Vladislav Petkovic Dis

Vladislav Petković Dis (10. mart 1880. Zablaće kod Čačka — 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik. 

Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u

Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku

brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen. 

ŠKOLOVANJE

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pjesmu

"Na prozoru sveća gori" i to na njemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspješno

pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je

predsjednika komisije pozvao na čast:

— Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini

neprijateljima. Ja čašćavam...

Dis je, dakle, bio prosječan učenik, ali sa natprosječnim pjesničkim talentom. 

POSAO 

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj

u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se

posveti pjesmama. Teško je, ipak, biti raspjevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa

seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mjesečno po platu, bez koje se ujutro

vraća u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

To je trajalo dvije godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom,

krene u Beograd, jedini mogući put za sve pjesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se živjelo po kafanama koje su

bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica.

Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama.

Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmio da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući

pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspijeva da pronađe prvo zaposlenje.

Pjesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao

kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da mjeri

šljive.

BRAK

Njegov kafanski način života umnogome se izmijenio poslije vjenčanja sa Hristinom-Tinkom,

mladom i lijepom poštanskom službenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili

na jutrenju u staroj Markovoj crkvi.

Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:

— Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.

Na svijet je došlo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak...

KNJIGE

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za

svoga života objavio je samo dvije knjige poezije — zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike,

zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali

uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji još mogao das nam podari.

Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak

očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u

njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među

najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i

pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti. 

Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo

izdavača koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske

kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija".

Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što

predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji.

Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine. 

Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da

bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje

otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno

lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te

da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.

*

NEPROLAZNA SLAVA VLADISLAVA PETKOVICA DISA2

Iako Vladislav Petkovic Dis (1880—1917) zauzima istaknuto mesto u srpskoj poeziji 20. veka i

gotovo je nazaobilazno ime svakog antologicara, njegov zivot, a donekle i poezija, ostali su do

danas nepoznanica. Biografi i istoricari knjizevnosti uglavnom lutaju kada je datum i mesto rodjenja

ovog pesnika u pitanju, iako za to nema razloga. Za ime tragicnog Disa mnogima je "opravdano"

bilo da za datum rodjenja uzmu 29. februar prestupne 1880. godine. U knjizi krstenih u rodnom

Zablacu kod Cacka, nalazi se resenje dileme. Vladislav Petkovic Dis, deveto od trinaestoro dece

Dimitrija i Marije Petkovic, rodjen je 27. februara 1880. godine prema starom kalendaru, odnosno

10. marta po novom. Buduci pesnik krsten je u mesnoj crkvi 2. marta, kuma je bila Kristina Coric,

trgovac iz Cacka, a svestenik Vladimir Popovic.  

Dimitrije Petkovic, Disov otac, doselio se sredinom proslog veka iz okoline Kumanova i u Zablacu je

drzao mehanu. Svestenik Popovic 1868. godine zapisuje da je Dimitrije Petkovic dao 12 dukata

cesarskih priloga za obnovu druge zablacske skole, koja danas nosi ime njegovog sina Vladislava.

Od brojne familije Petkovica u Zablacu i Cacku danas nema zivih potomaka — nestali su u vihorima

ratova koji su se vodili na ovim balkanskim prostorima i u nedacama koje su nalazile srpski narod.

Neophodno je izbrisati i jos neke dileme oko mesta rodjenja znamenitog pesnika Disa. Naime,

greske su se potkrale i u knjigama kakva je "Mala Prosvetina enciklopedija", izdanje 1978. gde je

objavljeno da je pesnik rodjen u Zablacu kod Zajecara, umesto kod Cacka. Jugoslovenski knjizevni

leksikon, Matica srpska, 1971. stampa da je Vladislav Petkovic Dis rodjen 12. marta 1880, a taj

datum uzima i Milivoje Nenin u pogovoru knjige "Pesme", izdanje "Kairos", 1995. kao i "Pesme",

Rad, 1999. godine. Ovo je svakako posledica pogreske da je Dis rodjen 29. februara 1880. a ne 27.

sto je jedino tacno.

Pesnik "Utopljenih dusa" (1911) i "Mi cekamo cara" (1913), cija je pesnicka slava nepomucena i

svevremenska, zasluzuje da se ove greske isprave. Zavicajna biblioteka koja nosi Disovo ime, i

organizuje vec 37 godina kulturnu manifestaciju "Disovo prolece", prikupila je vazna dokumenta

koja govore o zivotu Petkovica u Zablacu i Cacku i o tragediji ove porodice, sto moze da bude od

koristi knjizevnoj kritici i istoriji knjizevnosti. Zbornik radova sa naucnog skupa o poetici V. Petkovica

Disa svakako ce mnoge dileme razjasniti kada se do kraja godine bude poajvio u izdanju Instituta za

knjizevnost i umetnost i Gradske bibliteke "Vladislav Petkovic Dis".

1

 Sačuvana

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Poznati pesnik, čije ime nosi škola u Zablaću, rođen je ovde 1880. godine i bio je

đak ove škole. Oko samog mesta njegovog rođenja postoje neslaganja brojnih

njegovih biografa. Naime, pošto je Dis gimnaziju završio u Zaječaru, mnogi tvrde da

je i rođen u selu Zablaću kod Zaječara, a ne pored Čačka. Jedan dokument pokazuje

da su sve rasprave oko mesta Disovog rođenja nepotrebne. To je knjiga krštenih iz

crkve u Zablaću koja nam govori da je "mladenac Vladislav Petković, od oca

Dimitrija i majke Marije, rođen 27. februara i kršten u ovoj crkvi 2. marta 1880.

godine." Kuma na krštenju je bila Kristina Ćirić, trgovac iz Čačka. Ovaj zapis je

ostavio tadašnji sveštenik zablaćki Vladimir Popović, koji je i krstio Vladislava.

Postoje i zabune zašto su sva druga deca Dimitrija i Marije bila rođena i krštena u

Čačku, a samo Vladislav u Zablaću. Po dokumentima iz stare opštine zablaćke se

može videti da su Petkovići imali kuću u Čačku i da su se u Zablaće doselili

neposredno pre Disovog rođenja. 

Kada su Petkovići izgubili mehanu i imanje koje su imali, vratili su se u Čačak.

Vladislav je tu završio šest razreda gimnazije, a maturu je polagao u Zaječaru 1901.

godine. Dis nikada nije maturirao, što je osnovna zamerka koju su mu upućivali

tadašnji kritičari. Pošto nije maturirao, postaje učitelj u selima Prliti i Melnici kod

Zaječara. Zabeleženo je da je kao učitelj imao dobre ocene, ali se na ovom poslu

zadržava veoma kratko. Već 1903. godine prelazi u Beograd i zapošljava se u

opštinskoj trošarini, a posle toga na carinarnici. 

U ovom periodu je objavio svoje prve pesme u časopisima "Nova iskra" i "Srpski

književni glasnik" u Beogradu i "Brankovo kolo" u Sremskim Karlovcima. Sa

pesnikom i prijateljem Simom Pandurovićem 1905. godine uređuje "Književnu

nedelju". 

Dve godine kasnje zajedno sa Simom odlazi u Valjevo i zapošljava se kao praktikant

u sudu. Ni tamo se ne zadržava dugo. Inače, u ovom periodu Dis je vodio boemski

život sa svojim prijateljima Simom Pandurovićem, Dušanom Popovićem, Milanom

Simićem i drugima. 

Po povratku u Beograd 1911. godine Vladislav se ženi Hristinom Tinkom i te godine

objavljuje svoju prvu zbirku pesama "Utopljene duše". Ovu knjigu je Jovan Skerlić

vrlo oštro kritikovao, što je pokrenulo mnoge odbrane Disove poezije. Naime,

Svetislav Stefanović, Isidora Sekulić, Tin Ujević i mnogi drugi su davali pozitivne

ocene Disovog rada. 

Prvo dete Vladislav je dobio 1912. godine. To je bila devojčica Gordana. Ne zna se

tačna godina rođenja Disovog drugog deteta, sina Mutimira. Samo godinu dana

kasnije Dis odlazi u srpsko-turski rat. Pošto je bio slabe konstitucije za vojnika, Dis

je na svoju molbu u rat poslat kao ratni izveštač. Po povratku iz rata objavljuje

knjigu "Mi čekamo cara". 

Početak Prvog svetskog rata ga zatiče u Beogradu. Tokom rata, tačnije 1915.

godine odlazi sa suprugom i decom u Čačak, da ih skloni iz razorenog Beograda, ali

u Čačku ostaje samo jednu noć. Već sutradan je morao poći sa ostatkom vojske u

povlačenje prema jugu Srbije, a odatle preko Albanije na Krf. Sa Krfa je

transportovan u Francusku i tu piše svoju poslednju zbirku pesama "Nedovršene

pesme". 

Godine 1917. Dis se vraća iz Francuske italijanskim brodom. Na putu do Krfa 16.

maja po novom kalendaru u Jonskom moru brod je torpedovala jedna nemačka

podmornica i tada je Dis tragično izgubio život. 

Za vreme rata i Vladislavljevog "izgnanstva" njegova porodica je živela jako teško.

Gordana je preminula još kao devojčica nesrećnim slučajem. Stradala je u požaru

dok joj majka nije bila kod kuće, a služavka je bila zauzeta nekim drugim poslovima.

Po kazivanju Tinke Petković, devojčica je htela da potpali vatru i dok je u peć sipala

benzin, kako se nekad ložila vatra, polila je i sebe i zapalila se. 

Sudbina Disovog sina je i danas nepoznata. Poznato je da je završio gimnaziju u

Beogradu i da je 1940. godine diplomirao prava. Tokom Drugog svetskog rata

Mutimir je bio kapetan u vojsci generala Dragoljuba Mihailovića. U stenografskim

beleškama sa suđenja Dragoljubu Mihailoviću na strani 27 u tački 9 stoji da je

"postupajući po Mihailovićevim naređenjima Boško Todorović stupio u kontakt sa

italijanskim okupatorima iz Hercegovine 1941. godine preko kapetana Mutimira

Petkovića." Ispostavila se kao istinita tvrdnja o saradnji sa italijanskim vojnicima u

Hercegovini 1941. godine u smislu zaštite srpskog življa od ustaša. 

Po završetku rata Mutimir se vraća u Beograd i savetuju mu da ne izlazi iz kuće i da

se ne pojavljuje na javnim mestima. Međutim 1945. godine, kada više nije bilo rata

u zemlji, Mutimir odlazi na sahranu jednog svog prijatelja osuđenog na smrt od

strane Prekog suda i nikada se nije vratio, niti je za njega iko ikada čuo.

Pretpostavlja se da je i on ubijen. 

Tako od Disova "dva cveta iz četiri rata" nijedan nije nastavio lozu Petkovića. Tinka

se preudala za lekara Morozova i živela je u Loznici. Pesnik se posle 63 godine

vratio u svoj zavičaj manifestacijom "Disovo proleće".

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Vladislav Petković Dis, jedan od najtragičnijih srpskih pesnika. Bio je deveto dete

Marije i Dimitrija Petkovića, mehandžije i prebeglice iz Kumanova. Senka smrti

pratila ga je od malena. Od dvanaestoro braće i sestara osmoro je umrlo još pre

polaska u školu.

Vladislav je oduvek bio bolešljiv pa je zbog uskih grudi oslobođen vojne obaveze. Po

završetku školovanja postaje privremeni učitelj u selu Prliti kod Zaječara, a u grad

odlazi jednom mesečno i u kafani troši celu platu, a onda nastavlja da živi u

oskudici. Daleko od ljudi, posvećujući se jedino poeziji. Ipak, posle dve godine dolazi

u Beograd, mesto gde su pesnici tog vremena nekako uspevali da prežive.

U prestonici odmah ulazi u boemsko društvo. U kafani se čitaju pesme. O njima se

diskutuje. On je novi pesnik i mnogo obećava. Međutim, nije sve išlo glatko kako je

očekivao. Tek uz pomoć Branislava Nušića uspeva da nađe svoje prvo zaposlenje.

Radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini "povazdan mereći šljive".

Od prve plate štampao je posetnicu na kojoj je pisalo samo DIS (latinicom).

Nadimak po kojem je poznat i danas. To je bio srednji slog njegovog imena, ali

mnogi tvrde i da je ime grada iz Danteovog "Pakla".

Najuticajniji kritičari tog vremena nisu voleli Disa kao pesnika. Posebno su česte

bile kritike Jovana Skerlića.

Ipak, njegov kafanski život se menja posle venčanja sa Hristinom - Tinkom, mladom

i lepom poštanskom službenicom. Sa njom je imao i dvoje dece: Gordanu i

Mutimira. Kada su počeli ratovi sve se promenilo. Ostavio je porodicu i povukao se

sa srpskom vojskom preko Albanije. Tokom rata je i stradao. Drugačije od ostalih

naših pesnika. Dana 17. maja nalazio se na lađi "Italija" koju je udario i potopio

torpedo nemačke vojske. More ga je progutalo i to je bio kraj za jednog od najvećih

pesnika Srbije.

Njegova kćerka umrla je od opekotina 1919. godine, a sin je nestao tokom 1944.

kao pripadnik Ravnogorskog pokreta. Jedino što je ostalo iza Vladislava Petkovića

Disa su dve zbirke pesama: "Utopljene duše" i "Mi čekamo cara", ali pesme iz obe

zbirke nezaobilazan su deo svih antologija.

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Vladislav Petković Dis (1880—1917) predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju

parnaso-simboličke poezije. Bio je neobična, tragična ličnost. U životu ga prate

neuspesi, porazi i nedaće. Završio je gimnaziju, ali maturu nikako nije mogao

položiti te je jedno vreme radio kao privremeni učitelj na selu, a zatim, po prelasku

u Beograd, premeravao je šljive u opštinskoj carinarnici. Vreme je najviše provodio

po kafanama te je ostao u sećanju kao jedna od najosobenijih figura slavne

beogradske boemije s početka ovog veka. Izvesno vreme, posle srećne ženidbe, bi

se ipak smirio, ali su ubrzo došli ratovi da sve nade u lepše dane odnesu u

nepovrat. U prvom balkanskom ratu bio je ratni izveštač; u prvom svetskom ratu,

tragične 1915, nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlačile preko

Albanije. Kao i ostali intelektualci, s Krfa je poslat u Francusku. Izgnanstvo i

odvojenost od porodice teško je podnosio, uz to se razboleo od tuberkuloze, tako da

nije bilo izgleda da će preživeti rat. Sudbina je ipak htela da njegova smrt ne bude

obična, banalna smrt mnogih srpskih pisaca: nije umro od sušice već se utopio u

Jonskom moru kad je brod, kojim je putovao iz Francuske na Krf, torpedovala

nemačke podmornica. Takav kraj kao da je naslutio naslovom svoje prve i glavne

zbirke pesama "Utopljene duše" (1911) i osnovnim raspoloženjima što veje iz nje. 

