Vladimir Ilić Marksizam Rekapitulacija

Vladimir IliFilozofski fakultetBeogradIzvorni nauni lanakUDK: 316.2Primljeno:15.08.1999.

MARXISMUSSTREIT: REKAPITULACIJAMARXISMUSSTREIT: RecapitulationABSTRACTThis paper contains the summarizing and the valuation of a wide discussion which was led on the Marxism in Yugoslav sociology during the last years. In the article the relation among partitipants ideological assumptions and their modes of the interpretation of Marxism is shown. One of the main results of the analysis is the marking of the growing gap between nationalist and non-nationalist stream in contemporary Yugoslav sociology at the field of the critic of Marxism. Structural limitations of the interpretations are emphasized. In the concluding section of the paper the issues of the comparison of domestic and foreign approachs with regard to the critic of Marxism are considered.KEY WORDS: Marxism, totalitarianism, critic of ideologyAPSTRAKTU ovom zakljunom lanku preduzima se bilansiranje saznajnih rezultata rasprave oko marksizma koja je u naoj sociologiji voena poslednjih godina. Pokazuje se veza izmeu idejno-politikog opredeljenja i razliitih naina interpretacije marksistikog teorijskog naslea. Ukazuje se na rastui jaz izmeu nacionalistikih i anacionalnih kritika marksizma koje su doskora bile srodne. Poseban znaaj pridat je uplivu strukturalnih inilaca na odnos nae savremene sociologije prema marksizmu. U zakljuku se razmatraju problemi poreenja domaih sa inostranim dostignuima na planu kritike marksizma u sociologiji.KLJUNE REI: marksizam, totalitarizam, kritika ideologijeNestanak viedecenijskog gotovo potpunog monopola marksistikog teorijskog usmerenja u domaoj drutvenoj nauci doveo je do skoro podjednako iskljuivog okretanja drugim krajnostima. Ovo se moglo oekivati, poto se iskljuivosti uzajamno pomau i snae. Ranije odsustvo mogunosti da se potpuno slobodno pristupi afirmaciji nemarksistikog naunog naslea ne treba meati sa problemom njegove recepcije, s obzirom da je na ovom podruju bilo znatno manje ogranienja. Sama jugoslovenska marksistika drutvena nauka bila je znatno manje zatvorena od one razvijane u drugim socijalistikim zemljama. Odnos prema izvorno zapadnjakom evropskom marksizmu, kao i stav prema razliitim nemarksistikim shvatanjima i usmerenjima, uveliko se razlikovao od jedne do druge teorijske struje u jugoslovenskoj marksistikoj sociologiji. Iskljuivosti i zatvorenost poticali su ne samo iz imanentnih ogranienja samoga marksizma ve i iz trajnijih sadraja ovdanje naune kulture, sklone prenaglaavanju krajnosti i nedovoljno trpeljive prema rivalskim orijentacijama. Nije sporno da nauna kultura uiva znatnu meru autonomije u okviru ire drutvene kulture; no, ogranienja druge moraju i morala su ostaviti traga i na prvoj. U tom se smislu i pomenuta nepotpuna otvorenost ranije domae marksistike sociologije ne moe objanjavati iskljuivo osobinama usmerenja koje je do pre jednu deceniju u njoj ubedljivo preovladavalo.Znaaj trajnijih ogranienja balkanske naune kulture potvren je i u godinama koje su usledile nestanku ranijeg gotovo potpunog marksistikog monopola na drutvenu misao. Svojevrsna ideoloka ksenofobija promenila je usmerenje, zadravi pri tom sutinske karakteristike.[1]Kao reakcija na raniju prevlast marksizma javilo se njegovo nediferencirano i najee nedovoljno promiljeno odbacivanje u celini. Dodatno pojaavanje izrazitog i iskljuivog antimarksizma u devedesetim godinama poticalo je od stvarne nacionalne ugroenosti i nacionalizma kao njenog ideolokog uzroka i, istovremeno, posledice. Snaenje nacionalizma pojaava odbojnost prema marksizmu, poto ovinizirana svest podrazumeva neophodnost raskida s militantnim marksistikim internacionalizmom. (Hobsbaum) U osnovi iroke kritike marksizma naao se nacionalizam u razliitim svojim varijantama. To ne znai da ne-nacionalistike kritike marksizma nisu bile znaajno zastupljene; one su, meutim, po pravilu pokazivale veu meru uzdranosti i opreza u osporavanju donedavno preovlaujueg usmerenja.Kada je re o nacionalizmu u kontekstu spora oko marksizma u jugoslovenskoj sociologiji na kraju veka, vrlo je vano imati u vidu da nacionalistika orijentacija u domaoj drutvenoj misli nije homogena u idejnom pogledu. Pri preciznijem odreivanju karaktera svake od njenih varijanti treba uoavati meru kritinosti prema konzervativnim ustanovama i vrednostima koja je eventualno ispoljena, kao i neke nijanse u razmatranju poloaja vlastite nacije i izvora njene ugroenosti. Krajnji antimarksistiki ovinizam, koji nije svojstven svim varijantama nacionalistike misli, nastoji se prikriti iza antiparlamentarizma, idolatrije voe, zalaganja za homogenizacijom i kritike racionalistikog naslea Moderne. Znaajno smanjivanje uticaja marksizma u svetskim razmerama, do kojeg je dolo posle sloma socijalistikih poredaka u Istonoj Evropi na kraju prole decenije, pojaalo je iskuenje razliitih oslobodilakih i mesijanskih pretenzija usmerenih na konanu emancipaciju domae drutvene nauke od marksizma koji se esto smatra i naziva epohalnim zlom. U tom smislu iskustvo zatvorenog ili netrpeljivog marksizma niukoliko ne spreava nastajanje u slinoj meri iskljuivih nemarksistikih ili antimarksistikih stanovita, esto povezanih sa razliitim manje ili vie netrpeljivim ideolokim i politikim programima. Kritika marksizma ponekad obavlja latentne funkcije, pa se preko osporavanja marksizma nastoje dovesti u pitanje nemarksistika stanovita koja se sagledavaju kao nauno pogrena ili drutveno tetna. Na taj se nain preko otvorene kritike marksizma dosta esto nastoji osporavati nemarksistiki kosmopolitizam kao pravi, mada ne neposredno vidljiv, predmet kritike.[2]Istovremeno se i u ranim devedesetim godinama jo uvek retke odbrane marksizma ponekad usmeravaju manje prema nasrtljivom antimarksizmu, a vie prema razliitim umerenijim nemarksistikim ne-nacionalistikim ili anacionalnim stanovitima i shvatanjima. U tom se smislu neke varijante teorijskog marksizma nastoje upotrebiti kao skupovi argumenata koji e kroz kritiku globalizacije i takozvanog Novog svetskog poretka posredno braniti balkanski autizam i tribalizam, to je strano sutini izvorno zapadnjakih i globalizacijskih marksistikih ideja.Ovde ne treba ispustiti iz vida jedan proces kraeg daha i breg ritma, kakav je svojevrsna revitalizacija marksistikih ideja ugraenih u razliite poglede na nae drutvo koji su nastali u drugoj polovini devedesetih godina u naunim krugovima, to je verovatno posledica razoaranja koje su prve godine tranzicije donele i znaajnim grupacijama u stanovnitvu i odreenim intelektualnim grupacijama. Nagovetaji ove revitalizacije dali su se naslutiti jo tokom ranih devedesetih, u vreme kada je svaka marksistika misao rizikovala da gotovo po inerciji bude proglaena anahronom; u ovom pogledu vredni su pomena radovi pisaca kao to su M. Peujli, V. Vratua-unji, T. Kulji i M. Markovi (Peujli, 1992; Vratua-unji, 1993; Kulji, 1994; Markovi, 1994). Od sredine devedesetih godina dolazi do izrazitijeg snaenja ove optije orijentacije, s pojavom vie monografija izrazito otvorenih prema dostignuima marksistike tradicije i pokuaja da se naprave celovitije sinteze. (V. Vratua-unji, 1995; Vidojevi, 1997; Peujli, 1997; Kulji, 1998;naelno teorijsko otvaranje prema marksizmu vidljivo je u: Vuleti, 1998)Gotovo istovremeno se javljaju radovi nauno-bilansnog karaktera, usmereni bilo na diferenciraniju procenu dostignua i uinaka marksistike teorijske misli (Rankovi, 1996) ili realnog socijalizma koji se jednom varijantom ove misli nastojao decenijama legitimisati. (Tomanovi, 1997) Svojevrsnu pozadinsku potporu ovim nastojanjima predstavljali su radovi pisaca koji su korenito raskinuli sa leviarskim politikim opredeljenjem i koji su pokazivali vrlo visoku meru osude socijalizma kao sistema, ali u ijim je, meusobno dosta razliitim, teorijskim stanovitima marksizam kao povezan skup naunih shvatanja nastavio bilo da preivljava ili da se dalje razvija. (Lazi, 1994; Laziet al., 1994; Boli, 1994) Napokon, negde 1997. godine se, po miljenju vie pisaca, u jugoslovenskoj sociologiji pojavila i posebna neoboljevika kola koja je izvela zapaen pokuaj afirmacije navodno lenjinistike varijante marksizma.Namera je da se u ovom zakljunom napisu prui rekapitulacija pomenutog spora i da se bilansiraju rezultati polemike. Naelni odgovori na argumente koriene u polemici mogu posluiti kao osnov za svojevrsnu prolegomenu za nova istraivanja ovdanje recepcije razliitih sociolokih tradicija. Da bi se ovaj posao valjano obavio, prethodno je potrebno principijelno razdvojiti pamfletsku svau od prirodnog suoavanja razliitih teorijskih polazita. Pri tom valja imati u vidu da za budueg itaoca moda nee prvenstveno biti zanimljivi specifini teorijski argumenti, meu kojima je teko nai izvorne, niti lini ton, ve moda pre ira idejna suoavanja, odnosno dubina i promiljenost zastupanih stanovita.Jednu od potekoa koje se javljaju pri obavljanju ovakvog zadatka dobro je uoio A. Molnar, inae jedan od najznaajnijih uesnika posmatranog spora: U vreme dominacije marksistike paradigme, u okviru koje su sporovi mogli izbijati samo meu razliitim marksistikim varijantama, dok se najvei deo osnovnih premisa delio i podrazumevao, stanovita u raspravama su mogla biti mnogo transparentnija samim uesnicima, a mogunosti nesporazuma i nerazumevanja onoga to suprotna strana tvrdi redukovane na zanemarljivu meru. Danas toga vie nema (i dobro je da je tako), pa se nuno pred same uesnike u raspravama postavlja imperativ poveane panje i hermeneutikog napora. (Molnar, 1998b: 427). Navedeni stav u sebe ukljuuje tezu o postojanju razliitih varijanti marksizma u nekadanjoj jugoslovenskoj sociologiji, to je tano, ali to ne prihvataju svi uesnici u raspravi. On takoe upuuje na neophodnost nekih prethodnih razjanjavanja. S obzirom na namenu i obim teksta, ovde e se izlaganje opteretiti sa dve vrste dodatnih razmatranja. Ukazae se na neka od brojnih netanih tvrenja i razmotrie se neke od idejno-politikih odredbi koje su bile prisutne u raspravi. Oba ova poduhvata rastau glavni tok rasprave. Utvrivanje injeninih netanosti o kakvima se ovde radi u nekom drugom kontekstu moralo bi da ima treerazredan znaaj. No, njegovo izostavljanje bi, s obzirom na broj i vrstu korienih netanih tvrdnji i politikih odredbi, moglo da znaajno iskrivi predstavu o samom problemu. Da bi se osnovni tekst to manje opteretio meandriranjem kroz napomene, neke od netanih tvrdnji bie navedene i suoene sa evidencijom u posebnom Dodatku na kraju ovog lanka.Politike odredbeNetana tvrenja navedena u Dodatku predstavljaju samo deo mnotva neistina i izmiljotina koje su obeleile raspravu o marksizmu u jugoslovenskoj sociologiji krajem devedesetih godina. Na osnovu iznetih primera moe se poneto zakljuiti i o onima koji nisu izriito pomenuti. Razlozi njihovog nastanka su razliiti i vieslojni, i kreu se od strukturnih inilaca (balkanske naune kulture i nastojanja da se ranija prevlast marksizma odbaci po svaku cenu), preko institucionalnih (misli se na prikrivene napetosti izmeu razliitih sociolokih ustanova), do posve linih, motivisanih razlozima u koje ne treba ulaziti. Kao vezivna nit ovih ravni sada posmatranog problema javlja se visoka mera politizovanosti znaajnog broja uesnika rasprave; moe se, ak, zakljuiti