Slucajni spomenici

UNIVERZITET UMETNOSTI

FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU

Slučajni spomenici

Mentor: Prof Dr Jelena Todorović

Autor: Luka Tripković

Beograd, 7. jun 2011.

Sadržaj |

Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . 2

Ruine - spomenici iz

nehata. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . 5

1

Tihi svedoci nedovršenosti jedne

države. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

10

Zaključak. . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . 19

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . 20

2

Uvod|

"Gete, koji je svoje talijansko putovanje smatrao, za veliki doživljaj, kaže, na jednom mestu, da je prošlost: ruina. Svi mi, u Rimu, slažemo se da je

Italija, zaista, veliki doživljaj u životu, a da je prošlost - i ne samo u Rimu - ruina."

Miloš Crnjanski, "Kod Hiperborejaca"

Svaka istorijska epoha, uzimajući u obzir kontekstu kom nastaje, te njene socio-političke karakteristike, bivaobeležena različitim dostignućima, idejama i ideologijama.U nemačkom jeziku postoji jedan izraz koji neobično jasnoodređuje ovakve pojave u datom vremenskom trenutku, uodređenoj epohi. Taj izraz glasi zeitgeist- duh vremena1. U tojsintagmi sadrže se, na sažet i koncizan način, sva onastremljenja, nade i strepnje čitavih naroda koji u tomvremenskom periodu žive. Ona obuhvata najmanje zajedničkesadržioce srodnih ideja u linearnom protoku vremena,1 Duh vremena ili Zeitgeist (od nemačkog Zeit - vreme, Geist - duh) je filozofski pojam koji označava prevlađujuća intelektualna uverenja, ideje, mišljenja i poglede na život tokom određene epohe koje određuju sociološku, kulturološku i versku klimu, načela ponašanja i etiku određenog vremenskog razdoblja.

3

objedinjujući neku pojedinačnu epohu, pritom jasnoodređujući njene osnovne, fundamentalne karakteristike.Poput Anaksimandrovog apeirona2, u virtuelnom sistemuznanja, duh vremena sadrži kvintesencu svakog ključnog pojmaodređenog perioda ljudske civilizacije. Služeći se ovom metodologijom, ulazeći u tragnjenim empirijskim korenima, u mogućnosti smo da uspešnolociramo većinu istorijskih fenomena. Zeitgeist stvarasvojevrstan koordinatni sistem koji nam, zavisno od potrebe,daje koordinate tačaka na nekoj zamišljenoj osi, i takotačno određuje sve bitne parametre nekog pojedinačnogistorijskog pojma ili fenomena. Naravno, imajući u viduburnu i dinamičnu istoriju naše civilizacije, različiteepohe proizvode potpuno različite događaje. Ova heterogenaskupina događaja, često je povezana jedino duhom vremena,koji kroz njih provejava, noseći katkad sa sobom odjekprošlih vekova. Taj odjek, dovoljno snažan da izdrži svespecifičnosti potpuno različitih sistema vrednosti,kulturnih i društvenih obrazaca, u sebi sadrži univerzalnekarakteristike i vrednosti jedne civilizacije. Univerzalne,u smislu da bi nužno morale biti svojstvene, kako Hansu

2

? Anaksimandar (oko 610 - oko 546. god. stare ere) bio je drugi pripadnik miletske škole, možda Talesov učenik, te učitelj Anaksimena iz Mileta. Prema njemu, osnovni element mora biti znatno "prvobitniji" od suprotnosti, s obzirom da sve stvari iz njega nastaju i u njega se vraćaju . Tako je Anaksimandar došao na pomisao da je taj prvobitni element – neodređen.Taj provobitan element (ἀρχή), taj bitak, nazvao je Anaksimandar materijalnim uzrokom: "On nije ni voda niti bilo koji drugiod takozvanih elemenata, već priroda od njih različita i beskonačna, iz koje nastaju sva neba i svetovi u njima". To je apejron (τὸ ἄπειρον), supstancija bez granica, "večita i bezvremenska"

4

Memlingu3, flamanskom slikaru iz XV veka, tako i, recimo,Vudi Alenu4, američkom filmskom reditelju XX veka.

Ova, naizgled apsurdna analogija, može poslužitikao savršen argument kojim bi se potkrepila pomenutahipoteza. Naime, ukoliko posedujemo elementarno poznavanjefenomena nastalih u kvintećentu, u Memlingovim delima jasnomožemo definisati alegorije vanitasa. Ova alegorija, nastalakao posledica složenih društvenih procesa XV veka u zapadnojEvropi, nastavlja da živi sve do današnjih dana, budući danjena egzistencija direktno zavisi od "večnog pitanja" kojeju je i proizvelo. To je pitanje smisla ljudske egzistencijei svest o temporalnom, prolaznom karakteru ljudskog života,strogo determinisanom elementarnim zakonima biologije. Kadasagledamo opus reditelja kao što je Vudi Alen, teanaliziramo ogoljenu suštinu njegovih filmova5, zaključićemoda se ispod sloja koji se ovaploćuje u komici i grotesknojnaraciji života savremenog Njujorčanina zapravo krije gotovohisteričan strah od izvesnog kraja svake pojedinačne ljudskeegzistencije.

