Јужнословенски пустињаци Х-ХIII века у најстаријој литерарној традицији, Старобългарска литература

108

ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ПУСТИЊАЦИ X–XIII ВЕКА У НАЈСТАРИЈОЈ ЛИТЕРАРНОЈ ТРАДИЦИЈИ

ИРЕНА ШПАДИЈЕР (БЕОГРАД)

Бавећи се протеклих година култним списима посвећеним српском пустињаку светом Петру Коришком, који је живео у XII или се преставио најкасније почетком ХIII века1, наметнуло нам се и питање јужнословенског контекста тј. односа књижевних састава посвећених овоме свецу и оних који су намењени прослављању осталих јужнословенских пустињака тога доба – и то најстаријих дела, насталих до краја ХIII столећа. Заправо, поставило се питање узора и извора Житија Петра Коришког које је написао Теодосије Хиландарац, српски књижевник друге половине ХIII века2.

Низ анахоретских култова настао је у периоду од друге половине X па све до краја ХII столећа у области између Риле и Косова. Та област, посведочена као „аутохтоно књижевно средиште општега јужнословенског карактера још у X и XI веку“3 била је насељена словенским пустињацима о којима усмена традиција и писани трагови сежу у давну прошлост. Свети пустиножитељи Јован Рилски ( 946), Прохор Пчињски (XI в.), Гаврило Лесновски (XI в.) и Јоаким Осоговски (XI–XII в.) рано су добили уобличене култове.4 Неки прославни састави посвећени овим отшелницима настали су сасвим сигурно до времена писања дела о Петру Коришком, а у рукописној традицији закључно са XIII веком посведочена су и житија Јовану Рилском, Гаврилу Лесновском и Прохору Пчињском, као и службе Јовану Рилском и Јоакиму Осоговском5.

Најстарији међу тим знаменитим пустињацима, Јован Рилски, уједно је и свети са највише култних и књижевних дела њему посвећених. Осим химнографских састава – службе за 18. август (успење) из Григоровичевог

1 Ш п а д и ј е р 2011; о култу светог Петра Коришког: P o p o v i ć 1997.2 О Теодосију (са старијом литературом): Ш п а д и ј е р 2010.3 Б о г д а н о в и ћ 1980: 137.4 В. и П а в л о в и ћ 1965: 26–33. 5 И в а н о в а 1986; Б о ж и л о в, К о ж у х а р о в 1987; Т р и ф у н о в и ћ

1996.

Старобългарска литература, кн. 47, 2013

109

одеског Минеја за април–август6 и службе за 19. октобар (пренос моштију) из Драгановог минеја7, оба рукописа из XIII века, Јовану Рилском посвећено је неколико житијних дела, која су сва, осим оног из пера патријарха Јевтимија8, настала до XIII столећа. Сматра се да је у XII веку у Рилском манастиру састављено такозвано Народно житије Јована Рилског. У XII столећу (не касније од 1180. г.) настало је и Скиличино грчко житије рилског пустињака, написано у метафрастовском духу, које је до нас дошло само у словенском преводу9. Ова два пространа житија ушла су у основу свих каснијих обрада Јовановог светачког лика. У XIII веку настала су три пролошка житија њему посвећена: из Драгановог минеја10, из Норовљевог пролога11 и из Стишног (Софијског) пролога12.

Свети Прохор Пчињски рано je ушао у народно предање и писану традицију, али све до седамдесетих година XX века није било посведочено неко рано хагиографско сведочанство о њему. Климентина Иванова је пронашла настарији спис посвећен пчињском пустињаку у Норовљевом прологу, рукопису с краја XIII или почетка XIV века13. У питању је врло кратак састав, заправо „најједноставнији и првобитни тип синаксарског житија, без уводних стихова (‘нестишни’), у ствари, више животописни запис.“14 Осим овога, остала два позната житијна састава (такозвано „народно житије“ и „касна житијна повест“) посведочена су тек у рукописима XVIII и XIX века15.

6 Издање К о ж у х а р о в 1979: 223–229. 7 Издање И в а н о в 1970: 359–368. 8 Житије Јована Рилског патријарха Јевтимија, будући да је настало готово

цео век после Теодосијевог Житија Петра Коришког, овде неће бити разматрано; о односу ова два дела в. Г а г о в а, Ш п а д и ј е р 2001. И после патријарха Јевтимија пишу се у другој половини XV века састави посвећени овом пустињаку – тако Владислав Граматик саставља опис преноса моштију светог Јована Рилског из некадашње бугарске престонице Трнова у Рилски манастир 1469. године, својеврстан „продужетак“ Јевтимијевог Житија, а Димитрије Кантакузин посвећује му два дела, једно прозно (Житије и пренос моштију светог Јована Рилског) и једно песничко (Канон повратку моштију светог Јована Рилског) – Т р и ф у н о в и ћ 1976: 135–136; Б о г д а н о в и ћ 1980: 227–229; И в а н о в а 1986: 544, 556–563.

