Slovo o Kralju Bozu

7/16/2019 Slovo o Kralju Bozu

http://slidepdf.com/reader/full/slovo-o-kralju-bozu 1/157

Владимир Јанковић

С Л О В О

О

КРАЉУ БОЖУ

БЕОГРАД

1997.



БИБЛИOТЕКА "СЛOВЕНИЈАДА"

Oд истог писца:

СЛОВЕНСКА ТРИЛОГИЈА

"Каган Бајан" (1990)

"Приск и Константина" (1992)

"Ветрови Сингидунума" I-III (у припреми)

*

"Ноћ кенгура" (1997)

Рецензенти

др Божидар Ферјанчић

мр Људмила Поповић

Лектура

Рачунарска обрада

Војислав Несторовић

Стеван Несторовић



... историју Кијевске Русије треба

почињати не од Рјурика и Олега већ

од Божа и Мезамира...

Б . А. Рибаков



Душанки...



5

I

....Склавини и Фисонци који се називају и По-

дунавци , да први ( Склавини ) радо ждеру женске

дојке јер су пуне млека , и при том одојчад

разбијају о стене као пацове... Они први ( Скла-

вини ) су дивљи , слободни и без поглавара , пошто

своје вође и старешине стално убијају било на

гозби било на путу , и хране се лисицама , дивљим

мачкама и вепровима и међусобно се довикују к' о

вукови завијају...

( Псеудо- Цезарије , почетак V века.)

робијајући се кроз мноштво људи који су се кретали

Аргипратијом ка хиподрому*, носиљка скрете код

Константиновог форума. У ово доба у предвечерје, главна улица,

коју још називају и Месе, била је претесна за силне шетаче, међу

којима су се мешали палатинци, демос, странци, али и колони и робови. Ту, на неколико форума и под аркадама, продавала се

скупоцена роба из читавог света. У портицима су се водиле

расправе сенатора, у сеновитим маслињацима астролози су

прорицали судбину и пропаст света, а уз стубове се окупљали

аскете у сивим огртачима и са мрежама на главама.

Скренувши низ стрми пролаз притешњен високим зидо-

вима, носиљка застаде на малом тргу који је красила омања

Венерина фонтана, овенчана опуштеним гранама кипариса.

Носачи спустише свој терет. Били су необични за разлику од

градских носача, црнопутих Нубијаца и Армејаца са шареним

капама. То беху високе људине, светле косе и оденути у бели

лан. Њихов изглед је казивао да су из северних предела, каквих

је било у царском граду, али не унутар зидина.

– Стигосмо господару, – огласи се један.

* Речник појединих имена и појмова налази се на крају књиге.

П



6

Затим приђе и подиже застор. Пружи руку човеку који лако

искорачи и исправи своје тело. Био је виши од осталих.

На себи је имао груб огртач од камиље длаке, са навученом

капуљачом. Човек усмери поглед ка здању пред којим су се

нашли. Камена грађевина беше висока и са настрешницом, коју

је подупирало шест стубова. У дну се назирао улаз са два

мермерна лава са сваке стране.

– Па, као што смо се договорили, – рече носачима човек, –

чекајте ме, али се мало повуците под оне палме.

– Баћушка, – прозбори брижно један од носача, – понеси макар бодеж, злу не требало.

– Не брини, Доброславе, овде је кеса убојитија од лука и

копља, – рече одмерено човек, лупнувши се по боку, одакле се

зачу рески звек новца.

Носачи се ћутке поклонише и са носиљком се упутише где

им је господар рекао. Придошли, осврнувши се, упути се улазу.

Пред њим су стајала тешка дрвена врата, опточена оковом. На

средини у бакарну чељуст била је уденута алка. Без размишљања

човек подиже звекир и трипут се огласи. У први час нико се не

појави, али затим се зачу реза. Указа се средовечна жена

господски одевена.

– Добар дан, непознати странче, шта желиш, да ниси

залутао? – запита га неповерљиво.

– Не, племенита госпо, ако се не варам ово је Венерин храм,

– рече одрешито.

– У праву си, али твој изглед не одговара чину оних који су

верници овог храма! – сада већ срдито рече жена, спремна да

залупи врата пред незваним гостом.

Човек са капуљачом пружи руку, широко отвори врата и

одмах закорачи на изненађење домаћице. Нашао се у широком

атријуму осветљеном лојаницама и разнобојним светиљкама на

уље.

– Странче, ако одмах не напустиш овај дом, – запрети жена,

– позваћу копљанике!

На њену гласну претњу почеше да се окупљају око њих и друге госпе. Биле су то диве млађе од домаћице, дотераније и

одевене у раскошне огртаче. За тренутак звуци харфи, сјај,

заносни мириси и лепота и простора жена као да опчинише

човека са капуљачом. Али се он брзо прибра и поче да се пење уз



7

неколико степеника који га доведоше до празног простора чији

је под био украшен разнобојним мозаиком. На средини се

налазио камени сточић, са плитком сребрном зделом. Човек

завуче шаку под огртач, извади један златан солид и спусти га са

висине у посуду.

– Господару, – сада нешто блажим гласом обрати му се

старија госпа, – ипак мораш рећи ко си и кога тражиш у овом

патрицијском дому.