da su tok i saznajni dometi cele debate u velikoj meri odreeni relativno neposrednim dejstvom sadraja politike kulture ovih prostora, bez njihovog prelamanja kroz autonomnu sferu naune kulture. Dri se da e prikaz nekih od primenjivanih politikih odredbi potkrepiti izneti zakljuak.Neki od uesnika u raspravi jednu od suprotstavljenih pozicija nazivaju Milievskom (neo)boljevikom kolom (ili, krae, kolom; bez obzira na neprikladnost naziva, on e, zbog svoje konciznosti, biti korien i u ovome tekstu.) (Molnar, 1998: 133; Brdar, 1998: 363) Za ovu kolu i za njene navodne lanove vezuju se razliite odredbe. Prema miljenju A. Molnara, u ciljeve kole spada zalaganje za boljevizam sa ljudskim likom i zagovaranje restauracije socijalizma (Molnar, 1998a: 132). Ovaj pisac smatra da su pripadnici kole svoju vezu sa politikom praksom sveli na manje - vie otvoreno simpatisanje restauracionih nastojanja leviarskih partija SPS i JUL-a...... (Isto: 134) Prema njegovom miljenju, nije iskljueno da e se ta podrka intenzivirati ako Slobodan Miloevi bude jednom rekao NE svetskim monicima (poput Tita Staljinu) i poveo celu Srbiju natrag ka Lenjinu... (Isto) U ovom smislu se za navodnog pripadnika kole V. Ilia tvrdi da eznutljivo gleda u neposrednu politiku prolost Srbije i prieljkuje njenu restauraciju (Isto: 135). Ovde je preuzet nain stigmatizovanja koji su u raspravi oko Schwarzbuch-a esto koristili takozvani nekrofilni antikomunisti, (za koje je domai pisac M. ilas koristio izraz peinski antikomunisti ) prema kojoj su svi dananji anti-antikomunisti samim tim i potpuno automatski - komunisti (Wipperman, 1998).Neki drugi uesnici u raspravi daju posve oprene politike odredbe kole i njenih lanova. V. Vratua-unji u vezi sa pominjanim Iliem u dva napisa upozorava na postojanje naruilaca istraivanja koji su zainteresovani za irenje kosmopolitske bombarderske demokratije (Vid. npr.Vratua-unji, 1999: 87). Ona pie da ne spori pravo nikome da pravi spiskove neprijatelja otvorenog drutva i da se bavi (dis)kvalifikacijama prema kriterijumima svojih ideolokih ubeenja u aru politike borbe. Mogu da razumem i materijalnu iznudicu koja dovodi u iskuenje mnoge sociologe da svoju strunost (zlo)upotrebe kao vetinu etiketiranja i unove kod nekog od brojnih fondova zainteresovanih za unapreivanje kosmopolitske bombarderske demokratije diljem sveta. (Vratua-unji, 1998: 466). Utisak je da je V. Vratua ovde previe kruto primenila marksistiki stav o primatu ekonomske dimenzije; ova heuristika ideja uspenije radi kada se primenjuje na drutvene grupe nego na objanjenje ponaanja pojedinaca. Vratuin stav nije reprezentativan za marksistiku poziciju ni kada se posmatra njegova empirijska ravan, s obzirom da nisu vidljivi niti intersubjektivno proverljivi izvori iz kojih ona crpe obavetenja o materijalnom stanju V. Ilia.Brdareva odredba politikog profila kole i njenih predstavnika donekle se razlikuje i od Molnareve i od Vratuine. Kao njeno ideoloko uporite ovaj pisac, slino Molnaru, zapaa stupidni boljevizam (Brdar, 1998: 400). Pomenuta odredba mogla bi se shvatiti kao kompliment istrajnosti navodnih pripadnika kole, poto bi srano zastupanje bilo otvorenog ili prikrivenog (neo)boljevizma u nauci u Istonoj Evropi na kraju devedesetih godina, u atmosferi koja tek poinje da se oslobaa uarenog antimarksizma, bilo gotovo ravno udu. No, Brdar proiruje pomenuto odreenje, tvrdei da navodni pripadnik kole V. Ili u knjiziOblici kritike socijalizmastepen istinitosti svih stavova izvodi proporcionalno ideolokom odstojanju autora od marksizma, poto je samo marksizam istinit, neto istine moe da se prizna socijaldemokratima, a liberalima i konzervativcima nita. (Isto: 389). Prema jednom od Brdarevih miljenja, Ilieva pozicija samo prividno nije toliko tvrdo marksistika kao to se moe initi: Ili je, naime, reio da istupi maskirano: kao neutralni kritiar i kosmopolita, koji, onako usput, ak brani i liberalizam. (Isto: 383). Ovde je vidljiva nesaglasnost sa neto ranije navedenom tvrdnjom prema kojoj Ili liberalizmu ne priznaje ni malo istinitosti. No, vanije je, za razumevanje idejno-politikog profila takozvane kole, to Brdar prethodnim stavom uspeva da nae privremeno reenje za ranije navedene oprene Molnareve i Vratuine odredbe njenog ideolokog profila. Ako je Brdar na ovome mestu u pravu, onda je Molnar opravdano kolu oznaio neoboljevikom, dok se Vratua dala zavesti njenom maskom u liku liberalizma (odnosno onoga to ova autorka naziva kosmopolitskom bombarderskom demokratijom). Ipak, ini se, prema Brdarevim reima, da je kola svoju masku shvatila previe ozbiljno i da su se njeni pripadnici posve uiveli u ulogu militantnih liberala: poto Milan Brdar, uz marksizam, kritikuje i savremeni Zapad zbog totalitarnog simbolikog i fizikog siledijstva, u emu Ili razroko vidi napad na liberalne vrednosti, onda u sumi aritmetiki sledi da mora da bude - konzervativac. (Isto: 389). Brdar, govorei o koli, kao strategiju njenog delovanja zapaa da front samo treba strpljivo proirivati podravanjem liberala, mondijalista, marginalaca, neandertalaca... - sve pod imenom kosmopolitizma. Tako e kao jedina smetnja da preostane - patriotizam. (Isto: 400). Kosmopolitizam i kritika nacionalizma otkrivaju se na ovome mestu kao temeljno idejno obeleje kole.Brdar pie da nije normalno u katastrofalnim okolnostima kooperiti se kosmopolitizmom i ocrnjivati nacionalizam kao ovinizam. (Isto: 385). Prema njegovim reima, kosmopolitizam, kao instant dosetka Kuljia i Ilia (pod kojom dalje plasiraju internacionalizam bez proletarijata), samo je uteha za one koji nemaju ta da izgube, na rasponu od kulture, dostojanstva i identiteta, zakljuno do gaa na zadnjici. To je ideologija utehe za one koji su istorijski ve propali, a nama je prodaju pre vremena - da bismo, uz sopstveno sauee, propali to bre. (Isto: 390). Ovde je na neobian i zamren, ali na nipoto posve netaan nain, uoena veza izmeu kosmopolitskih i internacionalistikih vrednosti i interesa irokih (plebejskih) slojeva stanovnitva koji ne mogu da profitiraju od nacionalizma, za razliku od politiara i intelektualaca koji su poslednje ratove na Balkanu osmiljavali iz svojih udobnih beogradskih fotelja. Brdar, govorei o insistiranju na razlici izmeu izvornog i takozvanog vulgarnog marksizma, to zaista predstavlja jednu od kljunih ideja takozvane kole, pie da uostalom, i u marksizmu najbolje varijante vidim neukidivu koliinu vulgarnosti. Marksizam u najjaoj varijanti mora da ostane teorija u okviru pogleda na svet iz plebejske perspektive preko praznog tanjira. (Isto: 374).Iz shvatanja nekih autora proizlazi da bi italac pogreio ako bi bez razmiljanja prihvatio Brdarevo odreenje kole u smislu marksizma, liberalizma, kritike nacionalizma i kosmopolitizma. A. Molnar kao jednu od karakteristika kole pronalazi upravo nacionalizam. Naime, ovaj pisac tvrdi da se nakon propasti socijalizma, milievski neoboljevici nisu u potpunosti oduprli modi nacionalizma, poto su otpoeli da opravdavajusvaku(i socijalistiku i nesocijalistiku, a to znai i nacionalistiku) autoritarnu vlast, inovirajui njen legitimacijski osnov... (Molnar, 1998a: 140). Molnarevo shvatanje marksizma (u navodno neoboljevikoj varijanti) kole otvara ire pitanje odnosa levice i nacionalizma. No, na ovom je mestu vidljivo da ono protivrei Brdarevom odreenju; dok Brdar kosmopolitski liberalizam ove takozvane kole pripisuje upravo njenim za njega neupitno iskljuivo marksistikim ishoditima, Molnar smatra da je njen nacionalizam utemeljen u varijanti marksizma koju njeni takozvani predstavnici navodno zastupaju. Uopte uzev, prikaz posve oprenih politikih odredbi usmerenih ka koli pokazuje vrlo visoku meru politizovanosti njenih kritiara. Moglo se oekivati da e najnovije ponovno otvaranje jugoslovenske sociologije prema marksistikom nasleu koje je nalo svoj izraz i u radovima navodnih predstavnika kole izazvati reakcije.[3]Netrpeljiva balkanska politika kultura u velikoj je meri proela nastojanja uesnika u raspravi da izvre inae neophodno pa makar i ne nuno adekvatno oznaavanje stanovita svojih oponenata i delom je uslovila saznajna ogranienja njihovih priloga.Nain voenja raspraveOsporavanja marksizma u sociologiji pokazuju razliitu dubinu zahvata i nejednak intenzitet. Veina kritiara verovatno se ne bi u potpunosti sloila sa Brdarevim tvrdnjama da marksistika kritika ideologije nauku dri na stepenu magije, da se u njenom sluaju misao dri na nivou ovnujske svesti, te da je marksizam odsvirao svoje (Brdar, 1998: 394, 392, 384).[4]No, ini se da jedan broj kritiara nije potpuno nenaklonjen prihvatanju njegove teze da je marksistiki pisac Vojin Mili individualno gledano najvea nesrea nae sociologije. (Isto: 384).[5]Znaajan deo rasprave usmeren je na prevrednovanje doprinosa V. Milia jugoslovenskoj nauci o drutvu i na ispitivanje njegovog uticaja na nastavljae. U radovima nekih pisaca snano se podvlae navodni kontinuiteti, pa u tom smislu Brdar izvodi snanu vertikalu od Lenjina, preko Lukaa, predstavnika Kritike teorije i Milia do Ilia i Kuljia, dok je kod drugih autora prisutan oprezniji pristup, pa u tom smislu Molnar skrupulozno izbegava da razmatra Milieve politike nazore kao i korespondentnost njegovih shvatanja sa shvatanjima navodnih pripadnika kole. Nije nevana ni Molnareva tvrdnja, koja ga jasno odvaja od Brdara, da nema sumnje da je Lenjinova teorija (o praksi da se i ne govori) revolucije i diktature proletarijata predstavljala ne samo nastavljanje nego i delimino odstupanje od Marksove teorije. (Molnar, 1998: 138). Kada je, pak re o V. Miliu, zanimljivo je da se njegovo stanovite vie ocenjuje nego to se analizira; sa Milievim idejama naelno (i moda stoga) i ozbiljno polemie jedino M. Popovi (Popovi, 1997a), dok ga drugi kritiari ee karakteriu i ocenjuju nego to pokuavaju da argumentuju svoja neslaganja. Molnarevu kritiku Milievog stanovita, usmerenu na interpretaciju istog kao sociolokog trivijalizma, kao injenino netanu pobila je V. Vratua. Brdarevu kritiku u velikoj meri reprezentuje njegov u Dodatku naveden neistinit prikaz sadraja Milievog teksta o razlozima zbog kojih su nemaki faisti ignorisali delo Maksa Vebera (upor. Baki, 1997: 594). Vrlo obiman Miliev tekst o buroaskom konzervatizmu u sociolokoj teoriji, inae jedini koji pokuava da analizira, Brdar razmatra na prostoru od jedne i po stranice u radu koji zaprema pedeset strana i u kojem je Vojin Mili centralna linost; ovde nema ni interpretacije ni polemike, ve jedino navoenja nekoliko citata i neobrazloenog karakterisanja Milieve pozicije. Ovaj manir primenjuje se i na druge marksizmom uplivisane pisce, pa se u tom smislu iznose krajnje rezolutne ocene naunog doprinosa Markuzea, Adorna, Horkhajmera, Habermasa i Apela, posle ukupno tri stranice razmatranja, koje je potpuno nalik na prethodno pomenutu kritiku Milievog stanovita (Brdar, 1998: 376-379). Primenom ovakvog pristupa autor dolazi do zakljuka da nije udo to Brdar previa razliku izmeu vulgarnog i prefinjenog marksizma; poto ova, u najslavnijim primerima kritike, ne postoji, ne moe se ni (u)videti. (Isto: 379) Kada je ve re o izbegavanju polemike, moe se pomenuti i V.Vratua, koja, ne prihvatajui Ilievu kritiku svog stanovita u jednome radu kao spoja marksistikih i klerikalnih pogleda, odabira da se spori pre sa redakcijom naunog asopisa u kojem je kritika objavljena nego sa oponentom (Vratua-unji, 1998; upor. Vratua-unji,1999).