9 И в а н о в 1936; И в а н о в а 1986: 544; в. и Т о м о в а 2001.10 Изд. И в а н о в 1931: 364–365; И в а н о в а 1986: 548; Б о ж и л о в,

К о ж у х а р о в 1987: 206.11 Изд. И в а н о в а 1977: 57–65; И в а н о в а 1986: 549; Б о ж и л о в,

К о ж у х а р о в 1987: 207.12 Изд. И в а н о в 1908: 111–114; И в а н о в а 1986: 550–551; Б о ж и л о в,

К о ж у х а р о в 1987: 208–209; о светом Јовану Рилском в. и T o m o v a 2000; Д о б р е в 2007, BHBS: 254–256.

13 Изд. И в а н о в а 1977; Т р и ф у н о в и ћ 1996; И в а н о в а 1986: 563–564; Б о ж и л о в, К о ж у х а р о в 1987: 224–225; о Прохору Пчињском и његовом светилишту: P o p o v i ć 2008.

14 Т р и ф у н о в и ћ 1996: 359.15 И в а н о в а 1986: 564–567.

110

Штовање светог Гаврила Лесновског било је ограничено на локалну традицију, а прославни састави њему посвећени су малобројни. Најстарији сачувани спис је Пролошко житије, које се налази у рукопису насталом у самом Лесновском манастиру 1330. године16, док је такозвано Народно житије до нас дошло у касном деветнаестовековном препису са неког древног рукописа који се такође чувао у библиотеци Лесновског манастира17.

Култ светог Јоакима Осоговског (Сарандапорског) вероватно се формирао још у XII веку. Најстарији преписи службе њему посвећене датирају из XIII столећа18, али пространо житије Јоакимово познато нам је тек од XV века, мада је време настанка самог Житија вероватно много старије19.

Ова четворица пустиножитеља рано су почели да се помињу скупа и то „заједништво“ је у физичком и географски релативно повезаном простору и хронолошком следу од неколика века (X–XII) уобличило једну посебну анахоретску традицију20. Још је Првош Сланкаменац запазио јединство те еремитске традиције и утврдио главне црте схеме по којој су дела о овим пустињацима стварана:

„1. Чудесно рођење. Родитељи су благочастиви, без деце, моле бога за благослов. Бог испуњује њихову молбу. – 2. Добро владање и склоност ка јеванђелском животу већ у младости. (Божански позив по аналогији Мојсијевог позива. II књига Мојсијева, гл. 3). – 3. Одлазак у пустињу против воље родитеља или рођака или после њихове смрти или после смрти женине. – 4. Пустињачење: искушења (поглавито борба с демонима) и чудотворство. – 5. Веза са господаром земље. – 6. Веза са једним познатим манастиром. – 7. Посвећење. – 8. Чудесна дела светитељских моштију“ 21.

Већ у Орбелском триоду, бугарском рукопису из XIII века, у једном тропару славе се, заједно са Ћирилом и Методијем, и Јован Рилски, Прохор Пчињски и Јоаким Осоговски, а њима се ускоро придружује и Гаврило Лесновски22. Касније, у Житију Јоакима Осоговског, управо у преписима из XV века јасно се види то обједињавање традиције, јер се дело „очевидно, кроз своју дугу историју и мењало“ па је једна од промена и „накнадно унесен

16 Изд. Л а м а н с к i й 1864: 120–121; И в а н о в 1906: 100–101; И в а н о в а 1986: 567–568; Б о ж и л о в, К о ж у х а р о в 1987: 223–224.

17 Изд. И в а н о в 1906: 101–105; И в а н о в 1931: 396–400; И в а н о в а 1986: 568.

18 Издања: С у б о т и н - Г о л у б о в и ћ 1992: 117–123, 123–132, уп. С т а н ч е в, П о п о в 1988: 175–181.

19 Т р и ф у н о в и ћ 1996: 361. Житије је издавано више пута, најбоље И в а н о в 1931: 404–418.

20 В. Г е р г о в а 1996.21 С л а н к а м е н а ц 1925: 221; о јединству те еремитске традиције в. и

Б о г д а н о в и ћ 1980: 137.22 Т р и ф у н о в и ћ 1996: 361.

111

став о четворици анахорета, који својим развијеним реченицама подсећа на тропар“23:

„У томе [пустињачком] животу јавише се новоподражатељи и таквом животу предани, дивни и истинити новопросијали оци наши и пустиножитељи, небески људи и земаљски анђели, другови Христови Јован и Прохор заједно са Гаврилом, а са њима и преподобни отац наш Јоаким. Часна четворица, богоизабрано другарство, трудољубиви посленици Христови који изађоше да ралом вере обраде бразду и сеју семе духовно еда би стоструки клас пожели, плодове врлина Христу да принесу“24.