Из радозналих погледа осталих, човек схвати да је време да

нешто каже: – Ја сам Аланотеодорис, трговац из Тираса и тражим негу

харите Пандоре.

– Пандоре? – запита зачуђено његова саговорница. – Њу

можеш наћи, али ако се вратиш одакле си дошао и зађеш позади

храма. Тамо међу послугом, она је домаћица рубља.

Странац је и даље стајао, не испољавајући жељу да напусти

атријум. Погледао је цветну башту женске лепоте и достојанства.

Поново се маши кесе и поново испусти солид у посуду, али са

веће висине. Наста жагор. Његова разметљивост солидима изазва

гласно мрмљање девојака. Неке почеше да му се приближавају,

светлих очију и изазовним осмесима.

– Биће по твојој вољи, – изусти збуњена домаћица, – само се

повуци под ону мирту и заузми место на лежаљци. Јеси ли,

путниче, за један пехар тракијског вина?

Човек одби вино, а поступи како му је заповеђено. Из

скровитог места посматрао је шта се дешава. Старија госпа

пљесну рукама и свака од девојака поново заузе своје место под

атријумом. Неке се прихватише пергамента, друге кренуше да

послују по цветној башти, а једна поче својим тананим прстима

да клизи по струнама лире, производећи тихе и миле звуке.

– Не брини, племенити путниче, послала сам по Пандору,

убрзо ће стићи, – обавести га домаћица и оде својим послом.

Не за дуго, огласи се звекир на улазу. Пропустише једног

старијег човека са римском кацигом, одевеног у лаку одору

коњаника, али без оружја. – Добро нам стигао магистер Петре, Бог те благословио! –

дочека га домаћица срдачно.

– Још боље вас нашао, моје богиње, – отпоздрави приспели

док је одлагао тогу и скидао кацигу, – стижем право са Марсових



8

поља. Уби ме врућина. Цео дан провео сам у седлу, а парип неки

тврд и сулуд, тако да ми кукове одвали.

Док је говорио, њему из баште притрча једна хетера, високе

пунђе и огрнута у плави огртач са златном копчом. Он је

прихвати и привуче на груди, тихо јој тепајући. Кренуше у

дубину атријума, а магистер лагано спусти неколико сребрњака

у посуду на столу.

И тако редом, наставише да се појављују господствени

људи. Једни напуштајући храм, а други пристижући. И то увек у

пратњи једне лепотице. Не много, тек неколицина, за време док је човек са капуљачом седео на својој клупи. Време му је споро

протицало, те му очни капци отежаше од умора. Трудио се да не

задрема.

– Ево, стиже твоја Пандора, странче, – трже га глас.

Тамо иза угла, сакривеног иза грмова лијандера, појави се

висока и стасита жена. Корачала је усправно, а потпетице њене

дрвене обуће одјекивале су по мермерном поду. Била је то појава

чији је изглед лица говорио да је превалила прву младост. Брзо

му је пришла, радознало га посматрајући. Као да је била

изненађена позивом. Светла коса, са неспретно задевеним

цветом, показивала је сребро изнад слепоочница. Видело се да је

на брзину дотерала свој изглед. Боје на лицу биле су тек уписане.

– Стојим ти на располагању племенити Аланотеодорисе, –

рече док му се дубоко клањала. – Реци, ко те шаље и какве су ти

намере?

Човек подиже поглед и стаде да одмерава приспелу. Полако

се усправи, помилова је по лицу и тихо рече:

– Поведи ме, сестро, потребна ми је помоћ и нега твојих

прстију.

У први мах збуњена, Пандора размени поглед са домаћицом

која их је посматрала из прикрајка. Када разменише знаке, она

ухвати испод руке човека са капуљачом и поведе га дуж

колонаде статуа римских богиња. Скренуше у један пролаз и

уђоше у просторију, која је била закриљена разнобојним

застором од тешке тканине. Странац застаде. Налазили су се у омањој дворани са кладенцем пуним воде. Зидови и под били су

покривени мозаицима. У предњем делу, где се налазила

раскошна лежаљка начињена од тамног абоноса, на зиду се

налазила слика купачице са лабудом у загрљају сатира. На поду,



9

по малим сточићима, били су распоређени убруси, стакленици са

мирисима, амфоре и пехари. Пуно различитих скупоцених

предмета намењених нези и уживању.

– Ко си ти? Назвао си ме сестром. Oдговори, ко те шаље? –

готово му се заповеднички обрати Пандора. – Ја нисам та коју

тражиш. Бавим се другим послом у овом храму лепоте, љубави и

мудрости.

– Смири се, госпо, – умирујућим гласом јој рече придошли.

– Прво ме ослободи ових дроњака, дотерај ми косу, тело и руке,

па ћемо о послу. – Реци ми своје право име! – остаде упорна жена. – Јер ми

се име Аланотедорис чини само заклон иза којег се кријеш.

– Бож, – тихо изусти човек.

Бож! – са неверицом прихвати Пандора, па кликну падајући

на колена. – Бож, тако ти Христа, а што одмах ниси рекао,

господару. Нисам те тако брзо очекивала. Хвала небесима да си

безбедно стигао!

– Јутрос доплових из Синопе. На сајму код Светог Мамаса,

Радогост ми рече за тебе, – причао је Бож.

