Suzan

Originalni nauni rad UDK: 39.01:616.007.7056.26 39:929 Murphy R.

Antropologija 12, sv. 3 (2012)

Gordana Gorunovi1 Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

TELO, (NE)MO I TEKST: ANTROPOLOKA

AUTOTANATOGRAFIJA ROBERTA F. MERFIJA2

Apstrakt: Glavni predmet ovog eseja je tekstualna i kvalitativna analiza jednog linog, etnografskog i antropolokog svedoanstva o fenomenologiji telesne onespo-sobljenosti, The Body Silent: The different world of the disabled, amerikog kulturnog antropologa Roberta Merfija. Tumaenje tekstualne i narativne konstrukcije iskustva subjekta je postavljeno u kontekst profesionalne biografije autora, teorijskog okvira njegovog antropolokog pisanja i stila i savremenih prouavanja onesposobljenosti. Kljune rei: Robert Frensis Merfi, amerika kulturna antropologija, autotanatografi-ja, fenomenologija onesposobljenosti, onesposobljenost kao identitet, teorija obreda prelaza, drutvena liminalnost, drutveni konstrukcionizam

Uvod Provizoran i naizgled impresionistiki naslov mog eseja, iji je glavni pred-

met jedno delo amerikog kulturnog antropologa Roberta Merfija kao subjekti-vo svedoanstvo o fenomenologiji telesne onesposobljenosti (Murphy 1990), upuuje na dva znaenja: s jedne strane, na nemo oteenog "ja" i "nemost" fizikog bola i mentalne patnje, patnje koja je takorei totalna budui da je nesaoptiva kao individualno i intrapshiko iskustvo (Scarry 1985); i na relativ-nu mo teksta, to jest, etnografski zasnovanog i informisanog, antropoloki i socioloki uokvirenog i literarno konstruisanog refleksivnog teksta, s druge stra-ne, koja tom iskustvu daje "glas".

Bolest i nemo su psiholoka i drutvena stanja koliko i somatska. Telo je istovremeno osnova naeg linog identiteta, instrument u spoznaji i razumeva-nju sveta, perspektiva u orijentaciji i kulturni artefakt. Za veinu zdravih i

1 [email protected] 2 Tekst je nastao kao rezultat rada na projektu "Antropoloko prouavanje Srbije

od kulturnog naslea do modernog drutva" (177035), koji u celosti finansira Mini-starstvo prosvete i nauke RS.

Gordana Gorunovi

Antropologija 12, sv. 3 (2012) 184

adaptiranih ljudi, telo je uglavnom podrazumevana, nesvesna realnost koja postaje predmet svesne refleksije tek kada ono samo postane problem, to se obino deava u stanju bolesti (Murphy 12). U Merfijevom sluaju, radilo se o "revoluciji svesnosti". To je istovremeno egzistencijalna, praktina i opta hermeneutika situacija: suoavanje subjekta sa problemom, sa prelomom u oekivanjima ili nedostatkom smisla, koje ga tera na tumaenje (Gadamer 2000). Tako nastaju narativ i pisanje.

Izraz "autotanatografija" koristi se u ovom eseju kao oznaka za jednu vrstu anra i linog narativa: u doslovnom smislu, to je "autobiografija smrti" ili ivotna pria o neposrednoj pretnji smrti; u specifinijem smislu, to je pisanje o smrti subjekta, kada se "ja" suoava sa slomom, diskontinuitetom i radikal-nom krizom identiteta, i postaje neko drugi za sebe i druge (Burt 2009, 6; Rimmon-Kenan 2001).

"Prihvatanje toga da smo smrtni je uslov nae svesnosti, prva premisa naeg

oseaja za vreme, aksiom u naem shvatanju sebe, stalni inilac u svim naim plano-vima i nit koja je upletena u samo tkanje naeg bivstva. Smrt ini ivot i sve njegove vrednosti manifestnim (...) da nema smrti, sam pojam ivota bi bio besmislen."

"Nita ne izaziva takvu usamljenost kao saznanje da kada smo povreeni, niko drugi ne osea nau bol i patnju; da je kada se neko razboli, bolest njegova privatna stvar; da kada neko umre, svet i dalje postoji. U Americi se moe umreti u samoi jer kraj esto dolazi u bolnici, gde pacijenta obilaze samo zdravstveni radnici i gde ga opsluuju apa-rati za odravanje ivota. Nae drutvo vri segregaciju umiruih osoba" (62-63).

Jedan od prvih autora u amerikoj humanistici i studijama kulture koji je

povezao temu smrti, autobiografiju i kulturne reprezentacije je Tomas Kozer.3 Nakon eseja "The Shape of Death in American Autobiography" (1978), napi-sao je vie dela o reprezentacijama tela, bolesti i transformaciji identiteta obo-lelih u savremenom amerikom biografskom pisanju (Couser 1997, 2009) i postao jedan od vodeih svetskih autoriteta u studijama onesposobljenosti, ko-je su se razvile u Velikoj Britaniji i Severnoj Americi.

Mada Kozer, a ni sam Merfi ne koriste izraz "autotanatografija", njegova primena je prikladna i opravdana u ovom sluaju, i to u oba gore navedena znaenja. Pa ipak treba naglasiti, italaki doivljaj Merfijeve antropoloke "autoetnografije" (Couser 1997) je potpuno drugaiji, i to je od vitalnog znaaja u razumevanju njenog znaenja i efekata, zato to knjiga svedoi o vrednosti ivota i borbe pojedinca za ivot koji ak i u ekstremnim uslovima i

3 Kozer je 2003. osnovao interdisciplinarni program studija onesposobljenosti na

Hofstra univerzitetu u Njujorku. Prema Merfiju, to je bila jedna od najpopularnijih visokokolskih ustanova za onesposobljene studente zato to je kampus prilagoen njihovim potrebama i kretanju u invalidskim kolicima (151).

Telo, (ne)mo i tekst. . .


situacijama zadrava smisao.4 Knjiga The Body Silent: The Different World of the Disabled 5 je posveena "svima onima koji ne mogu da hodaju i umesto toga pokuavaju da lete".6 Namera njenog autora je kritika, edukativna i tera-peutska, a poruka etika i humanistika. U predgovoru za drugo izdanje knji-ge, koji je napisao u julu 1990, oko tri meseca pre smrti, Merfi poruuje svi-ma, a pre svega onima kojih se to najvie tie, onesposobljenim itaocima: "Never, ever, give up on life!"

Ko je bio Robert F. Merfi: profesionalni identitet i bolest kao identitet Pre bolesti, Merfi je bio standardan pripadnik bele rase i veinskog dela u

amerikom drutvu7: heteroseksualni mukarac, Angloamerikanac irskog pore-kla, agnostik vaspitavan kao demokrata i rimokatolik, pripadnik srednje klase itd. Kao ilustracija zdravorazumskog i nerefleksivnog naina na koji je shvatao sebe mogu da poslue njegova seanja na dve razliite situacije. Prva je razgo-vor kod kue sa antropologom i prijateljem crncem, koji mu je tom prilikom priznao: "Uvek sam mislio o sebi kao crncu, kao to i ti misli o sebi kao belcu" (Murphy 1990, 103). Merfi je uzvratio da misli o sebi kao belcu eventualno sa-mo kada komunicira sa crncem. Odrastao je i iveo u svetu belaca, gde se pri-padnost beloj rasi uzimala zdravo za gotovo, bila je standardna i inila deo

4 "Zato se niste ubili" je srpski naslov knjige Man's search for meaning i pitanje

koje je njen autor, beki psihijatar, logora i tvorac logoterapije Viktor Frankl posta-vljao preivelim zatoenicima iz nacistikih logora za masovno unitenje i ratnim za-robljenicima posle Drugog svetskog rata. Odgovor je bio naizgled jednostavan: veina je sauvala sposobnost da voli nekog ili neto, da se nada i da veruje u budunost. Frankl je na tome zasnovao svoju psihoterapijsku metodu "leenja smislom", podstiui kod svojih klijenata orijentaciju prema budunosti, u suprotnosti prema metodama klasine, frojdovske psihoanalize koja insistira na subjektovoj "zaglavlje-nosti" u prolosti.

5 Koristim ovu priliku da izrazim zahvalnost gi Evi Pribilovi, tada studentkinji etnologije i antropologije, koja mi je 2007. poklonila ovu lekovitu knjigu.

6 Metafore "letenja" i "putovanja" su kljuni motivi filma Mar adentro (The Sea In-side) panskog reditelja Alehandra Amenabara iz 2004. Scenario je pisan na osnovu stvarnog dogaaja i pria o ivotu Ramona Sampedra (njegov lik tumai briljantni Havi-jer Bardem), kvadriplegiara, koji je 30 godina pokuavao da sudskim putem ostvari pravo na eutanaziju. Amenabar je u jednom intervjuu eksplicitno ukazao na paradigmu "putovanja" u svom filmu. Sampedro, koji je, slino Merfiju, prema svedoenju porodi-ce i prijatelja imao "izvanredan smisao za humor", bio je takoe mornar u mladosti i proputovao je svet pre tragine povrede kime (http://movies.about.com/od/ theseainside/a/seainside021505.htm).

7 WASAM White, Anglo-Saxon, Agnostic Male.

Gordana Gorunovi


uobiajenog poretka stvari. iveo je u gradskim etvrtima u kojima inae ive belci, iao u kole za decu belaca, sluio na bojnom brodu na kojem su belci inili veinu i radio u profesiji u kojoj 95% ine belci. Zato bi onda morao da razmilja o svojoj boji koe kada je veina ljudi sa kojima je dolazio u dodir pri-padala beloj rasi? Biti beo je podjednako "normalno", odnosno standardno kao i biti zdrav, imati dve zdrave noge i hodati. Zakljuio je da je realnost amerikog drutva kao drutva belaca primorala njegovog prijatelja i kolegu da misli o sebi prvenstveno kao crncu; to je bila prva linija njegove odbrane od neprijateljskog okruenja i vid otpora.

Drugi primer je vezan za Merfijevo terensko istraivanje u Africi. Tokom jedne godine koju je proveo u oblasti Sahel i sudanskim zonama u Nigeru i Nigeriji, gde je lepra endemina bolest, povremeno je sretao ljude bez aka, stopala i noseva, ali su mu njihove nevolje bile tue koliko i njihov jezik, kul-tura i uslovi ivota. Nije posebno saoseao sa njihovom patnjom i nedaama, moda jedva toliko da priloi nekoliko novia i iskupi se milostinjom, koja je bila puki gest i samo produbljivala postojei jaz izmeu njega i njih (86).

Otvoreno je priznao da nikada ranije nije razmiljao o bolesti, fizikoj nemoi ili nedostatku osim kao neemu to se deava drugima koji nemaju sree. Njegov um je odbijao da registruje onesposobljenu osobu kada bi stupila u njegovo vidno polje; naknadno je shvatio da je posredi odbrambeni mehani-zam i vid "selektivnog slepila", koje se esto sree u amerikom i drugim mo-dernim drutvima. Onesposobljeni su naprosto bili manjina ije ga postojanje, problemi i drutveni poloaj ni na koji bitan nain nisu doticali i zanimali.

Njihova drutvena nevidljivost i nemost, da upotrebim izraz iz teorije o enama kao nemoj grupi, iji je smisao u tome da ene, pojedinano i grupno, u uslovima dominantnog mukog/patrijarhalnog drutvenog i etnografskog diskursa nisu u poziciji da artikuliu svoja subjektivna iskustva (Ardener [1975], 2007), podrazumevaju se u sociokulturnoj sredini koja glorifikuje ide-ale telesne lepote8 i traga za "venom mladou" mada sumnja u "besmrtnost due" (138). Prema toj ideologiji, bolesni, nesreni9 i neuspeni su sami odgo-vorni za svoje stanje, a njihovo izbegavanje, ignorisanje i stigmatizovanje opravdava se time to "oni" takorei otelovljuju subverziju proklamovanih ko-lektivnih vrednosti i ciljeva, kao to su samopouzdanje, telesno i mentalno

8 Simbolizam tela, stavovi i odnos prema njemu, koji se granie sa fetiizmom, ine

jednu od sredinjih tema amerike kulture. Antropolog Horas Majner je 1956. napisao satirian esej o narodu Nacirema koji je posveen kultu tela, a njegovo glavno religijsko sredite i ritualno svetilite je kupatilo. Merfijev komentar je da, bez obzira na to ta bi se jo moglo rei o Amerikancima, "oni su prilino ist narod" (Murphy 113).

