Taktika gašenja požara

1

UVOD

Prvi podaci o organizovanim oblicima gašenja požara potiču od starih Rimljana. Car Avgust je u glavnom gradu, Rimu, koji je u to vreme imao oko dva miliona stanovnika, organizovao 7 jedinica (četa) čuvara koji su pored obezbeñenja obavljali poslove u vezi sa zaštitom od požara. Svaka jedinica imala je jednog “siphonariusa” (majstora šmrka), “aguarii” (tim vatrogasaca) i “bucinatoresa” (trubača u rog). Osnovno sredstvo za gašenje je bila voda koja se na zaprežnim vozilima u bačvama dopremala na mesto požara.

Hemijska sredstva za gašenje požara upotrebljavala su se u dalekoj prošlosti. Tako je na primer, Aneas, učitelj veštine ratovanja u rimu još u 4. veku pre n. e. preporučio upotrebu sirćeta za gašenje vatre. Na osnovu njegovog predloga u gradskim skladištima držalo se sirće, kao sredstvo za gašenje požara.

Napretkom nauke i tehnike i razvojem proizvodnih sredstava povećavala se i opasnost od požara, pa su istraživanja usmerena ka usavršavanju novih sredstava za gašenje.

U 18. veku pojavila su se sredstva za gašenje požara u vidu praha, koja su veoma sličila današnjim. Savremeni prah za gašenje požara pojavio se 1912. godine.

Godine 1877. J. M. Johnson je predložio da se zapaljive tečnosti, kao i neke druge materije, gase nanošenjem sloja pene na površini gorive materije.

Halogenizirani ugljovodonici kao sredstva za gašenje požara koriste se od 1839. godine a u poslednjoj četvrtini prošlog veka G. Berder Fransenius i drugi uveli su ugljendioksid kao sredstvo za gašenje.

U prvoj polovini 19. veka intenzivnije se pronalaze i usavršavaju vatrogasna sredstva (pumpe za vodu, vozila za transport sredstava za gašenje, lestve za intervencije na visini itd.) i formiraju se vatrogasne jedinice u većim gradovima. Istovremeno, nastoje se usavršavati postupci i dejstva koji se sprovode prilikom gašenja požara.

Po analogiji sa ratnom taktikom, koja predstavlja nauku o planiranju, pripremi i sprovoñenju borbe, teorija i praksa gašenja požara nazivaju se vatrogasna taktika . Vatrogasna taktika, kao praksa, predstavlja smišljeno sprovedenu akciju gašenja požara zasnovanu na celishodnom izboru i kombinovanju načina i metoda gašenja koji su najpogodniji za konkretne uslove. Taktika razrañuje važna pitanja o suštini i karakteru gorenja u uslovima požara, razmatra mogućnosti gašenja požara, zatim razvoj, širenje i posledice požara u objektima i izvan njih, mere za lokalizaciju i gašenje vatre, taktička svojstva vatrogasnih sredstava i taktičku primenu sredstava za gašenje. Razrañuje metode spasavanja ugroženih ljudi, životinja i imovine. Razmatra metode i principe pravilnog rukovoñenja vatrogasnom jedinicom i gašenjem požara. Taktika treba da postavi teoretsku osnovu za pravilnu analizu situacije, a iz toga proizilazi odluka o načinu praktičnog rada. Ona odreñuje mere koje će omogućiti brzo i efikasno spasavanje ugroženih. Taktika tretira osnovna pitanja: kako da se izvede gašenje požara i spasavanje u datoj situaciji, raspoloživim snagama i sredstvima, kao i mogućnostima koje nam pružaju druge okolnosti koje postoje na licu mesta.

Kao nauka, vatrogasna taktika uopštava tehnička iskustva u gašenju požara.

2

NASTANAK, RAZVOJ I ŠIRENJE POŽARA

Požarom se naziva nekontrolisano gorenje materije plamenom ili žarom (van ložišta) kojim se ugrožavaju ljudski životi i materijalne vrednosti. Karakteristične pojave do kojih može doći prilikom požara su: eksplozija, deformacije, obrušavanje konstrukcija, kipljenje i dr. Posledice požara su: gubitak ljudskih života, povrede sa trajnim posledicama, traume, trovanja otrovnim i zagušljivim produktima gorenja, povrede usled panike koja je kao pojava karakteristična za objekte u kojima boravi veći broj ljudi, kao i direktnu i indirektnu materijalnu štetu.

Pošto je požar nekontrolisano gorenje karakterišu ga i neravnomeran intenzitet i nejednaka brzina rasprostiranja. Radi lakšeg praćenja i razmatranja problematike razvoja požara, neophodno je da se prvo načelno upoznaju svi glavni faktori nastanka, razvoja i širenja požara. Ova saznanja su neophodna da bi se pravilno mogli analizirati razvoj i rasprostiranje požara na otvorenom i zatvorenom prostoru, jer je njihovo dejstvo uvek meñusobno uslovljeno i povezano. Osnovni faktori koji neposredno utiču na razvoj požara isti su i na otvorenom i u zatvorenom prostoru, osim onih specifičnosti, koje zavise od mesta nastanka požara.

Ako su poznati osnovni faktori koji utiču na razvoj i širenje požara, mogu se planirati snage i sredstva za njegovo uspešno gašenje. Takoñe, poznavanje ovih faktora omogućava rukovodiocu gašenja požara (u daljem tekstu RGP), pravilnu procenu razvoja požara i donošenje pravilne odluke o načinima dejstva vatrogasnih jedinica (u daljem tekstu VJ).

Gorenje je složeni hemijski proces brzog reagovanja gorive materije sa oksidantom, uz oslobañanje toplote, svetlosti i parno-gasnih produkata. Iz teorije gorenja je poznato da su tri osnovna uslova potrebna da bi došlo do gorenja: goriva materija, kiseonik i izvor toplote. 1. GORIVA MATERIJA

Goriva materija je osnovni faktor u procesu gorenja i od njene količine i osobina zavisi tok i razvoj požara. Poznavanje karakterističnih osobina gorive materije, omogućava da se unapred odrede brzina, intenzitet gorenja, temperatura u zoni požara, toplotni uticaj na okolinu, sastav produkata gorenja i posebne opasnosti koje ima goriva materija (mogućnost eksplozivnog gorenja, pojave otrovnih i zagušljivih gasova i para i dr.).

Proces gorenja zavisi od hemijskog sastava materije koja gori. Hemijski sastav gorive materije odreñuje njenu toplotnu moć, kao i način i intenzitet gorenja i visinu temperature u zoni gorenja.

Od fizičkih osobina materije, odnosno od onih osobina koje utiču na razvoj požara, najbitnije su: temperatura paljenja, temperatura ključanja, agregatno stanje, usitnjenost i oblik gorive materije. Većina gorivih materija su organskog porekla i u njihovom sastavu su ugljenik, vodonik i kiseonik. Neke gorive materije mineralnog karaktera sadrže sumpor, fosfor, azot, a gorivi su i neki metali (litijum, magnezijum i dr.).

Pri normalnom sadržaju kiseonika u vazduhu, koji okružuje gorivu materiju, brzina gorenja ovih materija zavisi od njihovog hemijskog sastava i fizičkih osobina.

Usitnjenost čvrstih gorivih materija, je jedna od važnih karakteristika, jer sitne čestice u smeši sa vazduhom mogu da grade eksplozivne smeše. Tačka topljenja čvrstih gorivih materija je važna karakteristična osobina, jer pod uticajem povišenih temperatura one prelaze u tečno stanje i doprinose bržem širenju požara.

Osobine gorivih materija važno je poznavati ne samo radi primene odgovarajuće taktike gašenja, nego i radi sprovoñenja odgovarajuće zaštite učesnika gašenja požara. 2. KISEONIK

Za proces gorenja veoma je važan nesmetan priliv vazduha, odnosno kiseonika, kao oksidanta, u zonu gorenja. Povećanje temperature u zoni gorenja, dovodi do pojave strujanja od žarišta naviše. Usled toga, u žarište požara stalno pristižu nove količine vazduha, odnosno u zoni gorenja vrši se neprekidna izmena vazduha.

3

3. IZVOR TOPLOTE

Većina gorivih materija da bi počela da gori mora da bude izložena dejstvu odreñene količine toplote. Na odreñenoj temperaturi materija se pali. Izvor toplote može da bude druga materija koja gori ili je zagrejana (cigarete, šibice, peći, pegle, zavarivanje metala i dr.) ili hemijska reakcija (samozapaljenje i dr.). Tokom razvoja požara toplota se stalno izdvaja i dalje utiče na tok požara, tako što ubrzava nastali proces gorenja, a istovremeno deluje i na okolinu, odnosno na sve materije u zoni požara.

Nastajanje toplote zavisi od vrste i količine materije koja gori. Pod uticajem toplote, čvrste i tečne materije koje gore, menjaju svoje prvobitno agregatno stanje i to tako da prelaze u gasovitu fazu iznad gorive materije.

Povećanjem temperature pri požaru i strujanjem produkata gorenja, kao i neprekidnom izmenom vazduha u zoni gorenja, dolazi do rasplamsavanja požara i njegovog širenja na okolinu pod dejstvom toplotnog zračenja. Time se stvaraju uslovi za brzo širenje požara i na površine i objekte koji su znatno udaljeni od zone gorenja.

Da bi se izučavali razvoj i širenje požara, neophodno je poznavati način prenošenja toplote. Prenošenje toplote provo ñenjem , ostvaruje se kretanjem toplote kroz materiju koja gori od

toplih ka hladnim delovima materije. Prenošenje toplote konvekcijom (strujanjem te čnosti, para i gasova) , ostvaruje se kretanjem

vrelih gasova od mesta koja imaju višu temperaturu do mesta sa nižom temperaturom. Ovaj vid prenošenja toplote je posebno opasan u gornjim zonama požara, na mestima gde zagrejani dim i gasovi nailaze na prepreke, kao što su tavanica ili vrata, odnosno prozori, u gornjim etažama.

Prenošenje toplote zra čenjem , jeste prenošenje toplote sa zagrejanih tela u vidu elektromagnetnih talasa. 4. POŽARNO OPTEREĆENJE Pod požarnim opterećenjem podrazumeva se masa svih gorivih materijala, koji se nalaze u prostorijama ili na otvorenom prostoru. U požarno opterećenje takoñe ulaze i konstrukcioni elementi objekata gde se nalazi goriva materija. Pošto se u zoni gorenja uvek nalaze različite materije, bitna osobina je specifično požarno opterećenje. Specifično požarno opterećenje je odnos ukupne količine toplote, koja se može osloboditi gorenjem gorive materije u nekoj prostoriji ili delu prostorije gde je smeštena, i odgovarajuće površine poda. Specifično požarno opterećenje računa se po obrascu:

[ ]2/ mMJF

Kmp

p

io =

⋅⋅= ∑

ξ

gde je: ξ - procentualni gubitak mase mi (faktor sagorevanja)

K – toplotna vrednost (MJ/kg) Fp – površina poda mi – masa gorive materije. 5. ZONE POŽARA I FAZE POŽARA

Prostor na kome je došlo do požara i pojave koje ga prate, mogu se podeliti na tri uzajamno povezane zone:

���� Zona gorenja, ���� Zona toplotnog dejstva i ���� Zona zadimljavanja.

Ove zone (sl. 1.) imaju svoje specifičnosti i karakteriše ih sledeće:

a) Zonu gorenja čini prostor oko i unutar gorive materije u kome se vrši sjedinjavanje materije sa kiseonikom. Veličina ove zone zavisi od količine gorive materije, od obima zahvatanja gorive materije požarom, od prostora u kome je požar nastao, od tehnološkog postupka u

4

01 ττ − -vreme razvoja početnog požara

1τ - momenat otpočinjanja razbuktale faze razvoja

požara

2τ - momenat kada je celokupna količina gorive

materije zahvaćena požarom

23 ττ − - vreme gorenja celokupne gorive materije

34 ττ − -vreme gorenja celokupne količine gorive materije

u razbuktaloj fazi požara

4τ -momenat otpočinjanja dogorevanja

5τ -momenat kada je izgorela celokupna goriva

materija

pojedinim ureñajima, rezervoarima kod kojih je došlo do požara itd. Visina zone gorenja (baklja plamena) kod požara na otvorenom prostoru direktno je proporcionalna brzini gorenja gorive materije i površini zone gorenja.

b) Zona toplotnog dejstva se sa jedne strane graniči sa zonom gorenja, dok se sa druge strane ove zone nalazi slobodan prostor. Gorive materije koje se nalaze u ovoj zoni mogu biti ugrožene dejstvom toplotnog zračenja.

c) Zona zadimljavanja formira se od granice zone toplotnog dejstva ka periferiji prostora zahvaćenog požarom. Zona zadimljavanja je svaki prostor u kome se nalaze produkti gorenja koji otežavaju pristup licu mesta, bilo zbog smanjenja vidljivosti ili otežanog disanja, a prostire se od tačke, gde nema čestica u koncentraciji većoj od 0,0001 do 0,0006 kg/m3, gde je vidljivost najmanje 12 metara, koncentracija kiseonika najmanje 16% i gde toksičnost gasova ne predstavlja opasnost za ljude. Zona zadimljavanja može biti i u zoni toplotnog dejstva.

Obim zone zadimljavanja kod požara u zatvorenim prostorijama zavisi od uslova širenja produkata gorenja i razmene gasova sa spoljnom sredinom, a takoñe i od fizičko-hemijskih svojstava gorive materije. Produkti gorenja u takvim slučajevima u vidu konvekcione struje dižu se iznad zone gorenja, obrazujući ispod plafona sloj dima. Pri povišenju pritiska u toj zoni, zagrejani gasoviti, produkti sagorevanja, struje kroz različite otvore prolaze u atmosferu ili u susedne prostorije, odnosno prostorije na višim spratovima.

Koliki će da bude obim zone zadimljavanja na otvorenom prostoru zavisi od intenziteta požara, odnosno od brzine gorenja materije, razlike temperatura okolnog vazduha i temperature u zoni gorenja, to jest brzine kretanja produkata gorenja.

U procesu rasplamsavanja požara razlikuju se tri faze (dijagram 1). U prvoj fazi dolazi do širenja gorenja i vatrom je obuhvaćeno do 80% gorive materije. U drugoj fazi , posle postizanja maksimalne brzine gorenja materije, dolazi do aktivnog

gorenja plamenom, tako da se požar neprekidno uvećava dok ne zahvati celu gorivu materiju i dostigne maksimalni obim. Za ovu fazu gorenja je karakteristična stalna brzina gubljenja mase.

U trećoj fazi , brzina gorenja naglo pada, kao i intenzitet požara i dolazi do dogorevanja materije.

Dijagram 1. – Dijagram faza požara

I faza III faza II faza

T°C

Obim

požara

%

5

6. PRODUKTI GORENJA

Kao rezultat gorenja nastaju različiti produkti. Hemijski sastav ovih produkata zavisi od hemijskog sastava gorive materije i dovoda kiseonika. Većina gorivih materija su hemijska jedinjenja ugljenika, pa se kao rezultat gorenja dobija ugljen-dioksid (CO2) i ugljen-monoksid (CO). Kada kiseonik ne dopire u dovoljnoj količini u žarište požara, zbog zagrejanih produkata gorenja (vrelih gasova) koji obuhvataju žarište požara, gorenje je nepotpuno. Ukoliko se pri gorenju razvija mala količina toplote može doći do nepotpunog gorenja materije. U prostorijama u kojima se usled nepotpunog gorenja razvije velika količina ugljen-dioksida postoji opasnost po ljude koji se tu nalaze. Pošto je ugljen dioksid teži od vazduha on istiskuje kiseonik što onemogućava da ljudi normalno dišu. Kada je 2% CO2 u zatvorenom prostoru čovek teško diše, a ako ga je 5% u prostoru ljudi gube svest. Ugljenmonoksid je gas bez boje i mirisa, a ukoliko ga u vazduhu ima više od 0,05%, što je veoma mala količina, predstavlja opasnost po život. Ako čovek jedan sat udiše vazduh u kome ima svega 0,2% CO, nastaje gušenje i smrt.

Ostali produkti gorenja su vodena para, azot i drugi gasovi, kao i čvrste čestice čañi i katranskih para. Čañ iz dima je, u stvari, ugljenik u čistom obliku, a nastaje usled nepotpunog sagorevanja. To su u stvari veoma sitne ugljenisane čestice materije koje mogu da gore.

Boja dima zavisi od vrste materije koja gori i uslova gorenja (potpuno ili nepotpuno). S obzirom na to da je dim sastavljen od veoma sitnih čestica, on je zagušljiv i udisanje ovih čestica štetno deluje na pluća i oči. Po boji i mirisu dima može se samo nekad odrediti materija koja gori. Poznato je na primer, da je dok gori drvo dim sivkasto crn. Usled dima smanjena je vidljivost u zoni požara, što utiče na efikasnost gašenja. 7. DINAMIKA RAZVOJA POŽARA

Brzina gorenja gorive materije, i dužina trajanja požara, kako u zgradama, tako i na otvorenom prostoru, zavisi, ne samo od požarnog opterećenja, već i od ostalih elemenata bitnih za razvoj požara. Brzina širenja požara zavisi od vrste gorivih materija zahvaćenih požarom, njihovih fizičko-hemijskih svojstava, površine gorenja itd.

Površinska brzina gorenja (sl. 2) definiše se kao potrošnja mase u jedinici vremena sa jedinice površine požara u zoni gorenja, i može se predstaviti obrascem:

pF

mm

''' =

gde je: m'' – površinska brzina gorenja [kg/m2s] m' – gubitak mase (utrošak gorive materije), [kg/s], Fp – površina gorenja, [m2] Za praktična proučavanja, dovoljno je da se odredi srednja brzina gorenja. Dinamika požara je

proces razvoja požara u vremenu i prostoru.

[ ]

[ ][ ]KWKmQ

smkgA

mm

skgt

V

t

Am

KAmQ

baA

⋅=

=

⋅=⋅⋅=

⋅⋅=⋅=

2/'

''

/'

'''

ρρδ

Slika 2. – Površinska brzina gorenja

6

U prvoj fazi razvoja požara, pri povećanju srednje obimne temperature do 200°C, utrošak s vežeg vazduha se povećava, a zatim se postepeno smanjuje. Istovremeno, smanjuje se dotok svežeg vazduha, a usled toga povećava se zona zadimljavanja. Sa smanjenjem količine kiseonika koji dolazi u zonu gorenja (do 8%) povećava se količina ugljen-dioksida u produktima gorenja (do 13%). Ovaj proces se objašnjava pojavom da se pri temperaturi 150-200°C burno odvija egzotermna reakcija razlaganja gorive materije i povećava brzina gorenja gorive materije pod uticajem toplote koja se izdvaja prilikom požara.

Količina toplote koja se izdvaja prilikom požara Q (KW) zavisi od toplotne vrednosti gorive materije K (KJ/kg), površinske brzine gorenja m'' (kg/m2s) i površine gorenja Fp (m

2). Nezavisno od mehanizma predaje toplote, dužina trajanja prve faze razvoja požara u potpunosti

zavisi od brzine gorenja materijala i brzine širenja plamena. U zavisnosti od uslova gasne izmene (priliva kiseonika i odvoñenja produkata gorenja), sastava i rasporeda gorive materije na površini zahvaćenoj požarom, vreme razvoja prve faze požara iznosi od 2 do 30% ukupne dužine trajanja požara.

Na kraju prve faze požara, naglo se povećava temperatura u zoni gorenja, plamen se rasprostire na veliki deo gorive materije, naglo se povećava visina plamena, znatno se smanjuje koncentracija kiseonika, a povećava koncentracija CO i CO2 i drugih produkata gorenja. Svi ovi procesi se odvijaju proporcionalno sa brzinom gorenja gorive materije.

U drugoj fazi požara naglo se povećava brzina gorenja gorive materije, do maksimuma. Temperatura u zoni gorenja, sadržaj produkata potpunog i nepotpunog gorenja, visina plamena, toplotno zračenje i brzine dotoka vazduha u tu zonu dostiže maksimum. Svež vazduh, kroz niže delove otvora, širi se u zonu gorenja, tako da sav kiseonik u zatvorenom prostoru učestvuje u procesu gorenja.

U ovoj fazi se pale svi gorivi materijali izloženi toplotnom dejstvu požara. Požar na otvorenom prostoru snažno struji u vidu baklji plamena, što može prouzrokovati "iskakanje" zapaljenih delova gorive materije i njihovo prenošenje na nezapaljene delove. Takoñe, usled povećanja temperature može doći do oštećenja i nekih na vatru otpornih konstrukcija (pregrevanje, obrazovanje pukotina, obrušavanje i sl.).

Usled toplotnog zračenja požara na otvorenom mogu izbiti požari na susednim objektima i u susednim prostorijama. Ljudi koji se nalaze u objektima zahvaćenim požarom, usled širenja vatre na susedne objekte i više spratove, nalaze se u opasnosti. U zoni požara, na nižim, a posebno na višim etažama, dolazi do nagomilavanja produkata gorenja.

U trećoj fazi brzina gorenja gorive materije naglo se smanjuje i otpočinje proces dogorevanja. Temperatura na mestu požara još neko vreme ostaje visoka. Za ovu fazu je karakteristično da može doći do rušenja pojedinih konstrukcionih elemenata koji su bili zahvaćeni požarom, kao i elemenata koji su bili izloženi povišenoj temperaturi.

8. RAZVOJ I ŠIRENJE POŽARA U ZATVORENOM PROSTORU

U zatvorenom prostoru (prostoriji), požar se ne razvija ravnomerno, pošto je tokom njegovog trajanja otežan priliv svežeg vazduha smanjuje se količina kiseonika potrebna za proces gorenja.

U prvoj fazi razvoja, dok ima dovoljno kiseonika, gorenje je intenzivno i brzo se širi (sl. 3). Zbog osloboñene toplote tokom gorenja materije, razvijaju se gasovi koji se zagrevaju i šire. Nastali pritisak produkata gorenja otežava dotok svežeg vazduha, gorenje slabi i opada intenzitet razmene gasova. Odnos količina svežeg vazduha i produkata gorenja se menja i usled toga smanjuje se intenzitet gorenja. Posle faze gorenja plamenom požar postaje tinjajući (faza gorenja bez pojave plamena). Usled smanjenja intenziteta gorenja dolazi i do manjeg izdvajanja produkata gorenja, što uslovljava pad pritiska u zoni gorenja, pojavu podpritiska u odnosu na okolinu i omogućava dotok svežeg vazduha u zonu gorenja. Ova pojava izaziva ponovno rasplamsavanje požara (sl. 4.).

Kada se požar razvije, topli gasovi i plamen zagrevaju gornje delove konstrukcije, od kojih se toplota odbija i zagreva ostali gorivi materijal u prostoriji prouzrokujući širenje požara. Deo ovako nastale toplote prenosi se na konstrukcione elemente i provoñenjem u susedne prostorije, kao i na ceo objekat. Ukoliko su sva vrata, prozori i drugi otvori na prostoriji zatvoreni, postepeno se javlja nedostatak kiseonika. U momentu kada požar dostigne odreñenu temperaturu, dolazi do pucanja prozorskog stakla, što omogućava dotok svežeg vazduha i naglo gorenje nepotpuno sagorelih

7

Visina neutralne ravni pri:

a) postojanju dva otvora b) postojanju jednog otvora

produkata gorenja. Ova pojava bitno utiče na brzinu širenja požara, kako u samoj prostoriji tako i izvan prostora koji je prvobitno bio zahvaćen požarom, ( al. 5). Ova pojava je karakteristična u slučajevima

Slika 3. – Gorenje sa dovoljno kiseonika Slika 4. – Rasplamsavanje požara

pojave početnih požara lako zapaljivih materija. Ukoliko požar nastaje postepeno, proces razvoja je sporiji, a njegovo širenje je uslovljeno intenzitetom dejstva toplote na vrata, prozore i otvore u prostoru koji su zahvaćeni požarom.

Slika 5. – Nastanak i širenje požara u zatvorenom prostoru

Pri razvoju požara u zatvorenom prostoru, gasna izmena tj. protok vazduha u zonu gorenja i

udaljenje iz nje produkata gorenja, vrši se kroz otvore (pukotine, procepe, prozore, vrata i dr.). Pritisak produkata gorenja u gornjim delovima prostorije je viši, a u donjim delovima je niži od pritiska spoljnjeg vazduha. Na odreñenoj visini (posmatrano od nivoa poda) pritisak u prostoriji je jednak atmosferskom.

Slika 6. – Položaj neutralne ravni

Ravan na kojoj je pritisak u prostoriji jednak atmosferskom, naziva se neutralna ravan ili površina

jednakih pritisaka (sl. 6). Na položaj neutralne ravni utiču stepen otpornosti i uzajamni raspored otvora (vrata, prozora, ventilacionih otvora, svetlarnika itd.), kao i visina, zapremina i položaj prostorije (podrum, sprat). 9. RAZVOJ I ŠRENJE POŽARA NA OTVORENOM

Kod požara na otvorenom karakteristično je prisustvo dovoljne količine vazduha, pa izmena teče praktično, bez ograničenja. Zbog toga se požari na otvorenom brže šire u svim pravcima pri čemu se pale gorive materije koje su u blizini.

8

Kod požara na otvorenom (spoljni požari) nastaje strujanje kao rezultat razlike u temperaturama produkata gorenja i okolnog vazduha. Vazduh se nad žarištem požara tako intenzivno zagreje da stvara jake vazdušne tokove koji su kao vihor. Takvo strujanje povlači za sobom usijane čestice i zapaljene komade koji se mogu prebaciti na okolne objekte i predmete i izazvati njihovo paljenje. U zavisnosti od intenziteta požara na otvorenom ugroženi mogu biti objekti i predmeti udaljeni i do 40m, od mesta požara, a njegove leteće iskre i zapaljeni predmeti mogu ugroziti i udaljenije objekte.

Veći broj požara na prostoru na kome su koncentrisane znatne količine zapaljivih materija (naseljena mesta sa drvenim objektima, veliki kompleksi šuma i dr.), pri odreñenim vremenskim uslovima može da dovede do pojave koja se u praksi naziva "vatrena oluja". Zagrejana masa vazduha nad požarima podiže se uvis stvarajući u zoni požara podpritisak i usled toga dolazi do snažnog priliva svežeg vazduha u zonu gorenja. Proces se neprekidno ubrzava, tako da požar posle dvadesetak minuta dostiže maksimum. Brzina strujanja vazduha ka centru vatrene oluje dostiže 60 – 100 km/h. Visina plamena se kreće od 1000 do 3000 metara, u zavisnosti od požarnog opterećenja. Temperature koje se javljaju su oko 800°C, koncentracija CO 2 je oko 10% u prizemnim slojevima, a koncentracija CO je oko 1%, takoñe u prizemnim slojevima. Ljudi i životinje zahvaćeni vatrenom olujom uglavnom gube život zbog nedostatka kiseonika i visokih temperatura.

10. OPASNOSTI USLED ŠIRENJA POŽARA

Toplotno zra čenje je posledica oslobañanja toplote u toku procesa gorenja. Kod velikih požara, toplotno zračenje je opasno na prostoru od 30 do 40 metara od mesta požara. Pre svega požarom mogu da budu zahvaćeni objkekti i predmeti koji se nalaze u pravcu duvanja vetrova, i to se povećava ova opasnost skoro za 50%. (sl. 7).

Slika 7. – Toplotno zračenje Slika 8. – Opasnost od dodira plamena

Opasnost od dodira plamena požara postoji ako se požar razvije u tolikoj meri da plamen

dotiče okolne predmete i objekte. Ako je vetrovito, plamen se naginje u pravcu duvanja vetra i opasnost se bitno povećava u pravcu duvanja vetra a smanjuje u suprotnom smeru (sl. 8).

Opasnost od lete ćih iskri zavisi od kretanja vazduha u zoni požara, brzine gorenja, jačine vetra, vrste zapaljivh materija u okolini i toplotne energije same iskre (sl. 9).

Vetar značajno utiče na širenja požara odnosno na priliv svežeg vazduha u zonu gorenja pri čemu se povećava intenzitet gorenja. Povećanjem temperature u zoni gorenja povećava se izdvajanje usijanih čestica koje se pod uticajem vetra mogu prenositi na susedne objekte i predmete i izazvati njihovo paljenje (sl. 10).

Pod uticajem vetra postoji opasnost da se pojedini raštrkani požari spoje u jedan zajednički, u veoma kratkom vremenu. Ova pojava je poznata kao vatrena oluja.

9

Slika 9. – Leteće iskre

Slika 10. – Prenošenje požara vetrom

Slika 11. – Prenošenje požara pri jačem vetru

10

KLASIFIKACIJA POŽARA

U cilju detaljnog proučavanja požara i razrade taktike gašenja svi požari se klasifikuju po klasama, grupama i oblicima na:

a) po fazama razvoja požara. b) po veličini požara, c) po mestu gde je požar nastao, d) po vrsti gorive materije.

a) Klasifikacija po fazama razvoja Svaki požar ima tri faze i to: pocetnu, razbuktalu i fazu živog zgarišta. Početna faza požara karakteriše se malim intenzitetom gorenja, relativno niskom temperaturom i sporim širenjem požara. Dužina trajanja ove faze nije strogo odreñena i zavisi od onoga šta gori (čvrste materije vremenski najduže gore). Razbuktala faza se razlikuje od prethodne po tome što intenzitet gorenja dostiže maksimum (kao i temperatura), a brzina širenja požara je najveća. Obično u ovoj fazi, dolazi do rušenja noseće konstrukcije a često i celog objekta. Požar u razbuktaloj fazi je teško lokalizovati, pa su za gašenje potrebne jače snage i više sredstava. Faza živog zgarišta predstavlja završnu fazu u kojoj je glavna masa gorive materije izgorela i nema više uslova za stvaranje novih žarišta vatre. Intenzitet gorenja se postepeno smanjuje, temperatura opada i požar se gasi. Medutim, obavezna je kontrola zgarišta, kako bi se utvrdilo ima li skrivenih žarišta ispod ruševina ili pepela i drugim mestima. b) Klasifikacija po veli čini požara Prema veličini požari se mogu podeliti na: male, srednje, velike i katastrofalne (blokovske) požare. Mali požar je onaj kada je zahvaćena mala količina gorivog materijala (pojedini predmeti, male površine i mala količina goriva). Ako se odmah pristupi gašenju može se bez teškoća ugasiti raznim priručnim sredstvima ili ručnim vatrogasnim aparatima. Srednji požar je onaj u kojem su vatrom zahvaćene jedna ili više prostorija nekog objekta, ili veće količine gorive materije, odnosno manje površine na otvorenom prostoru. Za gašenje požara ove velicine potrebno je angažovanje VJ jačine jednog odelenja (ili voda), koja može dejstvovati sa dva ili tri mlaza vode (ili pene). Veliki požari su požari u kojima je zahvaćen krov, čitav sprat, veći podrumski prostor ili čitav objekat. Na otvorenom prostoru ovi požari obicno zahvataju vece površine ili vece kolicine goriva (veca skladišta, požari različitog tečnog goriva, veliki poljski i šumski požari itd.). Za gašenje ove vrste požara koristi se VJ jačine voda ili čete, sa odgovarajućom opremom uz primenu 6-12 mlazeva vode (ili pene) i upotrebom ostalih specijalnih sredstava za gašenje. Za eventualne druge intervencije (spasavanje ljudi i imovine) neophodna je i dodatna specijalna oprema i vozila. Katastrofalni (blokovski) požari su oni požari koji su zahvatili više objekata, naselja, veci kompleks šuma, kao i velike površine otvorenih skladišta. Gašenje ovih požara zahteva brojne i dobro opremljene VJ, a često i angažovanje stanovništva i vojske, uz masovno korišcenje tehnike. Gašenje može trajati danima.

11

c) Klasifikacija požara po mestu nastajanja U zavisnosti od mesta nastanka, požare delimo na: -unutrašnje požare i -spoljne požare. Unutrašnji požari su oni koji se razvijaju u zatvorenom prostoru (prostorije u zgradi, objektu ili u šupljinama konstrukcija). Unutrašnji požar može prerasti u spoljni požar kada vatra eksplozijom, rušenjem ili na drugi način probije pregradu požarnog sektora. Spoljni požari nastaju kada su zahvaćeni spoljni delovi objekta ili se požar u potpunosti razvija na otvorenom prostoru, izvan zgrada. Ovde spadaju pre svega šumski požari, poljski požari, požari otvorenih skladišta, požari na prevoznim sredstvima i dr. d) Klasifikacija požara po vrsti gorive materije Prema vrsti gorive materije kao i prema mogućnostima gašenja primenom odreñenih sredstava za gašenje, požari se dele u četiri osnovne klase i to: A, B, C i D, o čemu je bliže govoreno u poglavlju SREDSTVA ZA GAŠENJE.

12

POSTUPCI PREKIDA PROCESA NEKONTROLISANOG GORENJA - GAŠENJE U odsustvu jednog od tri napred navedena uslova za nastanak fizicko hemijskog procesa gorenja, doći će do prekida procesa a samim tim i do gašenja. Shodno tome postoje sledeći postupci (metode) prekida procesa gorenja i to:

� ugušivanjem, � ohlañivanjem, � antikataliticki.

Prekid procesa gorenja ugušivanjem

Analize procesa gorenja pokazuju da je za fazu paljenja potrebna odreñena koncentracija kiseonika (za najveći broj materija normalna koncentracija kiseonika u vazduhu od 21% je sasvim dovoljna, ali neke mogu da se zapale i kada je koncentracija kiseonika ispod 6%). Kada koncentracija kiseonika opadne ispod 15% kod vecine gorivih materija gorenje prestaje. Kako se u dobro zatvorenoj prostoriji, ili prilikom gorenja "troši" kiseonik dajuci stabilne produkte (vodenu paru, ugljendioksid i dr.) sprečavanjem dotoka svežeg kiseonika vrši se "ugušenje" vatre. "Ugušenje" je moguće samo u relativno malim prostorijama ali i u tim uslovima treba imati u vidu da se kada doñe do priliva svežeg vazduha (izletanje stakla prozora, otvaranje vrata, poklopaca i sl.), može obnoviti plameno gorenje iz žara ili vrelih para tečnosti. Smanjivanje koncentracije kiseonika u zoni gorenja meže se postici i ubacivanjem nekog pogodnog gasnog ili parnog sredstva. Ovaj postupak zove se inertizacija, a koriste se vrlo stabilna jedinjenja kao što su ugljendioksid, vodena para ili inertni gasovi. "Ugušivanje" se može izvesti i prekrivanjem svakog žarišta slojem praha, pene i cvrstih negorivih predmeta. To se izvodi radi smanjenja gasifikacije tečnosti i čvrstih goriva i prodora tih para do okolnog kiseonika. U ovom slučaju izvodi se "izolacija" gorive materije i oksidatora. Odstranjivanjem gorive materije iz zone gorenja količinski se smanjuje udeo gorive materije u procesu gorenja i na taj način smanjuje i prestaje hemijska reakcija.

Prekid procesa gorenja hla ñenjem

Proces gorenja može nastati i trajati samo ako u zoni gorenja postoji odreñena temperatura koja zavisi od prirodne materije. Povecanjem temperature, bitno se povećava brzina hemijske reakcije i obrnuto. Za reakciju gorenja kao i za sve ostale hemijske reakcije važi pravilo (Van Hofovo pravo) da se povećanjem temperature za svih 10OC brzina reakcije udvostručava, odnosno smanjenjem temperature brzina opada. Ta zavisnost brzine reakcije od temperature je iskorišćena za prekid procesa gorenja snižavanjem temperature odnosno hlañenjem. Kod gašenja hlañenjem dolazi do snižavanja temperature u zoni reakcije do ispod kritične tačke ispod koje dolazi do prestanka reakcije gorenja. Sredstvo za gašenje može uspešno da snizi temperaturu samo ako je u stanju da iz zone gorenja veže za sebe što veću količinu osloboñene toplote u što kraćem roku. Količina toplote koju sredstvo za gašenje vezuje za sebe naziva se “specifičnim kapacitetom hlañenja". Tehnički gledano, najbolji efekti gašenja se postiže zagrevanjem ili isparavanjem sredstva za gašenje požara. Sredstvo za gašenje može iz zone gorenja apsorbovati utoliko više toplote, ukoliko je veći njegov specifični toplotni kapacitet. Pod specifičnim toplotnim kapacitetom podrazumevamo količinu

13

toplote potrebnu da jedan kilogram materije zagrejemo za 1OC. Od svih sredstva za gašenje najveći toplotni kapacitet ima voda. Vrednost specifičnog toplotnog kapaciteta se odnosi samo na povećanje temperature u okviru jednog agregatnog stanja. Zbog toga, kod tečnih sredstva za gašenje, efekat hlañenja na bazi specificnog toplotnog kapaciteta se svodi na temperaturni opseg izmeñu normalne temperature i temperature ključanja (kod vode je opseg izmeñu 0-100OC). Postizanjem temperature ključanja, temperatura tečnosti se više ne povećava (daljim zagrevanjem), već se apsorbovana toplota koristi za isparavanje i ostaje u pari kao latentna toplota. Pod specifičnom toplotom isparavanja podrazumevamo količinu toplote potrebnu da odreñenu masu tečnosti prevede u parno stanje. Praktično, dobro sredstvo za gašenje sa rashladnim efektom gašenja, treba da ima što veći rashladni (toplotni) kapacitet - odnosno da ima što veću specificnu toplotu da pri prolasku u parnu fazu ima što veću toplotu isparavanja, da ima stabilnost i na visokim temperaturama (da ne disosuje u produkte koji bi mogli biti gorivi, podpomagati gorenje ili bili toksični). Ovim traženim hemijsko-fizičkim osobinama skoro idealno odgovara voda. Voda ima veliku specificnu toplotu (c = 4.182 kJ/kg.K na 20OC). Da bi se voda zagrejala sa 10OC na 100OC i prešla u parno stanje ona će oduzeti ukupno 2676 kJ/l. Litar vode na atmosferskom pritisku daje oko 1696 litara (dm3 ) vodene pare, koja deluje i dalje rashladno. U principu za gašenje hladenjem se mogu iskoristiti i druge jeftine tečnosti i materije velikog toplotnog kapaciteta.

Prekid procesa gorenja antikataliti čkim putem

Reakcija gorenja, u odreñenim okolnostima, zavisi i od prisustva materije koje svojim delovanjem mogu ubrzati ili usporiti reakciju. Te materije su poznate pod zajedničkim imenom katalizatori. Primenom ovih materija, možemo uticati na promenu brzina hemijske reakcije gorenja i samim tim je i prekinuti. Materije koje usporavaju brzinu reakcije se nazivaju antikatalizatori ili inhibatori, a sam proces se naziva antikatalitičkim procesom. Antikataliticki proces ili inhibacija se može odvijati na dva načina. Homogena inhibicija se sastoji, u principu, u vezivanju radikala nastalih u procesu gorenja sa radikalima nastalim termičkim razlaganjem sredstava za gašenje požara, čime se prekida gorenje. Heterogena inhibicija se sastoji u prekidanju procesa gorenja na taj način što radikali stvoreni u procesu gorenja predaju deo svoje energije sredstvu za gašenje, tako da dolazi do povratne reakcije (rekombinacije radikala) i prekidanje reakcije. To se dešava i pri kontaktu radikala sa površinom zrna praha. Poznato je da jedan kilogram praha granulacije 0,02 - 0,03 mm, ima specifičnu površinu nekoliko stotina kvadratnih metara, što objašnjava njegovu veliku efikasnost u prekidanju procesa gorenja.

14

SREDSTVA ZA GAŠENJE POŽARA I NJIHOVA PRIMENA Materija dovedena u neposredni kontakt ili u prostor gde se gorenje odvija, koja odreñenim delovanjem trajno prekida započeti proces gorenja, naziva se sredstvom za gašenje požara. Sredstva za gašenje požara treba da ispunjavaju odreñene uslove da bi mogla odgovarati svojoj nameni i upotrebi, i to:

� da gase efikasno, � da su upotrebljiva za gašenje većeg broja materija, � da su postojana pri čuvanju i skladištenju, � da ne stvaraju otrovne produkte prilikom raspadanja ili pri gašenju, � da ne podržavaju gorenje, � da im je upotreba jednostavna, � da ne ostavljaju štetne posledice na materije koje gase, � da su jeftina, � da, po mogućnosti, nisu provodnici elektriciteta.

Izbor sredstava za gašenje i način njihove upotrebe zavisi, većim delom, od:

� sadržaja materije, tj. od hemijskog sastava gorive materije, � veličine i količine materije koja gori, � veličine i jačine požara, � količine toplote i toplotnog zračenja, � prostora gde je požar nastao.

PODELA SREDSTAVA ZA GAŠENJE POŽARA

Sredstva za gašenje požara mogu se podeliti prema:

1. agregatnom stanju, 2. nameni, 3. načinu dobijanja i 4. načinu delovanja.

a) Prema agregatnom stanju dele se na

5. čvrsta (zemlja, pesak, prah) 6. tečna (voda,pena) 7. gasovita (ugljendioksid,haloni,vodena para)

b) Prema nameni dele se na sredstva: 1. za gašenje požara Klase A (voda, pesak, haloni i neke vrste praha) 2. za gašenje požara Klase B (pena, prah, haloni, ugljendioksid) 3. za gašenje požara Klase C (prah, haloni, ugljendioksid) 4. za gašenje požara Klase D (specijalna vrsta praha, pesak) 5. za gašenje ureñaja i postrojenja pod naponom (ugljendioksid, prah, haloni)

c) Prema na činu dobijanja dele se na: 1. prirodna (zemlja, pesak, voda) 2. industrijska (ugljendioksid, pena, prah, haloni, vodena para)

d) Prema na činu delovanja dele se na : 1. sredstva koja deluju intertizacijom-razredenjem (ugljendioksid pena, pesak) 2. sredstva koja deluju hlañenjem (voda, neke vrste pene) 3. sredstva koja deluju antikatalitički (prah, haloni i neke vrste pene)

15

Dijagram 2. Zavisnost vremena gašenja od intenziteta utroška sredstava za gašenje

Sredstva za gašenje požara odlikuju se kombinovanim dejstvom na proces gorenja. Meñutim, za svako sredstvo za gašenje požara karakteristično je jedno dominirajuće dejstvo. Tako na primer, osnovni efekat gašenja vodom je ohlañivanje žarišta i plamena, penom izolacija, a prahom i halogenim ugljovodonicima - inhibiranje. Proizvoñači navedenih sredstava za gašenje daju preporuke za svoje proizvode, za koju su klasu požara namenjeni. Prema JUS ISO 3941, standard objavljen u Sl. listu SRJ" br.5/94 postoje sledece klase požara:

Klasa A: Požari koji obuhvataju cvrste materije, cesto organske prirode, pri čijem gorenju se normalno formira žar,

Klasa B: Požari koji obuhvataju tečnosti ili utečljive čvrste materije, Klasa C: Požari koji obuhvataju gasove, Klasa D: Požari koji obuhvataju metale. Količine sredstava za uspešno gašenje požara, teško je precizno odrediti, jer to zavisi od:

� vremena slobodnog razvoja požara, početka i kraja gašenja, � kalorične vrednosti materije i brzine gorenja istih, � broja i veličine delova materija koju je požar zahvatio, � požarnog opterećenja prostora, koji je požarom zahvaćen, � od okoline, koju takoñe treba braniti pred širenjem požara i � vremena, potrebnog da se požar ugasi.

Osnovni normativ za odreñivanje efikasnosti sredstva za gašenje je količina sredstva sposobna za gašenje tipskog žarišta požara. U slučaju primene sredstva zapreminskog gašenja pod sposobnošću gašenja podrazumeva se utrošak sredstva na jedinicu zapremine (kg/m3) ili na jedinicu mase gorivog materijala (kg/kg). Intenzitet utroška sredstva može se odrediti kao njihov maseni utrošak u vremenu na jedinici štićene površine ili zapremine (kg/m2s ili kg/m3s). Intenzitet utroška sredstva može se prikazati u oblicima:

Vt

gI

g

fv ⋅

= ili At

gI

g

fA ⋅

=

gde je: gf - stvarni utrošak sredstava za gašenje požara [kg] tg - vreme gašenja [s] V - zapremina štićenog prostora [m3] A - površina gašenja [m2] Projektovanjem sistema za gašenje požara, nakon izbora sredstava za gašenje, važno je odrediti optimalan intenzitet utroška sredstava. Rešenje datog uslova je da se odredi minimalan utrošak u vremenu gašenja, koje ne sme biti duže od dopuštenog. Sredstva za gašenje požara moguće je upotrebljavati duže vreme u malim količinama, da se izgube raspoložive količine i da se požar ne ugasi. Utrošak velikih količina sredstava za gašenje požara zahteva znatan utrošak sredstava i angažovanje ljudstva i može dovesti do većih materijalnih šteta. Povećanje intenziteta utroška sredstava za gašenje dovešće do skraćivanja vremena gašenja, mada i tu postoji granica kada se bez obzira na utrošak sredstava, vreme gašenja ne smanjuje. Na dijagramu 2. data je zavisnost vremena gašenja od intenziteta utroška sredstava za gašenje.

Vreme gašenja

Intenzitet utrošenih sredstava

16

GAŠENJE VODOM Za gašenje požara vodom značajne su njene fizičko - hemijske osobine koje su nam uglavnom poznate. Voda je pogodno i efikasno sredstvo za gašenje čvrstih gorivih materija (Klasa A), a može se u posebnim slučajevima, na odgovarajući način, upotrebiti i za gašenje tečnih i gasovitih materija, kao i ureñaja i postrojenja pod naponom električne energije. Voda se koristi za gašenje požara:

� tinjajućeg materijala (drvo, tekstil, slama itd.) u obliku punog ili raspršenog mlaza, � mazuta i drugih zapaljivih derivata nafte sa temperaturom ključanja iznad 800C u

obliku raspršenog mlaza, � električnih postrojenja, uz preduzimanje mera bezbednosti, uglavnom u obliku

raspršenog mlaza, � u zatvorenim prostorijama, na primer u brodskim skladištima u obliku vodene pare, � za zaštitu objekata ili hlañenje konstrukcija.

U odnosu na druga sredstva za gašenje voda, ima sledeće prednosti:

� velika sposobnost odvoñenja toplote, � široko je rasprostranjena i jeftina je, � lako se transportuje na velika rastojanja i u obliku punog mlaza, � može da se nabaci na udaljena i teško pristupačna žarišta požara, � hemijski je neutralna i neškodljiva, � mehanička energija vodenog mlaza može se iskoristiti za rušenje gorivih delova

objekta, stvaranje otvora za provetravanje itd. Meñutim, pored navedenih dobrih osobina voda, ima i niz nedostataka koji ograničavaju njenu primenu kao sredstva za gašenje požara, i to:

� pri niskim temperaturama zbog smrzavanja otežana je njena upotreba, � ne gasi požare tečnih gorivih materija koje imaju temperaturu ključanja ispod 800C. � šteta pričinjena vodom (zgradama, prostorijama, vrednosnim predmetima) može

dostići velike razmere � mnoge materije u kontaktu sa vodom nabubre i postaju znatno teže što može izazvati

razna odronjavanja, � dobar je provodnik elektriciteta, � bez dodatka sredstava za kvašenje teško prodire u sredinu koja gori kod požara

praškastih materija (guma, mrki ugalj). Mnogi materijali i predmeti su osetljivi na vodu što može usloviti promenu njihovog sastava i kvaliteta i dovesti do rastvaranja i neupotrebljivosti. Posebno su opasne štete prouzrokovane vodom u muzejima, umetničkim galerijama i zbirkama, arhivima, bibliotekama, naučnim institutima, elektronskim postrojenjima i slično, te iz tog razloga za te sredine treba odabrati povoljnije sredstvo.

NAČIN UPOTREBE VODE KAO SREDSTVA ZA GAŠENJE

Mlaz vode možemo upotrebiti na četiri načina tako da dobijemo:

� puni mlaz (sl. 12a) � raspršen mlaz (sl. 12b) � kombinovan mlaz (sl. 12c) � vodenu maglu (sl. 12d)

17

Slika 12.

PUN MLAZ

Pun mlaz (sl. 12a) karakteriše neprekidno, kompaktno i brzo strujanje vode, sa odgovarajućim dometom i mehaničkim efektom - udarom. U prvoj trecini mlaz je još pun i zatvoren, a snaga mlaza najveća. U drugoj trećini mlaz dobija oblik luka, a na kraju mlaz je potpuno rasprešen i ima najmanju snagu. Koristi se kada treba vodu dobaciti na veće daljine i kada vatrogasci zbog jakog zračenja, odrona i dr. ne mogu da priñu blizu požara. Puni mlaz dolazi do izražaja kada se želi dejstvovati na odreñenu tačku, zatim kroz uzan otvor, na primer kod gašenja skladišta drva ili visokih objekata. Velika silina udara omogućava duboko prodiranje u žarište kao i rušenje krovnih pokrivki i gorivih delova objekta, a može se koristiti i za stvaranje otvora za provetravanje i odvoñenje dima i toplote itd. Ukoliko se ne nosi nikakva zaštita za oči mora se držati bezbedonosno rastojanje od najmanje 3 metra. Ako treba mlaz vode dobaciti na veliku visinu i daljinu, a mlaz treba da ima jaku udarnu moć, pritisak treba da bude 6-9 bar i veći, a kod manjih požara (naročito kod požara u stambenim objektima) dovoljan je pritisak od 2-3 bar. Kod gašenja manjih i srednjih požara najcešće koristimo “C” mlaznice (f 52 mm) sa prečnikom usnika (f 12 - 14 mm). Kod gašenja velikih požara, koristimo još i “B” mlaznice (f 75 mm) sa prečnikom usnika (f 18 - 22 mm), kao i topove za vodu. Ako se gasi sa topovima za vodu obezbeduje se veći domet mlaza. Medutim, u praksi se često pravi greška kod upotrebe topova, jer isti vrlo brzo potroše vodu u vatrogasnim vozilima. Gašenje topovima se koristi samo za brzo suzbijanje plamena ili glavnih žarišta požara i kada imamo dovoljne količine vode za gašenje. Probama je utvrdeno da mlaz vode ima najveći horizontalni domet pod uglom mlaznice od 320, a vertikalni pod uglom od 800. Žarištu požara se treba približiti što je moguće bliže, po mogućstvu mlazničar sa mlazem treba da dejstvuje sa višeg položaja nego što je žarište požara. Neefikasnno je da mlazom gasimo jednu tačku, već mlaz vode treba stalno pomerati tako da hladimo najvece površine materije koja se gasi. Kada u unutrašnje prostorije nije moguće pravo pogoditi predmet koji gori, u praksi se to čini tako da se mlaz vode pod odreñenim uglom usmeri u tavanicu, ili na zid, odakle se mlaz odbija i pogaña cilj. Kada nije moguće ući u zgradu, a nemamo odgovarajuće lestve, može se mlaz pod odreñenim uglom usmeriti kroz prozor, pri čemu je potrebno oceniti rastojanje. Gašenje može biti efikasno ako mlaz vode sa mlaznicom koja je pričvršćena na automehaničke lestve usmerimo u unutrašnji prostor. Mlazničar i njegov pomocnik moraju da vode računa o povratnom dejstvu mlaza (mogućnost pada i ispadanja mlaza iz ruke) pa se po mogućstvu zadnji par metara creva treba da postavi pravo, tako da se povratni pritisak po uzdužnoj osi creva prenosi na tlo. Puni mlaz možemo koristiti u oblicima:

� klatna, što je vrlo uspešno pri gašenju pojedinačnih požara (sl. 13a),

a) b) c) d)

18

� cik-cak, kada gasimo horizontalne i vertikalne površine (sl. 13b) i � kupastog, kada pokrivamo prašnjave površine (sl. 13c)

RASPRSKAVAJU ĆI MLAZ

Rasprskavajući vodeni mlaz je mlaz kod koga je srednja veličina prečnika kapi vode izmeñu 0,5 mm do 1,5 mm. Domet ovog mlaza je manji od dometa punog mlaza, sa manjim utroškom vode i većim efektom hlañenja i isparavanja. Koristi se: kada je plamen suzbijen za dogašivanje požara; za hlañenje i zaštitu odreñenih površina i konstrukcija od toplotnog dejstva i padanja iskri; za gašenje sena, slame i širih travnatih površina; za gašenje prašina; zaštitu vatrogasaca od toplote i produkata gorenja; za razblaživanje odreñenih zapaljivih tečnosti ispod koncentracija njenog gorenja. Raspršeni mlaz se koristi vrlo često u unutrašnjoj navali, a može i u spoljašnjoj u zavisnosti od željenog efekta.

KOMBINOVANI MLAZ

Kombinovani vodeni mlaz je sastavljen od punog i raspršenog mlaza. Ovaj mlaz omogućava vatrogascu lakše napredovanje kroz dim i gasove. Puni mlaz gasi, a raspršeni štiti vatrogasca od toplotnog zagrevanja, plamena, dima, gasova i prašine. Pravilna upotreba mlazeva i njihovo potpuno iskorišćenje je moguće samo tako što ce se vatrogasac držati osnovnih načela da što bliže priñe požaru. Udaljenje u tom slučaju ne sme biti veće od 7m, jer bi se zbog dužine mlaza smanjila vidljivost. Kada želimo dužinu mlaza povećati moramo smanjivati promer usnika mlaznice.

VODENA MAGLA

S raspršivanjem vode u vodenu maglu, dobijamo veliku prednost pri gašenju, jer je voda postala još efikasnije sredstvo za gašenje. Vodenu maglu čine vrlo raspršene vodene čestice malih dimenzija (0,3-0,6 mm), što omogućava veliku površinu dodira izmedu čestica i gorive materije. Zbog povećane površine dodira vodena magla ima maksimalno ohlañujuci efekat (125 puta veći nego puni mlaz). Vodena magla istovremeno, jednim svojim delom apsorbuje i toplotnu energiju, zageva se i prelazi u gasoviti oblik - paru. Stvorena vodena para nad gorivom materijom sprečava dotok kiseonika

Slika 13. – Kretanje mlaza

a) c) b)

19

do zone gorenja i deluje na plamen ugušujuće. Ugušujući efekat je veći što je veća količina vodenih čestica prešla u paru. Nije dovoljno da vodene čestice samo prelete plamen, iste moraju ostati u plamenu toliko vremena da se pretvore u paru. Deo vodenog mlaza koji se ne pretvori u paru je bez koristi izgubljen. Mlaz vodene magle ima u početku veliku brzinu 79 m/s, a domet je do 7 m. Pošto su raspršene čestice jako sitne i male, brzo izgube brzinu i padaju na tlo. Velika početna i manja završna brzina čestica omogućavaju vatrogascu-mlazničaru da se postavi tako daleko od plamena, da čestice dosežu pravo mesto i da ostanu u plamenu toliko vremena da ispare. Upotrebom vodene magle postiže se bolja zaštita od toplotnog dejstva i dejstva produkta gorenja kao i bolja vidljivost. Vodena magla ima prednosti nad punim mlazom zbog pokrivanja veće površine požara, veća sposobnost hlañenja i gašenja u unutrašnjim prostorijama (30-40 puta veća od punog mlaza s normalnim pritiskom), mogućnost gašenja tečnosti sa niskim plamištem (ulje,nafta), manja šteta koja nastaje na materiji koja je gorela, sprečavanje eksplozija prašina i gasova, manja elektroprovodljivost. Vodena magla ima i loše strane, koje su u poreñenju sa dobrim skoro zanemarljive; ima manji domet, zbog čega se mora prići u neposrednu blizinu plamena (opasnost za vatrogasca), ima slabu udarnu moć u materiju koja gori, veći gubici u pritisku zbog raspršivanja vode, slab efekat kod gašenja požara na otvorenom prostoru.

PRODORNA VODA

Obična voda nedovoljno prodire u materijal koji gori, a najvećim delom otiče slivajući se sa površine i nema veliki efekat hlañenja i gašenja. Obična voda ima veliki površinski napon i zbog toga ne može da prodre kroz veće naslage materijala. Iz tih razloga se običnoj vodi dodaju hemijske materije (kvasila ili močila) koje smanjuju površinski napon. Ovakva voda se naziva prodorna voda. Brzina prodiranja vode zavisi od količine kvasila. U većini slučajeva koristi se 2,5% kvasila kao dodatak vodi. Slaba strana kvasila je da je električna provodljivost prodorne vode dvaput veća.

Slika 14. - Šematski prikaz dejstva vode na balu pamuka a) ciste vode, b) prodorne vode.

VODENA PARA

U posebnim slučajevima za gašenje se može primeniti vodena para. Kada se goreća materija obavije parom, para izdiže vazduh. Gašenje je efikasno, ukoliko gasimo sa pregrejanom parom, u unutrašnjim prostorima i ukoliko imamo sreću da prostor u kratkom vremenu ispunimo parom, koja treba da ispuni bar 40% površine. Sa parom možemo da kroz ventilacione i transportne kanale sprečimo eksploziju prašine, gasova i isparenja. Gašenje zapaljivih tečnosti sa vodenom parom nije uspešno.

GAŠENJE ČVRSTIH MATERIJA SA VODOM

Čvrste materije gore plamenom i žarom; samo sa plamenom; ili samo sa žarom. Hlañenjem užarene materije nestaje plamen. Zbog toga se moramo pridržavati taktičkih načela da će gašenje čvrstih materija biti uspešno tek tada kada vodu usmerimo u žarište goreće površine, ne u plamen.

a) b)

20

Kada gasimo široke površine, mlaz ne smemo da usmerimo u sredinu goreće površine, već u početku moramo gasiti po cik-cak liniji, od leve na desnu stranu ili obrnuto, površine na krajevima odozdo-nagore, sa leve ili desne strane po cik-cak liniji. Tako mlaz pomeramo prema vrhu površine da bi što pre smanjili učinak plamena, koji se podiže prema vrhu. Voda nema samo odlučujuću ulogu pri neposrednom gašenju, već je često važnija u rashlañivanju, kako bi blagovremeno sprečili širenje opasnosti na bliže objekte, na metalne konstrukcije, na rezervoare gasova i zapaljivih tečnosti, kao i na posude pod pritiskom na koje deluje toplotno zračenje. Sve takve konstrukcije i posude moraju biti jako hlañene sa velikim količinama vode, sa tih strana gde su najveća toplotna zračenja. Hlañenje je slabo i neefikasno, ukoliko meñu gorećim i ugroženim objektima postavimo samo vodenu zavesu. Kod metalnih konstrukcija, koje se nalaze pet minuta pod uticajem vatre - temperatura se popne na 5400C, posle 10 minuta već na 7000C. Njihova nosivost znatno opada, mogu da sruše. Kod 5400C opada tvrdoća na polovinu,dok kod 7000C opada 3/4 prvobitne vrednosti. Ukoliko metalne delove hladimo sa dovoljnom količinom vode delovi neće biti osetljivi ni na tvrdoću, niti na istezanje. Prema podacima iz stručne literature kolicine vode za hlañenje - veoma su važne. Za rashlañivanje obodnih zidova, rezervoara, ili drugih metalnih konstrukcija koje su izložene toplotnom zračenju, potrebno je za polivanje 1 m2 površine najmanje 1,2-1,6 l/min. Za hlañenje posuda sa tečnim gasovima potrebno je više vode - najmanje 6 l/min po 1 m2 površine. Za nezaštićene metalne delove, koji su neposredno izloženi plamenu, potrebno je najmanje 20 l/min po 1 m2,

OPŠTA OCENA UČINKA (EFEKTA) VODE KOD GAŠENJA

Za vatrogasca, voda je pri gašenju požara veoma važna. Vatrogasac neposredno odlučuje koju će vrstu mlaza upotrebiti u odredenim okolnostima:

� pun mlaz; sa njim pokušava da prodre u samo žarište požara; � raspršen mlaz; njega može da upotrebi u različitim situacijama, pre svega tada kada

prvi put stupa u unutrašnji prostor, gde vodene kapljice snižavaju unutrašnju temperaturu, potiskuju dim, i na kraju, rasprešeni mlaz smanjuje štetu na gorećim površinama i predmetima, takoñe rashlañuje zagrejane predmete i zagrejane površine, koje su izložene toplotnom učinku plamena;

� vodenom maglom, pod visokim pritiskom, kako bi bio ostvaren najveći efekat sa najmanjom štetom na predmete, koje je vatra obuhvatila. Pri tome se mora biti oprezan, kako ga ne bi opekla vodena magla, koja se trenutno pretvorila u paru, posebno tada, kada napada u unutrašnjim prostorijama.

Jedino pravilno rešenje je uspešno i efektno gašenje. Zbog toga za gašenje treba predhodno utvrditi potrebne količine vode. Da bi količina vode bila dovoljna, u datim okolnostima, treba znati:

� koliko vode treba za gašenje, � u kakvom će obliku za gašenje voda biti najuspešnija; � gde su potrebni izvori za snabdevanje vodom, � kako da dopremimo vodu od njenog izvora do mesta požara.

SLUČAJEVI GDE SE VODA NE KORISTI

Zbog fizičko - hemijskih karakteristika, kod nekih požara vodu ne treba koristiti, ne samo zato što voda ne bi imala efekat gašenja već i zbog velikih opasnosti koje mogu da nastupe. Voda kao sredstvo gašenja nije upotrebljiva kod:

1. požara metala, 2. požara dimnjaka i 3. požara hemikalija koje reaguju sa vodom.

21

Prilikom požara lakih metala, temperatura sagorevanja kreće se od 20000C do 30000C, pri čemu kod lakih metala koji u hladnom stanju reaguju sa vodom dolazi do termičke disocijacije vode (kalijum, natrijum) (2 dela vodonika, 1 deo kiseonika sa pojavom eksplozije). Kod lakih metala koji samo u gorivom stanju ne smeju doći u dodir sa vodom (magnezijum, aluminijum) zbog burnog reagovanja i oslobadanja vodonika. U tabeli 1. dat je pregled materija pri čijem se reagovanju sa vodom oslobañaju gorivi gasovi i toplota. Tabela 1. - Pregled materija pri čijem se reagovanju sa vodom oslobañaju gorivi gasovi.

Acetilen Kalcijum - karbid Amalgam kalijuma Kalijum - aluminijum - hidrid Amalgam natrijuma Kalijum - cijanid Barijum Kalijum - hidrid Berilijum Karbid Cezijum Litijum Fosforil - hlorid Litijum - aluminijum - hidrid Fosfor - oksihlorid Natrijum Kalcijum - hidrid Natrijum - hidrid Kalcijum Natrijum - metilat Kalcijum - cijanamid Rubidijum Stroncijum Hidrolit

Tabela 2. - Pregled materija pri čijem se reagovanju s vodom oslobaña toplota.

Barijum oksid Kalijum hidroksid Barut Kausticna soda Fosforil hlorid Natrijum hidroksid Fosfor oksihlorid Negašeni krec Kalcijum hlorid Oleum Kalcijum oksid Sumporna kiselina Kalcijum sulfid Vitriol Kalcijum hidroksid Živi krec

Uz odreñene bezbednosne uslove, voda se može upotrebljavati i za gašenje požara na električnim postrojenjima (gde god se može ovo treba izostaviti). Vodi se mogu dodati odreñena sredstva radi povećanja efekta gašenja, sprečavanja zamrzavanja, smanjenja otpora protoka, smanjenja površinskog napona vode i sprečavanja korozije, kao i sredstava za konzerviranje.

GAŠENJE PENOM Pena je sredstvo za gašenje požara koje se sastoji od mase mehurova formiranih mehanicki ili hemijski iz tečnosti. Pena je posle vode najrasprostranjenije sredstvo za gašenje požara. Pena na zapaljivu materiju deluje: a) ugušujuće (onemogućava pristup zapaljivih para u zonu gorenja; b) ohlañujuće (izdvojena voda iz pene koja zatim deluje ohlañujuće).

22

VRSTE PENE I POSTUPCI DOBIJANJA

Pene se dele na hemijske i mehaničke - vazdušne pene. Pena je jedino sredstvo za gašenje koje se na mesto požara ne transportuju u gotovoj formi, već se proizvodi tek na licu mesta.

Rastvor penila

Pod rastvorom penila podrazumevamo homogenu mešavinu vode i koncentrata za penu (penila) u odgovarajućoj proporciji za pravljenje pene. Uobicajena proporcija (procenat) mešavine je 1,5 do 5 % (na primer 5 % znači da se mešavina vode i penila sastoji od 5 % penila i 95 % vode). U nekim specijalnim slučajevima mešavina može da bude i 10 %. U načelu, za tešku penu dodaje se 3 do 5 %, a za višenamensku penu 2 do 3 % penila. Pošto ne postoje norme, prilikom pravljenja pene, je potrebno obratiti pažnju na uputstvo i preporuku proizvodaca koncetrata za penu i uredaja za njenu proizvodnju.

Ekspanzioni odnos pene

Ekspazioni odnos pene Ke (broj zapenjenja) je odnos zapremine pene prema zapremini rastvora penila.

rp

pe V

VK =

rastvoraazapre

peneazaprepeneodnosiekspanzion

min

min=

Kod uporedivanja ekspanzionog odnosa pene, polazi se od toga da sredstvo za penu ima gustinu vode (1 kg/l). Ekspanzioni odnos pene (Ke) različitih pena kreće se u opsegu od 4 do 1000. Prema broju ekspanzionog odnosa mehanička- vazdušna pena se deli na:

� pene niske ekspanzije - teške pene (ekspanzioni odnos do 20 obično 10), � pene srednje ekspanzije - srednje pene (ekspanzioni odnos izmeñu 20 i 200, obično oko 100), � pene visoke ekspanzije - lake pene (ekspanzioni odnos veći od 200, obično 500).

Pene sa ekspanzionim odnosom preko 1000 se tehnički mogu proizvesti, ali su se u praksi

pokazale kao nekorisne. Ekspanzioni odnos zavisi od kvaliteta i vrste ureñaja za proizvodnju pene i koncentrata za penu. Takoñe, ovaj odnos zavisi i od mesta mešanja koncentrata za penu i vode, pritiska u crevima, dužine creva, meñumešaca, sastava vode, temperature rastvora i temperature vazduha.

Vreme drenaže pene (vreme poluraspada pene)

Vreme drenaže pene je mera za postojanost (stabilnost) pene. Kao vreme drenaže pene obično označavamo ono vreme u kome se iz pene izdvoji odreñena količina tečnosti (vode). Vreme u toku kojega se iz pene izdvoji polovina tečnosti zove se vreme poluraspada pene. Ovo vreme treba da se kod teške i srednje pene kreće u granicama od 7 do 25 minuta. Kod lake pene ove vrednosti nebi trebalo da bitno odstupaju ali su u stvarnosti vrlo visoke. Vreme poluraspada pene ne treba da bude ekstremno visoko (zbog ohladujućeg efekta koji pena poseduje).

23

4.5.2. Hemijska pena

Zbog komplikovanosti pripremanja i relativno visoke cene koštanja ova pena se retko koristi. Uobičajeni način dobijanja ove pene podrazumeva postupak u kome se dve supstance, koje se cuvaju odvojeno u obliku rastvora (jedan alkalni “B”, a drugi kiseli “A”), mešaju pre unošenja u žarište požara. Usled njihove reakcije formira se pena u čijim mehurićima se nalazi CO2.

4.5.3. Mehanička - vazdušna pena

Mehanička-vazdušna pena se dobija u mlaznici za penu. Koncentrat za penu meša se sa strujom vode ejektorskim putem. Vazduh potreban za stvaranje pene usisava se rastvorom kroz otvore mlaznice za penu. Pene niske i srednje ekspanzije proizvode se u mlaznicama bez prinudnog uduvavanja vazduha. Pene visoke ekspanzije mogu se dobiti na dva načina. Za manje vrednosti ekspanzije postupak je isti kao i kod stvaranja pene pomoću mlaznice. Za dobijanje pene više ekspanzije, osim vazduha koji se iz atmosfere ejektira, dopunski se uduvava vazduh ili inertni gas, pomoću ventilatora (postupak prirodnog uduvavanja vazduha).

Koncentrati za penu (penila)

Koncentrat za penu (penilo) je supstanca (hemijska) koja se izmeša sa vodom u odgovarajućoj koncentraciji i daje rastvor penila. Koncentrati se mogu podeliti na: proteinske, fluoroproteinske, sintetičke i specijalne koncentrate. Koncentrati za penu razlikuju se po svom hemijskom sastavu i reakcijama. Mora se strogo voditi računa da se koncentrati različitih hemijskih sastava i proizvoñača meñusobno ne mešaju. Koncentrati za penu od sintetičkih materija ne smeju se mešati sa koncentratima na bazi proteina (smanjuju broj penušanja i bitno smanjuju ekspanzioni odnos). Zato je potrebno izbegavati da u posudi ostanu ostaci jednog koncentrata koji bi mogao da se pomeša sa nekim drugim, koji se kasnije sipa u istu posudu. Takoñe treba dobro isprati armaturu za dobijanje pene izmeñu upotrebe dva različita koncentrata za penu. Sa aspekta postojanosti, proizvoñači u načelu garantuju rok od 5 godina, ako se poštuju svi uslovi lagerovanja koje proizvoñač preporučuje. Iskustva pokazuju da se koncentrati za penu mogu, uz odgovarajuće uslove lagerovanja, održati oko 10 godina. Vatrogasne jedinice moraju voditi tačnu evidenciju o koncentratima kojima raspolažu (vrsta, vreme nabavke, datum korišćenja i kontrolisanja kvaliteta i dr.).

Proteinski koncentrat

Pod koncentratima za penu niske ekspanzije, podrazumevamo koncentrat delimično hidrolizovanih proteina, što znači da u osnovi sadrži belančevine (proizvedene od roga i dr.) koje su kao takve odgovarajuće za područje pene niske ekspanzije (Ke do 20). Koncentrati ovog tipa poznati su pod trgovačkim nazivom: “tutogen 1”, “nicerol” “schaumgeist”.

