Varenje i Apsorpcija

HRANLJIVE MATERIJE - VARENJE I APSORPCIJA

Varenje (def.) predstavlja složen proces fizičke i hemijske obrade unete hrane u digestivnom traktu koji ima za cilj da uneti sadržaj (hranu) pripremi i prezentira u obliku koji je odgovarajući za apsorpciju.

Apsorpcija (def.) je proces preuzimanja konačnih proizvoda varenja hranljivih materija od strane ćelija sluznice tankog creva.

Proces varenja predstavlja:

• fizičku (mehaničku) obradu hrane• hemijsku obradu hrane

Proces varenja se odvija u gastrointestinalnom traktu.

Uloge gastrointestinalnog trakta u ishrani:

• prijem (unos) hrane• fizička i hemijska obrada hrane

(varenje)• apsorpcija hranljivih materija• eliminisanje nesvarenih ostataka

hrane

Poprečni presek zida creva

Električna aktivnost glatke muskulature GIT-a:

• promene veličine mirovnog membranskog potencijala

• spori talasi

• šiljati potencijali

A. Promene veličine mirovnog membranskog potencijala

• normalno iznosi oko -56 mV

• faktori koji depolaruzuju membranu:- istezanje mišića- stimulacija acetilholinom- stimulacija parasimpatičkim nervima- stimulacija pojedinim hormonima

• faktori koji hiperpolaruzuju membranu:- stimulacija adrenalinom i noradrenalinom- stimulacija simpatičkim nervima- stimulacija pojedinim hormonima

B. Spori talasi

• spore (talasaste) promene mirovnog potencijala

• oscilacije aktivnosti Na/K pumpe (?)

• intenzitet – 5-15 mV

• različita frekvenca u GIT-u: - želudac (telo) – 3/min.- duodenum – 12/min.- ileum (terminalni) – 8-9/min.

• kontrolišu pojavu šiljatih potencijala

C. Šiljati potencijali

• pravi akcioni potencijali

• nastaju kada mirovni potencijal pređe -40 mV

• povećanje mirovnog potencijala (spori talasi) povećava frekvencu šiljatih potencijala

• traju 10-20 ms (10-40x duže od debelih nervnih vlakana)

• transfer jona kroz spore Na/Ca kanale

• direktna povezanost ekscitacije i kontrakcije (Ca-kalmodulin)

Kontrola funkcije gastrointestinalnog trakta (podrazumeva kontrolu motornih i sekretornih funkcija GIT-a):

A. kontrola preko nervnog sistema:

• enterički nervni sistem• autonomni nervni sistem• gastrointestinalni refleksi

B. hormonska kontrola

Enterički sistem (100 miliona neurona) se sastoji iz:

A. mijenteričkog (Auerbahovog)

pleksusa• između longitudinalnog i

cirkularnog mišićnog sloja• kontrola motorike GIT-a• proteže se duž čitavog

intestinalnog zida

B. submukoznog (Mejsnerovog) pleksusa

• u submukozi• kontrola sekrecije i lokalnog

protoka GIT-a

Kontrola GIT-a od strane autonomnog nervnog sistema:

Parasimpatička inervacija

• kranijalni i sakralni deo parasimpatikusa• preganglijski neuroni (osim za usta i ždrelo) se nalaze u sastavu:

- n. vagusa (inervacija jednjaka, želuca, pankreasa, prve polovine debelog creva – tanko crevo je slabo inervirano- sakralni deo parasimpatikusa (S-2,3,4) kroz pelvičke nerve (inervacija distalne polovine debelog creva)

• postganglijski neuroni se nalaze u mijenteričkom i submukoznom spletu• stimulacija parasimpatičkih nerava (uglavnom) uzrokuje povećanu aktivnost GIT-a

Kontrola GIT-a od strane autonomnog nervnog sistema:

Simpatička inervacija

• kičmena moždina T-5 do L-2• preganglijska vlakna ulaze u simpatički lanac, periferne ganglije (celijačni

ganglion, mezenteričke ganglije)• postganglijski neuroni se nalaze u perifernim ganglijama. Njihova vlakna se

završavaju na neuronima enteričkog pleksusa.• stimulacija simpatičkih nerava (uglavnom) uzrokuje smanjenu aktivnost GIT-a

- direktno dejstvo noradrenalina na glatku muskulaturu GIT-a (slabo dejstvo)

- inhibicija neurona enteričkog pleksusa (snažno dejstvo)

Kontrola GIT-a gastrointestinalnim refleksima:

1. Refleksi koji se u potpunosti odvijaju u enteričkom nervnom sistemu (kontrola: peristaltike, sekrecije, kontrakcija mešanja, lokalne inhibicije...)