Ovaj dramatičan primer koristim kao ilustracijuvekovnog odjeka duha vremena, pokušavajući da u kratkimcrtama objasnim tesne veze koje postoje između pojedinihistorijskih i savremenih fenomena, iz prostog razloga što jeu pitanju jedan, univerzalni fenomen, lazurno obojenZeitgeistom u kom obitava. Tema mog rada biće još jedan3 Hans Memling (Zeligenštat, 1430 — Briž, 1494) je bio flamanski slikar nemačkog porekla čija je umetnost oslikavala Briž uperiodu političkog i trgovačkog opadanja. Memling je bio gotički slikar 15. veka, i pripadao je grupi koja je radila u poslednjoj trećini 15. i početku 16. veka.

4 Woody Allen (1. decembar 1935), rođen kao Alen Stjuart Kenisberg, američki je režiser, pisac i glumac. On je jedan od najuticajnijih i najcenjenijih ljudi u svetu filma.5

? "Hannah and her sisters", 1986

5

fenomen koji dominantno nastaje u periodu baroka, provejavakroz romantizam i modernizam, a jednako je aktuelan idanas. Radi se o fenomenu ruševine. Budući da fenomenologijaruševina obuhvata pregršt različitih oblasti koje podižunivo opštosti, baziraću svoju analizu vodeći se pojmom kojiuvodi Alojz Rigl6, austrijski istoričar umetnosti - pojmom"slučajnih spomenika". Pored Rigla, glavna referenca za određivanje zdanjai objekata koji su predmet ovog rada jeste Valter Benjamin7,to jest njegov termin "ovde i sada umetničkog dela", koji ćupokušati da iskoristim u nešto drugačijem kontekstu, budućida predmet moje analize neće biti isključivo umetnička dela.Po mom sudu, sinergija Riglove definicije slučajnihspomenika i specifičnog prizvuka judejskog misticizma, kaokonstitutivnog faktora Benjamonove terminologije, omogućićemi vrlo preciznu analizu problema kojim se bavim.

* * *

6

? Alois Riegl ( 14. januar 1858.  Linc - 17. јun 1905. Beč) bio je austrijski istoričar umetnosti, profesor na Bečkom univerzitetu i suosnivač bečke škole istorije umetnosti. Nastupio je protiv pozitivističke metode i posvetio se kasnorimskoj umetnosti, holandskoj umetnosti XVII veka i pre svega metodici brige o spomeničkoj prošlosti.

7 Walter Benjamin (15. jul 1892. Berlin  - 26. septembar 1940. Port Bou,Španija), nemački filozof, književnik i prevodilac. Koristiću se Benjaminovim kapitalnim delom " Umetničko delo u doba njegove tehničke reprodukcije"

6

Ruine - spomenici iz nehata |

Neko je jednom napisao, ili izgovorio, a čini mi se da je to bio StojanCerović, povodom teze po kojoj je neophodno da jedno društvo lupi o dno,

pre nego što se, poput Feniksa, uzdigne iz pepela - da to dno nije ništadrugo do ravan koja nam stalno izmiče.

Ovo je esej o jednoj takvoj, nedostižnoj ravni.

7

U gradovima širom ove zemlje, postoji veliki brojobjekata čije karakteristike retko analiziramo, neupuštajući se u suštinu njihove egzistencije, simbolike kojunose i zadaha istorijskog nasleđa koji ih opterećuje. Teškoje pronaći najmanji zajednički sadržilac tih objekata,budući da su njihove, kako arhitektonske, tako i namenskekarakteristike, međusobno potpuno različite i raznorodne.Usudiću se da napišem da bi najbliže određenje tog sadržiocabio jedan fiktivni, gotovo metafizički pojam, a to jenjihovo "ovde i sada", u Benjaminovskom smislu. Ovaj pojam,koji se prvi put javlja u čuvenom eseju "Umetničko delo udoba njegove tehničke reprodukcije", sadrži prizvukejeverejskog misticizma, i tim pre iskače iz standardneonovremene estetske terminologije zapadne filozofije.Međutim, upravo je ta doza misticizma bila ključna zakonstituisanje ovog pojma, nastalog kao posledicanemogućnosti estetičke teorije da prati zahuktalu dinamikurazvoja umetnosti u prvoj polovini XX veka. Ukratko, "ovde isada" predstavlja istoriju kojoj je delo bilo podvrgnutotokom svog trajanja. Bilo da su u pitanju promene koje jedelo iskusilo na svojoj fizičkoj strukturi, ili promene upogledu posedovanja.

Tako je, recimo, u Mikelanđelovom Davidu,sublimirano svo ono iskustvo koje ta skulptura "poseduje". Unjegovoj "auri", možemo iščitati ponos koji su građaninezavisnog grada-države Firence osećali prolazeći krajnjega, osećaj zaštitništva koji je ova skulpturasimbolizovala, podsećajući na starozavetni mit i dajućisnagu firentincima da se odupru raznim političkim pritiscimai opasnostima koje su konstantno vrebale u Italiji XVI veka,počev od klimavog mira među gradovima-državama, pa sve do"uljeza u sopstvenim redovima" - harizmatičnog fratraSavonarole.