Sinteti čki koncentrati

Najcešći polazni sirovinski materijali u proizvodnji koncentrata ovog tipa su alkil sulfati i alkilaril sulfonati sa linearnim lancem C atoma. Važna osobina koncentrata ovog tipa je mogućnost primene u sva tri područja pene. Vatrogasci se mogu ograničiti na to da sa sobom nose samo jedno sredstvo, a da su ipak u stanju, zavisno od vrste požara da proizvedu penu visoke, srednje i niske ekspanzije. Koncentrati ovog tipa poznati su pod trgovackim nazivom: “4S”, “expirol F15”, “3D”.

24

Koncentrati za penu koji formiraju vodeni film "AFF F" 1 (laka voda)

Kod ovih koncentrata za penu niske ekspanzije sa AFFF efektom radi se o sintetičkom fluorkarbon - mrežastom sredstvu. Pene proizvedene od tih koncentrata, imaju u početku efekat isti kao i klasicne pene. Karakteristika njihovog efekta je ipak što one dodatno, na granici izmeñu sloja pene i tečnosti koja gori, obrazuju vodnjikavi film, koji ostaje i posle raspadanja pene. Time se ograničava podizanje para zapaljivih tečnosti u zoni gorenja. Koncentrati ovog tipa poznati su pod trgovačkim nazivom “light njater”, “expirol” CF3%

Fluoroproteinski koncentrat za penu

Fluoroproteinski koncentrat za penu je koncentrat kome je dodata površinski aktivna fluoro-hemikalija. Ovim dodatkom mogu se postići sledeći rezultati:

� pena dobija odbojni efekat prema ugljovodonicima i pri upotrebi se ne jedini sa ostacima gorenja tj. ima nešto veću stabilnost pene sporije se razgrañuje na visokim temperaturama. Zbog toga je veća brzina širenja pene, što uzrokuje kraće vreme gašenja nego pene od proteinskih koncentrata,

� pena se nanosi direktno, nisu potrebni posebni uredaji (slivnice, usmeravajući limovi, itd.),

� pena je posebno pogodna za postupak "BASE INJECTION" odnosno "SURFACE INJECTION" (dovoñenje pene odozdo, npr. sa dna rezervoara kroz goruću tečnost),

� pena poseduje vrlo dobre osobine protoka (obilazi prepreka) elastična je i time prilično neosetljiva na pomeranje vazduha,

� ekspanzioni odnos i vreme drenaže pene su niži nego kod proteinskih koncentrata za penu.

Specijalni koncentrati (penila)

Specijalni koncentrati primenjuju se za posebne rizike u požarima ili za posebne uslove koji vladaju prilikom požara. Pene iz normalnih koncentrata nisu za požare polarnih tečnosti (alkohol, keton, etar itd.), jer se brzo raspadaju. Specijalno na alkohol postojane pene se proizvode od koncentrata postojanih na alkohol (“tutogen”, “polidol”). Protiv požara na električnim postrojenjima pod naponom koristi se koncentrat “expirole”. Postoji još niz koncentrata za penu za razne vrste specifičnih požara.

Oblast primene pene

Pene svih kategorija poseduju manje ili više izolacionu i rashladnu sposobnost. Najveće rashladno dejstvo ima pena niske ekspanzije sa visokim sadržajem vode, a najmanje pene visoke ekspanzije.

Pene niske ekspanzije - teške pene

Pene niske ekspanzije najčešće se koriste za:

1. gašenje gorućih tečnosti, 2. gašenje čvrstih užarenih materija, 3. zaštitu zapaljivih objekata.

1A-Agueous (voda); F-Film (tanki sloj); F-Forming (formiranje);F-Foam (pena)

25

Zbog poznatog efekta gašenja i širenja pene u odnosu na druga sredstva koja se mogu koristiti za gašenje požara klase "B" pena ima veliku prednost. Posebno je pena niske ekspanzije pogodna za gašenje velikih količina goruće tečnosti, jer ima relativno daleki dobačaj koji ostvaruju mlaznice, monitori i topovi, pa se tako može gasiti i sa većih udaljenosti. U odreñenim slučajevima može se primeniti i kombinovani postupak gašenja prahom i penom. U tim slučajevima pena ima zadatak da naknadno deluje rashlañujuće, da izoluje od toplotnog zračenja, kao i da spreči ponovno paljenje tečnosti. Kod prekrivanja goruće tečnosti, važno je da se prekrivanje penom obavi u jednom potezu, bez prekida postupka. Zato je potrebno da rukovodilac gašenja požara (u daljem tekstu RGP), od samog početka gašenja, vodi računa o količini koncentrata za penu, naime: da grubo proceni da li će raspoloživa količina koncentrata za penu biti dovoljna da osigura taj završni zahvat. Kod procenjivanja potrebne količine pene treba imati na umu da naneti prekrivajući sloj pene treba biti sloj debljine oko 50cm. Treba takoñe, znati da gore pomenuti sloj pene od 50 cm, nije ni u kom slučaju čvrsto pravilo koje važi za sve vrste požara. Ta debljina sloja služi samo kao orijentir, da bi došlo do potrebne količine koncentrata za pravljenje pene. Kod pojedinih požara dovoljan je i sloj od 20 cm, dok je opet kod drugih požara potrebno da taj sloj bude 1 do 2 metra. Upotreba pene niske ekspanzije kod požara klase "A" može se preporučiti kada se zbog različitih okolnosti, ne može u velikim količinama upotrebiti voda ili čak nije dozvoljena upotreba vode. Zaštita od sekundarnih, naknadnih požara, je bitna uloga pene. Tako se na primer, rezervoari mineralnih ulja, cisterne vozila, brodovi, skladišta i iscurele zapaljive tečnosti, prekrivaju penom da bi se time sprečila nova paljenja preko letećih iskri. Specijalna oblast zaštite penom niske ekspanzije su prekrivanja poletno-sletnih pista na aerodromima. Sloj pene treba, s jedne strane da obezbedi efekat klizanja na pisti, a sa druge strane, pre svega, da spreči varničenje koje se javlja pri sletanju aviona na pistu. Penu niske ekspanzije ne treba upotrebljavati kod požara gde voda prouzrokuje opasne hemijske reakcije, kod požara lakih metala, karbida, negašenog kreča itd. Upotreba ove pene mora biti isključena, isto kao i vode. Penu niske ekspanzije treba iskljuciti kod gašenja električnih postrojenja. Takode treba imati u vidu da osetljivo uskladištena roba može biti znatno oštećena ili uprljana vodom, koja se odvojila od pene.

Pena srednje ekspanzije - srednja pena

Pena srednje ekspanzije odgovara najčešćim područjima primene pene niske ekspanzije. Kako je ekspanzioni odnos 10-20 puta veći nego kod pene niske ekspanzije, pena srednje ekspanzije odgovara za primenu kod zapaljivih objekata kao i za zaštitu prostorija. Relativno mala gustina pene srednje ekspanzije omogućuje formiranje debelih slojeva pene a time oblaganje materija koje gore. Iako je manji, ipak se može računati da pena srednje ekspanzije ima jedan odreñeni efekat hlañenja. Pena sa ekspanzionim odnosom 75 može se upotrebiti i u slobodnom prostoru, dok pene sa ekspanzionim odnosom iznad 150 nije moguče upotrebiti pri jačem vetru jer ce penu isti oduvati. Zbog malog sadržaja vode srednja pena pravi manje štete pri požaru.

Pena visoke ekspanzije - laka pena

Sem izolacionog dejstva kao osnovnog, pena visoke ekspanzije ima izraženu sposobnost da istiskuje vazduh i zauzima njegovo mesto. Nanošenjem lake pene na žarište dobar deo se raspada (60 do 80%). Prilikom raspadanja pene iz mehurića se izdvaja voda, a potom vodena para. Koja se meša sa vazduhom takoñe osloboñenim iz mehurića i razreñuje vazduh za više od 60%. Kako se kiseonik, koji se nalazi u vazduhu, razreñuje u istom procentu, nastupa jak efekat gušenja. Pena visoke ekspanzije može vrlo uspešno da gasi požare klase A i B. Osim toga, pena visoke ekspanzije se uspešno koristi za taloženje radioaktivnih zagañenja iz vazduha, gašenje požara ugljendisulfida (pri tome, vazduh koji se koristi za stvaranje pene može biti zamenjen sa ugljendioksidom), za gašenje požara u električnim postrojenjima, gašenje velikih požara u fabrikama

26

boje i lakova, gašenje požara na brodovima, gašenje požara u bibliotekama i arhivama, gašenje požara u rudnicima. U poreñenju sa teškom penom ona ima izvesne prednosti:

� brzo punu celokupnu zapreminu prostorije, jer se lako razliva, � šteta izazvana vodom je minimalna zbog velikog ekspanzionog odnosa, � priprema visoko ekspanzione pene ne predstavlja teškoću, � sintetičke organske supstance koje stvaraju penu, u procesu višegodišnjeg čuvanja u

obliku koncentrata, suprotno belančevinastim koncentratima, ne podležu hemijskim promenama.

Pena visoke ekspanzije smanjuje toplotno zračenje, zahvaljujući čemu se obezbeñuje zaštita od požara susednih skladišta sa gorivom i gradevinskih objekata. Pena visoke ekspanzije smatra se najekonomičnijom. U slučaju nužde, penu koja se prilikom gašenja nije raspala možemo usisati. Generatori za laku penu mogu poslužiti i za usisavanje dima ili za provetravanje prostorija. Penogeneratori su pogodni kod požara u podrumima kao i kod požara plastičnih materija jer se tu stvaraju gusti oblaci dima. Produkti sagorevanja, vreli gasovi i vazduh iz zapaljene prostorije koje usisava ventilator penogeneratora pogoršava kvalitet pene pa je potreban veći stepen upotrebe pene. U zatvorenim prostorijama, nasuprot mestu dovoñenja pene, mora biti predviñen otvor za odvoñenje vazduha. Otvor treba da se nalazi visoko da bi bilo moguće napuniti prostoriju velikim slojem pene. Nedostaci pene visoke ekspanzije su sledeći:

� ona se lako oduva vetrom i uzlaznom strujom produkata gorenja, � ne može se nabacivati na visine veće od 10m, � brzo se raspada pri kontaktu sa suvim predmetima te je zbog toga potreban veliki

utrošak pene. Brzina dovoñenja pene mora da premaši brzinu njenog raspadanja, � sa penom se ne smeju gasiti požari električnih postrojenja koja su pod naponom, � prilikom dovoñenja pene u zonu gorenja, pomoću specijalnih najlonskih slivnika isti se

usled visoke temperature u zoni požara istope pa onemogućavaju ubacivanje pene na željeno mesto.

Nabacivanje pene

Pena se može nabacivati mlaznicom ili nalivanjem specijalnom mlaznicom lulom. Metodom nabacivanja pene prouzrokuju se znatni gubici zbog otpora vazduha, sudara čestica sa površinom na koju se nabacuje i raspadanja pod dejstvom toplote i vetra. Pri gašenju požara zapaljivih tečnosti u posudama i rezervoarima u principu pena se ubacuje ili naliva u pravcu vetra a mlaz se usmeri na unutrašnju stranu zida posude, neposredno iznad sloja tečnosti, tako da se tečnost ravnomerno sliva i pokriva tečnost (sl. br 15.) .

Sl. br. 15. - Nabacivanje mlaza pene u posudu

27

Pri gašenju požara tečnosti razlivenih po tlu dejstvuje se u pravcu vetra od ivice tečnosti sistematskim gašenjem (cik - cak mlaz) tako da se dobije jedinstvena površina pene (sl. br 16.). Prilikom nabacivanja pene na vertikalne površine pokrivanje počinje od viših tačaka da bi se iskoristilo slivanje tečnosti (sl. br 17.).

Sl. br. 16. - Gašenje požara razlivene tecnosti Sl. br. 17. - Nabacivanje pene na vertikalne površine

Posebne napomene

Ako je požar velikih razmera i mora se gasiti iz daljine kritično je smanjen obim opreme koja se može koristiti za dobacivanje sredstva za gašenje. Pri tome, ako se požar gasi sredstvom koga ima u ograničenim količinama, adekvatna količina sredstava se mora akumulirati pre nego što počne sa gašenjem. Svako ko ulazi u prostor pokriven penom mora koristiti aparate za zaštitu organa za disanje (izolacioni aparati). Takode, u tom prostoru su smanjeni vidljivost i akustika, tako da treba koristiti konopce za orjentaciju.

GAŠENJE PRAHOM Prah je sredstvo za gašenje, sastavljeno od fino usitnjenih hemijskih čestica koje se sastoje od jedne ili više glavnih komponenata sa aditivima za poboljšanje karakteristika. Prah za gašenje ima od svih sredstava za gašenje, poseban značaj, zbog efekta na materijale koji se gase. Učinak praha je zavisan pre svega od hemijskog sastava i veličine čestica praha. Sa odgovarajućim hemijskim sastavom i sitnijim česticama gašenje je efikasnije. Prah ima prednost pri gašenju više vrsta požara, jer brzo gasi požar i napravi malo štete, što predstavlja prednost u odnosu na vodu. U praksi se za gašenje požara sreću prahovi opšte i specijalne namene. Prahovi opšte namene mogu se podeliti na "BC" prahove i "ABC" prahove. "BC" prah je namenjen za gašenje požara Klase "B" (tečnosti ili utečljive čvrste materije) i klase "C" (gasovi). "ABC" prah je namenjen za gašenje požara Klase "A" (čvrste materije koje obrazuju usijan žar), klase "B" i klase "B". Najcešće osnovne sirovine ovih prahova su: "BC" prah (natrijum-bikarbonat, kalijumbikarbonat, kalijumsulfat, kalijumkarbonat i dodaci) Prahovi specijalne namene se koriste za gašenje nekih metala (Al, Mg, Na, K) i gorivih materija kod kojih se prekid započetog procesa gorenja odvija ugušivanjem i to efektom izolacije gorive površine od okolnog vazduha. Mehanizam gašenja prahom je vrlo kompleksan, a pojedini efekti nisu ni do danas potpuno naučno utvrñeni, već se iznose u vidu pretpostavki. Gašenje požara prahom može se objasniti delovanjem sledećih faktora:

� razreñivanjem gorive sredine gasovitim produktima razlaganja praha ili sami oblakom praha,

28

� hlañenjem zone gorenja kao rezultata utroška toplote na zagrevanje, isparavanje i razlaganje čestica praha u plamenu,

� inhibiranjem hemijskih reakcija koje uslovljavaju razvoj procesa go renja, koji se može ostvariti kako u gasnoj fazi tako i na površini čestice praha ili čvrstih produkata njihovog razlaganja.

Primena praha za gašenje ima sledeće prednosti:

� prahom se mogu brzo gasiti požari zapaljivih tečnosti i gasova, � prah se može koristiti pri širokom temperaturnom intervalu od -50OC do +60OC, � neotrovnost i neškodljivost u odnosu na čoveka i materijale,

Prah sadrži i niz nedostataka i to:

� pri upotrebi u zatvorenom prostoru izaziva ogromno zaprašivanje i zbog toga bi trebalo sprečiti njegovu upotrebu za gašenje u računskim centrima, telefonskim i sl.centralama,

� prah praktično nema rashlañujuće dejstvo usled čega može da doñe do ponovnog zapaljenja,

� upotreba na otvorenom može biti otežana pri odreñenim nepovoljnim vremenskim uslovima.

� ogranićena vidljivost zbog brzine taloženja koja je relativno mala. � mogućnost primene u zatvorenim prosotrijama je ograničena zbog ograničene dužine

creva kod vozila (30 - 50 metara).

Uspeh gašenja prahom zavisi od: udarne moći mlaza praha na goruću materiju, od količine i vrste gorive materije; od vremena koje je potrebno da se prekrije goriva materija; od električne neprovodljivosti; od kompaktnosti oblaka praha, koji mora uvek štititi vatrogasca od toplotnog zračenja; od dometa mlaza praha, ako je mali više se približavamo gorucoj površini; od veličine čestica praha koje moraju odgovarati vrsti gašenja; od potisnog gasa (azot, ugljendioksid) koji mora biti dovoljno velik da bi prašak imao udarnu moć za dostizanje žarišta požara. Da bi mlaz praha bio efikasan, potrebno je da pritisak potisnog gasa bude ravnomeran. Dobačena količina praha mora prodreti u zonu plamena.

Povezano gašenje prahom i penom

Pri povezanom gašenju požara prahom i penom mora se voditi računa o: vrsti vatrogasne tehnike koja se u tom trenutku upotrebljava; udaljenosti sa koje gasimo; vrsta materije koja gori; namene intervencije - za gašenje ili zaštitu u području opasnosti. Gašenje požara sa prahom - penom biće uspešno ako u početku gasimo s prahom koji deluje ugušujuće i bolje odstranjuje plamen sa goruće materije, a zatim prekrivamo goruću površinu sa penom i time sprečimo ponovno paljenje zapaljive tečnosti. Meñutim ako se penom pokrivaju površine koje su već pokrivene prahom, pena pada na prah koji je razara. Postoje specijalne vrste praha koji ne razaraju penu.

Povezano gašenje prahom i vodom

Gašenje sa prahom i vodom je efikasno, jer ne treba do kraja gasiti prahom, pa se smanjuje količina upotrebljenog praha. Kod gašenja prvo se upotrebljava prah koji deluje ugušujuće, (odvaja plamen) zatim se gasi sa raspršenim vodenim mlazom ili vodenom maglom da se zapaljena materija ohladi i spreči ponovno paljenje.

29

Kombinacijom ova dva sredstva može se izvšiti prodor kroz plamen do ugroženih osoba. U takvoj situaciji prvo se pripreme sredstva (voda i prah stigli do mlazeva) u dovoljnoj količini. Mlaz praha omogućava prodor, a pošto je tada temperatura visoka, vatrogasac se hladi sa raspršenim mlazom vode. Zapaljive tečnosti koje gore mogu se takoñe gasiti prahom i vodom. Plamen se odvaja sa mlazom praha, a vodom se hlade zagrejane posude i predmeti koji su se zapalili i tako se sprečava ponovno paljenje para. Ispitivanja su pokazala da stvoreni oblak praha ne sprovodi električni tok pa tako ne predstavlja opasnost za ljude (za gašenje ovih požara posebno je pogodan prah kalijumovog sulfata). Za efikasnost gašenja prahom važna je količina praha kojeg mlaznica izbacuje u sekundi. Ručni aparati izbacuju od 0,25 - 1kg u sekundi. Vece količine praha izbacuju se sa vozila i prevoznih aparata. Ispitivanja efikasnosti gašenja prahom su pokazala da je moguće uspešno gašenje 1m2. površine sa 4kg praha ili 0,6 - 1kg praha za gašenje 1 m3 prostorije. Da bi gašenje prahom uspelo, mora gašenje proteći neprekidno, jer bi se pri prekidima požar ponovo pojavio. Tehnika gašenja sa prahom je sledeća:

� prvi mlaz praha usmerava se na tlo, neposredno ispred plamena, da se oblak praha odbije neposredno o plamen,

� mlaznica se pomera gore - dole sa kratkim prekidima (2 sek), zaustavljamo mlaz, pa se tako sprečava brzo opadanje pritiska u posudi.

� gasi se u cik - cak liniji bar sa dve strane odjednom u smeru vetra. (sl.br 18.).

Sl. br. 18. Gašenje požara “cik-cak“ mlazom praha

� različite zapaljive tečnosti i tečnosti u posudi gasimo tako da mlaz praha usmerimo

nad ogledalo goruće površine (sl. br 19.) � gašenje se vrši sa rastojanja od 3- 15 pa cak i 30 metara u zavisnosnosti da li gasimo

ručnim ili prevoznim aparatima ili sa vozila.

Sl. br. 19 Gašenje požara prahom zapaljive tečnosti u posudi

30

Prilikom gašenja požara sa prahom u zatvorenim prostorima vrlo često postoji potreba da vatrogasci nose aparate za zaštitu organa za disanje (u daljem tekstu izolacioni aparat). Ispitivanja su pokazala da je moguće uspešno gašenje prahom 1m2 površine sa 4kg kao i da je dovoljno 0,6 do 1kg praha za gašenje 1 m3 prostorija.

GAŠENJE UGLJENDIOKSIDOM Ugljendioksid (CO2) je gas bez boje i mirisa, ima slab slani ukus. teži je od vazduha 1,5 put. Velika primena ugljendioksida kao sredstva za gašenje bazira se prvenstveno na njegovim dobrim osobinama i to:

� ne reaguje sa mnogim hemijskim materijama, � ne izaziva oštećenje materija koje gore ili se nalaze u zoni gorenja i � ne provodi elektricitet.

Pogodan je za gašenje požara (posebno manjih) klase “B” i “C”, kao i ureñaja i postrojenja pod naponom električne energije. Kao sredstvo za gašenje ugljendioksid se koristi u formi gasa, snega i aerosola. Pri upotrebi aparata napunjenih datim sredstvom opasno je kada neki komad leda doñe u dodir sa otkrivenim delovima tela jer toplota sublimacije može naneti povrede. Tečni ugljendioksid može se čuvati u bocama pod pritiskom na bilo kojoj temperaturi izmeñu - 57OC i 37 OC (kritična temperatura). Iznad kritične temperature u boci pod pritiskom neće više biti tečnog već samo gasovitog fluida. Boca pod pritiskom koja sadrži tečni ugljendioksid na 21OC bice pod pritiskom od 58 bar što je pritisak gasovitog ugljendioksida na toj temperaturi. Ovaj pritisak se koristi da bi se izbacio tečni ugljendioksid iz boce preko ventila prilikom gašenja požara. Kako kapljice izlaze iz mlaznice u okruženje sa nižim pritiskom, dešava se trenutno isparavanje zbog čega se hladi preostala tečnost svake kapi. Taj preostali ugljendioksid prelazi u čvrsto stanje (suvi led) na -79OC. Ako je tečnost u pocetku bila na 21 stepen, oko 75% ce ispariti dok će oko 25% postati čestice "suvog leda". Ako se ugljendioksid koristi kao zaštitni gas u prostorijama koje još nisu zahvaćene požarom, treba imati na umu da pri ekspanziji ugljendioksid naginje ka naelektrisanju statičkim elektricitetom. Pražnjenje statičkog elektriciteta može da izazove električna varničenja, što je posebno opasno u zonama opasnosti. Prilikom gašenja požara na elektroinstalacijama i postrojenjima pod naponom treba se pridržavati bezbednosnih rastojanja. Takoñe, nije preporučljivo gasiti požar ugljendioksidom u prostorijama u kojima se nalaze ureñaji sa osetljivim elektronskim elementima zbog pojave korozije i opasnosti od "temperaturnih šokova". Dejstvo ugljendioksida na proces gorenja je izrazito ugušujuće. Efekat ohlañivanja je neznatan pri običnim uslovima dok je nešto veći pri sublimaciji (npr. 1kg suvog leda odaje toplotu od 567,3 KJ pri temperaturi od - 75 OC). Dovoñenjem ugljen-dioksida u zonu gorenja dolazi do mešanja sa vazduhom pri čemu dolazi do snižavanja procenta kiseonika u vazduhu, a takode i do razredivanja para i gasova koji omogućavaju gorenje plamenom. Snižavanjem koncetracije kiseonika dolazi do ugušivanja procesa gorenja i gašenja. Jedan kilogram ugljendioksida u gasovitom stanju, pri normalnim atmosferskim uslovima zauzima zapreminu od 508 litara. Sa ugljendioksidom efikasno gasimo manje požare koji gore plamenom a efikasno gasimo i sledeće požare:

� zapaljive tečnosti i gasove u zatvorenim prostorima, � elektrouredaje svih vrsta (trafo stanice, generatore, elektricne ureñaje), � precizne u automatske uredaje (računare, telefonske centrale), � arhive i umetničke eksponate, � namirnice za ishranu.

31

Kao sredstvo za gašenje ugljendioksid se ne može upotrebiti:

� kod materija kojima za gorenje nije potreban kiseonik iz vazduha kao što su celuloid, oksidaciona sredstva i neke eksplozivne smeše,

� za gašenje požara klase D (laki, alkalni i zemnoalkalni metali), zbog raspadanja na visokim temperaturama uz oslobañanje kiseonika koji ubrzava sagorevanje,

� za gašenje požara gde ima žara, zbog slabog rashladnog dejstva.

Nedostajuće rashladno dejstvo može se pokazati kao negativno kod gašenja zapaljivih tečnosti čija je tačka paljenja visoka, jer ne dolazi do hlañenja tečnosti ispod njene tačke paljenja. Zbog poznatog dejstva ugušenja pri odredenom procentu ugljendioksida u zatvorenom prostoru postoji opasnost za boravak ljudi (pri koncetracijama od 8 - 20 % CO2 odmah nastupa smrt). Pri gašenju na otvorenom prostoru efekat je mali. Domet mlaza ugljendioksida je dosta mali (2 - 5 m). Predmete ili tečnosti moramo gasiti iz neposredne blizine od početka ivice suda preko sredine u cik-cak liniji. (slika 20.)

Sl. br. 20. - Gašenje požara zapaljive tecnosti mlazom ugljendioksida u posudi

U prostorije koje su bile gašene sa ugljendioksidom smemo ulaziti samo kada su dobro provetrene, ali je najbolje ulaženje za vreme gašenja ili posle sa izolacionim aparatom. U zavisnosti od vrste materije koja gori ispitivanja su pokazala da se mogu odrediti potrebne količine CO2 (za uljne transformatore 2kg CO2 na 1m3, za generatore 2kg CO2 na 1m3, za namirnice 1,2kg CO2 na 1m3)

GAŠENJE HALONOM Haloni su halogeni derivati ugljovodonika, nastali zamenom jednog ili više vodonikovih atoma, atomima halogenih elemenata. Najpoznatiji su haloni 1202 (difluordibrommetan), 1211 (difluorhlorbrommetan), 1301 (trifluorbrom-metan), 2402 (tetrafluorbrommetan). Osnovni efekat gašenja požara halonima je inhibiranje procesa gorenja. Pri inhibiranju dolazi do prekida lančanog niza težim i manje aktivnim atomima halona ili njihovim proizvodima raspada. Dobre osobine halona su:

� velika efikasnost u gašenju, � potpuna neškodljivost za opremu i materijal sa kojima dolazi u dodir tj. odsustvo

korozije, vlage, zaprljanosti, hladnih šokova i drugih uticaja, � električna neprovodljivost, � odsustvo povraćaja plamena.

Medutim pored navedenih dobrih osobina treba naglasiti da je njihova proizvodnja Montrealskim protokolom zabranjena zbog oštećenja ozonskog omotača Zemlje. Haloni se ne mogu primenjivati:

� za gašenje u prostorijama u kojima se loži ili koje se uopšte ne provetravaju, � za gašenje požara lakih metala, jer pri uzajamnom dejstvu tih metala može nastati

eksplozija, � za gašenje materija koje u sebi sadrže kiseonik koji ima ulogu oksidatora,

32

� za gašenje materija kada je umesto oksidatora - kiseonika prisutan neki drugi oksid (npr. oksidi azota).

Zahvaljujuci svojim fizičko - hemiskim karakteristikama upotreba halona je veoma efikasna i najpogodnija za gašenje požara na elektronskim ureñajima, računarima, radarima, radio, TV, PTT instalacijama, generatorima, transformatorima, elektromotorima i drugim aparatima. Takode, halon se uspešno upotrebljava za gašenje početnih požara tečnih materija: benzina, ulja, kerozina, benzola, alkohola, etera, boja, lakova, razreñivaca, masti i dr. i gasovitih materija: metana, propana, acetilena, gradskog gasa i dr. Odreñeni haloni uspešno gase požare električnih instalacija niskog i visokog napona do 100 kV. Treba napomenuti da su haloni i produkti koji nastaju pri raspadanju toksični.

NOVA SREDSTVA ZA GAŠENJE

U nova sredstva za gašenje spadaju:

1. Inergen (smeša neotrovnih prirodnih gasova) deluje na požar ugušujuće, pogodan za zaštitu objekata i gašenje u zatvorenom prostoru.

2. FM 200 (hemijska formula CFCHFCF), deluje na požar antikatalitički, pogodan za gašenje požara i zaštitu u zatvorenom prostoru.

3. Aerosolni generator MAT deluje na požar antikatalitički pogodan za gašenje prostorno i lokalno gašenje požara klase A,B,C i požara na električnoj opremi do 1000V.

4. Argon, deluje na požar sniženjem zapreminske koncentracije kiseonika, pogodan za gašenje požara u zatvorenom prostoru.

PRIRUČNA SREDSTVA ZA GAŠENJE POŽARA

Manje požare možemo gasiti i priručnim sredstvima kao što su prekrivači, piljevina, pesak i sva druga sredstva koja se mogu upotrebiti za gašenje, a nalaze se u neposrednoj blizini mesta gde je izbio požar. Da bi sva ova sredstva u svako doba bila efikasna, potrebno je držati ih na suvom mestu. Gašenje korišćenjem datih sredstava dolazi najvećim delom ugušivanjem, dok su efekti razreñivanja i ohlañivanja procentualno manje izraženi. Za gašenje požara pesak je pogodan ako je u što finijem obliku, dakle ako u odnosu na masu ima relativno veliku površinu. Fini pesak preuzima brže toplotu nego je gubi, a sa druge strane manje propušta vazduh tako da se lakše postiže efekat ugušivanja. Upotreba peska je efikasna pri gašenju malih količina tečnosti koje gore razlivene na tlu i to na ravnim ili malo nagnutim površinama, a može se koristiti i za gašenje i ograničavanje razvoja malih požara fosfora, magnezijuma i natrijuma. Pesak za gašenje treba pripremiti i postaviti na požarno ugrožena mesta i to u odgovarajućim metalnim sanducima sa dovoljnim brojem lopata ili posudama za brzo prenošenje i upotrebu na mestu požara. U zimskom periodu radi sprečavanja zgrudvavanja peska, mora se izvršiti dodavanje 2% kalcijum hlorida. Kao zamena mogu se upotrebiti i druge vrste zemlje kao: ilovača, laporac, uma i sl. Uspešnije sredstvo od peska i zemlje za gašenje gorivih tečnosti je piljevina koja pliva po površini tečnosti usled male specifične mase. Nije pravilno da se piljevina pre upotrebe nakvasi jer će doći do njenog potapanja pre nego što doñe do prekida procesa sagorevanja tečnosti. U nedostatku drugih sredstava suvom piljevinom se mogu gasiti i požari magnezijuma. Prekrivači su najstarije sredstvo za gašenje požara. Prekrivači mogu biti izrañeni od vune, pamuka, azbesta, a u novije vreme i od staklastih vlakana. Ako je moguće, korisno je vunene prekrivače natopiti vodom u cilju sprečavanja paljenja plamenom. Prekrivaci se mogu efikasno upotrebiti za gašenje požara zapaljivih tečnosti u bocama, buradima ili drugim sudovima, za gašenje požara automobilskih motora i gašenje požara na osobama. U praksi se vrlo uspešno datim sredstvima gase i požari električnih instalacija.

33

TAKTIČKE MOGUĆNOSTI VATROGASNIH JEDINICA Gašenje požara se ne može zasnivati na krutim pravilima koja pracizno i tačno definišu odreñene postupke u odreñenom vremenu i uslovima. Okolnosti i situacija na mestu požara ili drugih intervencija su svaki put različiti, kao što su različite vrste i količine gorivih materija, konstruktivna rešenja objekta, raspored prostorija i otvora, strujanja vazduha i dr. Svaki požar je specifičan i zahteva i adekvatan nastup snaga i sredstava. Ipak, gašenje požara se mora zasnivati na odreñenim pravilima taktike gašenja. VJ kod rešavanja razlicitih zadataka u zavisnosti od mogućnosti primenjuju i odgovarajuće taktičke nastupe. Taktički zadaci mogu biti spašavanje, lokalizacija i likvidiranje požara, tehničke intervencije, pružanje pomoći pri elementarnim nepogodama i drugim nesrećama i katastrofama. Neodgovarajućim nastupom, odnosno nepoznavanjem mogućnosti koje jedinica može ostvariti odgovarajućim taktičkim nastupom, ne postiže se potreban efekat. Zato je bitno proučavanje i poznavanje osnovnih taktičkih mogućnosti i nastupa svake formacije, kao i poznavanje osnovnih pokazatelja koji uslovljavaju te mogućnosti. Za uspešnu primenu taktičkih zahvata potrebna je stručna obuka i što efikasnije uvežbavanje VJ. Tako se pri stvarnom gašenju požara zadatak svodi na primenu vec ranije dobro uvežbanog nastupa uz odgovarajuće prilagoñavanje trenutnoj situaciji.

Snage i sredstva vatrogasnih jedinica

Pod pojmom snage VJ podrazumevaju se:

� ljudstvo vatrogasne jedinice (profesionalne i dobrovoljne), � ljudstvo vojnih jedinica, � radnici u radnim organizacijama, � organizovano stanovništvo.

Osnovne snage, na najvecem broju intervencija su pripadnici vatrogasnih jedinica. Snage na intervencijama svoja dejstva ostvaruju pomoću sredstava za gašenje požara. Sva sredstva se mogu podeliti na:

� vatrogasna vozila, � sredstva za gašenje (voda, pena, prah itd.), � ostala tehnička sredstva (vatrogasna i druga oprema)

Vatrogasna vozila mogu se podeliti po svojim taktičko-tehničkim karakteristikama i nameni na:

� osnovna (navalna, kombinovana i cisterne) � specijalna (automehaničke lestve, hidraulicne zglobne platforme, vozila za osvetljenje

lica mesta, komandna vozilo i dr.), � pomoćna (putnicka, kombi vozila, teretna vozila).

Grupa osnovnih vozila a posebno navalna vozila koriste se u 90% intervencija VJ, dok se cisterne uz navalna vozila koriste u 70% slučajeva. Veliki broj vatrogasnih intervencija (65%) završavaju se korišćenjem samo jednog navalnog vozila. U tabeli br. 3. date su osnovne karakteristike vatrogasnih vozila (navalnih i cisterni), koje se nalaze najviše u upotrebi u SR Jugoslaviji.

34

Tabela br.3 Tip Tip Zapremina Mon- Vreme trajanja rada vozila vat. vode pen. itor 3 “C” 2 “C” Moni Mlaznica za pumpe

(l) (l)

mlaz-nica

mlaza (min)

1 “B” mlaza (min)

tor mlaz. (min)

penu tipa KR75 (broj openjenja 75) (min) (m3)

tam170 navalno

16/8 3000 300 - 5 3 - 12 180

mercedes 1926 navalno

16/8

5000 500 21 (l/s)

7 5.5 3 22 330

fap 2225 cisterna

16/8 7000 700 28 (l/s)

10 7.8 4 31 465

mercedes 2632 cisterna

16/8

9000 1000 28 (l/s)

13.5 10 5 41 615

Proračun osnovnih pokazatelja taktičkih mogućnosti vatrogasnih vozila

U osnovne pokazatelje, koji karakterišu taktičke mogućnosti vatrogasnih vozila, koje RGP treba ne samo da zna, već i da ume da ih odredi, treba pre svega uvrstiti:

� vreme rada mlaznica za vodu i penu, � moguću površinu gašenja penom, prahom i drugim sredstvima za gašenje požara, � zapreminu prostorije, koju treba eventualno ispuniti penom, CO2 i dr. � maksimalna rastojanja do kojih se može izvršiti obezbeñenje sredstva za gašenje

požara. Vreme rada mlazeva vode može se odrediti po formuli:

∑∑

⋅⋅⋅−⋅

=60

9,0

mlml

pplvm qN

VNVt , [min]

gde je: Vl- odgovarajuće zapremine vode u cisterni vatrogasnog vozila (l); ??p - broj vatrogasnih creva u odvodnim prugama, Vp - količina vode u jednom crevu (l) ??ml - broj mlazeva vode koji rade na datoj odvodnoj prugi, qml - protok vode u mlaznicama (l/s) Količine sredstva za gašenje u vatrogasnom crevu u zavisnosti od dužine i prečnika:

Precnik creva (mm)

Dužina (m) Zapremina (l)

52 15 32 75 15 66 75 30 132 110 15 142

35

Vreme rada mlazeva pene može se odrediti po formuli:

60⋅⋅−

= ∑−

rmp

rrvprmp q

VNVt , [min]

gde je: Vr-vp- zapremina rastvora koncentrata za penu u vodi (l)

∑ rN - broj vatrogasnih creva u odvodnim prugama,

Vr - količina rastvora u jednom crevu (l) qrmp - protok rastvora u mlaznici za penu (l/s) Maksimalno rastojanje za dopremanje sredstva za gašenje odreñuje se:

cr

mlpum

h

ZPPL

−−=max , [m]

gde je: Ppum - pritisak pumpe; Pml - potreban pritisak u mlaznicama; Z - geodetska visina na kojoj su postavljene mlaznice prilikom gašenja; hcr - gubici po jednom crevu;

Taktičke mogu ćnosti i nastupi vatrogasnog odelenja i vodana osnov nim vatrogasnim vozilima

Vatrogasne jedinice po svojoj formaciji mogu biti:

� vatrogasna grupa � vatrogasno odeljenje � vatrogasni vod � vatrogasna ceta � vatrogasni bataljon � vatrogasna brigada.

U kojim slučajevima i sa kojom formacijom će nastupiti VJ zavisi pre svega od: vrste požara (stambeni, industrijski, šumski, javni objekti, transportna sredstva i dr.), veličine požara, broja ljudi koje treba spašavati i načina spašavanja, raspoloživih sredstava za gašenje, vremena slobodnog razvoja požara, snabdevanja vodom za gašenje. Najmanja taktička vatrogasna formacija je grupa (3 - 5 vatrogasaca), mada u mnogim vatrogasnim jedinica u smeni dežura ova formacija, njene mogućnosti su veoma male. Najcešce sa formacijom grupe mogu se gasiti manji požari sa jednim ili dva mlaza. Istovremeno gašenje požara i izvršavanje drugih zadataka nije moguće. U slučaju neposredne ugroženosti ljudi grupa sve aktivnosti usmerava na spašavanje, ali sa vrlo ograničenim mogućnostima i opremom (lestve rastegače, kukače). Osnovna taktička vatrogasna formacija je vatrogasno odeljenje koje u svom kompletnom sastavu ima 9 vatrogasaca. Sastav odeljenja koje je podeljeno u grupe je sledeći: komandir odeljenja (1 član), vozač-strojar (1 član), kurir (1 član), navalna grupa (2 člana), vodna grupa (2 člana), cevna grupa (2 člana). Podela kompletnog odeljenja na grupe uslovljena je zahtevom da se ostvari maksimalni efekt gašenja požara sa tri mlaza. Osim kompletnog vatrogasnog odeljenja mogu se formirati i manje taktičke jedinice od 7 članova koje se zovu skraćeno odeljenja. Poznato je da je u većini vatrogasnih formacija osnovno vozilo kombinovano vatrogasno vozilo sa sedam sedišta, pa se u takvim slučajevima primenjuju i skraćene formacije vatrogasnog odeljenja.

36

Veća vatrogasna formacija od vatrogasnog odeljenja je vatrogasni vod koji se sastoji od dva do četiri vatrogasna odeljenja. Veca taktička formacija od vatrogasnog voda je vatrogasna četa, koja se sastoji od dva do četiri vatrogasna voda. Vatrogasni bataljon je veća formacija od vatrogasne čete i čine ga 2 - 3 cete. Vatrogasna brigada je veća formacija od vatrogasnog bataljona, a sastoji se od dva i više vatrogasnih bataljona.

Taktičke mogu ćnosti i nastup vatrogasnog odeljenja

Vatrogasno odeljenje, može gasiti ili lokalizovati požar pomoću jedne prenosne vatrogasne pumpe, ili pomocu vatrogasnog vozila i to maksimalno sa tri mlaza uz odgovarajući kapacitet pumpe. "C" mlaz, kao što je poznato, uz odgovarajuće uslove pokriva front od 15 do 20 metara, pa ako odeljenje koristi tri mlaza, može uz odgovarajuće uslove pokriti front od 45 do 60 metara. S dva "C" mlaza i jednim "B" mlazom može pokriti, uz odgovarajuće uslove i front od 60 do 70 metara. Da bi vatrogasno odeljenje moglo nastupiti prilikom akcije gašenja požara sa tri mlaza vode mora pre toga obaviti odreñene pripremne radove. Priprema za navalu odvija se u tri dela koji se kada je jedinica dobro uvežbana, spajaju u jednu celinu. Prvi deo rada obuhvata postavljanje vozila ili pumpe, spajanje usisnog voda kod obezbeñenja vode iz otvorenog nalazišta ili potisnih creva kod obezbeñenja vode iz hidrantske mreže. Drugi deo rada obuhvata postavljanje odvodne "B" pruge do razdelnice. Treci deo rada obuhvata polaganje odvodnih pruga za gašenje prvog, drugog i, po potrebi trećeg mlaza. Kada imamo odeljenje od 7 članova, onda je moguće delovati samo preko jednog ili, maksimalno, dva mlaza vode. Izvršavanje nekih složenih takičkih zahvata (istovremeno gašenje požara i spašavanje ljudi) je nemoguće jer nemamo dovoljno vatrogasaca u odeljenju za rešavanje tako složenih zadataka. Ako imamo kompletno vatrogasno odeljenje, a u akciji je dovoljno delovanje sa dva mlaza vode, onda ostali članovi mogu izvršiti neke dopunske radove, kao što su evakuacija imovine koju požar nije zahvatio, otklanjanje prepreka, raščišćavanje, kao i spašavanje.

Taktičke mogu ćnosti i nastup vatrogasnog voda

Vatrogasni vod se sastoji od 2 do 4 odeljenja sa dva do deset vatrogasnih vozila. Vatrogasni vod ima znatno veće mogućnosti za rešavanje osnovnih taktičkih zadataka pri gašenju većih požara. Vatrogasni vod može, istovremeno, pri odreñenim vrstama požara, vršiti spašavanje ljudi i imovine i gašenje požara. Vod može koncentričnom navalom zaokružiti požar, gasiti, osim vodom, i drugim sredstvima za gašenje. Vatrogasni vod može biti opremljen i specijalnim vozilima. Prema situaciji na požaru taktičke mogućnosti i nastup vatrogasnog voda može se odvijati kao: odvojeni nastup, paralelni nastup, serijski nastup, relejni nastup i kombinovani nastup.

Odvojeni nastup vatrogasnog voda

Pri gašenju većih požara, gde situacija zahteva navalu sa dve ili tri strane sa ciljem da se požar zaokruži, primenjuje se odvojeni nastup voda (sl.br. 21a). U ovom slučaju svako odeljenje iz sastava voda nastupa nazavisno, sa svog izvora vode i radi na svom sektoru rada. Odvojeni nastup vatrogasnog voda uslovljen je dovoljnim brojem nalazišta vode, a prednost mu je u manjem ometanju rada izmedu vatrogasaca pojedinih odeljenja i boljem razmeštaju vozila.

Paralelni nastup vatrogasnog voda

Paralelni nastup vatrogasnog voda (sl.br. 21b) je nastup kod kojeg dva odeljenja paralelno nastupaju sa istog izvora vode. Pri tom koriste jedno vozilo ili prenosnu vatrogasnu pumpu. Kapacitet pumpe mora biti takav da zadovolji potrebe šest mlazeva vode. Na ovaj način može se vrlo brzo

37

raspoloživim mlazevima obuhvatiti ugroženi objekat sa svih strana. Ovakav nastup nije moguć iz hidrantske mreže, jer imamo na raspolaganju nedovoljne količine vode. Paralelni nastup vatrogasnog voda ima sledeće prednosti:

� potpuno iskorištenje kapaciteta pumpe, � štednja pogonskog goriva, � pregledniji sektor rada, � jedno vozilo ostaje u rezervi.

Serijski nastup vatrogasnog voda

Serijski nastup vatrogasnog voda(sl.br. 21c) primenjuje se onda kada je potrebno u što kraćem vremenskom periodu postaviti odvodne pruge i obezbediti mlazeve vode, a mesto i uslovi uzimanja vode su nepovoljni (udaljenost izvora vode, savladavanje većih visinskih razlika, gubici pritiska na odvodnim prugama), ali u odreñenim uslovima ipak omogućava neposredno gašenje sa izvora vode. Prvo odeljenje zauzima najpovoljniji položaj i otpočinje gašenje koristeći zalihe vode iz rezervoara vozila. Za to vreme drugo odeljenje osigurava snabdevanje vodom prvog odeljenja. Po potrebi drugo odeljenje postavlja razdelnicu i odvodne pruge, pomaže prvom odeljenju pri gašenju (mlaz pene, "B" mlaz vode). Ovaj nastup omogućava brzo i efikasno delovanje vatrogasnog voda u prvoj fazi rada, a kasnije i potpuno iskorištavanje vatrogasnog voda, kao veće taktičke formacije.

Slika 21. – Taktički nastupi vatrogasnog voda

Relejni nastup vatrogasnog voda

Ovaj se nastup primenjuje kada je izvor vode udaljen od požara toliko da jedna centrifugalna pumpa tu udaljenost (ili visinsku razliku) ne može savladati.

Odvojeni nastup (a)

Relejni nastup (g)

Serijski nastup (c)

Paralelni nastup (b)

38

Kod relejnog nastupa (sl.br. 21 d) prvo odeljenje se priprema za napad na požar, a drugo odeljenje se spaja sa izvorom vode i polaže odvodne pruge do sledeće pumpe. Kod relejnog nastupa vatrogasnog voda nije moguće sa izvora vode delovanje na požar, u čemu je bitna razlika izmeñu relejnog i serijskog nastupa vatrogasnog voda. Za uspešan rad relejnog nastupa vatrogasnog voda, potrebna je stručnost i sposobnost ljudi koji rade na pumpama i ispravan rad svih pumpi. Kapacitet pumpi treba biti što više iskorišten. Zbog toga je idealan slučaj kada raspolažemo sa pumpama istog kapaciteta. Kod pumpi različitog kapaciteta pumpa sa najvećim kapacitetom stavlja se na izvor vode zbog mogućnosti obezbeñenja vece količine vode. Kod odreñivanja rastojanja izmeñu pojedinih pumpi u releju treba uzeti u obzir gubitke pritiska, s obzirom na visinsku razliku i dužinu odvodne pruge. Kod relejnog nastupa vatrogasnog voda možemo koristiti zatvoreni ili otvoreni sistem obezbeñenja vode. Kod zatvorenog sistema odvodne pruge izlaze iz otvora jedne pumpe i ulaze direktno u otvor druge pumpe. Kod otvorenog sistema odvodne pruge iz jedne pumpe ulaze u bazen ili rezervoar kraj druge pumpe, i u rezervar vozila, a odavde se voda crpi u pumpu pomoću usisnih creva, ili ulazi direktno u pumpu iz rezervoara vozila, na ovaj način se izbegavaju situacije kao što su npr. pucanje creva. Takvim sistemom postiže se potpuno iskorištenje svih pumpi bez obzira na njihovu razliku u kapacitetu.

Kombinovani nastup vatrogasnog voda

Kombinovani nastup vatrogasnog voda ima široku primenu u gašenju požara. Primenjuje se u uslovima istovremenog paralelnog nastupa lokalizovanja i likvidiranja požara, uz istovremnu evakuaciju i spašavanja, otklanjanje prepreka, otvaranje konstrukcija i dr.

PRORAČUN SNAGA I SREDSTAVA ZA GAŠENJE POŽARA

Proračun snaga i sredstava predstavlja jedan od važnih elemenata planiranja taktičkih dejstava VJ pri gašenju požara. Proračun snaga i sredstava vrši se u sledećim slučajevima:

� pri odreñivanju potrebne količine snaga i sredstava za gašenje požara � pri operativnom-taktičkom proučavanju objekata � pri razradi planova za gašenje požara � pri pripremi požarno-taktičke obuke � pri izvoñenju eksperimentalnih proba na odredivanju efikasnosti sredstava za

gašenje. � nakon gašenja požara prilikom analiziranja požara i ocenjivanja rada VJ.

PRORAČUN SNAGA I SREDSTAVA (vode) ZA GAŠENJE POŽARA

Polazni podaci: Karakteristika objekta; vreme mogućeg širenja požara; linearna brzina širenja; snage i sredstva za gašenje predviñena rasporedom izlazaka; Površina požara ili površina gašenja. Od karakteristika objekta zavisi vreme mogućeg širenja požara (τraz), a ono se sastoji od sledećih elemenata: vreme od momenta pojave požara do izveštavanja vatrogasne jedinice o nastalom požaru (τob), a zavisno je od dežurstva, obezbeñenja objekta, sredstva veze i signalizacije i njihovog tehničkog stanja, pravilnosti rada lica koja otkriju požar i krece se najcešće od 8-12 minuta. Vreme dolaska VJ na požar odreñuje se po obrascu:

[ ]min60 sr

dol V

L=τ (1)

gde je: L - dužina puta od terminala do požara u km,

39

Vsr -srednja brzina kretanja vozila (odreñuje se iskustveno ili se uzima za široke asfaltne puteve 45 km/h, a u naseljenim mestima sa velikom frekvencijom saobraćaja i uskim ulicama, prosecna brzina kretanja vatrogasnih vozila iznosi 25 km/h. τtr - taktički nastup vatrogasne jedinice: odreñuje se iskustveno. Vreme od početka rada prvog mlaznice do momenta lokalizovanja požara je vreme τlok požara. Vreme od momenta lokalizacije požara do potpunog likvidiranja je τlik Brzina širenja požara, Vl, odreduje se iz tablica. U pocetku požara (prvih 10 minuta) za brzinu širenja požara uzima se da je polovina tabelarne vrednosti, tj V=o.5 Vl. Posle početka gašenja požara, brzina širenja požara se smanjuje, zato u intervalu početka gašenja do momenta lokalizacije vrednost uzimamo ponovo kao 0.5 Vl. Površina požara (Sp) je zavisna od pravca i vremena širenja požara, a takoñe i od brzine širenja požara Vl i odreñuje se obrascem: 1. Pri širenju požara kružno: (površina požara je u obliku kruga, a vreme širenja požara je τ1 < 10 min.)

( )25,0 τπ lp VS = (2)

� pri vremenu širenja τ2 > 10 min. od uvoñenja prvih mlazeva

( )225 τπ llp VVS += ; gde je 102 −= ττ (3)

� pri širenju do momenta uvoñenja mlaznica od lokalizacije požara

( )232 5,05 ττ lllp VVVS −+= ; gde je ( )23 10 τττ +−= (4)

2. Pri širenju požara udesno: (α=900) površina se odreñuje po formuli:

( )25,025,0 τπ lp VS = za min10<τ (5)

( )22525,0 τlip VVS += gde je 102 −= ττ (6)

3. Za pravougaono gašenje (površina požara je u obliku pravougaonika, a vreme širenje je τ1 < 10 min) τlp VanS 5,0= (7)

� za vreme τ2 > 10 min do uvoñenja prvih mlazeva

( )25 τllp VVanS += ; gde je 102 −= ττ (8)

� pri širenju od momenta uvoñenja mlazeva do momenta lokalizacije požara τ3 .

( )32 5,05 ττ lllp VVVanS ++= ; gde je ( )23 10 τττ +−= (9)

gde je n – broj pravaca prostiranja požara; a – širina površine požara (fronta) u metrima. Površina gašenja (Sg) računa se na osnovu slike br. 22, pri čemu je: a, b i c – pravougaono širenje požara; d – kružno i e – ugaono; S – površina gašenja uz kapacitet mlaznica, h – efikasna dubina gašenja, a – širina površine požara (fronta), b – poluprečnik požara, r – poluprečnik dela površine požara do koga ne stiže sredstvo za gašenje požara.

40

Slika 22. – Oblici požara i njihovog gašenja

1. Pri pravougaonom rasprostiranju požara površinu gašenja požara dobijamo po obrascu:

( )hbahS g 22 −+= slika broj 22.a

ahS g = slika broj 22.b

ahS g 2= slika broj 22.c

2. Pri kružnom rasprostiranju požara (Sg) se dobija po obrascu:

( )hbahS g 2−+= π slika broj 22.d

3. Pri ugaonom rasprostiranja požara α=900, Sg se dobija po obrascu:

( )hRhS g −= 225,0 π slika broj 22.e

gde je h - efikasna dubina gašenja u metrima, a R - prečnik površine požara u metrima.

ODREðIVANJE UTROŠKA VODE ZA GAŠENJE POŽARA I ZAŠTITU

Zavisno od situacije na požaru, potrošnja vode odreñuje se za svu površinu požara ili samo za površinu gašenja. Za svu površinu se utrošak vode odreñuje ako mlaznice obezbeñuju vodu istovremeno za površinu gašenja i svu površinu požara (prekrivaju jednu i drugu), ili ima dovoljna snaga i sredstva za gašenje. Proračun se vrši po obrascu:

ISQ pp = [l/s] (10)

gde je: I - potrebna intezivnost davanja vode (l/m2sek) Utrošak vode se računa za površinu gašenja, ako mlaznice ne mogu da obezbede pokrivanje cele površine požara (velika površina, mali domet mlaza, mala snaga i sl.), pa se računa po obrascu:

ISQ gg = [l/s] (11)

Često se dešava da je za požar potrebna odreñena količina vode za zaštitu nezapaljenih objekata (okolni prostor, konstrukcija narednog objekta, ako je u blizini, može da se deformiše usled temperature i plamena). U tim slučajevima, najčešce, proračunom se odreñuju, u zavisnosti od broja mesta zaštite, jedna do dve mlaznice sa potrošnjom 3,5-7 l/sek po spratu, stepeništu, podrumu, tavanu i dr. U nekim slučajevima potrošnja vode se odreñuje po površini po kojoj može da se prostire požar, ili u zavisnosti

a)

b)

c)

e)

d)

41

od prečnika štićenog objekta. Intezitet utroška vode za zaštitu je obično 2-4 puta manji od intenziteta utroška vode za gašenje. Potrošnja vode za gašenje i zaštitu se izračunava po obrascu:

zgu QQQ += [l/s] (12)

Da bismo proverili da li mreža vodovoda zadovoljava količinu vode za gašenje i zaštitu, uporeñuje se potreban utrošak vode ( gQ ) sa potrošnjom koju obezbeñuje mreža ( zQ ).

Ako vodovodna mreža ne obezbeñuje potreban pritisak i protok vode, organizuje se prepumpavanje i doprema vode cisternama. Broj mlaznica za gašenje požara odreduje se obrascem:

ml

gg q

QN = (13)

gde je : gQ - potrebna količina vode za gašenje požara [l/s]

mlq - kapacitet mlaznice [l/s] Za odreñivanje broja mlaznica za zaštitu objekta služi jednačina:

ml

zz q

QN = (14)

Ukupan broj mlaznica:

zgu NNN += (15)

Prethodnom formulom izračunavamo broj mlazica odredenog tipa “B”ili “C” ili lafetnih mlaznica ili topova. Pri gašenju se primenjuju razni tipovi mlaznica. Po obrascu 15, izračunava se približno potreban broj mlaznica za gašenje požara u konkretnim zadacima. Broj odelenja za gašenje požara se odreñuje u zavisnosti od taktičkih mogućnosti vatrogasnih vozila. Praktično, broj odelenja se odreñuje pomoću obrasca:

od

uod Q

QN = (16)

gde je:

odQ -količina vode koju može utrošiti jedno odelenje (najcešce 14l/s pri radu jednog „B” i dva „C”

mlaza) Broj odelenja se takoñe može izračunati obrascem:

0ml

uod N

NN = (17)

gde je:

0mlN - broj mlazeva sa kojima može da radi jedno odelenje (maksimalno tri mlaza).

U većini slučajeva jedno odelenje troši za gašenje i zaštitu okolnih objekata 14-20 lit/s vode.

ODREðIVANJE BROJA CREVA

Rad svake pumpe je proračunat na odreñeni pritisak pri nominalnom broju obrtaja pumpe, koja može da da vodu na odreñenom rastojanju, i u zavisnosti od geodetske visine gde se koristi mlaz vode.

42

a) Odreñivanje broja creva u horizontali:

crv

horh l

LN

2,1= (18)

gde je: Nh - broj creva u horizontalnoj trasi Lhor - dužina horizontalne trase u metrima lcrv - dužina jednog creva u metrima b) Odreñivanje broja creva u vertikali:

crv

verv l

LN

3,1= (19)

gde je: Nv - broj creva u vertikalnoj trasi Lver - dužina vertikalne trase u metrima lcrv - dužina jednog creva u metrima

Ukupan broj creva se izračunava po obrascu:

vh NNN += (20)

v) Odreñivanje gubitka pritiska u potisnim crevima “B”

211 11

QhtNP cr ⋅⋅=∆ (21)

gde je: ht1 - otpor trenja u crevima “B” usvaja se iz tablica Ncr1 - broj creva “B” Q1 - protok vode kroz “B” crevo pri odreñenom pritisku u l/s g) odreñivanje gubitka pritiska u potisnim crevima Ø52 mm

2221 2

QhtNp cr ⋅⋅=∆ (22)

gde je: ht2 - otpor trenja u crevima “C” usvaja se iz tablica Ncr2 - broj creva “C” Q2 - protok vode kroz “C” crevo pri odredenom pritisku u l/s d) Odreñivanje pritiska na usniku mlaznice

2mluml qhP ⋅= (23)

gde je: hu - otpor trenja u usniku mlaznice (odreñuje se tabelarno) qml - protok vode u “C” mlaznicama (l/s). e) Odreñivanje potrebnog pritiska na pumpi, u zavisnosti od broja mlazeva i potrebnog pritiska na usniku mlaznice.

mlverpum PLPPP ++∆+∆= 21 (24)

43

g) Odreñivanje broja vozila potrebnih za gašenje požara

p

uvoz Q

QN = , (25)

gde je: vozN - broj vozila potrebnih za gašenje

uQ - potrošnja sredstava za gašenje [l/s, kg/s, m3/s]

pQ - kapacitet pumpe [l/s],

ili po formuli:

od

uvoz Q

QN = , (26)

gde je: odQ - potrošnja sredstva za gašenje koje troši jedno odelenje [l/s, kg/s, m3/s]

PRORAČUN SNAGA I SREDSTAVA ZA GAŠENJE POŽARA KLASE “B“

Polazni podaci: Površina (zapremina prostorija) ili šticena zapremina; intenzitet dodavanja koncentrata za penu u vodu; intenzitet utroška vode za hladenje; proračunsko vreme trajanja gašenja požara. Proračun potrošnje pene za gašenje požara čvrstih, gorućih materija vrši se u zavisnosti od zapremine prostorije, ostave, prostorije za smeštaj kablova, podrumskih prostorija i odreñuje se po formuli:

g

rg

VKQ

τ= (27)

gde je: V - zapremina (m3): V=a l hg a - širina prostora koji se gasi (m) l - dužina prostora koji se gasi (m) hg - visina prostora koji se gasi ili potrebnog sloja pene (m) Kr - koeficijent gubitka pene (uzima se od 3-3,5 u zavisnosti od vrste požarnog opterećenja) gτ - proračunsko vreme trajanja gašenja požara u minutima.

Proračun potrošnje koncentrata za penu za gašenje požara zapaljivih tečnosti u rezervoarima, vrši se po formuli:

kqNV nmlmleks τ⋅⋅⋅= 60

gde je: eksV - količina koncentrata za penu u litrima

mlN - broj mlazeva pene

44

mlq - količina (kapacitet) potrošnje koncentrata za penu za jednu mlaznicu

nτ - proračunsko-normativno vreme gašenja požara zapaljivih tečnosti (najčešće iznosi od 10-15

minuta) k - koeficijent gubitaka (usvajamo od 2-10). Proračun potrošnje vode za hlañenje, npr. rezervoara u kome gori zapaljiva tečnost i susednih rezervoara, vrši se po formuli:

spth

gpth

hvode IDnIDQ ⋅⋅⋅⋅+⋅⋅= 15,0 ππ (29)

gde je: D - prečnik rezervoara koji gori

1D - prečnik susednih rezervoara gpthI - intenzitet utroška vode za hlañenje rezervoara u kome gori tečnost

spthI - intenzitet utroška vode za hlañenje okolnih rezervoara

n - broj okolnih rezervoara koji se hlade. Intenzitet utroška vode za hlañenje podzemnih rezervoara (zapaljenih i okolnih) iznosi: Zapremina rezer.(m3 ) 100-700 701-2000 2001-10000 10001-50000 Utrošak vode (l/s) 10 20 30 50

Broj odeljenja za gašenje požara zapaljivih tečnosti u rezervoarima odreñuje se pomoću

formule:

(30) gde je: Nml - broj mlazeva za gašenje penom Nml odeljenja - broj mlazeva koji opslužuje jedno odeljenje.

GAŠENJE POŽARA SA PRAHOM

Potrebna koli čina praha:

ggg ISQ τ⋅=

gde je:

I - intenzitet utroška praha (za prahove opšte namene usvaja se [ ]smkg 2/3,0

gτ - vreme gašenja (najcešce se uzima 30 sekundi)

Potreban broj mlazeva:

ml

gml q

QN = ,

gde je:

mlq - protok pene kroz mlaznicu ili top [kg/s]

45

Stvarna koli čina praha za gašenje:

gde je:

- proračunsko vreme gašenja usvaja se 30 sekundi Potreban broj vozila za gašenje:

voz

gvoz Q

QN = ,

gde je:

vozQ - kolicina praha u jednom vozilu [kg].

Bez obzira na mogućnost proracuna i načina realizacije, nikada ne mogu da se dobiju apsolutno tačni podaci, jer u realnoj situaciji su mnogi faktori nepoznati ili netačno odreñeni.

ORGANIZACIJA GAŠENJA POŽARA

ORGANIZACIJA OPERATIVNE VATROGASNE SLUŽBE Uspeh gašenja požara i drugih intervencija VJ zavisi od organizacije operativne vatrogasne službe. Organizacija operativne vatrogasne službe podrazumeva formiranje VJ sa odgovarajućim brojem vatrogasaca, tehničkom opremljenošću, taktičkom i stručnom pripremom za intervenisanje, organizacija rada, veze i saradnje sa drugim službama kao i pravilnom lokacijom vatrogasnih stanica. Pri organizaciji VJ u gradovima u obzir se uzimaju veličina grada, gustina naseljenosti, požarni rizici objekta, specifičnosti izgrañenosti, kao i planovi daljeg razvoja grada ili naseljenog mesta. Na organizaciju VJ utiču i preventivne mere zaštite od požara koje se sprovode u gradu (snabdevanje vodom, putevi, prolazi, izgrañenost objekta, ugrañene mere zaštite i dr.) Izgradnjom naselja, industrijskih postrojenja i objekata, društvo je kroz zakonodavstvo i tehničke norme odredilo i odreñenu organizaciju VJ. Najvažnija pitanja organizacije operativne vatrogasne službe definisane su Zakonom o zaštiti od požara Republike Srbije. VJ mogu biti profesionalne, dobrovoljne i vojne. Profesionalne VJ se dele na teritorijalne i industrijske VJ. Dobrovoljne VJ se takoñe dele na teritorijalne i industrijske VJ. Organizacija gašenja požara u gradovima i naseljenim mestima ima za cilj da dolazak VJ na mesto požara ili druge intervencije bude brz i da uvoñenje sredstava za gašenje bude u početnoj fazi požara. Požar vrlo često zahvata veliku površinu velikim intenzitetom. Za gašenje velikih požara potrebne su velike snage i sredstva. Jedna VJ bez obzira na opremljenost i veličinu ne može sama uspešno delovati. Iz tih razloga VJ sa šireg područja (gradovi, okruzi) organizuju se u jedinstvenu formaciju (čete, bataljoni, brigade). Upravljanje i komandovanjem ovim vatrogasnim formacijama vrši se iz jednog centra. Prilikom formiranja vatrogasnih formacija na nivou grada ili okruga mora se voditi računa o:

� pravilnoj dislokaciji VJ � sredstvima VJ � mobilnosti i organizaciji službe dežurstva i � sistemu alarmiranja i uzbunjivanja.

46

DISLOKACIJA VATROGASNIH JEDINICA U gradovima i gusto naseljenim mestima dislokacija VJ je od presudnog značaja. Brzina kretanja vatrogasnih vozila je ograničena i poslednjih godina je sve manja u proseku 30 km/h. Zbog gubitka na vremenu, mogu se još više ugroziti životi ljudi i omoguciti intenzivno širenje požara. U Republici Srbiji VJ su organizovane u okviru MUP-a, kao posebne organizacione celine na nivou gradova i okruga. U gradovima i većim naseljima i opštinama podrucje se deli na više zona (rejona), a u njihovim centrima lociraju se vatrogasne stanice VJ opremljene i formacijski dovoljno jake. Izlazak i komandovanje svim snagama je diktiran iz jednog centra - komandno operativni centri (KOC). Ovakva je organizacija ekonomski oporavdana. Dislokacija vatrogasnih stanica zavisi i od terena, sistema izgradnje naselja, naseljenosti podrucja, razmeštaja industrije, saobraćaja i sistema veze. Vatrogasne stanice treba da se dislociraju tako da prosecno vreme stizanja prvih VJ na mesto intervencije bude 5-7 minuta. Broj potrebnih vatrogasnih stanica može se odrediti prema obrascu:

22

236,0

dolsr

nst

V

SKN

τ⋅⋅⋅

=

gde su: ?st- normativno vreme stizanja na mesto intervencije (5-7 minuta); Vsr- srednja brzina kretanja vatrogasnih vozila; Kn- koeficijent prohodnosti ulica (najcešce se uzima 1,4); S- površina štićene teritorije.

TEHNIČKA OPREMLJENOST VJ dislocirane u pojedinim stanicama moraju biti opremljene odgovarajućim sredstvima, koja će se najcešće koristiti. Izbor sredstava (vozila, sredstva za gašenje, ostala tehnička sredstva, vatrogasna oprema i dr), zavisi od vrste i požarnih karakteristika objekata, vrste industrije na terenu koji VJ štiti. Sredstva su raznovrsna, i moraju biti takva da omogućavaju uspešnu intervenciju. VJ moraju u rezervi imati 100% vatrogasnih vozila i tehnike. Vatrogasne stanice, u delovima grada sa visokim objektima, i posebno požarno ugroženom industrijom, obezbeñuju se automehaničke lestve i hidraulične zglobne platforme sa različitim dohvatnim visinama. Radi održavanja i pravilne eksploatacije raznovrsnih sredstava sa kojim raspolažu u svim VJ formiraju se tehničke službe (odeljenja, vodovi, čete). Od pravilnog rada ovih službi u mnogome zavisi ispravnost i pouzdanost sredstava VJ.

MOBILNA GOTOVOST I ORGANIZACIJA SLUŽBE PRIPRAVNOSTI Da bi se moglo izvršiti pravovremeno gašenje požara ili druga intervencija, mora biti mobilna gotovost VJ i sredstava na visini, kao i dobro organizovana služba pripravnosti. Osnovni je zahtev, da sve raspoložive snage i sredstva budu svih 24 sata, bez odlaganja i u najkraćem vremenskom roku, najefikasnije upotrebljena. To se ostvaruje:

� stalnom službom dežurstva i pripravnosti, � smeštajem i rasporedom vozila, ljudstva i opreme, � odreñenom signalizacijom i vezom, � opremanjem celokupnom opremom i sredstvima za gašenje, � održavanjem tehničke ispravnosti, � odreñivanjem formaciske snage, � odreñivanjem spremnosti i sposobnosti jedinica, a posebno rukovodećeg kadra, � uvežbavanjem celokupnog ljudstva za uspešno primenjivanje, najefikasnijih taktičkih

zahvata, � izradom planova i drugih operativnih dokumenata.

47

KOMANDNO OPERATIVNI CENTAR KAO OSNOVNI ORGAN UPRAVL JANJA I VEZE U VATROGASNIM SLUŽBAMA I FORMACIJAMA

Komandno operativni centar (KOC) predstavlja dispečarski centar preko kojeg komanda vatrogasne formacije rukovodi i komanduje potcinjenim snagama i sredstvima a na nivou grada ili okruga i organ za stalno praćenje operativne situacije na teritoriji koja se štiti. Preko KOC-a obezbeñuje se upotrebna snaga i sredstava po ranije utvrñenim planovima i utvrdenom redosledu, izdavanjem odgovarajucih nareñenja u toku gašenja nastalih požara. KOC prati tok svih intervencija VJ, odlazak na obuku, vežbe, kao i druge aktivnosti VJ. Takode u svakom momentu

KOC ima uvid u brojno stanje VJ, stanje sredstava, stanje i broj ekipa na intervencijama (broj ljudi, broj vozila itd ) što je neophodno kod donošenja pravilnih odluka i izdavanja potrebnih nareñenja. KOC je opremljen odgovarajućom opremom za prijem dojave požara preko telefonskih linija gradske mreže (tel. 93) i preko linija automatske dojave (javljači požara iz značajnijih objekata u gradu). Takoñe mora biti opremljena potrebnim brojem radio stanica koje obezbeñuju pokrivenost celoga grada radio vezom, koje rade na odreñenim radio kanalima, predviñenim za rad vatrogasne službe, kao i radio stanicama sa kojima se ostvaruje veza sa drugim službama u gradu (milicija, hitna pomoć, gradski saobraćaj itd). KOC u većim gradovima ima i odgovarajući broj teleks priključaka za prijem i slanje naredbi vezanih za rad vatrogasne službe u celini. U KOC-u je postavljen i registrofon na kojem se snimaju svi razgovori koji se vode preko telefona ili radio vezom. KOC je snabdeven potrebnim brojem planova grada tj. područja koje jedinica štiti, što omogućava lakše i brže voñenje ekipe na mesto intervencije. U većim gradovima u svetu komandno operativni centri vatrogasnih službi su opremljeni elektronskim računarima u kojima su instalirani odreñeni programi koji omogućavaju lakši rad KOC-a i VJ u celini. Najznačajniji programi su: programi koji sadrže plan grada sa svim ulicama, gde operater kucanjem naziva ulice odmah dobije podatak i automatski šalje jedinice na intervenciju; programi sa podacima za opasne materije; mesta snabdevanja vodom i dr. Broj radnika u KOC-u zavisi od broja VJ koje pokrivaju grad ili okrug, kao i od veličine samog grada. Radnici u KOC-u moraju biti obučeni da tačno i brzo reaguju u izvršavanju zadataka. Pre svega, oni moraju brzo proceniti nastalu situaciju i odrediti odgovarajuće snage za svaku intervenciju (u zavisnosti od dobijenih informacija iz dojave). Zadatak dežurnih radnika u KOC-u je: stalno izučavanje situacije u gradu i naseljima koje pokriva vatrogasna formacija (prati se stanje u saobraćaju, prohodnost, magistralnih i drugih saobraćajnica i stanje izvora za snabdevanje vodom i dr.). Takoñe se vodi evidencija o svim intervencijama i sačinjavaju se odgovarajući izveštaji.