2. Refleksi koji idu od creva do prevertebralnih simpatičkih ganglija i vraćaju se u GIT (gastro-količni refleks, entero-gastrični refleks, kolono-ilealni reflaks)

3. Refleksi koji idu od creva do kičmene moždine ili moždanog stabla i vraćaju se u GIT (refleksi za kontrolu motorne i sekretorne aktivnosti želuca, bolni refleksi – inhibicija celog GIT-a, refleks defekacije)

Vrste pokreta u GIT-u:

• propulzivni pokreti (peristaltika)

- pokretanje hrane duž digestivnog trakta

- kontrola od strane mijenteričkog pleksusa

- zahteva inicijalni stimulus (istezanje zida)

- 2-3cm iznad stimulusa – prstenasta kontrakcija

- 2-3cm ispod stimulusa – receptivna relaksacija

- peristaltički talas je uvek usmeren od usta prema anusu (“zakon creva”)

• pokreti mešanja

- lokalne prstenaste kontrakcije

- zajedno sa peristaltikom omogućavaju mešanje hrane

Mehanička obrada hrane:

• usta• ždrelo• jednjak• želudac• tanko crevo• debelo crevo

obrada hrane u ustima):

• žvakanje (uloga zuba u mehaničkoj obradi hrane)- sekutići (seckanje i kidanje hrane) razvijaju silu veću od 240 N - kutnjaci (mlevenje hrane) razvijaju silu veću od 860 N

• gutanje (potiskivanje sadržaja iz usta u niže delove GIT-a)- voljna faza- faringealna faza- ezofagealna faza

Gutanje:- voljna faza gutanja

• potiskivanje hrane pritiskom jezika nagore i nazad prema nepcu- faringealna faza gutanja

• meko nepce se podiže i zatvara hoane (sprečava se vraćanje hrane u nosne šupljine)

• glasne žice se približavaju, larinks se podiže, epiglotis se zatvara (sprečava se ulazak hrane u traheju)

• podizanje larinksa proširuje otvor jednjaka• gornji ezofagealni sfinkter se relaksira• ceo mišićni zid farinksa se kontrahuje (započinje

peristaltički talas)- ezofagealna faza gutanja

• primarna peristaltika jednjaka (nastavak peristaltičkog talasa iz ždrela)

• sekundarna peristaltika jednjaka (kontrola od strane mijenteričkog pleksusa i n. vagusa)

• receptivna relaksacija donjeg ezofagealnog sfinktera (ahalazija vs. refluks)

Nervna kontrola faringealne faze gutanja

• faringealni otvor je taktilno osetljivo područje (naročito nepčani lukovi)

• taktilni impulsi se prenose senzitivnim vlaknima V i IX nerva do jedara u produženoj moždini (u blizini n. tractus solitarii)

• centar za gutanje (retikularna formacija produžene moždine i donjeg dela ponsa) kontroliše sukcesivne faze gutanja

• motorni impulsi iz centra za gutanje se prenose vlaknima V, IX, X i XII nerva do farinksa i početnog dela ezofagusa

• za vreme gutanja disanje se prekida (interakcija između centra za gutanje i centra za disanje u moždanom stablu)

Motorne funkcije želuca:

• deponovanje hrane• mešanje i propulzija hrane u

želucu• pražnjenje želuca

Deponovanje hrane u želucu

• hrana se slaže u koncentričnim krugovima (od zidova prema sredini)

• vagusni refleks smanjuje tonus mišićnog zida u želucu

• smanjenje tonusa mišićnog zida u želucu omogućava da se skladišti do 1.5 L sadržaja

• smanjenje tonusa mišićnog zida u želucu sprečava značajnije povećanje pritiska u lumenu želuca