9 Prema opte prihvaenoj filozofiji mentalne higijene, lina patnja i nesrea su simptomi neprilagoenosti, tako da je onaj ko pati "ne samo nesrean nego jo i posti-en to je nesrean" (Frankl 1994, 100).



zdravlje, optimizam, aktivizam itd. Oni su nalije mita o uspehu koliko i pod-setnik na neprijatnu ivotnu injenicu da niko, bez obzira na drutvene privile-gije, politiku vlast i ekonomsku mo 10, nije potpuno zatien, imun na bo-lest, starenje, nesrean sluaj ili ekonomsku krizu.

Kada se razboleo, Merfi je postao skoro morbidno opsednut drutvenim poloajem i tretmanom onesposobljenih, i poeo je da zapaa ak i naznake ponaanja u interakciji izmeu zdravih i onesposobljenih koja bi mu ranije pro-makla. Neposredno se uverio da su odnosi izmeu onesposobljenih i zdravih napeti, nespretni i potencijalno konfliktni. Njihov susret sadri elemente "jedne od primalnih sociolokih scena". Pozajmivi frojdovski izraz "primalna scena", koji oznaava traumu malog deteta kada vidi svoje roditelje u seksualnom inu, Erving Gofman ga je primenio da bi oznaio direktan drutveni kontakt izmeu "normalnog i stigmatizovanog" (Gofman 2009, 25), to jest drutvenu komuni-kaciju koja je obeleena nekim fizikim ili mentalnim nedostatkom, defektom ili manom jednog od uesnika. To susret liava jasnih kulturnih direktiva, ini ga traumatinim za oba uesnika i potencijalno drutvenom neprilikom, jer su uesnici nesigurni i ne znaju ta mogu da oekuju jedni od drugih.

Merfi je roen 1924. i odrastao u Rokvej Biu, delu Kvinsa u Njujorku, u meovitoj irsko-katoliko-jevrejskoj sredini. Njegova porodica se u toku 1920-ih uzdigla iz radnike klase u srednju klasu, da bi ponovo zapala u siromatvo za vreme velike ekonomske krize. Merfijev otac je neko vreme so-lidno zaraivao radei kao reklamni agent i kupio je kuu u Rokvej Biu. Za vreme prohibicije postao je alkoholiar, izgubio posao 1931. i bio nezaposlen narednih deset godina, pridruivi se armiji nezaposlenih koji su inili treinu stanovnitva u zemlji. Izgubljen u alkoholizmu, depresiji i samosaaljenju, sve vie se povlaio od drutva i porodice. Deca su ga smatrala glavnim vi-novnikom porodinog siromatva i sramote.

Merfi je zapamtio oca kao usamljenog i slomljenog oveka koji je pokazi-vao malo ljubavi prema deci, ali ih nikada nije ni kanjavao. Od detinjstva previe zatien ljubavlju svoje popustljive i dominantne majke, zamenio je jednu snanu enu drugom kada se oenio, perpetuirajui zaarani krug muke zavisnosti i slabosti koji se tako esto sree u irskim (dodajem: i srp-skim) porodicama.11 Merfijeva majka je 1935. obolela od raka na dojci i umr-

10 Merfi navodi niz anegdotskih situacija koje ilustruju aroganciju pripadnika sre-

dnje i visoke klase u ophoenju prema onesposobljenima i njihov fantazam o so-pstvenoj nedodirljivosti, kao da se "takve stvari" ne dogaaju "pristojnom svetu", ve samo "gubitnicima". Na jednom skupu organizacije za prava onesposobljenih, Merfiju u invalidskim kolicima je priao lan dravnog zakonodavnog tela i rekao mu kako nije oekivao da e sresti osobu njegovih "kvaliteta" na takvom mestu (126).

11 Merfi je prihvatio objanjenje da je sklonost ka pijenju generisana odnosima u -okviru nuklearne porodice i matricom socijalizacije, iji su glavni akteri slabi

Gordana Gorunovi


la 1937. nakon poroaja. Baba po ocu je preuzela domainstvo i nastojala da u izvesnoj meri deci zameni majku. Njih petoro dece su tada nauili surovu lek-ciju, da ljubav znai gubitak.

Godine provedene u siromatvu pored emocionalno nedostupnog oca i majina smrt nauili su Merfija da mora da potisne tugu i strah. To je bilo u skladu sa mukim etosom doba: deaci su vaspitavani da ne pokazuju emoci-je, da ne ispoljavaju nenost i da budu tvrdi. Lekcija koju je Merfi nauio tako rano i na tako bolan nain bila je i "najvrednija"; ovrsnula ga je protiv straha i samosaaljenja u tekim vremenima koja su usledila i provela ga kroz rat.

Pohaao je gimnaziju Far Rockaway High School, koja je dala nekoliko vrhunskih naunika, kao to su fiziari Barton Rihter, dobitnik Nobelove na-grade 1976. i Riard Fejnman, bioloki antropolog Baruh Semjuel Blumberg, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1976, i kulturni antropolozi Aleksan-dar Leser, student Dona Djujija i Franca Boasa, i Majkl Bilig, Merfijev stu-dent sa Univerziteta Kolumbija.

Za vreme Drugog svetskog rata Merfi je sluio u amerikoj mornarici na Pacifiku. Nakon naputanja vojnog broda u Pusanu u Koreji i ukrcavanja na trgovaki brod za San Francisko, zarekao se da njegova noga vie nee kroiti na brod. Podneo je zahtev za GI Bill (v. Murphy u Applebaum 1987), koji su primali nezaposleni veterani i ekao da pone nastava na fakultetu Kolumbija univerziteta. Meutim, u maju 1946. godine, dok je podizao svoj redovan ek u slubi za zapoljavanje, slubenik mu je saoptio da ima posao za njega, ci-vilnu slubu na vojnom transportnom brodu "General Goethals". Plata je bila dobra, posao lak i ponovo je etiri meseca iveo kao mornar za kojeg ne po-stoji nikakvo sutra, samo povremeni pokreti, luke i pijenje. Kada je naposlet-ku stupio na fakultet, imao je dvostruki identitet mornara i studenta.

Zahvaljujui GI Bill stipendiji, studirao je na koledu Kolumbija univerzi-teta (1941949) kod Dulijana Stjuarda i arlsa Vedlija, strunjaka za karip-ska drutva i vodee linosti u brazilskoj antropologiji. Za antropologiju se zainteresovao 1947. kada je na preporuku jednog kolege izabrao kurs koji je trebalo da bude "lak i zanimljiv" (Murphy 1990, 168).

Svoje prvo terensko istraivanje sproveo je zajedno sa suprugom Jolandom Merfi meu Indijancima Munduruku u brazilskom delu Amazonije (19521953). Nakon doktorata 1954, pridruio se Stjuardu na Univerzitetu Ilinoj. U periodu 19551963. predavao je antropologiju u zvanju docenta na Berkliju u Kaliforniji, gde je upoznao Roberta Louvija, kojem e kasnije posvetiti mono-grafiju u okviru serije "Voe moderne antropologije" (1972). U tom periodu

mukarci, muevi i oevi i snane ene, supruge i majke sa velikim kapacitetom za ljubav prema deci, ali i "talentom" za patnju i samortvovanje (67). Na taj nain je shvatao "sociologiju", odnosno patologiju svoje primarne porodice i prihvaeni model socijalizacije u generaciji mukaraca koja je stasavala za vreme rata.



je objavio monografiju Headhunters Heritage: Social and Economic Change among the Mundurucu Indians (1960).

Na Odseku za antropologiju atmosfera je bila zasiena linim i ideolokim sukobima, zbog ega je usledio egzodus mlaih lanova fakulteta na istok i Merfi se 1963. vratio u zvanju profesora na Odsek za antropologiju Univerzi-teta Kolumbija. Obavljao je dunost upravnika Odseka u periodu 19691972. i predavao na njemu sve do odlaska u redovnu penziju 1. jula 1990. godine. Glavni predmet koji je predavao na osnovnim studijama bio je Uvod u optu antropologiju, odnosno kulturnu antropologiju i kurs o srodstvu i braku na postdiplomskim studijama.

Merfijev privatni i profesionalni ivot, intelektualno formiranje, brak sa Jolandom koju je upoznao u laboratoriji za fiziku antropologiju na fakultetu, akademski identitet i karijera bili su najtenje i najdue povezani sa Univerzi-tetom Kolumbija. Sedei u invalidskim kolicima u univerzitetskoj kapeli Sv. Pavla u novembru 1978, za vreme crkvene slube preminuloj Margaret Mid, shvatio je da je fakultet "najbolje mesto" na kojem je ikada bio i mnogo bolji "dom" nego roditeljska kua ili mornarica. U toj istoj kapeli sklopio je brak sa Jolandom 1. aprila 1950.12 i prisustvovao hitnom sastanku lanova svog fakul-teta i univerzitetske administracije povodom kriznog stanja 1968. godine.

Krajem ezdesetih, Kolumbija univerzitet je proao kroz studentski trajk koji je zapoeo u prolee 1968. i bio slomljen godinu dana kasnije. trajk je izazvao blokadu formalne univerzitetske strukture, a drutvo studenata i fakul-teta je prelo u stanje koje je Viktor Tarner nazvao communitasom. Skup sta-vova i oseanja otelovljenih u communitasu predstavlja negaciju volje za re-dom i manifestni izraz potrebe da se privremeno ukine svetovni poredak koji se prihvata kao dat ili prirodan, da se doivi stanje obrnutog vremena i anti-strukture, osloboeno stega konvencionalnih pravila i autoriteta. To stanje iza-ziva oseanje egzaltiranosti kod uesnika zato to u communitasu prestaju da vae formalna pravila koja upravljaju drutvenim diskursom, a odnosi i komu-nikacija izmeu ljudi postaju neposredni, neformalni i difuzni.

Prema Merfijevom svedoenju, taj kvalitet drutvenih odnosa je pretvorio fakultet na Kolumbiji, koji je inae "hronino" podeljen na odseke, odvojene "Maino linijom" i zatvorene u sebe, u istinsku zajednicu, "prvi i jedini put", stvorivi solidarnost bez presedana izmeu studenata i nekih profesora, bar na Odseku za antropologiju (44). Na nekim drugim fakultetima, dogaaji 1968. su izazvali duboke podele. Meutim, u kampusu na Kolumbiji, taj doivljaj neposrednosti i solidarnosti, to uklanjanje fizikih i simbolikih barijera izmeu ljudi je stvorilo atmosferu "Vudstoka pre Vudstoka". Uprkos policij-

12 ak su se i njihovi prijatelji pitali koliko dugo e im potrajati brak, iji je poetak izgledao kao "prvoaprilska ala", jer su nakon smrti njihovog oca i bake 1948, Robertova mlaa braa ivela sa njima, i to pune dve godine (208).

Gordana Gorunovi


skim racijama i beskrajnim studentskim govorima, Merfi je zapamtio tu godi-nu kao prijatnu uspomenu. Isti doivljaj jedinstva sa drugima i unutranje ce-lovitosti vratie mu se u prvim danima nakon rizine hirurke operacije 1976. godine, kao kratkotrajan uzlet duha u obnovljenom telu pre nego to e usledi-ti recidiv bolesti i pad u invaliditet.

Za vreme svog upravnikog mandata, Merfi je na dugim sastancima prego-varao sa studentima koji su traili radikalne reforme i sa upravom koja je traila kresanje budeta; od tri godine njegovog mandata, dve godine su bile u znaku studentskih trajkova (10). Nakon tri godine takvih pritisaka, Merfi je "sagoreo" i jedva ekao da se vrati svom radu. Trebalo je da sa porodicom krene u Mejn na godinji odmor i nameravao je da radi na rukopisima svojih buduih knjiga. Oseao je da u njegovom ivotu poinje dobar period i vero-vao da e potrajati mnogo godina; naposletku, imao je tek 48 godina i bio je potpuno zdrav. Ili je bar tako mislio o sebi.