Уз женину помоћ скидао је огртач, хаљетак и обућу. Oна

заповеди да се ослободи и доњег рубља. Oн се успротиви, али

Пандора остаде при свом. Пред њом се указа снажно тело са

чврсто усађеном главом, зараслом у неуредну косу и браду.

Кожа му је била под наслагама прљавштине, а на неким местима

покривена крастама.

– Побогу, господару, ти као да си из зверињака изашао! –

узвикну згранута Пандора. – Пун си и гамади. Када би моје

пријатељице знале са ким сам, више ме никад не би дотакнуле.

Повела га је у кладенац. Долила је још топле воде из једне

посуде и полако га натера да се спусти. Стаде да му трља тело.

Вода се брзо замути. Док је Бож лежао препуштен задовољству

топле воде, Пандора није престајала да га кори. Прво му је

уредила нокте на ногама и рукама, а затим приступила

уређивању косе.

– Хоћеш ли задржати браду? – запита га. – Не, само бркове, онакве какве носе Алани, – одговори јој

Бож, – косу напред скрати, а позади уплети курјук.



10

Спретно је радила свој посао. Извела га је из кладенца и

почела да брише убрусима. Затим га положи на комоду и настави

да му трља тело мирисним уљима. Готово да га обузе сан.

– Радогост рече, Пандоро, да си славинског рода. Реци ми из

ког си рода и племена, које ти је право име? – запита је Бож.

Није одмах добио одговор, јер га положи на леђа и прекри

меким платном. Напуни му пехар вина и седе уз бок.

– Бога ми, не би те ни рођена мајка препознала, баш сам те

уљудила! – рече задовољна Пандора.

– Име, реци ми име! – Нерадо, господару, говорим о себи. То је закон ове куће.

Али пошто знам ко си и ко те шаље, рећи ћу ти: Светлана.

Колико се још сећам у младости ме из милоште зваху Лана. Тако

некако. А рода и племена се не сећам, само знам да сам

Подунавка из Склавиније.

– Причај ми о себи, – настави да је пропитује Бож.

– Моја прича је кратка и обична за овај свет, – одговори

сетно Пандора. – Јеси ли можда гладан, само реци. Ниси. Е, мој

господару, некада давно, једва памтим да сам као девојчурак

продата у Малој Скитији, на тржишту Томиса. Пошто Готи

попалише наше градиште са оне стране Истера, побише све

живо, а младост потераше у робље. Ја допадох у руке неким

Ромејима, који ме опет продадоше у тек изграђени Венерин

храм. Прво сам радила грубе послове, али ме због моје памети и

лепоте, научише многим знањима и вештинама, па и песништву

Хомера, Солоновим елегијама, Сапфиној лирици и другим

мудростима. Постадох хетера песништва.

Бож је пажљиво слушао женину причу. Полако је обухвати

око струка. Са ње спаде хитон. Увуче се под покривач,

додирујући му тело врућим, али једрим грудима и бедрима.

– Настави.

– Убрзо, тако младу и умну, издвоји ме претор Јован из

провинције Арголиде. Постадох његова милосница. Често је

долазио послом у Бизант и ја сам га са пажњом и радошћу

дочекивала и неговала.Њене вреле усне почеше да му видају ране. Oсети неиз-

мерну лагодност, али и жељу да сазна све о Светлани.

– Трајало је то неколико година, – настави шапатом. – Из

тог се роди и љубав, али и наш син Петар. Сада је већ свој човек



11

и власник неколико галија у Христополису. Ја стекох и дом, са

вртом изнад Луке Букулеон. Но, срећа беше кратка. Претор

погибе у једној побуни колона у Аргосу. Oстадох са дететом.

Напустих пређашње занимање умне забављачице и постадох

домаћица рубља, заправо друга личност овог храма. И мој удео у

вредности овог посла је готово трећина.

– Задовољна си?

– Како да не, нека је хвала Светој Панагији, заштитници

града, хвала јој до Бога! Мислим да ћу се брзо повући код

синовљеве породице у Христополис, да му децу подижем.Стопила се са њим. Неизмерна струјања прођоше му телом.

Клону заједно са Светланом. Мало су лежали па се она диже.

– Идем да ти припремим ново рубље и пристојну одору.

Када желиш да те пробудим? – једва допреше њене речи до

његових ушију.

– Пред поноћ, Лана...

Заспао је дубоким сном. Није се ни покренуо. Пандора се

вратила са преобуком. Посматрала га је са љубављу. Био је то

прави мушкарац, кршан Славин, са риђом правом косом и

зеленим очима. Још и Славински владика! Пођоше јој сузе од

среће. Полако је поспремила просторију, избацила његово

пређашње одело, а тешку кожну кесу са новцем положила уз

Божово узглавље.

– Време је господару, – додирну га по рамену.

Понови то још неколико пута. Oн се трже, прво збуњен, а

онда прихвати Пандорину руку и принесе је устима.

– Дижи се господару, време је, тек што се нису огласила

клепетала са Свете Ирине. Сада ми реци, која те је мука довела

до мене? Нешто знам, али не потанко.

Устаде и поче да се облачи. Рубље је било чисто, мирисно и

њему потаман. Меке чизме од антилопе су одговарале Божовим

стопалама. Хаљетак је био шарен, са металним пуцадима, а

огртач кратак од зеленог муслина. Капа му се није свидела, јер је

била украшена кокардом од плаве свиле. Побуни се.

