Sporazumi javnog tužioca i okrivljenog u krivičnom postupku

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

НОВИ САД

ЗАВРШНИ РАД

СПОРАЗУМИ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ОКРИВЉЕНОГ У КРИВИЧНОМ

ПОСТУПКУ

Ментор Студент

Проф. др Татјана Бугарски Бранислав Суботин

Бр. индекса 41/13 општи смер

Нови Сад,

септембар 2014. године

2

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ ................................................................................................................................................ 2

УВОДНА РАЗМАТРАЊА ....................................................................................................................... 4 1. ПОЈЕДНОСТАВЉЕЊЕ ФОРМЕ ПОСТУПАЊА У КРИВИЧНИМ СТВАРИМА И

СПОРАЗУМИ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ОКРИВЉЕНОГ ..................................................................... 5 2. СПОРАЗУМ О ПРИЗНАЊУ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ........................................................................ 7

2.1. Аргументи за и против увођења споразума о признању кривичног дела ..............................................9

2.1.1. Аргументи у прилог споразуму о признању кривичног дела ......................................................... 10

2.1.2. Аргументи против споразума о признању кривичног дела ........................................................... 11

2.2. Споразум о признању кривичног дела у праву Републике Србије – опште напомене ....................... 12

2.3. Закључење споразума .............................................................................................................................. 13

2.3.1. Обавезна одбрана.............................................................................................................................. 15

2.3.2. Споразум и оптужница .......................................................................................................................17

2.3.3. Имовинско правни захтев ..................................................................................................................17

2.3.4. Легитимација субјеката у поступку споразумевања ....................................................................... 18

2.3.5. Приватни тужилац и супсидијарни тужилац као субјекти закључивања споразума о признању

кривичног дела ............................................................................................................................................ 18

2.4. Положај оштећеног у поступку закључивања споразума...................................................................... 19

2.5. Садржај споразума ................................................................................................................................... 20

2.5.1. Обавезни елементи споразума ........................................................................................................ 21

2.5.2. Факултативни елементи споразума ..................................................................................................26

2.5.3.Споразум о притвору као елемент споразума о признању кривичног дела ................................. 28

2.6. Одлучивање о споразуму ......................................................................................................................... 30

2.6.1 Одбацивање споразума ..................................................................................................................... 32

2.6.2. Прихватање споразума ..................................................................................................................... 33

2.6.2.1. Значај споразума у односу на саокривљене ................................................................................. 37

2.6.3. Одбијање споразума ......................................................................................................................... 38

2.7. Правни лекови против одлуке о споразуму ........................................................................................... 39

2.7.1. Жалба против одлуке о споразуму ................................................................................................... 39

2.7.2. Ванредни правни лекови .................................................................................................................. 40

3. СПОРАЗУМ О СВЕДОЧЕЊУ ОКРИВЉЕНОГ ЛИЦА (ОКРИВЉЕНИ САРАДНИК) .............. 42 3.1. Закључење споразума .............................................................................................................................. 44

3.1.1.Услови за закључење споразума о сведочењу окривљеног лица .................................................. 44

3.1.2.Положај окривљеног приликом закључивања споразума .............................................................. 45


3.2.1. Обавезни елементи споразума ........................................................................................................ 48

3

3.2.2. Факултативни елементи споразума ..................................................................................................51

3.3. Одлучивање о споразуму ..........................................................................................................................52

3.3.1. Одбацивање споразума .................................................................................................................... 54

3.3.2. Прихватање споразума ..................................................................................................................... 54

3.3.3. Одбијање споразума .......................................................................................................................... 57

3.4. Испитивање окривљеног сарадника ....................................................................................................... 58

3.5. Везаност суда за одлуку о прихватању споразума................................................................................. 60

4. СПОРАЗУМ О СВЕДОЧЕЊУ ОСУЂЕНОГ ЛИЦА (ОСУЂЕНИ САРАДНИК) ......................... 61 4.1. Закључење споразума ...............................................................................................................................62

4.1.1. Услови за закључење споразума о сведочењу осуђеног лица .......................................................62

4.1.2.Положај окривљеног приликом закључивања споразума .............................................................. 63


4.4. Одлучивање о споразуму ......................................................................................................................... 66

4.5. Везаност суда за одлуку о прихватању споразума..................................................................................67

4.6. Поступак за ублажавање казне .................................................................................................................67

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА ............................................................................................................... 69 ЛИТЕРАТУРА ........................................................................................................................................ 76

4

УВОДНА РАЗМАТРАЊА

У последњих пет годинa, тачније од августа месеца 2009. године, сведоци смо постепеног

увођења и популаризације закључивања споразума између јавног тужиоца и окривљеног у

кривичном поступку Републике Србије. У почетној фази развоја овог института јавни тужилац и

окривљени могли су да се споразумеју само о кривици окривљеног, док је данас поље

закључивања споразума знатно проширено, тако да се окривљени после закључења споразума

може појавити и као сведок, али овај споразум са јавним тужиоцем могу да закључе и већ

осуђена лица.

Значају споразума које закључују јавни тужилац и окривљени у кривичном процесном

праву Републике Србије, доприноси и чињеница да се број споразума из године у годину

повећава, самим тим знатно се убрзава кривични поступак, кривично правни систем постаје

ефикаснији, а поступак јефтинији. Окривљеном је остављена могућност да признањем

кривичног дела избегне редован ток кривичног поступка, а исто тако већ осуђеним лицима се

пружа могућност да искористе уступке јавног тужиоца у замену за сведочење које у неким

ситуацијама може бити пресудно за откривање извршилаца и доказивање кривичног дела.

Међутим, питање је да ли је брз кривични поступак de facto и правичан.

Предмет разматрања овог рада је детаљна и целовита анализа споразума јавног тужиоца и

окривљеног у које по Законику о кривичном поступку спадају споразум о признању кривичног

дела, споразум о сведочењу окривљеног и споразум о сведочењу осуђеног, са кратким приказом

решења прихваћених од стране земаља у окружењу, као и приказ законодавних и практичних

решења европских земаља које су Србији до сада биле узор у законодавној теорији и пракси.

Циљ истраживања рада je анализа специфичности и ефикасности закључивања споразума

у кривичном процесном праву Србије, предности и недостаци позитивних законских решења,

потпуни приказ свих карактеристика споразума, њихова теоријска обрада и практична анализа.

5

1. ПОЈЕДНОСТАВЉЕЊЕ ФОРМЕ ПОСТУПАЊА У КРИВИЧНИМ СТВАРИМА

И СПОРАЗУМИ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ОКРИВЉЕНОГ

Поступак реформе кривичног процесног права у Републици Србији започет је

доношењем Законика о кривичном поступку из 2001. године1, а овај процес трајао је пуних десет

година, да би се привремено окончао доношењем Законика о кривичном поступку из 2011.

године2. На свом путу реформе, кривично процесно право, доживело је бројне, целовите и

суштинске промене. Један од два главна циља реформе је стварањe нормативне основе за

ефикаснији кривични поступак с тим да он не иде на уштрб правима загарантованих

националним нормама, али и нормама међународног права. Други циљ рада на реформи је

усклађивање кривичног процесног законодавства Републике Србије са решењима присутним у

савременом компаративном кривичном процесном законодавству и тенденцијама присутним у

савременом кривичноправној науци уопште3.

Акузаторски или адверзијални кривични поступак (accusatorie – тужилац) је оптужни тип

кривичног поступка, који представља спор двеју странака пред судом који стоји према њима у

једном неутралном положају. Устројен је на строгој одвојености функција; оптужбе, одбране и

суђења. Поступак се води као спор између две потпуно равноправне и одвојене странке,

независних процесних субјеката (тужиоца и окривљеног), с тим што се суд пасивно држи, али

руководи поступком, обезбеђује несметани ток, води рачуна о процедуралним правилима и

коначно пресуђујe. У домену доказивања и извођења доказа суд је потпуно неутралан – пасиван,

држи се као арбитар4. У суштини овај поступак је сличан парничном поступку

5. Уочава се све

присутнија тенденција рационализације кривичног поступка, у виду скраћивања целокупног

трајања поступка.

Значајну улогу у увођењу института споразумевања у наше кривично процесно

законодавство имала је и Препорука П(87) 18 Савета Европе Европске уније, која је указала на

потребу за поједностављивањем кривичних поступака у континенталним правним системима и

на то да окривљени који признаје кривично дело не треба да буде у неизвесности у погледу

1. Законик о кривичном поступку „Службени лист СРЈ” бр. 70/2001 i 68/2002 и „Службени гласник РС” бр. 58/2004, 85/2005,

115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон, 72/2009 и 76/2010 (даље: ЗКП из 2001. године).

2. Законик о кривичном поступку „Службени гласник РС” бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014 (даље: ЗКП

из 2011. године). Овај Законик примењује се од 15.01.2012. године само у поступцима за кривична дела за које је посебним

законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, док је у осталим кривичним поступцима примена овог

Законика почела 01.10.2013.године.

3. Станко Бејатовић, Нови ЗКП и поједностављене форме поступања у кривичним стварима, Ревија за криминологију и кривично

право број 2-3/11, Институт за криминолошка и социјолошка истраживања, Београд 2011, стр. 43.

4.Недељко Јованчевић, Положај главних процесних субјеката у новом ЗКП из 2011, Crimen (III) број 2/2012, Београд, 2012,

стр.194.

5. Ibidem.

6

кривичне санкције6.

У складу са горе напоменутим циљевима реформе, Законик о кривичном поступку из 2001.

године уводи не мали број новина којима се постављају нормативне основе и темељи за

ефикаснијим кривичним поступком, али и даљем раду на реформи која је уследила. Везано за

тему рада, свакако најзначајније су измене и допуне Законика о кривичном поступку из августа

месеца 2009. године, којим је, на већ створеним основама озакоњен институт споразума о

признању кривице, као једног од доминантних форми поједностављивања кривичног поступка.

Корак даље, у разради овог института, кренуло се усвајањем Законика о кривичном поступку из

2011. године, којим је учињен својеврсни заокрет у овој материји. Наиме, осим трансформације

законског назива овог института у споразум о признању кривичног дела, одређена

трансформација учињена је и у садржинском смислу самог института. Поред споразума о

признању кривичног дела новоусвојеним Закоником предвиђени су и институти споразум о

сведочењу окривљеног и споразум о сведочењу осуђеног, који представљају модификацију

института сведок сарадник, којег је прописивао Законик из 2001.године

Поједностављење форме поступања у кривичним стварима, данас представљају један од

изузетно важних инструмената ефикасности кривичног поступка. Њихово увођење у

континенталне правне системе настало је као резултат настојања да се убрзају кривични

поступци и тако омогући растерећење судова у кривичним стварима. Као такве намењене су

суђењу за једноставније кривичне случајеве (лакша и средње тешка кривична дела), како би се

правосудни апарат додатно растеретио оваквих случајева, а све у циљу повећања квалитета

суђења за тежа кривична дела. Међутим, ако се има у виду да је одредбама ЗКП-а из 2011.

године као један од материјалних услова за закључење споразума о признању кривичног дела

изостављен ранији услов у погледу висине затворске казне7 за које се споразум може закључити,

долазимо до закључка да ће се институт споразума о признању кривичног дела примењивати и

за изузетно тешка кривична дела као што су кривична дела организованог криминала и

кривична дела ратних злочина, која су сама по себи значајно компликованија и сложенија по

својој структури бића кривичног дела, али и специфичности извршилаца. На основу тога, са

правом се можемо запитати да ли у горе наведеним случајевима поједностављење процесне

форме поступања у кривичним стварима почива на начелу сразмерности између процесне

форме, споразумно признање кривичног дела, и предмета суђења8. Кривични поступак у себи

6. Александар Трешњев, Дилеме у примени Споразума о признању кривичног дела, Билтен Врховног касационог суда 2/2013,

Београд, 2013, стр. 243.

7. Члан 282а. ЗКП-а из 2001.године прописује да се споразум о признању кривице може закључити када се кривични поступак

води за једно кривично дело или за кривична дела у стицају за која је прописана казна затвора до 12 година. Чланом 313. ЗКП-а

из 2011. године решење у погледу овог материјалног услова није прописано.

8. Станко Бејатовић, op. cit., стр. 52.

7

сублимира Уставом и Међународним актима загарантована људска права, посебно право на

правично суђење, право на одбрану, право на изношење доказа у своју корист, право на

испитивања сведока оптужбе и друга права9, која се закључивањем споразума о признању

кривичног дела, у складу са Закоником, значајно ограничавају и о њима треба додатно водити

рачуна приликом закључивања споразума.

Споразум о признању кривичног дела ће несумњиво допринети убрзању самог кривичног

поступка, за краће време више окривљених биће осуђено, судови ће се временом растеретити

нагомиланих предмета а јавни тужиоци ће имати више времена на располагању за нови систем

тужилачке истраге коју је увео ЗКП из 2011.године. Такође, не смемо заборавити ни економску

ефикасност овог института. Дуги кривични поступци захтевају ангажовање великог броја како

кадровског тако и техничког капацитета. Окривљени, осим што му се на терет ставља извршење

одређеног кривичног дела, да би на адекватан начин могао да оствари своја процесна права које

му ЗКП пружа, мора ангажовати одговарајућу стручну помоћ. Осим тога, чланом 74. Законика,

прописани су случајеви када окривљени мора имати браниоца, ако бранилац не буде изабран или

окривљени у току поступка остане без браниоца, суд ће по службеној дужности окривљеном

поставити браниоца, а трошкови такве одбране падају на терет буџетских средстава суда. Исти

случај је и када се ради о одбрани сиромашног према члану 77 ЗКП-а. Осим што се време

трајања кривичних поступака значајно скраћује, поједностављене форме кривичног поступка

такође своју сврху проналазе и приликом откривања и доказивања кривичних дела из свере

организованог криминала и ратних злочина који ће значајно унапредити и убрзати споразуми о

сведочењу окривљеног и споразум о сведочењу осуђеног, који представљају веома моћно оружје

у рукама јавног тужиоца, које ће он, зависно од ситуације, свакако користити.

2. СПОРАЗУМ О ПРИЗНАЊУ КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Споразум о признању кривичног дела у правној традицији и пракси присутан је готово

већ два века. Реч је о установи из англосаксонско правног подручја, која је карактеристична за

адверзијални правни систем кривичног поступка10

. Први забележени споразум о признању

9. Устав Републике Србије „Сл.гласник РС” 98/2006.

10. Посматрајући институте споразумевања тужиоца и окривљеног у европским континенталним правним системима и правном

систему Сједињених Америчких Држава као изразитом представнику англосаксонске школе права, долазимо до закључка, да у

Енглеској, споразумевање у смислу европског континенталног и америчког англосаксонског правног система не постоји. Оваква

тврдња произилази првенствено из законских аката који регулишу материју кривичног права у Енглеској али и из праксе

поступања судова. Наиме, да би споразумевање тужиоца и окривљеног, у смислу правних прописа који регулишу ову материју,

уопште било могуће али и потребно неопходно је да се на страни тужиоца, као органа који штити интересе правног поретка,

налазе одређена овлашћења којима он суверено и самостално располаже. У Енглеској, у поређењу са положајем тужиоца у САД

8

кривице датира из 1808. године. Реч је о случају Stivens у коме је тужилац теретио окривљеног за

четири кривична дела незаконите продаје алкохола. Странке су се „нагодиле” да окривљени

призна кривицу за једно од њих, а да тужилац за узврат одустане од гоњења за преостале три

оптужбе. Судија је био дужан да изрекне прописану казну од 47,12 $11

. Упливом адверзијалног

система кривичног поступка у континенталне правне системе, америчка варијанта

споразумевања позната као plea bargining што у преводу значи нагодба о признању кривице,

добија све више на значају и проналази своје место у кривично процесним законима многих

европских земаља12

. Такође у Законику о кривичном поступку Републике Србије у другом делу,

глави XV, у члановима 313 – 319 прописује се ова врсту споразума између јавног тужиоца и

окривљеног.

Разлози за раније присуство споразума о признању кривичног дела (кривице) у државама

англо-америчке провијенције, заправо лежи у самом схватању циља вођења поступка, који се

своди на решавање спор странака, слично парници13

. Овакав став има своје потпуно оправдање

или тужиоца у праву Републике Србије, положај тужиоца је нешто другачије уређен. Јавнотужилачку функцију у Енглеској, до

недавно, обављали су службеници полиције, који су имали овлашћења да прикупљају доказе, подижу оптужнице али и да

заступају оптужницу пред нижим судовима. Краљевски тужилачки сервис (Crown Prosecution Service) основан је тек 1985.

године. Полиција је и даље задржала овлашћења да самостално спроводи истрагу и подиже оптужницу, а након тога предмет

долази у руке краљевих тужилаца који настављају кривично гоњење, који могу да измене, потврде или одбаце оптужницу.

Такође, у Енглеској постоји велики број посебних истражних агенција овлашћених да воде истрагу и кривично гоне за одређена

кривична дела, као што су Канцеларија за преваре (Serious Fraud Office) надлежна је за преваре код којих постигнута имовинска

корист прелази пет милиона фунти, Health and Safety Executive - за кривична дела против опште сигурности, H.M. Customs and

Excise - за царински и порески криминал, Department of Trade and Industry за привредни криминалитет и тсл. (Наведено према:

Вања Бајовић, Споразум о признању кривице упоредно - правни приказ, Правни факултет Београд, Београд, 2009 година, стр

127).

Све до краја осамдесетих година прошлог века, у Италији у примени био је Законик о кривичном поступку из 1930.године, који

је био базиран првенствено на начелима мешовитог кривичног поступка. Временом, са порастом криминалитета али и упливом

схватања да је постојећи систем кривичног процесног права с једне стране недовољно ефикасан, појављују се тежње да се у

Италијанско кривичнопроцесно право инкорпоришу одређени институти из америчког правног система. Почетни кораци у

реформи Италијанског кривичног поступка и стварање темеља за споразумевање тужиоца и окривљеног, представља новелирање

ЗКП-а из 1981. године, којим је у италијански кривични поступак уведен институт договарања о казни. Законик је омогућавао

оптуженом да до отварања првостепеног поступка поднесе захтев за изрицање тзв. Заменских санкција (senzioni sostitutive). У

новом Законику о кривичном поступку постоји пет посебних поступака, предвиђених због тежње италијанског законодавца да

прилагоди поступке посебностима појединих кривичних предмета. То су: скраћено суђење (Guidizio Abbreviato), директно

суђење (Guidizio Direttissimo), непосредно суђење (Guidizio Immediato), примена казне на захтев странке (Applicazione della Pena

su Richiesta Penale) и казнени налог са осудом (Procedimento per Decreto Penale), од којих скраћено суђење и примена казне на

захтев странака имају сличности са америчким системом plea bargaining. (Наведено према: Вељко Турањанин, Споразум о

признању кривице у праву Европских земања: пример Италије, Страни правни живот број 2/2011, Београд, 2011, стр 147-154.).

11. Вања Бајовић, op. cit., стр 56.

12. Споразум о признању кривичног дела (кривице) регулисан је и у кривичним поступцима земаља у региону, у Црној Гори у

чл. 300-303 ЗКП („Службени лист ЦГ” бр. 57/2009 и 49/2010), у Хрватској у чл. 360-364 ЗКП („Народне новине” бр. 152/2008,

76/2009, 80/2011, 121/2011, 91/2012, 143/2012, 56/2013 и 145/2013), у Босни и Херцеговини у чл.231 ЗКП БиХ („Сл.гласник БиХ

“бр. 3/2003, 32/2003, 36/2003, 26/2004, 63/2004, 13/2005, 48/2005, 46/2006, 76/2006, 29/2007, 32/2007, 53/2007, 76/2007, 15/2008,

58/2008, 12/2009, 16/2009, 93/2009 и 72/2013), и ЗКП БД БиХ („Сл.гласник Брчко дистрикта БиХ“ бр. 48/2004, 6/2005, 14/2007,

19/2007, 21/2007, 2/2008, 17/2009 и 9/2013), у чл. 238-239 ЗКП РС („Сл.гласник РС “бр. 50/2003) и у чл. 246 ЗКП ФБиХ

(„Службене новине Федерације БиХ” бр. 35/2003, 37/2003, 56/2003, 78/2004, 28/2005, 55/2006, 27/2007, 53/2007 и 9/2009), у

Словенији („Сл.гласник CPA-UPB8“), у Македонији („Сл. весник РМ” бр. 150/2010), од других европских земаља среће се у

кривичном процесном праву Немачке, Енглеске (Наведено према: Вања Бајовић, op. сit., стр. 125 и стр. 137.), Русије (наведено

према: Вељко Турањанин, Увођење адверсарног система у Русији кроз приказ два најважнија института – пороту и споразум о

признању кривице, Гласник права, год II, број 3 (2011), Крагујевац, 2011, стр. 74.), Норвешке, Холандије, Француске, Италије,

Естонији, у Азији у Индији (наведено према: Данило Л. Николић, Споразум о признању кривице, са оригиналним примерима из

рада тужилаштва САД, Хашког трибунала и судова са подручја Босне и Херцеговине и обрасцима Споразума и одлука по ЗКП

Републике Србије, Студентски центар Ниш, 2007,стр 42 и стр. 48.)

13. Иван Илић, Споразум о признању кривице у теорији, легислативи и пракси, Зборник радова правног факултета у Нишу, број

9

за поступке из којих је поникао. Кривични поступак је у САД устројен као једна врста

„доказног страначног двобоја”. Тужилац и окривљени се сопственим аргументима „туку” пред

поротом састављеном од обичних грађана, која цени ко је био убедљивији, док је са друге стране

у току поступка суд пасиван. Тек ако порота одлучи да је окривљени крив, судија ступа на сцену

изрицањем одговарајуће казне14

. Под све већим утицајем англосаксонске школе кривичног права

на мешовити кривични поступак држава континенталне Европе, долази до њихове модификације

и све значајнијег приближавања адверзијалном систему кривичног поступка, у којем примат има

снага доказног предлога док се утврђивање материјалне истине15

ставља у други план, односно

не утврђује се. За разлику од ЗКП из 2001.16

године, у својим општим одредбама ЗКП из 2011.

године ни на једном месту не помиње утврђивање истине. Изостављањем начела материјалне

истине, закључење споразума о признању кривичног дела добија своју пуну процесно правну

оправданост, што није био случај према решењима из 2009. године, када је суд поред поштовања

правила која су се односила на споразум, да би донео закониту пресуду морао прво да се увери у

истинитост свих чињеница које му стоје на располагању. Овај услов иако није основни, али је

свакако веома битан разлог не популарности споразума о признању кривице до ступања на снагу

ЗКП из 2011.године17

.

2.1. Аргументи за и против увођења споразума о признању кривичног дела

С обзиром да овај институт води порекло из америчке судске праксе, у којој се према

неким проценама више од 90% предмета реши на овај начин18

, као и да његовом применом

укупан правосудни систем остварује одређене погодности, али са друге стране његовом

применом долази и до одступања од одређених основних начела кривичног поступка, неопходно

је указати на аргументе који иду у прилог споразуму, али и оних који говоре против њега.

LXIII, Ниш. 2012, стр 405.

14. Милан Шкулић, Критичка анализа новог Законика о кривичном поступку (II), Бранич број 3-4/2012, Адвокатска комора

Србије, Београд, 2012, стр. 12.

15. Савезни суд Немачке заузео је став да је пракса преговарања о кривици прихватљива све док се не доводи у питање начело

утврђивања материјалне истине, сходно коме судија не може осудити окривљеног само на основу признања већ једино ако је оно

поткрепљено и другим доказима. (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit,.стр. 142)

16. Члан 17 гласи: „Суд и државни органи који учествују у кривичном поступку дужни су да истинито и потпуно утврде

чињенице које су од важности за доношење законите одлуке”.

17. „У поступцима пред Посебним одељењем (за организовани криминал) Вишег суда у Београду, за разлику од укупно 13

пресуда донетих на основу закључених споразума о признању кривице према Законику/2001, за првих годину и по дана примене

Законика донето је 100 пресуда на основу споразума о признању кривичног дела”. (Hаведено према: Александар Трешњев, op.

cit., стр. 245.).

18. Милош Милованивоћ, Споразум о признању кривице – Pro et contra, Анали правног факултета у Београду, година LVIII, број

2/2010, Београд, 2010, стр 416.

10

2.1.1. Аргументи у прилог споразуму о признању кривичног дела

Несумњиво је да се путем споразума о признању кривичног дела доприноси смањењу

временског трајања кривичног поступка, на тај начин створена је могућност суду да за краће

време реши већи број предмета што доприноси општем повећању поверења у судску власт, али и

поштовање Уставом загарантованог права на суђење у разумном року. Мање компликовани

предмети, закључивањем споразума, судовима не одузимају превише времена, тако да то време

остаје да се утроши на теже и компликованије случајеве. Према неким проценама, смањење

стопе признања кривице у САД са 90% на 80% би захтевало удвостручење судског особља и

капацитета, а смањење на 70% би утростручило те захтеве19

.

Осим што штеди време, овај вид окончања кривичног поступка штеди и материјална

средства која би иначе у редовном току кривичног поступка била утрошена. Зависно од фазе

поступка у којој се споразум закључује, смањују се трошкови вештачења, трошкови доласка

браниоца, сведока и вештака, као и други трошкови поступка који могу настати.

Осим погодности које се односе на економску страну, окривљеном се споразумом

омогућава да за извршено кривично дело буде кажњен под посебним условима, односно казном

или другом кривичном санкцијом коју иначе не би могао да добије да није пристао на закључење

споразума. Јавни тужилац и окривљени споразумом уговарају тачну меру казне или друге

кривичне санкције, односно према члану 314. став 1. тачка 3. ЗКП-а остављена је могућност да

се мера казне или друге кривичне санкције одреди и у одређеном распону. Међутим, у договору

са јавним тужиоцем окривљени може за себе придобити и погодности које се односе на

одустанак јавног тужиоца за нека од кривичних дела за које се окривљено терети. Према члану

6. став 3. ЗКП-а јавни тужилац у изузетни случајевима може одлучити да не предузме кривично

гоњење за нека од кривичних дела, под условима које прописује ЗКП. Овај изузетак представља

управо могућности уговарања одустанка јавног тужиоца од гоњења за одређена кривична дела,

који према члану 314. став 2. тачка 1. представља факултативни елемент споразума о признању

кривичног дела.

Питање обавезне одбране представља значајну новину коју је увео ЗКП из 2011. године, а

која се односи првенствено на заштиту Уставом, али и ЗКП-ом предвиђених процесних права

окривљеног. Присуство браниоца према члану 74. тачка 8. ЗКП-а обавезно је од почетка

преговора јавног тужиоца и окривљеног, чиме се спречавају могуће манипулације јавног

тужиоца у прибављању за себе повољнијег положаја у односу на окривљеног.

19. Снежена Бркић, Рационализација кривичног поступка и упрошћене процесне форме, Правни факултет, центар за издавачку

делатност, Нови Сад, 2004, стр 214.

11

2.1.2. Аргументи против споразума о признању кривичног дела

Супротност споразума Европској конвенцији о људским правим као аргумент је веома

често оружје критичара овог института. Он је био и један од главних разлога зашто предлог за

увођење овог института није усвојен у Енглеској 1991.године20

. У оквиру права на правично

суђење нејчешће су истицани аргументи да се споразумом о признању кривичног дела нарушава

претпоставка невиности (члан 6. став 2. ЕКЉП), као и право на једнакост странака у коришћењу

процесних права (члан 6. став 3. тачка 6. ЕКЉП)21

.

Повреда права на једнакост странака у коришћењу процесних права може постојати

уколико би окривљени који је пристао на закључење споразума био осуђен на блажу казну, а

други окривљени, који није закључио споразум, а дело је учинио под идентичним околностима,

буде осуђен у редовном поступку на знатно строжију казну22

. У овом случају, посматрано са

аспекта кривично правне заштите друштва и правног поретка од извршилаца кривичних дела не

постоји повреда права на једнакост странака. Окривљени коме је суђено у редовном поступку,

осуђен је према закону на кривичну санкцију која је прописана законом за извршено кривично

дело, док је окривљени који је пристао на закључење споразума у повољнијем положају јер је

био спреман на одређене уступке на које се обавезао споразумом.