Mešanje i propulzija hrane u želucu

a. talasi mešanja • slabi peristaltički konstriktorni talasi• kreću se duž zida prema antrumu• izaziva ih BER (spori talasi)• frekvenca je 3/min

b. propulzivni talasi• slabi peristaltički konstriktorni talasi se

pojačavaju u antrumu stvarajući snažne peristaltičke prstenove

• sadržaj se pod velikim pritiskom potiskuje od antruma prema pilorusu

• pilorus se pod pritiskom malo otvori i nekoliko ml sadržaja se potiskuje u duodenum

• retropulzija (povratni talasi mešanja)

Pražnjenje želuca je rezultat odnosa:

• pilorusne pumpe (snažna antralna peristaltička kontrakcija) i

• tonusa pilorusnog sfinktera

Pilorusna pumpa• stvara pritisak od 50-70 cm vodenog stuba

(6x veći od uobičajenog pritiska kod talasa mešanja u želucu)

• pri normalnom tonusu pilorusnog sfinktera svaki jači antralni talas potiskuje nekoliko ml sadržaja u duodenum

Pilorusni sfinkter• 50-100% veća debljina mišićnog zida nego

u antrumu• stalno je slabo tonično kontrahovan

Regulacija pražnjenja želuca

A. Faktori koji favorizuju pražnjenje želuca (povećavaju snagu pilorusne pumpe i/ili smanjuju tonus pilorusnog sfinktera) – gastrični faktori:

1. efekat povećanog volumena hrane u želucu – istezanje zida želuca aktivira:

• vagusni refleks koji povećava snagu pilorusne pumpe i istovremeno smanjuje tonus pilorusnog sfinktera

• lokalne mijenteričke reflekse koji povećavaju snagu pilorusne pumpe i istovremeno smanjuju tonus pilorusnog sfinktera

• gastrinski mehanizam – povećano stvaranje gastrina (hormon koji se stvara u antralnoj mukozi) koji povećava snagu pilorusne pumpe

2. efekat specifičnog sadržaja hrane u želucu:• gastrinski mehanizam kao odgovor na prisustvo mesa u želudačnom

sadržaju

Regulacija pražnjenja želuca

B. Faktori koji inhibiraju pražnjenje želuca (smanjuju snagu pilorusne pumpe i/ili povećavaju tonus pilorusnog sfinktera) – enterički faktori:

1. inhibitorni efekat enterogastričnih refleksa – u odgovoru na:• povećano istezanje zida duodenuma• iritaciju sluznice duodenuma• povećanu kiselost duodenalnog sadržaja• povećanu osmolalnost duodenalnog sadržaja• prisustvo određenih produkata varenja belančevina i masti

u zidu duodenuma započinju:

• lokalni refleksi (koji se propagiraju kroz enterički pleksus – pr. entero-gastrični refleks)

• refleksi koji idu do prevertebralnih simpatičkih ganglija i vraćaju se inhibitornim signalima do želuca

• refleksi koji u sastavu n. vagusa idu do moždanog stabla i inhibiraju normalni ekscitatorni signal vagusa za muskulaturu želuca

Motorne funkcije tankog creva:

A. pokreti mešanja (segmentacione kontrakcije)

• lokalne prstenaste kontrakcije zahvataju 1 cm• frekvenca 8-12/min.• određuje ih frekvenca sporih talasa• generišu se u enteričkom pleksusu

B. propulzivni pokreti• u pravcu anusa • brzina - 1cm/s (gube se posle nekoliko cm)• prosečna brzina duž creva – 1cm/min

(ukupno 3-5 sati kroz tanko crevo)

Kontrola peristaltike tankog creva:

a. nervna kontrola• gastro-enterički (gastro-ilealni) refleks – istezanje zida želuca

pojačava motoriku tankog creva posle obroka

b. hormonska kontrola• gastrin, holecistokinin, insulin i serotonin pojačavaju motoriku tankog

creva• sekretin i glukagon smanjuju motoriku tankog creva

Kontrola pražnjenja tankog creva –

uloga ileocekalnog sfinktera

Na tonus ileocekalnog sfinktera utiču:• faktori koji determinišu peristaltiku

tankog creva• faktori poreklom iz debelog creva

(istezanje ili iritacija cekuma pojačavaju tonus ileocekalnog sfinktera – smanjuju pražnjenje sadržaja tankog creva u debelo crevo – putem lokalnih refleksa u mijenteričkom pleksusu ili putem spoljnih nerava – prevertebralne simpatičke ganglije)

