Test ospte informisanosti - Kriticka analiza

MS Fedor Munižaba

Test opšte informisanosti - TOI - Kritička Analiza

Na nekim fakultetima kod nas, koji se okvirno svrstavaju udruštvene, se na prijemnom ispitu kao jedan od klasifikacionihkriterijuma ranije često zadavao i IQ test. U jednom istorijskomtrenutku je takav vid selekcije izbačen iz upotrebe za tu svrhu.Umesto njega upotrebljava se TOI. Postoje razni navodi u vezi TOItestova, počevši od toga da TOI korelira sa IQ testom i da mu jeadekvatna zamena, preko toga da je TOI čak i dobra merainteligencije, pa sve do izjava da je TOI ustvari svojevrsan testsposobnosti. Takođe postoje tvrdnje da je opravdano koristiti TOItest kao selekcioni kriterijum (naročito upisa na fakultet, ali idrugih vrsta selekcija). Ovaj tekst ima nameru da teorijski ipraktično argumentovano ospori sve te navode kao i da ukaže naneopravdanost upotrebe TOI testa u te svrhe.

Kao prvo treba imati u vidu da su pojmovi koje ljudi koriste vrlovažan faktor u razumevanju, a kada je potrebno nešto i izmeriti,onda je precizno značenje pojma naročito važno za merenje. Nekipojmovi kao što su dužina, pritisak, temperatura i slični, su jasni,odredivi i na osnovu široke stručne saglasnosti definisani ioperacionalizovani, što drugim rečima znači da su merljivi (preciznoi pouzdano). Neki drugi pojmovi poput agresije, otvorenosti,kritičnosti, itd, su samo intuitivno jasni, ali je u slučaju potrebeprocenjivanja i merenja tih osobina neophodno što konkretnije,jasnije i dogovorno (na osnovu širokog konsenzusa) definisati ioperacionalizovati same pojmove. U Psihološkoj relevantnojliteraturi postoje osobine koje nisu baš potpuno jasne,nedvosmislene, usaglašene. Ipak, istorijski gledano, posle dužegvremena obrađivanja nekog pojma, često se može uočiti i nekakvasaglasnost među autorima i istraživačima. U ovom trenutku takopostoji dosta saglasnosti o načinima merenja mnogih psihološkihosobina. Na žalost to sada uopšte nije slučaj sa pojmom "opštainformisanost".

Sam pojam Opšte Informisanosti je trenutno vrlo nedefinisan termin,kao i ceo fenomen Testa Opšte Informisanosti (TOI). Ideja testadolazi sa engleskog govornog područja gde je originalni naziv"General Knowledge Test" ili u direktnom prevodu "Test opštegznanja". U javnosti, kako opštoj tako i stručnoj, se ne pravinikakva razlika između pojmova opšte informisanosti i opšte kulture,pa se ova dva pojma potpuno izjednačavaju i smatra se da su

MS Fedor Munižaba

sinonimi. Pokušaji definisanja su veoma raznoliki, široki, mahomimplicitni (lična stanovišta) i zbog toga nema jasne stručne iopšteprihvaćene ni definicije, ni operacionalizacije postupka izradetestova. Predmet merenja je stoga funkcionalno nejasan. Od raznihnavoda definicija izdvaja se sledeći pokušaj: Opšta informisanost sedefiniše kao "znanje koje je vrednovano od strane kulture, a koje seodnosi na širok spektar oblasti koje ne potpadaju pod stručnaznanja". Iz definicije se dakle isključuje svako visokospecijalizovano učenje koje se stiče ekstenzivnim treningom iizbacuju se sve one informacije koje su strogo i usko ograničene najednu stručnu oblast. Drugi kriterijum je da informacija koja sekvalifikuje za ovaj izrazito široki spektar znanja mora bitiuskladištena u dugoročnoj semantičkoj memoriji, dakle mora bitiinformacija koju posedujemo za ceo život, što dalje upućuje da se zaovaj pojam diskvalifikuju sve one informacije koje su privremenog(prolaznog) karaktera (znači sve one koje su nam potrebne samotrenutno - za ovu priliku). Dodatni zahtev da bismo nešto nazvali"opštom informisanošću" je da svaka takva informacija bude javnodostupna svim laicima.

Ovo je manje-više sve što se može naći o definiciji opšteinformisanosti (kulture?), a za šta postoji kakav takav kredibilitetizvora. Stručni članci u kojima se pominje i eksplicira ovaj pojam,odnosno tekstovi na nekom iole merodavnijem mestu (naučni časopisi,udžbenici) su neuobičajeno retki i izrazito šturi. Jasna naučnadefinicija koja je dobro operacionalizovana i iz koje nedvosmislenoproizilazi šta je to tačno "opšta informisanost" (ili kultura) ikako se ta osobina meri, danas ne postoji. Kvalitet takvih znanja jezbog svoje vrlo loše definicije formalno neodrediv, a korpus jerealno neograničen, što je praktično nerešiva teškoća za smisleno ikvalitetno kreiranje testova znanja. Iz tako, i do te mereneprecizno definisanog termina je bukvalno nemoguće naučno ipropisno operacionalizovati princip sastavljanja, proveravanja,zadavanja i skorovanja testa, odnosno nemoguće je ustanoviti dobar iobjektivan kriterijum merenja, po kome se može principijelnokoncipirati ceo test. Izostaju čak i načelne preporuke za to. Iznadsvega praktična informativnost takvog testa je nepoznata.

Iako je nedostatak opšte saglasnosti više nego evidentan,preovladavajuće viđenje testa (bar među onima koji ga sada zadaju nanašim prostorima) sugeriše da je TOI vrsta testa koji je sastavljen

MS Fedor Munižaba

od niza vrlo raznorodnih pitanja kojima se ispituje prilično širokoznanje ispitanika iz raznih oblasti, pa se navode kultura, umetnost,politika, religija, sport, muzika, zabava, nauka, moda, itd (našnaglasak je na skraćenici "itd" koja se uporno pojavljuje u navodimai definicijama). Po svojoj formi i prirodi TOI je dakle prevashodnotest znanja (samo što ne proverava stručna, nego navodno "opštaznanja"). Na testu se zahteva ili klasično reproduktivno znanje, ilinjegova primitivnija varijanta koja zahteva rekogniciju -prepoznavanje (u našoj praksi češći slučaj). Test je tako koncipiranda postoje pitanja na koja se odgovor ili zna, ili ne zna.

Međutim problemi sa ovim testom, zbog problematične definicije, subrojni. Nije ni približno određeno koje su to informacije stvarno"vrednovane" od strane kulture, a koje nisu, i kako se to tačnoodređuje "kulturna vrednost" neke informacije, odnosno kakoustanoviti koje su to informacije navodno kulturno "vredne" a koje"bezvredne". Ko je kvalifikovana osoba koja to ustanovljava i po komtačno kriterijumu? Da li to treba da budu podaci koji se stiču uškoli, ili to ne sme biti znanje koje se formalno stiče? Zbog togase ne može nikako pouzdano zaključiti koja i kakva pitanja treba dabudu prisutna u testu, a koja ne, jer je relevantnost pitanja utakvom testu krajnje nejasna, te je stoga, praktično gledano, odlukau potpunosti prepuštena samovolji (ličnoj proceni) osobe kojasastavlja test.

Kao što smo videli na osnovu definicije nisu tačno specifikovane ni"oblasti" iz kojih se traži takvo znanje. Ima nekih maglovitihnezvaničnih preporuka, ali su one potpuno neusaglašene i svode sepraktično ponovo na privatnu odluku samog sastavljača testa. U naucise pojam nikako ne može definisati sveobuhvatnim terminom "razneoblasti" ili delimičnim nabrajanjem iza koga idu tri tačke (iliskraćenica itd.), pa se onda umesto tri tačke (ili pojma "razne", iitd.) ad hok izmišljaju "adekvatne" oblasti. Čak i unutar jedneoblasti, često možemo naći veliku lepezu podoblasti. Dobar primer jemuzika. Oblast "muzika" se frekventno navodi prilikom nabrajanjaoblasti kod ovih testova, iako je to vrlo široko, reklo bi sepreširoko polje, koje unutar sebe ima dodatne podele koje uglavnomnemaju jasne granice, i postojeće podpodele muzike su daleko odiscrpnih i isključivih, a iscrpnost i isključivost su neophodnimetodološki uslovi dobre klasifikacije. U tom smislu nije jasno dali kod ispitivanja u ovoj oblasti ima (ili nema) smisla postavljati

MS Fedor Munižaba

pitanja koja pokrivaju klasičnu muziku, ili rok, ili džez standarde,ili pop, ili narodnu, ili koju već vrstu, ili treba uzeti nekolikožanrova u obzir (i koliko?), sa koliko pitanja se to dovoljno dobroradi, itd?

Nema načina da formalno odredimo kada se neka informacija možesmatrati kao "opšta" i u kom to tačno trenutku onda prelazi tuarbitrarnu granicu i postaje previše "stručna". Kod ekstremnihprimera možda i nije teško odrediti takvu razliku, ali nema načinada jasno povučemo prepoznatljivu granicu kod mnogo većeg korpusa,odnosno kod čitavog spektra "prelaznih" pitanja koja su za nekogastručna, a za nekoga predstavljaju i dalje opšta mesta. Na osnovuuvida u domaće primere testova, očigledno je da pojedine stavke utestu često sadrže krajnje nekritično i heterogeno odabrana pitanjana koje se odgovor može znati samo i isključivo ako je osobaposvećena užoj stručnoj oblasti na koju se pitanje direktno odnosi,što je nedvosmisleno suprotno ideji "opštosti". I ovde je ponovoprocena samog sastavljača testa ključni praktični kriterijum"opštosti", jer jasnog stručnog i naučnog kriterijuma nema.

Ne zna se ni kako da odredimo koja je to informacija uopšte"zaslužila" da se nađe u dugoročnoj memoriji, a koja nije. Pregledomsrpskih testova zadaci često izgledaju kao da je neke informacijeili nemoguće, ili krajnje nepotrebno posedovati ceo život, već je tainformacija samo trenutno aktuelna (jednokratno zanimljiva,prolazna). Ponovo sastavljač samostalno, po svom privatnom ubeđenjuodređuje šta je to što vredi posedovati za ceo život, a moguće ječak da sastavljač uopšte ne uvažava ovu odredbu iz definicije i testsastavlja od raznih pitanja koja značajno odstupaju od ovog zahteva(celoživotno posedovanje traženog znanja).

Dalje, javna dostupnost kao jedan od ponuđenih kriterijuma je samo"zdravorazumski" koncipirana, a još pravilnije je reći da nijeuopšte koncipirana. Nema jasnijeg i dobro proverljivog i odredivognačina da je opišemo i ustanovimo šta tačno podrazumeva pojam "javnedostupnosti". "Gde" neka informacija treba/može da se nađe, "kolikodugo" treba da bude izložena/dostupna ili koliko "frekventno" trebada se nameće (i kako da se nameće), da bi se "opravdano" smatralajavno dostupnom svim laicima unutar neke kulture, je stoga ostalonepoznato i nemerljivo. U domaćoj praksi se smatra da ako jeinformacija dostupna na internetu i ako je pretraživač "Google"prezentuje, da se može smatrati dostupnom. Sličan kriterijum važi i

MS Fedor Munižaba

za "Youtube", ali se i dnevna štampa, enciklopedije i TV programsmatraju prihvatljivim. Nema nikakve stručne ni rasprave nikonsenzusa o kriterijumu "dostupnost".