Други вид нарушавања принципа једнакости странака може се појавити у ситуацији

уколико би тужилац у преговарању прећутао другој страни о одређеним чињеницама или

доказима које иду на терет окривљеном, како би себи створио повољнију позицију за

преговарање. Овакве ситуације првенствено могу да се појаве у случају када тужилац не

поседује адекватну доказну грађу за окончање поступка у своју корист, па му признање

окривљеног може послужити у даљој разради својих доказних предлога. Са друге стране,

20. Почетком деведесетих година прошлог века, у Енглеској се појављују схватања да је споразум о признању кривице институт

који би у значајној мери користио процесу убрзања кривичног поступка, а такође, допринео би и значајном смањењу трошкова

који иначе настану приликом поротног суђења. Комисија за кривично правосуђе је 1991.године разматрала питање

прихватљивости споразума о признању кривице, изневши став да је неопходно формулисати јасна процесна правила која би

омогућавала ублажавање казне окривљеном уколико призна извршење кривичног дела за које се терети, а сама казна би била

ублажена у зависности од фазе поступка у којом би окривљени пристао на сарадњу. Међутим, овакав предлог ипак није усвојен и

инкорпорисан у законске текстове првенствено због јачине аргумената противника овог института. (Наведено према: Вања

Бајовић, op. cit., стр 132. )

21. Најчешће се говорило о супротности са чланом 6. ЕКЉП која говори о праву на правично суђење, а које се у складу са

праксом Европског суда за људска права израженом у случају Deweer v. Belgium конституише “од тренутка када се осумњичени

званично обавести од стране надлежног органа да постоје наводи да је он починио кривично дело”. У оквиру права на правично

суђење најчешће су истицани аргументи да се споразумом о признању кривице нарушава претпоставка невиности (чл. 6, ст. 2

ЕКЉП), као и право на једнакост странака у коришћењу процесних права ( чл. 6, ст. 3, тач. б ЕКЉП). Као вид нарушавања

принципа једнакости странака може постојати у случају да тужилац приликом преговарања о споразуму не упозна одбрану са

свим доказима с којима располаже. Он ће то најчешће учинити како би издејствовао веће уступке и како би истовремено имао

веће шансе на суђењу ако не дође до споразума. У случају Jasper v. United Kingdom који је вођен пред Европским судом за

људска права, истакнуто је да “постоји обавеза тужилаштва и истражних органа да изнесу окривљеном сав материјал са којим

располажу или им може бити на располагању, а који би могао помоћи окривљеном да се ослободи кривице или постигне

смањење казне”. (Наведено према: Милош Милованивоћ, op. cit., стр 420.).

22. Ibidem.

12

Врховни суд САД-а заузео је став да је тужилац дужан да упозна одбрану са доказима који им

иду у прилог само у случају да се предмет решава пред поротом, али не и у случају закључивања

споразума о признању кривице23

.

Заључењем споразума на посредан начин погођени су и интереси поступајућег судије али

и јавног тужиоца. У нашем правном систему због постојања законске гаранције сталности

судијске и тужилачке функције интереси ових субјеката нису толико изражени колико су

изражени у правном систему САД-а, где судије и тужиоци подлежу периодичним изборима, а

будући реизбор зависи првенствено од ефикасности њиховог рада. Из овог произилази да

закључивање споразума и његово прихватање од стране суда и судији и тужиоцу доносе

одређене изборне поене. Тужиоцу иде у прилог брзо и по њега позитивно решавање конкретног

случаја, а судији сазнање да пресуда коју је донео неће бити предмет контролe од стране

другостепеног суда.

2.2. Споразум о признању кривичног дела у праву Републике Србије – опште напомене

Споразум о признању кривичног дела омогућава јавном тужиоцу и окривљеном да

преговарају и да се споразумеју о врсти и висини казне (односно друге кривичне санкције) уз

услов да окривљени призна кривично дело које је предмет оптужбе24.

Оно што се на први поглед уочава као веома битна разлика у односу на законско решење

из Законика о кривичног поступку из 2001. године, јесте усклађивање назива овог интитута са

материјалним кривичним законодавством, који је до ступања на снагу ЗКП-а из 2011.године

носио назив споразум о признању кривице. Према члану 14. став 1. Кривичног законика25

прописано је да је кривично дело оно дело које је законим предвиђено као кривично дело, које је

противправно и које је скривљено. Према члану 22. став 1. Кривичног законика, кривица постоји

ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачуњив и поступао са умишљајем,

а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено. Према

дефинисању кривичног дела по Кривичном законику, кривица је jeдан од четири обавезна

елемента кривичног дела, а њену структуру чине урачунљивости, умишљај или нехат и свести

(или дужност или могуђност свести) о противправности26

. Из наведених разлога правилнији је

назив овог института који је прихваћен у Законику о кривичном поступку из 2011.године.


24. Веско Крстајић, Споразум о признању кривичног дела, Билтен Врховног касационог суда Србије број 2/2012, Београд, 2012,

стр. 56.

25. Службени гласник РС бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 - испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012 и 104/2013.

27. Зоран Стојановић, Кривично право-општи део, Београд, 2012 године, стр. 143.

13

У недостатку законске дефиниције споразума теоријa је начинила неколико варијација

дефинисања споразума које се своде на Закоником прописане елементе27

.

2.3. Закључење споразума

Споразум о признању кривичног дела, може се без ограничења закључити у односу на сва

кривична дела. Већ је напоменуто да је према одредбама ЗКП из 2001.године, био предвиђен

материјални услов који је значајно ограничавао поље примене овог споразума на кривична дела

за које је запрећена казна затвора до 12 године28

.

27. Споразум тужиоца и окривљеног о признању кривице за кривично дело или дела која се окривљеном стављају на терет у

праву Немачке имају дугу практичну примену. Сматра се да је појава и развој спoразума о признању кривице у Немачкој више

била последица практичних потреба него америчког утицаја на немачко право, тако је Немачка постала прва држава

континенталне Европе која је усвојила и примењивала овај институт. Седамдесетих година прошлог века судије, тужиоци и

адвокати у Немачкој почели су да практикују преговоре и договоре ван суднице, праксу познату као Absprache, чији би буквалан

превод на српски језик значио договор. Услед недостатка законске регулативе, судови су прихватали споразуме у којима се

тужилац, окривљени, бранилац али и суд договарају о признању кривичног дела и о санкцији. Међутим, због непостојања

јединствених правила која би се примењивала на целокупној територији државе, судови су ретко различите врсте споразума

прихватали као споразуме који регулишу питање кривице и санкције. А неки су ишли и дотле да су потпуно искључили тужиоца

и окривљеног из преговарања, тако да су бранилац и судија постигли споразум, који је касније произвео и осуђујућу пресуду. (V.

Вања Бајовић, op. cit., стр 137-139).

28. Према Хрватском ЗКП-у не прописује се један општи материјални услов у виду максимално запрећене казна затвора као

услов за закључење споразума, али је у члану 360. став 6. прописан посебан услов који се односи на кривична дела уперена

против живота и тела и против полне слободе за које је прописана казна затвора у трајању од 5 година и обавеза државног

тужиоца која се огледа у прибављању сагласност жртве за закључење споразума. Према црногорском ЗКП прописан је општи

материјални услов, да би се споразум могао закључити, у виду запрећене казне затвора и она износи 10 година. Према ЗКП

Босне и Херцеговине, Македоније и Словеније споразум се може закључити за сва кривична дела, без обзира на њихову тежину.

У Индији споразум се може закључити за кривична дела за која је прописана казна затвора до 7 година, међутим, за кривична

дела против привреде и кривична дела учињена против жена или деце млађе од 14 година не постоји могућност закључивања

споразума (наведено према: Данило Л. Николић, op. cit., стр 42.). У Русији споразум о признању кривице може се закључити за

кривична дела за која је прописана казна затвора до 10 година, међутим, под одређеним условима постоји могућност

закључивања споразума и за кривична дела за која је запрећена смтрна казна или казна доживотног затвора (наведено према:

Вељко Турањанин, op. cit., стр. 74.). Иако је признање да је извршио кривично дело легитимно право окривљеног, противуступак

тужиоца или судије који је у вези са признањем, у смислу признања у кривичо процесном праву Републике Србије, према

правним прописима Енглеске сматра се незаконитим. У Немачкој споразум о признању кривице ни данас није законски

регулисан иако иза њега постоји веома богата права пракса, али и мишљења судова. Споразум се у почетку најчешће

практиковао за кривична дела “белих оковратника” и кривична дела везана за употребу наркотика, да би касније његово поље

примене било значајно проширено. Често се на овај начин решавају и имовинска кривична дела и кривична дела против

безбедности јавног саобраћаја, док се споразум ретко закључује у поступцима за кривична дела против живота и тела као и за

кривична дела праћена насиљем (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 139.). Јавног тужиоца у Француској не везује

начело легалитета кривичног гоњења, већ начело целисходности. Међутим, тужиоци често избегавају „компликовани модел

поступка” пред судом Асиза (суд надлежан да суди за тежа кривична дела за које се може изрећи казна затвора преко 5 година)

служећи се техником корекционализације (correctionalization) која се пореди са америчким споразумом о признању

кривице.(Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 152-153.) Према члану 495-7 ЗКП-а Француске, за деликте за које је као

главна казна предвиђена новчана или казна затвора до 5 година, окружни тужилац може на сопствени предлог или на захтев

окривљеног или његовог браниоца користити процедуру појављивања пред судом уз претходно признање кривице. Чланом 495-

16 ЗКП-а прописано је да се процедура појављивања пред судом уз претходно признање кривице не примењује према

малолетним лицима млађим од 18 година, на новинске преступе, убиство из нехата, политичке деликте или прекршаје чије је

кривично гоњење предвиђено посебним законом. (Наведено према: Данило Л. Николић, op. cit., стр 43.). Међутим, ни у овом

случају не долази до фактичког закључивања споразума у форми у којој споразум егзистира у кривичном процесном праву

Републике Србије.

Према члану 444. ЗКП-а Италије, оптужени и државни тужилац могу затражити од суда примену унапред тачно одређене казне,

умањене за једну трећину када је реч о кривичним делима за које су прописане алтернативне санкције или новчана казна. У овом

случају ради се о институту Примена казне на захтев странака (pattegiamento) који се данас може закључити за кривична дела за

која је као главна казна запрећена казна затвора до седам и по година, односно, изречена казна умањена за једну трећину не

прелази пет година затвора. Примена овог института дозвољена је и у случају кумулације казне затвора и новчане казне, као и у

случају стицаја и продуженог кривичног дела. Захтев суду подносе обе странке или једна странка уз пристанак друге. Међутим,

14

Према члану 313. ЗКП-а споразум о признању кривичног дела јавни тужилац и

окривљени могу закључити од доношења наредбе о спровођењу истраге све до завршетка

главног претреса. Истрага се покреће наредбом надлежног јавног тужиоца. Надлежни јавни

тужилац је јавни тужилац који је стварно и месно надлежан за покретање и поступање у

конкретној кривично правној ствари. Стварна и месна надлежност јавних тужилаштава уређена

је чланом 31. Закона о јавним тужилаштвима29

,члановима 22 и 23 Закону о уређењу судова30

,

члановима 2. и 4. ЗОНДОПРЗ31

прописана је надлежност Тужилаштва за ратне злочине док је у

члану 2. ЗОНДОСОК32

прописана надлежности Тужилаштва за организовани криминал. Према

члану 296. ЗКП-а наредба о спровођењу истраге доноси се пре или непосредно после прве

доказне радње, коју су предузели јавни тужилац или полиција у предистражном поступку, а

најкасније у року од 30 дана од дана када је јавни тужилац обавештен о првој доказној радњи

коју је полиција предузела. Ако би се законски текст дословно интерпретирао, то би с обзиром

да се у Законику као моменат од којег отпочиње могућност закључења споразума о признању

кривичног дела наводи доношшње наредбе о спровођењу истраге, могло би се закључити да с

једне стране такав споразум уопште није могућ у скраћеном кривичном поступку33

, јер тамо

уопште и нема истраге, док би то чак значило да споразум није могућ ни када се у општем

кривичном поступку подноси непосредна оптужница (која се иначе, може увек и без посебних

услова поднети), а кад изостаје истрага34

. Наиме, у редовним ситуацијама, спровођење истраге

предвиђено је за кривична дела за која је запрећена казна затвора преко 8 година, имајући на уму

да је за лакша кривична дела предвиђено вођење скраћеног кривичног поступка, где јавни

тужилац не спроводи истрагу већ само одређене доказне радње. Међутим, ни у овим

случајевима истрага више није обавезна, пошто јавни тужилац у било ком случају може да

одлучи да поднесе непосредну оптужницу35

. Законодавац није на експлицитан начин уредио

поље закључивања споразума о признању кривичног дела у скраћеном кривичном поступку и у

Законик допушта оптуженом да директно суду постави свој захтев и да тражи снижење казне за једну трећину у случају да

тужилац одбије да да свој пристанак. (Наведено према: Вељко Турањанин,op. cit., стр. 155.).

29. Сл.гласник РС бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011 – др.закон 101/2011, 38/2012 – одлука УС, 121/2012 и 101/2013.

30. Сл.гласник РС бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – др.закон, 78/2011 – др.закон, 101/2011 и 101/2013.

31. Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине („Сл.гласник РС” 67/2003, 135/2004,

61/2005, 101/2007 и 104/2009 .

32. Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно

тешких кривичних дела („Сл.гласник РС” бр. 42/2002, 27/2003, 39/2003, 67/2003, 29/2004, 58/2004 – др.закон, 45/2005, 61/2005,

72/2009, 72/2011 – др.закон, 101/2011 – др.закон и 32/2013).

33. Убрзано суђење (giudizio abbreviato) могуће је у погледу свих кривичних дела. У овом случају окривљени може захтевати од

суда да му се изрекне казна на основу затеченог стања ствари, односно према до тог момента прикупљеним доказима. Судија

заказује рочиште, на које се позива и јавни тужилац али је његово мишњење по овом питању безвредно. Уколико суд нађе да има

довољно елемената да се окривљеном изрекне казна, она се може ублажити за 1/3, а уколико у списума нема довољно доказа

поступак се наставља. (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 150-151.).

34. Милан Шкулић, Реформа у стилу “један корак напред – два корака назад”, Удружење јавних тужилаца и заменика јавних

тужилаца Србије, Београд, 2012, стр. 109.

35. Горан П. Илић, Миодраг Мајић, Слободан Бељански, Александар Трешњев, Коментар законика о кривичном поступку, ЈП

Службени гласник, Београд, 2012, стр. 631.

15

ситуацијама када се суду подноси непосредна оптужница при чему је начинио праву празнину у

овој област закључивања споразума. Међутим, да би овај институт у потпуности остварио своју

сврху на овом месту аналогно се морају применити одредбе које се односе на закључивање

споразума у редовном току кривичног поступка. Из тога произилази да би закључивање

споразума било могуће увек, односно и у скраћеном кривичном поступку а такође и у општем

кривичном поступку када оптужењу није предходило вођење истраге.

Према решењу које је постојало до маја месеца 2014. године, када је ступио на снагу

Законик о изменама и допунама Законика о кривичном поступку јавни тужилац и окривљени

могли су поднети суду споразум до изјашњавање оптуженог о оптужби на главном претресу. Из

овог произилази да су јавни тужилац и окривљени могли поднету закључени споразум суду

најкасније на припремном рочишту. Према члану 313. став 1. споразум о признању кривичног

дела може се закључити до завршетка главног претреса36

. На овај начин се време у коме се

споразум може поднети суду значајно продужава. Према члану 415. ЗКП-а главни претрес је

завршен ако веће после завршних речи не одлучи да настави доказни поступак.

Према члану 313. став 3. ЗКП-а споразум о признању кривичног дела јавни тужилац и

окривљени закључују у писаном облику. Писана форма споразума нужна је из практичних

разлога, ради завођења споразума у тужиочеве и судске уписнике, претходног упознавања судије

са његовим садржајем и каснија оцена испуњености формалних законских услова. Уз то, писана

форма обезбеђује оцену формалне исправности његовог закључивања, увид у све законске

елементе и њихову садржину, оцену садржине елемената и њихова контрола од стране

материјалног кривичног права. Међутим, и пре самог формалног акта закључивање споразума,

јавни тужилац, окривљени и његов бранилац, по правилу, учествују у својеврсном дијалогу у

коме се утврђују сви битини елементи признања кривичног дела. Ти преговори евидентирауј се у

записницима са заједничких састанака или се налазе у допису којима се почиње поступак

преговарања или одговара на њега.

2.3.1. Обавезна одбрана

Одредбама Законика о кривичном поступку, питање обавезна одбране приликом

закључивања споразума, добија значај формалног услова за исправност саме процедуре

36. Према члану 446. Италијанског ЗКП-а, странке могу поставити захтев за pattegiamento-m до отварања главне расправе у

првостепеном поступку, како у редовном поступку, тако и у посебним поступцима. Ако државни тужилац поднесе захтев за

непосредно суђење, оптужени захтев за pattegiamento-m мора доставити судији за претходно саслушање у року од седам дана од

дана када је судија добио тужиочев захтев за непосредно саслушање. Захтев мора бити поднесен у писаној форми, изузев ако се

подноси на самом рочишту, када је дозвољена и усмена форма. У овом случају, државни тужилац биће позван да се сагласи са

захтевом оптуженог. Уколико тужилац да свој пристанак, у том случају иде се на одобрење спораума од стране суда који може

донети пресуду којим усваја споразум или захтев одбити. Уколико тужилац одбије захтев мора и да га образложи, при том

оптужени у том случају може захтев непосредно поднети суду. (Наведено према: Вељко Турањанин, op. cit.,стр. 158.).

16

споразумевања. Сходно томе, према члану 313. став 2. ЗКП-а приликом закључивања споразума

окривљени мора имати браниоца, док је у члану 74. став 8. ЗКП-а прописано да окривљени мора

имати браниоца од почетка преговора са јавним тужиоцем о закључењу споразума па до

доношења одлуке суда по споразуму. Постављањем наведених норми у исту раван, на први

погледа долазимо до закључка да се ради о две норме које на принципијелно другачији начин

регулишу материју обавезна одбране, које би различитим тумачењима свакако негативно

утицале на положај окривљеног у поступку споразумевања. Из тог разлога синтагму „приликом

закључења споразума” треба тумачити шире и она се односи на целокупан поступак

споразумног признања кривичног дела, а окривљени је у обавези да има браниоца од момента

ступања процесних субјеката у преговоре, а почетак преговора је несумњиво упућивање понуде

једне стране другој37

.

Према решењу прихваћеном у ЗКП-у из 2001. године окривљени је морао имати

браниоца најмање осам дана пре почетка рочишта на коме суд одлучује о споразуму о признању

кривице. Законодавац је и у ранијим фазама предвиђао могућност постојање одбране, али је она

била факултативна. Бранилац не обезбеђује само стручну оцену доказа којим располаже

оптужба, већ својим знањем помаже окривљеном да схвати значај споразума и последице које он

носи са собом (одрицање од права на суђење, одрицање од права на жалбу), те на основу

искуства успешније може преговарати и договарати блаже кривичне санкције по врсти и висини

него што би то умео сам окривљени38

. Обавезност стручне одбране значајно доприноси да

квалитет признања окривљеног буде у складу са захтевима потпуног, добровољног и свесног и

значајно смањује могућности признања кривице у заблуди39

.

Обавезна одбрана, према ЗКП-у Црне Горе, предвиђена је тек у завршној фази

споразумевања, односно окривљени мора имати браниоца тек када се споразум потписује (члан

300. став 3. ЗКП). Слично решење предвиђено је и Словеначком кривичнопроцесном

законодавству. Обавезно присуство браниоца у поступку преговарања од самог почетка поступка

предвиђено је у Хрватској (члан 360. став 1. ЗКП) и Македонији. Присуство браниоца

преговорима, у Босни и Херцеговини (члан 231. став 1 ЗКП БиХ и ЗКП БД БиХ, члан 238. став 1

ЗКП РС и члан 246. став 1. ЗКП ФБиХ), обавезно је једино ако се ради о неком од случајева

обавезне одбране. У САД-у ситуација је нешто другачија по питању обавезне одбране.

Окривљени ретко директно преговара са тужиоцем о условима за признање кривице, већ је

бранилац тај који заступа његове интересе. Задатак браниоца је да „издејствује најбољју понуду”

37. Веско Крстајић, op. cit., стр. 60.

38. Милош Милованивић, op. cit., стр. 424.

39. Иван Илић, op. cit., стр. 417.

17

и презентује је свом клијенту. Због тога се верује да од браниочевог односа са тужиоцем у

великој мери зависи успех његовог клијента у преговорима40

. Томе у прилог говори случај из

праксе судова САД-а, Hallinger v. Davis из 1892. године (146 U.S. 314, 1892), у коме судија није

прихватио признање окривљеног све док му није доделио браниоца и у периоду од 6 дана два

пута одложио суђење, док се није уверио да је окривљени потпуно и адекватно поучен о значају

и последицама признања41

.

2.3.2. Споразум и оптужница

Да би суд могао да донесе кондемнаторну пресуду на основу прихваћеног споразума о

признању кривичног дела, због постојања оптужног начела неопходно је и постојање оптужног

акта, односно оптужнице. Након подизања оптужнице, овај проблем се не поставља, из разлога

што окривљени признаје једно или више кривичних дела које му се стављају на терет у

оптужници. Међутим, проблем оптужног акта на основу којег би се донела осуђујућа пресуда

јавља се у ситуацији када је споразум поднесен суду пре него што је поднет оптужни акт.

Проблем који се у овој ситуацији јавља је суштинске, процесно правне природе и односи се на

оптужно начело према коме нема осуђујуће пресуде без оптужног акта. Да би избегао регулативу

која је постојала према ЗКП из 2001. године, законодавац је чланом 313. став 4. ЗКП-а

предвидео да уколико се споразум о признању кривичног дела закључује пре подизања

оптужнице, што је у пракси могуће, јавни тужилац заједно са споразумом суду доставља и

оптужницу која чини саставни део споразума. На овако поднету оптужницу, се према члану 313.

став 5. ЗКП-а, не примењују правила о испитивању оптужнице.

2.3.3. Имовинско правни захтев

Иако према члану 313. ЗКП-а имовинско правни захтев42

не представља формални услов

у правом смислу речи, односно и ако није поднет и без њега се може закључити споразум,

законодавац је у члану 313. став 6. ЗКП-а предвидео обавезу јавног тужиоца да пре закључења

споразума позове оштећеног да у одређеном примереном року поднесе имовинскоправни захтев

уколико раније то није учинио. Овом фактичком радњом јавни тужилац испуњава своју законску

обавезу, а уколико се у остављеном му року оштећени захтевом не легитимише, поступак

закључивања споразума се наставља.


41. Милош Милованивић, op. cit., стр. 424.

42. Према ЗКП-у Италије, суд који одлучује о захтеву за споразум о признању кривице нема овлашћење да одлучује о

имовинскоправном захтеву који поставља оштећени у кривичном поступку. Међутим, жалбени и Касациони суд имају могућност

и да одлуче о постављеном имовинскоправном захтеву. (Наведено према: Вељко Турањанин, op. cit., стр. 161).

18

2.3.4. Легитимација субјеката у поступку споразумевања

Процесну легитимацију за отпочињање преговора и закључење споразума о признању

кривичног дела имају искључиво јавни тужилац и окривљени, док је учешће суда у преговарању

и закључењу споразума искључено. Суд има улогу у каснијој фази закључивања споразума, у

виду контролора законито спроведеног поступка. У упоредном праву срећу се различита

решења. Најактивнија улога суда је у Канади, где у закључењу учествује судија са подручја

другог суда, а његова улога је у изношељу мишљења о доказној подлози и о кривичној

санкцији43

. Слична улога суда позната је и у пракси Немачких судова. Учествовање судије у

преговорима и самом чину закључења споразума директно би значило кршење претпоставке

невиности. Стога је суд неопходно ограничити само на улогу контролора, што одговара

позитивним законским прописима44

. Након закључења споразума, јавни тужилац споразум

подноси судији за претходни поступак пре подизања оптужнице, односно председнику већа

уколико је оптужница већ подигнута45

.

2.3.5. Приватни тужилац и супсидијарни тужилац као субјекти закључивања споразума о

признању кривичног дела

Питање да ли у поступку закључења споразума о признању кривичног дела поред јавног

тужиоца могу учествовати и други тужиоци, мисли се на приватног тужиоца и оштећеног као

тужиоца, своје оправдање проналази првенствено у правима које ови тужиоци имају према

ЗКП-у. Оштећени као тужилац и приватни тужилац, поред права које имају с обзиром на своју

специфичност, такође имају и права која припадају јавном тужиоцу, осим оних права које јавни

тужилац има као државни орган46

. Логичким и језичким тумачењем ових одредби извели би смо

закључак да се закључивање споразума о признању кривичног дела не сматра правом које има

јавни тужилац као државни орган, из чега даље произилази да, пошто оштећени као тужилац и

приватни тужилац имају процесни положај као и јавни тужилац, могу учествовати у поступку

закључивања споразума. Међутим, јавни тужилац у поступку закључивања споразума и

преговарања мора првенствено водити рачуна о правилима кривичног материјалног и кривичног

процесног права, о јавном интересу, сврси кажњавања, кривичном делу, извршиоцима,

последицама извршеног кривичног дела, затим о правима окривљеног. Ради се о комплексном


44. Ibidem.

45.Члан 313. став 6. ЗКП-а из 2011.године.

46. Члан 58.став 2 и члан члан 64. став 2. ЗКП-а из 2011.године.

19

опусу правничког знања које јавни тужилац мора да употреби како би на законит начин спровео,

ни мало једноставну, законску процедуру. Из самог циља преговарања и споразумевања

произилази да је овај институт искључиво намењен јавном тужиоцу, док се приватни тужилац и

оштећени као тужилац као страна споразума не могу појавити. Ово произилази и из самог

језичког тумачења члана 313. став 1. ЗКП-а где је једини овлашћени тужилац за закључење

споразума о признању кривичног дела јавни тужилац, на ово упућује и потпуно нови положај

оштећеног у поступку споразумевања47

.

2.4. Положај оштећеног у поступку закључивања споразума

Оштећени је лице чије је лично или имовинско право кривичним делом повређено или

угрожено48

. Он је споредни кривично-процесни субјект и по правилу се налази на страни јавног

тужиоца. Уколико оштећени не води поступак као супсидијарни или приватни тужилац уместо

јавног тужиоца, питање које се највише тиче његовог положаја у поступку и за које је он

највише заинтересован свакако је имовинскоправни захтев. Уочљиво је да је положај оштећеног,

у односу на споразум о признању кривичног дела, значајно оштећен у односу на раније важеће

законско решење. Иако је имовинскоправни захтев, уколико је поднет, један од обавезних

елемената споразума (члан 314. став 4. ЗКП) и да ће суд одбацити споразум уколико не садржи

све обавезне елемента, међутим, оштећени нема могућност да учествује у поступку

закључивања споразума49

, у делу који се односи на његов захтев, такође нема могућност

предузимања процесних радњи у своју корист на рочишту на коме се одлучује о споразуму из

разлога што се на рочиште не позива, а такође нема могућности ни да уложи жалбу против

пресуде којом је одлучено о његовом имовинскоправном захтеву, већ се, уколико је незадовољан,

пресудом упућује на парницу. Једном речи, Законик не даје инструменте путем којих оштећено

лице може успешно да брани своје интересе у поступку споразумевања о признању кривичног

дела50

. Према ранијим законским решењима, суд је усвајао споразум о признању кривице

уколико је утврдио да споразумом нису повређена права оштећеног, оштећени и његов бранилац

обавештавали су се о рочишту на коме се одлучивало о споразуму, решење којим се усваја

споразум достављало се оштећеном и његовом пуномоћнику, који су такође били и субјект


48. Члан 2. став 11. ЗКП-а из 2011. године.

49. У Немачкој, оштећени се ретко обавештава о преговорима за закључивање споразума и његова сагласност, као ни присуство

преговорима се не захтевају, али се у пракси споразумом често окривљеном намеће обавеза да испуни имовинско правни захтев

оштећеног. (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 141.).

50. Станко Бејатовић, Споразум о признању кривице (нови ЗКП Републике Србије и регионална компаративна анализа),

Поједностављивање форме у кривичним стварима регионална кривичнопроцесна законодавства и искуства у примени, Мисија

ОЕБС у Србији, Београд 2012. стр. 112.

20

правног лека51

.

Компаративноправном анализом52

законских решења држава у окружењу, уочено је да

положај оштећеног различито уређен. Предходна сагласност жртве за споразумевање,

предвиђена је у кривичном законодавству Хрватске (члан 360. став 6. ЗКП-а), ако се ради о

кривичним делима против живота и тела и полне слободе за које је прописана казна затвора тежа

од 5 године. Према словеначком ЗКП, јавни тужилац и окривљени могу се споразумети и о

обустави кривичног гоњења за она кривична дела која нису предмет споразума, само у смислу

кривичних дела из члана 162. став 1. и 2. словеначког ЗКП-а (опортунитет), али под условом да

оштећени да своју сагласност. Кривично дело за које јавни тужилац обуставља кривични

поступак мора што детаљније бити описано у споразуму, а сагласност оштећеног мора бити

приложена (члан 450ц. став 3. ЗКП-а).

2.5. Садржај споразума

Према врсти обавеза и повластица кривичнопроцесних субјеката, у упоредном праву

јавља се неколико врста договореног признања кривичног дела, то су plea bargaining (одустанак

тужиоца од кривичног гоњења), charge bargaining (прекфалификација кривичног дела у замену

за признање), трећа врста споразума је fact bargaining (окривљени се обавезује да не оспорава

доказе којима тужилац располаже а тужилац да неће користити одређењни доказ)53

.