Motorne funkcije debelog creva:

A. pokreti mešanja (haustracije)• velike prstenaste kontrakcije cirkularnog sloja mišića (širina 2.5cm)• haustracije nastaju zbog diskontinuiteta longitudinalnog sloja (tenije koli)• pojačavaju se tokom 30s i gube u narednih 60s• pomeraju se naniže (prema anusu)

B. propulzivni pokreti (masovni pokret)• nema klasične peristaltike u debelom crevu• sadržaj se pokreće kombinacijom haustracija (prva polovina debelog creva) i

masovnih pokreta (počevši od transverzalnog kolona)• masovni pokret nastaje nekoliko puta dnevno (obično 15 min. posle doručka)• masovni pokret čine velike prstenaste kontrakcije cirkularnog sloja mišića (širina

oko 20 cm), pojačavaju se tokom 30s i gube u narednih 2-3min, gube se haustracije• fekalne mase se kompletno potiskuju prema rektumu serijom masovnih pokreta

(10min.)

Defekacija – složena refleksna funkcija koja uključuje:

A. unutrašnji defekacioni refleks• rastezanje zida rektuma preko mijenteričkog

pleksusa izaziva slabe peristaltičke talase u nishodnom kolonu, sigmi i rektumu uz relaksaciju unutrašnjeg analnog sfinktera

B. parasimpatički defekacioni refleks• rastezanje zida rektuma preko sakralnog

dela kičmene moždine i parasimapatikusa u sastavu pelvičkih nerava izaziva snažne peristaltičke talase u nishodnom kolonu, sigmi i rektumu uz jaku relaksaciju unutrašnjeg analnog sfinktera

C. voljnu kontrolu defekacije• voljna kontrola spoljašnjeg analnog sfinktera

(preko pudendalnih nerava)

Hemijska obrada hrane:

• usta• ždrelo• jednjak• želudac• tanko crevo• debelo crevo

Hemijska obrada hrane se obavlja pod dejstvom sekreta specijalizovanih žlezda.

Vrste žlezda u digestivnom traktu:

• Jednoćelijske žlezde (primer jednoćelijskih mukoznih žlezda duž čitavog digestivnog trakta)

• Uvrati epitela zida digestivnog trakta koji sadrže grupe žlezdanih ćelija (primer Liberkinovih kripti u tankom crevu)

• Tubularne žlezde (primer tubularnih žlezda želuca)• Složene žlezde povezane sa digestivnim traktom (primer:

pljuvačne žlezde, jetra, pankreas)

Mehanizam sekrecije u žlezdanim ćelijama:

• sekrecija organskih supstanci (kontrolisana sinteza i oslobađanje u lumen digestivnog trakta)

• sekrecija vode i elektrolita (mehanizam??)

- nervna stimulacija bazalnog dela ćelijske membrane dovodi do aktivnog transporta Cl u ćeliju

- porast elektronegativnosti povlači pozitivne jone (Na) u ćeliju i povećava se osmolalnost

- povećana osmolalnost povećava ulazak vode u ćeliju – bubrenje ćelije

- delovi ćelijske membrane na sekretornom polu ćelije prskaju i sadržaj se oslobađa u lumen

Kontrola sekrecije žlezda GIT-a:

A. lokalne draži i funkcija enteričkog sistema• taktilna stimulacija (pr. lučenje pljuvačke)• hemijska stimulacija (pr. kiseli sadržaj u duodenumu)• rastezanje zida creva (pr. sekrecija u želucu)

B. kontrola od strane autonomnog nervnog sistema• simpatikus (slabo stimulativno direktno dejstvo i jače indirektno

inhibitorno dejstvo usled vazokonstrikcije krvnih sudova)• parasimpatikus (pljuvačne, ezofagealne, gastrične žlezde, pankreas,

Brunerove žlezde, žlezde distalnog dela digestivnog trakta) – jako stimulativno direktno dejstvo

C. hormonska regulacija

Pljuvačne žlezde:

• parotidne (serozni sekret)• submandibularne (serozni i

mukozni sekret)• sublingvalne (serozni i mukozni

sekret)• bukalne (mukozni sekret)

Serozni sekret sadrži ptijalin (alfa-amilaza), enzim za varenje skroba.