Broj pitanja u testu je krajnje neodređen i varijabilan, a pitanjedužine testa i broja stavki je od velike važnosti za pouzdanostcelog testa. Praksa je jedini izvor podataka i kazuje da je rasponstavki u upitniku izuzetno velik i to od 10 do 150, a nepoznat jekriterijum po kom se neko odlučio za određeni broj pitanja. Ponovoje odluka arbitrarna. Nije jasno ni kolikim brojem pitanja seadekvatno procenjuje "znanje" iz jedne oblasti: jednim, dva, tri,pet, itd? Postoji li smislena veza koja sugeriše pouzdan zaključak:kandidat zna odgovor na ovo jedno pitanje → kandidat poznaje ovuoblast u celini i dobro je informisan. Da li se na primer sa timjednim, ili sa dva? ili tri?, ili koliko pitanja iz sporta možeproceniti nečije "prihvatljivo i kulturno vrednovano" poznavanjesporta u celini?

Neki testovi su otvorenog tipa (sa dopunjavanjem), što znači da nemaponuđenog odgovora, već je ostavljeno prazno mesto da kandidat samupiše odgovor, neki su zatvorenog tipa, sa već ponuđenim odgovorimaod kojih je samo jedan tačan, a neki su kombinovani. Međutim nemanikakve ni debate ni saglasnosti o preporučenom tipu testa (otvorenili zatvoren ili kombinovan), niti o tome koliko treba da budeopcija ponuđenih odgovora u testu zatvorenog tipa, ukoliko sesastavljač samovoljno odlučio za taj tip testa. Kao što je većrečeno, trenutno je kod nas aktuelna nešto primitivnija varijantatesta znanja, koja podrazumeva pitanja sa ponuđenim odgovorima,varijanta koja dakle traži prepoznavanje, a ne reprodukciju(zatvoren tip), a raspon ponuđenih odgovora za sada osciluje od 3 do8, bez obrazloženja. Nema ni propisanog ni preporučenog načinabodovanja. Tim principom se lakše boduje test, ali je problem što seu takvom testu mogu nasumično pogađati odgovori.

Test se u našoj, srpskoj praksi po pravilu napravi na brzinu (ad hok- neposredno pred prijemni ispit, ili za potrebe nekakve selekcije)i odmah se stavlja u upotrebu, dakle zadaje se na prijemnimispitima, bez ikakve prethodne provere, a po svemu sudeći izostaje ineka naknadna provera koja bi ukazala na realne karakteristiketesta. Sastavljači testa ne utvrđuju metrijske karakteristike testapre zadavanja i nikome ne dostavljaju nikakve podatke u vezi testa.Svakako izostaje bilo kakav odgovor stručne javnosti i kolega

MS Fedor Munižaba

(nekakav "feedback") odnosno neki potencijalno nezavisan kritičkipogled i komentar na osobine testa, na pr. valjanost, pouzdanost,diskriminativnost testa ili konkretnije na sadržaj ajtema, njihovusmislenost i korisnost, na "adekvatnu" izbalansiranost ispitivanihoblasti, itd. U procesu sastavljanja potpuno se preskače većinakoraka koja je naučno propisana i koja se obavezno primenjuje usastavljanju i standardizaciji valjanih testovnih instrumenata.Metrijske karakteristike takvog jednog testa kao što su pouzdanost,valjanost sadržaja, hipotetička valjanost, diskriminativnost,normalnost raspodele, objektivnost, i možda najvažnija – predikcija(prediktivna valjanost), kod nas najverovatnije skoro nikada nisurađene, a to se lako može zaključiti, jer su takve informacije javnopotpuno nedostupne, uz svega par izuzetaka. Čak i ako su studijerađene, podataka nema skoro nigde, ni za laike, ni za stručnjake, aovo je potpuno sigurno za Srbiju. Ako bi se za neki takav test inašle neke studije to i dalje ne govori da se ovakvi testoviregularno metrijski proveravaju. Sva je prilika da se neproveravaju, jer podataka uglavnom nigde nema. Ako jedan testinteligencije, na primer, mora da prođe vrlo ozbiljnu metrijskuproveru pre zvanične upotrebe, nema racionalnog razloga da tajnaučni zahtev potpuno ignorišemo kod TOI u sistemu selekcije, kaošto je sada slučaj.

Uprkos činjenici da autori testova ili uopšte ne rade ili nikome nedostavljaju metrijske podatke o TOI testovima, urađena je jednanaknadna statistička analiza takvog jednog testa. U pitanju jeprijemni ispit na Filozofskom Fakultetu u Beogradu 2015. godine, auzorak korišćen u analizi su činili kandidati koji su želeli daupišu psihologiju. Fakultet je na svom sajtu objavio listu kandidatai bodove koje su oni imali na prijemnom ispitu, uključujući naravnoi bodove sa testa stručnog znanja i bodove koje su dobili izolovanona TOI testu. Prema dostupnim podacima TOI test je imao 30 pitanja,i na svako pitanje je ponuđeno 5 mogućih odgovora od kojih je jedantačan. Uzorak za istraživanje je činilo 417 ljudi (kandidata), arezultati statističke analize govore o jako lošim metrijskimkarakteristikama zadatog testa. Naime prosečan skor, AS –aritmetička sredina, je 11.05 a prema načelima izrade testova bitrebalo da bude 15.00, obzirom da test ima 30 pitanja (konkretantest je dakle bio prilično težak, a dobar test ne treba da bude nitežak ni lak); mod (najčešći rezultat) je 10, a trebalo bi da budetakođe 15; medijana (percentil 50, srednje mesto u raspodeli) je na

MS Fedor Munižaba

11, a teorijski treba da bude (ponovo) na 15 – dakle sve realne mereproseka su značajno ispod predviđenih i očekivanih za normalnuraspodelu, i međusobno su različite, pa kriva raspodele zato nijesimetrična, a trebala bi da bude (ova neželjena osobina testa sestručno zove pozitivni skjunis). Analiza po varijabli pol jenaročito problematična i ukazuje da je test polno pristrasan ifavorizuje muškarce. Podaci o merama proseka su sledeći: muškarci AS12.71; mod 12; medijana 13; a žene AS 10.54; mod 10; medijana 10.Svaka mera proseka je upadljivo viša za muškarce. 1 SD (standardnadevijacija ukupnog uzorka) obuhvata raspon od svega 2.93 poena, atreba celih 5.00 i ovaj podatak govori o naglašenoj zgusnutosti,izduženosti raspodele (ova neželjena osobina testa se stručno zovekurtozis – leptokurtična kriva). Raspon odgovora je izuzetno uzak, ito od 3-21 (umesto od 0-30, ili bar neka približna i simetričnavrednost, na pr. 2-28). ±1 SD obuhvata preko 70% ispitanika, a treba68%. Sveukupno gledano ovolika zgusnutost rezultata (malaraspršenost koja se očitava u svim merama raspršenja) govori oneprihvatljivo slaboj diskriminativnosti testa kao i onajverovatnije slaboj pouzdanosti. Uz sve ovo kriva raspodele jebimodalna - jedan pik je na 10 drugi na 12 poena. Kao rezime može sereći da sve ključne metrijske karakteristike testa koji jeiskorišćen na prijemnom ispitu (sve mere proseka, ceo raspon, SD iizgled krive – zgusnuta, bimodalna, nesimetrična) govore daraspodela nije ni približno normalna, a to je osnovni uslovkvalitetnog testa (bilo kog testa u bilo koje svrhe)! Obzirom na tokako se test sastavlja ovakve neprimerene karakteristike testa su iočekivane, a pravo pitanje je kako to da ovo nikome, ko je naodgovornoj poziciji u obrazovanju, ne smeta?

U tom konkretnom primeru prijemnog ispita se videlo još nešto što sepraktikuje već godinama, a to je da TOI i test stručnih znanja, nosedoslovno isti broj poena (maksimalno po 30). To praktično znači dase stručna znanja potrebna za studiranje određene discipline (nauke)vrednuju jednako kao i relativno besmislena opšta znanja, što imaznačajne implikacije na pitanje kakvi kandidati sa kakvim znanjimaprolaze prijemni ispit. Na primer ukoliko kandidat pokaže vrhunskostručno znanje, isti kandidat može pasti na prijemnom ispitu (iizgubiti mogućnost da upiše željeni smer) ako ujedno ima relativnoslab rezultat na TOI testu, jer neki drugi kandidat, sa pokazanimkrajnje mediokritetskim stručnim znanjem, ali većim skorom na TOItestu može imati u ukupnom zbiru viši broj bodova, i samim tim bolje

MS Fedor Munižaba

rang mesto pri upisu. S tim u vezi dodatno zabrinjava i podatak dase u testovnoj praksi dešava da se kandidatima oduzimaju bodovi zapotpuno tačne odgovore na testu znanja! Naime korisnici testovanekada pokušavaju da isključe nasumično pogađanje odgovora kandidatai uobičajeno je da se tada protiv pogađanja bore između ostalog i nanačin koji podrazumeva korekciju konačnog skora za pogađanje. To seinače radilo prema "poznatoj" Abottovoj formuli. Iako je sklonostpogađanju po svemu sudeći prevashodno individualna karakteristikasamog ispitanika, ovom formulom se tretiraju svi ispitanici. Naosnovu ovakve prakse, jasno je da će svaki kandidat biti dodatnooštećen na testu znanja, ali neće biti oštećen na TOI testu."Prednost" ovog principa je što će ispitanik sa prosečnim stručnimznanjem biti više oštećen od kandidata sa vrhunskim stručnimznanjem, ali je sržni problem što će i jedan i drugi biti oštećeni(a to je akademski nekorektno), jer neznanje po definiciji nije uvekanti-znanje (čak je to ređi slučaj), već je samo i prosto neznanje(ne posedovanje znanja), a oduzimanje bodova je strukovno opravdanosamo u slučaju jasnog posedovanja anti-znanja.

Obzirom na činjenicu da se u našoj zemlji svake godine na prijemnimispitima pojave potpuno nove verzije testa, ponekad sa nekimpitanjima koja se odnose na informacije koje su se pojavile upravotokom te godine kada i sam test, sa sigurnošću možemo reći da jejasno da prediktivna valjanost te verzije testa nije urađena prezadavanja, što je naučno potpuno skandalozno obzirom na svrhu testa,a nema razloga da se veruje i da je bilo kakva druga metrijskaprovera testa ikada sprovedena. Kako je jedan takav testjednokratan, odnosno nema dugoročnu upotrebljivost, jer se uglavnomneposredno nakon prvog zadavanja sadržaj testa obznani širojjavnosti (sa sve objavljivanjem tačnih rešenja), kros-validacionestudije za ovu vrstu testova se ne rade i stoga ne postoje, a istije razlog i za ne sprovođenje prediktivne provere.

