Teorije i teorijski modeli u sestrinstvu · Erik Erikson •Eriksonov model se zasniva na psihoanalitičkoj teoriji razvoja ličnosti. On posmatra psihofizički rast i razvoj kroz

Teorije i teorijski modeli u

sestrinstvu

• Teorijama o čoveku, o njegovim životnim

situacijama, potrebama, mogućnostima,

problemima i njihovom rešavanju, bave se

mnoge nauke, u međusobnoj saradnji ili

posebno.

• Sestrinstvo je primenjena nauka, pa

mnoga znanja koja granične nauke

otkrivaju, sestrinstvo modifikuje prema

svojim profesionalno etički osetljivim

humanim potrebama, koristeći ih, ali i

dajući nauci doprinos preko tih svojih

specifičnih modifikacija.

Veliki teorijski sistemi na kojima m. s. najčešće

grade svoje teorije i teorijske modele se najčešće

nalaze u polju psihologije i pedagogije:

• Bihejvioralna teorija (bazira se na čovekovom

ponašanju kao odgovoru na stimuluse);

• Teorija sistema (prihvaćena u svim naukama)

• Psihoanaliza (otkrićem nesvesnog, je napravila

veliki uticaj na razvoj teorija u psihologiji i

psihijatriji);

• Maslovljeva teorija potreba (koja je najčešće

korišćena u sestrinskoj praksi);

• Socijalna psihologija – komunikologija (koja se

bavi interpersonalnim odnosima).

• TEORIJA kao pojam nema čvrsto omeđeno i

jedinstveno značenje. To uglavnom zavisi od

prirode nauke u kojoj se koristi i njene

razvijenosti.

• Prirodne, kao i sve druge egzaktne nauke imaju

strožije kriterijume i preciznije značenje pojma

teorija.

• U društvenim naukama, teorije nikada ne mogu

da obuhvate sve relevantne činioce, pa se

smatraju nepotpunim i koriste u međusobnoj

kombinaciji.

• Sestrinstvo se nalazi negde između ova dva

velika polja nauka.

• Treba imati u vidu da mlađe nauke (kao što je

sestrinstvo) imaju i manje precizan i manje strog

odnos prema značenju pojma teorija.

• Zato se češće koriste izrazi kao što su: teorijski

model ili teorijski okvir, što treba da sugeriše

veću elastičnost u primeni, ili teoriju u nekom

početnom stepenu njenog formiranja.

Model samonege

Doroteje Orem

• Teorijski model Doroteje Orem se

zasniva na stanovištu da je zdrav čovek u

skladu sa svojim psihofizičkim i socijalnim

potrebama, kao i kulturološkim normama

sredine u kojoj živi nezavistan u

obavljanju samonege.

U svom teorijskom modelu Orem razmatra i

povezuje nekoliko značajnih pojmova:

• Čovek

• Zdravlje

• Bolest

• Sestrinstvo

• Nega

• Potrebe u zdravlju i bolesti

• Čovek je, po viđenju Oremove, samopouzdana dobro

integrisana, celovita i jedinstvena individua, povezana

interaktivnim odnosom sa svojom okolinom, sposobna

za samonegu i da zatraži stručnu pomoć ukoliko tu

sposobnost izgubi.

• Zdravlje posmatra kao kontinuiranu čovekovu

sposobnost da nezavisno zadovoljava svoje potrebe

kroz samonegu, na način koji omogućava normalan

život, čuva integritet i unapređuje razvoj. Ona zdravlje

vidi kao kontinuum sa dva kraja: na jednom je čovek u

punoj sposobnosti za samonegu, na drugom, potpuno

zavisan od pomoći druge osobe. Za stanja između ta

dva kraja, postoje modeli nege sa manjim ili većim

učešćem pojedinca, što Oremova objašnjava kroz

različite nivoe nege, odnosno samonege: potpuna,

potpomažuća i edukativna samonega.

• Bolest ili poremećaj zdravlja se ogleda, kako Orem tumači,

u nesposobnosti za samonegu, kao i potrebi da se zatraži

stručna medicinska pomoć.