Најраспрострањенија врста споразумевања је она, у којој окривљени признаје извршење

кривичног дела, у замену за ублажавање кривичне санкције по врсти и/или мери - sentence

bargaining54

. Предмет споразума код нас може бити споразумевање о врсти, мери или распону

казне или друге кривичне санкције, али такође и изјаву јавног тужиоца о одустајању од

кривичног гоњења за кривична дела која нису обухваћена споразумом. Такво решење одговара

врстама plea bargaining и sentence bargaining. Споразум о признању кривичног дела, према

члану 314. ЗКП-а садржи обавезне и факултетивне елементе, који су у Законику таксативно

набројани.

51. Чланови од 282а до 282д ЗКП-а из 2001.године.

52. Према члану 495-13 француског ЗКП-а, оштећени се обавештава о поступку који се води против окривљеног одмах по

његовој идентификацији. Оштећени се позива, да заједно са својим адвокатом приступи пред председника окружног суда или

пред другим судијом да би постао странка у парничном поступку и тражио одштету. Председник окружног суда доноси одлуку о

захтеву оштећеног чак и у случајевима када се странка у парничом поступку није појавила на рочишту. Оштећени има право

жалбе на ову пресуду. (Наведено према: Данило Л. Николић, op. cit., стр 46.).



21

2.5.1. Обавезни елементи споразума

1. Опис кривичног дела

Споразум о признању кривичног дела мора да садржи опис кривичног дела55

, чије

извршење окривљени признаје. Иако то законодавац изричито не наводи под описом кривичног

дела неопходно је сматрати чињенични опис кривичног дела, из ког произилазе његова законска

обележја. То су првенствено, време и место извршења, предмет на коме је извршено кривично

дело, средство којим је извршено кривично дело, саизвршиоци уколико их је било, назначити

оштећене уколико их има, узрочно последичну везу између радње окривљеног и последица

извршеног кривичног дела, као и све друго неопходно да би се на адекватан начин одредило

биће кривичног дела. Такође, неопходно је навести и законски назив кривичног дела. Посебно

питање које се поставља је како ће поступити суд уколико је чињенично описано једно кривично

дело а странке су га у споразуму квалификовале као друго56

. На овом месту је неопходно

напоменути да наш модел споразума о признању кривичног дела не дозвољава странкама да

закључе споразум charge bargaining, а како је опис кривичног дела један од обавезних елемената

споразума, уколико се чињенични опис кривичног дела не може подвести под правну

квалификацију кривичног дела које су странке навеле, такав споразум би сходно члану 316.

тачка 1. требало одбацити, из разлога што нису испуњени сви кумулативно предвиђени услови

за пуноважност споразума. Овакво решење не иде на штету окривљеног, јер Законик не

забрањује могућност да се споразум поново поднесе.

2. Признање окривљеног да је учинио кривично дело

Основни елемент споразума представља изјава окривљеног о признању57

да је учинио

55. Ранијим законским решењем није таксативно била наведена обавеза описног одређивања кривичног дела у споразуму о

признању кривице, већ је вршено упућивање на оптужницом одређено кривично дело које се окривљеном ставља на терет (члан

282б.став 1. ЗКП из 2001.године). Овакво решење ствара слику правне несигурности, поготово ако се узме у обзир да је споразум

о признању кривице могао бити поднесен суду и у фази истраге, што значи и пре самог фактичког чина подношења оптужнице,

али исто тако споразум је могао бити и усвојен. Поставља се питање, које је кривично дело окривљени признао, када у време

закључења споразума, у овом случају, није постојала оптужница која је стала на правну снагу и на коју би се упућивањем могло

одредити кривично дело за које се споразум закључује. Другачије решење предвиђено је и у ЗКП-у Црне Горе, где је у члану 302.

став 2. предвиђено да ако се споразум подноси суду пре подизања оптужнице, он мора у оквиру посебне тачке да садржи све

податке које садржи и оптужница, која између осталог садржи и опис кривичног дела, место и време извршења, правну

квалификацију дела и сл. Индиректно, опис кривичног дела, на овај начин постаје битан елемент споразума о признању кривице,

и уколико споразум не садржи све законом предвиђене елементе, суд ће га одбацити.


57. На амерички споразум о оптужници највише подсећа пракса да се при одређивању санкције узимају у обзир и дела која нису

обухваћена оптужницом, а која се означавају као TICs (taken into consideration). У Енглеској полиција, у оптужници наводи и

дела за која се сумња да их је окривљени починио, наводи датум, место и начин њиховог извршења али формално не оптужује

окривљеног за њих. Окривљеном се даје ова листа и он може да призна да је извршио нека од ових дела. На овај начин и

полицији и окривљени остварују одређени бенефит од самог признања. Полиција на овај начин затвара случајеве за кривична

дела из листе за које се окривљени изјаснио да их је почнио, док окривљени признавајући ова дела избегава да се каснијим

подизањем оптужнице поново доведе на оптуженичку клупу. Признање и других кривичних дела окривљеном се узимају као

отежавајућа околност при одмеравању казне, али казна не сме да прелази ону прописану за дело за које га оптужница формално

22

кривично дело које је предмет оптужбе. Реч је о специфичној формалној процесној радњи код

које се окривљени, саглашава са тврдњама јавног тужиоца, потврђујући да између странака

постоји пуна сагласност у погледу чињеничних и правних питања која су предмет споразума.

Ово признање мора бити недвосмислено58

и потпуно59

. Било каква ограничења или услови које

би окривљени истакао, не би се могли подвести под овако одређен појам признања. Признањем

се не би могла сматрати изјава окривљеног да је тачно да је оштећеном нанео тешке телесне

повреде, али да је то учинио јер се од њега бранио60

. Оваква или слична ограничења морала би

бити тумачена као изјава која у суштини указује на позивање окривљеног на недостатак

противправности његовог понашања61

. Суд ће према члану 317. став 1. ЗКП-а пресудом

прихватити споразум о признању кривичног дела, између осталог ако утврди да је окривљени

свесно и добровољно признао кривично дело, или кривична дела, која су предмет оптужбе.

3. Споразум о врсти, мери или распону казне или друге кривичне санкције

Основни разлог због којег се окривљени одлучује да призна извршење кривичног дела за

које се терети, јесте управо уступак јавног тужиоца који се односи на казну или другу кривичну

санкцију62

. Законик о кривичном поступку наводи да се ова тачка споразума односи на врсту,

меру или распон казне63

или друге кривичне санкције. Законодавац је странкама оставио

могућност да се споразумеју око врсте кривичне санкције, међутум, када је реч о мери, јавни

терети. Судови у Енглеској прихватају овакву праксу, првенствено због бржег, ефикаснијег и јефтинијег решавања кривичног

поступка. Међутим, споразум о оптужници у смислу у коме га познаје америчко право, као изразити договор тужиоца и

окривљеног којим се тужилац обавезује да одустане од појединих оптужби или да преиначи оптужницу теретећи окривљеног за

блаже кривично дела од оног стварно извршеног, у енглеском праву није могућ. (V. Вања Бајовић, op. cit., стр 133.).

58. О појму недвосмислености код потврдног изјашњавања о кривици веома детаљно говори се у жалбеној пресуди

Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у случају Ердемовић (Тужилац против Ердемовића, Пресуда

жалбеног већа предмет IT-96-22-A, издвојено мишљење судија McDonald и судије Vorah, параграф 29), где је окривљени

изјашњавајући се да је крив за злочине против човечности, наводио да је исти учинио под принудом, која се огледала у претњи

да ће уколико злочин не учини бити и сам убијен. Доступно на: http://www.icty.org/x/cases/erdemovic/acjug/bcs/erd-

ajsomcdvh971007b.pdf .

59. Горан П. Илић, Миодраг Мајић, Слободан Бељански, Александар Трешњев, op. cit., стр. 668.

60. Александар Трешњев, op. cit., 2013, стр. 249


62. У погледу санкције, тужилаштво у Енглеском кривичнопроценсом праву, не предлаже санкције и она зависи искључиво од

дискреционе оцене поступајућег судије који испред себе има широку лепезу казнених распона. Препорука тужиоца у погледу

санкције у Енглеској се сматра неумесном и противном кодексу адвокатске етике, те није могуће да тужилац понуди блажу

санкцију у замену за признање. У пракси је ипак проценат признања веома висок и њему у прилог иду два основна услова. Први

услов односи се на поступање полиције, која у неформалном разговору са окривљеним напомиње да је првенствено у његовом

интересу да призна извршење кривичног дела које му се ставља на терет које ће се ценити као олакшавајућа околност, а други се

односи првенствено на утицај браниоца који је дужан да упозори свог клијента да ће му признање донети повољнији положај у

поступку. Подстицање окривљеног да призна кривицу се посматра као професионални савет браниоца свом клијенту и не

садржи елементе принуде. (V. Вања Бајовић, op. cit., стр 133.).

Према члану 495-9 ЗКП-а Француске, окружни тужилац може предложити окривљеном кажњавање једном или више главних или

додатних казни, или предложити да се казна одреди у складу са Кривичним закоником. Када је предложена затворска казна, она

не може трајати дуже од годину дана или од половине казне предвиђене Кривичним закоником. Тужилац може предложити да

казна буде делимично или постуно условна. Када је предложена новчана казна, њен износ не сме прећи максималну новчану

казну која је према Кривичном законику предвиђена за тај прекршај. (Наведено према: Данило Л. Николић, op. cit., стр 44.)

63. Према ранијем законском решењу јавни тужилац и окривљени могли су постићи споразум само око врсте и висине казне

односно друге кривичне санкције, члан 282б ЗКП из 2001.године. Овакво решење присутно је и у законодавству Црне Горе и

Хрватске, док се у Босни и Херцеговини, иако изричито није прописано, сматра да се казна може одредити и у законском

распону.

http://www.icty.org/x/cases/erdemovic/acjug/bcs/erd-ajsomcdvh971007b.pdf


23

тужилац и окривљени могу предложити суду тачно одређену меру или утврдити распон казне64

,

а суду оставити могућност да у оквиру тог распона изрекне одговарајућу меру казне. Решење по

коме се странке могу споразумети само о распону казне дискутабилно је у нашој кривично

правној теорији и пракси. Кривичним закоником прописана су правила за одмеравање казне као

и услови под којима суд може ублажити казну65

. Суд процењује, степен кривице, побуде из којих

је дело учињено, околности под којим је дело учињено, однос окривљеног и оштећеног након

учињеног кривичног дела и друго. Са правом се онда поставља питање, како ће поступајући

судија индивидуализовати казну или другу кривичну санкцију када се на рочишти на коме се

одлучује о споразуму докази не могу изводити.

Према Правилнику о поступку и доказима број IT 132/Rev. 4966

Међународног суда за

кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарог права

почињених на територији Југославије од 1991. године, предвиђена је могућност уговарања казне

у одређеном распону. Према Правилу 62тер тужилац и одбрана могу се споразумети да ће,

након што се оптужени потврдно изјасни о кривици по оптужници или по једној или више

тачака оптужнице, тужилац пред претресним већем затражити да се оптужнице измени, изнети

став да је примерена нека конкретна казна или распон казне, односно, подржати захтев одбране

за изрицање конкретне казне или распона казне. Претресно веће споразум између тужиоца и

одбране не обавезује67

.

Код уговарања врсте и висине казне јавни тужилац преузима улогу коју иначе има суд у

редовном кривичном поступку тако што, уговарајући врсту и висину казне, у ствари врши у име

суда одмеравање казне – индивидуализацију казне у том конкретном случају68

. Јавни тужилац

мора узети у обзир све одредбе главе четири Кривичног законика које се односе на казне и са

окривљеним може уговарати само ону врсту казне или кривичне санкције која је прописана

Кривичним закоником јер у противном суд неће прихватити споразум69

.

64.У Немачкој, казна мора бити сразмерна извршеном кривичном делу, уз једно ограничење које се односи на забрану уговарања

казне у егзактном износу. Споразумом се одређује само горња граница казне, која се у великом броју случајева и изрекне

окривљеном на главном претресу. Обично се у пракси након признања кривице ублажавање казне креће у распону од 1/4 до 1/3,

док се ублажавање казне изнад наведеног распона сматра непримереним. (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр. 142-143.).

65. Чланови 54-56 Кривичног законика Републике Србије.

67. Доступно на: http://www.icty.org/sections/Pravnabiblioteka/Pravilnikopostupkuidokazima.

67. У случају Тужилац против Момира Николић број IT-02-06/1, споразумом о признању кривице стране су се споразумеле да

тужилац предложи претресном већу казну у распону од 15-20 година, такође окривљени је обавештен да овај предлог не

обавезује претресно веће, а такође одрекао се права на жалбу уколико веће изрекне казну у споразумом одређеним границама. У

параграфу 69 првостепене пресуде Претресно веће истиче „Особама које су се потврдно изјасниле о кривици осуда се изриче

након што се потврдно изјашњавање о кривици прихвати. Након осуде, претресно веће ће одредити одговарајућу казну, при чему

ће тежина кривичног дела -а не потврдно изјашњавање о кривици- бити главни фактор који ће бити узет у обзир код одмеравања

одговарајуће казне.“ (Пресуда број IT-02-06/1-S) Момир Николић првостепеном пресудом осуђен је на 27 година затвора.

Доступно на http://www.icty.org/x/cases/nikolic/tjug/bcs/031202.pdf.

68. Данило Николић, Споразум о признању кривичног дела као репрезентативна форма поједностављеног поступка у кривичим

стварим, Поједностављивање форме у кривичним стварима регионална кривичнопроцесна законодавства и искуства у примени,

Мисија ОЕБС у Србији, Београд 2013 стр.135.

69. Ibidem.

http://www.icty.org/sections/Pravnabiblioteka/Pravilnikopostupkuidokazima

24

Ценећи сагласност споразума са позитивним законским прописима, према члану 317. став

1. тачка 4. ЗКП-а, суд првенствено испитује да ли је казна, или друга кривична санкција односно

друга мера у погледу које су се јавни тужилац и окривљени споразумели у складу са кривичним

и другим законом. У Републици Србији Кривичним закоником, уређен је систем кажњавања

учинилаца кривичних дела, а као санкције које се овим лицима могу изрећи предвиђене су

казне70

, мере упозорења71

и мере безбедности72

.

4. Споразум о трошковима кривичног поступка, о одузимању имовинске користи

прибављене кривичним делом и имовинскоправном захтеву уколико је поднет

Обавезан део споразума о признању кривичног дела јесте и споразум јавног тужиоца и

окривљеног о трошковима кривичног поступка73

(члан 314. став 1. тачка 4. ЗКП-а). Према члану

261.став 1. ЗКП-а трошкови кривичног поступка су издаци учињени поводом поступка од

његовог покретања до његовог завршетка. Према члану 264. став 1. ЗКП-а, предвиђено је да када

суд окривљеног огласи кривим, обавезаће га да накнади трошкове кривичног поступка.

Преношењем ове одредбе на терен споразума о признању кривичног дела, значило би да је сваки

окривљени који је спреман да призна кривицу и суд прихвати споразум, обавезан и да накнади

трошкове кривичног поступка. Међутим, пошто у поступку споразумевања јавни тужилац

преузима улогу суда како у погледу индивидуализације казне тако и у погледу материјалних

прилика окривљеног који су од утицаја на одређивање трошкова поступка, јавни тужилац

посебно мора узети у обзир да ли би плаћањем трошкова било доведено у питање издржавање

окривљеног или лица које је он дужан да издржава и да ли постоји неки од разлога предвиђених

у члану 264. став 4. ЗКП-а, на основу којих би се окривљени могао у целини или делимично

ослободити обавезе накнаде трошкова. Треба, међутим, размотрити могућност ослобађања

окривљеног од плаћања трошкова поступка, тим пре што је посреди упрошћени поступак, са

мањим трошковима његовог вођења. Овакво решење предвиђено је у хрватском ЗКП-у члану

363. став 4.

Закоником о кривичном поступку из 2011. године, споразум о одузимању имовинске

користи прибављене кривичним делом, добија статус облигаторног елемента споразума74

.

Кривични законик не оставља могућност окривљеном да слободно бира да ли ће вратити

70. Члан 43. Кривичног законика.



73. Према Италијснском ЗКП-у, осуђујућом пресудом оптужени се не може обавезати на плаћање трошкова поступка нити је

могуђа примена споредних казни и сигурносних мера, изузев уколико је у питању обавезна конфискација. Такође, пресуда нема

никакав ефекат у грађанском и управном поступку. (Наведено према: Вељко Турањанин, op. cit., стр. 157).

74. Према решењу прихваћеном у члану 282б став 5. ЗКП-а из 2001.године, овај елемент споразума спадао је у категорију

факултетивних елемената споразума, где је окривљеном остављена могућност избора да у одређеном року врати имовинску

корист стечену извршењем кривичног дела. Слично решење предвиђено је и по члану 301. став 2. црногорског ЗКП-а.

25

имовинску користи прибављену кривичним делом, чак шта више, императивном одредбом члана

91. став 1. КЗ-а предвиђено је да нико не може задржати имовинску корист прибављену

кривичним делом75

. Одузимање имовинске користи значајно је и са становишта заштите

оштећеног лица и намирења његовог имовинскоправног захтева.

5. Изјава о одрицању права на жалбу

Споразумом странке испољавају своју вољу да одређена кривична ствар буде

правноснажно решена на одређени начин у погледу којег међу њима постоји сагласност. Жалба

против одлуке суда којом је споразум у потпуности прихваћен била би противна природи и

циљевима овог института76

. Јавни тужилац, окривљени и бранилац, као овлашћени субјекти

поступка по правном леку, у споразуму се саглашавају да одустају од права на употребу жалбе77

против пресуде којом је суд у потпуности прихватио наводе споразума (члан 314. став 5. ЗКП-а).

Овакво решење представља одступање од општих правила Законика, према којим се оптужени

може одрећи права на жалбу пошто му пресуда буде достављена, док се јавни тужилац може

одређи жалбе одмах по објављивању пресуде (члан 434 став 1. и 2. ЗКП). Међутим, јавни

тужилац, бранилац и окривљени ипак имају ограничено право жалбе предвиђено чланом 319.

став 3. ЗКП-а. Поставља се питање да ли ће јавни тужилац, као лице које се професионално бави

јавнотужилачком функцијом, оптужити неког за дело које није кривично дело или покренути

поступак против лица а да претходно не провери да ли је кривично гоњење застарело, односно

окривљени обухваћен помиловањем или амнестијом. Са друге стране, очигледне, не намерне

омашке могу се догодити и у поступку прихватања споразума од стране суда. Тужилаштво за

организовани криминал се договорило са десеторицом од једанаест окривљених да плате

трошкове кривичног поступка, јер је тужилаштво имало увид у његово лоше имовно стање и тај

договор постао је саставни део споразума закљученог између тужилаштва и окривљеног. У

пресуди Спк По1 бр. 24/12 од 17.05.2012.године, Виши суд у Београду, Посебно одељење

прихватило је споразум тужилаштва и окривљеног којим се окривљени ослобађа обавезе

плаћања трошкова кривичног поступка, али је очигледном омашком обавезало окривљеног да

75. У пракси тужилаштва за организовани криминал, по закљученим споразумима било је и одузимања имовинске користи

прибављене кривичним делом у смислу члана 91.КЗ, која се кретала од минималне одузете суме од 100 евра и 9000 динара па до

максималне одузете суме од једног окривљеног у висини од 274.653.189 динара, а треба поменути још једну одузету имовинску

корист прибављену кривичним делом у висини од 246.327.072 динара (дакле, само од двојице окривљених одузето је преко пола

милијарде динара!). (Наведено према: Миљко Радисављевић, Предраг Ћетковић, Искуства тужилаштва за организовани

криминал у примени института споразума о признању кривичног дела, Поједностављивање форме у кривичним стварима

регионална кривичнопроцесна законодавства и искуства у примени, Мисија ОЕБС у Србији, Београд 2013, стр. 168.).


77. У Немачкој, судија не сме захтевати од странака да се одреку права на жалбу а одрицање од права на жалбу не сме се

изричито унети у споразум о признању кривице. Судија је дужан да окривљеног, након објављивања пресуде упозори на право на

улагање жалбе, а тек ако након тог упозорења тужилац и окривљени изричито одустају од жалбе, а пресуда постаје

правноснажна. (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 143).

26

плати трошкове поступка у износу од 75.440,00 динара. Окривљени и његов бранилац изјавили

су жалбу против пресуде којом је прихваћен споразум, а тужилаштво је жалбу подржало.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, решењем Кж 1 По 1 бр. 14/12 од 29.06.2012.

године усвојило је жалбу окривљеног, укинуо првостепену пресуду и предмет вратио Вишем

суду у Београду, Посебном одељењу на поновно суђење. У поновљеном поступку овај

недостатак је отклоњен и пресуда је постала правноснажна78

.

6. Потпис странака и браниоца

Пуноважност споразума о признању кривичног дела, као и код других споразума, захтева

потпис лица која су учествовала у споразумевању. Потписом се странке и бранилац саглашавају

да су са споразумом упознати, да су га прочитали, растумачили и разумели а као изјаву своје

сагласности исти и потписују. Споразум потписују јавни тужилац, с једне стране и окривљени и

његов бранилац са друге стране.

2.5.2. Факултативни елементи споразума

Поред обавезних елемената, које сваки споразум о признању кривичног дела мора да

садржи и које суд разматра и проверава приликом одлучивања о споразуму, споразум може да

садржи и изјаву јавног тужиоца о одустанку о кривичног гоњења за друга кривична дела, изјаву

окривљеног о прихватању обавезе из члана 283. став 1. ЗКП-а (одлагање кривичног гоњења),

споразум у погледу имовине проистекле из кривичног дела која ће бити одузета од окривљеног,

који имају обележја факултативног карактера, и који су таксативно набројани у члану 314. став

2. ЗКП-а.

1. Одустанак јавног тужиоца од гоњења за друга кривична дела

Према члану 314. став 2. тачка 1. ЗКП-а јавни тужилац, у споразум о признању кривичног

дела, може унети своју изјаву о одустајању од кривичног гоњења за кривична дела која нису

обухваћена споразумом. У овом случају јавни тужилац би теретио окривеног за више кривичних

дела, од којих би се једно по својој друштвеној опасности истицало од других и за њега би јавни

тужилац био посебно заинтересован. Из тих разлога, спреман је да учини окривљеном уступке у

виду одустајања од гоњења за остала кривична дела, да би на што лакши начин стигао до

осуђујуће пресуде за кривично дело за које је заинтересован. Међутим, оно се појављује и као

облик опортунитета кривичног гоњења, при чему нису утврђени било какви посебни

критеријуми (са становишта целисходности, оправданост одустанка, и сл.), за такву одлуку

78. Миљко Радисављевић, Предраг Ћетковић, op. cit., стр. 159.

27

јавног тужиоца, већ је то потпуно препуштено његовој слободној оцени79

. Пошто јавни тужилац

одустаје од кривичног гоњења за нека кривична дела80

, у споразуму се морају унети елементи

индивидуализаије поменутих кривичних дела, из којих би се на не двосмислен начин могло

утврдити о правној квалификацији дела, опису чињеничног стања, времену и месту извршења

кривичног дела и друго. Према ранијем законском решењу, ЗКП-а из 2001. године, уговарања

оваквих уступака окривљеном није било дозвољено.

2. Изјава окривљеног о прихватању обавезе из члана 283. став 1. (одлагање кривичног

гоњења)

Чланом 283. став 1. ЗКП-а прописано је да јавни тужилац може одустати од кривичног

гоњења за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затовра до пет година,

ако осумњичени прихвати једну или више следећих обавеза: 1. да отклони штетну последицу

насталу извршењем кривичног дела или да накнади причињену штету; 2. да плати одређени

новчани износ у корист хуманитарне организације, фонда или јавне установе; 3. да обави

одређени друштвено корисни или хуманитарни рад; 4. да испуни доспеле обавезе издржавања; 5.

да се подвргне одвикавању од алкохола или опојних дрога; 6. да се подвргне психосоцијалном

третману ради отклањања насилничког понашања; 7. да изврши обавезу установљену

правноснажном одлуком суда, односно поштује ограничење утврђено правноснажном судском

одлуком. Поред признања кривичног дела, ово може бити додатни услов који окривљени

прихвата како би јавни тжилац предложио суду блаже санкционисање или како би одустао од

кривичног гоњења за одређена кривична дела81

. Међутим, окривљени може прихватити неку од

горе наведених обавеза да би себи обезбедио блаже кажњавање само за кривична дела за које се

може изрећи новчана казна или казна затвора до пет година.

3. Споразум у погледу имовине проистекле из кривичног дела која ће бити одузета од

окривљњног

За разлику од одузимања имовинске користи прибављене кривичним делом, где је

79. Милан Шкулић, Основне новине у кривичном процесном праву Србије, Нови Законик о кривичном поступку из 2011.године,

Правни факултет Београд, 2013 година, стр. 111.

80. Слична могућност споразумевање поставњена је у правилу 62тер Правилника о поступку и доказима број IT 132/Rev. 49

Међународног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарог права почињених на

територији Југославије од 1991. године. Тужилац и одбрана могу се споразумети, да ће након што се оптужени потврдно изјасни

о кривици по оптужници или једној или више тачака оптужнице, тужилц пред претресним већем изнети захтев да се оптужница

измени. Измена оптужнице, уколико је споразумом о признању кривице окривљени признао кривицу за неке тачне оптужнице,

може се односити на одустанак од преосталих тачака или неке од тачака оптужнице. Међутим, неопходно је да судско веће

прихвати такав захтев. Према члану 450ц. став 3. словеначког ЗКП-а, јавни тужилац и окривљени могу се споразумети о

обустави кривичног гоњења за она кривична дела која нису предмет споразума о признању кривице само у смислу кривичних

дела из члана 162 став 1. и 2. (одлагање кривичног гоњења), под условом да је оштећени дао своју сагласност. Кривично дело за

које јавни тужилац одустаје од кривичног гоњења мора бити описано у споразуму што је прецизније могуће а неопходно је

навести и правну кфалификацију дела. При том сагласност оштећеног мора бити приложена уз споразум.


28

одузимање према Кривичном законику обавезно, одузимање имовине проистекле из кривичног

дела82

према ЗОИПКД ипак јавном тужиоцу пружа већи простор за споразумевање и

дискрециону оцену. Процена јавног тужиоца приликом споразумевања у том погледу, свакако се

првенствено мора заснивати на претежности интереса за одузимање одређеног дела имовине

окривљеног и са друге стране, интереса за ефикаснијим окончањем кривичног поступка и

кривичном осудом. Одредбе које се односе на овај део споразума налазе се у Закону о одузимању

имовине проистекле из кривичног дела83

. Док према ЗКП-у Републике Србије споразум о

одузимању имовинске користи представља факултативни елемент споразума, према члану

301.став 2. црногорског ЗКП овај споразум представља обавезан елеменат споразума о признању

кривице.

2.5.3.Споразум о притвору као елемент споразума о признању кривичног дела

Закоником о кривичном поступку у члану 314. прописани су облигаторни и факултативни

елемети споразума о признању кривичног дела, међу којима се, ни код једних а ни код других

елемената, не појављује формална могућност преговарања о притвору и његово уношење у

споразум. Нису тако ретке ситуације да је окривљени који преговара о признању кривице у

притвору те је питање да ли суд може и треба да прихвати споразум којим би се окривљени са

јавним тужиоцем договорио о укидању притвора и његово пуштање на слободу до

правноснажности пресуде и упућивања на издржавање казне затвора или до неког другог

договореног термина84.

На ово питање ЗКП не даје изричит одговор, али пракса поступања Тужилаштва за

организовани криминал говори у прилог тези да је могуће постићи договор и о елементима који

нису наведени у члану 314. ЗКП-а, али да тај договор остаје у сфери „џентлменског договора”

између тижилаштва и одбране и не може чинити саставни део споразума о признању кривичног

дела. Међу питањима око којих се Тужилаштво за организовани криминал и окривљени

договарају, а која нису обухваћена споразумом, спада и питање везано за притвор. Наиме

Тужилаштво се у појединим случајевима обавезало да се након објављивања пресуде којом се

прихвата споразум о признању кривичног дела, сагласи са предлогом одбране да се окривљеном

укине притвор85

. Аутори Радисављевић М. и Ћетковић П, заступају оштрије схватања у вези са

82. Као имовина проистекла из кривичног дела кроз закључене споразуме о признању кривичног дела до сад је трајно одузет

већи број непокретности (осам станова, две парцеле, једна кућа, један пословни простор) и путничких моторних возила (шест

моторних возила), као и девизни новац (највеће одузимање девизног новца било је у износу од 546.430 евра). (Наведено према:

Миљко Радисављевић, Предраг Ћетковић, op. cit., стр. 168.).



85. Миљко Радисављевић, Предраг Ћетковић, op. cit., стр. 160-161.

29

уношењем споразума о притвору у споразум о признању кривичног дела. Према њима „суд је

орган који у кривичном поступку може одредити или укинути притвор, одакле недвосмислено

происходи да тужилаштво и окривљени ни у ком случају не могу споразумом диспонирати

одређивањем или укидањем притвора”. Даље се наводи да се тужилаштво само може сагласити

са предлогом одбране да се притвор укине или може преузети обавезу да и само предложи

укидање притвора, али никако не може у споразум или записник о преговарању преузети на себе

обавезу да се окривљеном укине притвор86

.