Drugim rečima, test uopšte ni na koji način nije standardizovan ikrajnje je neobjektivan, a standardizacija i objektivnost su osnovniuslovi za primenu jednog ozbiljnog testa. Svi do sada navedenikriterijumi kao što se vidi nisu formalno odredivi, a ni metrijskaanaliza se ne radi, pa je za svaki kriterijum odluka ostavljena samosastavljaču testa. Kada nema formalnih propisa, ili kada su propisitako formulisani da su po svojoj prirodi neodredivi i nejasni, ikada nema statističke metrijske provere, a sastavljač sam donosi sve

MS Fedor Munižaba

ključne odluke (broj i vrsta oblasti, adekvatnost ireprezentativnost svake stavke, težina pitanja, relevantnost,diskriminativnost, itd.), to je onda paradigma subjektivnosti(neobjektivnosti). Zbog neograničenog i stalno varijabilnoguniverzuma takvih znanja, stručno gledano uopšte nije ni mogućeutvrditi valjanu reprezentativnost indikatora prisutnih u testu, areprezentativnost je neophodan uslov valjanosti. Sastavljači TOItestova, praktično imaju voluntaristički ad-hok pristup i primenjujusvoju internu subjektivnu logiku i potpunu pristrasnost iproizvoljnost prilikom izbora pitanja za test. Za masovnu upotrebu iza jednu tako ozbiljnu svrhu kao što je, na primer, klasifikacijakandidata za upis na studije, testovi prosto moraju biti po svemuobjektivni i metodološki naučno zasnovani i provereni. Činjenica daje neko upisao fakultet koji je želeo, ili nije uspeo u tome, će uvelikoj meri odrediti važne aspekte budućnosti te osobe i na nekinačin ceo njen život. Sa time se ne smemo igrati, jer su u pitanjuljudske sudbine. Ni jedan profesor (sastavljač testa), ma kolikiautoritet bio, sa ma kolikim iskustvom, ne sme sam sebi dodelitiulogu kreatora tuđe budućnosti, time što će on postaviti svojasubjektivna merila "prihvatljivog" kvaliteta i nivoa "opšteinformisanosti", koju je usput krajnje subjektivno definisao svojimličnim i statistički neproverenim kriterijumima vrednosti,relevantnosti, reprezentativnosti, diskriminativnosti, brojem itipom oblasti, vrstom pitanja, tipom testa, itd. Sastavljači testovasu prećutno sebe proglasili jedinicom mere, a sve suštinskekarakteristike testa su umesto naučnom, odredili nenaučnom metodom"Ja smatram", što je u svakom smislu naučno-metodološki potpunonedopustivo.

Ozbiljan test se inače čuva u tajnosti kako ne bi postao nevalidan("provaljen") i takav postupak čuvanja je standard struke (nekad izakonski propis), a TOI se redovno pojavljuje u novinama, ili naraznim sajtovima, i ne čuva se. Primer zakonskog propisa je "zakon ouslovima za obavljanje psihološke delatnosti", gde u članu 8 stav 2doslovno stoji: "(2) Psihološki merni instrumenti mogu se koristitiako su obezbeđeni uslovi za bezbedno čuvanje mernih instrumenata irezultata ispitivanja". Na osnovu ovoga može se zaključiti samojedna od dve alternative i to: Ili se u pogledu TOI testova zakoneksplicitno krši (jer se test ne čuva, javno je dostupan i rezultatise javno objavljuju), ili TOI testovi nisu uopšte psihološki merniinstrumenti, pa ne podležu ovom zakonu. Ako je prva alternativa

MS Fedor Munižaba

tačna, onda bi oni koji zadaju ove testove trebalo ozbiljno pravnoda odgovaraju pred zakonom, jer se ovakva protivpravna praksagodinama praktikuje. Ako je druga alternativa tačna onda je jasno daTOI uopšte nije valjan psihološki merni instrument (i besmisleno gaje reklamirati ili porediti sa testovima sposobnosti). Primer za nečuvanje testa mogu biti novine, na pr. Blic 2014 (online izdanje) -videti reference, ili takođe Blic 2015, a postoji i primer zarelevantan sajt, na primer sajt Filozofskog fakulteta u Beogradu gdedoslovno piše: TEST OPŠTE INFORMISANOSTI Sadrži pitanja iz raznihoblasti lјudskog znanja. Radi orijentacije, sledi primer testa saprijemnog ispita za upis u prethodnu akademsku godinu. - Test opšteinformisanosti - akademska 201x/201x. godina (pdf) - u takvom pdf-use nalazi poslednji zadati test sa obeleženim tačnim odgovorima.

Postoji i značajan nedvosmislen zakonsko-etički momenat u veziovakvih testova. Nalazi velikog broja stranih istraživanja pokazujuda na takvim testovima muškarci sistematski postižu bolje rezultate.Ovo potvrđuje i jedan domaći nalaz, već naveden u prethodnom deluteksta, a odnosi se na analizu testa korišćenog na prijemnom ispituza psihologiju, na Filozofskom fakultetu u Beogradu (2015).Zanimljivo je da nigde uopšte nema podataka ili primera koji bimakar sugerisali da su testovi polno nepristrasni. Jedan nalaz izHrvatske čak pokazuje da su polne razlike na TOI testu veće negopolne razlike dobijene na standardizovanom inventaru polnih uloga(BSRI - Bem Sex-Role Inventory)! U istom radu se može naći i podatako razlici u učinku po veličini mesta stanovanja ispitanika, i to ukorist većih mesta, što govori o geografskoj pristrasnosti. Još većibroj studija nedvosmisleno ukazuje na to da stariji ispitanici popravilu imaju bolje skorove od mlađih. Valjan test (po akademskimkriterijumima) treba inače da ima niske do nulte korelacije sairelevantnim varijablama. Ovi empirijski podaci jasno ukazuju na toda su ovi testovi etički potpuno neprihvatljivi za selekcione svrhe,jer su i polno i uzrasno pristrasni (što je van svake sumnjeneopravdan, odnosno irelevantan diskriminacioni kriterijum). Premanašim zakonima (na primer Ustav Republike Srbije - član 21), i premazakonima većine (civilizovanih) država na planeti, kao i premastručnim etičkim kodeksima (na primer APA 1997 Etički principipsihologa i kodeks ponašanja; kodeks nepristrasnog testiranja uobrazovanju; kodeks profesionalnih odgovornosti u merenju uobrazovanju), a ujedno i prema statutima univerziteta, i muškarci ižene moraju imati podjednake šanse za upis fakulteta (ili za

MS Fedor Munižaba

kvalifikovanost u skoro sve druge svrhe), a ne sme se praviti niuzrasna razlika. Drugim rečima ne sme se praviti nikakva razlikakoja je načinjena po osnovu na koji kandidat ne može nikako da utiče(pol, uzrast, etnicitet, geografsko poreklo, boja kože ili očiju,krvna grupa, itd), što sa TOI dokazano nije slučaj. TOI je dakleneustavna i nezakonita, akademski protivstatutarna i stručno-psihološki neetična tvorevina za selekcione svrhe.

U nauci inače postoji i pojam "složene valjanosti" i zasniva se nashvatanju da valjanost testa nije svojstvo testa per se, negozaključaka koji se izvode iz rezultata testova. Provera takvevaljanosti mora da uključi sve svrhe kojima će rezultat testaslužiti. Suština složene valjanosti je da su primerenost, smislenosti korisnost zaključaka izvedenih iz skorova neodvojive. Tu dolazimodo veze sa informativnošću testa u selekcione svrhe. Potpuno jenejasno kakvu kvalitativnu informaciju uopšte dobijamo korišćenjemtakvog testa na prijemnom ispitu. Šta nam uopšte smisleno govoriskor ispitanika na takvom testu? Ovo pitanje se logički nepostavlja, jer se nekako prećutno i zdravorazumski očekuje ipodrazumeva da će osoba koja zadaje test (korisnik testa), ilinalaže sprovođenje istog, sama imati sposobnost da smislenoupotrebiti jedan takav izvor informacija kao što je dati test.

Primera radi, u ovom trenutku nigde na svetu nema poznatogdokumentovanog slučaja da je bilo koji poslodavac u oblastimagacinskih fizičkih poslova, kao selekcioni kriterijum koristiotest inteligencije (što je i očekivano). Iako sam test inteligencijemože biti dobar (priznat, valjan, pouzdan, standardizovan, itd), onnije dobar test za bilo koju svrhu (na primer za magacinskeposlove). Sa duge strane ovo pitanje informativnosti se izgleda nepostavlja kod testova opšte informisanosti, koji se zadaju naprijemnim ispitima na fakultetima kako bi se određenom brojupotencijalnih studenata uskratila mogućnost da studiraju na teretdržavnog budžeta, ili iz prostog razloga što ne postoje nikapaciteti ustanove, ni potrebe tržišta za velikim brojem polaznika.TOI testovi se svakako masovno zadaju, ali se ni javno, ni unutar-stručno uopšte ne postavlja pitanje informativnosti/smislenostitakvih testova u te svrhe. Čak i kada bi ignorisali praktičnonerešive probleme tih testova koji se odnose na lošu definiciju,čudnu operacionalizaciju, nepoznate ili nezadovoljavajuće suštinskemetrijske karakteristike, i kada bi te elemente smatrali da su nekim

MS Fedor Munižaba

čudom kvalitetno rešeni u postojećim testovima, ostaje pitanjesmislenosti zadavanja takvih testova budućim studentima.

Nije jasno kako će jedan budući filozof, pedagog, novinar, učitelj,umetnik ili psiholog, biti bolji na studijama ili u svom poslu, akopoznaje najnovije estradne hitove domaćih muzičkih izvođača,diskutabilnog kvaliteta, koji svoje numere lansiraju u vremeprijemnog ispita. Zatim kako će budućem profesionalnom kvalitetudoprineti podatak da je kandidat dobro upoznat sa citatima junakanekih aktuelnih TV serija (a za poznavanje ovakvih informacija osobatreba znatan deo dana da provede u gledanju TV-a), ili na osnovukakve logike će se zaključiti adekvatna podobnost ispitanika, ako taosoba poznaje revolucionarne lokalne pokrete jugoistočne Azije kojisu se odigrali početkom 20-og veka. Da li će jedan budućipsihoterapeut svojim tačnim odgovorom na nekoliko pitanja iz oblastipolitike ili sporta (na primer šah), biti stvarno u prilici daostvari neophodan dublji terapijski odnos sa svojim vidnouznemirenim klijentom, ostaje neodgovoreno.

Smislena veza između poznavanja takvih informacija i budućihprofesionalnih kvaliteta/osobina ili buduće uspešnosti studenta nijeni naučno-teorijski, ni empirijski, ni logički zasnovana, a odgovorikoji se retko nude su sporni i lične su prirode - privatnamišljenja. Takođe zanimljivo bi bilo postaviti pitanje zadavačimaTOI testova i onima koji veruju u smislenost tih instrumenata, kakoje moguće da samo jedan test znanja (kao TOI), koji nije testsposobnosti, koji je paušalno sastavljen, istovremeno može da budedobar selekcioni kriterijum za veoma širok dijapazon profesija(studijskih programa) koje pri tom među sobom imaju relativno malozajedničkih karakteristika (jer se ovi testovi zadaju na raznimfakultetima, a najčešće na fakultetima gde se studiraju društvenenauke, poput filozofije, sociologije, psihologije, FakultetaDramskih Umetnosti, istorije, novinarstva, itd.). Priroda ovih naukaje takva da je suština u tome da se od kandidata zahteva razumevanjeodređenih pojava, a ne činjenično znanje, pa je zanimljivo još jednopitanje, a to je zašto se kandidatima daje test koji tražičinjenično, reproduktivno znanje, a ne razumevanje pojava?