Za razliku od logičnog i racionalnog Pandurovića, Dis je sanjar koji je duboko

zagazio u oblasti snoviđenja, slutnji, iracionalnih vizija. Nedostajala mu je pesnička

kultura, poznavanje stranih jezika, čime se mogla pohvaliti većina tadašnjih

pesnika. Pa ipak, on je dublje i lirski sugestivnije od njih izrazio zajedničke

preokupacije: doživljaj egzistencijalne utamničenosti, umiranje ljubavi, gašenje

osećanja i života. Njegova glavna, u izvesnom smislu programska pesma

"Tamnica", štampana kao 'prolog' "Utopljenih duša", od pesama drugih pesnika

toga doba na isu ili slične teme razlikuje se po svojim mitskim i metafizičkim

nagoveštajima. Ona donosi, kao što je primetio M. Pavlović, čitavu malu

kosmogoniju, sličnu onoj koju je Njegoš dao u "Luči mikrokozma", ali bez njenih

religioznih implikacija, sasvim laičku, individualnu i lirsku. Izgrađena je na tri

osnovna Disova simbola: tamnici, zvezdama i očima, od kojih druga dva

kontrastiraju prvome. Zvezde pripadaju čovekovoj preegzistenciji. Rođenje je

odvajanje od zvezda i početak tamnice života. Oči nose odsjaj te maglovite

preegzistencije; one su, uz to, ispunjene lepotom stvari što nas okružuju. Pesnik

nosi svet u svojim očima kao što sebe oseća u "pogledu trava i noći i voda". U tim

isprepletenim pogledima progovara tajanstvo sveta i očituje se duboka povezanost

i jedinstvo svih bića. I ljubav, kao i zvezde, nalazi se izvan granica neposrednog

postojanja. U mnogim pesmama Dis peva o davnoj, već zaboravljenoj ljubavi. Lik

drage izranja iz prošlosti i obasjava "ovaj život grubi". U njegovoj najlepšoj pesmi

"Možda spava" draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u

baladičnom tonu, teško uhvatljiva smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i

"Tamnica". I u jednoj i u drugoj pre sadašnjeg stanja, u "Tamnici" pre rođenja a u

"Možda spava" pre buđenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u

sećanju: u prvoj pesmi to su zvezdane "nevine daljine", a u drugoj san iz čijih

dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje

nejasan, eteričan, od njenog tela pesnik razaznaje samo oči, dok se sve ostalo gubi

u izmaglici sna. Lirskoj sugestiji te neodređenosti doprinosi i osobena melodija

stiha, koja je ovu pesmu usporenog ritma, u trinaestercima učinila "remek-delom

Disove kantilene" i jednim od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha. 

Ta svetlost — koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz prošlosti, iz snova —

postepeno se sasvim gubi. Iščezava sjaj zvezda iz očiju i stara ljubav iz sećanja,

gasi se želja za nečim lepšim i svetlijim. San bez snova, utrnuće želje, prelazak iz

bića u nebiće — to su motivi čitavog kruga pesama, koje po glavnoj pesmi iz te

skupine, "Nirvana", možemo nazvati nirvanističkim. U nekim pesmama to osećanje

povezano je sa sumornim jesenjim slikama, koje su postale stalna tema srpske

poezije posle Vojislava, u drugima ono izvire iz doživljaja proticanja vremena.

Pesnik se oseća nemoćan da odoli sili vremena ("nemam snage da se borim sa

vremenom"), on promatra stvari kako odlaze iz života u smrt, tonući u vreme. Mrtve

stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu, jer u njegovu sećanju nema više

snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi "Nirvana" iščezavaju svi znaci

života. Pesnik se više ne seća onoga što je bilo, nego mrtve stvari same izlaze

preda nj, on je nepomičan pred navalom nebića, pred njegovim pogledom, koji je

"bez oblika, bez sreće, bez jada /pogled mrtav i prazan duboko". 

Tradicionalna polarizacija srpske poezije između stvarnosti i ideala, snova i jave,

racionalnog i iracionalnog, individualnih težnji i potreba trenutka oseća se i u

Disovu nevelikom opusu. Njegova druga zbirka "Mi čekamo cara" (1913), s

rodoljubivim pesmama, predstavlja, doduše, pesnički danak imperativu istorije. U

toj zbirci nema pesama od trajnije vrednosti. Ali već u prvoj knjizi bilo je pesama

sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritičkom i satiričnom oštricom

("Naši dani", "Raspadanje"). U pesmama nastalim u izgnanstvu ("Među svojima",

"Nedovršene pesme") došla je do izraza izvesna porodična nežnost i toplina kakvu

nismo upoznali u ranijim pesmama. I izraz je tu drukčiji, do ogolelosti jednostavan,

elementaran, neposredna, jezik razgovoran, skoro nepesnički, ritam iskidan, blizak

slobodnom stihu. 

U stvari, parnasovski ideal poezije, kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je

suprotan njegovu pesničkom duhu. Čvrsta forma pesme bila je pretesan kalup o koji

se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. Kao Bora Stanković u prozi, i Dis je u

poeziji bio uklešten između tradicije i modernog doba; u tradiciju je bio urastao

neraskidivim nitima, a novo je više naslućivao nego što ga je shvatio. U Disovom

izrazu, koji je često sputan, nevešt, nedograđen, ogledaju se ipak tamne dubine

njegovog doživljaja bića.

Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti

*

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Jedan od najtalentovanijih pesnika u Srbiji u prošlom veku. Zabeleženo je da on

predstavlja vrhunac u razvoju poezije svog doba, kao i da je prvi autor koji je u

srpsku poeziju uneo slike iz podsvesti i iracionalnog. Stvarao je autentičnu,

senzibilnu i fluidnu poeziju, muzikalnu u ritmu i emocijama. Proživeo je na rubu

siromaštva. Tragika ratova na ovim prostorima na početku XX veka odrazila se i na

njegov lični život. Pesme su mu pune mraka, ličnog, dubokog bola, pesimizma,

filozofskih vizija životnog besmisla i prolaznosti i neumitnosti konačnog... 

Istorija umetničkih krugova na ovim prostorima pamti ga kao jednu od

najosobenijih figura beogradske boemije s početka veka. Nakon ženidbe promenio

je način života, ali to nije trajalo dugo — ratni vihori došli su po svoje i prekinuli

jedini srećni period njegovog života. U Prvom balkanskom ratu Dis je bio ratni

izveštač, a u Prvom svetskom ratu, 1915. godine, našao se u masi izbeglica koje su

se s vojskom povlačile preko Albanije. Sa Krfa je potom, poslat u Francusku.

Razboleo se od tuberkuloze i nije bilo izgleda da će preživeti ratne dane. Ali nije ga

dokrajčila bolest — poginuo je prilikom torpedovanja broda od strane nemačke

podmornice, kojim se iz Francuske vraćao na Krf. Ovakav kraj pesnik kao da je

naslutio - naslov njegove prve i najbolje zbirke iz 1911. godine jeste baš "Utopljene

duše". 

Pesma Tamnica, štampana je kao prolog ove zbirke. Izgrađena je na tri osnovna

simbola — tamnice, zvezda i očiju. Zvezde su deo čovekove preegzistencije, a

rođenje je odvajanje od zvezda i početak tamnice života. Oči u sebi imaju odsjaj te

maglovite pregzistencije i ispunjene su lepotom i tajanstvom sveta a ljubav, kao i

zvezde, izvan je granica neposrednog postojanja. 

Najpoznatija Disova pesma ljubavne tematike — Možda spava, takođe ima

metafizičku dimenziju, višeslojnost i neuhvatljiv smisao koji dozvoljava različita

tumačenja. Pesma je u baladičnom tonu, a u njoj je opisan trenutak neodređenog,

maglovitog stanja, onog pre buđenja, koje pesnik nosi u sećanju. Lik drage je

nejasan, eteričan, od njenog tela pesnik razaznaje samo oči a sve ostalo se gubi u

izmaglici sna i snoviđenja. Pesma je i vrhunski izraz muzikalnosti srpskog stiha —

usporenog je ritma, u trinaestercima. 

Čuvena Disova pesma je i Nirvana, u kojoj iščezavaju svi znaci života. Pesnik se ne

seća onoga što je bilo, mrtve stvari same izlazi pred njega, on je nepomičan pred

navalom nebića koje je — bez oblika, bez sreće, bez jada/ pogled mrtav i prazan

duboko. Pesnik je u Nirvanisamo žrtva, boja prolaznoti stvari a pesma filozofski

odraz pesnikovog promišljanja o životu koje je mračno, duboko i crno. 

Knjigu "Utopljene duše" Dis je štampao o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi

objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske

kritike, tvrdio da predstavlja neuku i grubu imitaciju. U knjizi je bilo i pesama

sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritičkom i satiričkom oštricom (Naši

dani, Raspadanje). 

Druga Disova zbirka "Mi čekamo cara", objavljena je 1913. godine, a smatra se

zbirkom manje vrednih, rodoljubivih pesama. Neke od kasnijih pesama, koje je Dis

napisao u izgnanstvu (Među svojima, Nedovršene pesme), imaju nove i drugačije

kvalitete — nežnost, toplinu, jednostavan, elementaran i neposredan jezik i iskidan

ritam blizak slobodnom stihu. 

Disov ideal poezije bio je parnasovski. Njemu je ostao veran do kraja, ali je on bio

suprotan njegovom pesničkom duhu. Jovan Deretić je naveo da je čvrsta forma

pesme (kojoj su težili parnasovci) bila "pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala

Disova lirska emocija", kao i da je on "u svojoj poeziji bio uklešten između tradicije i

novog doba". 

Vladislav Petković Dis bio je i patriota i razbarušeni boem, ali i tragična figura,

nesrećna i slamana tokom čitavog života. Nije živeo dugo i nije za sobom ostavio

veliki opus. Ali njegov pesnički nerv je stvorio poeziju koja je autentična, duboka,

snažna. Dis je proživeo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim

ozbiljnim antologijama srpskog pesništva i među najboljim su pesmama ovdašnje

lirike XX veka. 

PJESNIK POD SIJENKOM

Bijela raskošna lađa "Italija" sa tri palube mirno je sjekla talase Tarantskog zaliva.

Podigla je sidro u Galipolju i hitala prema Krfu. Pred zoru 17. maja 1917. među

rijetkim koji su na palubama iščekivali novi dan, bio je i vitak čovjek sa naočarima,

razbarušene kose i rastresenih brkova. Najveći dio puta je i inače provodio na

palubi, ćutljiv i zamišljen, zagledan u pučinu pred sobom.

Tišinu praskozorja, koju nije narušavalo ni ujednačeno brujanje motora, iznenada je

presjekao jauk brodske sirene za uzbunu. Jedan, drugi, treći. Posada je primijetila

periskop njemačke podmornice kako se izokola, vrebajući najbolji položaj, približava

lađi. I prije nego što je torpedo stigao svoj cilj, mornari su, u nemoćnom iščekivanju,

posmatrali njegov bijeli trag ispod same površine vode kako se približava

putničkom brodu.

Udarac je bio strahovit. Lađa je poskočila poput ranjenog ždrijepca. U njenoj utrobi

nastao je haos. Bunovni putnici su istrčavali iz svojih kabina uz paničnu vrisku i

jurnjavu. Mornari su dobacivali pojaseve za spasavanje i pokušavali da spuste

čamce u more. Tamne siluete periskopa njemačke podmornice više nije bilo.

Jedini čovjek koji je u tom haosu ostao pribran, potvrdiće kasnije neki od

malobrojnih preživjelih, mirno je skinuo naočare i stavio ih u džep. Onda je

pomagao mornarima da u čamce prvo strpaju djecu i žene. Lađa je munjevito

tonula. Ušao je među posljednjima u posljednji čamac, prepun kao i prethodni. Bilo

je, međutim, kasno. Strašan vrtlog koji je parobrod stvorio u trenutku kada je

potonuo, povukao je sa sobom i čamac.

Bio je to kraj za pjesnika Vladislava Petkovića Disa, autora "Utopljenih duša", jedne

od najljepših i najznačajnijih knjiga poezije na srpskom jeziku.

"Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka

Da odnese sve što imam u dubinu u duboku..."

DIS, pjesnik slutnji...

Pjesnik je ostao bez nadgrobnog obilježja: poslije vađenja iz mora, njegovo tijelo je

ponovo vraćeno moru. 

SUDBINA DISOVE PORODICE

Strašne 1915. godine, pjesnik ostavlja porodicu u Čačku i s vojskom, preko Albanije,

stiže na Krf. A odatle, gdje je opunomoćio jednog prijatelja da njegovoj porodici

šalje novac, s grupom srpskih intelektualaca odlazi u Francusku, u normandijsko

mjesto Pti-Dal, već načet tuberkulozom, bolešću mnogih srpskih pjesnika.

Kasnija svjedočenja govore da je tamo, uglavnom, bio sam, ćutljiv i zamišljen, i da,

ako je i govorio, govorio je o porodici, brinuo za njih, očajan, siromašan, bolestan. A

kada je, u jesen 1916. dobio pismo od svoje supruge u kojem ga ona izvještava da

nije primala novac koji je on slao, Dis je bio više nego obeznađen. Žena i djeca mu

gladuju, a on ne može da im pomogne. Naime, prijetelj sa Krfa je njegov novac

trošio po ostrvskim kafanama, i pjesnik, u teškoj depresiji, odlučuje da krene na Krf.

Pred samo ukrcavanje na brod u Marseju piše ženi: "Putujem danas. Da se

oprostimo... Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao

drugima."

Pjesnik slutnji će jednom svom prijatelju, pred sam odlazak iz Francuske, napisati

kako se "u snu borio sa velikim talasima vode". Dva dana poslije potapanja "Italije",

izvučeno je tijelo pjesnika i u džepovima su mu samo nađene sklopljene naočari i

drahma i po.

Njegova žena Hristina-Tinka ostala je sama sa kćerkom i sinom. A kad se rat

završio, smatrala je da djeca srpskog pjesnikai kurira Ministarstva prosvjete treba

da dobiju neku vrstu porodične penzije i dotičnoj službi je uputila molbu. Uputili su

je na Umetničko odeljenje koje nije imalo sredstava za ovakve svrhe, pa je

Hristininu molbu proslijedilo Ministarstvu inostranih poslova. I, dok je čekala odluku

ministarstva, njena i Disova kći Gordana umrla je nesrećnim slučajem od opekotina,

1919. godine.