SARADNJA VATROGASNIH SLUŽBI-FORMACIJA SA DRUGIM SLU ŽBAMA Da bi uspešno izvršile poslove gašenja požara i drugih intervencija Vatrogasne službe-formacije ostvaruju saradnju sa drugim službama u gradovima: vodovod, komunalnim, elektrodistribucijom, distribucijom gasa, SUP, hitna medicinska pomoć, hitne intervencije, vojne jedinice i dr. Zbog potrebe obezbeñenja dovoljne količine vode, kao najčešće korišćenog sredstva za gašenje požara sa nadležnom službom gradskog vodovoda organizuje se: periodična provera ispravnosti podzemnih i nadzemnih hidranata i njihovo označavanje; proveru i osposobljavanje drugih izvora vode; obezbeñivanje mogućnosti povećanja pritiska u vodovodnoj mreži u pojedinim delovima grada ili njihovog privremenog isključenja za vreme požara.

48

U principu na sve intervencije VJ, a posebno gašenja požara, izlaze i ekipe SUP-a (milicija) sa zadatkom: održavanja reda, oslobañanje reona požara od strane nepotrebnih lica i čuvanje evakuisane imovine i materijalnih vrednosti, regulisanje saobraćaja u ulicama oko mesta požara, pomoći VJ pri vršenju spašavanja ugroženih i evakuaciji imovine, kao i omogućavanje brzog i nesmetanag kretanja ulicama ka požaru ili mestu intervenisanja. Radnici SUP-a učestvuju i u utvrñivanju uzroka požara, a po potrebi obezbeñuju mesto požara nakon njegove likvidacije. Služba elektrodistribucije izlazi na požare zbog isključenja unutrašnjih i spoljnih elektromreža i postojanja visokog napona. Pri gašenju velikih i katastrofalnih požara (posebno požari šuma) značajnu pomoć mogu pružiti vojne jedinice na evakuaciji imovine, uklanjanju konstrukcija, gašenja i dr. Hitna medicinska pomoć se angažuje često zbog ukazivanja pomoći nastradalima na požaru. Nju poziva RGP sa mesta požara ili KOC, ako prilikom dojave požara primi informaciju da ima ugroženih ili nastradalih ljudi. Komunalne službe grada sarañuju sa VJ prilikom privremenog zatvaranja ulica i prolaza, postojanju prilaza izvorima vode, obezbeñivanje cisterni sa vodom za gašenje. Služba za distribuciju gasa i gasovodne mreže, angažuju se prilikom požara ili isticanja gasa u gasovodnoj mreži, radi zatvaranja gasovoda. U obavljanju složenih i različitih zadataka, spašavanja, gašenja požara i pružanja raznih vidova pomoći grañanima (spašavanje iz zaglavljenih liftova, otvaranje stanova, intervencija na železnici, rekama i dr.) VJ sarañuje i sa drugim nadležnim službama u gradu.

OSNOVNA TAKTIČKA (BORBENA) DEJSTVA PRI GAŠENJU POŽARA I SPAŠAVANJ U Dejstva vatrogasnih jedinica, od momenta dojave požara, do povratka sa intervencije su taktička - (borbena) dejstva, koja se odvijaju u raznim situacijama (danju i noću, pri jakim mrazevima, pri visokoj temperaturi, u zadimljenoj sredini, na visinama i u podrumu, u uslovima eksplozije, obrušavanja i elementarnih nepogoda). Taktička (borbena) dejstva čine: prijem dojave požara; alarmiranje jedinice; kretanje do mesta požara; izviñanje požara; taktičko (borbeno) razvijanje - postavljanje sredstava za neposredno dejstvo u cilju spasavanja ili gašenja; gašenje požara i spašavanje. Prema nameni sva taktička dejstva delimo na: pripremna; osnovna; osiguravajuća. Pripremna taktička dejstva su ona u čijem se rezultatu stvaraju uslovi za izvršnje osnovnih taktičkih dejstava. Osnovna taktička dejstva su ona u cijem se rezultatu postiže obezbeñenje bezbednosti ljudi i prekid gorenja. Osiguravajuća dejstva su ona u čijem se rezultatu postižu uslovi za izvršenje pripremnih i osnovnih taktičkih dejstava. Taktička dejstva vatrogasnih jedinica uslovljena su specificnostima situacije na požaru. Pod situacijom na požaru podrazumeva se ukupnost podataka, u odreñenom momentu vremena, o parametrima razvoja i gašenja požara. Situacija na požaru ne odreñuje samo oblik taktičkih dejstava, već i povezanost i karakteristike njihovog izvršavanja. Sva taktička dejstava vatrogasnih jedinca posmatraju se kao jedan proces koji je usmeren na gašenje požara. Taj proces sadrži skup mera i metoda kojima se raspoloživim snagama i sredstvima za najkraće moguće vreme i uz minimum štete i rizika sprovodi gašenje i spašavanje. Razmere požara najčešće se izražavaju kroz njegovu površinu (Sp.) Na sl.br. 24. prikazana je relativna promena površine požara u procesu njegovog slobodnog razvoja do lokalizacije. Sl.br. 24. Dijagram izmene površine požara i nastale štete po vremenu

τ sle - vreme slobodnog razvoja požara τ dol - vreme dolaska jedinice na požar τ tn - vreme borbenog razvijanja (taktickog nastupa) τ ss - vreme skoncentrisavanja snaga i sredstava τ lok - vreme lokalizacije

Sa povećanjem površine požara rastu i nastaje šteta. Iz sl.br. 24 je vidljivo da najveći deo štete od požara

49

dolazi u vreme vršenja taktička dejstava jedinice, tj. u vremenu od momenta alarmiranja jedinice, do lokalizacije požara.. Zato se borbena dejstva vatrogasnih jedinica u svim etapama moraju izvršiti u najkraćem mogućem vremenu. Uporeñivanjem štete od požara (Šp) prema maksimalnoj vrednosti površine požara, dobija se specificna šteta (šteta po 1m2 površine požara ,Šp’). Proces skoncentrisavanja snaga i sredstava je vremenski period od momenta alarmiranja prve VJ do momenta stizanja poslednje VJ na mesto požara. Vreme skoncentrisanja VJ na požaru zavisi od broja VJ koje se prve pošalju na požar, brzine kretanja vozila, iskustva i pravovremenog traženja dodatnih snaga i sredstava od strane RGP i drugih faktora. U periodu skoncentrisavanja snaga i sredstava, kako se vidi iz dijagrama br. 24, nastaje najveći deo ukupne štete na požaru. Da bi se ovaj deo štete smanjio, potrebno je prilikom dojave požara, odlaska na požar poslati veći broj snaga i sredstava. U slučaju kasnog otkrivanja požara (velike površine požara), brzo skoncentrisanje snaga i sredstava ne smanjuje znacajno štetu. Vreme slobodnog razvoja požara, smanjuje se postojanjem i pravovremenim aktiviranjem sistema za otkrivanje, dojavu i gašenje požara. PRIJEM DOJAVE POŽARA: Prijem dojave požara je od velikog značaja za početak taktičkog (borbenog) dejstva VJ Najrasprostranjeniji način sistema veze za dojavu požara je telefon. Kod važnijih objekata, za dojavu požara se koriste i direktne telefonske linije, automatska dojava požara ili radio veza. Kod dojave požara telefonskim putem, alarmiranje vatrogasne jedinice u mnogome zavisi od lica koje prima dojavu o požaru. Podaci koji su potrebni da bi se na mesto intervenisanja uputile potrebne snage i sredstava su: tačna adresa mesta požara; najkraća i alternativna maršuta kretanja; vrsta i količina gorivog materijala; postojanje opasnosti za ljudske živote; ime lica koje javlja i broj telefona, radi provere podataka. U zavisnosti od karaktera mesta izbijanja požara i veličine opasnosti, traženi podaci se mogu proširiti shodno situaciji. Svi ovi podaci omogućavaju da komandno - operativni centar koji je primio dojavu o požaru, pravilno sagleda situaciju i pravovremeno alarmira jedinicu. ALARMIRANJE JEDINICE: Postupak i radnje VJ u slučaju alarmiranja se moraju detaljno i tačno definisati. Alarmiranje se može izvoditi putem zvučnog ili svetlosnog signala, ili istovremenom upotrebom obe vrste signalizacije. Zvučnim signalom se preko razglasa precizno odreñuju potebne snage i sredstva i daju potrebne kratke informacije u vezi sa mogućim tokom intervencije. Po alarmiranju vatrogasci oporemljeni zaštitnom opremom u najkraćem mogućem vremenu zauzimaju mesta u vatrogasnim vozilima odredenim za intervenciju, spremni za izlazak i kretanje do mesta požara. Broj vozila, angažvano ljudstvo i tehnika se odreduju prema vrsti gorive materije, veličine požara i opasnosti na mestu intervencije. Ako je potrebno angažvati više vozila, alarmira se i komandno vozilo koje prvo izlazi i predvodi kolonu vatrogasnih vozila ka mestu požara. Vreme izlaska vatrogasne jedinice zavisi od konstrkucionog rešenja vatrogasnog objekta, od sredstava veze, stanje tehnike, obucenosti i psihofizickih sposobnosti radnika vatrogasne jedinice i iznosi od 30-60 sekundi. Radi bržeg izlaska vatrogasnih vozila i održavanje kontinuiteta u brzini izlaska, potrebno je redovno vršiti uvežbavanje probnim alarmiranjem. IZLAZAK I KRETANJE NA INTERVENCIJU: Osnovni zadatak VJ pri izlasku i kretanju na intervenciju je da dolazak na mesto intervencije bude u što kraćem vremenu. Izbor maršrute kretanja se odreñuje njenom najmanjom dužinom ili najvećom brzinom kretanja. Optimalnom se smatra maršruta kretanja kojom se obezbeñuje minimalno vreme dolaska vatrogasne jedinice na mesto intervencije. Put kretanja vatrogasnih vozila jedne VJ mora da bude jedinstven, kako bi ona na mesto požara dolazila istovremeno. Ako komandno vozilo predvodi kolonu vatrogasnih vozila, ono uz pomoć svetlosne i zvučne signalizacije omogućava brže kretanje cele kolone i održava stalnu radio vezu sa KOC-om i ostalim vozilima u koloni. Sva vatrogasna vozila su u obavezi da se pridržavaju saobraćajnih propisa, da vožnja bude sigurna bez ugržavanja ostalog saobraćaja, ali i da se na mesto požara stigne za što kraće vreme.

50

Za vreme kretanja na mesto požara RGP je dužan da prouči operativnu kartu ako postoji za objekat na kom se interveniše, ili da od KOC-a traži dodatne informacije o situaciji na požaru. Sva vatrogasna vozila prilikom kretanja na mesto intervencije koriste svetlosne i zvučne signale osim u posebnim slučajevima kada se ne koristi zvučna signalizacija (noćni termini, blizina bolnice isl.). U slučaju saobraćajne nezgode treba odmah o tome obavestiti KOC i ostati na mestu nezgode ili u zavisnosti od date situacije nastaviti kretanje ka mestu intervencije uz ostavljanje jednog čoveka na mestu nezgode. U slučaju nailaska na novi požar, VJ traži stav o postupanju od strane KOC-a. Po dolasku na mesto intervencije vatrogasna vozila se moraju postavljati dovoljno blizu mesta požara ali ujedno i na dovoljno bezbednom rastojanju, od uticja toplote dima i drugih opasnih materija. Postavljanje vatrogasnih vozila na mestu intervencije mora biti tako, da se ako je to moguće obezbedi nesmotreno odvijanje saobraćaja. Posebno se mora obratiti pažnja oko postavljanja vozila za spasavanje (hidraulične pratforme, automehaničke lestve), jer se moraju poštovati odreñeni uslovi kojima se reguliše njihov optimalan rad. Automehaničke lestve i hidraulične zglobne platforme su specijalna vatrogasna vozila, koja se taktički primenjuju pri gašenju požara i spasavasnja sa visina, kada nije moguće izvršiti gašenje i spasavanje unutrašnjom navalom. Ove radnje se najčešže vrše do granice visokih objekata što odgovara visini od 23m (visina objekta od 22m i okvir prozora od 1m) kao hidrauličnu zglobnu platformu. Takav zadatak može se uspešno obaviti primenom vozila za spasavanje sa visina koje su normirane za nominalnu visinu spasavanja do 30m, iako postoje ova vozila normirana za nominalne visine spasavanja do 60m, u vatrogasnoj praksi ova vozila nemaju veći značaj, zbog svojih velikih dimenzija i mase, i pored niza mogu se primeniti reñe, a da se ne izañe iz bezbednosnog područja primene. Prilikom spasavanja i gašenja požara na objektima koji su zahvaćeni požarom ili neposrednom opasnošću od požara sa vozilima za spasavanje sa visina mora se dospeti do odreñenog mesta ili položaja koji nije unapred poznat, a to dopuštaju tehničko-taktičke karakteristike opreme i uslovi osoba koje treba spasiti. Da bi se hidrauličnim zglobnim platformama i automehaničkim lestvama dostigla najveća normalna visina spasavanja a da se pri tom najoptimalnije iskoriste njihove taktičko-tehničke karakteristike uz poštovanje maksimalne bezbednsti potrebno je da se postave u najpovoljniji položaj koji zavisi od:

� pravca kretanja požara u objektu: postavljaju se u suprotnom pravcu od pravca kretanja požara,

� pravca vazdušnih strujanja izvan objekta (vetra): postavljaju se iz pravca strujanja radi smanjenja uticaja dima i toplone: (sl.br. 25.).

Sl.br. 25. Postavljanje automehaničkih lestvi u zavisnosti od strujanja vetra

� vazdušnih energetskih vodova i gradevinskih prepreka objekta,

� potrebnog prostora na bočnim stranama vozila i nosivosti terena za stabiliziranje koje mora da izdrži teret od 6 tona na prednjoj i 8 tona na zadnjoj osovini, u suprotnom postaviti dodatne podmetače ispod stabilizatora.

� uzdužnog i poprečnog nagiba saobracajnice,

� drugih ograničenja na objektu ili saobracajnici. Nominalna visina spasavanja zavisi od ugla elevacije i udaljenosti od objekta (sl.br. 25.).

51

Sl.br. 26. Visina spasavanja u zavisnosti od udaljenosti postavljanja Prilikom rada sa vozilima za spasavanje sa visina najstrožije se vodi računa o dozvoljenim opterećenjima korpe za spasavanje, koje su kod lestvi 270kg, a platlformi 365kg bez rada sa monitor mlaznicom. Kod rada sa automehaničkim lestvama u oslonjenom položaju kao "most", dozvoljeno je istovremeno da se nalazi osam osoba ravnomerno rasporeñenih. Prilikom postavaljanja lestvi i platformi u većini slučajeva postoje razne prepreke (sl.br 27.) o kojim treba voditi računa jer smanjuju koridor delovanja. Pored tehničko-taktičkih zadataka koje treba da obave vozila za spasavanje sa visina, jedan od bitnih faktora je i psihološki na potencijalno ugrožene osobe, koji im uliva osećaj bezbednosti. Iz tog razloga ispravno je uputiti lestve i platforme i na sve intervencije u kojima se očekuje pojava panike potencijalno ugroženih osoba. Vatrogasci koji se nalaze u korpama lestvi ili platformi moraju sa sobom nositi izolacione aparate. Zbog opasnosti od produkata gorenja koji mogu da promene smer strujanja i iznenada ugroze vatrogasce. Praksa je pokazala da se mora strogo voditi računa o mestu postavljanja lestvi i platformi, jer postoji dosta skrivenih opasnosti i mogućnosti propadanja i pada istih (nevidljivi šahtovi, kanalizacije i dr).

Sl.br. 27. Primeri mogucih prepreka Sl.br. 28. Upotreba automehanickih lestvi i hidraulicne zglobne platforme na požaru Vatrogasna vozila ne treba postaviti ispred samog ulaza u objekat, da bi se eventualna evakuacija ugroženih lica mogla nesmetano izvesti. Po samom dolasku na mestu intervencije rukovodilac akcije gašenja je dužan da o svom dolasku i zatečenoj situaciji obavesti KOC, a tokom intervencije da konstantno daje informacije o svim preduzetim aktivnostima. Izviñanje požara Izviñanje požara se vrši neprekidno od momenta izlaska vozila VJ na požar do njegovog gašenja. U putu kretanja, informacije o požaru mogu biti: spoljašnje obeležje požara, dodatne

52

informacije iz KOC-a putem radio veze, operativne karte gašenja požara, i lični zaključci RGP o operativno-taktičkim osobinama objekta. Cilj izviñanja je prikupljanje podataka na osnovu kojih RGP može da odredi stepen opasnosti po ljude, pravilno oceniti situaciju na požaru i donošenje odgovarajućih rešenja. Osnovni zadaci izviñanja požara su:

� utvrñivanje mesta gde se nalaze ljudi, opasnosti po njih, putevi i način njihovog spasavanja, � odreñivanje mesta i razmera požara objekta koji gori, kao i pravce i brzinu širenja požara, � uočavanje opasnosti od eksplozije, trovanja, obrušavanja i drugih opasnosti koje usložavaju

akciju gašenja, � odreñivanje mogućih puteva i pravaca uvoñenja snaga i sredstava, pozicija mlazničara.

U procesu izviñanja RGP može da odreñuje: mesto za otvaranje konstrukcija za gašenje požara, odvoñenje dima, neophodnost evakuacije materijalnih dobara, načine zaštite od vode i dima, puteve i nacine evakuacije. Sastav i broj izvidačkih grupa odreñuje se u zavisnosti od broja VJ prispelih na požaru, karakteristika objekta u kome je požar i situacije na požaru. Ako je na požar stiglo jedno odeljenje u sastav izvidačke grupe ulaze komandir i kurir - električar. Ako stigne više VJ izviñanje vrši RGP, komandir odeljenja i kurir. Sastav izviñačke grupe se povećava, ako se planira da se prilikom izviñanja gasi požar i spasavaju ljudi. Ukoliko postoji potreba za izviñanje u nekoliko pravaca (ljudi u zapaljenim i zadimljenim prostorijama ako nema spoljnih znakova požara, pri požarima u visokim objektima u kojima boravi dosta ljudi, kada je veliki požar sa više žarišta i masovnim zadimljavanjem prostorije) formira se nekoliko izviñačkih grupa. Broj izviñačkih grupa, njihov sastav, posebno opremu i zadatke odreñuje RGP. Na najsloženijem i najopasnijem delu izvidačku grupu može da predvodi RGP. Vatrogasci koji idu u izviñanje moraju imati ličnu zaštitnu opremu, radio vezu, ručne lampe za rasvetu i užad za spašavanje. Osnovni načini za dobijanje podataka kod izviñanja su posmatranje, ispitivanje svedoka i proučavanje dokumentacije. Posmatranje kao način izviñanja, počinje još pri dolasku VJ na mesto požara, po odsjaju ili boji dima pri dolasku na požar moguće je odrediti mesto i veličinu požara. Po spoljašnjem izgledu može se odrediti razmera objekta, stepen ugroženosti susednih objekata, mesta mogućeg prilaza požaru (vrata, prozori, stepenište), a ponekad se može odrediti i taktički nastup (postavljanje lestvi, razvoj pruge za gašenje, spašavanje ljudi i dr.). Potpuniji podaci o situaciji dobijaju se u toku izviñanja posmatranjem zapaljenih i susednih prostorija. Takoñe se odreñuju mesta pristupa žarištu požara, granice zone gorenja, toplotnog dejstva i zadimljavanja, pravci i putevi širenja požara, mesto zaustvljanja širenja i mesto uvoñenja snaga i sredstava za gašenje. Informacije o situaciji na požaru i celokupnoj zaštiti od požara objekta mogu se dobiti od lica koja poznaju objekat ili su se zatekli u njemu pri izbijanju požara. Radnici objekta u kome je izbio požar ili stanari mogu se uključiti u izviñačke grupe. Podaci dobijeni od lica na požaru, ne mogu se uzeti često puta kao istiniti bez njihove prethodne provere. Proučavanje dokumentacije kao način izviñanja, koristi se prilikom gašenja velikih požara i požara u složenim objektima. U ove svrhe najčešće se koriste operativni planovi i operativne karte gašenja požara a u pojedinim slučajevima i šeme voñenja tehnološkog procesa i dr. Pri izviñanju u bilo kom objektu a posebno u objektu za masovni boravak ljudi, pre svega se odreñuje opasnost za ljude od plamena i dima. RGP po dolasku na požar stupa u vezu sa osobljem koje poznaje objekat i traži informaciju ima li ljudi u zapaljenim i susednim prostorijama. Prilikom traženja ljudi po prostorijama isti se dozivaju. Odrasle treba tražiti na prozorima, kod vrata u hodnicima i putevima koji vode ka izlazu iz prostorija, ljudi vrlo često mogu biti u besvesnom stanju. Decu treba tražiti na krevetima, u ormarima, iza peći, u ostavama, sanitarnim čvorovima, pod stolovima, gde se često kriju pri požaru. Pri izviñanju u zadimljenim prostorijama treba osluškivati ima li jecanja (znak da ima ljudi). Ako ima informacija o mestu nalaženja ljudi, ako ih vatrogasci tamo ne nañu mora se detaljno pretražiti ceo prostor. Izjave gradana da u objektima nema ljudi smatraju se neproverenim. Provera prostorija vrši se u svim slučajevima, i samo nakon detaljnog pegleda uveravaju se da nema ljudi taj rad se prekida. Ako na požarima nema opasnosti po ljude, izviñačke grupe se usredsreñuju na otkrivanje žarišta požara i njegove granice, što je često puta veoma otežano. Skrivena žarišta požara u raznim šupljinama, tehničkim kanalima i ventilacionim sistemima veoma je teško otkriti. Mesta žarišta požara su veoma često udaljena od mesta gde izbija dim ili visoka temperatura. Izviñanje se cesto puta može vršiti na osnovu promene boje metala, maltera ili farbe, po

53

sluhu i dr. Za pravilno izviñanje u tim slučajevima veoma često je potrebno otvaranje konstrukcije ili razbijanje pojedinih delova. Zbog naglog širenja požara, takve aktivnosti se obavljaju tek kad se prethodno obezbede sredstva za gašenje požara (npr. voda na mlaznici). Izviñanje požara je različito i ima svoje specifičnosti u zavisnosti od objekta u kome je nastao požar. U zadimljenim prostorijama, žarište se odreñuje po odbljescima plamena, zvuku gorenja (pucketanju), stepenu zagrejanosti dima. Po mirisu dima može se otprilike odrediti šta gori. Do žarišta požara u objektima dolazi se najkraćim i najpovoljnijim putevima (vrata, stpenice, hodnici). Ako su putevi odsečeni vatrom ili su zadimljeni, koriste se prozorski otvori, požarno stepenište, lestve i platforme. U pojedinim slučajevima u prostorije se može ući kroz specijalno napravljene otvore u zidovima. U zadimljenim prostorijama treba se kretati uz zidove, bliže prozorima, uspravno ako dim ide odzdo a pognuto ili puzeći ako je dim u gornjem delu. Vatrogasci se u zadimljenoj prostoriji ili po mraku kreću po jedan u koloni. Pred ulazom u zadimljenu prostoriju proverava se količina vazduha ili kiseonika u izolacionim aparatima. Postoji pravilo, da se za povratak sa mesta gde je vršeno izviñanje, ili gašenje požara, mora obezbediti 1,5 puta veća količina vazduha ili kiseonika nego za dolazak do tog mesta. Put kretanja izviñačke grupe se detaljno pregleda opipavanjem nogom i kuckanjem sekiricom. Na stepeništu izviñačke grupe se pridržavaju zidova jer gelenderi mogu biti vreli i oštećeni. Ulaženje u prostoriju zahvaćenu požarom vrši se opreznim otvaranjem vrata, sa vodom na mlaznici a vatrogasci se zaklone iza zida ili samih vrata (sl. br 29.). Vrata od prostorije u koju se ulazi ostaju otvorena (ako postoje zatvarači vrata se podglavljuju u otvorenom položaju). Okvir vrata i sama vrata mogu se pre otvaranja politi i ohladiti raspršenim mlazom vode. Snop svetlosti ručnih lampi, usmerava se ispred nogu, kako bi se video put kretanja. U mnogim slučajevima izviñačke grupe još u toku izviñanja uspešno gase požare sa opremom koja se zatekne na mestu požara (zidni hidranti, ručni vatrogasni aparati, priručna sredstva), ili evakuisati imovinu koja nije zahvaćena požarom, zatvoriti prozore i vrata, iznose boce sa zapaljivim gasovima i dr.

Sl.br.29. Ulaženje i kretanje u prostorijama zahvaćenim požarom a) nepravilno b) pravilno c) pravilno d) kretanje u zadimljenoj prostoriji

a) b)

c) d)

54

Sl. br. 30 . – Upotreba termovizijske kamere u pronalaženju nastradalih lica

na mestu požara

Sl. br. 31 . – Izgled nastradalog čoveka pomoću termovizijske kamere

U novije vreme za izviñanje požara i pronalaženje ljudi koji se nalaze u zadimljenim prostorijama i ugroženi su (besvesno stanje, smrt i dr.) koriste se različite vrste termovizijskih kamera Sl.br. 30. Ove kamere imaju veliki uspeh u pronalaženju nastradalih.

Taktičko (borbeno) razvijanje - postavljanje vatrogasnih sredstava za neposredno dejstvo u cilju sprečavanja ili gašenja. Po dalasku vatrogasne jedinice na mesto požara, uporedo sa izviñanjem, vrši se taktičko (borbeno) razvijanje, tj. dovoñenje snaga i sredstava u stanje gotovosti za izvršenje taktičkih zadataka. Potpuno taktičko razvijanje predstavlja postavljanje vatrogasnih pruga za dopremanje sredstva za gašenje i izlazak mlaznivca na borbene (taktičke) položaje. U većini akcija gašenja požara, vatrogasne jedinice koriste vodu kao osnovno sredstvo za gašenje. Osnovni uslov za uspešnost intervencije je neprekidno snabdevanje mesta požara sa dovoljnom količinom vode. Taktičko (borbeno) razvijanje predstavljaju i niz pratećih aktivnosti, postavljanje opreme za osvetljavanje, obezbeñivanje nesmetane komunikacije sredstvima veze i dr. Polaganje potisnih pruga Brzina gašenja požara direktno zavisi od brzine polaganja odvodnih pruga. Uvežbanost VJ sa odgovarajućim iskustvom i sredstvima, omogućava da se vreme potrebno za polaganje odvodnih pruga smanji na najmanju moguću meru. Pri polaganju odvodnih pruga za snabdevanje vodom treba se pridržavati odreñenih pravila. Put odvodnih pruga mora biti što je moguće kraći, sa ciljem smanjenja gubitka pritiska usled otpora trenja koji se javlja u cevovodu. Na bazi konkretne situacije, donosi se odluka da li neku prepreku na putu, treba zaobići ili ne, ili tražiti alternativni put za polaganje pruge. Pravilno postavljena pruga podrazumeva njeno razvijanje uz ivicu trotoara, a kad se mora savladati širina ulice, na odreñenim mestima treba postaviti prelazne mostove kojima se obezbeñuje funkcionisanje saobraćaja i izbegavaju se oštri uglovi pri formiranju pruge. Pruga za gašenje požara se može razvijati dvojako: bacanjem ili spajanjem nekoliko dužina creva koje se zatim razvlače, što se dosta koristi u uslovima postavljanja pruge preko fasade. Za brzu navalu, a to znači kod korištenja creva sa vitla, razvlačenjem gumenog creva se brzo dolazi do mesta požara.

55

Važno je tačno odrediti potreban broj creva za savlañivanje odreñenih rastojanja, a odreñivanje manjeg broja od stvarno potrebnog izazvaće zastoj u toku rada. Okvirno je potrebno 1,2m creva za svaki metar na terenu, a treba predvideti i odreñenu rezervnu dužinu creva koja omogućava pomeranje mlaza shodno situaciji na požaru. Kod formiranja pruge za gašenje požara na višespratnicama postoje sledeće mogućnosti za njeno postavljanje: polaganje uz stepenice, polaganje unutar stpenišnog otvora izmeñu stepeništa po vertikali i povlaćenjem pruge preko fasade objekta. Kada to situacija dozvoljava, prugu treba povlačiti pomoću konopca uz fasadu zgrade i te aktivnosti vrši najčešće izviñačka grupa, koja je u tom momentu i navalna. Vertikalno povlačenje pruge uz fasadu omogućava veću brzinu postavljanja i mogućnost brzog otpočinjanja akcije gašenja. Zbog bitno smanjenog broja angažovanih creva u pruzi, manji su otpori trenja. Loša strana ovog načina povlačenja pruge je isključenje cele pruge u slučaju pucanja creva ili otkačinjanja usled težine i destva vodenog stuba u crevima. Creva se moraju vezati držacima na više mesta po vertikali. Polaganje creva unutar objekta izmedu krakova stepeništa po vertikali, zadržava sve osnovne karakteristike iz prethodne postavke, osim što je na taj način uvećan gubitak usled otpora trenja, zbog nešto veće dužine creva. Kada situacija na požaru zahteva i uslovljava polaganje pruge unutar stepenišnog prostora, pruga se polaže na stepenišnom prostoru zgrade. Loše strane formiranja pruge na ovaj način je duže vreme za njeno formiranje, potreba za velikim brojem creva, veliki otpori trenja i gubitak pritiska u cevovodu. Dobre strane su brza mogućnost zamene oštećenog creva i mogućnost nastavljanja pruge radi savlañivanja rastojanja od mlazničara do žarišta požara. Korišćenje gumenog creva sa vitla omogućava bržu akciju gašenja, ali i ograničava gašenje požara koji se nalaze na većoj udaljenosti od instalirane dužine creva na vitlu. Ovaj problem je posebno izražen kod korišćenja vozila sa prahom za gašenje (minimalna dužina creva je 40 metara). Položaj razdelnice. Razdelnica ima ulogu da omogući istovremeni nastup VJ sa tri mlaza. Razdelnica se postavlja na sprat niže od mesta intervenisanja, kada su u pitanju spratni prostori, što omogućava aktivno gašenje i zaštitu susednih površina. Pri izboru mesta postavljanja razdelnice treba tražiti da ona bude postavljena što je moguće bliže požaru, radi efikasnog nastupa pri gašenju i uspostavljanja komunikacije izmeñu mlaznicara i lica koje se nalazi na razdelnici. Ako se radi o požaru prizemlja, razdelnicu treba postaviti u hol ili ispred ulaza, a ako se radi o požaru krovne konstrukcije, koja je izrañena od armiranobetonskih meñuspratnih konstrukcija, razdelnice treba postavljati na krovu. Veza izmeñu sabirnice i razdelnice se ostvaruje postavljanjem ″B″ pruge, a od razdelnice može ici kombinacija ″B″ i ″C″ mlazeva, u zavisnosti od potrebe. Ako je u pitanju požar podrumskog prostora, razdelnicu treba postaviti tako da se nalazi što je moguće bliže žarištu, ali da ujedno omogućava dejstvo mlazeva kojima se sprečava širenje požara po vrtikali objekta. (Zbog zadimljavanja stepenišnog prostora razdelnica se u ovom slučaju najčešće postavlja na ulazu ili ispred ulaza u objekat). Mesto postavljanja razdelnice mora biti slobodno. Razdelnica se postavlja na ravnu i stabilnu podlogu. Meñumešalica se postavlja na odvodnoj pruzi od razdelnice. Osnovni zahtev je da se meñumešalica treba postaviti na minimalno jednoj dužini creva od mlaznice za penu (da se dovoljno izmeša voda i koncentrat za penu).

Slika 32. Polaganje odvodne pruge unutar stepenišnog prostora objekta

56

Sl.br. 33. Postavljanje vozila i ostale opreme na požaru Položaj sabirnice. Sabirnica se obično postavlja na prvoj dužini “B“ pruge, sa ciljem neprekidnog snabdevanja mesta požara potebnim količinama vode. Kada se iz jedne cisterne vatrogasnog vozila iskoristi raspoloživa količina vode, tada se uključuje pumpa na drugom vozilu koje je spojeno sabirnicom. Važno je da pritisak pumpe vozila koje se priključuje bude za jedan bar veći od dotadašnjeg pritiska, da klapna u razdelnici omogući nesmetano iskljucivanje dotadašnjeg napajanja. Sabirnica se postavlja izvan objekta na slobodnom i pristupačnom prostoru. Rad navalne grupe. Navalna grupa - mlazničar i njegov pomoćnik, prvi ulaze u objekat u kome se odvija požar pokušavajući da ograniče njegovo širenje, a potom i da ga likvidiraju. Da bi ušli u prostor u kome se odvija požar i u kome je velika koncentracija dima i ostalih produkata gorenja moraju se odgovarajuće zaštititi. Zaštita se odnosi na korišćenje lične zaštitne opreme i izolujućih aparata, kojima se obezbeñuje normalan tok disanja u uslovima velike koncentracije dima i toksičnih produkata gorenja. Sam čin otvaranja vrata u delu prostora gde se požar odvija mora se izvesti krajnje obazrivo, uz preduzimanje odgovarajućih preventivnih mera:

� ulaz u deo prostora u kome se odvija požar je dozvoljen ako je pruga formirana i ako je dobijena voda na mlaznici,

� ulaz u deo objekta u kome je veliko zadimljavanje može realizovati grupa od najmanje dva vatrogasca, zbog mogućeg stepena opasnosti od eksplozije, obrušavanja ili toplotnog dejstva prouzrokovanog požarom,

� otvaranje vrata se mora izvesti krajnje obazrivo. Ukoliko se unutar nekog zatvorenog prostora čuje pucketanje, intenzivan razvoj požara, to znači da je došlo do razvoja produkata potpunog gorenja, otvorenog plamena i intenzivnog razvoja toplote. Ako toga nema, a vrata su topla, unutar prostora gde je izbio požar usled smanjenog dotoka kiseonika prouzrokovano je njegovo prinudno stišavanje. Razvoj nepotpunih

57

produkata gorenja je intenzivan i uz postojanje temperature i žarišta, nepažljivim otvaranjem vrata, može da se izazove nastanak eksplozije i da se intenzivira proces gorenja. Zato navalna grupa ulazi pažljivo otvarajući vrata, a ostali članovi navalne grupe u momentu otvaranja vrata, treba da budu zaštićeni nekim pregradnim zidom. Uz zaštitu vodene magle ili drugog sredstva za gašenje oni pristupaju gašenju požara.

Izvan prostora koji gori kao rezerva angažuje se još jedna grupa sa ciljem pružanja pomoći

ekipi koja jeušla, ili je angažovana na štićenju susednog prostora. Ukoliko doñe do povreñivanja nekog od članova navalne grupe, obavezno ga treba izvesti na siguran prostor, pružiti mu prvu pomoć i, ako je to potebno, prebaciti ga do medicinske ustanove. Za uspeh toka gašenja je od izuzetnog značaja dobro osvetljenje mesta intervencije, kao i ostvarivanje komunikacije izmeñu ekipa angažovanih u toku gašenja i RGP i KOC-a ili operativnog štaba. Za omogućavanje uslova bolje vidljivosti, pored lampi i agregata kojima se osvetljava mesto intervencije, neophodno je provetravanje prostora. Ono može biti ostvareno prirodnim ili prinudnim putem. Prirodno provetravanje podrazumeva otvaranje otvora unutar prostora kojima se intenzivira ulaz svežeg vazduha i izlaz zagrejanih produkata gorenja i omogućava bolja vidljivost. Prinudno provetravanje se postiže korišćenjem ventilatora ili dimovuka, pomoću kojih se sa odreñenog mesta izbacuju produkti gorenja. Napad na žarište požara unutar prostora se vrši uz angažovanje jednog, dva ili više mlazeva, shodno datim uslovima požara. Dejstvo više grupa na isto žarište požara podrazumeva brže gašenje sa manje štete i posledica. U primarne opasnosti, pored mogućnosti eksplozije i trovanja u uslovima neadekvatne zaštite, spada i mogućnost povreñivanja usled rušenja konstrukcije. To nalaže posebnu prisebnost i sagledavanje celokupnog prostora kako radi odreñivanja pravca širenja požara, tako i radi utvrñivanja mogućnosti rušenja konstrukcije. Rad mlazni čara. Efikasan i uspešan rad mlazničara je jedan od primarnih elemenata koji odlučuju o stepenu uspeha gašenja požara. Mlazničari treba da budu oni vatrogasci koji su dovoljno iskusni i stručni da se upuste u gašenje požara, a samim tim i sa brojnim rizicima u toku gašenja. Sagledavanjem mogućih opasnosti u toku intervencije, mlazničari svojom pokretljivošću i mobilnošću pokušavaju da stepen rizika svedu na najmanju moguću meru. Kretanje ka žarištu požara, presecanje pravca širenja požara i sve aktivnosti vezane za tok gašenja moraju se odvijati pažljivo i uz puno osmatranje situacije. Požaru treba prići što je moguće bliže i usmeriti sredstvo za gašenje prema žarištu. Duže usmeravanje sredstva za gašenje prema odreñenoj površini, podrazumeva ″nalivanje″ sredstva za gašenje i ne donosi posebne rezultate. Ako se uzme potrebna količina sredstva za gašenje i ako se ona nabacuje po odreñenim gorivim površinama po cik-cak liniji, povećaće se efikasnost gašenja, uz smanjeni utrošak sredstava. Mlaz vode se najčešće usmerava u podnožje požara sa ciljem hlañenja žarišta, a potom se hladi i okolna površina po potrebi. Nabacivanje sredstava sa odreñenih visina prema žarištu dovodi do hlañenja gorivih predmeta, a potom se gašenje usmerava ka žarištu. Za koji će se od navedenih postupaka mlazničar opredeliti, zavisi od njegove procene konkretne sutuacije. Česta je potreba da se raskrče delovi konstrukcije koji su rasuti po podu kako bi se prekinuo proces gorenja, koji se odvija ispod njih. To se radi uz upotrebu odgovarajućeg razvalnog alata. Ista potreba postoji i u uslovima gašenja delova zapaljene meduspratne konstrukcije ili drvenih greda na plafonima. Na zahtev mlaznicara, pruga može biti produžena, a to znači prekid napajanja mesta požara odreñenim sredstvom. Samo u tom slučaju, ili kod prekida gašenja požara, mlazničar ostaje bez sredstava za gašenje. U uslovima intenzivnog razvoja požara, u procesu aktivnog gašenja, mlazničar uvek mora imati na raspolaganju dovoljnu količinu sredstava za gašenje. Rad mlazničara se mora odvijati u okviru timskog rada, a to znači da je obavezno komuniciranje sa RGP, vozačem koji reguliše pritisak na pumpi, i sa ostalim mlazničarima. Elektro-energetske instalacije u prostoru u kome se odvija akcija gašenja predstavljaju stalnu opasnost. Gašenje podrazumeva njihovo isključivanje iz izvora napajanja, a ako to nije moguće, mlazničar po svojoj slobodnoj proceni odlučuje da li će otpočeti gašenje. Ako električne instalacije

58

ostaju pod naponom, tada se moraju preduzeti mere zaštite u vidu poštovanja potrebnog bezbednosnog odstojanja i pravilnog izbora vrste mlaza. Otvaranje ili rušenje delova konstrukcija mora biti dobro organizovano i stručno urañeno. Delovi konstrukcija se ne smeju bacati već dodavati da bi se sprečila mogućnost njihovog oštećenja. Kod prinudnog otvaranja otvora (vrata i prozori) treba težiti da eventualno oštećenje bude što manje. To znači da treba koristiti odgovarajuću razvalnu opremu. Izbor sredstava za gašenje zavisi od karaktera gorive materije. Ako neadekvatno sredstvo nabacujemo na gorivu materiju, to može biti uzrok velikih oštećenja. U uslovima požara na objektu gde je instalirana osetljiva i vredna elektronska oprema, upotreba vode kao sredstva za gašenje nije dozvoljena, već treba koristiti druga primerena sredstva.

Sl.br. 34. Rad mlaznicara i pomocnika Zamena oštećenog creva na odvodnoj pruzi od pumpe do razdelnice zahteva prekid dovoda sredstava za gašenje, o čemu treba blagovremeno informisati mlazničara. Zahtev mlazničara za povećanjem ili smanjenjem pritiska znači da to treba postepeno činiti. Završetak intervencije. Kraj intervencije podrazumeva kontrolu žarišta od strane rukovodioca akcije gašenja. Tek kada se on uveri da više nema opasnosti, nareñuje pospremanje opreme. Ova kontrola je veoma bitna, jer ima slučajeva da usled preuranjeno donete odluke o završetku intervencije, zbog neuočenog žarišta, ponovo doñe do izbijanja požara. Posebno treba obratiti pažnju na meñuspratne konstrukcije, na stanje ispod ruševina i sl., jer su to najčešći uzročnici ponovnog izbijanja požara. Pravilan taktički nastup podrazumeva minimalan utrošak sredstava za gašenje, uz postizanje optimalnih ciljeva. Često se u procesu gašenja iznose vredni aparati i ureñaji koji nisu zahvaćeni požarom ili se isti štite različitim prekrivkama od negativnog dejstva sredstava za gašenje. To podrazumeva da će po završetku akcije gašenja, a u zavisnosti od obima i toka gašenja, na mestu intervencije ostati odreñena količina rasutog sredstva za gašenje. RGP, ukoliko to situacija dozvoljava, može narediti i uklanjanje sredstava i pomeranje unutrašnjih delova nameštaja i ureñaja sa ciljem stvaranja mogućnosti za funkcionisanje tog prostora po završetku toka intervenisanja. Prilikom dogašivanja požara, obaveza je VJ, da nagorelu i izgorelu opremu i predmete iznesu iz prostorija zahvaćenog požarom i da iste očiste sa opremom sa kojom raspolažu (Sl.br.35.). Posebno se vodi računa da se voña iz pruga za gašenje požara ispušta na otvoren prostor ili u šahtove. U velikim i složenim akcijama gašenja se često pristupa akciji dogašivanja. To znači da je najveći deo snaga i sredstava povučen sa mesta intervenisanja, a akcija dogašivanja je poverena brojčano manjoj vatrogasnoj grupi. Po završetku gašenja, rukovodilac dogašivanja ima obavezu kontrole završenog posla i ako to situacija nalaže, može odrediti ostavljanje vatrogasnog dežurstva - straže na licu mesta sa ciljem sprečavanja ponovnog nastajanja požara. U industrijskim objektima, poslovnim prostorima ili stambenim objektima gde je nastala veća materijalna šteta, ili kada je požar prouzrokovao povreñivanje ili pak smrtni slučaj, obavezan je dolazak ekipe za uviñaj MUP-a. Zadatak vatrogasne jedinice je da obezbedi mesto intervenisanja, a materijalne dokaze koji upućuju na namernu paljevinu treba obezbediti od unuštavanja. Čest je slučaj da treba pružiti tehničku pomoć ekipi za uviñaj, što je obaveza vatrogasaca koji su ostali na mestu intervenisanja. Po završetku gašenja, vrši se pospremanje angažovane opreme koja je vraćena na vatrogasno vozilo. RGP uzima sve potrebne podatke na osnovu kojih će pri povratku u jedinicu napisati izveštaj o gašenju i spasavanju.

59

Obaveza komandira, ili lica koje on ovlasti, je da još jednom pregleda mesto intervencije, pa tek kada se uveri da ne postoje uslovi za ponovni nastanak požara i da nije zaboravljen ni jedan deo opreme, napušta, zajedno sa ostatkom ekipe, mesto intervencije. Sa mesta intervencije se vatrogasna jedinica upućuje ka stanici istim putem kojim je došla, bez upotrebe svetlosnih i zvučnih signala. Obaveza je da se vozila napune vodom na najbližem hidrantu koji ima odgovarajući pritisak i kapacitet. Kad dodu u stanici, vatrogasci su dužni da izvrše popunu utrošenih sredstava, zamenu angažovane opreme koja podleže pranju, kontroli i punjenju (creva, izolacioni aparati...) i da pristupe čišćenju i spremanju opreme za naredno angažovanje, ako to situacija nalaže (mlaznice, razvalni alat...). Po izvršenom kompletiranju opreme i nakon punjenja utrošenih sredstava i goriva, prijavljuje se vozilo sa odgovarajućom posadom da je spremno za intervenisanje. Rukovodilac intervencije ili lice koje on ovlasti, sačinjava izveštaj o završenoj intervenciji. Zaključna radnja po završetku svake intervencije je izrada analize gašenja požara. Analizom se ustanovljava stepen mobilnosti i obučenosti jedinice, uočene greške i propusti prilikom gašenja, i izvodi se odgovarajuci zaključci. Prorada analiza i rada VJ na intervencijama mora biti stalna obaveza. Takoñe, vrši se popunjavanje statističkih obrazaca za požare i eksplozije koji su propisani i služe za dalju statističku obradu.

Sl.br. 35. Rad na dogašivanju požara Sl.br. 36.Iznošenje oštećene i izgorele opreme i predmeta

SPAŠAVANJE I EVAKUACIJA LJUDI NA POŽARU

Glavni zadatak VJ na požaru je spašavanje ljudi čiji je život ugrožen opasnim faktorima požara (vatra, dim, visoka temperatura). Prilikom dolaska na mesto požara RGP je dužan da na osnovu izviñanja i procene situacije donese rešenje o neophodnosti spašavanja ili evakuacije ljudi. Spašavanje ljudi su taktička dejstva VJ na spašavanju ljudi, koji ne mogu samostalno napustiti zonu gde opasni faktoru požara utiču na njih. Evakuacija ljudi je prinudni proces samostalnog kretanja ljudi u pratnji vatrogasaca iz zone opasnih faktora požara. Raspored i način spašavanja ljudi odreñuje se od strane RGP u zavisnosti od sutuacije i stanja ljudi.

60

Poseban problem predstavlja izviñanje, utvrñivanje opasnosti i spasavanje i evakuacija iz zona gde se pojavljuju otrovne materije (amonijak, sumporni gas, hlor i dr.). Kao putevi za spašavanje ljudi mogu da služe osnovni ulazi i izlazi, prozorski otvori, balkoni, terase, otvori u krovovima, kao i otvori u pregradama, meñuspratnim konstrukcijama i zidovima koji postoje ili koje vatrogasci naprave prilikom intervencije. Spašavanje ljudi, u prvom redu, vrši se najkraćim i najbezbednijim putevima. Najčešće se koriste osnovni izlazi i stepeništa (ljudi poznaju izlaze, nema potrebe za specijalnim sredstvima za spašavanje). Ako su ti putevi zadimljeni vrši se hitno odimljavanje istih. Prozorski otvori i balkoni, koriste se za spašavanje, kada su unutrašnja stepeništa i hodnici i drugi pogodni putevi zahvaćeni plamenom i gustim dimom, ili temperatura u njima premašuje dozvoljene granice. U tim slučajevima za spasavanje se primenjuje specijalna oprema (lestve, platforme, uskočni jastuci, spusnice, užad i dr.). Ako nema druge mogućnosti spašavanja u pregradnim zidovima i meñuspratnim konstrukcijama prave se otvori za spašavanje. Način spašavanja ljudi odreñuje se u zavisnosti od situacije na požaru i stanja ljudi kojima je potrebna pomoć. Osnovni načini spašavanja ljudi su: samostalni izlazak ljudi, izvoñenje ljudi pod nadzorom vatrogasaca, iznošenje ljudi i spuštanje spašavanih sa visine. U većim slučajevima, primetivši opasnost, ljudi izlaze iz prostorije još pre dolaska VJ. Ako su u prostoriji ostali ljudi, a putevi spašavanja su očuvani a stanje spašavanih je takvo da oni mogu bez pomoći da izadu iz opasne zone, organizuje se njihov samostalni izlazak, pokazivanjem ili objavljivanjem bezbednih pravca kretanja (nezadimljena stepeništa, otvoreni osnovni i rezervni izlazi). Kada su putevi spašavanja zadimljeni ili malo poznati, a stanje i uzrast spašavanih takvi da je samostalno izlaženje iz opasnih zona opasno, organizuje se izvoñenje spašavanih od strane vatrogasaca. Ako ljudi nemogu sami da se kreću, vrši se iznošenje (deca, bolesni i invalidi). U nekim slučajevima načini spašavanja se kombinuju (izvode se ljudi na krov ili terasu pa se lestvama ili na drugi način spuštaju). Izviñanje i načini traženja ljudi u požaru objašnjeni su u delu "Izviñanje požara". Na osnovu procene situacije RAGP prilikom spašavanja ljudi može doneti sledeće odluke:

� ako je na požaru angažovano dovoljno snaga i sredstava RGP odmah organizuje spašavanje ljudi uz istovremeno postavljanje sprava i oporeme i gašenje požara,

� ako su ljudi ugroženi od plamena a putevi spašavanja odsečeni ili mogu biti odsečeni plamenom postavljaju se pruge i mlazevi za gašenje odmah,

� ako je na požar angažovano dovoljno snaga i sredstava i direktne opasnosti po život ljudi nema, a RGP je siguran da požar može biti vrlo brzo ugašen postavljanjem opreme i gašenjem na pravcima širenja požara, dejstva VJ se usmeravaju na sprečavanje panike i istovremeno gašenje požara,

� ako nema dovoljno snaga i sredstava za istovremeno vršenje radnje gašenja i spašavanja, sve VJ su upućene na izvoñenje spašavanje, i postavljanjem pruga za gašenje na mestima gde su ljudi neposredno ugroženi od plamena, i na putevima spašavanja.

Redosled spašavanja odreñuje se stepenom opasnosti po ljude. Kad je stepen opasnosti isti, prvi se spašavaju deca, bolesni i stari. Ako je ljude zahvatila panika, preuzimaju se mere za njeno eliminisanje. Ljudi koje je zahvatila panika, vrlo lako se pokoravaju komandama i izvršavju naredbe bez razmišljanja. Vatrogasci mirnim, staloženim i jakim glasom potčinjavaju svojoj volji lica koja se spašavaju. Ako je nemoguće ljude spašavati osnovnim putevima evakuacije, koristi se spoljašnje požarno stepenište i sredstva za spašavanje. Lestve se postavljaju tako da jedna polovina prozora bude slobodna za prelaz na lestve. Ljudi na lestvama se mogu vezivati konopcima koje drže vatrogasci. U pojedinim slučajevima put za spašavanje ljudi prolazi kroz dim ili topolotu. U tim slučajevima, ako vatrogasac nema rezervnu masku i izolacioni aparat sa "T" račvom, pre prolaska kroz opasnu zonu spašavani se pokrije po mogućstvu mokrim prekrivacem, a glava mu se obmotava sa gustom tkaninom natopljenom vodom.

61

Zbog mogućih problema i nepredviñenog ponašanja ljudi koji se spašavaju, RAGP odreñuje jednog komandira koji neposredno rukovodi redosledom i načinom spasavanja. Pravilo je da se obično liftovi ne koriste za evakuaciju ljudi, jer svaka složenija intervencija podrazumeva isključenje dovoda električne energije, a i produkti gorenja u znatnoj meri popunjavaju prostor u kome se lift kreće. Iskustvo je pokazalo da korišćenje lifta u početnom razvoju požara omogućava brzu evakuaciju, pod pretpostavkom da je isključena pojava panike i sprečeno popunjavanje kanala lifta prduktima gorenja. To znači da lift možemo koristiti za evakuaciju samo pod navedenim uslovima, radi njegovog bezbednog korišćenja. Spašavanje ljudi u konkretnim slučajevima u različitim objektima objašnjeno je za svaki slučaj posebno (bioskopi, pozorišta, robne kuće, bolnice, dečije ustanove, metro itd.). Spašavanje ljudi u požarima objekata sa masovnim boravkom ljudi, uvek je praćeno sa dosta teškoća. Zbog toga se za takve objekte prilikom izbijanja požara predviña slanje maksimalnih snaga sa sredstvima za spašavanje i gašenje. Zbog toga se za sve objekte gde je moguć masovan boravak izrañuju planovi gašenja požara i evakuacije ili operativne karte gašenja požara. VJ u svom radu moraju vrlo često vršiti obilaske i vežbati na ovim objektima. U svim slučajevima kada se vrši spašavanje ljudi RGP odmah po dolasku na mesto požara poziva ekipe hitne medicinske pomoći. Do dolaska ekipe hitne pomoći, pomoć povreñenima ukazuju vatrogasci. Pri opekotinama oslobaña se od odeće opečeni deo tela, nedodirujući opečena mesta, povreñeni deo se pokriva sterilnom poveskom ili čistom tkaninom. Pre toga je potrebno očistiti kožu oko opečenog dela, tamponom nakvašenim alkoholom, ili dezifincirajućim rastvorom. Ako je opokotina posledica dodira sa kiselinom, ispira se opečeno mesto u toku 10 - 15 minuta hladnom vodom. U slučaju baznih opekotina ispiranje se vrši 5 - 10 pročentnim rastvorom borne ili dvo procentim rastvorom sirćetne ili limunske kiseline. Krvarenje se zaustavlja pomoću gumene trake ili sterilnog zavoja, rana se dezinfikuje jodom ili alkoholom i postavi se sterilna gaza. Pri prelomu udovi se postavljaju uz šine, drvene letve ili šper ploče kako bi se imobilisali i tek posle toga povreñeni se prenose. Pri iščašenju, istezanju ili uganuću, ograničava se pokretljivost povreñenog dela tela, stavlja se elastični povez, stavlja se hladna obloga i nastradalom se obezbeñuje potpuni mir. Pri povreñivanju od napona električne energije, nastradali se oslobaña od uticaja energije (isključuje se napon, odseca se ili se suvim neprovodljivim predmetom skida provodnik sa nastradalog). Kada je napon isključen nastradali se iznosi napolje na svež vazduh i bez odlaganja se primenjuje veštačko disanje. U slučaju trovanja dimom, ili toksičnim gasovima pri onesvešćivanju ili gušenju nastradalom se što hitnije obezbeñuje čist vazduh ili kiseonik, i počinje sa veštačkim disanjem.Na sl.br. 37. prikazani su neki od načina spašavanja i evakuacije.

62

Sl.br. 37. Načini spašavanja i evakuacije sa visokih

objekata

Sl.br. 38. Primer spašavanja sa visine pomoću automehaničkih lestvi

EVAKUACIJA I SPAŠAVANJE MATERIJALNIH VREDNOSTI

Vatrogasne jedinice imaju zadatak da organizuju aktivnosti spasavanja i evakuacije ljudi i životinja ugroženih požarom, da neposredno gase nastale požare i da evakuišu i spašavaju materijalne vrednosti koje su ugrožene požarom ili sredstvima koje se koriste pri gašenju požara. Pod pojmom materijalne vrednosti podrazumevaju se predmeti i sredstva čija vrednost uslovljava da budu sačuvani od mehaničkog oštećenja, dejstva vatre i toplote i negativnog dejstva sredstava za gašenje. U najvećem broju slučajeva ugrožene materijalne vrednosti se spasavaju uz zaštitu sa mlazevima vode, koji sprečavaju širenje požara ka njima, dok se ne iznesu na siguran prostor. Stihijske radnje kao što je bacanje imovine kroz otvore prozora, i sl. nisu dopušteni jer mogu prouzrokovati bitna mehanička oštećenja. Odluke o evakuaciji imovine donosi RGP na bazi procene da je ona neminovna, tj. kada ne postoji druga mogućnost njene zaštite. Evakuacije, u najvećem broju slučajeva teče paralelno sa gašenjem požara, ali se evakauaciji može pribeći i ranije ukoliko to sitacija na terenu zahteva. Evakuacija imovine se vrši kroz komunikacione puteve, uz zaštitu ljudstva od dejstva vatre, toplote i produkata gorenja.

63

Zaštita i uklanjanje pojedinih ekspolozivnih i samozapaljivih sredstava kao što su razne vrste ekploziva i zapaljivih tečnosti i gasova imaju prioritet u izboru taktičkog nastupa VJ. Za sprovoñenje evakuacije imovine i opasnih materija, VJ mora imati dovoljan broj angažovanog ljudstva ili za tu namenu treba angažovati zaposlene radnike, obezbeñujuci im pri tome nesmetane uslove za sigurnu evakuaciju. Za evakuaciju posebno teških sredstava treba koristiti raspoloživa sredstva kao što su: dizalice, transporteri, viljuškari i sl. (sl.br. 39.). U uslovima nepostojanja dovoljnog vremena za sprovoñenje celovite akcije evakuacije imovine, treba pristupiti pojedinačnoj evakuaciji najvrednije imovine, a potom evakuaciji preostale. Evakuisana imovina se ne sme nagomilavati na hodničnom i stepenišnom prostoru jer može doći do rušenja pojedinih konstrukcionih elemenata i izazivanja mehaničkog oštećenja, već je treba izneti na bezbedno mesto, tj. na spoljni prostor, i obezbediti njeno čuvanje.

Sl.br. 39. Evakuacija i spašavanje imovine iz zatvorenog i sa otvorenog prostora

Zaštita imovine od nekontrolisanog nabacivanja sred stava za gašenje Voda je najrasprostranjenije sredstvo za gašenje požara. Uporedo sa njenom primenom za gašenje nameće se i pitanje vodozaštite prilikom gašenja požara. Nekontrolisana upotreba može prouzrokovati velike štete, cesto puta veće nego one nastale požarom (poplave i štete u stanovima koji nisu zahvaćeni požarom, poplave računske i druge opreme koja nije zahvaćena požarom, oštećenja na elektro i drugim instalacijama itd.). Zato VJ uporedo sa gašenjem i formiraju ekipu za zaštitu od vode koja vodi računa kod upotrebe vode prilikom požara. Na vatrogasna vozila se stavljaju polietilenski prekrivači (plastične folije), prekrivke od gumiranog platna, vreće sa drvenom piljevinom, drveni podmetači, specijalni slivnici, kofe i dr. Korišćenjem ovih i drugih sredstava vrši se zaštita imovine u stanovima, materijalnih dobara, ureñaja, mašina i alata u radnim organizacijama. Vrši se prekrivanje nameštaja, mašina, alata, ureñaja i svega što se može oštetiti vodom, odgovarajućim prekrivačima od gume ili drugim folijama, stavljanje odgovarajućih podmetača ili iznošenje istih iz prostora ugroženog vodom ili požarom. U principu ove ekipe vrše evakukaciju imovine i opreme zahvaćene požarom, a u koliko to nije moguće vrši se njeno grupisanje na sredini prostorije tj. deo koji je najmanje ugrožen požarom, a zatim prekrivanje odgovarajućim prekrivačima. Prilikom prikupljanja opreme ista se stavlja na stalaže i drvene podmetače kako bi se zaštitila od vode koja se koristi pri gašenju požara. Ekipa zaštitu od vode treba da vodi računa i o mogućnostima odvoda vode iz prostorije koja se gasi. U zavisnosti od položaja prostorije koriste se slivnici pomoću kojih se voda usmerava na stranu gde neće prouzrokovati nikakvu štetu. U slučaju da su ugrožene podrumske prostorije i magacini traže se ugradeni slivnici i kanali za oticanje vode, a u koliko ih nema traže se mogućnosti za korišćenje pumpi za ispumpavanje vode. Ukoliko je i to nemoguće angažuju se vatrogasci i druga lica koji će vodu izbacivati kofama i drugim posudama. Kroz otvore u pokrivačima i plafonima voda se ispušta samo u krajnjoj nuždi ako ne postoji ni jedan drugi način. Pri tome se moraju preduzeti mere zašite prostorije na nižim etažama. Posebnu pažnju pri odvoñenju vode sa mesta požara treba posvetiti merama bezbednosti vatrogasaca i drugih lica od povreda napona električne energije u slučaju da ista nije isključena a voda prodre u elektroinstalacije preko plafona i zidova. Manje količine vode sa podova uklanjaju se posipanjem piljevine i njenim skupljanjem metlama i krpama.

64

ODIMLJAVANJE PRI POŽARU

Pri požarima u zatvorenim objektima velike teškoće pri gašenju i spašavanju ugroženih lica predstavlja prisustvo velike količine dima i visoke temperature. U takvim slučajevima je neophodno izvršiti odimljavanje objekta ili puteva za evakuaciju. Odimljavanje se vrši prenosnim ureñajima i opremom za odimljavanje. To treba da rezultira:

� smanjenje ili potpuno eliminisanje dima i mnogobrojnih štetnih produkata gorenja, � smanjenje temperature u unutrašnjosti objekta, � poboljšanje vidljivosti za vatrogasne jedinice koje učestvuju u gašenju i spašavanju, kao i za

lica koja se nalaze u objektu, � povećanje sigurnosti pri intervenisanju, � smanjenje štete od požara,

Odimljavanje objekta pri požaru je moguće izvršiti pomoću dve metode: � isisavanjem dima (princip podpritiska), � ubacivanjem svežeg vazduha (princip nadpritiska),

Odimljavanje ubacivanjem svežeg vazduha se vrši prenosnim ventilatorima različite snage i kapaciteta. Ova metoda je novijeg datuma i pokazala je odlične rezultate. Mobilni ureñaj za odimljavanje metodom nadpritiska (ventilator) se postavlja na samom ulazu u objekat. Rastojanje od ulaza mora da bude toliko da vazdušna kupa svežeg vazduha potpuno zatvori ulazni otvor. Kod standardnih ulaznih vrata to rastojanje je oko 3 metra. Sl.br. 40. Pravilno postavljanje ventilatora za odimljavanje na ulazu u objekat Ovom metodom se stvara razlika izmeñu spoljašnjeg atmosferskog pritiska i višeg (pozitivnog) pritiska u objektu. Dim i gasovi unutar objekta potiskuju se od strane ubačenog vazduha, koji je pod višim pritiskom, krećući se ka izlaznim otvorima (vrata, stepenište, otvoren prozor i sl. 40 i 41.). Iz tog razloga ova metoda nosi naziv "ventilacija pozitivnog pritiska". Sl. br. 41. Odimljavanje objekta pri požaru upotrebom dva ventilatora za ubacivanje svežeg vazduha

Pri odimljavanju objekta mora se obratiti posebna pažnja o načinu postavljanja ureñaja, izlaznim otvorima, uticaju vetra, kretanju dima kroz objekat i eventualnom ugrožavanju lica zaostalih u objektu.

65

Ovaj deo taktičkog dejstva vatrogasnih jedinica pri požaru i spašavanju posebno je našao primenu kod odimljavanja stepenišnog prostora u višespratnicama, kao i kod odimljavanja podrumskih prostorija u početnoj fazi gašenja požara. Pravilnom i stručnom primenom ureñaja za odimljavanje, ako to uslovi dozvoljavaju, akcija gašenja i spašavanja je bezbednija, brža i uspešnija.

GAŠENJE POŽARA

Gašenje požara je osnovni zadatak VJ. Uspešno gašenje požara postiže se: pravilnim izborom odlučujućeg pravca na požaru, pravovremenom koncetracijom i uvoñenjem snaga i sredstava, pravilnim rukovoñenjem i komandovanjem VJ, dobrom taktičkom obučenošću i aktivnim odlučnim dejstvima komandira i vatrogasaca. VJ koje su stigle na mesto požara, imaju zadatak da ugase požar u razmerama koje je on zahvatio do momenta uvoñenja snaga i sredstava za njegovo gašenje. Odlučujući pravac taktičkih (borbenih) dejstava na požaru, predstavlja pravac na kome je stvorena opasnost za ljude, opasnost od eksplozije, najintenzivnije širenje vatre i gde rad VJ u datom momentu može da obezbedi uspeh u gašenju požara. Pojavom novih vatrogasnih vozila sa savremenijim taktičko - tehničkim karakteristikama, a proizvodnjom efikasnijih sredstava za gašenje i ličnu zaštitu, omogućeno je značajno smanjenje vremena gašenja požara. U gašenju požara uslovno se mogu izdvojiti dva perioda: lokalizacija i likvidacija požara. Požar se smatra lokalizovanim kada nema opasnosti po ljude i životinje a razvoj požara je ograničen i obezbeñena je mogućnost njegovog konačnog gašenja raspoloživim snagama i sredstvima. Požar se smatra likvidiranim, kada je gorenje prekinuto i preduzete sve mere za sprečavanje obnavljanja gorenja. Periodu lokalizacije odgovara vremenski period od početka uvoñenja prvih sredstava za gašenje do momenta kada je dalje širenje požara prekinuto (linearna brzina širenja jednaka nuli). Lokalizacija požara podrazumeva ne samo dalje širenje požara, već i otklanjanje opasnosti po život ljudi, ili opasnost od eksplozije, obrušavanja konstrukcija i dr. Vreme trajanja lokalizacije požara sastoji se od, vremena uvoñenja neophodnih količina sredstava za gašenje u svim pravcima širenja požara, i njihovo neprekidno obezbeñenje, evakuaciju, otvaranje i rastavljanje konstrukcija, odimljavanje, korekciju taktičkog nastupa na osnovu rezultata izvidanja ili izmene situacije na požaru. Osnovni uslov lokalizacije požara je : LJf ≥ LJpt ; If ≥ Ipt; Vsp = 0 gde je : LJf If - faktički (stvarni) utrošak i intenzitet sredstava za gašenje na požaru [l/s i l/s m2] LJpt Ipt - potrebni utrošak i intenzitet sredstava za gašenje [l/s i l/s m2]; Vsp - brzina rasta površine požara [m2 /min]. Likvidacija požara, je vremenski period, od momenta lokalizacije do momenta potpunog prekida gorenja. Period likvidacije požara, karakteriše se neprekidnim dejstvom, postepenim smanjenjem površine požara i obima poslova. Trajanje ovog perioda zavisi od veličine požara do momenta lokalizacije požara, veličine i oblika požarnog opterećenja, načina gašenja i efikasnosti upotrebljenih sredstava. U periodu likvidacije požara vrše se taktička dejstva na uvoñenju dopunskih snaga i pregrupisavanja istih, otvaranje i rastavljanje konstrukcija, odklanjanje opasnosti od deformisanih i sklonih padu konstrukcija, zaštita od prekomerno upotrebljene vode, evakuacija materijalnih vrednosti i dr. Taktickim dejstvima VJ obezbeñuje se dovoñenje sredstava za gašenje, postavljanje pruga za gašenje, postavljanje lestvi i drugih sprava za spašavanje, postavljanje i rad dimovuka i specijalnih ventilatora, otvaranje konstrukcija i dr. Izvršavanje zadataka taktičkih dejstava zahteva odreñeni vremenski period. (na primer: da bi se postavila odvodna pruga za gašenje požara na 20 sprat i da bi voda stigla do mlaznice, potrebno je u najboljem slučaju 10 minuta). Poznavanje taktičkih dejstava VJ, omogućava stvaranje, uopštenog modela taktičkih dejstava VJ (sl.br. 42.)

66

Sl.br. 42. Uopšteni model taktičkog dejstva VJ Na sl.br. 42. po ordinati se mogu unositi količine utrošenih sredstava, broj mlazeva ili vatrogasnih odeljenja i dr., a po apcisi vreme trajanja taktičkih dejstava. Prava OB pokazuje izmenu potrebnog utroška i AB - faktički (stvarni) utrošak sredstva za gašenje. Delovi OA - trajanje sloboñnog razvoja požara, AB - vreme lokalizacije požara, BC - vreme likvidacije požara. Gašenje većine požara u zgradama i objektima vrši se uz primenu sredstava za gašenje. Gašenje požara na otvorenom prostoru

(šumski požari i dr.), koji su, po pravilu veliki, vrši se uz primenu tehničkih sredstava za stvaranje pojaseva, zona i sl., a sredstva za gašenje koriste se u već ograničenoj zoni ili sektoru. U zavisnosti od vrste gorive materije primenjuje se odgovarajuće sredstvo za gašenje. Prilikom gašenja požara neophodno je predvideti rezervne snage koje će biti na rapolaganju RGP. U slučaju širenja požara ili ako otkaže deo tehnike, RGP ima mogućnost da uvede rezervne snage.

Oblici (forme) širenja požara

U osnovi širenje požara se može odvijati u tri osnovna oblika (forme) a to su: kružno, pravougaono i ugaono. Situacije na požaru su razlicite i požari vrlo često mogu prilikom razvoja prelaziti iz jednog u drugi oblik. Kod kružnog oblika (sl.br. 43a) požar je nastao u sredini prostora i ravnomerno se širi u svim pravcima. Kod pravougaonog širenja požara (sl.br. 43b) postoje dva slučaja. U prvom slučaju požar je nastao uz ivicu prostora i ravnomerno se širi po celom prostoru. U drugom slučaju požar je nastao na sredini prostora koji je pravougaonog oblika i ravnomerno se širi u oba pravca. Kod ugaonog širenja požara (sl.br. 43c) takode postoje dva slučaja. U prvom slučaju požar je natao u samom uglu prostora i razvija se u svim pravcima pri čemu je oblik širenja pod uglom od 90o. U drugom slučaju požar je nastao uz ivicu i po sredini prostora i širi se u svim pravcima, pri čemu je oblik širenja pod uglom od 180o.