Мада би, општије посматрано, било веома занимљиво разматрати однос историјског Петра Коришког, а потом и његовог култа, према јужнословенској пустињачкој „великој четворки“ чији је наследник и настављач унеколико и сам био, ми ћемо се кретати у оквирима наше теме и њеним књижевноисторијским и књижевнотеоријским координатама. То значи да нас пре свега занима међусобни однос хагиографских списа посвећених петорици подвижника. У тој упоредној анализи сагледаваћемо оне мотиве и општа места која представљају главне ослонце житијне композиционе схеме.

У житијима светог Јована Рилског и светог Јоакима Осоговског нема помена о детињству већ се одмах приповеда о зрелим годинама и подвизавању. У житијима светог Прохора Пчињског и светог Гаврила Лесновског јавља се, пак, мотив бездетних родитеља који после молитве добијају жељено дете што је вероватно преузето из рановизантијског Житија Алексија Божијег човека. У Житију Гаврила Лесновског налазимо чак и поређење са Алексијевим оцем Јефимијаном, а истиче се и богатство и благочaстивост Гаврилових родитеља као и одлично образовање које је свети у младости добио. И у Прохоровом и Гавриловом животопису јасно је дефинисан однос светог према браку, мада донекле различит: Прохор бежи када треба да се жени, док се Гаврило повинује родитељској жељи, али живи у целомудрију и одлази од куће тек после женине смрти. Ништа од свега овога се не налази у Теодосијевом Житију светог Петра Коришког. У њему нема мотива бездетних родитеља, није тежиште на детету добијеном молитвама мада се говори о детињству светога. Помиње се његово школовање, али је нагласак пре свега на његовој изузетности у смислу самоизолације, на вољној издвојености из социјалног окружења.

Ни у једном од животописа четворице подвижника не поклања се претерана пажња њиховој борби с бесовима; она се помиње и, наравно, подразумева, али је готово занемарљива у односу на чињеницу да то чини главни део житија коришког пустињака. Једино код светог Прохора имамо наведену ситуацију у којој га напада ђаво у обличју лава док га анђео брани, а у житију Јована Рилског описује се како се отшелник на стени бори с демонима и на њој се подвиже трпећи мраз и жегу.

23 Т р и ф у н о в и ћ 1996: 361.24 И в а н о в 1931: 407, превод Ђ. Трифуновића (Т р и ф у н о в и ћ 1996: 361).

112

Одређене реторске похвале налазимо и код Јована Рилског и код Јоакима Осоговског.

Чест хагиографски мотив (који води порекло још из Житија светог Антонија) – о вези отшелника са владаром или месним господаром налази се у житију Јовановом, Прохоровом и Гавриловом: Јован Рилски – цар Петар, Прохор – Диоген, Гаврило – владар Михаило. Нема га у саставу посвећеном Петру Коришком.

Чуда и чудесна дешавања после смрти налазе се свуда у житијима четворице, али је тај тип епизода најразвијенији код Јоакима – цео други део житија представља посмртно деловање свеца.

Одређена поступност, „етапност“ у подвижништву и усамљивању, коју налазимо и у повести о Петру Коришком, може се донекле пратити и у искушеништву тројице пустињака. Тако Прохор Пчињски одлази у „унутрашњу пустињу“, „тесну пештеру“, Гаврило Лесновски због мирске славе такође иде још дубље у „непроходну планину“, а Јован Рилски се прво повлачи у пештеру, а потом на скалу (стрму стену). То је, међутим, мотив који налазимо још од најранијих хагиографских остварења, пa самим тим и у Житију светог Петра Коришког.

Ништа од свега наведеног не упућује на неку ближу везу књижевног дела посвећеног Петру Коришком са прославним саставима написаним осталим јужнословенским пустињацима.

Изворе за своје дело нашао је Теодосије у далекој прошлости и најранијој хагиографској литератури. Узор и образац, први и најважнији представник овог жанра било је Житије светог Антонија Великог од Атанасија Александријског.

Антонијево житије настало је недуго по његовој смрти (356) и убрзо постало веома распрострањено и утицајно како у источној тако и у западној хришћанској књижевности. О томе сведоче бројни грчки преписи дела (преко 160) као и преводи, пре свега на латински, а потом и на многе друге језике25. На словенски је Антонијев животопис преведен први пут још у старословенско доба, а превођен је и касније, у XIV столећу.26 Житије је, као обавезна монашка лектира, наравно било познато Теодосију, а као образац и праузор представљало је његов логичан избор и извор првога реда.

Однос Атанасијевог и Теодосијевог дела детаљно је анализиран у чланку Н. Гагове и И. Шпадијер27 те ћемо овде изнети само основне закључке.