O njoj je, mnogo ranije, pjevao njen otac, pjesnik zagrobnih snoviđenja:

"Ja opet sanjam, došla mi kći

I dan veliki: sunce greje

Ali s njom mati. Srećni smo svi

Nju igra odne. Al' se slatko smeje.

Više moje glave klikće čudno jato

Beše tako srećna, umrla je zato."

Pjesnikov sin je nestao bez traga, negdje 1944, kao pripadnik jedinica Draže

Mihajlovića. Pisac je predvidio i sinovljevu smrt:

"I sve je tako. Dolazi on,

Dolazi u snu moj sinčić mali.

Onako mio, al' nešto bon:

Odnekud ga nose uzburkani vali.

Kad mu videh lice, ja osetih suze:

Pružih njemu ruke, dubina ga uze."

**

DIS I NJEGOVA POEZIJA

Da je Vladislav Petković-Dis ostao u životu, on bi ovih dana proslavljao svoju

šezdesetu godišnjicu. Njegova prevremena smrt u vodama Jadrana za vreme

prošloga svetskog rata, pruža nam jedino mogućnost da na ovaj način

komemorišemo ovaj njegov nesuđeni jubilej, i da se ujedno osvrnemo na njegov

pesnički rad koji je tako raznovrsno tumačen u našoj književnoj kritici.

Svojim književnim radom i životom Dis pripada skoro isključivo predratnoj

generaciji. To je bilo pokolenje koje je započelo svoje književno delo prvih godina

ovog stoleća, u vremenu kada je naš politički, nacionalni i kulturni život bio na

prekretnici; stoga Disov pogled na život i prva njegova poezija nose jasne tragove

toga vremena.

Rođen u malom mestu u unutrašnjosti Srbije, Dis je posle završenog gimnazijskog

školovanja dobio mesto učitelja u jednom selu blizu Zaječara, pa je 1903 prešao u

Beograd. Te godine Srbija je bila pri kraju jednog svog perioda koji nije mogao više

trajati, i na početku jednog novog doba koje je ulivalo nove nade; ali kako je Dis u

svojoj dvadeset i trećoj godini došao u prestonicu Srbije, to je njegov duševni život

bio stvoren pod impresijama raspoloženja onih godina koje su bile beznadežne i

zatvarale vidik mnogim pojedincima. Kao čovek nerazvijene volje, on je

beznadežnost svoga vremena osećao utoliko više i jače, a ta beznadežnost ne

samo jednog doba već i čitavog jednog pokolenja učinila je da i Disova poezija prvih

godina njegova stvaranja bude pretežno pesimistička. Taj njegov pesimizam, koji je

bio više intuitivan nego ideološki, utisnuo je svoj pečat na njegovu poeziju i bio je

predmet žučne polemike pri pojavi prve zbirke Disovih pesama: "Utopljene duše"

(1911), a odjeci te polemike protežu se i do naših dana.

Skerlić je svojoj kritici Disove poezije dao naslov "Lažni modernizam u srpskoj

književnosti". Tako je Skerlić bar jednim delom toga naslova skrenuo pažnju na

jednu od osobina Disove poezije: na njen modernizam. I zaista, Dis je bio tvorac

Moderne u predratnoj srpskoj poeziji, i već time zaslužuje svoje mesto u istoriji naše

lirike.

Modernizam je i u našu književnost došao sa izvesnim zakašnjenjem kao i u

literaturu drugih malih naroda. On je bio odjek jednog književnog pokreta u

Francuskoj, na čijem su čelu stajala dva velika pesnička imena: Bodler i Verlen. Ta

dva velika pesnika značila su u francuskoj poeziji početak modernističke pesničke

epohe, sa novim nastrojenjima i novim pesničkim izrazom. Od njih je započeo

pokret koji se širio i u druge evropske zemlje i zahvatio pesničke duhove sličnih

nastrojenja. Tako su u tim evropskim zemljama preko takvih pojedinaca stvarani

pesnički pokreti koji su dobili zajedničko ime: Moderna.

Taj modernistički pokret u lirici imao je u raznim zemljama različite oblike. U

skandinavskoj književnosti on je dobio oblik simbolizma i pojavio se devedesetih

godina prošloga veka, ali je i kod skandinavskih pesnika taj pokret bio u znaku

Bodlera i Verlena, kao što je bio i u našoj lirici prvih godina ovog stoleća, dobijajući

mesto simbolizma jake tonove pesimizma.

Najizrazitiji pretstavnik simbolizma u skandinavskoj lirici bio je Johanes Jergensen,

koji je sa još dvojicom pesnika započeo pokret simbolizma u danskoj književnosti i

osnovao 1893 godine časopis "Toranj" pokrenut, kako on to veli u svojoj

autobiografiji, u znaku Bodlera i Verlena. O njima je on napisao dva eseja koje je

kasnije, sa drugim esejima iz toga vremena o sličnim duhovima u svetskoj

književnosti, objavio u knjizi pod naslovom: Od Bodlera do Strindberga. U

predgovoru te knjige piše Jergensen 1906 ove značajne reči: "Kada sam ja pre 15

godina napisao svoj esej o Šarlu Bodleru, ovaj veliki pesnik bio je veoma malo

poznat u Danskoj. Georg Brandes doveo nas je do Teofila Gotjea, ali je tu stalo

znanje danske obrazovane publike o francuskoj lirici. Pojava Bodlerova na horizontu

danskog duhovnog života izazvala je tada izvesnu uznemirenost kod književnih

vođa. Tada se francuska lirika shvatala kao čista umetnost reči i virtuozno slikanje

rečima, i tada se nije znalo da malo dalje postoji u literaturi jedan pesnik u čijim su

majstorskim stihovima našle izraza najdublje strasti i najčistije čežnje čovečanstva."

Nešto slično desilo se i u našoj lirici i književnoj kritici početkom ovog stoleća u vezi

s novom pesničkom strujom koja je pošla tragovima velikih francuskih simbolista.

Naš veliki kritičar Skerlić, koji kod nas zauzima mesto koje odgovara danskom

kritičaru Brandesu, doveo je naše tadašnje pesnike do Gotjea, pa je hvalio značajne

pesnike Dučića i Rakića koji su stajali pod uticajem tog značajnog francuskog

parnasovca; ali kada je došla pesnička generacija koja je bila pod uticajem

francuskih simbolista Bodlera i Verlena, Skerlić je tu zastao i svu žučnu kritiku izlio

na glavnog saputnika tih francuskih pesnika, na Disa, baš kao što je Brandes učinio

sa danskim simbolistima.

U svojoj kritici o Disu, objavljepoj 1911 u "Srpskom književnom glasniku", Skerlić

izrično piše: "U Disa ima i Bodlera i Verlena iz treće i četvrte ruke. Disova poezija je

afektacija bolova koje on ne oseća, podražavanje pesnika koje on ne shvata. Bodler

i Verlen su istinski pesnici. I jedan i drugi bili su dobri pesnici zato što su stvarno

osećali ono što su pevali. Njihova poezija se razvila u jednoj naročitoj atmosferi

umora i nervoze."

Ali je Dis — kako veli drugi kritičar — bio jedan iz onog pesničkog naraštaja koji je

došao posle Dučića i Rakića kao reakcija neposrodnijeg i muzikalnijeg izražavanja

na njihovu parnasovsku jasnost i plastičnost.

Skerlić je međutim cenio tu parnasovsku jasnost i plastičnost kod Dučića i Rakića,

pa je zato osudio pesnike koji su došli kao reakcija na takvo umetničko izražavanje.

Ti pesnici okupljali su se oko svoje revije "Književne nedelje" koja je, kao i "Toranj",

bila pokrenuta da izrazi težnje tog novog književnog naraštaja, samo deset godina

kasnije. Ali ono što je još više bunilo našu ortodoksnu književnu kritiku toga

vremena u poeziji ovog novog naraštaja, bio je pesimizam njen. Međutim to je bila

glavna odlika tog naraštaja, kao što je bila i osnovna odlika Disove poezije toga

vremena. Kritičar Branko Lazarević, koji je tada zauzeo dosta sličan stav prema

Disu kao i njegov učitelj Skerlić, pod čijim je uticajem on tada bio, naročito je

ukazao prstom na taj pesimizam Disove poezije u svojoj kritici Utopljenih

duša napisavši: "Osnovni je ton Disove poezije ortodoksni pesimizam. Pesimizam

Disov nije zdrav i pozitivan pesimizam (recimo Šekspira, Šopenhauera i Ničea, ili da

spomenemo nekog od naših: Rakića i Dučića). Nasuprot njihovom, Disov pesimizam

je bolesni pesimizam. Taj bolesnički pesimizam Disov ogleda se već u samim

nazivima pojedinih ciklusa pesama, kao na primer: Tamnica; Kuća mraka; Umrli

dani; Tišine."

Međutim je, po mišljenju pisca ovih redova, koje je on izrazio u svojoj

kritici Utopljenih duša 1911 godine u zagrebačkom časopisu "Val" "Dis pesnik-

pesimista samo u momentu kada misli na društvo i kada mora da izrazi svoj odnos

prema društvu. U tom slučaju on ne zazire da celo društvo osudi i svojoj mržnji da

što više maha. Ali takav pesimizam Disov treba shvatiti samo u relaciji prema

njegovoj sredini."

Moje je mišljenje i sada, kao što sam ga izneo u "Valu" 1911 godine, da Disa ne

treba računati u socijalne pesnike, i da je on bolje reći asocijalan; da on u pogledu

društva nema nikakve principe, pošto za njih ne mari kao ni za sve druge principe,

jer je njemu stalo poglavito do razvijenog unutarnjeg života. Gde ima takvog života,

tu su Disu ljudi dragi, a gde nema uslova za razvijanje takvih ljudi, on za društvo ne

mari. Prema tome, težište Disove poezije treba tražiti na drugoj strani.

Slično gledište zastupa i Branko Lazarević u nekrologu o Disu, napisanom 1917

godine, kada se već oslobodio Skerlićevog uticaja. Pod naslovom "Jedan život"

Lazarević piše o Disu: "On nije mnogo verovao u pokrete, struje, i nova doba. On je

imao jedan svoje vrste unutrašnji život u svojoj sobi i u svome društvu. Nešto

kasnije, teran od svojih prijatelja, ušao je on u nacionalistički pokret, i to je prvi put

da se Dis interesuje za socijalni život. Ali je on u osnovi bio asocijalan tip."

Za pogled Disov na njegovu neposrednu sredinu najmarkantnija je njegova pesma

"Raspadanje".

Ja danas imam jedno trulo vreme, 

Maskiran porok, razvrat i neznanje

— — — — — — — — — — — — — 

S prestola tajni i snova i zvuka

Ja sam se naš'o posred niskih strasti.

— — — — — — — — — — — — —  

Ja sam došao bez bola i žudi 

Tu, gde za nebo niko nema vida, 

Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi, 

Tu, gde je i žena pojava bez stida. 

Ja sam došao bez bola i žudi.

Ako Dis u svojoj poeziji manje govori o svom odnosu prema društvu, on je utoliko

izrazitiji kada prikazuje svoj odnos prema životu. Tu je njegov stav manje

pesimističan, a u pesmama Disovim o životu i ljubavi najviše se oseća on i kao

pesnik i kao čovek. Dis najdirektnije iznosi svoj odnos prema životu u "Razumljivoj

pesmi":

I na ovoj zemlji život me opija, 

Po njoj kada lutam, moje misli blede, 

Gube se u nebo, u svet harmonija, 

U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni, 

Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada, 

Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni 

Kao presto snova, kao život nada. 

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene, 

Al' nikako ljude što ropću i pište. 

Što drugoga boli ne boli i mene, 

Mene tuđi jadi nimalo ne tište.

Ova dva poslednja stiha bila su povod da se Dis shvati kao antisocijalan pesnik i da

zbog toga bude napadnut u našoj kritici. Nesumnjivo je da ti stihovi karakterišu

Disa kao asocijalnog pesnika, što je on ustvari i bio, ali ne i kao antisocijalnog

čoveka. Ja sam sklon da verujem da je Dis te stihove napisao u jednom ćudljivom

raspoloženju. Svi mi koji smo poznavali Disa lično, dobili smo sasvim drugu

impresiju o njegovoj ličnosti u odnosu prema ljudima, jer je Dis pre svega bio

neobično nežan po prirodi i voleo je ljude.

Ali ako "Razumljiva pesma" daje pogrešan utisak o Disu kao čoveku; ona s druge

strane daje suštinu njegovu kao pesnika. U toj pesmi Dis izražava svoj razvijen

smisao za individualno i lepo.

Pa ipak nijedna pesma Disova ne izražava njega kao pesnika u tolikoj meri u prvoj

zbirci pesama, kao što to čine "Nirvana" i njen pandan "Utopljene duše", po kojoj je

čitava ta zbirka dobila svoje ime.

Većina kritičara Disovih slaže se u tome, da je "Nirvana" njegova najlepša i

najpotpunija pesma, koja oličava glavne odlike Disove poezije iz prve, predratne,

epohe pesnikovog stvaranja; jer treba znati da postoje još dve epohe u Disovom

pesničkom radu, koje se bitno razlikuju od njegovog predratnog perioda, završenog

zbirkom Utopljene duše. Kritičar Branko Lazarević, koji u prvoj svojoj oceni o Disu

ne daje pravu meru pesnikovog talenta, izrično veli za "Nirvanu": da ta pesma "daje

vrlo lep utisak i kao ideja, i po opservacijama, i po načinu obrade. Sama ova pesma,

koja stoji kao usamljena po vrednosti i po opservacijama među pesmama Disovim,

dovoljna je da potvrdi dosta jak talenat njenoga pesnika." — Drugi Disov kritičar,

dramatičar Momčilo Milošević piše: "Najlepši izraz i jedno široko osećanje sveta

izneo je Dis u "Nirvani". Noseći u sebi jedno čisto kosmičko osećanje, pesnik

oživljava tu celu prirodu."

Već sam početak te pesme daje nam ton pesnikovog nastrojenja, u kakvom je on

živeo niz godina pre no što su ratni događaji i momenti iz njegovog privatnog života

dali nov pravac njegovoj poeziji:

Sinoć su me pohodili mrtvi 

Nova groblja i vekovi stari,

Prilazili k meni kao žrtvi, 

Kao boji prolaznosti stvari.

U tom tonu ispevana je čitava pesma koja je savršena i po svojoj dikciji i po

duševnom miru kojim je pesnik mogao da posmatra život i sve ono što se oko njega

zbiva, bacajući pogled u daleku prošlost i u bezgraničnu vaseljenu.