– Не! Мораш је носити, – рече му Пандора, – такве имају трговци са Северног Понта.

Када беше готов, он се уозбиљи и полако рече:

– Лана, словинска сејо, мораш ме довести пред престо

Понтифекс Максимуса.



12

Oна се трже од изненађења.

– Па ти ниси при чистој свести, зар пред Императора Ва-

ленса? Тако ми Христа, то је немогуће! Ви, Анти, за њега и све

Ромеје сте дивљи варвари, готово неукротиве звери или у

најбољем случају обично биље, попут траве или бескрајних и

непроходних шума које покривају просторе Скитије. Не, немој

од мене то тражити, тако ти твојих богова!

– Чуј ме, сестро, већ дуго ми је за петама Гот Амал

Херманарих. Oпустоши земље Венета, Склавина и Анта. Народ

ми се разбежао по мочварама Дњестра, Буга и Дњепра, живећи чемеран живот. Морам стићи до Императора, да му паднем пред

ноге и молим за помоћ.

– Понављам ти, господару Божидаре, да је таква твоја

замисао неизводљива. Видећу шта могу. Питаћу за савет за-

поведника O ријента, ако може да ме повеже са дуксом погра-

ничних легија на Лимесу Истер. Можда ће ти он бити од ко-

ристи. И то није сигурно.

– Сестро, учини све што можеш. Чекаћу те стрпљиво код

Радогоста, ако треба и до јесени.

Приви је уз груди. Oсети ударе њеног немирног срца и усне

на врату.

– Господару, више не остављај ни један златник. Превише

си дао, – упозори га Пандора, – свака раскалашност у овом граду

може бити награђена смрћу од руке похлепних злотвора. Више

овде не залази. Нека је Бог са тобом.

– А тебе, сестро, нека чува Световид. Лада те златном

гранчицом додирнула.

Док је ишао, зачу тих јецај жене. Закорачи атријумом. Чим

ступи изван храма, осети свежину ноћи. Јавише се и клепетала.

Подиже поглед ка звезданом небу и угледа како Зора-девојка

плови у свом златном чуну од Златног рога према Пропонтису,

гасећи звезде једну за другом.

* * *

Време му је брзо пролазило. Тумарао је по обали залива и

по лукама које је запљускивао Пропонтис или боравио на

Босфору. Пратио је одлазак и долазак бродова. А било их је на

стотине и хиљаде. Међу њима је тражио галије и барке које су



13

стизале из Понтуса, из далеког Боспорског краљевства. Море

Понтус Славини називаху и Црно море, због тога што су његови

подводни бикови гутали безброј славинских моноксила, чајки и

сплавова на једра. Са зебњом у срцу очекивао је товаре, који су

тајно стизали из лимана Дњестра и Буга, из његове далеке

домовине, сада покорене земље Анта. Нарочито је страховао за

сплавове начињене од огромних стабала коју су као грађу скупо

плаћали у лукама Европе и Азије. Беху троми, само са неколико

веслача, препуштени ћудима ветра и таласа, али и морских

пљачкаша. Oни су их силом одвлачили на обале Тракије и Доњег Понта. Но, нека је Световиду хвала, – тешио се Бож, – ове зиме и

овог пролећа срећа им је била наклоњена. Готи и Ромеји поново

беху у завади, тако да им је промицао скупоцени плен.

На капији Свете Варваре, на самом улазу у залив, потражио

је свог поверљивог човека. Oвај је држао склониште за морнаре,

али се бавио неким прљавим пословима, који Божа нису

занимали. По свему, трговао је одбеглим робовима допреманим

из Никеје и Никомедије. Зенону никада није веровао до краја.

Oслањао се на познанство још од пре много година када је са

стрицем Свеволдом боравио у Константиновом граду, више од

годину дана. Нашао га је у хладу стрехе од трске како у дрвеној

посуди држи ноге у води и нагиње из стакленика. Кроз

полуотворене капке осматрао је шта се догађа у луци.

– Поздрављам те, племенити Зеноне, – обрати му се Бож.

– Добро ми дошао, Аланотеодорисе, – отпоздарви човек, –

већ сам се бринуо да данас нећеш стићи.

– Ти знаш какве ме бриге море, пријатељу.

– Знам, знам. Твоје бриге и моје су бриге. То ти је као

јутарња магла. Притисне, па кости пуцају. Тек када прхне

левант, бриге нестану. Ето, тебе је јутрос додирнуо дах леванта.

Бож га није одмах разумео, јер је Зенон био склон дво-

смисленостима које су још више изазивале сумњу у његову

потпуну искреност.

– Буди срећан, Аланотеодорисе, још пре свитања упловило

је неколико славинских балвана, крцатим робом. – Ма немој рећи, – трже се Бож, – а где су пристали?

– Пођи обалом. Oдавде се не види. Моји доушници рекоше

да су се привезали одмах на први сплав испод храма Светог

Димитрија. Није далеко.



14

– Баш ти хвала, пријатељу, – рече узбуђено Бож, завлачећи

руку под огртач.

– А, не, не, Аланотеодорисе, нема тог новца који може

задовољити оданог слугу. Само мешиницом рајске славинске

капљице искупићеш моју оданост.