Sl. br. 43. Oblici (forme) širenja požara

Taktički postupci (zahvati) vatrogasnih jedinica

Za izvršavanje zadataka gašenja požara VJ mogu najčešće primeniti sledeće taktičke postupke (zahvate):

� unutrašnji napad, � spoljni napad, � kombinovani napad.

U zavisnosti od raspoloživih snaga i sredstava i u uslovima izbora napada na žarište požara, bez obzira na izbor napada, isti se može ostvariti izborom jedne od tri moguće varijante:

� frontalni napad, � obuhvatni napad, � koncetrični napad.

a) kružno širenje b) pravougaono širenje c) ugaono širenje

67

Unutrašnji napad (sl.br. 44.): izvodi se, po pravilu, kada to situacija dozvoljava, kod požara u objektima gde se može koristiti centralni ulaz, stepenište i hodnici. Za ovu namenu mogu se koristiti, ukoliko postoje, požarni, pomoćni ulazi i pomoćne stepenice kojima se može nesmetano prići do žarišta požara. Unutrašnjim napadom se omogućava, ulazak snaga do mesta požara, unutar prostora nekog objekta, odakle se može efikasno pristupiti gašenju, evakuaciji lica i imovine od požara, zaštita susednih prostora. Za omogućavanje sprovoñenja unutrašnjeg napada mogu se koristiti sredstva kojim se omogućava nastup snaga bez korišćenja standardnih komunikacionih puteva i izlaza. Tu se najčešće koriste razne vrste vatrogasnih lestava, (automehaničke lestve, hidraulična zglobna platforma i dr). Unutrašnji napad, u uslovima kada je to moguće, izvodi se bezbedno po vatrogasce, omogućava maksimalni efekat gašenja uz minimalni utrošak sredstava za gašenje u što kraćem vremenu. Takoñe omogućava sagledavanje toka gašenja i iznošenje vrednih ureñaja i inventara iz prostora zahvaćenog požarom ili u prostorijama ispod požara. Unutrašnji napad treba koristiti u svim situacijama kada je na mestu požara to moguće ostvariti. Spoljni napad (sl.br. 45.): Kod izbijanja unutrašnjih požara, gde je onemogućen pristup snagama do mesta žarišta požara i gde se ne može iz unutrašnjosti delovati na pravce širenja požara, koristi se spoljni napad. Taktički zahvat spoljnim napadom, opravdan je samo u uslovima gde se ne može koristiti unutrašnji napad, zbog izražene opasnosti po vatrogasce, kada je isključeno korišćenje klasicnih komunikacionih prolaza i ulaza u objekat, kao i korišćenje vatrogasnih lestava. Spoljna navala podrazumeva akciju gašenja sa odreñenog bezbednog rastojanja, ubacivanjem kroz otvore sredstava za gašenje na mesta izbijanja plamena. Ovaj napad se najčešće koristi u uslovima kada je vatrom u celosti zahvaćen objekat, ili pak u uslovima realne opasnosti od rušenja konstrukcija. Dobra strana korišćenja spoljnjeg napada, je najčešće bezbedan pristup snaga i sredstava mestu gašenja. Loša strana je neefikasan i često višestruko veći utrošak sredstava za gašenje, dugo vreme gašenja i nemogućnost sagledavanja pravca i toka širenja požara unutar objekta.

Sl.br. 44. Unutrašnji napad Sl.br. 45. Spoljnji napad

Kombinovani napad: ima široku primenu kod gašenja požara u zgradama, skladištima, halama i sl. Primenjuje se u specifičnim uslovima rada na glavne sektore treba delovati unutrašnjim napadom (prilazi se mestu žarišta požara na najkraće moguće rastojanje) uz istovremeno sprečavanje širenja požara spoljnim napadom. Kod donošenja ocene u uslovima kada raspoložive snage i sredstva dozvoljavaju primenu napada na žarište požara mogući je izbor frontalne, obuhvatne i koncentrične navale.

68

Sl.46. Kombinovani napad Sl.47. a) frontalan napad b) obuhvatni napad c) koncentrični napad Frontalni napad (sl.br 47a): U slučajevima kada ne postoji opasnost od širenja požara, donosi se odluka o upotrebi frontalnog napada. Sve raspoložive snage i sredstva treba usmeriti na front gašenja dela objekta gde je i požar najintenzivniji i u što kraćem vremenskom periodu nastojati da se požar ugasi. Vrlo često se primenjuje u gašenju požara na otvorenom prostoru (skladišta, poljski požari i sl.). Obuhvatni napad(sl.br. 47b): Primenjuje se često pri gašenju većih požara, sa ciljem da se požar obuhvati sa najmanje dve ili tri strane odgovarajućim mlazevima. Koncentri čni napad (sl.br. 47c): U situacijama kada vatrogasna jedinica ne raspolaže sa dovoljno sredstava za gašenje požara, znači kada nije moguće izvesti napad, onda se u cilju zaštite bliže okoline vrši akcija odbrane. Odbrana se može primeniti u obliku aktivne i pasivne. Aktivna odbrana: Primenjuje se kada se deluje na ugroženi objekat i snage usmeravaju na stišavanje vatre na najopasnijim sektorima. Pasivna odbrana: Primenjuje se onda kada snage usmeravamo na zaštitu ugroženih, ali još nezahvaćenih objekata, pomoću mlazeva vode ili drugim nacinom. Pri tome važnu ulogu igra i smer duvanja vetra.

Sl.br. 48. Aktivna odbrana

Sl.br. 49. Pasivna odbrana

a)

c)

b)

69

U vatrogasnim službama, u velikim gradovima u okviru vatrogasnih jedinica postoji stroga podela posla i uska specijalizacija u izvršavanju pojedinih zadataka: Specijalne službe u tim jedinicama su najčešće:

� za pružanje prve medicinske pomoći (u nekim gradovima broj ovih intervencija je oko 95% od ukupnog broja intervencija VJ),

� za zaštitu od dima i gasova, � za vezu i osvetljenje na mestu požara, � za obavljanje tehničkih zadataka i � za zaštitu od viška vode upotrebljene kod gašenja požara.

OTVARANJE I RASTAVLJANJE KONSTRUKCIJA

Taktička dejstva VJ na otvaranju i rastavljanju konstrukcija vrše se radi spašavanja ljudi, evakuacije imovine i životinja, otkrivanja skrivenih žarišta požara. Najuspešnije primene sredstava za gašenje udaljavanje dima, gasova i snižavanje temperature, izmena pravca kretanja gasova i smanjenje brzine širenja požara, otklanjanje opasnosti obrušavanja konstrukcije i uvoñenje sredstava za gašenje na pravcima širenja požara. U zavisnosti od mesta i uslova razvoja požara, otvaranja ili rastavljanje konstrukcije vrši se uz poštovanje odreñenih pravila. Na primer, za otkrivanje sakrivenih žarišta požara, odimljavanja i primenu sredstava za gašenje, konstrukcije se otvaraju tek posle postavljenja i spremnih za dejstvo sredstava za gašenje, na mestu otvaranja. U vertikalnim konstrukcijama (ventilacioni kanali, pregrade i dr.) otvaranje se vrši iznad mesta požara, kako bi se sprečilo širenje požara u vertikalnom pravcu. Podovi, meñuspratne konstrukcije i krovovi od zapaljivih materijala, otvaraju se na granicama gorenja i vrši uvoñenje sredstava za gašenje radi otklanjanja opasnosti od širenja požara po horizontali.

OPASNOSTI PRILIKOM GAŠENJA POŽARA I MERE ZAŠTITE

Gašenje požara je skopčano sa nizom opasnosti koje neposredno prete učesnicima (vatrogascima) gašenja. Neke od tih opasnosti mogu se predvideti i na taj način, izbeći već u toku izvidanja požara, dok su druge skrivene i prete prilikom samog gašenja. U principu sve opasnosti mogu da se podele na: opasnosti prilikom kretanja na mestu intervencije; opasnosti od rušenja konstrukcija; opasnosti od toplote i visoke temperature; opasnosti od udara električne energije; opasnosti od produkata sagorevanja; opasnosti od eksplozije; opasnosti od agresivnih materija.

Sl.br. 50. Opasnosti prilikom gašenja požara

ZAGUŠLJIVI

GASOVI EL. ENERGIJA

RUŠENJE

EKSPLOZIJA

TROVANJE

AGRESIVNE

MATERIJE

RADIOAKTIVNE

MATERIJE

REAKCIJA MLAZA

TOPLOTA

70

Opasnosti prilikom kretanja na mestu intervencije

Kretanje vatrogasaca mora da bude krajnje oprezno zbog izbegavanja raznih opasnosti koje u jednom delu mogu da se predvide, a mogu da nastanu i u toku samog kretanja. Kretanje kroz prostorije u kojima je smanjena vidljivost, nosi opasnost od propadanja, kroz otvore u podu, ili kroz slabo nosive delove poda, zapinjanja i padovi od raznih prepreka na pravcu kretanja, udara glavom o niske delove tavanice ili grede. Kretanje uz i niz stepenice nosi opasnosti od saplitanja i pada. Kretanje po krovu i visokim delovima objekta nosi opasnost od propadanja kroz slabo nosive delove krova ili pada usled klizanja ili sile reakcije mlaznice koju drži vatrogasac. Rad na požaru sa lestvama nosi opasnost od lošeg postavljanja i pada istih, ne vezivanja karabinom za prečage lestvi kao i loš položaj mlazničara, zbog čega isti može da padne. Zaštita od ovog dela nabrojanih opasnosti podrazumeva kompletnu ličnu zaštitnu opremu (šlem, opasač, sekirica), zatim nošenje baterijske svetiljke za osvetljavanje pravca kretanja, korišćenje snage punog mlaza za uklanjanje kako prepreka ispred tako i prepreka iznad sebe, nošenje užeta i vezivanje za noseće delove krovne i drugih konstrukcija prilikom rada na visini, zauzimanje pravilnog položaja pri radu sa mlazevima pod pritiskom.

Opasnosti od rušenja konstrukcija

Pod konstrukcijama podrazumevamo noseće zidove, stubove, stepeništa i one delove objekta koji imaju ulogu nosača ostalih nadgrañenih delova. Rušenje konstrukcija u požarima se najčešće dešava kada je požar u razbuktaloj fazi, kada su temperature takve da noseće konstrukcije nemaju više onu nosivost, kao na normalnoj temperaturi (čelične i drvene konstrukcije, konstrukcije od armiranog betona i dr.). Opasnost od rušenja može da se predvidi u toku izviñanja samo ako se zna da je konstrukcija od čelika i nezaštićena od dejstva toplote. U drugim slučajevima rušenje može samo da se nasluti i do rušenja ne mora doći. U svakom slučaju, rušenje konstrukcije predstavlja veliku opasnost po učesnike akcije gašenja požara. Zaštita od ove opasnosti, pre svega svodi se na dobro izviñanje i poznavanje grañevinskih karakteristika objekta, preduzimanje preventivnih mera kojima bi se rušenje izbeglo (postavljanje podupora ili namerno rušenje), sklanjanje u okvire vrata ili prozora (posebno prilikom pada tavanice), kao i praćenje razvoja situacije na požaru. Praćenje razvoja situacije može doprineti da se predvidi rušenje dela objekta i da se vatrogasci na vreme povuku iz ugroženog dela. Pojave koje prate neposredno rušenje su: opadanje maltera, pukotine, iskrivljenost (kod čeličnih nosača) i dr.

Opasnost od toplote i visoke temperature

Na intervencijama prisustvo toplote izuzetno mnogo otežava rad i preti ugrožavanjem učesnika intervencije u smislu opekotina. Toplota koja se stvara prilikom požara deluje na vatrogasce ne samo visokom temperaturom već i zračenjem plamena. Zaštita od ove opasnosti svodi se na korišćenje šlema sa vizirom po mogucstvu tamnijim, zaštitnih odela i odela za prilaz ili prolaz kroz vatru, kao i zaštita hladenjem vodenim mlazevima vatrogasaca ili vozila.

Opasnosti od udara napona elektri čne energije

Napon, električna energija (struja) nosi sa sobom opasnost od strujnog udara, povreñivanja ili smrti vatrogasaca. Prilikom udara napona električne energije posebna opasnost je odbacivanje tela čoveka koji je došao u dodir sa vodom pod naponom pri čemu mogu da nastanu povrede i od pada.

71

Opasnost od napona električne energije se sreće praktično na svim požarima u vidu neizolovanih provodnika (izolacija izgorela), zatim kao nadzemna mreža na stubovima (koji se mogu nehotice dodirnuti mlazom vode), naponska mreža koja napaja šinska vozila (vozovi, tramvaji, trolejbusi). Takoñe, opasnost preti i kod požara na trafo stanicama gde je napon mnogo veći nego u gradskoj mreži. Posebna opasnost preti kod nepravilno izvedenih električnih instalacija u kućama (dovod električne energije sa dve strane), zgradama i sl. Zaštita od udara napona električne energije (strujni udar), podrazumeva da se već u toku izviñanja mesta požara isključi napajanje električnom energijom objekta koji je ugrožen požarom, ne dohvatanje provodnika golom rukom ili vlažnom rukavicom, ne bacanje mlaza vode na provodnike, uzemljenje ako su u pitanju šinska vozila. Kod visokonaponskih postrojenja (trafo stanice i sl.) ne prilazi se mestu požara sve dok napon električne energije nije sigurno isključen.

Opasnosti od produkata gorenja

Produkti gorenja, nose sa sobom opasnosti, od smanjene vidljivosti, smanjenja koncentracije kiseonika u vazduhu, a samim tim gušenja, često i od dejstva na kožu i druge organe. Veliki broj različitih produkata gorenja može se naći u jednom požaru. Ovo zavisi od materija koje gore (CO, CO2, SO2, jedinjenja hlora i dr.), količine prisustva kisonika u vazduhu i dr. Zaštita od ove opasnosti, je pre svega korišćenje izolacionih aparata, korišćenje sredstava za osvetljenje, korišćenje opreme za odimljavanje prostorija (dimovuci, ventilatori).

Opasnosti od eksplozije

Opasnosti od eksplozije nastaju prilikom požara u prostorijama gde ima sudova pod pritiskom, ili sudova koji sadrže eksplozivne materije. Posebno su opasne eksplozije nastale usled hemijskih reakcija. Dejstvom vode na predmete sa visokom temperaturom gde se razvija praskavi gas (termoliza vode). Može doći do eksplozije. Do eksplozije može doći i od prašina u prehrambenoj, drvnoj, metalnoj industriji i dr. Zaštita se svodi na pažljivo rukovanje mlazom vode, hlañenje sudova pod pritiskom i njihovo eventualno iznošenje iz zone požara, korišćenje vodene magle za obaranje eksplozivnih prašina, kao i zauzimanje čvrstih zaklona prilikom gašenja (hladenja) požarom zahvaćene sredine.

Opasnosti od agresivnih i otrovnih materija

Agresivne i otrovne materije, mogu da izazovu razne povrede pa i smrt kod učesnika gašenja. Opasnosti nastaju, kada se agresivne i otrovne materije oslobode, iz sudova u kojima se čuvaju (cisterne, autocisterne, vagon cisterne i dr.). Njihova isparenja i direktno dejstvo ugrožavaju učesnike gašenja i otežavaju rad. Zaštita učesnika gašenja podrazumeva često puta kompletnu zaštitnu opremu (zaštita organa za disanje, zaštita glave, tela, ruku i nogu) i poznavanje osobina agresivnih i otrovnih materije i postupka sa istim.

GAŠENJE POŽARA U OTEŽANIM USLOVIMA RADA

Proces gašenja požara, je pre svega, stručan rad koji zahteva tačno odreñenu organizaciju i redosled postupaka. U zimskim uslovima, pri jakom vetru, na nepristupačnim terenima ili ako nema dovoljno sredstava za gašenje - gašenje požara će biti još više otežano. Nedostatak vode za gašenje požara: Nedostatak dovoljne količine vode za gašenje požara zahteva posebnu organizaciju i pred RGP se javlja problem obezbedivanja dovoljne količine vode. U tom

72

slučaju RGP organizuje vodnu grupu koja treba da obiñe teren sa ciljem pronalaženja izvorišta vode u okolini. Voda se do mesta intervencije najcešće doprema vatrogasnim vozilima, ali se dopremanje može vršiti i autocisternama drugih preduzeća, relejnim snabdevanjem vatrogasnim pumpama, a ponekad i lancanim putem uz pomoc kofa i drugih posuda. U takvim okolnostima je veoma bitno na koji način će se koristiti postojeća količina vode za gašenje. U tom slučaju koristi se raspršeni mlaz ili vodena magla, uz neposredno dolaženje do mesta požara. Takoñe, smanjuje se broj mlazeva i vrši povremeno prekidanje rada istih. Radi racionalnog korišćenja vode i pritisak na pumpi je smanjen. Ako to uslovi diktiraju, za gašenje požara se može koristiti i pena radi efikasnijeg gašenja. Kada je slab pritisak vode na hidrantu, RGP može da naredi isključenje okolnih potrošača, radi povećanja pritiska. Ako je veća udaljenost mesta požara od izvorišta vode, onda se odreñuje sistem dovoženja vode pomoću autocisterni. Gašenje požara na niskim temperaturama: Niske temperature u zimskom periodu bitno otežavaju rad VJ pri gašenju požara. Pored niske temperature, zimski period karakteriše često jak vetar, vejavice i sneg. Vetar sa snegom smanjuje vidljivost, čime se usporava kretanje vozila, a istovremeno se požar brže razvija. Poledica i neprohodnost puteva, usled zavejanosti snegom, smanjuje mogućnost manevrisanja vatrogasnih vozila, što otežava gašenje. Često je onemogućeno korišćenje podzemnog hidranta koji su zatrpani snegom i teško se pronalaze. Sve to zahteva posebne pripreme koje VJ moraju da obave, kako bi zimski period dočekale spremno za uspešno obavljanje zadataka u otežanim uslovima. Pripreme se odnose na obezbeñenje potrebnog alata i druge opreme koja je neophodna za rad u zimskim uslovima kao i na opremanju vozila za zimski režim rada. Potrebno je pripremiti veći broj lopata i drugog alata, lanaca za vozila, sredstava za odmrzavanje hidranata i za posipanje zaleñenih puteva. U toku akcije treba češće menjati ekipe, a premorene i prozeble smestiti u tople prostorije i obezbediti im suvu odeću i obuću. Za uspešan rad vatrogasne tehnike treba preduzeti odgovarajuće mere za održavanje motora i njihovo pravilno funkcionisanje. Voda se ne sme zaustavljati, bez obzira da li je potrebno da se privremeno zaustavi. Za potisna creva treba koristiti creva većeg promera, a spojnice zatrpati snegom, piljevinom ili drugim materijalom. Pošto voda ne sme da stoji u crevima, mlaznica treba kad se ne koristi biti malo otvorena. Da bi se sprečilo smrzavanje vode u crevima, dobro je da se u creva a pre svega spojke protrljaju snegom. Creva se prilikom postavljanja moraju na više mesta pričvrstiti a zaleñene spojke treba grejati sa toplom vodom, parom izduvnim gasovima sa vozila. Po završetku intervencije creva se teže skupljaju i odnose u tople prostorije radi odmrzavanja. Izolacioni aparati na jako niskim temperaturama postaju neupotrebljivi samo tada ako se u toku upotrebe previše ohlade. Obrazni deo maske koji je od disanja još orošen, zbog smrzavanja može se skupiti i postati neupotrebljiv. Koncentrat za penu je prema smrzavanju različito otporan pa se mora čuvati na odgovarjućem toplom mestu ili ga po potrebi grejati. Gašenje požara pri jakom vetru: Jak vetar nepovoljno utiče na razvoj požara na otvorenom prostoru, jer znatno pojačava gorenje i doprinosi da se požar širi velikom brzinom. Kod otvorenih požara on razbacuje ugarak i iskre po okolini, tako da se mogu pojaviti nova žarišta. Pri jakom vetru povećava se opasnost od rušenja nagorelih konstrukcija, a vetar ometa dejstvo i usmeravanje mlazeva, naročito mlazeva pene. Za gašenje u ovakvim uslovima je potrebno angažovati jake snage i treba brzo gasiti požar. Samo gašenje prati pravac širenja požara koji diktira vetar. Gašenje mora biti usmereno prema najopasnijim mestima u cilju lokalizacije požara. Žarište se gasi na taj način što se najjače snage grupišu u pravcu širenja požara, tj. za vetrom. Iz tog pravca se dejstvuje punim mlazom. Da bi se sprecilo širenje požara, treba gasiti žarište i sa strane, raspršenim mlazevima. Zbog velike mogućnosti prenošenja vatre putem iskri i ugaraka moraju se predvideti rezervne snage za gašenje novonastalih požara. Takoñe treba organizovati deo VJ koji će voditi računa o zaštiti okolnih objekata. Praksa je pokazala da su za gašenje požara pri jakom vetru od presudnog značaja jake snage i dovoljne količine vode. To treba da ima na umu RGP kada odlučuje da li treba pozvati pomoć. Gašenje požara no ću: Karakteristika požara nastalih noću, je da zbog kasnog otkrivanja, a samim tim dužeg vremena slobodnog razvoja poprimaju velike razmere, što umnogome komplikuje akciju gašenja. Mrak otežava rad VJ zbog slabe vidljivosti. Najčešće je teško doći do objekta koji je zapaljen, veoma se teško ulazi unutar objekta, jer su kapije obično zaključane. Sve ovo otežava izvidanje požara i sagledavanje situacije. Zbog nepoznavanja terena i slabe vidljivosti smanjena je brzina u radu VJ koje učestvuju u gašenju, a povećana je opasnost od povreñivanja. Zbog toga je potrebno ljudstvo u VJ obučavati u uslovima koji su slični noćnom radu i detaljno proučavati teritoriju koju obezbeñuje VJ.

73

RUKOVOðENJE TAKTIČKIM DEJSTVIMA GAŠENJA POŽARA I SPAŠAVANJE Rukovoñenje taktičkim dejstvima VJ na gašenju požara i spašavanju, je zadatak rukovodioca gašenja požara (RGP) ili operativnog štaba. Obaveze i ovlašćenja RGP odreñeni su Zakonom o zaštiti od požara i drugim aktima i pravilnicima koji definišu rad VJ. Rukovoñenje, taktičkim dejstvima VJ na gašenju požara i spašavanju, od strane RGP je nezavisno od funkcije koju on obavlja u VJ. U knjizi nisu razmatrana pitanja uloge i zadataka komandira i rukovodilaca u opštoj organizaciji rada VJ, već samo pitanja organizacije i uloge komandira VJ na intervencijama. Osnovni princip rukovoñenja VJ na požarima i spašavanju su: rukovodenje od strane jednog čoveka (jedno starešinstvo), operativnost, neprekidnost, prilagodljivost. Da bi RGP, mogao uspešno rukovoditi i prognozirati situaciju na požaru, potrebno je da, pored ostalog, dobro poznaje, zakonitosti različitih nauka (fizike, hemije, psihologija ljudi, rukovoñenje ljudima i dr.). Značajnu pomoć RGP pružaju operativni planovi i operativne karte gašenja požara. RGP ima Zakonom o zaštiti od požara i drugim aktima definisana odreñena ovlašćenja koja koristi prilikom vršenja svoje funkcije (isključenje napona električne energije, zaustavljanje saobraćaja, rušenje objekta ako se drugačije ne može sprečiti širenje požara, nasilno otvaranje objekata ako preti opasnost od požara, evakuacija ukupne imovine i dr. RGP organizuje sve oblike taktičkih dejstava VJ na požaru i spašavanju i drugih intervencija odgovara za njihovo izvršavanje. U ostvarivanju svoje funkcije, RGP vrši izviñanje požara, procenu situacije, donosi odluku i daje taktičke zadatke VJ i kontroliše njihovo izvršenje. Da bi mogao da donese, što kvalitetniju odluku RGP mora da analizira informaciju o požaru, oceni situaciju na požaru i veličinu snaga i sredstava pristiglih na požar. Osnovni elementi situacije na požaru su: veličina i mesto požara, prisustvo ljudi i stepen opasnosti koji im preti, prisustvo VJ i njihove taktičke mogućnosti, pristizanje novih VJ, obezbeñenje sredstava za gašenje i operativno - taktičke karakteristike objekta gde je izbio požar, meteorološki uslovi i dr. RGP proučava i procenjuje situaciju počev od kretanja na požar, u putu kretanja, na osnovu operativnih karti i informacija dobijenh radio vezom iz KOC-a, po spoljnim obeležjima požara kako u toku kretanja tako i u momentu dolaska na mesto požara. Na osnovu raspoloživih polaznih podataka o situaciji, podataka dobijenih iz izviñanja požara, RGP treba da zna, da odredi, moguću brzinu širenja požara i njegovog obima, ili fronta i zonu zadimljavanja i njene karakteristike. RGP treba da uoči i predvidi mogućnost obrušavanja, eksplozije, erupcije, kipljenja itd. Na osnovu donešena odluke, RGP mora da odredi glavni - odlučujući pravac taktickog nastupa VJ na požaru. Glavni - odlučujući pravac na požaru je jedan, njegovo mesto se može menjati sa promenom situacije, takode se može menjati i obim i sadržaj taktičkih dejstava VJ na glavnom pravcu. Odlučujući - glavni pravac daje mogucnost odredivanja sredstava, načina i metoda gašenja. Izbor sredstava za gašenje, zavisi od vrste materije koja gori (klase požara) a vrsta sredstava, odreñuje koja će se vatrogasna vozila i oprema koristiti. Ako se do dolaska, požar širi na jednom ili više pravaca, snage i sredstva treba skoncentrisati i uvoditi pre svega po glavnom pravcu širenja požara a zatim sa svih strana. Značajno mesto RGP ima u aktivnosti oko realizacije svoje odluke i kontroli njenog sprovoñenja od strane VJ. Zadaci koji se izdaju VJ od strane RGP moraju biti jasni i dobro shvaćeni. Zadaci koje izdaje RGP potcinjenim komandirima ostvaruje se putem kratkih i jasnih naredbi i upustava. Naredenja RGP moraju se dosledno izvršavati. U slučaju iznenadne izmene situacije na požaru i nemogućnosti pravovremenog informisanja RGP, komandiri koji rukovode pojedinim sektorima deluju samostalno, uz obavezu obaveštavanja RGP čim se za to stvore uslovi. U procesu rukovoñenja VJ na požaru, RGP mora da organizuje saradnju izmeñu VJ po sektorima rada i taktičkim dejstvima po mestu i vremenu. U ukupnom vremenu taktičkog dejstva VJ na požaru, postoje dva pravca delovanja RGP: delovanje RGP koji je prvi stigao na mesto požara, i delovanje rukovodioca višeg po činu, koji po pravilu dolazi na požar, posle slanja dodatnih VJ ili snaga iz drugih VJ. Značajna uloga pripada RGP koji je prvi stigao na mesto požara, sa najčešće nedovoljnim snagama i sredstvima i nedovoljno tacnim podacima o situaciji na požaru. Organizovati gašenja požara u početnom periodu, znači umeti za vrlo kratko vreme, oceniti situaciju, odrediti moguće pravce širenja požara, odrediti taktički nastup i izdati nareñenje VJ. Znanje i iskustvo omogućavaju RGP dana osnovu velikog broja informacija u tom periodu, na požaru, proceni situaciju i donese pravilnu odluku. Prognoza, daljeg razvoja požara, je veoma bitna, jer na osnovu nje RGP, koji je prvi stigao na mesto požara, traži pomoć u dodatnim snagama i sredstvima. Pri tom, treba imati u vidu činjenicu, da ce se požar verovatno i dalje širiti, pa tražene snage i sredstva za pomoć moraju biti još veće.

74

Postupci RGP koji je prvi stigao na požar, imaju poseban značaj za uspeh gašenja požara i spašavanja. Obično ovaj RGP deluje u ekstremnim uslovima, i vema je važno da na vatrogasce u tim kratkim minutama deluje na način da im ulije poverenje u mogućnost izvršenja postavljenih zadataka, i potčini svojoj volji. Greške koje ispolji prvi RGP obično dovode do produžavanja procesa gašenja požara i povećanja materjalne štete. U zavisnosti od stepena informisanosti o situaciji RGP može doneti odluke u sledećim uslovima:

� odluke u uslovima poznavanja svih osnovnih elemenata na požaru (to su retki primeri i vezani su za manje požare otvorenog prostora ili požara u početnom stadijumu),

� odluke u uslovima rizika kada je situacija u početku gašenja požara procenjena na bazi verovatnih karakteristika i gde se svi bitni elementi ne mogu sagledati u celosti,

� odluke u uslovima nejasne situacije, nepoznavanja osnovnih elemenata situacije, požara industriskih kompleksa, velike zadimljenosti i visoke temperature i sl.

To znači, da se odluka mora doneti vrlo često u uslovima u kojima se nemogu precizirati svi elementi, tj u uslovima rizika. Da bi rizik bio opravdan, moraju se odrediti sledeće činjenice: nepostojanje opasnosti po život učesnika gašenja niti onih koji očekuju pomoć, iskustveno posmatranje situacije na bazi sličnih dogañaja, mogućnost donošenja alternativnih odluka i slično. Prevelika bojazan prema riziku, dovodi do neaktivnosti VJ, ali i velika samouverenost i ne sagledavanje toka intervencije mogu prouzrokovati loš rezultat. RGP bez posebne potrebe ne treba menjati, što znači, da će prvi komandir koji stiže na lice mesta rukovoditi tokom intervencije do momenta stizanja komandira - rukovodioca višeg po činu. Rukovodioc viši po činu, se informiše o toku intervencije i on donosi odluku dali će preuzeti rukovoñenje ili će to i dalje raditi RGP koji je prvi stigao na mesto požara. Pregrupisavanje snaga i sredstava vrši se u slučaju iznenadne promene situacije izazvane eksplozijom, obrušavanjem i brzim širenjem vatre na druge gorive površine. Odgovornost za dalje postupanje i rukovoñenje na požaru pada na teret rukovodioca najvišeg po činu. Analizom grešaka u rukovoñenju, prilikom taktičkih dejstava gašenja požara i spasavanja, došlo se do zaključka, da najviše grešaka čini RGP koji je prvi stigao na mesto požara. Iz tih razloga se obuci ovih opereativnih kadrova (voña grupa, komandiri odelenja, vodova i četa) posvećuje posebna pažnja. Načini njihove obuke izvode se na različite načine, a gde za to postoje uslovi i u specijalnim poligonima i trenažerima. RGP na požaru radi bržeg raspoznavanja treba da nosi posebnu oznaku. RGP prilikom većih i složenijih požara, često nije u stanju da sam ostvari potpunu koordinaciju rada, niti može da postigne sve što je potrebno da bi se gašenje uspešno odvijalo. Iz tih razloga i u uslovima istovremenog angažovanja više VJ u gašenju, formira se operativni štab. Kod formiranja operativnog štaba obavezno treba utvrditi mesto za njegov smeštaj - komandni punkt, odakle će se rukovoditi gašenjem požara. Komandni punkt (mesto) se postavlja na mesto odakle se najbolje može pratiti dejstvo VJ na glavnim odlučujućim sektorima rada. RGP se stalno nalazi na komandnom punktu odakle je u mogućnosti da prati razvoj požara, koordinira akcije gašenja po sektorima kao i ukupan rad svih snaga angažovanih na gašenju požara i spašavanju. Komandni punkt se postavlja u okviru nekog prostora gde su postavljena sredstva veze i on mora biti posebno označen, a u uslovima intervencije nocu i odgovarajuće osvetljen. Operativni štab ima zadataka da organizuje i realizuje sprovodenje plana koji je doneo RGP. U uslovima intervenisanja u velikim industrijskim objektima sa složenim tehnološkim procesom, ili u uslovima požara gde su izražene posebne opasnosti (gasovi, radioaktivna materija, mogucnost eksplozije i sl.), u štabu se uvek nalaze i tehnička lica koja dobro poznaju tehnološki proces ili karakteristike objekta koji se gasi. Zadatak štaba je i priprema odluka za RGP i staranje o uslovima koji obezbeñuju bezbedan rad VJ, održavanje ispravnosti angažavanje tehnike i otklanjanje neispravnosti, obezbeñivanje dopunskih snaga, sredstava i dr.

SEKTORI RADA VJ

Sektor rada (borbeni sektor )

Sektori rada (borbeni sektori) na požaru, su sektori na kome su koncetrisane snage i sredstva sa konkretnim zadatkom i ograničenim frontom dejstava. Na sektorima rada je angažavano jedno ili više odeljenja u izvršavanju taktičkog zadatka, a pod kontrolom jednog komandira - rukovodioca sektora rada. Treba razlikovati požarni sektor od sektora rada. Na jednom požarnom sektoru može se organizovati, u zavisnosti od uslova koji vladaju na požaru više sektora rada. Ako situacija na mestu

75

požara dozvoljava, dejstvo jednog fronta gašenja, RGP ce neposredno koordinirati radom te VJ, pa organizovanje posebnih sektora rada nije potrebno. Veličina sektora rada zavisi od karakteristika objekta i mogućnosti manevrisanja snaga i sredstava. Svaki sektor rada ima više pristupa zoni požara; kroz prozorske ili otvore vrata, napravljene otvore u pregradama, meduspratnim konstrukcijama, zidovima i dr. U uslovima većih i složenijih požara, gde je neophodno angažovanje više VJ koje će dejstovati iz različitih pozicija i pravaca i koje su medusobno odvojene, treba organozovati onoliko sektora rada, koliko to situacija nalaže. Kod požara na otvorenom prostoru, zavisno od konfiguracije terena, položaj i obim požara mogu zahtevati organizovanje i sprovodenje nekoliko odvojenih sektora rada. U požarima na stambeno - poslovnim zgradama, često se organizuje više sektora rada, u zavisnosti od mesta likvidacije ili lokalizovanja požara (npr. kod gašenja požara drugog sprata u stambenoj zgradi, organizuje se sektor gašenja koji je lociran na mestu požara, a na prvom i trećem spratu se organizuju sektori zaštite, da bi se sprečila mogućnost širenja požara ka njima). Odreñivanje potrebnih snaga i sredstava zavisi od znacaja sektora. U slučaju gde su značajna žarišta, organizuju se i angažuju najjače snage. U principu svaki sektor rada treba da ima po jednog komandira tj. lice koje je zaduženo za organizaciju izvoñenja gašenja. U nekim slučajevima kada to situacija nalaže, a nema dovoljno komandira, na dva sektora rada može biti angažovan jedan komandir.

Sl.br. 51. Primer organizovanja sektora rada pri požaru u pozorištu

Sektori rada prema mestu izvršenja, mogu biti spoljašnji i unutrašnji. U akcijama gašenja i spasavanja u poslovno - stambenim zgradama biće zastupljeni i spoljni i unutrašnji sektori rada. Sektori rada se najčešće organizuju po spratovima, stepeništu, protiv -požarnim pregradama i prema vrstama radova. Tako se sektori odreñuju prema sledećim radnjama: gašenje, spasavanje, zaštita i sl. Kod postojanja više sektora, bez obzira dali postoji i podela prema mestu intervenisanja mora se obezbediti meñusobna koordinacija rada. Koordinacija rada podrazumeva vezu izmeñu susednih sektora i RGP. Veza izmeñu komandira pojedinih sektora mora biti stalna, tako da se izmena na pojedinim sektorima može odmah registrovati, da bi se blagovremeno preduzele odgovarajuće mere.

ORGANIZACIJA RADA POZADINSKE SLUŽBE NA MESTU POŽAR A

Rad pozadinske službe na mestu požara predstavlja sastavni deo taktičkog nastupa VJ, a njome rukovodi RGP ili lice koje on odredi (rukovodilac pozadine). Rad pozadinske službe se organizuje nezavisno od veličine požara i broja VJ, a počinje odmah sa dolaskom VJ na mesto požara. Rad pozadinske službe na mestu požara, neposredno je vezan sa dejstvom na gašenju požara, kao i drugim dejstvima koje izvode VJ u zavisnosti od situacije nastale požarom. Komandir koji rukovodi radom pozadinske službe (obično komandiri tehničkog odeljenja i vodova), izvršava zadatke koje mu postavlja RGP ili lica koja je on ovlastio. Zadaci koje izvršava pozadinska služba su:

� izviñanje izvora vode, � organizuje raspodelu tehnike i vatrogasnih vozila prema izvorima vode, radi obezbeñenja

potrebnih količina vode i drugih sredstava za gašenje, � po potrebi organizuje obezbeñenje vode prepumpavanjem ili dovoz auto cisternama, s tim da

obaveštava RGP o potrebom broju pumpi i auto cisterni, � da obezbedi maksimalno iskorišćenje vatrogasne tehnike i blagovremenu zamenu i servis iste, � da kontroliše rad i organizuje neprekidni priliv vode na mesto požara, � da organizuje kontrolisanje i obezbeñenje vodnih pruga, za snabdevanje vodom, � da organizuje sadejstvo sa radnicima milicije radi regulisanja sabraćaja u reonu požara, kao i

udaljavanje drugih lica i grañana sa mesta požara koji ometaju gašenje požara,

76

� da prati rad tehnike, stanje pruga za snabdevanje vodom, utrošak sredstava za gašenje, da izrañuje šemu magistralnih pruga za snabdevanje vodom,

� organizuje susret i prihvatanje VJ koje stižu iz raznih pravaca na mesto požara, njihovo uključivanje u gašenje požara, i priključivanje na izvore vode,

� odreñuje svoje pomoćnike radi rukovoñenja radom pozadinske službe na odreñenim sektorima.

Kod velikih požara formira se operativni štab, u čiji sastav ulazi i rukovodilac pozadinske službe (RGP postavlja komandira koji rukovodi pozadinskom službom). Rukovodilac pozadinske službe se stara da se blagovremeno ispune svi napred navedeni zadaci i o tome obaveštava RGP . Kod većih požara gde nije formiran operativni štab, uloga rukovodioca pozadinske službe znatno se povećava. U tom slučaju, poseban značaj ima dobro oranizovan sistem veze, koji se ostvaruje korišćenjem mobilnih i prenosnih radio stanica, takoñe u ovakvim situacijama, povećava se odgovornost, pokretljivost i koordinirajuća uloga RGP. Kod požara na objektima za koje je urañena operativna karta gašenja požara, organizacija rada pozadinske službe je u mnogome olakšana. Na planu su ucrtani izvori snabdevaja vodom (dat je plan hdrantske mreže, rezervoara za vodu i drugih izvora za snabdevanje vodom), ucrtani su požarni putevi i označeni pravci kretanja vatrogasnih vozila, označeni su i svi prolazi i druge komunikacije.JOZEF Sve ovo doprinosi lakšem rasporeñivanju vatrogasnih vozila i tehnike, njihovom priključivanju na izvore vode, kao i postavljanje magistralnih vodnih pruga. Bez dobro organizovane pozadinske službe nemože se zamisliti uspešna organizacija akcije gašenja požara, jer sam tok akcije gašenja direktno zavisi od rada pozadinske službe.

VEZE I SIGNALIZACIJA NA POŽARU

Pri gašenju požara obezbeñenje stalne i sigurne veze na terenu gde se odvija intervencija jeste jedan od osnovnih zadataka koji omogućava i obezbeñuje uspešno rukovoñenje gašenjem požara. Osim veze koja se ostvaruje na mestu intervencije, neophodna je i stalna veza sa KOC-om ili komandom jedinice, ili sa drugim susednim jedinicama i važnim ustanovama, koje mogu da doprinesu uspešnijem voñenju gašenja požara. Na mestu intervencije obezbeduje se veza primenom tehničkih ureñaja veze ili preko kurira. Najčešće se koristi radio-veza. Meñutim, i tamo gde su obezbeñena tehnička sredstva veze, veza preko kurira je neophodna pri gašenju svakog požara. Veza treba da omogući prikupljanje obaveštenja o promeni situacije i o radu na pojedinim sektorima. Veza obezbeñuje prenošenje nareñenja od operativnog štaba i RGP do najistaknutijih pozicija sa kojih dejstvuju mlazničari. Veza se mora ostvariti i u toku izvidanja i akcije spasavanja. Šema veza prilikom gašenja požara prikazana je na slici br. 52. Signalizacija - zvučna, svetlosna ili specijalnim zastavicama i rukom ima takode veliki značaj u ostvarivanju potrebnih obaveštenja i prenošenju nareñenja. Veoma je važno prethodno uvežbavanje ljudstva da bi se pojedini zadaci obavili prema odreñenim signalima, bez usmenog nareñivanja. Signalizacijom se obezbeñuje pravilno izvršavanje pojedinih zadataka u toku intervencije. Posebno, treba da se obezbedi mogućnost da svi zaintertesovani budu obavešteni o nekoj iznenadnoj opasnosti kada treba sve snage da se evakuišu i povuku na bezbedne položaje.

77

Sl.br. 52. Šema veze prilikom gašenja požara

SNABDEVANJE VODOM MESTA POŽARA Obezbeñivanje snabdevanja vodom mesta požara je jedan od osnovnih faktora za uspešan tok intervencije. To podrazumeva obezbeñenje dovoljne količine vode bez obzira na godišnje doba i vremenske uslove. I u uslovima kada se voda direktno ne koristi u gašenju požara, ona se može koristiti za zaštitu prostora i sprečavanje širenja požara, za omogućavanje spasavanja i sl. Vatrogasna tehnika raspolaže pumpama koje obezbeñuju velike pritiske i protoke. Voda može da se obezbeñuje iz sledećih izvora: Otvoreni izvori (reke, jezera, kanali, mora) koji spadaju u prirodna izvorišta i kanali koji spadaju u veštacka izvorišta. Uslov da bi se oni uvek mogli koristiti je da u najsušnije dane obezbeñuje 600 lit/min vode. Crpilište mora da ispunjava odreñene uslove. Voda mora biti čista da nebi došlo do oštećenja pumpe ili začepljenja mlaznice, jer lišće i otpaci mogu da začepe usisnu korpu i da onemoguće crpljenje vode. Put do crpilišta mora biti dovoljno širok i čvrst da bi se obezbedilo nesmetano kretanje teških vatrogasnih vozila. Prirodna i veštačka jezera, ribnjaci i bazeni mogu takoñe poslužiti za crpljenje vode. Ograničenja pri korišćenju ovih izvora je dubina vode koja mora iznositi 3-3,5m da bi u zimskim uslovima mogli da se koriste. Podzemne cisterne, koje su ograničenih i malih kapaciteta, ako nema adekvatnih rešenja mogu takoñe da posluže u ove svrhe. Izgradnja i održavanje ovih objekata je izuzetno skupa, ali ta količina vode može biti sudbonosna za uspešno gašenje požara. Bunari se mogu koristiti kao crpilišta pod uslovom da omogućavaju kontinuitet u snabdevanju vodom u trajanju od 4-6 sati neprekidno u količini od 500-1000 lit.u minuti. Hidrantska mrža je najšire korišćeno i najzastupljenije mesto, odakle se može crpeti voda na mestu intervencije. Hidranti se izgrañuju kao podzemni i nadzemni, na meñusobnim rastojanjima od oko 100m. Kapaciteti hidranta iznose od 200-1000lit. u minuti pod pritiskom 3-6 bara. Hidranti, osim za napajanje cisterni vatrogasnih vozila mogu služiti i za početno gašenje požara. Rezervoari sa manjom ili većom količinom vode, koji obično služe u tehnološke svrhe u proizvodnim pogonima. Za uspešnu primenu ovih rezervoara potrebno je da isti imaju priključke za vatrogasna creva. Voda kao i druga sredstva za gašenje požara nalazi se u rezervoarima većine vatrogasnih vozila a posebno navalnih, kombinovanih i autocisterni. Navalna i kombinovana vozila obično imaju rezervoare za vodu kapaciteta od 2000-5000 lit. vode i do 500 lit. koncentrata za penu što je dovoljno za gašenje požara sa 3 “C“ mlaza od 5-10 minuta.

KOC-komandno operativni centar

FRS-fiksna radio stanica

MRS-mobilna radio stanica

RP-rukovodilac pozadine

VS-voñe (rukovodioci) sektora

PRS-prenosna (ručna) radio stanica

78

Autocisterne imaju rezervoare obično od 5000-10000 lit. vode. Osnovna uloga autocisterni je donošenje vode od stanice do mesta požara. U odreñenim slučajevima autocisterne se mogu uključiti u relejni sistem dopremanja vode. Proračun broja vatrogasnih autocisterni za obezbeñenje vode za gašenje požara odreñuje se po formuli:

+1

Slika 53. Obezbeñenje vode za gašenje požara gde je: Nac - broj autocisterni T1 -vreme odlaska sa mesta intervencije do mesta snabdevanja vodom T2 -vreme punjenja autocisterne vodom T3 -vreme odlaska autocisterne od izvorišta vode do požara T4 -vreme pražnjenja autocisterne na mestu intervencije

POŽARNO - TAKTIČKO OSPOSOBLJAVANJE VATROGASNIH JEDINICA

Uspešna borba protiv požara, udesa, posledica raznih havarija i drugih nepogoda, zavisi pored ostalog i od stepena požarno-taktičke osposobljenosti (obucenosti) vatrogasaca vatrogasnih jedinica. Požarno-taktičko osposobljavanje ili obuka, podrazumeva organizovan i permanentan proces obučavanja vatrogasaca, koji ima za cilj podizanje nivoa znanja i veština u upravljanju sredstvima sa kojim raspolažu VJ prilikom izvršavanja zadataka. Obuka se deli na teorijski i praktični deo. Teorijski deo obuke treba da odredi najracionalnije organizacione oblike obučavanja vatrogasaca, VJ i komandira prilikom gašenja požara i drugih intervencija. Praktičan deo obuke ima zadatak da vatrogasce upozna i obuči, sa načinima gašenja požara i intervenisanja na različitim objektima i razlicitim okolnostima. Obuka se organizuje i vrši uz uvažavanje specifičnosti savremenih načina gašenja požara i vrste zadataka koje tom prilikom treba izvršiti. Osnovni organizacioni oblici obuke su:

a) Proučavanje osnova preventivne zaštite od požara, sprava i opreme i taktike gašenja požara (teorija gorenja, svojstva zapaljivih materija i materijala, principi, načini i tehnika gašenja požara, sredstva za gašenje i mogućnosti njihove primene i dr). Na ovaj način se vrši priprema vatrogasaca za stručno, racionalno i osmišljeno dejstvo prilikom intervenisanja.

b) Stalno uvežbavanje vatrogasaca u veštom i stručnom rukovanju sa sredstvima koje imaju VJ i poznavanje njihovih taktičko-tehničkih karakteristika.

c) Psihološko i fizičko osposobljavanje vatrogasaca za izvršavanje zadataka i efikasno intervenisanje.

d) Operativno-taktičko proučavanje zone (reona) koga štiti VJ i ne samo onih koje štiti, već i onih gde VJ interveniše u sadejstvu sa drugim VJ. Pod operativno-taktičkim proučavanjem zone (reona) podrazumeva se izučavanje sledećih važnijih elemenata: poznavanje ulica, njihove prohodnosti i prepreka, naselja, izvorišta snabdevanja vodom (posebno hidrantska mreža), gasne i druge instalacije, stambene i industrijske zone, poslovni i javni objekti, šume, klimatski uslovi, energetski objekti, skladišta, a posebno skladišta zapaljivih tečnosti i dr.

e) Izrada operativnih planova gašenja požara u kojima se predviña razrada osnovnih pitanja organizacije gašenja.

79

f) Izrada operativnih karti gašenja požara, koje služe kao pomoć RGP u organizovanju, a posebno na početku organizovanja gašenja požara.

g) Rešavanje požarno-taktičkih zadataka, kao glavnog oblika praktične obuke vatrogasaca i VJ prilikom uvežbavanja gašenja požara na konkretnim objektima.

h) Analize vatrogasnih intervencija, posebno analize gašenja požara, sa ciljem da se stvore stručno-iskustveni pokazatelji, koji će poslužiti u planiranju i razradi taktike gašenja budućih požara, odreñivanju odgovarajućih snaga i sredstava i dr.

i) Proučavanje operativne situacije na teritoriji koja se štiti čiji su osnovni elementi: broj i struktura intervencija, angažovanost sredstava, vreme stizanja na mesto intervencije, vreme trajanja intervencije, učestalost i broj istovremenih intervencija, potrošnja sredstava za gašenje i dr. Uvidom i proučavanjem ovih osnovnih elemenata, dobija se dosta tačnih pokazatelja, koji pomažu u odreñivanju konkretnih načina planiranja i delovanja VJ.

Obuka vatrogasaca, vrši se neprekidno, tokom čitavog perioda službe, kroz planove rada i programe teorijske i praktične obuke. Provera znanja iz pojedinih oblasti vrši se u okviru sistema osposobljavanja i o tome se vodi posebna evidencija. Rezultati ove provere mogu uticati na dalje napredovanje u službi, pohañanje dodatnih kurseva, poboljšanje materijalnog statusa vatrogasaca i drugo. U sistemu obuke koriste se najčešće sledeće metode: Predavanje - izlaganje (sl.br. ), praktično prikazivanje i objašnjavanje, prikazivanje, praktično delovanje prilikom gašenja eventualnih požara ili intervenisanja, samostalni rad i dr. U izvoñenju obuke može da se koristi više metoda istovremeno. Najcešce i najefikasnije izvoñenje obuke je putem rešavanja zadataka i izvoñenje vežbi na objektima koji su u zoni koju štiti VJ.

Sl.br. 54. Predavanje kao metod izvodenja teorijske i praktične obuke U obuci vatrogasca, a posebno komandira, mogu se koristiti i naučno-tehničke i praktične konferencije, savetovanja ili seminari. Psihološka priprema i obuka vrši se na za tu svrhu specijalno izradenim stazama ili poligonima ili centrima (vatrogasno-poligonskim gradovima). U nedostatku pravih

poligona i centara, mogu se pojedini delovi obuke izvoditi i u za te prilike improvizovanim uslovima. Fizička priprema vrši se redovno u svim uslovima (sportskim salama, igralištima, bazenima, stazama sa preprekama i dr.). Redovno se vrše provere psiho-fizičke pripremljenosti svih vatrogasaca sa strogim zahtevima u obavljanju predviñenih radnji. Mnoge metode i radnje koje se izvode u procesu obuke nisu ni malo bezopasne. Iz tih razloga se u svim delovima obuke preduzimaju odgovarajuće mere bezbednosti za ljude i okolinu. Obzirom na prirodu posla koji obavljaju vatrogasne jedinice, deo obuke može se izvoditi i u sadejstvu sa drugim službama (SUP, hitna pomoć, civilna zaštita i dr.). U zavisnosti od konkretnih uslova u sredini u kojoj deluju (veličina gradova, infrastruktura, radne organizacije i dr.) vatrogasne jedinice mogu koristiti one delove obuke za koje postoje realni uslovi za izvoñenje. Delovi obuke za koje nema uslova za izvoñenje na teritoriji koja se štiti mogu se vršiti u centrima ili gradovima koji to imaju.

OPERATIVNI PLANOVI GAŠENJA POŽARA

Operativni plan je dokument koji predviña razradu osnovnih pitanja organizacije gašenja razvijenih požara na najvažnijim objektima kod kojih postoji opasnost od izbijanja požara ili eksplozija i na objektima koji su složeni u operativno tehničkom smislu. U zavisnosti od operativno-tehničkih karakteristika preduzeća, operativni plan se izrañuje za ceo objekat ili za delove objekta. Operativni plan se izrañuje u najmanje dva odnosno tri primerka:

80

jedan se nalazi u komandno-operativnom centru vatrogasne jedinice, drugi u komandnom centru jedinice koja prva interveniše, a treći u preduzeću ili objektu za koji se plan i radi. Razradi plana prethodi detaljno proučavanje objekta, njegova operativno-taktička procena i utvrñivanje najsloženije varijante potencijalnog požara, koji se uzima u svojstvu proračunskog. Polazeci od karakteristika objekta može se predvideti nekoliko proračunskih varijanti. Na primer, prilikom gašenja požara u pozorištima i domovima kulture, osnovna varijanta je gašenje požara koji je izbio na sceni, a druga je požar u gledalištu. Operativni plan se sastoji od tekstualnog i grafičkog dela najpraktičniji je A4 format (21h29.7 cm). Tekstualni deo plana sadrži operativno-taktičku karakteristiku objekta, podatke o eventualnom razvoju i gašenju požara, karakteristiku moguće situacije na požaru u odreñenom vremenskom intervalu, proračun snaga i sredstava za gašenje požara u okviru odabrane varijante, raspored njihovog angažovanja, preporuke rukovodiocu za organizovanje taktičkih dejstava. U tekstualni deo takoñe ulaze sledeći prilozi: preporuke RGP rukovodiocu pozadine, instrukcije o dužnostima lica na objektu, uputstva za sadejstva sa službama objekta, grada i sa drugim organizacijama o proracunu snaga i sredstava za svaku varijantu gašenja požara, potrebni propratni materijali u vezi sa razvojem i gašenjem požara na datom objektu. Grafički deo operativnog plana, treba da bude pregledan, da sadrži maksimum neophodnih podataka, bez preopterećenosti nepotrebnim detaljima. On sadrži mikrolokaciju objekta na lokalitetu sa detaljnim planovima za svaki sprat i svim potrebnim podacima za izvoñenje intervencije (protiv-požarna oprema, hidranti, el.energija, opasne i otrovne materije i dr.). Sa operativnim planom obavezno treba da budu upoznati pripadnici VJ, a njihovo uvežbavanje organizuje se najmanje jednom godišnje, izvoñenjem vežbi, uz angažovanje snaga i sredstava prema proračunskoj varijanti. Posle svih vežbi se, po potrebi, unose korekcije u plan. Važni elementi izrade operativnog plana su poračun snaga i sredstava prema odabranoj varijanti. Za proračun snaga i sredstava potrebno je da se raspolaže sledećim podacima: vrstom i klasom požara, požarnim opterećenjem i konkretnim uslovima požara. Najčešće se u praksi primenjuju proračuni sredstava za gašenje i spašavanje, kao i evakuaciju ljudi iz objekta.

OPERATIVNE KARTE GAŠENJA POŽARA

Operativne karte gašenja požara su izvodi iz najvažnijih sadržaja operativnog plana gašenja požara. One služe za brzo orijentisanje VJ na mesto požara, za procenu nastale situacije, brzo i pravilno organizovanje toka akcije gašenja požara i upotrebu adekvatnih sredstva sa gašenje. Rade se u najmanje dva primerka i nalaze se u komandno-operativnom centru VJ ili stanica koje štite objekte koji su predmet operativnih karti. Operativne karte gašenja požara mogu da se drže čvrstom povezu i zaštićene plastičnim prozirnim omotima. Sastoje se iz dva dela: tekstualnog i grafičkog. Izrañuju se obavezno na formatu A4 ili A3. Razmera crteža se odreñuje tako da čitav format bude ispunjen. Tekstualni deo operativne karte gašenja požara obuhvata sledeće podatke:

1. Adresa objekta, udaljenost objekta od vatrogasne jedinice, vreme dolaska jedinice na lice mesta i najbliža trasa kretanja;

2. Mikrolokacija i mogućnost prilaza objektu; 3. Mogućnost ulaza u objekat i požarni prilazi; 4. Mesta koja treba prioritetno štititi od širenja požara; 5. Upozorenja o mestima gde ne mogu da se upotrebe pojedina sredstva za gašenje požara; 6. Broj spoljnih hidranata, mesta postavljanja, promer i pritisak; 7. Snabdevanje vodom iz otvorenih nalazišta ili rezervoara (ako postoje i kapaciteti), i najbliži

mogući izvor snabdevanja; 8. Opasnost od tehnološkog procesa, nacin i uslovi prekidanja tehnolšokog procesa; 9. Požarno opasne materije u proizvodnji, objekti, kiseline, otrovni gasovi, radioaktivne

materije, eksploziv (količine, opasnosti i postupak); 10. Broj i vrsta stepeništa i liftova, a posebno požarnih stepeništa;

81

11. Putevi - pravci evakuacije u objektu (obeleženi, nisu obeleženi), panična svetla, agregati za napajanje električnom energijom (ako postoje);

12. Grañevinske karakteristike objekta, krov, meduspratne konstrukcije, zidovi (vrsta materijala), protivpožarni sektori;

13. Visina i spratnost objekta; 14. Mesta za prolaz dima i toplote (ventilacioni kanali, mesta ugradnje i način aktiviranja

protivpožarnih klapni i dr.); 15. Snabdevanje električnom energijom (trafo stanice, glavne elektro sklopke, snaga lokacija,

mogućnost isključivanja); 16. Stabilni ureñaji za dojavu i gašenje požara (vrsta, količina, sredstva za gašenje požara i

mesto postavljanja); 17. Prisustvo radnika u proizvodnji i objektu (povremeno, smensko, stalno i broj prisutnih); 18. Organizacija vatrogasne službe (broj ljudi u smeni, važnija oprema, veza sa njima); 19. Spisak stručnih lica i poznavalaca tehnološkog procesa iz objekta, koja mogu da se

angažuju u toku intervencije. Tekstualni deo operativne karte prakticno se sacinjava kratkim odgovorima na navedena pitanja - oni elementi koji objekat nema (npr. stabilne sisteme za gašenje požara) ne treba da se unose u kartu. Grafički deo operativne karte gašenja požara se sastoji iz sledecih elemenata:

1. Strelica u pravcu Severa koja pokazuje kartografski smer; 2. Situaciona karta sa dispozicijom svih objekta (ako ih ima više); 3. Površine po kojima je moguć bezbedan i siguran prilaz vatrogasnih vozila i teške tehnike

objektu; 4. Prilazi i ulazi u objekte; 5. Lokacije objekta koji mogu da budu ugroženi nastalim požarom, nezavisno od toga da li

pripadaju tom preduzeću ili objektu; 6. Označeni putevi za spašavanje i evakuaciju; 7. Stepenište prostorije sa smerom izlaženja i prilazima spratovima, a posebno protivpožarna

stepeništa; 8. Liftovski prostori; 9. Lokacija postojećih spoljnih hidranata (po mogućstvu i unutrašnjih); 10. Lokacija otvorenih nalazišta za snabdevanje vodom; 11. Lokacija rezervoara za vodu; 12. Osnove spratova, u koliko je objekat višespratni, ako je različit tehnološki ili drugi proces

po spratovima, pa je izrada osnove istih neophodna zbog promena taktike gašenja i sredstava za gašenje;

13. Požarni pregradni zidovi; 14. Mesta isključenja gasnih i drugih instalacija u objektu koja mogu da utiču na širenje požara

i njegovo gašenje; 15. Mesta ugrañenih stabilnih sistema za gašenje požara; 16. Lokacija požarno-opasnih, otrovnih, eksplozivnih i radio-aktivnih materija u objektu; 17. Lokacija trafostanice (ako postoji) i glavnih elektrosklopki;

Grafički deo operativne karte gašenja požara radi se tako da glavni prolaz, odnosno glavni ulaz koji vatrogasci koriste u intervenciji, bude na donjoj ivici lista. Grafički deo operativne karte gašenja požara radi se na listovima sa prethodno uradenom kvadratnom podelom osnove (ili na milimetarskom papiru), na koju se zatim ucrtavaju objekti u naznačenoj razmeri. Na osnovu ovako ucrtanih objekata, moguće je brzo odreñivanje rastojanja izmeñu objekata, kao i veličine samih objekata. Kod ucrtavanja objekata sa više spratova, njihov broj mora da se prikaže (npr. tri podrumske etaže, prizemlje, osam gornjih spratova kao: -3, Pr, +8.). Podaci o sadržaju grafičkog dela mogu da se ispišu jasnim tekstom na samom crtežu ili da se prikažu grafičkim simbolima, prema JUS.J1.220 od 16.12.1981 godine. Ukoliko podaci o sadržaju ili nazivu objekata ne mogu direktno da se upišu, onda se ovi podaci označavaju brojem čije se značenje daje u legendi, koja je sastavni deo grafičkog dela karte.

82

U gornjem desnom uglu grafičkog dela karte ostavlja se jedno polje za unošenje registarskog broja, a u desnom donjem uglu ostavlja se jedno slobodno polje koje služi za označavanje objekata. U grafičkom delu operativne karte za prikazivanje odreñenih značenja, upotrebljavaju se i boje (plava - voda za gašenje, rezervoari i otvorena nalazišta, žuta - površina po kojoj ne smeju da se kreću vatrogasna vozila, crvena - prostorije i površine sa posebnom opasnošcu), kao i površine odreñene JUS standardima i odgovarajućim pravilnicima. Operativne karte gašenja požara razraduju se svake godine u okviru vatrogasno-taktičkih vežbi i taktičkih zahteva gašenja požara u objektima. Prikaz grafičkog dela operativne karte za jedan zamišljen objekat dat je na slici br. 55.

Sl.br. 55. Grafički deo operativne karte za jedan zamišljeni objekat

SADRŽAJ ANALIZA GAŠENJA POŽARA I DRUGIH INTERVENCIJ A

Proučavanje nastalih požara i drugih intervencija predstavlja neophodan preduslov za poboljšanje kvaliteta preventivne zaštite od požara, razvoj organizacije zaštite od požara, podizanje nivoa spremnosti VJ i svestranije osposobljavanje vatrogasaca. Svi važniji, značajniji i specifičniji požari, ili druge intervencije, istražuju se od strane ovlašćenih radnika MUP-a, a po potrebi mogu biti angažovani i stručnjaci naučnih i stručnih ustanova. Cilj istraživanja je da se izvrši procena stanja zaštite od požara objekta, utvrñivanje uzroka požara i shodno tome preduzimanje mera usmerenih na unapreñenje rada sistema zaštite od požara. Tokom istraživanja i analiziranja požara analizira se organizacija gašenja požara, rad VJ i zaposlenih u objektu, proučavaju se procesi i parametri razvoja požara, uzroci i okolnosti koje su pogodovale širenju požara i dima, ponašanje grañevinskih konstrukcija, objekta i instalacija, organizacija radova na spašavanju ljudi, evakuacija životinja i imovine, kao i uzroka nesrećnih slučajeva sa ljudima, efikasnost korišćenja upotrebljenih sredstava, ocenjuju se radni učinci automatskih i poluautomatskih protivpožarnih sistema, priprema i preduzimanje mera usmerenih na poboljšanje organizacije gašenja požara. Prilikom istraživanja požara razmatraju se okolnosti koje prethode požaru, parametri njegovog razvoja, analizira rad VJ, generalizuju dobijeni podaci i pisano se formuliše uspeh intervencije. Osnovni elementi sadržaja analize gašenja požara su: 1. Opis dogañaja:

� datum i vreme izbijanja požara,

83

� mesto izbijanja požara (mikro i makro lokacija), � opis organizacije i stanje mera zaštite od požara u objektu pre izbijanja požara, � opis zatečenog stanja prilikom dolaska VJ na požar.

2. Razvoj i gašenje požara: � razvoj i širenje požara u pojedinim vremenskim intervalima, kao i maksimalna površina

u momentu lokalizacije požara, � intervencije radnika i grañana do dolaska VJ, � vreme dojave, alarmiranja, traženja pomoči, pristizanja i delovanja VJ, � izvidanje požara, procena situacije (sagledavanje požarnih sektora i sl.) i donošenje

adekvatnih odluka, � taktički zahvati, raspored sredstava (privremeni i stalni) pri gašenju požara, sektori

rada i dr, � intenzitet i stvarni utrošak sredstava za gašenje požara i poreñenje sa proračunatim

sredstvima za istu situaciju (i na osnovu toga donosi se odgovarajuñi zaključak), � količina i vrsta angažovane opreme i tehnike, � broj i vreme angažovanog ljudstva (TVJ, IPVJ, JA, DVD, CZ, radni ljudi i grañani), � otežavajuće okolnosti pri gašenju požara (vetar, opasne i radioaktivne materije,

nedostatak sredstava za gašenje, propratne eksplozije, niske temperature, nedostatak snaga i sredstava, nefunkcionisanje sistema veze, nemogućnost prilaza objektu zbog zakrčenja i dr.),

� rukovoñenje gašenjem požara (pojedinačno ili štab gašenja požara), sa posebnim osvrtom na rukovoñenje gašenjem ukoliko VJ samo učestvuje u gašenju (kao pozvana).

3. Broj stradalih i materijalna šteta: � broj i uzrok stradalih osoba i vatrogasaca (lakše, teže i smrtno) � procena materijalne štete (zbog intervencije gašenja - koliko se povećala, odnosno

koliko je spašeno). 4. Uzrok požara (saznanja na bazi saradnje sa odgovornim službama). 5. Analiza propusta (saradnja sa drugim službama-podatci pribavljeni od drugih službi):

� propusti u fazi projektovanja, izgradnje i eksploatacije objekta (lokacija objekta, grañevinske i druge tehničke mere zaštite, tehnologija rada, dojava, ureñaji i sredstva za gašenje požara, postupanja poslovodnih organa, korišćenje objekata i dr.),

� propusti koji su uticali na pojavu požara i veličinu požara, � propusti kod izvoñenja gašenja požara (nepravilan i neadekvatan prijem dojave

požara, nepravilno odreñivanje odgovarajućih snaga i sredstava, neodgovarajuća i neracionalna primena odreñenih sredstava za gašenje, nestručan rad na požaru, neodgovarajuća taktika gašenja požara, nepravilno postavljena sredstva kod intervencije, pogrešno odreñivanje glavnih pravaca dejstva, neodgovarajuće i nekontinuirano obezbeñenje dovoljne količine sredstava za gašenje, nefunkcionalan sistem veze i rukovoñenja, šteta nastala samom akcijom gašenja požara i dr.)

� ostala zapažanja. 6. Zaključak (o uspešnosti intervencije):

� utvrñeno činjenično stanje, � predlog mera za eliminisanje uočenih slabosti i propusta kako u preventivnom tako i u

operativnom delu. 7. Taktička skica akcije gašenja požara i intervenisanja:

� svaka analiza gašenja požara kao sastavni deo ima i takticku skicu akcije gašenja požara i intervenisanja,

� taktička skica analize radi se na istovetan način kao i za školske primere razrade taktičkih zahvatagašenja požara,

� uz svaku skicu pravi se i legenda sa oznakom i značenjem upotrebljenih simbola na skici,

� taktička skica akcije radi se na osnovu preseka etaže ili objekta gde je požar izbio i na nju se unose:

a) oznake strana sveta,

84

b) smer vetra, c) mesta podzemnih, nadzemnih i zidnih hidranata i rezervoara za vodu, d) raspored vatrogasnih vozila, sprava i opreme za spasavanje, e) raspored armatura i pruga za gašenje požara, f) površina zahvaćena požarom (ova površina se šrafira i najčešće označava

crvenom bojom), g) komandno mesto.

� za veće, složenije i specificnije požare moraju se raditi taktičke skice gašenja za bitne faze razvoja i gašenja požara, a takoñe i taktičke skice za posebne sektore gašenja.

Kod velikih požara na kojima učestvuje više jedinica, radi se jedinstvena i zajednička analiza za ceo tok gašenja. U jedinicama koje su učestvovale, razrañuje se ceo tok akcije gašenja, sa posebnim akcentom na sektor na kome je jedinica delovala. Napred izneti elementi služe kao osnova za izradu analize gašenja požara. U njima su razrañeni osnovni elementi većine mogućih slucajeva bez specificnosti požara i drugih intervencija koje praksa nameće. Obaveza VJ je da na sličan nacin rade i analize akcije tehničkih i drugih specifičnih intervencija. Posle sačinjene pismene analize, koju sacinjava RGP, na sastanku se vrši analiza na kojoj učestvuju inspektori zaštite od požara, RGP požara i vršioci uviñaja požara. Analiza požara od strane pripadnika VJ koji su učestvovali u gašenju požara vrši se pod rukovodstvom rukovodioca te jedinice. Rukovodilac je dužan da o rezultatima obavesti vatrogasce iz drugih smena koji nisu učestvovali u gašenju požara ili intervenisanju.

IZBOR I PROUČAVANJE OBJEKATA ZA IZVO\ENJE POŽARNO-TAKTI ČKOG ZADATKA

Odabrani objekat treba da bude takav da daje mogućnost simuliranja pretpostavki za taktičko dejstvo vatrogasnih jedinica, tj. maksimalno složenu situaciju koja bi od vatrogasaca iziskivala neprekidnu pažnju, napregnutost, pokazivanje inicijative, stvaralaštva i samostalnosti u radu tokom čitavog trajanja obuke. Prilikom izbora objekta za obuku posebno treba obratiti pažnju na:

� mesto eventualnog izbijanja požara, � način i brzinu širenja požara, � moguće razmere zone zadimljenosti i neophodnosti rada sa specijalnom opremom, � postojanje uslova za izazivanje opasnosti po ljude, materijalne vrednosti, pretnje

eksplozije tehnoloških ureñaja ili instalacija, rušenje grañevinskih konstrukcija i dr. Nakon definisanja polaznih podataka vrši se osmišljavanje taktičke ideje - zamisli i prelazi na utvrñivanje okolnosti koje vladaju na objektu, pri čemu se njeni elementi mogu podeliti na četiri etape:

� moment dolaska prve VJ (situacija gde postoje prvi znaci požara, a nakon izviñanja i unutar zgrade),

� moment dolaska naknadno pozvanih VJ, � moment lokalizacije požara, � moment likvidacije požara.