Ali pored ovog kosmičkog osećaja izražepog u "Nirvani", Dis ima i osećaj svoje lične

prošlosti, koju on izražava u pesmi "Utopljene duše", i koja na neki čudan način

dopunjuje "Nirvanu". Uopšte se može reći da u Disa ima dva života i dva sveta:

savremeni život i spoljni svet koji ga ne zadovoljava i koji ga potseća na prazninu i

jesen koju on mrzi, i život mlađih dana sa lepim nadama i snovima. Taj prošli umrli

život iznosi Dis u ciklusu pesama pod naslovom "Umrli dani", a na čelu toga ciklusa

nalazi se pesma "Utopljene duše", u kojoj Dis najbolje izražava kontrast između ta

dva sveta rečima:

Još jednom samo, o, da mi je dići 

Ispod života svet umrlih nada; 

Još jednom samo, o, da mi je ići 

Prostorom snova pod vidikom jada.

Ove dve pesme dopunjuju nam impresiju pesnikovu iz prvih dana njegovog

pesničkog stvaranja, i one ujedno završuju period njegova pevanja po kome on

ostaje jedan od glavnih pretstavnika modernističke poezije na početku ovog stoleća

pa sve do 1912 godine, kada su nastali veliki događaji u našem nacionalnom životu

koji su čitavoj generaciji tog prelaznog i nervoznog doba dali nove zadatke i nov

pravac. Ali je i u privatnom pesnikovom životu nastao događaj — njegov brak — koji

je od Disa-boema načinio sređenijeg člana društvenog i čitavoj njegovoj poeziji dao

optimističkiji ton.

"Brak i rat 1912 stvaraju promenu u Disovom životu i njegovoj poeziji. Kroz brak

njegova poezija postaje vitalnija, a on postaje i manje pesimističan. — Kroz rat

njegova poezija postaje patriotska i Dis počinje da veruje u akciju" — tako piše

Branko Lazarević u članku "Jedan život". Sličnu konstataciju čini i Momčilo Milošević

u članku povodom smrti Disove rečima: "Kada su veliki događaji 1912 pokrenuli

duhove širom celog Srpstva, Disova je duša takođe odjeknula nadom u novi život, i

u takvom raspoloženju napisana je njegova zbirka pesama: "Mi čekamo Cara"

(1913).

I zaista, ta dva događaja unose promenu u misao Disovu i menjaju čitav ton

njegove nove poezije koja postaje oduševljena i rodoljubiva, ali i manje spiritualna i

manje intuitivna. Dis nije bio priroda za velike podvige, već nežna i osećajna duša

koja je muzikom reči izražavala svoje prefinjene osećaje, i imao je razvijen

unutrašnji život mističkog čoveka. Stoga su njegovoj prirodi daleko više i bolje

odgovarala raspoloženja i nastrojenja izražena u zbirci Utopljene duše nego u

zbirci Mi čekamo Cara, koja već i po svome naslovu izgleda neobična za karakter

njegove dotadašnje poezije. Stoga je ova nova vrsta njegove poezije različita od

prve i po tonu i po idejama. Pa ipak, i ova nova njegova lirika iz zbirke Mi čekamo

Cara potseća na ranijeg Disa samim ritmom pesama, ritmom sporim i meditativnim,

ali sa izvesnim poletom. Možda je najkarakterističnija za tu novu liriku Disovu

pesma "Prosto ime" koja počinje stihovima:

Kroz moju dušu prošla su dva rata, 

Dva stara orla zaveta i slave,

Prošla su crna, zasićena jata,

Pali krstaši i zastave prave

a završava se himnom običnim borcima:

Kroz moju dušu, preko straha, rana, 

Prođe pobeda, vera, novi zraci, 

Osmeh i lice zore dobrog dana, 

I prosto ime: seljaci, seljaci.

Ali ovaj novi polet nije dugo trajao kod Disa. Događajima, koji su uskoro došli posle

tih pobeda srpskih seljaka i skoro čitavog naroda, nastaje katastrofa velikog rata u

kojoj strada ne samo čitav naš narod, već i sam pesnik doživljuje svoju katastrofu.

Ta stradanja naroda i čoveka u izgnanstvu iznosi Dis u svojim poslednjim i

nedovršenpm pesmama, koje su mnogo dublje po svom tragičnom tonu no što su

bile prethodne pesme po svom optimističkom oduševljenju. Pored narodne

tragedije došla je i lična tragedija pesnikova, i one su učinile da pesnik doživi

momente sa višom skalom osećaja. Te pesme raznovrsnije su po sadržini i dublje

po osećaju. One — po mišljenju ličnog prijatelja Vl. Stanimirovića — izražavaju opšti

bol i imaju karakter klonulosti i očinske čežnje. Ali te pesme iz emigracije idu ujedno

i u najbolje pesme iz rata — kako to veli B. Kovačević u predgovoru celokupnom

izdanju Disovih pesama u poslednjem kolu Književne zadruge.

Već prva pesma iz poslednjeg ciklusa koji nosi naslov "Posle Albanije" naznačuje

osnovni ton tih pesama:

Tako nas ostavi sloboda i sreća, 

San velikih dana i pobede hor 

Mesto slavu s vencem, poraze na pleća, 

A umesto majke lepe kao bor —

Mi, sinovi njeni, vitezovi stari, 

Deca smo nesreće i lutanja zlog!

Sumorni ton koji karakteriše Disove pesme iz prvih godina ponovo se vraća, samo

sa jednim drugim tonom. To nije više seta i melanholija mladih dana, već osećanje

jedne proživljene tragedije, koje se graniči sa očajanjem, i čudno neverovanje "da je

čovek stvoren za radost i dobro".

U pesmama iz toga poslednjeg ciklusa, u kojima Dis daje izraza svojim bolnim

osećajima u izgnanstvu, pesimistički ton je mnogo izrazitiji, naročito u pesmi "Među

svojima", koja bi pre mogla da nosi naslov "Sećanje na svoje", jer počinje rečima:

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja 

Mis'o da još živiš, moj predele stari. 

Moja lepa zvezda, majka i robinja, 

Bože, šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste, 

Oživele vode, đurđevak i ruže,

I miriše zemlja koja stalno raste 

U grob i tišinu, moj daleki druže.

U tim pesmama iz izgnanstva nema ranijeg mirnog posmatranja bede i društvenog

života, već se rađa neki za Disa neobičan revolt protiv istorijskog ustrojstva stvari.

Mesto ranije rezignacije dolazi protest pesnikov. Stoga se Dis u jednoj od svojih

poelednjih pesama i pita:

Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka? 

Il' se zbilja ovde i sad neko krije? 

Je l' oblik propasti, večan, bez početka? 

Il' časovnik smrti što bez srca bije?

Ova pesma daje nam Disa u časovima meditiranja, samo što njegove misli ne

dobijaju završni oblik, jer je Dis bio više emotivan pesnik no čovek izrađenih misli.

Već sam njegov život bio je torzo, u začetku lep i pomalo veličanstven, ali je

sudbina njegova bila nemila; stoga je njegova čitava poezija, ovako nedovršena,

sastavljena iz mnogih trzaja u želji da nađe smisao života.

Da je Dis imao mogućnosti da sebe razvije, možda bi i njegova misao bila dublja i

izrađenija, a nesumnjivo bi i njegova poezija postala misaonija. Ali su izvori njegova

saznanja bili oskudni, pa i njegova misao u svom poletu nije imala snage da se

uzdigne na veće visine.

Iznanstvo za vreme rata koje je moglo da naknadi nedostatak u Disovom

intelektualnom razvoju, učinilo je ujedno i kraj njegovom životu, i nama ostaje samo

da nagađamo šta bi Dis dao da je ostao u životu i dočekao kraj rata u boljim

okolnostima; jer veliki doživljaji često stvaraju čitav preokret u dušama osećajnih

ljudi. A Dis je nesumnjivo bio pesnik produbljenih i finih osećaja.

Ipak Disove prve i poslednje pesme ostaju kao dokaz njegovog isključivo pesničkog

talenta, a njegova prva pesnička zbirka "Utopljene duše" ostaće u našoj lirici ne

samo kao lep izraz jedne pesničke generacije, već i kao zbirka od značaja za

duhovna nastrojenja toga vremena, koje se možda nikad neće više ponoviti u

književnom razvoju našeg naroda.

**

Stihovi Vladislav Petković Dis 

POGINULI DOM

Bez pesama, želja, potresa i smeha,

Odneseni zvuci, miris i dobrota,

Avlija je crna, crna je i streha,

I crna su okna na kući života.

I danju i noću obavija patnja, 

Kao odjek stvari, dom ispunjen grobom.

Čini se da i sad tu silazi pratnja

Za šum, čim se javi, da ga vodi sobom.

Dvorištem su kratke i duboke staze

Nepomične senke i duša pustinje: 

Kao da čuvari neumorno paze 

Da ih ne poseti proleće, ni inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja 

Stoje k'o kajanja, kao učenici 

Apostola mrtvog, što poraze sanja, 

Zemlju koju nose grešni mučenici.

Odajama doma zaborav je seo

Na kolevku praznu i postelju bdenja;

Zidove i slike vuče pokrov beo

S nameštajem starim u san razorenja.

Sve se umirilo u toj kući smrti: 

Nagoveštaj reda, uspomene blede, 

Odmor i pregnuća, odaje i vrti, 

Duh života kobnog, i još ruka bede.

U tome dodiru tišine umorne 

Izgleda da tu se ipak neko krije

Je li to obmana vizije sumorne,

Il' časovnik smrti što bez srca bije.

Ja znam ovu kuću, i čija je bila,

Znam je po poretku, propasti i boji.

Znam je, što na svemu vidim crna krila,

Okamenjen jauk... Znam je, al' nek stoji.

Srpski kniževni glasnik

Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940

[postavljeno 14.05.2007]

 Sačuvana

**

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

PRIKAZI I BELEŠKE

P o v o d o m  š e z d e s e t  g o d i n a  o d  D i s o v o g a  r o đ e nj a. 

— Vladnslav Petković-Dis, rođen 29 februara 1880, imao bi sad, da se nije utopio

pred Krfom na torpiljiranoj lađi, šezdeset godina. Umro je u trenutku kad se, po

svemu sudeći, spremao za jedno zrelije i savršenije stvaranje. "S. K. Glasnik" želeći

da obeleži tu nesuđenu godišnjicu, donosi u ovom broju, pored članka Disovog

intimnog prijatelja g. Luke Smodlake, i jednu verziju njegove pesme "Poginuli dom"

koju nam je ustupila pesnikova porodica. Poslednja redakcija nalazi se u  P e s m a

m a  objavljenim u S. K. Zadruzi (sv. 285, str. 165) i mi je, radi upoređenja s

prethodnom verzijom, ovde navodimo; promenjene reči su pod navodnicama, u

nedostatku kurziva za ovu vrstu petita. Pesama u izdanju S. K. Zadruge glasi:

Bez pesama, želja, potresa i smeha, 

"Sarenjeni" zvuci, "zima" i toplota. 

"Dvorište" je crno, crna je i streha 

I crna su okna "k'o crna dobrota".

I danju i noću obavija patnja 

"Mrtav dom života", kao odjek stvari.

Čini se da i sad "mu" silazi pratnja 

Za šum čim se javi, "za poredak stari".

Dvorištem su kratke i duboke staze, 

Nepomične senke i duša pustinje: 

Kao da čuvari "nevidljivi" paze 

Da ih ne poseti proleće "i" inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja, 

Stoje k'o kajanja, nemi učenici 

Apostola mrtvog što poraze sanja,

Zemlju koju nose "svetli" mučenici.

"Odaje se kreću u tišinu samu"

Na kolevci praznoj "mir duboki spava",

"Na zidu još pati u crnome ramu" 

"I očiju crnih jedna lepa glava".

"Jedna lepa glava. Mre postelja bela",

"Nameštaj, svi znaci ljubavi i pošte". 

"Uzdah kao straža zaspalog opela, 

"Poginulog doma nije umro jošte".

"Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?" 

"Il' se zbilja ovde i sad" neko krije? 

"Je l' oblik propasti, večan, bez početka?

Il' časovnik smrti što bez srca bije?

Ja znam ovu kuću, i čija je bila. 

Znam je "zbog godina koje ona broji". 

Znam je, "jer" na svemu vidim crna krila, 

Okamenjen jauk. Znam je. Al' nek stoji.

Upoređujući obe verzije, može se pretpostavljati da je prilikom uređivanja

"Skupljenih pesama" u izdanju knjižarnice "Napredak", koje je poslužilo kao osnova

za izdanje S. K. Zadruge, bezimeni urednik prevideo rukopis verzije koju donosimo

u ovom broju, pa objavio raniju verziju. Rukopis verzije koju smo doneli na početku

ove sveske prepis je načisto, Disovom rukom, bez ijedne ispravke, čak ni u

interpunkciji, te ima razloga domišljanju da je to možda ustvari poslednja redakcija,

a onaj tekst u "Skupljenim pesmama", prenesen posle u definitivno izdanje S. K.

Zadruge — možda je prethodna verzija? Na to kao da ukazuje donekle i analiza oba

teksta, kad se pažljivo uporede. Čini nam se da je verzija, koju mi objavljujemo,

bolja.

B[ožidar]. K[ovačević].

Srpski kniževni glasnik

Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940

**

DISOVO "PROLEĆE 1915"

Ponova evo ja nalazim sebe . . .                          .

Dve su legende pratile ukletog pesnika Vladislava Petkovića Disa. Prva, koju je tako

žestoko i bez priziva intonirao Skerlić i koja ga je odbacivala, činila inferiornim, pa

čak i suvišnim pesnikom, i druga, čiji smo i mi savremenici, koja ga čini čelnim,

modernim poetom našim. Disova ličnost, tragična i bolna, sva u siromaštvu i

nemaštini koja se prepliće sa strpljenjem do luksuza i svečanosti smrti, postala je

1917. žrtvom rata i mora. Pesnik se nalazio na brodu torpedovanom pred samom

grčkom obalom: davno je već u svojoj knjizi Utopljene dušepredvideo morski grob, a

voda je bila milosrdna samo toliko što je njegov leš izbacila na obalu i očevicima

ostavila sliku usamljenog, definitivno zagrobnog pesnika sa samo pola drahme u

džepu i sa nekoliko stihova što su nespokojno govorili o porodici u razrušenom,

okupiranom Beogradu.

Duboka i mutna, u konsekventnoj čežnji za opelom, za krajem, za fizičkom smrću

što neće biti prizor bez poezije i bez pejzaža, Disova poezija je imala neverovatnu

skalu vrednosti i jezika: od banalnih ispovesti do bolnih i okultnih simfonija kao što

je ona, puna harmonije i novog milosrđa, muzikom prožeta i muzikom

usavršena Možda spava. Treba se vazda pitati šta je odredilo, kojim udarcem po

duši je počelo to uspavljivanje smrtnih i to veličanetveno dogovaranje sa bivšim i

mrtvim likovima. Disova poezija je familijarna sa smrću na način koji je već donela

poezija Sime Pandurovića, Stevana Lukovića i Velimira Rajića. Bilans smrti je,

međutim, najstalniji i najpuniji u poeziji koju je, sa manjim tematskim odstupanjima,

pisao Dis na samom početku našeg veka.

