноантичка некропола. Некропола се налази на брду, са десне стране аутопута. На истраженој површини од 700m², у зони експропријације на новој траси аутопута Е 75, откривено је 58 гробо-ва инхумираних покојника. Гробне конструкције су типа циста гробовa од тегула различите величине и облика. Разликују се два хоризонта са-храњивања: старији- који чине гробне конструкције са покривачем на две воде (гробови G-V и G-XII) и млађи хоризонт- гробне конструкције са равним покривачем или без њега. Оријентација гробова је по правцу запад- исток, са мањим одступањима ка југу и северу, осим гробова старијег хоризонта сахрањивана који су оријентисани приближно севе-розапад- југоисток. Гробови су опљачкани још у античко доба, тако да је археолошки и остеолошки материјал оскудан. Ипак, налази као што су бојни нож- sica, копча за обућу, бронзана минђуша са привеском од жице и фасунгом у којем је била стаклена паста или бисер, привесак у облику крста и два новчића Констанција II (337-361) потврђују старији пагански и млађи христијанизовани хоризонт некрополе и оквирно је датују у II-III односно у другу половину IV и прву половину V века.

Некропола се некада ширила ка југоистоку, низ падину брда ка доли-ни Јужне Мораве, али је тај део уништен приликом изградње регионал-ног пута Ниш- Скопље пресецењем брда. Са леве стране пута простире се некропола спаљених покојника, типа Мала Копашница- Сасе, тако да је евидентно да је југоисточна граница касноантичке некрополе на месту садашњег пута. Границе некрополе ка североистоку и југозападу су откривене, а може се претпоставити њено ширење ка североистоку у дужини од око 1km, ка локалитету Давидовац- Црквиште, где су нађене две касноантичке гробнице на свод, приликом заштитних ископавања 2011. године.

Наведени покретни археолошки материјал, типови гробова, поло-жај некропола уз Via militaris, као и релативно мала удаљеност од ра-нохришћанских епископских центара (Ulpiana, Naisus, Scupi) говоре о једном већем античком и касноантичком насељу, чије је становништво христијанизовано, највероватније, половином IV века.

63


Дејан Радичевић, Филозофски факултет у Београду Катарина Дмитровић, Народни музеј, Чачак

КАСНОАНТИЧКА НЕКРОПОЛА У ЧАЧКУ

У периоду 2001-2007. године на западној периферији Чачака ис-тражена је биритуална некропола опредељена у касноантички период. Укупно је откривена 71 гробна целина, од којих је 51 припадала покој-ницима спаљеним после смрти, док су у 20 гробова покојници били ске-летно сахрањени. Међу гробовима са спаљеним покојницима, у 32 гроба су остаци покојника након кремације похрањени у гробне јаме, док су се у 18 гробова налазили у керамичким урнама. Само у једном случају су остаци спаљеног покојника положени унутар конструкције направљене опека. На основу налаза у гробовима, трајање сахрањивања на некро-поли оквирно се може определити у раздобље од друге половине III до у другу половину IV века. Налази новца показују да је најинтензивније сахрањивање било у раздобљу од владавине прве тетрархије до време-на наследника цара Константина. Током тог периода практикована су оба погребна обреда и то ово гробље чини специфичном, будући да је у то време већ уобичајен прелазак на скелетно сахрањивање. Нарочито је особена касна појава урни. Питање које се намеће тиче се локалне зајед-нице која се овде сахрањивала. Да ли је то аутохтона популација која конзервативно чува своје погребне обичаје или се ради о становништву које је у неком моменту пристигло са стране ?

Јелена Анћелковић, Археолошки институт, БеоградЕмилија Николић, Археолошки институт, Београд

Драгана Рогић, Археолошки институт, Београд

TРАПЕЗНИ ПРЕСЕК ГРОБНИХ КОНСТРУКЦИЈА НА ВИМИ-НАЦИЈУМУ И МОГУЋИ УТИЦАЈИ НА ЊЕГОВ НАСТАНАК

У циљу истраживања трапезних гробних конструкција са Вимина-цијума, потребно је дефинисати неке од геометријских појмова. Постоји честа употреба термина „трапезоидни“ у домаћој литератури, када се описује пресек гроба који у својој основи има трапез. Ова употреба је неправилна и потиче из северноамеричке терминологије. Наиме, трапе-зоид је геометријска фигура различита од трапеза и самим тим пресек, који у својој основи има трапез, а не трапезоид, морамо назвати тра-

64


пезним. Иначе, трапез је четвороугао са две паралелне странице, док трапезоид нема међусобно паралелних страница.

Ова неправилна употреба термина се јавља и у терминологији истра-живача Виминацијума, Милоја Васића и Љубице Зотовић. Међутим, код Михаила Валтровића ниједан од ових термина се не помиње, а у опису оваквих гробова јављају се „стране косо озидане“.

Забуне у употреби ова два термина трају већ вековима. Употреба термина трапез, за коју смо напред рекли да је исправна, је у складу са европском дефиницијом геометријских појмова. Оне су настале из исправног тумачења списа Еуклида, Архимеда и Прокла, још почетком средњег века, док је америчка дефиниција - супротна европској, настала услед погрешног тумачења неких других античких списа током осамна-естог века. Тако оно што се у Европи назива трапез, у Северној Америци се зове трапезоид и обрнуто. Терминологија српског језика је прихвати-ла европску, па зато овакав пресек и називамо трапезним.

Посматрајући неколико очуваних гробова из Виминацијума, може-мо приметити да геометрија њихових трапезних пресека, при којој коси зидови гробова сужавају гробни простор од дна гроба према поклопцу, није зависила само од конструктивних захтева. Међусобно слични уг-лови трапезних пресека гробова и могуће присуство златног пресека у вези са овом геометријском фигуром, дају назнаку постојања симболи-ке. Симболика, заједно са конструкцијом, могла би бити изузетно важна у откривању порекла оваквог гробног облика на Виминацијуму.

Трапез је као геометријска фигура одувек присутан у архитектури и уметности и често је имао симболичку улогу. За гробове оваквог пресе-ка Милоје Васић је тврдио да су карактеристични за Виминацијум, али је ипак покушао да им пронађе аналогије из других епоха и подручја, па самим тим и њихово порекло. У историјском и симболичком контексту, а свакако уз тумачење садржине и елемената осликаних мотива у овак-вим гробним конструкцијама, могуће је да би, у ширем смислу, узори могли бити и Оријенталног порекла.

65


Секција за Средњовековну археологију

Секција за средњовековну археологију (секција, Д. Радичевић)

Мирослав Вујовић, Филозофски Факултет у Београду

О ЈЕДНОМ ОЛОВНОМ ПЕЧАТУ ИЗ БРАНИЧЕВА

Рад је посвећен необјављеноj византијскоj оловној були из средњо-вековне збирке Музеја града Београда. Овај налаз из околине Браничева опредљен је као печат великог дукса - византијског адмирала и царског зета. Датујући га у сам крај XII века аутор даје реконструкцију аверсне представе као и разрешење натписа на реверсу који потврђује атрибу-цију печата. Налаз се може везати за дипломатску и војну преписку у последњим годинама владавине цара Алексија III (1195-1203) и драма-тична збивања која ће као епилог имати пад Цариграда под латинску управу и промену интересне сфере на Балкану.