Tada je osetio prve simptome opstrukcije izazvane, kako e se ispostaviti tek posle etiri godine, razvojem neizleivog benignog tumora kimenog stu-ba, iji e ga spor, ali progresivan rast postepeno dovesti u stanje paraplegije (1977), a potom i kvadriplegije (1981). O tom iskustvu, gubitku autonomije i radikalnoj metamorfozi identiteta napisao je autobiografsku knjigu The Body Silent: The Different World of the Disabled ([1987], 1990), koja predstavlja empirijski zasnovano antropoloko tumaenje telesne onesposobljenosti kao socijalnog i kulturnog fenomena u savremenom amerikom drutvu. To je pr-va knjiga o drutvenoj konstrukciji i drutvenim posledicama trajne onesposo-bljenosti koju je napisao jedan antropolog, i to iz emske perspektive.

Antropoloko pisanje: teorijski okvir i pristup Pisci antropolokih prirunika obino svrstavaju Merfija u kulturnu ekolo-

giju koju je zasnovao Dulijan Stjuard sredinom 20. veka, jednu od paradigmi u okviru materijalistike neoevolucionistike orijentacije pod indirektnim uti-cajem klasinog marksizma. To je tano kada je re o njegovim etnografskim istraivanjima u prvoj fazi rada, koja su se preteno bavila klasinim temama i bazinim problemima u socijalnoj antropologiji, ukljuujui i neke infrastruk-turalne protivrenosti, kao to su patrilinearnost i matrilokalnost u drutvu Mundurukua u Amazoniji, matrilinearnost islamskih Tuarega u Severnoj Afri-ci i opstanak/adaptacija oona u ekstremnim ekolokim uslovima na jugoza-padu SAD.

Kada je re o teorijskom okviru, on je ipak bio iri i fleksibilniji; po reima samog autora, negova teorijska perspektiva je bila "promiljeno i sreno eklektika" kao kombinacija materijalistikih, strukturalno-funkcionalnih, simbolikih i interpretativnih pristupa razliite provenijencije od kulturne



ekologije i Frojdove psihoanalize u ranoj fazi rada13, preko strukturo-funkcio-nalizma u srednjoj fazi, do Levi-Strosovog strukturalizma u poznoj fazi. Ova interesovanja i uticaji su bili "kumulativni, a ne uzajamno iskljuivi ili zamen-ljivi", to je rezultiralo "intelektualnim sosom" koji je bio "dobro zainjen Marksom" (Murphy 1981, 205-206), kao i hegelovskom dijalektikom, filozof-skom i socijalnom fenomenologijom, tj. idejama Edmunda Huserla, Morisa Merlo-Pontija i Alfreda ica, sociolokim idejama Maksa Vebera o prote-stantskoj etici i kapitalizmu, Georga Zimela o socijalnoj interakciji i identite-tu, intepretativnim modelima Ervinga Gofmana, Viktora Tarnera i Arnolda van Genepa u analizi interakcije i rituala, itd.

Taj eklektiki pristup dolazi do izraaja u njegovoj teorijskoj sintezi The Dialectics of Social Life: Alarms and Excursions in Anthropological Theory (1971). Merfi je tu knjigu zapoeo 1968. i zavrio je za osam meseci. Pisanje ga je ponelo u toj meri da je imao doivljaj kao da se knjiga pie sama od se-be, po sopstvenoj logici i ritmu, a on samo obavlja fiziki posao kucanja na pisaoj maini.

Na Kolumbiji je objavio jo nekoliko znaajnih knjiga, izmeu ostalih i koautorsko delo sa suprugom Jolandom Merfi, Women of the Forest (1974), koje se smatra jednom od prvih etnografskih monografija u prouavanju odnos roda i prethodnicom tzv. refleksivnog fieledworka u feministiki ori-jentisanoj antropologiji (Eriksen and Nielsen 2001, 125). Odlikuje ga "dvogla-sna" rodna perspektiva: Merfi je pisao o drutvenoj ulozi, kulturnim vredno-stima i znaenjima iskustava mukaraca, a njegova supruga o drutvenoj ulozi i kulturnim znaenjima "enskog sveta" u drutvu Mundurukua. Knjiga je doivela jubilarno izdanje posle trideset godina, kada je opremljena novim predgovorom Merfijevog studenta i asistenta Brajana Fergusona (2004).

Knjiga An Overture to Social Anthropology, koju e objaviti 1979, podjed-nako ga je zaokupila, ali iz potpuno drugih razloga. Bio je to izliv ivotnog po-leta u toku njegove progresivne bolesti, to je shvatio tek po zavretku rukopisa; bio je "egzaltiran" (Murphy 1990, 1979). Naime, u prolee 1977. godine, za vreme postoperativnog oporavka, imao je ideju da napie knjigu o kulturnoj an-tropologiji, disciplini koju je predavao 25 godina i koju je poznavao u toj meri da je knjigu mogao napisati iz glave, takorei, to je bila ogromna prednost imajui u vidu njegove ograniene motorike sposobnosti i ivot u invalidskim kolicima. Vie nije mogao da krstari bibliotekama, nije mogao da dopre do knji-ga u radnoj sobi na prvom spratu kue, ak su mu i knjige na viim policama u prizemlju bile nedostupne. Trebala mu je knjiga koju je mogao da napie po seanju. Zapoeo je pisanje poetkom maja i zavrio rukopis u avgustu. Radio

13 Merfi je bio jedan od glavnih pristalica frojdovske teorije u antropologiji. Tvrdnje o njenoj klinikoj efikasnosti vs. teorijskoj slabosti odbacivao je reima: "Ne, postupak je diskutabilan, ali je teorija velika" (Murphy 1990, 15).

Gordana Gorunovi


je gotovo neprekidno i grozniavo jer mu je pisanje postalo strast i potreba, a ne domai zadatak ili puka profesionalna obaveza.

Knjiga je postigla zavidan uspeh i doivela drugo izdanje 1986. Zahvaljujui njoj, Merfi se vratio u svet aktivnog naunog rada i objavljivanja. Knjiga je skre-nula panju njegovim kolegama u struci i na univerzitetu da je jo uvek iv u sva-kom smislu, uprkos povremenim glasinama da je i doslovno mrtav. Obnovio je poljuljanu veru u sopstvenu vrednost i potvrdio svoj akademski i nauni identitet.

Godine 1977. dobio je nagradu "Mark Van Doren", koju studenti Univerzi-teta Kolumbija svake godine dodeljuju jednom nastavniku. Sveanost uruenja nagrade je predstavljala vrhunac njegove profesionalne karijere i dola je u pravom trenutku, kao "melem za ranjenu duu" (74). Simboliki je oznaila njegov povratak u drutvo, akademski i javni ivot; bila je to istovre-meno kolektivna gozba u ast njegovog preivljavanja, ritual "povratka kui" i rite de passage u novi status, status onesposobljenog profesora antropologije u invalidskim kolicima.

Merfi je napisao knjigu The Body Silent devet godina kasnije (1986), kada je imao 62 godine i bio u stanju kvadriplegije.14 Finalni rezulat promiljanja proivljenog iskustva, prouavanja referentne literature i terenskog istraivanja je anrovski polivalentno delo koje se moe uvrstiti u kulturnu fenomenologiju bolesti (Diedrich 2001) koliko i naunopopularnu literaturu. Ograujui se una-pred od mogueg tumaenja njegovog dela prvenstveno kao autobiografskog, Merfi je svoju nameru obrazloio potrebom da napie "drutvenu istoriju" utica-ja teke bolesti na svoj drutveni status i identitet ("podjednako stvarnu bolest drutvenih odnosa") i da prezentuje etnografski izvetaj o nainu ivota onespo-sobljenih u amerikom drutvu (Murphy 1990, 4).

Uprkos tekom invaliditetu, Merfi je vie od 10 godina svakodnevno radio, na fakultetu i kod kue, od 10 h do 16/17 h. Nakon odmora, nastavljao je da ra-di do kasne veeri. U vreme pisanja knjige, bio je 37 godina u braku sa Jolan-dom, otac dvoje maloletne dece i radno aktivan; nije razmiljao o penziji iz pro-stog razloga to nije ni oekivao da e doiveti 65. godinu ivota. Doputao je mogunost da grei, kao to je pogreio 1976. kada nije verovao da e "izgurati" do 1980. Dugo je oklevao pre nego to je 1980. podneo prijavu za dvogodinji projekat istraivanja zato to je brinuo da li e uspeti da ga realizuje. Veina njegovih planova se odnosila samo na period od godinu dana.

U prvih deset godina bolesti (19761985) nikada nije koristio bolovanje iako je u tom periodu nekoliko puta bio u bolnici. Uvek je imao nesreu da

14 Njegova muskulatura je bila u hroninom gru uprkos dnevnoj dozi lekova za

oputanje miia; ne bi osetio bol ak ni kad bi mu neko zario no u nogu. Dok je jo pokuavao da snagom volje pokrene ili pomeri noge, svaki takav napor i neuspeh dovodili su ga stanje psiholoke iscrpljenosti, emotivne slomljenosti i bespomonosti. Vremenom je izgubio elju za kretanjem i prestao da pokuava.



zavri u bolnici kad god bi uzeo odsustvo, sve do prolea 1986. kada je prvi put iskoristio pravo na bolovanje. Prilikom popunjavanja jedne ankete 1980. godine, na pitanje da li je neko u domainstvu invalid, odgovorio je tako to je zaokruio odgovor "ne"; inilo mu se da se pitanje vie odnosi na prihode ne-go na zdravstveno stanje, a on je bio zaposlen puno radno vreme.

Merfi je bio svestan da bi mnogi strunjaci za rehabilitaciju njegovo ponaanje i aktivizam na fakultetu, u porodici i zajednici protumaili kao od-bijanje ili ak neuspeh da prihvati svoje fiziko stanje kao faktiko stanje, to se esto shvata kao nespremnost da se bude "pasivan primalac" njihovih uslu-ga (82). On je, meutim, prihvatio svoje fiziko stanje, ali nikada nije hteo da se pomiri sa nametnutim socijalnim ogranienjima.

Ekskluzivnost njegove situacije moe se posmatrati i u terminima drutvenog statusa i profesionalnog poloaja, vrste i prirode zanimanja koje je obavljao i podrke porodinog i prijateljskog okruenja, ega je Merfi bio u pot-punosti svestan. Uzeti zajedno, ti povoljni faktori su ga predodredili ne samo za "preivljavanje" i adaptaciju, ve i za ulogu javnog intelektualca i aktiviste angaovanog u kritici amerikog drutva, iznalaenju mehanizama za poboljanje uslova ivota, kretanja i rada onesposobljenih (redizajniranju arhi-tekture i ekologije prostora na Kolumbija univerzitetu i u drugim javnim usta-novama) itd. To ga je uinilo ne samo "profesionalcem" u Gofmanovom znaenju tog izraza (Gofman 2009, 38), ve "dvostrukim profesionalcem" u okviru njegove kategorije onesposobljenih, akademskoj sredini i iroj javnosti. Sve to daje teinu Merfijevom stavu da su nemo i onesposobljenost amorfni i relativni pojmovi: svako od nas je sposoban za jedno i nesposoban za neto dru-go i svi moramo da se probijamo kroz ivot sa naim ogranienjima.

Po sopstvenim reima, da bi izbegao "greh solipsizma", do kojeg dolazi zbog tenje da se ceo svet posmatra kroz prizmu linog iskustva, posvetio je ve-liku panju prouavanju naune i strune literature o bolesti i drugim relevant-nim izvorima, kao i terenskom istraivanju naina ivota paraplegiara i kvadriplegiara u podruju Njujorka, koje je sproveo u periodu 19801983. sa svojim timom asistenata i istraivaa.15 U toku izrade predloga projekta pod na-slovom "Social Relations and Microecology of Paraplegics" , ustanovili su da ne postoji nijedan antropoloki rad o drutvenom ivotu paralizovanih osoba i da dotadanjim prouavanjima motorike onesposobljenosti nedostaju antropoloka perspektiva i metodologija. Rezultat njihovog empirijskog istraivanja je rad "Physical Disability and Social Liminality: A Study in the Rituals of Adversity" (Murphy et all 1988), u kojem su primenili teorijski model obreda prelaza kao okvir za tumaenje poloaja onesposobljenih u amerikom drutvu i simboli-zma onesposobljenosti u amerikoj kulturi.