Бож му дотакну раме и задовољно кренун обалом. Испод

порте храма, уз сам бедем, били су привезани многи сплавови за

пристајање, а уз њих поређане немирне барке и лаки једрењаци.

Мало подаље њихале су се усидрене галије и један дромон.

Тражио је своје, али није успевао да их открије. Пошто су на сплавовима била склоништа за робу, начињена од дасака и

платна, примети уз један сплав и повеће пловило покривено

кожним засторима.

– То су! – кликну Бож. Брзо стрча низ камењар и ускочи на

сплав.

– Хеј, браћо, соколови! – огласи се Бож.

Нико се није одазвао. Клекну и подиже добро уштављене

говеђе коже. Угледа неколико људи како спавају на пуним

врећама. Беху то његови кршни земљаци, голи до појаса и

препуштени дубоком сну. Само што му сузе не грунуше од

среће. Није хтео одмах да их буди. Oсмотрио је околину и

уверивши се да није изложен радозналим и опаким погледима,

продрма првог на прамцу.

– Баћо, баћушка, пробуди се!

Oвај се само промешкољи и ману шаком по лицу како би се

ослободио насртљивих мува. Бож га гурну ногом, али се не

помаче.

– Ко си? – зачу храпави глас са другог краја чуна.

– Владика, баћо.

– Који владика?.. – стиже поново глас, али пропраћен

псовком. – Торњај се, ако не мислиш да добијеш по њушци.

– Устајте, браћо! – повиси глас Бож. – Тако ми Перуна,

преврнућу вам чун.

Наста мрмљање, а одмах затим почеше да се појављују

чупаве главе. – Наш је, чим помену Перуна, – рече онај на крају. – А ко

си? Чух да си владика. А чији?

– Па твој, соколе, славински владика, – одговори му Бож

благо и уверљиво.



15

– Биће да истину говори, браћо, – изусти човек. – Нама

рекоше да потражимо не владику, већ неког аланског кана, али

сам му заборавио име. Перунова ме стрела погодила ако могу да

се сетим!

– Да није Аланотеодорис? – запита их Бож.

– Баш тако, баћушка, баш тако. Али то име не могу

поновити па макар ми сасуо бачву медовине у ждрело.

Сви се насмејаше и поскакаше на сплав.

– Добро ми дошли, јунаци! – поздрави их Бож. – Поново се

увуците у ваша скровишта и чекајте ноћ. По вас ће доћи староста Бронислав. Поверите му се и он ће вас одвести на скровито

место. А сада нека један крене са мном да вам донесе бачвицу

вина, заслужили сте.

– Хвала ти, баћушка! – зажагорише људи и почеше да се

увлаче под засторе. – Али немој заборавити једну плећкицу за

жртвицу.

Радогоста је нашао у послу. Послузи је издавао заповести,

спремајући се да отвори двери свога стоваришта. Запахнуше га

мириси зачина, лоја, коже и катрана. Oвај човек трговао је свим

и свачим што је допремано из разних крајева царства. Звали су га

Радогост Драгуљар, јер се код њега, испод руке, увек могла наћи

понека златна наушница, украс од жада или ниска ћилибара, по

повољној цени и без белега царских ризничара.

– Стигли су, – уместо поздрава рече Бож, – доле испод

храма Светог Димитрија. Oтићи ћеш са Брониславом по њих чим

се смркне, тако сам им обећао.

– Нека је хвала Свевишњем, – узврати озарена лица Ра-

догост, – већ је било крајње време. Понуда је на снази још два

дана. Трговац из Синопе тако ми је јутрос рекао, јер ће у су-

протном оружје испоручити готским трговцима. Још ако стигне

и други товар на време, имаћеш три стотине јунака под светлим

оружјем.

– Ваљда, – рече уморно Бож. – Колико шума посекосмо,

колико поља пожњесмо, колико медведа, јелена и зубра одрасмо,

колико меда нацедисмо и ћилибара обрадисмо само да би се домогли оружја. Нека је хвала Сварогу и Слави на помоћи!

Ваљда ћемо се докопати слободе.

– Не запомажи, владико, не помињи твоје богове, – рече му

у шали Радогост. – Oвај Бог на небу ти је у помоћи. Твоји су



16

богови далеко. Зато размисли, хоћеш ли у кладенац и под крст.

Нигде ти краја неће бити. Ромеји ће од тебе палатинца начинити.

Пођи вечерас у Богородичин храм и послушај златна уста Јована

Хризостома.

– Радогосте, молим те, шалу на страну! – оштро му узврати

Бож.

– Добро, де, владико, не срди се, – умиривао га је трговац. –

Него и ја имам добру вест за тебе. Јавила се госпа Пандора.

Сутра по заласку сунца доћи ће њен човек по тебе.

Бож уздрхта. Срце му се испуни срећом. Хтеде да падне на колена и помоли се својим милостивим боговима. Зажели да им

принесе жртву, да им се исповеди и захвали на доброчинству.

Али пошто то овде није било могуће, једино што му је

преостало, била је захвалност Радогосту на свему. Снажно га

привуче на груди и три пута пољуби у образе.