Iz reda nejednakih i nedovršenih pesama svakako je i Disova, duboko

elegična Proleće 1915, koju je prvi put objavio i komentarisao Božidar Kovačević

u Svečanostima 1952. godine. Prošlo je, prema tome, ravno pedeset godina od ove

pesničke poslanice, od ove familijarne iskrene tugovanke za životom i za

otadžbinom: pesimistička u povodu, ova pesma kao da je patriotska u svome poletu

mraka i noći, zime i žalosti — tih najprisnijih imenica Disove poezije. Kao Milutin

Uskoković, Velimir Rajić, Milutin Bojić i budući tajnom života i rođenja razdragani

Rastko Petrović, i Dis se povlači sa srpskom vojskom, žudeći oaze juga, izvesnost

južnog neba. U velikom kolektivnom bolu povlači se čitava srpska armija. Već

desetkovana paklenim tifusom, koji je kao mraz prošao celom Srbijom u proleće

1915, ova armija ostaje usamljena sa jednim jedinim vrletnim i tragičnim putem

koji je za mnoge bio marš smrti. Zato je Disova pesma Proleće 1915 puna one crne

svežine, izgnaničke drame, patriotske nade, obnove i drhtavice, neodoljive u svom

kolektivnom zvuku. Ako je ranije cela planeta, svom svojom težinom ležala na

poeziji Disovoj, kroz ovu pesmu preciznije se javlja, opsesivnije miriše zemlja kao

otadžbina koja nije ništa manje tamnica ili grob. Zato već prvi stihovi rekvijemski

ozbiljno sažimaju i staro disovsko sećanje i nagomilane slutnje:

Opet nam je zemlja teška ko tamnica 

Pomrčina gusta nasred grudi leži 

I varoš i voda, brdo i ravnica — 

Sve je jedno danas, sve grobovi sveži.

Dis opisuje zemlju a simboliše grob; opisuje ritam jedne kolone, a predviđa svoj

kraj. Smrt, koja je neprestano kucala na vrata svake Disove pesme i koja se kao

svečani fantom šeta svakim njegovim stihom, pratila je njegovu izgnaničku senku

sve dok se nasred južnog mora, bez krsta i bez traga, u velikoj vodenoj motili, nije

završio njegov život nimalo zagonetan, ali sa plodnom zagonetkom u biću i muzici

njegove poezije. Izgnanik u sopstvenoj poeziji, Dis je svoje fizičko izgnanstvo

doživeo kao tešku i pretešku dramu: siromašan, skroman, povučen, on je našao

zračnu stazu tek u porodici, a u svojoj ženi i deci onu oazu koja objašnjava bujanje

socijalnog motiva u njegovoj poeziji. Nerado putnik, imao je i svoje putovanje po

moru da doživi kao vrhovnu nedaću. Između vode i zemlje Dis je naizmenično

osećao sav onaj ciklus plođenja i rasta, proleća i svetlosti i, neminovno — vlažne

vetrove, košavu, zime i mećave, šturine i trulež. Ali ako je more bilo jedna

prihvatljiva pustinja, i u slučaju njegova života tako fantomski gostoprimljiva,

zemlja je ostala tamnica i grobnica, koja nemilosrdno i svoje mladiće i svoje lautare

osuđuje na kratak cvet i na dugu "ladnu zimu".

Valja reći da Disov patriotizam nikada nije kovan od metala i šiven od svile. Nešto

grubo i nešto prisno sa onima koji su najbliži zemlji, seljacima, ratarima, robovima

zemlje, ublažilo je čak i podaničku verbalistiku u njegovoj knjizi Mi čekamo cara, a

izvan rekvijemske poezije i gotovo sa poletom, sa familijarnim socijalnim otkrićem

deluju stihovi:

Kroz moju dušu, preko straha, rana, 

Prođe pobeda, vera, novi zraci, 

Osmeh i lice rose dobrog dana, 

I prosto ime: seljaci, seljaci... 

Kao sopstveno opelo, kao pijanstvo od sunca, onog ponoćnog, jedinog na nebu

njegove poezije, i koje sa pesnikom ostaje superiorni svedok, zvoni Disovo ratno

proleće 1915. godine i, posle pedeset zima, nepovređeno svedoči sveže grobove i

slutnju sopstvenog, na širokoj otvorenoj vodi, daleko od porodice, od Beograda, koji

mu nikada nije bio mesto tašte veličine i nasmejane karijere. Upravo je karijera

smrti bila neodoljivo prisutna u njegovoj poeziji, a voda, velika i mrtva, mistična i

hladna, svuda uokolo gotovo je fiziološki pritiskala pesnika, pošto je već bila

naslućena stihovima iz jedne od njegovih biserno tamnih pesama Sa zaklopljenim

očima. Zar nije precizan, zar nije sudbinski živopisan ovaj kvintet:

Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega 

Stojim ko oblik umrlih vremena, 

Poslednji čovek na granici svega, 

Poslednji talas otišlih spomena. 

Svud mrtvo more, svud nigde ničega; 

I spava voda, i nema promena...

Ali Disova vizija nije stala kod Proleća 1915. Pejzaži puni leševa, varljiva plodnost

voća, fatalna suša koja preti letu, kiša koja stravično dobuje po svežim humkama,

lepljivi i besani život izgnanstva, brutalna površina mora, to "crno vreme opadanja"

kao da su opustošile intenzivne snove i nemile prošlosti. Bez otadžbine, bez rodnog

doma — a dom u Srbiji je bez ključeva i odbrane — pesniku se, možda, samo jedne

večeri ili jednog jutra vratila "neka divna rosa". Od usnulih, bolesnih silueta otišao

je daleko, ali od vizije sopstvene dece nije niti jedan korak. Poezija tla ustupila je

senzacije poeziji sudbine. Sva svirepa imena i svi mrtvi izgubili su zamah simbola,

prisnog poređenja, svečanost muzike, i kao na građanskoj žanr-slici što dominira

kad krevetima majki, pojavilo se to jato ozarene dece. Dis vodi duge, melanholične,

deskriptivno rastužene razgovore sa anđelima koji su njegova deca, sa Madonom

koja je njegova žena, sa Beogradom koji je njegova senovita bašta. Vizija je jedna

jedina, i jednostavna. Pozadina veka nije u crnim draperijama, otadžbina više nije

zatrpana mrtvim stablima. Od svečanog opela u Proleću 1915 melodija se razvila u

buntovnu uspavanku za daleku decu. Sada zabrinuti otac, na dnevnoj svetlosti,

nošen maticom očinstva, peva idilično: pogruženi Dis sada priviđa jedan pejzaž u

Košutnjaku, renoarovski raskošan sa zvonkim trupkanjem dečjih nogu. Životni

trenutak, izgnanički u pesničkom i malograđanskom smislu, žestoko navaljuje u

stihove. Čak su i pesnikove suze datirane, mesta obeležena, slutnje konkretizovane.

Koreografija vode, varljive i opasne, približava zvuke, prenosi ih, podržava,

uvećava: dečji glasovi stižu iz gladne i porušene zemlje, a Dis ih, kao skriveni mali

instrument, neguje i hrabri. Sa očima punim svoje dece, Dis se stropoštao u more,

kao što je i poslednje zvučne reči posvetio njima.

Red veoma izlomljen, nepravilan: počeo je pesnik kao poklonik grobova, kao hadžija

smrtnih predela, a završio je decolikom vizijom, pesmom nežne jeze, u kojoj se

simetrija dečjeg disanja prožima sa mučnim izgnaničkim bdenjem:

Ne javlja mi se. A ima kad.

Sem ako spava, ako ne diše,

Deset meseci ravno je sad

Od rastanka nam, otkako ne piše.

Ja ću čekati, iako sam dugo čeko,

Deset meseci od mene moji su daleko.

— — — — — — — — — — — — — 

Za bol i ljubav duša mi zna,

U njoj kajanja nikad ne behu.

Od svog postupka ne prezah ja,

Pa makar da je poniko u grehu.

Rob ako postah. Ali neću kriti,

U stranoj zemlji izgnanik strašno je biti.

Bežeći iz pariske zime, iz ulice Monž na Monparnasu, Dis je zatražio, zaželeo

društvo svojih zemljaka, vojnika koji su već uveliko ratovali na solunskom bojištu, a

pošto nije znao niti je želeo da nauči francuski, on se neprestano i u Parizu kretao u

društvu Srba i Beograđana, na mahove samo obilazeći antikvarnice i tražeći male

pesničke sveščice koje su ga podsećale na njegove sopstvene.

I zima i bolest nasrću na pesnika i on počinje da veruje kako nikada neće stići svojoj

ženi i deci, ozarenom porodičnom životu, Košutnjaku i Vračaru. Nekoliko dana pre

polaska brodom obilazi muzeje i groblja, a njegov saputnik i prijatelj Milan

Vukasović u svojim beleškama seća se čak i posledgveg dana, prolećnog pariskog,

pred Disov odlazak na front, koji je već obećavao pobedu i povratak otadžbini.

"Istog dana, pre nego što je otputovao, obilazimo groblje Per Lašez. Dan beše topal,

sunčan, izmaglice vrlo malo i, sa mesta na kome je kapela, vrlo lepo se vidi veliki

deo Pariza. I Dis, koji se u Parizu toliko namučio bez novca i svega onog što mu je

novac mogao dati, žali trenutno što odlazi. Prolazeći kraj mnogih grobova onih koji

danas čine slavu francuske nauke i veštine, Dis nekim umnim, ozbiljnim tonom

govori, kako on ne veruje ni u šta. 'Dalje od groba nema ništa; mi smo deca

Zemlje', behu njegove reči izlazeći iz groblja..."

Po rečima Đorđa Jovanovića "izuzetni očajnik", Dis se samo u dva maha približio

životu: prvi put zahvaljujući nacionalnoj pobedi 1912, a drugi put tome je

pripomogao poraz 1915. Ali i ova druga, definitivna veza sa nacionalnim bićem, sa

masom izgnanika, sa prostim imenom seljaka na usnama, nije ublažila posrednu

usamljenost njegovu. Otuda toliki pad u metaforama, toliko zgrčene naracije bez

ikakvog bekstva u svečanu jezu neutralnih, simboličnih grobova kojima je naseljena

njegova doratna poezija. Beznadežnost koja sada prožima i produbljuje Disove

stihove, bukvalvo je psihoza nemoći dece i detinjstva: u Nedovršenim

pesmama više ne peva dezerter iz srbijanske čaršije, nego izgnanik iz vlastite

porodice, sa jedino toplog domaćeg ognjišta. Iz negovane usamljenosti pesma se

izvija u dvostruko samotovanje. Pesnički nagon je sve slabiji, a roditeljski sve jači,

lirski realniji, i zagriženiji: 

Ne ume čovek da bude jak,

Kad kiše liju sa sviju strana.

Nema očiju za dubok mrak.

Ne peva ptica sa umrlih grana.

Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom,

Al mi srce trune za mojom kolebom.

Tako se ponovila sudbina, ljudska i pesnička, autora Đulića uvelaka: ali, dok je Zmaj

smoždeni starac nad decom koje više nema, Dis peva opelo samom sebi koga pred

decom nikada neće biti. Povlačenje iz svakodnevnog sveta, sa kojim se Disova

poezija našla u ekvivalentnom svemiru smrti i grobova, završilo se talasima mora,

vodenim opelom koje je, nadmoćno i bez milosrđa, utvrdilo poraz isto koliko i

subjektivni poduhvat jedne poezije, neravnopravne u bilansu nadanja, u

ostvarivanju metafora.

Celog života, pečalbarskog i siromašnog, pesnik je išao sa zaklopljenim očima: te

oči, zapaljene, buljoake, zastrašene, mutne, neobično oštro, nadnaravno skoro,

gledaju kroz sopstvenu poeziju, kroz čitave bolne i bolesne istorije jednog doba,

jedne epohe u kojoj je lirski repertoar bio iscrpljivan uz puno fizičko zamaranje,

žrtvovanje, gubljenje. I bez uniforme — jer vojnik niti je bio niti je umeo biti — Dis je

ušao u kolonu smrti koja je proživela najdužu godinu, godinu hiljadu devetsto

petnaestu . . .

**

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Vladislavu Petkoviću Disu tuberkuloza je pretila pre nego što se i rodio: otac mu je

nosio tu bolest, od koje je kasnije i umro, kao i mnoga njegova deca, Disova braća i

sestre. Ugnezdila se bila sušica u toj porodici kao nekada u Vukovoj. I prvo Disovo

dete bilo je njena žrtva. Sam Dis je po svojoj fizičkoj konstituciji bio predodređen da

postane njen plen: poznato je da je "zbog uskih prsiju" i uopšte slabe telesne građe

bio oslobođen vojne obaveze. Materijalno neobezbeđena egzistencija, dugogodišnje

sirotovanje i lišavanje, neuredan boemski život iz noći u noć po zadimljenim

kafanama, — sve je to značilo oberučke hrliti tuberkulozi u koštani zagrljaj.

Nemaran u svemu što se ticalo njegove ličnosti, nije mnogo vodio računa ni o svojoj

bolesti. Posle ženidbe nastao je period relativno sređenijeg života, i bilo je izgleda

da Dis povrati zdravlje ili bar da produži vek. Međutim došli su povlačenje pred

austrougarskom vojskom, odstupanje preko Albanije, prebivanje u emigraciji, briga

za porodicu koja je ostala u okupiranoj Srbiji: Disov krhki organizam i tanani nervi

nisu mogli bez posledica izdržati te ratne napore i život u tuđini; tuberkuloza se

razbuktala, a uz to Dis zapada u tešku neurozu. Poznanici koji su sa njim delili

sudbinu izgnanstva sumnjali su da će živ dočekati povratak u domovinu. Tako bi se,

po svoj prilici i zbilo, kao i sa Bojićem uostalom, da nije doživeo drukčiju, suroviju

omrt ali kraću agoniju: neprijateljski torpedo kojim je miniran brod prilikom Disova

putovanja iz Francuske za Krf — delovao je brže i ubitačnije od Kohovih bacila;

pesnik Utopljenih duša postao je u tragično bukvalnom značenju utopljenik.