8

Dakle, dok stojimo pred originalnim Davidom, tairacionalna tenzija koju osećamo jeste njegova aura,sublimacija iskustva. Tu vrstu osećaja je moguće osetitisamo pred originalnim delom, budući da u sebi sadržiautentično iskustvo skupljano vekovima. Na tom fonupozvao bih se na Alojza Rigla, čiji pojam slučajnihspomenika, po mom mišljenju, neobično korenspondira saBenjaminovskim ovde i sada. Naime, baveći se spomeničkomistorijom, ovaj austrijanac uvideo je nužnost rašlanjivanjaspomenika kao omnibus pojma, imajući u vidu heterogenostčitavog skupa objekata. Rigl uočava razliku između onihartefakata koji su sagrađeni sa ciljem da budu spomenici,koji za ulogu imaju da podsećaju na pojedinačni istorijskitrenutak ili na neku istorijsku ličnost; i onih, čije "ovdei sada" predstavlja "prolaz u dati istorijski period".Zauzimajući radikalan stav, Rigl prvoj grupi dodeljujeimanentnost komemorativnih karakteristika i obeležija, dokslučajne spomenike definiše kao proizvod subjektivnog izborapojedinca, čime njihovo postojanje i trajanje direktnozavisi od dužine sećanja posmatrača koji datom objektudodeljuje spomeničku funkciju.

Da se primetiti da je ovoj klasifikaciji, kojapretpostavlja subjektivni osećaj a ne egzaktnu i naučnumetodologiju, potrebna još jedna dimenzija kako bi fenomenslučajnih spomenika mogao da bude zaokružen, i "postavljenna noge". To me navodi da kao rešenje ponudim inkluziju"ovde i sada" nekog dela, čime bi nenaučna dimenzija ovogpojma bila konkretizovana kroz Benjaminovu estetiku. Tasubjektivna spomenička vrednost, koja uz pomoć "ovde i sada"može dobiti na objektivnosti, preplavila je objekte nastaleu periodu posleratne Jugoslavije, bilo da je reč o objektimačija primarna funkcija jeste bila komemorativna, ili pakonim koji nastaju prilikom velike obnove zemlje i neuspelogpokušaja ekonomske reforme krajem sedme decenije XX veka,često praćenim megalomanskim ambicijama. Razloge za to netreba tražiti isključivo u lokalnom iskustvu regiona u komživimo, jer bi u tom slučaju posmatrali samo pojedinačnodrvo, nesveni situacije u šumi.

9

Ključni razlog, inicijalni uzrok, koji je zaposledicu imao nastanak obimnog skupa slučajnih spomenika,leži u fenomenu takozvanog, "kratkog dvadesetog veka". Ovajpojam u istoriografiju uvodi istoričar Erik Hobsbaum8,polazeći od pretpostavke da istoriografija ne treba nužno dase deli hronološki i linearno, već je umesto nominalnepodele vekova, potrebno grupisati srodne i kauzalno povezanedogađaje, kako bismo dobili jasnu i celovitu sliku. To biznačilo, po Hobsbaumu, da XX vek nije trajao od 1901. do2000. godine, već je počeo na Vidovdan 1914. godine, azavršio se u vreme opsade Sarajeva, tokom najrecentnijihsukoba koji su se dogodili na ovim prostorima. Početak vekaje, dakle, označen tačkom nepovrata, to jest sarajevskimatentatom, koji za posledicu ima kraj dinastičko-monarhističkih uređenja u većini zemalja tadašnje Evrope itektonske društvene poremećaje prouzrokovane najkrvavijimratom do tada viđenim u ljudskoj istoriji. Kraj, sa drugestrane, dolazi u trenutku kada se raspada i poslednjakomunistička država u Evropi, čime se vek, praveći pun krug,okončava upravo na mestu na kom je i počeo - u Sarajevu.Hobsbaum XX vek naziva kratkim budući da je, ukolikoproporcionalno uporedimo kvantitet događaja i otkrića kojasu se dogodila u nekom pojedinačnom stoleću sa godinamatrajanja istog, XX vek - vek "najveće gustine". Stoga nečudi što je, i inače dinamična u turbulentna istorijaBalkana, u prošlom veku samo dobila na intenzitetu. Nije slučajan izbor Benjamina i Hobsbauma zakorektive i pokušaj nadgradnje Riglove teorije, budući da8 Eric John Blair Hobsbawm (Aleksandrija, 9. jun 1917. - London, 1.oktobar 2012.) bio je britanski istoričar. Bio je jedna od istaknutijih ličnosti britanskog društva na prelazu iz 20. u 21. vek. Kao istoričar i političar je bio jedan od glavnih autoriteta levice u Ujedinjenom Kraljevstvu. Njegov istoričarski opus baziran je na marksističkoj istoriografiji. Bio je dugogodišnji član Komunističke partije Velike Britanije (Communist Party of Great Britain) i Udruženja istoričara komunističke partije (Communist Party Historians Group). Kao istoričar proučavao je razvoj tradicija u pojedinim društvima i njihov uticaj u konstrukciji nacija-država. Takođeje mnogo proučavao industrijsku revoluciju i Francusku revoluciju.

10

ih, pored dragocenog uticaja na nauku i očiglednekompatibilnosti njihovih stavova sa temom koju obrađujem,povezuje i njhov politički i ideološki diskurs, pa u tomslučaju želim da naglasim da je svaka obojenostmarksističkom i neomarksističkom mišlju bila latentnaintencija ovog rada.