Takođe dobro je istaći da se TOI test nikako ne zadaje na prijemnomispitu na nekom prestižnom renomiranom fakultetu, kao na primer naOksfordu ili Kejmbridžu (tamo se na katedrama za psihologiju na pr.polaže test pod nazivom "Thinking Skills Assessment" – TSA, kojim se

MS Fedor Munižaba

testiraju veštine rešavanja problema, numeričko i prostornorezonovanje, kritičko mišljenje, ukratko rešava se test koji je posvojim karakteristikama bukvalno varijanta testa inteligencije), ilina Harvardu (SAT ili ACT testovi, koji testiraju matematičko ikritičko čitanje i pisanje, opet praktično testovi nekih oblikainteligencije).

Možda je (krajnje) vreme da se ovakva pitanja ipak postave, i da seproceni smislena informativnost takvih testova u te svrhe (ili bilokoje druge svrhe)? Još jednom - Test je informativan samo ako jestandardizovan! Jedan od najvećih problema sa konstruisanjem testovaopšte kulture ili opšte informisanosti je što nema referentnog niteorijskog ni praktičnog okvira u odnosu na koji se test sastavlja inema nikakve standardizacije. I sam magloviti okvir se menja savremenom (sa istorijskim trenutkom i sa generacijom), a i tajmagloviti okvir je formalno neodrediv. U praksi je jedino kriterijumsamog sastavljača testa etalon na osnovu kog se test sastavlja, štoje već rečeno. Ono što sastavljač ne zna (ili ako ih je više ono štosastavljači ne znaju) ili što smatra nevažnim je "irelevantno", aono što sam sastavljač zna, ili misli da je korisno, važno, je"relevantno". Naučno gledano to je nedopustivo, ali praktičnogledano to je tako.

I pored načelnog nepostojanja naučnih podataka, postoji pak nekolikostručnih i dokumentovanih nalaza koji govore o suštinskojneprimerenosti TOI testova u selekcione svrhe. Rodić Nedeljko jepotpisao studiju pod nazivom "Povezanost selekcije i klasifikacijekandidata za osnovni studij sa njihovom uspešnošću na Učiteljskomfakultetu u Somboru" (2002) i zaključio na osnovu serije regresionihanaliza da je utvrđena delimična povezanost tri prediktora (testznanja srpskog jezika, test opšteg znanja i informisanosti, i uspehu srednjoj školi), od kojih uspeh na fakultetu dosta dobro definišepokazatelj srednjoškolskog uspeha, samo donekle pokazatelj znanjasrpskog jezika, i uz potpunu nepovezanost pokazatelja opšteg znanjai informisanosti. Studija pod nazivom "Prognostička valjanostkriterijuma za izbor studenata na studije pedagogije" (Univerzitet uBeogradu, Filozofski fakultet, 2010), autora Matović Nataše, takođeanalizira rezultate istraživanja čiji je cilj bio da se ispitaprognostička valjanost kriterijuma koji se koriste prilikom izborakandidata. Rezultati dobijeni na uzorku 147 diplomiranih studenatapedagogije pokazuju da kompozit prediktorskih varijabli - školski

MS Fedor Munižaba

uspeh, test znanja i test opšte informisanosti - objašnjava samomanji deo varijanse u slučaju oba kriterijuma - prosečne ocene nastudijama i dužine studiranja. Posmatrano iz ugla pojedinihprediktora, veći deo varijanse prosečne ocene i varijanse dužinestudiranja prognozira varijabilitet uspeha na testu znanja, negovarijanse uspeha koji su studenti postigli u srednjoj školi i uspehakoji su ostvarili na testu opšte informisanosti. Svi prediktori sudakle slabi, a među njima TOI je zanemariv. Ista autorka je 2012istraživala prognostičku valjanost kriterijuma za upis na studijepedagogije i vrstu prethodno završene srednje škole. Uzorkom jeobuhvaćeno pet generacija diplomiranih studenata pedagogije.Napravljene su dve grupe studenata i to grupa studenata koji suprethodno završili gimnaziju i grupa onih koji su završili srednjustručnu školu. U obe grupe ispitanika formirane prema vrstiprethodno završene srednje škole, razlikama na skupu prediktorauzetih zajedno (uspeh u srednjoj školi, postignuće na testu znanja ina testu opšte informisanosti), može da se objasni samo manji deo odukupne varijanse kriterijumske varijable (prosečna ocena nastudijama). Najpouzdanija pretpostavka o prognozi prosečne ocene nastudijama pedagogije može da se dâ na osnovu postignuća na testuznanja za studente sa završenom gimnazijom, a na osnovu uspeha usrednjoj školi za studente koji su završili srednju stručnu školu.Test opšte informisanosti se uopšte ne navodi kao bilo kakav, akamoli značajan prediktor.

Još jedna domaća studija je takođe istraživala kako uspeh naprijemnom ispitu predviđa uspeh na studijama (Filozofski fakultet uBG, odsek psihologija, autori Mančić i Lalović). Prijemni ispit jeponovo podrazumevao primenu tri prediktorske varijable i to: a)uspeha u srednjoj školi: b) uspeha na testu znanja iz psihologije i:c) skor na testu opšte informisanosti. Analiza ukupne prediktivnevaljanosti ova tri kriterijuma, po saznanju autora te studije uvreme analize, nije nikada ranije objavljena, što je alarmantno, jersugeriše da se u praksi kandidati selektuju na osnovu neproverenihkriterijuma. Uspeh na studijama kao kriterijumska varijabla jeoperacionalizovan na tri načina i to: kao prosek ocena, kao brojpoloženih ispita i kao broj pokušaja polaganja ispita, kod studenataprve godine. Ovakvom uzorku i operacionalizaciji se može postavitiviše prigovora, ali i pored toga podaci dobijeni iz istraživanja suznačajni.

MS Fedor Munižaba

Regresionom analizom utvrđivala se veza specifično TOI testa sakasnijim akademskim postignućem i pokazalo se da praktično test nemasposobnost smislene i informativne predikcije. Naime, prema autorimaskor na TOI testu pokazao se značajnim prediktorom jedino brojapokušaja polaganja ispita, što je, kako autor navodi, u skladu sprethodnim rezultatima iz 1988 godine. Takođe autori navode da testuopšte ne predviđa prosečnu ocenu, što je ključna varijabla (ijedina razumna definicija uspeha, jer je najbolja i objektivna). Samuspeh, parcijalno definisan na ovaj način, odnosno tako daprocenjuje samo broj izlazaka na ispite, nije ni izbliza dobrorešenje. Razlog je to jer student može preskočiti neki ispit (iličak može preskočiti ceo ispitni rok) zbog niza razloga (kao naprimer zbog bolesti, porodične tragedije, ili ispit sam profesor-ispitivač može pomeriti na neki drugi kasniji ispitni rok), što sveformalno i administrativno povećava broj prijavljenih izlazaka naispit jednog potencijalnog studenta, ali ne govori zaista osposobnosti kandidata da položi ispit iz manjeg broja pokušaja, štoonda u rezultatima pruža lažnu sliku njegovog (ne)uspeha. Da litreba reći da se ispit može ponoviti i zbog ličnog nezadovoljstvaocenom, što može imati apsurdni ishod (i često ima baš taj ishod)koji je u direktnoj pozitivnoj proporciji sa najboljim kriterijumom"prosečna ocena", a obrnuto je proporcionalan (problematičnom)kriterijumu "broj pokušaja polaganja ispita"?

Svi ovi nalazi govore da ne postoji nikakva prediktivna valjanostTOI testa, a ceo smisao selekcionisanja kandidata i korišćenjatestova je da se iz populacije izdvoje oni kandidati koji imajunajveću verovatnoću kvalitetnog savladavanja gradiva. Prediktivnavaljanost je smisao tog testa, a test nema prediktivnu valjanost.Jedino što test dosta dobro predviđa je pol ispitanika! TOI kaoselekcioni test dakle bukvalno nema nikakvog smisla.

Sociolog kulture Đ. Jovanović je jednom prilikom istakao da naprijemnim ispitima na fakultetima nisu ni potrebni testovi opšteinformisanosti, jer su oni po pravilu voluntaristički, i sastavljajuse bez iole jasnih kriterijuma. U nauci je osnovna stvar da se jasnoodredi sadržaj nekog pojma, a sadržaj pojma "opšta informisanost"niti je jasno utvrđen niti opšteprihvaćen.

Autori jedne od navedenih studija u svom zaključku navode daopšteuzevši svi dobijeni podaci sugerišu da ima dosta prostora zapoboljšanje prediktivne valjanosti samog prijemnog ispita na studije

MS Fedor Munižaba

psihologije. U svetlu svih predočenih argumenata nameće se izaključak da bi ceo prijemni ispit (na bilo kom fakultetu) trebaloda bude malo drugačije koncipiran, odnosno trebalo bi da budemaksimalno objektivan i nepristrasan, i tako osmišljen, da seubuduće u potpunosti eliminiše TOI test kao integralni deo prijemnogispita. Umesto njega, potrebno je da se uključi neki drugi,smisleniji i informativniji oblik klasifikacije, koji je pre svegabolje definisan i operacionalizovan, i koji konačno, što jeverovatno i najvažnije, ima bolju prediktivnu moć za kasniji uspehna studijama (a gde bi se taj uspeh definisao isključivo krozprosečnu ocenu, i to na samom kraju fakulteta).

Bilo bi dobro pomenuti i to koliko je ovakav test pogodan zapotencijalne malverzacije, za razliku od drugih testova. Kada setestom proverava znanje iz neke definisane discipline (oblasti,nauke, struke), tada je taj univerzum svih znanja te disciplineteorijski ograničen, a unutar tih znanja neka su više a neka manjerelevantna (što je moguće odrediti, proceniti i dokazatirelevantnost), i takođe moguće je odrediti reprezentativnostodređenog znanja (adekvatan uzorak pitanja koji mogu/treba da senađu u testu). Kada se pravi test takvih znanja, sastavljač ne možeda zabrani nekome da dobro savlada gradivo i da iskaže vrhunskoznanje na testu (kao na primer na testu iz matematike, hemije,geografije). U tom smislu ukoliko bi sastavljač napravio test i ondagotove odgovore nezakonito (i nemoralno) dostavio nekom kandidatukoga želi da propusti na testu, taj kandidat ne bi nužno bio upoziciji da sigurno pokaže veće znanje na testu od svih drugihkandidata, jer je moguće da ipak postoje i drugi kandidati koji susamostalno jako dobro spremili gradivo i u stanju su da pružejednako dobro (maksimalno) znanje na tom testu. Tada će taj kandidatkoji ima gotove odgovore, i neki drugi kandidat koji je poštenouradio test, moći da imaju jednak broj bodova na tom testu. Kod TOItesta to nije slučaj. Univerzum opštih znanja je neograničen,nemoguće je odrediti relevantnost pojedinih pitanja i nemoguće jeodmeriti i dokazati reprezentativnost stavki u testu, a sa protokomvremena se menja i vrsta i sadržaj informacija koji se smatrajurelevantnim. Takav test je potpuno nemoguće spremiti, naučiti (jerdefinisana relevantna literatura doslovno ne postoji, niti možepostojati), koliko god dugo da se za njega "pripremate". U takvimuslovima ako sastavljač nezakonito dostavi sve odgovore "svom"ispitaniku, taj ispitanik može na testu postići rezultat koji niko

MS Fedor Munižaba

drugi najverovatnije neće postići (bukvalni maksimum), i time semože komotno kvalifikovati kao jedini i najbolji kandidat. Ovim sene sugeriše da se ovakve stvari zaista događaju u našoj srpskojpraksi, već se samo ukazuje na to da TOI test, za razliku od drugihtestova, u startu poseduje tu izraženu pogodnost za prevaru, a svezbog izuzetno problematične prirode testa i definicije onoga što tajtest meri.