Слично становиште заступа и А. Трешњев, према коме и поред тога што Законик не

предвиђа могућност да се странке споразумеју око притвора, сматра да нема сметње да тужилац

изрази свој став о притвору у споразуму о признању кривичног дела. Јавни тужилац може своју

сагласност за укидање притвора унети у споразум, али се може и обавезати да ће на рочишту

које се држи поводном споразума бити сагласан са укидањем притвора. Следствено томе,

уколико у споразуму о признању кривичног дела буде унесен став тужиоца, такав споразум се

неће одбацити87

. Без обзира што не треба сумњати да ће тужилац поштовати свој став, поставља

се хипотетичко питање шта ће се догодити уколико јавни тужилац ту своју обавезу не испуни,

односно на рочишту које се држи поводом споразум о признању кривичног дела не да

сагласност за укидање притвора. Како ова сагласност не представља обавезан или факултативан

елемент споразума о признању кривичног дела то и не производи никакву обавезу за суд, па се

самим тим споразум може прихватити и поред тога што јавни тужилац није поштовао своју

обавезу88

. Пошто суд прихвата споразум у целости и таквог га уноси у диспозитив осуђујуће

пресуде, на основу горе изнетог произилази да ће и став тужиоца о укидању притвора наћи своје

место у диспозитиву пресуде, али и у образложењу. Према члану 212. ЗКП-а о одређивању

притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по

службеној дужности. Из наведеног произилази да према ЗКП-у јавни тужилац није овлашћен да

одлучује о одређивању, укидању или продужавању притвора. Према члану 214. ЗКП-а притвор

се у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или

већа из члана 21. став 4. ЗКП-а, а од предаје оптужнице суду према члану 216. ЗКП-а о притвору

одлучује веће. У обе фазе поступка решење којим се одлучује о притвору доносе се по службеној

дужности или на предлог странака и браниоца. Што би значило да председник већа нема

овлашћења да на рочишту које се одржава поводом споразума о признању кривичног дела укине

притвор. Из овог произилази да по објављивању осуђујуће пресуде, донете не основу споразума

86. Наведено према: Миљко Радисављевић, Предраг Ћетковић, op. cit., стр. 162.

87. Александар Трешњев, op. cit., стр. 252-253.

88. Ibidem.

30

о признању кривичног дела, поступајући судија пресуду и списе предмета доставља суду у

одговарајућем функционалном саставу који даље одлучује о притвору. Међутим, уколико се

странке и бранилац у споразуму сагласе о укидању притвора, такав споразум би требало

одбацити.

2.6. Одлучивање о споразуму

У модалитету споразумевања и закључивања споразума о признању кривичног дела који

је регулисан ЗКП-ом Републике Србије суд је потупно пасиван, његова улога долази до изражаја

тек на крају поступка, када применом законских критеријума оцењује елементе споразума и на

основу њих споразум може усвојити, одбијти или одбацити. Суд разматра и одлучује о

споразуму у Закоником одређеном функционалном саставу у зависности од фазе поступка у којој

је споразум поднесен89

. Од доношења наредбе о спровођењу истраге па до потврђивања

оптужнице, о споразуму о признању кривичног дела одлучује, сагласно члану 315. став 1. ЗКП-а,

судија за претходни поступак. Након потврђивања оптужнице о споразуму одлучује председник

већа. У оба случаја, сагласно члану 318. став 3. ЗКП-а уколико одбије споразум, судија који је

донео овакво решење, не може учествовати у даљем току поступка90

. Своју улогу контроле

законитости поступка и доношење одлуке о његовој судбини, суд остварује на рочишту које

представља обавезну фазу поступка91

. Рочиште из члана 315. став 2. ЗКП-а одржава се без

присуства јавности. На њега се позивају само окривљени, јавни тужилац и бранилац. Оваквим

решењен значајно је одступљено од решења прихваћеног у Законику о кривичном поступку из

2001.године. Чланом 282в. став 6. Законика из 2001.године, било је предвиђено да је рочиште на

коме се одлучује о споразуму о признању кривице јавно, а јавност се могла у току целог

89. Према члану 495-9 француског ЗКП-а, када окривљени у присуству свог адвоката прихвати предложену казну или казне,

одмах се изводи пред председника окружног суда или пред судију кога он именује. Надлежни судија саслушава окривљеног и

његовог адвоката. Пошто провери тачност чињеница и правну кфалификацију дела, може да одлучи да одобри казне предложене

од стране тужиоца. Судија одлучује истог дана путем образложене одлуке. Међутим, окривљени може да затражи и одређени рок

у коме ће се изјаснити о предлогу окружног тужиоца. У овом случају окривљени се изводи пред судију за слободу и затворске

казне који може према окривљеном да одреди стављање под судијски надзор или уколико је окружни тужилац предложио казну

затвора у трајању од два или више месеци, може окривљеном да одреди притвор. (Наведено према: Данило Л. Николић, op. cit.,

стр 45.).

90. Како споразум о признање кривице није регулисан Немачким ЗКП-ом, ни учешће судије у неуспелим преговорима о

признању кривице није предвиђено као разлог за његово обавезно изузеће. (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 143).

91. По пријему захтева странака, суд у Италији, прво испитује да ли постоји нека од околности која директно ослобађа

оптуженог од гоњења, уколико таквих околности нема суд улази у испитивање споразума о признању кривице. Суд испитује да

ли су странке поставиле исправну квалификацију кривичног дела и да ли је казна одговарајућа. Уколико суд утврди да су странке

поднеле исправан захтев, на основу њега доноси пресуду у којој наводи да је донета на основу споразума између јавног тужиоца

и оптуженог. (Наведено према: Вељко Турањанин, op. cit., стр. 156). Уколико странке поднесу захтев сагласно члану 447. ЗКП-а,

у току претходног поступка, или захтев поднесе само једна странка уз писмено дат пристанак друге странке, суд ће заказати

рочиште на коме ће одлучити о поднетом захтеву. Присуство странака на овом рочишту није обавезно. Међутим уколико се једна

странка или обе странке појаве пред судом, суд ће их саслушати, а у случају одсуства оптуженог са рочишта суд може наредити

његово принудно довођење како би се непосредно уверио у добровољност датог пристанка. (Наведено према: Вељко Турањанин,

op. cit., стр. 159).

31

поступка решењем суда искључити уколико се појаве законом прописани услови92

. У пракси би

то значило да је општа јавност могла имати врло непосредна сазнања и о томе да је неки

окривљени признао кривицу за одређено кривично дело као и о чему се све са јавним тужиоцем

споразумео, а да суд, након тог рочишта споразум одбије93

. На овај начин је озбиљно

компромитована претпоставка невиности окривљеног која је гарантована и одредбом члана 34.

став 3. Устава, тако да је потпуно разумљиво што је новим ЗКП-ом, имајући у виду и промењену

позицију оштећеног који такође не присуствује овом рочишту, одредбом члана 315. став 3.

одређено да се то рочиште (на коме се доноси одлука о Споразуму) држи без присуства

јавности94

.

Рочиште се заказује увек, када је суду поднет споразум о признању кривичног дела.

Законодавац није предвидео могућност претходне контроле споразума од стране суда и

евентуално одбацивање споразума због одређених недостатака. Такође, законодавац није

непосредно предвидео ток овог рочишта, осим обавезе поступајућег судије које се односе на

испитивање усклађености споразума са законским одредбама. На овом месту неопходно је

употребом аналогије применити правила која се односе на припремно рочиште и главни

претрес, наравно уз поштовање свих специфичности поступка споразумевања који су Закоником

прописани. Сходно томе, рочиште у зависности од фазе кривичног поступка, заказује или судија

за претходни поступак, или председник судског већа, односно судија појединац, и то наредбом.

У позиву који се доставља окривљеном неопходно је упозорити га на последице не доласка на

рочиште и одбацивање споразума, уколико свој изостанак не оправда. Окривљени је у обавези да

на рочишту има браниоца. Не долазак изабраног или постављеног браниоца није разлог за

одбацивање споразума, већ ће недолазак бити цењен као и у редовном поступку, а то значи да ће

се поново заказати рочиште на које ће се позвати тај бранилац, или одредити други, али само ако

окривљени остаје при закљученом споразуму95

. За разлику од обавезног присуства окривљеног с

браниоцем96

, присуство јавног тужиоца није облигаторно и рочиште се може одржати у његовом

одсуству97

. Међутим, присуство тужиоца је пожељно, првенствено из разлога образлагања

споразума, а такође и уколико се појави потреба за разјашњењем одређених, за судију, спорних

елемената. Образлагање предложеног споразума састоји се у кратком изношењу најважнијих

92. Овакво законско решење присутно је и у Црној Гори и Боси и Херцеговини.

93. Веско Крстајић, op. cit., стр. 64

94. Ibidem.

95. Данило Николић, op. cit., стр.143.

96. У Немачкој, често се дешавало да окривљени уопште не присуствује преговорима, већ је бранилац имао задатак да заступа

његове интересе, издејствује „што бољу понуду” и обавести га о крајњем исходу, али је Савезни суд истакао да је присуство

окривљеног обавезно. (Вања Бајовић, op. cit., стр 141.).

97. Ibidem.

32

детаља споразума, али се споразум може прочитати и у целости98

. Споразум би по правилу

требало први да образлаже јавни тужилац да би се окривљени и бранилац изјаснили да ли су у

целости прихватили овакав споразум99

. Странке и бранилац до краја поступка на коме се

одлучује о споразуму њиме могу диспонирати по својој вољи. На рочишту судија испитује

испуњеност услова из члана 317. ЗКП-а, и на основу тога доноси осуђујућу пресуду којом

споразум прихвата, односно решење о одбијању или одбацивању споразума.

2.6.1 Одбацивање споразума

Суд решењем одбацује споразум о признању кривичног дела уколико утврди постојање

једаног од два алтернативно прописана разлога: 1. уколико споразум не садржи податке

предвиђене чланом 314. став 1. ЗКП-а и уколико на рочишту на коме се одлучује о споразуму

није приступио уредно позвани окривљени, а свој изостанак није оправдао. Сагласно члану 316.

Законика о кривичном поступку, суд у одговарајућем функционалном саставу ће по пријему

споразума испитати његову формалну и процесну усклађености за Закоником. Неопходно је да

утврди да ли је споразум благовремено поднет и да ли је дозвољен. Споразум је благовремен

уколико је поднет суду од доношења наредбе о спровођењу истраге па до завршетка главног

претреса. Новелирањем одредбе члана 313. став 1. ЗКП-а100

, време подношења споразума од

изјашњавања оптуженог о оптужби на главном претресу продужено је до завршетка главног

претреса. Споразум би био неблаговремено поднет уколико би био достављен суду после

завршетка главног претреса. После утврђивања благовремености, судија утврђује да ли је

споразум дозвољен. Изостављањем ранијег законског решења које је ограничавало закључивање

споразума само за кривична дела где је као главна казна запрећена казна затвора од 12 година,

сваки споразум о признању кривичног дела био би дозвољен. Након тога судија ће испитати да

ли су у споразуму садржани сви облигаторни елементи прописане чланом 314. став 1. ЗКП-а, не

улазећи у меритум. Недостатак било којег од њих, споразум чини неподобним за одлучивање о

његовој садржини и он се одбацује решењем. Неопходно је нагласити да судија не може одбити

или одбацити споразум ван рочишта, већ у сваком случају мора да закаже рочиште101

. Иако ЗКП

у члану 316. експлицитно не говори о судбини споразума и са њим повезаних списа, као и о

статусу судије који је споразум одбацио, на овом месту неопходно је прбећи аналогији и

применити правила предвиђена у члану 318. ЗКП-а која се односе на одбијање споразума. Ипак,

странке би након одбацивања споразума, суду могле да поднесу нови споразум који не би

98. Ibidem.

99. Ibidem.

100. Законик о изменама и допунама Законика о кривичном поступку „Службени гласник РС” бр. 55/2014.

101. Александар Трешњев, op. cit., стр. 257.

33

садржао раније недостатке102

.

У другом случају који је предвиђен чланом 316. тачка 2. ЗКП-а, судија ће решењем

одбацити споразум уколико са рочишта на коме се одлучује о споразуму одсуствује уредно

позвани окривљени, а свој изостанак не оправда. Не доласком окривљеног на рочиште сматра се

да нема правни интерес да се споразум одржи на правној снази и да од њега одустаје, али за

овакво становиште се захтевају два кумулативна услова. Први услов који судија мора да утврди

јесте да ли је окривљени уредно позван. На достављање позива окривљеном примењују се

општа правила о достављању предвиђена ЗКП-ом. Неопходно је да судија утврди да се у

списима налази повратница или доставница потписана од стране окривљеног, да би се сматрало

да је уредно позван. Други услов је да окривљени свој изостанак није оправдао.

Законик о кривичном поступку, у члану 226. став 1. предвиђа да окривљени који из

оправданих разлога није могао да дође на рочиште на коме се одлучује о споразуму о признању

кривичног дела, може захтевати повраћај у пређашње стање. Окривљени молбу за поврећај у

пређашње стање подноси у року од 8 дана од дана када престану разлози сметње, а после

протека рока од три месеца од пропуштања не може се тражити повраћај у пређашње стање103

.

2.6.2. Прихватање споразума

Прихватање споразума никада се не врши по аутоматизму. Улога суда у овом процесу

јесте да споразум детаљно проучи и да се увери да је са становишта закона, оправдано неведени

споразум одобрити и преточити у осуђујућу пресуду104

. Суд пресудом прихвата споразум105

о

признању кривичног дела и оглашава окривљеног кривим ако утврди кумулативну испуњеност

услова који су прописани у члану 317. ЗКП-а.

1. Свест и воља окривљеног као елемент признања кривичног дела

Основно питање које суд мора да утврди пре прихватања споразума јесте да ли је

окривљени свесно и добровољно признао једно или више кривичних дела која су предмет

оптужбе. Свест као услов за усвајање споразума овде у ствари представља оцену урачунљивости

окривљеног. Урачунљивост је скуп интелектуалних и вољних елемената које чине човека


103. Према ЗКП-у Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине, као разлог за одбацивања споразума не предвиђа се то што не

садржи све обавезне елементе.


105. Према ЗКП-у Италије, суд може донети неколико одлука. Може захтев странака усвојити и донети пресуду у којој ће изрећи

затражену казну, може захтев одбити из разлога што сматра да казна није правилно одмерена с обзиром на отежавајуће и

олакшавајуће околности, а може донети и ослобађајућу пресуду уколико постоје чињенице које указују да није извршено

кривично дело, да кривично дело није извршило лице које је закључило споразум, да извршено дело није кривично дело, да је

наступила застарелост гоњења или да недостаје нека од претпоставки за вођење поступка. (Наведено према: Вељко Турањанин,

op. cit., стр. 160).

34

способним да мисли, расуђује и одлучује о својим поступцима и да управља њима106

. Из овог

произилази да је за постојање урачуњивости, потребно постојање два елемента, а то су свест и

воља. Неопходно је да се судија увери да окривљени разуме оптужницу, као и кривично дело,

односно кривична дела која му се стављају не терет. Признање не може бити свесно107

уколико

окривљени нема могућност свесне пројекције својих поступака са последицама које оне

повлаче. Код окривљеног мора постојати свест о кривичном делу за које се терети, о елементима

бића кривичног дела, даље, о последицама свог признања, поготово права којих се одриче, као и

обавеза које прихвата, а које ће бити преточене у кондемнаторну пресуду са правом државе на

принудно извршење. Следећи елемент овог услова јесте воља окривљеног да призна кривично

дело или кривична дела за која се терети. Елемент воље у себи обухвата два начина испољавања.

Он може бити добровољан, као продукт самосталног и вољног пристанка окривљеног, али може

бити и изнуђен, као продукт спољног утицаја на вољу окривљеног разним средствима принуде.

Добровољност значи да признање кривичног дела и прихватање услова и закључење споразума

искључује да је такво признање изнуђени доказ, односно доказ прибављен на незаконит

начин108

. Захтев да признање мора бити добровољно прокламован је још 1560. године у

Енглеској када је истакнуто да признање мора бити одраз слободне воље и да не сме бити

последица страха, силе или претње109

. Судска пресуда може се заснивати само на доказима који

су прибављени на законит начин, што произилази из одредбе члана 16. став 1. ЗКП-a. Споразум

је врста двостраног уговора и он је као такав закон за странке па не сме бити мањкав ни у једном

делу110

.

2. Свест окривљеног у погледу последица закљученог споразума

Суд је дужан да испита, сагласно члану 317. став 1. тачка 2. ЗКП-а, да је окривљени

свестан свих последица закљученог споразума, а посебно да се одриче права на суђење и да

прихвата улагање жалбе против одлуке суда донете на основу споразума само из Закоником

прописаних разлога. Оно што је свакако најзначајније за саму природу закључења споразума о


107. У случају Henderson v. Morgan. деветнаестогодишњак се интелигенцијом нижом од просечне признао је кривицу за убиство

жене коју је удавио јастуком јер га је затекла приликом покушаја крађе. Суд није прихватио његово признање истакавши да се

оно не може сматрати свесним и валидним ако окривљени није свестан природе и елемената кривичног дела за које признаје

кривицу.( Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 76.)


109. Међутим, концепт добровољности признања разликује се од данашњег, посебно у контексту споразума о признању кривице

инстититу базираном на давању уступака окривљеном у замену за признање. У случају Rex v. Warickshall из 1783.године

истакнуто је да је неприхватљиво признање које је последица обећања неких уступака, а слично томе, у случају Bram v. United

States из 1897. године је истакнуто да је ништаво свако признање мотивисано изричитим или прећутним обећањем од стране

тужиоца. Сходно овом резоновању, данас би сваки споразум о признању кривице био неприхватљив. (Наведено према: Вања

Бајовић, op. cit., стр 77.).


35

признању кривичног дела јесте да окривљени мора бити свестан да се одриче права на суђење111

и да прихвата могућност улагања жалбе само из разлога који су таксативно одређени чланом

338. став 1. ЗКП-а. Право на суђење од стране независног суда и право на правни лек

представљају основне савремене постулате сваке демократске државе, а гарантује их и Устав

Републике Србије112

. Судија треба да упозори окривљеног на права којих се одриче, у виду

приближавања и појашњавања одређених термина. Из разговора судије и окривљеног, судија

мора да закључи да је окривљени упознат и да схвата и разуме да ће непосредно после усвајања

споразума уследити доношење кондемнаторне пресуде, да се неће одржати главни претрес113

као

ни извођење доказа пред судом. Такође, мора се посебно уверити да окривљени свесно и

добровољно пристаје да се одрекне права на жалбу из свих законских разлога, осим оних

разлога који су набројани у члану 338. став. 1. Према решењу које је предвиђао ЗКП из

2001.године, суд је морао да се увери „да је окривљени потупно114

свестан свих последица

закљученог споразума, а посебно, да у потпуности разуме да се споразумом одриче...”. Слично

решење предвиђа и члан 302. став 8. тачка 3. црногорског ЗКП-а.

3. Постојање и других доказа који нису у супротности са признањем окривљеног

Само на признању окривљеног, не може се заснивати осуђујућа пресуда која се доноси

после усвајања споразума. То произилази из одредбе члана 317. став 1. тачка 3. ЗКП-а где је

прописана неопходност постојања и других доказа који нису у супротности са признањем

окривљеног да је учинио кривично дело. Доказе подноси суду јавни тужилац, по правилу, то су

докази који иду на штету окривљеног. Међутим, у списима се могу пронаћи и докази које је

поднела одбрана, а који по правилу иду окривљеном у корист. Језичким тумачењем законске

формулације горе наведеног члана произилази да је неопходно да се ради о доказима који нису у

супротности са признањем окривљеног, што је „значајно нижи доказни стандард”115

у односу

на решење предвиђено ЗКП-ом из 2001. године, где се према члану 282в. став 8. тачка 4.

захтевало да се ради о доказима који поткрепљују признање окривљеног. Докази који

111. Основни облик заштите људских права је заштита коју пружају судови. Судска заштита је примарни облик заштите људских

права прихваћена је и гарантована у међународним актима. (Наведено према Маријана Пајванчић, Уставно право, друго,

измењено и допуњено издање, Правни Факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2011. године, стр. 103.).

112. Чланом 6. и чланом 13. Европске конвенције о људским правима уређује се право на правично суђење и делотворан правни

лек.

113. Оно што је такође значајна разлика у поређењу са истоименим споразумом у нашем кривичнпроцесном праву јесте да се у

Немачкој склапањем споразума не изоставља главни претрес. Он ја као фаза поступка обавезна, на претресу окривљени износи

своје признање, износе се и други докази које поткрепљују признање окривљеног, а такође и врши се провера самог споразума.

(Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр.144.).

114. Потпуно у појмовном смислу значило би и у целини и у деловима. То би значило свест о свим могућим последицама које

производи закључени споразум о признању кривице. (Наведено према: Данило Николић, op. cit., стр.147.).

115. Милан Шкулић, Однос начела истине и поједностављених форми кривичног процесног права, Поједностављивање форме у

кривичним стварима регионална кривичнопроцесна законодавства и искуства у примени, Мисија ОЕБС у Србији, Београд 2013

стр. 82.

36

поткрепљују признање окривљеног су они докази који недвосмислено указују на правну и

фактичку везу између радње окривљеног и извршеног кривичног дела, као што су нпр.

пронађени отисци папиларних линије окривљеног на предмету извршења кривичног дела, изјаве

оштећеног или других сведока. Док би нпр. записник о увиђају који говори о извршеном

кривичном делу које окривљени признаје, био доказ који није у супротности са признањем. То

значи да се практично може радити о било каквим доказима који, иако нису у супротности са

признањем, и не морају да буду у било каквој релевантној вези с признањем116

. Из овога

произилази да је практично могуће да само по себи, признање de facto и уз постојање практично

„било каквих доказа”, буде довољно за испуњење овог услова, што се не чини адекватним

решењем117

.

4. Испитивање законитости споразумом договорене казне или друге кривичне санкције

Поступајући судија има обавезу да сагласно члану 317. став 1. тачка 4. ЗКП-а, испита да

ли је казна или друга кривична санкција, односно мера у погледу које су јавни тужилац и

окривљени закључили споразум предложена у складу са кривичним и другим законом. Казне и

друге кривичне санкције у Републици Србији прописане су Кривичним закоником, за свако

кривично дело посебно је прописана одређена казна или друга кривична санкција, посебно је

прописан распон казне у виду законом лимитираног минимума и максимума кажњавања. Такође,

у општем делу Кривичног законика прописана су општа правила која се односе на врсте казни,

одмеравање казне, ублажавање и друго. У поступку споразумевања са окривљеним и његовим

браниоцем, јавни тужилац преузима улогу суда у процесу индивидуализације казне или друге

кривичне санкције, а у споразум се уноси договорена казна или друга кривична санкција у

егзактном износу (нпр. 5 година затвора) или се одређује распон у оквиру законског минимума и

максимума (нпр. 4-6 година затвора) а суду се оставља да на крају казну, у оквиру договореног

распона, конкретизује у пресуди.

Суд овде првенствено проверава да ли се предложена санкција уопште може изрећи за

конкретну врсту кривичног дела118

. Даље, суд проверава да ли се предложена мера кривичне

санкције налази у оквиру законског минимума или максимума који је предвиђен за то кривично

дело. Уколико јавни тужилац и окривљени предложе изрицање ублажене казне, суд ће утврдити

да ли је ублажавање казне у конкретном случају могуће119

. Уколико поступајући судија закључи

да споразумом предложена казна или друга кривична санкција није су складу са материјалним

116. Ibidem.

117. Ibidem.


119. Ibidem.

37

кривичним правом, такав споразум ће одбити.

Формулација законске одредбе члана 317. став 1. тачка 4. ЗКП-а, садржи у себи

материјално-формалне елементе. Осим испитивања формалних услова за валидност предложене

казне или друге кривичне санкције, судија има могућност провере да ли је казна или друга

кривична санкција индивидуализована према окривљеном на одговарајући начин. Ово

произилази из саме формулације „у складу са кривичним или другим законом”, горе поменутог

члана. Законик дозвољава судији, да уколико сматра да је казна или друга кривична санкција

исувише блага или исувише оштра, такав споразум одбије решењем. Овакво решење је у

потпуности у складу са начелом одмеравања казна од стране суда. Међутим, у редовном

поступку суд одмерава казну после доказног поступка, када сакупи све чињенице и информације

за пресуду. У поступку закључивања споразума о признању кривичног дела, пред судијом се на

рочишту не изводе докази, већ се на основу испуњености законских услова споразум усваја

пресудом или одбија решењем.

Пресуда којом се споразум о признању кривичног дела прихвата, поред обавезних

елемената као што су увод, диспозитив, образложење и поука о правном леку, мора да садржи и

разлоге којима се суд руководи приликом прихватања споразума120

. Ти разлози проистичу из

позитивних одговора на све кумулативне услове прописане чланом 317. став 1. ЗКП-а.

2.6.2.1. Значај споразума у односу на саокривљене

У ситуацији када се поступак води против више окривљених, а само неки од њих закључе

споразум о признању кривичног дела, поставља се питање положаја и значаја пресуде донете на

основу признања кривичног дела, као и значај исказа, датих од стране окривљених који су

закључили споразум, у поступцима који теку према саоптуженима121

. Претходно питање које је

значајно за решавање ове ситуације јесте да ли ЗКП дозвољава мешање процесних улога,

односно да ли се осуђено лице или окривљени према коме је поступак раздвојен може појавити

као сведок у поступку у којем је против њега донета правноснажна одлука122

. Одговор на ово

питање даје сам Законик у члану 406. став 1. тачка 5. где прописује да се по одлуци већа суд

може упознати са исказима саоптужених према којима је кривични поступак раздвојен или је

окончан правноснажном осуђујућом пресудом. Из овакве законске формулације произилази

120. Према члану 495-11 француског ЗКП-а, председник окружног суда или судија кога он одреди доноси налог у коме одобрава

предложену казну или казне и као разлоге своје одлуке наводи да је окривљени у присуству свог адвоката признао прекршаје за

које се терети, да су предложене казне оправдане у односу на услове извршења прекршаја и карактер његовог починиоца. Налог

има дејство осуђујуће пресуде који се примењује одмах. Када је одобрена безусловна затворска казна, окривљени се одмах

смешта у истражни затвор или се позива пред судију за извршење казни. (Наведено према: Данило Л. Николић, op. cit., стр 45.).


122. Ibidem.

38

непостојање могућности мешања улоге окривљеног и сведока, већ се само даје могућност да се

искази окривљених или осуђених лица прочитају. Ако се пође од принципа забране мешања

улога у кривичном поступку, односно да нико не може бити сведок у свом поступку, онда је

јасно да се ни осуђени пресудом донетом на основу споразума о признању кривичног дела не

могу испитати као сведоци123

. Нема законских сметњи да се пресуда донета на основу споразума

о признању кривичног дела једног окривљеног изведе као доказ, у поступку који се води према

саокривљенима.

2.6.3. Одбијање споразума124

Осим могућности да споразум усвоји или одбаци, судија ће споразум одбити уколико

постоје неки од алтернативних услова прописаним члном 318. став 1. ЗКП-а. Судија ће споразум

одбити уколико закључи да дело које је предмет споразума није кривично дело, а нема услова за

примену мере безбедности, уколико је кривично гоњење застерело, или је дело обухваћено

амнестијом или помиловањем, или постоје друге околности које трајно искључују кривично

гоњење, односно уколико нема довољно доказа за оправдану сумњу да је окривљени учинио

дело које је предмет оптужбе. Судија ће споразум одбити уколико утврди да нису изпуњени

услови за усвајање споразума предвиђени у члану 317. став 1. ЗКП-а. Судија споразум о

признању кривичног дела одбија решењем на које жалба није дозвољена. Одредба става 2. члана

318. ЗКП-а донекле је непрецизна. Код решења о одбијању споразума не захтева се било какав

додатни рок за наступање правноснажности решења125

, будући да по члану 319.став 2. ЗКП-а,

жалба на решење о одбијању споразума није дозвољена па се чини нејасном намера законодавца

да веже наступање одређених последица по правноснажности решења. По доношењу решења о

одбијању споразума, споразум и сви са њим повезани списи уништавају се у присуству судије

који је донео решење, о чему се саставља записник, а поступак се враћа у ону фазу која је

претходила закључењу споразума. Члан 313. став 4. ЗКП-а предвиђа да ће јавни тужилац, ако је

споразум о признању кривичног дела закључен пре подизања оптужнице, заједно са споразумом

доставити суду и оптужницу која чини саставни део споразума. Законик такође прописује да се

на ову оптужницу не примењују правила о испитивању оптужнице. Ситуација која се регулише

123. Ibidem.

124. Према члану 448. ЗКП-а Италије, уколико суд одбије захтев оптуженог, оптужени захтев може поновити до отварања

рочишта за главну расправу. Будући да на главној расправи одлучује други судија, а не судија који је учествовао у претходном

поступку, новоподнети захтев посматра се као захтев поднет новом суду. (Наведено према: Вељко Турањанин, op. cit., стр. 160.).