[6]Izbegavanje rasprave i njeno zamenjivanje ovijalnou (koju treba razlikovati od nepatvorene duhovitosti) prisutno je i u onim ograncima rasprave u kojima se A. Molnar spori sa kritikama B. Milia, V. Ilia i V. Vuletia. Povodom teksta u kojem B. Mili opirno i dokumentovano pokazuje neosnovanost Molnareve tvrdnje o nainu pisanja Dirkemovog imena u predratnoj sociologiji (Mili, B., 1997), Molnar iznosi niz manje ili vie zanimljivih opaski nevezanih za predmet spora, da bi na kraju zakljuio da je pitanje koje je sam otvorio, naime, pitanje da li se Dirkemovo prezime izgovara sa Dirkem ili Durkhajm (...) trivijalno i za francusku sociologiju, a kamoli za nau (Molnar, 1998a: 155). Molnar, koji je jedan od najobavetenijih domaih sociologa svoje generacije, u ovom je ogranku rasprave nadjaan od svoga oponenta upravo na planu erudicije, to se bar ponekad deava svim naunicima. ovijalnost je vidljiva i u komentaru navoda kojima V. Ili obrazlae tezu da je Maks Veber imao sluha za klasne interese kao za eksplananse u sociolokom objanjenju: Molnar ovde ironino govori o sebi kao o neupuenom istoriaru socijalnih teorija (kojem nije belodano da je Max Weber bio strukturalista koji je agrarne odnose u antici izuavao nikako drugaije nego - sa marksistikih pozicija)... (Isto: 143). Ova vrsta reakcije na dokumentovane prigovore nije nauno produktivna, mada ini tekst prijatnim i lakim za itanje. No, izbegavanje raspravead remnajuoljivije je u odgovoru na Vuletievu kritiku Molnarevog shvatanja delanja drutvenih grupa. Vuletieva kritika je na planu uoavanja slabosti Molnareve nominalistike pozicije nalik na u ranijem napisu predoenu Ilievu (upor. Ili, 1997), ali je argumentacija koju pomenuti autori koriste posve nezavisna.[7]Ovde ima smisla navesti Molnarev najsporniji stav s kojim polemiu i Vuleti i Ili: Sovjetska revolucija je bila jednostavno borba za vlast izmeu nekoliko politikih grupa u uslovima militaristikim i imperijalistikim ambicijama unitenog starog reima, nakon to je Februarska revolucija delimino sredila prilike u zemlji i otvorila perspektivu demokratizacije i liberalizacije poretka. No to se krije iza pompeznog izraza sovjetske oktobarske revolucije bio je zapravo autoritarni kontraudar jedne jedine delatne grupe: boljevike partije (Molnar, 1996: 302-303).Vuleti osporava navedenu Molnarevu tezu u kontekstu vlastite ire kritike Molnarevog pristupa. Vuleti, naime, smatra da je njegova najvanija posledica, ukoliko ga dosledno razvijemo da drutvom, svetom i istorijom vladaju sekte, tajna drutva i zaverenike grupe. Tako se zastraujuem ekonomistikom misticizmu pretpostavlja voluntaristiki misticizam (Isto: 306). U tom smislu Vuleti zakljuuje da ono to je problem sa nominalizmom (...) jeste to ne doputa viedimenzionalni pristup, pa samim tim gui i svaku interdisciplinarnost. Psihologizam je jedino uporite takvog pristupa. Pored toga, on gui i povezivanje istorijske i sistemske dimenzije u naunom istraivanju (Isto: 311). Prema miljenju ovog pisca, na praktinom planu, realizam takoe, s obzirom na svoje konsekvence, predstavlja mnogo bolju osnovu za orijentaciju (Isto).Molnarev odgovor Vuletiu uglavnom se ograniava na ukazivanje na navodnu ignoranciju i lou obavetenost kritiara: Vuleti u svom tekstu uopte ne uzima u obzir literaturu (meu kojom ima i mojih sopstvenih radova) na koju sam se pozivao u tekstu o delanju drutvenih grupa i koja slui zainteresovanom itaocu (a to bi trebalo da bude upravo neko ko hoe sa mnom da polemie ) da razume iru teoriju (kako je naziva Vuleti) i da pronae odgovore na neka pitanja koja su iz razloga ekonominosti i celishodnosti izlaganja morala biti u tekstu izostavljana. Prema tome, da bi uopte doao u poziciju da moj tekst optui zbog nedostatka ire teorije Vuleti bi prvo morao da zasue rukave ... itd. (Molnar, 1998b: 429). Prigovor kritiaru za neznanje, inae esto korien od strane mnogih uesnika cele rasprave o marksizmu, povezan je sa takoe esto sretanim prigovorom za falsifikovanje i sa naknadnim omekavanjem vlastite pozicije: elim da naglasim da nominalistiko stanovite nikako ne iskljuuje analizu uticaja situacionih uslova na delanje pojedinaca i drutvenih grupa. Vladimir Vuleti falsifikuje ono to ja tvrdim kada mi imputira drugu krajnost (voluntaristiki misticizam) od one koju brani (ekonomski determinizam). Ja sam prilikom navoenja primera tzv. Oktobarske revolucije sasvim jasno naznaio da u da u najkraim crtama rekonstruiem drutvene grupe koje su je (Oktobarsku revoluciju) kroz svoje delanje realizovale (Molnar, 1996: 302). Prema tome, svesno sam se odrekao bilo kakve kompleksne analize, u kojoj bi bili uzeti u obzir svi - a ne samo ekonomsko- situacioni uslovi (o tako neem bi bilo potpuno iluzorno pisati u jednom lanku i to jo samo radi ilustracije nekog stava) i ograniio na to da pokaem samo jedan segment pomenutog dogaaja, a to je relativno autonomna delatna dinamika boljevike partije. Ono to mi je pri tom bio cilj, to je da osporim tezu da je u pitanju bila revolucija Proletarijata, do koje su navodno doveli zakoni reprodukcije kapitalizma u svetskim razmerama. Nita vie, ali i nita manje (Molnar,1998b:433).Kritike marksizma koje su prisutne u raspravi niukoliko nisu unisone. Dok Brdar potpuno negira saznajni znaaj doprinosa predstavnika Kritike teorije, Molnar se poziva na Horkhajmera i Adorna u kritici Lenjina (Molnar, 1998a: 135). Brdar je najsmeliji od svih uesnika u raspravi u traenju odreenih kontinuiteta i u pridavanju ideolokih oznaka. Ovo drugo se dalo videti u odeljku o primenjivanim politikim odredbama. Ono prvo potvruje sledei navod: Ustanovili smo punu genezu ideologizovane kole (scholae) i videli da postoji odavno: formirana je odmah posle rata, na temeljima marksizma-lenjinizma; preobraajem nedeljkovievstva pedesetih godina u milievstvo, vladala je od ezdesetih do osamdesetih; i produila se do dan-danas, preko svake istorijske granice i mere (Brdar, 1998: 403). Ovo naknadno homogenizovanje jugoslovenske marksistike sociologije, pa i celokupne marksistike misli o drutvu, nije nauno prihvatljivo. Jugoslovenski marksizam bio je u teorijskom pogledu dosta heterogen. Sredinom osamdesetih godina M. Popovi je u okviru njega izdvojio dogmatsku, strukturalno-analitiku i humanistiko-kritiku struju. UOblicima kritike socijalizmaposebno je bila razmatrana samo jedna varijanta ove poslednje, tesno vezana za kritiku birokratije. Neke druge varijante vre upliv i danas, u S. Bolievom prouavanju preduzetnitva, utemeljenom na tradiciji tehnokratskog, zapadnjakog marksizma, u M. Lazievom shvatanju kolektivno-vlasnike klase ili u (post)marksistikom personalizmu Z. Golubovi. Vrlo visoka mera osude socijalizma kao sistema prisutna je u radovima svih navedenih pisaca; to, meutim, ne dovodi u pitanje prepoznatljiva marksistika ishodita koja su ukljuena u njihove sadanje teorijske pozicije (Vid. Ili, 1998).Marksizam je u razliitim svojim varijantama u savremenoj jugoslovenskoj sociologiji znatno rasprostranjeniji i znatno uticajniji nego to bi se moglo uiniti na prvi pogled; pri tom gotovo da i nema pisaca za koje bi se moglo opravdano ustvrditi da su isti marksisti. Marksizam je danas gotovo redovno ukljuen u razliita ira sintetika ili eklektika stanovita. No, upravo pritajena uticajnost marksizma objanjava estinu, a ponekad i nasrtljivost nastojanja da se od njega konano emancipuje.[8]Spor oko marksizma nije zamren kada se primenjuje korenito i celovito odbacivanje marksizma. Ovakvo odbacivanje nema veeg saznajnog znaaja, jer se u jednopoteznom paualnom negiranju potiru sve nauno znaajne i zanimljive razlike u okviru ove vrlo razuene struje. No, kada se spor oko marksizma vodi na osnovu pretpostavke o njegovoj stvarnoj diferenciranosti, otvaraju se mogunosti za nove saznajne proboje. A. Molnar u ovom smislu izrie tvrdnju da V. Ili primenjuje manihejsku sliku sveta (na ravni marksisti-antimarksisti, u smislu prijatelji-neprijatelji) i postavlja legitiman zahtev da se njegova pozicija prema Marksu i marksizmu ispita preko konsultovanja veeg broja njegovih radova. Molnarevo je, naime, miljenje da Ili kao navodni neoboljevik eli da monopolie marksizam (Molnar, 1998a).[9]U neposredno predstojeem delu teksta ispunie se Molnarev zahtev i saeto e se ispitati njegov odnos prema Marksu u obimnom i nesumnjivo znaajnom pievom deluDrutvo i pravo.Marks, totalitarizamMolnarevo polazite u vezi sa ovim problemom jeste njegov pogled na Marksovo delo kao na razapeto izmeu naunog i metafiziko-revolucionarnog aspekta. iroka zastupljenost ovog drugog navodi Marksovu misao na simplifikovanje drutvene stvarnosti i na njeno predstavljanje kroz uoavanje polarnih odnosa (Molnar, 1994: 397-398). Marksova misao je istovremeno emancipatorska i pozitivistika; ona traga za imanentnim istorijskim silama emancipacije iz stanja radikalnog zla (Isto: 399). Utopinost Marksovog dela najvie se ispoljava u dodeljivanju zadatka emancipacije ekskluzivno jednom metafizikom entitetu - proleterijatu - koji nema svoje empirijsko oblije.... (Isto) U ovom smislu se tvrdi da Marxova eshatoloka klasna dihotomija - proleterijat i kapitalisti neprestano onemoguuje realnu socioloku analizu drutvenih klasa (Isto). Pisac opravdano uoava razlike u naglasku i u sadraju izmeu pojedinih razdoblja Marksovog rada; u tom smislu pominje metafiziku inficiranost prve faze Marksovog stvaralatva (Isto: 402). Usredsreivanje Molnareve panje pre svega na radove iz ove faze donekle ini perspektivu jednostranom; analiza Marksovih takozvanih istorijskih radova, sa snano ispoljenom sociolokom dimenzijom u analizi drutvene strukture i sa ukljuivanjem i diferenciranom analizom veeg broja ne-polarnih drutvenih slojeva verovatno bi bar ublaila odredbu o bitnom uplivu metafizike dimenzije u nauno prouavanje drutva; pored toga, ispitivanje radova poputKlasnih borbi, Osamnaestog brimeraiKapitalapo svoj prilici bi analizu usmerilo na relativizovanje odredbe o Marxovoj konfuznoj meavini nedomiljenog sociolokog pozitivizma i proizvoljne eshatologije ukidanja drave i moda bi navelo na vie opreza pri njenom povezivanju sa upletenou u legitimiranje strahota vrenih u 20. veku u ime izgradnje socijalizma (Isto: 404). Znatno ozbiljniju interpretativnu slabost od prenaglaavanja znaaja takozvane prve faze Marksovog rada za tumaenje celokupnog njegovog doprinosa predstavlja nedovoljno oprezna ocena da je Komunistiki manifest, literarno i propagandno vrhunski napisan, verovatno socioloki najkatastrofalnije delo Marxa i Engelsa (Isto: 406). Molnar opravdano ukazuje na u ovom delu prisutno obilje crno-belih iskaza o itavom nizu drutvenih problema..., pri emu zanemaruje programsko-politiki karakter samog dela, u kojem se nastojalo da se misao same u parolu i uini maksimalno mobilizatorskom, a ne nauno diferenciranom. Usredsreivanje panje na metafizike rane radove i izostavljanje uoavanja razlike izmeu naunih i politiko-propagandnih spisa navode na zakljuak da je rascepljenost izmeu metafizikom natopljenog sociolokog pozitivizma (reduktivno usmerenog na baza-nadgradnja emu) i eshatologijom neoptereene socioloke analize, svojstvena Marxovoj celokupnoj socijalnoj misli... (Isto). Odsustvo primene ovih preko potrebnih diferenciranja