Татјана Михаиловић, Народни музеј Краљево

НОВА ИСТРАЖИВАЊА СРЕДЊОВЕКОВНИХ НЕКРОПОЛА У ОКОЛИНИ КРАЉЕВА

У реферату ће бити приказани резултати археолошких ископавња три срењовековне некрополе у околини Краљева. Прва је локалитет Пање-вац у селу Чукојевцу у близини ушћа Груже у Зап. Мораву (истраживања 2006.г.), где се разматрају два хоризонта средњовековног сахрањивања и њихово место у историјском контексту. Друге две су лоциране у селу Обрви (истраживања 2010. г.), западно од Краљева ка Чачку, такође у контексту плодене моравске долине. Џиновско гробље припада дубоком средњем веку са масивним монолитним надгробним обележијима, док је Црквина млађа и показује хронолошки континуитет сахрана током дужег периода од бар два века (13-14. век). Само село Обрва се помиње у историјским изворима из периода деспотовине.

66


Драгица Премовић-Алексић, Музеј Рас, Нови Пазар

СРЕДЊОВЕКОВНЕ НЕКРОПОЛЕ У НОВОПАЗАРСКОМ КРАЈУ

Приликом рекогносцирања подручја града Новог Пазара и општина Тутин и Сјеница, забележен је велики број некропола, што само потврђује историјске податке о густини насељености подручја, посебно током средњег века. На свим већим некрополама заступљени су различити типови споменика – од аморфних и грубо притесаних до оних које карактеришу изузетна клесарска остварења.

Карактеристике надгробних споменика са наведеног подручја про-изашле су из специфичног духовног и историјског наслеђа ове, некада престоне области српске државе. Током 17-ог и почетком 19-ог века ово подручје је захваћено великим миграционим кретањима у оквиру Вели-ке сеобе Срба и Првог српског устанка, када је дошло до потпуне про-мене становништва. Новодосељено становништво је затечена гробља назвало именима „грчко“ или „латинско“, са убеђењем да су ту живели Грци или Латини, а то схватање се очувало до данас, без обзира што је одржан континуитет сахрањивања. Некадашњим житељима овог краја посебно се траг губи у селима које је населило исламизирано станов-ништво, које није наставило континуитет коришћења гробаља.

Некада је народ много више поштовао покојнике, па самим тим и њихове гробове, без обзира којој вери или конфесији припадају. Гро-бови, односно споменици се нису скрнавили, уклањали и уништавали. Данас се приликом нових укопа стари споменици склањају, у многим случајевима служе као грађевински материјал, а на великом броју не-кропола напаса се и одмара стока. Многа гробља су урасла у шибље и горостасна дрвета, јер нико на гробљу неће да одсече дрво за своје потребе, нити за огрев. У области старе Рашке сеоске заветне молитве држе се и на гробљима.

Заштита и презентација надгробних споменика са подручја Старе Рашке, односно шире новопазарске територије, насталих у периоду између 13-14. до 18-19. века, полазна су тачка за истраживања која се, у мањем обиму одвијају последње две-три године. На првом месту, на највећим некрополама предузето је чишћење споменика, враћање у пр-вобитни положај и израда техничке докумнетације. Веће некрополе ће бити предложене за стављање под заштиту, а било би неопходно некро-поле изузети из приватног власништва, посебно оних које немају конти-нуитет коришћења до данас.

67


Јулка Кузмановић Цветковић, Музеј Топлице, ПрокупљеТони Чершков, Завод за заштуту споменика културе, Ниш

РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА У ПОРТИ ЦРКВЕ СВ.НИКОЛЕ У КУРШУМЛИЈИ 2011. ГОД.

Отворена су три рова на истоку иза апсиде 19 x 1,5 на СИ 10 x 1,5 и на јужној страни 3 x 7 m. Циљ ових истраживања је био да се пронађу остаци оградног зида првобитне порте. Наравно да нисмо наишли на остатке тих зидова али смо зато овим истраживањима употунили слику о некрополи која је овде била све до прве половине двадесетог века. На-лази новца Манојла I Комнена, Краља Милутина и цара Душана потврда су постојања овог комплекса у XII и XIII веку.

Најзинимљивији налаз везан је за откриће масовне гробнице у којој су сахрањене одсечене главе ослободица Куршумлије у ратовима за ос-лобођење од Турака 1877. и 1878. год. Нађено је 38 лобања у два нивоа у редовима од 2 – 3 лобање као и гроб једног покојника без главе. Потврду да смо нашли место страдања ових јунака из 1878. открио нам је текст Димитрија Мите Петровића чији је оригиналан назив Опис борби на Јавору и Топлиц за време рата 1876, 1877. и 1878. године. Овај текст је завештала његова ћерка Љубица Луковић Петровић 1977. год. Архиву Србије.

Дејан Булић, Историјски институт Београд

СРЕДЊОВЕКОВНО УТВРЂЕЊЕ ГРАДИНА- ТРЕШЊЕВИЦА КОД ИВАЊИЦЕ

Истраживања Градине – Трешњевица, код Ивањице обављена су у

два наврата 2006. и 2008 године. Градина, непознатог првобитног име-на, са три стране је заштићена меандром реке Моравицеа и пружа јој изузетан стратешки положај, одакле се могao контролисати важан кому-никацијски правац који је водио од Ужица до Сјенице и шири простор Жупе Моравице. На самом врху утврђења су остаци централног објекта, а неколико метара ниже је мања црквица из 1811. године посвећена Св. Илији, подигнута на старијим темељима.

На некадашњу фортификацију указујуе пронађени остаци бе-дема који су у појединим партијама били високи и до неколико метара, као и истражена кружна кула. По први пут на простору средњовековне

68


Србије пронађени су уломци архајске мајолике. Начин градње бедема уз употребу сантрача и пронађени керамички материјал указују на дру-гу половину 14. столеће. Налази праисторијске грнчарије у подножју утврђења проширују значај локалитета на неколико епоха.

Дејан Радичевић, Филозофски факултет у БеоградуАна Цицовић, Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац

АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НА РУДНИКУ У 2011. ГОД.

Као и претходне две године, током лета 2011 на планини Рудник настављена су археолошка истраживања. Ископавана су сва три локали-тета на којима су истраживања раније започета. На локалитету Дрење – Стационар настављено је са дефинисањем велике грађевине откривене још 2009. године. Досадашња истраживања указују на њену профану намену, али свакако не за становање. Сасвим прихватљивом чини се мо-гућност да би се могло радити о објекту јавног карактера у коме су се могли обављати послови од општег значаја за живот средњовековног Рудника.

Наставак ископавања на локалитету Дрење-Имање Никића такође је показао да се ради и ту ради о остацима профаног објеката, опет по свој прилици посебне намене. Наиме, ради се о грађевини чија је унутра-шњост била осликана фрескама, што указује на њен репрезентативни карактер.