Mukozni sekret sadrži samo sluz.

Nervna regulacija lučenja pljuvačke:

• parasimpatička stimulacija (gornje i donje salivatorno jedro između ponsa i produžene moždine) povećava sekreciju pljuvačke (i do 20 puta)- lokalni stimulusi (usta) – kiselost, oblik unetog sadržaja- viši centri- lokalni stimulusi (niži delovi GIT)

• simpatička stimulacija (umerena stimulacija sekrecije pljuvačke)- direktan efekat- efekat preko lokalne vaskulature

Lučenje želudačnih žlezda:

a. oksintične (gastrične) žlezde sadrže:

• peptičke (glavne) ćelije - luče pepsinogen

• parijetalne (oksintične) ćelije – luče HCl i unutrašnji faktor

• mukozne ćelije vrata – luče sluz i malo pepsinogena

b. pilorusne žlezde – luče gastrin (hormon), malo pepsinogena i sluz

c. proste žlezde - luče sluz

Mehanizam lučenja HCl:

1. Aktivni transporti:• jona Cl iz parijetalnih ćelija u lumen

kanalića• jona Na iz lumena kanalića u ćelije.

K (i manje Na) difunduje u kanaliće zbog koncentracijskog i električnog gradijenta (-40 do -70 mV u kanaliću)

2. H joni (nastali disocijacijom vode) se aktivno sekretuju u kanalić u zamenu za K (H/K ATPaza). Joni Na se aktivno reapsorbuju iz lumena (zamena K i Na za H u lumenu)

3. Voda osmotski izlazi iz kanalića u lumen4. CO2 reaguje sa vodom i daje H2CO3 koja

disosuje na bikarbonat (izmenjuje se za Cl iz krvi) i H jone koji se ponovo sekretuju u lumen.

Regulacija želudačne sekrecije

A. Stimulacija sekrecije u želucu

- Stimulacija sekrecije HCl:

Stimulusi: rastezanje zida želuca, taktilna stimulacija mukoze želuca, hemijska stimulacija

a. nervna regulacija• dorzalno motorno jedro vagusa → vagus → enterički sistem želuca → gastričke žlezde• kratki refleksi – kompletno se odvijaju unutar enteričkog sistema

b. humoralna regulacija• gastrin• acetilholin• histamin

- Stimulacija sekrecije pepsinogena:

a. stimulacija peptičkih ćelija acetilholinom (iz vagusa ili drugih enteričkih nerava)b. stimulacija peptičkih ćelija kiselinom iz želuca

Regulacija želudačne sekrecije

B. Inhibicija sekrecije u želucu

Stimulusi:• povećano istezanje zida duodenuma• iritacija sluznice duodenuma• povećana kiselost duodenalnog sadržaja• prisustvo određenih produkata varenja belančevina i masti

a. nervna regulacija• entero-gastrički refleks

b. humoralna regulacija• sekretin• holecistokinin• somatostatin• GIP• vazoaktivni intestinalni peptid

Faze gastričke sekrecije:

• cefalička• gastrička• intestinalna

Lučenje pankreasnog sekreta:

a. sekrecija pankreasnih enzima (u acinusima):

• proteolitički enzimi (tripsin, himotripsin, karboksipolipeptidaza, elastaze, nukleaze), luče se u neaktivnom obliku (enterokinaza i inhibitori tripsina) – razlažu proteine do peptida

• enzim za varenje ugljenih hidrata (pankreasna amilaza) - razlaže skrob i glikogen do disaharida

• enzimi za varenje masti (pankreasna lipaza, fosfolipaza, holesterolesteraza) – razlažu lipide do masnih kiselina

b. sekrecija bistrog pankreasnog soka

Sekrecija bistrog pankreasnog soka (mehanizam):