Kao da se sve u životu bilo zaverilo protivu Disa, još od njegovih malih nogu: smrt je

bila čest gost u roditeljskoj kući; kada se otisnuo u svet, pridružila se nemaština i

bolest. Sa nepotpunim školskim kvalifikacijama, bio je prinuđen da se prihvata

svakog posla: da učiteljuje u zabitom istočnosrbijanskom selu, kao i Jakšić davno

pre njega ("reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoši nije

mogao naći Mjeseca"); da, kao pisar dnevničar opštinske trošarine, meri šljive ("Dis

kantardžija"), da nadniči po raznim listovima za zlehude honorare. Bio je svestan

svoga talenta ali se teško probijao u književnosti: autoritativna kritika ga je

diskvalifikavala, Srpski književni glasnikmu je uskratio saradnju, Bogdan Popović

nije uvrstio u Antologiju novije srpske lirike nijednu njegovu pesmu. (Matoševa

primedba na račun Popovićevih kriterijuma: "Od najnovijih sasvim je ignorovao

zanimljivog Petkovića Disa".) Od svoje sirotinje odvojio je da o vlastitom trošku izda

prvu i jedino vrednu zbirku Utopljene duše; za drugu, Mi čekamo cara, koja znači

ustupak vremenu, naći će se mecena. Za "pristojan" svet bio je prokažen noćnik,

boem, osobenjak, a za "priznate" literatore — problematičan samouk koji švercuje

sumnjivu dekadentnu poeziju sa strane. Samo mali krug bliskih prijatelja naslućivao

je pravu prirodu ovoga nesrećnog čoveka i priznavao vrednost njegovoj poeziji;

činjenica je da su pesnici (uključujući tu i Matoša) pre osetili izuzetan talenat nego

kritičari i estetičari.

Sve se, dakle, steklo da se Dis zatvori u sebe i da se pretvori u fatalistu koji veruje

da je osuđen na večitu patnju i na nedužno ispaštanje. Vodio je svakodnevni život

kao po inerciji, gluv i nem za sve oko sebe, a pravi dijalog započinjao bi sa sobom u

kasne noćne sate kada bi, nagnut nad hartiju, pisao stihove. Matoš ga je ovako

predstavio kao čoveka: "Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom

vječno u ruci, sa crnom kovrčavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka,

zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo

dobar dečko i sam našim dosjetkama na njegov račun."1 Dis se retko bunio protivu

reda stvari izvan sebe, čak i onog koji ga je neposredno držao u procepu, — i po

tome se razlikuje od Jakšića, — a kad je to činio, njegova pobuna je dobijala vid

teške invektive i totalne negacije, kao u Našim danima iz 1910, dakle pre

balkanskih ratova:

Razvilo se crno vreme opadanja, 

Nabujao šljam i razvrat i poroci, 

Podig'o se truli zadah propadanja, 

Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme propada

— — — — — — — — — — — — — 

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali 

Postali su danas naši suvereni.

— — — — — — — — — — — — —

Mesto svetle istorije i grobova, 

Vaskrsli smo sve pigmeje i repove; 

Od nesrećne braće naše, od robova, 

Zatvorismo svoje oči i džepove.

— — — — — — — — — — — — —

Pomrčina pritisnula naše dane, 

Ne vidi se jadna naša zemlja huda; 

Al' kad požar poduhvati na sve strane, 

Kuda ćemo od svetlosti i od suda! 

Pomrčina pritisnula naše dane.

Dis se formirao kao pesnik poele majskog prevrata, u periodu razmaha dugo

sputavanog buržoaoko-kapitalističkog razvoja, koji je obezbedio građanske slobode

ali je zakon konkurencije i profita proklamovao kao vrhovni kriterijum i vrhunsku

vrednost. U takvom poretku Dis, ubogi siromah i ukleti sanjar, nije imao šta tražiti

ni dobiti, i zato zatvara oči pred nesumnjivim rezultatima epohe, i postaje pesnik

njenog naličja jer mu se činilo da je ono mračno kao i ranije i da se u suštini ništa

ne menja:

Ne marim inače za život i brige 

Naroda i ljudi, za principe razne, 

Bacane oduvek u jedne taljige, 

Što ih konji vuku i sve glave prazne.                      

                       (Razumljiva pesma) 

Suviše je bio zaakupljen svojim nevoljama da bi imao sluha za tuđe vapaje, i odveć

je malo nailazio na predusretljivost i razumevanje da bi uzvratio saosećanjem i

altruizmom, a povrh svega i bolest je pojačavala njegov egoizam, što je inače njena

izrazita karakteristika. I zato je uRazumljivoj pesmi, koja bi mogla imati naslov

Iskrena pesma, samo otvoreno pevao ono što je osećao:

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene, 

Al' nikako ljude što ropću i pište: 

Što drugoga boli, ne boli i mene; 

Mene tuđi jadi nimalo ne tište. 

U vreme "obnove naše rodoljubive poezije" Dis je u Himni, koja bi se po naslovu

uključivala u tu "rodoljubivu poeziju", dao stihove koji opovrgavaju heroiku i

anatemišu "crvljivo doba" jer slikaju stanje u zemlji kao nastavak Domanovićevog

"mrtvog mora":

Odmani rukom i zagazi baru 

Što mili, teče, kao život meka, 

Sarani razum, i udiši paru 

S podneblja gliba što te svuda čeka.

— — — — — — — — — — — — — 

Za lice tvoje ogledala nije. 

Živi međ ljudma u muzici bluda. 

Živi! i nek ti vlaga srce pije. 

Živi u zemlji sramote i luda. 

I ovakvo povremeno istuianje, kao u navedenim pesmama, bilo je dovoljno da

revoltira kritiku jer je u njemu videla atak na demokratski razvoj i nacianalii

program Srbije, pa je Disa etiketirala kao asocijalnog i anacionalnog pesnika

napadajući njegovu poeziju ili, što je još gore, ignorišući je ćutanjem.

Disovo boemstvo nije nametljiva i razmetljiva poza da se skrene pažnja javnosti, pa

čak ni izazovno prkošenje ćiftinskom javnom mnenju, kao što će kasnije činiti

Drainac, već je, naprotiv, skrivanje od sveta, pa i od samoga sebe, — bekstvo u

tamne kafanske kutove, u alkohol, u samozaborav. Dis nije osećao patologšku žeđ

za pićem ali mu je često pribegavao da bi stvorio zastor između sebe i drugih,

između života i vlastite pramašenosti i otuđenosti:

Ne marim da pijem, al' sam pijan često 

U graji bez druga, sam, kraj pune naše, 

Zaboravim zemlju, zaboravim mesto 

Na kome se jadi i poroci zbraše.  

                                (Pijanstvo)

Dok je "vinska poezija" romantičara uvek bila povezana sa ljubavlju prema ženi ili

sa nekim nacionalnim idealom, a kafanski stolovi mahom zbližavali srpske pisce s

kraja XIX i početkom XX veka u njihovom političkom opozicionarstvu ili u

suprotstavljanju malograđanskom konformizmu, — iz Disove čaše u pesmu

prelivalo se beznađe i očajanje; nikakav alkohol nije mogao da donese utehu i da

ublaži gorčinu:

I pritisne očaj, sam, bez moje volje, 

Ceo jedan život, i njime se kreće; 

Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje, 

Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

                             (Pijanstvo)

Njegoševi gorko ironični stihovi:

Sve se čovjek bruka sa čovjekom, 

Gleda majmun sebe u zrcalo

— zazvučali su još oporije i sumornije u Disovoj strofi:

I želeći da se zaklonim od srama 

Pijem, i zaželim da sam pijan dovek; 

Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, 

Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

                             (Pijanstvo)

Pesma Orgije samo uslovno može da nosi takav naslov jer smisao stihova odudara

od uobičajenog značenja ove naslovne reči: tu nema ni traga od radosti, veselja,

uživanja, a kamoli od razuzdanosti; "zvuci violina", "vino", "dodir žena", "pir", —

samo su dekor i privid, ispod kojih su hladne i tragično ogoljene ljudske suštine što

se ne mogu ničim pokriti ni prikriti: muzika pruža "stare jauke" podsećajući na

opelo; zagrljaj otkriva "život nag" opominjući na skrštene ruke na samrtničkom

odru; u zakovitlanom mnoštvu pojedinac oseća usamljenost, "ledeni dah" i "veliki

strah"; i ceo taj košmarski prizor liči na igru žmurke i na samozavaravanje

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće 

Da vidi grob.

Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće, 

Ni svoju kob.

Početna i završna strofa pesme otkrivaju žudnju da nadražena čula i mašta stvore

lepotu koje nije bilo u životu, ali i nemoć takve iluzije koja se raspršuje kao kafanski

dim:

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi 

I polusvet;

Bez svega, i bez radosti, mada nam grudi 

Čeznu za cvet.

— — — — — — — — — — — — — — — 

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi 

I polusvet;

I znamo, radost ne može da se probudi, 

Opao cvet.

Mada su ovi i ovakvi stihovi zvučali mnogo savremenije i prodornije od sličnih

Jakšićevih ("Vina, Milo! orilo se — Dok je Mila ovde bila"), — toliko da ćemo njihov

dalek odjek prepoznati i u kasnijoj Lirici Itake Miloša Crnjanskog, — ipak su oni

parali uši, i bili jedan razlog više za izgnanje grešnog Disa iz tadašnjeg literarnog

Edena jer se usudio da okusi plod sa drveta "saznanja zla".

Disov pesimizam nije filozofski stav, kao Pandurovićev, već je psihološko-

emocionalne prirode. Još od rane mladosti krug života se sve više sužavao za Disa

— i sve više ga stezao: počeo je kao sitan činovnik, mahom sa statusom

privremenog, uvek na ivici besposlice i besparice; tražio utočište u boemiji, pa u

ljubavi, pa u prirodi, pa u poeziji — i najčešće doživljavao poraze. Neshvaćen i

neprihvaćen uzmicao je, retko kad opirući se, ali uvek sa kompleksom vlastite kobi i

uverenjem o neizmenljivosti života i nepopravljivosti ljudi, pa čak i besmislenosti

postojanja:

Pokidani, rastureni svi listovi iz života: 

Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka; 

Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota,

Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

— — — — — — — — — — — — — — — — —

Podig'o sam svoju ruku s obarača večna mraka, 

Nema smisla remetiti ravnodušnost u svom toku; 

Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka 

Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.                                     

                              (Pesma)

Dis je primao i priznavao poraze ne nalazeći nigde uporišta, i po tome je sličan Iliću,

čiju je poeziju u prigodnoj pesmi Vojislavu, u prve tri strofe, tačnije okarakterisao

nego mnogi kritičari; samo dok je Ilić mahom objektivirao svoju sumornu viziju

života, Dis je uvek na terenu subjektivnog doživljavanja:

Nemam vere da me štiti ili vara. 

                            (Zadovoljstvo) 

Pust život gledam k'o vladar bez krune.

                            (Kob)

U prirodi ima mnogo dana, 

Mutnih, tamnih kao noći krilo, 

U životu ima mnogo rana 

Samo zato što je snova bilo. 

                           (Sećanje, 4)

Raskidanje veza sa sredinom, jedne po jedne, i gubljenje iluzija o svetu, jedne po

jedne, dovodili su Disa do psihičke izolacije, koju su pratila osećanja stida, straha,

patnje, apatije i potpune otuđenosti. Ta unutrašnja drama Disova vidljiva je samo u

pesmama, dok je za druge "bio jedan od najneambicioznijih ljudi", koji "nikada ništa

nije želeo"; ipak više treba verovati pesniku:

Za mnom stoje mnogi dani i godine, 

Mnoge noći i časovi očajanja, 

I trenuci bola, tuge, greha, srama 

I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.

— — — — — — — — — — — — — —

Nemam snage da se borim sa vremenom, 

Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, 

Nego gledam čega imam, šta je bilo: 

I sve više, ništa više nije moje.

                            (Stara pesma)

Sudeći po pesmama, i po dosta oskudnim podacima o pesnikovom intimnom životu,

Dis sve do svoje, relativno kasne ženidbe, nije doživeo ni pravu ljubav. Sve ono o

čemu peva u pesmama ove vrste (Viđenje, Promenada, Pod prozorom, Pod dudom,

Na Kalemegdanu, Sa šetnje, i slične) naivno je i kao doživljaj i slabo kao izraz: sve

se svodi na slučajni susret, na uzgredni uzdah, ili, u najboljem slučaju, na hod do

njena prozora; suviše malo da da poleta rečima, koje su ispadale rogobatne kao što

je i Dis bio nespretni ljubavnik:

Kraj mene, kroz graju, 

Prošla si u sjaju.

— — — — — —  

A bol širi krila... 

Ti si divna bila.

                             (Na Kalemegdanu)

Ili:

I posle se trgoh. Bacih pogled dole, 

Nikog nije bilo. I dođe mi žao: 

Možda je čekala, možda mnogo vole, 

A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.

                          (Promenada)

Bilo bi omešno da nije tužno: iz peome Viđenje, ništa bolje nego ostale, možemo

bar saznati zašto Dis nije imao sreće i uspeha u ljubavi; ona nam otkriva Disovu

bojažljivu, iskompleksiranu prirodu koja je bila nemoćna da se bori za ljubav i da

osvaja ženu namećući joj se ili je otimajući (opisivali su da je bio "smeten, ružan,

sav zapahnut mirisom duvana, pun šlajma i kašlja"):

Danas sam šet'o ulicama tužan, 

Svaki mi korak beše prava beda: 

Znam da izgledah tada vrlo ružan, 

I tebe spazih, ti si bila bleda.

Mnogo iskrenije i dirljivije, nego sve te zamišljene i izmišljane ljubavi, deluje Disovo

priznanje kako je ljubavna vatra gorela i dogorevala u njemu samom ne ogrejavši

nikoga:

Ti još ne znaš ni da l' sam te vol'o. 

Moja ljubav ostala je tajna. 

Ne znaš ni to, da sam te prebol'o, 

Da si sada prošlost moja sjajna. 

                            (Sećanje IV)

Makar koliko potiskivana strahom od neuspeha, mrljana banalnošću svakodnevice,

zamagljivana alkoholom, i baš zato, u Disu je, tom velikom detetu, stalno tinjala

žudnja da voli i da bude voljen, i nedoživljena na javi, pretvarala se u romantičnu

čežnju za idealnom dragom i u slutnju njene bezmerne nežnosti: reč je o

pesmi Možda spava, pored Kostićeve Santa Maria de la Salute, jednoj od najlepših i

najoriginalnijih ljubavnih pesama u našoj književnosti. Kao i Dučić u Zalasku sunca,

Dis peva o ženi koja ne postoji u stvarnosti ali je živa u njegovoj mašti, u onim

čipkastim i fluidnim trenucima kada san otkloni sve kočnice razuma i sva

ograničenja jave; već po tome se vidi razlika između Disove i Dučićeve pesme, koja

je sva obojena večernjim rumenilom i raskošnom dekorativnošću — i predstavlja

san na javi. Otuda kod Disa neuporedivo više tananosti i neodređenosti, podsvesti i

podteksta:

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,

Il' te oči da su moja duša van mene,

Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam. 