125. Према члану 361. став 3. ЗКП-а Хрватске, веће ће одбити изјаву окривљеног којом он признаје кривицу уколико утврди с

обзиром на околности да њено прихватање није у складу са одмереном казном или је споразум иначе незаконит. Против решења

већа, жалба није дозвољена. Према члану 302. став 10 ЗКП-а Црне Горе, прописано је да се против решења којим се споразум о

признању кривице одбија, жалбу могу изјавити тужилац и оштећени, док је у Босни и Херцеговини право жалбе на решење о

одбијању споразума поред јавног тужиоца, доступно окривљеном и његовом браноцу.

39

овом одредбом је јасна када суд прихвати споразум, а питање које се поставља јесте шта ће се

догодити са оптужницом уколико суд одбије споразум. У члану 313. став 4. ЗКП изричито

предвиђа да је ова оптужница чини саставни део споразума, ако се при томе има у виду и

одредба члана 318. став 2. ЗКП-а, којом је одређено да се, када решење о одбијању споразума

постане правноснажно, споразум и сви списи повезани са њим уништавају, а поступак се враћа у

фазу која је претходила закључењу споразума. Јасна је интенција законодавца да ова оптужница

прати судбину споразума126

, односно да се уништава заједно са споразумом127

.

2.7. Правни лекови против одлуке о споразуму

У редновном току кривичног поступка јавни тужилац, окривљени и бранилац имају на

располагању два редовна правна лека, жалбу протви решење и жалбу против пресуде. А такође

овим лицима стоје и на располагању ванредни правни лекови односно, захтев за понављање

кривичног поступка и захтев за заштиту законитости. Због специфичности споразума о

признању кривичног дела која прате споразум од момента ступања јавног тужиоца, окривљеног

и браниоца у преговоре, ова специфичност се даље преноси и на дозвољеност изјављивања

жалбе против пресуде којом се споразум усваја али и на жалбе против решења којим се споразум

одбацује или одбија.

2.7.1. Жалба против одлуке о споразуму

Одлука суда о споразуму о признању кривичног дела, сагласно члану 319. став 1. ЗКП-а,

доставља се јавном тужиоцу, окривљеном и његовом браниоцу. Пресуда којом је прихваћен

споразум о признању кривичног дела може се нападати жалбом, из Закоником ограничених

разлога128

, у року од осам дана од дана достављања пресуде. Јавни тужилац, окривљени и његов

бранилац су једино легитимисана лица за улагање жалбе против ове пресуде129

. Пресуда којом се

споразум усваја не може се побијати жалбом због битне повреде одредаба кривичног поступка,

повреде кривичног закона, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о

кривичним санкцијама и о другим одлукама, који су као жалбени разлози предвиђени чланом

126. Супротно: „ако судија одбије споразум, онда се споразум уништава, а по оптужници се поступа као да није било споразума”

(Наведено према: Данило Николић, op. cit., стр.134.).


128. Према члану 495-11 француског ЗКП-а осуђени има право жалбе на налог којим је оглашен кривим и којим му је одређена

кривична санкција. Окривљени жалбу може уложити у складу са одредбама 498, 500, 502 и 505 ЗКП-а. Под истим условима и

окружни тужилац може уложити жалбу. Уколико жалба изостане, овај налог рачуна се као res iudicata. (Наведено према: Данило

Л. Николић, op. cit., стр 46.).

129. Према раније важећем ЗКП-у из 2001.године, жалбу против пресуде могли су уложити и оштећени и његов пуномоћник.

Решење по коме жалбу на решење којим се споразум усваја може уложити и оштећени предвиђа и ЗКП Црне Горе у члану

302.став 10. Исто решење предвиђено је и у Босни и Херцеговини.

40

437. ЗКП-а. Законик даље наводи да се жалба130

може изјавити због постојања разлога наведених

у члану 338. став 1, односно, из разлога због којих се поступак мора обуставити у фази

испитивања оптужнице уколико суд утврди постојање неког од алтернативно прописаних услова.

Пресуда се може нападати жалбом уколико дело које је предмет оптужбе није кривично дело, а

нема услова за примену мере безбедности, уколико је кривично гоњење застарело или да је дело

обухваћено амнестијом или помиловањем или да постоје друге околности које трајно искључују

кривично гоњење односно уколико нема довољно доказа за оправдану сумњу131

да је окривљени

учинио дело које је предмет оптужбе132

. Жалба се по члану 319. став 3. ЗКП-а може уложити и

уколико се пресуда не односи на предмет споразума. Осим окривљеног и лица из члана 433. став

2. ЗКП-а могу изјавити жалбу у корист окривљеног, само у оном обиму у којем то може учинити

и оптужени133

. Законик изричит не регулише коме се жалба подноси, с тога се у жалбеном

поступку треба ослонити на аналогију са општим кривичним поступком у коме жалба има

деволутивмо дејство и подноси се непосредно вишем суду у односу на суд који је донео пресуду.

2.7.2. Ванредни правни лекови

Како и правноснажне одлуке могу садржати и чињеничне и правне недостатке, сасвим

оправдано се поставља питање да ли се против пресуде суда којим се споразум прихвата или

решења којим се споразум одбацује или одбија могу подизати ванредни правни лекови.

Приликом споразумевања јавни тужилац, окривљени и бранилац изричито се одричу права на

жалбу из закоником допуштених жалбених разлога, али се нису одрекли права на употребу

ванредног правног лека. В. Крстајић сматра да нема сметњи да се пресуда којом се споразум

прихвата испита употребом и захтева за заштиту законитости и захтевом за понављање

поступка. Такође, наводи да употреба захтева за понављањем поступка отвара и друга питања,

односно, питање који део поступка се понавља, да ли доношење пресуде, или рочиште за оцену

споразума или пак закључење споразума134

. Међутим, постоји и другачије схватање према коме

ако није дозвољено нападати ову врсту пресуде редовним правним леком што је редовно,

нормално и загарантовано међународним конвенцијама, зашто би онда било дозвољено нешто

130. У Немачкој и Сједињеним Америчким Државама, жалба на пресуду суда може се уложити и у случају када су окривљени и

тужилац уговорили казну у одређеном распону а суду оставили могућност да одреди казну у тачном износу. (Наведено према:

Veljko Delibašić, Plea Agreement, “Archibald Reiss days”, Volume III, Belgrade, 2014, p. 275.).

131. Оправдана сумња према члану 2. став 19. ЗКП-а је скуп чињеница које непосредно поткрепљују основану сумњу и

оправдава подизање оптужбе.

132. У члану 364. став 2. ЗКП-а Хрватске предвиђено је да се пресуда не може побијати жалбом због погрешно или непотпуно

утврђеног чињеничног стања, осим ако је оптужени за доказе о искључењу противправности и кривице сазнао након доношења

пресуде.


134. Наведено према: Веско Крстајић, op. cit., стр. 59.

41

што је ванредно, што се не гарантује, нешто што није у редовној употреби135

. Законик о

кривичном поступку у делу који се односи на споразум о признању кривичног дела као и у делу

који се односи на ванредне превне лекове, експлицитно не забрањује употребу захтева за

понављање кривичног поступка и захтева за заштиту законитости против пресуде донете на

основу споразума о признању кривичног дела. Међутим, Законик ипак у члану 473. став 1. тачка

2. као разлог за понављање кривичног поступка наводи да је до пресуде дошло услед кривичног

дела136

јавног тужиоца, судије, судије поротника или лица које је предузимало доказне радње.

Чланом 485. ЗКП-а прописано је да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је

правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу примењен

закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом,

општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима

(став 1. тачка 2.), односно уколико је повређено или ускраћено људско право и слобода

окривљеног или другог учесника у поступку које је зајемчено Уставом или Европском

конвенцијом о заштити људских прва и основних слобода и додатних протокола, а то је утврђено

одлуком Уставног суда или Европског суд за људста права (став 1. тачка 3.). Захтев за заштиту

законитости из горе наведених разлога, према члану 485. став 3. ЗКП-а, може се поднети у року

од три месеца од дана када је Републичком јавном тужиоцу, окривљеном и браниоцу достављена

одлука Уставног суда или Европског суда за људска права. Према члану 170. Устава Републике

Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа

или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују

људска или мањинска права и слободе зајемчење Уставом, ако су исцрпњена или нису

предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Иако је основ за подношење захтева за

заштиту законитости из члана 485. став 1. тачка 3. ЗКП-а дискутабилан, из разлога што се у

споразуму странке и бранилац изричито одричу права на жалбу, поставља се питање да ли су се

странке и бранилац одрекле и права на уставну жалбу уколико су у току поступка споразумевања

повређена Уставом загарантована права окривљеног. На ово питање одговор ће дати теорија и

пракса уколико се пред Врховних касационим судом, из разлога предвиђеним у члану 485. став

1. тачка 3. ЗКП-а, поднесе захтев за заштиту законитости против пресуде донете на основу

споразума о признању кривичног дела. Међутим, у члану 473. став 1. тачка 2. и члану 485. став

1. тачка 3. ЗКП ипак предвиђа основ за употребу и захтева за понављање кривичног поступка и

захтева за заштиту законитости против правноснажне пресуде донете на основу споразума о

135. Наведено према: Милош Милованоћ, op. cit., стр 429.

137. Ради се о следећим кривичним делима: злоупотреба службеног положаја (члан 359. КЗ), кршење закона од стране судије,

јавног тужиоца и његовог заменика (члан 360. КЗ), несавестан рад у служби (члан 361. КЗ), трговина утицаје (члан 366. КЗ) и

примање мита (члан 367. КЗ).

42

признању кривичног дела.

3. СПОРАЗУМ О СВЕДОЧЕЊУ ОКРИВЉЕНОГ ЛИЦА (ОКРИВЉЕНИ

САРАДНИК)137

Кривично-правни институт давања имунитета од кривичног гоњења потекао је из

англосаксонске (common law) правне традиције, где се углавном користи у поступцима против

организованих криминалних група138

. Гледано са историјског аспекта, овај институт потиче још

из средњег века у Енглеској где су такви сведоци називани „сведоци круне”, који би за

сведочење добијали одређене погодности, а пре свега блаже казне139

. У 17. и 18. веку формирана

су правна правила која су на јаснији начин одређивала услове под којима су „сведоци круне”

добијали повластице за своје сведочење140

. Да је институт сарадње са извршиоцима кривичних

дела био познат и изван Енглеске, сведочи и Cesare Beccaria у свој делу Dei delitti et delle pene

које је објављено 1764.године141

. Један од најпознатијих таквих процеса у САД-у је суђење

против мафијашког „кума” Johna Gottija, који је 1992. године осуђен на 100 година затвора, без

могућности помиловања, на темељу сведочења његовог саветника Sammyja Gravana, којем је у

замену за ово сведочење додељен пун имунитет142

. Споразум о сведочењу окривљеног

представља начин на који окривљени добија статус окривљеног сарадника, што представља

други законски израз за некадашњи термин – сведок сарадник143

. Без обзира на промену

законске терминологије и сада се неспорно ради о лицу које има одговарајући „хибридни”

карактер, те поседује како неке процесне особине окривљеног, тако и одређена процесна

137. Регионалном компаративном анализом уочено је да је решење кривичнопроцесног законодавства Републике Србије, које

предвиђа закључење споразума са окривљеним, усамљено. Према члану 36. став 1. Закона о уреду за сузбијање корупције и

организираног криминалитета Хрватске, Главни државни тужилац може, уз испуњење одређених услова, захтевати од суда

доношење решења о испитивању као сведока особе из криминалне свере, против којег је поднета кривична пријава или се води

кривични поступак за неко од кривичних дела из члана 21. закона, уколико постоје околности на основу којих се казна за то лице

може ублажити или се лице може ослободити од казне, такође неопходно је да је исказ овог лица од одређене важности за

откривиање и доказивање других кривичних дела. Сходно члану 125. став 1. ЗКП-а Црне Горе предвиђено је исто решење, које се

односи у предлагању суду да се као сведок саслуша лице из криминалне групе, када је против њега поднета кривична пријава

или се води кривични поступак за неко од кривичних дела из свере организованог криминала, такође, неопходно је постојање

значаја информација које ће лице пружити за откривање, доказивање или спречавање неког о кривичних дела из свере

организованог криминала али и да је исказ овог лица претежнији од последица дела које је учинио. Док је према члану 84. тачка

1. ЗКП-а БиХ, члану 148. тачка 1. ЗКП-а РС, члану 98. тачка 1. ЗКП-а ФБиХ и члану 98. тачка 1. ЗКП-а БД сведочење ових лица

уређено заједно са питањима која се односе на сведочење уопште, тако да се сведоку који одбије да да одговор на поједина

питања, под законом прописаним условима, може дати статус сведока под имунитетом.

138. Дамир Приморац, Семир Шарић, Свједок под имунитетом (свједок покајник) у кривичном законодавству Босне и

Херцеговине, Зборник радова Правног факултета у Сплиту, год 50, број 3/2013, Сплит, 2013, стр. 591.

139. Ibidem.

140. Peter J.P. Tak, Deals with Criminals: Supergrass, Crown Witnesses and Pentiti, 5 Eur. J. Crime Crim. L. & Crim. Just. 1, 1997, p. 3.

доступно на http:// heinonline.org.

141. Ibidem.

142. Дамир Приморац, Семир Шарић, op.cit. стр. 591.

143. Милан Шкулић, Основне новине у кривичном процесном праву Србије, Нови Законик о кривичном поступку из

2011.године, Правни факултет Београд, 2013 година, стр. 113.

43

својства која карактеришу сведока144

. Треба рећи да је стварање законске могућности да један

субјект обавља и функцију окривљеног и функцију сведочења у директној супротност са

начелом монофункционалности, према коме, један процесни субјект по правилу врши само једну

процесну функцију145

. Осим тога, у европском континенталном праву функције одбране, коју

врши окривљени и сведочења, коју врши сведок, противречне су и међусобно се искључују:

окривљени није дужан да исказује нити да говори истину, док сведок позван од суда има обавезу

да сведочи, и то истинито146

. Под појмом сведока сарадника (cooperator) подразумева се

окривљени који обезбеђује тужиоцу информације и своје сведочење против других окривљених

у замену за блажу казну или редукцију оптужнице, док се под преговарањем о сарадњи и

закључење споразума (cooperation agreement) подразумева процес у коме окривљени признаје

кривицу за извршено кривично дело и пристаје да сведочи против других окривљених147

.

Колевка овог института у Европи била је Италија, која је у периоду од 1969. године до 1975.

године, за време тзв. „оловних година” као одговор на растуће појаве тероризма и терористичких

организација, изградила целокупан систем заснован на сарадњи припадника криминалних група

ради откривања и доказивања других кривичних дела. Јачање организованих криминалних група

и њихово међународно повезивање али и деловање, ставило је пред међународну заједницу

проблем али и потребу унификовања одређених правила путем којих би се на адекватан начин

државе, самостално или заједнички, бориле против организованих криминалних група. Тако је у

Палерму децембра 2000. године усвојена Конвенција Уједињених нација против

транснационалног организованог криминала148

, а у Њујорку октобра 2003. године, Конвецнија

Уједињених нација против корупције149

.

Кооперативни сведоци нису страни у кривичноправној теорији и пракси Републике

Србије. Закоником о кривичном посутупку из 2001.године, у оквиру главе XXIXa која је носила

назив Посебне одредбе о поступку за кривична дела организованог криминала, корупције и

друга изузетно тешка кривична дела, у члановима од 504п до 504ћ, био је регулисан институт

сведок сарадник. Упоредно правно посматрано, овај институт регулисани је у законицима и

многих других земаља, са одређеним карактеристикама и обележјима која потичу из тог правног

система. Тако, окривљени сарадник у Хрватској се назива „крунски свједок”, у Босни и

144. Ibidem.

145. Вељко Делибашић, Споразум о сведочењу окривљеног, Реформа кривичног права, Копаоник, 2014, стр. 215.

146. Ibidem.

147. Вељко Турањанин, Споразум о сведочењу окривљеног у кривичном процесном законодавству Србије, Нова правна ревија

часопис за домаће, њемачко и европско право број 2/2012, University pres-izdanja Magistrat, Сарајево 2012, стр. 65.

148. Закону о потврђивању конвенције Уједињнених нација против транснационалног организованог криминала и допунских

протокола („Службени лист СРЈ- Међународни уговори” број 6/2001).

149. Законом о ратификацији Конвенције Уједињених нација против корупције („Службеном листу СЦГ - Међународни уговори”

број 12/2005).

44

Херцеговини „свједок под имунитетом”, а у Црној Гори „свједок сарадник”. У оквиру споразума

о признању кривице у Русији, предмет преговора могу бити и кривична дела за која је запрећена

смртна казна или казна доживотног затвора, ови поступци засновани су на прикупљању доказа

од стране оптуженог против другог оптуженог који не желе да сарађује са органима власти, у

замену за сопствени живот, при чему тужилац обећава првооптуженом мању казну. Овај избор у

Русији назива се „затвореникова дилема”150

. Сарадња окривљених са органима власти у

Холандији и Немачкој позната је под називом „kroongetuige” и „Kronzeuge”, у Италији

„collaboratore della giustizia151

” односно „сарадник правде”, у Великој Британији „supergrass152

”

а у Француској се називају „repenti”153

чији је буквалан превод „онај који се покајао”.


Споразум о сведочењу окривљеног, као одређени вид уговорног односа у кривичном

праву између јавног тужиоца, окривљеног и браниоца, може бити закључен уколико су

кумулативно испуњени унапред постављени услови. Њих можемо сврстати у услове

материјалног и услове формалног карактера.

3.1.1.Услови за закључење споразума о сведочењу окривљеног лица

Закоником о кривичном поступку предвиђен је један материјални услов који мора бити

испуњен да би се споразум могао закључити, који у исто време има и улогу ограничавајућег

фактора у примени овог института. У члану 320. став 1. Законика о кривичном поступку

предвиђено је да се споразум о сведочењу окривљеног може закључити за кривична дела из

150. Наведено према:Вељко Турањанин, Увођење адверсарног система у Русији кроз приказ два најважнија института – пороту и

споразум о признању кривице, Гласник права, год II, број 3 (2011), Крагујевац, 2011, стр.75.

151. Италијански државни тужилац Cuno Tarfusser указује на несавршеност самог назива тих особа јер по њему имају

непримерен назив colloboratori di justizia - сарадници правосуђа, с обзиром да се криминалац не може сматрати сарадником.

Њихов процесни положај и доказна вредност њиховог исказа уређен је чланом 197. бис Италијанског Законика о кривичном

поступку. Уколико судија или тужилац поклони веру у исказ сарадника правде, онда он има одређене повластице на главном

претресу у току самог кривичног поступка, као и при одмеравању казне али и заштиту личног идентитета. Управо захваљујући

тој законској могућности, по сведочењу сведока „покајника” данас знамо много чињеница о деловању и структури италијанске

мафије, што се на други начин не би могло сазнати, а у битном је придонело делотворности глобалне политике сузбијања

организованог криминала у Италији. Могућност коришћења исказа тзв. „сведока покајника”, додатно су уређене након убиства

италијанских бораца против мафије, тужилаца Falconea и Borselina. Међутим, да би пентили остварили свој повлашћени

положај у поступку, морају пре почетка истраге напустити организовану криминалну групу чији су били члан, у противном могу

очекивати само блаже кажњавање, а никако користити потпуни имунитет од кривичног гоњења за почињена кривична дела.

(Наведено према: Дамир Приморац, Семир Шарић, op.cit., стр. 600).

152. Институт supergrass у Енглеској први пут је употребљен 1973. године, када је Берти Смалс (Bertie Smalls) као вођа банде

која је пљачкала Лондонске банке после свог хапшења понудио да помогне органима гоњења у идентификовању његових

саизвршилаца као и њиховом хапшењу у замену за слободу. Директор јавног тужилаштва (Director of Public Prosecutions)

накнадно му је дао писмену гаранцију којом је добио имунутет од кривичног гоњења. Берти Смалс се на суђењу појавио као

сведок оптужбе, а на основу његовог исказа 16 припадника његове групе осуђени су на затворске казне. (Наведено према: Aziz

Rahman and Jonathan Lennon, The law, practice and development of supergrass evidence in England, доступно на:

http://insidetime.org/articleview.as pa=50&c=supergrass_evidence.).

153. Peter J.P. Tak, op.cit., p. 2. доступно на http:// heinonline.org.

http://insidetime.org/articleview.as

45

члана 162. став 1. тачка 1. Законика154

. Ради се о кривичним делима за које је према Закону о

организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминалитета,

корупције и других посебно тешки кривичних дела и Закону о организацији и надлежности

државних органа у поступку за ратне злочине, одређено да кривично гоњење предузимају

тужилаштва посебне надлежности, односно Тужилаштво за ратне злочине и Тужилаштво за

организовани крииминал. На сличан начин је овај материјално правни услов регулисан у

Хрватској и Црној Гори где законски текстови упућују на одредбе које регулишу кривична дела у

вези са организованим криминалом, док у Босни и Херцеговини не постоје ограничење

приликом добијања статуса сведока под имунитетом.

Споразум о сведочењу окривљеног јавни тужилац и окривљени могу закључити од

доношења наредбе о спровођењу истраге па до завршетка главног претреса155

. На овом месту је

неопходно разјаснити једну недоумицу коју Законик поставља. Наиме, окривљени може бити

оптужен за кривично дело угрожавање јавног саобраћаја, за које је надлежан основни суд и

основно јавно тужилаштво, али да поседује одређена сазнања која су значајна за откривање,

доказивање или спречавање кривичних дела из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а. Ова сазнања

могу јавном тужиоцу бити од велике користи ради поткрепљивања доказног материјала на

којима се заснива оптужница и из тог разлога је спреман да учини одређене уступке окривљеном

у поступку који се према њему води, у овом случају пред основним судом, зарад његовог

сведочења у другом поступку које се води пред посебним одељењима Вишег суда у Београду. Из

овог произилази, да се споразум о сведочењу окривљеног може закључити најкасније до

завршетка главног претреса у коме је окривљени сарадник оптужен.

3.1.2.Положај окривљеног приликом закључивања споразума

Споразум о сведочењу окривљеног, сагласно члану 320. став 2. ЗКП-а, може се

закључити са окривљеним који је у потпуности признао да је учинио кривично дело, под

условом да је значај његовог исказа за откривање, доказивање или спречавање кривичног дела из

члана 162. став 1. тачка 1. Законика претежнији од последица кривичног дела које је учинио.

Неопходно је да је реч о окривљеном који је у потпуности признао извршење кривичног дела

које му се свавља на терет, без обзира на то да ли је реч о признању кривичног дела поводом

којег се води исти или одвојени поступак у односу на поступак у којем ће његов исказ

154. Члан 162. став 1. тачка 1. гласи: за које је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности.

155. У Хрватској, према члану 36. став 2. ЗУСКОК, државни тужилац подноси предлог суду до заказивања главног претреса у

кривичном поступку против припадника одганизоване криминалне групе, док према члану 125. став 2. црногорског ЗКП-а,

државни тужилац подноси предлог до заврпетка главног претреса.

46

коришћен156

.

Јавни тужилац може закључити споразум, као што је већ горе наведено, не само са лицем

коме се на терет ставља извршење неког од кривичних дела из члана 162. став 1. тачка 1.

Законика, већ и са лицем које је окривљено за било које друго кривично дело. Овакво решење

може довести до две различите ситуације. У првој, споразум се склапа са лицем које је

окривљено у истом поступку у којем ће његов исказ бити коришћен. У другој, споразум се

склапа с окривљеним против кога се води други кривични поступак у односу на онај у којем ће

сведочити. Специфичност другог од поменута два случаја јесте у томе што у наведеној

ситуацији јавни тужилац, који с окривљеним склапа споразум, није исти онај јавни тужилац који

користи исказ окривљеног у поступку који се води против учиниоца кривичног дела

огранизованог криминала или ратних злочина. Поред тога, у оваквој ситуацији и одлуку о

прихватању споразума, као и све даље одлуке које из ове проистичу, доноси, не суд пред којим

окривљени сведочи на основу споразума, већ суд пред којим се против окривљеног иначе води

кривични поступак. У оваквој ситуацији, суд пред којим окривљени треба да да исказ може,

уколико нађе да постоје услови из члана 30. ЗКП-а, донети и одлуку о спајању поступака.

Међутим, није сасвим јасно да ли се споразум може склопити само са оним окривљеним који је

дао признање пре него што се уопште и започело са преговорима, или то може бити и

окривљени које је првобитно негирао извршење кривичног дела, па је у току преговора пристао,

и да призна дело које се њему ставља на терет, и да сведочи против других окривљених157

.

Уколико се прихвати друга могућност, мора се нагласити да сами преговори могу бити

злоупотребљени, односно могу бити својеврсно средство изнуђивања исказа-признања158

.

Окривљени, сагласно члану 320. став 3. ЗКП-а, за кога постоји основана сумња да је

организатор организоване криминалне групе, не може бити предложен за окривљеног

сарадника159

. Ову формулацију би требало тумачити шире, тако да се статус не би могао

доделити ни једном од суорганизатора организоване криминалне групе160

али ни вођи групе. Из

наведеног произилази да уколико јавни тужилац поседује чињенице које непосредно указују да

је одређено лице организатор организоване криминалне групе, односно уколико за те чињенице


157. Вељко Делибашић, op. cit.,стр 218.

158. Ibidem.

159. Исто решење предвиђа и ЗКП Црне Горе у члану 125. став 3, с тим што је поред организатора организоване криминалне

групе додат и вођа групе, док је у Хрватској значајно проширен круг лица која су изузета од могућности добијања статуса

крунског сведока, с обзиром на кривично дело које су извршили. Тако према члану 39. ЗУСКОК, између осталог прописано је да

се не може испитати као сведок, лице које је, између осталог извршило једно или више кривичних дела убиства, тешког убиства,

тероризма, које је извршило напад на авион, брод или непокретну платформу, терористичког удруживања и друга кривична дела.

Овај статус не могу добити ни организатор организоване криминалне групе, али ни подстрекач на извршење неког од кривичних

дела таксативно набројаних у члану 21. ЗУСКОК која се односе на кривична дела у вези са организованим криминалом.

160. Вељко Делибашић, op. cit.,стр 220.

47

сазна у току преговарања са окривљеним, тужилац ће по сили императивних одредби ЗКП-а са

таквим окривљеним прекинути преговоре. На овај начин жели се избећи ситуација у којој би

окривљени који је осмислио и организовао криминално деловање већег броја људи, и који стога

представља најодговорније лице у читавом ланцу извршилаца, због значаја исказа могао бити

блаже кажњен од лица која су деловала у оквиру његове организације161

.

Решење по коме је за организатора огранизоване криминалне групе онемогућено

прибављање повластица које за собом повлачи споразумевање у замену за сведочење у

поступцима који се воде против окривљених за кривична дела из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-

а, предвиђао је и Законик и 2001. године. Сведок сараднки не може бити лице за које постоји

основана сумња да је организатор групе (члан 504о. став 2. ЗКП из 2001.године).

Међутим, у пракси сарадње јавног тужиоца и окривљеног присутна је пракса да тужиоци

најчешће закључују споразуме са онима који знају највише о оснивању и криминалном

деловању групе, те се неретко дешава да организатор или вођа сведочи о осталим припадницима

„клана”162

.

Слично као и код споразума о признању кривичног дела, чланом 320. став 4. ЗКП-а,

прописано је да окривљени, приликом закључивања споразума, мора имати браниоца163

са

позивом на члан 74. став 8. ЗКП-а, по коме окривљени мора имати браниоца од почетка

преговора са јавним тужиоцем па све до доношења одлуке суда о споразуму. И у овом поступку

бранилац има веома значајну улогу, која се огледа у потпуној заштити права окривљеног, пре

свега што је окривљени лице који по правилу не поседује одређене правничке вештине и знања.

Да би јавни тужилац био у прилици да одлучи о могућности склапања споразума с

окривљеним, он мора имати јасан увид у то о чему окривљени има сазнања и о чему је спреман

да сведочи164

. Јавни тужилац ће пре закључења споразума о сведочењу позвати окривљеног да у

року који не може бити дужи од 30 дана, самостално и својеручно, што детаљније и потпуније,

истинито опише све што зна о кривичном делу поводом којег се води поступак и о другим

делима из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а. Уколико је окривљени неписмен, диктираће

прелиминарни исказ у апарат за снимање гласа. Изјава је основ на којем ће јавни тужилац



163. Према решењу у кривичном процесном праву Хрватске, услед правне природе овог института, који се огледа првенствено у

захтеву државног тужиоца да се лицу обезбеди повољнији статус у поступку у замену за сведочење и одлуци суда по том захтеву

без учешћа окривљеног, као и без уговарања одређених обавеза са његове стране, обавезна одбрана формално правно није ни

потребна и као таква није предвиђена ни законом. Бранилац се први пут помиње у члану 40. став 3. где се наводи да се на

рочиште на коме се одлучује о захтеву позивају окривљени и његов бранилац уколико га има. Док се према члану 127. став 2.

црногорског ЗКП-а, бранилац обавезно позива на седницу већа на којој се одлучује о предлогу државног тужиоца. Према члану

84. тачка 5. ЗКП-а БиХ, члану 148. тачка 5. ЗКП-а РС, члану 98. тачка 5. ЗКП-а ФБиХ и члану 98. тачка 5. ЗКП-а БД , суд може

сведоку одредити саветника за време трајања саслушања уколико је очито да сведок није у стању да користи своја права на

адекватан начин, и уколико се његови интереси не могу заштитити на други начин.