1. CO2 reaguje sa vodom i daje H2CO3 koja disosuje na bikarbonat koji se aktivno sekretuje u lumen i H jone

2. H joni se zamenjuju sa Na iz krvi. Na se transportuje u lumen

3. Voda osmotski prati NaHCO3 iz ćelije u lumen

Regulacija sekrecije pankreasa:

a. nervna regulacija• parasimpatikus (vagus) – stimulacija sekrecije

pankreasnih enzimab. hormonska regulacija• acetilholin– stimulacija sekrecije pankreasnih enzima• gastrin (G-17 i G-34) – stimulacija sekrecije

pankreasnih enzima• holecistokinin (I-ćelije gornjeg dela tankog creva, 33

ak) – stimulacija sekrecije pankreasnih enzima• sekretin (S-ćelije gornjeg dela tankog creva, 27 ak) –

stimulacija sekrecije bistrog pankreasnog (bikarbonatnog) soka

Faze pankreasne sekrecije:

• cefalička• gastrička• intestinalna

Sekrecija žuči

Uloge žuči:

• pomaže emulgovanje masti (žučne soli)• pomaže transport i apsorpciju krajnjih produkata varenja masti (žučne soli)• omogućava eliminisanje bilirubina (produkt degradacije hemoglobina) i

viška holesterola (koji sintetiše jetra)

Žuč ne sadrži ni jedan enzim za varenje hranljivih materija!

Sinteza žučnih soli (oko 0.5g dnevno):• holesterol (egzogeni – iz hrane ili endogeni – iz metabolizma masti)• holna i henodeoksiholna kiselina• konjugacija sa glicinom (više) i taurinom (manje) → gliko i tauro-

konjugovana žučna kiselina• sa Na (ili drugim katjonima) → žučne soli

Stvaranje žuči:

a. primarna žuč• stvara se u hepatocitima• dnevno se stvara 600-1200ml

b. sekundarna žuč• primarna žuč se razređuje

vodenim rastvorom NaHCO3 (i do 100%) koji sekretuju epitelne ćelije žučnih kanala (pod dejstvom sekretina)

c. žuč iz žučne kese• dnevno se eliminiše oko 450ml• žuč se koncentriše oko 5 puta

aktivnim transportom NaCl i vode

Kontrola sekrecije žuči:

• kontrakcija glatke muskulature zida žučne kesice (holecistokinin, vagus)

• kontrakcija glatke muskulature zida žučnih kanala (holecistokinin)

• relaksacija Odijevog sfinktera (holecistokinin)

• receptivna relaksacija Odijevog sfinktera usled propagacije peristaltičkog talasa niz duodenum

Uzroci formiranja holesterolskih kamenaca u žučnoj kesi:

• povećana apsorpcija vode iz žuči

• povećana apsorpcija žučnih soli i lecitina iz žuči

• povećana sekrecija holesterola u žuč

• zapaljenje epitela žučne kese

Sekrecija tankog creva:

a. sekrecija Brunerovih žlezda• uloga: zaštita sluznice duodenuma od kiselog želudačnog

soka• stimulacija: taktilni i hemijski stimulusi, vagus, sekretin• inhibicija: simpatikus

b. sekrecija digestivnih sokova• sekrecija vodenastog sekreta (vodeni rastvor NaCl i

NaHCO3 - pH 7.5-8) – Liberkinove kripte

• sekrecija enzimskog sekreta (epitelne ćelije crevnih resica):

- peptidaze (razlaganje peptida do aminokiselina)

- crevna lipaza (razlaganje triglicerida do glicerola i masnih kiselina)

- saharaza, maltaza, izomaltaza i laktaza (razlaganje disaharida do monosaharida)

Sekrecija u debelom crevu:

a. sekrecija mukoznog sekreta• mukusne ćelije u Liberkinovim žlezdama i pojedinačne mukusne

ćelije stvaraju sluz• sluz štiti sluznicu od oštećenja i slepljuje fekalni sadržaj debelog

creva

b. sekrecija vodenastog sekreta (vodeni rastvor NaCl i NaHCO3 - pH 7.5-8) – Liberkinove kripte

• alkalni sekret štiti sluznicu od oštećenja kiselim sastojcima fecesa

Varenje ugljenih hidrata

a. varenje ugljenih hidrata u ustima i želucu• ptijalin (alfa-amilaza) razlaže skrob do maltoze i

alfa-graničnih dekstrna (3-9 C atoma, tačke grananja skroba)