Oremova ističe šest zahteva bolesnog čoveka:

1. Traženje i dobijanje medicinske pomoći;

2. Identifikovanje potrebe za negom i negovanje;

3. Obezbeđivanje dijagnostičkih, terapeutskih i

rehabilitacionih mera;

4. Kontrola tretmana;

5. Modifikacija shvatanja o sebi i prihvatanje stanja koje se

može izmeniti;

6. Učenje da se živi sa postojećim stanjem na konstruktivan i

dostojanstven način.

Ovi zahtevi sugerišu širok repertoar vrlo složenih dužnosti

m.s., što utiče i na širenje i razvoj sestrinske prakse.

• Sestrinstvo Oremova shvata kao humanu službu koja

biranim i potrebama prilagođenim aktivnostima pomaže

pojedincu ili grupi da održe, promene i unaprede svoje

zdravlje ili stanje u svojoj porodici i svom okruženju.

Medicinske sestre to postižu određenim pristupom u

praksi, koje Oremova razvrstava u pet etapa:

I. Uspostavljanje dobrog odnosa sestra – bolesnik i

održavanje takvog odnosa;

II. Određivanje vrste i načina pomoći;

III.Razgovor sa bolesnikom u vezi sa njegovim

interesovanjem, željama i potrebama;

IV.Planiranje i obavljanje neposredne nege;

V. Koordiniranje i integrisanje nege sa drugim službama i

tekućim aktivnostima bolesnika.

• Nega je onoliko uspešna, tumači Orem, koliko

osposobljava pojedinca za samonegu. Nega radi

samonege zasniva se na principu: pomoć radi

samopomoći, koji je proklamovala SZO u Deklaraciji

Zdravlje za sve.

• Potrebe u zdravlju, po Oremovoj su zajedničke svim

ljudima – opšte, univerzalne i obuhvataju:

‒ dovoljno vazduha, vode i hrane,

‒ dobar odnos aktivnosti i odmora,

‒ uspešnu socijalnu integraciju uz očuvanje privatnosti,

‒ eliminaciju i ekskrete uz dobru samonegu,

‒ prevenciju opasnosti

‒ unapređenje rada, razvoja i društvenog prosperiteta.

Teorijski model Oremove je baziran na tri pretpostavke:

samonega, nedostatak samonege i sistem profesionalne

nege. Pojedinac sposoban za samonegu nema potrebu da

traži stručnu pomoć. Za nedostatak samonege mogu postojati

brojni razlozi, kao: nesposobnost ili umanjena sposobnost

zbog bolesti i nemoći, nerazvijenosti, neznanja, nedostatka

volje i sl., kada se koristi sistem profesionalne nege.

Sistem profesionalne nege Orem deli na tri nivoa:

a)Sistem potpune nege;

b)Sistem delimične nege;

c)Potpomažući edukativni sistem.

Značajan je teorijski doprinos Doroti Orem u tome što ona

ističe da nega ima terapijski karakter, a tu terapijsku

komponentu vidi u glavnom uporištu svog teorijskog modela

– osposobljavanje za samonegu

Sistemski model

zdrav. zaštite

Beti Njumen

• Beti Njumen posmatra čoveka kao otvoreni sistem

u interakciji sa drugim osobama, socijalnom

sredinom i fizičkim okruženjem. Po njoj, čovek je

sklop brojnih i različitih delujućih varijabli iz sebe

sama i okruženja, koje, u specifičnim okolnostima

potpomažu ili otežavaju njegovu adaptaciju na

stresogene situacije, od čega zavisi zdravlje ili

bolest.

Njumen sagledava srž čovekove sposobnosti prilagođavanja i

odbrane od stresova kroz tri zaštitna sloja, koji predstavljaju

fleksibilne linije odbrane:

• Prvi sloj čini fiziološko funkcionisanje organizma –

održavanje vitalnih funkcija u fiziološkim granicama. Ovaj

sloj je osetljiv na stresove u slučaju poremećaja fiziološkog

komfora.