Pored temporalnosti, koje se kao fenomen prvi putjavlja u baroku, da bi svoj život nastavila uporedo saprotokom vekova, i fascinacija ruševinama i ruinama, takođeoriginalni barokni fenomen, ne gubi na svojoj atraktivnostiu gotovo svim segmentima kontemplativnih aktivnostiraznovremenih intelektualaca. Ukoliko se, radi manjeg nivoaopštosti, usredsredimo na fenomen ruina u XX veku, možemogovoriti o svojevrsnoj ruinofiliji kojom je stoleće za namaprožeto. Ovaj termin u svom radu uvodi Svetlana Boim,profesorka slavističke i komparativne književnosti naHarvardu. Upravo se u njenom radu govori o senzitivnom iintuitivnom vraćanju na fenomen ruševina, pokazujući njegovudugovečnost i aktivno trajanje još od baroka, iz prostograzloga jer i savremeni čovek digitalnog doba stupa u stanješoka pred predstavom i idejom nestajuće, isčežavajućematerijalnosti. Svetlana Boim, sa druge strane, negira vezuruinofilije sa inicijalnim fenomenima baroka, kao što suosećanja vanitasa, već o njoj govori iz perspektiveovovremenog čoveka, definišući je kao emociju koja nastajeiz svesti da nas ruševine podsećaju na potencijalne,hipotetičke vizije o tome kako je budućnost, to jestsadašnjost mogla da izgleda. I ako autorka isključuje svakoprisustvo romantičarskog osećanja, mislim da neopravdanozanemaruje značaj unutarnjeg osećaja temporalnosti koji jeekskluzivno imanentan ljudskoj vrsti, a koji predstavljaprirodnu vezu sa čovekom baroka u fenomenološkom smislu.Ruinofilija zaista predstavlja jedan od dominantnihkoncepata u Evropi dvadesetog veka. Setimo se samo AlbertaŠpera9, Hitlerovog arhitekte, i njegove vizije nacističke

9 Bertold Konrad Herman Albert Speer  (Manhajm, 19. mart 1905 — London, 1. septembar 1981) je bio nemački arhitekta i jedan od petorice najviših zvaničnika nacističke vlade

11

arhitekture. Ako bismo samo za trenutak zanemarilikarakterologiju tog pokreta zla i fokusiramo se na Šperovestručne težnje, uvidećemo jedan gotovo romantičarski pristupu koncepciji građenih objekata. Šper u svojim spisimakoketira sa Benjaminovom tezom o sjedinjenju istorije iprirode pri čemu, razume se, pokušava da jeinstrumentalizuje u svrhe naci estetike. Nacrti koje jepravio za veliki partijski stadion na Cepelinfildu10, istomonom koji je glavna lokacija čuvenog filma Leni Rifenštal"Trijumf volje", nisu bili uobičajeni projektni crtežijednog obrazovanog arhitekte. Naime, Šper je svoje građevinepredstavio onako kako bi one trebalo da izgledaju kroznekoliko stotina godina, obrasle u rastinje, koncepcijskisrodne pojedinim predstavama Đovanija Batiste Piranezija11,jednog od klasičnih primera barokne umetničkefenomenologije. Taj Šperov poduhvat je naišao na Firerovooštro protivljenje, ali ga vredi zabeležiti kako bi se boljeshvatio uzrok dvadesetovekovne ruinofilije.

(Himler, Gebels, Gering, Borman i Šper). Ponekad nazivan prvim arhitektom Trećeg rajha.Šper je po mnogo čemu odudarao od slike čoveka u vrhu nacističke strankei bliskog Hitlerovog saradnika. Bio je to visoko obrazovan čovek, uglađenih manira i gospodskog ponašanja. Hitler i on imali su jednu zajedničku strast, gotovo opsesiju - arhitekturu.

10 Zeppelinfield je jedno od zdanja koja su služila za skupove nacional-socijalističke partije Nemačke. Projektovan od strane Alberta Špera, ovaj stadion je dobio ime po polju na kome se nalazio, koje označava mesto na kome je grof Cepelin prvi put sleteo sa istoimenom letelicom 1909. godine. 11

? Giovanni Battista Piranesi (4. oktobar 1720 – 9. novembar 1778) bio jeitalijanski umetnik poznat po svojim bakropisima Rima, kao i fiktivnim atmosferskim "zatvorima" (Carceri d'Invenzione).

12

Đovani Batista Piranezi, "Fantazije duha", bakropis

Još jedan pikantan podatak, koji se nalazi uŠperovoj knjizi, poprilično baroknog naslova "Vrednostruina" - jeste opis pronalaženja lokacije za gradnjupomenutog stadiona. Po mom dubokom uverenju, Cepelinfildnije bio slučajan izbor. Simbolika koju je to polje i dotada nosilo je vrlo jaka i može poslužiti kao dokaz za nekudrugu vrstu studije. Cepelinfild je, kao što samo imegovori, polje cepelina, i određuje mesto na kojem je 1909.godine grof Cepelin sleteo sa prvom istoimenom letećomnapravom. Dakle, to polje obeležava i simbolizuje jednuvrstu tehničko-industrijske dominacije u datom trenutku. Sveto ne bi bilo previše zanimljivo da se desilo, recimo, uVelikoj Britaniji. Međutim, imajući u vidu gotovoopšteprihvaćenu teoriju o trajektoriju razvitka fašizma inacizma kao takvog, ta tačka bi trebalo da zauzima posebnomesto u srcu svakog iskrenog naciste.