48

касније градити услове под којим ће закључити споразум о сведочењу са окривљеним. На

основу изјаве, тужилац може да процени да ли је сведочење, или су информације које поседује

окривљени таквог квалитета да чине исказ окривљеног за откривање, доказивање или

спречавање кривичних дела, претежнији од последица дела које је учинио. Ова изјава се заједно

са споразумом подноси и суду.


Слично као и код споразума о признању кривичног дела и споразум о сведочењу

окривљеног мора у себи да садржи одређене елементе, који одређују природу обавезе које на

себе преузимају јавни тужилац, с једне стране и окривљени, с друге стране. С обзиром на

последице изостављања неких од елемената споразума, елементи се према члану 321. ЗКП-а

деле на облигаторне и факултативне елементе.

3.2.1. Обавезни елементи споразума

1. Опис кривичног дела

Споразум о сведочењу окривљеног мора да садржи опис кривичног дела које је предмет

оптужбе, имајући на уму да је поред обавезе сведочења о ономе што му је познато када је реч о

кривичним делима из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а окривљени у потпуности признаје

извршење кривичног дела због којег се против њега води поступак165

. Опис кривичног дела

одражава опис који је јавни тужилац навео у оптужници а чије извршење окривљени признаје.

Неопходно је у споразуму навести све елементе индивидуализације кривичног дела, такође и

место, време, начин, средство извршења. Навести саизвршиоце уколико их је било као и друге

чињенице и околности које су од значаја за кривично дело које окривљени признаје да је учинио.

2. Изјаве окривљеног

Изјавама окривљеног у споразуму обједињавају се његове процесне функције, функција

окривљеног и функција сведока. При томе окривљени прво испуњава функцију окривљеног, која

се огледа у давању изјаве да у потпуности признаје кривично дело, којом окривљени испуњава

формални услов за закључивање споразума о сведочењу окривљеног из члана 320. став 2. ЗКП-а.

Изјава којом окривљени признаје извршење кривичног дела за које се терети мора имати исти

квалитет који се захтева код признања кривичног дела приликом закључивања споразума о

165. Горан П. Илић, Миодраг Мајић, Слободан Бељански, op. cit., стр. 683.

49

признању кривичног дела.

Након давања изјаве о потпуном признању кривичног дела, окривљени на себе преузима

обавезу сведочења166

у поступцима који се воде за кривична дела из члана 162. став 1. тачка 1.

ЗКП-а, која се огледа у давању исказа пред судом, у коме ће изнети све што му је познато у вези

са кривичним делима за које се поступак води. Такође, ова изјава обухвата и сагласност

окривљеног да је опоменут да је дужан да говори истину и да не сме ништа прећутати, а такође

се упозорава да давање лажног исказа представља кривично дело (члан 95. став 1. ЗКП-а), као и

да ће пре сведочења положити заклетву (члан 96. ЗКП-а). Окривљени такође изјављује да се, с

обзиром на свој статус у поступку, не може позвати на погодности ослобођења од сведочења које

регулише члан 94. став 1. ЗКП-а, нити погодности ослобођења давања одговора на поједина

питања (члан 95. став 2. ЗКП-а). На овај начин окривљени сарадник се одриче права која иначе

припадају сведоцима167

. На крају, окривљени потврђује да је упознат са тим да ће, уколико на

главном претресу изврши своју споразумом преузету обавезу, бити ослобођен од казне или ће

јавни тужилац одустати од кривичног гоњења за одређена кривична дела или да ће бити осуђен

на споразумом договорену казну.

Окривљени мора бити свестан свих права којих је као сведок у овом поступку дужан да

се одрекне и која не може користити. Осим тога, мора бити свестан правних последица које за

собом повлачи обавеза полагања заклетве, немогућност коришћења права на ослобођење од

сведочења и одговарања на поједина питања. Такође мора бити свестан да ће суд поштујући члан

326. став. 2. тачка 1. ЗКП-а ставити ван снаге решење о прихватању споразума, уколико на

главном претресу на којем се окривљени сарадник појављује као сведок, одбије да изврши

радњу коју је споразумом преузео.

Изјава о признању кривичног дела и изјава о преузимању обавезе сведочења у

потпуности осликавају правну природу овог института. Њима окривљени добија статус

окривљеног сарадника, који у себи сублимира минимизирање права која иначе има сведок уз

166. У Хрватској према члану 38. ЗУСКОК, пре подношења предлога суду од окривљеног се прибавља писана изјава којом он

потврђује да ће као свекок говорити истину, да ништа што му је познато о кривичном делу и извршиоцу поводом којег сведочи

неће прећутати, као и да ништа о другом кривичном делу из члана 21. закона и његовом извршиоцу неће прећутати, да ће

истинито дати исказ као сведок о прибављеној имовинској или другој користи или приходу, предметима који су прибављени као

и о другим околностима, као и да му ништа друго осим оног што ће изнети као сведок о предметној материји није познато.

Упозорење, изјашњење и изјава овог лица уноси се у записник који се подноси суду. И према члану 126. црногорског ЗКП-а,

државни тужилац пре подношења предлога суду дужан је да опомене и упозори лице које се предлаже за сведока сарадника да

нема право да не одговара на поједина питања, као и да нема право на ослобађање од дужности сведочења, поред наведеног лице

које се предлаже потписује и изјаву којом гарантује да ће као сведок изнети истинит и потпун исказ о свему што му је познато о

кривичном делу у извршиоцу у поступку где се појављује као сведок. Ова изјава као и упозорење се уз предлог подносе суду.

Уговарање сарадње између тужиоца и окривљеног у оквиру Споразума о признању кривице постоји у пракси Међународног

кривичног трибунала за бившу Југославију, у предметима Тужилац против Ранка Чешића, Тужилац против Драгана

Обреновића, Тужилац против Мирослава Дероњића, где су се окривљени обавезали на сарадњу у свим предметима где тужиоцу

буде потребно. Доступно на: http://www.icty.org/action/cases/4.

167. Сведок сарадник, према ЗКП-у из 2001.године, такође се одрицао права која иначе припадају сведоцима, а решење из члана

504п. став 2, пренето је и у члан 321. став 2. ЗКП-а из 2011.године.

http://www.icty.org/action/cases/4

50

обавезу сведочења, а након тога његово кажњавање или ослобођење од казне у складу са

споразумом.

3. Споразум у погледу казне

Споразум у погледу казне, исто као и код споразума о признању кривичног дела,

представља један од обавезних елемената споразума168

. Како је јавном тужиоцу у овом поступку

првенствени интерес да прибави сведочење окривљеног сарадника, тако је окривљеним са друге

стране у интересу да за своје сведочење буде адекватно награђен у виду повољнијег кажњавања

за кривично дело за које се гони. Јавни тужилац и окривљени сарадник споразумеће се о врсти и

мери или распону казне или друге кривичне санкције која ће окривљеном бити изречена. У

суштини, споразум око казне или дурге кривичне санкције, идентичан је са споразумом који у

погледу казни склапају јавни тужилац и окривљени приликом преговарања и закључивања

споразума о признању кривичног дела, док код ове врсте споразума, за јавног тужиоца и

окривљеног постоји и додатна могуђност. Тако се овде странке и бранилац могу споразумети да

ће суду, у погледу кривичних дела код којих је Кривичним закоником предвиђена таква

могућност, предложити ослобађања од казне окривљеног али и да ће јавни тужилац одустати од

кривичног гоњења окривљеног у случају давања исказа на главном претресу у складу са

преузетом обавезом169

4. Споразум о трошковима кривичног поступка, о одузимању имовинске користи

прибављене кривичним делом и о имовинскоправном захтеву

Споразум о трошковима кривичног поступка, о одузимању имовинске користи

прибављене кривичним делом и о имовинскоправном захтеву170

предстваљају сагласно члану

168. Због све веће опасности од терористичких напада у Италији је 1980. године усвојен Акт бр. 15. према коме су припадници

терористичких организација који су пристали да сарађују са органима власти остваривали право на знатно смањење казне

уколико би напустили организацију, допринели спречавању будућих деловања организације или уколико су пружили

информације полицији и органима кривичног гоњења у проналажењу доказа за кривично гоњења против чланова групе као и

њиховом хапшењу. Уколико је сарадник починио кривична дела за која се могла изрећи казна доживотног затвора, та казна могла

се заменити казном затвора од 12 до 20 година, док су остале казне могле бити ублажене за једну трећину. Атк бр. 15 касније је

надограђен доношењен Закона о Пентилима (Pentili Act) који је дао добре резултате у борби против терористичке организације

Црвена бригада (Brigate Rosse). (Наведено према: Peter J.P. Tak, op.cit., p. 5. доступно на http:// heinonline.org).

Вршење кривичних дела од стране припадника терористичких организација у Француској имали су своју дугу историју, али први

законски пропис који је уређивао област борбе против припадника ових организација донет је тек 1986. године. Према члану

422.1 CP припадник терористичке организације могао је бити ослобођен од казне, уколико би упозорио полицију о нападу који

се припрема, под условом да такав акт не успе као и да су починиоци идентификовани Члан 422.2 CP омогућавао је ублажавање

ублажавање казне за припадника терористичке организације који би упозоравајући полицију и друге надлежне институције

помогао у спречавању терористичког акта који би као последицу имао смрту последицу или озбиљне телесне повреде, при том

неопходно је било да идентификује саизвршиоце. На овај начин максимално запрећена казна затвора могла се ублажити за пола,

док је доживотна казна затвора могла бити ублажена на 20 година затвора. (Наведено према: Peter J.P. Tak, op.cit., p. 8. доступно

на http:// heinonline.org).


170. Према члану 40. ЗУСКОК у Хрватској, веће које одлучује о предлогу тужиоца да се одређено лице испита као крунски

сведок, може обавезати Републику Хрватску да надокнади штету особама којима је предметно лице причинило штету као

припадник злочиначке организације или злочиначког удружења.

51

321. став 4. ЗКП-а обавезне елементе споразума о сведочењу окривљеног. У погледу ових

обавезних елемената споразума важи оно што је речено раније код споразума о признању

кривичног дела. Међутим, оно што је битно истаћи на овом месту тиче се одузимање имовинске

користи прибављене кривичним делом. Наиме, чланом 91.став 1. КЗ предвиђено је да нико не

може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом, тако да и странке и бранилац

не би могли да се договоре супротно. Споразум о одузимању имовинске користи могао би само

да се односи на начин одузимања прибавњене користи као лице од кога ће се извршити

одузимање уколико је имовинска корист правним послом пренета на то лице.

5. Изјава о одрицању права на жалбу

Споразумом странке испољавају своју вољу да се кривична ствар између њих оконча

пресудом донетом по испуњењу споразумом преузетих обавеза. У том смислу, изјављивање

жалбе против одлуке суда којом се споразум у потпуности прихвата било би у супротности са

циљевима и правном природом овог института. За разлику од споразума о признању кривичног

дела где је законодавац омогућио улагање жалбе из разлога предвиђених чланом 338. став 1.

ЗКП-а, у овом случају законодавац је у потпуности ускратио јавном тужиоцу, окривљеном и

браниоцу право на жалбу против одлуке суда којом се споразум прихвата. Међутим, споразум о

сведочењу окривљеног суд прихвата решењем којим се поступак према њему не окончава, а ова

одлука обавезује суд првог и другог степена. Из тог разлога оправдано је искључити могућност

улагања жалбе против решења којим се споразум прихвата.

3.2.2. Факултативни елементи споразума

Законик о кривичном поступку, у члану 321. став 2. предвиђа један факултативни елемент

споразума о сведочењу окривљеног, односно могућност да се странке и бранилац споразумеју о

одузимању имовине проистекле из кривичног дела која ће бити одузета од окривљеног. За

разлику од одузимања имовинске користи прибављене кривичним делом из члана 321. став 1.

тачка 4. ЗКП-а, где је одузимање према КЗ обавезно (члан 91. став 1. КЗ), одузимање имовине

према ЗОИПКД-а171

ипак пружа већи простор за споразумевање и дискрециону оцену јавног

тужиоца172

. С једне стране, према законодавчевој терминологији, овде се ради о инкорпорирању

једне врсте споразума у други, док је са друге стране остало нејасно око којих питања се

тужилац и окривљени уопште могу споразумети173

. Према члану 17. и члану 19. ЗОИПКД-а

171. Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (“Службени гласник Републике Србије” број 32/2013).


173. Вељко Турањанин, Споразум о сведочењу окривљеног у кривичном процесном законодавству Србије, Нова правна ревија

часопис за домаће, њемачко и европско право број 2/2012, University pres-izdanja Magistrat, Сарајево 2012, стр. 69.

52

финансијска истрага против власника, када постоје основи сумње да поседује знатну имовину

проистеклу из кривичног дела, покреће се наредбом јавног тужиоца који њом и руководи. у

финансијској истрази прикупљају се докази о имовини, законитим приходима и трошковима

живота окривљеног, окривљеног сарадника или оставиоца, докази о имовини коју је наследио

правни следбеник, односно докази о имовини и накнади за коју је имовина пренета на треће

лице. Према члану 3. став 1. тачка 2. ЗОИПКД-а, под имовином проистеклом из кривичног дела

сматра се имовина власника која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима,

док се у тачки 4. истог члана наводи да се власником сматра окривљени, окривљени сарадник,

правни следбеник или треће лице. Кривична дела у односу на које се ЗОИПКД-а примењује

таксативно су набројана у члану 2. Закона. Према Закону имовина проистекла из кривичног дела

може се одузети привремено (чланови од 23. до члана 37.) и трајно (чланови од 38. до члана 48).

Захтев за привремено одузимање имовине подноси јавни тужилац, када постоји опасност да би

касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено.

Поступак за трајно одузимање имовине покреће се по захтеву јавног тужиоца у року од три

месеца од дана достављања правноснажне пресуде којом је утврђено да је учињено кривично

дело из члана 2. Закона. У оба случаја о одузимању имовине одлучује суд у одговарајућем

функционалном саставу. Из основних начела ЗКП-а одредби ЗОИПКД-а произилази да нико не

може задржати корист проистеклу из извршења кривичног дела, стога ни јавни тужилац,

окривљени и бранилац о овом питању не могу закључити споразум у правом смислу речи.

Споразум би једино могао да се односи на договор око начина одузимања имовине174

.


О споразуму о сведочењу окривљеног одлучује суд, у одговарајућем функционалном

саставу који зависи од фазе поступка у којој је споразум закључен и поднесен суду. Од

доношења наредбе о спровођењу истраге до закључења главног претреса, према члану 322. став

1. ЗКП-а, одлучује судија за претходни поступак, а уколико је споразум поднет суду након

потврђивања оптужнице одлуку доноси председник већа.

По пријему споразума о сведочењу окривљеног суд и одговарајућем функционалном

саставу, сагласно члану 322. став 2. ЗКП-а, заказује рочиште, на које се позивају јавни тужилац,

окривљени и бранилац. Законодавац изричитом одредбом искључује јавност175

са рочишта на

174. Ibidem.

175. Према члану 40. ЗУСКОК у Хрватској, веће надлежног суда одлучује о предлогу на рочишту, које се заказује у року од 8

дана од дана подношења предлога од стране Главног државног тужиоца. Рочиште се одржава без присуства јавности, а на

рочиште се позивају по потреби Главни државни тужилац, лице о чијем статусу се одлучује и његов бранилац уколико га има.

Према члану 127. ЗКП-а у Црној Гори о предлогу државног тужиоца у истрази о предлогу одлучује ванрасправно веће, а уколико

53

коме се одлучује о споразуму о признању кривичног дела, док у члану 322. ЗКП-а, ни на једном

месту не наводи да се рочиште одржава без присуства јавности176

. Закључивање споразума о

сведочењу окривљеног, исто као и закључивање споразума о признању кривичног дела,

представља одступање од општих правила кривичног поступка. Уочљиво је да Законик

приликом регулисања споразума о сведочењу окривљеног и споразума о сведочењу осуђеног

упућује на сходну примену чланова којима је исто питање уређено у споразуму о признању

кривичног дела. У члану 315. став 3. ЗКП-а, прописано је да се рочиште на коме се одлучује о

споразуму о признању кривичног дела држи без присуства јавности, из разлога што члан 322.

ЗКП-а ни у једном ставу не врши упућивање на члан 315. став 3, изводи се закључак да јавност

са овог рочишта није искључена177

. Питање је да ли је овакво решење оправдано с обзиром на

значај споразума у поступцима који су много компликованији од поступака у којима се

закључује споразум о признању кривичног дела. На рочиште се непосредно не позивају

оштећени и његов пуномоћник, али пошто је на рочишту омогућен приступ општој јавности

оштећени може присуствовати рочишту искључиво као публика. Међутим, обавезан позив за

субјекте који учествују на рочишту не значи и њихово обавезно присуство, а у зависности од

њиховог неодазивања наступају и различите правне последице. Законик о кривичном поступку

изричито предвиђа ситуације које наступају уколико се на рочиште не појави уредно позвани

окривљени сарадник, а уколико се на рочиште не појаве јавни тужилац или бранилац,

аналогијом је неопходно применити опште одредбе ЗКП-а које се односе на недолазак ових лица

на главни претрес, односно рочиште би морало бити одложено и заказано за други термин.

Међутим, уколико пођемо од чињенице колико је значај овог споразума за поступак, мала је

вероватноћа да тужилац посебне надлежности не приступи рочишту, поготово из разлога што

суд не мора усвојити предложени споразум, при чему тужиочева усмена аргументација може

бити од великог значаја178

.

На рочишту суд, на начин како је описано у делу који се односи на прихватање споразума

о признању кривичног дела, проверава формалну и материјалну страну споразума о сведочењу

окривљеног и у зависности од тога доноси три врсте одлука. Уколико споразум садржи

формални недостатак који се односи на садржину споразума о сведочењу окривљеног, суд ће

сагласно члану 322. став 3., а у вези са чланом 316. ЗКП-а донети решење о одбацивању

споразума. Рочиште представља обавезну фазу поступка из чега произлиази да суд не може

је предлог поднет на главном претресу о њему одлучује то веће. На седницу већа, која се одржава без присуства јавности,

обавезно се позивају државни тужилац, лице које се предлаже за сведока сарадника и његов бранилац.

176. Супротно: Вељко Делибашић, op. cit., стр 227.

178. Исто: Вељко Турањанин, op. cit., стр 70.

178. Вељко Турањанин, op. cit., стр. 70.

54

споразум одбацити ван рочишта Уколико споразум садржи све закоником прописане елементе

суд ће донети решење којим ће споразум прихватити, односно уколико садржи неки материјални

недостатак донеће решење којим се споразум одбија.

3.3.1. Одбацивање споразума

Основни разлог због којег ће суд одбацити споразум представља његова формална

неисправност179

. При том ЗКП у члану 322. став 3, приликом доношења решења о одбацивању

споразума упућује на сходну примену члана 316. који се односи на одбацивање споразума о

признању кривичног дела, који предвиђа два услова у којима се споразум може одбацити. Суд ће

решењем, против којег није дозвољена жалба, споразум одбацити уколико не садржи све

обавезне елементе предвиђене чланом 321. став 1. ЗКП-а или уколико на рочиште не дође

уредно позвани окривљени, а свој изостанак није оправдао. Сваки споразум које се доставља

суду, мора да садржи све, чланом 321. став 1. ЗКП-а, обавезне елементе. Уколико се у споразуму

неки од обавезних елемената изоставе, споразум са формално правног аспекта није подобан да

се судија упушта у његову садржину и одлучује о његовој судбини. Из тог разлога доноси се

формална одлука, у виду решења о одбацивању споразума, на које, сагласно члану 316. и члану

319. став 2. ЗКП-а, а у вези са чланом 322. став 3. ЗКП-а, жалба није дозвољена. Након исправки

формалних грешака или недостатака, уколико није протекао рок за подношење споразума суду,

он се може накнадно поново поднети.

Други разлог, услед којег суд доноси решење о одбацивању споразума, представља

недолазак уредно позваног окривљеног на рочиште, који свој изостанак није оправдао. У том

смислу, а имајући на уму да је без присуства окривљеног немогуће испитати споразум у

суштинском смислу, суд у оваквој ситуацији доноси формално решење о одбацивању

споразума180

. И у овом случају жалба на решење којим се споразум одбацује није дозвољена, а

окривљени који је изостао са рочишта услед оправданих разлога, према члану 226. тачка 2. ЗКП-

а, има могућност подношења захтева за повраћај у пређашње стање.

3.3.2. Прихватање споразума

Да би прихватио споразум суд мора утврдити постојање кумулативно одређених услова

које прописује члан 323. ЗКП-а.

1. Свест и воља окривљеног


180. Ibidem.

55

Суд првенствено утврђује да ли је окривљени свесно и добровољно пристао да сведочи

под условима предвиђеним у члану 321. став 1. тачка 2. ЗКП-а. Овај услов се састоји из два дела,

из свесног и добровољног признања окривњеног да је извршио кривично дело које је предмет

оптужбе и свесне и добровољне изјаве окривљеног о његовом прихватању да сведочи под

условима прописаним у члану 321. став 1. тачка 2. ЗКП-а. Начин на који суд проверава да ли је

окривљени свесно и добровољно признао извршење кривичног дела које му се ставља на терет

детаљно је описан у делу који се односи на прихватање споразума о признању кривичног дела.

Централни елемент када је реч о споразуму о сведочењу окривљеног представља пристанак

окривљеног да сведочи о свему што му је познато када је реч о једном или више кривичних дела

из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а према условима који су предвиђени у члану 321. став 1.

тачка 2. ЗКП-а. Из тог разлога поступајући судија се на основу личног искуства мора се уверити

да је окривљени свесно и добровољно пристао да сведочи након што је упознат са свим

специфичностима његовог статуса као окривљеног сарадника.

2. Свест окривљеног о последицама закљученог споразума

Други кумулативни услов који мора бити испуњен да би се споразум могао усвојити јесте

да је окривљени у потпуности свестан свих последица закљученог споразума, а посебно да се

одриче права на улагање жалбе против одлуке суда донете на основу споразума. Суд мора

првенствено да се увери да ли је окривљени свестан да ће првостепени и суд правног лека бити

обавезани споразумом када је реч о одлуци о кривичној санкцији, трошковима кривичног

поступка, одузимању имовинске користи прибављене кривичним делом, имовинскоправном

захтеву и уколико је уговорено и одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Такође суд

се мора уверити да је окривљени свестан обавезе која се односи на сведочење у складу са

чланом 321. став 1. тачка 1. ЗКП-а, као и да уколико окривљени не испуни споразумом преузету

обавезу не може рачунати на погодности постигнуте споразумом. На крају, неопходно је да суд

утврди да је окривљени свестан да се одриче права на жалбу против одлуке суда донете на

основу споразума. Међутим, иако законодавац није изричито навео, судија ће такође испитати и

да ли је окривљени свестан да се закључивањем споразума такође одриче и права на суђење.

3. Споразум о казни или другој кривичној санкцији

Последњи услов да би суд прихватио споразум о сведочењу окривљеног јесте испитивање

да ли је казна или друга кривична санкција или мера, ослобођење од казне или одустанак јавног

тужиоца од кривичног гоњења предложена у складу са одредбама Законика о кривичном

56

поступку и Кривичног законика181

. Суд првенствено утврђује да ли је казна или друга кривична

санкција или мера утврђена у складу са законом. Начин утврђивања такође је описан у делу који

се односи на споразум о признању кривичног дела. Разлика у односу на споразум о признању

кривичног дела, по овом питању, је могућност уговарања ослобођења од казне окривљеног

уколико испуни споразумом преузете обавезе. Ослобођење од казне може се уговорити у

ситуацијама када Кривични законик предвиђа могућност да окривљени буде ослобођен од казне.

Јавни тужилац и окривљени могу се споразумети и да ће јавни тужилац одустати од гоњења за

одређена кривична дела. У овом случају суд проверава да ли је изјава јавног тужиоца дата јасно

и у прописаној процедури, немајући могућност да овакве изјаве не прихвате из разлога поптупе

аутономије јавног тужиоца по овом питању.

Суд споразум о сведочењу окривљеног прихвата решењем182

. У овом случају ради се о

одлуци којом се констатује да постоје предуслови за примену овако постигнутог споразума183

. За

разлику од споразума о признању кривичног дела, где суд после одржаног рочишта доноси

пресуду којом споразум прихвата, у овом случају суд доноси решење184

којим се саглашава да су

испуњени законски услови за сведочење окривљеног које обавезује суд првог и другог степена

док ће се ефекти споразума по окривљеног манифестовати тек после испуњења споразумом

преузетих обавеза.

181. Изменама и допунама Закона о јавном здрављу (Code de la sante publique) у Француској је 1987. године створена законска

регулатива која је омогућавала појављивање пред судом окривљених који су пристали на сарадњу у поступцима који су вођени

против извршилаца кривичних дела везаних за наркотике. Овај закон је омогућавао припадницима групе који су сарађивали са

органима власти повластице у виду ослобођења од кривичног гоњења за учествовање у криминалној организацији уколико би

открили идентитет припадника групе и учествовали у спречавању гурпе у вршењу кривичних дела. Сарадницима чије су

информације као резултат имале идентификацију и хапшење припадника групе, максимално прописана казна затвора ублажавала

би се за половину. (Наведено према: Peter J.P. Tak, op.cit., p. 10. доступно на http:// heinonline.org).

182. У периоду од новембра 1981. године до новембра 1986. године у Северној Ирској, на основу сведочења 25 чланова Ирске

републиканске армије (IRA) ухапшено је око 600 чланова IRA-e, од којих је 218 особа била оптужена. У првом степену 120

оптужених било је осуђено, од којих је само 65 оптужених било осуђена искључиво на основу сведочења крунских сведока.

(Наведено према: Peter J.P. Tak, op.cit., p. 5. доступно на http:// heinonline.org).


184. Према члану 128. ЗКП-а Црне Горе, ако суд утврди да су испуњени услови за прихватање предлога државног тужиоца,

доноси решење којим предлог прихвата. У решењу се наводи да се против сведока сарадника неће покренути кривични

поступак, односно наставити већ заполети кривични поступак, опис дела опис кривичног дела као и законски назив кривичног

дела на које се односи забрана покретања поступка, као и пресуду и садржај сарадње. Уколико се окривљени налази у притвору,

веће ће истовремено са усвајањем предлога донети и решење о укидању притвора. Док се према Хрватском ЗУСКОК, према

члану 42. решењем којим се предлог прихвата допушта да се особа означена у захтеву испита као крунски сведок, као и да се из

списа предмета издвоје записници и службене белешке те особе о њеним ранијим исказима које је дала као осумњичени или

окривљени. Ови искази не могу се употребити као доказ.

57

3.3.3. Одбијање споразума185

Трећа врста одлуке које суд може донети одлучујући о судбини споразума јесте решење о

одбијању споразума о сведочењу окривљеног. Суд ће споразум одбити решењем уколико постоје

неки од алтернативно прописаних услова у члну 324. став 1. ЗКП-а, односно уколико закључи да

дело које је предмет споразума није кривично дело, а нема услова за примену мере безбедности,

уколико је кривично гоњење застарело или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или

постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење. Поред тога споразум ће бити

одбијен уколико суд пронађе да нема довољно доказа за оправдану сумњу да је окривљени

сарадник учинио кривично дело које је предмет оптужбе и које је склапајући споразум признао.

Законодавац оваквим решењем жели да онемогући прихватање споразума у случајевима у којима

је квалитет доказа прикупљених од стране тужиоца у односу на окривљеног сарадника такав да

је недовољан и за потврђивање оптужнице186

. На овај начин суду се жели дати додатна контрола

у поступку евалуације доказа приложених уз споразум, чиме се спречавају ситуације у којима би

окривљени сарадник олако, у страху од строжијег кажњавања, склапао споразум о сведочењу и

признао и кривична дела за која нема довољно доказа да их је скривио187

.

Суд ће споразум одбити и уколико утврди да нису испуњени услови за усвајање

споразума предвиђени у члану 323. ЗКП-а. У другом случају суд ће одбити споразум уколико

утврди да окривљени није свесно и добровољно пристао да сведочи под условима предвиђеним

чланом 321. став 1. тачка 2. ЗКП-а, уколико окривљени није у потпуности свестан свих

последица закљученог споразума, или се посебно не увери да окривљени у потпуности разуме

последице одрицања од права на улагање жалбе на одлуку суда која ће бити донета на основу

споразума или уколико казна или друга кривична санкција или мера ослобођење од казне или

одустанак јавног тужиоца ок кривичног гоњења није предложена у складу са одредбама ЗКП-а

или Кривичног законика. Решење о одбијању споразума суд доноси након одржаног рочишта,

када утврди постојање разлога из члана 324. став 1. ЗКП-а.