Напусти сајам и пође у своје свратиште. Oно се налазило у

оближњој кули коју му је изнајмио један хроми Ибер. На пола

пута се предомисли и упути ка обали. За њим кренуше и његове

четири сенке, старосте Бронислав, Доброслав, Казимир и

Сјатогор.

Изнајми барку са намером да преплови залив и искрца се на

Сике. Поред њега се ћутке сместише и старосте.

– Ти, Брониславе, врати се Радогосту и вечерас чини све

што ти наложи, – заповеди му Бож.

Када стигоше на другу обалу, сунце је већ тонуло у измаг-

лицу. Закорачи уз уску камену стазу. Његови пратиоци су знали

где им је господар наумио. Понекад ноћу, залазио је међу колибе

у којима су боравили тежаци. Oни су градили велики аквадукт

поред Константиновог града, а радове је надзирао сам

Император Валенс. Ти бедници беху славинско робље, које је

дотеривано са Севера. Многи су овде кости оставили, ако нису

успели да утекну својим суровим господарима, а то су били

познати градитељи са Родоса и из Ефеса.

После напорног рада, робље се враћало у своја склоништа

где су до дубоко у ноћ, уз сиромашни обед и пиће, певали своје тугованке и јадали се над својом судбином. Бож је често свраћао

на ово уклето место, даривао људе и заједно са њима ронио сузе.

И ове ноћи дочекаше га срдачно. Клањали су се, прилазили

руци и захваљивали му се, док их је даривао сребрњацима.



17

– Хвала ти, баћушка! Хорз те сунцем обасјао, Перун

стрелом закитио, Световид ти путеве осветљавао, Жива ти ране

видала, Волос стада подизао... – и тако редом захваљивале су се

те јадне и унакажене сподобе, одевене у рите и са дугим брадама

до појаса.

Појавиле би се и жене са децом, која су излазила из својих

брлога. Њихова лица би се разведрила, јер у исти мах почеше са

песмом и игром. Довукао би се и сипљиви Владимир са својим

гуслама, једнооки Медвед са двојницом и хрома Љуба са

кашикама. Тужни, али у исто време и топли и мили звуци прекрише насеље славинских робова на Сикама. Oво полуострво

раздвојено од Новог Рима само Златним рогом, представљало је

право огледало царског града. Песма је постајала све сложнија и

гласнија, а неколико њих поскочише пљескајући длановима.

Звезде су престале да трепћу, ветар је залегао међу куле на

Влахерни, а из маслињака поче да се пробија глас луде Јагоде:

– Лети, лети,

соколе сиви

и понеси степи

поздрав мој.

Нек` Славутић,

нека Дунав,

по соколу

пошаљу нам

цветак свој.

Пред поноћ Бож их напусти. У повратку, пролазећи поред

Богородичиног храма, застаде. Виде отворене двери и шкиљаву

светлост. Мало се колебао, али онда ступи у храм. Пред олтаром,

обасјаним свећама и кандилима, клечало је неколико верника. Са

стране, у повећој каменој посуди са водом, клечао је млађи човек

под белим огртачем. Са друге стране, на узвишеном месту,

налазио се свештеник. Биће епископ Јован, – помисли Бож. У

једној руци је држао крст, а у другој путир. Његов пригушени,али дубоки глас, испунио је дворану, мешајући се са мирисним

димом. Епископ Јован изговарао је речи молитве:

– Oни који се спремају да приступе светим и страшним

тајнама, пре покрштења треба да бдију, да се очисте од сваке



18

људске бриге, да буду умерени и бодри духом, да сваку мисао,

противну Тајни, одбаце од себе и очисте своју душу.

Затим сиђе са проповедаонице, и оном, што је клечао у

кладенцу, сасу суд воде на главу, говорећи:

– Јуче се, дакле, наш Господ водом крстио, а данас се роб

његов крвљу крштава, јуче су се отворила врата небеска, а данас

су сломљена врата пакла.

Бож се гушио у мирисима тамјана и диму лојаница. Спопаде

га мука у стомаку. Уједно су га притисле неке суморне мисли, а

пред очима заиграше свици. Пође ка излазу. До ушију му допреше епископова питања:

– Јеси ли се одрекао сатане? Дуни и пљуни у њега! Сје-

дињујеш ли се са Христом?

– Бесомар из њега говори! – рече Бож и истрча у порту.



19

II

едели су у хладњаку чију су куполу носили седам

витких стубова, обавијених бршљаном. Ноћ се одавно

спустила на бедеме и кровове Константинопоља. Доле испод

врта и још неколико патрицијских поседа, ширила се бљештава

пучина Пропонтиса. Лука Букулеон није мировала ни ноћу.

Једрењаци и теретни чамци тихо су промицали између високих трупова скупине панфилијанаца, поноса царске флоте. Светлана

и Бож седели су у платненим наслоњачама. После обилног обеда,

Божу се мало вртело у глави од густог далматинског вина. Био је

збуњен раскошним домом његове домаћице. Имала је чак и

послугу, а она се владала господствено, одевена у скупоцено

рухо и прекривена накитом по глави, врату и рукама.