Naučna je istina da se ono što se ne može dobro meriti (kao što jeto "opšta informisanost" ili "opšta kultura"), ne može nikontrolisati i stoga nema smisla. Ako ne definišemo jasno (ili baremmnogo jasnije, približnije i specifičnije nego što je to sadaslučaj) kriterijum relevantnosti pitanja, broja pitanja, oblasti,zatim ako ga jasno i primereno ne operacionalizujemo, ako gametrijski ne procenimo/proverimo (u svakom pojedinačnom slučajupravljenja takvog testa, i to obavezno pre stavljanja u zvaničanpromet), i ako za taj postupak nema bar intersubjektivne stručnesaglasnosti i opštih preporuka, kad već nema adekvatnihistraživačkih dokaza, onda to nešto ne možemo valjano ni meriti nikontrolisati, i informativnost takvog testa je besmislena.

Test opšte informisanosti i specifična pitanja koja se nalaze unjemu su na osnovu do sada iznesenog daleko primerenija forma zaneku krajnje neobaveznu zabavu i za razbibrižne kvizove (tipaslagalica, npr. igra ko zna-zna), nego kao legitiman selekcionikriterijum za bilo šta, pa i za upis na fakultet.

Da zaključimo: Ovako difuzna, nespretna, neprecizna, preopširna,nesistematizovana i nedovoljno jasna definicija, bez ikakvihodređenijih karakteristika kojima se ukazuje na primeren metodizrade i provere testa, varijanta koja nema praktičnog smisla, kojaje nezakonita i koja je prava etička bruka, jer je polno, a iuzrasno pristrasna, bez sumnje ostavlja neverovatno širokmalverzacioni prostor za krajnje proizvoljno i subjektivnosastavljanje, tumačenje i vrednovanje, što je akademski sramotno i upotpunoj je suprotnosti sa najosnovnijim naučnim načelima izradetestova i sa pojmom "objektivnost".

Do sada su izloženi argumenti za neopravdanost upotrebe TOI testovau selekcione svrhe. Navodi o povezanosti TOI testova sa testovimainteligencije su takođe vrlo sporni, i nastavak teksta ukazuje namnogobrojne probleme i neopravdanost ovakvih navoda.

MS Fedor Munižaba

Klasičan test inteligencije proverava sposobnost osobe da misli,apstraktno misli, da se adaptira (prilagođava, usklađuje), da uči,rezonuje, shvata, razume, osmišljava, povezuje, zaključuje, otkriva,planira, predviđa, kombinuje, razlikuje, analizira, generalizuje,prepoznaje pravilnosti u sledu događaja, izvlači zajedničke elemente- analogije, uočava uzročno posledične relacije, asocira, odvajabitno od nebitnog, itd.

Testovi inteligencije su i po svojoj prirodi i po formi znatnodrugačiji od testova opšte informisanosti i nazivaju se testovimentalnih sposobnosti (a ne testovi znanja ili informisanosti). Zaove testove je ustanovljena i opšteprihvaćena vrlo strogametodologija sastavljanja i zadavanja. Na fakultetima postoje raznipredmeti na kojima se uči kako se pravilno sastavlja jedan pouzdan idobar test. U slučaju testova inteligencije obično vrlo stručan iiskusan tim ljudi, na čelu sa nekim istraživačkim autoritetom udatoj oblasti, pravi za početak širi spisak potencijalnih pitanja izadataka u skladu sa teorijskim konstruktom, ili po ugledu na nekeslične i već dokazane i upotrebljive instrumente, a sve u skladu saprihvaćenim i dokazanim opštim teorijskim premisama. Taj veliki skuppitanja iz prototipa testa se prvo logičko-kritički preispita iskrati, pa se onda u svrhu standardizacije zadaje ogromnom brojuispitanika, koji su slučajno izabrani, ali pažljivo stratifikovanipo svim referentnim osobinama unutar ispitivane populacije, i sve tomnogo pre nego što se test stavi u svrsishodan promet. Nakonpažljive i obimne kako logičke tako i statističke analize svihprikupljenih podataka probnog uzorka, iz testa se dodatno izbacujusva pitanja i svi zadaci koji ne zadovoljavaju stroge i definisanemetrijske karakteristike valjanosti, normalne raspodele,pouzdanosti, objektivnosti, diskriminativnosti i prediktivnosti. Uslučaju pojave veće zakrivljenosti (skjunis), nesimetrije,izduženosti (kurtozis) ili multimodalnosti krive raspodele, test sesmatra promašajem i restrukturira se iz početka. Ako početnekarakteristike testa nisu katastrofalne, po potrebi se kreiraju novapitanja i zadaci kojima se poboljšavaju osobine testa i ta sepitanja ponovo logički i matematički analiziraju nakon probnogzadavanja. Prediktivne karakteristike se takođe procenjuju iproveravaju. U vezi testova inteligencije postoji vrlo jasan ipropisan način zadavanja i bodovanja, a stručne i obučene osobe kojetest primenjuju imaju uputstvima i etičkim kodeksima propisan ipreporučen način tumačenja i saopštavanja rezultata. Praksa je

MS Fedor Munižaba

pokazala da sve testove stalno treba metrijski proveravati (čak inakon zadovoljavajuće početne standardizacije i normiranja), jer senjihova merna svojstva mogu menjati tokom vremena iz raznih razloga,kao na primer zbog Flinovog efekta kod testova inteligencije, ilizato što se vremenom menjaju osobine populacije, ili zato što setestovi primenjuju na posebnim subpopulacijama, ili sa posebnimnamenama, itd. Sve ovo uopšte ne postoji za TOI testove, kojesastavljači kod nas odmah nakon voluntarističkog sastavljanja,praktično odmah stavljaju u promet i na osnovu rezultata testaselekcionišu kandidate (dakle bez ikakve prethodne statističkeobrade, a kamoli naknadne provere radi ocene karakteristika iodrživosti normi).

Na osnovu dostupnih podataka o TOI testovima kod nas, moguće jeuraditi naknadnu statističku analizu i proceniti neke metrijskekarakteristike. Tako se mogu videti mnoge neprimerenosti (koje smodetaljnije pokazali u prethodnom delu teksta). Na primer može sekonstatovati da je praktični maksimum (onaj koji je ostvaren odstrane "najboljeg" kandidata na konkretnom testiranju) najčešćeneprimereno daleko (niži) od testovnog maksimuma (onog koji seteorijski može ostvariti na testu), što ukazuje na nenormalnuraspodelu kandidata (nenormalan izgled krive raspodele) i timenajverovatnije na neadekvatnu izduženost krive (odnosno na smanjenudiskriminativnost), što dalje potvrđuje da test ne zadovoljava niformalne kriterijume dobrog testa. Pojedini autori ovih testova ovuosobinu testa pokušavaju da opravdaju idejom: "da svaki testpodrazumeva da je maksimum nemoguće osvojiti!". Ovo je u velikomneskladu sa principima izrade testova. Naime takav koncept se vrloretko praktikuje i karakterističan je samo za ekstremne testovebrzine, kod nekih malobrojnih (ne svih) testova sposobnosti, a nekod testova znanja kao što je slučaj sa TOI. Setimo se originalnogtermina: "General knowledge test", što nedvosmisleno apostrofira daje kod TOI u pitanju test znanja, a ne sposobnosti. Osnovna idejaklasičnog dobrog testa (bilo kog testa) je da se članovi populacijepo učinku na testu raspodele u čuvenu normalnu raspodelu (± 3 SD),što znači da testovni maksimum (kao i minimum) naravno može (itreba) da se dostigne i ostvari, ali da to čini mali (adekvatan ponormalnoj krivi) procenat ljudi (oko 2.14%), a ne bukvalno niko.Prema nauci normalna kriva teorijski izgleda tako da sama linijakrive seče X osu u beskonačnosti, što znači da u (plus) trećoj SD(gde treba da se nađe testovni maksimum) naravno treba da ima

MS Fedor Munižaba

slučajeva koji leže ispod krive! Jedna od karakteristika testovainteligencije je da se oni ne stavljaju u promet dok se ne pokaže daimaju normalnu raspodelu (odnosno dok se zadaci ne prilagode ovomvažnom zahtevu), a kod TOI testova koji se sastavljaju kod nas, ovajuslov se ne poštuje, te stoga TOI testovi po ovom kriterijumuznačajno odstupaju od testova inteligencije.

Sastavljači TOI testova ponekad idu toliko daleko u opravdavanjusvoje tvorevine, da uporno tvrde kako je TOI test ustvarisvojevrstan test sposobnosti, koji je nalik testovima inteligencije.Za razliku od ideje da TOI korelira sa IQ testom, ova ideja je jošbizarnija, jer negira suštinsku prirodu TOI testa (znanje) ipridodaje mu nepostojeće osobine (sposobnosti). U psihološkom (inaučno-teorijskom i praktičnom) smislu iz svega što je do sadapsihologiji poznato je nedvosmisleno jasno da je ovakav iskaz upotpunosti netačan, jer takav test nije ni nalik merenjuinteligencije, a ni bilo kom drugom merenju sposobnosti. Oveparalele se navode radi veštačkog dizanja kredibiliteta TOI, jer IQtestovi zaista dobro selektuju kandidate za čitav spektar zanimanjakao i za akademsku uspešnost. Međutim ako postoji potreba da seproceni na pr. inteligencija, onda treba upotrebiti testinteligencije, a ne neki dugi test (TOI). Načelno gledano šta god daje ciljani predmet procene, treba koristiti onaj instrument kojinajbolje, najpreciznije i najpouzdanije (dokazano) meri baš to štotreba izmeriti. U svakom slučaju postoji vrlo ozbiljna razlikaizmeđu dobrog, pouzdanog i standardizovanog testa inteligencije (ilineke druge sposobnosti) sa jedne strane i subjektivno nabacanihraznoraznih pitanja koja čine test opšte informisanosti sa druge.Suštinska razlika se svodi na to da se u slučaju testa mentalnesposobnosti testira neka mentalna veština, na primer inventivnomišljenje (nalaženje rešenja), koja u biti podrazumeva procespovezivanja podataka (znanja) i produkovanja novih, a u bazičnomtestu znanja se testira prosto mentalno skladištenje, memorisanje,pamćenje podataka (posedovanje i izvlačenje, reprodukovanjetrivijalne informacije iz memorije). Termin "sposobnost" se tako uslučaju TOI može prisilno upotrebiti samo za sposobnost skladištenjainformacija, što nije praktično primereno, obzirom da se suštinski upsihologiji sposobnošću nazivaju mentalno znatno složenije pojave iprocesi. U tom smislu autori TOI testova ne bi trebalo da izmišljajukako je TOI test, zapravo svojevrstan test sposobnosti (i time daukazuju na paralelu sa inteligencijom), jer ukoliko žele da

MS Fedor Munižaba

testiraju neku autentičnu sposobnost (koju god), onda treba dazadaju konkretan, proveren i dobar test ciljane sposobnosti, a ne damenjaju ime prostom testu znanja i dodaju mu neadekvatne atribute.