Из формулације става 2. члана 324. ЗКП-а. „када решење из става 1. овог члана постане

185. Према члану 41. и члану 43 ЗУСКОК у Хрватској, веће ће захтав Главног државног тужиоца одбити ако је захтев поднет

након заказаног главног претреса и уколико исказ сведока није у интересу откривања и вођења поступка против других

припадника огранизоване криминалне групе. Такође веће може одбити захтев ако није вероватно да ће сведок дати свој потпуни

и истинити исказ, као и уколико постоји сумња да ће ускратити одговор на поједина питања. Против решења којим се предлог

одбија Главни државни тужилац има право жалбе у року од 48 сати, која се подноси Врховном суду Републике Хрватске који о

жалби одлучује у року од 3 дана. ЗКП Црне Горе не одређује непосредно услове за одбијање предлога државног тужиоца, али из

одредбе члана 127. став 1. можемо закључити да ће веће предлог одбити уколико нису испуњени услови из члана 125 о којима је

већ било речи. Против решења којим се предлог одбија државни тужилац има право жалбе у року од 48 сати о којој одлучује

непосредно виши суд у року од 3 дана.


187. Ibidem.

58

правноснажно” изводи се закључак да је против решење којим се споразум о сведочењу

окривљеног одбија дозвољена жалба која се може изјавити сагласно општој одредби из члана

465. став 1. ЗКП-а која се односи на жалбу против решење, која се изјављује у року од 3 дана од

дана достављања решења. Будући да нигде у ЗКП-у није прописано ко одлучује о жалби,

произилази да то мора бити ванрасправно веће суда188

. Међутим, основ за другачији став може

се пронаћи применом аналогије у одредбама ЗКП-а које регулишу споразум о признању

кривичног дела, где је изричито предвиђена забрана жалбе против овог решења189

. Ипак,

формулације целог члана је таква да постоји могућност изјављивања жалбе190

.

По правноснажности решења којим се споразум о сведочењу окривљеног одбија,

споразум и сви са њим повезани списи уништавају се у присуству судије који је донео решење и

о томе се саставља записник. На овај начин штите се правни интереси окривљеног сарадника у

даљем току поступка, али и лица која су починила неко од кривичних дела из члана 162. став 1.

тачка 1. ЗКП-а, како би се изблегло упознавање суда и других лица са чињеницама које се у

поступку не могу користити као докази против њих. Из истих разлога судија који је донео

решење којим се споразум одбија не може учествовати у даљем току поступка. На овај начин

установљен је још један случај обавезног изузећа судије.

3.4. Испитивање окривљеног сарадника

Основна обавеза окривљеног сарадника јесте да сведочи против другог лица које је

окривљено за кривично дело из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а. Због његове улоге у поступку у

којем се појављује као сведок, са изјавом која је за тужиоца од кључног значаја, неопходно је да

је поступак већ покренут. Према члану 7. ЗКП-а кривични поступак је покренут: 1. доношењем

наредбе о спровођењу истраге (члан 296); 2. потврђивањем оптужнице којој није претходила

истрага (члан 341. став 1.); 3. доношењем решења о одређивању притвора пре подношења

оптужног предлога у скраћеном поступку (члан 498. став 2.); 4. одређивање главног претреса

или рочишта за изрицање кривичне санкције у скраћеном поступку (члан 504. став 1, члан 514.

став 1, и чла 515. став 1.); 5. одређивање главног претреса у поступку за изрицање мере

безбедности обавезног психијатријског лечења (члан 523.). Окривљеном је у интересу да

оствари процесне гаранције које су предвиђене споразумом, међутим, да би их остварио

неопходно је да испуни споразумом преузету обавезу сведочења под условима који су уграђени у

сам споразум. Окривљени сарадник, пре давања исказа на главном претресу, опоменуће се да је

188. Вељко Турањанин, op. cit., 70.

189. Ibidem.

190. Ibidem.

59

дужан да говори истину и да не сме ништа да прећути, а затим ће се упозорити да давања

лажног исказа представља кривично дело. Након тога сведок је дужан да положи заклетву. За

разлику од сведока у редовном поступку, окривљени сарадник не може се позвати на погодност

ослобођења од сведочења нити на погодност ослобођења одговарања на поједина питања.

Окривљени сарадника се испитује191

након саслушања оптужених и након испитивања се

удаљава из суднице, тако да практично не присуствује свом суђењу192

. Обавезно удаљавање

окривљеног сарадника има за циљ да га заштити од нелагодности даљег боравка у судници

заједно са другим окривљенима против којих је сведочио. Међутим, његово присуство у даљем

току поступка није ни потребно јер је моментом сведочења испунио преузете обавезе из

споразума.

Законодавац непосредно не регулише питање недоласка окривљеног сарадника на главни

претрес на којем треба да се појави као сведок. Оваква ситуација, иако је мало вероватна да би се

остварила због значаја споразума за окривљеног сарадника, ипак је у пракси могућа и отвара за

собом броја питања. Прво, која правила примењивати на окривљеног сарадника који се не

одазове позиву за главни претрес, да ли су то првила општег кривичног поступка прописана у

члану 101. ЗКП-а, по коме суд може издати наредбу о принудном довођењу сведока и казнити га

новчаном казном, а главни претрес с обзиром на значај самог исказа одложити. Друго, како

посматрати његову фактичку радњу избегавања сведочења о питањима о којима је постигао

споразум са јавним тужиоцем, да ли се ова радња може посматрати као фактички одустанак

окривљеног сарадника од споразума, да ли из ових разлога јавни тужилац може поднети суду

предлог за стављање споразума ван снаге, или се у овом случају примењују одредбе члана 326.

став 2. тачка 1. према коме ће суд ставити ван снаге решење о прихватању споразума уколико

окривљени не испуни обавезе из споразума. Треће, уколико постоје оправдани разлози недоласка

окривљеног сарадника да ли може захтевати повраћај у пређашње стање по општим правилима.

Посебним правилима која се односе на целокупан поступак споразумевања о сведочењу

окривљеног није предвиђена ситуација не доласка окривљеног сарадника на главни претрес,

одредбе члана 326. став 1. тачка 1. ЗКП-а у овом случају се не могу примењивати, из разлога што

се оне односе првенствено на садржину исказа. Према слову ЗКП-а али и према процесном

191. Члан 44. ЗУСКОК Хрватске, предвиђа могућност да веће искључи јавност из оног дела поступка који се води према

припаднику организоване криминалне групе, када се испитује крунски сведок.Такође, уколико Главни државни тужилац није

против крунског сведока раније одбацио кривичну пријаву, изјавиће да против овог лица одустаје од кривичног прогона

најкасније до правноснажног окончања кривичног поступка против припадника организоване криминалне групе. И сведок

сарадник, према члану 129. ЗКП Црне Горе, који је дао исказ у складу са законом и предлогом тужиоца, не може бити гоњен за

кривична дела организованог криминала. Када суд записнички констатује да је сведок сарадник испунио своју обавезу, тужилац

ће одбацити кривичну пријаву против односно одустати од кривичног гоњења против сведока сарадника најкасније до завршетка

главног претреса, а суд ће изређи пресуду којом се оптужба против сведока сарадника одбија.

192. Вељко Делибашић, op. cit., стр 229.

60

положају окривљеног сарадника на главном претресу, у случају изостанка окривљеног

сарадника са главног претреса, суд би једино могао да примени одредбу члана 101. ЗКП-а.

3.5. Везаност суда за одлуку о прихватању споразума

Према члану 326. став 1. ЗКП-а, решење о прихватању споразума о сведочењу

окривљеног обавезује првостепени и суд правног лека приликом доношења одлуке о кривичној

санкцији, о трошковима кривичног поступка, о одузимању имовинске користи прибављене

кривичним делом, о имовинскоправном захтеву и о одузимању имовине проистекле из

кривичног дела, под условом да је окривљени сарадник у потпуности испунио обавезе из

споразума. Будући да се обавезе окривљеног протежу у правцу потпуног признања кривичног

дела које је предмет оптужбе и сведочење против другог лица за неко од наведених кривичних

дела, то ће окривљени испунити преузете обавезе, с једне стране, приликом закључивања

споразума када призна извршење кривичног дела, и с друге стране, моментом завршетка

сведочења против других лица193

. Решење о прихватању споразума о сведочењу окривљеног,

представља одлуку суда чије је дејство одложено до тренутка у којем је потврђено да је

окривњени сарадник испунио своју обавезу која се огледа у његовом потпуном и истинитом

сведочењу194

. Суд првог степена и суд правног лека везани су споразумом, и његову садржину

уносе у пресуду. На ову пресуду странке и бранилац сходно члану 321. став 1. тачка 5. ЗКП-а,

немају право на улагање жалбе. Суд ће ставити ван снаге решење о прихватању споразума

уколико је окривљени сарадник прекршио преузете обавезе из споразума. Ово правило

првенствено се односи на сведочење окривљеног сарадника које није дато у складу са

закљученим споразумом. Као другу могућност члан 326. став 2. тачка 2. наводи да уколико јавни

тужилац покрене истрагу против окривљеног сарадника или сазна за ранију осуђиваност и

поднесе суду предлог за стављања споразума ван снаге. Међутим, ни у једном од наведена два

случаја јавни тужилац не мора суду предложити стављање ван снаге споразума195

. Његова

процена о потреби подношења оваквог предлога у поменутим ситуацијама, и овде ће се

заснивати на поређењу значаја сведочења окривљеног сарадника, с једне стране, и оправданост

даљег остајања споразума на снази након сазнања за нова кривична дела или ранију осуђиваност

окривљеног сарадника, с друге стране196

.

Уколико суд стави ван снаге решење којим је споразум прихваћен, са споразумом и свим

повезаним списима, према члану 326. став 2. ЗКП-а, поступиће се као у случају када је суд

193. Вељко Турањанин, op. cit., 70.


195. Ibidem.

196. Ibidem.

61

решењем споразум о сведочењу окривљеног одбио. Односно, споразум и сви са њим повезани

списи уништавају се у присуству судије који је донео такво решење, који не може учествовати у

даљем току поступка.

4. СПОРАЗУМ О СВЕДОЧЕЊУ ОСУЂЕНОГ ЛИЦА (ОСУЂЕНИ САРАДНИК)

Споразум о сведочењу осуђеног представља нови институт у нашем кривичном

процесном праву, који у бити има велике сличности, али са друге стране и великих разлика са

институтом сведок сарадник који је регулисао ЗКП из 2001. године. Институти сведок сарадник

и осуђени сарадник разликују се првенствено по форми у којој ова лица добијају кооперативни

статус у кривичном поступку. Док је обавеза која произилази из овако стеченог статуса код оба

вида кооперативних сведока иста, а односи се на сведочење на главном претресу против лица

која се терете да су извршила кривично дело или кривична дела за које је према посебном закону

надлежно тужилаштво посебне надлежности, рaзлике постоје у начину на који осуђени сарадник

стиче кооперативни статус у поступку. Споразум о сведочењу осуђеног представља вид

консенсуалног уговарања права и обавеза јавног тужиоца и осуђеног лица у складу са одредбама

ЗКП-а, док осуђени сведок сарадник са јавним тужиоцем није склапао споразум, тако да је на тај

начин био у знатно неповољнијем положају у односу на осуђеног сарадника. Већ се

новелираним одредбама ЗКП-а из 2001. године постављају почетни кораци који воде према

потпуном процесноправном регулисању института осуђеног сарадника. Већ се тада пошло од

уверења да осуђена лица, која су припадници одређене организоване криминалне групе,

поседују веома корисне информације и сазнања које би јавни тужилац могао да употреби у

кривичним поступцима према другим припадницима организоване криминалне групе, а

првенствено према организатору и вођи групе. Ово произилази из самог структурног јединства и

хомогене структуре групе, која је по правилу иако често веома бројна, али с друге стране веома

затворена према споља, неретко добро позиционирана у свим структурама друштва, тако да се

докази на којима би се заснивала оптужба против чланова групе веома често нису доступни

огранима гоњења. Са друге стране, чест је случај да приликом вршења кривичног дела од стране

организоване криминалне групе једини сведоци јеси у ствари чланови криминалне групе, који

када се пред судом појаве као сведоци поседују информације од кључног значаја за предмет

поступка197

. Управо из тих разлога институт осуђеног сведока сарадника из ЗКП-а из 2001.

197. David Leimbach, Minimizing the risk of injustice in cooperation agreements, The Dartmouth Law Jurnal, Vol. VII:2, 2009, p. 177.,

доступно на http://heinonline.org.

62

године, у ЗКП-у из 2011.године, уређен је на нешто другачији начин.


Сходно члану 327. ства 1. ЗКП-а, јавни тужилац и осуђени могу закључити споразум о

сведочењу ако је значај исказа осуђеног за откривање, доказивање или спречавање кривичних

дела из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а, претежнији од последица кривичног дела за које је

осуђени сарадник осуђен. Слично као и код споразума о сведочењу окривљеног, Закоником су

прописани одређени услови који се односе на кривична дела поводом којих се споразум може

закључити, у виду одређених сазнања осуђеног лица и њихов значај за доказивање, откривање

или спречавање кривичних дела као и његова спремност да своја сазнања изнесе у облику

сведочења на главном претресу који се води против лица која су оптужена за извршење

кривичног дела или кривичних дела из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а. Као и код друге две

врсте споразума ове услове, с обзиром на њихов процесни значај за закључивање споразума,

можемо поделити у материјалне и формалне услове. У Хрватској према члану 37. ЗУСКОК-а, на

образложени предлог „Равнатеља”, Главни државни тужилац може суду поднети захтев за

доношење решења о испитивању као сведока особе која је као припадник организоване

криминалне групе правноснажно осуђена, заједно са захтевом за обнову кривичног поступка

против њега ради преиначења правноснажне пресуде о казни, уколико је њен исказ важан за

откривање и доказивање кривичних дела почињених у оквиру организоване криминалне групе,

или за откривање и спречавање чињења кривичних дела од стране припрадника организоване

криминалне групе.

4.1.1. Услови за закључење споразума о сведочењу осуђеног лица

Закоником о кривичном поступку предвиђен је један материјални услов који мора бити

испуњен да би се споразум могао закључити, а који у исто време има и улогу ограничавајућег

фактора на пољу његове примене. У члану 327. став 1. Законика о кривичном поступку

предвиђено је да се споразум о сведочењу окривљеног може закључити за кривично дело из

члана 162. став 1. тачка 1. Законика198

. Ради се о кривичним делима за које је према Закону о

организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминалитета,

корупције и других посебно тешки кривичних дела и Закону о организацији и надлежности

државних органа у поступку за ратне злочине, одређено да кривично гоњење предузимају

198. Члан 162. став 1. тачка 1. гласи: за које је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности.

63

тужилаштва посебне надлежности, односно Тужилаштво за ратне злочине и Тужилаштво за

организовани крииминал.

Основни услов за закључивање ове врсте споразум јесте да је значај исказа осуђеног лица

за доказивање, откривање или спречавање кривичних дела из члана 162. став 1. тачка 1 ЗКП-а,

претежнији од последица кривичног дела за које је ово лице осуђено. Овде јавни тужилац врши

процену односа између користи сведочења осуђеног и значаја његовог исказа у доказивању,

откривању или спречавању неког од поменутих кривичних дела, с једне стране, и последица

кривичног дела за које је осуђен, са друге стране.

Чланом 327. став 4. ЗКП-а, прописано је да се споразум о сведочењу осуђеног закључује

у писаном облику и да се подноси суду најкасније до закључења главног претреса у поступку у

којем осуђени сарадник појављује као сведок.

4.1.2.Положај окривљеног приликом закључивања споразума

Лице које је осуђено као организатор организоване криминалне групе, сагласно члану

327. став 2. ЗКП-а, не може добити статус осуђеног сарадника. И на овом месту законодавац,

слично као и приликом склапање споразума о сведочењу окривљеног, лимитира јавног тужиоца

у избору осуђених лица са којима ће склопити споразум, првенствено да би се избегле ситуације

у којима би они који су најодговорнији за организацију и рад организоване криминалне групе,

сносили најблаже законске последице за своје поступке.

Са друге стране, као осуђени сарадник може се појавити и лице које је осуђено за друга

кривична дела, а не само за кривична дела организованог криминала и ратних злочина. На тај

начин је у великој мери проширен круг лица која могу добити статус осуђеног сарадника, а

самим тим и могућност јавног тужиоца да прибави неопходан доказни материјал за гоњење

учинилаца најтежих кривичних дела199

.

Чланом 327. став 3. ЗКП-а, прописано је да окривљени, приликом закључивања

споразума, мора имати браниоца. При том Законик упућује на члан 74. став 8. ЗКП-а, по коме

окривљени мора имати браниоца од почетка преговора са јавним тужиоцем па све до доношења

одлуке суда о споразуму.


Оно што је уочљиво на први поглед члана 328. ЗКП-а који уређује садржај споразум о

сведочењу осуђеног, јесте постојање искључиво обавезних елемената споразума, док


64

факултативни елементи као могућност уговарања нису предвиђени. Овакво решење је оправдано

из разлога што се ради о већ осуђеном лицу, а основни циљ споразума првенствено је

обезбеђивање преко потребног доказног материјала у виду сведочења осуђеног, док с друге

стране осуђени сарадник тежи ка ублажавању казне. Централно место у садржини споразума о

сведочењу осуђеног имају управо изјава осуђеног сарадника којом се обавезује на давање исказа,

с једне стране и споразум о казни или другој кривичног санкцији или ослобађању од казне

уколико осуђени сарадник испуни своју обавезу, с друге стране. Законик предвиђа шест

обавезних елемената споразума о сведочењу осуђеног.

1. Опис кривичног дела које је предмет оптужбе

Обавезан елемент споразума јесте опис кривичног дела које се ставља на терет

окривљеном у поступку у којем се осуђени сарадник појављује као сведок. На овај начин у

споразум се уноси основни услов за његово постојање, а то је опис кривичног дела из члана 162.

став 1. тачка 1. ЗКП-а, из којег ће судија који буде одлучивао о споразуму бити у могућности да

се упозна са испуњеношћу овог материјалног услова.

2. Изјава осуђеног о исказу

Основни елемент споразума о сведочењу осуђеног представља његова изјава у самом

споразуму да ће дати исказ о свему што му је познато, а односи са на окривљеног у поступку у

којем се појављује као сведок, као и о вези између окривљеног и извршеног кривичног дела из

члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а, да ништа неће прећутати а односи се на горе поменуте

случајеве. Осуђени изјављује да је упозорен на дужности из члана 95. став 1. ЗКП-а, односно да

је дужан да говори истину и да не сме ништа да прећути, а након тога упозориће се да је давање

лажног исказа санкционисано као кривично дело, као и да се од њега према члану 96. став 1.

очекује да положи заклетву. Осуђени изјављује и да је сагласан да се не може позвати на

погодности ослобађања дужности сведочења, која је предвиђена у члану 94. став 1. ЗКП-а као и

да се не може служити правом ослобађања одговарања на поједина питања. Као и код споразума

о сведочењу окривљеног, и овде је видљив модификовани карактер положаја овог лица, имајући

на уму да и поред чињенице да сведочи, осуђени сарадник нема све оне гаранције које су

обезбеђене за сведока. Имајући на уму да за разлику од сведока који за своје сведочење не

очекује било какву корист од тога, осуђени сарадник то чини ради ублажавања изречене

кривичне санкције.

65

3. Споразум о умањењу казне или друге кривичне санкције, односно о ослобађању од казне

осуђеног сарадника

Споразум о врсти и мери или распону умањене казне или друге кривичне санкције,

односно ослобађање осуђеног сарадника од казне у случају давања исказа на главном претресу у

складу са преузетим обавезама из члана 328. тачка 2. ЗКП-а, представља други елемент који

одсликава природу овог споразума али и главни мотив на страни осуђеног лица да сарађује са

јавним тужиоцем. Као и код претходна два споразума, и у овом случају јавни тужилац и

окривљени могу се споразумети о тачној и прецизној мери казне или друге кривичне санкције

коју ће суд окривљеном изрећи после испуњења обавезе сведочења, односно могу се и

споразумети о распону казне, при том се мора видити рачуна о Кривичним закоником

прописаним условима. Код ове врсте споразума странке и бранилац се могу споразумети да ће

осуђени бити ослобођени од казне, при том се мора видити рачуна о условима прописаним

Кривичним закоником.

4. Изјава јавног тужиоца у вези са захтевом за ублажавање казне

Испуњење обавезе осуђеног сарадника на главном претресу на коме се појавио као сведок

оптужбе повлачи и обавезу јавног тужиоца да испуни споразумом преузете обавезе. Јавни

тужилац се споразумом обавезује, да ће у року од 30 дана од дана правноснажног окончања

поступка осуђујућом пресудом, у кривичном поступку у коме је осуђени сарадник дао исказ у

складу са споразумом преузетим обавезама, поднети захтев за ублажавање казне према члану

557. ЗКП-а. Овакав вид изјаве има за циљ заштиту права осуђеног лица које је испунило своју

обвезу из споразума. Међутим, обавеза јавном тужиоца да поднесе предлог за ублажавања казне

према осуђеном сараднику везана је искључиво за моменат наступања правноснажности

пресуде. Испуњење обавезе јавног тужиоца, првнствено лежи у рукама суда који суди у поступку

у коме се осуђени сарадник појавио као сведок. Без обзира на моменат сведочења окривљеног

сарадника у поступку, јавни тужилац ће поднети предлог суду за ублажавање казне тек након

правноснажности осуђујуће пресуде. Што значи да уколико суд донесе ослобађајућу пресуду

или поступак буде завршен неком од процесних пресуда, осуђени сарадник не може очекивати

на споразумом уговорене погодности. Иста је ситуација, и уколико окривљени у поступку у

којем осуђени сараднки сведочи умре и поступак због тога буде обустављен, чак и уколико је

осуђени сарадник у потпуности испунио своју обавезу, неће доћи до покретања поступка за

66

ублажавање казне200

.

5. Изјава о одрицњу права на жалбу

Изјављивање жалбе у ситуацијама када је суд у потпуности прихватио споразум о

оведочењу осуђеног, не би била у складу са правном природом овог института. Стране су се

споразумеле да би споразум произвео одређено правно дејство међу њима, а такође и да би

одређена права али и обевеза из њега заживеле. У споразуму странке и бранилац обавезују се да

неће изјављивати жалбу против одлуке донете по захтеву за ублажавање казне, када је суд захтев

усвојио и донео одлуку која одговара захтеву и споразуму.

6. Потпис странака и браниоца

Својим потписом јавни тужилац, окривљени и бранилац изјављују своју сагласност са

текстом споразума и овим чином назначавају да он представља њихову заједничку вољу.


О споразуму о сведочењу осуђеног одлучује судија за претходни поступак, уколико је

споразум поднет суду пре потврђивања оптужнице, односно председник већа уколико је

споразум поднет суду након потврђивања оптужице. О споразуму се одлучује на рочишту, које се

заказује увек када је споразум поднесен суду. На рочиште се позивају јавни тужилац, осуђени и

бранилац. Ни у члану 329. ЗКП-а као и у члану 322. ЗКП-а, које се односи на рочиште за

одлучивање о споразуму о сведочењу окривљеног, законик не напомиње да је општа јавност са

рочишта искључена, што наводи на закључак да на рочишту на коме се одлучује о споразуму о

сведочењу окривљеног општа јавност није искључена. Суд решењем одлучује о споразуму и у

зависности од тога да ли споразум садржи све законске елементе или неке од њих не садржи

односно уколико постоје други разлози, суд доноси решење о прихватању споразума, решење о

одбацивању споразума и решење о одбијању споразума. На рочишту суд првенствено проверава

усклађеност споразума са законским текстом. Уколико пронађе да споразум садржи неки

формални недостатак, решењем ће одбацити споразум, а уколико утврди постојање разлога из

члана 338. став 1. ЗКП-а или да није испуњен један или више услова из члана 323. ЗКП-а суд ће

га одбити решењем. На крају, суд доноси решење о прихватању споразума уколико утврди

кумулативну испуњеност услова из члана 323. ЗКП-а. Члан 329. став 3. наводи да се приликом

доношење решења о одбацивању споразума, прихватању и одбијању споразума примењују

чланови 316, 323 и 324. ЗКП-а.


67

4.5. Везаност суда за одлуку о прихватању споразума

Према члану 330. ЗКП-а решење о прихватању споразума о сведочењу осуђеног обавезује

суд приликом доношења одлуке о кривичној санкцији у поновљеном поступку, под условом да је

осуђени сарадник у потпуности испунио обавезе из споразума.

4.6. Поступак за ублажавање казне201

Поступак за ублажавање казне покреће се по захтеву тужиоца посебне надлежности

уколико је осуђени сарадник испунио споразумом преузете обавезе, односно уколико је сведочио

на главном претресу у поступку против лица које се терети за извршење кривичног дела или

кривичних дела из члана 162. став 1. тачка 1. ЗКП-а. Осуђени сарадник ће исказ по правилу дати

на главном претресу, али нема сметњи да то учини и на претресу пред судом другог и трећег

степена202

. При том, непходно је да се поступак према окривљеном оконча осуђујућом пресудом.

Захтев за ублажавање казне подноси се у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде.

О захтеву за ублажавање казне одлучује суд који је судио осуђеном сараднику у првом

степену. То може, али не мора да буде исти суд пред којим је вођен кривични поступак у којем је

осуђени сарадник дао исказ203

. Напротив, чест случај ће бити да је реч о суду који је судио

осуђеном сараднику за кривично дело општег, а не организованог криминала јер закон не

поставља услов у вези с кривичним делом за које је сарадник осуђен204

. О захтеву за ублажавање

казне одлучује суд у седници ванрасправног већа (веће из члана 21. став 4. ЗКП-а.), које је

састављано од троје судија. Пре доношења одлуке суд ће узети изјаву од осуђеног сарадника, а

извршиће увид у решење о прихватању споразума о сведочењу осуђеног. Захтев за ублажавање

казне суд може пресудом одбити или усвојити. Суд ће захтев пресудом одбити уколико утврди да

окривљени сарадник није испунио своју обавезу на начин и у обиму који је утврђен у споразуму.

Иако суд нема могућност да својом одлуком мења садржину споразума, пре него што донесе

пресуду којом се споразум усваја суд мора да утврди да ли су испуњени услови за доношење

такве пресуде, а они се односе на испуњеност обавезе коју је на себе преузео осуђени сарадник.

Уклолико закључи да је осуђени сарадник у потпуности извршио преузету обавезу из споразума,

пресудом ће усвојити захтев за ублажавање казне и преиначити одлуку о казни која је изречена у

правноснажној осуђујућој пресуди. У том случају суд има обавезу да изрекне осуђеном сараднку

201. Поступак ублажавања казне представља вид неправог понављања кривичног поступка, у коме се не понавља сам поступак,

већ се преиспитују разлози са ублажавање казне. Регулисан је члановима 557. до члана 561. ЗКП-а из 2011. године.


203. Ibidem.

204. Ibidem.

68

кривичну санкцију која је утврђена у споразуму о сведочењу осуђеног. С тим у вези, треба

истаћи да у случају усвајања захтева за ублажавање казне суд преиначује одлуку о казни, што

има шири домашај од ублажавања казне205

. Наиме, преиначење одлуке о казни може имати за

последицу не само ублажавање изречене казне, већ и изрицање друге кривичне санкције или

ослобађање од казне206

.

205. Ibidem.

206. Ibidem.

69

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Прихватањем концепције поједностављења кривичног поступка, као и формалним

укидањем начела материјалне истине створен је пут преко којег првенствено споразум о

признању кривичног дела, а са њим и споразум о сведочењу окривљеног, постепено проналазе

своје место у пракси јавних тужилаштава и судова у Републици Србији.

Упоређујући споразум о признању кривичног дела према Законику о кривичном поступку

из 2011. године и модалитете истог споразума у законодавствима земаља региона уочавају се

одређене разлике, које иако нису суштинске, односе се искључиво на позиционирање одређеног

понашања у поступку споразумевања које је свака држава која га регулише спремна да прихвати.