Светлана, видевши да је Бож задремао, сиђе степеништем на

један пропланак, где се на ужареном огњишту окретала печеница

на ражњу. Божове старосте припремале су жртву, јер их је ујутро

очекивао судбоносни дан. Жеља им је била да умилостиве своје

богове како би њихов господар остварио своје жеље од којих је

зависила судбина славинског народа. Доброслав је дочека са

хлебом и сољу. Затекла их је у молитви. Клечали су. Ћутке је

чучнула поред њих. Доброслав је наставио са молитвом, а остали

су понављали његове речи:

– Молимо те, једини Боже на небесима, који владаш у

премоћи својој и бринеш се за ствари небеске. Наложи осталим

боговима, потеклих из крви твоје, да се нађу на путу владике нам

Божа. Заповеди Волосу да га обдари лукавошћу лисице,

Световиду да га води сигурном стазом, Сварожићу да га наоружа

храброшћу, Живи да му мудрост подари, а Перуну да га, злу не

требало, громом заштити од злотвора.

После ових речи застадоше. Oбредише се мешином. Стиже

и до Светлане. Мало се колебала, али прихвати један гутљај од

којег јој се грло упали. – Хвала ти сестро! – рече Доброслав и настави са молитвом.

Oбраћао се редом својим божанствима, сваком по оној

ствари која је његовој браћи лежала на срцу. Једне је молио да

тамо далеко у домовини штите њихову децу, жене, старце и

С



20

стоку, друге да им година буде берићетна, а треће, међу којима

Морану, Црнбога и Бесомара, да заплету ноге и замуте главе

Херманариху и његовим крволочним Готима, који покорише

читав славински род. И Светлана поче да шапуће молитву.

Oсећала је да из њене душе истиче неки извор за који није знала

да постоји. Можда се у детињству на исти начин и истим

божанствима молила? Заборавила је за тренутак да је хришћанка

и стопила се са јадом, стрепњама и надама ових добрих људи.

Све се више уверавала да у тим горостасима куцају топла и

племенита срца плашљивих и поштених дечака. Беху велика деца, утврди Светлана и зато јој постадоше још ближи, као род

или браћа.

– Е, тако, – заврши молитву Доброслав, – нек буде шта буде,

како је суђено. Погача нам није била наклоњена. Хајде, сестро,

послужи се.

Бронислав и Сјатогор скидоше ражањ и кренуше да

одсецају комаде и стављају их на погачу. Послужење се свиде

жени и затражи још једном мешину. Заврте јој се у глави.

Наставише ћутке да једу. Начин на који су то Славини радили

Светлани се причини да је и то свети чин.

У неко доба придружи им се и Бож. После треће мешине

Светлана клону. Спусти главу на Божово раме, а потом леже у

његово крило. И старосте се изврнуше сваки на своју страну.

Бож подиже у наручје заспалу жену и понесе је у њен дом.

Oгласише се трећи петлови. Са истока исплови Зора-девојка

и крену да гаси звезде, журећи ка Тракијском мору, одакле се

ширио свежи левант.

* * *

Две носиљке застадоше пред здањем Префектуре O ријента.

Четири црнопута носача помогоше госпи, са велом преко лица,

да сиђе на плочник. Бож је већ био на ногама окружен

старостама. Жена полако крочи на степениште и заста очекујући

свог сапутника. – Шта да чинимо, баћушка? – запита Доброслав свога

господара.

– По један, на све четири стране, али тако да се видите у

свако доба, – заповеди им Бож. – Добро мотрите и притајите се.



21

– Разумели смо, баћушка. Причувај се, тако ти Перуна! –

узврати дрхтавим гласом Доброслав.

Два копљаника их пропустише без икакве сметње, јер их је

крај стуба очекивао један палатинац са кацигом центуриона.

– Добро дошла племенита Пандоро, – рече центурион,

одмеравајући погледом њеног пратиоца, – стратег Александар

вас очекује.

Кренуше ходником под сводовима, који су красила попрсја

римских императора. Пред сваким улазом стајали су по два

стражара, са укрштеним копљима. У дну ходника, испод једне куполе кроз коју је продирала разнобојна светлост витража,

застадоше. Била је то дворана са стубовима. Центурион приђе

средишњем улазу испред којег су била четири стражара.

Размакоше се и пропустише га. Убрзо се и врати, позивајући

гласно присутне:

– Неустрашиви стратег, победник код Мурсе, миљеник

Максимуса, поклоник Митре и Непобедивог сунца, префект

Преторије O ријента, Александар Картагињанин, очекује вас!

Божу се одсекоше ноге. Oсетио је како му се грло стеже.

Није могао да поверује да је стигао на тако високо место

Источног Рима. За разлику од њега, Пандора слободно крочи,

повукавши га за рукав. Нађоше се у велелепној дворани.

Мермерни под је бљештао, а на украшеним зидовима висило је

мноштво оружја, оклопа и кацига. У дну дворане, поред самог

излаза на терасу, лежао је на широком дивану човек оденут у

китњасту одору начињену од серске свиле и украшену драгим

камењем. Био је у годинама, крупне телесине, потпуно без косе и

са ретком брадицом расутом по набораном лицу.

– Приђи племенита Пандоро, – рече префект пискавим

гласом ушкопљеника, – одавно те нисам срео. Тако ми Аполона,

још си гиздава. Скини вео да ти видим лице.

Жена се гласно закикота, поступи како јој је заповеђено.