Оба житија, и Атанасијево и Теодосијево, почињу развијеним реторским уводом у коме се говори и о сврси писања дела, као и о томе да оба писца пишу „по повељенију“:

25 Најновије критичко издање грчког текста B a r t e l i n k 1994 – такође и о грчком рукописном наслеђу и преводима Житија.

26 О словенским преводима, словенској и српској рукописној традицији (60 преписа) Антонијевог житија в. И в а н о в а 1972; В и т и ћ - Н е д е љ к о в и ћ 1999; BHBS: 441–444. Кад је овај рад већ завршен појавила се књига А. Димитрове (Д и м и т р о в а 2012), која ми није била доступна.

27 Г а г о в а, Ш п а д и ј е р 2001.

113

Житије светог Антонија

!!!пон¬же вьпрос΄сте wт мене словесе бл(а)женаго ан»он΄я! нав¥кнут΄ хотеще! како наче вьздрьжат΄ се! ΄ кто бύ прэд н΄мь, а како ΄мύ кон±ць ж΄т΄я! ΄ аще ΄ст΄н±но ¬с(ть) гл(аго)л¬мо¬ w н¬мь> да кто кь рьвен΄ю самь себе пр΄в(е)деть аз бо грэшн¥΄ сь многомь поущен΄¬мь пр΄¬хь ваше повлеэн΄¬nnn(Дечани 101, 68б)

Житије Петра Коришког Αл(а)го ΄ къ бл(а)гому ум΄л¬н·ю, себэ убw ΄ сл¥шещ΄мь успэшно поущен·е, петра пр[ύ]п[о]добнаго вьспом΄нан·е любещу т΄ ΄мэт΄ п΄сан·емь, ж΄т·е его явьстьвно състав΄т΄ бэд΄ль ес΄ нась брате гр·гор·еnnn твое΄ любв΄ пов΄нувше се, пр[ύ]п[о]добнаго ж΄т·е по твоему прошен·ю сказат΄ нач΄наемnnn да не гльб΄нам΄ заб°вен·а пр΄крьвенно будеть добраго w(ть)ца доброе ж΄т·е, ΄ еже въ пуст¥н΄ тръпэн·е! (Рила 4/8, 514б–5515а).28

На самом почетку описа живота светих налази се топос „благочастиви родитељи“. Ту је и мотив младалачке побожности – ни један ни други дечак не воле дечије игре, а и Петар као и Антоније у детињству проводи „више времена у цркви него у кући“. После смрти родитеља обојица одлазе од куће, обојици остаје малолетна сестра, али је тај проблем различито решен у два житија. Прави подвиг у оба житија развија се, у основи, по истој схеми, која се гради просторним померањем „изван света“ и из „пустиње“ у „унутрашњу пустињу“ – померањем које је истовремено и пут навише, по лествици аскетских врлина ка висинама људског савршенства – светости. Почевши од Антонијевог житија ова је композиција постала модел за сву каснију анахоретску хагиографију. Разлике у односу на основни образац, нарочито у детаљима, наравно постоје и темеље се и на различитостима историјских епоха и географског пејсажа29.

Подвизавање светог Антонија после одласка „из света“ усредсређено је на аскезу и борбу с демонима. „Унутрашња пустиња“ се пред њим указује као какав locus amoenus:

28 Наводе из Житија светог Антонија доносимо према препису из рукописа манастира Дечана бр. 101, чти-минеј за јануар–фебруар из 1380–1390 г., који представља најстарији словенски превод Житија, превод који је и једини могао бити познат Теодосију; број у загради означава л/стр. у рукопису; Г р о з д а н о в и ћ - П а ј и ћ, С т а н к о в и ћ 1995: бр. 101; В и т и ћ - Н е д е љ к о в и ћ 1999: 47. Наводе из Житиjа Петра Коришког доносимо према препису Владислава Граматика из 1479 (Рила 4/8); Х р и с т о в а 1996: 96–97.

29 Хагиографска књижевност иначе тежи да светитеље представи не само као изузетне јединке већ и као ликове који се понављају и код којих „једини променљиви чинилац јесте просторно-временски оквир у који се они убацују, при чему је и сам оквир шематизован у декор који треба да истакне савршенство јунака или јунакиње“ (В о ш е 2007: 328).