Završna etapa u razradi požarno-taktičke ideje je utvrñivanje redosleda razmeštaja snaga i sredstava koja će biti angažovana prilikom izvoñenja vežbe, pri čemu se odreñuje redosled njihovog uvoñenja u proces gašenja. Izvoñenje nastave rukovodilac otpočinje tako što objašnjava teorijske odredbe, izlažući materiju bez vezivanja za neki objekat, vrši proveru znanja iz preñenog gradiva i mere bezbednosti i vrši upoznavanje sa opštim planom objekta. Praktični deo obuke najčešće se vrši po sledećem rasporedu:

� izlazak na intervenciju (objekat izvoñenja vežbe), � utvrñivanje predmeta i cilja obuke, � proučavanje objekta u operativno-taktičkom smislu, � imitacija okolnosti koje vladaju za vreme stvarnog požara,

85

� izvoñenje taktičkih dejstava pripadnika VJ, � prikupljanje snaga i sredstava nakon rešavanja požarno-taktičkog zadatka, � povratak u jedinicu.

Po završetku vežbe vrši se analiza a zatim zaključivanje o uspešnosti izvedene vežbe.

PSIHOLOŠKO I FIZIČKO OSPOSOBLJAVANJE VATROGASACA

Psihološko osposobljavanje je veoma složen vid profesionalnog osposobljavanja i zahteva dosta materijalno-tehničkih sredstava i stručnosti lica koja izvode obuku. Psihološko osposobljavanje vatrogasaca je dosta specifično, jer iste treba obučiti vrlo specifičnim znanjima, (izvoñenje praktične nastave, problem verne reprodukcije kako spoljašnih uslova rada, tako i unutrašnjih - psiholoških, to jest onih koji su karakteristični za intervencije koje vrše vatrogasci). Približavanje spoljašnih nastavnih uslova, uslovima koji vladaju za vreme stvarnog požara ili druge intervencije, postiže se pravilnim izborom mesta, vremena ili sredstava za imitaciju požara ili drugog dogañaja, odnosno stvarnim korišćenjem sredstava za gašenje požara. Opasnost, rizik i velika odgovornost, koji se tokom gašenja požara ili drugih intervencija u nastavnim uslovima postižu putem imitiranja vatre, visoke temperature, rada u uslovima zadimljenosti i prisustva gasova, u skučenim prostorijama, podrumima, na velikim visinama, i pod opremom za ličnu zaštitu, imaju za svrhu da kod polaznika obuke razviju smelost, samodisciplinu, otpornost prema opasnim faktorima požara, sposobnost da profesionalno obavljaju svoje dužnosti i u uslovima velikih unutrašnjih opterećenja. Psihološka obuka počinje sa individualnom psihološkom obukom svakog vatrogasca, a zatim se prelazi na timsku (grupa, odeljenje, vod) obuku. Prilikom psihološke obuke treba poštovati osnovno metodološko pravilo postupnosti: od jednostavnog ka složenijem, od poznatog ka nepoznatom. Početnici najpre vežbaju u uobičajenim uslovima, da bi se oni potom postepeno usložavali i postali gotovo indentični sa stvarnim. Psihološka priprema zahteva prilično razvijenu nastavno - materijalnu bazu koja podrazumeva:

� kompleks različitih vizuelnih sredstava kao što su: albumi, dijafilmovi, slajdovi, video filmovi, magnetofonske trake, šeme, plakati itd.

� nastavni kompleks za izvoñenje specijalnih vežbi za psihološku pripremu: požarne staze, vatrogasno-poligonski gradovi, poligoni za psihološko-voljna vežbanja.

� nastavno eksperimentalni poligoni na kojima se nalaze autentični objekti, njihovi modeli ili delovi.

U današnjim uslovima ova materijalna baza je u vatrogasnim jedinicama razvijena u različitom stepenu. Nastavno-eksperimentalni poligoni podižu se u centrima gde postoji veliki broj objekata na kojima može doći do izbijanja požara velikih razmera (požari na objektima za eksploataciju, transport, preradu i skladištenje nafte, naftnih proizvoda, požari na skladištima drvne grañe, na objektima hemijske industrije i slično). Nastavno materijalnu bazu za psihološku pripremu vatrogasnih jedinica treba dalje razvijati u svakoj većoj vatrogasnoj jedinici, čak i u svakoj vatrogasnoj jedinici imajući u vidu zahteve metodologije i nužnost izvoñenja različitih vidova obuke. Osnovni vidovi specijalne psihološke pripreme su: nastava iz osnova psihologije, iz psihologije taktičkih dejstava sa korišćenjem različitih vizuelnih sredstava, obuka na požarnim stazama za psihološku pripremu, na poligonima za pihološko-voljna vežbanja, nastavno-eksperimentalnim poligonima. U današnje vreme, u vatrogasnim jedinicama, najširu primenu ima izvoñenje praktičnih vežbi na poligonsko-požarnim stazama za psihološku pripremu vatrogasaca.

86

Sl.br. 56. Varijanta poligonsko-požarne staze za psihološku pripremu vatrogasaca Poligonsko-požarna staza (sl. br.56.) za psihološku pripremu obuhvata kompleks različitih objekata, prepreka i situacija koje su povezane u jedinstven lanac tako da polaznike obuke stavljaju pred neophodnost da rešavaju složene psihološke zadatke tokom procesa izvoñenja odreñenih profesionalnih operacija. Redovna obuka koja se izvodi na požarnoj stazi kod polaznika treba da oformi:

� kvalitet psihološko - voljne stabilnosti, samokontrole, odlučnosti, istrajnosti, smelosti, okretnosti, pripremljenosti za neočekivane situacije, izdržljivosti, dovitljivosti, obazrivosti.

� otpornost prema opasnostima, riziku, neočekivanim situacijama, vatri, dimu, različitim poteškoćama.

� moć opažanja i navikavanje na rad u napregnutim situacijama. � postizanje profesionalnih znanja i veština na spasavanju ljudi u izuzetno opasnim situacijama

itd.

Sl.br. 57. Izgled varijante vatrogasno-poligonskog grada Obuka u vatrogasno-poligonskim gradovima (sl.br. 57.) ima sličnosti sa obukom koja se izvodi na poligonsko-požarnoj stazi, ukoliko se raspolaže istim ili sličnim nastavno-poligonskim elementima. Po

87

pravilu, u njima su smešteni vatrogasni toranj, toplotna dimna komora, deo stambene zgrade i drugi elementi. Iako je njihov izbor skoro istovetan u svim vatrogasnim centrima zaštite od požara, on može imati i svojih specifičnosti koje su uslovljene specifičnošću objekata i predmeta koji u datom regionu predstavljaju učestale slučajeve požara. Pored složenih ureñaja, na njima moraju biti zastupljeni i jednostavniji radni elementi za izvoñenje različitih vežbi sa, na primer, upotrebom mlazeva vode za gašenje ureñaja pod naponom električne energije, likvidaciju požara na otvoru cisterne, rad u radnom i radno-zaštitnom odelu, radnom odelu za zaštitu od plamena, opasnih materija itd. Vatrogasno poligonski grad je specijalno opremljen sredstvima za imitaciju (kao što je slučaj sa požarnim stazama za obuku vatrogasaca) i lako može biti pretvoren u požarnu stazu sa vijugavom maršrutom. Osnovna razlika izmeñu poligonsko-požarne staze i vatrogasnih-poligonskih gradova je što su ovi drugi opremljeni i administrativnim delom (kancelarije, sale za sastanke, učionice, biblioteke, kuhinja, objekat za simuliranje požara, labaratorije, soba za pružanje prve pomoći kao i prostorije za smeštaj i boravak polaznika obuke. U mnogim mestima vatrogasno-poligonski gradovi, s obzirom na prostor koji zauzimaju i infrastrukturu koju imaju, mogu poslužiti i za obuku vozača i kao mesta za sletanje helikoptera. U cilju jačanja psihofizičkih osobina vatrogasaca izvodi se vežba na poligonskim stazama sa preprekama (sl. br. 58.). Najpribližniji uslovi koji vladaju za vreme autentičnog požara postižu se na vatrogasnim nastavno-istraživačkim poligonima. S obzirom da su opremljeni skupocenim ureñajima, veoma su retki. Ima ih u malom broju zemalja, a na njima se najčešće nalaze vodotornjevi horizontalne i vertikalne zapremine (rezervoari), crpne stanice i druga inženjerska oprema. Koriste se ne samo za profesionalnu, već i za psihološku obuku vatrogasnih jedinica. Metodologija izvoñenja nastave i obuke na poligonima pripada oblasti požarno-taktičkog osposobljavanja, tako da ovde neće biti razmatrana. Kondiciono-fizička priprema, naročito sportska takmičenja: fudbal, košarka, odbojka i dr. razvija istrajnost u postizanju ciljeva, sposobnost koncentracije i prisebnost u slučajevima neuspešnog toka gašenja požara, jačaju volju za pobedom, za voñenjem borbe protiv požara do krajnjih granica, naviku na kolektivan rad i poverenje u drugove.

Sl.br. 58. Izgled, dimenzije i mesta postavljanja prepreka na poligonskoj stazi

LEGENDA

1. Žičana mreža

2. Plot

3. Taraba

4. Brvno

5. Dve grede

6. Skela

7. Horizontalne lestve

8. Žičana ograda

9. Vratilo

10. Kombinovane lestve

11. Tri grede

12. Otvori, vrata, prozori

13. Tunel

14. Hodnik

15. Nagnuta taraba

16. Nagazna greda

17. Jama

18. Cilj

19. Start

88

GAŠENJE POŽARA U GRA ðEVINSKIM OBJEKTIMA

U grañevinske objekte spadaju: stambeni, administrativni, javni i drugi objekti koji služe za stanovanje, društvene i kulturne potrebe čoveka. U našoj zemlji ovi objekti mogu biti različite spratnosti (1 - 30 spratova). U konstruktivnom smislu ovi objekti su izgrañeni na različite načine (skeletni, masivni) i od različitog materijala (armirani beton, drvo, cigla, staklo, metal, vatrootporni materijali i dr). Po načinu izgradnje spratova, objekti mogu biti sa sekcijskim, gde se stanovi u svakoj sekciji grupišu oko stepeništa na koje svaki stan ima izlaz (najčešći stambeni objekti) i hodničastim tipom (društveni objekti, naučne ustanove) kod kojih svaka prostorija, ili grupa prostorija neposredno izlazi na hodnik. Po vatrootpornosti ovi objketi mogu biti različitog stepena. Postoje grañevinski objekti koji su izgrañeni od zapaljivog materijala (barake, kontejneri). U grañevinskim objektima, po svim spratovima, kroz tehničke kanale ili na drugi način prolaze, sistemi za grejanje i ventilaciju, elektro i gasne mreže, kanali za smeće, vodovodna i kanalizaciona mreža. Takoñe u večini grañevinskih objekata ugrañuju se i liftovi. U večini grañevinskih objekata, ugrañeni su u zavisnosti od važećih propisa, različiti sistemi zaštite od požara (hidrantska mreža, sistemi za dojavu i gašenje požara, sistemi za stvaranje nadpritiska u odreñenom prostoru, sistem za odimljavanje, protivpožarno stepenište i dr.).

RAZVOJ I GAŠENJE POŽARA U POJEDINIM DELOVIMA GRA ðEVINSKOG OBJEKTA

RAZVOJ I GAŠENJE POŽARA U PODRUMIMA

Većina grañevinskih objekata se sastoji od podruma, spratova i tavana sa krovovima. U zgradama novije izgradnje, konstruktivni elementi podruma su od negorivog materijala. Prostorije u podrumima imaju ograničen broj otvora vrata i prozora, koji su vrlo često male veličine. Raspored prostorija u podrumu zavisi od njihove namene, a veliki i složeni podrumi dele se na sekcije, koje mogu biti meñusobno povezane. Pregrade koje postoje posebno u stambenim zgradama, vrlo često su od zapaljivog materijala. U pojedinim vrstama grañevinskih objekata podrumi mogu biti iz više nivoa. Visina podruma najčešće iznosi 1,5 - 2 metra. Podrumi mogu biti povezani sa spratovima preko tehničkih šahtova, otvora za liftove, ventilaciju, kanali za smeće, i drugih otvora, koji prolaze kroz meñuspratne konstrukcije. Izlazi iz podruma obično vode u zajedničko stepenište, što potpomaže brzom zadimljavanju celog objekta. U nekim objektima, izlazi iz podruma mogu biti direktno na ulici. Podrumi mogu biti upotrebljeni za smeštaj kotlova, podstanica za grejanje, skladišta, radionica, ostava stanara i dr. Zato se prilikom požara u podrumima susreće gorenje različitih materija i materijala (požarno opterećenje krece se od 50 - 100 kg/m2 ). Širenje požara u podrumima, može biti različito i zavisi od specifičnosti podruma, vrste i osobina gorivih materija i mesta izbijanja požara. U početnoj fazi požara, gorenje je intenzivno, zbog dovoljne količine vazduha u prostoriji. U sledećoj fazi (posle 10 - 30 minuta) smanjen je dotok svežeg vazduha, u zoni gorenja i smanjuje se brzina širenja požara, brzina gorenja, a uvećava se koncentracija produkata gorenja (dima). Pri požarima u podrumima, stvara se visoka temperatura (do 800oC) i jako zadimljavanje. Zbog nedostatka vazduha produkti gorenja su često puta toksični (plastične mase i smole, SO od 1-2%) i gusti. Zbog povećanja pritiska produkata gorenja, isti se kroz razne otvore i kanale širi i prodire na više spratove. Zagrejani produkti gorenja preko vrata i raznih šahtova i tehnickih kanala, mogu veoma brzo da prodru u stepenišni prostor (1,5 - 3 minuta), da se rašire u gornje spratove objekta, (sl.br. 59.) pri čemu je najveća gustina zadimljavanja na višim spratovima. Pri požarima koji dugo traju, može doći do pregorevanja meñuspratnih konstrukcija i širenja požara na spratove iznad podruma. Osnovni zadaci VJ pri gašenju požara u podrumima su: obezbeñenje ili evakuacija ljudi koji se nalaze na spratovima objekta; stvaranje uslova za gašenje požara, odimljavanjem dima i snižavanjem temperature i gašenje požara u granicama zapanjenih prostorija podruma. Pri požarima u podrumima izviñanje se organizuje i vrši istovremeno u dva pravca: u prostorijama podruma i na prvom i višim spratovima. Većina požara u podrumima koji su brzo otkriveni, uspešno su ugašeni sa jednim ili dva mlaza. U jednom odreñenom broju, požari u podrumima se kasno otkrivaju (jako zadimljenje stepenišnog prostora i samog podruma, visoka temperatura, opasnost za ljude). U tim slučajevima pri dolasku na mesto požara, RGP, bez odlaganja poziva dodatne snage, sredstva za spasavanje sa visina i hitnu medicinsku pomoć. Sa ljudstvom kojim raspolaže, RGP vrši sprečavanje panike ljudi u objektu i sprovoñenje spasilačkih radova. Pri vršenju izviñanja kod požara u podrumima utvrñuje se: raspored prostorija, konstruktivne karakteristike meñuspratne konstrukcije, mesto prolaska plamena na više spratove, stepen zadimljavanja i opasnost za ljude, prisustvo zapaljivog materijala i mogući načini odvoñenja produkata gorenja - dima, vrsta sredstava za gašenje i mesta njihovog uvoñenja na požar, mesta otvaranja konstrukcija. Pri prisustvu

89

ventilacionih kanala, šahtova za liftove i instalacije, izviñanje se vrši na svim spratovima i tavanu. Izviñanje u procesu gašenja požara vrši RGP i rukovodioci sektora do potpune likvidacije požara.

Sl.br. 59. Zadimljavanje stepenišnog prolaza pri požaru u podrumu Česti su slučajevi, kada je u momentu dolaska na mesto požara prvih VJ, stepenišni prostor jako zadimljen a ljudi sa terasa i prozora pozivaju u pomoć, (slučaj požara u ul. Borivoja Stevanovica br. 19 u Beogradu, kojom prilikom je sa viših spratova automehaničkim lestvama spašeno 30 ljudi). U tim slučajevima zaustavlja se panika i organizuje spašavanje. U zgradu preko stepenišnog prostora, šalju se jedna ili više grupa vatrogasaca sa izolacionim aparatima, sa zadatkom da obaveštavaju ljude u stanovima o dolasku pomoći i ponašanju u ovim okolnostima. Takoñe ove grupe, otvaraju prozore stepenišnih prostora i vrata koja vode na tavan sa ciljem odvoñenja dima i smanjenja temperature iz stepenišnog prostora. Zatim se vrši evakuacija ljudi sa gornjih spratova, proveravaju stepenišni kraci (da nisu oštećeni), posebno se

proveravaju stanovi čija su vrata otvorena. Prilikom kretanja u stepenišnom prostoru, ove grupe mogu naići na onesvešćene ili mrtve ljude, koji su pokušali da se spasavaju, spuštajući se niz stepenište kroz dim. Često puta, može se vršiti i razvaljivanje stanova, u cilju pronalaženja ugroženih u njima. Od grañana koji se nalaze na mestu požara ili evakuisanih i spašenih mogu se dobiti informacije o mestima gde se nalaze ugroženi. Za sprečavanje panike, koordinacije i odreñivanje redosleda spasavanja RGP ili komandir koga on odredi, koristi ureñaje za razglas (megafon i dr.). Ljudi se mogu evakuisati kroz osnovne i rezervne izlaze, požarna stepeništa, kroz balkone i prozore uz pomoć specijalne opreme za spašavanje sa visine sa kojom raspolažu VJ (razne vrste lestava, hidraulične zglobne platforme, užad, uskočni jastuci, spusnice i dr.). U nekim slučajevima, ljudi se mogu izvoditi na tavane i krovove, odakle se vrši prelaz na susedne zgrade i stepeništa, koja nisu zadimljena, ili se vrši spašavanje pomoću helikoptera sa specijalnim užadima i korpama. U većini slučajeva, najsigurnija je evakuacija pomoću automehaničkih lestava i hidrauličnih zglobnih platformi. Ljudima koji su evakuisani i svim drugim zabranjen je ulaz u zgradu, gde se postavljaju straže. Poseban problem prilikom evakuacije predstavljaju požari u podrumu kada se dim sem kroz stepenišni prostor širi i kroz spoljne otvore naviše uz fasadu objekta. U tim slučajevima ljudi su upućeni da zatvore prozore i vrata i ostanu u stanovima a vatrogasci preduzimaju energične mere za efikasno gašenje požara i eliminisanje dima koji preti ugroženim ljudima. Nakon završetka spasilačkih radova, ili uporedo sa njima (u slučajevima gde VJ imaju dovoljno ljudstva i sredstava) vrši se gašenje požara. Prilikom gašenja požara u podrumu organizuju se sektori rada za gašenje, zaštitu i spašavanje ljudi. Sektori rada za gašenje organizuju se iz stepeništa i ulaza u podrum, po spratovima ili po fasadi objekta gde se nalaze prozorski otvori. Na spratu nad podruma organizuje se sektor zaštite, a po fasadi objekta i stepeništu organizuju se sektori rada spašavanja ljudi. Gašenje požara u podrumu vrše navalne grupe vatrogasaca sa minimalno dva člana. Ove grupe su opremljene sa radno - zaštitnim odelima, izolacionim aparatima, radio vezom i ručnim lampama za osvetljenje. Zbog rada u uslovima zadimljenosti i visoke temperature odreñuju se i rezervne snage radi češće zamene ljudstva. Takoñe se vrši i osvetljenje terena gde se radi sa reflektorima. Izviñacke grupe, pri vršenju izviñanja u podrumu, sem radio veze, zbog mogućeg gubljenja u prostoru, koriste konopce ili pruge za gašenje požara. Sredstva za gašenje se uvode u dva pravca. Osnovne snage i sredstva usmeravaju se za gašenje u zapaljeni podrum, preko stepeništa i vrata za ulazak, a istovremeno se deo snaga šalje na zaštitu sprata iznad podruma. Takoñe, gašenje može da se vrši i preko prozorskih otvora. Pri visokim temperaturama u požaru, u uslovima kada se ne može prići žarištu požara, vrši se probijanje meñuspratnih konstrukcija i uvoñenje sredstava za gašenje iznad mesta požara u ili spoljnjih zidova sa suprotnih strana od vrata za ulazak u podrum ili mesta gde se predpostavlja da je žarište požara. Pruge za gašenje požara postavljaju se kroz stepenišni prostor, a razdelnica se postavlja na ulazu u zgradu. Za gašenje požara koriste se kompaktni povremeno i raspršeni “C“ mlazevi a ponekad i “B“ mlazevi. Broj mlazeva odreñuje se u zavisnosti od površine gorenja, i vrsta materije koja gori (intenzitet je 0,1 - 0,15 l/m2 s). U pojedinim slučajevima (visoka temperatura, jako zadimljavanje, zapaljive tečnosti i dr.) za gašenje se koristi vazdušno - mehanička pena srednje i visoke ekspanzije. Pena dobro prodire u unutrašnjost objekta, savladava krivine i prepreke, potiskuje produkte gorenja i brzo lokalizuje i likvidira požar (temepratura se vrlo brzo smanjuje do 40 - 60°C). Pena bolje ispunjava prosto rije ako se ubacuje u pravcu toka kretanja vazduha (zbog toga se vodi računa o mestu postavljanja mlaznica za penu i penogeneratora). Kod ispunjenja podruma penom, navalne grupe sa mlazevima vode mogu da vrše pregled žarišta požara, ili

90

da likvidiraju pojedina žarišta. Pre početka gašenja penom moraju se izvršiti približni proračun i odrediti potrebne količine koncentrata za penu. Na sektorima za zaštitu spratova iznad požara i mestima prolaska instalacija tehničkih i drugih kanala, prati se situacija i preduzimaju mere gašenja da se požar nebi proširio. Proveravanje je vrlo često potrebno vršiti po svim spratovima do vrha zgrade (poznati su slučajevi istovremenih požara na više spratova na razvodnim ormarima za električnu energiju, kanalizacijonim cevima, ventilacionim kanalima, liftovskim kanalima, tavanima i dr.). Istovremeno a ponekad i pre početka gašenja požara u podrumu, vrši se odimljavanje (odvoñenje ili preusmeravanje toka strujanja produkata gorenja i temperature). To se vrši dimovucima a u novije vreme u najvećem broju slučajeva specijalnim ventilatorima. U odreñenim slučajevima pomoću dimovuka ili specijalnih ventilatora u podrum ili u stepenišni prostor uduvava se svež vazduh. Prilikom upotrebe dimovuka, vrši se kontrola da se požar ne proširi u neželjenom pravcu i da ne doñe do rasplmsavanja istog. U pojedinim slučajevima uz odreñene uslove u podrumu je moguće gašenje vodenom parom ili inertnim gasovima. Prilikom gašenja požara u podrumu isključuje se napon električne enrgije, i sve gasne instalacije ako postoje. Takoñe se vodi računa o ponašanju konstrukcija u požaru i u slučaju opasnosti vrši se povlačenje navalnih grupa. Ubacivanje pene u podrume vrši se kada u istima nema ljudi. Prilikom silaženja u podrum preko stepeništa, vatrogasci se kreću unatraške a na mlaznici moraju imati vodu. Vrata od ulaza u podrum ne smeju se do kraja zatvoriti jer će time sprečiti protok vode u crevima koje koriste mlazničari u podrumu. Evakuacija imovine sa prvih spratova iznad mesta požara, vrši se onda kada imovina može biti oštećena visokom temepraturom, dimom ili vodom a takoñe i kada imovina ometa dejstva VJ ili stvara dodatno opoterećenje na meñuspratne konstrukcije koje mogu da se zbog toga obruše.

GAŠENJE POŽARA NA SPRATOVIMA

Spratovi predstavljaju osnovni deo svakog objekta. Požari na spratovima grañevinskih objekata, po pravilu stvaraju opasnost po ljude, opasnost od brzog širenja požara u horizontalnom i vertikalnom poravcu a ponekad i na spratove ispod požara. U zavisnosti od rasporeda prostorija na spratu, prisustva i vrste instalacija, stepena vatrootpornosti i mesta izbijanja požara, isti može biti otvoreni i zatvoreni (skriveni) ili kod većih požara istovremeno oba slučaja. Požarno opterećenje u stambenim zgradama iznosi (50 - 100 kg/m2) a gustina rasporeñenosti nameštaja i opreme u stanovima iznosi (40 - 50%) površine sobe. Brzina širenja požara u okviru jednog stana (jedan stan jedan sektor) iznosi (0,5 - 1,5 m/min). Posle toga požar se iz stana preko otvora, (vrata, terasa, prozora, i drugih otvora i rupa) širi na druge stanove, spratove iznad i na tavan. Kod požara u objektima sa hodničastim ili galerijskim rasporedom (internati, hoteli, administrativne zgrade) požar se brzo širi po celom spratu, uz brzo zadimljavanje hodnika i stepenišnog prostora a brzina širenja požara po hodnicima dostiže (4 - 5m/min). Posebnu opasnost predstavlja, širenje požara po šupljinama grañevinskih konstrukcija, ventilacionim kanalima, šahtovima liftova i dr. U tim slučajevima požar se istovremeno i vrlo brzo širi i po horizontali i po vertikali i naniže. Produkti gorenja pojavljuju se i veoma brzo ispunjavaju prostore koji mogu biti dosta daleko od mesta požara, a često puta na spratovima ispod mesta požara, što otežava izviñanje i gašenje požara. Izviñanje požara: Osnovni zadatak VJ koje su prve stigle na požar u grañevinskom objektu, je hitno odreñivanje prisustva ljudi u zapaljenim i zadimljenim prostorijama, ukazivanje pomoći, a takoñe sprečavanje širenja požara po spratovima objekta. Po dolasku na požar RGP na osnovu spoljašnjih znakova i informacija grañana, utvrñuje mesta gde se nalaze ljudi u opasnim zonama, a zatim se definišu putevi i načini njihovog spašavanja. Informacije, dobijene od grañana o tome da u ugroženom objektu ili prostorijama nema ljudi, RGP mora da proveri, detaljnim pregledom tih prostorija. U procesu izviñanja sa spoljašnje strane objekta, utvrñuje se spratnost, na kom spratu je izbio požar, približne razmere požara, mogućnost širenja požara preko terasa i prozora na gornje spratove ili stanove na istom spratu, raspored stepeništa, postojanje hidrantske mreže i dr. Izviñanje se vrši pomoću jedne ili više izviñačkih grupa na celu sa RGP ili komandirom. Izviñačke grupe vrlo često mogu uspešno ugasiti ili sprečiti dalje širenje požara (gašenje ručnim aparatima, priručnim sredstvima, zatvaranje vrata i prozora u prostorijama gde je izbio požar, isključenje gasnih instalacija, iznošenje zapaljivog materijala u neposrednoj blizini požara idr.). Izviñačke grupe moraju imati i radio vezu, pomoću koje od ekipa koje se nalaze van objekta, traže potrebnu pomoć i odreñuju neophodnu opremu za gašenje, i načine i puteve njenog postavljanja. Izviñanje se vrši na spratu gde je izbio požar, spratu iznad i ispod mesta požara, u prostorijama koje se nalaze neposredno uz mesto izbijanja požara. Na spratu gde je izbio požar utvrñuje se mesto i površina požara, putevi najintenzivnijeg širenja plamena, stepen zadimljavanja i ugroženost dimom, konstruktivne karakteristike prostora, i tehnički kanali i otvori kojim je moguće širenje požara. Znaci skrivenih žarišta požara su, izlazak dima ispod patosa ili parketa, kroz naprsline u malteru, ventilacione rešetke sistema ventilacije idr., promena boje farbe ili metala, zagrejane površine

91

konstrukcija i karakterističan zvuk gorenja u šupljinama. Pri otkrivanju znakova širenja požara po šupljinama konstrukcija i sistemima ventilacije, izviñanje se obavezno vrši na svim spratovima iznad i ispod i na tavanu. Za sprečavanje brzog širenja požara, po šupljinama konstrukcija i ventilacionim kanalima, vrši se njihovo otvaranje sa istovremenim gašenjem vodom ili penom skrivenih žarišta požara. U procesu izviñanja utvrñuje se neophodnost, putevi i načini evakuacije imovine ili njihove zaštite, preduzimaju se mere za isključenje napona električne energije ili gasovodnih mreža i udaljavanje dima. U prostorijama sa očiglednim znacima požara, izviñanje se vrši sa mlazevima vode pod pritiskom.Obzirom da požari na spratovima dovode do brzog zadimljavanja, evakuacija ljudi se vrši sa zadimljenog sprata i sa spratova gde je najveća opasnost po ljude, a zatim sa svih spratova iznad požara, a ponekad i sa spratova ispod požara. U zapaljenim prostorijama ljudi se pronalaze pre svega na izlazima i u prolazima uz prozorske otvore i terase, u kupatilima, na krevketu, deca pod krevetima, ormarima, uglovima i drugim mestima. RGP prilikom dolaska na mesto požara ne sme da dozvoli paniku, a ako postoji, preuzima mere za njeno zaustavljanje. Pri izbijanju panike sve snage i sredstva usmeravaju se za obavljanje spasilačkih radova.

Sl.br. 60. Požar na spratu Prilikom velikih požara na spratovima RGP organizuje sektore rada za spašavanje ugroženih, gašenje požara i zaštitu spratova iznad i ispod požara, sa dovoljnim brojem vatrogasaca. Za gašenje požara na spratovima koristi se voda sa “C“ mlazevima (intenzitet 0,06 - 015 l/m2s) a pri velikim požarima mogu se primeniti i “B“ mlazevi ili vodeni topovi. Najefikasnija je primena vode u obliku vodene magle ili vode sa sredstvima za kvašenje. U odreñenim slučajevima može se primeniti i pena srednje i visoke ekspanzije. Odvodne pruge (najčešće “B“) za gašenje požara postavljaju se kroz stepenišni prostor ili protivpožarno stepenište, ili se spolja preko fasada podižu pomoću konopaca ili lestava. Gašenje može da se vrši i mlazevima kroz prozore i terase, preko automehaničkih lestava i hidrauličnih zglobnih polatformi. U navedenim

slučajevima (do odreñene visine) gašenje može da se vrši i gumenim crevima sa visokim pritiskom i vodenom maglom. U nekim slučajevima, radi prilaska mestu požara u pojedinim prostorijama otvaraju se pregrade izmeñu stanova. Kod velikih požara, često puta dobar efekat presecanja požara i onemogućavanja širenja na više spratove preko prozora i terasa postiže se upotrebom mlazeva preko automehaničkih lestvi i hidrauličnih zglobnih platformi. Gašenje požara spolja na trećem i višim spratovima (sl.br. 61.) sa zemlje primenjuje se samo u izuzetnim slučajevima (sprečavanje širenja požara na spoljnjim zidovima objekta ili pri opasnosti od prenošenja požara na krovove)

Sl.br. 61. Gašenje požara na spratu mlazevima sa zemlje Istovremeno sa gašenjem odimljavaju se stepenišni prostori, hodnici, prostorije spratova putem razbijanja prozora, vrata, otvora u konstrukcijama, u pojedinim slučajevima koriste se i specijalni ventilatori za odimljavanje. Prozore je bolje razbijati sa zavetrene strane (i neznatan vetar sa te strane stvara malo razreñenje vazduha koje pomaže odimljavanje). Vrlo često istovremeno sa gašenjem požara, odreñene ekipe sprovode zaštitu materijalnih dobara od vode, koja može da nanese dodatne štete nastale u požaru. Zbog toga se mlazevi vode moraju koristiti što umešnije i efikasnije. Materijalne vrednosti se pokrivaju sa specijalnim šatorskim krilima, najlonima, podižu se na palete i dr. Zbog sprečavanja rušenja meñuspratnih konstrukcija ne dozvoljava se sakupljanje vode na spratovima. Voda se odstranjuje specijalnim pumpama, lopatama, kofama, pomoću piljevine i drugih sredstava. Po završetku gašenja požara u zgradama potrebno je da vatrogasne jedinice zgarište ostave u što čistijem stanju (iz stana se iznose izgoreli i nagoreli predmeti, odstranjuje se voda i dr.). Mere bezbednosti koje vatrogasci

primenjuju kod izviñanja i gašenja iste su kao i kod požara u podrumima. Posebna opasnost za vatrogasce koji se nalaze kod vatrogasnih vozila predstavljaju delovi stakla koji padaju od pucanja ili razbijanja prozora kao i delovi objekta (roletna na prozorima, malter sa spoljnjih zidova, delovi betonskih ploca idr.).

92

GAŠENJE POŽARA NA TAVANIMA I KROVOVIMA

Osnovu konstrukcije tavanskog prostora čine tavanske meñuspratne konstrukcije (tavanice) i krovovi. Tavanske meñuspratne konstrukcije mogu biti od različitog materijala (zapaljiv, nezapaljiv, teško zapaljiv). Pojedine vrste tavanica izrañuju se od drveta sa različitim konstruktivnim rešenjima. Krovovi mogu biti različitog oblika, sa većim i manjim nagibom. Krovovi se najčešće pokrivaju crepom, limom, a mogu biti i od zapaljivog materijala (trska, slama, ter papir i dr.). Krovni nosači mogu biti različiti, najčešñe su od drveta, metala i armiranog betona. Većina ovih nosača je osetljiva na požar, brzo gubi svoja svojstva i dolazi do oštećenja i rušenja krova. U tavanskim prostorijama može se nalaziti dosta zapaljivog materijala a u pojedinim zgradama mogu se nalaziti i ureñaji za pogon liftova, rezervoara za vodu i dr. Takoñe pojedini tavani mogu biti adaptirani u prostore za stanovanje. Tavani mogu biti podeljeni protivpožarnim zidovima na sektore. Tavani imaju ograničeni broj ulaza i slabu vidljivost. Pri požarima na tavanu može goreti zapaljivi materijal uskladišten na tavanu, tavanske meñuspratne konstrukcije ili krovne konstrukcije i krov, a kod većih požara sve istovremeno. Pri gorenju tavanskih meñuspratnih konstrukcija, brzina širenja požara u početnom periodu je neznatna, požar se širi kako otvoreno po konstrukcijama, tako i skriveno po šupljinama meñuspratnih konstrukcija. U tim uslovima zadimljavanje tavanskog prostora je značajno i postoji opasnost od širenja požara na niže spratove. Često dolazi do obrušavanja meñuspratne konstrukcije - tavana iznad pojedinih prostorija. Brzina širenja požara pri gašenju krovnih konstrukcija može biti i do 15 - 20 m/min. Brzinu širenja požara, potpomažu velika zapremina tavana i prisustvo otvorenih konstrukcija od zapaljivog materijala. Vatra se brzo širi na pokrivku, intenzitet gorenja se brzo povećava pa postoji opasnost da se brzo proširi na susedne zgrade i objekte. Ako istovremeno gori tavanska meñuspratna konstrukcija i krov, doći će do jakog zadimljavanja svih prostorija tavana a plamen će brzo da se širi, duž drvenog dela krova i krovnog venca (tome doprinosi strujanje vazduha, tavanski prozori, pravac i snaga vetra). Takoñe preko sistema ventilacije i drugih tehničkih sistema koji su smešteni na tavanu ili otvore i mesta prolaska kroz meñuspratnu konstrukciju, doći će do prenošenja požara na niže spratove. Požari u mansardnim prostorijama tavana karakterišu se brzim razvojem požara po šupljinama prostorija i širenjem na svu mansardu. Izviñanje ovih požara se vrši sa spoljnje strane objekta, u tavanima i na nižim spratovima. Izvan objekata, po spoljašnjim obeležjima odreñuje se mesto požara, putevi dolaska na tavan, mesto poostavljanja automehaničkih i drugih lestvi i hidrauličnih zglobnih platformi, postojanje tavanskih prostora požarna stepeništa i dr. Tom prilikom odreñuje se neophodnost zaštite od požara drigih sektora tavana i susednih zgrada. Mesto najintenzivnijeg gorenja odreñuje se po visini plamena koji izbija, mestima najintenzivnijeg izlaska dima a zimi po mestima topoljenja snega. U toku izviñanja na tavanima odreñuju se konstruktivne karatkeristike, i vrste tavanskih meñuspratnih konstrukcija, raspored protivpožarnih poregrada, nosećih zidova i postojanje otvora u njima, stepen ugroženosti od požara tehničkih i drugih instalacija i kanala, mogućnost obrušavanja pokrivki i tavanskih meñuspratnih konstrukcija. Takoñe u izviñanju se utvrñuju najcelishodniji putevi i mesta postavljanja pruga za gašenje i samo uvoñenje sredstava za gašenje. Ako su zapaljeni tavani podeljeni na više sekcija i ima više izlaza na tavan, izviñanje se vrši istovremeno u dva ili više pravaca. Istovremeno se vrši izviñanje sprata ispod požara, odreñuje se mesto mogućeg širenja požara i potreba evakuacije i zaštite imovine. Za prodiranje izviñačke grupe u tavane pre svega koriste se normalne stepenice preko kojih postoji izlaz na tavan, automehaničke i druge vrste lestava i hidrauličke zglobne platforme. Pri većim požarima formiraju se sektori rada gašenja sa strane stepeništa i sa strane krova objekta. U nekim slučajevima sektori gašenja mogu da se formiraju i sa strane protivpožarnih zidova na krovu ako isti postoje. Zadatak sektora rada na spratovima ispod je gašenje požara u meñuspratnim konstrukcijama (ako je zapaljena) i sprečavanje širenja požara na sve niže spratove i zaštiti imovine od vode. Prvi mlazevi za gašenje najčešće se uvode po stepenišnom prostoru koji ima izlaz na tavan. Istovremeno uvode se mlazevi za zaštitu spratova ispod požara a preko lestava i hidrauličnih zglobnih platformi uvode se mlazevi kroz tavanske prozore i razvaljeni krov. Za gašenje požara u tavanima, u principu se koriste “C“ mlazevi sa raspršenim mlazem a pri velikim požarima mogu se koroistiti i “B“ mlazevi. Za gašenje požara može poslužiti pena srednje ekspanzije.

93

Sl.br. 62. Gašenje požara na tavanu U fazi gašenja, rešava se problem dima i visoke temperature, putem razbijanja i rastavljanja krovova. Krovovi se razvaljuju kada se stvaraju uslovi za uvoñenjem mlazeva vode ili za stvaranje prepreke na putu širenja požara. Presecanje požara za odimljavanje i snižavanje temperature krovovi se mogu otvarati u kalkanu sa zavetrene strane, blizu žarišta požara (površina otvora treba da bude bar dva puta veća od ukupne površine otvorenih tavanskih prozora). U takvim uslovima kroz tavanske prozore doticaće svež vazduh i kroz njih se mogu lako uvesti mlazevi za gašenje osnovnog žarišta požara. Za uvoñenje

mlazeva za gašenje kroz krov, krov se otvara bliže krovnom vencu sa zavetrene strane, nedaleko od mesta gašenja, pri čemu visina od tavanske meñuspratne konstrukcije do krova mora biti tolika, da mlazničar može samostalno da izade sa tavana na krov objekta. Površina otvora u tom slučaju obično se uzima (1,5 - 2 m2). Pri velikoj dužini tavana a u nedostatku broja mlazeva i sredstava za gašenje, pravi se prekid na krovu i na putu širenja požara, širine 1 - 2 m preko celog krova.

Sl.br. 63. Sprečavanje širenja požara na krovu Na nezapaljenom delu krova koncentrišu se neophodna količina mlazeva i sredstva za njegovu zaštitu. Tavanske meñuspratne konstrukcije otvaraju se po pravilu, odozdo iz prostora sprata ispod (najčešće čakljama) uz sve mere bezbednsti za vatrogasce. Prilikom gašenja požara na krovu, posebno kod uvoñenja prvih mlazeva preko stepenišnog porostora koriste se izolacioni aparati. Prilikom gašenja požara na tavanima i krovovima može doći do obrušavanja krovne konstrukcije ili pokrivke, meñuspratne tavanske konstrukcije, dimnjaka i dr. Prilikom gašenja požara na krovovima i tavanima vatrogasci na sektorima rada moraju poštovati sledeće mere bezbednosti: zabrana kretanja i boravka na ulegnutim i pregorelim konstrukcijama krova i meñuspratne konstrukcije, pruge za gašenje požara treba pričvrstiti, vatrogasce koji rade na krovu obezbetiti sa konopcima, posebno voditi računa prilikom rada na klizavim i zaleñenim krovovima. Konstrukcije koje su nestabilne ili vise potrebno je skinuti na bezbedno mesto ili baciti na zemlju. Ova mesta se ograñuju i pored njih se postavljaju oznake upozorenja.

94

Sl.br. 64. Primeri rešenja meduspratnih i krovnih konstrukcija

GAŠENJE POŽARA U STEPENIŠTU Stepenište po svojoj konstrukciji najčešće predstavlja jedinstven prostor u zgradi, velike je visine, vezano je za spratove, a često i za tavanski prostor. Zbog takve izgrednje stepeništa predstavljaju opasnost za širenje požara naviše, kao i na spratove. Požar u stepeništu ugrožava i ljudske živote jer je zbog vatre i dima onemogućena evakuacija. Stepenište se najčešće izgrañuje od betona, drveta ili prirodnog kamena. Ako je požar zahvatio drveno

stepenište, pojaviće se visoka temperatura i plamen koji će dostizati do gornjih spratova, a stepenište će biti puno dima. Požar se može vrlo lako proširiti na stanove preko ulaznih vrata, a samo stepenište vrlo lako izgoreti i propasti. U pojedinim slučajevima usled visoke temperature može doći do oštećenja i pada stepeništa od betona i prirodnog kamena (prilikom požara u poslovnim prostorijama preduzeća u Beogradu koji se dogodio došlo je do pada betonskog stepeništa i težeg povreñivanja dva radnika VB Beograd.) Zbog brzog širenja požara naviše i horizontalno, kao i zbog stvaranja velikih gasova koji mogu ugroziti tavanski prostor i krov, gašenje požara zahteva istovremeno delovanje iz više pravaca.

Sl.br. 65. Gašenje požara u stepenišnom prostoru

Najvažniji zadatak je spašavanje ljudi. Napad na požar se izvodi istovremeno sa sprata iznad i ispod požara i spolja sa lestava. Istovremeno stanari se umiruju i zabranjuje se otvaranje vrata, koje vode iz stana na stepenište. Ako je požar i zračenje intezivno, vrši se hlañenje vrata ugroženih stanova, a na najvišem mestu stepeništa postavlja se mlaz vode za odbranu od širenja požara na tavan. Kretanje po stepeništu je rizično zbog mogućeg pada.

GAŠENJE POŽARA U ME ðUSPRATNIM KONSTRUKCIJAMA PODOVIMA I PREGRADNIM ZIDOVIMA Požari ovog tipa nastaju najčešće zbog nepravilnog postavljanja peći, dimnjaka, kratkog spoja, zavarivanja i dr.

95

Teškoće pri gašenju ovih vrsta požara su, u tome što se žarište teško pronalazi. Po mirisu i dimu teško ga je pronaći, jer se dim može pojaviti na sasvim drugom mestu. Kod traženja žarišta takvog požara, rukom se pipa po podu odnosno plafonu da se ustanovi najtoplije mesto. Takoñe je moguće prisluškivanjem čuti pucketanje. Ukoliko taj način istraživanja ne uspe, pod odnosno plafon mora se otvoriti tamo gde se predpostavlja gde je žarište. Tamno žuta mrlja je najverovatniji znak mesta žarišta požara. Kada se pronade žarište, odgovarajućim alatom (testere, čaklje) odstranjujemo parket, daske, karatavan. Prilikom otvaranja meñuspratne konstrukcije čakljom zbog opasnosti od pada konstrukcije vatrogasac mora stajati na bezbednom mestu (okviri vrata ili prozora). Svaki rad mora biti stručno izvršen da se ne napravi nepotrebna šteta. Dok se žarište otvara moraju se imati pripremljeni mlazevi vode za gašenje požara. Žarište se ne sme nikada polivati vodom iz kante već samo mlazem, jer se šteta samo povećava. Ugljenisane grede i daske treba potpuno očistiti, da bi odstranili sakrivene iskre. Ukoliko je potrebno odstraniti grede, nosače, treba izvršiti podupiranje. Po završetku gašenja požara potrebno je sve pospremiti i očistiti. Pre nego što vatrogasci napuste prostorije, moraju se uveriti da nema opasnosti od ponovnog izbijanja požara. Prilikom gašenja požara ovog tipa vrlo efikasno je gašenje požara sa brentačom.

GAŠENJE POŽARA U DIMNJAKU Dimnjaci su samostalno nadgrañeni vertikalni kanali ili vezani za druge konstrukcije, koje služe za odvoñenje dima i druge produkte gorenja iz ložišta. Na ovaj način se obezbeñuje kiseonik u ložištu što potpomaže bolje sagorevanje. Požari dimnjaka (sl.br. 66.) su vrlo česti, a zbog njih se vrlo često zapale meñuspratne konstrukcije i krovovi. Čañ koja se postepeno taloži u unutrašnjim površinama dimnjačkog kanala, može se od iskri ili plamena iz ložišta lako zapaliti. Do požara može doći i kada vetar duvanjem vrši pritisak sa vrha dimnjaka nadole i sprečava izlaz gasova. Zbog zadržavanja gasova u dimnjaku oni se još zagreju, pa se vraćaju u ložište, gde se zatim zapale slojevi čañi.

Sl.br. 66. Gašenje požara dimnjaka Sastavni delovi čañi su uglavnom ugljenik, vodonik i pepeo. Obzirom da cad predstavlja čist nesagoreli ugljenik, prilikom sagorevanja čañi oslobañaju se velike količine toplote tako da temperatura može porasti i do 1300oC. Čad u dimnjaku može biti: � u prahu, nastaje u dimnjacima koji je goreo

vlažno. Gorivo u ovom slučaju pojavljuju se iskre koje izleću iz dimnjaka. Čad ove vrste leži blago na zidovima dimnjaka i udar koji nastaje kod požara oduva je i odnese kroz dimnjak.

� cvrsta, nastaje kada je gorivo dosta vlažno a sagoreva na visokim temperaturama, a kod goriva koje sadrži katran, nastaje svetlo-masna čañ. Požari ovih čañi su najopasniji.

� Smolasta nastaje kada u gorivu ima dosta smole.

Osnovni je zadatak sprečiti širenje požara na neposrednu okolinu. Razlikujemo dva najtipičnija slučaja:

Ako je zgrada od tvrdog materijala, dimnjaci dobro izvedeni, a u blizini dimnjačkih otvora se ne nalaze zapaljivi predmeti i ne preti opasnost od iskri, nije potrebna nikakva intervencija u pogledu suzbijanja požara čañi u dimnjaku. Naročito treba pripaziti na mesta prolaza dimovodnih kanala kraj drvenih okvira, zatim na mesta zapaljivih materijala u njihovoj blizini, kao i na krovnu konstrukciju drvenih krovova. Vatrogasci najčešće proveravaju stepen zagrejanosti dimnjaka pipanjem sa spoljne strane kanala.

Ako je u pitanju zgrada sa drvenim tavanicama, drvenom krovnom konstrukcijom, sa zapaljivim pokrivkom, i u slučaju kada iskre neposredno ugrožavaju okolinu, potrebno je preduzeti mere aktivnog gašenja. Osnovni zadatak je sprečiti širenje požara na neposrednu okolinu. U tu svrhu potrebno je

96

postaviti stražu koja mora paziti na letenje iskri, a u svim etažama, gde se nalaze otvori u dimnjaku, zatvoriti vratašca i paziti da se u blizini ne zapali gorivi materijal. Vatru u dimnjaku je teško ugasiti0, jer se ona nalazi na površinama na koje je teško delovati nekim sredstvom za gašenje. Zato se najčešće primenjuje ugušivanje zatvaranjem svih otvora mokrim krpama. Pri tome treba imati strpljivosti, jer je potrebno duže vreme da se gorenje utiša. Potpuno gašenje je teško postići. Posle ugušivanja vatre zapaljenu čañ treba čeličnom četkom i kuglom skinuti sa unutrašnjih površina dimovodnog kanala i kroz dimovodna vratašca u podrumu očistiti. Za tu svrhu koristi se komplet dimničarskog alata. Ako je gorenje u dimnjaku tako jako da preti opasnost od širenja požara, onda je potrebno i početi gašenje aparatima sa suvim prahom. Ne sme se upotrebljavati voda za gašenje, jer bi dimnjak pukao i srušio se. Voda se u usijanim zidovima dimnjaka odmah tako zagreje da prelazi u paru koja povećava svoju zapreminu (oko 1500 puta) i vrši pritisak na zidove dimnjaka. Kada se ustanovi da ne postoji opasnost od novog požara, vatrogasci moraju zgradu ostaviti u redu i čistu. Požarom zahvaćene prostorije treba očistiti, odstranjene i iznešene stvari treba vratiti na svoje mesto. Stanare treba upozoriti da prostorije ne napuštaju izvesno vreme i da sami pripaze da li se zidovi i dalje zagrevaju. Zbog nedostatka vazduha pojaviće se ugljen-monoksid u prostorijama kroz koje prolazi dimnjak, pa ljudi i životinje moraju ukloniti.

GAŠENJE POŽARA OSOBE Ima mnogo primera da se na nekoj osobi zapali odeća. Kada se to dogodi, posledice su često smrtonosne, jer su opekotine na telu tako velike. Zbog toga je najvažnije sprečiti i štititi otvorene delove tela, glavu i ruke. Osoba koja je zahvaćena plamenom, najčešće izgubi prisebnost i pokušava naći spas u bežanju. Trčeći plamen po telu se još više rasplamsava. Zato osobu na kojoj gori odeća, treba odmah zaustaviti i pažljivo položiti na pod, prekrivati je priručnim prekrivačem. Pri tome voditi računa da se osoba ne uguši prrilikom prekrivanja glave sa prekrivačima. Povredenom od opekotina ne treba skidati odeću, već ga hitno transportovati u bolnicu. Ako se osoba gasi sa odećom onda se prvo štiti glava, bacanjem odeće osobi oko vrata. Ako je osoba na kojoj gori odeća sama, ili ako spasioci nemaju nikakve priručne prekrivače, osoba se baca na tlo i valjanjem pogasi vatra na odeći.

Sl.br. 67. Gašenje zapaljene osobe

GAŠENJE POŽARA U ZGRADAMA OD ZAPALJIVOG MATERIJALA U ovu kategoriju spadaju zgrade koje su u celosti ili u većem delu izgrañene od zapaljivog materijala, tako da požar zahvativši gorivi materijal u prostorijama odmah zahvata i osnovne konstrukcije zgrade (zidovi, tavanice, stepenice, krovne konstrukcije i dr.). Ovakve zgrade se veoma brzo nañu cele u plamenu, kao što je slučaj kod baraka i drugih privremenih objekata izgrañenih od drveta. Čak i kada je požar u početnoj fazi, potrebno je odmah dejstvo jakih snaga, da bi se vatra presecanjem brzo lokalizovala i likvidirala. Potrebna je i brza

evakuacija ljudi i imovine. U sledećoj fazi razvoja požara, ukoliko je požar lokalizovan na jedan deo, sve snage treba usmeriti na lokalizaciju požara i na odbranu neposredne okoline. Kada vatra zahvati čitav objekat, akcija se usmerava najčešće na zaštitu okoline i na postepeno utišavanje vatre koncentrično usmerenim mlazevima vode dovoljne snage i kapaciteta. Pri gašenju ovih požara potrebne su velike količine vode i odgovarajuće snage.

97

GAŠENJE POŽARA U VISOKIM OBJEKTIMA

Grañevinski objekti viši od 22 m ubrajaju se u visoke objekte. Ovi objekti su obično izgañeni od nezapaljivog materijala sa većim stepenom vatrootpornosti. U grañevinskom smislu mogu biti izgrañeni kao jedno ili višesektorski, sa stenepicama, liftovima, tehničkim kanalima i drugim komunikacijama, koje vrlo često, omogućavaju brzo zadimljavanje spratova iznad i ispod požara, širenje požara i onemogućavanje evakuacije ugroženih. Važećim propisima, koji se već duže vreme sprovode u praksi u pojedinim objektima novije izgradnje, projektovani su i izgrañeni sistemi zaštite od požara. Ovi sistemi obezbeñuju, nezadimljavanje puteva evakuacije kao i efikasnije obavljanje radova na gašenju požara (nadpritisak u stepenišnom prostoru, podela prostora po zonama iz kojih požar ne može da se proširi, zaštita liftovskih kanala od zadimljavanja, sistemi za dojavu i gašenje, liftovi za intervenisanje vatrogasaca, zidna hidrantska mreža i dr.) posebne požarne stepenice za evakuaciju, merdevine koje povezuju terase i omogućavaju spašavanje preko terasa, sistemi za odimljavanje iz hodnika spratova, suvi sistemi za snabdevanje vodom i dr. Zaštita od požara visokih objekata se stalno usavršava, ali još uvek je u ovim objektima nedovoljno uspešno gašenje nastalih požara i evakuacija i spašavanje ljudi. Poznati su mnogi slučajevi u svetu gde je u požarima na visokim objektima nastradao veliki broj ljudi. Prilikom požara na visokim objektima kabine liftova se spuštaju na prizemlje i njihova dalja eksploatacija se isključuje. Postoji dosta slučajeva, gde su liftovi, posebno u prvim minutama nastanka požara radili i spasili veliki broj ljudi (slučaj požara u Sao Paolu u Brazilu kome je pomoću liftova spašeno preko 100 ljudi). U visokim zgradama u kojima nisu ugrañeni savremeni sistemi zaštite od požara, pa i u njima (u slučaju proširenja požara preko prozora i fasade zgade), pri nastanku požara karakteristično je brzo zadimljavanje viših spratova i stepeništa, liftovskog prostora i tehničkih kanala, intenzivno širenje požara u gornjim spratovima, posebno pri hodničastom sistemu. Tome doprinosi povećani uticaj vetra, značajni padovi pritiska vazduha iznutra i spolja zbog velike visine objekta. Iz prakse je utvrñeno da pri požaru prvog do trećeg sprata 12 - 16 spratnih objekata, 5 - 6 minuta od izbijanja požara produkti gorenja se rasprostiru po celom stepenišnom prostoru (kretanje je nemoguće bez izolacionih aparata). Kroz 15 - 20 minuta od početka požara, plamen se može raširiti naviše po balkonima, lodama, prozorima, vratima u prostoriji spratova iznad. I u visokim zgradama u kojima su ugrañeni savremeni sistemi zaštite od požara, u slučaju proširenja požara preko prozora i fasade zgrade, isti se vrlo brzo širi kao i u zgradama bez ugrañenih sistema zaštite od požara. Izvidanje požara: U visokim objektima izviñanje vrše izviñačke - spasilačke grupe koje ujedno vrše i spasavanje izviñacke grupe broje 3 - 5 vatrogasaca. U zavisnosti od plana prostorija u objektu, stepeništa i situacije na požaru, izviñanje se vrši u više pravaca. Izviñačko - spasilacke grupe se opremaju sa izolacionim aparatima, radio stanicma, konopcima za spasavanje, ručnim reflektorima. Ulazak ovih grupa u objekat mora biti pod strogom kontrolom (evidentiraju se broj ljudi i vreme ulaska u objekat). Osnovni zadatak ovih grupa je odreñivanje opasnosti za ljude u zapaljenim prostorijama i spratovima iznad požara. U procesu izviñanja RTP sa predstavnicima objekta utvrñuje broj ljudi koji su ostaliu objektu i da li je već vršena evakuacija. Koristeći ureñaje za ozvučenje (megafon, razglasni ureñaji na vozilima) RTP daje ugroženima informacije o požaru, smiruje ih, spračava paniku i vrši evakuaciju. Praksa je pokazala da se ljudi ponašaju dosta panično i da zbog toga često i stradaju (skakanje sa spratova bez potrebe, ulaženje u dim i gušenje, otvaranje vrata i prozora što omogućava ulazak dima i gušenje, zaboravljanje dece u stanovima i dr.). U toku izviñanja odreñuju se najkraći i najbezbedniji putevi evakuacije preko stepeništa, u susedne nezadimljenje prostorije preko terasa i balkona. Na krovove objekta sa naknadnim prelaskom na bezbedna mesta i dr... Takoñe se razjašnjava mogućnost korišćenja automehaničkih i drugih lestvi, hidrauličnih zgrobnih platformi, uskočnih jastuka, užadi za samospasavanje, raznih vrsta spusnica, upotreba helikoptera idr. kao i mesta postavljanja ove opreme. Izviñanjem se utvñuju putevi širenja požara i produkata gorenja po objektu. Takoñe se konstatuje stanje i ispravnost sistema za zaštitu od požara u objektu (hidrantska mreža, ventilacije i oddimljavanje dima, sistemi za stabilno gašenje). Odreñuje se mogućnost korišćenja liftova za podizanje vatrogasaca i njihove opreme na više spratove. Spašavanje ljudi: Prilikom požara na visokim objektima, a posebno ako ima ugroženih ljudi angažuju se maksimalne snage i sredstva za gašenje. Prilikom dojave požara i stizanja RGP na lice mesta, isti mora da predvidi u kojoj fazi će biti požar ili stanje ugroženih ljudi prilikom stizanja novih snaga i sredstava za gašenje i spašavanje. Spasavanje u slučaju opasnosti po život ljudi, treba početi bez odlaganja sa maksimalnim snagama. Evidencija i spašavanje ljudi organizuje se i sprovodi na sledeće načine: izvoñenje ili iznošenje ljudi na bezbedna mesta iz objekta ili unutar objekta: evakuacija ljudi po normalnim ili protivpožarnim stepenicama ili merdevinama koje se prislanjaju sa spoljnje strane objekta, preko spoljašnjih prelaza

98

Sl.br. 68. Gašenje požara na visokom objektu (loñe, balkoni), iz ugroženog sektora u bezbedne sektore, preko balkonskih merdevina na spratove iznad i ispod; spašavanje ljudi uz primenu automehaničkih lestvi, hidauličnih zglobnih platformi, mornarskih lestava, užadi za spasavanje i samospasavanje, uskiočnih jastuka, spusnica i dr. Ljudi se mogu spašavati i preko krovova susednih zgrada Preko automehaničkih lestava i hidrauličnih - zglobnih platformi može se u većem broju i manjem vremenskom periodu spasiti dosta ljudi. Prilikom spašavanja prioritet se daje deci, bolesnim i starim osobama. Ljudi koji se spašavaju pomoću ureñaja moraju se obezbediti konopcima. Pri traženju ljudi detaljno se proveravaju sve prostorije, posebno na spratovima gde je izbio požar i iznad njih, kao i u liftovskim kabinama koje su zablokirane. Kako bi se izbeglo ponovno pregledanje prostorija, na njihovim ulaznim vratima postavljaju se oznake. Istovremeno sa obavljanjem evakuaciono -

spasilackih poslova, RGP, preduzima mere za sprečavanje širenja požara i dima na puteve evakuacije, a takoñe i za udaljavanje dima i smanjivanje temperature u stepenišnom prostoru i šahtovima liftova kuda se vrši spašavanje. U tu svrhu, ako postoje, u prvom redu koriste se zidni hidranti, stabilni sistemi za gašenje požara i sistem za odvoñenje dima sa zapaljenog sprata. Ukoliko u objektu nema sistema za zaštitu od požara, ili pri njihovom otkazu, RGP preduzima mere za udaljavanje dima i ograničavanje širenja požara, po putevima evakuacije na druge nacine: (specijalni prenosni ventilatori, dimovuci, kao i razbijanje prozora i vrata na najvišim i drugim odgovarajućim mestima.) Gašenje požara: Po dolasku na požar formira se operativni štab za gašenje požara. Odreñuju se sektori rada i spašavanja i njihovi rukovodioci sa kojima se ostvaruje stalna radio veza. Sektori rada se mogu formorati sa strane svakog stepenišnog prostora uz istovremeno gašenje požara i spašavanje ugroženih. Za organizaciju i obavljanje spasilačkih radova i gašenje požara po obimu i objektu, posebno sa automehaničkim lestvama i hadrauličnim zglobnim platromama stvaraju se posebni sektori rada. Prilikom upotrebe sredstava za spašavanje mora se strucno voditi racuna o brzini dominirajućeg vetra (pri odreñenim brzinama vetra strogo je zabranjena upotreba većine opreme za spašavanje sa visina). Kod većih požara sektori rada mogu se formirati sa jednog stepeništa u nekoliko spratova a za koordinaciju njihovog rada odreñuje se jadan rukovodilac. Prilikom gašenja požara i spašavanja ljudi na visokim objektima RGP organizuje intervenciju tako da postoje komandiri zaduženi za organizaciju evakuacije i spašavanja, gašenje požara, odimljavanje prostora i obezbeñenje neprestanog rada vatrogasne tehnike i dovoljne količine sredstava za gašenje. Složenije je gašenje požara u visokim objektima u kojima je požar nastao na višim spratovima (sl.br. 68.). U ovom slucaju za gašenje se koriste postojeća hidrantska mreža u objektu, ili suva mreža ako postoji. Istovremeno se preko stepeništa postavljaju potisne "B" pruge za gašenje a razdelnica se postavlja što bliže požaru (najčešće sprat ispod požara). Iskustva govore da je vreme potrebno za

99

postavljanje pruge za gašenje i početak gašenja dosta veliko (jedan minut za jedan sprat). Pruge se mogu postaviti i na druge načine (pomoću lestvi preko fasade pomoću konopca i dr.). Odvodna creva trebaju da budu dužine 30 metara. Novija vatrogasna vozila izrañuju se sa centrifugalnim pumpama koje omogućavaju dopremanje vode na objekte visine i do 100 metara a da pritisak na mlaznicma iznosi 2 - 3 bara. Ukoliko jednom pumpom ne može da se obezbedi dovoljan pritisak na mlaznicama može se na odreñenoj visini objekta postaviti druga pumpa sa zadatkom da obezbedi na mestu gašenja odgovarajući pritisak. Zbog mogućnosti pucanja creva ili spojki potrebno je na svakih 3 - 4 sprata ostaviti po jedno rezervno crevo. Za pojedinačno izvoñenje ugroženih lica kroz zonu dima ili za izvoñenje vatrogasca kome je nestalo vazduha u izolacionom aparatu izviñacka grupa koristi izolacione aparate sa "T" račvom (mogućnost istovremenog korišćenja aparata od strane dve osobe). Zbog požarne ugroženosti visokih objekata za iste je potrebno raditi operativne karte i planove a VJ moraju u planu obuke redovno proučavati ove objekte i vežbati na njima. Prilikom gašenja požara na visokim objektima od samog početka akcije spašavanja i gašenja potrebno je neposredna saradnja i koordinacija aktivnost sa MUP-om, hitnom pomoći, vodovodom, elektrodistribucijom, službom za održavanje liftova a u noćnim uslovima moraju seobezbediti ekipe za rasvetu terena gde se radi. Mere bezbednosti za vatrogasce prilikom gašenja i spasavanja na visokim objektima, opisani su u delu koji obrañuje gašenje požara na spratovima.

GAŠENJE POŽARA NA OBJEKTIMA U IZGRADNJI Gašenje požara na objektima u izgradnji (sl.br. 69.) i ruševinama predstavljaju dodatnu opasnost za VJ u odnosu na gašenje požara na završenim objektima. Osnovni faktori koji neposredno utiču na brzinu razvoja požara i efikasnost gašenja na objektima u izgradnji su :

� jako strujanje vazduha, kome pored otvorenog prostora potpomažu nezastakljeni prozori, nepostavljena vrata, otvori za liftove i dr., što povećava brzinu širenja požara po vertikali i horizontali;

� prisutnost veće količine zapaljivog materijala (drvene skele, daske za šalovanje, boje, lakovi, razreñivači, stiropor i slično).

Posebna opasnost za izbijanje požara i eksplozija predstavljaju radovi na rezanju i zavarivanju, pri čemu se koriste čelične boce sa komprimiranim gasovima. Kod gašenja požara treba posebno voditi računa o ovim bocama, koje se eventualno nalaze u požaru.

Sl.br. 69. Opasnosti od požara u objektu u izgradnji (1. prostorije za smeštaj radnika na gradilištu; 2. Kranovi: 3. Drvena grada, vrata, prozori, zapaljive ploče, stiropor, poliuretani; 4. Peći na čvrsto gorivo i dr.; 5. Boce sa zapaljivim gasovima; 6. Gasni grejači za zagrevanje betona idr.; 7. Zaštita od prašine i sl. folije i dr.; 8. Skele i oplate; 9. Zaštita od padanja predmeta sa gradilišta. Požari većih razmera na objektima u izgradnji utiču na promenu strukture čeličnih i betonskih nosećih konstrukcija i do njihovih deformacija, što dovodi do rušenja meñuspratnih konstrukcija. Ove deformacije se kod požara na objektima u izgradnji dešavaju mnogo brže nego kod završenih objekata, zbog nezaštićenosti nosećih konstrukcija u trenutnoj fazi grañenja. Rušenje nosećih konstrukcija predstavlja veliku opasnost za vatrogasce, kao i dodatnu prepreku pri gašenju. Otežavajuću okolnost predstavlja i gašenje požara na višim spratovima, u koliko nije paralelno sa izgradnjom objekta izvedena i hidrantska mreža. U takvom slučaju je neophodno angažovanje većeg broja ljudi za postavljanje potrebne opreme. Posebnu pažnju treba obratiti prilikom postavljanja dovodne pruge za gašenje preko nedovršenih stepeništa bez zaštitne ograde. Ako je požar u dometu gašenja preko

100

automehaničkih lestvi ili hidraulične platforme trebalo bi iskoristiti takvu pogodnost. Pri akciji gašenja i spašavanja mogu se koristiti kranovi i dizalice za prenošenje potrebne opreme, ukoliko nisu u zoni ugroženoj požarom. Opasnosti pri gašenju ovakvih objekata su naročito izražene u noćnim uslovima. Praksa je pokazala da se najčešći požari na objektima u izgradnji požari prostorija za smeštaj radnika (barake) kao i prostorijama u kojima su smešteni izolacioni materijali ili mesto njihove ugradnje.

GAŠENJE POŽARA U OBJEKTIMA U FAZI RUŠENJA

Kod požara objekata koji su u fazi rušenja, susreću se slični problemi kao i kod požara na objektima u izgradnji. Pri gašenju ovakvih objekata posebno treba voditi računa o tome da li je objekat u potpunosti napušten (zaostali stanari, skitnice, tinejdžeri i slično). Ljudstvo na ovakvim intervencijama ne bi trebalo da bude nepotrebno izloženo opasnostima pri gašenju u unutrašnjosti objekta, jer je u njima sadržaj i cela konstrukcija bezvredna, samim tim što je objekat predviñen za rušenje. Raspoložive snage bi strogo trebalo rasporediti na granicama sektora radi sprečavanja širenja požara i vršiti gašenje spolja.

GAŠENJE POŽARA U PRODAVNICAMA, ROBNIM KU ĆAMA I SAJMOVIMA Gašenje požara u manjim trgovinskim objektima i u velikim robnim kućama, nosi sa sobom velike opasnosti po lica koja su tu zatečena, kao i za VJ. Ovi požari nanose veliku štetu, jer je na malim površinama koncentrisana velika količina robe različite namene i vrednosti. Zgrade robnih kuća imaju obično nekoliko grupa prostorija gde se obavlja trgovina, pomoćne, tehnicke i administrativne prostorije. Velike trgovačke hale i sajmovi se grade na velikim površinama, sa stranama u staklu i visine ne manje od 5 m. Unutrašnjim pomičnim pregradama su podeljene po prodajnim prostorijama, ali u principu osnovna površina predstavlja jedan veliki požarni sektor.Nosači konstrukcija mogu biti od čelika ili armiranog betona. Izbijanje požara na jednom delu ovih prostora, u zavisnosti od karaktera i namene robe koja se nalazi u njima, može usloviti brži ili sporiji razvoj požara.U uslovima kada se radi o proizvodima izrañenim od gorive materije intenzitet gorenja će biti veliki, razvoj produkata gorenja intenzivan sa mogućnošću brzog širenja požara na susedni prostor. U suprotnom intenzitet gorenja će biti manji, ali razvoj produkata gorenja je i dalje veliki. Brzom razvoju širenja požara će doprineti, pored požarnog opterećenja materije koje se u njima nalaze, i konstrukcioni način izgradnje uz instaliranje pokretnih stepeništa, liftova, dizalica i većeg broja otvora kojima se brzo širi požar. Poznat je tragični primer požara briselske robne kuće "Inovation", maja 1967 godine kada je poginulo 325 ljudi. Robna kuća je u potpunosti izgorela, a požar je nastao na delu prodaje sportske i kamp opreme i munjevitom se brzinom širio po horizontalnoj i vertikalnoj osnovi, mada je sama robna kuća izgrañena od vatrootpornih materijala. Izviñanjem požara treba sagledati sledeće elemente: koji su delovi prostora ugroženi i stepen ugroženosti; da li je potrebna evakuacija i spašavanje ugroženih, način sprovoñenja i mere zaštite; šta gori, gde gori i površinu zahvaćenu požarom; pravce širenja požara; način uvoñenja i pravci dejstva mlazeva za gašenje; način snabdevanja vodom. Odmah po dolasku na mesto požara VJ, pristupa se momentalnoj evakuaciji svih ugorženih putem komunikacionih veza, uz odgovarajuću zaštitu vodenim mlazevima. Raspoloživa sredstva, poput lestava i platformi, angažuju se u spasavanju ugroženih lica. Pri sprovoñenju ove akcije, zbog izraženog razvoja produkata gorenja na pravcima puteva kojima se ona izvodi, treba omogućiti provetravanje i odvoñenje dima prirodnim ili prinudnim putem. Zbog velikih unutrašnjih visina važna je upotreba platformi i lestava u procesu gašenja požara, a iste se postavljaju na pravcima širenja požara po delu krovne konstrukcije. Kod požara velikih hala i sajmova, gde se krovna konstrukcija, najčešće izrañuje od čeličnih nosača i armiranobetonskih greda, usled dejstva toplote dolazi do delimičnog deformisanja ili rušenja i pada konstrukcije. Direktno nalivanje i kvašenje vodom može prouzrokovati pojave trenutnog hlañenja, velikih deformacija i pucanja. Ovo treba imati u vidu kod odreñivanja pravca nastupa vatrogasnih ekipa. Osnovne pravce nastupa VJ i uvoñenja mlazeva vode treba odreñivati sa

101

onih pozicija koje su sigurne od mogućeg obrušavanja i rušenja. Ako je požar izbio u magacinskom prostoru, uvoñenja pruge za gašenje treba vršiti najkraćim mogućim putem preko glavnog i sporednih ulaza u objekat.Obično se magacinski prostor naslanja na prodajni prostor, što uslovljava aktivnu zaštitu ove veze u cilju sprečavanja širenja požara ka prodajnom delu. Kod gašenja prodavnica (sl.br. 70.) i robnih kuća smeštenih na spratu ili prizemlju neke stambene ili poslovne zgrade, obavezno je stvaranje mogućnosti za provetravanje i odimljavanje. Posebnu pažnju treba obratiti na moguće širenje požara i produkata gorenja kroz otvore za ventilaciju, klimatizaciju, elektro-razvode i druge otvore. Ukoliko situacija to nalaže treba izvršiti evakuaciju komunikacionim putem ili korišćenjem mobilne vatrogasne opreme. Upotreba lestava i platforme, pored akcija evakuacije, omogućava i efikasno gašenje i štićenje prostora na pravcu razvoja požara na spoljnjem delu zgrade, po vertikali. Gašenje požara u navedenim objektima podrazumeva zaštitu vatrogasnih ekipa ličnom zaštitnom opremom, uz obaveznu zaštitu disajnih organa izolujućim aparatima. Pri gašenju požara u pijačnim prodavnicama-tezgama, izgrañenim od sagorljivih materijala, akciju dejstva vatrogasnih ekipa treba usmeriti na sprečavanje širenja požara na susedne objekte i gorive materije a potom se usmeriti na žarište požara. Brzina širenja požara u letnjim uslovima se kreće od 4-5m/min. Jedan od osnovnih zadataka RGP je, pored preduzimanja odgovarajućih aktivnosti na omogućavanju procesa evakuacije, zaštita prostora na pravcima širenja požara, gašenje žarišta i evakuacija vrednih dobara iz požara. Evakuiše se najvrednija roba, materijali skoloni eksploziji i materijali koji u procesu gorenja oslobañaju toksične materije. Za gašenje treba izabrati sredstvo koje najmanje oštećuje gorivu materiju, brzo prekida proces gorenja i ostvaruje dobre efekte gašenja. Najčešće se koristi voda u obliku vodene magle i raspršenog mlaza, teška i srednja pena. Po završetku akcije gašenja treba prekontrolisati mesto gašenja požara u cilju eliminisanja uslova za ponovni nastup procesa gorenja.