• Drugi sloj ili tzv. „normalnu liniju odbrane“ čine naučeni

obrasci ponašanja u stresnim situacijama. Čoveku pomažu

stečena znanja, razumevanje stresne situacije i iskustva da

na osoben način reaguje na stres.

• Treći sloj odbrane odnosi se na otpor najdubljih bazičnih

struktura zajedničkih za sve organizme, u koje spada

genetska struktura, jakost ili slabost organa, ego struktura,

opšta – univerzalna znanja i dr.

Sestrinstvo, po Beti Njumen, u pružanju pomoći korisniku

deluje kroz primarnu, sekundarnu i tercijarnu zdravstvenu

zaštitu.

• Kroz primarnu zdravstvenu zaštitu m. s. pomaže ljudima da

redukuju mogućnosti za stres, kao i da ojačaju prvu

fleksibilnu liniju odbrane, odnosno fiziološko funkcionisanje

organizma.

• Kroz sekundarnu zdravstvenu zaštitu m. s. radi na ranom

otkrivanju stresa i na odgovarajućem tretmanu simptoma.

• U tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti m. s. radi na rekonstrukciji

svih linija odbrane, putem readaptacije i reedukacije, kako

to sugeriše Beti Njumen.

Praktični koraci koje treba preduzeti su identifikacija i

klasifikacija stresora, koji mogu biti fiziološki, psiho – socijalni

i razvojni. Mogu da deluju pojedinačno ili više njih odjednom.

Za određivanje intervencije značajno je da li se stres dogodio

ili preti da se dogodi.

Ono što m. s. mogu uvek da urade za osobu pod stresom

jeste da joj obezbede optimalan komfor i da za nju i njene

potrebe imaju razumevanja kroz toplu ljudsku komunikaciju,

da budu uz ugroženog i da to omoguće njemu najbližim

osobama.

To je vrlo bitan sastavni deo nege i terapije, a ponekad i

najpotrebnija pomoć da ugrožena osoba pribere svoje snage i

savlada krizu.

Razvojni model

Erik Erikson

• Eriksonov model se zasniva na psihoanalitičkoj

teoriji razvoja ličnosti. On posmatra psihofizički

rast i razvoj kroz 8 etapa, koje se razvijaju

doslednim redosledom, u interakciji sa

sociokulturološkim i biofizičkim činiocima.

• Uspešan razvoj iz predhodne etape je osnova za

razvoj sledeće etape, sa mogućnošću vraćanja na

predhodne etape i kompletirati ih.

Eriksonovih osam etapa u razvoju ličnosti

Po Katarini Bridžes, koja je sačinila jednu od najuticajnijih

teorija emocionalnog razvoja čoveka, vrlo rano – u periodu

novorođenčeta, prva diferencijacija ide na

prijatno/neprijatno, što Erikson označava kao

poverenje/nepoverenje.

➢ Poverenje naspram nepoverenja – prva etapa obuhvata

period novorođenčeta i odojčeta. Dominantni zadatak

razvoja u ovoj etapi je razvoj poverenja, odnosno

sigurnosti. Ključnu ulogu u razvoju sigurnosti ima majka,

oba roditelja, članovi uže porodice ili osobe iz bliskog

kontakta sa detetom, koje na odgovarajući način

ispunjavaju sve njegove potrebe.

Poverenje se razvija kroz odgovarajuće dosledno ponašanje

pri zadovoljavanju osnovnih potreba deteta: hranjenje,

održavanje higijene i navikavanje na čistoću, oblačenje, igra,

učenje i drugi oblici sociokulturalne stimulacije. Suština je u

odgojanju sa ljubavlju.

Ako se potrebe deteta zadovoljavaju nedosledno i na

neodgovarajući način, dete će umesto poverenja razvijati

nepoverenje i kasniju podozrivost u odnosima sa ljudima.

➢ Samostalnost naspram stida i sumnjičavosti. Malo dete

koje počinje da hoda, oprezno se odvaja od majke, samo

onoliko koliko je u stanju da kontroliše tu udaljenost. Ako

majka koristi takvu priliku da neopaženo ode i ako je to

njen stil ponašanja i odnosa sa detetom, dete će reagovati

negodovanjem i razvijati nepoverenje, stid, podozrivost,

nesigurnost, sumnjičavost.