8 Старобългарска литература, кн. 47, 2013

114

...΄ пр΄΄де вь гору зэло вел΄ю, ́ вода ¹бо бэяше под гороюn прозрачна сладка паче ́ студенаn поляна же бэяше вь неюду, ́ ф΄н΄кь небрэжень мало! ан»он΄¬ убо яко wт б(о)га похаждаю вьзлюб΄ мэста! се” бо бэяше ¬му назнаменано! (93б)

И Теодосије, када је дошао у Коришку гору да обиђе и упозна место где се повизавао Петар, на сличан начин је доживео тај пејсаж:

...пуст¥ню же его ́ стэну! на н¬΄же страда, съгледавь ́ в΄дэхьn д΄вно wт б(ог)а суще wтходн΄мь устроено прэб¥ван·еn мэсто бw убw ¬с(ть) кромэ м΄ра, ́ въсакому стр[а]дан·ю досто΄ноn пр΄сному же ум΄л¬н·ю ΄ плачю б(о)голюб΄в¥мь поуч΄телноn (522б)

Поред сличности на мотивском и композиционом плану два дела, упадљиве су сличности и у структури лика два пустињака. Петар Коришки је, баш као и преподобни Антоније, пре свега „борац против демона“ и Теодосије посебно наглашава тај тип подвига, којем је посвећен знатан део житија, баш као и у Житију светог Антонија, за разлику од састава посвећених другим јужнословенским анахоретама. Сличност је очигледна на различитим нивоима дела и у различитим наративним елементима. И Петар је, као и египатски пустињак, искушаван од стране демона подсећањем на пређашњи живот. Мотив сестре искоришћен је у оба дела, само што је у случају коришког подвижника он доминантан јер је и стварна ситуација (вероватно) била далеко драстичнија, док је у Антонијевом житију то само једно тужно подсећање (΄ вьлож΄ вь паметь w ΄мэн΄΄n ΄ сестрэ заступан΄¬ ср±доболь, 71б). Епизода у Житију Петра Коришког – када бесови у растресају његову пештеру, подижу ужасну галаму, окружују светог и нападају га у обличју разних дивљих звери, у великој мери подсећа на Антонијеву борбу са демонима у гробници, где демони такође попримају вид разних дивљих животиња као у следећем одломку:

...стен¥ же чет¥р΄ х¥з΄н¥. яко поврьгше бэс¥. ΄звол΄ше тэн΄ вьход΄т΄ прэwбраз΄в±ше се, вь звэрьск¥¬ ΄ гадн΄¬ мьчт΄. ΄ бэяше мэсто то ΄спльн¬но мьчтан΄я, львовь, ́ медвэд΄ць, ́ р¥сь, ́ юн±цьь, ́ зм΄¬вь, ́ скорьф·΄, ́ влькьь, ΄ кьждо убо с΄хьnnпохаждаше по сво¬му wбразу львь р΄каше хоте напаст΄u юн±ць мнеше се бод¥΄n зм¥΄ пльза¬ не досезашеu влькь устрьмля¬ се вьздрьжаше сеuuu (Житије Антонијево, 74б–75а).

После подвижникове победе, гробница односно пештера бива обасјана светлошћу, а сам подвижник обузет је блаженством и спокојем. Сличности два пустињака и два житија налазимо и на другим местима, као што су описи појединих бесовских ликова и напада, препирке обојице с демонима о смислу испосничког живота и сл.30

30 Г а г о в а, Ш п а д и ј е р 2001: 167–168.

115

* * *

Као што се из изложеног види, осим неких подразумевајућих општих места својствених традицији хагиографске књижевности у целини, Житије Петра Коришког и сам лик Петров немају никакву ближу, конкретнију релацију према балканској еремитској традицији. Једина ближа „веза“ Петра Коришког са осталом четворицом јужнословенских анахорета може се видети у одразу њиховога штовања у ликовној уметности и то неколико векова доцније – у припрати Пећке патријаршије, на западном зиду, коришки пустињак насликан је 1565. године заједно са светима Јованом Рилским, Прохором Пчињским, Јоакимом Осоговским и Гаврилом Лесновским31. Некако у исто време, у другој половини XVI века, настао је, вероватно, и један писани састав, најстарији слој „славе“ са поменима јужнословенских и балканских светаца, у којој се заједно помињу Прохор Пчињски, Јован Рилски и Петар Коришки32.

Састављачи списа о четворици пустињака били су, највероватније (са изузетком Георгија Скилице), локални аутори, а рукописна распрострањеност њихових дела изгледа да у то најраније време и није била велика и није се претерано ширила у односу на место самога њиховога штовања и, сасвим могуће, иако је хронолошки могла, ипак стварно није морала бити и позната Теодосију. Одјеци појединих месних анахоретских култова можда и нису у већој мери допирали до Хиландара у којем је живео и радио Теодосије. Подстицај за писање састава о Петру Коришком он је, изгледа, и добио „споља“, а са чињеницама свечевог живота и локалном традицијом (пре свега усменом, али и не само њом), упознао се тек по доласку у Коришу. Било је то, заправо, више знамење епохе и у том смислу се може подразумевати и шири контекст – с једне стране, општи балкански (поменимо средњовизантијског подвижника блаженог Луку у Фокиди33), а с друге, општи словенски (руски Теодосије Печерски34, на пример).