Остаци цркве на локалитету Маџарско брдо истражени су у целини. Ради се о једнобродној цркви са полукружном апсидом на истоку, зида-ном ломљеним каменом. Унутрашње димензије брода износе 6,50 x 3,70 м. Њен западни део је коришћен је за сахрањивање малог броја покој-ника, који су ту могућност највероватније стекли по ктиторском праву.

Након три истраживачке кампање постаје све јасније да простору између изворног дела Златарице и јужних падина Мале Кеље био од посебног значаја у позном средњем веку и свакако се мора узети у обзир при разматрању убикације средњовековног Рудника.

69


Војкан Милутиновић, Завод за заштиту споменика културе КраљевоМарија Марић, Завод за заштиту споменика културе Краљево

ТЕРИТОРИЈАЛНО РАЗГРАНИЧЕЊЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЖУПЕ ЈЕХОШАНИЦЕ

Идеја за студијом о жупи Јехошаници наметнула се приликом спре-мања рада о заштитним археолошким истраживањима цркве Св. Недеље у селу Боће (оп. Рашка). При покушају да одредимо положај цркве у средњовековним територијалним оквирима, наишли смо на проблем не-дефинисаних граница жупе Јехошанице и осталих граничних жупа, од-носно касније нахије Брвеник из периода османске доминације. Оскуд-ност истовремених извора који се тичу ове проблематике, изискивала је темељни рад на истраживању дефтера с почетка османске владавине, уз систематско рекогносцирање области Јошаничке Бање. Иако веома про-блематично, разграничење је урађено ревидирањем постојећих ставова о простирању суседних жупа. Картирањем утврђења, насеља, цркава, некропола и рударско-металуршких активности у долинама Јошанице, Гокчаничке и Планске реке, приказана је археолошка слика жупе Јехо-шанице у средњем веку. Резултати до којих се дошло представљају нови-ну у истраживању ове жупе те заслужују да буду изложени у посебном раду. Дефинисана територија лежи на тлу богатом рудама племенитих метала који су условљавали тип и систем организације насеља. Границе су провераване математичким методама помоћу симулације видљиво-сти из утврђења и добијени резултати показују подударност.

70


Секција за БиоархеологијуБиоархеологија на Балкану – биланс и перспективе

(сесија, Н. Миладиновић-Радмиловић и С. Витезовић)

Наташа Миладиновић-Радмиловић, Археолошки институт, БеоградСелена Витезовић, Археолошки институт, Београд

БИОАРХЕОЛОГИЈА НА БАЛКАНУ – БИЛАНС И ПЕРСПЕКТИВЕ

Савремена археологија не може се замислити без различитих интер-дисциплинарних, специјалистичких студија. Развој студија посвећених биљним, животињским или људским остацима са археолошких нала-зишта, студија посвећених геолошким условима на неком археолошком локалитету, анализе материјала, итд., у великој мери зависе од разли-читих, археолошких и не-археолошких фактора. Недостатак финан-сијских средстава често их ограничава, али се дешава и да се оваква истраживања, као репрезентативна и привлачна, ставе у први план зарад обезбеђивања наставка финансирања, а да се занемари целовито посма-трање неког археолошког проблема. Исто тако, преовлађујућа теоријска парадигма у неком периоду, као и циљеви истраживања неког одређеног локалитета у великој мери могу утицати на то да се одређене специја-листичке студије фаворизују или оставе по страни. У уводном раду се-сије на тему проучавања везаних за биоархеологију на Балкану, биће дат кратак преглед досадашњих истраживања, са посебним на проблеме у досадашњем раду.

Наташа Миладиновић-Радмиловић, Археолошки институт, Београд

МЕТОДОЛОГИЈА АНТРОПОЛОШКЕ ОБРАДЕ ИНХУМИРАНИХ КОШТАНИХ ОСТАТАКА

Инхумација је, за разлику од инцинерације, најстарији и најраспрос-трањенији начин сахрањивања. Под инхумацијом (лат. humus – земља, тло; нлат. inhumation – укоп, укопавање, сахрањивање, сахрана) се под-разумева укопавање људског тела у тло. Инхумација се среће у свим пра-историјским и историјским раздобљима и готово да не постоји епоха

71


или култура у којој је изглед гробова био једнообразан. Тело је могло бити положено директно у гробну раку, или претходно положено у сар-кофаг или ковчег, или смештено у одговарајућу гробну конструкцију од опека или камена. Облици гробова, оријентација и положај тела зави-сили су од карактера културе којој припадају, погребног ритуала, као и друштвеног статуса „покојника“. Термин скелетно сахрањивање који се у нашој литератури одомаћио као синоним за инхумацију, није наро-чито примерен јер асоцира на секундарно сахрањивање декарнираног скелета.

При ископавању инхумираних остатака примењују се стандардне ар-хеолошке методе. Археологија би требало да има исту садржајну и мето-долошку обавезу како према комплетно очуваним скелетима, тако и пре-ма фрагментованим коштаним остацима, да их сачува за антрополошку обраду, без обзира на присуство остатака материјалне културе или не, и независно из ког праисторијског или историјског периода они потицали.

Циљ овог реферата је покушај да се заустави више деценијска небри-га за овакву врсту налаза, да се укаже на начин ископавања, депоновања, транспорта, прања и документовања инхумираних гробних садржаја, као и на проблеме са којима се срећу антрополози у раду са скелетним остацима. Потребно је скренути пажњу истраживачима на антропо-лошки релеватне податке са самих археолошких ископавања на основу којих ће се омогућити што потпунија интерпретација одређене некропо-ле, односно појединачне сахране, и реконструкција погребних обичаја. Тим поводом смо у Археолошком институту у Београду израдили нове гробне и антрополошке записнике како за дечије, тако и за јувенилне и одрасле индивидуе (посебно за спаљене и инхумиране индивидуе).

Предраг Радовић, Народни музеј Краљево

ОСТЕОЛОШКИ МАТЕРИЈАЛ У МУЗЕЈСКОМ КОНТЕКСТУ: ПРИМЕР НАРОДНОГ МУЗЕЈА У КРАЉЕВУ

Људски скелетни остаци чине врло специфичан тип материјала који се може затећи у музејском контексту. Археолошка ископавања (посебно некропола) која обављају музејске институције често резултују великим бројем скелета варијабилног стања очуваности. С обзиром да у највећем броју музејских институција нема стручњака на пољу физичке антро-пологије, овај материјал често бива занемарен наспрам археолошких остатака материјане културе. Од инициjалног одлагања остеолошког

72


материјала у музејски депо па до његове биоархеолошке анализе често прође и по неколико деценија, а многе антрополошке серије на жалост никада и не дочекају адекватан третман. Због неадекватних услова чу-вања губи се велики број драгоцених морфолошких података. Имајући у виду константни напредак методологије биоархеолошких истраживања и заштитну функцију музејских институција, као важан задатак се на-меће адекватна рестаурација и чување скелетног материјала. Скелете у музејима треба учинити лако доступним за данашње истраживаче и сачувати га за будуће генерације истраживача. Стога тема представља кратак осврт на третман људских скелетних остатака у музејским ин-ституцијама у Србији, на примеру Народног Музеја у Краљеву. Биће размотрено стање остеолошког материјала у музејима, као и практичне процедуре које имају за циљ побољшање тог стања.