Naime, postoje tri koraka koji gotovo determinisanoproizvode totalitarni, fašistički režim. Prvi je preduslovpostojanja nacionalne buržoazije, drugi je ekonomska kriza atreći homogenizovanje biračkog tela oko jedne autoritarne

13

ličnosti, koja doprinosi ekonomskom oporavku društva.Smatram da je odabir polja, koje simbolizuje nadprosečnadostignuća nacionalne buržoazije, bio idealno mesto za kamentemeljac jednog kongresnog stadiona, čime bi se zatvorio punkrug formiranja datog političkog projekta. Ovu digresijuiznosim kako bih ukazao na postojanje ideološkog diskursakoji čini ruinofilija XX veka. Sam stadion i njegovearhitektonske odlike nisu od presudnog značaja za Špera. Onu svojoj knjizi piše, kako bi jasna simbolika mesta mogla da"radi" i ako bi, umesto stadiona, na polju bili ostacistarog magacina koji je miniran za potrebe gradnje. Šper je,tokom obilaska terena, emotivno doživeo to sjedinjenjeruševine sa prirodom, detaljno opisujući estetskuprivlačnost koju je osetio posmatrajući delove betonskiharmatura koje vire iz zelenog polja. Taj prizor sadrži svekarakteristike "slučajnog spomenika", u onom smislu u kojemse oni nalaze kao tema ovog rada. Postoji jasno vidljivo"ovde i sada", dok funkcija objekta nije primarnokomemorativna. Iz svega navedenog, mislim da možemonaslutiti kakve su bile težnje Alberta Špera i u kojoj merije u njegovom delu postojala veza sa fenomenima ruine itemporalnosti.

* * *

14

Tihi svedoci nedovršenosti jedne

države |

"Leže na mutavoj zemlji, teže nego kosti života,

smrti nije pošlo za rukom,u miraz da ih odnese."

Vasko Popa, Zvezdoznančeva ostavština

15

Slučajni spomenici, u onom smislu u kom sam o njimapisao, nužno potpadaju pod uticaj fenomena ruševine. Sve onefabrike, kombinati i zadruge koje gotovo euforično nastajusredinom dvadesetog veka, da bi se apsurd njihoveegzistencije ovaplotio u poslednjoj deceniji istog, dakle,samo par decenija kasnije, danas postoje kao slučajnispomenici. Pored navedenih objekata, koji nemaju primarnokomemorativnu funkciju, pomenuo bih i one koji su sagrađenikao spomenici, da bi, sticajem istorijskih i društvenopolitičkih okolnosti, izgubili komemorativnu finkciju kaoprimarnu i postali podvrsta slučajnih spomenika. Naravno, tose dogodilo onog trenutka kada su, ili oni, ili simboli kojeslave i glorifikuju, postali ruina. Dakle, trajektorijumnjihove geneze nužno pretpostavlja ukidanje i poništavanjepostojanja onih simbola zarad kojih su prvobitno isagrađeni. U tom smislu bih naveo veliki broj spomenikaantifašizmu, izvedenih od strane priznatih vajara iarhitekata, poput Vojina Bakića, Bogdana Bogdanovića iDušana Džamonje, kao i modernistička zdanja, od kojihpojedina sadrže latentno komemorativnu funkciju. Tu presvega mislim na Dobrovićeve zgrade Ministrastva unutrašnjihposlova i Generelštaba. Ova zdanja podignuta su između1953. i 1963. godine. Mileta Prodanović, u sada već kultnojknjizi, "Stariji i lepši Beograd", opisu ovog zdanjaposvećuje nekoliko pasusa koji se odlikuju neobično lepimstilom: "Svojim oblicima ovo zdanje čini oštar rez premaokolnim, takođe monumentalnim objektima izvedenim uglavnom ujeziku istoricizma. Volumeni građevine na dve strane ulicečine jasnu prostornu metaforu, stepenasto smaknut gabaritdaje formu kanjona i to je, zna se, kanjon Sutjeske,najvažnije čvorište mitologije NOB-a. Kombinovanimaterijali, nenametljivo plasirani toposi modernističkogžargona, i sveopšta pokrenutost masa koja, paradoksalno,povezuje i smiruje uskovitlane energije okolnih zgrada čineovaj kompleks remek-delom u oblasti arhitekture, ali je,isto tako, pretvaraju u najsnažniji upis socijalističkogurbanizma u staro tkivo grada."

16

Trebalo bi napomenuti da je ovo zdanje usamljenprimer urbanističkog uglašavanja čitavog kvarta prema jednojmonumentalnoj građevini, budući da je njenim postavljanjemna suprotne strane Nemanjine ulice, uz samu raskrsnicu saulicom Kneza Miloša, ritam i raspored susrednih građevinaunapred predodređen. Ovo zdanje je, sve do jedne noći aprila1999. godine, bilo arhitektonski biser našeg podneblja, dabi od tog trenutka počeo život jednog slučajnog spomenika.Naime, nakon što su "pametne" rakete NATO-a uništile ovuvojnu metu, Generalštab utiskuje svoju egzistenciju usuštinu svakodnevnice. Do tada, on je bio simbol četvrtevojne sile u Evopi, da bi se, kao i sila koju jepredstavljao, srušio poput kule od karata i time dobio uloguposlednjeg eksera u kovčegu fiktivnog ustrojstva, nekadapoznatog kao JNA12.

Pre i posle bombardovanja: armature i rastinje koje se uzdižu kroz betonske pukotine, činida ova građevina podseća na usahli organizam. Poput neke nezamislivo monumentalneinstalacije Đuzepe Penonea, recentni izgled Generalštaba kao da ostvaruje sve one snove

Alberta Špera i potdvrđuje Benjaminovu tezu o sintezi istorije i prirode.