15 Na projektu su uestvovali Brajan Ferguson, Doel Valman, Stiven Rubintajn, Desika ir, Riard Mek i Jolanda Merfi.

Gordana Gorunovi


Takav pristup je proizaao iz kritike sociolokih prouavanja onesposoblje-nosti, koja su ovaj fenomen tretirala uglavnom kao vrstu devijacije od drutvenih standarda i normi. Stigma Ervinga Gofmana je ponudila zajedniki socioloki okvir unutar kojeg je bilo mogue posmatrati hendikepirane, krimi-nalce, marginalne i manjinske grupe kao kategoriju "autsajdera" koja deli slinu drutvenu sudbinu. Meutim, Merfi je taj okvir smatrao veoma problematinim, u teorijskom i etikom smislu, zato to stavlja u isti "ko" ljude koji kre zakon-ske norme i one koji se ni na koji nain ne mogu smatrati odgovornim za svoje stigmatizovano stanje. Neko moe izabrati karijeru kriminalca, ali niko ne bira da se rodi kao crnac, niti eli da postane kvadriplegiar (Murphy 1990, 129).

U toku empirijskog istraivanja, Merfi i njegovi saradnici su otkrili da je teo-rijski plodnije i etiki korektnije posmatrati onesposobljenost u jednom drugaijem okviru koji to stanje ini istovremeno univerzalnim i jedinstvenim, naime kao vid drutvene liminalnosti. Antropolog koji je omoguio taj pristup, povezavi ideje Emila Dirkema, Marsela Mosa, Anrija Ibera i Arnolda van Ge-nepa u prouavanju rituala sa modernom drutvenom i kulturnom teorijom, bio je Viktor Tarner. Prema Merfiju, naslov uvenog Tarnerovog eseja "Betwixt and Between: Liminal Period in Rites of Passages" (Turner 1967) na adekvatan nain opisuje ambigvitetnu poziciju onesposobljenih u amerikom drutvenom ivotu: osobe sa trajnim fizikim oteenjima nisu ni bolesne, ni zdrave; ni sa-svim ive, ni sasvim mrtve; ne pripadaju drutvu u pravom smislu, ali nisu ni iz-van njega; one egzistiraju u meuprostoru i meuvremenu. Onesposobljeni su ljudska bia, ali su njihova tela deformisana i disfunkcionalna, zbog ega njiho-va ljudskost i kulturni status postaju sporni.

Za Merfija, bolest je primer nereligijskog, svetovnog liminalnog stanja: bo-lesna osoba ivi u stanju koje odlikuje privremeno ukidanje drutvenih uloga sve dok se ne oporavi. Za razliku od nje, onesposobljena osoba provodi ceo ivot ili ostatak ivota u slinom stanju; ona egzistira u deliminoj izolaciji od drutva kao nedefinisana jedinka i nosilac stigme. Sledei instruktivnu teoriju Meri Daglas o kulturnom simbolizmu istoe i opasnosti, Merfi primeuje da se trajno onesposobljena lica tretiraju kao kontaminirana kategorija (neodreena i samim tim neista), koju iz tog razloga treba izbegavati.

Prema Tarneru, osobe koje se podvrgavaju ritualnim promenama statusa gu-be svoj stari status, ali jo nisu stekle nov. Zbog toga drugi ne znaju kako da se ophode prema njima. Evidentna je slinost sa odnosom prema onesposobljeni-ma kao liminalnim i neistim: njihova neodreenost moe se razreiti putem se-gregacije ili izbegavanja; a drastini vidovi njihovog izolovanja u sloenim, modernim drutvima su zatvaranje u bolnice i specijalne ustanove i, za veinu siromanih, prinudno zatoenitvo u "etiri zida", tj. u kuama i stanovima, zbog fizikih barijera, nedostupnosti javnog prevoza i drugih nepovoljnih drutvenih, ekonomskih i kulturnih inilaca.



Tekstualizovanje motorike onesposobljenosti kao "nemog tela" Sintagma "nemo telo" u naslovu Merfijeve knjige nije samo stilska figura,

ve opisuje stvarno psiho-fiziko stanje i egzistencijalnu situaciju kvadri-plegine osobe, ije telo vie nije u stanju da opti "nemim jezikom" emocija i neverbalnih poruka zato to su prekinute intrinsine povratne veze izmeu oseta, misli i pokreta. Signali iz Merfijevog tela vie nisu dopirali do mozga koji bi ih na adekvatan nain obradio. Njegovim telom vie nije upravljao vr-hovni sistem kontrole; imao je poremeaj (dis-order) u najdoslovnijem smislu te rei i bio na putu ka entropiji. Iz tog razloga, postao je zavisan od itanja i pisanja; najvie je prebivao i istinski iveo u svojoj glavi, odakle je polazio i izlazio u svet. Da bi se adaptirao na izmenjeno stanje svog tela, bio je primo-ran da se radikalno, emotivno i mentalno, odvoji od njega, a taj fenomen je oznaio izrazom "eterizacija identiteta" (Murphy 1990, 101).

Dok je njegov raniji doivljaj sebe i otelovljenosti bio pozitivan, nesvestan i podrazumevan, doivljaj otuenosti od tela je bio negativan, svestan i problematian. Svest o hendikepu je provaljivala ak i u snovima. Kada je izgu-bio sposobnost da stoji i hoda, odigrala se i znaajna promena u sadraju njego-vih snova; esto je sanjao da se slobodno kree, ak i po opasnom terenu, ili da se penje na jarbol, kao nekad u svojoj prethodnoj "inkarnaciji", a onda bi se iz-nenada setio da vie ne moe da hoda i u tom trenutku bi neminovno usledila greka i pad. ak i u snu, onesposobljenost je ovladala njegovim umom, dok je buenje bilo veoma slino sceni buenja Kafkinog junaka Gregora Samse.

Merfijeva knjiga je sloeno delo u kojem se prepliu razliite vrsta teksto-va: lini narativ pisan u prvom licu, introspektivna ivotna pria i autotonato-grafija; interpretativno antropoloko delo zasnovano na etnografskom izvetaju, "gustom opisu" motorike onesposobljenosti i simbolikoj analizi aspekata jedne (tj. amerike) kulture sa elementima poreenja drugih, evrop-skih i vanevropskih kultura (npr. japanske); i intertekstualna kulturna kritika, iji horizont obuhvata moderne drutvenonaune i filozofske teorije, knjievnu kritiku, knjievnost i film, ukljuujui i mnotvo epigramskih navo-da iz del Demsa Dojsa, Simone de Bovoar, Kloda Levi-Strosa, Tomasa Vulfa, Franca Kafke, Merlo-Pontija, Franca Fanona, Semjuela Beketa, Dejvi-da najdera i Kurta Vonegata.

Naracija je proeta raspravama o relevantnim teorijama, konceptima i deli-ma, kao to je esej Suzan Zontag "Illness as Metaphor", Levi-Strosova kogni-tivna teorija, koncepti totalne ustanove (Gofman 2011), stigme i naruenog identiteta u radu Ervinga Gofmana, obredi prelaza i drutvene drame u razra-di Viktora Tarnera, frojdovska psihoanaliza, Merlo-Pontijeva Fenomenologija percepcije, te o holivudskim naunofantastinim i ratnim filmovima, istorij-skim dogaajima i drutvenim pokretima, kao to su Vijetnamski rat i student-

Gordana Gorunovi


ski protesti 1968. u SAD16, ukljuujui i "mini" portret Univerziteta Kolumbi-ja.

Pored toga, Merfi nudi i etnografske ilustracije, konceptualizacije bolesti kao posledici krenja drutveno ustanovljenih pravila (Navaho, Azande, Mun-duruki i dr.) i dovodi ih u vezu sa metaforizacijama paralize, tumora i paranoje u zapadnim drutvima. U mnogim vanevropskim drutvima, krenje pravila u izvoenju rituala i zabrana u ishrani dovodi do poremeaja prirodne, drutvene i kosmike ravnotee. Veina takvih pozitivnih i negativnih pravila na simboliki nain uspostavlja opoziciju izmeu zdravlja i reda, s jedne strane, i bolesti i ne-reda, s druge. Na pragmatinom nivou, tradicionalna verovanja i tehnike leenja nude objanjenja bolesti, smanjuju strah i omoguavaju ublaavanje tegoba i is-celjenje. Na drugom nivou, ona ukazuju na delikatnost drutvenog i prirodnog poretka i propisuju skup radnji ija je svrha da se odri njihova krhka ravnotea.

Drutveni red je, meutim, u velikoj meri mentalni red. Obnavljanje drutvene ravnotee vri se uz pomo manipulacije natprirodnim verovatno zato to su imaginarni svetovi mnogo koherentniji i bolje strukturirani nego stvarni drutveni sistemi u kojima ljudi ive. Kolektivne predstave, koje se esto uzi-maju zdravo za gotovo i tretiraju kao istinite reprezentacije drutvene stvarnosti, drutveno su konstruisane realnosti, ljudski artefakti, konceptualna sredstva i privremene iluzije, ija je svrha da perpetuiraju drutvo, a ne da ga objasne.

Jedna od najrasprostranjenijih etnoeksplikacija bolesti je poremeaj prirod-nog poretka usled infiltracije stranog objekta u telo. Na primer, Mundurukui veruju da veinu bolesti izazivaju zli amani (asocijalni pojedinci koji su "kiv-ni na sve") na taj nain to manipuliu natprirodnim objektima zvanim caushi, koji ulaze u ljudsko telo i izazivaju bolest (30). Tada se mora pozvati dobar aman, koji e najpre ukloniti caushi masaom, trljanjem i isisavanjem, a po-tom isceliti povredu odgovarajuim biljnim lekovima i melemima.

16 Prema Merfijevom svedoenju, studentski protest 1968. je bio potpuno

pogreno shvaen u medijima kao antiratni protest. Rat u Vijetnamu je imao znaajan uticaj na nemire 1968. u SAD, ali Merfi je smatrao vanim da podseti i na druge do-gaaje te godine: obraun policije sa studentima demonstrantima u Meksiko Sitiju; studentske i radnike trajkove u Francuskoj; Prako prolee i ulazak sovjetskih t-enkova u ehoslovaku.

Glavni uzrok nezadovoljstva i najmanji zajedniki imenitelj protesta u 1960-im je bila pobuna protiv irenja birokratije. Prethodnica kasnijih demonstracija u SAD je b-io Pokret za slobodu govora na Berkliju 1964, kada su studenti izglasali opoziciju megaversityju, to je bio "nesrean" izraz Klarka Kera, tadanjeg predsednika Univer-ziteta u Kaliforniji, za veliki, moderan i multifikuncionalan univerzitet. Studentski -protest je bio jedna od prvih pobuna protiv nastajueg postindustrijskog poretka, prot-est "drutvenih ludita" protiv sterilne budunosti i impersonalnog, dehumanizovanog drutva (44).



Kada se vie ljudi u selu razboli, zadatak monog amana je da otkrije vraa koji je izazvao epidemiju, nakon ega sledi osuda i egzekucija vinovni-ka. Osuda i ubistvo su kolektivni in cele zajednice, koja se na taj nain vraa redu i fizikom blagostanju. "Uzrok bolesti je strani predmet u telu, ali koji ni-je od tela, predmet koji obini ljudi ne mogu videti i koji postepeno unitava rtvu iznutra" (31). To je metafora malignog tumora u zapadnim drutvima.

Suzan Zontag je opisala kancer kao drastinu devijaciju prirodnog poretka zato to se maligne elije nekontrolisano razmnoavaju i zato to se njihova struktura radikalno razlikuje od normalnog tkiva. Zontagova je oznaila rak kao "bolest Drugog" i uporedila ga sa klasinim naunofantastinim filmom Invasion of the Body Snatchers. U njegovoj osnovi je klasina paranoidna fan-tazija: ispod privida normalnosti krije se destruktivna sila koja podriva teme-lje drutva ili linosti i uspostavlja antiporedak.