IQ test i TOI se jako razlikuju kako po svojoj suštini i načinu nakoji se sastavljaju (dakle naučno, nasuprot voluntaristički), tako ipo osobini na koju ukazuju. Korelacije između ovih testova (koje seu literaturi ponekad pominju) upravo zato nemaju mnogo smisla, jerse njima proveravaju potpuno različiti procesorski aspekti (osobine)kognicije. Dakle opšteuzevši proverava se sa jedne straneposedovanje znanja (TOI), a sa druge sposobnost rezonovanja izaključivanja (testovi inteligencije). Kod TOI nema pretpostavkerezonovanja. Ako bi bili prinuđeni da za oba testa koristimo termin"znanje" onda bi se moglo reći da je za TOI relevantno trenutno-postojeće, prosto, reproduktivno znanje, a za inteligenciju novo,složeno, operativno, povezujuće znanje.

Za razliku od inteligencije, koja je odavno mnogo istraživana i gdesmo sa naučnog stanovišta sada u situaciji da smo mnogo bliži punojdefiniciji (jer smo gotovo otkrili strukturu i korelate fenomena, areklo bi se da smo sada već potpuno i valjano operacionalizovali ipouzdan način sastavljanja i merenja), kad govorimo o terenu "opšteinformisanosti" ili "opšte kulture", ni po jednom jedinomkriterijumu nismo ni blizu. Pojmu "opšta informisanost" nedostajeiole ozbiljnija eksplicitna teorijska i logička zasnovanost, adosadašnji empirijski pokušaji validacije su ekstremno retki imetodološki šuplji.

Važno je ukazati i na neke elemente statistički dobijenihkorelacija. Kao prvo poznato je da korelacija ne podrazumevauzrokovanje, pa nema smisla apriori govoriti o uzročnoj povezanostiTOI i IQ testa. Kao drugo postoje različiti nalazi o visinikorelacije između ova dva testa. Sporadično dobijene i ne retkorelativno niske korelacije TOI sa IQ testom (koje prate neverovatnatumačenja, ali i mnogi kontradiktorni nalazi), za koje ne postojiplauzibilna eksplanacija, praktično ne predstavljaju nikakvo naučnoobjašnjenje i ništa nam kvalitativno ne govore. U studijama koje supokazale značajne i jake korelacije između tih testova, ispitanicisu bili uglavnom učenici osnovnih škola, ili ranih razreda srednjihškola (a to je uzrast kada je inteligencija još uvek u razvoju,dakle nije razvijena), ali ni te studije nisu uvek pokazivale nijaku, a katkad ni značajnu korelaciju. Sa uzrasno starijim uzorkom

MS Fedor Munižaba

podataka po pravilu nema ili su dobijene korelacije slabe ineznačajne, pa je zanimljivo da pojedini promoteri TOI testovaignorišu činjenicu da je u pitanju nereprezentativan uzorak tihstudija koje pokazuju jaku korelaciju, pa te nevalidne podatkeuopštavaju na celu populaciju i navode kako jake korelacije IQ-a iTOI-a postoje (a one su nađene praktično na jednom vrlo uzanomuzorku, na deci i mlađim maloletnicima).

Ipak korektno je napomenuti da postoji par inostranih i domaćihnalaza na nešto starijem uzorku, tačnije na studentima, koji sunekada zaista pokazali umerenu pozitivnu korelaciju između TOI i IQ-a, a numeričke vrednosti (r) su se u nekim nalazima kretale između0.30 i 0.62 [Furnham i sar.], ali su drugi opet pokazali i slabekorelacije ili čak potpuno nepostojanje korelacije od 0.0 do 0.38[Fajgelj i Knebl]. Međutim problemi sa ovim pozitivnim nalazima suizuzetno veliki da bi se zaključci koje nude smatrali plauzibilnim ieksplanatornim. Naime povezanost TOI testa sa IQ-om je proveravanazadavanjem jednog trominutnog testa rezonovanja koji se bazira samona jednostavnim gramatičkim transformacijama. Kao prvo IQ test kojivremenski predviđa aktivni rad ispitanika od svega 3 minuta jeizuzetno problematičan, da bi se na osnovu toga moglo pouzdanijezaključiti o realnim ukupnim kognitivnim sposobnostima koje nazivamointeligencija. Takav test se pre svega suštinski svrstava uekstremne testove brzine, a ovakvi testovi ne govore o snazi, kojaje vrlo važna (po svemu sudeći važnija) intelektualnakarakteristika. Iako je brzina mentalnog procesiranja svakako jednaod odlika inteligencije, i često se testovi inteligencijekoncipiraju tako da u nekoj meri procenjuju i brzinu, sama brzinamentalnog procesiranja je ipak nedovoljno valjana mera za opštuintelektualnu sposobnost. Kada je faktor snage sveden na teorijskiminimum, a faktor brzina praktično predstavlja jedinu mernu osobinu,rezultat jeste nekakva kognitivna karakteristika, ali nedovoljnovaljana, obuhvatna i precizna da bi je imenovali jednim takokompleksnim i višeslojnim imenom kao što je inteligencija. Drugastvar je to što je u pitanju jedna vrlo ograničena i specifičnapodvarijanta testa verbalnog faktora inteligencije, a stvarnainteligencija podrazumeva čitav niz različitih inkorporiranihfaktora (druge verbalne faktore, prostorne, logičke, numeričke,perceptivne faktore, itd.). Treća stvar je da ultra kratki testoviimaju tendenciju da u većoj proporciji u merenje uključe i niznekognitivnih osobina ličnosti kao na primer emocije, što je

MS Fedor Munižaba

konfundirajući - nepoželjni faktor merenja IQ-a, dok kod testovakoji traju duže, ove druge neželjene osobine, i među njima emocije,imaju smanjen udeo u merenju i testovnoj intelektualnojmanifestaciji. Takođe konkretan korišćeni test u navedenimstudijama, iako potiče od renomiranog autora (A. Baddeley-ja), jevalidiran i metrijski proveravan samo na muškarcima, i to naprigodnom (nereprezentativnom) uzorku od svega 29 ljudi (pouzdanostje procenjivana na svega 18 kandidata), što je sa formalno-naučnogstanovišta apsolutno nedovoljno da bi se smatrao adekvatnimstandardizovanim instrumentom koji istinski ukazuje na realan IQopšte populacije (žena, osoba različitog uzrasta, itd.). Čak je isam autor tog IQ testa naveo da je test pogodan i primeren zastudije koje ispituju kako fiziološki stres utiče na kognitivnekapacitete jednog kandidata (pa se na pr. kandidat testira priudisanju azot-monoksida i upoređuje se kako nedostatak kiseonikautiče na njegove sposobnosti, ili pri ronjenju na različitimdubinama, ili pri upravljanju vozilom, itd.). Samim tim jasno je daovakav instrument nije baš primeren za realniju procenu IQ-a. Autorstudije o povezanosti IQ-a sa TOI testom je u svom tekstu objektivnopriznao da je navedeni IQ test korišćen u istraživanjima samo zatošto se brzo i lako administrira kandidatima, ali u kontekstu našesložene analize jasno je da je dobijena korelacija veomaproblematična i da zaključci koji slede iz tog rada ne govoreobjektivno o povezanosti ova dva značajno različita testa (dve vrlorazličite kognitivne osobine).

Sa druge strane neki domaći nalazi o povezanosti "sposobnosti" sabilo čim drugim (pa i sa TOI) su bili u najmanju ruku nedosledni ičudni. Na pr. autori kažu da su korelacije testova sposobnosti sa"drugim testovima" bile neobične. "Recimo, korelacije testasposobnosti sa ostalim skorovima sa prijemnog ispita (u koje spadajutest znanja i naš TOI), kao i sa testovima sposobnosti koje sustudenti radili kasnije tokom studija kretale su se između 0.0 i0.38." Prevedeno možemo reći da korelacije ili nisu uopštepostojale, ili su bile slabe, ili su u retkim slučajevima najdaljedobacivale do pojma jedva umerene.

Literatura je sa druge strane inače prepuna raznih pozitivnih istatistički značajnih korelacija koje nemaju ni teorijskezasnovanosti, ni kauzalne veze, a ni nikakvog logičkog smisla,između istraživanih varijabli. Na primer nađeno je da postoji veza

MS Fedor Munižaba

između visine inteligencije (odnosno IQ skora) i čitavog niza drugihnepovezanih osobina, kao na primer savijanja jezika, nivoa mokraćnekiseline u serumu, astme i drugih alergija, kapaciteta pluća, crtalica i slično. Postoji čak i knjiški primer jedne bizarne korelacije(renomiranog autora Martina Seligmena, svojevremeno predsednikaAmeričkog udruženja psihologa - APA), da ukoliko dođe do razvodabraka roditelja, šansa da će detetu umreti neki drug je dva putaveća nego detetu čiji se roditelji nisu razveli. Autori koji sunavodili ove razne primere korelacija se u svojim tekstovima vrlojasno i eksplicitno ograđuju čak i od pokušaja objašnjavanja ovihpodataka, navodeći da ne postoji nikakva ni teorijska ni logičkaveza koja bi pomogla razumevanju.

Sa današnjeg naučnog gledišta jasno je da puko postojanje korelacijesamo po sebi ne znači baš ništa, osim ako ne postoji snažnautemeljena naučna hipoteza i argumentovana logika koja ih povezuje,i da se vrlo lako takve (prividne) veze mogu dobiti zbog specifičnognekvalitetnog uzorka, slučajnosti, dejstva spoljnih i naročitokonfundirajućih varijabli ili zbog nekog metodološkog previda ipropusta. Jedan istraživač je svojevremeno šaljivo rekao: "Naći ćuvam korelaciju između bilo čega". Upravo zato je u najmanju rukuneočekivano da se korelacije IQ testa sa TOI uopšte pominju, i da sena to neko poziva, jer ne postoji gotovo nikakva, a kamoli dobranaučna teorijska podloga koja bi ih makar potencijalno i približnoobjasnila. Logika ovih veza se sporadično objašnjava vrloneuverljivim ličnim pretpostavkama. Glavna ideja ovakvih pokušajaopravdavanja povezanosti TOI testova i testova inteligencije je dasu ljubopitljivost i interesovanje za svet oko sebe i kulturu većikod osoba više inteligencije, i obrnuto. Iako je polazna osnovaprilično diskutabilna, jer inteligentni ljudi imaju vrlo različiteafinitete i polja (opštih) interesovanja, ona bi se ipak sa punodobre volje možda i mogla delimično logički prihvatiti, međutimpošto nema jasnog kriterijuma koji ukazuje na to koja znanja "izsveta oko nas" su kulturno relevantna i zašto, kako se to tačno iprecizno određuje, na koji način pouzdano odrediti reprezentativnosttakvih znanja (adekvatan testovni uzorak i sadržaj ajtema), koje suoblasti primerene za procenu i zašto, itd, jer samovolja sastavljačatesta nije naučni argument, onda nema ni načina da se test valjanosastavi. Nepostojanje procesa standardizacije, što je glavni trend uSrbiji bio i ostao do danas, samo dodatno verifikuje besmisaokorišćenja testova opšte informisanosti.