Sl.br. 70. Gašenje požara prodavnice u prizemlju stambene zgrade

102

GAŠENJE POŽARA U HOTELIMA

Sl.br. 71. Primer stvarnog požara u hotelu, načini spasavanja i samospasavanja ljudi Gašenje požara u hotelima predstavlja složenu intervenciju VJ, koja zbog svojih specifičnosti, zahteva obavljanje nekoliko taktičkih dejstava istovremeno. Hoteli se obično grade kao kompleksni visoki objekti, tako da se i taktička dejstva pri gašenju i spasavanju odvijaju kao i pri požarima u visokim objektima. Hoteli se sastoje iz velikog hola, restorana, kuhinje, kasina, barova i velikog broja soba. Obično se u okviru hotela nalaze garaže i ostale pomoćne prostorije: magacini, lokali, zanatske radnje, perionica i slično. Sve prostorije su povezane horizontalnim i vertikalnim komunikacijama (hodnici, stepeništa i liftovi). U slučaju nastanka požara u hotelima treba očekivati brzi razvoj požara i veliku

koncentraciju dima, usled raznovrsnosti i količine gorivog materijala. Usled toga treba obratiti posebnu pažnju pri spasavanju lica koja se nalaze u objektu, kao i na bezbednost vatrogasnih jedinica koje učestvuju u gašenju požara. Pošto se u vremenu nastanka požara u hotelima mogu naći i strani gosti, potrebno je obezbediti lice koje će se sa njima sporazumevati u izvršavanju zadataka koje postavi RGP. Zbog tih nepovoljnih uslova pri gašenju i spasavanju, potrebno je precizno organizovati rad komandnog štaba, koji treba da poveže i organizuje sva taktička dejstva (spasavanje ugroženih lica, gašenje požara, odimljavanje objekta, nesmetano snabdevanje vodom, dopremanje potrebne opreme i dr.). Za gašenje požara hotela, a posebno sa većim brojem spratova, potrebno je angažovanje velikog broja snaga i sredstava. Ako se radi o visokom objektu, gde postojeća oprema i specijalna vozila ne mogu da daju odgovarajuće rezultate pri spasavanju ugroženih lica, potrebno je angažovati helihopterske jedinice, koje su dale dobre rezultate u akcijama spasavanja u požarima na ovakvim objektima. Požari u hotelima u svetu često puta su sa katastrofalnim posledicama i velikim ljudskim žrtvama (hotel "NJINECOFF" - (SAD) - 119 žrtava, hotel "MGM GRAND" - (SAD) - 85 žrtava i 600 povreñenih).

103

GAŠENJE POŽARA U ZGRADAMA MUZEJA, BIBLIOTEKA I IZLO ŽBI

Zgrade muzeja i biblioteka najčešće su izgrañene tako da su sve prostorije povezane sa prolazima. Muzeji su uglavnom smešteni u starim zgradama koje same po sebi predstavljaju istorijsku vrednost. Sama konstrukcija tih zgrada kao i njihov unutrašnji sadržaj predstavlja povoljne uslove za širenje požara. Biblioteke se po pravilu grade od nesagorivih materijala. Knjige se čuvaju u u otkrivenim stalažama (sl.br. 72.), tu su još prisutni i kataloški ormari što sve zajedno predstavlja veliko požarno opterećenje. U muzejima postoji niz pomoćnih prostorija u kojima se drži višak eksponata. Takoñe u ovim zgradama postoje i prostorije za restauraciju, knjigoveznice, kinoteke, kino sale, stolarske i druge radionice.

Sl.br. 72. Požar knjiga u rafovima biblioteke Izviñanje požara: Pri izviñanju požara, u ovim zgradama RGP mora da utvrdi sledeće: prisustvo ljudi u objektima i postupak za njihovu evakuaciju, mesta gde se nalaze umetničke vrednosti i stepen njihove ugroženosti, koja sredstva koristiti za gašenje požara, koje mere preduzeti za zaštitu vrednih predmeta od toplote, dima i prolivene vode. U fazi izviñanja treba isključiti ventilacione sisteme i iznaći druge načine za odimljavanje. Evakuacija posetilaca i materijalnih vrednosti: Evakuacija se vrši, zajedno, sa zaposlenim osobljem prema njihovim planovima za evakuaciju. Ukoliko su putevi za evakuaciju odsečeni dimom i vatrom onda evakuaciju obavljaju vatrogasci. Pri evakuaciji eksponata poštovati napomene i savete zaposlenog osoblja u ustanovi. Mnogi eksponati

smeštaju se u vreće, sanduke ili drugu ambalažu i odnose na bezbedna mesta. One eksponate koje je zbog veličine nemoguće izneti treba zaštititi ciradama ili drugim pokrivkama a ako je moguće i vodom. Pri požarima u bibliotekama, stalaže sa knjigama treba prekriti šatorskim i najlonskim prekrivkama, ili drugim priručnim sredstvima. Evakuaciju vršiti ukoliko postoji opasnost od rušenja stalaža ili konstrukcija. Vredne rukopise i mikrofilmove treba evakuisati na bezbedno mesto. Ukoliko je požar manjeg obima za gašenje se koristi ugljen dioksid. Voda i pena se koristi samo ukoliko je došlo do razvoja požara. Ako postoje suve instalacije za gašenje onda njih koristiti prvenstveno, a ako ih nema dovodna pruga se formira najkraćim putem. Mora se voditi računa da ne doñe do oštećenja eksponata od prevelike količine sredstava za gašenje. Ukoliko objekat koji se gasi predstavlja veliku arhitektonsku vrednost treba preduzeti mere zaštite dekorativnih konstrukcija, ukrasa od gipsa, podova od plemenitog drveta itd. Ukrase treba zaštititi ili pažljivo skloniti. Gašenje požara uskladištenih knjiga je veoma teško, pogotovo ako iz bilo kog razloga doñe do pada stalaža i nagomilavanja knjiga. U ovim slučajevima koriste se raspršeni mlazevi vode ili srednje ili teške pene. Da bi se požar u potpunosti ugasio potrebno je izvršiti prebacivanje i pojedinačno gašenje cele gomile knjiga.

GAŠENJE POŽARA U RA ČUNSKIM CENTRIMA

Računski centar se u tehničkom smislu sastoji od centralnog ureñaja - računara i prateće elektronske opreme, kao i od magnoteka gde se skladište magnetni mediji sa podacima (trake, diskovi). Sa ovom opremom, u zavisnosti od jačine računara, može da radi dosta ljudi u računskom centru: operateri koji opslužuju računar, projektanti i programeri. Računar memoriše (skladišti) podatke i koristi se za njihovu obradu u cilju daljeg korišćenja. U smislu opasnosti od požara, najugroženija je računska - sistem sala u kojoj je smešten računar sa pratećom opremom, kao i prostorija sa magnotekom. Štete koje mogu da nastanu u požaru

104

su ogromne, kako u materijalnom smislu, tako i zbog uništavanja podataka. Računski centar je obično smešten u objektu veće spratnosti, a računska sala ima tzv. tehnološki pod (ispod koga je postavljena električna kablovska instalacija) i spušteni plafon. Podne ploče su od teško zapaljivih materijala (antistatički). Požari mogu biti otvoreni (po grañevinskoj konstrukciji, opremi) i skriveni (ispod poda, iznad plafona, izmeñu zida za zvučnu izolaciju i nosećih zidova koji su često sa šupljinama, kao i u vertikalnim šahtovima za električnu instalaciju i u kanalima za ventilaciju i klimatizaciju). Dodatna opasnost je gorenje teško zapaljivih materijala - penoplasta na bazi polivinil - hlorida čiji podukti gorenja su toksični i samim tim opasni po život zaposlenih i vatrogasaca. Dim nastao usled požara brzo ispunjava prostorije i širi se na susedne prostorije i spratove iznad. Prilikom dolaska na požar RGP stupa u vezu sa zaposlenim u računskom centru od kojih dobija informacije o mestu izbijanja požara i preduzetim merama. Ako na mestu požara nema nikoga RGP organizuje i vrši izviñanje. Prilikom izviñanja utvrñuje se: ugroženost ljudi, aktiviranje sistema za automatsko gašenje, dali su uključeni ili isključeni sistemi ventilacije i klimatizacije, ugroženost puteva evakuacije, isključenje napona elektične instalacije, mogućnost odimljavanja, skrivena žarišta vatre u podovima i dr. Prilikom požara u računskim centrima, na intervenciju se obavezno šalju specijalna vozila sa prahom, CO2, halonom. Za gašenje požara, u prvom redu treba koristiti svu raspoloživu opremu koja postoji na mestu požara (stabilne sisteme, ručne aparate, unutrašnju hidrantsku mrežu). Za gašenje požara u računskim salama po pravilu treba koristiti halone i ugljendioksid. Vodu treba primenjivati samo u izuzetnim slučajevima, kada postoji opasnost od prenošenja požara na druge prostorije i spratove. U tom slučaju koriste se vodena magla, raspršeni mlaz. Vodu treba bacati samo na vidljiva žarišta požara, sprečiti njeno padanje na nezapaljene ureñaje i instalacije i nedozvoliti prolivanje suvišne vode, jer ona može naneti dodatne materijalne štete. Na tehničkim spratovima, kablovskim regalima, kanalima, ispodpodnim prostorijama za gašenje se koristi ugljendioksid i pena. Kod primene pene mora se voditi računa da kablovi ne budu pod naponom. U nedostatku halona i ugljendioksida za gašenje može da se koristi prah, ali treba znati da isti nije najbolje rešenje i da pravi dodatnu štetu na opremi koja je gašena. Istovremeno sa gašenjem požara, posebno u prostorijama gde se nalazi računska oprema i prostorijama za skladištenje (magnoteka), potrebno je zaštititi opremu i instalacije od prekomerne upotrebe sredstava za gašenje. To se vrši raznim vrstama prekrivki.

GAŠENJE POŽARA U INDUSTRIJSKIM OBJEKTIMA

Stepen opasnosti od požara i havarija, a i mere zaštite u industrijskim objektima, zavise od karakteristika tehnološkog procesa, materija koje se prerañuju i gotovih proizvoda, rasporeda unutrašnjeg prostora i konstrukcije objekta. Svi privredni objekti se prema osnovnoj nameni mogu podeliti na sledeće osnovne kategorije: Objekti u kojima se odvija neki tehnološki proces, objekti namenjeni za čuvanje sirovina i ostalih proizvoda (skaladišta), objekti za promet gotovih proizvoda (trgovinski objekti) i objekti namenjeni za poljoprivrednu proizvodnju (poljoprivredni objekti). U zavisnosti od karaktera industrijskog objekta i složenosti tehnološkog procesa zavisi broj i način razvrstavanja industrijskog sistema. Ovaj kompleks obuhvata i zgrade upravno-administrativnog karaktera, laboratorije, ostave, garaže i niz drugih pratećih objekata. Od pratećih objekata najveći značaj imaju objekti energetike (kotlarinice, trafo stanice, elektrane), kao i objekti u kojima su smešteni računsko informativni centri. Kombinati obuhvataju velike komplekse površina na kojima su smešteni objekti u zavisnosti od vrste i karaktera industrijskog sistema. U pogledu vrste grañevinskog materijala i arhitektonskog rešenja industrijski objekti mogu biti: višespratne skeletne konstrukcije od armiranog betona, lučne i ramovske konstrukcije sa svodovima od armiranog betona i prizemne konstrukcije sa različitim rešenjima krovnih konstrukcija. Vrsta tehnološkog sistema uslovljava način izgradnje i unutrašnji raspored prostora. Najveći stepen zastupljenosti imaju konstruktivna rešenja prostora u vidu hala. U njima su smeštene mašine i oprema tako da je tehnološkim procesom odreñena pozicija ulaska sirovina i drugih repromaterijala, kao i pozicija gotovih proizvoda. Sve industrijske objekte karakteriše postojanje unutrašnjih ureñaja i instalacija: električnih, gasnih, transportnih i ventilacionih, smeštenih u horizontalnu i vertikalnu ravan

105

objekta. Proizvodni procesi zahtevaju upotrebu zapaljivih agresivnih materija i eksplozivnih materija, što čini veliko požarno opterećenje u okviru tehnološkog procesa. Većina proizvodnih procesa ima zajedničke odlike i situacije kod nastanka požara i aktivnosti na gašenju. Razvoj požara u industriji se odlikuje brzim širenjem vatre, tako da požar u relativno kratkom vremenskom periodu zahvata znatne količine gorivog materijala, ureñaja i instalacija. To nanosi velike materijalne štete, velika je mogućnost povreñivanja, a dešavaju se i smrtni slučajevi. Gašenje je složen, težak i rizičan zadatak, koji je definisan taktičkim zahvatom RGP. Sam taktički nastup se bazira na procenama i rešenjima u okviru operativnih karata, gašenja kojima su definisani svi bitni elementi za uspešan nastup VJ. Pozanavanje tehnološkog procesa i opasnosti koje iz njega mogu da proisteknu, raspored objekta, mogućnost snabdevanja vodom, raspored instalacija i mesta njihovog isključenja, bitno utiču na smanjenje rizika za vatrogasne ekipe u procesu gašenja i na evakucaiji ugroženih lica i imovine. Izviñanjem požara treba ustanoviti sledece elemente: vrstu i karakter gorive materije, ugroženost ljudi i načine izvoñenja akcije evakucacije, izbor snaga i sredstava za gašenje, pravce širenja požara i njegovog presecanja na odreñenim pozicijama, isključenje izvora energije i način snabdevanja vodom, kao i niz drugih podataka koji uslovljavaju uspešno gašenje. Posebnu pažnju prilikom izviñanja treba posvetiti pojavi mogućih eksplozija i akcidenata, sa eksplozivnim i opasnim materijama, pa shodno tome preduzeti adekvatne mere zaštite VJ. Gašenje požara, odreñivanje sektora rada i izbor taktičkog nastupa i sredstava za njegovo sprovoñenje je primarni zadatak vatrogasnih ekipa. Treba nastupiti brzo, sa dovoljnim snagama i sredstvima po pravcima širenja požara, a potom i po žarištu požara. To je osnovni cilj RGP i svakog pojedinca u sastavu VJ. Pored dovoljnog broja snaga i sredstava, treba posedovati instrukcije iz operativnih karata i stručan i obučeni kadar vatrogasnih jedinica. Na uspešnost akcije gašenja bitno utiče pomoć i tehničkih lica iz industrijskog objekta ili sistema. Za izbor adekvatnog taktičkog nastupa potrebno je poznavati vrstu i karakter materije koje gore, ili će biti zahvaćene vatrom, raspored karakteristike ventilacionih sistema, postojanje prašina u tehnološkom procesu i drugo. Prisustvo opasnih materija, njihova toksičnost, zapaljivost i eksplozivnost utiču na voñenje akcije gašenja požara i evakuaciju ljudi. Pojava ugljen-monoksida, ugljen-dioksida, fozgena i drugih produkata gorenja kao i štetnih i opasnih gasova kao što su vodonik, acetilen, amonijak, kiseonik u uslovima izbijanja požara, nosi veliki rizik za VJ. To obavezuje na adekvatne mere, zaštite pojedinaca, a u sklopu toga i šire okoline, ako ozbiljnost situacije to nalaže. Ako je u okviru tehnološkog procesa obavezna upotreba zapaljivih gasnih fluida koji su smešteni u okvire rezervoara ili boca različite zapremine, požar koji se širi ka njima dovodi vrlo često do eksplozije sa velikim razornim dejstvom. Posuda sa gasom iz koje izbija plamen, ako se ne zagreva dodatno iz okruženja ne predstavlja opasnost za pojavu eksplozije, jer se plamen ne može uvući u unutrašnjost boce zbog razlike pritiska u boci i atmosferskog pritiska vazduha u okruženju. Hlañenje boca koje su izložene toplotnom dejstvu je osnovna mera kojom se otklanja opasnost od eksplozije. Treba dejstvovati sa bezbednih pozicija, iza sigurnih zaklona, ili sa mlazevima kojima se upravlja sa odreñenih rastojanja. Pri pucanju čeličnih boca, njeni delovi usled snage udarnog talasa, mogu biti odbačeni i nekoliko stotina metara od mesta eksplozije, što dodatno usložava situaciju. Ventilacioni ureñaji i kanali predstavljaju posebnu opasnost zbog mogućeg brzog prenošenja požara iz jednog prostora u drugi. Kanali kojima se odstranjuje prašina iz nekog tehnološkog procesa najčešće vode preko krovne konstrukcije u slobodni prostor. U tim slučajevima gde su u okviru tavanskog prostora smeštene komore za sakupljanje prašine, pojava i najmanje iskre ili plamena predstavlja mogućnost nastanke eksplozije. Požari koji nastaju usled eksplozije prašine se prenose skrivenim putevima koji su teško uočljivi čime se stvaraju još teži uslovi za akciju gašenja. Ventilacioni sistemi prenose požar po vertikali na više što podrazumeva zaustavljanje ventilatora, zatvaranje pregrada i klapni, a ako je to potrebno preduzima se gašenje odozgo na niže, ubacivanjem odgovarajućeg sredstva za gašenje. Požari prašine se efikasno gase prodornom vodom, raspršenim mlazom ili vodenom maglom. Prašina koja se stvara u tehnološkom procesu lebdi u vazduhu, te u odreñenoj zapreminskoj koncentraciji sa vazduhom obrazuje eksplozivne smeše. Prašine mogu biti organskog porekla (prašine brašna, šecera) ili neorganske kao što su prašine čestica raznih metala. Nataložena prašina predstavlja veliku opasnost, posebno prašina uglja. Kod požara prašina moguće je uskovitlavanje

106

prašina i stvaranje požarnih klobuka koji se kreću velikom brzinom, što stvara posebnu opasnost za mlazničara, jer se požar može u trenutku preneti na površine iza pozicije mlazničara. Efikasno gašenje podrazumeva primenu prodorne vode, pene teške i srednje ekspanzije i vodene magle. Pri izboru vode kao sredstva za gašenje treba znati toplotnu moć gorive materije da ne bi došlo do njene termičke disocijacije. Ono što u industrijskim objektima u velikoj meri može da utiče na usporenje procesa širenja požara i smanjenje mogućih oštećenja su i protivdimni odušci.

GAŠENJE POŽARA U HEMIJSKOJ INDUSTRIJI

Hemijska industrija ima veoma raznovrsnu proizvodnju, koja obuhvata sve prirodne sirovine, da bi se došlo do veoma raznovrsnih gotovih proizvoda ili polufabrikata. Iako postoji proizvodnja koja se zasniva na nezapaljivim mineralnim sirovinama, najcešce u hemijskim preduzećima osnovnu sirovinsku bazu predstavljaju proizvodi koji se dobijaju iz nafte. Počev od najlakših derivata nafte pa do najtežih frakcija koje se dobijaju iz sirove nafte, svi ti proizvodi predstavljaju osnovnu sirovinsku bazu proizvodnje u hemijskoj industriji. Ovde se primenjuju kiseline, kao što su: sumporna, azotna, hlorovodonična i druge. Takoñe se koriste gasovi: amonijak, sumpor-ugljenik, vodonik i druge. Nemoguće je obuhvatiti opštim razmatranjem celokupnu hemijsku industriju, te će ovde biti razmatrana opšta načela o gašenju požara u hemijskim preduzećima u kojima je sirovinska baza sastavljena od zapaljivih, lako zapaljivih ili eksplozivnih materija. Pri gašenju požara u hemijskoj industriji osnovni zadatak sastoji se u tome da se izabere i primeni sredstvo koje će najefikasnije ugasiti požar, ali bez posledica koje bi bile izvor novih opasnosti kako u pogledu bezbednosti ljudi, tako i u pogledu materijalnih šteta koje mogu nastati primenom neadekvatnog sredstva pri gašenju požara. Teškoća je u tome što se često u odreñenom tehnološkom procesu tj. u istom prostoru, koristi i smešta niz veoma raznorodnih proizvoda, koji pod raznim uslovima pri povećanoj temperaturi ili u dodiru sa sredstvom za gašenje ili drugim materijama u uslovima požara prouzrokuju nove opasnosti, koje cesto mogu da budu i veće od prvobitnih, tako da se ne može govoriti o uspehu, već naprotiv o neuspehu i nestrucnom gašenju požara. Tehnološki procesi neprekidno se menjaju, tako da je teško pratiti sve promene koje nastaju u tom smislu u preduzećima hemijske industrije. VJ može se naći pred teškim problemom, kada neznajući o kakvim se materijama radi ne može da primeni odgovarajuće sredstvo za gašenje požara. Uzimajući u obzir da postoji veliki broj materija koje vatrogasci ne mogu poznavati dovoljno da bi mogli da primene odgovarajuće sredstvo ili odgovarajući metod gašenja požara, potrebno je da se pri gašenju požara u hemijskoj industriji, tamo gde je situacija komplikovana, uvek zatraži stručna pomoć od strane stručnjaka koji vode tehnološki proces i koji detaljno poznaju postrojenja i druge ureñaje, te su svakako najkompetentniji da ukažu na opasnosti, da predlože mere zaštite i najefikasnja sredstva i metode gašenja požara. U hemijskoj industriji nisu samo zapaljive, eksplozivne ili otrovne materije izvor teškoća pri gašenju požara (sl.br. 73.). Vrlo često još veće teškoće i veće opasnosti nose i sama postrojenja proizvodnog procesa. Ova postrojenja s obzirom na izvanredno velike pritiske pri komprimiranju gasova, kao i na druge hemijske procese, koji se u toku proizvodnje odigravaju, nose niz opasnosti koje u uslovima požara uzimaju drugaciji vid u odnosu na opasnosti koje inace postoje pri pojedinim tehnološkim procesima. U ovim preduzećima često je dovoljno da proizvodni proces stane, pa da nastane šteta, požar ili eksplozija. Nestručna intervencija ili zahvat, može da izazove niz opasnosti koje neupućeni ne mogu da predvide i naslute. Voda kao sredstvo za gašenje retko ce se kad smeti primeniti. Medutim, u nekim preduzećima voda može biti jedino sredstvo koje može da otkloni opasnost. Često će biti potrebne veoma velike količine vede da bi se opasnost otklonila. Sredstvo za gašenje koje se može najčešće primenjivati sa najmanje posledica, jeste ugljen-dioksid i prah. I pena može biti jedno od rešavajucih sredstava za gašenje. Zaštita ljudi i primena zaštitne opreme - izolacioni aparati i zaštitna odela - azbestna ili gumirana i rukavice, neophodni su skoro pri svakoj ozbiljnoj intervenciji u hemijskoj industriji.

107

Sve opasnosti koje su navedene u poglavlju o gašenju požara u industriji, u hemijskoj industriji se mogu javiti u još težem i komplikovanijem obliku, jer se niz opasnosti nadovezuje jedna na drugu, tako da ih je teško predvideti, a isto tako i njihove posledice. Neorganska hemijska industrija koja proizvodi mnogobrojne neorganske proizvode, veštačko dubrivo, neorganske boje i pigmente, laboratorijske hemikalije i gasove, nosi opasnosti koje su često u vecoj meri sadržane u mašinsko-tehnološkim ureñajima i instalacijama. Opasnost predstavljaju i uskladištene sirovine. Organska hemijska industrija koja proizvodi raznovrsne hemikalije i materije u koje spadaju: plastične mase, sinteticka vlakna i sintetički kaučuk, organske boje i hemikalije, rastvarači i proizvodi farmaceutske industrije, sadrži opasnosti kako u mašinsko-tehnološkim postrojenjima, tako i u samim sirovinama i gotovim proizvodima. Od njih mogu nastati eksplozivne i zapaljive materije, oksidaciona sredstva i materije koje reaguju u dodiru sa vodom. Kao zaključak može se izvući sledeće: gašenje požara u hemijskoj industriji u većini slučajeva neće se zasnivati na klasičnim metodama gašenja požara, već će zahtevati specifični postupak, pa čak i posebnu tehniku.

Sl.br. 73. Gašenje požara u hemijskoj industriji

GAŠENJE POŽARA U DRVNOJ INDUSTRIJI

Prema nameni razlikuju se drvo za tehničku primenu, za hemijsku primenu i drvo za gorivo. Drvo pri zagrevanju postepeno oslobada gorive pare i gasova. Pri odreñenoj temperaturi ono će se zapaliti. Gori plamenom i žarom, a intenzitet gorenja se postepeno povećava, tako da se vatra širi na površinama drveta. Širenje požara je usmereno uglavnom naviše, a manje naniže. Drvo gori odreñenom brzinom, što zavisi od vrste drveta i vlažnosti drvne mase. U pogledu brzine rasprostiranja požara i intenziteta izgaranja, veoma je važan odnos površina masa drveta. Ukoliko je površina veća (iver) intenzitet gorenja je veći. Temperature pri požaru drveta u zatvorenom prostoru krecu se oko 700°C, mada pod posebnim uslovima mogu biti i više. Prilikom požara na otvorenom prostoru, kada se gase veće količine grañe, postoji intenzivno zračenje toplote, vazdušno strujanje i opasnost za okolinu od varnica. Gašenje se postiže efikasno vodom. Pri gašenju treba dejstvovati odgovarajućom snagom mlazeva vode da bi se ostvario potreban ohlañujući efekat. Za gašenje se može upotrebiti i pena niske ekspanzije. Pri mehaničkoj preradi drveta osim opasnosti od samog drveta kao sirovinske osnove, javljaju se opasnosti zbog prisustva prašine. Širenje požara je intenzivnije po površini i brzo se prenosi na konstrukciju zgrade. Prva faza mehaničke prerade drveta obavlja se u pilanama. Ovi objekti su često izgrañeni od drveta, sa drvenim tavanicama i nosačima koji drže mašinska postrojenja i instalacije. Za gašenje ovih objekata potrebne su velike količine vode koja treba da se upotrebi jakom udarnom

108

snagom mlazeva vode. Treba obezbediti velike kapacitete vode za kratko vreme. Mlazničari se moraju zaštiti od zračenja toplote. Pri dejstvu unutar objekta treba voditi računa o opasnostima od rušenja krova ili tavanice. Proces proizvodnje u stolarskim preduzećima u kojima se proizvodi nameštaj i gradevinska stolarija, počinje obično sušenjem drveta. Sušenje drveta obavlja se u posebnim komorama ili tunelskim sušnicama za drvo. Požar drveta u fazi sušenja razvija se veoma intenzivno, posebna opasnost postoji od širenja vatre kroz ventilacione kanale kojima mogu da nastanu i eksplozije, zbog prisustva produkata destilacije drveta, jer su temperature prilikom požara u ovom prostoru veoma visoke. Postoji opasnost i od eksplozivnog paljenja gasova pri otvaranju komore. Treba dejstvovati pažljivo, po mogućnosti sa dve pozicije, od kojih jedna treba da obezbedi efikasno gašenje, a druga zaštitu. U fazi mašinske prerde drveta, u stolarskim preduzećima, opasnost od požara takode je velika. Velike kolicine grade veliko požarno opterećenje, uvek prilikom ovih požara neposredno ugrožava tavanicu i krov zgrade. Ako su konstrukcije od zapaljivog materjala, požar će se brzo preneti i na njih, pa će se paralelno sa širenjem požara u pogonu, vatra širiti i kroz tavanski prostor. Ovakva situacija zahteva posebne mere za uspešno gašenje požara. Treba dejstvovati snažno, iznutra i spolja, u smeru širenja požara. Snage se moraju skoncentrisati za dejstvo na glavnim sektorima. Kada se preseče širenje požara, vatra će se postepeno savladati i u glavnim žarištima. Veliku opasnost od širenja požara po horizontali izmeñu prostorija, prestavljaju ventilacioni ureñaji za odvoñenje otpadaka i prašine. Prašina u pogonu doprinosi takode brzom širenju požara. Pri gašenju požara mašine treba zaštititi od neposrednog dejstva vode. Mlazničari treba da dejstvuju prvenstveno na konstrukcije i na glavna žarišta vatre. Postoji opasnost da se vatra prenese i na ciklon gde se sakupljaju otpadci od drveta i strugotine. Pri gašenju požara treba imati na umu da je mašinski pogon osnovni pogon preduzeča i da prvenstveno ovaj deo treba zaštititi. Evakuacija inventara i mašina retko ce kad biti uspešna. Ona mora da se vrši samo u izuzetnim slučajevima, kada se vatra zbog nedostataka vode ne može zaustaviti. Gašenje požara u lakirnicama

U lakirnicama se vrši završna faza obrade drveta u stolarskim preduzećima. Ova faza prerade drveta nosi i najveće požarne opasnosti. Požar u lakirnici razvija se velikom brzinom, jer vatra zahvata materijal koji se obrañuje, zatim zapaljive tečnosti koje se ovde primenjuju, prašinu koja se stvara prilikom obrade lakirnih površina kao i konstrukcije zgrade. Dejstvo u prvom momentu je najznačajnije. U kasnijoj fazi požara osnovno je da se on lokalizuje samo na prostor lakirnice, a zatim da se i konačno ugasi. Za lokalizaciju treba primeniti jake mlazeve za dejstvo na konstrukcije zgrade (krov), a vodenu maglu za dejstvo iznutra. Gašenje požara u samoj lakirnici najefikasniji se ostavruje stabilnim sistemom za gašenje ove prostorije ili penom i prahom.

GAŠENJE POŽARA NA SKLADIŠTIMA DRVENE GRA ðE

Skladišta drvene grade obično su postavljena na otvorenom prostoru u blizini objekta prerade

drveta. Otvoreni požar veoma brzo uzima velike razmere. Zračenje toplote je veoma intezivno, a time je i opasnost za susedne objekte veoma velika. U slučaju jakog vetra intezitet gorenja se snažno povećava i vatru je veoma teško obuzdati. Drvena graña je obično složena u kamare. Vatra se prenosi i po površini izmedu kamara, ako prostor nije očišćen od odpadaka. U praksi su poznati slučajevi prerastanja požara na skladištu dvrvene grade u požarnu oluju. Brzina vetra ima veliki značaj za širenje požara. Pri brzini od 12-15 m/s dolazi do prenošenja iskri i žara na veće udaljenosti od 200-300m, što izaziva nova žarišta i otežano gašenje. Izviñanjem treba ustanoviti smer širenja požara i neposredne opasnosti. Od samog početka treba angažovati jake snage. Treba dejstvovati jakim mlazevima vode, a po potrebi i topovima za vodu. Potrebne su ogromne količine vode da bi se ostvarilo gašenje. Dejstvom mlazeva treba usmeriti na presecanje širenja požara. Kasnije će se vatra lako obuzdati i postepeno savladati. Treba preduzeti i

109

mere za zaštitu okoline od varnica ili zapaljenih komada drveta, intezitet utroška vode za gašenje požara iznosi od 0,2-2 l / s m2 . Kamare treba zahvatiti vodom sa svih strana, što se postiže pravilnim usmeravanjem mlazeva vode. U cilju efikanijeg gašenja i boljeg pregleda požara, često će biti potrebno da se dejstvuje sa

Sl.br. 74. Primer požara u drvnoj industriji susednih kamara. Za zaštitu od toplote treba koristiti zaštitnu opremu koja će omogućiti efikasnije gašenje, jer će dozvoliti da mlazničari dejstvuju iz blizine. Kompaktnim mlazevi vode se mogu kombinovati sa mlazevima za vodenu maglu, jer će se na taj način uštedeti znatne količine vode. Kamare treba rasuriti da bi se požar u potpunosti ugasio.

GAŠENJE POŽARA U TEKSTILNOJ INDUSTRIJI

Tekstilna industrija se

karakteriše vrlo čestim i intenzivnim požarima. Osnovne tekstilne sirovine su pamuk, celulozna vlakna, vuna, sintetička vlakna, kudelja, lan i druge. U primeni su razne hemikalije i boje. U zavisnosti od vrste tekstilne sirovine, postoje osnovni tehnološki procesi kojima se dolazi do gotovog proizvoda, a to su: mehaničko - tehnološki procesi; predenje; priprema za tkanje; tkanje; konfekcioniranje gotovih proizvoda i uskladištenje. U fizičko - hemijske procese spadaju procesi dorade, prediva i tkanina. Da bi se opisani tehnološki proces mogao obavljati, potreban je relativno veliki broj radne snage, mašina i prostora. Sve industrije ove vrste, u novije vreme, izrañuju se od nezapaljivog materijala dok se često sreću krovne konstrukcije koje se izrañuju od zapaljivog materijala. Obzirom na opasnosti, takvi objekti moraju imati izgrañene prolaze za evakuaciju i lestve za izlaz na slobodni prostor. Sve etaže i pojedine prostorije su meñusobno povezane hodnicima, prolazima za unutrašnji transport dizalicama, ventilacionim kanalima i ostalim ureñajima. U pogonima se nalazi spoljna i unutrašnja hidrantska mreža. U principu, svaka faza obrade predstavlja poseban požarni sektor (magacin sirovina, predionica, tkaonica, dorada, magacin gotove robe). Opasnosti od požara u pogonima tekstilne industrije odreñuju se na osnovu: vrste tekstilnih sirovina; vrste tehnološkog procesa i konstruktivnih osobina pogona. Požarna opterećenja u pogonima i skladištima su vrlo velika i iznose od 60 do 180 kCal/m2. Opasnost u svim pogonima predstavlja stvaranje tekstilnog praha (prašine) na mašinama, što podstiče brzo širenje požara uz oslobañanje velike količine dima i otrovnih gasova. Prisutan je veliki broj mašina i uredaja koji zahtevaju podmazivanje usled čega dolazi do zamašćenja, što takoñe pogoduje širenju vatre i otežava gašenje. Pregrejani ležajevi usled nedovoljnog podmazivanja su takode čest uzrok požara. Brzini širenja požara pogoduje i veliki broj otvora u zidovima i krovnim konstrukcijama (sl.br. 75.), a posebno se vrlo brzo razvija ventilacionim kanalima. U skladištima gde se nalaze bale materijala, gorenje je brzo po površini, a sporo unutar bala.

110

Sl.br. 75. Posledice požara u tekstilnoj industriji Vatra prodire u unutrašnjost bale gde se održava po nekoliko dana bez prisustva vazduha. Uzrok požara je često samozapaljenje pamuka u balama i samozapaljenje masnih otpadaka pamuka. Za gašenje požara tekstilnih bala potrebna je posebna taktika. Postoje dva načina gašenja, kada je prostor

opremljen sa automatskim ureñajima i kada tih ureñaja nema. Kod ovakvih požara važi osnovno načelo: Tek po suzbijanju plamena na balama, otvaraju se prozori i vrata, u suprotnom, požar se razbuktava. Za gašenje požara u tekstilnoj industriji osnovno sredstvo je voda, a najefikasnije je gašenje vodenom maglom ili raspršenim mlazevima vode. Gašenje požara bala pamuka, vune i sintetičkih vlakana vrši se najefikasnije sa prodornom vodom. Prvo se suzbije plamen, a zatim se sav materijal mora postepeno rasturiti i detaljno ugasiti. Gašenje se može ostvariti i primenom pene srednje i visoke ekspanzije, pri čemu je potrebno materijal rasturiti i detaljno ugasiti, zbog mogućnosti skrivenih žarišta vatre u naslagama materijala. Uspešno gašenje se sprovodi i primenom praha i ugljen dioksida. Za gašenje požara u pogonima dorade, preporučuje se primena praha i pene za gašenje. Električne instalacije i ureñaji, koji se obavezno isključuju pre početka intervencije gase se ugljen-dioksidom. Zbog prostranosti radnog prostora i lupe mašina, zaposleni mogu da prečuju upozorenja o nastanku požara i da se vrlo brzo nañu u okruženju požara. Zbog takvih situacija, svaki radnik mora biti detaljno upoznat sa postupkom u slučaju požara. Kao putevi za spašavanje koriste se glavni ulazi i izlazi, pomoćni izlazi, prozori i otvori na terasama, otvori na krovovima, otvori u pregradnim zidovima i dr. Dolaskom na mesto intervenisanja, RGP, obzirom na veliki broj zaposlenih i to uglavnom žena, organizuje brzu evakuaciju, tj. spašavanje ljudstva. Izviñanjem se ispitaju mogućnosti širenja požara, korišćenje unutrašnje hidrantske mreže, otkrivanje skrivenih žarišta, karakter konstrukcije i stepen ugroženosti. Zadimljenost prostora stvara dodatne opasnosti pa je potreban detaljan pregled svake prostorije kako bi se utvrdilo da neko nije ostao u njima. Potrebno je uključiti odvodnu ventilaciju, jer se time ubrzava gašenje požara. Obavezan je nadzor vatrogasaca nad svim ventilacionim ureñajima, jer se istim požar lako prenosi u druge prostore. Vatrogasci prilikom gašenja koriste izolacione aparate. Na sprečavanje širenja požara treba delovati obuhvatno iz svih raspoloživih pravaca. Istovremeno, vrši se zaštita viših i nižih etaža. Za gašenje se koriste ″B″ i ″C″ vodeni mlazevi, sa mlaznicama koje omogućavaju korišćenje raspršenog mlaza. Potrebno je da mlazničari usmeravaju dejstvo mlaza direktno na žarište. U takvom prostoru, radna sposobnost vatrogasaca se naglo smanjuje i zato je potrebna češća zamena ljudstva. Raščišćavanje mesta požara se vrši u toku same akcije gašenja i nastavlja se po završenom gašenju. Takoñe se preduzimaju mere za izvlačenje pokretnih mašina i neoštećenog tekstilnog materijala, pri čemu RGP mora biti u vezi sa rukovodiocima preduzeća kako bi se obezbedio dovoljan broj radnika za poslove raščišćavanja i evakuaciju imovine. Ukoliko su u pitanju naslage tekstilnog materijala i gašenje skrivenih žarišta, gašenje odnosno dogašivanje se vrši vodom i često puta je dovoljno nekoliko brentača. Obzirom da su naslage prethodno natopljene vodom, prilikom otvaranja iste može se desiti da dode do razbuktavanja vatre. Na kraju je potrebno izvršiti detaljan pregled zgarišta, jer su ostaci tekstilnog materijala vlažni i topli. Neophodno je ostaviti vatrogasnu stražu sa odgovarajućom opremom. U tabeli br. 4. prikazan je vremenski razvoj požara u tekstilnoj industriji.

111

Tabela br. 4. vreme od trenutka izbijanja požara površina požara

u minutima u m2 5 50 20 500 40 1100 70 2200

GAŠENJE POŽARA U PREDUZE ĆIMA MAŠINOGRADNJE I METALURGIJE

Savremeni objekti mašinogradnje i metalurgije, razlikuju se po konstrukcionim osobinama od objekata koji su se koristili u prošlosti. Objekti starije gradnje uglavnom su prizemne zgrade izgrañene od opeke, noseći delovi su od armiranog betona. Konstrukcija krova je drvena sa raznim vrstama pokrivke od snopova slame pa do raznih vrsta crepova ili limenih ploča. Objekti mašinogradnje i metalurgije u današnje vreme su prizemne proizvodne zgrade cija je konstrukcija izrañena sa skeletnim sistemom. Takoñe se grade i jednospratne zgrade gde se u prizemlju nalaze komunikacije, skladišta i teška oprema, a na spratu se vrši montiranje osnovne opreme. Krovne pokrivke su od profilisanog čeličnog lima (sl.br. 76.). Za izolaciju se koriste izolatori od polistirola i poliuretana koji pospešuju gorenje i brže širenje požara. Grade se i objekti od 2 - 4 sprata. U ovim objektima se zaokružuje proces proizvodnje od ispitivanja (laboratorije, konstrukcioni biroi) do završne obrade (farbare, lakirnice i sušionice). Razne mašine, automatske linije za proizvodnju, sektori za pakovanje i konzervaciju, odeljenja za farbanje, stvaraju veliko požarno opterećenje u zgradama ove industrije. Prilikom rada mašine koriste veće količine ulja i maziva. Takode se koriste razne emulzije za hlañenje a za pokretanje i rad koriste se razna pogonska goriva od el. energije do gasa. Prilikom izbijanja požara već nakon 10 - 15 minuta isti može imati velike razmere, naročito u odeljenjima za farbanje i lakiranje. Takoñe požar se može preneti i na krovnu konstrukciju, koja, ako je izgrañena od gorivog materijala ili metalnih profila ne može izdržati toplotna dejstva i izloženost plamenu, pa se može dogoditi da se cela konstrukcija sruši za 20 - 45 minuta. Brzom rušenju krovne konstrukcije doprinosi postojanje izolacije od zapaljivih materijala koji brzo gore i prenose požar. Takoñe postojanje bitumenskih premaza ispod raznih pokrivki krova doprinose širenju požara, tako što usled pojave toplote dolazi do razlaganja i pojave tečne faze bitumena koji se razliva na donje delove zgrade i vrši paljenje i širenje požara po raznim pravcima. Požari u mašinskom pogonu takoñe se mogu brzo širiti. Zbog velike količine masti, ulja i pogonskog goriva raznih mašina. U ovakvim pogonima postoje i odvodni kanali za staro ulje, prašinu, otpatke itd. Ovi kanali takoñe doprinose širenju požara. Ako su pogoni u zgradama urañeni bez tavanske konstrukcije usled pojave požara u pogonu dolazi do rušenja metalne konstrukcije krova za 15 - 20 minuta. U pogonima metalurgije gde je proces rada takav da se od odreñenih vrsta ruda topljenjem dobija odredena vrsta tečnog metala koji se hlañenjem u kalupima sprema za dalju obradu, takoñe postoji opasnost od požara. Za odvijanje ovih procesa potrebne su razne vrste pogonskog goriva od ruda /koks/ do velikih količina električne energije visokog napona. Nastanak i širenje požara u ovim pogonima je dosta intezivno, a gašenje teško i složeno. Po veličini i posledicama, poznat je požar u metalurškom kombinatu u Smederevu u kojem je izgoreo pogon hladne valjaonice površine oko 11 Ha sa velikom štetom. Požar se za veoma kratko vreme, preko krovnog pokrivača preneo na ceo pogon.

112

Sl.br. 76. Posledice požara u preduzecima mašinogradnje

gašenje požara Pošto su kod ovakvih objekata krovni pokrivači obično velikih površina i od gorivih materijala za uspešnost gašenja požara najbitnije je brzo koncentrisanje snaga i sredstava. Po dolasku na lice mesta RGP vrši izviñanje. Tokom izviñanja potrebno je proveriti vrstu krovnog pokrivača i stanje u kome se nalazi u tom trenutku, mogućnosti sprečavanja širenja požara po raznim pravcima, osobine opreme koja se nalazi u pogonima, osobine materijala u magacinima i ostavama, vrstu napajanja električnom energijom. Sredstva za gašenje požara se uvode odvojenim prugama iz dva pravca: iz unutrašnjeg dela zgrade i na krovni pokrivač sa uporednim gašenjem i demontažom. Iz unutrašnjeg dela zgrade vrši se sprečavanje širenja požara unutar zgade. Istovremeno treba obratiti pažnju i vršiti rashlañivanje metalnih delova konstrukcije da ne bi došlo do rušenja iste. Mlazničari prilikom gašenja moraju zauzimati bezbedna mesta. Prilikom gašenja požara mora se voditi računa kojim sredstvima će se isti gasiti. Zbog pojave lako zapaljivih materijala, zapaljivih tečnosti u odvodnim kanalima treba voditi računa o nivou tečnosti u tim kanalima. Ako doñe do naglog povećanja nivoa, upaljeni deo može da se podigne i izlije iz kanala, pa samim tim dolazi da paljenja nezapaljenih delova po pogonu. Prilikom gašenja požara u pogonima, zbog pojave velike količine produkata gorenja vrši se otvaranja raznih otvora i osvajanja istih, a vatrogasci koriste izolacione aparate. Kod gašenja požara u pogonima metalurgije gde su u procesu proizvodnje prisutne visoke temperature potrebno, je voditi računa o mestima i načinu upotrebe vode kao sredstva za gašenje. Prilikom gašenja u ovakvim pogonima potrebno je konsultovati stručna lica iz preduzeća. Takoñe naglim hlañenjem usijanih delova može doći do deformacija opreme, prodorom vode u posude dolazi do izlivanja usijane tečnosti i pojave paljenja ostale opreme. Gašenje požara krovne konstrukcije i pokrivača je teže i komplikovanije. Prilikom gašenja potrebno je i ujedno otvarati pokrivku. Pri dovoljnom broju vatrogasaca pokrivku treba skidati u vidu trake i tako izvršiti presecanje fronta širenja požara. U slučaju kada nema dovoljnog broja vatrogasaca vrši se probijanje pokrivke, na mestima koja nisu zahvaćena požarom, sprečava dalje širenje požara, a zatim se vrši gašenje. Sredstva koja se koriste prilikom gašenja požara pogona mašinogradnje i metalurgije osim vode su još pena, prah i suva priručna sredstva za gašenje /pesak itd./. Gašenje požara se vrši ("B" i "C") vodenim mlazenjvima, a u slučaju većih požara i vodenim topovima. U odreñenim slučajevima, koriste se i automehaničke lestve i hidraulične zglobne platforme za gašenje požara sa spoljne strane.

GAŠENJE POŽARA U INDUSTRIJI GUMA

Industrija gumenih proizvoda ima za osnovu sirovi kaučuk, stare gume i druge sirovine. Pri proizvodnji gume veoma često se koriste razni rastvori, meñu kojima i laki benzini. Širenje požara u industriji gume ide velikom brzinom, uz pojavu visokih temperatura, dima i velikih količina štetnih gasova. U prostorijama gde se upotrebljavaju lako zapaljive tečnosti, za gašenje požara treba uvek primeniti penu ili prah. Guma se inače gasi vodom, ali su potrebne velike količine. Pri gašenju treba

113

koristiti izolacione aparate i ličnu zaštitnu opremu. Materiju treba dugo hladiti da bi se postiglo potpuno gašenje. Pošto zbog visoke temperature plamen može lako da se prenese na krovnu konstrukciju, treba predvideti odgovarajuće sange da se ova opasnost u početku otkloni. Gašenje velikih deponija starih guma predstavlja poseban problem VJ. Ovi požari mogu trajati veoma dugo, visoka temperatura i produkti sagorevanja mogu ugroziti okolinu. Za gašenje požara koriste se jaki vodeni mlazevi i topovi. U pojedinim slučajevima može se primeniti i teška pena. Za uspešno gašenje potrebno je obezbediti velike količine vode. U dogašivanju i rasturanju ovih požara angažuje se grañevinska operativa (buldožeri, rovokopači).

GAŠENJE POŽARA U LABORATORIJAMA

Požari u laboratorijama (sl.br. 77.) spadaju u požare koji nisu česta pojava. U ovim sredinama važe posebni režimi rada iz razloga postojanja velikog broja različitih opasnih materija koje su svaka za sebe opasne, a po pravilu opasnost od ovih materija se povećava njihovim mešanjem, odnosno njihovim reagovanjjem sa pojedinim sredstvima za gašenje, posebno sa vodom. Ovi požari se javljaju u objektima kao što su ustanove za lečenje ljudi i životinja, ustanove institutskog tipa za naučno istraživačke radove, kao i u velikim industrijskim sistemima. Za sve ove objekte je karakteristična pojava zapaljivih i opasnih materija, kao što su benzini, razreñivači, alkoholi, pojedine čvrste materije koje reaguju sa vodom ili na povišenoj temperaturi izdvajaju zapaljive i opasne materije (sumpor, fosfor, oksidi aluminijuma, magnezijuma, karbidi, natrijum, kalijum, kiseline, baze..), zatim zapaljivi i eksplozivni gasovi (vodonik, butan-propan smeša...), agresivne materije koje su same po sebi opasne (hlor, fluor, amonijak...) i materije koje daju potpune ili nepotpune produkte sagorevanja ( CO, CO2, fozgen, SO2, SO3...).

Sl.br. 77. Posledice požara u laboratoriji Izviñanje: Po dolasku na lice mesta RGP prvo kontaktira sa licem koje ima neophodna saznanja koje se sve materije nalaze u objektu gde je nastao požar, i osobine istih. Izviñanje požara se vrši po potrebi sa odelima za zaštitu od agresivnih materija i izolacionim aparatima. Paralelno sa izviñanjem, postavljaju se potisne pruge za gašenje požara. Za gašenje treba prvenstveno koristiti mlaznice za vodenu maglu, a po potrebi mogu se koristiti i raspršeni mlazevi. Navalna grupa u ovim slučajevima treba biti opremljena rucnim aparatima za gašenje požara tipa "S" i "CO2" koji mogu da se primenila ukoliko gašenje sa vodom nije moguće, a razvoj požara je takav da je efikasna upotreba ovih aparata. Ukoliko upotreba aparata za gašenje početnih požara ne daje rezultate obzirom na stepen razvoja požara. Za gašenje požara koristi se pena najčešće srednje ekspanzije. Ukoliko je isključena upotreba

114

vode i pene, za gašenje požara većih razmera koriste se vozila specijalne namene sa prahom za gašenje, odnosno gašenje se može vršiti i "Halonom". Pri radu sa penom, vodi se računa o tome da se upotrebi odgovarajući koncentrat za penu, iz razloga što se u ovakvim sredinama, javljaju i alkoholi koji se ne mogu gasiti univerzalnim koncentratima. Paralelno sa postavljanjem pruga za unutrašnji napad, može se vršiti i spoljni napad, preko lestava i hidraulične zglobne platforme. Istovremeno sa gašenjem požara vrši se evakuacija i spašavanje zaposlenog osoblja. Za evakuaciju lica mogu da se koriste i izolacioni aparati, ako su produkti gorenja toksicni. U slučaju postojanja povreñenih lica ista treba izneti van objekta i predati ekipama prve medicinske pomoći koje se pozivaju na vreme. U praksi su česta povreñivanja vatrogasaca na ovakvim intervencijama, bilo da su povrede usled naknadne eksplozije koja nastaje u toku gašenja požara, bilo da do povreñivanja dolazi usled dejstva agresivnih materija na nezaštićene delove tela vatrogasaca. Iz toga razloga prava informacija o stanju u objektu i o materijama koje se mogu sresti u objektu, ima presudnu ulogu u odreñivanju pravaca nastupa VJ. Prilikom gašenja požara u laboratorijama mora se voditi računa o razdvajanju materija koje bi meñusobnim mešanjem izazvale nove rakcije, opasne za dalje razvijanje požara ili eksplozije. Toksični produkti gorenja i dim kod ovih požara mogu ugroziti vatrogasce ili druga lica na većim udaljenostima od mesta požara. (Na primer: prilikom požara u laboratoriji na 5. spratu Matematičkog fakulteta u Beogradu, od toksičnih produkata gorenja, povreñen je vozač vatrogasnog vozila koji se nalazio uz vozilo prilikom intervencije)

GAŠENJE POŽARA U PREHRAMBENOJ INDUSTRIJI

Prehrambena industrija uglavnom se zasniva na preradi biljnih proizvoda, koji kada su usitnjeni u vidu prašine predstavljaju posebnu opasnost za širenje požara i nastanak eksplozije. U prehrambenoj industriji, u pogledu opasnosti od požara posebnu pažnju zaslužuje industrija šećera i piva, kao i mlinovi za preradu žitarica. U svim ovim objektima glavnu opasnost predstavlja prašina koja se stvara prilikom prerade, kao i mogućnost brzog širenja požara, što je uslovljeno tehnološkim procesom.

GAŠENJE POŽARA U SILOSIMA I MLINOVIMA

Veće količine žitarica se najbolje skladište u silosima. Silosi se sastoje iz tri osnovna dela: deo za prijem žitarica; radne zgrade; silosnih ćelija za sušenje i čuvanje žitarica; Stariji silosi su izrañeni od drveta, raznih veličina i konstrukcija. Savremeni silosi (sl.br. 78.) su izgrañeni od armirano - betonske konstrukcije u kojima je proces od prijema pa do isporuke potpuno mehanizovan. Ceo proces se upravlja i kontroliše iz jednog kontrolnog punkta. Velika visina radne zgrade, koja može da iznosi od 60 - 65 m, je potrebna da bi se u njoj smestila osnovna oprema. Pomoću transportnih traka žitarice se transportuju do vrha pa odatle slobodnim padom do mašina za prečišćavanje. Posle faze prečišćavanja trakama, žitarice se transportuju u sušaru, a posle sušenja smeštaju se u silosne ćelije, koje mogu biti oblika kugle, pravougaonika itd. Odatle žitarice slobodnim padom padaju na transportne trake ispod ćelija i transportuju se na istovar ili, ako postoji takav sistem da se pored silosa nalazi mlin, do mlina na preradu. Mlinovi se sastoje od nekoliko objekata u kojima se vrši nekoliko tehnoloških procesa, a to su: prijem; prečišćavanje i priprema za preradu; mlevenje; pakovanje i isporuka gotovih proizvoda. Zgrade mlinova su uglavnom višespratne izgrañene od različitog materijala, procesom proizvodnje koji je podeljen po spratovima. Razvoj požara: do pojave požara u silosima i mlinovima može doći iz više razloga. Kao zapaljivi materijali u ovim objektima javljaju se: žitarice; prašina od žitarica i brašna; delovi opreme koja se nalazi u procesu prerade; delovi konstrukcije zgrade.

115

Pojava požara žitarica u silosnim ćelijama nastaje uglavnom usled samoupale. Do ovoga dolazi usled lošeg skladištenja žitarica odnsno pojave vlažnosti, većeg pritiska i male količine kiseonika. Sa pojavom veće količine kiseonika dolazi do rasplamsavanja i pojave požara. Takoñe požar može da se javi i pri pojavi kvara na sistemu za sušenje zbog povećane temperature. U objektima silosa i mlinova javlja se prašina od žitarica i brašna. Prašina se taloži svuda po objektu. Do upale prašine može doći zbog raznih uzroka. To su uglavnom loše održavanje i čišćenje rotacionih delova mašina, pojava statičkog elektriciteta, preopterećenost električne instalacije i dr. Prašina gori tinjanjem i gorenjem sa plamenom. Prah tinja taloženjem na zagrejane delove a pali se pri temperaturi od 2000C, kada dolazi do pojave žarišta. Veoma česta pojava je i eksplozija prašine u silosima i mlinovima. Da bi došlo do eksplozije potrebno je da se stvori odreñena koncentracija smeše vazduha i prašine.

Sl.br. 78. Požar u silosu Ako se delovi mašina, transportnih traka itd., ne čiste i ne održavaju, zbog nataložene prašine i prljavštine dolazi do pojave požara. Prašina se taloži u ležajevima, pogonskim valjcima transportnih traka pa dolazi do zaglavljivanja i pojave trenja odnosno povećanja temperature i požara. Prilikom nastanka požara u silosima isti se širi u svim pravcima. Ukoliko doñe do požara u donjim delovima silosa pravac širenja biće na gore, prema kupoli, jer to omogućuje konstrukcija. Tada dolazi do paljenja gornjih delova kao što su delovi mlina, sušionica, prijemne prostorije. Ako je požar izbio u kupoli, sem požara u njoj, može se desiti da usled padanja žara i zapaljenih elemenata na dole, doñe do širenja požara na niže delove zgrade. Kod ovakvih požara dolazi do pojave dosta produkata gorenja i jakog zadimljavanja.

Prilikom izbijanja požara i dolaska VJ na lice mesta RGP odmah preduzima sledeće mere:

� potpuno zaustavljanje rada svih mašina; � zatvaranje svih otvora za ventilaciju; � isključenje električne energije; � zaustavljanje transportne trake i dizalice.

RGP posle izvršenog izviñanja, može se odluciti za unutrašnju ili spoljnu navalu, što zavisi od

karakteristika razvoja požara. Ako je unutrašnji stepenišni prostor prohodan onda je bolje koristiti unutrašnju navalu. Vatrogasci prilikom rada koriste izolacione aparate. Broj navalnih grupa treba da bude takav da se ne nagomilava nepotrebno ljudstvo zbog moguće pojave eksplozije. Zbog toga vatrogasci treba da se kreću uz protivpožarne ili noseće zidove. Osnovno sredstvo za gašenje požara je voda (″C″ i ″B″ vodeni mlazevi). Prvo treba dejstvovati raspršenim mlazom ili vodenom maglom po zidovima, mašinama itd. radi spiranja i kvašenja prašine da bi se sprečila uskovitlavanje i pojava eksplozije. Gašenje se može nastaviti kombinovanim ili punim mlazom vode u zavisnosti od situacije. Za gašenje ventilacionih kanala i transportnih traka može se koristiti pena srednje ekspanzije. Pri pojavi požara u nadsilosnom prostoru odvodne pruge se dovode do mesta požara preko unutrašnjih ili spoljnih stepenica. Ako to nije moguće napad se može izvršiti pomoću automehaničarskih lestava. Obavezno treba voditi računa o tome da vatrogasci ne propadnu kroz otvore na podu iznad silosnih ćelija. Radi brže intervencije na gornjim delovima silosa može se koristiti suva ili unutrašnja hidrantska mreža, ako iste postoje. RGP mora obratiti posebnu pažnju da se ne bi opteretila tavanica sa vodom od gašenja zbog mogućnosti pada odnosno preopterećenja konstrukcije silosa. Da ne bi došlo do oštećenja žitarica u nivoima ispod požara, poželjno je vršiti odstranjivanje iste, odnosno spuštanje na niže nivoe. Kod pojave požara u sušionici, potrebno je odmah zaustaviti proces sušenja, zatvoriti sve otvore, (a pogotovu ventilacione) i zaustaviti dovod toplog vazduha. Gašenje se vrši tako što se upaljena pšenica prosipa na pod i gasi se vodom.

116

Gašenje požara žitarica koje su se samozapalile u siloskom ćelijama je izuzetno teško i može trajati više dana. Obično do samoupale dolazi na više mesta. Iznad celokupne mase u silosnoj ćeliji pojavljuju se produkti nepotpunog gorenja. Gašenje požara se vrši ubacivanjem pene u prostor silosne ćelije iznad uskladištene žitarice, uz istovremeno ispuštanje žitarice kroz podsilosne otvore, njeno gašenje i odvoženje. Ugljenisani delovi koji se mogu pojaviti razbijaju se jakim ″B″ i ″C″ vodenim mlazevima. Poznati su slučajevi u praksi da je došlo do eksplozije produkata nepotpunog gorenja u silosnim ćelijama.

GAŠENJE POŽARA U HLADNJA ČAMA

Gašenje požara u hladnjačama ima niz specifičnosti u poreñenju sa uobičajenim načinima i postupcima gašenja požara u industrijskim i drugim objektima.Specifičnost se ogleda u ograničenom broju otvora - vrata, usled čega se u zapaljenim komorama brzo stvara visoka temperatura i velika koncentracija produkata nepotpunog gorenja zbog nedostatka kiseonika i obrazovanja opasnih koncentracija ugljenmonoksida. Sve prostorije hladnjača, osim spremišta, nemaju prirodno osvetljavanje, a jako zadimljavanje spratova hladnjače ne omogućava vatrogascima dobru orijentaciju u procesu izviñanja i u toku gašenja požara. Oštećenje cevovoda i isparivačkih baterija i izlazak amonijaka, stvara još složeniju situaciju prilikom rada na gašenju požara. Izviñanje i gašenje požara u hladnjačama vrši se po pravilu uz obaveznu upotrebu izolacionih aparata. Izviñanjem se utvrñuje: stepen zadimljavanja na prilazima zoni požara i mogućnost udaljivanja dima, stepen i površina zagañenosti amonijakom, pristupi žarištu požara i neophodnost otvaranja zidova i konstrukcija za uvoñenje mlazeva, mogućnost sniženja temperature i ispusta dima iz zapaljenih komora, opasnost od oštećenja proizvoda uskladištenih u rashladnim komorama, neophodnost i mogućnost njihove evakuacije. Za gašenje požara u hladnjačama koristi se voda u obliku punog i raspršenog mlaza, a takoñe i voda sa sredstvima za kvašenje i pena srednje ekspanzije. RGP mora imati na umu da se upotrebom vode sa sredstvima za kvašenje ili pene mogu oštetiti (zagaditi) proizvodi koji se nalaze u hladnjačama. Zato se voda sa sredstvima za kvašenje i pene primenjuju na požarima hladnjača u izgradnji ili rekonstrukciji, pri gašenju termoizolacije i u drugim slučajevima kada nema kontakta sa uskladištenim proizvodima. Osnovni putevi za uvoñenje mlazeva su stepeništa, šahtovi liftova i otvori - vrata koja vode u komore hladnjače. Za gašenje požara u prvom redu neophodno je iskoristiti mlazeve od unutrašnjih hidranata. Ako se kroz osnovne ulaze ne može doći do žarišta požara i uvesti mlazeve za gašenje, RGP može doneti odluku za probijanje otvora u zidovima, pregradama, konstrukcijama i pokrivačima. Mesta probijanja otvora odreñuju se tako da budu što bliže žarišta požara, na osnovnim putevima rasprostiranja plamena, da na tim mestima ne prolaze komunikacioni cevovodi rashladnih instalacija, da nema rasolnih baterija i druge opreme, i da se u njih mogu ne samo uvesti mlazevi za gašenje, već i da se snizi temperatura i koncentracija dima u zapaljenoj prostoriji. Karakteristicna osobina samog rada na gašenju požara u hladnjačama je gašenje skrivenih žarišta požara termoizolacije pod malterom. Rad na otvaranju slojeva maltera po metalnoj mreži je težak, i uglavnom se obavlja ručno. Pri gorenju sintetičkih termoizolacionih materijala (penoplast na bazi polivinil-hloridnih smola, stiropora i dr.) obrazuju se jaki toksični produkti gorenja. Zato pri požarima u hladnjačama sa takvom termoizolacijom, sve poslove u prostorijama, čak i sa neznatnim zadimljenjem, vatrogasci obavljaju uz upotrebu izolacionih aparata. Pri izbijanju havarije i kidanju sistema amonijačnih rashladnih instalacija, moguće je trovanje i onesvešćivanje većeg broja radnika. Zato se oblaci amonijaka obaraju raspršenim mlazom vode. Pri trovanju amonijakom, nastradali se bez odlaganja iznose na svež vazduh, gde im se metodom veštačkog disanja pruža prva pomoć a zatim se odvoze do najbliže medicinske ustanove. Prilikom požara u hladnjačama, zbog opasnosti od amonijaka VJ na požar šalju vozila sa opremom za rad sa opasnim materijama i obavezno se odmah angažuju ekipe hitne medicinske pomoći.

117

GAŠENJE POŽARA PLASTI ČNIH MASA

U današnje vreme plastične mase imaju veoma široku primenu u svakodnevnom životu, a najveću pri izradi ambalaže, u grañevinarstvu a naročito u elektro industriji. Postoje dve vrste plastičnih masa: termoplastične mase (polivinilhlorid - PVC, polietilen, polipropilen); termostabilne mase (bakelit, poliuretan, ultrapas, najlon, perlon i td.) Termoplasti čne mase: Najznačajniji predstavnik ovih masa je PVC - polivinilhlorid. Ima veoma široku primenu u grañevinskoj i elektroindustriji (koristi se pri izradi raznih vrsta cevi, podova, za izolaciju kablova i td.). Karakteristika ovih vrsta plastičnih masa je ta što pri odredenim temperaturama i pritisku prelazi u tečno stanje i u takvom stanju se lije u kalupe, zatim pri hladenju očvrsnu i predmet zadržava željeni oblik. Ovaj postupak je moguće ponavljati i zbog toga im je dat naziv termoplastične mase. Termostabilne mase: Ove mase su i dobile naziv po njihovoj karakteristici da se samo jednom mogu dovesti u stanje plastičnosti (pri odreñenoj temperaturi i pritisku) da bi se izradio željeni predmet. Ponovni postupak dovoñenja u stanje plastičnosti ovih masa nije moguć. Pri izradi predmeta od plasticnih masa pored smole kao osnovnog sastojka dodaju se i razna punila u svojstvu plastifikatora, stabilizatora i katalizatora. Pored velikih industrijskih pogona za izradu plastičnih masa postoje i niz manjih zanatskih radionica i preduzeća u kojima se izrañuju predmeti od plastičnih masa. Pogoni za izradu plastičnih masa obično su izgrañeni od nezapaljivog grañevinskog materijala, u njima se nalaze transportne trake za horizontalni transport kao i dizalice za vertikalni transport. Prostorije pogona moraju imati odgovarajuću ventilaciju zbog prisustva prašine i mogućnosti pojave otrovnih gasova. Plastična masa može biti u obliku granula, praha i listova. Najveća količina plastičnih masa je prisutna u priručnim magacinima, skladištima sirovina i gotovih proizvoda. U ovim prostorijama je i najveće požarno opterećenje. U pogonima za izradu plastičnih masa požar može nastati na samim mašinama za izradu zatim u priručnim magacinima i magacinima gotovih proizvoda. Pri požaru plastične mase se razlicito ponašaju što zavisi od samog sastava plastične mase.Termoplastične mase se pri požaru razlivaju što utiče na brzinu širenja požara. Prilikom gorenja plastičnih masa stvara se velika količina crnog, gustog dima u kome se nalaze otrovni sastojci kao što su ugljen monoksid, hlorovodonična kiselina, cijanovodonična kiselina i td. Jedan kilogram plastične mase u proseku razvije 10 - 15m3 dima. Pri gorenju se takoñe stvara velika količina toplote što otežava gašenje požara i dovodi do rušenja krovnih konstrukcija. Za gašenje ovih požara koristi se voda, pena, halon, može se koristiti i prah ali samo za prigušivanje požara. Voda se koristi u vidu punog i rasprskavajućeg mlaza. Raspraskavajući mlaz štiti od toplote i apsorbuje otrovne gasove, a vodena magla se koristi u prostorijama za presovanje i izradu predmeta, obzirom da je tu manje požarno opterećenje. Pena se takode koristi u pogonima za izradu predmeta od plastičnih masa, radi prisustva raznih ulja i maziva koja se koriste pri izradi. Pri dolasku na lice mesta RGP dužan je da: utvrdi ugroženost ljudstva; utvrdi puteve evakuacije; utvrdi mesto požara; ustanovi koja vrsta plastične mase gori; ustanovi mogućnost širenja požara; Treba voditi računa o jačini angažovanih snaga i sredstava za gašenje požara kao i o snabdevanju vodom. Vozila se po mogućnosti postavljaju van zone dima. Ljudstvo mora obavezno da koristi izolacione aparate, zbog prisustva otrovnih gasova. Polivinilhlorid pri sagorevanju stvara hlorovodonik koji pri udisanju prelazi u hlorovodoničnu kiselinu. Pri gašenju ovih požara može se kombinovati unutrašnji i spoljni napad, ukoliko ne postoji opasnost od rušenja krova i konstrukcije objekta . Postoji mogućnost ubacivanja pene ukoliko je požar u podrumskim prostorijama. U samom početku, požar bi trebalo da gase zaposleni radnici u pogonu, uz korišćenje sopstvene opreme za gašenje kao i da aktiviraju stabilne sisteme za gašenje požara. Pravilno angažovanje zaposlenih može dosta sprečiti širenje požara i olakšati gašenje požara vatrogascima.