Ксенија Ђукић, Лабораторија за антропологију, Институт за анатомију, Медицински факултет, Универзитет у Београду

МЕДИЦИНСКИ ИМИЏИНГ У АНТРОПОЛОШКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА

Примена медицинског имиџинга у антрополошким истраживањи-ма подразумева: конвенционалну радиографију, ортопан томографију (OPT), компјутеризовану томографију (CT), микро компјутеризовану томографију (micro-CT), магнетну резонанцу (MRI) и микроскопске ме-тоде.

Конвенционална радиографија ради на принципу различите ап-сорпције X-зрака приликом њиховог проласка кроз коштано ткиво и даје слику која приказује кости у две димензије. Уколико сумњамо на неку патолошку промену у кости радиографија може да нам прикаже локализацију, облик, величину и границе патолошке лезије, односно, њене релације са околним коштаним структурама. OPT ради на слич-ном принципу као и конвенционална радиографија и пружа могућност дијагностиковања патолошких промена у вилицама као и приказивање стадијума формирања зуба који се користе за одређивање индивидуал-не старости дечијих и јувенилних индивидуа. За разлику од конвенци-оналне радиографије, CT омогућава издвајање једног слоја ткива при чему се он приказује издвојено од слојева који су испред и иза њега уз могућност да се раван приказивања може мењати зависно од потре-бе испитивања. Слика добијена овом методом је у бољој резолуцији и

73


постоји могућност 3D реконструкције. Micro-CT служи ѕа испитивање коштане микро-архитектуре у микрометарској резолуцији, и опремљена је софтвером који омогућава морфометрију и 3D реконструкцију.

Будући да се принцип рада заснива на апсорбовању и емитовању радиофреквентних таласа из језгра водоника када се нађу у јаком маг-нетном пољу, MRI није индикована ако су предмет истраживања архео-лошке суве кости.

У испитивању структуре скелетног материјала из археолошког кон-текста користе се и микроскопске технике, традиционалне као што су: конвенционална светлосна и поларизациона микроскопија, као и напредне микроскопске методе попут скенинг електронске микроско-пије и микроскопије атомских сила. Зависно од саме микроскопије, припрема узорка може обухватити поступке сечења, декалцификације, калупљења, полирања и бојења. Примена микроскопских метода је ко-рисна у испитивању старосних и полних разлика у коштаној глеђи, као и дијагностици патолошких промена на костима. Такође, микроскопске методе могу бити веома корисне када истраживачи имају дилему да ли су кости хуманог или животињског порекла.

Предраг Радовић, Народни музеј Краљево

НОВИ РЕЗУЛТАТИ АНТРОПОЛОШКЕ АНАЛИЗЕ ИНХУМИРАНИХ СКЕЛЕТНИХ ОСТАТАКА СА

АНТИЧКЕ НЕКРОПОЛЕ ЛАНИШТЕ КОД БАЉЕВЦА

Биће презентовани резултати физичко-антрополошке анализе инху-мираних скелетних остатака пореклом из 12 гробова, откривених при-ликом археолошких ископавања 2001. и 2002. на античкој некрополи Ланиште покрај Баљевца (општина Рашка). Археолошки подаци датују ове инхумације у IV век. Извршена је анализа пола и старости, зуба, палеопатолошких промена, епигенетских варијација, Забележена је очу-ваност скелетних елемената и обављена су мерења, а тамо где је било могуће констатована је телесна висина и обављена је анализа мишић-но-скелетних маркера стреса. Анализирани су скелети из 12 гробова и констатовано је да скелети припадају деци (гроб бр. 6 и двојни гроб бр. 11), жени субадултног узраста (гроб бр. 5), трима одраслим женама (гро-бови бр. 3, 4 и 10) и петорици одраслих мушкарца (гробови бр. 1, 2 (?), 7, 12 (?) и 14). На зубима је утврђена абразија, пародонтoпатија, периа-пикални абцеси, каријес, антемортални губитак зуба, хипоплазија, хи-

74


подонција, impactio dentis, rotatio dentis. Палеопатолошком анализом су констатовани остеоартритис, остеопороза, компресиона фрактура и фу-зија торакалних пршљенова, спондилолиза, девијација назалног септу-ма, сribra orbitalia и краниосиностоза сагиталне сутуре. Уочена је ретка епигенетска варијација у виду велике брегматске кости у комбинацији са метопском сутуром.

Јелена Јовановић, Лабораторија за биоархеологију, Филозофски факултет у Београду

ФИЗИЧКЕ АКТИВНОСТИ АНТИЧКИХ СТАНОВНИКА РЕМЕСИЈАНЕ

Током заштитних археолошких истраживања 2011. године на лока-литету Гладно поље у Ремесијани, истражен је 51 гроб у којима је било сахрањено 27 деце и 32 одрасле индивидуе. Антрополошка анализа под-разумевала је и посматрање трагова мишићно-скелетних маркера стреса, на основу којих је могуће реконструисати моделе физичких активности људи. На основу маркера окупационог стреса не може се тачно прецизи-рати о којој се делатности конкретно ради, али се могу утврдити модели активности. Ово истраживање обухватило је 27 одраслих индивидуа, на којима је било могуће посматрати мишићно скелетне маркере стреса. Ради се о 13 мушкараца и 14 жена, на којима је анализирано 27 места припоја, 16 на горњим и 11 на доњим удовима. Интензитет припоја обе-лежаван је помоћу скале у којој су трагови припоја рангирани од 0 (када не постоји траг на месту припоја) до 6 (када се услед снажног припоја појављују и лезије). Циљ истраживања је анализа модела активности и њиховог интензитета како би се тестирало постојање полне поделе рада. Резултати истраживања показују какви модели физичких активности су постојали међу античким становницима Ремесијане. Такође, констато-вано је и да је један број мушкараца обављао изразито тешке физичке активности што је довело до појаве великог броја лезија и деформација, посебно на костима горњих удова.

75


Неда Димовски, Градски музеј Суботица

OS ZYGOMATICUM BIPARTITUM НА ЛОБАЊАМА СА ПОЗНО-СРЕДЊОВЕКОВНОГ НАЛАЗИШТА МАНАСТИРИШТЕ У МАЈДАНУ

Os zygomaticum bipartitum представља морфолошку варијанту када је зигоматична кост подељена хоризонталним антеро-постериорним ша-вом на два дела, обично на мању доњу и већу горњу површину. Постоје и други облици подељености зигоматичне кости, као што је присуство некомплетно формираног шава, док потпуна подељеност може подразу-мевати шав на фронталном наставку и коси или мултипли шав.

Узрок настанка os zygomaticum partitum обично се везује за изоста-нак фузије осификационих центара из којих зигоматична кост настаје, иако постоје опречна мишљења аутора о њиховом броју. Не постоји функционални значај ове варијанте било да се ради о комплетној или не-комплетној подели зигоматичне кости, као што нису уочене статистички значајне разлике у односу на пол и старост, нити разлике у већој учест-алости на одређеној страни код унилатералне појаве.