MS Fedor Munižaba

Neosporno je takođe da postoji čitav niz registrovanih izuzetaka kodkojih inteligencija i fond opštih informacija nisu uopšteproporcionalni, pa se postavlja pitanje da li su to samo izuzeci. Naprimer možemo teorijski postaviti pitanje kakav bi rezultat StivenHoking (renomirani naučnik i priznati fizički teoretičar i kosmolog)pokazao ako bi rešavao testove opšte informisanosti? Odgovor na ovopitanje realno ne znamo, ali obzirom na već pokazanu genijalnost unaučnom radu koja podrazumeva veoma visok IQ, možemo opravdanoposumnjati da bi dotični pružio niz tačnih odgovora na pitanja ukojima treba da prepozna citate iz TV serija, reditelje filmova,numere aktuelnih estradnih izvođača, ili da pokaže dobro poznavanjetenisa, skijanja, šaha, streljaštva ili nekog drugog sporta. Naučnaizuzetnost (koju inače po pravilu prati visok IQ) uglavnompodrazumeva naročitu posvećenost uže stručnim sadržajima, pa nijerealno očekivati da će takvi pasionirani posvećenici nauci imativremena i kapaciteta za interesovanje i pamćenje tako beznačajnihinformacija kakve se po pravilu traže u testovima opšteinformisanosti. Ako bi se ova pretpostavka pokazala tačnom, to biznačilo da se TOI testovima potencijalno (ili praktično)diskriminišu i otpisuju najposvećeniji nauci i za naukunajtalentovaniji pojedinci koji bi mogli u budućnosti da pruževanserijski koristan naučni doprinos.

Kao moguća paradigma pogrešnog i nelogičnog uspostavljanja vezeizmeđu inteligencije i opšte informisanosti, a naročito ideji da jeTOI dobra mera IQ-a, može se navesti dobro poznati medicinskiprimer, koji pokazuje da postoji pozitivna korelacija između nivoaholesterola u krvi i stepena suženja koronarnih arterija. Međutimkada (i ako) nam je potrebno da izmerimo to suženje, tada nikako nemerimo holesterol, nego sprovodimo potpuno drugu metodu -koronarografiju. U tom smislu čak i ako bi postojala uverljivalogika povezanosti IQ-a i TOI-a (kao što postoji kauzalitet izmeđuholesterola i suženja krvnih sudova), jedno svakako ne bi bila dobramera drugog, a kako naučne logike ipak nema, nađena veza jeneinformativna i neosnovana. Dakle kada se porede IQ test i TOI,navodi da je "TOI dobra mera IQ-a" su formalno rezonski falični ipredstavljaju klasičan primer kombinacije dve grube kognitivnedistorzije poznatije pod nazivima "Arbitrarno zaključivanje" i"Selektivna apstrakcija" (non sequitur logika; skok na zaključak;mentalni filter, itd.), jer jedan element ni po čemu ne može dasledi iz drugog (ili bar nema dovoljno osnova za takav zaključak).

MS Fedor Munižaba

Takođe zanimljivo je da kada neka osoba pokaže izvesno postignuće(bilo ono malo, prosečno ili visoko) na nekom priznatom istandardizovanom testu inteligencije, ta ista osoba ima tendencijuda pokaže gotovo identično postignuće na bilo kom drugom testuinteligencije koji je takođe standardizovan i priznat (dakle natestu koji je konstruisan od strane nekih drugih autora). Kod TOIovo nije slučaj. Uspeh na jednom TOI testu nije uopšte prediktor(ili garant) da će osoba i na nekom drugom testu (testu nekog drugogautora), pokazati sličan ili identičan rezultat. U ovakvimokolnostima se postavlja pitanje: "Šta ustvari taj test zaistameri?" (obzirom da ni testovi među sobom ne koreliraju).

Treba reći da se sporadično u literaturi može pročitati da je opštainformisanost jedno od obeležja takozvane kristalizovaneinteligencije (pa se time implicitno, i pogrešno, povremeno pokušavaizjednačiti inteligencija sa informisanošću), međutim postojitumačenje i stav da to nije plauzibilno i da je neophodan ozbiljankritički osvrt. Kao prvo kristalizovana inteligencija je samo jedanod pojavnih oblika inteligencije i formira se indirektno prekoučenja i akulturacije. Klasični dobri testovi inteligencije nikadanisu sastavljani tako da uključuju samo i isključivo kristalizovanuinteligenciju, već obavezno i takozvanu "fluidnu" i dodatno se vodiračuna o ravnomernoj zastupljenosti oba "tipa" inteligencije u testu(nekad se uključuju i drugi faktori koji predstavljaju pojavneoblike inteligencije, a ne samo korelati kristalizovane i fluidneinteligencije). Dakle čak i da nekritički prihvatimo tezu da jeopšta informisanost obeležje kristalizovane inteligencije, to bi biosamo jedan aspekt te kognitivne sposobnosti, a testovi inteligencijeistražuju i druge aspekte, tako da TOI i IQ test nisu nikakouporedivi po tom osnovu.

Dalje, podaci koje ispitanik treba da poseduje da bi rešio onezadatke u IQ testu koji se odnose na tu kristalizovanu inteligencijusu uglavnom informacije koje moraju biti na neki način relevantne,odnosno treba da budu takve da reprezentativno predstavljaju opštukulturnu sredinu pojedinca. Što je najvažnije i što treba dodatnonaglasiti, način testiranja kapaciteta kristalizovane inteligencijene podrazumeva prosto reproduktivno znanje ili rekogniciju, kao štoje to slučaj kod TOI testa, već se traži mnogo više, kao na primersimboličko rezonovanje, aritmetičko rezonovanje, fluentnost ideja,asocijativna fluentnost, eksperimentalna procena , verbalno

MS Fedor Munižaba

razumevanje, kognicija semantičkih relacija, rečnik, klasifikacija,funkcionalno sažimanje, itd. Sve su ovo složeni mentalni procesikoji daleko prevazilaze puku reprodukciju ili prepoznavanje, i stogasu evidentne vrlo ozbiljne kvalitativne razlike zbog kojih se nikakone može povući jednakost, a po svemu sudeći ni sličnost izmeđukristalizovane inteligencije i opšte informisanosti (odnosno TOItesta). Isti ovi argumenti - proces rezonovanja i zaključivanjanasuprot reprodukcije i prepoznavanja - su ujedno i argumenti koji isuštinski i formalno definišu ključnu razliku između TOI testa inekog testa sposobnosti.

Pojedini autori povlače neuverljive paralele među testovima navodećii način ispitivanja. Naime govore da kada je TOI test koncipirantako da ima ponuđene odgovore (što je najčešće slučaj), do odgovorase navodno nekada može doći logičkim sistemom eliminacije (što jeproces karakterističan za sposobnosti, tačnije za inteligenciju),ali to najčešće nije tačno, jer se do odgovora u praksi uglavnom nemože doći logičkim sistemom eliminacije. Stvar je takva zato što suponuđene alternative dovoljno nepoznate kandidatu, dovoljno sličnetačnom odgovoru i dovoljno privlačne (navode na pogrešan trag), paje praktično ipak potrebno da kandidat zaista zna konkretan odgovorda bi tačno rešio datu stavku u testu (ne koristeći pri tom nikakvulogiku već čisto mehanički uskladišteno znanje). Logika bi mogladoći do izražaja kada bi pitanje na pr. bilo: "Koji je glavni gradParagvaja?", a ponuđene pogrešne alternative bile očigledne, i kadabi glasile: "Moskva, London, Rim i Kruševac", ali to neće bitislučaj u testovima, već će se najverovatnije kao izbor navestiglavni gradovi bliskih i malih država (pa bi u testu bili navedenina pr. gradovi: Paramaribo, Lima, Asunsion, Sukre, Džordžtaun,itd.), za koje većina ljudi u našoj kulturi nema interes da pamtikoji su glavni gradovi takvih zemalja, te je realno zaista potrebnoda se tačno zna odgovor, a ne da se do njega dolazi izbacivanjempogrešnih alternativa.

Još jedna stvar je zanimljiva. Postoji stav (doduše neubedljiv) daje "uspešnost čitanja s razumevanjem" (jedna vrsta testa) isto takodobro obeležje kristalizovane inteligencije. Međutim ima nalaza dauspešnost čitanja s razumevanjem korelira sa opštom informisanošćukoja se nalazi u TOI testu - slabo (0,28). Ako polazimo odproklamovane pretpostavke da su oba testa (TOI i čitanje sarazumevanjem) obeležja iste osobine, tj. kristalizovane

MS Fedor Munižaba

inteligencije, onda je ovakva međusobna korelacija očito preslaba,što onda dalje logično nameće i otvorenu mogućnost da oba testaustvari uopšte nisu obeležja iste osobine (kristalizovaneinteligencije).

Već je naveden vrlo ozbiljan zakonsko-etički momenat u vezi TOItestova koji se tiče pola i uzrasta, ali se isto pa čak i po istomosnovu može reći i kada posmatramo samo kristalizovanu inteligencijui njenu eventualnu upotrebu na prijemnom ispitu (u kvaziformi opšteinformisanosti). Naime pokazano je da kristalizovana inteligencijaraste tokom života (za razliku od fluidne) i to, u nekimslučajevima, do duboko u starost (što je delom i prirodno, jer štoje osoba starija to ima priliku da stekne sve više i višeinformacija), što onda direktno dovodi u povlašćeni položaj starijekandidate na prijemnom ispitu. Zaključak je da ni primena testovakoji bi proveravali samo kristalizovanu inteligenciju nije etična (ani zakonita) u slučaju klasifikacije kandidata za upis fakulteta ilineke škole, jer višestruko favorizuje određene podgrupe (starijekandidate) i neopravdano negativno diskriminiše druge podgrupe(mlađe kandidate), a ovakva selekciona diskriminacija (po uzrastu) uobrazovanju je zabranjena i zakonom i etičkim kodeksom. Iako TOI,ima vrlo diskutabilnu vezu sa pojmom kristalizovana inteligencija,što je već pokazano, ipak treba reći da ima dosta empirijskih nalazao proporciji rezultata i uzrasta kod testova opšte informisanosti,pa tako bolje rezultate na TOI testovima postižu upravo starijeosobe, što odgovara nalazima vezanim za kristalizovanuinteligenciju. Sa druge strane ova sličnost u trendu nikako nijepokazatelj da su testovi opšte informisanosti u tesnoj ili bilokakvoj vezi sa kristalizovanom inteligencijom. Na primer pokazano jeda sa starijim uzrastom takođe raste i prisustvo raznih bolesti, alitaj podatak ne može smisleno logički (a kamoli kauzalno) da sepoveže sa rastom opšte informisanosti kod starijeg uzrasta.

Neki važni empirijski podaci takođe ukazuju na to da ova dva testa(TOI i IQ) ne mogu da se dovedu u vezu. Naime pokazano je da imuškarci i žene pokazuju jednake rezultate na testovimainteligencije. Tačnije rečeno razlike koje se dobijaju uistraživanjima su veoma male, i u matematičko-statističkom smislu suneznačajne. Ukupan IQ skor je manje više jednak za oba pola. Iako seu pojedinim subtestovima, u okviru obuhvatnog IQ testa, mogu naćimanje razlike koje su statistički ipak značajne, te razlike se u

MS Fedor Munižaba

ukupnom rezultatu (uz druge subtestove) potiru, tako da bez obzirašto su muškarci u blagoj prednosti kada su u pitanju na primerzadaci prostornog snalaženja, žene ovu razliku potpuno anuliraju naskali verbalnog razumevanja. U ostalim testovima ili subtestovimaobično nema nikakve značajne razlike. Za TOI smo već naglasili daistraživanja jasno pokazuju razlike po varijabli pol. Ove razlikemeđu polovima u TOI testu dosledno postoje, a presudan momenat kojipodupire ideju diskrepance između testova je istraživačka činjenicada su te razlike po varijabli pol statistički i značajne i stabilnekod TOI testova, a ne postoje kod testova inteligencije.