12 Iako je JNA faktički prestala da postoji nakon Dejtonskog sporazuma, VJ (vojska Jugoslavije) de fakto predastavlja istovetnu tvorevinu. Dakle,promenjena je forma ali je suština ostala ista. Događaji koji su prouzrokovali akciju "Milosrdni anđeo" govore u prilog ovoj tvrdnji.

17

Obzirom na topografiju, zgrada se nužno nameće kaodeo svakodnevnice većine Beograđana, a gotovo je nemogućeizbeći je i ukoliko u Beograd dolazite kao gost. Umestoarhitektonskog remek-dela, stanje u kojem se Generalštabdanas nalazi predstavlja spomenik jednom neuspešnom,postkonfliktnom, tranzicionom društvu. Međutim, armature irastinje koje se uzdižu kroz betonske pukotine, čini da ovagrađevina podseća na usahli organizam. Poput nekenezamislivo monumentalne instalacije Đuzepe Penonea13,recentni izgled Generalštaba kao da ostvaruje sve onesnove Alberta Špera i potdvrđuje Benjaminovu tezu o sinteziistorije i prirode. Nesumnjive je, da, ukoliko bi se zgradaostavila na milost i nemilost vremenu, ovaj Benjaminovfenomen bio ovaploćen u celini. Zgrada Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, IvanaAntića14 i Ivanke Raspopović15, predstavlja reprezentativnozdanja modernističke arhitekture, čija je sudbina umnogomeslična onoj koja je zadesila Generalštab. Sticajemdruštvenih okolnosti, ona je takođe dobila ulogu slučajnihspomenika, simbolišući isto ono što danas simbolizuje iDobrovićeva zgrada. Muzej savremene umetnosti je jedinazgrada namenski zidana za muzej, između 1961. i 1965.13

? Đuzepe Penone (ital. Giuseppe Penone; 3. april 1947, Garesijo Italija) je italijanski likovni umetnik, koji je počeo profesionalno delovati 1968. i postao poznat kao jedan od mlađih članova pokreta "Artepovera". Penoneov opus se nastoji baviti uspostavom kontakta između čoveka i prirode.14

? Ivan Antić (Beograd, 3. decembar 1923 — Beograd, 25. novembar 2005) jebio srpski arhitekta i akademik SANU i profesor Arhitektonskog fakultetau Beogradu jedan od najboljih posleratnih arhitekata u Jugoslaviji.15

? Ivanka Raspopović je bila srpska arhitektica, koja je zajedno sa Ivanom Antićem radila na projektu zgrade Muzeja savremene umetnosti u Beograd i Muzeja 21. oktobra u Kruševcu. Na internet enciklopediji Wikipedia postoji samo članak na francuskom jeziku, što možda najbolje govori o palanačkom mentalitetu ove sredine, tako briljantno opisanom u "Filosofiji palanke".

18

godine. Budući da se i opis ove zgrade nalazi u pomenutojknjizi profesora Prodanovića, smatram da bi svaki pokušajautonomnog opisa bio pretenciozan i neukusan, te ću navestijoš jedan citat iz "Starijeg i lepšeg Beograda" :

" Privilegovanu lokaciju uz reku projektanti IvanAntić i Ivanka Raspopović rešili su multiplikacijomkristalne jedinice koja je ujedno i osnova sistema kaskadnedistribucije prirodnog osvetljenja. Ovo zdanje je u gotovosvim pregledima srpske posleratne arhitekture označeno kaojedan od njenih nesunjivih vrhunaca."

Nakon gotovo pola veka neulaganja uosavremenjivanje muzeoloških uslova, što je prouzrokovalonemogućnost ugošćavanja "velikih" izložbi, Muzej se 2007.godine zatvara zarad rekonstrukcije. Tim potezom stavljenaje tačka na ulogu koju je ova zgrada do tada imala, čime iona postaje specifična vrsta slučajnog spomenika - svedoksociopolitičkih dešavanja u jednom malom i neuspešnomdruštvu. Nesumnjivo je, međutim, da degradacija ovog zdanjapočinje još devedesetih godina prošlog veka. Kako navodiProdanović: "Početkom devedesetih - u sklopu "kadrovskogčišćenja institucija kulture"- je na mesto direktora Muzejadoveden slikar čija je najvažnija stručna referenca bilaorganizacija zavičajne likovne kolonije. Institucija u kojojsu između ostalih viđene izložbe Iva Klajna, Emila Noldea,Bauhausa, Fluksusa, Roberta Smitsona ili Berija Flanagana gotovo trenutno je ostala bez većine kustosa ineverovatno brzo svela programe na nivo provincijskog domakulture. Tada su se na mermernim fasadama pojavili natpisi"muzej" u ćiriličnoj i latiničnoj varijanti."

19

Enterijer Muzeja savremene umetnosti: Nastala na samom početku nečega što je istorijipoznato kao program "ekonomskog preporoda", ova zgrada je godinama bila glavni punkt

onog dela društva koji je u zimu 1996. godine šetao iza parole "Beograd je svet".