Студија Ханихаре и његови сарадници, са најпотпунијим прегледом учесталости дистрибуције os zygomaticum bipartitum на основу остео-лошких налаза из целог света, показала је значајност праћења варијанте постулиравши њено генетско порекло на основу изведих резултата ис-траживања о могућности постојања регионалне промене у учесталости варијанте независно од утицаја животног стила и фактора окружења. До-бијени општи распон учесталости варијација за os zygomaticum bipartitum је низак (2%), али је јасно истакнута разлика између источне Азије (где је учесталност појаве највећа 1,9%) и других региона (0–0,67%).

Уочени парцијални (билатерално) и комплетни (билатерално) шав на зигоматичним костима код две индивидуе са позносредњовековног налазишта Манастириште у Мајдану иницирали су испитивање учес-талности варијанте. Посматрани севернобанатски узорак се састоји од три гупе дефинисане археолошким контекстом налаза: лобање из гроб-них целина, лобање из јама или група костију које представљају старије поремећене гробне целине и спорадични налази зигоматичних костију. Присутво варијанте је бележено на 616 зигоматичних костију одраслих и 169 костију дечјих индивидуа и адолесцената.

Укупна учесталост на посматраном узорку (0,48 %, 3/616) не разли-кује се од европског узорка, представљеног у студији Ханихаре и њег-вих сарадника, и ниска је у односу на источне делове Старог Света. Код дечјих индивидуа и адолесцената испитивана варијанта није уочена.

76


Осим што да сада у Србији није документован налаз os zygomaticum partitum, регионални значај посматране варијанте се огледа и у имплика-цији о присуству источно-азијских елемената у структури становништва који стижу са најездом Монгола, а након тога и доласком Кумана којих пре XIII века није било на територији северног Баната.

Алекса Јановић, Лабораторија за Антропологију, Институт за анатомију, Медицински факултет, Београд

САВРЕМЕНА МЕТОДОЛОГИЈА У ПРОУЧАВАЊУ СПАЉЕНИХ СКЕЛЕТНИХ ОСТАТАКА

Инцинерација представља динамичан процес током којег чиниоци неопходни за њено започињање и одржавање (кисеоник, температу-ра, гориво, и хемијске реакције оксидације) варирају у интензитету, доступности и трајању. Управо ова чињеница утиче на поузданост антрополошке анализе спаљених скелетних остатака, посебно када су у питању температура ломаче и реконструкција положаја покојника у моменту спаљивања. У протекле три деценије начињен је значајан по-мак у методологији проучавања спаљених скелетних остатака у циљу разрешења ових дилема. Поред макроскопских промена и промена микроструктуре кости, аутори су своје интересовање проширили и на хемијске промене, промене кристалне структуре кости, и могућност генетских анализа спаљених костију. Студије указују на постојање одређених правилности које се огледају у: начину грчења мишића током спаљивања, промени боје костију и специфичности пуцања ко-штаног кортекса. Одступање од ових правилности може да укаже на положај покојника током спаљивања, као и на манипулације његовим телом пре спаљивања, нпр. уклањање меких ткива. Током спаљивања дешавају се промене на свим хијерархијским нивоима коштане грађе, које су карактеристичне за одређени опсег температуре. Осим проме-на у боји и макроскопском изгледу костију, нарушава се и могућност разликовања основних елемената микроструктурне грађе кости, што није у корелацији са променама које се могу видети на површини кос-ти. На нанометарском нивоу кристали хидроксил-апатита мењају своју величину и морфологију на температури већој од 600°С. У хемијском погледу, релативан раст концентрације елемената током спаљивања су показали калцијум, фосфор и стронцијум. Процес спаљивања не утиче значајно на концентрације радиоактивних изотопа угљеника, који чак

77


постају много отпорнији на дијагенетске промене него код инхумира-них костију.

Поменути резултати чине анализу спаљених скелетних остатака потпунијом и интерпретацију налаза поузданијом, али треба имати на уму да сваки од ових критеријума није довољно специфичан уколико се ко-ристи изоловано. Стога се најбољи резултати у анализи спаљених скелет-них остатака се постижу комбиновањем различитих савремених метода.

Драгана Филиповић, free-lance археоботаничар, Београд

ДОПРИНОС ЕТНОГРАФИЈЕ АРХЕОБОТАНИЦИ (И АРХЕОЛО-ГИЈИ) – ПРИМЕР ЧАТАЛ ХИЈИКА, ЦЕНТРАЛНА АНАДОЛИЈА

Приликом анализе и интерпретације биљних остатака са археолош-ких локалитета археоботаничари веома често користе етнографска за-пажања као извор корисних података и аналогија. Тако, рецимо, за про-учавање почетака и развоја пољопривреде веома су значајни подаци о животу „традиционалних“ људских заједница у којима су дневне актив-ности махом везане за проналажење односно одржавање извора хране.

Пољопривредна производња је у неолитским заједницама, попут оне која је настањивала Чатал Хијик, заузимала централно место и у великој мери одређивала друге аспекте живота. Припрема земље за сетву, избор биљних врста, сејање, одржавање усева, жетва, припрема пољопривред-них производа за употребу и њихово складиштење, конзумација хране - процеси су које су у потпуности диктирали како организацију радне сна-ге и активности током године, тако и величину домаћинства и заједнице, па и тип архитектуре и предмета за свакодневну употребу, док су често имали своје место у духовној сфери и симболичком изразу. Подаци до-бијени археолошким ископавањима омогућавају делимичну реконструк-цију пољопривредних и других активности у вези са употребом биљака у прошлости. Етнографска запажања, иако нису директни показатељи начина живота у прошлости, могу да пруже основ за интерпретацију појединих археолошких налаза (нпр. објасне функцију алатки, намену структура, сврху активности) и тако употпуне „археолошку слику“.

Од раније је познато да се у појединим, руралним деловима Ана-долије и дан данас гаје древне пољопривредне врсте (нпр. једнозрна и двозрна пшеница) уз коришћење техника и метода које вероватно вуку корене још из неолита. Једна таква област налази се у оквиру покраји-не Кастамону у северној Турској; тим археоботаничара ангажован на

78


локалитету Чатал Хијик посетио је неколико села у овој области и при-купио информације о пољопривредним активностима у оквиру и изван насеља, о избору гајених врстама и техникама обраде земље, о смештају пољопривредних производа и њиховој припреми и конзумацији, као и о организацији рада и других аспеката живота у односу на захтеве пољопривредне производње, и све значајнијој улози механизације у производном процесу. Овај рад даје упоредну слику археолошких и од-говарајућих етнографских елемената и коментарише значај изучавања савремених пољопривредних заједница за археолошку реконструкцију.