Пустињака је у јужословенским крајевима било и у потоњим временима. О томе речито говоре резултати новијих научних истраживања35. Па ипак, никада доцније њихови подвизи нису у толикој мери и тако снажно обојили књижевну уметност као што је то било у првим вековима јужнословенскога литерарног стварања.

31 П е т к о в и ћ 1965: 162; М и л о ш е в и ћ 1970: 187; Г р о з д а н о в 1983: 12; Т о д и ћ 1998: 201; о представама балканских пустињака у студеничком живопису ХVI века в. Т о д и ћ 2001.

32 Т р и ф у н о в и ћ 2005.33 В. C o n n o r 1991: 93–111.34 В. Ф е д о т о в 2005: 47–59.35 Највећа заслуга у проучавању јужнословенског пустињачког монаштва припада

свакако Даници Поповић, која је у својим бројним радовима вишеструко осветлила тај феномен: P o p o v i ć, P o p o v i ć 1999; П о п о в и ћ 2004; П о п о в и ћ 2007; P o -p o v i ć 2008; P o p o v i ć 2009; П о п о в и ћ 2011; P o p o v i ć 2011; П о п о в и ћ, Т о д и ћ, В о ј в о д и ћ 2011.

116

БИБЛИОГРАФИЈА

Б о г д а н о в и ћ 1980 Б о г д а н о в и ћ, Д. Историја старе српске књижевности. Београд, 1980.

Б о ж и л о в, К о ж у х а р о в 1987 Българска литература и книжнина през XIII век. Под редакцията на Ив. Божилов и Ст. Кожухаров. С., 1987.

В и т и ћ - Н е д е љ к о в и ћ 1999 В и т и ћ - Н е д е љ к о в и ћ, З. Житије светог Антонија у српској рукописној традицији. – Археографски прилози, 21, 1999, 37–131.

В о ш е 2007 В о ш е, А. Светитељ. – У: Човек средњег века, приредио Жак Ле Гоф. Београд, 2007, 327–360.

Г а г о в а, Ш п а д и ј е р 2001 Г а г о в а, Н., И. Ш п а д и ј е р. Две варијанте анахоретског типа у јужносло-венској хагиографији (Теодосијево Житије светог Петра Коришког и Јевтимијево Жи-тије светог Јована Рилског). – У: Словенско средњовековно наслеђе. Зборник посвећен професору Ђорђу Трифуновићу. Београд, 2001, 159–175.

Г е р г о в а 1996 Г е р г о в а, Е. В. Западнобългарските анахорети в старобългарската литература. Функционални аспекти и филологически проблеми на агиологията. Автореферат на дисертация. С., 1996.

Г р о з д а н о в 1983 Г р о з д а н о в, Ц. Портрети на свети-телите од Македонија од IX–XVIII век. Скопје, 1983.

Г р о з д а н о в и ћ - П а ј и ћ, С т а н к о в и ћ 1995

Г р о з д а н о в и ћ - П а ј и ћ , М . , Р. С т а н к о в и ћ, Рукописне књиге ма-настира Високи Дечани. 2. Водени знаци и датирање. Београд, 1995.

Д и м и т р о в а 2012 Димитрова, А. Синтактична структура на преводната агиография. С., 2012.

Д о б р е в 2007 Добрев, И. Свети Иван Рилски (Heiliger Ivan von Rila). Linz, 2007.

И в а н о в 1906 И в а н о в, Й. Северна Македония. Исто-рически издирвания. С., 1906.

И в а н о в 1908 И в а н о в, Й. Български старини из Ма-кедония. С., 1908.

И в а н о в 1931 И в а н о в, Й. Български старини из Ма-кедония. С., 1931 (2. изд.).

И в а н о в 1936 И в а н о в, Й. Жития на св. Ивана Рилски с уводни бележки. – Годишник на Софий-ския университет, Историко-филологиче-ски факултет, 32, 13, 1936, 59–73.

117

И в а н о в 1970 И в а н о в, Й. Български старини из Ма-кедония. С., 1970 (Фототипско изд. књиге из 1931).

И в а н о в а 1972 Иванова, К. Археографски бележки от книгохранилищата на Югославия. – Език и литература, 27, 1972, 4, 51–57.

И в а н о в а 1977 И в а н о в а, К. Две неизвестни старобъл-гарски жития. – Литературна история, 1, 1977, 57–65.

И в а н о в а 1986 Стара българска литература. 4. Житие-писни творби. Съст. и ред. Кл. Иванова. С., 1986.

К о ж у х а р о в 1979 К о ж у х а р о в, Ст. Служба за Успението на Иван Рилски (новооткрита най-ранна редакция от ХIII в. – В: Изследвания вър-ху историята и диалектите на българския език. Сборник в памет на чл.-кор. Кирил Мирчев. С., 1979, 217–234.

