254 XXV СРПСКА МОДЕРНА УМЕТНОСТ СЛИКАРСТВО (1900-1950) Српско сликарство с почетка XX века формирало се у европским метрополама, Минхену и Паризу, започињући обично у првој и завршавајући у другој. Жељу да се посредством индивидуалне постигне у Србији колективна, национална слобода, модерна уметност могла је само охрабрити. Међутим, док се академизам позивао на узоре "вечне уметности", нова уметност, надахнута слободарским идејама просветитељства, те узоре је тек стварала. Али и академизам своје основно убеђење да је уметност само имитација природе жели да усклади бар с оним модерним открићима у сликарству која су у међувремену постала прихваћена. Због тога се око 1900. године у њему запажа јака веза с традицијом уз извесне импресионистичке новине: пленеризам, дневна светлост и јасна боја као логична њена последица, што илуструју уметници Бета Вукановић (1872-1972), Марко Мурат (1864-1944) и Драгомир Глишић (1872-1957). Бета Вукановић, Летњи дан, уље на платну, 48,2x38,2 cm, 1919. Импресионизам ће посебно доћи до изражаја током треће деценије XX века, када су његове особине видљиве у ликовним карактеристикама попут валерског склопа и градације, затим волумена, искључења чисте боје итд. У том контексту он се појавио у Србији али не толико "париски," иако су сликари Милан Миловановић (1876-1964) и Надежда Петровић (1873- 1915) радили у Паризу, колико "минхенски" где су се у уметничкој школи Ажбеа међу будућим српским сликарима ширила нова схватања испољена на Првој југословенској изложби у Београду 1904. Дневном светлошћу и ритмичким треперењем потеза и боја, мотив није више само осветљен, већ је и растворен. Међутим, за разлику од француског, српски импресионизам усред националних борби и ратова, остаје без светлосне опијености и блеска велеградске вреве, више скрушен и благ у патријархалном, народном оквиру. Његови главни представници су рани радови Надежде Петровић, затим касна дела Милана Миловановића, Косте Миличевића (1877-1920), Наталије Цветковић (1888-1928) и Бранка Поповића (1882-1944). Милан Миловановић, Плава врата, уље на платну, 48x39 cm, 1917.
8
Embed
XXV - visokaturisticka.edu.rsvisokaturisticka.edu.rs/skripte/kulturno_nasledje/bojana_23_srpska... · 254 xxv СРПСКА МОДЕРНА УМЕТНОСТ СЛИКАРСТВО (1900-1950)
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
254
XXV
СРПСКА МОДЕРНА УМЕТНОСТ
СЛИКАРСТВО (1900-1950)
Српско сликарство с почетка XX века формирало се у европским метрополама, Минхену и
Паризу, започињући обично у првој и завршавајући у другој. Жељу да се посредством
индивидуалне постигне у Србији колективна, национална слобода, модерна уметност могла је
само охрабрити. Међутим, док се академизам позивао на узоре "вечне уметности", нова
уметност, надахнута слободарским идејама просветитељства, те узоре је тек стварала. Али и
академизам своје основно убеђење да је уметност само имитација природе жели да усклади бар
с оним модерним открићима у сликарству која су у
међувремену постала прихваћена. Због тога се око 1900.
године у њему запажа јака веза с традицијом уз извесне
импресионистичке новине: пленеризам, дневна светлост и
јасна боја као логична њена последица, што илуструју
уметници Бета Вукановић (1872-1972), Марко Мурат
(1864-1944) и Драгомир Глишић (1872-1957).
Бета Вукановић, Летњи дан, уље на платну,
48,2x38,2 cm, 1919.
Импресионизам ће посебно доћи до изражаја током треће деценије XX века, када су његове
особине видљиве у ликовним карактеристикама попут валерског склопа и градације, затим
волумена, искључења чисте боје итд. У том контексту он се појавио у Србији али не толико
"париски," иако су сликари Милан Миловановић (1876-1964) и Надежда Петровић (1873-
1915) радили у Паризу, колико "минхенски" где су се у уметничкој школи Ажбеа међу будућим
српским сликарима ширила нова схватања испољена на Првој југословенској изложби у
Београду 1904. Дневном светлошћу и ритмичким треперењем
потеза и боја, мотив није више само осветљен, већ је и растворен.
Међутим, за разлику од француског, српски импресионизам
усред националних борби и ратова, остаје без светлосне
опијености и блеска велеградске вреве, више скрушен и благ у
патријархалном, народном оквиру. Његови главни представници
су рани радови Надежде Петровић, затим касна дела Милана