Ђурђа Обрадовић, Археолошки институт, Београд

О СКЛАДИШТЕЊУ БИЉНЕ ХРАНЕ У СТАРИЈЕМ НЕОЛИТУ: НОВИ ПОДАЦИ СА НАЛАЗИШТА СЛАТИНА – ТУРСКА

ЧЕСМА У ДРЕНОВЦУ

У контексту старијенеолитског слоја на налазишту Слатина – Тур-ска чесма у Дреновцу откривена је већа количина угљенисаног семења махунарки. Биљни остаци су нађени у оквиру површине са запеченом земљом и једном већом каменом плочом. Контекст није у целости де-финисан јер је површином ископа обухваћен само део целине, која за-лази у северозападни AD профил сонде. Међутим, након извршене ар-хеоботаничке анализе, на основу количине и састава биљних остатака може се закључити да је реч о месту за складиштење хране – махунар-ки. Присуство семена пшенице и јечма у узорцима, може указати и на складиштење житарица у непосредној билизини, што ће бити проверено будућим ископавањима.

Овај контекст за сада представља јединствен налаз на централном Балкану, где је регистровано само складиштење житарица на млађенео-литским налазиштима. Међутим, ако посматрамо шире подручје југоис-точне Европе, овај налаз не представља изоловану појаву с обзиром да је складиштење махунарки забележено на старијнеолитским локалите-тима у суседној Бугарској.

79


Драгана Филиповић, free-lance археоботаничар, Београд

ИСХРАНА И ПОЉОПРИВРЕДА НА ЛОКАЛИТЕТУ ВИНЧА-БЕЛО БРДО – ДОСАДАШЊИ РЕЗУЛТАТИ И

ПЕРСПЕКТИВЕ ЗА ДАЉА ИСТРАЖИВАЊА

Делимична реконструкција употребе биљака и пољопривредних де-латности на локалитету Винча-Бело Брдо заснива се на анализи макро-ботаничких остатака (семена, плодова, љуски, коштица и др.) издвоје-них путем флотације која се на налазишту практикује (с прекидима) почев од 2001. године. У око 80 обрађених флотационих узорака из „горњих“ слојева насеља откривени су остаци близу 40 биљних врста и породица, међу којима доминирају житарице и махунарке, док рела-тивно честе налазе представљају лан, дрењина, дивља крушка, и коро-ви који прате усеве. Широк спектар гајених врста и њихова количина упућују на значајну улогу пољопривреде (уз сточарство, лов и риболов) у обезбеђивању хране.

На основу типа остатака житарица и коровских врста чини се да су у насељу углавном чувани полуочишћени или очишћени пољопривред-ни производи спремни за употребу, док су нејестиви делови житарица (плева и слама) коришћени нпр. као додатак грађевинском материјалу (лепу). Сетва је вероватно обављана у јесен, а могуће је и да је прак-тикована ротација усева и/или комбиновање пољопривредних култура. На основу досадашњих археоботаничких резултата не може се утвр-дити интензитет и обим пољопривредне производње на Винчи, као ни евентуална примена разних ратарских техника (припрема земљишта за сетву, уклањање корова током развоја култура, ђубрење), те би даљи рад требало усмерити на изучавање ових и других аспеката земљорадничке делатности у овом дуготрајном насељу.

Ивана Живаљевић, Лабораторија за биоархеологију, Филозофски факултет у Београду

ЖИВОТИЊЕ ИЗМЕЂУ ПРИРОДЕ И КУЛТУРЕ: ПРИЧА О АРХЕОЗООЛОГИЈИ

Идеја овог предавања је да кроз причу о археозоологији прикаже промене у перцепцији природе и културе, перцепцији животиња као ор-ганизама који у потпуности припадају домену природе (за разлику од

80


људи који своју природу ‘надограђују’ културом), као и да прикаже како су овакве перцепције формирале археозоолошку дисциплину и утицале на њен положај у оквиру археологије. Животињски остаци (кости, зуби, рогови, крљушт, љуштуре...) скоро по правилу представљају једне од најчешћих налаза на археолошким налазиштима; међутим, пажња која им је придавана у археолошкој анализи и интерпретцији је у великој мери зависила од доминантних парадигми у науци. Са појавом ‘Нове’ или процесне парадигме у археологији и истовременим развојем архео-зоологије, овакви налази постали су предмет проучавања и важан ‘кључ’ за разумевање питања исхране, економије и стратегија опстанка у про-шлости. Стриктна подела између природних и хуманистичких наука (настала као последица ширег модернистичког наратива о дихотомији природе и културе) подразумевала је да се животињским остацима могу бавити искључиво специјализовани стручњаци (биолози, ветеринари), те да животињске остатке треба посматрати, проучавати и публиковати одвојено од студија о архитектури, скулптурама и фигуринама, алаткама и другим артефактима. Тако су археозоолошки извештаји дуго времена представљали тек неку врсту ‘додатка’ у археолошким публикацијама (у виду спискова животињских врста и квантификације њихових остатака) и ретко су играли већу улогу у интерпретацији. Са сменом парадигми коју доноси пост-процесна археологија, фокус истраживања се преба-цио са економских и функционалистичких објашњења друштвених поја-ва на проучавање утицаја културе у обликовању људског понашања и вредности. Социјалне теорије културног конструктивизма указују да су концепти ‘људскости’ и ‘анималности’ обликовани кроз културу и про-извод дискурса, али у том процесу често игноришу остеолошке анализе људских и животињских остатака. Иако се на први поглед може чинити да су студије културног конструктивизма и позитивистички научни ме-тод на коме почива остеологија међусобно искључиви и непомирљиви у савременој археологији, њихова интеграција може пружити комплет-нију слику о улози животиња у обликовању људског доживљаја света, о значењима која се придају животињама, као и о самој природи граница између људи и животиња у различитим културним контекстима.

81


Јелена Б. Булатовић, Лабораторија за биоархеологију, Филозофски факултет у Београду

ЕКСПЛОАТАЦИЈА ОВЦЕ И КОЗЕ У КАСНОМ НЕОЛИТУ И ЕНЕОЛИТУ НА ПОДРУЧЈУ ЦЕНТРАЛНОГ БАЛКАНА НА

ПРИМЕРИМА НАЛАЗИШТA ВИТКОВО И БУБАЊ

Овца и коза припитомљене су на територији југозападне Азије пре око 10.000 година. На подручју централног Балкана појављују се у склопу „неолитског пакета“. На основу досадашњих истраживања сма-тра се да су се у неолиту углавном гајиле због експлоатације меса, а да од енеолита и бронзаног доба почињу да се гаје и због експлоатације млека и вуне. Другачије стратегије гајења овце и козе – због меса, мле-ка или вуне, одражавају се различито на старосну и полну структуру. У циљу уочавања сличности и/или разлика у стратегијама гајења овце и козе у касном неолиту и енеолиту на подручју централног Балкана извршено је поређење старосних профила ових врста на каснонеолит-ском налазишту Витково и енеолитском налазишту Бубањ. Ова два на-лазишта погодна су за поређење и због тога што су и на једном и на другом, овца и коза економски најзначајније гајене врсте животиња. Анализа старосних профила показала је да се стратегија гајења овце и козе на Виткову разликује од оне практиковане на Бубњу. На Виткову овца и коза гајене су првенствено због експлоатације меса, док је на Бубњу њихово гајење поред експлоатације меса било делом усмерено и на експлоатацију млека.