• aktivnost ptijalina traje dok pH u želucu ne padne na 4 (≈1sat od unosa hrane)

• pod dejstvom ptijalina se obradi 30-40% unetog skroba

b. varenje ugljenih hidrata u tankom crevu• pankreasna amilaza razlaže preostali skrob do

maltoze i alfa-graničnih dekstrna brže od ptijalina (15-30min.)

c. varenje ugljenih hidrata u epitelu tn.creva• saharaza (glukoza + fruktoza), maltaza,

izomaltaza (glukoza + glukoza) i laktaza (glukoza + galaktoza) razlažu disaharide do monosaharida

Hemijska obrada masti u GIT-u:

1. emulgacija masti• u tankom crevu se pod dejstvom

žuči masti emulguju (usitnjavaju do malih kapi) što omogućava njihovo varenje

• žuč sadrži hidrofilne komponente (polarni deo molekula žučnih soli i fosfolipid lecitin u formi jonizovane natrijumove soli) koje se rastvaraju u vodi, i hidrofobne komponente (liposolubilni deo molekula molekula žučnih soli) koje se rastvaraju u mastima.

2. varenje masti

3. formiranje micela (transport triglicerida do crevnog epitela)

2. Varenje masti

a. varenje triglicerida• pankreasna lipaza za nekoliko

minuta razlaže trigliceride do masnih kiselina i 2-monoglicerida

• epitelne ćelije tankog creva sadrže crevnu lipazu (nema veliki značaj)

• želudačna lipaza (tributiraza) vari trigliceride kratkih lanaca (nalaze se u puteru)

b. varenje holesterola i fosfolipida• holesterolesteraza razlaže estre

holesterola do slobodnog holesterola i masnih kiselina

• fosfolipaza A2 razlaže estre fosfolipida do slobodnih fosfolipida i masnih kiselina

Varenje proteina:

a. varenje proteina u želucu• pepsin (optimalni pH 2-3) razlaže kolagen

hidrolizom peptidnih veza između amino kiselina (ukupno se 10-20% proteina svari u želucu)

b. varenje proteina pankreasnim enzimima• tripsin i himotripsin razlažu proteine do

malih polipeptida• karboksipolipeptidaze odvajaju pojedinačne

aminokiseline sa karboksilnog kraja polipeptida

c. varenje proteina u crevnom epitelu• aminopolipeptidaze odvajaju pojedinačne

aminokiseline sa amino kraja polipeptida• dipeptidaze odvajaju po dve aminokiseline

sa kraja polipeptida

Apsorpcija hranljivih materija (def.) je proces preuzimanja konačnih proizvoda varenja hranljivih materija od strane ćelija sluznice digestivnog trakta.

Apsorprcija hranljivih materija se vrši kroz sluznicu:• želuca (alkohol i pojedini lekovi)• tankog creva (najveći obim)• debelog creva

Apsorptivnu površinu crevne sluznice (iznosi 250 m2) povećavaju:• kružni (Kerkingovih) nabori – 3 puta• crevne resice – 10 puta• mikroresice (dijametar 1x0.1 μm) – 20 puta

Apsorpcija u tankom crevu:

A. apsorpcija vode i elektrolita:• aktivni transport Na iz ćelije u krv prati ulazak Na iz lumena creva (zajedno sa Cl i

vodom) u ćelije crevne sluznice

B. apsorpcija hranljivih materija:

a. apsorpcija ugljenih hidrata• glukoza, galaktoza – kotransport sa Na• fruktoza – olakšana difuzija

b. apsorpcija masti• masne kiseline, monogliceridi – difuzija kroz ćelijsku membranu

c. apsorpcija proteina• aminokiseline, dipeptidi, tripeptidi – kotransport sa Na• pojedine aminokiseline – olakšana difuzija

Apsorpcija u debelom crevu:

A. apsorpcija vode i elektrolita:• aktivni transport Na iz ćelije u krv

prati ulazak Na iz lumena creva (zajedno sa Cl i vodom) u ćelije crevne sluznice

B. apsorpcija vitamina:• pojedini vitamini se (pored tankog

creva) sintetišu i apsorbuju u debelom crevu