➢ Podsticaj naspram krivice. U predškolskom uzrastu dete

uspostavlja odnose sa vršnjacima, kao i osobama van

porodice, kroz igru i druge oblike psihosocijalne stimulacije.

Ono u tome kreativno učestvuje, ima inicijativu, doživljava

zadovoljstvo kroz prihvatanje, pohvale, nagrade, što deluje

stimulativno na dalji razvoj. U suprotnom, osujećenje,

kritike i kazne, učiniće da se dete povlači iz kontakta, uz

osećanje neuspeha i krivice.

➢ Marljivost naspram inferiornosti. Ako je dete uspešno

savladalo predhodne faze razvoja, poći će u školu

radoznalo za kontakte, sticanje znanja, igru i dr. Ključnu

ulogu u ovoj fazi čine škola i vršnjaci. Ako se sistematski

prati rad, pravedno ocenjuje i podstiče u formi priznanja,

pohvala i nagrada, učenik će nastojati da razvija marljivost

u radu. U suprotnom – može se osećati neadekvatno i

razvijati osećaj inferiornosti.

➢ Identitet naspram rasutosti uloga. Mlada odrasla osoba,

ako je uspešno savladala prethodne faze razvoja, moći će

bez teškoća da uspostavi bliske odnose prijateljstva i

ljubavi, da vrši izbor u skladu sa usvojenim sistemom

vrednosti i da ima punu satisfakciju u afektivnoj razmeni i

osećanju pripadnosti. Ako to nije u stanju, zbog razvijene

nesigurnosti i osećanja neadekvatnosti, ova osećanja se

svakim novim neuspehom pojačavaju, što može da vodi ka

sve većoj strepnji i socijalnoj izolaciji.

➢ Produktivnost naspram stagnacije. Odrasla zdrava osoba

ima potrebu da radi, zarađuje, napreduje u poslu, uključuje

se u društvo, dobija stručna i društvena priznanja za svoj

rad i da paralelno s tim osnuje i svoju porodicu i svoje

domaćinstvo. U suprotnom oseća stagnaciju,

nezadovoljstvo, podozrenje i prezir prema svima koji

uspešno ostvaruju društveno očekivano pitanje.

➢ Integritet naspram očajanja. Starija osoba može da ima

doživljaj uspešno ostvarenog života, ako je ispunila

obaveze prema porodici, poslu i društvu. Međutim, ako nisu

obezbeđene egzistencijalne potrebe u starosti, a površne

socijalne i porodične veze se vremenom kidaju, osoba se

suočava sa propustima u životu, sa nepovratno izgubljenim

šansama u svetu koji više nije naklonjen.

Put kroz razvojne etape koji vodi neuspehu ne mora da bude

tako fatalan. Čovek može da se zaustavi (ili da bude

zaustavljen) na svojoj životnoj nizbrdici, da reorganizuje

životne konstrukte i preuredi sistem vrednosti, pribere resurse

za investiranje u nove ciljeve i krene novim, konstruktivnim

putevima razvoja. Po Eriksonovoj teoriji, ličnost to može da

postigne ako se vrati na prethodne nedovršene (ili pogrešno

dovršene) etape razvoja i kompletira ih.

Drugi teorijski modeli:

➢ Model adaptacije Kalista Roj (Callista Roy)

➢ Konceptualni model Ida Džin Orlando (Ida Jean Orlando)

➢ Porodični razvojni model Evelin Duval (Evelyn Duvall)

➢ Model razvoja porodice Džoan Stivenson (Joanne

Stevenson)

➢ Model za porodicu u krizi R. Hil i D. Hansen (R. Hill i D.

Hansen)

➢ Transkulturalni model Madlen Lajninger (Madeleine

Leininger)

➢ Konceptualni model Imogen King (Imogene King)

➢ Strukturalno – funkcionalni porodični model Merilin Fridman

(Marilyn Friedman)