dovodi do ustezanja da se Marks neposrednije povee sa prirodnopravnom tradicijom u drutvenoj misli, pri emu se navode meusobno opreni stavovi komentatora o njegovoj ukorenjenosti u ovu struju (Isto: 409). Ova vrsta interpretacije omoguuje piscu da Marksovu misao povee sa razliitim posledicama kasnijih socijalistikih nastojanja da se ukine graansko drutvo, to, uz preivljavanje drave u socijalistikim sistemima, vodi nekolikim posledicama; meu ovim stranputicama Molnar kao na prvu ukazuje na kretanje u smeru (revolucionarnog, ako ne i nacionalistikog) uzdizanja starog dravnog ustrojstva... (Isto: 403). Veza izmeu pripisavanja odgovornosti sadrajima Marksovog dela za kasnija stvarna ili navodna socijalistika zastranjivanja u smeru nacionalizma i ranije navedenog odreivanja stanovita Ilia i Kuljia, navodnih neoboljevika, kao otvorenog prema nacionalizmu, ovde je dosta jasno uoljiva. Prioritet u Molnarevom shvatanju neprijatelja imaju nacionalisti, pa se njegova otvorena kritika razliitih autoritarnih obrazaca drutvenog ivota i onih tokova u drutvenoj misli koji nisu nedvosmisleno liberalni u velikoj meri usredsreuje na nacionalizam kao na prikrivenog, ali glavnog neprijatelja. U ovom pogledu, Molnareva kritika formalno veoma nalikuje na Brdarevu, o kojoj e jo biti rei: dok se iza Brdareve nasrtljive kritike marksizma kao osnov javlja kritika marksistikog internacionalizma, dotle Molnar, kritikujui Marksovu misao i njom bar delom usmeravanu potonju socijalistiku praksu, iza socijalizma nazire nacionalizam. Molnarev stav ovde je manje prihvatljiv od Brdarevog; dok potonji pisac opravdano u marksistikom internacionalizmu sagledava najubojitijeg idejnog neprijatelja svakog nacionalizma (zbog u marksizmu dobro uoene diferencijalne (dis)funkcionalnosti nacionalizma za pojedine drutvene grupe), dotle Molnar, u svom pokuaju da predstavniko-parlamentarno shvatanje demokratije prikae kao jedino korespondentno prirodno-pravnom i autentino prosvetiteljskom nasleu, proputa da uoi doprinose koje raniji marksistiki internacionalizam prua savremenom liberalnom kosmopolitizmu, to predstavlja perspektivu koja, dalo se videti u odeljku ovog napisa o politikim odredbama, nije izmakla Brdarevom pogledu.Molnarev vrlo kritian pogled na vrednost Marksovog dela na donekle je neobian nain povezan sa, u osnovi pozitivnim, stavom prema doprinosu kasnijih Marksovom milju uplivisanih pisaca kao to su Rener, Nojman, Kirhajmer i predstavnici Kritike teorije (vid.isto: 512-531). Odnos prema Marksu je stroi nego odnos prema njegovom nasleu, to stvara odreeni nesklad. Donekle je neobino da se dri da je jedna u osnovi navodno eshatoloka i hilijastika zamisao stvorila plodno teorijsko naslee. Nije sporno da se moe legitimno zastupati u osnovi pozitivan stav prema socijaldemokratskom teorijskom nasleu uz znatno nepovoljniju ocenu Marksovog doprinosa. No, ovde se meuratna socijaldemokratija kroz interpretaciju nastoji radikalno odvojiti od njenog izvora, koji se tumai dosta paualno i neslojevito. Molnareva interpretacija Marksa, mada je u formalnom pogledu korektno izvedena, deluje donekle karikaturalno, zbog usredsreivanja na ekstremne primere izdvojene iz konteksta i proglaene za celokupnu sutinu Marksove misli. Ako se ima u vidu ovaj odnos prema Marksu, lake je razumeti smisao Molnarevog radikalnog odbacivanja gotovo svakog znaaja klasnog interesa u sociologiji (Molnar, 1996; 1998a; u: Molnar, 1998b pozicija je primetno umekana). Bilo bi neprirodno da iz prikazanog odnosa prema Marksu usledi drugaiji odnos prema ulozi klasa od onog koji Molnar izraava u raspravi o marksizmu. Stereotipna kritika Marksovog dela zatvara Molnarevu poziciju, liava je epistemoloke inkluzivnosti i onemoguuje ugradnju nekih plodnih marksistikih naela i sadraja, ime njegovo stanovite ostaje siromanije za jedan vaan pristup i za njemu svojstvene saznajne persektive i dosege. Ovo ima posledice i na planu shvatanja i analize socijalizma i marksizma u dvadesetom veku. Molnar se u svojim prilozima usredsreuje poglavito na organizaciju pravnog poretka i na razliita ustavna reenja, a znatno manje na interese grupa i na konkretne drutvene sukobe koje ovi interesi izazivaju.Pri proceni dosega Marksove misli nisu uzimani u obzir saznajni domaaji vremena u kojem je ona nastala; nije bilo nastojanja da se neke iskljuivosti objasne duhom vremena, niti alternativama izbora unutar epohe (vid. Ili, 1989). Ova neistorinost prisutna je i u proceni praktinih efekata razliitih oblika nepodeljene vlasti u naem veku. Molnareva apologija demokratizacije i napora da se vlast uini ogranienom, odgovornom i pravno regulisanom (Molnar, 1998a: 137) ne pokazuje ni malo sluha za ponekad regresivnu i haotinu ulogu demokratizacije i za njenu ponekad i ponegde ispoljavanu nesposobnost da sauva graanski mir, da sprei meunacionalne sukobe ili da obuzda verski fundamentalizam. Molnarevo (od marksistikog stanovita ne manje iskljuivo) apsolutizovanje podeljene odgovorne konstitucionalne vlasti u svim novovekovnim uslovima ne pokazuje razumevanje za esto istorijski zamren i sloen odnos autoritarnosti i modernizacije. Shvatanje demokratije iskljuivo kao predstavnikom telu odgovorne vlasti ni na koji nain nije bilo primenljivo u Rusiji na kraju Velikog rata. O ovome vrlo uverljivo pie Tomanovi: ako se jasno utvrde zaostajanja pa i regresivna kretanja na planu politike demokratije, ne moe se zbog toga negirati paleta procesa modernizacijskog karaktera na drugim podrujima. Time se ne tvrdi da je njihov put modernizacije bio jedini mogu. Naprotiv, on je bio previe prinudan, uz rtve koje su mogle da se izbegnu, mada u raznim zemljama ni prinude ni rtve nisu bile ni priblino istih razmera, iako su modeli, bar na poetku, bili istovetni: to znai da su i line jednaine voa i kvaliteti elita bili vrlo znaajni, kao i nasleeni uslovi i tradicije (nivo ekonomskog i kulturnog razvoja, tradicije samodravlja ili demokratije i sl.) (Tomanovi, 1997: 220). U tom smislu, govorei o Rusiji u naem veku, ovaj pisac zakljuuje da staljinizam nije bio njena nuda i sudbina, ali autoritarno-totalitarni sistem jeste; demokratski sistem nije bio njena realna istorijska mogunost (Isto: 221). Autoritarna komunistika vlast je ouvala graanski i inter-etniki mir na Balkanu kroz decenije; neto slino je uspela da uradi i habsburka nedemokratska pravna drava, s tim to je ova poslednja, za razliku od kasnijih komunista, istovremeno ometala nacionalni razvoj podreenih naroda, garantovala minimum etnikih prava i u svom okviru iznedrila u pogledu reenja meunacionalnih odnosa vrlo podsticajnu austromarksistiku misao. Neki pisci misle da je boljeviki model modernizacije zaostalih agrarnih privreda bio irelevantan za ehoslovaku i Istonu Nemaku, ali je bio relevantan za najvei deo regiona (Hobsbaum, 1996: 210). tavie, tvrdi se da je socijalizam za veinu balkanskih zemalja bio verovatno najbolji period u njihovoj istoriji (Isto: 211).ini se da je ona kretanja koja su pod komunistikom vlau u Istonoj Evropi bila regresivna opravdanije objanjavati na Vidojeviev nain, kao pre svega tragediju evropskih ideala na ruskoj podlozi (Vidojevi, 1997: 41). U intelektualnom okruenju koje je sklono da celokupni socijalizam, pa ak i nesocijalistike radikalno-demokratske ogranke prosvetiteljske tradicije, protumai kao izraz azijatskog duha, ovo disonantno Vidojevievo odreenje podsea na shvatanja savremenih nemakih leviarskih mislilaca uHistorikerstreit-u. Sama ova shvatanja ukorenjena su u ranijim opravdanim upozorenjima da je marksizam, ak i u svom staljinistiki unakaenom obliku, preuzeo istorijsku ulogu prosvetiteljstva (Hofmann, 1970: 94). Prikazivanje svakog oblika leve misli kao izraza antievropskog naslea svojstveno je upravo onim inostranim piscima koji pokuavaju da rehabilituju faizam, shvatajui ga kao spolja izazvanu nunu odbranu evropejstva. Ovakva namera je oigledno potpuno strana Molnarevoj kritici. Ni u njenom osporavanju ne postoji namera da se diskredituju pojam i vrednost parlamentarizma niti konstitucionalizma. No, vredi upozoriti, u Vuletievom maniru, da misao zainteresovana za promovisanje demokratije mora imati u vidu njena konkretnoistorijska ogranienja ako eli da se pokae praktino uspenom (upor. Vuleti, 1998). Novija iskustva zemalja poput Alira i Bosne nameu dodatnu meru opreza na ovom planu. Cena koja je u ovim sredinama, lienim dravnopravne tradicije i relativno zrele politike kulture, prepunim siromatva i neprosveenosti, plaena za prebrzo uvoenje podeljene vlasti, zahteva da se problemu modernizacije prie s mnogo obzira i bez ikakvog paualiziranja u ocenama i bilansima. Mesto ovakvog pristupa znatno je lake, ali i saznajno mnogo manje plodno, odrediti evropski boljevizam kao kulminaciju rusoizma ili ustvrditi, na Vitfogelov nain, da je Lenjin perpetuirao carsko samodravlje (Molnar, 1998a: 136, 137). V. Viperman, jedan od najznaajnijih nemakih istoriara, inae Nolteov uenik i pisac koji ne spada u marksiste, u ovom pogledu upozorava da politizovano dualistiko vienje sveta poznaje samo zle diktature i dobre demokratije (Wipperman, 1998). Koren ovih slabosti sadran je u Molnarevom pristupu Marksu, gde se kao dominantni istiu odreeni iracionalni sadraji kod jedne bitno racionalistike misli, koja je u svom dobu bila naroito ozloglaena upravo zbog racionalizma.[10]Za razliku od ispitivanja doprinosa socijaldemokratskih pisaca konstituisanju sociologije prava, Molnarev pristup u analizi Marksove misli, komunistike prakse i takozvane Milievske kole izrazito je proet stigmama na nain koji predstavlja vulgarizaciju kritike ideologije. Stigmatizacija sama po sebi ne mora da bude loa, ako se do stigme dolazi na osnovu izvedene analize. Meutim, utisak je da se u njegovoj kritici marksizma polazi od stigme, a da se potom prenapregnuto trai argumentacija.Molnarev odnos prema marksizmu vrlo je tesno povezan sa sagledavanjem socijalizma kao puke despotije. (Vid. Molnar, 1996) Koren ovog shvatanja nalazi se u prihvatanju teorija o totalitarizmu, za iju kritiku su Molnar i Brdar opravdano ustvrdili da predstavlja jedan od ugaonih idejnih stubova navodne kole. Najnovija deavanja na planu pokuaja dalje afirmacije ovih teorija, kao i na polju njihove kritike, pokazuju odreenu vezu sa Molnarevim stavovima i sa Brdarevom idejnom evolucijom koja se, sudei po dosadanjem njenom toku, jo nije zavrila. U poslednjim godinama se u okviru teorija o totalitarizmu varira stari motiv poreenja i izjednaavanja komunizma i faizma, pri emu se u fokus rasprave stavlja procenjivanje doprinosa staljinistikog Sovjetskog Saveza slamanju faistikih reima i uspostavljanju demokratije u posleratnoj Evropi. Hobsbaum ove rasprave naziva sekularizovanim verskim ratovima dvadesetog veka u kojima se odvija sukob istoriara mitova i protiv-mitova i spor iluzija sa kontra-iluzijama. Aluzija na pseudoteoloki karakter ovih sporova proizlazi iz uvida u idejnu prolost veine sadanjih vodeih predstavnika teorija o totalitarizmu, koji su ranije predstavljali pisce iz onih utopijsko-mesijanskih ogranaka marksizma preko kojih Molnar tumai celu ovu tradiciju. (Hobsbawn, 1996) Moda najzanimljiviji od ovih pisaca jeste nedavno preminuli F. Fire (Furet) koji je, slino Brdaru, svojevremeno bio leviarski pisac, da bi kasnije, slino Molnaru, preuzeo