U jednom od najpoznatijih, najpouzdanijih i ujedno najčešćekorišćenom IQ testu (Wechsler Adult Intelligence Scale - WAIS) ujednom od specifičnih subtestova postoji nešto što se često (moždapogrešno) naziva kao ta opšta informisanost. Ono što jeprepoznatljiv zadatak je da se od kandidata očekuje da na relevantnapitanja pruži neke informacije koje poseduje. Način i sadržajispitivanja je poznat i široj javnosti i praktikovan je u školama. Usvim drugim subtestovima ovog autora u kojima ispitanik treba dakoristi neka svoja opšta znanja (na primer rečnik, shvatanje,sličnosti), traži se da ih osoba logički poveže i da na osnovu svojesposobnosti zaključivanja pruži adekvatan odgovor. Dakle početnapremisa je da osoba iz opšte populacije može da poseduje teinformacije u glavi, a IQ testom (delom koji afirmiše kristalizovanuinteligenciju) se onda dodatno traži da ispitanik sudi i izvedepravilan zaključak o njihovoj povezanosti. U TOI testu se sa drugestrane očekuje upravo suprotno, odnosno da ispitaniku nedostaju nekipodaci (pa se na osnovu toga pojedinci i diskvalifikuju), a nema nipretpostavljenog procesa suđenja, kao ni izvođenja zaključaka. Daklena IQ testu se kod kandidata pretpostavlja postojanje informacije, adiskriminacija se vrši na osnovu sposobnosti povezivanja, dok se kodTOI diskriminacija vrši upravo na osnovu prostog postojanja odnosnonepostojanja informacije kod kandidata.

Horn (uz Katela autor i promoter pojma kristalizovana inteligencija)je naglašavao da svaka kultura prenosi kulturno važne (vrednovane)informacije svojim članovima pre svega putem formalnog školovanja.To bi možda moglo da implicira da testom uglavnom treba da se tražipovezivanje informacija koje su stečene u školi (mada ne nužno, jerkultura prenosi informacije i na druge načine, a naročito krozporodicu – vaspitavanjem, međutim u porodici je relevantnost

MS Fedor Munižaba

prenesenog znanja pod znakom pitanja, i upravo zato Horn predlažeformalno školovanje kao kriterijum). Pregledom domaćih TOI testovaje ipak jasno da se praktično namerno isključuje skoro bilo kojainformacija koja se formalno stiče u školi, što objektivno bacasumnju na to da su informacije koje se traže "kulturno vredne", ašto je navodno neophodan kriterijum u TOI. U pojedinim definicijama"opšte informisanosti" se čak insistira na tome da se u testu tražeinformacije koje se ne stiču u školi, čime se praktično potpunoukida mogućnost određivanja i procenjivanja relevantnosti ireprezentativnosti traženih informacija, i kriterijum se prenosi nateren potpunog voluntarizma.

Iz svih ovih razloga opšta informisanost kao termin koji nesrećnoegzistira na nekim mestima u IQ testovima, očito nema logičke vezesa opštom informisanosti koja se nalazi u TOI testu, i prilično jeneprirodno povezivati opštu informisanost sa pojmom inteligencijaili specifično kristalizovana inteligencija, jer TOI kao što smoukazali niti traži logiku povezivanja, niti provereno i dokazanotraži informacije koje relevantno predstavljaju "kulturno okruženje"ispitanika (već traži one informacije koje sam sastavljač testavrednuje i smatra relevantnim). TOI test suštinski i značajnoodstupa od ideje IQ testa (ili bilo kog testa sposobnosti, kojiistinski zaslužuje da ponese termin "sposobnost") i nikako mu nemože biti ni dobra mera, ni zamena, pa ni aproksimacija.

MS Psiholog Fedor Munižaba

MS Fedor Munižaba

Reference:

Ackerman, P. L., Bowen, K. R., Beier, M. E. & Kanfer, R. (2001). Determinants of individual differences and gender differences in knowledge. Journal of Educational Psychology 93 (4): pg: 797–825

Alfonso, V., & Prat, S. (2000). Sporna pitanja i predlozi za obučavanje profesionalaca u procenjivanju inteligencije. Psihologija u svetu 5 (1)

Baddeley, A. D. (1968). A 3 min reasoning test based on grammaticaltransformation. Psychonomic Science. Vol 10; pp 341-342

Berger, J. (2009). Psihodijagnostika: metod procene ličnosti i ponašanja. 4th Ed. Beograd: Zavod za udžbenike

Bukvić, A. (2007). Načela izrade psiholoških testova. 4th Ed. Beograd: Zavod zaudžbenike

Deary, I. J. (2001). Intelligence - a vry short introducion. New York: Oxford university press

Dragićević, Č. (2002). Statistika za psihologe. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju

Erić-Marković, J., Dotlić, R., Janošević, S., Kocev, N., Gajić, M., Ille, T., Stanisavljević, D., & Babić, D. (2008). Statistika za istraživače. 2nd ED. Beograd: Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu=

Fajgelj, S. (2013). Psihometrija - metod i teorija psihološkog merenja. 4th ed. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju

Fajgelj, S., Knebl, J. (2004). Da li se može eliminisati pogađanje na prijemnim ispitima. Psihologija, Vol. 37 (2), pg: 195-207

Filozofski fakultet u Beogradu, primer testa opšte informisanosti (pristup maj 2014) - dostupno na: http://www.f.bg.ac.rs/buduci_studenti/konacna/prijemni_ispit

Flanagan, P.D., Genshaft, J. L., & Harrison, P.L. (ur.). (1997). Contemporary Intellectual Assessment. New York: The Guilford Press

Furnham, A., Chamorro-Premuzic, T. (2006). Personality, intelligence, and general knowledge. Learning and Individual Differences 16; pg: 79–90.

MS Fedor Munižaba

Furnham, A., Christopher, A.N., Garwood, J. & Martin, G. N. (2007). Approaches to learning and the acquisition of general knowledge. Personality and Individual Differences 43 (6); pg: 1563–1571

Furnham, A., Swami, V., Arteche, A., & Chamorro-Premuzic, T. (2008).Cognitive ability, learning approaches and personality correlates ofgeneral knowledge. Educational Psychology 28 (4): 427–437.

Gardner, H., Kornhaber, M. L., & Wake, W.K. (1999). Inteligencija – različita gledišta. Jastrebarsko: Naklada Slap

Gibb, J. B. (2007). The rough guide to the Brain. London: Rough Guides Ltd

Gligorijević, J. (2012). Ispit za koji se ne uči. Vreme. Dostupno na: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1063402

Harvard College. (2016). Admissions – dostupno na: https://college.harvard.edu/admissions/application-requirements

Horn, Dž. (1991). Uspon i pad ljudskih sposobnosti. Psihologija. br. 3-4, pg: 25-46

Irwing, P. C., Lynn, R. (2001). Some evidence for the existence of ageneral factor of semantic memory and its components. Personality and Individual Differences 30 (5); pg: 857–871

Ivić, I., Milinković, M., Rosandić, R., & Smiljanić, V. (1976) Razvoj i merenje inteligencije, tom I. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Ivić, I., Milinković, M., Rosandić, R., & Smiljanić, V. (1976) Razvoj i merenje inteligencije, tom II. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Lynn, R., Irwing, P. & Cammock, T. (2002). Sex differences in general knowledge. Intelligence. 30; pg: 27–39. Apstrakt dostupan na: http://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0160289601000642

Lynn, R., Irwing, P. (2002). Sex differences in general knowledge, semantic memory and reasoning ability. British Journal of Psychology 93 (Pt 4); pg: 545–556.

Matović N. (2010). Prognostička valjanost kriterijuma za izbor studenata na studije pedagogije. Nastava i vaspitanje vol. 59, br. 4; pg: 570-586Apstrakt dostupan na: http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0547-33301004570M

MS Fedor Munižaba

Matović N. (2012). Prognostička valjanost kriterijuma za upis na studije pedagogije i vrsta prethodno završene srednje škole. Pedagogija vol. 67, br. 1; pg: 62-7. Apstrakt dostupan na: http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0031-38071201062M

Miladinović, Z. (2012). Disciplinski postupci protiv profesora. Danas. Dostupno na: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/disciplinski_postupci_protiv_profesora.55.html?news_id=243976

Oxford University. (2016). Home-Admissions-Undergraduate-Applying toOxford-Tests - dostupno na: https://www.ox.ac.uk/admissions/undergraduate/applying-to-oxford/tests?wssl=1 i http://www.admissionstestingservice.org/for-test-takers/thinking-skills-assessment/tsa-oxford/about-tsa-oxford/

Primer TOI testa u novinama za 2014, dostupan na: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/479723/1309-ljudi-je-odgovaralo-na-ovih-30-pitanja-Niko-nije-imao-vise-od-23-tacna-odgovora-MOZETE-LI-VI-BOLJE; ili za 2015: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/572285/1050-ljudi-je-odgovaralo-na-ovih-30-pitanja-Niko-nije-imao-vise-od-23-tacna-odgovora-MOZETE-LI-VI-BOLJE

Rodić N. (2002) Povezanost selekcije i klasifikacije kandidata za osnovni studij sa njihovom uspešnošću na Učiteljskom fakultetu u Somboru. Nastava i vaspitanje vol. 51, br. 1-2; pg: 124-140 Apstrakt dostupan na: http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0547-33300201124R

Rolfhus, E. L., Ackerman, Phillip L. (1999). Assessing individual differences in knowledge: Knowledge, intelligence, and related traits. Journal of Educational Psychology 91 (3); pg: 511–526.

Seligman, M. (2008). Naučeni optimizam. Beograd: Zavod za udžbenike

Skok, K. (2006). Opća informiranost i spolne uloge. Sveučilište u zagrebu; Filozofski fakultet, odsjek za psihologiju

Smilјanić V. (1999). Psihologija starenja. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju, Društvo psihologa Srbije

Stankov, L. (1991). Savremene perspektive u istraživanju inteligencije. Psihologija. br. 3-4; pg: 13-24

Sternberg, R. (1991). Ka trojnoj teoriji ljudske inteligencije. Psihologija. br. 3-4; pg: 127-160

MS Fedor Munižaba

Tenjović, L. (2002). Statistika u psihologiji – priručnik. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju

Thornicroft, G., & Szmukler, G. (2001). Textbook of Communicty Psychiatry. Oxford University Press.

Todorović, D. (2008). Metodologija psiholoških istraživanja. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.

Tošković, O. (2014). Rešavali ste nemoguć test, ovo je čovek koji gaje smislio. Blic. Dostupno na: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/480628/Resavali-ste-nemoguc-test-ovo-je-covek-koji-ga-je-smislio

University of Cambridge. (2016). Entry Requirements - dostupno na: http://www.undergraduate.study.cam.ac.uk/courses/psychological-and-behavioural-sciences

Vlada Republike Srbije. (2006). Ustav Republike Srbije. Dostupan na: http://www.parlament.gov.rs/upload/documents/Ustav_Srbije_pdf.pdf

Wolf, B., Momirović, K., & Džamonja, Z. (1992). KOG 3. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju, Društvo psihologa Srbije

Zakon o uslovima za obavljanje psihološke delatnosti – dostupan na: http://www.dps.org.rs/images/pdf/DPS/zakon%20o%20uslovima%20za%20obavljanje%20psiholoske%20delatnosti.pdf?phpMyAdmin=4700dc1d4e4bcd06a0448c38edf6f98b