Суштинске разлике постоје уколико би се модалитет споразума који је регулисан нашим ЗКП-ом

посматрао и ставио у исту раван са модалитетима других европских држава у којима се овај

институт веома шаролико уређује. Значајна разлика односи се на нови положај оштећеног и

његово искључивање уопште из поступка споразумевања. Овакво решење је, иако критиковано

од већег дела стручне јавности, веома позитивно и употпуњује намеру законодавца за убрзањем

кривичног поступка. Сврха споразумевања између јавног тужиоца и одбране је првенствено

рационализација кривичног поступка, изостављање одређених фаза поступка и долазак до

осуђујуће пресуде. Потписивањем споразума окривљени се одриче права на суђење, али и права

на прави лек. Он је субјект који у закључивању споразума има одлучујућу улогу. Ако се узме у

обзир да је сврха кривичног поступка заштита невиних лица од неоправдане осуде, односно

изрицање одговарајуће кривичне санкције учиниоцу кривичног дела, а при том се решавање

имовинско правног захтева ставља у други план, онда горе наведени став проналази своје

оправдање. У општем кривичном поступку, суд првенствено цени доказе који упућују на

кривицу окривљеног, процесна правила усмерена су у том смеру, а не у смеру накнада штете која

није примарни циљ овог поступка. Иако се одлука о имовинско правном захтеву обавезно уноси

у диспозитив као елемент пресуде, поставља се питање на основу којих параметара ће је суд

утврдити. Из тих разлога се у пракси прибегава упућивању оштећеног на парницу која је

намењена првенствено решавању спорова имовинско правне природе. Поставља се питање како

ће се јавни тужилац и окривљени споразумети о имовинско правном захтеву, а такође како ће

касније суд проценити да ли је он одговарајући. Такође, интерес окривљеног је првенствено

блаже кажњавање, а са друге стране интерес јавног тужиоца се огледа у осуђујућој пресуди. Овај

проблем превазишао би се уколико би се законске одредбе модификовале, тако да би у поступку

преговарања са окривљеним јавни тужилац обавестио оштећеног о започетим преговорима, али

70

би и позвао оштећеног да се преговорима прикључи. Уколико оштећени пристане на предлог

јавног тужиоца, има право да у одређеном року поднесе тужиоцу имовинско правни захтев који

тада постаје предмет преговора између јавног тужиоца и окривљеног. Уз имовинско правни

захтев оштећени може да одреди и пуномоћника који ће га заступати током преговора, а уколико

га не одреди, имовинско правни захтев ће заступати јавни тужилац. Уколико се оштећени

определи да одреди пуномоћника уз имовинско правни захтев, доставља и пуномоћ за заступање

у поступку преговарања и закључивања споразума. Неопходно је оштећеном омогућити да,

поред одређивања максималног износа одштете који у имовинско правном захтеву истиче,

одреди и минимални износ накнаде штете на који би пристао с обзиром да се ради о

закључивању споразума. Уколико окривљени и јавни тужилац, односно пуномоћник оштећеног

уколико је именован, не постигну сагласност око износа накнаде штете, имовинско правни

захтев би требало искључити из домена преговарања. Закључени споразум би као обавезан

елемент садржао и констатацију да споразум у погледу имовинско правног захтева није

постигнут, као и да се оштећени упућује на парницу ради остваривања својих права. Међутим,

уколико се окривљени и јавни тужилац, односно пуномоћник оштећеног уколико је именован,

сагласе око износа накнаде штете у оквирима максималног односно минималног распона износа

накнаде штете који је одредио оштећени, споразум о имовинско правном захтеву, у договореном

износу, чини обавезан елемент споразума, с тим што се за разлику од договореног износа

накнаде штете до максималног износа накнаде штете оштећени упућује на парницу. Уколико се

оштећени не одазове тужиочевом предлогу да се прикључи преговорима, у том случају

имовинско правни захтев се искључује из домена преговарања између јавног тужиоца и

окривљеног, а оштећени се ради остваривања својих права упућује на парницу. Уколико суд

усвоји предложени споразум, оштећеном доставља примерак пресуде, на коју он нема право

жалбе. Уколико је кривичним делом оштећена Република Србија, Аутономна покрајна или

локална самоуправа, у поступку закључивања споразума учествује и надлежни јавни

правобранилац који је у обавези да у сваком случају поднесе имовинско правни захтев и да

учествује у поступку.

У одређеним сегментима нормирања законских одредби законодавац није остао доследан.

То се најбоље уочава из одредбе члана 343. став 3. ЗКП-а, где је изричито прописано да се

оптужени коме је изречена казна затвора у трајању 30 до 40 година, не може одрећи права на

жалбу нити одустати од изјављене жалбе. У овом случају ради се о изузетно тешким кривичним

делима где уколико би се окривљени определио на закључење споразума о признању кривичног

дела и сагласи се са казном затвора од 30 година, да би избегао кажњавање казном затвора од 40

година, у споразуму би ипак морао да се одрекне права на жалбу.

71

Још једна недоследност уочава се приликом нормирања рочишта на коме се одлучује о

споразумима, посебно о споразуму о признању кривичног дела. У члановима 315, 322 и 329

ЗКП-а прописано је да се о споразумима одлучује на рочишту, на које се позивају јавни тужилац,

окривљени и бранилац, а код споразума о сведочењу осуђеног позива се осуђени. Међутим, у

делу Законика који уређује припремно рочиште, односно у члану 345. став 1, прописано је да се

на припремном рочишту странке изјашњавају о предмету оптужбе, образлажу се докази који ће

бити изведени на главном претресу и предлажу се нови докази, утврђују се чињенична и правна

питања која ће бити предмет расправљања на главном претресу, али одлучује се и о споразуму о

признању кривичног дела, док је у ставу 2. истог члана прописано да се припремно рочиште

одржава пред председником већа. На основу горе наведених разлога поставља се логичко

питање на ком рочишту ће се одлучивати о споразуму о признању кривичног дела, а такође

поставља се и питање зашто је законодавац одредио да ће се на припремном рочишту

одлучивати само о споразуму о признању кривичног дела а не и о споразуму о сведочењу

окривљеног. Припремно рочиште сагласно члану 345. став 2. ЗКП-а одржава се пред

председником већа, а према члану 347. став 1. ЗКП-а на припремно рочиште позива се између

осталих лица и оштећени. Споразум о признању кривичног дела према члану 313. ЗКП-а јавни

тужилца и окривљени могу закључити од доношења наредбе о спровођењу истраге па све до

заршетка главног претреса. До потврђивања оптужнице јавни тужилца подноси споразум судији

за претходни поступак, а након потврђивања оптужнице председнику већа. Логичким тумачењем

чланова 313, 315. и 345. ЗКП-а извели би смо закључак да уколико је споразум о признању

кривичног дела поднет суду пре потврђивања оптужнице о њему одлучује судија за претходни

поступак на рочишту које предвиђа члан 315. став 1. ЗКП-а. Уколико је споразум поднет суду

након потврђивања оптужнице о њему одлучује председник већа на припремном рочишту. На

овај начин законодавац је предвидео два потпуно различита рочишта на којима се одлучује о

споразуму о признању кривичног дела. Одредбе члана 345. и члана 347. став 1. ЗКП-а дерогирају

одредбе члана 315. став 2, наводећи да се на припремно рочиште позива и оштећени, док је са

друге стране интенција законика да се оштећени искључи и домена преговарања и не позива се

на рочиште. Овакво решење је неприхватљиво и отвара врата правној несигурности,

неприхватљиво је одредбама о припремном рочишту дерогирати одредбе о рочишту на коме се

одлучује о судбини споразума о признању кривичног дела. Друго је питање због чега је

законодавац према члану 345.став 2. ЗКП-а одредио припремна рочиште као рочиште на коме се

одлучује само о споразуму о признању кривичног дела. Разлог томе је што је према основној

верзији текста Законика и 2011. године, као крајњи моменат до ког се могао закључити споразум

о признању кривичног дела било изјашњавање оптуженог о оптужби на главном претресу.

72

Оптужени се о оптужби сагласно члану 349. став 3. ЗКП-а изјашњава на припремном рочишту.

Према основној верзији текста Законика, намера законодавца је била да судија на припремном

рочишту утврди да ли постоји споразум о признању кривичног дела јер се споразум после

изјашњавања оптуженог о оптужби више није могао закључити. Томе у прилог говори и члан

348. став 5. у коме је прописано да уколико су јавни тужилац и оптужени закључили споразум о

признању кривичног дела, о томе ће на припремном рочишту обавестити председника већа који

ће поступити у складу са одредбама члана 315. до члана 318. Законика. Међутим, новелирањем

Законика о кривичном поступку из маја месеца 2014. године, члан 313. ЗКП-а измењен је у делу

који се односи на крајњи рок до којег се споразум може закључити, тако да се споразум о

признању кривичног дела може закључити до завршетка главног претреса. Самим тим, одредбе

које се односе на споразум о признању кривичног дела, а налазе се у одељку Законика који

регулише припремно рочиште, постали су без предметне. По овом питању законодавац је

пропустио да новелирањем одредбе члана 313. ЗКП-а новелира и одредбе Законика које се

односе на припремно рочиште како би их ускладио са чланом 313. ЗКП-а.

Један од обавезних елемената споразум о признању кривичног дела али и споразума о

сведочењу окривљеног јесте и споразум о одузимању имовинске користи. Чланом 91. Кривичног

законика прописано је да нико не може задржати имовинску користи прибављену кривичним

делом, као и да ће се имовинска корист одузети у складу са закоником и судском одлуком којом

је утврђено извршење кривичног дела. Имовинска корист одузима се од учиниоца кривичног

дела, али према члану 92. став 2. Кривичног законика одузимање се врши и од правног или

физичког лица на која је пренесена без накнаде или уз накнаду која очигледно не одговара

стварној вредности. Приликом закључивања споразума о призмању кривичног дела или

споразума о сведочењу окривљеног, имовинска корист може се одузети од окривљеног, али и од

трећих лица. Законик о кривичном поступку у глави XXII која носи назив Поступак за

одузимање имовинске користи прописује начин одузимања имовинске користи као и круг лица

од којих се она одузима. При том, чланом 541. став 4. ЗКП-а прописано је да се оверени препис

пресуде доставља и лицу из члана 539. став 1. ЗКП-а, као и представнику правног лица, ако је

суд изрекао одузимање имовинске користи од правног лица. Такође, из члана 542. ЗКП-а

произилази да треће лице од кога је извршено одузимање имовинске користи има право на

жалбу против одлуке суда којом је извршено одузимање, али према члану 543. ЗКП-а ово лице

има и право на ограничену употребу захтева за понављање кривичног поступка у погледу одлуке

о одузимању имовинске користи. Из горе наведеног произилази да уколико је имовинска корист

у споразуму одузета од трећег лица, а не од окривљеног, суд би примерак пресуде достављао и

том лицу које сагласно члану 542. и члану 543. ЗКП-а има право на жалбу али и ванредни правни

73

лек. Поступак за одузимање имовинске користи, тачније чланови 542. и 543. ЗКП-а у директној

су супротности са природом закључивања споразума о признању кривичног дела и споразумa о

сведочењу окривљеног. У споразуму странке и бранилац су у обавези да се одрекну права на

жалбу, док треће лице од кога је извршено одузимање, може улагањем жалбе значајно утицати на

судбину споразума. Да би се садашњи проблем превазишао неопходна је допуна Законика у делу

који регулише споразуме о признању кривичног дела и споразум о сведочењу окривљеног, на

начин да овим правилима буде обухваћено и треће лице од кога се одузимање врши.

Поставља се питање како ће судија поступити кад се у списима налазе и докази који

недвосмислено иду у корист окривљеног. Да ли и у том случају, судија уколико утврди, да у

списима постоје докази који нису у супротности са признањем може споразум усвојити или ће

споразум, због постојања доказа који необориво иду у корист окривљеног такав споразум

одбити, да би о евентуалној кривици окривљеног било расправљено у опшем поступку. У духу

законика, а и споразумевања, правила ток поступка би било усвајање таквог споразума и

доношење осуђујуће пресуде. Међутим, поставља се питање да ли је овакво решење правично.

Сигурно је да није.

Поставља се питање, на који начин и у ком поступку ће суд утврдити да је одређена казна

или друга кривична санкција исувише блага или оштра по окривљеног. Извођењем доказа на

рочишту, судија би прекорачио своја Закоником предвиђена овлашћења, а рочиште на коме се

одлучује о споразуму претворио би у главни претрес. На овом месту законодавац свесно увео

ограничење у погледу права на споразумевање, дозволивши судији да испитује разлоге због

којих је одређена казна или друга кривична санкција предложена. Овакав став наводи на

закључак да код законодавца постоји бојазан од злоупотребе споразума од стране јавног тужиоца

предлагањем изузетно строгих казни за окривљеног. Могуће је у пракси замислити ситуацију да

јавни тужилац окривљеном, који је још у предистражном поступку, у поступку пред органима

Министарства унутрашњих послова, признао извршење кривичног дела за које се терети,

понуди закључење споразума о признању кривичног дела. У овој ситуацији, јавни тужилац је у

знатно повољнијем положају у односу на окривљеног. Захваљујући одређеном сазнањима из

предистражног поступка јавни тужилац неће бити спреман да преговара у правом смислу те

речи, већ има могућности да пред окривљеног изнесе условно речено споразум са свим

саставним елементима који окривљени може или да прихвати или да одбије. Међутим, са друге

стране окривљени је свесно и добровољно, уз присуство свог браниоца, прихватио одређену

меру и врсту казне или друге кривичне санкције. Поставља се питање зашто је онда суд

овлашћен да утиче на вољу окривљеног и јавног тужиоца и да споразум из ових разлога одбије.

Међутим, наведена бојазан је неоправдан, првенствено због обавезног присуства браниоца од

74

почетка преговарања, који ће својим личним компетенцијама бити тег који ће држати равнотежу

странама у преговарању о садржини споразума о признању кривичног дела.

Пракса још увек није изнела свој коначан став по питању ванредних правних лекова, а

такође и у теорији тумачења су различита. На питање да ли је ванредни правни лек дозвољен

или није, требало би сачекати да се у пракси појаве случајеви у којима би била неопходна

интервенција или путем захтева за понављање кривичног поступка или путем захтева за заштиту

законитости, али такође неопходна је и интервенција законодавца. Употреба ванредних правних

лекова без законског ограничења на пресуде донете прихватањем споразума, не би била у складу

са његовом природом. Међутим, како је већ наведено ЗКП у члану 473. став 1. тачка 2. и члану

485. став 1. тачка 3. предвиђа основ за употребу и захтева за понављање кривичног поступка и

захтева за заштиту законитости на пресуде донете на основу споразума. Ради заштите одређених

процесних, али и уопште људских права, неопходно је дозволити интервенцију путем ванредног

правног лека, али у складу са природом споразума и у закоником прописаним и изузетним

случајевима.

Што се тиче споразума о сведочењу окривљеног и споразума о сведочењу осуђеног,

решења кривичнопроцесног права Републике Србије, посматрано у односу на земље региона,

остаје усамљено. Међутим, детаљном анализом лако се може извести закључак, да су решења

нашег ЗКП-а, иако недовољно савршена, ипак у многоме напреднија у односу на земље са

посматраног подручја. Прописивањем обавезне одбране у овим поступцима значајно се штите

права недовољно стручних окривљених, договарање и уговарање кључних питања које ће

касније постати предмет споразума, али и део образложења осуђујуће пресуде подигнути су на

један виши степеник у односу на раније решење предвиђљно у ЗКП-у из 2001.године, а које је у

одређеним модалитетима још увек присутно у земљама региона.

Уочено је да је формулациом члана 320. став 2. законодавац на два места повредио

Уставом и Закоником предвиђену и загарантовану претпоставку невиности. При том, ради се о

две повреде које се могу окарактерисати као лакша и тежа повреда. Према члану 3. ЗКП-а, свако

се сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном

одлуком суда. Синтагма „споразум из става 1. овог члана може се закључити са окривљеним

који је у потпуности признао да је учинио кривично дело” на својеврстан начин прејудицира

кривицу окривљеног за кривично дело за које се признање даје. Иако се наведена синтагма

односи на будуће време и одређује круг окривљених са којим се споразум може закључити,

законодавац је уместо речи „учинио” могао да употреби неки други израз који не би толико

доводио у везу извршено кривично дело и кривицу окривљеног. У другом делу реченице овог

става ова аномалија је још израженија, „под условом да је значај његовог исказа за откривање,

75

доказивање или спречавање кривичног дела из члана 162. став 1. тачка 1. законика претежнији

од последица кривичног дела које је учинио”. На овом месту законодавац је окривљеног

обележио као извршиоца кривичног дела без правноснажне пресуде у којој би се његова кривица

утврдила. Окривљени може признати да је кривично дело учинио, али то признање по духу

Законика о кривичном поступку, не значи и његову кривицу de jure. На питање да ли је

окривљени учинио кривично дело или није ипак одговор даје суд. Стога, са аспекта заштите

права окривљеног било би адекватније употребити синтагму „у потпуности признао кривично

дело (или кривична дела) која су предмет оптужбе”. На овај начин не прејудицира се његова

кривица поводом кривичних дела која су предмет признања, а о постојању одређене узрочно

последичне везе између радње окривљеног и кривичног дела одлучује суд.

И сама пракса позитивно је дочекала укидање материјалног услова за закључивање

споразума о признању кривичног дела, о чему говори и број од свега 13 пресуда донетих од

стране Вишег суда у Београду, Посебним одељењем за организовани криминал на основу

споразума о признању кривице према ЗКП-у из 2001.године, док је за годину и по дана примене

института споразума о признању кривичног дела према ЗКП-у из 2011. године, пред истим судом

донето више од 100 пресуда207

.

Правилно је уочено од стране законодавца да лица која су правноснажно осуђена могу

бити важан извор информација и преко потребног сведочења за јавног тужиоца у поступцима

који се воде против организованих криминалних група и ратних злочина, међутим, ова врста

споразумевања још увек није заживела у нашем кривичном процесном праву. Разлози за то могу

бити многобројни, почев од лојалности лица које је осуђено за неко од дела из опуса кривичних

дела организованог криминала према групи којој припада, даље у страху од могућег угрожавања

безбедности како бившег припадника тако и његове породице, недовољној упућености тих лица

у поступак споразумавања, страх од изигравање поверења и друго. Ради лакше примене

наведена два вида споразумевања, неопходна је и интервенција законодавца, првенствено у

изменама одредби које се односе на јавност рочишта на којем се расправља о судбини поменута

два споразума. Првенствено из разлога што се ради о веома осетљивим питањима како за

организовану борбу државе против оганизованих криминалних група тако и за само лице о

чијем се статусу у поступку расправља. До завршетка писања овог рада у пракси судова посебне

надлежности није донета ни једна пресуда на основу споразума о сведочењу окривљеног нити

споразума о сведочењу осуђеног.

206. Наведено према: Александар Трешњев, op. cit., стр, 245.

76

ЛИТЕРАТУРА

КЊИГЕ

1. Вања Бајовић, Споразум о признању кривице упоредно правни приказ, Правни факултет

Београд, Београд, 2009 година.

2. Горан П. Илић, Миодраг Мајић, Слободан Бељански, Александар Трешњев, Коментар

законика о кривичном поступку, ЈП Службени гласник, Београд, 2012 године.

3. Данило Л. Николић, Споразум о признању кривице, са оригиналним примерима из рада

тужилаштва САД, Хашког трибунала и судова са подручја Босне и Херцеговине и обрасцима

Споразума и одлука по ЗКП Републике Србије, Студентски центар Ниш, 2007 године.

4. Зоран Стојановић, Кривично право-општи део, Београд, 2012 године.

5. Маријана Пајванчић, Уставно право, друго, измењено и допуњено издање, Правни Факултет у

Новом Саду, Нови Сад, 2011. године.

6. Милан Шкулић, Основне новине у кривичном процесном праву Србије, Нови Законик о

кривичном поступку из 2011.године, Правни факултет Београд, 2013 година.

7. Милан Шкулић, Реформа у стилу “један корак напред – два корака назад”, Удружење јавних

тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије, Београд, 2012 године.

8. Снежена Бркић, Рационализација кривичног поступка и упрошћене процесне форме, Правни

факултет, центар за издавачку делатност, Нови Сад, 2004 година.

ЧЛАНЦИ

1. David Leimbach, Minimizing the risk of injustice in cooperation agreements, The Dartmouth Law

Jurnal, Vol. VII:2, 2009, p. 173-182.

2. Peter J.P. Tak, Deals with Criminals: Supergrass, Crown Witnesses and Pentiti, 5 Eur. J. Crime Crim.

L. & Crim. Just. 1, 1997, p. 2-26. доступно на http:// heinonline.org.

3. Veljko Delibašić, Plea Agreement, “Archibald Reiss days”, Volume III, Belgrade, 2014, p. 236-278.

4. Александар Трешњев, Дилеме у примени Споразума о признању кривичног дела, Билтен

Врховног касационог суда 2/2013, Београд, 2013, стр. 243-263.

5. Вељко Делибашић, Споразум о сведочењу окривљеног, Реформа кривичног права, Копаоник,

2014, стр. 213- 235.

6. Вељко Турањанин, Споразум о признању кривице у праву Европских земања: примјер Италије,

Страни правни живот број 2/2011, Београд, 2011, стр 147-165.

7. Вељко Турањанин, Споразум о сведочењу окривљеног у кривичном процесном законодавству

Србије, Нова правна ревија часопис за домаће, њемачко и европско право број 2/2012, University

77

pres-izdanja Magistrat, Сарајево 2012, стр. 65-72.

8. Вељко Турањанин, Увођење адверсарног система у Русији кроз приказ два најважнија

института – пороту и споразум о признању кривице, Гласник права, год II, број 3 (2011),

Крагујевац, 2011, стр.65-81.

9. Веско Крстајић, Споразум о признању кривичног дела, Билтен Врховног касационог суда

Србије број 2/2012, Београд, 2012, стр. 54-72.

10. Дамир Приморац, Семир Шарић, Свједок под имунитетом (свједок покајник) у кривичном

законодавству Босне и Херцеговине, Зборник радова Правног факултета у Сплиту, год 50, број

3/2013, Сплит, 2013, стр. 589-613.

11. Данило Николић, Споразум о признању кривичног дела као репрезентативна форма

поједностављеног поступка у кривичим стварим, Поједностављивање форме у кривичним

стварима регионална кривичнопроцесна законодавства и искуства у примени, Мисија ОЕБС у

Србији, Београд 2013 стр.132-152.

12. Иван Илић, Споразум о признању кривице у теорији, легислативи и пракси, Зборник радова

Правног факултета у Нишу, LXIII, Ниш, 2012, стр. 405-423.

13. Интернет чланак: Aziz Rahman and Jonathan Lennon, The law, practice and development of

supergrass evidence in England, доступно на: http://insidetime.org/articleview.as

pa=50&c=supergrass_evidence.

14. Милан Шкулић, Критичка анализа новог Законика о кривичном поступку (II), Бранич број 3-

4/2012, Адвокатска комора Србије, Београд, 2012, стр. 9-39.

15. Милан Шкулић, Однос начела истине и поједностављених форми кривичног процесног

права, Поједностављивање форме у кривичним стварима регионална кривичнопроцесна

законодавства и искуства у примени, Мисија ОЕБС у Србији, Београд 2013 стр. 67-85.

16. Милош Милованивоћ, Споразум о признању кривице – Pro et contra, Анали правног

факултета у Београду, година LVIII, број 2/2010, Београд, 2010, стр 415-431.

17. Миљко Радисављевић, Предраг Ћетковић, Искуства тужилаштва за организовани криминал

у примени института споразума о признању кривичног дела, Поједностављивање форме у

кривичним стварима регионална кривичнопроцесна законодавства и искуства у примени,

Мисија ОЕБС у Србији, Београд 2013, стр. 153-171.

18. Недељко Јованчевић, Положај главних процесних субјеката у новом ЗКП из 2011, Crimen

časopis za krivične nauke http://www.ius.bg.ac.rs/crimenjournal/ (III) број 2/2012, Београд 2012, стр.

191-210.

19. Станко Бејатовић, Нови ЗКП и поједностављене форме поступања у кривичним стварима,

Ревија за криминологију и кривично право број 2-3/11, Институт за криминолошка и

социјолошка истраживања, Београд 2011, стр. 43-69.

20. Станко Бејатовић, Споразум о признању кривице (нови ЗКП Републике Србије и регионална

компаративна анализа),Поједностављивање форме у кривичним стварима регионална

кривичнопроцесна законодавства и искуства у примени, Мисија ОЕБС у Србији, Београд 2012,

стр. 102-119.

http://insidetime.org/articleview.as

78

ПРОПИСИ

1. Законик о кривичном поступку („Службени гласник РС” бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012,

32/2013 и 45/2013).

2. Законик о кривичном поступку („Службени лист СРЈ” бр. 70/2001 i 68/2002 и „Службени

гласник РС” 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон, 72/2009

и 76/2010).

3. Кривични Законик („Службени гласник РС” бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 - испр.,

72/2009, 111/2009, 121/2012 и 104/2013).

4. Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању огранизованог криминала,

корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС” 42/2002, 27/2003,

39/2003, 67/2003, 29/2004, 58/2004 – др. закон, 45/2005, 61/2005, 72/2009, 72/2011 – др. Закон,

101/2011 – др. закон и32/2013).

5.Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС”

бр.32/2013).

6. Устав Републике Србије („Службени гласник РС” бр. 98/2006).

7. Закону о јавним тужилаштвима ( „Сл.гласник РС “бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011 –

др.закон 101/2011, 38/2012 – одлука УС, 121/2012 и 101/2013).

8. Закону о уређењу судова („Сл.гласник РС“ бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 –

др.закон, 78/2011 – др.закон, 101/2011 и 101/2013).

9. Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине

(„Сл.гласник РС” 67/2003, 135/2004, 61/2005, 101/2007 и 104/2009).

10. Закон о ратификацији конвенције Уједињених нација против корупције („Сл.лист СЦГ-

Међународни уговори“ бр. 12/2005).

11. Закон о потврђивању конвенције Уједињених нација против транснационалног

организованиг криминала и допунских протокола („ Сл.лист СРЈ – Међународни уговори” бр.

6/2001).

12. Закон о кривичном поступку Републике Хрватске („Народне новине” бр. 152/2008, 76/2009,

80/2011, 121/2011, 91/2012, 143/2012, 56/2013 и 145/2013).

13. Закон о уреду за сузбијање корупције и организираног криминалитета („Народне новине” бр.

67/2009, 116/10, 145/2010, 57/2011, 136/12 и 148/2013).

14. Законик о кривичном поступку Републике Црне Горе („Службени лист ЦГ” бр. 57/2009 и

49/2010).

15. Закон о кривичном поступку Федерација Босне и Херцеговине („Службене новине

Федерације БиХ” бр. 35/2003, 37/2003, 56/2003, 78/2004, 28/2005, 55/2006, 27/2007, 53/2007 и

9/2009).

16. Закон о кривичном поступку Републике Српске („Сл.гласник РС “бр. 50/2003).

17. Закон о кривичном поступку Брчко дистрикта БиХ („Сл.гласник Брчко дистрикта БиХ“ бр.

48/2004, 6/2005, 14/2007, 19/2007, 21/2007, 2/2008, 17/2009 и 9/2013).

18. Закон о кривичном поступку Босне и Херцеговине („Сл.гласник БиХ “бр. 3/2003, 32/2003,

36/2003, 26/2004, 63/2004, 13/2005, 48/2005, 46/2006, 76/2006, 29/2007, 32/2007, 53/2007, 76/2007,

15/2008, 58/2008, 12/2009, 16/2009, 93/2009 и 72/2013).

19. Закон о кривичном поступку Републике Македоније („Сл. весник РМ” бр. 150/2010),

79

20. Закон о кривичном поступкуРепублике Словеније („Сл.гласник CPA-UPB8“),

21. Правилник о поступку и доказима пред Међународним судом за кривично гоњење особа

одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињених на територији

бивше Југославије од 1991.године, бр. IT 132/REV. 49 од 22.05.2013.године,

ПОСЕЋЕНЕ ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦЕ

1. http://pravosudje.ba/vstv/faces/vijesti.jsp?id=34307

2. http://www.ius.bg.ac.rs/crimenjournal/

3. http://www.akv.org.rs/glasnik.html

4. http://www.advokatska-komora.co.rs/branic/izdanja.html

5. http://www.uts.org.rs/

6. http://www.comparativelaw.info/

7. http://www.pravo.unizg.hr/hljkpp

8.http://www.bg.ap.sud.rs/lt/articles/sudska-praksa/pregled-sudske-prakse-apelacionog-suda-u-

beogradu/krivicno-odeljenje/organizovani-kriminal/kz1-po1-23-12.html

9. http://anali.ius.bg.ac.rs/A2010-2/Anali%202010-2%20str.%20415-431.pdf10.

10. http://www.icty.org/x/cases/4

11. http://www.icty.org/x/cases/erdemovic/acjug/bcs/erd-ajsomcdvh971007b.pdf

12. http://www.heinonline.org

13. http://insidetime.org/articleview.asp?a=50&c=supergrass_evidence

14. http://www.icty.org/sections/Pravnabiblioteka/Pravilnikopostupkuidokazima

http://pravosudje.ba/vstv/faces/vijesti.jsp?id=34307

http://www.ius.bg.ac.rs/crimenjournal/

http://www.akv.org.rs/glasnik.html

http://www.advokatska-komora.co.rs/branic/izdanja.html

http://www.uts.org.rs/

http://www.comparativelaw.info/

http://www.pravo.unizg.hr/hljkpp

http://www.bg.ap.sud.rs/lt/articles/sudska-praksa/pregled-sudske-prakse-apelacionog-suda-u-beogradu/krivicno-odeljenje/organizovani-kriminal/kz1-po1-23-12.html

http://www.bg.ap.sud.rs/lt/articles/sudska-praksa/pregled-sudske-prakse-apelacionog-suda-u-beogradu/krivicno-odeljenje/organizovani-kriminal/kz1-po1-23-12.html

http://anali.ius.bg.ac.rs/A2010-2/Anali%202010-2%20str.%20415-431.pdf10

http://www.icty.org/x/cases/4


http://www.heinonline.org/

http://insidetime.org/articleview.asp?a=50&c=supergrass_evidence

http://www.icty.org/sections/Pravnabiblioteka/Pravilnikopostupkuidokazima

Sporazumi javnog tužioca i okrivljenog u krivičnom postupku

Documents