konzervativna objanjenja jakobinske faze u Francuskoj revoluciji koju je pokuao da tumai kao osnov kasnijeg komunistikog poduhvata[11](Furet, 1998). Prema Hobsbaumovom miljenju, Fireov napor da dokae navodno sutinske slinosti faizma i komunizma predstavlja jedan zakasneli produkt epohe Hladnog rata, a za njegovo sagledavanje komunizma kao u osnovi kriminogene pojave Viperman primeuje da predstavlja pre sve drugo nego originalan stav; prema miljenju ovog nemakog pisca Fire je, sa svojim saznajno neprihvatljivim izjednaavanjem nacistikih zloina poinjenih u ime rase i komunistikih ubistava poinjenih u ime klase, ne samo marksistiki renegat nego i zakasneli profet teorija o totalitarizmu (Wipperman, 1999). Hobsbaum, sa svoje strane, zamera Fireu ne samo na anahronom pristupu ve i na potpunoj ukorenjenosti u ideologiju i u politiku i u njima svojstveno globalno zakljuivanje kroz dihotomne alternative, bez uoavanja sloenosti specifinih istorijskih konteksta i situacija u kojima su se razvijala socijalistika i faistika drutva. Dok Hobsbaum, odbacujui vrednost knjige koja poiva na teorijama o totalitarizmu, upozorava na opasnost globalnih ocena komunizma kao epohalne iluzije i ukazuje na ukorenjenost ovih antikomunistikih nastojanja u ranije marksistiko mesijanstvo njihovih protagonista, Viperman obraa panju na odjek koji je Fireova knjiga dobila u politikoj javnosti, zapaajui da je ona u svom oivljavanju starih teorija o totalitarizmu zbliila konzervativne i liberalne pisce. Fireov primer nije bez znaaja za razumevanje jugoslovenskogMarxismusstreit-a. U njemu se ispoljavaju neke karakteristike optije idejne situacije koja u naoj sredini ima svoje odbleske posredovane ovdanjim strukturalnim iniocima i njima uslovljenom naunom kulturom. Pitanja konvertitstva, njegovih izvora u ranijem nedomiljenom marksistikom opredeljenju, uticaja emancipatorskih nastojanja na naunu misao (relativno nezavisno od sadraja njene ire idejne osnove), mogunosti i naina postizanja globalnih procena i objedinjavanja meusobno idejno razliitih kritiara u protivstavu prema ideji koja se doivljava kao neprijateljska - ova pitanja nisu problemi lokalnog znaaja. Specifinu boju primenjenom nainu njihovog problematizovanja uMarxismusstreit-u manje su dali lini ton i individualni motivi kritiara, a vie sama drutvena situacija u kojoj se domaa sociologija razvija.Treba imati u vidu da je u Jugoslaviji nakon 1990. godine dolo do vrlo izraenog prihvatanja teorija o totalitarizmu u okviru kojeg su homogenizovane razliite struje u recepciji i kritici marksizma preko optuivanja marksistike tradicije za nastali haos i rat na ovom prostoru. Danas je dosta teko pronai u domaoj drutvenoj nauci pisca koji nije borac protiv totalitarizma. Teorije o totalitarizmu danas u svetu slue, pored ostalog, rehabilitaciji i normalizaciji faizma, preko prenaglaavanja organizacionih i institucionalnih slinosti levih i desnih ekstremizama. U Jugoslaviji teorije o totalitarizmu slue kao idejni osnov za objedinjavanje razliitih protivnika sadanje degenerisane neosocijalistike vlasti; one normalizuju domai nacionalizam i spreavaju njegovu doslednu i naelnu kritiku, usporavajui raskol kritiara marksizma na nacionalnu i anacionalnu struju.Jo jedan inilac vezan za podruje idejne integracije pospeuje primenu pojma totalitarizam u naoj drutvenoj nauci. Osporavanje teorijske vrednosti marksistike misli nije u istoj meri prisutno kod svih kritiara, ali se njihova privrenost preovlaujuim i poeljnim miljenjima i verovanjima potvruje preko gotovo svima zajednike primene pojma totalitarizam. Izraeni antitotalitarizam obezbeuje kritici drutvenu prihvatljivost, medijsku prohodnost i, bar kod nekih autora, distancu od vlastite marksistike prolosti. Kritika buroaske demokratije i kritika birokratije u socijalizmu nekada su predstavljale zajednike motive partijskih savetovanja i sociolokih istraivanja, preko kojih se dobijala svojevrsna legitimacija za nastup u javnosti. Na Zapadu, moe se verovati liberalnom nemarksisti Jakeu, primena teorija o totalitarizmu piscu obezbeuje drutveno poeljnu poziciju liberala koji demokratiju prividno brani od svih opasnosti. U naoj savremenoj sociologiji primena teorija o totalitarizmu slui bilo kao oznaka zatitnika nacije od totalitarnog marksizma i njegovog militantnog internacionalizma ili kao simbol lojalnog prihvatanja neoliberalne ideologije. Novo antitotalitarno samorazumevanje deo je kolektivne svesti prisutne i u ideologijama stranaka i u drutvenoj teoriji. Ono danas ima istu funkciju koju su u vreme nepodeljene vlasti imale kritike buroaske demokratije ili kritika birokratije. U ovom idejnom sklopu svaka diferencirana ocena marksizma predstavlja politiko poputanje, izdaju nacionalnog interesa ili izraz kolebanja u prihvatanju vizije novog netotalitarnog drutva.Kritika ideologijeJedan ogranak spora dotie se kritike ideologije. U odeljku o politikim odredbama pokazano je na koji je nain kritika ideologije bila primenjivana u raspravi. Nain njene primene verovatno je donekle odreen stepenom njenog razumevanja. Kritika ideologije se nekad tretira kao krunski dokaz ukupnog promaaja marksizma: Poto je kritiko-ideoloki rad doveo do ideolokog zagaenja ukupne tradicije Moderne, u tolikoj meri da se mimo marksizma ne moe nai nita vredno ako se sav taj ideoloki diskurs ne odbaciad acta...(Brdar, 1998: 373). U tom smislu se marksizam u ovoj varijanti kritike odbacuje u celini i jednim potezom: S poetka svoje edipovske istorije, koju je poeo kao nosilac emancipacije, marksizam se finalizuje kao prepreka emancipovanju i inilac duhovnog utamnienja samog ivota koji ga finalno odbacuje. Pad marksizma pod pritiskom socijalnog iskustva, uslov je dovrenja emancipacije koju je on u svojoj kardinalnoj promaenosti utopijski obeavao (Brdar, 1997: 68-69). Kritika ideologije je, prema ovom miljenju, sofizam, a evropski pandani domaim piscima koji su je primenjivali otkrivaju se u Habermasu i u predstavnicima Kritike teorije drutva (Brdar, 1998: 371). Primena kritike ideologije prirodno izaziva reakciju, poto ona podrazumeva ocenjivanje razliitih naina rada i ispitivanje drutvene uslovljenosti i istinitosti razliitih oblika naune misli. Oprezniji pristup istom problemu vidljiv je u jednom radu M. Popovia na kojem se vredi zadrati (Popovi, 1997a). Ovaj pisac opirno dokazuje da naunik konzervativnih politikih uverenja ne mora stvarati konzervativnu teoriju, te da vai i obrnuta veza. Popovi u ovom radu polemie upravo sa kritikom ideologije, mada je ne naziva tim imenom. On je i u argumentaciji i pri proceni obzirniji od Brdara, poto, umesto da se iskljuivo osloni na sadrajno osiromaenu i dogmatizovanu verziju kritikog racionalizma i umesto da varira sadraje polemike izmeu Popera i Adorna na nain primeren balkanskoj politikoj (a ne naunoj) kulturi, navodi i odreene argumente u prilog kritike ideologije, poziva se na pisce poput Guldnera i Milsa i njihovim shvatanjima pridaje odreenu saznajnu vrednost. Analizirajui lanak V. Milia o buroaskom konzervativizmu, koji je, dalo se videti, bio predmetom i Brdareve kritike, Popovi kritikuje tvrdu ideoloko-kritiku podelu sociologije na buroasku i marksistiku, kao vie politiku nego naunu, (Popovi, 1997a: 166) da bi na kraju teksta ukazao da razmatranje problema teorija drutvenog sistema i politiki konzervatizam ima naravno i druge aspekte, i ne sadri samo pitanja koja sam ovde nastojao da obradim. Kako i koliko drutvena sredina, njena klasna i politika podela, profesionalni interesi naunika i drugi drutveni interesi mogu da utiu na nauna shvatanja sociologa i drugih naunika uopte, ne svodi se oigledno na pitanje da li jeteorija drutvenog sistema uoptepo sebi apolitina, na izvestan nain nadistorijska, odnosno treba razmotriti pod kojim uslovima i pod uticajima kojih inilaca sociolozi mogu da zastupaju nazadna ili napredna idejno-politika gledita (Isto: 166-167). Navedeno otvaranje krupnog problema pokree vie znaajnih pitanja; ovde e se, s obzirom na prostorna ogranienja, dati samo izvesne naznake za njihovu moguu problematizaciju.Pre svega, ini se da je Veber bio u pravu kada je smatrao da idejno-politika opredeljenja sociologa u velikoj meri odreuju njihove istraivake prioritete. U zavisnosti od vannaunih inilaca pojedini delovi iskustveno nadasve bogatog drutvenog ivota dolaze u centar panje ili ostaju marginalizovani, to ima sasvim neposredne saznajne posledice. Usredsreivanje panje na stabilnost sistema ili na njegovu promenu, na ravnoteu ili na revoluciju, na drutvenu saglasnost ili na sukobe u drutvu, u velikoj meri odreuje takozvani fokus determinacije od kojeg zavisi saznajni obuhvat prouavanih pojava. Razliita vannauna polazita pokazuju vrlo nejednaku osetljivost za pojedine istraivake prioritete, usled ega se i saznajni rezultati na njima utemeljenih teorijskih ili iskustvenih istraivakih poduhvata uveliko razlikuju. Fokus determinacije, izotrenost istraivakih perspektiva i sposobnost za uoavanje bitnih deterministikih veza umnogome poivaju i na pojmovima preko kojih se izvodi i teorijsko usmeravanje istraivanja i integracija njegovih rezultata u fond ve postojeeg naunog znanja. Istraivai koji pri prouavanju nedemokratskih poredaka i reima u dvadesetom veku koriste pojam totalitarizam rizikuju da prenaglase deterministiki znaaj institucionalnih i organizacionih slinosti reima sa nepodeljenom vlau u znatno veoj meri nego oni naunici koji se za istu svrhu oslanjaju na pojam autoritarna vlast kao na osnovno sredstvo opisa i socioloke analize. (Ovde vredi pogledati teorijska i metodska razmatranja u: Erlinghagen, Wiegel, 1999; Schngarth, 1999). Saznajna vrednost objanjenja socijalistikih poredaka takoe umnogome zavisi od toga da li e se gornji slojevi u ovim drutvima nazivati birokratijom, kadrom, politikom elitom, kolektivno-vlasnikom klasom ili, najvema formalno, viim slojem drutva. Izbor svakoga od navedenih pojmovnih reenja bitno je uslovljen idejno-politikim opredeljenjem istraivaa, a konkretno reenje uveliko odreuje usredsreivanje panje na pojedine deterministiki nejednako znaajne aspekte drutvenih sistema iji se gornji slojevi oznaavaju nekim od navedenih pojmova. Treba dodati da se u temeljima svih ambicioznije zamiljenih sociolokih teorija nalaze odreeni postulati, u koje ne spada samo vizija drutvenog determinizma ve i temeljno vienje drutva kao entiteta koji se svodi na pojedince koji ga sainjavaju ili koji ima osobeni nadindividualni status, zatim razliita vienja hijerarhije i naina integrisanja drutvenih podsistema u socijalni sistem, bazine vizije ljudske prirode kao u osnovi nepromenljivo egoistine ili podlone usavravanju, meusobno esto oprena shvatanja drutvene uloge nauke i niz drugih temeljnih postulata. U zavisnosti od sadraja pomenutih osnovnih postulata varira, s jedne strane, saznajna vrednost na njima izgraenih teorijskih stanovita, a sa druge usmerenost i karakter razliitih kritika koje sa njima korespondiraju. Milov kruti politiki liberalizam dosta je neposredno uticao na njegov teorijski nominalizam i metodoloki individualizam. Dirkemova zaokupljenost potrebom moralne reintegracije francuskog drutva zatvorila je, preko krutog teorijskog realizma, njegovom stanovitu perspektivu koja bi uzela u obzir izvore i naine prikupljanja podataka usmerene ka pojedincima. Marksistiko insistiranje na podeli, sukobu i promeni zaista ostavlja neka podruja iskustveno nadasve bogatog drutvenog ivota zanemarenim, u smislu koji nagovetava M. Popovi. To, meutim, ne znai da je nauci prikladan saznajnoteorijski relativizam u smislu tretiranja svih stanovita kao politiki uplivisanih i bar naelno podjednako epistemoloki prihvatljivih. Ali, druga krajnost nije nita prihvatljivija. Ogranienja ideoloko-kritikog pristupa u svakom sluaju zahtevaju diferenciranije ispitivanje od onoga koje je ponudio M. Brdar.Kada je ve re o ovome piscu, ima smisla navesti i sledei njegov stav iznet u vezi sa pozicijom razvijanom uOblicima kritike socijalizma: Strateki uzev, to je pitanje kvaliteta kole: hoemo li da nastavimo s milievskom kolom marksistikog dogmatizma, ideolokog zatucavanja i direktnog upropaenja socioloke teorije i kritike, ili emo je ukinuti uspostavljanjem sasvim drukije kole: kao popravilita za humanistike, prosvetiteljske, marksistike i leviarske zablude - da bi se izbavili pustoi i mraka koje nam neprobojni milievci i dalje ire (Brdar, 1998: 404).