Paranoja se prenosi u javni ivot. Veliki lov na komuniste u 1950-im mno-gi pisci su poredili sa progonom vetica u Salemu; antropoloki izvetaji pak govore o slinim verovanjima i magijskim praksama u jednostavnim drutvima. Slino nevidljivim objektima kojima manipulie, vra meu Mun-durukuima deluje u tajnosti: zadravajui svoje uobiajeno svakodnevno ponaanje i masku drutvenosti, on iri zarazu i izaziva patnju. Ubistvo optuenog za vraanje dovodi do obnavljanja tela zaraenih i istovremeno vri funkciju ienja narodnih strahova i prikrivenih neprijateljstava koja se pro-jektuju na njegovu linost.

Prema Merfiju, paranoja je veoma ljudski poremeaj jer veina od nas po-seduje stavove koji su konzistentni paranoji, mada naravno u blaoj formi. Jedna od najtipinijih deluzija je da ivimo u strogo determinisanom univer-zumu. Ispod povrine ili nalija stvari postoji skrivena agenda, zaplet i zavera protiv paranoidne osobe koji ona nastoji da otkrije. Meutim, prema Merfiju, to je i pozadina ili opta pretpostavka drutvenih nauka koje nastoje da otkriju latentne funkcije drutvenih praksi, tj. skrivene ciljeve kojima one slue. Raz-lika je u tome to je za paranoike taj skriveni red stvari radikalno odvojen od stvarnosti, spekulativan i hipertrofirano koherentan. U tom sluaju, ideje reda i uzronosti se pretvaraju u ludilo.

Pitanje da li ljudski mozak operie prema naelu binarnosti, kao to tvrdi Levi-Strosova strukturalistika teorija, Merfi je ostavio otvorenim, ali je sma-trao empirijski potvrenom injenicom fundamentalnu racionalistiku postav-ku: um tei da nametne red, pravilnost ili sistem svemu onome to je njegov predmet. Ova tenja je univerzalna, to ne znai da je i bioloki uroena. Pre-ma Merfiju, ona je sekundarna posledica duboke bioloke potrebe, instinkta za samoodranjem. Ideja reda omoguava prediktabilnost i prua iluziju kontrole u svetu koji je u sutini opasan i haotian, ispunjen kontingentnim dogaajima i nekontrolisanim silama.

Gordana Gorunovi


* * * Merfijeva knjiga sadri Prolog i tri velike celine pod naslovima "In the be-

ginning", "Body, self, and society" i "On living". Za razliku od kompozicije veine klasinih antropolokih knjiga i konvencionalnih etnografskih monogra-fija, lini narativ i nauni diskurs ovde nisu fiziki odvojeni i razliito stilski uoblieni.17 Oni se neprestano prepliu i skladno nadopunjuju, takorei slivaju jedan u drugi. Autor je prisutan u svom tekstu, od poetka do kraja, kao oseajni, refleksivni i delatni subjekt, etnografski informant i sagovornik u dija-logu sa drugima, uesnik i posmatra dogaaja, analitiar i interpretator. I mada tekst u celosti kod itaoca izaziva utisak lakoe u pisanju i postie efekat stvar-nog, svojstven najboljim delima u knjievnoj i antropolokoj tradiciji realizma, to nije bilo lako izvesti. Merfi je priznao da je u razdoblju od etiri godine vie puta poinjao da pie o svom iskustvu i prouavanju naina ivota onesposo-bljenih, i odustajao, zato to nije bio u stanju da sebe posmatra kao subjekt i objekt, kao pisca i protagonistu, etnografa i informanta u isto vreme (3).

Svako poglavlje zapoinje navodom iz odgovarajueg autorskog dela/tek-sta, koji slui kao epigram, ilustracija neke situacije, povod za tumaenje ili predmet dalje analize. Na primer, kao moto za Prolog, sa uvodnom scenom koja zapoinje opisom "nonih zvukova" za vreme jednog od mnogih borava-ka u bolnici, posluio je aforizam iz Uliksa: "Istorija je nona mora iz koje pokuavam da se probudim." Poglavlje pod naslovom "Znaci i simptomi" otvara jedan fenomenoloko-egzistencijalistiki citat iz knjige Drugi pol Si-mone de Bovoar, o telu kao "situaciji, sredstvu u naem shvatanju sveta i ograniavajuem iniocu" u svim naim poduhvatima (9).

Merfi zapoinje naraciju referencom na "srednje doba" u ivotu prosenog Amerikanca iz srednje klase, kada se on ili ona potencijalno nalazi u kritinoj fazi izmeu ostvarenja ivotnih ambicija i poetka ozbiljnog fizikog propa-danja. To je doba kada se osoba nalazi na vrhuncu ili blizu vrhunca svoje pro-fesionalne karijere, privatnog ivota i drutvenog uspinjanja, ali i kada postoji realna pretnja od dijagnoze, na primer, dijabetesa ili ugradnje trostrukog baj-pasa. Srednje godine ivota su takoe i doba preispitivanja, sumnji i straha od

17 Jedino odstupanje od takve koncepcije je donekle glava 6, "The Struggle for A-

utonomy" (137-161), koja je posveena analizi socioekonomskih pokazatelja ukupnog poloaja onesposobljenih kao "klase" i grupe koja trpi represiju i diskriminaciju u SAD; konkretnim problemima sa kojima se suoavaju u svakodnevnom ivotu; i reenjima u poboljanju njihovih egzistencijalnih uslova i njihovoj integraciji u dru-tvo od pravne regulative, planiranja javnog, stambenog i radnog prostora, rehabi-litacije, edukacije, stanovanja i zapoljavanja do radikalne promene iskrivljene perspektive o onesposobljenosti i onesposobljenim ljudima u kolektivnoj svesti i svakodnevnoj drutvenoj interakciji izmeu zdravih i bolesnih.



ivotnog promaaja ili besmisla, kada osoba poinje da se pita "Da li je ovo sve?" (9).

Merfijevo "zlatno" srednje doba i pravo na luksuz da postavlja sebi pitanja poput ovog trajalo je do jula 1972. Ubrzo nakon njegovog "osloboenja", tj. okonanja mandata upravnika Odseka za antropologiju, nastupilo je pogoranje njegovog zdravstvenog stanja i radikalna promena naina ivota, prelaz u jedno potpuno drugaije, nepoznato, tue i od iskustva udaljeno, psihofiziko i egzi-stencijalno stanje, uslovljeno dinamikom hronine, progresivne i letalne bolesti. Njegova ivotna istorija vie nije bila kontinuirana i linearna, ve isprekidana i podeljena na zlatno doba pre bolesti i invalidskih kolica i mrano doba posle, a budunost, gledano dugorono, nije ni postojala.

Implicitni plan u narativnoj strukturi teksta pomalja se ve iz redosleda na-slova poglavlja: to je mitotvorni obrazac prie koja kombinuje mit o potrazi/pu-stolovini i glavne elemente/faze obreda prelaza. Glavni junak prie je tragino onesposobljeni antropolog sa prolou istraivaa, etnografa i putnika, koji je imao retku privilegiju da ivi na dalekim mestima meu egzotinim narodima i da doivi uzbudljive stvari o kojima veina njegovih italaca moe samo da ita, mata ili sanja. Ali, opasne plovidbe kanuom u vodama Tapaosa, lovaki pohodi i logorovanja sa tetoviranim Indijancima, udesni prizori izlaska sunca i povratak "dejoj nevinosti" junaka i njegove partnerke u amazonijskim umama i savanama sada su samo romantine uspomene na "svet koji nestaje" (172, 211) i sopstvenu zauvek zavrenu etnografsku misiju u njemu.

U skladu sa stavom da je etnografsko istraivanje "distinktivno i definiue obeleje" antropologije (172) i pod devizom "jednom etnograf zauvek etno-graf", Merfi je i svoju hroninu bolest reinterpretirao kao vrstu produenog antropolokog terenskog rada "kod kue". Po cenu akutnog otuenja od kultu-re drutva iz kojeg je potekao, bolest mu je omoguila da prodre u jedan drugaiji "drutveni svet koji nije bio manje neobian od sveta amazonijskih uma" (str. xi).

U tom poduhvatu, glavni izvor inspiracije mu je bilo samo jedno antropoloko delo Levi-Strosovi Tuni tropi. Dok su za francuskog antropolo-ga njegovo stvarno putovanje u prostoru i iskustvo bili pozadina i glavni izvor u prouavanju strukture ljudskog uma, za amerikog antropologa je to bila njego-va lina "odiseja u unutranjem svemiru", a cilj istraivanje sopstva i oseanja (str. xii). Svoju etnografsku potragu za drutvom svedenim "na njegov najpro-stiji izraz", Levi-Stros je okonao meu Nambikvarama u Mato Grosu i uvidom da je naposletku otkrio "samo ljude" (Levi-Stros 1999, 252). Merfi otkriva, na poetku i kraju svoje potrage, drutvo; kao i Levi-Strosovi Indijanci, onesposo-bljeni su i "marginalni ljudi" i ljudska bia svedena na svoju golu sutinu, te prouavanje njihove egzistencije na margini drutva moe mnogo da nam saopti kako o datom drutvu tako i o drutvenom ivotu uopte (5).

Gordana Gorunovi


In the beginning subjekt se suoava sa prvim Signs and Symptoms bolesti koja postepeno, ali neumitno i nepovratno, dovodi do promene njegovog egzisten-cijalnog stanja i drutvenog identiteta: iz stanja zdravlja u stanje bolesti, iz statu-sa zdrave, fiziki sposobne, samostalne i autonomne linosti u status (ulogu ili "zanimanje") hroninog pacijenta, zavisne osobe sa ogranienim mogunostima autonomnog delanja, oteenim sopstvom i stigmom "neeljene razliitosti" (Gofman 2009, 17).

Zapoinje njegovo neizvesno i dramatino "putovanje", The Road to Entropy, odakle je mogu privremeni The Return porodici, profesiji, drutvu i sopstvu, kroz introspektivnu reinterpretaciju sopstvene prolosti i katarzino izmirenje sa njom u potrazi za smislom ivljenja i u tenji za samoprevazilaenjem. Subjekat zatvoren u svom zanemelom telu i "glavi" nastavlja kao Damaged Self da ivi u drutvu i svetu, u kojem se deavaju izvesni, mada redukovani i kvalitativno iz-menjeni, Encounters sa drugima i da vodi The Struggle for Autonomy, svestan da e se The Deepening Silence okonati afazijom, entropijom i smru ili, kao to je Beket napisao u romanu Murphy: "Soon his body would be quiet, soon he would be free" (165). Ali, "Nije gotovo sve dok nije gotovo" (izreka koju Ame-rikanci pripisuju igrau bejzbola Lorensu Piteru Beri sa nadimkom "Jogi", uvenom po tautolokim i paradoksalnim iskazima) zato to, prema izreci Donija Kea, There's no cure for life (either) (221).

Sa gotovo brutalnom iskrenou, Merfi portretie sebe, svoje intimne iluzije i deluzije, i dogaaje iz svog porodinog, branog i profesionalnog ivota, od ranog detinjstva do zrelog doba: obrazac socijalizacije i odrastanje u Kvinsu za vreme Depresije i Drugog svetskog rata; sopstveni alkoholizam kao dramu ne-svesnog ponavljanja roditeljskog "greha" i scenario mukog junaenja, koje e sam razreiti i na taj nain se konano pomiriti sa pokojnim ocem; stav ateiste ili pre agnostika koji je napustio tradicionalnu religiju predaka18, ali ne i njene duboko interiorizovane predstave o krivici, ispatanju i kazni; prolaznu opsed-nutost morbidnim i samoubilakim mislima; konstantan doivljaj umora i usa-mljenosti, i svakodnevnu borbu protiv elje za povlaenjem od drugih i zdravo-

18 Jednom prilikom Alfred Kreber ga je upitao: "Pretpostavljam, Merfi, da ste napu-stili crkvu?" "Jesam", odgovorio je, "ali crkva nije napustila mene" (37). Smatrao je i-nae da ne postoji stav ili ponaanje koje bi bilo isto "religiozno" i religiju je shvatao, slino Klifordu Gercu, kao skup dispozicija, oseanja i radnji kojima ljudi pridaju odreena znaenja i vrednosti. ak ni u najteim fazama bolesti nikada nije doao iskuenje da potrai utehu u tradicionalnoj religiji, formalnim verovanjima i obiajima katolicizma. Ali, mada je bog u njegovom duhu bio mrtav, krivica i ispatanje su bili "ivi i zdravi". Poloaj njegovog tela i snaan bol za vreme arteriografije u bolnici evo-cirali su arhetipsku scenu Hristovog razapinjanja na krstu. To zastraujue iskustvo ga je podsetilo na bezvremene simbole i dramaturgiju Katolike crkve. Tada je mogao, bar na kratko, da se poistoveti sa srednjovekovnim flagelantima i hodoasnicima koji su na kolenima prelazili put do irske crkve u Noku.



razumskog sveta u izolaciju i privremeno utoite sna; kafkijanski uas buenja u svom drastino preobraenom i nemonom telu; ali i strast za ivotom, samo-afirmacijom i uestvovanjem u svetu ili bar posmatranjem dogaaja iz pozadi-ne.