Činom zatvaranja ove institucije, glavni grad jeostao bez ijednog muzeja. Posledica takvog stanja jeodrastanje čitavih generacija kojima se nikad nije ukazalaprilika da se sretnu sa, takozvanom, "visokom " umetnošću.Nastala na samom početku nečega što je istoriji poznato kaoprogram "ekonomskog preporoda", ova zgrada je godinama bilaglavni punkt onog dela društva koji je u zimu 1996. godinešetao iza parole "Beograd je svet". Kao svi slučajnispomenici, i ovaj sadrži ovde i sada, to sublimiranoiskustvo jednog društva, čiji je tihi svedok. 2012. godinedogodio se pokušaj oživljavanja prostora, akcijom podnazivom "Šta se dogodilo sa Muzejem savremene umetnosti?".Umetničkim intervencijama u zapuštenom, oronulom enterijeru,sa ciljem da se prostor oživi, došlo se do sasvim suprotnog

20

rezultata. Naime, čitava ceremonija podsećala je narenesansni makabrični ples, konačno upokojenje jednogsimbola koji će nastaviti da živi samo u pojedinačnimsećanjima. Istovremeno, svaki prolazak kraj ove zgradepodseća nas na ogoljenu, surovu istinu naše svakodnevnice.Kao da govori i upozorava nas, da smo, zajedno sa njom,svedoci neizvesnih društvenih procesa od čijeg ishodazavisi, kako naša, tako i sudbina ovog zdanja.

* * *

21

Kada je reč o slučajnim spomenicima koji suprvobitno imali komemorativnu ulogu, fokusiraću se namonumetnalne objekte nastale sredinom XX veka u spomenantifašističke borbe. Devedesetih godina prošlog veka,prilikom raščišćavanja sa komunizmom, političkim idruštvenim kvazielitama ukazala se prilika da odbace idezavuišu i one, njima nepotrebne, civilizacijske tekovine,time što će ih smestiti u kontigent komunističkih. U tomperiodu pomenuti spomenici od intencionalnih postajuslučajni. Tačnije, onog trenutka, kada su, bilo oni, bilosimboli koje slave i glorifikuju, postali ruina. Izuzetnolep i tragičan primer ovakvih slučajnih spomenika jesu onegrađevine čija egzistencija je danas potpuno nepoznata onomešto se naziva šira javnost, iako je reč o monumentalnimspomeničkim građevinama. Budući da je antifašizamuniverzalna vrednost, pomenuto distanciranje od ovakvih isličnih vrednosti, a sve pod pod plaštom "detitoizacije",poslužilo devedesetih godina u svrhe ratnohuškačkogdelovanja određenog broja intelektualaca, okupljenih presvega oko lika i dela Dobrice Ćosića. Tim činom, ovispomenici gube na svrsi, budući da, i komunizam iantifašizam, od tog trenutka predstavljaju gotovoblasfemične pojmove. Poput kakvih paganskih simbola,ostavljeni su na milost i nemilost raznoraznih pomahnitalihdobrovoljačkih bandi tokom ratova na područiju bivšeJugoslavije. Slučaj je hteo da se većina objekata nađe u

22

neposrednoj blizini ratnih poprišta, pa je veliki brojspomenika pretrpeo oštećenja, svedočeći o prirodi poslednjegratnog sukoba na tlu Evrope.

Uzimajući u obzir obimnost građe, u ovom esejunavešću samo nekoliko najreprezentativnijih primera.

Spomenik podignut nedaleko od Korenice, mestanadomak Plitvičkih jezera, delo je hrvatskog umetnika VanjeRadauša16. Čine ga četiri geometrizovane gvozdene celine,čije ivice poput zrakova rastežu formu, svaka na svojustranu. Objekat je postavljen na postament od armiranogbetona, na čiju površinu se može stupiti preko stepenicakoje vode u samo srce skulpture. Ovaj objekat, izuzetnihestetskih karakteristika okruživalo je šest bronzanihskulptura istog autora, iz ciklusa "Tifusari". Međutim, kakoje za vreme poslednjeg rata ova teritorija pripadala SAOKrajini, nije teško pretpostaviti da su sve netragomnestale. Vidno oštećen, danas je ovaj spomenik, izgubivšiprvobitnu, komemorativnu ulogu, postao slučajni spomenikjednog od najtragičnijih poglavlja istorije Balkana.

Delo Bogdana Bogdanovića17, jednog od najznačajnijiharhitekata srpskog modernizma, podignuto je nadomak KosovskeMitrovice u čast rudarima koji su se 1941. godine pridružiliNOB-u. Na dve betonske kupe položena je apstrahovana,presvučena gvozdena forma. Svedenost formi dovodi do16 Vanja Radauš (Vinkovci, 29. april 1906 — Zagreb, 24. april 1975) je bio hrvatski vajar, slikar i pisac.17

? Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922. — Beč, 18. jun 2010.) jebio arhitekta, graditelj], umetnik i filozof], profesor Beogradskoguniverziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982.do 1986. Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan jeneimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugojpolovini dvadesetog veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu,širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovićanalaze seu Beogradu, Jasenovcu, Garavicama, Prilepu, Mostaru i Kruševcu.

23

izuzetno privlačne ritmike u odnosima, čineći je kompaktnom.Danas se na ovom zapuštenom spomeniku nalazi grafit sarečima "Kosovo je Srbija", čime se stvara uznemirujućadihotomija. Naime, napuštajući sve one vrednosti koje jeovaj, nekada intencionalni spomenik, simbolizovao, većinskideo srpskog društva direktno je odgovoran za situaciju kojaza posledicu ima ispisivanje grafita ovakve sadržine. Nakondecenija neuspelih pokušaja kolonizovanja Kosova i Metohije,rigidne centralističke politike koja je direktno odgovornaza genezu separatističke misli među albanskom nacionalnomzajednicom - što pre svega možemo videti na primeru masovnihprotesta iz 1981., kada je dominirala parola "Trepča radi,Beograd se gradi" - pa do oružane pobune koja proističe kaoposledica pojave piramidalnih banaka spočetka devedesetih,dihotomija koja se nalazi na spomeniku nije ništa više doklasične "beketovštine" - ogledala postapokaliptičnog stanjakoje vlada na ovom delu teritorije Balkana.