[12]U ovom navodu zanimljiv je, pre svega, spisak ideja koje pisac doivljava kao neprijateljske. Ispred marksistikih i leviarskih ideja navedene su humanistike i prosvetiteljske zablude. Utisak je da Brdar ne deli Molnarevo miljenje prema kojem navodnu kolu odlikuje naslanjanje na autoritarnu, dravnorezonsku (samo uslovno reeno fridricijansku) tradiciju dresiranja podanika (Molnar, 1998a: 136). Ako je verovati Brdarevoj odredbi, duh kole je pre duh Vajmara koji se sukobio sa duhom Potsdama. Dok Brdar navodnu kolu vidi kao zastupnika prosvetiteljskih zabluda, Molnar tvrdi da se ona oslanja na romantiarsku reakciju na prosvetiteljstvo koja je, pomeana sa dravnorezonskom tradicijom, svoju kulminaciju doivela upravo u boljevizmu. (Molnar:isto) ini se da je koren ovih oprenih odredbi navodne kole u Brdarevom etnonacionalizmu i u Molnarevoj nemuzikalnosti za nacionalizam. Iza Brdarevog vrlo nasrtljivog antimarksizma nalaze se, treba verovati njegovim navedenim reima, antiprosvetiteljstvo i antihumanizam. Osporavanja prosvetiteljstva i humanizma nekada su uglavnom bila vrena sa pozicija klasinog konzervatizma koji se oslanjao na glorifikaciju religije, tradicije, a esto i dinastije. Danas se, po pravilu, konzervatizam oslanja na nacionalizam kao na svoje idejno uporite. Idejno naslee agramerskih opskuranata (ili zagrebakih praksisovaca) (Brdar, 1998: 371) koje Brdar odbacuje, a na koje se navodna kola naslanja kao na deo ne bezvredne tradicije jugoslovenske teorijske misli o drutvu, povezano je sa sledeom karakteristikom jugoslovenske marksistike sociologije koju je uoila M. Davidovi: Jedna od najmarkantnijih odlika jugoslovenske sociologije bila je ta to se u zajednici sociologa , od samog njenog osnivanja, okupila specifina grupa intelektualaca. (...) U zajednicu jugoslovenskih sociologa oni su uneli duh iskrenog i istinskog internacionalizma i sve generacije posleratnih sociologa bie vaspitane i obrazovane u tom duhu (Davidovi, 1998: 453). Ili, drugim reima, onaj ko je pripadaoPraxis-grupi teko je mogao biti nacionalista (Isto: 454). Odredba M. Davidovi upuuje na idejni kontinuitet koji deluje uverljivije od teze o kontinuitetu boljevizma u misli D. Nedeljkovia, V. Milia, Ilia ili Kuljia. Iza Brdareve kritike marksizma nalazi se osporavanje kritike nacionalizma.[13]Sve ostalo ima samo prateu ulogu. Nacionalizam je, kako primeuje A. Smit, doktrina koja naciju postavlja za cilj svakog politikog pregnua a nacionalni identitet za meru svake ljudske vrednosti (Smit, 1998: 35). Dramatina i moralistika retorika predstavlja onu vrstu gnuanja nad politikim neprijateljem (izdajnikom) koja je posebno karakteristina za oviniste. Kritika marksizma i kritika socijalizma ovde su samo povod.Domai liberalni pisci mahom ne uoavaju da u svojoj nekada nedovoljno diferenciranoj kritici marksizma preuzimaju konzervativnu etnonacionalistiku argumentaciju. Ova njihova zaslepljenost govori o anahronom shvatanju neprijatelja koje u svom potcenjivanju desnog ekstremizma namee utisak da se na vlasti u Moskvi jo uvek nalazi Lenjin, a ne Jeljcin. Upravo ova vrsta usredsreivanja panje domaih liberala na nepostojeu opasnost od levog ekstremizma u teoriji pogoduje vladajuim srbijanskim levim ekstremistima u njihovoj politikoj praksi. Lieni dosledne i naelne teorijske kritike, vladajui neosocijalisti mogli su lagodno, bez upinjanja da se idejno u bilo kom pogledu obaveu, ne samo da laviraju izmeu nacionalizma i kooperativne politike u odnosima sa susedima i sa svetskim silama, ve i da, dozirajui svoj odnos, potpuno slobodno manipuliu izrazito desnim konzervativnim politikim snagama kakav je Srpski pokret obnove i krajnje reakcionarnim etnonacionalistikim partijama poput Srpske radikalne stranke. to je neka od kritika manje kadra da diferencira predmete kritike, ona je utoliko podlonija ideologizaciji, budui da neprijatelja sagledava kao homogenijeg nego to je uistinu. Kada se osporavanje javi u diferenciranijem i vie nijansiranom obliku, ono ee moe da poslui kao osnov za nove teorijske ili istraivake proboje.Dometi raspraveAko se posmatra preko svojih formalnih karakteristika, spor oko marksizma u jugoslovenskoj sociologiji iz druge polovine devedesetih godina donekle nalikuje na neke poznatije naune rasprave. Poreenja ove vrste imaju ogranien saznajni domet i lako mogu da odvedu u povrno uoptavanje na osnovu spoljanjih slinosti; no, ona, u izvesnom smislu, izdiu perspektivu i neutralizuju pristup. Centralna linostHistorikerstreit-a, usmerenog ka normalizaciji faizma i njegovom objanjavanju preteno ili iskljuivo kao reakcije na navodno azijatsku komunistiku opasnost, bio je E. Nolte. Centralna linost jugoslovenskogMarxismusstreit-a jeste V. Mili.[14]To to ovaj pisac nije vie meu ivima govori o (bar relativnoj) trajnosti njegovog dela, ali upuuje i na nedostatak izvornih stanovita kod aktuelnih uesnika rasprave. To nije dobro. Nije dobro za nau sociologiju ni to to je najnaelniju i moda najodmereniju procenu dostignua i perspektiva marksizma dao jedan od najstarijih uesnika (Rankovi, 1996).[15]vorni tekstovi u raspravi, izali ispod pera dvojice tadanjih glavnih urednika najuglednijih domaih sociolokih asopisa, dosta dobro odslikavaju optu sliku savremene jugoslovenske sociologije i njenog odnosa prema recepciji i prevrednovanju ne samo marksizma nego i ostalih velikih tradicija u teoriji drutva. Napisi A. Molnara i M. Brdara su u tom smislu reprezentativniji za nau nauku nego to su to nain upotrebe sadraja Milievog dela ili sadraji Rankovievog priloga.Za razliku od pomenutogHistorikerstreit-a, raspravu oko marksizma nije obeleila jasna niti odsena polarizacija suprotstavljenih strana. Nisu postojale homogene kole, ve su nove linije spora otvarane na neoekivanim mestima i sa ne uvek oekivanim uesnicima. Ovo, na alost, nije posledica manje ideologizovanosti domae drutvene nauke u odnosu na onu u svetu, ve pre svega podele du dve bitne ose, od kojih druga predstavlja jugoslovensku specifinost. Uz u svetu uobiajenu podelu na drutveno prihvatljiva i ekstremistika stanovita, kod nas u idejnoj sferi preovlauje podela izmeu patriota i izdajnika, to unosi dodatnu pometnju i to radikalizuje poglede, posebno na marksizam (zbog njegovog militantnog internacionalizma), ali i na druge idejne orijentacije.[16]Stare i nove iskljuivosti nalikuju jedne na druge; u svojoj esto emotivno obojenoj kritici pisci potpuno razliitih opredeljenja ponekad ispoljavaju slinu meru estine. Iskljuivosti po pravilu rastu u neposrednoj srazmeri sa irinom kritikog zahvata i u obrnutoj srazmeri sa irinom motiva i obavetenosti kritiara. Po netrpeljivosti nekih svojih protagonista, kao i po odsustvu jasnih linija razgranienja izmeu pojedinih grupa i pisaca, domaa rasprava o marksizmu moda vie nalikuje na noviju debatu oko Goldhagena nego na samHistorikerstreit. U njoj ima mnogo radikalizma, bilo u osporavanjima ili u pohvalama. No, izmeu pomenute inostrane debate i domae rasprave ima slinosti i u pogledu dometa koji nisu sasvim za potcenjivanje. Goldhagen je spreio uspeno izvoenje procesa normalizacije faistike prolosti, a jugoslovenska rasprava o marksizmu je na formalno oprean ali na sutinski slian nain postavila pitanje odnosa prema prolosti i ukazala ne samo na drastine diskontinuitete (preko u nju ukljuenog spora o konvertitstvu: vid. Popovi, 1997b; Kulji, 1997; Popovi, 1999) ve i na kontinuitete i na uporita koja se mogu iskoristiti za dalje razvijanje teorijske nauke.Ogranak rasprave koji se neposredno doticao problema konvertitstva u nauci nee se opirnije komentarisati. Treba imati u vidu da je veina sadanjih kritiara od marksizma ranije iekivala spasenje, a ne samo jednu izmeu mnogih plodnih objanjavalakih teorija. Onome to je u vezi sa ovim posebnim pitanjem bilo napisano uOblicima kritike socijalizmatreba dodati da nije normalno niti prirodno ne konvertirati s obzirom na neprestano produavanu krizu drutva, stalno ratno okruenje i sa ovim povezano opte stanje duha u jugoslovenskoj drutvenoj nauci. Pritiscima okruenja je, uopte uzev, teko odolevati. Pisci poput P. Andersona, G. Ternborna, I. Volerstina (Wallerstein) ili E. Hobsbauma, naunici koji deluju u sreenim sredinama, mogli su da bez ikakvih problema ostanu marksisti. Domai autori, poput M. Brdara i mnogih drugih, bili su u ovom pogledu suoeni sa daleko veim iskuenjima.[17]Ako je poetkom osamdesetih godina E. Nolte konvertirao iz strepnje da zbog radikalnog antifaizma Nemaka ne ostane pod stalnom stigmom zloina, onda se mogu shvatiti domai revizionisti koji su to uinili desetak godina kasnije u daleko dublje proivljavanim krizama vlastite nacije, koje su ostavljale bolne line posledice.Dok je, pogotovo uHistorikerstreit-u, ali i u debati oko Goldhagenove knjige, polarizacija uglavnom ila po liniji levica-desnica u nauci,Marxismusstreitje uspeo da u izvesnom smislu privremeno objedini razliite anacionalne i etnonacionalistike kritiare marksistikog internacionalistikog naslea, da bi ih zatim ostavio podeljene i kroz samu raspravu liene idejne saglasnosti u sporu sa neprijateljem koji je ranije bio odreivan kao zajedniki. Jedan od temeljnih rezultata ove debate jeste dalje kompromitovanje nacionalizma u jugoslovenskoj sociolokoj teoriji i njegovo argumentativno razdvajanje od doskora na izgled srodnih anacionalnih liberalnih osporavanja marksizma. Pometnja koju je rasprava stvorila ne bi trebalo da zavara: ona je raistila teren, pokazala je neprirodnost nekih idejnih saveznitava i time otvorila prostor za jedan u idejnom smislu otvoreniji (a u epistemolokom inkluzivniji) odnos prema recepciji i preradi celokupnog, a ne samo marksistikog, idejnog i teorijskog naslea.S druge strane, bilo bi posve pogreno prenaglasiti domete rasprave.Kod obojice pisaca kljunih priloga kritiku usmerava vizija marksizma kao upropastitelja (jednog dela) sveta i kao podloge za moralno inferiorni jednopartijski totalitarizam i za navodno jednoumlje u nekadanjoj jugoslovenskoj drutvenoj nauci. Za razliku od ovih autora, E. Hobsbaum smatra da ne bi bilo sadanje zapadne demokratije bez komunistikog slamanja evropskog faizma. Prema miljenju ovog pisca, dananji evropski Zapad bi se bez pomenutog sovjetskog