U okviru linog narativa, dominantni motivi su figura emotivno nedostup-nog oca kao pasivno zavisne linosti, alkoholiara i "gubitnika"; rani gubitak majke koja je preminula od raka kada je Merfi imao 13 godina; porodino siromatvo i stid; nemogunost ispunjenja emocionalnih potreba i njihovo po-tiskivanje; jak skript u socijalizaciji "deaci nikada ne plau" i njegova potvr-da kroz iskustva u amerikoj mornarici na Tihom Okeanu za vreme rata, kada su redovna upotreba alkohola, tabu ispoljavanja tzv. negativnih emocija (strah, tuga, bes) i humorno-ironijska distanca prema stvarnosti postali sastav-ni deo njegovih odbrambenih mehanizama; potom, izbor profesije terenskog antropologa i uloga univerzitetskog predavaa, koju je Merfi smatrao svojom autentinom vokacijom itd. Antropologija je od njega nainila posmatraa svih ljudskih stvari i pouila ga o njihovoj raznovrsnosti, "slavi" i prolaznosti. Na vrhuncu line krize, shvatio je da je ivot "previe zanimljiv da bi ga se ovek lako odrekao" i odluio da se ponovo "pridrui svetu" (66).

Merfi se pojavljuje u svom tekstu i predstavlja u mnotvu uloga i situacija, dokle god njegovo seanje see: kao etvorogodinji deak koji se igra u dvoritu iza kue i iznenada pada zato to mu se noga ukoila (najraniji simp-tom bolesti, koji porodini lekar 1928. godine proglaava za napad "reumati-zma"); "mornar sklon piu"; ratni veteran sa Pacifika i jedan od nekoliko mili-ona korisnika GI Bill-a, najbolje investicije u istoriji SAD; predava poetnik sa neprijatnim oseanjem da je "mornar koji se ukrcao na pogrean brod"; mao mukarac, "bahati mu" i depresivni zavisnik kome je alkoholizam osla-bio volju i ugrozio sposobnost da napie udbenik iz Opte antropologije19; strastveni pua koji pui vie od dve kutije cigareta dnevno, ali koji je u sta-

19 Knjiga o optoj antropologiji treba da sadri sve oblasti, prema klasinom boasov-

skom modelu kulturnu antropologiju, arheologiju, fiziku antropologiju i lingvisti-ku; on je meutim protokom vremena izgubio interesovanje za te discipline i korak u praenju njihovog razvoja. tavie, odluio je da prestane da ih predaje kada mu je j-edan student postavio pitanje o sastavu DNK. Protein, odgovorio je Merfi lakonski. Student je bio uporan: "ta je protein?", na ta je Merfi uzvratio: "Mislite li da sam ja hemiar?". Blokirala ga je sama pomisao da se mora baviti temama kao to su fosilni ovek, vrhovi za strele i sintaksa; oseao se kao da ponovo pie diplomski rad. Posle etiri godine, uspeo je da zavri samo uvodno poglavlje rukopisa, ali je tada prestao da pije i razreio svoje strahove od budunosti i siromatva. Kada ga je urednik, inae drug po ai, pitao zato je odustao od pisanja knjige, Merfi mu je odgovorio: "Zato to se vie ne plaim" (78).

Gordana Gorunovi


nju da donese odluku i proe kroz apstinencijalnu krizu bez strune pomoi20; uspean predava i pomalo oumen koji nastoji da doara "romantiku" disci-pline i da odri fluktuirajuu panju 200 studenata u auli fakulteta; pisac koji je nekada na vrhuncu zdravlja odlagao obavezu pisanja knjige i umesto toga bacao se na kreenje kue od podruma do tavana; "dobar pacijent" koji stoiki podnosi vest o svojoj dijagnozi, potuje pravila bolnike "igre" (imperativ "ne kukaj i ne ali se") i "sarauje" sa lekarima i medicinskim osobljem; u stanju je da se ali na svoj raun i zabavlja posetioce u bolnici, ali ne i da plae kada mu je najtee; koji se u centru za rehabilitaciju ponaa prema devizi "zapni jae" i radi dvostruko vie nego njegove kolege da bi dokazao sebi i drugima da je intelektulalno iv i sposoban; sredovean, zaposlen i profesionalno potvren mukarac u invalidskim kolicima o kojem se govori u treem licu, ponekad i u njegovom prisustvu, ili u prolom vremenu (pitanje socijalne rad-nice "ta je bilo vae zanimanje?"; "teta, bio je tako dobar momak", komen-tar poznanika na vest o njegovoj bolesti); koji ne moe da podnese saaljenje, snishodljivost i patronizaciju u ponaanju drugih prema sebi (epizoda sa sto-matologom koji ga je odozgo potapao po glavi kao da je dete), ali mu prija druenje sa studentima koji sitnim gestovima izraavaju svoju solidarnost i sa enama, za koje vie ne predstavlja nikakvu seksualnu pretnju; paraplegiar iji zgreni i iskrivljeni prsti nisu u stanju da namotaju pagete na viljuku, zbog ega mu presedne svaki obrok, izgubi apetit i zapadne u stanje uzrujano-sti ili duboke potitenosti; zarobljenik invalidskih kolica i prizemlja kue koji fantazira o samoubistvu kao nainu da izae iz nepodnoljive stvarnosti21, ali se pita kako bi mogao da nabavi oruje ili otrov, gde bi mogao da ga skloni a da Jolanda to ne otkrije i da li bi bio motoriki u stanju da izvede taj poslednji in slobodne i svesne volje, itd.

20 Prestao je da pije krajem 1966. odjednom. Nikada nije potraio strunu pomo,

niti je uzimao antidepresive i sedative. Odbijao ga je polureligiozni karakter iskustva Anonimnih alkoholiara i nije hteo da se pridrui ak ni "sekularnijem" ogranku na Kolumbiji, gde bi line ispovesti njegovih kolega najverovatnije zvuale kao "nauni radovi" (71). Neki njegovi prijatelji su bili potpuno zavisni od AA; kada su ostavili flau, nali su utoite u grupi za podrku i na taj nain samo zamenili jedan oblik zavisnosti drugim, pri emu je njihova otuenost od drutva ostala ista. Merfi je hteo da povrati lini integritet, redefinie svoj identitet i preorijentie se na spoljanji svet, a ne da zapadne u novi oblik zavisnosti. Meutim, kasnije e se lino uveriti, u toku dva "gadna" meseca, da je odvikavanje od puenja mnogo tee nego odvikavanje od alkohola.

21 Jolanda je shvatila o emu on razmilja i suoila ga sa time. Umesto da mu pria o svim dobrim stvarima u ivotu, rekla mu je ta bi njegova smrt znaila za nju i decu. To nije njegova privatna stvar jer, iako u teoriji "nai ivoti pripadaju samo nama", oni pripadaju i drugima (66). Bilo mu je jasno da ne moe sebi priutiti smrt.



Merfi ukazuje i na eutanaziju kao emergentan fenomen, drutveni problem i temu popularne i visoke kulture.22 Rekla bih da je izraz "emergentan" prikla-dan u ovom sluaju jer, iako se samoubistvo (v. Dirkem 1997) praktikovalo u raznim oblicima kroz istoriju i razliite kulture, kao i naputanje ili ubijanje staraca, neizleivih bolesnika i novoroenadi23, njegovo tematizovanje kao "prava na smrt" i "ubistva iz samilosti", a posebno realizacija tog prava u praksi, nalae interdisciplinarni pristup i vieaspektnu analizu u okviru "antro-pologije savremenosti" (v. Rabinow 2003).

Merfi dovodi u vezu alkoholizam, kao lino iskustvo i egzistencijalno stanje, sa optijim antropolokim problemima konceptualizacije mukosti/muevnosti i drutvene dominacije mukaraca. Prema psihoanalitikoj teoriji, alkoholizam kod mukaraca je sredstvo potvrivanja mukosti, negiranje sklonosti ka pasiv-nosti i identifikacije sa majkom. Taj sindrom je u velikoj meri posledica odra-stanja sa modelom slabe i prezrene linosti oca i jake, ali i veoma ambivalentne, linosti majke (72). Merfi je smatrao da je i njegova lina istorija predstavljala varijantu te opte teme. Svoje hronino pijenje od rane mladosti, koje se do sre-dine ezdesetih pretvorilo u pravi alkoholizam, protumaio je kao vid bekstva i podvojenosti izmeu prihvaene uloge neodgovornog mornara u stalnom bek-stvu od obale i potisnutog unutranjeg deteta, preplaenog i tunog deaka od trinaest godina koga je majka zauvek napustila.

U mnogim tzv. primitivnim drutvima mukarci veruju da dominiraju nad enama, na primer, zato to imaju kontrolu nad izvesnim tabuisanim objekti-ma ili svetim muzikim instrumentima kao amblemima i rekvizitima moi. Prema mitu Mundurukua, ti instrumenti su jednom davno bili u posedu ena, koje su ih koristile da bi imale vlast nad mukarcima; meutim, u prvoj seksu-alnoj revoluciji u svetu, mukarci su preoteli vlast od ena i preokrenuli uloge polova (up. Bemberder 1983). Ovaj mit i rituali povezani sa njim su, prema Merfijevom tumaenju, metaforina pria o dominantnoj majci i tenji sinova

22 Ovim drutvenim problemom bavi se drama Brajana Klarka sa poetka 1970-ih, Whose Life is it Anyway?, koja je nakon televizijske adaptacije izvedena na Vest Endu u Londonu 1978. i izazvala veliku kontroverzu u javnosti. To je pria o mladom vajaru Kenu Harisonu koji je nakon saobraajne nesree ostao trajno paralizovan od vrata nanie i koji trai zakonsko pravo na eutanaziju; posle mnogo borbe i protivl-jenja medicinskog osoblja u bolnici, sud ipak donosi pozitivnu presudu. Tu ulogu je u londonskoj predstavi tumaio Tom Konti, koji e kasnije debitovati u istom komadu na Brodveju. Godine 1981. Don Bedem je snimio film sa Riardom Drajfusom u glavnoj ulozi, u kojem su glumili i Don Kasavetis, Kristin Lati i Bob Balaban.

23 Npr. u nekim afrikim grupama su ubijali neizleivo bolesne ili povreene ako je umiranje previe dugo trajalo. Eskimi su imali obiaj da naputaju svoje starce i nejake. Film japanskog reditelja oheija Imamure Balada o Narajami (1983, rimejk -filma iz 1958) obrauje slinu temu, na osnovu romana iiroa Fukuzave o legendar-nom obiaju ubasute u drevnom Japanu.

Gordana Gorunovi


da pobegnu od nje kako bi zatitili svoju "krhku" mukost. Smatrao je da su egrtaljke i falusoidne frule u tajnom mukom ritualu Mundurukija samo simboliki izrazi univerzalnog nastojanja mukaraca da odre mit o mukoj superiornosti: "Svi smo mi braa ispod koe" (72). Sinovi moraju da izgube majku kao objekat ljubavi i kao model u identifikaciji, ali njihovoj mukosti stalno preti opasnost da se vrate u njeno "krilo", da izgube svoju teko ostva-renu autonomiju i regrediraju u stanje pasivne zavisnosti. Tenja mukaraca za dominacijom nad enama je manifestni izraz tog bazinog straha.

Paradoks Merfijeve situacije je bio u tome to je njegova telesna onesposo-bljenost dovela do gubitka line autonomije, stanja pasivne zavisnosti i muta-cije odnosa u braku. Jolanda je dobila ne samo mua invalida ve i "tree de-te" u porodici, a on je dobio "suprugu-majku" (218).