Ивана Стојановић, Археолошки институт, Београд

ДРУШТВЕНИ И ЕКОНОМСКИ АСПЕКТ ОДНОСА ЉУДИ И ЖИВОТИЊА НА ПРИМЕРУ ДВА СПЕЦИФИЧНА КОНТЕКСТА

СА ЛОКАЛИТЕТА СЛАТИНА - ТУРСКА ЧЕСМА

Приликом ископавања 2011. године на неолитском налазишту Слати-на-Турска чесма у Дреновцу код Параћина откривена су два специфична фаунистичка контекста која због својих карактеристика и хронолошког опредељења заслужују посебну пажњу. Ради се о концентрацијама жи-вотињских костију које се везују за старијенеолитско насеље старчевач-ког културног круга.

82


У једној целини пронађен је скуп феталних костију средње крупних сисара. Примарном анализом утврђено је да се ради о пет јединки овце/козе. С обзиром на то да су ове кости, иако фрагилне, одлично очуване и да су пронађени готово сви скелетни елементи, може се закључити да се ради о целим јединкама, које су заједно спаковане и пажљиво похрањене на одређено место. Друга целина специфична је по великом броју вилица овце/козе, које су пронађене на релативно малој површини, са деловима посткранијалног скелета исте врсте. Такође, у истом контексту нађено је и неколико концентрација речних шкољки и пужева, заједно са остацима риба, који указују на то да су становници овог насеља у старијем неолиту, поред узгајања овце/козе, експлоатисали и речне ресурсе.

Будући да за старији неолит централног Балкана располажемо скромним археозоолошким подацима, анализа фаунистичких целина из старчевачког насеља у Дреновцу представља значајан допринос истра-живању односа људи према животињама у овом периоду, како са еко-номског, тако и са друштвеног аспекта.

Соња Вуковић, Лабораторија за биоархеологију, Филозофски факултет у Београду

ОСТАЦИ КАМИЛА ИЗ ВИМИНАЦИЈУМА

Археозоолошким истраживањима римских локалитета широм Цар-ства откривен је мањи број костију камила. На територији Србије, ос-таци камила пронађени су у Сирмијуму, Виминацијуму, у вили рустици на локалитету „Врањ“ код Гомолаве и на локалитету „Давидовац-Гра-диште“. На основу историјских извора и античких представа познато је да су камиле биле саставни део војних јединица на истоку, да су ко-ришћене као товарне животиње, а постоје и текстови који описују ками-ле као учеснике римских спектакала.

У овом раду представљени су остаци камила, који су пронађени то-ком археолошких истраживања Виминацијума. На простору амфитеатра пронађено је 16 костију и један фрагментовани скелет камиле, док је у оквиру депоније на источној некрополи пронађена једна кост. Сви нала-зи камила су на основу покретних археолошких налаза датовани у кас-ноантички период, односно у период од краја III до краја IV века. Мор-фометријском анализом потврђено је присуство једногрбих и двогрбих камила, као и њихових хибрида. Поред налаза скелета камиле у оквиру арене виминацијумског амфитеатра, који је јединствен на територији

83


римског царства, издваја се и први вратни пршљен, са оштећењем нас-талим услед поготка листоликом стрелом.

Будући да су камиле углавном проналажене на локалитетима, који су се налазили уз главне путеве (као што је и Виминацијум), може се претпоставити да су оне углавном коришћене као товарне животиње. Посуде, пронађене у касноантичким хоризонтима на налазиштима про-винције Прве Мезије, у којима су преношени различити производи са обала Црног мора, из Мале Азије и Северне Африке, могле су стићи на ове просторе караванима, у оквиру којих су могле да буду и камиле. Ка-миле су, као товарне животиње, осим у цивилне, могле служити и у вој-не сврхе. Трагови ножева и сатара на дугим костима указују на употребу меса ових животиња у исхрани. Пошто налази камила из Виминацијума потичу из периода када амфитеатар више није био у функцији, не може се претпоставити да су оне учествовале у спектаклима. Већа заступље-ност камила у фауни Виминацијума, у односу на већину других локали-тета широм царства указује на интензивнију употребу ових животиња у римским провинцијама на територији Србије.

Corneliu Beldiman, “Dimitrie Cantemir” Christian University of Bucharest, Faculty of History, Romania

MANUFACTURE OF MESOLITHIC BONE ARROW HEADS AT THE IRON GATES OF THE DANUBE, ROMANIA.

SOME CONSIDERATIONS

The Mesolithic in the south-western regions of Romania, around the Iron Gates of the Danube and the immediately adjacent area (mid-10th millennium – mid-to-second half 8th millennium BP; end of the Pre-Boreal phase, to the Boreal and the beginning of the Atlantic phase), is archeologically associated with the Schela Cladovei culture. The left bank of the Danube is a peripheral area, marking the North-Eastern limits of this Mesolithic culture that seems to have spread over a large area including the north-western regions of the Balkan Peninsula (the present-day territory of Montenegro and Serbia; see the well-known sites from Lepenski Vir (levels I-II), Padina, Vlasać, Crvena Stijena, etc.). Currently, the repertoire of discoveries from Romania includes eight sites situated along a 150 km long stretch of land including the Iron Gates, on the first left terrace, and on some islands in the Danube, from Pesc-ari (up-stream) to Ostrovul Mare (down-stream). The Schela Cladovei people were organised in small communities of hunter-gatherers and fishermen who

84


had domesticated the dog and used the bow and arrow. They are traditionally thought to have lived in seasonal settlements, which were preferred places for hunting and fishing. Their architecture is represented by semi-subterranean or surface dwellings with rectangular or oval hearths represent. For the sites belonging to the Schela Cladovei culture from the left bank of the Danube, we should also mention the existence of funerary complexes (inhumation burials) present at some sites (most of them - more than 50 -, at the epon-ymous site itself). This paper offers a synthesis of the systematic analysis of 25 arrow heads made of fragments of long bones of cattle and red deer. The artefacts were recovered between 1960 and 1980 during extensive field research from four open-air sites: Ostrovul Banului (2), Ostrovul Corbului (1), Ostrovul Mare - Km 873 (4) and Schela Cladovei (18). They come both from isolated discoveries and from graves. In order to classify the objects, we take into account the morphology of the section of the proximal part (oval, sub-oval and convex to concave, triangular and rectangular). Hence we can define five types of projectile points. The stages of the manufacturing chain and its use-wear traces were determined by using the low-power microscope analysis. The fact that the artefacts were discovered in situ (spectacularly inserted in anatomic pieces like calvaria, vertebra, femur), provided us the unique opportunity to study some cases of extreme internal violence in the Schela Cladovei culture communities, to compare the use-wear traces in a clear context and to estimate the parameters and efficiency of the bow used by the Mesolithic people from this area. The traces of manufacturing showed the use of different techniques of débitage and façonnage: splitting and trans-verse sawing; intense longitudinal scraping; superficial sawing in order to obtain oblique and transverse grooves that allowed a better axial fixing by binding the arrow head in the wooden haft. There is no clear evidence for the employment of adhesive-like substances. Fractured pieces (proximal parts) suggest the current extraction of the damaged arrow heads from hafts in order to fix a new fully functional one; because of the significantly reduced length, we may assume that some of them are reshaped, probably fixed in the haft. The attested use of bow and arrow in the Mesolithic from the Iron Gates also allowed for documenting the earliest prehistoric warfare in Romania and South-Eastern Europe.