doprinosa sveo na grupu autoritarnih i faistikih zemalja. U tom smislu, Hobsbaum kao tekovinu Oktobarske revolucije vidi uvrenje zapadne demokratije. Ovaj autor smatra da je ne samo ishod Drugog svetskog rata ve i rezultat promena u Istonoj Evropi 1989. godine bio pripremljen Oktobarskom revolucijom (nav. prema Deppe, 1997: 174). Za ovu vrstu uvaavanja strukturnih pretpostavki znaajnih istorijskih deavanja i dugih lanaca drutveno-istorijskog determinizma domai kritiari marksizma ne pokazuju osetljivost. Njihov emancipatorski napor i moralistiko zgraavanje kombinovani su sa iznoenjem netanih tvrdnji, koje se ponavljaju u svrhu moraliziranja, a ne argumentovanja. Marksizmu se na teorijskom planu suprotstavlja bilo nerazraeno nominalistiko stanovite ili haotini nihilizam postmoderne, pri emu se obe argumentacije proputaju kroz prizmu lokalne naune svesti. U teorijskom pogledu ovo predstavlja pad u odnosu na savremene kritike marksizma razvijane u svetu, ali i u odnosu na kritike koje su obeleile raniju fazu u razvoju jugoslovenske sociologije. U ovim naporima moe se zapaziti sklonost ka karikaturalnom predstavljanju i upotrebi stereotipa u interpretaciji i tumaenju marksizma, dok je ovaj pravac potpuno zanemaren kao teorijski i metodski izazov i potencijal.Ne bi trebalo da bude nesporazuma: kritika moe biti korisna provokacija, ak i kada je u detaljima pogrena, samo ako je u svojoj osnovnoj sumnji podsticajna. Ali, kritika koja poiva na netanostima i na iskljuivostima nije saznajno plodonosna. Kritika marksizma je kod Brdara osnova za normalizaciju nacionalizma i nacionalnog revanizma (upor. Brdar, 1995) i za postmodernistiku kritiku mondijalizma; njena latentna funkcija u Molnarevoj primeni jeste rehabilitacija graanskog drutva od onoga od ega graansko drutvo ne treba rehabilitovati. Nastajue strukture nejednakosti, zavisnosti i marginalizovanja u savremenom drutvu iziskuju preispitivanje, ali drugaije preispitivanje od onoga kakvo primenjuje Vratua, za koju se ini da svako suprotstavljanje nacionalizmu vidi kao potporu kosmopolitskoj bombarderskoj demokratiji. F. Depe upozorava na materijalnu osnovu pomenutih struktura i sukoba koje one stvaraju, a domai nemarksistiki pisac M. Rankovi na slian nain smatra da marksistiki teorijski sadraji mogu biti aktuelni i podsticajni upravo u istraivanju ovih problema (Deppe, 1997: 184; Rankovi, 1996).Marxismusstreitje pokazao veliki nesklad izmeu globalnih kritikih pretenzija i ponuene skromne argumentacije. Jugoslovenska tradicija staljinskog antistaljinizma u drutvenoj misli pokazala se kao odve snana da bi joj se oduprla veina kritiara. Moda bi se razliiti pristupi plodnije suoili da se poelo sa parcijalnom kritikom marksizma, umesto irokih globalnih zahvata. No, emancipatorska pretenzija retko kad uspeva da se ogranii, poto u svom ideolokom cilju pronalazi opravdanje za vrlo iroke obuhvate. Radikalna kritika mora da se temelji na znanju, viedimenzionalnosti pristupa i diferenciranom sagledavanju. Pitanje je, ipak, da li se to moe uopte oekivati od misli duboko ukorenjene u permanentno krizno stanje sa izraenim mozaikom emancipatorskih ideologija. Bilo bi nerealno oekivati da sadanja jugoslovenska sociologija uspe da iznedri onu vrstu odnosa prema marksizmu kakva je prisutna kod Volerstina i Hobsbauma, ili kod Vipermana i Jakea.[18]Drutveno bie u izvesnoj meri ipak odreuje drutvenu svest, a veza izmeu stanja naeg drutva i reenja i dosega domae sociologije iziskuje dalja preispitivanja.DODATAK: Neistinite tvrdnjeOvih tvrdnji ima mnogo. Naveu samo neke od njih. M. Brdar, na primer, tvrdi da do sada javno o Miliu (misli se na V. Milia - prim. V. I.) nisam rekao nita (Brdar, 1998: 359). No, u ranijem radu ovog pisca iznose se razliite ocene vezane upravo za Milievo stanovite, mada uz odsustvo argumentacije u kritici.U vezi sa Milievim delom ovaj pisac pominje (Brdar, 1997: 79) upropatenje sociologije znanja; on tvrdi da je V. Mili ideoloki diskreditovao ukupnu tradiciju sociologije znanja i izgradio je na rudimentarnoj marksistikoj shemi osnova-nadgradnja.Brdar, pored ostalog, tvrdi sledee za V. Ilia, o ijim radovima takoe pie: Evo jo jednog primera kako Ili diferencira stvari: u svom istraivanju nacionalizma srpske inteligencije veli da je uveo dva kriterijuma za dijagnozu ovinizma i militarizma. Prvi je stav prema Radovanu Karadiu: ovinista je svako ko ne deli opte mesto da je ratni zloinac, ili ko je protiv njegovog hapenja (Brdar, 1998: 384). Navedena tvrdnja je potpuno neistinita; njen sadraj je izmiljen. U Ilievoj knjizi, u kojoj je objavljeno pomenuto istraivanje, izraz ratni zloinac uopte se ne sree, niti se problematika ratnih zloina na bilo kojem mestu razmatra; nema ni zalaganja za bilo ijim hapenjem. Netana je i tvrdnja da je bilo ko od autora iji se radovi navode napisao da je V. Mili bio genije (Isto: 368). Netana je, takoe, i tvrdnja da je V. Mili svojevremeno, u opsesivnoj nameri da, po ko zna koji put, diskredituje Maksa Vebera, doao na udnu ideju da napie tekst pod nazivom Veber i faizam. U potpuno neuspelom pokuaju da uspostavi vezu, a nesposoban da odustane od nemogueg cilja, napisao je crno na belo: 1) da je Veber iveo u Minhenuu isto vremekad i Adolf Hitler (Mili, 1989: 467); i 2) da je bio savremenik s nacistikim glaveinama (isto, 1989: 469)! U kontekstu izlaganja na temu Veber i faizam, to je nemoralno sugerisanje, tim pre to pokuaj povezivanja propada naoigled itaoca (Isto: 386). Pun naziv teksta na koji se Brdar poziva glasi Drutveno-politiko opredeljenje i stvaralatvo - Maks Veber i faizam. U ovom napisu ni na jednom se mestu ne izjednaava Veberova pozicija sa faistikom; tekst je, naprotiv, posveen analizi onih sadraja Veberovog dela zbog kojih su ga faisti namerno i planski ignorisali. Bezazleniju netanost predstavljaju dve greke u navoenju naslova, po pievim reima monstruoznog, Milievog lanka iz 1970. godine, kojeg Brdar imenuje kao Kritika buroaskog konzervativizma u savremenoj sociolokoj teoriji; uistinu, re kritika ne nalazi se u naslovu; moda je tu umetnuta zbog Brdareve opsednutosti kritikom ideologije (Isto: 375).Neobino nalik na Brdarevo potpuno izvrtanje osnovne ideje pomenutog Milievog teksta jeste Molnarevo interpretiranje Milievog metodolokog stanovita (Mili, V., 1978) za koje se tvrdi da mu nedostaje dimenzija teorijskog usmeravanja sociolokog istraivanja i da ono zavrava u ne-teorijskom sociolokom trivijalizmu (Molnar, 1998a). Potpunu netanost ove interpretacije sasvim uverljivo obrazlae V.Vratua (Vratua-unji, 1999:89). Netana je i Molnareva tvrdnja da su T. Kulji i V. Ili konstatovali potrebu stvaranja Milievske neoboljevike kole (Molnar, 1998a: 131; ove tvrdnje nema na 15-toj stranici Spomenice Vojina Milia na koju se kritiar u svom tekstu poziva), a niim nije dokazana ni tvrdnja o navodnim simpatijama kole prema SPS i JUL-u (Molnar,isto: 134). Nije tana ni Molnareva tvrdnja da je Ili prizivao model bespartijske demokratije.Treba navesti jo neke od netanih tvrdnji vezanih za sadraje dela V. Milia. M. Brdar tvrdi da je drugo izdanje VeberoveProtestantske etikepo pametnoj odluci izdavaa objavljeno bez Predgovora (Brdar, 1998: 366) koji je za prvo izdanje prevoda ove knjige napisao V. Mili. Ovo nije tano; sam Mili je traio izostavljanje predgovora od izdavaa, jer je kod istog izdavaa u meuvremenu trebalo da objaviPriloge istoriji sociologijeu koje je pomenuti predgovor ukljuen. Netana je i tvrdnja da niko ne moe da dokae da je Mili ikada eksplicitno nekom od svetskih autorskih imena dao za pravo i istakao da se neto mora preuzeti radi dopune marksizma (Isto: 380). Letimian pregled Milievih knjiga bio je dovoljan da se uoe sledee ocene: Mertonova disertacijaNauka, tehnologija i drutvo u Engleskoj 17. vekaje neosporno vrlo znaajno delo sociologije nauke (Mili, V., 1995: 120). Zatim: Merton je naunik izuzetno iroke opte i naune kulture, koji svoje obimno poznavanje istorije nauke uspeno ugrauje u vlastita istraivanja (Isto: 168). Zatim, u vezi sa doprinosom Znanjeckog: Poljska meuratna prouavanja nauke neosporno su znaajna (Isto: 141). U knjiziSociologija saznanjamogu se nai sline ocene elera (Mili, V., 1986: 187) i Sorokina (Isto: 332).Bez obzira na znaajne razlike koje postoje izmeu Molnareve i Brdareve kritike, one pokazuju jednu meru srodnosti, dovoljnu da Molnar Brdarevu kritiku Ilia pozdravi kao sve produbljeniju, prodorniju i argumentovaniju (Molnar, 1998a: 133). Sadraji Brdarevih napisa upuuju na Molnarev kriterij za odabir argumentovane i prodorne kritike.Ozbiljne injenine netanosti u toku rasprave uoila je i M. Bogdanovi. Ona ne samo to upozorava da liberalizam uistinu nije leviarska ideologija, kao to tvrdi S. Brankovi (Bogdanovi, 1997: 305), ve pokazuje i da je ovaj autor pri pozivanju na razliite radove dirao u tue tekstove i prekrajao ih po sopstvenom nahoenju. (Isto: 306) Tokom prikaza Brankovievih prekrajanja navoenih tekstova ova autorka koristi izraze: Brankovi izvodi istu amputaciju i da su citati zaista takvi kakvim ih Brankovi lano predstavlja (Isto: 307).injenine netanosti povezane su sa vrstom argumentacije koja je neposredno ukorenjena u balkanskoj politikoj kulturi, bez prelamanja kroz (makar i lokalnu) naunu kulturu. Brdar, na primer, dokazuje: da sam tada bio marksista, kako to Ili tvrdi danas, ne bi me Mili godinu dana kasnije isterao iz kabineta (Brdar, 1998: 383), a Brankovi koristi posve line izraze kakvi se uobiajeno primenjuju jedino u balkanskoj politici: Primeujete li, gospodine Iliu,...itd.(Brankovi, 1995: 204). U Brdarevom za sada poslednjem tekstu nalazi se i sledee pitanje: ta mislite: da li bi Herbert Markuze, da je bio u prilici, otvorio konclogor u Kaliforniji? (Brdar, 1998: 379).Potpuna transparentnost linog tona povezana je sa uivljavanjem u psihu oponenta. U tom smislu Brdar pie da Ili razloge za odbacivanje svega to pie Milan Brdar nema u falsifikatima koje mu pripisuje i montaama koje mu podmee. Osnovni razlog je u mojoj recenziji jednog njegovog teksta, koju sam u iznudici, objavio jo pre tri godine (Brdar, 1998: 385). Nije jasno na osnovu ega Brdar tvrdi da poznaje Ilievu motivaciju: odsustvo evidencije o ovoj vrsti psihikih sadraja vodi ka netanim tvrdnjama. Brdar za Ilia tvrdi: Uostalom, za razliku od logike i argumentacije, falsifikovanje mu je mnogo jaa strana, poto je to, u prvoj akciji protiv mene, ve primenio na sebe lino. (O tome, Brdar, 1996: 405, fn. 1) (Isto: 386). Nije jasno zbog ega na ovome mestu Brdar napomenu redakcije asopisaSocioloki preglednavodi kao svoj autorski rad. U ovoj napomeni redakcijaSociolokog pregledareaguje na izmene u verziji jednog teksta koji je Ili ponudio asopisuSociologija, poto je prethodna verzija bila odbijena od strane redakcije asopisaSocioloki pregled. U izmenjenu verziju teksta uneto je i kritiko razmatranje teksta M. Brdara koji je, kako stoji i u napomeni redakcije, izaao iz tampe tek poto je Ili prvu verziju svog teksta predaoSociolokom pregledu. Prema miljenju redakcijeSociolokog pregleda, ovom intervencijom je Ili redakcijiSociologijei naunoj javnosti stavio oigledno do znanja u emu je bio problem sa prvim pokuajem plasiranja. Redakcija tvrdi da ove izmene emituju poruku pravih razloga, naime da mu je recenzent Milan Brdar tekst odbio iz vannaunih i linih razloga , jer, eto, nije