Л а м а н с к i й 1864 Л а м а н с к i й, В. И. О некоторыхъ сла-вянскiхъ рукописяхъ въ Белградѣ, Загребѣ и Венѣ с филологическими и историче-скими примечанiями (Записки Академiи наукъ, 6). 1. Санктпетербургъ, 1864, 1–167.

М и л о ш е в и ћ 1970 М и л о ш е в и ћ, Д. Срби светитељи у старом сликарству. О Србљаку. Београд, 1970, 143–268.

П а в л о в и ћ 1965 П а в л о в и ћ, Л. Култови лица код Срба и Македонаца (Историјско-етнографска расправа). Смедерево, 1965.

П е т к о в и ћ 1965 П е т к о в и ћ, С. Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614. Нови Сад, 1965.

П о п о в и ћ 2004 П о п о в и ћ, Д. Монах-пустињак. – У: Приватни живот у српским земљама средњега века, прир. С. Марјановић-Душа-нић и Д. Поповић. Београд, 2004, 552–585.

П о п о в и ћ 2007 П о п о в и ћ, Д. Пустиње и свете горе средњовековне Србије – писани извори, просторни обрасци, градитељска решења. – Зборник радова Византолошког институ-та, 44, 2007, 253–274.

П о п о в и ћ 2011 П о п о в и ћ, Д. Пустињско монаштво у доба Бранковића. – У: Пад Српске деспото-вине 1459. године (САНУ, Научни скупови, 134. Одељење историјских наука, 32). Београд, 2011, 117–135.

118

П о п о в и ћ, Т о д и ћ, В о ј в о д и ћ 2011

П о п о в и ћ, Д., Б. Т о д и ћ, Д. В о ј в о -д и ћ. Дечанска пустиња. Скитови и келије манастира Дечана. Београд, 2011 (Балка-нолошки институт САНУ, Међуодељенски одбор САНУ за проучавање Косова и Метохије).

С л а н к а м е н а ц 1925 С л а н к а м е н а ц, П. Легенде о јужносло-венским анахоретима. Етнопсихолошки ог-лед. – Гласник Скопског научног друштва, 1, 1925, 1, 215–233.

С т а н ч е в, П о п о в 1988 С т а н ч е в, К., Г. П о п о в. Климент Охридски. Живот и творчество. С., 1988.

С у б о т и н - Г о л у б о в и ћ 1992 С у б о т и н - Г о л у б о в и ћ, Т. Две служ-бе св. Јоакиму Осоговском. – Археограф-ски прилози, 14, 1992, 105–134.

Т о д и ћ 1998 Т о д и ћ, Б. Одраз култа св. Петра Ко-ришког у уметности. – У: Манастир Црна ријека и свети Петар Коришки. Пришти-на–Београд, 1998, 189–204.

Т о д и ћ 2001 Т о д и ћ, Б. Српски и балкански светитељи на фрескама ХVI века у Студеници. – У: Словенско средњовековно наслеђе. Збор-ник посвећен професору Ђорђу Трифуно-вићу. Београд, 2001, 653–664.

Т о м о в а 2001 Томова, Е. Пространното житие на св. Иван Рилски от Георги Скилица в ръко- Рилски от Георги Скилица в ръко-Рилски от Георги Скилица в ръко- от Георги Скилица в ръко-от Георги Скилица в ръко- Георги Скилица в ръко-Георги Скилица в ръко- Скилица в ръко-Скилица в ръко- в ръко-в ръко- ръко-ръко-писните сборници от XV–XVIII в. – В: В памет на Петър Динеков. Традиция, прием-Традиция, прием-ственост, новаторство. С., 2001, 146–157.

Т р и ф у н о в и ћ 1976 Кратак преглед југословенских књижев- југословенских књижев-југословенских књижев-ности средњека века. Записи са предавања Ђорђа Трифуновића. Београд, 1976.

Т р и ф у н о в и ћ 1996 Т р и ф у н о в и ћ, Ђ. Најстарији срп-скословенски животопис светог Прохора Пчињског. – Књижевна историја, 28, 100, 1996, 359–364.

Т р и ф у н о в и ћ 2005 Т р и ф у н о в и ћ, Ђ. Слава са поменима јужнословенских и балканских светаца. – В: Филологически изследвания в чест на Климентина Иванова за нейната 65-го-дишнина. София, 2005 (Старобългарска литература, 33–34), 106–112.

Ф е д о т о в 2005 Ф е д о т о в, Г. Светитељи старе Русије. Београд, 2005.

Х р и с т о в а 1996 Х р и с т о в а, Б. Опис на ръкописите на Владислав Граматик. Велико Търново, 1996.

119

Ш п а д и ј е р 2010 Ш п а д и ј е р, И. Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца. – Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 76, 2010, 3–16.

Ш п а д и ј е р 2011 Ш п а д и ј е р, И. Почеци старе српске црквене поезије. – У: Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија. Зборник радова. Беране–Београд, 2011, 209–217.