.

24

Spomenik podignut nedaleko od Korenice, mesta nadomak Plitvičkih jezera:Čine ga četiri geometrizovane gvozdene celine, čije ivice poput zrakova rastežu formu,svaka na svoju stranu. Objekat je postavljen na betonski postament na čiju površinu se

može stupiti preko stepenica koje vode u samo srce skulpture

"Spomenik revoluciji" iz 1967., na brdu iznad selaPodgarić, u istočnoj Hrvatskoj, delo je Dušana Džamonje18.Na ovom mestu se 1941. godine dogodio partizanski ustanak, anedaleko se nalati i partizansko groblje. Ovaj spomenik bioje inicijalna inspiracija belgijskom umetniku JanuKempenersu, kojem možemo zahvaliti na fotografskoj građiovih objekata. Spomenik iz Podgarića je jedan odnajambicioznijih projekata, imajući u vidu njegovumonumentalnost. Krase ga apstrahovana krila, izvedena odarmiranog betona i aluminijuma, dimenzija 10 x 20 metara.Ova, pored kozaračkog spomenika, verovatno najznačajnijaDžamonjina skulptura, odiše dijalektičkim odnosom ogranskihi neorganskih formi. Koristeći se neogranskim formama poputbetona, umetnik ih raspoređuje na vrlo dinamičan i ritmičannačin, održavajući bioritam našeg, "stvarnog" sveta.

18 Dušan Džamonja (Strumica, 31. januar 1928 — Zagreb, Hrvatska, 14. januar 2009) je bio jugoslovenski vajar i član SANU.

25

Spomenik revoluciji: Jednostavni oblici, savijene prizme, delovi sfera i segmenata kruga,variraju i ponavljaju se u ritmu umetničkog senzibiliteta, stvarajući apstraktnu

arhitektonsku formu.

26

Spomenik rudarima koji su pristupili NOB-u: Na dve betonske kupe položena jeapstrahovana, presvučena gvozdena forma. Svedenost formi dovodi do izuzetno privlačne

ritmike u odnosima, čineći je kompaktnom. Danas se na ovom zapuštenom spomenikunalazi grafit sa rečima "Kosovo je Srbija"

* * *

Zaključak | Količina spomeničke građe na ovim prostorimaizuzetno je velika. Uzimajući u obzir da je, samo u prošlomveku, na ovim prostorima vođeno sedam ratova, njihov brojnikoga ne bi trebalo da začudi. Kada se tom broju dodaju ioni, slučajni spomenici - cifre su zastrašujuće. Njihovo

27

postojanje konstantno nas podseća na buran i dinamičan,često i kratak, život žitelja takozvane Jugosfere. U ovomeseju pokušao sam u najkraćim crtama da izložim svojeviđenje fenomena slučajnih spomenika u korenspodenciji sauniverzalnim i svevremenim pojmom temporalnosti. Izborslučajnih spomenika u ovom radu služi samo kao skicafenomena, imajući u vidu da nedostaje jako punokarakterističnih primera koji zavređuju da se nađu u nekojsličnoj dokumentaciji. Spomenik na Kozari, bob staza uSarajevu, kao i mnoštvo kombinata i fabrika napuštenih nakonstečaja - jednako su reprezentativni primeri. Budući da samovaj esej počeo jednim citatom iz knjige "Kod Hiperborejaca"Miloša Crnjanskog, na taj način ću ga i završiti, i timezaokružiti ovaj rad u jednu, nadam se, kompaktnu i homogenucelinu.

"Gete priča kako je, u teatru, kad se spusti zavesa, publika pljeskalaglumcima, koji su izlazili pred zavesu i klanjali se, redom. Na kraju, kaže,publika bi tražila da iziđu i oni, koji su, u komediji, ubijeni, Vikalo se: Mrtvi!Mrtvi!I morti! I morti! "

28

Literatura|

Arrhenius, T, 'The Cult of Age in Mass-Society, Future Anterior 1 (Spring2004), pp. 74-80.

Benjamin, Valter, Službeni glasnik, biblioteka Književne nauke,Umetnost i Kultura, Izabrana dela 1, urednik Jovica Aćin,Beograd 2011.

Benjamin, Walter, The Origin of German Tragic Drama, NBL, 1977.

Boym, Svetlana Architecture of The Off-Modern, Architectural Press,New York 2008

Hobsbaum, Erik, Doba Extrema, Dereta 2002

Janson, H.W. , Janson, Anthony F. , Istorija Umetnosti DopunjenoIzdanje, Stanek d.o.o., Varaždin 2005.

Popa, Vasko, Izabrane pesme , Zavod za udžbenike i nastavnasredstva, Beograd 1998.

Prodanović, Mileta, Stariji i lepši Beograd, Stubovi kulture, 2001

‘The Value of Ruins: Allegories of Destruction in Benjamin and Speer’,

29

Form/Work: An Interdisciplinary Journal of the BuiltEnvironment, no. 6, October 2003, pp. 51-64.

Todorović, Jelena, O ogledalima, ružama i ništavilu, Clio, 2012

Šuvaković, Miško, Umetnost i politika Službeni glasnik,biblioteka Umetnost i Kultura, Beograd 2012.

30