bio u stanju da istrpi kritiku(Napomena Redakcije, 1996: 405). Ovde se radi o netanoj tvrdnji vezanoj za pretpostavljene motive Ilieve intervencije u drugoj verziji teksta. Redakcija nije mogla imati uvid u Ilievu motivaciju. Kad bi teret dokazivanja pripadao optuenom, a ne tuiocu, Ili bi se pozvao na obavetenja koja je o izmenama u odnosu na prvobitnu verziju dao lanu redakcije asopisaSociologijakojem je predao tekst. No, poto tvrdnja o Ilievoj motivaciji nije niim dokazana, on bi mogao da ustvrdi da ne samo to u datom sluaju nije eleo da bilo ta potajno sugerie naunoj javnosti, ve da on takve stvari uopte ne radi.Ovo pitanje dotie se vanijeg problema ureivake kulture prisutne u naim sociolokim asopisima. Valja se nadati da su i pomenuta Napomena redakcije asopisaSocioloki pregledi napisi (koji u pogledu obima znatno prevazilaze proklamovane redakcijske standarde) onih uesnika rasprave koji su u datom asu obavljali dunost glavnih urednika sociolokih asopisa u kojima su njihovi tekstovi objavljeni proli uobiajenu proceduru redacijske obrade. U nekoj drugoj sredini bi se iskazivanje ovakve nade dralo za suvino. No, treba imati u vidu da jedan od uesnika u raspravi, u to vreme glavni urednik asopisaSocioloki pregled, u vezi sa tekstovima V. Milia pie: ne udi javna tajna: da mu niko od nas u redakcijama tekstove nije odbijao, ali ih gotovo niko nije ni itao (Brdar, 1998: 367). Moe se ponovo izraziti nada da je u meuvremenu nivo ureivake kulture u naoj strunoj periodici porastao i da se odgovarajuoj proceduri pridaje potreban znaaj.LITERATURABaki, J., 1997, Vojin Mili i nacija,Sociologija, 39, no. 4.Bilefeld, U., 1998,Stranci: prijatelji ili neprijatelji,Beograd: Biblioteka XX vek.Bogdanovi, M., 1997, Prilog polemici o levici,Sociologija, 39, no. 2.Boli, S., 1994,Tegobe prelaza u preduzetniko drutvo - sociologija tranzicije u Srbijipoetkomdevedesetih, Beograd: ISI.Brankovi, S., 1995, Metodoloki pseudorigorizam ili nepodnoljiva lakoa teoretisanja,Sociologija, 37, no. 2.Brankovi, S., 1996, Jo jednom o pitanju levice i desnice u politikom prostoru Srbije,Sociologija, 38, no. 2.Brdar, M., 1981,Totalitet i pozitivizam, Beograd: IIC SSO Srbije.Brdar, M., 1995, Srbi i (ili) nova Evropa,Srpska politika misao,2, no. 2-3.Brdar, M., 1997, Osnovna metateorijska pomeranja u dispoziciji post-socijalistike misliposle sloma socijalizma, u Z.Vidojevi, V.Tomanovi, M.Janiijevi, ur.Promene postsocijalistikihdrutava iz socioloke perspektive, Beograd: IDN.Brdar, M., 1998, O fenomenologiji provincijalizovanja nae naune kritike (Kritiko-ideoloki diskurs kao poslednji pir dvorskih luda propalog crvenog cara),Sociolokipregled, 32, no. 3-4.Davidovi, M., 1998, Jugoslovenska sociologija i fenomen nacionalnog,Sociologija, no. 3/40.Deppe, F., 1997,Fin de sicle, Kln: Pappy Rossa Verlag.Erlinghagen, R., Wiegel, G., 1999, Das Totalitarismuskonzept, Zum wissenschaftlichen Gebrauchswert einer politischen Theorie, u: J. Klotz (Hg.)Schlimmer als die Nazis?, Kln: Papy Rossa Verlag.Furet, F., 1998,Das Ende der Illusion. Der Kommunismus im 20. Jahrhundert, Mnchen: Piper. Sonderausgabe.Gredelj, S., 1999, Klerikalizam, etnofiletizam, antiekumenizam i (ne)tolerancija,Sociologija, 41, no. 2.Hobsbaum, E., 1996,Nacije i nacionalizam od 1780, Beograd: FilipVinji.Hobsbawn, E., 1996, Geschichte und Illusion,Perspektiven29. l0. l996.Hofmann, W., 1970, Stalinismus und Antikommunismus, Frankfurt am Main: Suhrkamp Verlag.Ili, V., 1989, Uporedni pristup u Marxovom prouavanju drutva,Sociologija, 31, no. 2-3.Ili, V., 1997, Prilog raspravi o delanju drutvenih grupa,Sociologija, 39, no. 2.Ili, V., 1998,Oblici kritike socijalizma, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.Ili, V., Cveji, S., 1997,Nacionalizam u Vojvodini, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.Jaschke, H.G., 1991,Streitbare Demokratie und innere Sicherheit, Opladen: Westdeutscher Verlag.Kulji, T., 1994,Oblici line vlasti, Beograd: IPS.Kulji, T., 1997, Idejno-politiko opredeljenje i stvaralatvo - Vojin Mili i marksizam,Sociologija, 39, no. 4.Kulji, T., 1998,Tito -socioloko-istorijska studija, Beograd: IPS.Lazi, M., 1994,Sistem i slom, Beograd: Filip Vinji.Lazi, M., ur., 1994,Razaranje drutva, Beograd: Filip Vinji.Markovi, M.,1994, Re u raspravi,Rasprava: priznanje, istorija, poredak. Trei program, no. 100.Mili, B., 1997, Dirkem ili Durkhajm- terminoloka strogost ili provincijalni kompleks,Sociologija, 39, no. 3.Mili, V., 1978,Socioloki metod, Beograd: Nolit.Mili, V., 1986,Sociologija saznanja, Sarajevo: Veselin Maslea.Mili, V., 1995,Sociologija nauke, Novi Sad: Filozofski fakultet.Molnar, A., 1994,Drutvo i pravo - istorija klasinih sociolokopravnih teorija, Visio mundi academic press, Novi Sad, vol. II.Molnar, A.,1996, O delanju drutvenih grupa,Sociologija, 38, no. 2.Molnar, A., 1998a, Odgovor milievskoj neoboljevikoj koli,Sociologija, 40, no. 1.Molnar, A., 1998b, OdgovorVladimiru Vuletiu,Sociologija, 40, no.3.Napomena Redakcije, 1996,Socioloki pregled, 30, no. 3.Peujli, M.,1992, Socijalni status (interesi) i politika opredeljenja,Gledita, 33, no. 1-6.Peujli, M., 1997,Izazovi tranzicije, Beograd: Pravni fakultet.Popovi, M., 1997a, Teorija drutvenog sistema i politiki konzervatizam,Socioloki pregled, 31, no. 2.Popovi, M., 1997b, Jedan pogled na Milievu teorijsku orijentaciju,Sociologija, 39, no. 4.Popovi, M., 1999, Kuljiev doprinos psihoanalizi naunog stvaralatva - da li je Vojin Mili bio veiti marksistaSociologija, 41, no. 1.Rankovi, M., 1996, Projekat marksistikog naslea,Zbornik Matice srpske za drutvene nauke, 100.Schneider, U. J., 1997, The Situation of Philosophy, the Culture of the Philosophers: Philosophy in the New Germany,Social Research, 64, no. 2.Schngarth, M., 1999, Was war die DDR?, u: J. Klotz (Hg.)Schlimmer als die Nazis? Kln: PapyRossa Verlag.Smit, A., 1998,Nacionalniidentitet,Beograd: XX vek.Tomanovi, V.,1997, Modernizacija i demokratizacija u (post)socijalistikim drutvima, u: Z.Vidojevi,V.Tomanovi, M.Janiijevi, ur.,Promene postsocijalistikihdrutava iz socioloke perspektive, Beograd: IDN.Vidojevi, Z., 1997,Tranzicija, restauracija i neototalitarizam, Centar za socioloka istraivanja, Beograd: IDN.Vratua-unji, V., 1993, Protagonisti svojinske transformacije u drutvenim sistemima istone, centralne i jugoistone Evope, s posebnim osvrtom na sluaj Jugoslavije,Sociologija,35, no. 1.Vratua-unji, V., 1995,Razvoj, religija rat, Beograd: ISI.Vratua-unji, V., 1998, Protest redakciji asopisaSociologija,Sociologija, 40, no. 3.Vratua - unji, V., 1999, Protest redakciji asopisaSociologija(II),Sociologija, 41, no. 1.Vuleti, V., 1998., Tegobe nominalizma: O slabosti i trivijalnosti jednog pretencioznog nominalistikog stanovita,Sociologija, 40, no. 2.Wippermann, W., 1998, Der nekrophile Antikommunismus der "aufgeklrten Linken" und die Schwarzbuchdiskussion,Kalaschnikow Archiv, no. 2.Wippermann, W., 1999, Antikommunismus verkauft sich,Kalaschnikow Archiv, Ausgabe 12, no. 1.

[1]Ova vrsta ksenofobije postoji i u nauno znatno razvijenijim sredinama. H.G. Jake koristi pojam totalitarnoteoretskog izjednaavanja desnog i levog ekstremizma u edukaciji nastavnika i u pedagokoj praksi u nastavi i sadrajima udbenika u Nemakoj. (Jaschke, 1991: 26) Na slian nain U. J. najder, koji je imao priliku da poredi stanje na univerzitetitima u oba dela ujedinjene Nemake, opisuje kompletno otputanje celih serija ljudi koji su na univerzitetima u DDR radili do 1990. godine, kao i nediferencirano i proizvoljno likvidiranje ideja, pozicija i interpretativnih shema koje su sa ovim naunicima bile povezivane. (Schneider, 1997: 285) Prema njegovim reima, filozofi koji su radili u nekadanjoj DDR otputani su skoro uvek zbog politikih razloga, bez iole sadrajnije rasprave za donoenje odluka protiv njih ili za utvrivanje kriterija diferencijacije, a spreavanje zapoljavanja u javnom sektoru za sve proskribovane i ekskluzivistiko ponaanje zapadnjaka prema istononemakim naunicima neobino podsea ba na tipino ponaanje koje se pripisuje bivoj istononemakoj vladajuoj komunistikoj partiji. (Schneider, 1997: 294, 288, 290)[2]Nema prostora za uporedno ispitivanje marksistikog internacionalizma i savremenog graanskog kosmopolitizma. (Vid. Ili, Cveji, 1997: 13-19; vid. takoe: Baki, 1997: 597)[3]Kritiari iroko primenjuju ideoloko-kritiki pristup kojem naelno osporavaju vrednost. Potpuno oprene ideoloko-kritike odredbe mogu da zbune itaoca. Pometnja bi postala jo veom ako bi se prikazalo Popovievo odreenje nemarksistike faze kod V. Milia. (Popovi, 1997b; Popovi, 1999). Meusobno suprotstavljene odredbe upuuju na odsustvo sluha za diferenciranije ocene. No, svaka diferencirana misao moe se razliito akcentovati i iskrivljavati, za razliku od rezolutnih politiziranih stavova lienih dilema.[4]Brdar tvrdi da zaista nikad nisam bio marksista. (Brdar, l998: 371) U knjiziTotalitet i pozitivizam(Brdar, 1981) celo poglavlje posveeno je Marksovom shvatanju istorije; ovaj pisac Marksa sa odobravanjem citira na str. 89, 91, 92, 95, 96, 98-112, 124, 166-167. Izmeu ostalog, tvrdi da se bez Marksove misli ne moe misliti konkretno. (Isto: 89) Nisu suvini ni sledei navodi: Sa Marxom, meutim, dolazi nov nain miljenja, prevratniki na planu teorije i metoda bez kojega ne moe biti valjanog saznanja drutveno-istorijskog (Isto: 89); pojam konkretnosti, do kraja ovog poglavlja, upotrebljavamo u Marxovom znaenju (Isto: 95); u filozofiji istorije, sa Marxom definitivno nastaje jasna svest da istoriju stvara ovek sam. Njen zadatak iscrpljuje se u tome da omogui da ovek na najumniji nain preuzme drutveno-istorijsku sudbinu u sopstvene ruke, te da je ne stvara samo kao objekt na nivou drutveno-singularizovane subjektivnosti, nego prema projektu svog sutinskog trebanja na osnovi racionalne drutvene prakse (Isto: 98). Brdar sa odobravanjem citira i Habermasa (isto: 52) i Adorna (isto: 75).[5]Prema Brdarevim reima, V. Mili je po pravilu terao talentovane ljude, a usled egoizma se nije optereivao posledicama koje ga lino nisu pogaale. (Brdar, l998: 370) Drugom prilikom ovaj autor je pisao: elim da zahvalim lanovima komisije: prof. dr Vojinu Miliu, koji mi je dao neogranienu slobodu pri izvoenju koncepcije rada, kao i na dragocenoj pomoi tokom samog istraivanja... (Brdar, 1981: 10). U navedenom radu Brdar sa uvaavanjem citira Milia na str. 55, 77, 80, 118 (gde se naroito slae sa Milievom kritikom Manhajma), kao i na str. l28, 149-151, 153. Moglo bi se zakljuiti da sadanji Brdarev odnos prema V. Miliu i marksizmu nije konaan.[6]O Vratuinom shvatanju S. Gredelj pie da ova autorka zahteve za spajanjem srpstva i pravoslavlja kritikuje sa principijelnih pozicija izvornog pravoslavlja (Gredelj, 1999: 155).[7]Neobino je da su Ilieva i Vuletieva kritika Molnarevog shvatanja (nastale sasvim samostalno ali, pamenje ovde ne vara) obe predate asopisuSociologijapoetkom septembra 1997. godine, objavljene sa velikim meusobnim razmakom: prva u broju 2 za 1997. godinu, a druga u broju 2 za 1998. godinu. Kao vreme prijema ovih tekstova u odgovarajuim sveskama asopisa se u vezi sa prvim navodi maj, a u vezi sa drugim kraj decembra 1997. Vremenski razmak u objavljivanju ovih u isto vreme predatih tekstova znatno je ublaen brzim ritmom izlaenja asopisa. Moda ovde nije suvino navesti Molnarevo shvatanje prema koj