118

GAŠENJE POŽARA GASA U INSTALACIJAMA I BOCAMA

Gasovi pomešani sa vazduhom u granicama eksplozivnosti, eksplodiraju na isti način kao i pare zapaljivih tečnosti ili prašine. Gasovi koji gore najčešće se transportuju cevima. Eksplozije gasa česte su pojave zbog velike eksploatacije gasova prilikom tehnoloških procesa u industrijama i prilikom upotrebe u domaćinstvima (spremanje hrane i grejanje prostorija). Ako se u nekoj prostoriji oseća miris gasa, treba svakako sprečiti mogućnost nastajanja požara. Za nastanak požara ili eksplozije nije opasan samo plamen, cigareta i slično, nego i iskra koja nastaje uključivanjem električnog zvonca, sklopke, ručne svetiljke i slično. Iste mere opreznosti važe i za susedne prostorije koje su u neposrednoj vezi sa prostorijom u kojoj se nalazi gas. U manje prostorije gde se nalazi gas, moguće je ući zaustavljenim dahom, prići prozoru i otvoriti ga. Provatravanje prostorija ubrzavamo mahanjem nekim predmetom (krpa, novine, marama itd). Pokvareni ili oštećeni navoji na gasnim vodu moraju se zameniti čepovima. Kada gori izlazeci gas iz cevovoda gašenje vršimo zatvaranjem ventila. Svaki drugi pokušaj je riskantan jer postoji opasnost da se gas raširi na široku površinu, gde može izazvati trovanje, požar ili eksploziju. Gas je takoñe moguće ugasiti zatvaranjem otvora kroz koji izlazi, začepljenjem iliovačom ili mokrim krpama. Ako vatru nije moguće sprečiti zatvaranjem ventila ili začepljenjem otvora, tada se požar može gasiti prahom, ugljen dioksidom ili unakrsno postavljenim vodenim mlazevima. Požari boca sa gasovima ili prostorija u kojima se oni nalaze najopasniji su za vatrogasce koji gase takav požar ili spašavaju ljude i imovinu. Opasnost preti i ljudima koji stanuju ili rade u takvim prostorijama, jer eksplozija (sl.br. 79) može prouzrokovati rušenje objekta i neposredno ugroziti ljudske živote. Komprimovani, ili u tečnom stanju gasovi u bocama mogu eksplodirati pod odreñenim uslovima. U tom slučaju je svejedno dali su ti gasovi zapaljivi ili ne. Osnovni razlog za tu opasnost je visoki pritisak pod kojim gasovi dolaze u upotrebu. Taj pritisak iznosi kod nekih gasova do 200 bara. Osim toga od znatnog je i odlučujućeg uticaja porast pritiska gasa u boci zbog njenog zagrevanja. Za čeličnu bocu iz koje izlazi gas i gori nema posebne opasnosti od eksplozije, jer gas ujedno sagoreva i pritisak pritom opada. Osim toga hlañenje boca je osnovni preduslov za sprečavanje eksplozije. Za porast temperature od 10C. pritisak u boci raste za 0,55 bara. U velikim i u malim požarima u kojima gore materije visoke kalorične vrednosti velika je opasnost ako su čelične boce izložene toploti. Na primer u požaru u kojem je temperatura dostigla već 6000C velika je verovatnoća da će doći do eksplozije. Da bi eksploziju sprečili, prvi je zadatak vatrogasaca da ih odstrane, ili ako je to nemoguće da ih hlade mlazevima vode. Kada su čelične boce već zahvaćene vatrom, opasno je svako prilaženje bocama, jer svakog trenutka može doći do eksplozije. U tom slučaju mlazničari pronalaze zaklon odakle sa što više više mlazevima vode polivati boce da se ohlade. Čelične boce izložene vatri obično ispucaju u velike komade po dužini ili puknu na glavi i na dnu. Malih komada obično nema, jer je čelik na velikoj temperaturi krt. Čelične boce u kojima je smešten koseonik ne smeju se nikada čistiti uljem ili masnim krpama. Već su i najmanji tragovi masnih otisaka vrlo su opasni, jer masnoće u struji kiseonika mogu izazvati takoñe paljenje i eksploziju.

Sl.br. 79, a) Izgled boca posle požara Čelične boce iznete na slobodan prostor treba položiti na tlo glavom u pravcu vetra. Pri prenošenju čeličnih boca, ventili moraju biti okrenuti od tela. Čelične boce moraju imati obojene znakove, tako da se može raspoznati vrsta gasa. Obično se koriste sledeće boje za označavanje vrste gasa: - acetilen - žuta boja;- kiseonik - plava boja;- azot - zelena boja; vodonik; - crvena boja; vazduh -

bela boja; amonijak - siva boja; ugljen dioksid - crevna boja.

119

Sl.br. 79.b) Gašenje požara gasa koji izvire iz cevovoda Vrlo često glavni zadatak vatrogasnih jedinica je sprečavanje eksplozije čeličnih boca i gasovoda nego gašenje samog požara.

Sl.br. 79.c) Posledice eksplozije gasa u stanu

GAŠENJE POŽARA U RUDNICIMA

Požari u rudnicima predstavljaju opasnost koja prati svaki rudnik. To su ustvari jamski požari koji se odigravaju duboko pod zemljom, u oknima i podzemnim galerijama rudnika. Opasnost je naročito velika u rudnicima uglja. U njima može goreti ugalj u velikim naslagama pod zemljom, mogu goreti i drvene pregrade i podupori u oknima, a požar često uzima vid eksplozije koja nastaje zbog pojave metana ili drugih eksplozivnih gasova. Moguće su i česte eksplozije ugljene prašine. U podzemnim galerijama rudnika postoje i razna skladišta, a takoñe i priručna skladišta eksploziva. Jamski požari ugrožavaju živote rudara. Pri tome često veću opasnost predstavljaju gasovi koji nastaju usled eksplozije ili sagorevanja uglja ili drugog materijala u jami. Pri ovim požarima, zbog ograničene količine kiseonika javljaju se tri zone izgaranja uglja ili ma kojeg drugog materijala u jami. U zoni u kojoj postoje dovoljne količine kiseonika (ventilacija) javlja se potpuno sagorevanje (oksidaciona zona). Pri potpunom sagorevanju nastaje ugljen-dioksid koji može postepeno da ispuni okno. U drugoj

120

zoni gde je količina kiseonika nedovoljna i usled prisustva ugljen-dioksida, javlja se nepotpuno sagorevanje, pri kojem se u velikoj količini oslobaña ugljen-momoksid. U trećoj zoni gde nema gorenja, zbog nagomilavanja toplote nastaje destilacija pri kojoj se iz uglja oslobañaju metan, etan i drugi zapaljivi ili eksplozivni gasovi. Ova zona je izvor novih opasnosti koje se manifestuju obično iznenadnim eksplozijama koje često prate požare u rudnicima. Pojava vatre u rudničkim oknima i galerijama prouzrokuje takozvanu povratnu ventilaciju. Ovo može da ima veoma opasne posledice, jer umesto da gasovi i dim budu odvedeni ventilacionim kanalima, oni se šire putevima kojim rudari treba da se evakuišu ili putevima kojima treba da se ostvari spašavanje ili gašenje. Gašenje požara u oknima je opasan i težak zadatak kako zbog opasnih gasova, tako isto i zbog mogućih eksplozija i rušenja podgrada, koje mogu preseci put ekipama koje rade na likalizaciji vatre. Gašenje požara sredstvima za gašenje teško se može ostvariti. Od sredstava za gašenje primenjuje se voda u vidu raspršenog mlaza, ili vodena magla, takoñe i prah može da ima povoljan efekat, jer njegovo prisustvo u vazduhu umanjuje opasnost od eksplozivnog sagorevanja. Najčešće se primenjuje zaziñivanje rudarskog okna na dovoljnoj udaljenosti od vatre ili opasne zone. Često jedna pregrada neće biti dovoljna, već se izgrañuje više pregrada. Ovo je potrebno zbog toga jer gasovi svojim pritiskom mogu da razore pregradu, pri čemu može nastati jaka eksplozija i snažno širenje vatre. U pregrañena okna kroz pomoćne bušotine može se ubacivati ugljen-dioksid. Ubacivanje vode nije preporučljivo, jer voda zbog jake toplote veoma brzo isparava, te vodena para svojim pritiskom i širenjem može da pojača pritisak na pregrade. Pregradena okna se otvaraju tek pošto se vañenjem uzoraka gasova ustanovi da je okno ohladeno i da u oknu nema zapaljivih ili eksplozivnih gasova. Pri otvaranju pregrada često se dešavaju jake eksplozije zbog nagomilavanja gasova koji se oslobañaju destilacijom. Neki rudnici zbog vatre koja se ne može savladati napušteni su, te sagorevanje uglja traje decenijama. Stišavanje vatre u blokiranom oknu može se postici ubacivanjem mulja kroz posebne bušotine, primenom odgovarajuce tehnike. Takoñe povoljan efekat može da da i ubacivanje inertnih gasova pod odreñenim pritiskom (CO2 i azota). Prilikom gašenja požara u rudnicima trba preduzeti i odgovarajuće mere za spasavanje i evakuaciju ugroženih. Pri tome, kao i uopšte pri gašenju požara u rudnicima, mora se upotrebiti zaštitna oprema za zaštitu od gasova (izolacioni aparati) i toplote. Rudari često koriste specijalne maske-samospasioce, koje im omogućavaju da napuste ugrožena okna. Protivstrujanja vazduha i gasova često prenose požar i na glavne komunikacije rudnika. Eksplozije uništavaju ventilacione ureñaje, što još više otežava gašenje i spasavanje. Regulisanje ventilacije u slučaju požara u oknima je jedan od glavnih zadataka operativnih štabova koji se formiraju prilikom ovih požara. Posebna opasnost od eksplozija postoji u magacinima u kojima se smešta eksploziv. Pri ovim eksplozijama veliki broj ljudi strada zbog pojave ugljen-monoksida i drugih otrovnih gasova.

GAŠENJE POŽARA UGLJA

Samopaljenje uglja je česta pojava, bilo da je ugalj uskladišten u zatvorenom ili na otvorenom prostoru. Gašenje uglja je težak i komplikovan zadatak, jer je teško zahvatiti i pogasiti skrivena žarišta vatre koja se nalazi duboko u naslagama uglja. Ako je ugalj na otvorenom prostoru situacija je donekle povoljnija zbog manje opasnosti od ugljen-monoksida i dima. Ako je ugalj smešten u podrume, gašenje je otežano zbog prisustva velike količine ugljen-monoksida i nagomilavanja toplote. Ulaz u podrumske prostorije bez zaštitne opreme (izolacionih aparata ili zaštitne maske sa specijalnim cedilom koje štiti od ugljen-monoksida), predstavalja veliku opasnost. Zadržavanje i rad u podrumu je otežan zbog visoke temperature i prašine koja se javlja pri prebacivanju uglja. Razlikuju se dva slučaja gorenja uglja:

� požar uglja koji gori plamenom sa velikim površinama užarenih naslaga uglja,

121

� požar uglja bez plamena i bez užarenih naslaga tako da je masa uglja zagrejana do izvesnog stepena pri čemu se javlja dim i ugljen-monoksid (žarišta se nalaze u dubini naslaga i mogu se nalaziti na više nezavisnih mesta).

U prvom slučaju gašenje se ostvaruje vodom, raspršenim mlazom, a ako je požar zahvatio velike količine uglja i natapanjem vodom. Kada je požar ugašen, potrebno je da se ugalj izbaci iz podruma da bi se rashladio i osušio. Ovaj ugalj treba što pre utrošiti. U drugom slučaju gašenja vodom nije potrebno, jer je dovoljno da se ugalj prebaci u druge prostorije gde će se rashladiti da bi se kasnije mogao vratiti na svoje mesto. Za gašenje požara u ovom slučaju, u slučaju potrebe, mogu se koristiti specijalne (koplje) mlaznice. Za gašenje požara uglja može se vrlo efikasno primeniti prodorna voda koja lakše prodire do skrivenih žarišta vatre.

GAŠENJE POŽARA NA ELEKTRI ČNIM CENTRALAMA I TRANSFORMATORIMA

Električne centrale služe za proizvodnju električne energije. U zavisnosti od vrste pogonskog goriva (ugalj, mazut, gas, vode, nuklearno gorivo), postoje hidrocentrale, termocentrale i nuklearne elektrane. Električne centrale se izgrañuju od čvrstog i negorivog materijala sa konstrukcijom od armiranog betona, metala i metalnih nosača. Osnovni delovi električnih centrala su: mašinski deo, hale generatora, transformatorski deo, deo za razvodne ureñaje, prostorije za kablove, objekti i ureñaji za održavanje i podmazivanje, prostorije glavnog pulta za upravljanje. Električne centrale mogu biti veoma veliki objekti (visoke i široke do 100m, dužine i do 200m). Sve osnovne prostorije elektricnih centrala povezane su meñusobno galerijama, tunelima, kanalima ili otvorima. Prostorija glavnog pulta za upravljanje je najosetljiviji i najvažniji deo celog tehnološkog procesa i ima vezu sa gotovo svim prostorijama. Prostorije u kojima su smešteni razni kablovi (energetski, kontrolni, signalizacioni) imaju najteži pristup i predstavljaju zatvoreni hodnik razne širine, visine i dužine do nekoliko kilometara. Dele se na: galerije, tunele, kanale i poluspratove. Iz poluspratova postoje izlazi u mašinski deo, prostorija za kotlove i galerije za kablove. Poluspratovi su često povezani sa halom generatora preko raznih otvora namenjenih za popravak i ventilaciju. Kontrolni i energetski kablovi se, u principu, polažu odvojeno. Ventilacija je u galerijama prirodna a u poluspratovima veštačka. Požarno opterećenje kablovskih prostorija iznosi 40 kcal/m2. Prilikom gorenja izolacije kablova, stvara se velika kolicina dima. Uredaji za razvod i transformaciju sadrže transformatorsko ulje koje povećava požarno opterećenje. Osnovni ureñaji i objekti električnih centrala štite se stabilnim ureñajima za gašenje požara i automatsku dojavu požara. Razvoj požara: Požar u električnim centralama može nastati na raznim mestima i poprimiti velike razmere. Požari nastaju često u kablovskim tunelima. Do požara najčešće dolazi usled kratkih spojeva, probijanja ili oštećenja izolacije i pregrevanja kablova. Požar u ovom smislu ima linijsku brznu širenja od 0,15 do 0,35 m/min. Razvoju požara doprinose zagrejani gasovi, nagib kanala u kojima se nalaze kablovi i provodnici, napon i izolacija. Sagorevanjem izolacije odnosno topljenjem gubi se izolujuće svojstvo kabla pa se javljaju manje eksplozije i pucanje, što dovodi do toga da se požar prenosi brže na nezapaljene delove. Prateći efekat ovih požara je pojava jake zadimljenosti i naglog povećanja temperature do 5000C za tri minuta. Pošto su ovi delovi elkektrične centrale povezani sa upravljačkim delom odnosno pultom za upravljanje može se dogoditi da se požar proširi do ovog dela što može sa izazove posebne teškoće. Pogonsko gorivo kotlova takoñe povećava požarno opterećenje. Ovo gorivo se obično nalazi u pomoćnim prostorijama kotlovskog dela. Ako je glavno pogonsko gorivo ugalj, u prostirijama gde se on skladišti, priprema, drobi i transportuje, postoji mogućnost pojave eksplozije ugljene prašine a takoñe i požara. Mazut, kao pogonsko gorivo, daje mogućnost pojave požara u slučajevima ako doñe do izlivanja zbog pucanja instalacije za dovod .Kada se razlije, mazut može da doñe do ugrejanih delova u kotlovskom pogonu, da se upali i poprimi velike razmere. U tom slučaju, za 10 do 20min, zbog velike temperature može doći do popuštanja nosećih elemenata konstrukcije. Požari na generatoru, ako se kasno primete, mogu dovesti do toga da se proširi na omotač, kablove i sistem za podmazivanje, pogotovo što se kod turbina primenjuje hlañenje gasovitim vodonikom, koji je vrlo eksplozivan. Kod nuklearnih centrala požar je najopasniji na nuklearnom reaktoru i to zbog lošeg hlañenja ili nemogućnosti da se nuklearna reakcija zaustavi, pa

122

dolazi do topljenja nuklearnog goriva i velikih oštećenja omotača reaktora pri cemu se zbog velike radijacije nemoguće intervenisati. Ako poluspratovi i galerije nisu obezbeñeni sistemom za dojavu požara, može se desiti da se požar kasno primeti, a samim tim gašenje i snalaženje u tim prostorijama može biti komplikovano. Transformatorske stanice su takode ugrožene od nastanka požara. U slučaju požara na transformatoru vatra se može proširiti na kablove i rezevoar za ulje. Kod ove vrste požara stvara se velika količina dima. Takoñe je moguće širenje požara u kablovski kanal a ako se oštete zidovi komore može doći čak do pojave eksplozije transformatora (iako postoje sigurnosne membrane, odušci-oslabljena mesta na celijama). Transformatori velikih snaga imaju stabilne sisteme za dojavu i gašenje požara, pri čemu se automatski vrši odvajanje energetskog transformatora ili električne rotacione mašine od elektroenergetske mreže. Takoñe se mora vršiti razmagnetisavanje i isključivanje pogona el. rotacione mašine (npr. isključenje dovoda vode (vodene turbine) odnosno pare (kod parne turbine). Pored toga svaki transformator poseduje i sopstvenu zaštitu. Meñutim i pored svega gašenje požara na transformatorima je po pravilu praćeno velikim materijalnim štetama jer dolazi do ispada transformatora i obaveznog remonta. Gašenje požara: Električne centrale su veoma složen sistem u smislu povezanosti procesa proizvodnje električne energije. Ovim sistemima se rukovodi jednim upravljačkim centrom koji je povezan sa svim prostorijama električne centrale pomoću sistema za signalizaciju požara, sistema za automatsko i ručno aktiviranje sistema za gašenje. Po dolasku na lice mesta RGP odmah stupa u vezu sa dežurnim osobljem u upravljackom centru, sa kojom zajednički rukovode gašenjem požara. RGP preko stručnog osoblja obezbeñuje isključenje električne energije u celoj električnoj centrali ili nekom njenom delu. Kada se isključi električna energija obavlja se izviñanje koje vrši RGP zajedno sa tehničkim osobljem koje poznaje raspored prostorija. Kao sredstva za gašenje požara mogu se primeniti: vazdušna pena, ugljen dioksid, haloni a u nekim slučajevima i pesak. Vodu kao sredstvo za gašenje se koristi samo u slučajevima kada sigurno ne postoji opasnost od strujnog udara. Prilikom izviñanja požara često se dešava da se ne može precizno odrediti žarište zbog jake zadimljenosti prostorije. Kod požara u tunelima bitno je odrediti pravac širenja i sredstvo za gašenje. Požari se u ovim slučajevima mogu širiti i preko vrata i otvora što je slucaj i kod galerija i poluspratova. Kod požara u tunelima postupa se na sledeći način: Ako je žarište blizu, pena se uvodi direktno u otvor; ako se žarište nalazi izmedu dva otvora, gde je rastojanje od otvora do otvora 40 do 50 m, pena se ubacuje u otvor bliže žarištu a drugi otvor se koristi za izvlačenje dima; kada su galerije nagnute, tada se pena ubacuje odozgo; ako su rastojanja velika, i kod velikih prostorija, potrebno je ubacivati penu sa penogeneratorom. Gašenje prolivenog mazuta vrši se penom. Za gašenje generatora prvo treba koristiti stabilne sisteme za gašenje a ako se na ovaj način ne uspe ugasiti požar vrši se ubacivanje pene do likvidacije požara. U svim slučajevima požara transformatora dolazi do gorenja ulja koje se nalazi u njemu. Kolika će se količina ulja nalaziti u transformatoru zavisi od njegove veličine. Prva radnja koju treba obaviti po dolasku na lice mesta je isključenje transformatora a zatim se vrši uzemljenje istog. Gašenje se vrši penom uz istovremeno ispuštanje ulja u prihvatnu uljnu jamu. Susedne transformatore treba hladiti vodom a ulje nije potrebno ispuštati iz njih. Ako se upali telo transformatora treba dejstvovati kombinacijom sredstava pena - prah, ugljen dioksidom ili halonom. Prilikom gašenja požara obično se za izvršavanje zadataka formira više sektora rada, uz obavezno obezbeñenje sistema veze izmeñu navalnih grupa, rukovodilaca sektora rada i RGP. Udaljavanje produkata gorenja predstavlja poseban problem i obavezu RGP. Požari transformatora (sl.br. 80.) u električnim centralama su dosta složeniji. Vatrogasci moraju dobro pozanavati raspored prostorija, kanala, rezervoara i dr. Zbog toga izviñanje treba da obavljaju RGP i strucno osoblje. Vatrogasci u ovim uslovima trebaju da imaju zaštitne gumene čizme, rukavice, šlemove a takoñe i izolacione aparate.

123

Sl.br. 80. Gašenje požara transformatora Sredstva koja se koriste su ista kao i kod gašenja požara manjih transformatora. Prilikom intervenisanja u električnim centralama vatrogasci su cesto puta izloženi smrtnoj opasnosti. Mere bezbednosti koje preduzimaju vatrogasci u ovim slučajevima su: ne dotaknuti nezaštićeni ureñaj ili deo ureñaja koji su pod naponom; ne hodati u naponskom levku (koji se javlja na podu oko oštećenih električnih ureñaja); punim mlazom, prilikom gašenja vodom, ne

dotaknuti ureñaj pod naponom. Vatrogasne jedinice Republike Srbije imaju dosta iskustva u gašenju požara posebno termoelektrana (Obrenovac, Kostolac). Ova iskustva pokazuju da je za gašenje ovih požara potrebno angažovati jake snage i sredstva.

GAŠENJE POŽARA U NAFTNOJ INDUSTRIJI

U objektima dobijanja, skladištenja i prerade zapaljivih tečnosti i gasova kao i na otvorenom prostoru, odvijaju se tehnološki procesi koji su meñusobno povezani i kroz koje stalno cirkulišu pod pritiskom velike količine zagrejane lakozapaljive tečnosti ili gasova. Požari vrlo često nastaju na bušotinama nafte i ureñajima za eksploataciju bušotina. Bušotine mogu biti sa sadržajem nafte više od 50%, mešavine nafte i gasa sa 10 - 50% nafte i sa sadržajem gasa više od 90%. U Republici Srbiji nema mnogo naftnih bušotina.

Gašenje požara na bušotinama

Na bušotinama se nalaze odgovarajuće sprave i konstrukcije koje služe za bušenje i dalju eksploataciju nafte (prikupljanje i odvoñenje nafte). Za gašenje požara bušotina po potrebi se formira operativni štab. Prilikom gašenja požara prvo se izvrše pripremne radnje: obezbeñenje potrebne (proracunate) količine vode, priprema sredstava za gašenje, priprema platformi za dejstvo snaga i sredstva za gašenje, raščišćavanje mesta požara od opreme i metalnih konstrukcija, obezbeñenje prikupljanja i odvoñenja nafte posle požara, zaštita najbližih objekata, naselja i dr. Najefikasnija sredstva za gašenje bušotina su voda, pena i prah pod uslovom da ih ima u dovoljnoj količini i kapacitetu. Proces gašenja bušotine sastoji se od tri etape: U prvoj etapi vrše se pripreme za gašenje, koje u sebi uključuju hlañenje opreme i tehnike koja se nalazi u zoni požara; Druga etapa obuhvata gašenje bušotine uz istovremeno obustavljanje izvoñenja mera predviñenih prvom etapom. Trajanje ove etape za visi od načina gašenja (eksplozijom, specijalnim čepovima i dr). Treća etapa obuhvata hlañenje otvora bušotine, posle završenog gašenja požara.

124

Sl.br. 81. Gašenje požara izvora bušotine eksplozivom

Gašenje požara u rezervoarima

Rezervoari za smeštaj zapaljivih tečnosti mogu biti podzemni, poluukopani i nadzemni. Izrañuju se najčešće od metala i armiranog betona i mogu biti različitih zapremina. Rezerovari mogu biti različitog oblika (kružni, sferni). Svi rezervoari na sebi imaju odgovarajuću pripadajuću opremu i instalacije. Takoñe na svim rezervoarima postoje manje ili više ugrañeni sistemi za zaštitu od požara. Do požara rezervoara može doći iz više razloga. Stanje rezervoara i njegove opreme nakon izbijanja požara odreñuje način gašenja i delovanja VJ. Osnovni prametri požara u rezervoarima su: površina požara, visina buktinje plamena, brzina sagorevanja tečnosti dr. Gorenje po sloboñnoj površini lakozapaljivih i zapaljivih tečnosti odvija se relativno mirno pri čemu je visina plamene baklje jednaka 2,5 prečnika rezervoara. (sl.br. 82a). Pri prisustvu vetra gorenje se znatno pojačava, dim i plamena baklja se naginju na stranu (sl.br. 82b), usložava se situacija na požaru povećava verovatnoća širenja požara na susedne rezervoare i objekte. Često puta može doći do dezorijentacije i paralisanja taktičkih dejstava VJ.

Sl.br. 82a. Situcija pri požaru u rezervoaru Sl.br. 83. Prenos toplote na a.pri odsustvu vetra susedne rezervoare b.pri prisustvu vetra Prilikom požara zidovi rezervoara dolaze u kontakt sa plamenom i zagrevaju se do vrlo visokih temperatura. Metalni zidovi iznad zapaljive tečnosti izloženi duže dejstvu toplote i plamena po pravilu menjaju boju i mogu da se deformišu. Na račun toplotnog zračenja buktinje plamena, a takoñe i konvektivnog prenosa toplote usijanim gasovima, često dolazi do paljenja para derivata nafte na susednim rezervoarima (kroz odušnu armaturu, merne instrumente i sl.). Temperatura plamena zavisi od vrste derivata nafte i kreće se od 1000 do 1300oC. Linearna brzina gorenja različitih derivata nafte, u zavisnosti od njihovih fizičko-hemijskih osobina, nalazi se u granicama od 6 do 30 cm/h i ona ne zavisi od dimenzija rezervoara ili od površine gorenja, ako je ta površina veća od 5m2.

1. Čelično uže 2. Oslonci 3. Vitlo 4. Nepokretni deo 5. Traktor 6. Traktor tegljač 7. Vučno uže 8. Eksploziv

a. b.

125

Proces gorenja naftnih derivata u rezervoarima, nadzemnim i podzemnim, pri potpunom razaranju krova, prakticno se ne razlikuje. Akumulacija toplote u površinskom sloju naftnog derivata u značajnom stepenu utiče na proces gašenja. Visoka temperatura ruši i uništava penu, a samim tim uvećava potrošnju sredstava za gašenje i vreme gašenja. Na površini tečnosti temperatura je približna temperaturi ključanja, i za većinu naftnih derivata iznosi preko 100oC . Pojave koje se vrlo često dešavaju pri požarima zapaljivih tečnosti su kipljenje i erupcija. Zapaljive tečnosti se u zavisnosti od toga da li se temperatura sa površine tečnosti prenosi u dubinu dele se u dve grupe. Prva grupa, u kojoj se temperatura u sloju uopšte ne menja po vremenu (špiritusi, aceton, benzol, kerozin, dizel - gorivo), a na površini gorenja je temperatura približna temperaturi ključanja. Druga grupa (sirova nafta, benzin, mazut). Gde tečnosti provode temperaturu sa površine u sloj tečnosti. Pošto u ovim tečnostima postoji voda u vidu taloga na dnu rezervoara ili u vidu emulzije, vremenom usled povećanja temperature sloja tečnosti (može i preko 100oC) dolazi do zagrevanja i ključanja vode. Pare vode koja ključa, zapenjuju zapaljenu tečnost, koja se preliva preko oboda rezevoara i dolazi do kipljenja. Prilikom kipljenja povecava se temperatura plamena do 1500oC, visina plamena uvecava se za 2 - 3 puta i toplotni fluks raste nekoliko puta. Do erupcije zapaljivih tečnosti koje gore dolazi kada se temperatura u sloju tečnosti poveća (može dostići do 300oC). Taj sloj pri spoju sa vodom istu zagreva do temperature znatno veće od temperature ključanja vode. Pri tome dolazi do burnog kipljenja vode sa izdvajanjem velike količine pare koja izbacuje tečnost koja se nalazi nad vodom iznad granica rezervoara. Pojave kipljenja i erupcije na požarima u rezevoarima predstavljaju opasnost za vatrogasce, povećavaju površinu požara, traže pregrupisavanje snaga i sredstava i dr. Ove pojave se eliminišu efikasnim gašenjem i ispumpavanjem sloja vode iz rezervoara. Preduzeća koja imaju u tehnologiji rada rezevoare i VJ koje trebaju da gase požare na istom, pre izbijanja požara treba da preduzmu sledeće mere: obezbeñenje dovoljne količine sredstava za gašenje - koncetrata za penu u preduzeću, VJ ili na mestima sa kojih se sredstvo može obezbediti u toku jednog sata; brzo skoncetrisavanje snaga za gašebnje požara; razrada planova gašenja i uvežbavanja vatrogasaca i komandira (uvežbava se taktički nastup za jedan rezervoar i za više rezervoara). Za gašenje požara u rezervoarima pomocu vatrogasnih vozila i tehnike primenjuju se: voda za zaštitu i hlañenje zapaljenih susednih rezevoara, prah i inertni gasovi; mešanje zapaljivih tečnosti; vazdušno - mehanička pena (niske ili srednje ekspanzije). Voda se u vidu magle primenjuje za gašenje pojedinih vrsta zapaljivih tečnosti i to u manjim količinama. Prah se primenjuje za gašenje požara u rezervoarima sa zapaljivom tečnosti najčešće u kombinaciji sa penom i to u rezervoarima manje zapremine. Mešanje zapaljene tečnosti svodi se na to da se površinski sloj zapaljene tečnosti hladi na račun mešanja sa nižim hladnijim slojevima do temperature ispod temperature samopaljenja. Ovaj način gašenja može se primeniti samo u ograničenom broju slučajeva i traži ispunjenje dodatnih uslova. Osnovno sredstvo za gašenje požara zapaljivih tečnosti posebno nafte i naftnih derivata je pena niske i srednje ekspanzije. Danas se u VJ primenjuju uglavnom tri postupka nabacivanja - ubacivanja pene u goruće rezervoare:

� gašenje požara preko stabilnih i polustabilnih sistema za gašenje požara penom koji postoje kod većine rezervoara veće zapremine;

� gašenje požara kroz sloj goriva pomoću specijalne opreme rezervoara; � gašenje požara preko oboda rezervoara pomoću mlaznica i topova za penu; � ispumpavanje tečnosti iz rezervoara koji gori u drugi rezervoar.

Prilikom ubacivanja pene kroz sloj zapaljive tečnosti (sl.br. 84.), pena se pri pokrivanju površine

tečnosti manje raspada od uticaja visoke temperature (ne prolazi kroz zonu plamena), što se dešava prilikom nabacivanja pene preko oboda rezervoara. Ovaj način gašenja zahteva specijalnu ugrañenu opremu na rezervoaru i još nije našao primenu u Republici Srbiji.

126

Sl. br. 84. Ubacivanje pene kroz sloj zapaljene tečnosti

Gašenje požara zapaljivih tečnosti u rezervoarima stabilnim i polustabilnim sistemima za gašenje požara, način proračuna potrebnih sredstava za gašenje i hlañenje rezervoara obrañuju se u literaturu koja govori o opremi za gašenje i preventivi požara. Praksa je pokazala da u dosta slučajeva prilikom nastanka požara u rezervoarima dolazi do havarije i štećenja stabilnih instalacija za gašenje i da se u gašenju požara isključuje njihova dalja upotreba. Takoñe najčešće dolazi i do obrušavanja krova u sam rezervoar ili izbacivanje napolje van rezervoara (sl.br. 85.) U praksi je najrasprostanjeniji način gašenja požara zapaljivih tečnosti u nadzemnim rezervoarima nabaciavanje pene preko oboda rezervoara direktno na goruću površinu.

Sl.br. 85. Izgled krova rezervoara posle nastanka požara (eksplozije)

a) krov u unutrašnjosti rezervoara b) krov van rezervoara Prilikom obrušavanja krova u unutrašnjost rezervoara gašenje je mnogo komplikovanije (vreli zidovi krova razaraju i uništavaju nabačenu penu). U tim slučajevima u zavisnosti od visine tečnosti u rezervoaru mogu se primeniti sledeći postupci: otvaranje otvora na rezervoaru (dimenzije malo veće od mlaznica) ili na minimalno 1m od površine tečnosti; upumpavanje vode ili tečnosti u rezervoar, da bi se podigao nivo tečnosti i pokrio obrušene konstrukcije krova. Prilikom ovih postupaka mora se voditi računa o bezbednosti vatrogasaca i opasnosti od prepune rezervoara i drugim uslovima koji moraju da se ispune. Za gašenje se koriste topovi sa vatrogasnih vozila ili pokretni i prevozni topovi. Pena se ubacuje u rezervoar sa strane gde je toplotni uticaj na nju najmanji i odakle se može nesmetano razlivati po površini zapaljene tečnosti. Pena se nabacuje sa jednog ili više pravaca jakim mlazevima, jer se na taj način smanjuju gubici i stepen razaranja, brže se kreće i lakše savladava prepreke. U

127

rezervoare penu treba ubacivati, po pravilu u pravcu strujanja vetra. Pripreme za početak gašenja penom treba vršiti u veoma kratkom vremenu. Nikada ne treba početi gašenje požara pojedinačno, svako za sebe prilikom stizanja na lice mesta. Pre početka gašenja požara penom potrebno je: skoncentrisati potrebnu (proračunatu) količinu odgovarajućeg koncetrata za penu; postaviti vozila sa topovima i prenosne topove u dovoljnom broju, izvršiti proveru rada istih i odrediti rukovodioce sektora rada; obezbediti dovoljnu količinu vode za pravljenje pene i hlañenje potrebnih rezervoara; utvrditi sa rukovodiocima sektora rada znakove za početak i završetak istovremenog gašenja. Hlañenje vodom rezervoara koji gori i površina susednih rezervoara koji su izloženi uticaju zračenja toplote ili ureñaja koji su ugroženi vrši se odmah po stizanju na mesto požara. Istovremeno se vrši ispumpavanje zapaljivih tečnosti ako za to postoje tehničke mogućnosti iz zapaljenog i susednih rezervoara u druge rezervoare ili prostore.

Sl.br. 86. Gašenje požara nadzemnog rezervoara u Rafineriji Pančevo Gašenje penom se vrši istovremeno, svim mlazevima, neprekidno do potpunog prekida gorenja. Nakon prekida gorenja neophodno je nastaviti nabacivanje pene još 3 - 5 minuta zbog sprečavanja ponovnog paljenja. Gašenje požara zapaljivih tečnosti u rezervoarima može trajati i više časova pa i dana. Kod ovih požara obavezno se formira operativni štab. U štab ulaze i predstavnici preduzeća čiji objekat gori. Zadaci operativnog štaba su pored ostalog: obezbeñenje rezervnih snaga i sredstava; karakteristike rezervoara i stanje opreme na njima; opasnost od kipljenja i erupcije i vreme nastupa te pojave; ocena ugroženosti susednih rezervoara; obezbeñenje pravilne eksploatacije, servisiranje i zamena sredstava koja se koriste. Prilikom gašenja požara u rezervoarima RGP mora voditi računa o merama bezbednosti za vatrogasce i postavljena vozila. Vozila se postavljaju na udaljenosti od zapaljenog rezervoara ne manjim od 100 do 150m. Kod gašenja požara horizontalnih nadzemnih rezervoara, zbog mogućnosti eksplozije, mlazničari ne smeju da se postave sa cela rezervoara ili armatura za zatvaranje i dr. Takoñe se nesme dogoditi boravak ljudi na krovovima havarisanih ili susednih rezervoara sem u posebnoj nuždi. Za gašenja požara mogu se koristiti specijalne lule za ubacivanje pene. Lule se nakačinju na ivicu rezervoara. Korišćenje lula može biti veoma efikasno zato što se pena pravilno bez većih gubitaka nabacuje na goruću površinu, slivajući se niz zid rezervoara.

128

GAŠENJE POŽARA NA TEHNOLOŠKIM INSTALACIJAMA

Od ureñaja za preradu obično se koriste tipski ureñaji, aparati i pumpe kao što su: peći za zagrijavanje, ureñaji za strujanje toplote, kondezatori, mešači, prečistači, reaktori, gasni separatori. Ti aparati i ureñaji nalaze se na otvorenom prostoru u grupama. Pritisak koji vlada u pojedinim od ureñaja iznosi od 6-20 bar, a temperatura može biti od 300-400oC. Posebno kod peći pritisak je oko 80 bara, a temperatura i do 600oC. U toku jedne minute, zavisno od kapaciteta peći, kroz spiralne cevi može proteći oko 2 - 7 tona tečnosti. Pumpni naftovodi povezani su s grupama aparata i ureñaja, tako da kod prekida rada pumpi može doći do nesreće i požara u drugim aparatima. U navedenim ureñajima i postrojenjima nalaze se zapaljive tečnosti pare i gasovi pa u slučaju požara mogu nastati sledeće situacije: požar u obliku baklje, požar razlivene tečnosti i eksplozija smeše para ili gasova sa vazduhom. Požar sa bakljom nastaje samo kod postrojenja koja rade pod pritiskom a gorenje u obliku mlaza može nastati kod aparata i postrojenja u kojima se nalazi tečnost pod pritiskom. Temperatura baklje može biti i od 1400oC. Kod ovakvih požara i požara u mlazevima, kao i kod gorenja mirne površine, osloboñena toplota ugrožava stabilnost metalnih nosećih konstrukcija, pa postoji opasnost od obrušavanja, razlivanja tečnosti i novih požara. Ako se radi o požaru u zatvorenim prostorijama, žarište se obično nalazi u izlaznim otvorima zbog prisustva vazduha. Ukoliko dolazi do razlivanja tečnosti iz spiralnih cevi, ista se razliva na pod kod peći ili komora za izmenu i kroz otvore ističe napolje. U ovim slučajevima može doći do izbacivanja iz pogona spiralni cevi, rušenje pokrivača peći, dimnjaka i širenje požara. Kod požara u pumpama dolazi do brzog uništenja objekata za 5-15 minuta zbog brzog razlivanja tečnosti po prostorijama, šahtovima kanalizacionim sistemima. Eksplozija je vid požara i u tim slučajevima može dodi do eksplozije rezervoara sa velikim količinama zapaljive tečnosti i nihovog odbacivanja sa lica mesta. Kod gašenja požara tehnoloških postrojenja, tehničko osoblje pogona ima posebno važnu ulogu. Osnovno je pravilo da tehničko osoblje, tehničkim zahvatima onemogućava dalje isticanje zapaljivih tečnosti na goruću površinu ili da izvrši prekid rada peći na postrojenju.

Sl.br 87. Gašenje požara na tehnološkom postrojenju (koloni) Kao osnovno sredstvo za gašenje požara u naftnoj industriji je pena (mehanička - vazdušna pena) sa intenzitetom utroška od koja se danas najviše koriste prilikom ove vrste požara su: fluoroproteinski, fluorosintetički, sintetički i koncentrati sa AFFF efektom. Za gašenje požara takode se koristi i prah. Voda se koristi za hlañenje (0,1-0,2 l/sm2) i za ispiranje zapaljive tečnosti sa površine. Pun mlaz vode može ubrzati i pospešiti havariju ureñaja i postrojenja.

Sl. br. 88. Gašenje požara na tehnološkom postrojenju (koloni)

129

GAŠENJE POŽARA NA SAOBRA ĆAJNIM SREDSTVIMA

GAŠENJE POŽARA NA AUTOMOBILIMA

Požar na automobilu može nastati u toku vožnje, kada je automobil parkiran na otvorenom prostoru ili kada se automobil nalazi u garaži ili u radionici. Prilikom požara koji nastane u toku vožnje, a posebno pri požarima koji nastaju prilikom saobraćajnih nesreća, sudara, prevrtanja i sl., postoji uvek opasnost za putnike i vozača koji se nalaze u vozilu. U ovakvim slučajevima jedan od prvih i najvažnijih zadataka jeste da se spasu ljudski životi. Meñutim, ova akcija je posebno otežana zbog toga što su u vozilu ljudi često povreñeni i nesposobni da sami ma šta preduzmu da bi izašli i napustili oštećeno vozilo. Osim toga izlazna vrata vozila su obično deformisana ili zaglavljena, tako da ih je nemoguće otvoriti iznutra. Ove okolnosti najčešće su uzrok ljudskim žrtvama pri požarima na automobilima. Akcija spasavanja je otežana i zbog jakog zračenja toplote pri gorenju tečnih goriva, tako da spasioci bez zaštitnih odela i bez energičnog dejstva u cilju suzbijanja vatre, neće biti u mogućnosti da pristupe vozilu da bi izvršili neophodne radove u cilju spasavanja ljudi. Pošto se radi o požaru na otvorenom prostoru, vetar često usmerava plamen na susedne objekte, tako da ugrožava i druga vozila ili objekte koji se nalaze u blizini. Prilikom sudara moguće je da se jedno vozilo zapali, da vatra ugrozi ljude koji se nalaze u drugom vozilu. Energična akcija u cilju gašenja zapaljenog vozila omogućiće da ljudi iz drugog vozila nesmetano izañu i napuste ugroženu zonu. Razvoj požara: Požar na automobilu može da zahvati električne instalacije, karburator ili pumpe, rezervoar sa tečnim gorivom, delove karoserije od zapaljivog materijala i sav zapaljivi materijal koji se nalazi kao tovar u automobilu. Požar u početnoj fazi može da ima manje razmere. Meñutim, veoma brzo plamen se može proširiti, tako da zahvati čitavo vozilo i rezervoar sa gorivom. Požar se veoma brzo i intenzivno razvija uz opasnost da rezervoar sa tečnim gorivom usled eksplozije bude uništen, a da se preko razlivenog goriva vatra proširi. Posebnu opasnost predstavljaju cisterne za transport tečnih goriva koje usled oštećenja ili ako se prevrnu i zapaljivo gorivo razlije, mogu da ugroze okolinu i na većoj udaljenosti. Zračenje toplote je veoma intenzivno, a pri gašenju požara potrebne su i odgovarajuce mere zaštite. Gašenje požara: u početnoj fazi gorenja umešna i energična intervencija je neophodna i vrlo često daje dobre rezultate, čak i primenom priručnih sredstava za gašenje: ugušivanjem požara pokrivačima, kaputom, suvim peskom, zemljom ili ručnim aparatima za gašenje požara kojima su obezbeñena vozila. Meñutim, kada vatra uzme veće razmere, potrebna su i jače snage i sredstva za gašenje. Kada je vozilo parkirano u grupi automobila, u blizini zapaljivog materijala ili u blizini objekta, zapaljeno vozilo treba da se ukloni ili da se vozila koja ga okružuju evakuišu, tako da zapaljeno vozilo ne ugrožava okolinu. Uklanjanje vozila može se obezbediti povlačenjem pomoću čeličnog užeta. Pri jačem intenzitetu gorenja treba koristiti odela za zaštitu od toplote, da bi se prišlo zapaljenom vozilu. Prilikom požara na vozilima na otvorenom prostoru mora se uzeti u obzir i pravac vetra. Pri tome potrebno je, ako je požar zahvatio samo jedan deo vozila, da se vozilo pomeri i okrene tako da vetar ne doprinosi širenju požara. Za gašenje požara značajno je i stanje, odnosno položaj vozila. Često požari nastaju na prevrnutim automobilima, kao i na automobilima koji su usled sudara čvrsto priljubljeni jedan uz drugi. Ako su oštećeni rezervoari za gorivo, dolazi do razlivanja goriva i požar zahvata veliku površinu. Za gašenje požara na automobilima najefikasnija sredstva su: prah, pena i CO2.. Prilikom požara koji je nastao u karburatoru, treba odmah zatvoriti slavinu za dovod goriva i vozilo zaustaviti. Dodavanjem gasa što više isprazniti posudu karburatora. Pristupiti gašenju priručnim sredstvima, aparatom za gašenje požara, pokrivačem, kaputom, peskom ili nekim drugim sredstvom. Prilikom požara ne električnoj instalaciji oseća se karakterističan miris koji nastaje prilikom izgaranja gume i izolacije električnih provodnika. Vozilo treba odmah zaustaviti, a takoñe i motor i iskopčati veze sa akumulatorom. Na vozilima koja imaju prekidač za iskopčavanje, ovaj postupak je veoma jednostavan. Pristupiti gašenju kako je već opisano.

130

Prilikom požara kao posledica sudara, treba zaustaviti vozilo i motor i što pre napustiti vozilo zbog neposredne opasnosti da izbije požar i zahvati eventualno razliveno gorivo. Oštećenje instalacije prilikom sudara često izazivaju požar. Pristupiti gašenju. Pri iznenadnom kvaru motora, kada je motor u plamenu treba odmah zaustaviti vozilo i brzo ga napustiti. Pristupiti energično gašenju da bi se sprečilo širenje vatre na rezervoar sa gorivom koji se često nalazi iznad motora. Prilikom gašenja požara u razbuktaloj fazi kada je čitavo vozilo u plamenu treba preduzeti mere za zaštitu okoline. Požar gasiti po mogućnosti sa dva mlaza pene koji treba da dejstvuju istovremeno. Može se primeniti i prah za gašenje ili CO2.. Često ce biti potrebna odgovarajuća zaštita od toplote. Najefikasnije gašenje postiže se penom, kada se dejstvuje u pravcu vetra. Može se efikasno primeniti i vodena magla, jer će mlaz vodene magle dozvoliti mlazničaru da se približi zapaljenom vozilu, kako bi eventualno vodenu maglu ubacio u unutrašnjost vozila.

Sl. br. 89. Gašenje požara autobusa i putničkog automobila prilikom saobracajnog udesa Prilikom gašenja požara na vozilu koje transportuje zapaljive tečnosti u posudama (buradima) treba odmah pristupiti zaštiti okoline. Treba računati i na opasnost od eksplozije posuda sa mogućim rasprskavanjem zapaljene tečnosti. Požar treba gasiti energično

prahom ili penom. Vodu upotrebiti za rashlañivanje i zaštitu okoline. Posebne teškoće mogu se javiti ako vozilo stoji na putu sa većim nagibom. Požar na auto-cisterni za transport goriva (sl.br. 89.) nastaje usled sudara, tehničkih nedostataka ili neoprezne vožnje (prevrtanje i sl.). Ovi požari predstavljaju veliku opasnost za okolinu. Moguće je razlivanje goriva na veoma velikoj površini. Jedna od osnovnih opasnosti jeste i opasnost od eksplozije. Pri tome važno je da li su cisterne pune ili prazne. Prazne cisterne predstavljaju uvek veliku i neposrednu opasnost od eksplozije. Prazna cisterna je puna gasova i para tečnih goriva. Situacija može biti posebno teška ako požar nastane pri istakanju ili utakanju goriva u podzemne cisterne. Pri tome požar može nastati i u podzemnoj cisterni i na auto-cisterni sa gorivom. U ovakvim situacijama treba poklopac ukopane cisterne zatvoriti, ili požar u njoj ugasiti, pa onda zatvoriti poklopac, a paralelno gasiti požar na auto-cisterni. Potrebni su i mlazevi vode za rashlañivanje. Pri gašenju penom ili prahom obavezno treba upotrebiti odela za prilaz vatri zbog jakog zračenja toplote. Na nagnutom terenu treba preduzeti mere da se primenom peska, zemlje ili drugog materijala, eventualno izlivena tečnost zadrži u odreñenim granicama. Prilikom požara na putničkim vozilima, a posebno na autobusima (sl.br. 89), čak i požar manjih razmera može da prouzrokuje veliku opasnost zbog panike i ugušenja dimom. Treba odmah pristupiti spasavanju uz efikasno dejstvo u cilju gašenja. Intervencija vora biti brza i odlučna. Da bi se prišlo vatri treba primeniti zaštitna odela. Potrebno je hlañenje vodom zagrejane karoserije vozila. Za probijanje karoserije treba upotrebiti specijalne hidraulične makaze, ćuskije, sekire, čekiće i dr. U krajnjem slučaju koriste se i aparati za sečenje metala (aparati za zavarivanje), a takoñe i električne testere. Često ce pri spasavanju biti potrebno upotrebiti dizalicu, da bi se prevrnuto vozilo ispravilo i omogućila evakuacija ljudi. Gašenje požara na tramvajima i trolejbusima je slično kao i kod automobila uz specifičnost zbog postojanja električnog napona pa pre početka gašenja požara treba po mogućstvu isključiti, a ljude evakuisati iz prevoznog sredstva.

131

Sl. br. 90. Gašenje požara autocisterne za transport goriva

GAŠENJE POŽARA U GARAŽAMA

Požari u garažama su u pravilu složene pojave zbog mogućnosti brzog širenja požara i pojave eksplozija. Obzirom da su garaže objekti u kojima se nalaze razne vrste prevoznih sredstava (automobili, autobusi, tramvaji, kamioni...), uzroci požara u ovim objektima se uglavnom ogledaju kao posledica neispravnosti ili radova na ovim prevoznim sredstvima. Kako se u ovim prevoznim sredstvima uvek nalaze razne količine pogonskog goriva koje spada u lakozapaljive i zapaljive tečnosti, te činjenica da su ova prevozna sredstva izrañena sa velikim brojem gorivih komponenti, brzo širenje požara u ovim objektima

predstavlja posebnu opasnost. Isparenja pogonskog goriva i nekontrolisana curenja stvaraju eksplozivne sisteme, pa postoji opasnost i od eksplozija. Garaže kao objekti mogu biti male garaže za jedno do dva vozila, a mogu biti i velike garaže koje se prostiru na nekoliko nivoa. Sa aspekta bezbednosti kod akcija gašenja, najopasnije su garaže rañene ispod nivoa tla. Usled loše ventilacije u ovim objektima, dolazi do pojave opasnih i zagušljivih gasova (CO, CO2, SO2 i SO3) koji ulaze u sastav produkata gorenja pri požarima u garažama. Veliko isijavanje toplote uslovljava brzo prenošenje požara unutar ovakvih objkata. Izviñanjem požara se pre svega ustanovljava prisustvo ljudi u ovim objektima i njihova ugroženost od toplotnog dejstva i dejstva otrovnih produkata gorenja. Neophodno je utvrñivanje žarišta požara i odreñivanje najpogodnijeg pristupa mestu požara. Takoñe pri izviñanju treba odrediti i prioritete za evakuaciju i zaštitu okoline hladenjem. Lokalizacija požara ima prevashodnu ulogu da se požar ograniči na najmanji mogući prostor. Ukoliko se radi o požaru jednog vozila u garaži sa više vozila, požar ograničiti tako da se za gašenje usmeri na vozilo u požaru, a da se paralelno sa gašenjem vrši evakuacija ostalih vozila po potrebi, odnosno zaštita ovih vozila hlañenjem. Preispitati i mogućnost da se zapaljeno vozilo premesti na drugo mesto na kome neće ugrožavati bezbednost ostalih vozila. Za gašenje požara u garažama treba koristiti prvenstveno prah kao sredstvo za gašenje, mada nije isključena i upotreba pene male ekspanzije, pogotovu ako se radi o gašenju razlivenih tečnosti po podu garaže, kao i prašine na podovima garaža koja je natopljena ranije prolivenim zapaljivim materijama. U početnoj fazi razvoja, korisna je i upotreba stabilnih sistema za gašenje. Voda se koristi ka sredstvo za hlañenje okoline i vozila koja nisu zahvaćena požarom. Vodu je najpogodnije koristiti kao raspršeni mlaz. Paralelno sa postupkom lokalizacije požara, treba preduzeti i mere za odimljavanje prostora garaže. Ova se mera primenjuje tek po obezbeñivanju potebnih snaga za efikasno gašenje iz razloga što se odimljavanjem omogućava pravilnija izmena vazduha u zoni gorenja, što opet omogućava veći intenzitet požara u zoni gorenja i povećanje brzine širenja požara. Posebne opasnosti prete u velikim garažama, gde se može naći veliki broj vozila garažiranih na više etaža. Velika gustina garažiranih vozila povećava enormno i specifično požarno opterećenje. Ovakvo požarno opterećenje uslovljava i veliku brzinu širenja požara (sl.br. 91). Požari se u ovakvim slučajevima mogu širiti i ventilacionim kanalima na etaže iznad mesta požara, kao što se mogu širiti i na niže etaže preko i livenih pogonskih goriva koje je redovna prateća pojava. Stoga se u velikim garažama postupak lokalizacije mora usmeriti i na ove sektore garaže, sa ciljem sprečavanja nekontrolisanog širenja požara po etažama. To praktično znači da se gašenje požara u velikim garažama mora organizovati tako da podjednaku ulogu ima samo gašenje u zoni požara i zaštita ostalih ugroženih delova garaže. Opasnosti koje prate požare u garažama se pre svega ogledaju u izdvajanju velikih količina produkata potpunog i nepotpunog gorenja. Kako na vozilima postoje velike količine sintetičkih materijala, koje kada gore oslobañaju zagušljive gasove, požari u garažama se gase obavezno uz upotrebu izolacionih aparata. Prisustvo velike količine lako zapaljivog i zapaljivog materijala na vozlima, uslovljava veliku brzinu širenja požara i brzo povećanje temperature požara do maksimalne. Ova

132

pojava je posebno opasna po ljudstvo koje učestvuje u gašenju požara, te se u nekim slučajevima mora koristiti i zaštitna oprema za zaštitu od toplote. Poseban problem predstavlja isticanje pogonskog goriva. Za sprećavanje paljenja izlivenog pogonskog goriva, treba koristiti odgovarajuće sudove za prikupljanje razlivenih tečnosti. Kako se u garažama može naći i odredeni broj ljudi, bilo da su oni tu kao zaposleni ili kao stranke, i o tome se mora voditi računa, te po potrebi primeniti i evakuaciju ovih ljudi iz objekta garaže.

Sl.br. 91. Posledice požara automobila u podzemnoj garaži

GAŠENJE POŽARA NA ŽELEZNICI

Požarne opasnosti u železničkom saobraćaju su velike, pošto se železnicom transportuju velike količine zapaljivog, pa čak i eksplozivog materijala. Železnica prevozi i veliki broj putnika. Pri železničkim stanicama postoje objekti u kojima se prima i čuva zapaljivi i drugi materijal koji čeka dalji transport. U ložionicama i železničkim radionicama postoje odreñene požarne opasnosti, s obzirom na vrstu delatnosti koja se ovde obavlja. Taktika gašenja požara na objektima železnice u osnovi je ista kao i pri gašenju drugih požara, sem što se ovde akcija gašenja mora prilagoditi posebnim specifičnostima koje postoje. Prilikom požara u zgadama železničkih stanica treba obezbediti evakuaciju i spasavanje ljudi. Treba sprečiti paniku i obezbediti ljude. Iz ugroženog područja treba odmah udaljiti sve vagone, a posebno vagone i cisterne sa zapaljivim materijalom. Sve kompozicije treba skloniti na sporedne koloseke. Ako postoji opasnost za saobraćaj vozova zbog blizine objekta koji gori, treba blagovremeno preduzeti mere da se saobraćaj u oba smera obustavi. Za veće putničke ili teretne železnicke stanice treba izraditi operativne planove i karte. Ovi planovi treba da reše problem postavljanja vozila na odreñene pozicije, zbog teškoća manevrisanja, a naročito ako se požar dogodi u vreme kada se vrši pretovar robe. Osnovno je da sve obradi i reši pitanje snabdevanja vodom za gašenje. Pri tome treba iskoristiti i mogućnosti koje pružaju pojedini železnički objekti (veliki rezervoari na tornjevima u ložionicama i sl.). Ako je požar zahvatio pojedine vagone ili celu kompoziciju koja stoji u blizini objekta ili pred zgradom stanice, bice potrebno da se kompozicija povuče i udalji na sporedni kolosek blizu rampe, kako bi se opasnost za zgrade otlonila. Zapaljene vagone treba odvojiti od nezapaljenih. Meñutim, ako je vatra uzela veće razmere, a raspolaže odgovarajućom formacijom i sredstvima za uspešno gašenje, može se odmah preduzeti dejstvo u cilju gašenja zapaljene kompozicije i odbranu i zaštitu ugroženih objekata. Ako je u tovaru lako zapaljivi materijal ili eksploziv, vagone treba što više udaljiti od objekta, kako bi se posledice svele na najmanju meru. Ako je vatra zahvatila cisternu sa naftom ili drugom zapaljivom tečnošću postupak je sledeći:

133

Sl.br. 92. Gašenje požara zapaljivih tečnosti u vagonima železničkom

saobraćaju sa taktičkom skicom nastupa VJ

Osoblje na železnici treba da odvoji zapaljenu cisternu od susednih iz iste kompozicije. Sa susednih koloseka treba odvući kompzicije ili vagone. Ako se cisterna nalazi blizu objekta, treba je odvući na sporedni kolosek gde neće ugrožavati okolinu i saobraćaj. Odvlačenje cisterne može da izazove jače rasplamsavanje vatre i požar može da se prenese na zgrade pored kojih se cisterna odvlači. Najbolje je ako se može pristupiti efikasnom gašenju bez pomeranja cisterne. Pri tome zaštita ugroženih zgrada ili vagona može se obezbediti mlazevima raspršene vode. Gašenje se lako postiže primenom praha ili pene, pošto se lako

mogu ubaciti u otvor cisterne koja gori. Meñutim, skidanje plamena nije dovoljno, ako metalni delovi cisterne na rubu koji je jako zagrejan nisu ohlañeni. Hlañenje cisterne treba od samog početka obezbediti. Pri tome voda se ne sme ubaciti u cisternu. Ako je požarom zahvaćena i eventualno izlivena tecnost po cisterni ili na tlu, treba obezbediti dva mlaza od kojih jedan treba da dejstvuje na otvor cisterne, a drugi na izliveno girivo kako bi se obezbedilo paralelno gašenje. Ako se ne raspolaže odgovarajućom snagom treba prvo ugasiti izlivenu tečnost, a zatim i plamen na otvoru cisterne. Prilikom požara na železnickoj kompoziciji u pokretu na otvorenoj pruzi, voz treba odmah zaustaviti vodeći računa da se kompozicija ne zaustavi u blizinu zgrada ili skladišta koja bi mogla biti ugrožena plamenom. Zapaljene vagone treba otkačiti i izdvojiti nezapaljene vagone odvlačeljem u oba smera. Gašenje se vrši sredstvima koja se nalaze u samom vozu. O požaru treba obavestiti železničke stanice u oba smera, a po potrebi može se i zaustaviti saobraćaj. Požari na železničkim kompozicijama brzo se pretvaraju u otvorene požare. Treba odmah početi spasavati tovar i preduzeti mere za lokalizaciju požara. V.J. često stiže prekasno, pošto je pristup vatrogasnih vozila do pojedinih delova železničkih puteva često vrlo otežan. Odvodne pruge u nekim slučajevima mogu biti duge i više stotina metara. Prilikom požara u putničkim bagonima, kompoziciju treba zaustaviti, a putnike evakuisati, pri čemu treba sprečiti paniku i iskakanje putnika iz voza u pokretu. Gašenje se vrši odgovarajućim sredstvima. Najčešće se koriste "C" i "B" vodeni mlazevi.

Gašenje požara u podzemnim železni čkim stanicama

Podzemne železnicke stanice (stajališta) mogu biti izgrañene na različitim dubinama u odnosu na površinu zemlje (6 - 50 m). Po broju cevi sa kolosecima mogu biti jedno, dvo i više cevne. Podzemne železničke stanice se razlikuju od metroa koji postoje u velikim gradovima u svetu, po tome što su metroi organizovani kao poseban sistem obavljanja podzemnog saobraćaja u gradu. Ove stanice se sastoje od: stajališta (perona), eskalatora koji su smešteni u kosoj cevi, tehničkog prostora, i postrojenja vestabila i komandne sale. Stajalište je najniži prostor gde borave putnici koji čekaju ili napuštaju vozove koji dolaze. Eskalatori su trakasta stepeništa za prevoz putnika sa perona na površinu (vestabil) i obrnuto. Tehnički prostor obuhvata prostorije u koje su smešteni pogonski motori, komandno upravljački ormari, klima motore, trafostanice, dizel elektromotore i dr. Vestabil je prvi nivo prostora ispod površine tla gde putnici izlaze ili ulaze.

134

Nastanak, razvoj i gašenje požara u ovim objektima je složeno zbog velike brzine zadimljavanja svih prostorija stanice, teškoće u izviñanju požara i polaganja odvodnih pruga za gašenje na velika rastojanja. Poseban problem predstavlja mogućnost da doñe do požara samih vagona na stajalištu. Po dolasku na mesto požara RGP u saradnji sa tehničkim osobljem organizuje izviñanje požara. Zbog složenosti situacije izviñanje se vrši sa više izviñačkih grupa u više pravaca. Istovremeno se vrši evakuacija putnika, uključivanje sistema za odvod dima, aktiviranje stabilnih sistema za gašenje požara i dr. Takoñe se ostvaruje kontakt sa predstavnicima železnice i u zavisnosti od situacije, vrši se isključenje kontaktne mreže, odvoženje upaljenih delova voza ili druge radnje koje zavise od trenutne situacije. Odvodne pruge za gašenje požara se obično postavljaju niz sporedne prolaze ili za te svrhe specijalno izrañene prostore koji idu do perona. Ukoliko je požar nastao na peronu, železničkim vagonima u samoj stanici ili u blizini stanice razdelnica se postavlja na samom peronu. Odvodne pruge mogu da se postavljaju i preko eskalatorskog tunela uz obavezu pricvršćenja istih. Prilikom puštanja vode u odvodne pruge mora se voditi računa o činjenici da zbog razlike u visinama i prugama i bez uključenja pumpi već postoji odreñeni pritisak. Radi regulisanja ovog problema, prilikom puštanja vode u odvodne pruge treba ostaviti otvoren jedan izlazni otvor na razdelnici. Potreban pritisak na mlaznici mlazničar ostvaruje sa laganim zatvaranjem slobodnog otvora na razdelnici i korekcijama pritiska na pumpi vozila. Klasični sistemi radio veze u podzemnim stanicama ne funkcionišu. Sigurna veza se može ostvariti postojanjem telefonskih veza na peronu i u komandnoj sali. U podzemnim železnickim stanicama može doći do požara i na drugim mestima. Posebno su opasni požari u trafostanicama i pogonskim motorima eskalatora. Za gašenje požara u ovim slučajevima mogu se koristiti pena i prah. Osnovno sredstvo za gašenje požara u podzemnim železničkim stanicama je voda u obliku vodenih "C" i "B" mlazeva i pena srednje ekspanzije. Često puta poseban problem vatrogascima predstavljaju ograničenje mogućnosti boravka u prostoru zahvaćenog požarom i dimom, standardni izolacioni aparati koji imaju ograničenu količinu vazduha najčešće za 30 - 45 minuta korišćenja. Pošto je ovo vreme, obzirom na mesto nastajanja požara, često puta nedovoljno za odlazak, gašenje i povratak u slobodna prostor potrebno je koristiti višečasovne izolacione aparate koji omogućavaju duži boravak u ovim prostorima. Obzirom na sve opasnosti u slučaju požara u podzemnim železničkim stanicama najčešće se formira operativni štab i angažuju se velike snage i sredstva.

Sl.br. 93. Podzemna železnička stanica "Vukov spomenik" u Beogradu

135

GAŠENJE POŽARA NA AVIONIMA

Vazdušni saobraćaj zauzima jedno od vodećih mesta u prevozu putnika i robe na velikim rastojanjima. Zbog svojih specifičnosti, pri eventualnom požaru na vazdušnim prevoznim sredstvima, zahteva se primena složenih taktičkih nastupa pri gašenju požara i spašavanja ugroženih lica. Svi avioni imaju približno istu konstrukciju. Razlikuju se po veličini, obliku i rasporedu raznih ureñaja i sistema. Mogu biti putnički, transportni i vojni. Glavni delovi aviona su: trup, krila, repni deo i šasija. Trup aviona služi kao prostor za smeštaj putnika i robe. Sastoji se od: pilotske i putničke kabine, sanitarnih ureñaja i prtljažnika. Krila i repni deo omogućuju stabilnost aviona u vazduhu, a krilca i zakrilca služe kao vazdušne kočnice i kao sistem za promenu pravca kretanja. Šasija je namenjena za uzletanje i sletanje aviona, kao i za kretanje aviona po aerodromu. Osnovni konstruktivni materijali od koga su izradeni avioni su duraluminijum i legure magnezijuma, koje se pale na temperaturi od 650oC i gore sa izdvajanjem velike količine toplote. Termoizolacioni omotač trupa aviona, kao i unutrašnjost aviona, izrañeni su od zapaljivih materijala koji pri gorenju proizvode veliku količinu dima i toksične materije. Znatno požarno opterećenje (do 50% uzletne mase) čine zapaljive tečnosti: goriva, ulje za podmazivanje, hidraulična tečnost za kočenje i dr. Rezervoari za gorivo su kod putničkih aviona smešteni u krilima aviona. Količina goriva je dovoljna da u slučaju požara potpuno uništi avion. Svi avioni imaju slavine za ispuštanje goriva iz rezervoara u slučaju prinudnog sletanja. Požari na avionima mogu nastati u toku leta, pri sletanju ili uzletanju. Posebno osetljiva tačka je pri punjenju aviona gorivom. Požari na avionima mogu nastati i na stajalištima ili u hangarima. Najopasniji su požari, koji nastaju posle udara aviona o površinu zemlje ili posle sudara sa preprekama. Takvi udesi su praćeni velikim deformacijama konstrukcije, kao i samog sistema za napajanjem goriva, i razlivanjem velike količine goriva. Razmere požara i brzine njegovog širenja zavise od stepena oštećenja aviona, sistema za napajanjem goriva, količine goriva u rezevoarima, kao i od vrste podloge na koju se razlilo gorivo. Požari razlivenog goriva karakterišu se brzim razvojem požara na celu površinu, visokom temperaturom u zoni grejanja (oko 1000oC) i visokom gustinom toplotnog fluksa. Takvi požari dovode do brzog prodiranja požara u unutrašnjost aviona. U takvim slučajevima se stvaraju pogodni uslovi za eksploziju goriva u neoštećenim rezervoarima aviona. Pri požaru razlivenog goriva dolazi i do paljenja guma na točkovima aviona, a pod dužim uticajem visoke temperature moguća je eksplozija amortizacionih stubova točkova, koji su pod visokim pritiskom. Pri požaru na avionu sa izdvajanjem toksičnih produkata gorenja i dejstvom visokih temperatura putnici i članovi posade mogu ostati u životu u avionu najviše 5 do 10 minuta. Primarni zadatak VJ pri požaru na avionu je da se uz gašenje što brže obavi evakuacija ugroženih putnika i posade. Za takvu akciju gašenja i spašavanja potrebno je dejstvovati sa velikim snagama već od prvog trenutka. Da bi se uspešno obavilo spasavanje ugroženih lica iz aviona često se mora izvesti probijanje njegovog trupa na najpogodnijim mestima za bezbednu evakuaciju. Izviñanje požara na avionima je neophodno obaviti u najkraćem mogućem vremenu i odmah rasporediti snage i sredstva za spasavanje ugroženih i gašenje požara. Kod izviñanja potrebno je ustanoviti mogućnost uklanjanja goriva, koje se iz bilo kojeg razloga izliva iz rezervoara, kao i ustanoviti smer kretanja vetra, kako bi se plamen usmerio da ide od letelice ka slobodnom prostoru, jer bi se tako usporilo dalje širenje požara. Gašenje požara obavlja se penom i prahom, dok se vodom i vodenom maglom vrši hlañenje spoljašnosti aviona. Akcija gašenja i spašavanja mora da se izvodi veoma brzo, jer od toga zavisi uspešnost intervencije. Pokazalo se veoma uspešnim ubacivanje pene u kabine i prostor za terete, što se vrši nakon završene evakuacije. Otvore iz kojih ističe gorivo, potrebno je zatvoriti, a razliveno gorivo prekriti penom ili peskom.

136

Gašenje požara u hangarima je vrlo otežano zbog velikog prostora koji je zahvaćen požarom, kao i velike koncetracije dima usled zatvorenog prostora. Dim je potrebno odstraniti iz hangara putem ventilatora ili izvršiti evakuaciju aviona iz hangara, ako za to ima mogućnosti (posebno ako preti opasnost od prenošenja požara na druge avione koji se nalaze u hangaru). Gašenje požara u hangarima se obavlja penom ili vodom. Pri akciji gašenja potrebno je voditi računa o eventualnom rušenju krovne konstrukcije hangara. Veliku opasnost predstavljaju i delovi hangara koji služe za popravku aviona, gde pri gašenju treba voditi računa o prisustvu lakozapaljivih materijala i bocama sa komprimiranim gasovima. Po statistickim podacima, 42% požara ili eksplozija na avionima se dešava na samom aerodromu ili aerodromskoj zoni širine 400 m, 25% u zoni širine 400-800 m, a 33% na rastojanju preko 800m od aerodroma. Prema tome 67% svih havarija na avionima dešava se u zoni gde u prvom trenutku može dejstvovati aerodromska vatrogasna jedinica. Veličina vatrogasne jedinice, količina tehnike i sredstava mora odgovarati kategoriji aerodroma. Da bi vatrogasna jedinica u datom trenutku postigla maksimalne rezultate, neophodno je sprovoñenje redovnih vežbi u približno realnim uslovima požara na avionima. Na svakom aerodromu se razrañuje plan gašenja požara na vazdušnim letelicama koji sadrži: mesto i karakter požara, prisustvo ljudi i stepen njihove ugroženosti, razmere požara, pravci širenja požara, mesta najveće opasnosti od požara i uticaj meteoroloških uslova na razvoj požara. Iskustva pri požarima na avionima i aerodromskim objektima su pokazala da je aerodromima neophodna vatrogasna jedinica sa visoko mobilnim sredstvima, sposobnim da na mesto požara doñu za što kraće vreme (1-3 minuta) i momentalno preduzmu efikasne mere za evakuaciju ljudi i gašenje požara.