85


Isabelle Sidéra, CNRS (Paris, France)

EARLY NÉOLITHIC BONE INDUSTRIES (ANATOLIA, SOUTH-WESTERN BULGARIA, NORTHERN GRECEAND

MACEDONIA) : TECHNOLOGYAND FILIATIONS

In this communication, we will describe the components of the Early Neolithic Bone Industries of South-western Bulgaria related with Anatolia, Northern Grece and Macedonia.

The technological and morphological analysis reveals a strong link be-tween all these indsutries, which can recover a dispersal of population within a definite area.

Complex know-how is developed from Anatolia to Balkans, which could be refer to “experts” integrated in a kind of “professional network”. This, which changes the usual view of bone industry, will be presented and dis-cussed.

Селена Витезовић, Археолошки институт, Београд

KOШТАНЕ СИРОВИНЕ У СТАРИЈЕМ НЕОЛИТУ: ТЕХНОЛОШКИ ИЗБОРИ (НА ПРИМЕРУ ЛОКАЛИТЕТА

ДОЊА БРАЊЕВИНА)

Анализа коштане индустрије повезује природне, биолошке остатке са археолошких налазишта са техно-типолошком анализом артефаката. Мада се коштана индустрија често посматра као насумична и неплани-рана употреба кухињских отпадака, она честа показује систематско ис-коришћавање пажљиво одвојених скелетних елемената. Одабир, обрада и искоришћавање коштаних сировина у старијем неолиту биће прика-зани на примеру збирке са локалитета Доња Брањевина у Бачкој. Пре-овлађују кости, и то тачно одређене кости, одређених врста, нарочито метаподијалне кости ситних и крупних унгулата (овце/козе и говечета). Технике за прераду костију укључивале су цепање, сечење, жлебљење, стругање, глачање, полирање, перфорисање, док су коначне форме пред-мета типолошки уједначене. Нарочито се неколико класа предмета из-дваја по високом квалитету израде, и уложеном труду и времену. То по-казује висок степен планирања и добро познавање својстава сировина, и самим тим да се заиста ради о индустрији.

86


Diana-Maria Stancz, “Dimitrie Cantemir” Christian University of Bucharest, Faculty of History, Romania

NEOLITHIC AND COPPER AGE OSSEUS ADORNMENTS FROM TRANSYLVANIA

Ever since spiritual life first manifested itself, adornments represented

an important part of the socio-symbolic human behaviour. Made of bones, antlers, shells, stone or clay, adornments had a special meaning for the person who wore them. In this paper, we present some adornments made from osse-ous materials from the Transylvanian Neolithic and Eneolithic periods. They date from the Early Neolithic (Starčevo-Criş culture) to the Final Eneolithic (Coţofeni culture).

The artefacts were analyzed according to Beldiman 2007 typology and were included into the Neolithic and Copper Age of the Bone and Antler Industry from Transylvania Database. Our approach took into account all the characteristics of the items, such as: typology, the raw materials (skeletal ele-ments and species), the manufacturing chain, use-wear traces, morphology and morphometry.

The statistical study of the artefacts formed an important element of our analysis. This offered us important clues about the cultural distribution of certain types of adornments, the preference of human communities for cer-tain types of raw materials and the development of technologies. The arte-facts presented could have been used as jewellery or as adornments sewn on clothes.

The assemblage comprises all types of adornments such as: pendants, per-forated teeth, perforated shells, discs, rings and bracelets. The registration of these pieces into the database has offered us the possibility of identifying and including new types of artefacts into the Typological List elaborated for Ro-mania, such as perforated carp pharyngeal teeth. Using the comparison with the artefacts recovered from graves, we could offer some solutions regarding the functionality and symbolism related to those.

Софија А. Петковић, Археолошки институт, Београд

РИМСКИ ПРЕДМЕТ ОД КЉОВЕ МАМУТА ИЗ РОМУЛИЈАНЕ

Археолошка ископавања у југоисточном делу Ромулијане, на Секто-ру терми 2005. године изнедрила су и обиље покретних налаза. Наро-

чито богати археолошким налазима били су касноантички и рановизан-тијски хоризонти. Уз обиље налаза керамике, стакла и монета, значајно место заузимају и предмети од јелењег рога и кости.

Анализом налаза од кости и рога: трослојних чешљева, разних оп-лата, украсних и шиваћих игала, пиксида и сл. уочили смо релативно монотону палету сировина за израду ових предмета. Осим цевастих костију крупнијих сисара, најчешћа сировина у касноантичкој и рано-византијској Ромулијани је јелењи рог. О овоме сведочи и велика коли-чина пронађених сировина и полупроизвода – стабала, розета, грана и парожака, као и разних одсечака, плочица и штапића од јелењег рога.

Међутим, међу предметима од кости и рога карактеристичним за пе-риод IV–VI века (чешљеви, оплате, игле), констатован је фрагмент пред-мета неуобичајеног облика и непознате функције. Ради се о предмету у пуном рељефу, који реалистично приказује доњи део главе слона са кљо-вама и подигнутом сурлом. Са унутрашње стране предмета уочљиви су жљебови и перфорације за причвршћивање. Може се претпоставити да је предмет (фигура слона) био композитне структуре или да се ради о апли-цираном протому слона на други материјал, највероватније дрво. Оваква апликација могла се наћи на намештају, колима или чак саркофагу.

Осим функције мистериозног предмета, атипичан је и материјал од кога је израђен. Генерално, било је јасно да се ради о органском ма-теријалу коштаног порекла, али детаљна опсервација није указивала на кост, рожевину или слоновачу. Ипак, потоњи материјал се чинио најсличнијим. Археозоолошка анализа предмета дала је потпуно неоче-киван резултат да је предмет израђен од кљове мамута. Ово имплицира многе непознате аспекте римске коштане продукције.

Ипак, предмет (глава слона) од кљове мамута из Ромулијане, који је нађен у слоју из последње четвртине IV века, представља импорт и вероватно је старији. Стилски, он припада хеленистичком културном кругу. Ово указује на његово оријентално порекло, што објашњава и афинитет мајстора ка ретком материјалу.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

902/904:005.745(497.11)”2012”902/904:061.2(497.11)(062)

СРПСКО археолошко друштво. Скупштина и годишњи скуп (35 ; 2012 ; Ваљево) САД : Српско археолошко друштво : XXXV Скупштина и годишњи скуп, Ваљево, 24-26. мај 2012. године : програм, извештаји и апстракти / [приредили Војислав Филиповић и Драгана Антоновић]. - Београд : Српско археолошко друштво ; Ваљево : Завод за заштиту споменика културе, 2012 (Ваљево : Ваљевопринт). - 84 стр. ; 21 cm

Тираж 150. - Радови на срп. и енгл. језику.

ISBN 978-86-913229-3-9

a) Српско археолошко друштво (Београд). Годишњи скуп (35 ; 2012 ; Ваљево)COBISS.SR-ID 190914060

XXXV Скупштина и годишњи скуп САД , Ваљево, 24–26. мај 2012

Documents