Ja sad slutim za te oči da su baš one 

Što me čudno po životu vode i gone: 

U snu dođu da me vide šta li radim sam. 

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

— — — — — — — — — — — — — — 

Možda spava sa očima izvan svakog zla, 

Izvan stvari, iluzija, izvan života, 

I s njom spava, neviđena, njena lepota; 

Možda živi i doći će posle ovog sna. 

Možda spava iznad svakog zla.

Za razliku od mnogih pesnika-patnika koji su u prirodi tražili utočište, Dis ne

suprotstavlja prirodu životu već je upleće u njega bojeći ih istim olovnim bojama.

Njegov gradski pejzaž je projekcija njegove duševne pustoši:

Noć bez neba, noć jesenja; a kroz tamu 

Ide, mili sumaglica, vlaga hladna, 

Zemlja mokra i crni se k'o strast gladna. 

Gde-gde samo suve senke golih grana 

K'o kosturi od života, mrtvih dana. 

                           (Jesen)

Od svih godišnjih doba u Disovoj poeziji postoji samo jedno, jesen, kada se

grudobolni najteže osećaju i kada ih obuzimaju najcrnje misli, poglavito misao o

smrti:

Nebo mutno, izdubljeno, kobno; 

Dan ubijen pritisnuo boje, 

Svetlost, oko; i mrtvilo grobno, 

Mir i strava stoje oko mene.

— — — — — — — — — — — 

Spava mi se. Još da legne telo

U taj sumor, mrtav, što se vije.

U tu dušu, i ropac, opelo, 

Da potone sve što bilo nije.

                           (Slutnja) 

I kad nije ovako zatamnjena, sa atmosferom umiranja i perspektivom groba, jesen u

pesniku budi one neodređene melanholične asocijacije koje trepere i tiho cvile kao

nevidljive strune:

Već se gubi svelo lišće s grana, 

Pesma tica i vedrina stvari; 

Prilazi mi hod jesenjih dana, 

I dah tužan obamrlih čari.

— — — — — — — — — — 

Prilazi mi jedna zemlja snova, 

S belim nebom i crnim očima; 

Prilazi mi šum lepih vetrova: 

Miris tuge vidik mi otima.

                            (Prva zvezda)

______________

1 A. G. Matoš: Lirika Sime Pandurovića. Eseji i feljtoni o srpskim piscima, Beograd, 1952, str.

295.

**

nastavak

Izgleda da se Dis nije mnogo prijatno osećao po danu kad svetlost oštro otkriva

pravo stanje stvari i čovekovo mesto među njima, kada, hteo-ne hteo, mora da se

ponaša kao i drugi i da ide ukorak sa njima, da se bori za egzistenciju i da

obelodanjuje svoju izgubljenost i bespomoćnost; sam je pevao: "Jedva čekam veče

da i meni svane — jer ja nemam dana". Drugi su zabeležili: "Iskreni ljudi prilazili su

mu nepoverljivo, gotovi da ga velikodušno sažale." Zato je više voleo noć i više

pevao o njoj; osećao se kao slepi miševi koji tek tada razvijaju krila za bešuman let i

tajanstvenim, nepogrešivim čulima orijentišu se i krstare po tamnim prostorima.

Noć je odgovarala njegovim mračnim raspoloženjima i ponornim asocijacijama: ima

se utisak da se jedino tada otkrivala njegova prava priroda i da su tada nastajale

njegove najbolje pesme. Stoga je u Povratku klicao noćima kao svome

najsigurnijem utočištu:

Opet vam se vraćam, moje noći crne, 

K'o umorno dete krilu majke stare, 

Kao gustoj šumi izranjene srne, 

Dok daleke zvezde tišinu ne kvare.

— — — — — — — — — — — —

Oh, zvezdano nebo kako miri snove! 

Oh, mrak kako gleda mirnim očima! 

Mrak kako me gleda, i gleda i zove, 

I zove, osvaja, i dušu otima.

Ukoliko se Dis više usamljivao, utoliko se sužavao i krug njegovih motiva; najčešće

je ostajao sam sa sobom i pevao o sebi. Stvarao je pod dvostrukom grozničavošću

— od alkohola i bolesti — pa je zaboravljao na realni svet i prepuštao se

snoviđenjima i slutnjama, i uranjao u nedokučivo i neizrecivo; reči su gubile

uobičajeni, logički smisao kao što se tečnost na toploti pretvara u paru i rasplinjuje

se; racionalno se pretvaralo u iracionalno, bol se sublimisao gubeći verbalnu

patetiku ali dobijajući oplemenjenu čistotu; životni fenomeni i misterije prerastali su

u simbole. U takvome stanju Dis je ispevao Tamnicu i Nirvanu, dve svoje

najosobenije pesme, kojima je, uz pesmu Možda spava, razmaknuo međe

dotadašnje poezije, i po kojima je, više nego ikojim drugim, prema rečima Marka

Ristića, "naš možda jedini pravi simbolistički pesnik". Tamnica je simbol totalne

otuđenosti pesnika koji ne može da nađe mesto u životu niti ume da se snađe, pa

se na zemlji oseća kao stranac ili, doslednije duhu same pesme, kao sužanj; ostalo

je samo prisećanje na neku daleku i drukčiju preegzistenciju, i uživljavanje u mrtvu

prirodu oko sebe. Pesma može, grubo svedena na racionalni siže, da podseti na

Njegoševu Luču mikrokozma, ali dok Njegoš svoju uznemirenu misao i tragično

osećanje života oblači u teološko ruho, Dis se kloni svake spekulativno-refleksivne

sheme i sve preobraća u emocionalni treptaj i maglovit nagoveštaj; kao da u ovoj i

nekoliko drugih najboljih pesama pesnik zaista "ima čula koja drugi ljudi nemaju" —

kako se zdravorazumski bunio i ironizirao Skerlić:

To je onaj život gde sam pao i ja 

S nevinih daljina, sa očima zvezda 

I sa suzom mojom što trepti i sija 

I žali k'o tica oborena gnezda.

— — — — — — — — — — — —

Kao stara tajna ja počeh da živim, 

Zakovan za zemlju što životu služi, 

Da okrećem oči daljinama sivim. 

Dok mi venac snova moju glavu kruži. 

Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava

I noći, i voda; i da slušam biće

I duh moj u svemu kako moćno spava

K'o jedina pesma, jedino otkriće. 

Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga, 

Očiju što zovu kao glas tišina,

Kao govor šuma, kao divna draga

Izgubljenih snova, zaspalih visina.

Njegoš vidi izlaz u vraćanju prvobitnome izvoru, bogu, večnome životu i blaženstvu;

Dis, koji je inače naginjao mistici, vidi drukčiji ishod: ništavilo. Njegova Nirvana, koja

sa prethodnom pesmom čini celinu, nudi večiti mir, ali u vidu stravične slike, jedne

od najstrašnijih vizija u našoj poeziji; možda je i ispevana zato da umanji strah od

smrti:

Noćas su me pohodili mrtvi, 

Nova groblja i vekovi stari; 

Prilazili meni kao žrtvi, 

Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora, 

Sva usahla, bez vala i pene, 

Mrtav vetar duvao je s gora 

Trudio se svemir da pokrene.

— — — — — — — — — — 

I nirvana imala je tada 

Pogled koji nema ljudsko oko: 

Bez oblika, bez sreće, bez jada 

Pogled mrtav i prazan duboko.

Usamljen, razočaran, bolestan, Dis je često pomišljao na smrt; veoma su retke

njegove pesme u kojima ona nije prisutna, bilo da vreba njega samoga ili da je

odnela nekog njegovog bliskog. U nekima, kao u Tajni, oseća se strah:

Taj osećaj straha, što u meni raste, 

K'o s proleća vode, k'o crni oblaci, 

Da l' krije u sebi smrt što me polazi?

Najčešće za Disa smrt nije antiteza životu, njegovom pogotovu, već je prirodni kraj

nečega što se samo zvalo život a u stvari je bilo lagano umiranje svega što se

volelo i želelo; suviše je bilo malo sreće i radosti da bi pesnik žalio za životom, i

odveć je patio da bi se plašio smrti:

Padaj živote s jaucima mojim, 

Cepaj se vreme. Nek vetar i veče 

Pokupe bole i duh što me peče,

— — — — — — — — — — —

Smrt će oprati tragove od rana.

Odmor i meni tad će da se javi. 

Biću izmiren s tajnama dalekim. 

Rođenje svoje zavoleću grobom. 

S osmehom možda, il' uzdahom mekim 

Baciću pogled poslednji za sobom.

                             (Plave misli) 

Dis ne idealizuje smrt: on je neće poželeti, kao Rakić, "nasmejan i vedar, u

mladačkoj moći, — pod raskošnim sjajem septembarskog neba"; ona će sama doći,

u "dan mutan il' beo", svejedno, i tada

Nestaće tada sveg što moje beše: 

Pokreta, lica, i kose, i krvi: 

Uzeće ruke, usta što se smeše 

Zemlja i vlaga i gomila crvi.

                             (Život)

V. Ilić ima kratku, bolno-ironičnu pesmu Sa pogledom ugašenim, u kojoj sa

mrtvačkog odra sluša banalno kanvencionalne komentare o svojoj smrti; i Dis je

autor jedne pesme "s onu stranu groba" — Sa zaklopljenim očima. Disova pesma ne

samo da je mnogo duža već je i mnogo tragičnija jer zajedno sa njim umiru svest i

svet; pesnik je uronio u nirvanu čiji je "pogled mrtav i prazan duboko" samo bio

naslutio. Nasuprot Domanavićevom ovozemaljski realnom stoji Disovo

transcedentno "mrtvo more", koje nikada nikakav vetar ne može pokrenuti; umesto

Damanovićeva uzdaha zbog društvene inertnosti i ustajalosti koja "davi, guši",

dolazi Disova pomirenost sa apsolutnim zagrobnim mrtvilom koje za njega znači

kraj stradanja. Dok bi se, sudeći po Tamnici, moglo očekivati pesnikovo vraćanje

praizvoru, "nevinim daljinama", stihovi iz pesme Sa zaklopljenim očima odzvanjaju

kao posmrtno opelo svakoj iluziji:

Spava san sreće, k'o dan posle kiše,

U dnu sutona koji neće proći.

— — — — — — — — — — —

Ničega nema što umrlo nije; 

Tišina puna skamenjenih bora. 

Ničega nema, samo iluzije 

Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora.

— — — — — — — — — — —

Tu spava nebo, zemlja i pakao, 

I lik svršetka, i kraj panorame. 

Tu nekad ja sam svoj život plakao.

Tu nekad behu san i zvezde same.

— — — — — — — — — — —

Svud mrtvo more, svud nigde ničega, 

I spava voda, i nema promena.

Nema promena. San jednak, kameni 

Spaja sva mesta sa predelom nada. 

Osećaj mirne ravnine na meni 

I preko stvari nepomično vlada. 

U mome oku poslednji prameni

Još žive kose. Više se ne strada.

Neujednačana kao celina, i zato valjda manje primećena i isticana, ova pesma

sadrži možda najjače i najautentičnije Disove stihove.

Dis je svoju preokupaciju smrti i propadanja protegao i na svet oko sebe, i svuda

video raspadanje, kao u istoimenoj pesmi:

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja,

Kroz dokon vetar što uzalud cvili,

Ja čujem korak moćnog raspadanja;

I raspadanje, raspadanje mili

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.

To je, razume se, bio samo subjektivan doživljaj, koji nije mogao imati mnogo veze

sa sredinom (još uvek primitivno zdravom, agresivnom, nezajažljivih apetita i

ambicija) i vremenom (uzburkanim društvano-političkim previranjima i nacionalnim

pokretima) u kojima je Dis živeo, — isto onako kao što je proizvoljno dovoditi Disa u

vezu sa Bodlerom, Verlenom i Malarmeom: sa prvim po "šapatu crvi" i motivima

splina, jeseni i smrti, sa drugim po stilskom maniru zamenjivanja pojmova za boje,

zvuke i mirise, sa trećim po neodređenosti izraza u pojedinim stihovima i smisla u

čitavim pesmama.2 O tim francuskim pesnicima Dis je možda mogao nešto čuti iz

druge ruke, od Pandurovića i Matoša na primer, ali nije ni morao jer je pojedine

"dekadentne" motive te vrste i asocijativniji stil mogao susresti i kod domaćih

pesnika: Rakić je pevao kako "leš užasni trune", o "kostima bez negdašnje puti" i

"očima gadom i crvima punim"; Pandurović o splinu, neurotičnim raspoloženjima i

smrti; u Dučićevoj poeziji ima dosta primera za razbijanje logičkih sprega pojmova i

za stvaranje novih, "alogičnih". (Kod Dučića: "ponoćno sunce", "žar neveseli", "zvuci

crni", "plave legende", "sva tišina teško uzdahne u bolu", "slan i modar miris

proletnoga mora", "čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao miris žutih ruža",

"miris sna"; kod Disa: oči "što zovu kao glas tišina", "miris tuge", "vedrina stvari",

"tišina puna skamenjenih bora", "da razumem mrtve i njino nadanje", "i osećam

kako tišina miriše", "crna dobrota", "plave misli", "zamirisa uzdah iz onog što nije,

— što ostaje, trune u snu u dubokom" ...) Međutim za Disa ti motivi, i stilski manir

koji ih prati, nisu bili nešto što se uči kod drugih i prihvata od drugih, već su bili

prevashodno njegovi, autentični — i kad su na visini velike poezije, i kad su

somnabulističko buncanje. Odnos Disa prema "moderni", ili, još odrešenije, prema

S. Panduroviću, može da ilustruje jedan primer. Među Disovim neobjavljenim

pesmama nađena je, pre kratkog vremena, i jedna pod naslovom Pitanje. Ta

pesma, koja pripada ranom periodu Disova stvaralaštva, jedna je od veoma retkih u

čitavoj njegovoj poeziji koja bi se mogla donekle označiti kao refleksivna. Razvija

ona, dosta naivno, prastaru temu o ograničenosti ljudske misli i o čovekovim

uzaludnim naporima da probije "Među" nedokučivih tajni:

Do neznanja saznanje ga prati — 

Kazuje mu da granica ima 

Dokle mogu dopirati misli —

— — — — — — — — — 

Zanimljivije je ono što se predlaže kao rešenje, kao mogućni izlaz iz tog začaranog

kruga:

Da l' ludilo put bi pokazalo 

Te bi post'o bog, svemoćna sila! — 

Što svest njega omela je u tom 

Te pojima samo do ludila?