B a r t e l i n k 1994 Athanase d’ Alexandrie, Vie d’ Antoine, Introduction, texte critique, traduction, notes et index par G. J. M. Bartelink (Sources chrétiennes, 400). Paris, 1994.

C o n n o r 1991 C o n n o r, C. L. Art and Miracles in Medieval Byzantium. The Crypt at Hosios Loukas and its Frescoes. Princeton, 1991.

P o p o v i ć 1997 P o p o v i ć, D. The Cult of St Petar of Koriša, Stages of Development and Patterns. – Balcanica, 28, 1997, 181–212.

P o p o v i ć 2008 P o p o v i ć, D. Paying devotions to the Holy Hermit: The shrine of St Prochorus of Pčinja. – In: Routes of Faith in the Medieval Mediterranean. History, Monuments, People, Pilgrimage Perspectives. Thessalonike, 2008, 215–226.

P o p o v i ć 2009 P o p o v i ć, D. Desert as Heavenly Jerusalem: The imagery of sacred space in making. – In: New Jerusalems. The translation of sacred spaces in Christian culture. Ed. A. M. Lidov. Moscow, 2009, 151–175.

P o p o v i ć 2011 P o p o v i ć, D. Iconic and Performative in Sacred Landscape. The Cave Monastery of the Archangel Michael at Ras and its Imagery. – In: Spatial Icons. Performativity in Byzantium and Medieval Russia. Ed. A. Lidov. Moscow, 2011, 76–100.

P o p o v i ć, P o p o v i ć 1999 P o p o v i ć, D., М. P o p o v i ć. The Cave Lavra of the Archangel Michael in Ras. – Старинар, 49, 1998, 1999, 103–130.

T o m o v a 2000 Tomova, E. Miscellanies about St. John of Rila in 15th–19th Centuries. – In: Medieval Slavic Manuscripts and SGML. Eds. D. Birnbaum and A. Miltenova. Sofia, 2000, 205–211.

120

SOUTH-SLAVIC HERMITS FROM THE TENТH TO THE THIRTEENTH CENTURIES IN THE OLDEST LITERARY TRADITION

IRENA ŠPADIJER (BELGRADE)

(S u m m a r y)

A number of anachoretic cults were created in the period from the second half of the tenth century up to the end of twelfth century, in the region between Rila and Kosovo. It was in this region, defined as the authentic hub of South-Slavic literature, where Slavic hermits lived as early as the tenth and eleventh centuries. Both written records and oral tradition about their lives date back to a very distant past. The cults of the hermits who were proclaimed saints - St John of Rila ( 946), St Prochorus of Pčinja (the 11th c.), St Gabriel of Lesnovo (the 11th c.) and St Joachim of Osogovo (the 11th -12th c.), as well as St. Peter of Korisha (the 12th, possibly the early 13th c.) - were established very early. Some texts dedicated to these anchorets were definitely written soon after their death, as by the end of the 13th century there were already witnesses in the written tradition – namely, vitae of St John of Rila, St Gabriel of Lesnovo and St Prochorus of Pčinja), as well as church services dedicated to St. John of Rila and St. John of Osogovo. The earliest works on St. Peter of Korisha also belong to the thirtheenth-century literary tradi-tion. This paper looks at the oldest texts dedicated to these South Slavic hermits and analyses their inter-relations.

ЮЖНОСЛАВЯНСКИТЕ АНАХОРЕТИ ОТ Х–ХІІІ В. В НАЙ-СТАРАТА ЛИТЕРАТУРНА ТРАДИЦИЯ

ИРЕНА ШПАДИЕР (БЕЛГРАД)

(Р е з ю м е)

В периода между втората половина на Х в. и края на ХІІ в. в областта между Рила и Косово възниква цяла поредица от анахоретски култове. Тази об-ласт е засвидетелствана като автохтонно книжовно средище от общославянски характер още от Х–ХІ в. и следите от устна и писмена традиция, посветена на славянските пустинници, които се заселват в нея, са много древни. Култовете на светите пустинножители Иван Рилски († 946), Прохор Пшински (XI в.), Гаврил Лесновски (XI в.) и Йоаким Осоговски (XI–XII в.), както и Петър Коришки (XII – евент. нач. на XIII в.) се оформят много рано, а някои от текстовете в прослава на тези отшелници със сигурност са възникнали скоро след тяхната смърт. В ръкописната традиция до края на ХІІІ в. са засвидетелствани жития на св. Иван Рилски, св. Гаврил Лесновски и св. Прохор Пшински, както и служби за св. Иван Рилски и св. Йоаким Осоговски. Към книжовната традиция на ХІІІ в. принадлежат и най-ранните текстове, посветени на св. Петър Коришки. В статията тези най-стари текстове за южнославянските анахорети са предста-вени поотделно и като група, като са анализирани и отношенията между тях.