Merfijev prozni stil je razgovetan, "tean" i uverljiv, a pristup jednom veo-ma delikatnom predmetu, sainjenom od ispovedne prie i refleksije o intim-nom iskustvu, kliniki i dijagnostiki, lien sentimentalne patetike i esto zainjen anegdotama i britkim humorom, osobito prilikom samopredstavlja-nja. Na primer: kada je rezultat mijelografije24 pokazao da je uzrok opstrukci-je benigni tumor koji se razvio na vrhu torakalnog dela njegovog kimenog stuba, izmeu lopatica i "tano tamo gde Mundurukui veruju da se nalazi dua" (29), Merfi je u razgovoru sa neurologom aljivo primetio da bi neki dobar aman moda mogao da izlei njegovu bolest i da otkrije ko ju je na njega "bacio".

Neurolog je konstatovao da je re o ependimomu, benignom tumoru koji raste na ependimalnim elijama. Benigni intestimalni tumor moe da raste i dostigne velike dimenzije a da pri tom ne izazove veliko ili trajno oteenje i obino se moe uspeno odstraniti. Meutim, neuralni tumori se razvijaju unutar ogranienog prostora lobanje ili kimenog kanala. Kada dostignu odreenu veliinu, vre pritisak na mozak, odnosno modinu, pri emu nervne elije pod pritiskom odumiru i vie se ne mogu regenerisati. Benigni tumori na mozgu izazivaju slepilo, invaliditet, ludilo i smrt. Benigni tumor kimenog stuba moe izazvati paralizu. No, s druge strane, dodao je neurolog, ependi-

24 "Mijelografija je neuroradioloka metoda koja omoguava dijagnostikovanje -

patolokih procesa koji suavaju kimeni kanal (intramedularni i ekstramedularni tumor, edem, angiom, arahnitis, diskus hernija, kompresiona fraktura prljena). Kod descedentne mijelografije kontrast se ubrizgava u cisternu magnu, a potom se prati na njegovom putu niz kimeni kanal do duralne vree u sakralnom regionu. Prethodno se ispusti onoliko likvora koliko se eli ubrizgati kontrasta. Ukoliko kontrast naie na pr-epreku, on se zaustavlja ili se usporava njegov prolazak (stop kontrasta). Kontrast e-sto ocrtava prepreku i tako se moe dijagnostikovati intramedularni ili ekstramedu-larni tumor." Citat preuzet sa http://www.stetoskop.info/Mijelografija-510-c13-content.htm



momi retko "ubijaju" i moe se godinama iveti sa takvim tumorom. Merfi se zamislio i upitao doktora: "Da li je to dobra ili loa vest?" (24).

Nakon jedne od mnogih intervencija i operacija, mogao je samo da lei u svom bolnikom krevetu i meditira, previe slab da bi se koncentrisao na itanje, "ali ne i toliko bolestan da bi gledao TV" (5). U maloj univerzitetskoj bolnici Neurolokog instituta, odnosi izmeu osoblja i pacijenata bili su manje formalni i niko ga nije pitao: "Kako smo danas?" (22). Vei deo vremena u bolnici je proveo odgovarajui na pitanja studenata medicine i staista. Ozbilj-no je razmiljao o tome da zapie sve svoje simptome, od najranijih do najno-vijih i da im podeli kopije. Posle tri nedelje takvih ispitivanja, zakljuio je da mu univerzitet duguje platu za letnju nastavu.

Kako se njegovo stanje pogoravalo, poeo je da posmatra svoje telo kao disfunkcionalan sistem za odravanje ivota, ija je jedina funkcija bila da mu sauva glavu; njegov mozak je bio jedini deo centralnog korteksa koji je jo uvek dobro funkcionisao. Ironija njegove situacije ga je podseala na Donova-nov mozak, naunofantastini film iz pedesetih godina o opakom, subverziv-nom mozgu u "tegli" koji naunici vetaki odravaju u ivotu.

Zbog svog neobinog smisla za humor i performativnosti u nastavi, Merfi je uivao veliku popularnost meu studentima, od kojih su neki postali afirmi-sani antropolozi (Dwyer 2010, 79). Humor je poseban stav prema sebi, stvar-nosti i svetu, nain da se distanciramo od sebe i uzdignemo iznad date situaci-je, makar i na kratko, sredstvo koje nam omoguava uvid u ivotne kontraste, a time i relativizovanje patnje; reju, vetina i "umetnost ivljenja" (Frankl 1994, 48).

Ova obeleja Merfijevog stila su u znaajnoj meri rezultat njegove profesio-nalne obuke i etnografskog fieldworka, kao i line sposobnosti da uspostavi dis-tancu prema vlastitom iskustvu, da se "odvee" od sopstvenog tela i da sebe po-smatra "spolja" kao da se sve to dogaa "nekom drugom" (5). U svakodnev-noj ivotnoj praksi, to je znailo iveti "dan po dan", podvrgnuti se disciplini svesnog kontrolisanja emocija i misli potiskivanjem brige i anksioznosti, kao i odustajanjem od pravljenja bilo kakvih ambicioznih ili dugoronih planova. Meutim, referentni okvir njegovog svakodnevnog trpljenja je prevazilazio mo-to "dosta je danu zla svoga".25

Njegov stav prema ivotu i smrti se promenio za vreme bolesti. Poeo je da posmatra svaki dan, nedelju, mesec i godinu kao poklon. Nauio je da ivi u sadanjosti; svaki dan je bio ivotno postignue, a svaki roendan udo. Vie se nije plaio smrti; bila je otada sa njim kao stari prijatelj, zajedno sa re-afirmacijom ivota. Merfi je taj stav smatrao "veoma irskim".

25 "Ne brinite se dakle za sutranji dan, jer e se sutra brinuti za sebe; dosta je danu

zla svoga" ("Beseda na Gori", u Jevanelje po Mateju).

Gordana Gorunovi


Tajna Merfijeve uspene strategije da ivi "ovde i sada" i da ne misli na su-tra bio je dobro "podeen" mehanizam potiskivanja, sposobnost da se odvoji od emocija i da sprei napade straha. Svoje mehanizme odbrane objasnio je kao re-zultat irskog katolikog vaspitanja u tridesetim i etrdesetim godinama 20. ve-ka, kada su empatija i saoseanje imali malu vrednost u preivljavanju. Na boj-nom brodu na kojem je sluio, jedini doputeni vid izraavanja emocija je bio smeh; bilo je apsolutno zabranjeno ispoljiti strah zato to je strah zarazan.

Vrsta stoicizma koja je odlikovala odrastanje njegove generacije za vreme Depresije i rata i ceo "arsenal" odbrambenih mehanizama inili su ga veoma "loim kandidatom" za psihoterapiju (15). Zbog toga se nikada nije podvrgao psihoanalizi, a jedini pokuaj psihoterapije u poetku njegove nedijagnostikova-ne bolesti, kada je bila aktuelna pretpostavka o njenoj psihosomatskoj etiologiji, zavrio se nakon samo dve seanse. Psihoanalitiar, za kojeg se ispostavilo da je rajhovac, konstatovao je redak sluaj potpuno somatizovane depresije, "zabloki-rane" u telu i miiima, i predloio je Merfiju orgonsku terapiju. Teorija Vilhel-ma Rajha (Rajh 1988), po kojoj telo i psiha primaju energiju od orgonske radi-jacije, koja se moe zatvoriti u specijalno konstruisane orgonske kutije, imala je izvesnu, ogranienu popularnost u 1950-im. Merfi ju je i tada i kasnije smatrao za "besmislicu". Iz istih razloga, otpisao je i savremeni popularni imperativ da "treba biti u kontaktu sa svojim oseanjima" kao "psiholoko brbljanje i narcisi-zam" (28).

Drutvena konstrukcija onesposobljenosti i onesposobljenost kao identitet Merfi je bio drutveni konstrukcionista, ali vie naklonjen univerzalizmu

nego kulturnom relativizmu. Slino Levi-Strosu, smatrao je da svi pripadnici vrste Homo sapiens poseduju zajedniki, pozitivno odreen mentalitet i, slino Frojdu, da postoje izvesne konstante ljudskog stanja ili univerzalije, bez obzira na tip kulture. Ukratko, verovao je da postoje "Mukarac i ena" (224) u generikom smislu, da je veza izmeu majke i deteta primordijalna, da je ljudsko ponaanje drutveno, da je ljudska situacija trajno obeleena napetou izmeu suprotnih tenji, povezivanja sa drugima i povlaenja u se-be i izolaciju, da su ivot i ljubav uvek i svuda suprotstavljeni smrti i alijena-ciji. U svim drutvima ivot se smatra vrednou koja se mora braniti, dok smrt, uprkos njenoj neizbenosti, predstavlja pretnju po drutveni ivot.

Za Merfija, paraliza je istovremeno metafora te borbe protiv smrti, izolaci-je i disolucije i alegorija ivota i entropije. Svoje stanje i naraciju o ivotu uporedio je sa praksom amana iz plemena ipibo u Peruu, koji za vreme se-anse leenja pripovedaju mitove u stanju potpune nepokretnosti. Razlika je u tome to je njegova "mitizovana" povest imala za cilj ne izleenje ve razu-



mevanje, potragu za smislom i znaenjem u drutvenom i kulturnom svetu u kojem nema apsolutnih i konanih znaenja (222).

Prihvatio je osnovno teorijsko stanovite drutvenog konstrukcionizma iz filozofske (Huserl, Merlo-Ponti) i socijalne fenomenologije (ic, Piter Ber-ger). To je relativistiko gledite koje implikuje da razliiti uslovi i naini ivota ljudi oblikuju i razliite sociokulturne "svetove". Stvarnost je predmet grupnog konsenzusa, drutveni konstrukt koji se iznova potvruje, preispituje ili stvara u konverzaciji i interakciji sa drugima. Razumevanje stvarnosti je oblikovano i posredovano jezikim kategorijama i kulturnim simbolima.

Iz te perspektive, onesposobljenost je istovremeno psiho-fiziko stanje i je-dan vid drutvenog identiteta; njegovi uzroci su organski, ali ga drutvo definie i daje mu znaenje. Prema Merfiju, za motoriki onesposobljene oso-be, njihovo stanje je ontologija, uslov i nain njihovog postojanja u svetu. Ovaj subjektivan zakljuak, meutim, prenebregava injenicu da populacija onesposobljenih nije monolitna i homogena kategorija ve heterogen skup, u okviru kojeg postoje znaajne razlike u zavisnosti od vrste, prirode i stepena onesposobljenosti: da li je kongenitalna ili steena, statina ili progresivna, formalna ili funkcionalna, vidljiva ili nevidljiva (Couser 2005, 96); kao i od naina na koji subjekti shvataju sebe i da li svoj nedostatak poistoveuju sa onesposobljenou ili ne.

Merfi je tvrdio da je zbog totalizujue prirode uticaja tekog telesnog oteenja na svesno miljenje i njegove interiorizacije u nesvesnom, onesposo-bljenost znaajniji element identiteta nego bilo koja drutvena uloga uzrast, zanimanje, etnika pripadnost itd. Naime, onesposobljena osoba ne moe da se "dekontaminira" od svesti o svom stanju, niti joj drutvo to doputa. Zbog toga je Merfi trajnu onesposobljenost smatrao identitetom, a ne ulogom, tj. dominant-nim obelejem kojem se sve drutvene uloge moraju prilagoditi ili podrediti.

Ukratko, na osnovu linog iskustva i istraivanja Merfi je otkrio etiri naj-dublje promene u svesti onesposobljenih: nedostatak samopouzdanja, opsed-nutost razmiljanjem o fizikom nedostatku, snanu i prikrivenu sklonost ka besu26 i sticanje novog neeljenog identiteta. To stanje je uporedio sa predsta-vom o invaziji tuina koji se infiltriraju u tela ljudi, kada stari i novi posednik koezgistiraju u istom telu kao dva neprijateljska bia, odnosno sa Kafkinom fikcijom o metamorfozi ljudskog bia u ne-ljudsko. Posvedoio je to prime-rom iz linog iskustva: kada ga je bolniarka ostavila samog za vreme jutar-

26 Bitna komponenta subjektivnog ivota onesposobljenih je ljutnja koja ima dva -

glavna vida: a) egzistencijalni, kao ogorenost na sudbinu i mrnja prema sebi koja je generisana stidom i krivicom, slino gnevu crnaca u Americi; b) situacioni, kao nain reagovanja na frustraciju ili ponaanje drugih. Vrsta i jaina gneva onesposobljenih v-arira u zavisnosti od individualne istorije, vrste onesposobljenosti i stepena oteenja, ali se pogorava u interakciji sa zdravim osobama.