Po ovim stihovima ispadalo bi da je Dis zagovornik "zaumne" poezije: da se iza

praga svesti nalaze odgovori na mnoge životne zagonetke, a samim tim i pravi

izvori poetske inspiracije. Međutim, verovatno je Dis o svemu tome nešto slušao od

Pandurovića, koji je upravo tako usmerio i intonirao poznatu pesmu Svetkovina.

Druga je stvar, i osnovna je stvar, što je Dis bio više pesnik i više "lud" za ovakvu

vrstu poezije nego racionalni Pandurović: Disova poezija, najvećim delom, — i da

nije početničke deklarativno-eksplicitne pesme Pitanje — kretala se u domenu

iracionalnog jer je odgovarala čitavom emocionalno-psihološkom biću pesnikovom.

Otuda i paradoks: pesnik koji je ponajmanje poznavao savremene tokove evropske

poezije postao je, i ostao je, kao najautentičniji predstavnik pravog modernizma u

srpokoj književnosti početkom XX veka. Ili još jedan primer: mogao je Dis preuzeti

od Rakića onu "staru strofu iz pesnika srednjeg veka i obnove, vrstu rondel, koju su

pesnici XIX veka modernizovali", kako mu je prebacivao Skerlić, ali se nipošto ne

može reći da je tu formu "zloupotrebljavao": ona je ispunjena tako novom,

disovskom sadržinom i u tolikoj meri je postala Disova da mi neke njegove najbolje

pesme (Tamnica, Možda spava) uopšte ne možemo zamisliti u nekom drugom

obliku.

Svojevrsnu potvrdu o autonomnosti Disove poezije nalazimo u onim pesmama u

kojima je dolazilo do izraza neurotično stanje pesnikovo: u trenucima košmara

Disova psiha je ličila na uzburkanu površinu vode u kojoj se drobe slike oblaka,

neba, drveća, ljudski likovi i boje; u takvim momentima dolazilo je do dezintegracije

pesnikove ličnosti. Život mu je ličio na san, vidljivi svet na uskomešane senke,

gubili su se i zvuci, i sećanje, i osećanje vremena. Tako je u Prestanku jave:

Dolaze dani i noći bez jave, 

I kao senke, bez šuma, nestaju; 

U snu, prolazom oko moje glave, 

Svi događaji i stvarnost prestaju

— — — — — — — — — — — 

Sad ne poznajem izraz božjeg sveta 

I nemam pojma za misli i boje; 

Nebo i zemlja više mi ne smeta, 

Kao ni ljubav, k'o ni rane moje.

— — — — — — — — — — — 

Ja ne znam gde su moje noći sure 

I stare strasti, maovina stara;

— — — — — — — — — — — 

Ja ne znam da l' se sećam sada 

Jednog momenta i izraza lica,

— — — — — — — — — — — 

Ni kad je doš'o oblak zaborava. 

I ne osećam strasti ni oluje, 

Ni kako diše mir, daljina plava.

Slično je i u Pesmi bez reči:

Evo danas umor pao na me,

U očima pogled zaborava, 

Moja svest mi u daljini tame, 

I duh, k'o cvet u jeseni, spava. 

I duh spava. Ja ne pojmim sada 

Da l' je bilo života, i kada?

— — — — — — — — — 

Katkad samo u tišinu ravnu

Vetar stresa šum i šapat s granja; 

Vidim neku siluetu tavnu, 

Trag prošlosti, zalazak sećanja 

I sve reči da s oblikom staju

Tu, preda me, gde se raspadaju.

Upravo tu se krije ključ i za razumevanje velikog dela Disove poezije, koja je izvirala

iz tamnih i ispremetanih slojeva njegove bolne a povremeno i bolesne psihe.

Nagnut nad ponorima svoga ja, on je otkrivao ona bizarna stanja između svesti i

podsvesti, one neuhvatljive niti "među javom i med snom" o kojima je Kostić pre

njega pevao; tada su nastajale i njegove najbolje pesme s "pomerenim" značenjem

reči, ali se događalo da peva i s poremećenim predstavama i s rečima koje se

"raspadaju", — dubina se pretvarala u tamu. Pri tom postojala je samo vremenska

koincidencija između ovakvih motiva i stila — i pojave "moderne" u srpskoj

književnosti, a stvar se obično predstavlja obratno — da je Dis svesno inaugurisao

"modernu" u srpskoj književnosti. On je suviše bio spontan pesnik, i sa premalo

opšteg i književnog obrazovanja, da bi se vezivao za pesničke škole. S druge

strane, on ima prilično i "razumljivih" pesama koje ne bi prihvatio kao svoje nijedan

"modernista", makar bio i mnogo manjeg talenta nego što je Disov, i koje su zaista

daleko ispod nivoa prave poezije. U takvim pesmama Dis podseća na čoveka koji se

budi iz sna i tetura u hodu.

Uoči prvot balkanskog rata Disa je zahvatila rezignacija pred starošću i smrću; reklo

bi se da se čak i raduje bliskom kraju:

Prošla me je moja buna, mržnja moja, 

San osvete i odvratnost na san bedan, 

Zaspale su moje noći bez spokoja, 

Moje svetle ambicije i duh žedan, 

Zaspale su, k'o vojnici posle boja.

— — — — — — — — — — — — 

Oko glave, k'o oreol, pusti snovi, 

A u srcu izmirenje i dobrota, 

I još malo zadovoljstvo, što su novi 

Moji dani kratki, kratki bez života, 

Što prestaju i radosti i okovi.

                           (Zadovoljstvo)

Balkanske ratove Dis je pozdravio zbirkom pesama Mi čekamo cara. Te peome ne

vrede mnogo kao poezija: ima u njima stihovanih parola zvanične nacionalne

propagande o osvećenju Kosova i vaskrsu starog srpskog carstva; tek u ponekom

stihu nazre se iskreniji zanos i pravi smisao događaja, kao u onima o srpskim

seljacima koji su izneli glavni teret ratova:

Kroz moju dušu, preko straha, rana, 

Prođe pobeda, vera, novi zraci, 

Osmeh i lice zore dobrog dana, 

I prosto ime: seljaci, seljaci

                            (Prosto ime)

Međutim ove pesme su značajne kao psihološki dokumenat o pesniku. Disov odnos

prema ratu opredeljivalo je verovanje da nastaju "novi dani", da prestaje sićušno i

trivijalno vreme "crnih slugu i skupih ćirica", "bogatih pandura", da iščezava "vidik

naraštaja štura" i da presušuje "kolevka blata"; Disu se činilo da se svet i ljudi iz

osnova menjaju; rat je shvatao kao antitezu ovemu onome što je ranije prezirao i

osuđivao, kao raskidanje okova ne samo porobljenih naroda već i u samoj zemlji

osloboditeljici, pa i vlastitih. Doživeo ga je kao popunjavanje svoje duhovne

praznine, kao uporište u bezverici i lutanju, kao kompenzaciju za protekli život i kao

mogućnost da bude kao i drugi i da, prvi put, ide ukorak sa drugima. Činio je, dakle,

koncesiju javnom mnenju i kritici verujući da i sam nešto dobija, ali je pri tom

poezija mnogo gubila. Korigovao je svoja ranija shvatanja istovremeno ih

objašnjavajući:

Uvek u sredini koja rani čamom,

Ja nisam verov'o da će doći ikad 

Rastanak sa pustom i sumornom tamom; 

Verov'o sam sunce neće doći nikad.

— — — — — — — — — — — — 

Verov'o sam da će moj naraštaj zaći 

Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da 

Ja ću s njime opet u grobu se naći, 

Da čekamo ponos koji okov kida.

— — — — — — — — — — — —  

Ja nisam slutio u danima tuge, 

Ustanak naroda i pojavu rata: 

I dok krv je tekla, ose'o sam duge, 

Otvoreno nebo, rane svakog brata.                           

                           (Zvona na jutrenje)

Ali ratovanje nisu bili samo "trube", "doboši", "pesme", "trijumfi" i "cvetovi slave",

kako je Dis egzaltirano pevao o balkanskim ratovima; došao je austroutarski i

nemački napad na Srbiju, borba na život i smrt, odstupanje i povlačenje preko

Albanije, život u izgnanstvu. Dis je osetio stravičnu atmosferu okupacije koju su

donosile porobljivačke vojoke:

Umesto zvona udaraju srca: 

Zvone na užas. U vazduhu led.

— — — — — — — — — — 

Poneka glava skriveno se krsti 

Još znak slobode detinji je plač. 

                          (Idu)

Živeći u Francuskoj, Dis je u mislima stalno bio u Srbiji i u ostavljenom porodičnom

gnezdu, za čiju sudbinu strepi:

Dvorište je crno, crna je i streha. 

I crna su okna k'o crna dobrota.

— — — — — — — — — — —

Na zidu još pati u crnome ramu 

I očiJu crnih jedna lepa glava.

— — — — — — — — — — — 

Ja znam ovu kuću i čija je bila.

                            (Poginuli dom)

Dis, inače tako škrt u nežnosti, našao je dirljivo jednostavne i neposredne reči za

svoju brigu i čežnju:

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja 

Mis'o da još živiš, moj predele mladi, 

Moja lepa zvezda, majka i robinja, 

Bože! šta li danas u Srbiji radi?

— — — — — — — — — — — — 

Skupila si suze u kose detinje. 

Sve vas sada gledam gsraj gozbe sirote.

Lice ti se vedri: to duša svetinje

Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.                         

                           (Među svojima)

Poslednji stihovi koje je pisao pokazuju kako se završavala Disova ratna avantura,

najveća u njegovom jednoličnom životu: Odisej je došao do saznanja kako "u

stranoj zemlji izgnanik strašno je biti"; morile su ga slutnje i sumnje da će ikada

videti Itaku, Penelopu i svog "sinčića malog". Osećao se ponovo Dis izgubljen i

bespomoćno mali u tuđem svetu, sa dušom u grlu od bola i bolesti:

Ne ume čovek da bude jak

Kad kiše liju sa sviju strana.

Nema očiju za dubok mrak.

Ne peva tica sa umrlih grana.

Dobro mi je danas tu, pod tućim nebom,

Al' mi srce trune za mojom kolebom.

Što je najcrnje za ovaj mah, 

To je što nemam ni malo moći. 

Tol'ko sam mali da me je strah: 

Živim saranjen kao u noći. 

Ah, ti moćni ljudi iz ovoga veka, 

Više nemam kuda, umirem bez leka.

Pesnik Nirvane, koji je stalno opevao i prizivao smrt, uplašio se kada je stvarno

osetio lepet njenih crnih krila.

Izgleda da je postalo nemoguće govoriti o Disu a ne pomenuti Skerlićevu kritiku

njegove poezije. Ako bi se tražili uzroci Skerlićeve brutalne negativne ocene, ne bi

se kao razlog mogao prihvatiti Disov pesimizam jer je Skerlić slično osećanje života,

iako ga nije prihvatio, umeo protumačiti kod niza pisaca, kod Bože Kneževića,

Stevana Lukovića, Danice Marković, Milana Rakića — da pomenemo samo Disove

savremenike. Nije posredi toliko ni Disovo "dekadenstvo" i mutan stil jer u istoj

kritici Skerlić hvali Bodlera i Verlena kao "dobre pesnike zato što su stvarno osećali

ono što su pevali, i što su punom iskrenošću izražavali svoju dušu". Kritičarevu

skepsu izazvao je utisak, zasnovan na nepoznavanju pesnikova ličnog života, da Dis

imitira druge, strane i naše pesnike, da je izveštačen, da je žrtva pomodarstva; pri

tom je polazio od ispravnih premisa ali je izvodio pogrešan zaključak: "Danas se u

poeziji zahteva iskrenost i spontanost. A to je ono čega u poeziji Vladislava

Petkovića nikako nema. Njegova poezija je afektacija bolova koje on ne oseća,

podražavanja pesnicima koje u stvari ne shvata, pesnička vežbanja đaka koji je

naučio nešto stihova da piše."3

Da je Dis ostao isključivo na terenu subjektivnog viđenja i doživljavanja sveta, to

možda ne bi toliko žestilo njegovog kritičara; ali on je u nekim pesmama uopštavao,

pljuvao na društvene svetinje, i svoje "dekadenstvo" prenosio na čitavu epohu i

sredinu, na primer u Kobi:

Je li to starost i volje i vere, 

Il' umor dubok, miran i bez leka, 

Kom ne znam uzrok, prostora i mere? 

Il' sam ja izraz truleži mog veka, 

Koja tka zadah i svud nemar stere?

Bilo je to kobno pitanje koje je izazvalo mrzovolju Skarlićevu, pogotovu što su i

pojedini kritičari u nekim listovima prokomentarisaliUtopljene duše "kao odsev

jedne obolele sredine, izraz patološkog stanja srpskog društva". Suprotstavljajući

se, Skerlić nije branio samo srpsku literaturu od zaraze "lažnog modernizma", već i

tadanje društvo kao njegov ideolog. "Odbijajući to uopštavanje koje nema nikakve

stvarne osnovice", veli ogorčeni Skerlić, "valja ipak reći da Petković predstavlja

isključivo sama sebe, jednog tipskog bolesnika od literaturisa, jednog od onih

nesrećnih ljudi u čiju je slabu glavu udarilo jako vino literature." A da ironija bude

gorča i nesporazum veći, Skerlić zaista bolesnome Disu drži lekciju o idealizmu i

optimizmu citirajući Tenovu misao: "Poezija, to je zdravlje." Mogao je Dis maliciozno

uzvratiti da su "zdravi" i "normalni" samo epigoni i kritičari.

Kako bilo da bilo, braneći Disa ne treba kamenovati Skerlića. I Skerlić je mogao

napisati pogrešnu kritiku kao što i Dis ima podosta slabih pesama, o kojima, inače,

Skerlić razložno govori. Na čitav slučaj valja gledati kao na one dve lađe u pesmi

Veljka Petrovića, koje se nasred okeana mimoiđu u magli, bez pozdrava i susreta.

Dodajmo i bitnu razliku: Skerlićeva lađa je plovila u jednom pravcu jer njen kapetan

ju je upravljao prema određenom cilju, spreman da upotrebi i topove ako bi neko

hteo da je omete; Disova je, kao i Ilićeva, bila ukleti brod "bez krme i nade",

prepušten talasima i sudbini. Dvoličniji je bio stav Bogdana Popovića, koji je, pišući

o Skerliću kao kritičaru, upisivao mu u greh što nije osetio da Dis "ima lepih stihova,

mekih, i kao ugašeno svetlih, boje staroga srebra"4 — a sam nije uneo u

svoju Antologiju nijednu Disovu pesmu. Popović je ranije napisan ogled o Skerliću

naknadno redigovao i objavio ga 1921, u vreme kada je izišlo drugo

izdanjeUtopljenih duša i kada se o Disu počelo više govoriti i pisati.