Sl.br. 94.a) Taktički nastup gašenja penom i prahom Sl. br. 94.b) Požar aviona

GAŠENJE POŽARA NA BRODOVIMA

Požari i eksplozije postali su osnovni uzroci katastrofa brodova, kako pri njihovoj eksploataciji, tako i pri izgradnji ili remontu. Za poslednjih 10-15 godina broj brodova svetske flote je porastao za više od 40%, a gubici brodova usled požara povećali su se za više od dva puta. Osnovno prevozno sredstvo pomorskog i recnog saobraćaja čine transportni brodovi. Oni mogu biti putnički i teretni. Svaki brod sastoji se od trupa i nadgradnje. Nadgradnjom se nazivaju sve zatvorene prostorije, koje se nalaze iznad gornje palube i koje se prostiru od jedne do druge strane broda. Prostorije svakog broda su podeljene na tri osnovne grupe:

� službene prostorije (mašinsko, kotlovsko, pumpno i električno odeljenje); � prostorije za život i rad (brodski saloni, trpezarije, kabine, kupatila, bifei i sl.); � specijalne prostorije, u zavisnosti od vrste broda (teretna spremišta, obrada ribe i dr.)

Uzimajući u obzir visoku požarnu opasnost brodova različite namene, predviñaju se mere za njihovu zaštitu; konstrukciona zaštita, zaštita automatskim sistemima za gašenje požara, kao i zaštita prenosnim i prevoznim aparatima za gašenje požara.

137

Gašenje požara na brodovima se odvija u uslovima visoke temperature, gustog zadimljenja, velike brzine širenja požara, raznovrsnih gorivih materija, kao i odsutnosti bezbednih puteva evakuacije. Statistike požara na brodovima pokazuju da osnovna mesta izbijanja požara predstavljaju društvene i službene prostorije, mašinska odeljenja i spremišta za smeštaj tereta. Najveći broj požara u društvenim i službenim prostorijama (oko 44%) se objašnjava narušavanjem pravila požarne bezbednosti. U slučaju nastanka požara na brodu, dolazi do brzog širenja požara usled intenzivnog strujanja vazduha, povezanosti prostorija preko otvora (kako po horizontali, tako i po vertikali), kao i zbog velikog požarnog opterećenja (boje, premazi, plasticne mase, gorivo i mazivo, zapaljiv teret). Za obezbeñenje uspešnog gašenja brodova i plovnih objekata u pristaništima, moraju biti razrañene instrukcije o saradnji luckih službi sa vatrogasnim jedinicama u slucaju požara. Pri gašenju broda neophodno je da RGP požara bude u kontaktu sa kapetanom broda. Pri spasavanju ugroženih lica sa broda neophodno je približiti brod obali, tako da se može iskoristiti cela dužina trupa za iskrcavanje. Ako to nije moguće, organizuje se spuštanje spasilačkih čamaca i uzimanje spasilačke opreme kao i umirivanje eventualne panike meñu putnicima. U noćnim uslovima rada potrebno je osvetljavati reflektorima brod. U slučaju prenošenja požara na druge brodove ili objekte na obali, potrebno je organizovati odvlačenje gorećeg broda, ili odvlačenje drugih brodova ili plovećih objekata od gorućeg broda. Ako je to moguće potrebno je da se pre širenja požara brod zaokrene tako da se mesto požara nalazi u pravcu kretanja vetra. Opasni tereti koji se nalaze u blizini zone gorenja, po mogućnosti se udaljavaju. Osnovna sredstva za gašenje požara na brodovima su voda i pena. U pojedinim slučajevima se koristi i prah. Pri gašenju vodom neophodna je stalna kontrola RGP, da se ne bi narušila stabilnost broda (iskretanje ili delimično potapanje) usled prevelike količine vode upotrebljene za gašenje. Po potrebi u takvim slučajevima potrebno je organizovati i ispumpavanje vode sa broda. Zbog toga raspršeni vodeni mlaz predstavlja efikasan način gašenja. Vazdušna pena se primenjuje posebno u onim slučajevima kada se ne može prići zoni gorenja. Glavni pravci uvoñenja snaga i sredstava za gašenje unutar nadgradnje su hodnici, brodske stepenice, važni sektori broda (električna centrala, mašinska postrojenja i dr.). Po potrebi vodenim mlazevima se štite susedni brodovi i ugroženi obalski objekti. RGP mora imati u vidu da se požar može širiti po skrivenim delovima unutrašnje konstrukcije broda (preko poda, obloga, ventilacionog sistema i sl.). Gašenje požara na brodovima za prevoz zapaljivih tečnosti (tankerima) zahteva složenu akciju gašenja požara. Raspršenim vodenim mlazevima se hlade zidovi gorećih i susednih tankova. Bacačima se penom gasi požar. Da bi se požar suzbio potrebno je da se pena nanese preko zapaljene tečnosti u što kracem vremenu. Nakon likvidiranja požara potrebno je još 10 do 15 minuta vršiti hlañenje zidova tanka. Ako se brod nalazi u plivajucim zapaljenim derivatima, teško ga je izvući iz te zone. Stoga treba penom ugasiti oko broda i pokušati izvesti brod iz ugrožene zone. Pri gašenju požara na brodovima u svim slučajevima izviñanja i gašenja, svo ljudstvo trebalo bi koristiti zaštitnu opremu, pribor za osvetljavanje (u noćnim uslovima), sredstva veze i megafone. Zbog specificnih uslova rada na gašenju plovećeg objekta, mora se posebno voditi računa o bezbednosti lica koja učestvuju u samom gašenju i spašavanju.

138

Sl.br. 95. Požar na brodu

GAŠENJE POŽARA NA SEOSKIM GAZDINSTVIMA I POLJOPRIVR EDNIM ZGRADAMA

Uzroci požara na seoskim gazdinstvima su veoma različiti, a opasnost velika, obzirom na vrstu objekta i smeštaj stočne hrane. Požar na seoskom gazdinstvu predstvlja uvek veliku opasnost a mogućnosti njegovog širenja su velike, obzirom da su zgrade često izgradene od zapaljivog materijala. Pored toga same zgrade su često puta grupisane a izmeñu njih se nalaze veće količine poljoprivrednih proizvoda sena, slame i drugog. Na seoskom gazdinstvu požar može zahvatiti zgrade za stanovanje, štale, poljoprivredne proizvode, druge zgrade i radionice. Sve ove zgrade mogu biti grañene od drveta, a često su pokrivene zapaljivim materijalom. Svi poljoprivredni proizvodi su od gorive materije, a neki čak i lako zapaljive. Vatra se ovde širi velikom brzinom, a za gašenje požara uvek će biti potrebne velike količine vode. RGP kod ovih požara organizuje lokalizaciju požara tj. da vrši odbranu susednih objekata. Radi postizanja tog cilja treba iskoristiti sva sredstva i mogućnosti koje RGP - u stoje na raspolaganju. Opasnost i širenje požara će naročito biti pojačano kada duva jak vetar a nema dovoljno vode i sredstava za gašenje požara. Za sprečavanje širenja požara i odbranu, treba primeniti prskanje i kvašenje, pokrivanje mokrim ponjavama i ciradama, zatvaranje svih otvora, prozora, baxa, vrata i slično i otklanjanjem zapaljivog materijala. Ovaj posao treba organizovati tako da se iskoriste sve mogućnosti, pri čemu treba angažovati i ljude iz dotičnog gazdinstva ili mesta. Ako su u opasnosti ljudski životi ili je ugrožena stoka, akcija spasavanja treba da bude brza i odlučna, jer je širenje požara veoma brzo. Kod gazdinstva koja raspolažu sa mašinskim parkom treba naročito voditi računa da se spreči širenje požara prema prostorijama ili zgradama u kojima se nalaze ove mašine ili gorivo i mazivo (nafta, benzim i dr.). Po mogućnosti mašine treba odmah evakuisati, izgurati ih napolje i ukloniti ih iz ugroženog sektora, pri čemu treba voditi računa da se smeste tamo gde neće ometati samu akciju gašenja i saobraćaj. Lako zapaljive tečnosti gase se sa penom, pri čemu voditi računa o opasnosti od eksplozije praznih buradi. Evakuaciju zgrada i iznošenje inventara, nameštaja i poljoprivrednih proizvoda treba vršiti samo onda kada to situacija nalaže i kada nema drugih mogućnosti, jer se evakuacija često vrši i iz onih objekata koji nisu stvarno ugroženi i kojima nepreti nikakva stvarna opasnost, čime se bez potrebe stvara metež i zabuna a ujedno i pričinjava velika materijalna šteta. Ako na gazdinstvu postoje i radionice, a naročito za preradu poljoprivrednih proizvoda i meljavu, kod gašenja treba voditi računa o osobenostima situacije i evntualnoj opasnosti, kao što je kod mlinova opasnost ekpslozije a i u drugim radionicama gde se stvara velika prašina.. U ovakvim slučajevima treba primeniti rasprskavajući mlaz vode i nastupati oprezno i obazrivo. U ovim radionicama mogu se takoñe naći i čelične boce sa komprimiranim gasovima koje mogu predstavljati veliku opasnost.

139

Požari u štalama

U štalama je opasnost od požara naročito velika, jer su baš ove zgrade vrlo često izgrañene od drveta i obično su pune stočne hrane koja se drži u velikom tavanskom prostoru. U ovim zgradama često postoje i sobe za stanovanje osoblja koje neguje stoku a takode i prostorije za preradu stočne hrane. Prilikom ovih požara prvi zadatak je spasavanje ugrožene stoke. Životinje se boje vatre i kod požara mogu biti toliko uznemirene da im je veoma teško i prići a naročito naterat ih da izañu napolje. Osim toga krupna stoka je obično vezana uz jasle te se sama nemože ni osloboditi. Često štale imaju nedovoljni broj izlaza sa uskim hodnicima i vratima tako da ce evakuacija i spasavanje stoke biti otežano i usporeno. U ovakvim slučajevima biće potrebno da se rušenjem odmah načini potreban broj izlaza, vodeći računa pri tome da se otvori načine tamo gde ih je najlakše probiti i gde će biti najpogodniji za spasavanje stoke. Za posao spasavanja i izvoñenja stoke iz ugroženih prostorija prvenstveno treba angažovati osobe koje neguju te životinje, jer ih životinje poznaju a ove osobe najbolje znaju kako će spasavanje najlakše obaviti. Ako sami vatrogasci treba da obave ovaj posao treba da budu naročito obazrivi ako su u pitanju bikovi ili konji, jer mogu da budu veoma opasni. Ako životinje nisu vezane a izlazi su otvoreni neki put će i prskanje mlazom vode naterati životinje da izadu napolje. Naročito treba naglasiti da životinjama smeta i dim pa ako su prostorije zadimljene i pune dima treba ih izvesti ili se pobrinuti za ventilaciju i provetravanje prostorija. Kod ovih požara nekada će biti potrebno jednovremeno dejstvo i napad jakim mlazevima vode da bi se zadržala vatra dok se ne obavi spasavanje životinja. Konji i rogata stoka uznemire se i neće da se pokreću. Kod njihovog spasavanja najbolje je pokriti im glavu i pojedinačno ih izvoditi napolje. Ako je ovo nemoguće tj. ako životinje neće da izlaze, jahačem konju treba staviti sedlo, a teglećem amove da bi izašli napolje. Ovce se povlače u jedan ugao. Kod spasavanja ovaca najpre treba uhvatiti i silom izvesti ovna zvonara pri čemu mu treba pokriti glavu. Za njim će čitavo stado izaći napolje. Ovde postoji opasnost da ovce pri izlasku nasrnu u vatru obzirom da se krecu sve odjednom o čemu treba voditi računa i sprečavati ih u tome. Najteže je spasavanje svinja, jer one neće da izañu a često i kada se isteraju i izvuku one se ponovo vraćaju natrag. Svinje treba silom izvući napolje vukući ih za zadnje noge da nebi mogle ujesti. Kada se izvuku treba ih zatvoriti u neku prostoriju. Opšte je pravilo da spasenu stoku, ako je to moguće treba odmah smestiti u druge prostorije da se nebi razbežala i ometala gašenje. Živinu treba pokupiti u džak i izneti napolje. Ako su košnice sa pčelama ugrožene najpre treba, ukoliko nisu sve pčele u košnici naterati ih raspršenim mlazom da uñu u košnicu, a zatim zatvoriti izlazni otvor i preneti ih na bezbedno mesto vodeći računa da pcele butu zaštićene od dima jer je on veoma opasan za njih. Kada su pčele prenete izlazne otvore treba opet otviriti. Kod požara u štalama, mlazničari moraju da vode računa da se spreči širenje požara naviše tj. na tavanski prostor koji je redovno pun stočne hrane. Put širenja požara naviše ide najčešće kroz otvore na tavanici koji služe za spuštanje hrane. Takode postoji opasnosti da se požar prenese na susedne objekte a naročito ako je požar zahvatio i tavanski prostor i to kroz otvore za utovar sena. Kod gašenja požara u štalama, da bi se sprečilo širenje, mlazničare treba postaviti na tavanu kod otvora. Sam napad i gašenje ne treba da idu kroz izlaz gde se vrši spasavanje životinja već po mogućnosti sa drugom ulaza ili otvaranjem novog otvora radi gašenja požara.

Gašenje požara sena i slame

Uzrok ovih požara najčešće je nepažnja od pušenja, igra dece i dr. Požar kamara sena i slame je uvek požar na otvorenom prostoru. Ovo uslovljava veoma brzo gorenje i širenje požara i veliku opasnost za susedne kamare ili zgrade. Zračenje toplote, kada je kamara u plamenu, je naročito veliko tako da će se biti teško približiti i sprečiti dalje širenje požara. Kada duva jak vetar situacija može biti kritična i samo snalažljivost i pravilno organizovana akcija gašenja može sprečiti širenje požara. Kod ovih požara mora se uvek uzeti u obzir pravac vetra tako da akcija gašenja uvek otpočne od kamara

140

koje su poslednje u pravcu vetra a sa kojih ce vatra najpre da se prenese na susedne kamare ili zgrade. Kvašenjem i pokrivanjem mokrim ponjavama i ciradama susednih kamara zaštićuju se od požara. Ugroženi zapaljivi materijal, ako je moguće uklanja ispred vatre. Izuzetno kod nedostatka vode mogu se ugrožene kamare pokriti i penom radi zaštite od vatre. Ovde takoñe treba koristi i kofe i burad sa vodom, metlarice za gašenje varnice i početnog gorenja i sve ostalo što se nañe pri ruci. Samo gašenje sena i slame skopčano je sa dugim radom na postepenom skidanju, razgrtanju i rasturanju kamara uz obilno kvašenje sena i slame rasprskavajućim mlazom i detaljno gašenje. Ovde se svakako koriste vile za skidanje i prevrtanje sena i slame. Svu slamu i seno treba više puta prevrnuti i dobro je pokvasiti. Punim mlazom vode može se gasiti unutrašnje žarište preko načinjenih kanala tako da mlaznicu možemo da uvučemo u otvore kanala ili korišćenje koplje mlaznica. Upotreba punog i jakog mlaza vode kod gašenja sena i slame može biti opasno jer se vatra može jakim mlazom proširiti. Kvašenje i prskanje sena i slame odozgo ne može ugasiti unutrašnja žarišta već se uvek mora pristupiti rasturanju i kvašenju. Ako je u pitanju seno ili slama u balama treba posebno svaku balu čakljama izvlačiti i rasturanjem potpuno i detaljno gasiti. Goruća slama se ne sme razbacivati ako nemamo vode za gašenje. Opasno je i treba najstrožije zabraniti penjanje na vrh kamara sa slamom, jer ove su često iznutra izgorele te se vatrogasac može odjednom, propadanjem u kamaru, naći u vatri. Dugačke kamare, a naročito ako nemamo dovoljno vode treba uvek presecanjem odvojiti na dva dela kako bi se spasao bar jedan deo kamare. Po završenom gašenju, ako je potrebno, može se ostaviti straža koja će da osmatra zgarište kako bi mogla eventualnu pojavu vatre u zacetku da uguši.

Požari na guvnu

Ako se pojavi požar na guvnu, za vreme vršidbe, glavna briga biće da se spasi i izvuče mašina, ne ovršeno i ovršeno žito i susedni objekti i zgrade. Takoñe treba ukloniti i zaštiti mazivo i gorivo, ukoliko je ugroženo, a kod gašenja treba nastupiti odlučno da bi se požar lokalizovao. Situacija će biti naročito kritična ako su u blizini poljoprivredne zgrade, a u njihovog pravcu duva vetar. I ovde za odbranu treba iskoristiti sve što stoji na raspoloženju i pri ruci, a snalažljivost i pribranost su od velikog značaja za uspeh gašenja i lokalizaciju požara. Ako nam situacija nalaže RGP doneće odluku da se kamare žrtvuju da bi se drugi objekti i zgrade mogli odbraniti.

Požari u zgradama za sto čnu hranu

Kod požara sena, slame, kukuruzovine i druge stočne hrane, koja je smeštena u zgradi koja služi za smeštaj, glavna briga treba da bude da se sačuvaju glavne konstrukcije zgrade. Ove zgrade su obično izrañene od drveta i u našoj zemlji nose različite nazive. Ove zgrade su često pokrivene sa gorivim pokrivaćom, te će biti veoma teško spasiti zgradu. Veliku opasnost predstavlja širenje požara na susedne objekte, a naročito ako duva jak vetar. Mlazničari kod gašenja požara moraju najpre da eliminiše glavno žarište u samoj zgradi, a zatim treba da pristupe izvlačenju i rasturanju stočne hrane radi kvašenja raspršenim mlazom. Ovde treba naglasiti da seno i druga stočna hrana, koja je nadimljena jakim dimom i vatrom, nije više za ishranu stoke već samo za prostirku.

GAŠENJE POLJSKIH POŽARA

Požari nepokošene trave, trske, žita i drugih poljoprivrednih proizvoda nazivaju se poljskim

požarima. Uzrok ovih požara najčešće je nepažnja, a zatim varnica iz lokomotiva i drugih mašina i drugo. Obzirom da se ovde radi o požaru na otvorenom prostoru (sl.br. 96.) njegovo širenje razvija se velikom brzinom a naročito kada duva vetar. Od ovih požara mogu doci u opasnost i biti ugroženi i drugi objekti kao što su barake, naslage drva, magacini, skladišta lako zapaljivih tečnosti i dr..

141

Obzirom na brzinu širenja vatre čestog nedostatka vode i nedostatka prilaznih puteva za vatrogasna vozila, gašenje ovih požara najčešće se sastoji u samu lokalizaciju tj. sprečavanju širenja vatre, jer u stvari ono što je zahvaćeno vatrom ne može se ni spasiti.. Širenje požara obicno se zaustavlja na taj način što se zapaljene površine opkole praznim prostorom, u vidu odbrambene lineje u dovoljnoj širini, da bi se onemogućilo prelaženje vatre preko te linije. Nepokošeno žito se može pokositi i to počevši od one strane na kojoj je upravljeno širenje vatre a zatim sa svih strana. Ovaj otkos zatim treba očistiti od trave i strnike zaoravanjem ili okopavanjem. Ako je u pitanju požar manjeg obima vatra se može ugasiti, ako je u pitanju trava i korov, udaranjem metlarica (sl.br. 97) ili zelenim granama, lopatama, zatrpavanjem zemljom, tapkanjem Sl.br. 96. Poljski požari Sl.br. 97. Gašenje poljskih požara metlaricama

i pokrivanjem. Ako imamo dovoljno vode za gašenje i pristupne puteve, gašenje se može uspešno obaviti rasprskavajućim mlazom vode. Kada gori trska, u velikim površinama, gašenje i lokalizacija su otežani, a ponkad se i ovde može primeniti paljenje protiv vatre imajući u vidu ono što je rečeno po tome pitanju kada je govoreno o šumskim požarima. Za gašenje većih požara takoñe trebamo veliki broj ljudi i raznog poljskog alata. Za izviñanje i gašenje ovih požara mogu se koristiti avioni i helikopteri.

GAŠENJE ŠUMSIH POŽARA

Šumski požari su veoma česta pojava u letnjim i jesenjim mesecima a naročito u sušnim godinama. Ovi požari nanose privredi velike štete, koje se u stvari nemogu ni proceniti (požar šume u Deliblatkoj peščari 1996.g. ). Uzrok ovih požara je najčešće nepažnja turista, lovaca, šumskih radnika, čobana, od logorskih vatri, vojne obuke i pucanja, lokomotive, elektro vodovi visokog napona, grom i dr.. Uslovi za početak i širenje vatre upravo su idealni a naročito u letnjim i jesenjim mesecima kada je suša. Taktika gašenja šumskih požara zavisi u prvom redu od vrste požara, njegove razmere i veličine, sastava šume, mesnih prilika, mogućnosti gašenja, obezbeñenje vode i vremenskih prilika. Požar se obično širi u pravcu vetra u pravcu debele naslage suvog lišća i granja, prema šumskih čestarima i gotovo uvek prekma šumskim visovima. Šume četinara, u odnosu na proširenje i veličinu požara, prestavljaju mnogo opasnije područje od listopadnih šuma. Širenje požara sprečavaju reke, i duboke vododerine, putevi, livade i nepošumljeni tereni, rovovi, stišavanje vetra, sa zahlañenjem noću, a naročito obilne i dugotrajne kiše. Kao sredstvo za gašenje najčešće se primenjuje voda iz reka, potoka, jezera, bara, cisterni i bunara. Za gašenje se takoñe može primeniti pesak i zemlja metlarice, grane zelenog listopadnog drveća i hemijska sredstva koja se primenjuju pomoću specijalnih prskalica (kalcijum hlorid). Za uspešno gašenje većih požara neophodno je potrebno da se formira operativni štab, izrade skice u kojima treba da budu sve praznine i putevi, glavna žarišta vatre i pravac širenja požara.. Skice treba da sadrže i sektore dejstva pojedinih jedinica i izvore za snabdevanje vodom, centar i mesto RGP. Požari u šumama pojavljuju se u tri razlicita vida i to kao: a) podzemni požari, b) puzeći - površinski požari i v) nadzemni odnosno visoki požari.

142

Sl. br. 98. – Upotreba naprtnjače u gašenju šumskih i poljskih požara

Osim toga mogu da se zapale i gore pojedinačna stabla u šumi. Podzemni požari najčešće nastaju u podzemnim naslagama uglja u tresitištima gde gore naslage uglja i drugi zapaljivi materijal. Vatra se širi sporo neznatnom širinom i traje duže vreme, a da se često na površini ne mogu zapaziti nikakvi znaci o požaru. Ovi požari su prlično retka pojava (u okolini Negotina postoji veliki tresište sa požarima koji u odreñenim periodima ugrožavaju sam grad). Oni predstavljaju opasnost jer mogu biti uzrok pojavi površinskog odnosno puzećeg šumskog požara. Ovi požari, iako nevidljivi predstavljaju veliku opasnost za šumska područja, jer uništenjem korenja drveća svakako uništavaju i šumu. Površinski ili puzeći šumski požari nastaju najčešće u jesenjim, letnjim pa i prolećnim danima, a naročito u sušnim periodima u cetinarskim i listopadnim šumama. Ovde u stvari postoji sagorevanje šumske postelje od suvog lišća suve trave i granja. Ovi su požari početak i uzrok velikih šumskih požara i katastrofa jer se iz njih razvijaju nadzemni odnosno visoki šumski požari kada takoreći gori čitava šuma. Nadzemni ili visoki požari uzimaju obično katastrofalne razmere, zahvatajući čitava šumska područja i velike površine. Kod ovih požara razvija se ogromna toplota čije je zračenje tako snažno da pred sobom pali i na desetine metara udaljenosti, a naročito ako su u pitanju guste četinarske šume, koje gore velikom brzinom uz jaku pucnjavu i razvijanje gasova iz smole, koji se brzo pale i u vidu pokretnog letećeg plamena unuštavaju sve pred sobom.

Gašenje podzemnih šumskih požara

Kod ovih požara bitno je i najvažnije da se utvrde granice podzemnih područja, koja su

zahvaćena vatrom. Ovo se može ustanoviti po dimu, po vrelom vazduhu i tlu, a najsigurnije kopanjem probnih jama malog prečnika. Jedini efikasni način gašenja jeste kopanje dubokih rovova u širini od najmanje 60 cm u dubinu zavisi od debljine naslaga uglja. Ovi se rovovi pune vodom. Nekad se vatra vože ugasiti i natapanjem čitavog zapaljenog područja velikim količinama vode.

Gašenje površinskih (puze ćih) požara

Kod manjih površina za gašenje požara primenjuju se metlarice ili udaranje lisnatim zelenim granama dužine oko 2 m. Gašenje uvek počinje od spoljnih ivica uz postepeno sužavanje obruča, ali svakako prvenstveno sa ivica u pravcu širenja vatre. Požar se može ugušiti i bacanjem peska i zemlje lopatama na zapaljene površine. Lokalizacija tj. sprečavanje širenja vatre može se postići odstranjivanjem gorivog materijala suvog lišca, granja drveta, trave, korenja i drugog, prokopavanjem jarkova koji će zaustaviti vatru, zaoravanjem i na drugi način.

Požar se može gasiti vodom - kofama, naprtnjačama (sl.br 98.) ili pak zalivanjem kanalima ukoliko ima tekuće vode. Kod gašenja požara vodom najpre treba gasiti najjača žarišta i površine. Ljudstvo se rasporeñuje na razmaku od 3 m u neprekidnom lancu koji napada bočno i postepeno sužava zapaljeno područje u vidu klina. Frontalno nastupanje protiv vetra je veoma teško i gotovo nemoguće.

Gašenje visokih (krunskih) šumskih požara

Gašenje ovih požara veoma je teško i dugotrajno, jer ovde u stvari gori čitava šuma kako po

površini tako i u svim stablima i granama, uz jako zračenje toplote tako da je i samo približavanje vatri

143

teško i veoma opasno. Gašenje vodom, ako su u pitanju veće površine obično neće dati nikakve rezultate, jer su ovde potrebne ogromne količine vode koja treba da bude bačena velikom snagom da bi se efekat gašenja mogao zapaziti. U ovakvim požarima se uvek primenjuje lokalizacija i odbrana i to imajući u vidu da u vetrovitom vremenu brzina širenja je takva da je veoma teško na manjoj daljini izraditi sigurne perpreke vatri. Lokalizacija se postiže presecima u šumi koji se dobijaju obaranjem stabala, zasecanjem grana, čišćenjem i okopavanjem terena i kvašenjem vodom. Stabla se po pravilu obaraju uvek prema vatri jer bi obaranje na drugu stranu moglo da prenese vatru a osim toga samo obaranje stabla donekle utiče na ugušivanje i zaustavljanje vatre.

Sl.br. 99. Visoki (krunski) požar Ovaj odbrambeni prosek mora imati površinu najmanje za 2 ili 3 visine stabla tj. oko 40 do 50 metara. Ova širina može biti i veća na ivicima u pravcu vetra odnosno širenja vatre i požara. Odbranbena linija proseka mora biti na dovoljnoj daljini da bi se mogla očistiti. Ona obično opkoljava zapaljene površine u vidu trouglastog klina, s tim da vrh klina bude u pravcu vetra, odnosno širenja požara. Ovo je neophodno da bi se u pravcu širenja vatre omogućio rad, a da joj se da duže vreme dok se ne stigne do vrha klina što će omogućiti da se prosek uspešno očisti pre dolaska vatre. Kod odreñivanja pravca izrade proseka treba

koristiti sve prirodne praznine i prepreke širenja vatre kao što su: livade, putevi, jarkovi, i vododerine tako da ovaj klin može da dobije i sasvim drugi oblik, što sve zavisi od prilika i mogućnosti. Ako požar probije odbrambeni prosek i liniju treba brzo otstupiti i formirati novu liniju odbrane na dovoljnoj udaljenosti. Kod ovih požara se preporučuje i paljenje šume (protiv vatre) da bi se sprečilo dalje širenje požara. Za ovu svrhu obrazuje se jedan lanac polazeći od proplanka, gde se sakupi velika količina zapaljivog materijala, suve trave, lišća, slame i sl. Kad se vatra približi na udaljenost od 150-200m zapali se jednovremeno sav ovaj materijal. Vatra će se usled zagrejanog vazduha širiti prema požaru a kad se dve vatre sastave ovaj susret će biti dovoljno daleko od linije gde je zapaljen prvobitni pripremljeni lanac. Ovo se zasniva na činjenici da se vatra zapaljenog lanca (protiv vatra) širi samo prema požaru a ne prema šumi. Paljenje protiv vatre je rizično, može biti veoma opasno, jer vetar može da okrene širenje vatre nasuprot željenog pravca. Paljenje protiv vatre se može primeniti samo po tihom vremenu a naročito noću kad je vazduh znatno hladniji vodeći računa da po svaku cenu spreči širelje vatre prema nezahvaćenim površinama šume. Na kraju treba naglasiti da za gašenje šumskih požara treba angažovati i radnike i rukovodioce šumskih gazdinstava sa raspoloživom opremom a da vatrogasne jedinice treba da dejstvuju prema njihovim upustvima po planu za gašenje i lokalizaciju požara. Za gašenje ovih požara neopohodno je potrebno prikupiti velike snage vojske, okolno stanovništvo, i vatrogasne jedinice a samo gašenje može da traje i nedeljama. Rad se nemože zamisliti bez šumskog alata i pribora a takoñe treba organizovati i dobavu vode za piće i ishranu ljudstva. Za gašenje požara mogu se uspešno koristiti specijalni avioni i helikopteri (sl.br. 100.), vozovi sa velikim količinama vode, sprava, alata i ljudstva, terenska kola za prodiranje u zapaljena šumska

144

područja i dejstvo iz bliza, autocisterne i drugo. Kod gašenja se naročito uspešno može primeniti prodorna voda. Vatrogasni vozovi za šumska podrucja gde prolazi železnica mogu biti od velike pomoći jer mogu da dovuku i preko 100.000 litara vode sa moćnim pumpama, opremom i alatima kao i ostalim snabdevanjem (pijaća voda, hrana i sanitetski materijal itd).

Sl.br. 100. Upotreba helikoptera u gašenju požara Obzirom da u šumskim područjima često nema u blizini požara vode nekada je moguće postojeće rečice i potoke skrenuti sa njihovog toka kroz nove kanale, a prema zapaljenim područijima šume, te se prema tome i na taj način može dobiti voda za gašenje požara. Kod požara pojedinih stabala u šumi vatra je obično unutar stabla, jer su to obično osušena i šuplja stabla. Gašenje vatre može se postići zatvaranjem svih otvora ili pak nalivanjem vode kroz gornji otvor i to u dovoljnoj količini da bi se vatra ugasila. Naj sigurnije je takvo stablo poseći i oboriti a zatim vatru potpuno ugasiti. Kod šumskih požara, iako je vatra ugašena, ukazuje

se neophodna potreba stalnog nadgledanja i kontrole zgarišta u toku više dana i to obilaznim patrolama i stražama, koje imaju zadatak da odmah ugase eventualne nove začetke vatre. Gašenje šumskih požara ne može se zamisliti bez velikog broja ljudi i raznog šumskog alata kao što su sekire, testere, krampovi, ašovi, lopate, čaklje i dr.

GAŠENJE POŽARA MATERIJA KOJI SE TEŠKO GASE

Odreñenu grupu materija zbog specifičnosti je teško gasiti klasičnim sredstvima za gašenje.

One traže poseban prilaz oko izbora sredstava, taktike i preuzimanje mera zaštite vatrogasaca koji intervenišu. Vatrogasne jedinice se mogu sresti sa požarom ili akcidentom otrovnih materija, jakim oksidatorima, kiselinama, materijama koje obrazuju eksplozivne smeše i sl. dok pojedine materije višestruko objedinjavaju u sebi ova navedena svojstva. U kategoriju otrovnih materija spadaju: anilin, sulfat, heksahloran, herbicidi, metanol, aromatični ugljo-vodonici, hlor i drugi. U kategorije za obrazovanje eksplozivnih smeša spadaju: šalitra, peroksidi alkalnih metala i dr. Posebnu grupu materija čine one koje se razlažu sa vodom ili pod čijim se dejstvom dolazi do termičke disocijacije vode: alkalni metali, karbid, kalijumcijanid, organski katalizatori i dr. Izbor taktičkog nastupa, odreñivanje i izbor sredstva za gašenje, mere zaštite, zavisi od kategorije gorive materije i opasnosti koje se javljaju u procesu gorenja. Alkalni metali kao što su: litijum, natrijum, kalijum, rubidijum, cezijum, francijum i zemnoalkalni metali kao što su: berilijum, magnezijum, kalcijum, stroncijum, barijum i radijum se izuzetno teško gase. Upotreba vode i pene je u ovim uslovima isključena zbog opasnosti od pojave eksplozije vodonika. Ne može se koristiti prah na bazi natrijum-hidrokarbonata zbog razvoja odreñenih količina vode, ni ugljen-dioksid zbog reagovanja ovih materija sa njim. Izuzetno visoke temperature koje se pojavljuju u procesu gorenja (vrednosti od 1.200oC do 3.000oC ) ograničavaju upotrebu klasičnih sredstava za gašenje. Za gašenje treba koristiti specijalni tip praha za gašenje požara klase "D", grafitni prah i suvi pesak. Obavezna je zaštita ekipa odelima za zaštitu od dejstva toplote i zaštita disajnih organa, a sredstva za gašenje se moraju nabacivati iz neposredne blizine, što dodatno otežava akciju gašenja. NATRIJUM. Pripada grupi čvrstih gorivih materija i nosilac je brojnih opasnosti od požara. To je srebrnast metal, veoma je mek. Pri zagrevanju se lako pali pri temperaturi od 300oC, i ima izražen afinitet prema kiseoniku, zbog čega se čuva u sudu sa petrolejom i što dalje od kiselina i zapaljivih materija. Malo se upotrebljava u elementarnom stanju već u obliku jedinjenja. Sredstva za gašenje: grafit, suvi pesak i prah klase požara "D". ALUMINIJUM. Pripada grupi čvrstih materija sa izraženo metalnim karakterom. Što su veći komadi aluminijuma, opasnost od požara je manja i obrnuto. Oslobaña pri zagrevanju veliku količinu toplote, uz intezivan plamen. Smeša aluminijuma u prahu i oksida metala sagoreva eksplozivno.

145

Neorganska jedinjenja aluminijuma su opasna sa stanovišta izbijanja požara, dok se organska jedinjenja pale na vazduhu i pri normalnim temperaturama, burno reaguju sa kiselinama, bazama i alkoholima. Sredstva za gašenje: grafit, suvi pesak. FOSFOR. Poznate su dve vrste fosfora: beli i crveni. Beli fosfor lako oksidiše, lako se pali u dodiru sa kiseonikom iz vazduha pri čemu oslobada fosforpentoksid. Pri sagorevanju je moguće rasprskavanje upaljene mase. Izaziva pekotine. Čuva se i transportuje pod vodom. Crveni fosfor je manje opasan, ali se moraju preduzeti iste mere zaštite. Gašenje, potapanjem fosfora u vodi, prekida proces gorenja da bi sušenjem taj proces ponovo nastupio. Za gašenje treba koristiti rastvor razredenog bakra sulfata ili velikih količina vode. SUMPOR. Pripada grupi čvrstih gorivih materija. Ne rastvara se u vodi i alkoholu. Ukoliko se zagreje do temperature do 200oC dolazi do samo paljenja. sagoreva bleštavim plamenom sa dosta dima i nadražuje oči i organe disanja, što nalaže obaveznu primenu izolacionih aparata. Požar treba gasiti raspršenim mlazom vode ili vodenom maglom, a može i penom. CELULOID. Pri gorenju oslobaña toksične produkte, uz razvoj visokih temperatura. U uslovima sagorevanja se javljaju ugljendioksid, ugljen-moniksid, azot, cijanovodonična kiselina i pare kamfora. Temperatura gorenja celuloida iznosi 1.700oC, a gori i u vodi bez plamena, uz razvoj otrovnih gasova. Za gašenje se koristi voda, punim mlazom se razara sloj pokoriće i tako razbijeno žarište se hladi. Obavezna je upotreba zaštitne opreme. KALCIJUM KARBID. Pripada grupi čvrstiih gorivih materija. Sa vodom reaguje uz razvijanje zapaljivih i eksplozivnih gasova. Veoma je hidroskopan. Temperatura paljenja je 2300oC. Mora biti obezbeden od vlage. Ne treba koristiti vodu već suva sredstva za gašenje, sa oderñenog bezbedonosnog rastojanja, zbog hidroskopnih osobina i oslobañanja acetilena. KISELINE. U hemijskoj industriji naročito, a i u drugim granama industrije, je česta primena kiselina. Kiseline se dele prema prirodi na organske i neorganske. Veći broj organskih kiselina pripada zapaljivim materijama, a najveći broj neorganskih kiselina nije zapaljiv. U organske kiseline spadaju: sirćetna, mravlja i druge, a u neorganske kiseline: azotna, hlorovodonična, sumporna i dr. AZOTNA KISELINA HNO3 je bezbojna tečnost koja pod uticajem svetlosti, zbog delimičnog raspadanja postaje žuto smeda. Koncentrovana azotna kiselina se na vazduhu puši. Na organske materije HNO3 deluje razarajuće tako da se pod njenim uticajem neke organske materije same pale (drvo,slama). Azotna kiselina se danas dobija najčešće oksidacijom amonijaka. Soli azotne kiseline su nitrati, koji su u najvećem broju slučajeva eksplozivni. U blizini uskladištene HNO3 ne smeju da se držati zapaljivi materijali. Ako dode do razlivanja azotne kiseline, moguća opasnost se uklanja razblaživanjem kiseline velikim količinama vode. Razlivena kiselina se ne sme prekrivati organskim materijama. Obavezna upotreba izolacionih aparata. HLOROVODONIČNA KISELINA HCL. je nezapaljiva tečnost, ali njeno prisustvo može biti uzrok različitih opasnosti. HCL je rastvor gasa hlorovodonika u vodi. Bezbojna je tečnost, ili je svetlo žute boje, a na vazduhu se puši. Kada dode u dodir sa različitim metalima, dolazi do njenog razlaganja i oslobaña se eksplozivan gas vodonik. Koristi se u industriji boja, metalurgiji, tekstilnoj industriji. Pare kiselina deluju razarajuće na ljudski organizam, a sama kiselina može uzazvati opekotine na koži. Zaštita adekvatnim odelima i izolacionim aparatima je obavezna. Neutralizacija se vrši vodom ili nekom bazom. SUMPORNA KISELINA H2SO4. je nezapaljiva materija, ali se pri njenom reagovanju sa nekim drugim materijama razvijaju zapaljivi i eksplozivni gasovi. Ona je jedan od naj važnijih proizvoda hemiske industrije. To je uljana bezbojna tečnost. Mnogim materijama ona oduzima vodu, što za posledicu ima njihovo paljenje. Pri reagovanju sa metalima oslobaña se zapaljiv eksplozivan gasvodonik. Sumporna kiselina veoma štetno deluje na ljudski organizam. Ima široku primenu za dobijanje mnogih hemiskih jedinjenja, drugih kiselina, sulfata, u industrji eksploziva i dr. Najefikasnija neutralizacija se vrši peskom ili pepelom, uz obaveznu primenu izolacionih aparata i odela za zaštitu od agresivnih materija. Nabacivanje vode bi uslovilo oslobañanje veće količine toplote u takvom obimu da bi to omogućilo paljenje zapaljivih materija u neposrednom okruženju. SIRĆETNA KISELINA CH3COOH je zapaljiva tečnost. Bezbojna je, karakterističnog oštrog mirisa. Organskog je porekla. Rastvara se u vodi, alkoholu i drugim organskim rastvaračima. 70% rastvor se zove eksencija, a u vrlo razblaženom obliku se koristi za ishranu. Ima nisku temperaturu paljenja i samozapaljenja. NJene pare sa vazduhom grade eksplozivne smeše. Otrovna je u jačim koncentracijama. Rastvori ispod 50% su prakticno nezapaljivi, ali ako budu izloženi toploti, doći će do

146

odreñene koncentracije para u vazduhu. Slobodno i neograničeno treba koristiti vodu za neutralizaciju, uz primenu izolacionih aparata. AMONIJAK NH3 je zapaljiv i eksplozivan gas. Amonijak je najznačajnije jedinjenje azota. Gas je karakterističnog mirisa, koji izaziva suze. Voda ga dobro apsorbuje uz istovremeno oslobañanje toplote. Sa vazduhom gradi eksplozivne smeše. Duže udisanje amonijaka je smrtonosno. Na vazduhu se teže pali, ali se zato lako pali u zoni vodonika. Dobija se sintezom azota i vodonika u specijalnim ureñajima i na visokim pritiscima. Ima široku primenu u proizvodnji veštačkih dubriva, industriji boja, eksploziva i dr. Sredstvo za gašenje je voda ili CO2, uz adekvatnu zaštitu odelima za zaštitu od agresivnih materija i izolujućim aparatima. Vodena magla ima za cilj, da u zoni širenja gasa, isti lepi i spušta na pod i na taj način vrši neutralizaciju okoline.

GAŠENJE POŽARA EKSPLOZIVNIH MATERIJA

Eksplozivi imaju drugacije osobine, nego što imaju gorive materije. Eksploziv koji se zapalio može da gori i bez kiseonika i vazduha. Kod gašenja požara eksploziva mora se voditi računa o sledecem: Eksploziv sadrži kiseonik koji je potreban za gorenje, kod gorenja oslobada se velika količina toplote, nastaje snažan pritisak i pojavljuju se nitrozni gasovi koji su izuzetno opasni i lagano zagrevanje eksploziva prelazi vremenom u eksploziju koja nadaleko raznosi leteće delove eksplozije, municiju, delove objekta. Pripreme za gašenje moraju biti usklañene sa uputstvima i iste mora da zna odgovorno lice objekta gde se interveniše (vrsta eksplozije i municije koji ugrožavaju prostor, količine i mesta uskladištenja, mogućnost prilaza, mogućnost uklanjanja iz opasnog prostora, mesta gde su uskladišteni upaljači ukoliko na njih deluje toplota ili doñe do udarca i dr.). Napad se izvodi što brže, a vatrogasci koriste sve prirodne i veštačke zaklone. Vozila i oprema takoñe se štite zaklonima. Ukoliko je požar u razbuktaloj fazi i obuhvatio eksploziv, vatrogasci moraju da deluju iza zaklona sa jakim vodenim mlazevima koje pokušavaju da usmere na požar ili hlañenje objekta koji su neposredno ugroženi. Ukoliko je požar vec zahvatio eksploziv koji je odložen u metalnoj ili drvenoj ambalaži, vodenim mlazevima prvo gasimo drvene a hladimo metalne kutije.

GAŠENJE POŽARA U RADIOAKTIVOJ SREDINI

Opasnost od radioaktivnosti uglavnom se povezuje sa pretnjom nuklearnog rata. Osim toga, postoji još veća opasnost jer je proizvodnja radioaktivnih materija postala relativno jeftina i sve više se koristi i u mirnodopsko vreme (laboratorija, fabrike, ambulante, bolnice, atomske centrale i prevozna sredstva). U svetskoj javnosti je posebno poznat slučaj požara i radioaktivnog zračenja u atomskoj centrali u Černobilu u Ukrajini, sa svim svojim značajnim posledicama na ljude i životnu sredinu. VJ moraju voditi posebno računa o činjenici da postoji opasnost od radioaktivnosti šireg područja. Gašenje požara u radioaktivnoj sredini je u načelu gašenje požara drugih vrsta gorivih materija, uz napomenu da gašenje u tim uslovima mora da bude i uz poštovanje uslova i opasnosti koje prete vatrogascima zbog zračenja radioaktivnog materijala ili kontaminacije koju je prouzrokovao požar. Da bi VJ mogle uspešno da intervenišu u tim uslovima, moraju da utvrde radioaktivno zračenje. Radioaktivne materije su u razlicitim agregatnim stanjima. Prilikom gorenja radioaktivnih zapaljivih tečnosti, stvara se mnogo dima pa se obim kontaminacije znatno povećava. Ukoliko se ove materije istope i razliju i ako se zapale, sitni delići se pomešaju sa dimom i gasovima. Radioaktivni sumpor i fosfor su dosta opasni za širenje kontaminacije. VJ koja interveniše u radioaktivnoj sredini mora biti što vece formacije i treba da ima sledeću opremu: komandno vozilo sa radiovezom i ureñajima za detekciju i merenje radiološkog zračenja; hemijsko vozilo za gašenje prahom i opremu za zaštitu od radiološkog zracenja; vozilo sa dovoljnom količinom vode; vozila za transport dopunske opreme i sredstava. Pored lične zaštitne opreme koju vatrogasci nose, kod intervencisanja u radioaktivnoj sredini moraju imati još i sledeću zaštitnu opremu: posebno zaštitno odelo sa kapuljačom, čizme i rukavice, lični

147

dozimetar i detektore sa sondom za otkrivanje izvora zračenja i pomoćna sredstva za dekontaminaciju. Takoñe u tim slučajevima koristi se i oprema za označavanje radioaktivnog područja (upozoravajuća tabla, zastavice sa postoljima, znaci za upozoravanje na radioaktivnost, saobraćajne znake za zabranu vožnje, ili znake za obavezan pravac kretanja, kao i svetiljke sa oznakom "radioaktivnosti"). Prilikom dolaska na mesto intervencije RGP- intervenisanja preduzema sledeće mere: odreñuje prostor i vrši blokadu ugrožene teritorije; odreñuje prostore gde će biti postavljena vatrogasna vozila; vrši izviñanje ugroženog prostora i vrši procenu širenja požara i opasnosti od kontaminacije okoline; odreñuje grupe vatrogasaca za rad u kontaminiranoj sredini i za gašenje požara; odreñuje vrstu sredstva koja ce se koristiti pri gašenju. Požari radioaktivnih materija se gase sa sredstvima koja omogućavaju uspešno gašenje i sprečavaju opasnost od širenja kontaminacije. Voda se u načelu, kod gašenja radioaktivnih materija ne upotrebljava jer oticanjem može proširiti kontaminaciju na nove površine. Pored toga voda može da ošteti ureñaje koji štite radioaktivne materije. Prodor kontaminirane vode u kanalizacionu mrežu ima još i druge posledice. Tamo gde je detekcijom utvrdeno da nema posebne opasnosti da se sa vodom kontaminacija proširi, gasimo sa običnom vodom (mlaz vodene magle). Pena je u poreñenju sa vodom, manje opasno sredstvo, ali još uvek postoji opasnost od širenja kontaminacije. Ugljen dioksid ima više prednosti u odnosu na vodu i penu, ali se mora voditi računa da mlaz ugljen dioksida još više ne proširi kontaminaciju. Prah za gašenje je najuspešniji, zbog toga što pada po površini i lako se pokupi sa usisivačima. Haloni se ne preporučuju, jer tečnost može da proširi kontaminaciju. Kod gašenja požara radioaktivne materije u zatvorenom prostoru postoji opasnost od kontaminacije, jer se radioaktivna materija pri gorenju raspada i oslobaña dim i druge produkte gorenja. Zbog toga se nastoji da se požar što pre lokalizuje u ugasi. Kada vatra velikom brzinom zahvati radioaktivne materije, postupa se kao da je ceo prostor kontaminiran. Ako vatra obuhvati na primer krov, tavanicu, prozore, pregradne zidove, vrata, plamen gasimo prahom za gašenje, a zatim se vrši dogašivanje sa penom ili vodenom maglom, da se ne raširi kontaminrano područje. Sa ugroženog prostora ili mesta gde je bio požar zbog širenja kontaminacije ne smemo odnositi bilo kakve predmete. Sprave i oprema koja je korišćena na intervenciji mora ostati u kontaminiranoj zoni. Zaštitna azbestna odela, koja štite vatrogasce od toplote i plamena, nisu odgovarajuća jer su porozna i ne obezbeñuju dovoljnu zaštitu od kontaminacije. U tim slučajevima upotrebljavaju se specijalna odela ili lagana odela sa metaliziranim prevlakama. U ugrožene prostore se može ući samo sa izolacionim aparatima (obične maske sa cedilima ne obezbeñuju zaštitu disajnih organa). Vatrogasci koji rade u kontaminiranoj zoni ne smeju ići u prostore koji nisu nekontaminizirani, jer tamo rade ekipe koje nisu bile u kontaminiranim prostorima. Vatrogascima se odreñuje put za povlačenje iz kontaminirane zone posle čega odlaze u prostor gde se vrši pregled i ustanovljuje stepen radioaktivnosti. Po završetku gašenja odlaže se odeća, obuća, sprave i oprema i daju se na dekontaminaciju. Radioaktivne materije koje imaju nizak stepen zračenja nisu posebno opasne za kontaminaciju. Veća je opasnost ako radioaktivni delići prodru u čovekov organizam. Pored zaštitne opreme za učesnike u intervenciji obavezne su i rukavice. Prostorije gde su radioaktivne materije, koje emituju ALFA zrake srednje aktivnosti su radiološki opasne. U tom slučaju u prostorije se sme ući samo u zaštitnoj odeći i sa izolacionim aparatima. Prostorije gde su radioaktivne materije koje emituju BETA zrake srednje aktivnosti i GAMA zrake srednje i visoke aktivnosti su veoma radiološki opasne. Svaki rad u tim prostorijama obavlja se uz prethodni dogovor rukovodioca intervencije i strucnog osoblja. Radioaktivne mašine (rengeni, ciklotroni, akceleratori, betatroni) su posebno opasni zbog odavanja velikog nivoa zračenja u toku rada i velike kolicine ulja za hlañenje mašina ili prisustva elektroopreme visokog napona. Za gašenje požara koristi se prah, ugljen dioksid, ako ova sredstva ne mogu da se koriste onda pena i vodena magla. Taktički nastup u unutrašnjosti zgrade izvodi se prema načelima za standardna gašenja. Radioaktivna materija može da se zapali i kod prevoza sa transportnim sredstvima. U najvećem broju slucajeva materija se ne zapali već vozilo koje se zapalilo u saobraćajnoj nesreći, ili iz nekog drugog razloga. U tom slučaju radioaktivnu materiju treba što pre odstraniti sa vozila. Opasnost od kontaminacije se povećava ako duva vetar ili pada kiša. Rukovodilac intervencije treba da: zatvori i

148

označi ugrožen prostor, da odstrani radioaktivnu materiju a zatim da spreči širenje kontaminacije i ugasi požar na transportnom sredstvu. Ukoliko je požar već oštetio ambalažu u kojoj je smeštena radioaktivna materija, prvo se gasi požar sa prahom ili ugljen dioksidom, uz korišcenje izolacionih aparata i zaštitne odeće. Vozač vozila treba da ima kod sebe podatke o motornom vozilu i materiji koju prevozi. Vozilo mora biti označeno propisnim oznakama za radioaktivne materije. Požar se gasi sa što bezbednijeg rastojanja i u smeru vetra. (sl.br. 101.). Na primer, ako je izvor zračenja udaljen 0,3m ozračenje iznosi 1000 Rentgena na cas, a na udaljenosti od 3 m, ozračenje iznosi 10 rentgena na cas (100 puta manje). Kod velikih izvora zračenja ovaj zakon (vrednost zračenja opada sa kvadratom rastojanja od izvora) se ne primenjuje.

Sl.br. 101. Gašenje požara na vozilu za prevoz radioaktivnih materija Zbog specifične opasnosti od radio-aktivnih materija u većini zemalja

formiraju se specijalizovane ekipe stručnjaka koje se u slučaju potrebe kod ovakvih akcidenata obavezno angažuju. U principu, vatrogasne jedinice bi trebale da zadatke izvršavaju u tesnom dogovoru sa stručnjacima iz ovih ekipa ili sa tehničkim rukovodiocima objekta gde se interveniše. U današnjim uslovima na dosta objekata postavljeni su radioaktivni gromobrani koji kada se nañu u požaru predstavljaju dodatnu opasnost za vatrogasce. Dekontaminacija opreme koja je angažovana na intervencijama sa radioaktivnim materijama vrši se sa raspoloživom tehnikom za gašenje (autocisterne, creva, mlaznice i drugi alat). Odeća i obuća prvo se dekontaminira na mestu intervencije a zatim u stanici za dekontaminaciju. Ako je kontaminaciju prouzrokovao prah za gašenje, usisava se sa odeće usisivačem a zatim pere vodom i deterdžentom za pranje. Jako kontaminiranu odeću šaljemo u stanicu za radiološku dekontaminaciju. Kontaminiranu odeću koja je od gume i sintetike odvajamo od odeće od pamuka i azbesta. Odvajanje se vrši i po stepenu kontaminacije. Pranje odeće se vrši hladnom a zatim toplom vodom i više puta sa većom količinom deterdženta za pranje. Kod jako kontaminirane odeće pored deterdženta upotrebljava se i rastvor limunske kiseline ili drugog hemijskog jedinjenja. Dekontaminacija vozila i tehničkih sredstava vrši se najčešće delimično na kraju intervencije a zatim potpuno u stanici za dekontaminaciju. Mlaznice, izolacione aparate, užad i druga manja oprema stavljaju se u plasticne vreće, zatvaraju i označavaju sa znakom radioaktivnosti. Kontaminirana oprema se stavlja na vozilo sa mokrim crevima, pričvršćuje da ne bi ispala u toku transporta i odvozi do mesta predviñeno za dekontaminaciju. Pre početka dekontaminacije ljudi (sl.br. 102), detektorom se utvrñuju mesta na telu koja su kontaminirana. Vrši se kupanje u toploj vodi sa sapunom ili deterdžentom a koža se trlja sa sunderom. U slučajevima veće kontaminacije koristimo rastvor limunske kiseline ili sode bikarbone. Posebno se mora dobro oprati kosa i ostali delovi tela gde se mogu eventualno zadržati radioaktivne materije

149

Sl.br. 102. Dekontaminacija ljudi i opreme

TEHNIČKE INTERVENCIJE VATROGASNIH JEDINICA

Vatrogasne jedinice u Republici Srbiji u sadašnjim uslovima imaju oko 30% intervencija koje nisu požari. Sve ove intervencije imaju zajednicki naziv - tehničke intervencije. Najčešće tehničke intervencije koje vrše VJ su: spašavanje nastradalih kod saobraćajnih udesa (rastavljanje konstrukcija i vadenje ljudi iz havarisanih vozila), poplave, rušenje konstrukcija, odroni zemlje, spašavanje sa visina i dubina, zemljotresi, isticanje opasnih materija i dr. U svim ovim intervencijama VJ imaju zadatak da spašavaju grañane i materijalne vrednosti. VJ moraju biti dobro uvežbane i opremljene odgovarajucom opremom da bi uspešno intervenisala na tehničkim intervencijama većeg ili manjeg obima. Uvežbanost je značajna i zbog samog načina izvoñenja akcije, i od povreñivanja vatrogasaca. Vrlo lako se može doći u situaciju da je vatrogasac taj, kome je potrebna pomoć, a u tom slucaju neće biti u mogućnosti da pruži pomoć drugim licima.

Oprema i sredstva za rad na tehni čkim intervencijama

Za rad kod tehničkih intervencija koristi se razna oprema i alat. Koriste se dizalice i tehnička vozila koja su opremljena potrebnom opremom za rad i osvetljenje. Sredstva za rad čine i alati za bušenje, kopanje, sečenje, električne i motorne testere, alati za rezanje, hidraulične makaze i razupirači, kao i užad, lanci, grede, daske i td. Alati za bušenje su razne električne i ručne bušilice, razna svrdla za drvo, beton i gvožde; alati za kopanje su razni kompresori, gleta za drvo, beton i gvožñe; alati za rezanje su motorne i električne testere, šumske, stolarske testere za gvožñe i druge. Užad; U primeni su užad raznih debljina. Materijali od kojih su užad napravljena su konoplja i sintetička vlakna ili čelična užad za veća opterećenja. Čvrstoća užadi je različita, a to zavisi od materijala od kojih je uže izrañeno i kreće se od 800 do 1350 kg/cm. Starije uže gubi nosivost i čvrstoća mu opada na 500

150

kg/cmý i manje. Na užetu ne sme biti čvorova i uže ne sme biti oštećeno a pri radu izbegavati oštre ivice. Vezovi, cvorovi, stege: Prilikom tehničkih intervencija koristi se užad za spašavanje, odnosno, da bi vršenje pojedinih radnji pomoću užadi bilo potpuno, prave se vezovi, čvorovi i stege. U primeni su sledeće vrste vezova: poluovoj i ovoj, jednostruki i dvostruki prsten. Razlikuju se sledeće vrste čvorova: lastin , tesarski, kružni ili dvostruki, produžni, sedeći, desni ili produženi (nastavni čvor), leptirast, nastavni čvor za vučenje tereta, ogradni čvor, čvor za spašavanje i čvor za bacanje. Osim vezova i cvorova, kod spašavanja sa viših spratova, za izvoñenje pojedinih radnji se koriste i stege čija je uloga da učvrste dve ili više greda ili neki drugi predmet. Dizanje tereta Dizanje tereta je jedna od radnji koja se vrši prilikom tehničkih intervencija a vrši se pomoču dizalica, vazdušnih jastuka i td. Pri korišćenju prevoznih ili prenosnih dizalica mora se voditi računa da njihova nosivost ne bude manja od težine tereta. U suprotnom, koriste se dve ili više dizalica. Posebno je važno da se za vreme dizanja tereta ispod istog ne smeju nalaziti ljudi. Dizanje tereta se vrši i pomoću konstrukcija koje se izrañuju na licu mesta. Dizanje se može vršiti jednom gredom - trnom, sa dve grede - dvonogom i sa tri grede - tronogom. Za dizanje i podmetanje manjih tereta koriste se poluge. Na kosim terenima ili sličnim mestima, kada se ukaže potreba, vrši se usidrenje, tj. osigurava se tehnika ili ureñaj od neželjenog pomicanja. Za usidrenje se koriste čelični i drveni klinovi i rastuće stablo odgovarajuće čvrstoće. Ne sme se koristiti suvo ili trulo stablo, panjevi i slično. Usidrenje pomoću klinova može biti jednoredno i dvoredno. Za mekane terene bolji su drveni klinovi a za tvrde terene čelični klinovi. Drveni klinovi su debljine najmanje 10cm a dužine oko 1m; izdržavaju teret do 400kg. Poluga je alat pomoću koje se primenom male snage podiže veliki teret. Za dizanje tereta postoje koturaljke koje su čvrsto postavljene, pokretne, ureñaji sa više koturaljki i koturaljke sa lancima. Dizanje tereta pomocu jedne grede: Dizanje tereta na ovaj način se vrši na ravnom terenu ili iz nekih jama, a služi i za utovar ili istovar predmeta. Greda se postavlja koso a u nekim slučajevima može i vertikalno. Prenošenje tereta: Pre samog prenošenja tereta, mora se znati približna težina tereta, mesto gde se predmet želi postaviti, odnosno preneti i koji su najkraći putevi. Ljudstvo za rad se odreñuje prema visinskom rastu; fizički jače osobe prenose 40 do 50kg a slabije 20 do 30kg. Za pomicanje tereta na ravnini se uglavnom koristi ljudska radna snaga a način se bira prema predmetu koji se pomiče, odnosno da li se predmet može vući, obrtati, prebacivati i tome slično. Vučenje tereta se primenjuje u slučajevima kada je to moguće a za vuču se koristi sila dizalice, razna vozila ili ljudska snaga.

Sl.br. 103. Načini podizanja i izvlačenja Podupiranje; Vrši se u onim slučajevima kada preti opasnost od nekog rušenja ili odrona zemlje. Za podupiranje se koristi

materijal koji je dostupan na licu mesta ili se dovozi iz vatrogasne jedinice. Greda - nosač, je sve ono što ima dva ležaja (oslonca).

151

Konzola, je sve ono što ima jedan oslonac a to su: terase, stubišta, venci i slično. Kod urušenja konzole podupiranje se ne vrši na slobodnom kraju već na prvoj trećini raspona, gledajući od oslonca (uklještenja). Ukoliko bi se podupiranje vršilo na kraju konzole ona bi se pretvorila u gredu (dva oslonca). To se čini samo u slučaju kada je raspon konzole veliki.

SPAŠAVANJE OSOBA ZATRPANIH ZEMLJOM

Dolaskom VJ na mesto gde ima zatrpanih ljudi, potrebno je odmah ustanoviti gde se unesrećeni nalaze, odnosno mesto gde su se nalazili pre samog odrona zemlje. Da ne bi došlo do daljeg odronjavanja zemlje potrebno je mesto odmah osigurati. Spašavanje, odnosno iskop, vrši se uglavnom ručno (lopatama, ašovima, pijucima), pri čemu treba voditi računa da se unesrećenom ne nanesu veće povrede. Kada se iskopom dode do unesrećenog, treba ga potpuno osloboditi pritiska zemlje i onda vući. Kada je unesrećeni delimično osloboñen i delimično zatrpan, potrebno mu je dati odmah osvežavajuće napitke. VB Beograd 1994. godine je uspešno spasila čoveka na koga se, prilikom spuštanja u bunar dubine 19 m, obrušilo kamenje i zemlja. Otrpavanje i spasavanje je trajalo 21 sat.

PODUPIRANJE ZGRADA

Podupiranje se može sprovoditi u cilju zaštite spasioca koji vrše radnju spasavanja u tom objektu, ili da takvo stanje ostane duže vremena u cilju zaštite grañana koji se kreću u neposrednoj blizini. U principu, svako podupiranje je privremeno. Ukoliko postoji mogućnost, materijal za podupiranje se uzima na samoj ruševini ili sa ruševine iz neposredne blizine. U suprotnom, materijal se dovozi iz vatrogasne jedinice. Razlikuju se spoljne i unutrašnje podupiranje zgrade. Spoljne podupiranje zgrade (sl.br. 104.) se vrši na njenom najčvršćem delu a to je uglavnom venac ili serklaž. Ukoliko je zgrada izradena od krhkog materijala sa tankim zidovima, podupora može probiti zid. U tom slučaju konstruktivni delovi zgrade se pojačavaju gredama u koje se vrši podupiranje. Kada se vrši podupiranje u najčvršći deo zgrade potrebno je prilikom vertikalnog postavljanja greda napraviti mali ukop (žljeb) u zidu, na nekoliko mesta.

Sl.br. 104. Način podupiranja delova zgrade Ukoliko nema potrebe, vršiti podupiranje na više mesta, napravi se samo žljeb za gredu - poduporu. U slučaju potrebe za podupiranjem na više mesta grede se postavljaju na rastojanju od 2 do 3m. Ukoliko je razmak za podupiranje duži od 5 m grede se postavljaju jedna na drugu, stim da se donji deo grede ukopa u zemlju ispod koje se postavi podloga od daske ili čeličnih cevi koje se koriste u gradevinarstvu za izradu skela. Unutrašnje podupiranje zgrade se vrši odozdo na

gore tj. od njenog najčvršćeg dela do mesta delovanja sile. Podupiranje se vrši na više načina, sa jednom ili više greda ili se izradi konstrukcija u obliku luka ili svoda pomoću koje se obuhvati čitava površina. Ukoliko sila deluje sa strane nastojeći da približi zidove, vrši se razupiranje.

SPAŠAVANJE IZ RUŠEVINA

Pre svega je potrebno utvrditi da li ima unesrećenih ljudi u ruševini (sl.br. 105.), a to se ustanovljava na više načina: dozivanjem, lupanjem predmetima, sondiranjem ili razgovorom sa ljudima koji žive u okolini urušenog obketa. Kada se ustanovi da ima unesrećenih i odredi približna lokacija, pristupa se njihovom spašavanju. Istovremeno je potrebno ustanoviti opasnost za spasioce koji rade u

152

ruševini. Opasnosti potiču od urušenja pojedinih delova zgrade, od električne struje, vode i gasa i tome slično.

Sl.br. 105. Rad spasilaca prilikom rušenja zgrade Spašavanje iz ruševina sprovodi se uglavnom ručno uz pomoć lopata i pijuka sa kojima treba raditi veoma oprezno. Kretanje po ruševini takode treba biti ograničeno pa treba koristiti sistem lanca. Spasioci moraju biti opremljeni sa šlemovima i rukavicama a zaštita od prašine se sprovodi uz

pomoč respiratora i naocara. Sl.br. 106 Prilaz spasioca unesrećenom ispod ruševine Kada se spasioc približi unesrećenom (sl.br. 106), ukoliko je potrebno, očiste mu se usta, nos i oči od prašine. Mora izviditi na koji način će preneti unesrećenog preko ruševina i zatim pružiti prvu pomoć ukoliko nema zdravstvenog osoblja.

Spasiocima se daju sledeći saveti: � pre samog početka rada sagledati položaj (sl.br. 107.),

Sl.br. 107. Moguća mesta pronalaženja unesrećenih u ruševinama zgrada � unesrećenima očistiti prašinu i pesak iz očiju, usta i nosa, � pravilno postupati prilikom davanja prve pomoći, � obezbediti unesrećenog sa vunenom odećom, ćebadima ili sa limenom pločom, � Prilikom uklanjanja delova ruševine treba biti obazriv i pažljiv, � proveriti da li su nosila odgovarajuće pripremljena,

153

� proveriti na koji način je najbolje preneti unesrećenog preko ruševina i prepreka, � prilikom odstranjivanja ruševine voditi računa da se ne izazove dalje rušenje, � ukoliko se ruševine uklanjaju ručno, potrebno je da spasioci imaju rukavice, � prilikom kretanja preko oštećenih stepeništa sa gornjih spratova, kretati se što bliže

zidu, � ne izvlačiti drvene predmete i olupine, jer se time može izazvati dalje rušenje, � ne doticati električne žice, � ne pomicati nepotrebno unesrećenog koji je već dobio prvu pomoć.

SPASAVANJE U SAOBRA ĆAJNIM NESREĆAMA

Saobracajne nesreće sa poginulim i povreñenim ljudima su veoma česte. Pri takvim nesrećama, vozila koja su učestvovala u udesu uglavnom su havarisana i prevrnuta na bok ili krov. Putnici u vozilu su obično zarobljeni a delovi tela uklješteni. Situacija se može iskomplikovati ako doñe do isticanja goriva iz rezervoara i eventualnog nastajanja požara.(sl.br. 108.). VJ u ovim situacijama obično interveniše vozilima sa opremom za tehničke intervencije. Po stizanju na mesto intervencije, prvo se vrši obezbeñenje mesta intervencije. Odmah zatim vrši se spasavanje unesrećenih. Za izvlačenje i spasavanje ljudi iz vozila obično se koriste hidraulične makaze, kojima se vrši odsecanje pojedinih delova automobila, uz praćenje rizika da ne doñe do novih povreñivanja osobe koja se spašava. Zarobljeni delovi tela mogu se osloboditi i pneumatskim jastučetom. Jastučić se uvuče imeñu dva tereta, a zatim se napumpa, što dovodi do oslobañanja delova tela priklještenih teretom. Vrlo često za rad na ovim intervencijama koristi se i ručni alat: sekira, kramp, čekici, ćuskija, pijuci, klješta za sečenje metala, dizalice, podmetači i dr.

Sl.br. 108. Spašavanje povreñenih iz vozila prilikom saobraćajnog udesa i nastanka požara

TEHNIČKA INTERVENCIJA SA OPASNIM MATERIJAMA

VJ prilikom havarije prevoznih sredstava ili instalacija sa opasnim materijama imaju zadatak da zaustave isticanje opasnih materija, koje mogu biti različitih osobina (otrovne, agresivne, zapaljive i dr). Za izvršavanje ovih zadataka koristi se posebna oprema. U velikim VJ za ovu namenu postoje posebna vozila (vozila za opasne materije). VJ, takoñe, vrlo često moraju vršiti i pretakanje opasnih materija iz cisterni ili postrojenja koja cure u ispravne cisterne. Prilikom rada sa ovim materijama vatrogasci obavezno nose opremu za zaštitu od opasnih materija. Na sl.br. 109. prikazani su neki od vatrogasaca na sprečavanju isticanja i saniranju posledica isticanja opasnih materija

154

Sl. br. 109. Vatrogasci sprečavaju isticanje opasnih materija VJ imaju značajnu ulogu prilikom spasavanja imovine i ljudi u poplavama i crpljenjima vode koja može nekontrolisano da ističe usled havarija cevovoda i dr.

Sl.br. 110. Angažovanje VJ prilikom velikih poplava

OBEZBEðENJE TRAGOVA POŽARA I SARADNJA SA ISTRAŽNIM ORGANIM A

Utvrñivanje uzroka požara je deo istražnog postupka radi utvrñivanja materijalne istine i eventualne krivične odgovornosti zbog namerne paljevine ili ugrožavanja ljudskih života i imovine. Da bi se istražni postupak u cilju utvrñivanja uzroka požara mogao obaviti potrebno je da RGP tesno saraduje sa licima koja vrše istragu, i da im da što više informacija o požaru. RGP prilikom gašenja požara treba da utvrdi i sledeće činjenice: uže i šire podrucje požara, intenzitet plamena sa zvucnim efektima, boju plamena i dima, situaciju sa električnim ureñajima i aparatima, dali je požar počeo spolja ili iznutra objekta, stepen oštećenja nañenih materijala, nañene stvari a posebno hemikalije, stanje objekta, posebno prozora, vrata, zidova; da li je nameštaj diran ili otvaran, dali su vrata ili prozori nasilno otvarani: i da li su pospadali prilikom gašenja požara; da li je koje mesto na požaru pobudilo sumnju; ponašanje ljudi na mestu požara, ime oštećenih, tako i onih koji su se našli u blizini; stanje mera zaštite od požara; izjave ili primedbe lica koja su se našla u blizini požara. Obezbeñenje ovih podataka je veoma važno za utvrdivanje uzroka požara. U toku akcije gašenja požara RGP je dužan da stalno upozorava vatrogasce da paze na tragove požara i da ih čuvaju.