Gordana Gorunovi


njeg kupanja (bio je ve kvadriplegiar), leao je u istom poloaju pola sata ili vie, preplavljen panikom i doivljajem da je zarobljen u sopstvenom telu, po-put Gregora Samse pretvorenog u dinovsku bubu, koja leei na leima i mlatarajui nogama oajniki pokuava da se vrati u normalan poloaj. Tada je prvi put u ivotu zaista razumeo Kafkinu priu.

Ako svaki iskaz ili tekst predstavlja odgovor na neko pitanje, kao to tvrdi Gadamer, lino svedoanstvo amerikog antropologa, izmeu ostalog, daje od-govor i na neizgovorena pitanja "kako izgleda biti" paraplegiar i kvadriplegiar i postati "drugi" u sopstvenom drutvu.27 Mada e to moda nekome zaliiti na esencijalistiku tvrdnju o epistemikoj povlaenosti onesposobljenog subjekta, prosena, zdrava i samostalna odrasla osoba teko moe da zamisli i razume di-menzije bespomonosti jednog kvadriplegiara i njegove zavisnosti od drugih.

Merfi je smatrao da su njegov narativ i etnografski izvetaj relevantni za raz-umevanje kako drutvenih aspekata ivota onesposobljenih, tako i kulture i poloaja pojedinca u okviru nje. Odnos izmeu drutva i njegovih simbolikih normi kao modela za stvarnost ili uputstava za delanje, s jedne strane, i tenji, interesa i akcija obinih ljudi, s druge, shvatao je kao konfliktan; trajno obeleje istorije je protivurenost izmeu ljudskih namera i kulturnih vrednosti. Prouavanje onesposobljenosti kao egzistencijalnog stanja i poloaja omoguava uvide u "arenu" u kojoj se manifestuje ta napetost i vodi borba izmeu pojedin-ca i drutva.

Takav, u sutini, akcioni pristup orijentisan na subjekta/uesnika je odgova-rao Merfijevom rezilijentnom etosu antropologa, pisca i "borca" u svakodnev-nom ivotu. Njegova trajna onesposobljenost ga je uinila strancem u odnosu na ameriku kulturu i njen mejnstrim. To neeljeno otuenje je motivisalo snanu potrebu da kao antropolog prodre dublje ispod kulturnih razlika kako bi razumeo modalitete ljudskog stanja (ne "ljudske prirode") i jedinstvo opteg ljudskog iskustva (225). Tako shvaena, onesposobljenost je integralni deo ljud-skog iskustva i "fundamentalan aspekt ljudske raznovrsnosti" (Couser 2005).

Merfi razmatra irok dijapazon teorijskih pitanja, empirijskih pojava i egzi-stencijalnih problema u vezi sa onesposobljenou; neki od tih problema su specifini za ameriko drutvo, ali veina ima optiji karakter kada je re o sloenim drutvima. Najei problemi su nezaposlenost i ekonomska zavi-snost28; u najboljem sluaju, alternativa tome su zanimanja i radna mesta sa, u proseku, niom ili veoma niskom cenom rada. Pored toga, zaposlenost povlai za sobom gubitak prava na socijalnu pomo, kunu negu i druge prinadlenosti.

27 Ova pitanja Merfiju niko nikada nije postavio jer bi to naruilo pravila "pristojn-

osti" srednje klase, niti ih je on postavljao drugima pre neto to se razboleo (87). 28 Ekonomska zavisnost uopte uzev tee pogaa mukarce i njihov drutveni

poloaj zbog kulturnog imperativa u amerikom drutvu da "ene mogu da rade", ali "mukarci moraju da rade" (204).



Zbog toga, ak i oni koji imaju strune kvalifikacije, koji su u odreenoj meri sposobni za rad i tee ekonomskoj nezavisnosti29 ne mogu sebi da "priute" zapo-slenost, jer u tom sluaju vie gube nego to dobijaju u materijalnom pogledu.

Merfijeva knjiga je 1987. godine dobila nagradu "Lajonel Triling", koju Univerzitet Kolumbija dodeljuje svake godine. Meutim, uprkos uspehu u akademskim, strunim i knjievnim krugovima, izgledalo je kao da se pojavi-la u politiki veoma nepovoljnom trenutku i periodu ekonomske recesije. Dru-go izdanje knjige se pojavilo 1990. godine kada je donesen i stupio na snagu zakon poznat kao The Americans With Disability Act, koji garantuje graanska prava licima sa mentalnim i telesnim oteenjima i zabranjuje svaki vid diskriminacije prema njima. Po Merfijevom uverenju, znaaj tog zakona za onesposobljene je ekvivalentan znaaju koji je za Afroamerikance imao Zakon o graanskim pravima iz 1964. godine (str. vii). U novom predgovoru je ukazao i na pozitivne reakcije strunjaka razliitih profila i ire publike, a posebno one kategorije italaca do ijeg miljenja mu je bilo najvie stalo; nji-hova povratna informacija je bila da je rekao "onako kako jeste". Jedanaest godina nakog Merfijeve smrti izalo je tree izdanje knjige (2001).

Merfijeva knjiga tematizuje sloen korpus tema od kojih su najvanije: kulturne konceptualizacije i reprezentacije bolesti; antropoloka perspektiva i kritika medicinske paradigme bolesti; bolest i ekologija; drutvena interakcija izmeu onesposobljenih i zdravih; onesposobljenost i seksualnost; psihologija onesposobljenosti i njen uticaj na patologiju branih i porodinih odnosa; drutveni poloaj, rodni aspekti i ljudska prava onesposobljenih itd.

Ove teme i problemi ine agendu savremenih interdisciplinarnih studija onesposobljenosti, koja obuhvataju dve glavne oblasti rada istoriju i kulturu raznih vidova onesposobljenosti i posebnih populacija, i prouavanje onespo-sobljenosti kao sloenog sistema kulturnih reprezentacija i drutvenih praksi koje, slino rasi i rodu, pripisuju odreena znaenjska svojstva osobama i diskriminiu ih na osnovu telesnih razlika.

Literatura:

Ardener, Edwin. [1975] 2007. "Belief and the Problem of Women". In The Voice of Prophecy and Other Essays, 72-85. New York, Oxford: Berghahn Books.

Bemberder, Doun. 1983. "Mit o matrijarhatu zato u primitivnom drutvu vladaju mukarci?". U Antropologija ene, prir. Papi, arana i Lydia Skle-vicky, 252-277. Beograd: Prosveta.

29 Prema popisu iz 1980, u SAD je bilo 12 320 000 lica sa fizikim oteenjima, -

starosti od 16 do 64 godine, ili 8,5 % ukupne radne snage, delimino ili potpuno n-esposobnih za rad (155). Prema Kozeru (Couser 2005), populacija onesposobljenih predstavlja najveu manjinsku grupu u SAD.

Gordana Gorunovi


Burt, E. S. 2009. Regard for the Other: Autothanatography in Rousseau, De Quincey, Baudelaire, and Wild. New York: Fordham University Press.

Couser, G. Thomas. 1978. The Shape of Death in American Autobiography. Hudson Review 31.1: 53-66.

Couser, G. Thomas. 1997. Recovering Bodies: Illness, Disability, and Life Wri-ting. Madison: Wisconsin University Press.

Couser, G. Thomas. 2005. Disability as diversity: A difference with difference. Revista Ilha do Desterro. A Journal of English Language, Literature in En-glish and Cultural Studies. N. 48: 95-113. Brasil.

Couser, G. Thomas. 2009. Signifying Bodies: Disability in Contemporary Life Writing. Ann Arbor: University of Michigan Press.

Diedrich, Lisa. 2001. Breaking Down: A Phenomenology of Disability. Litera-ture and Medicine, Vol. 20, No. 2: 209-230.

Dirkem, Emil. 1997. Samoubistvo. Beograd: Beogradski grafiko-izdavaki zavod. Dwyer, Kevin. 2010. "Geertz, humour, Morocco". In Clifford Geertz in Moroc-

co, ed. Susan Slyomovics, 78-96. London and New York: Routledge. Eriksen, Thomas H. and Finn Sivert Nielsen. 2001. A History of Anthropology.

London: Pluto Press. Frankl, Viktor E. 1994. Zato se niste ubili: traenje smisla ivljenja. Beograd:

IP arko Albulj. Gofman, Erving. 2009. Stigma: zabeleke o ophoenju sa naruenim identite-

tom. Novi Sad: Mediterran Publishing. Gofman, Erving. 2011. Azili: eseji o drutvenom poloaju pacijenata bolnica za

duevno obolele i drugih utoenika. Novi Sad: Mediterran Publishing. Levi-Stros, Klod. 1999. Tuni tropi. Beograd: Zepter Book World. Murphy, Robert F. 1960. Headhunters Heritage: Social and Economic Change

among the Mundurucu Indians. Berkeley: University of California Press. Murphy, Robert F. 1971. The Dialectics of Social Life: Alarms and Excursions

in Anthropological Theory. New York: Columbia University Press. Murphy, Robert F. 1972. Robert H. Lowie (Leaders of Modern Anthropology).

New York: Columbia University Press. Murphy, Robert F. ([1976] 1987). "A Quarter Century of American Anthro-

pology. Introduction to Selected Papers from the American Anthropologist 1946-1970". In Perspectives in Cultural Anthropology, ed. Herbert Apple-baum, 5-30. Albany: New York State University Press.

Murphy, Robert F. 1979. An Overture to Social Anthropology. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall. Second edition 1986. Cultural and Social Anthropology: An Overture.

Murphy, Robert F. 1981. "Julian Steward". In Totems and Teachers: Perspec-tives on the History of Anthropology, ed. Sydel Silverman, 170-206. New York: Columbia University Press.



Murphy, Robert. F., Jesica Scheer, Yolanda Murphy, and Richard Mack. 1988. Physical disability and social liminality: A study in the rituals of adversity. Social Science and Medicine, Vol. 26, Issue 2: 235-242.

Murphy, Robert F. 1990. The Body Silent: The Different World of the Disa-bled. New York: W.W. Norton.

Murphy, Jolanda and Robert F. Murphy. 2004. Women of the Forest. With a new foreword edited by R. Brian Ferguson. Columbia University Press.

Rabinow, Paul. 2003. Anthropos Today: Reflections on Modern Equipment. Princeton: Princeton University Press.

Rajh, Vilhelm. 1988. Funkcija orgazma. Beograd: A- Delo. Rimmon-Kenan,Shlomith. 2002. The Story of I: Illness and Narrative Iden-

tity. Narrative, Vol. 10, No. 1: 9-27. Scarry, Elaine. 1985. The Body in Pain: The Making and Unmaking of the

World. Oxford: Oxford University Press. Turner, Victor. 1967. "Betwixt and Between: Liminal Period in Rites of Pas-

sages". In The Forest of Symbols: Aspects of Ndembu Rituals, 93-111. It-haca: Cornell University Press.

Primljeno: 11.08.2012. Prihvaeno: 05.10.2012.

Gordana Gorunovi

THE BODY, POWER(LESSNESS), AND TEXT: ANTHROPOLOGICAL AUTOTHANATOGRAPHY OF

ROBERT F. MURPHY

The subject of this essay is a textual and qualitative analysis of a single personal testimony and ethnographic account on the phenomenology of bodily disability, The Body Silent: The Different World of the Disabled by an American cultural anthropologist Robert F. Murphy. The interpretation of the text and the narrative structure of subjective experience is placed in the context of professional biography of the author, theoretical framework of his anthropological writing and style, as well as contemporary disability studies.

Key words: Robert Francis Murphy, American Cultural Anthropology, autothanatography, phenomenology of disability, disability as an identity, theory of rites of passage, social liminality, social constructionism

Suzan

Documents