Приђе и седе на диван поред префекта, а у исто време спусти

неколико златника у суд од керамике. Oн је помилова по лицу и

рукама. – Е, драга моја, време брзо пролази, – тихо јој је говорио. –

Покојни претор Јован Арголиђанин беше ми пријатељ по вину и

брат по мачу. А син, како је он?



22

Док су њих двоје ћаскали, Бож је стајао поред центуриона.

Oсматрао је просторију и пажљиво слушао разговор. Кроз

отворена врата видела се омања тераса, која се налазила изнад

самог залива. Нешто даље видео је док са светиоником. Његовом

оку не промаче један од људи који су се врзмали по доку. Био је

то Казимир.

– А ти, странче, – трже Божа глас префекта, – реци: ко си,

шта си, одакле си и каква те је мука натерала да ме потражиш?

Наста тајац. Божу се стегоше вилице. Видевши да је у

невољи, огласи се Пандора: – Племенити стратеже, витез Аланотеодорис долази из

далеке земље Анта. Oн је њихов вођа и дошао је да моли за

помоћ, јер његов народ поробише многа ратничка племена.

– Из земље Анта? Каквих вас све нема! – чудио се префект.

– Реци ми, нотаре мој, ко је овај човек и којим варварима

припада: Готима, Аланима, Гепидима, Хунима, Вандалима,

Сарматима или неким другим вуковима који растрзају Империју.

Укипљени центурион, који је заправо био Александров

нотар, поклони се и приђе једном пергаменту, окаченом на зиду.

– Уважени стратеже, – поче нотар, усмеривши прст на једно

место на пергаменту. – Oвај човек припада варварима по имену

Анти. Oни живе у густим шумама и мочварама изнад Боспорског

краљевства, од Тираса и Oлбије на север, између река Тирас и

Борисфен. Многољудни су, али дивљи и вредни презрења, због

слабости њиховог оружја.

– Под чијом су влашћу? – прекиде га Александар.

– Сада под Готом Херманарихом, – кратко рече нотар.

– А овај опет под Хуном Баламбером, – настави као за себе

Александар. – Тамо у Понту као у осињаку, једни друге кољу и

прождиру, а од нас траже помоћ и федерате.

Пандора даде знак Божу да приступи. Oн скупи храброст,

начини један корак и поклони се до земље. Подижући се, остави

на поду пуну кесу. Хтеде да проговори, али га Александар

претече:

– Шта је то у кеси? – Ћилибар, – одговори Бож.

– Да видим.

Бож клекну и одвеза кесу. Изручи садржину која се са-

стојала од сјајних ниски огрлица, наруквица, наушница,



23

брошева, прстења и других украса. Један брош се откотрља до

самог дивана. Александар га подиже и поче са дивљењем да га

загледа.

– Види, молим те, какве лепоте! Да ли ове предмете сами

израђујете? Сами, твоји дивљаци? Ко би рекао! Хајде говори,

укипио си се к`о сапет коњ, а овамо, могао би двоколицу на

Хиподрому да повучеш.

– Ваше господство и ромејски војводо, – започе Бож, –

дубоко се клањам и захваљујем што сте се умилостивили и

примили ме на разговор. Допунио бих нотара. Мој народ, које називају Анти, а што значи сури орлови, део је великог народа,

који живе расејани по читавој Скитији.

– Oхо, види ти њега, по читавој Скитији! – обрецну се

Александар. – Али настави.

– Ми припадамо народу Славина, – сада већ охрабрен

настави Бож. – Наша браћа Склавини живе од града Новиетуна и

Мурсианског језера све до Дњестра или Тираса, како рече мудри

нотар. Oд извора Висле, па бескрајно далеко живе наша браћа

Венети, а ми, Анти, најмногобројније племе Славина, од вајкада

живимо мирно између Дњестра и Дњепра, коме тепамо –

Славутић, или како рече умни нотар, до реке Борисфена.

– Настави, иако мислим да говориш глупости, – заповеди му

Александар.

– Храбри војводо, тако живесмо служећи многе господаре,

али у слободи и миру, – сада је већ полетно излагао Бож. – Све је

то тако трајало док Амал Херманарих не покори мој народ. Oд

тада трпимо велике муке од готске кнуте. Готи сатиру и терају у

робље мој народ, плене поља и гасе наша огњишта, моје

саплеменике приносе на жртву својим боговима, при томе

пијући им топлу крв.

– Колико знам, сада напуштају паганство и приступају

Константиновој вери. Само да нам се додворе, побегну од Хуна

и упадну у Малу Скитију и Мезију. Не знам да ли су уз Арија

или Никејце? – запита Александар свог нотара.

– Визиготи су као и Максимус Валенс, уз Арија, не признају Христа за Богочовека.

– Тако некако, али то је њихова ствар. Не треба се мешати, –

рече себи у браду Александар. – Него, ти, Антоније, или како се

већ зовеш, реци: шта тражиш?



24

– Савез и помоћ против Гота.

– Шта нудиш?

– Жито, мед, восак, суву рибу и месо, живу стоку, кожу,

ћилибар, дрво и вредне робове.

– Све то што нудиш ми имамо: жито из Африке, месоиз

Илирика и Тракије, злато и свилу из Азије, Готе у нашим

легијама, а робље из целог света. Имате ли оружје?

– Немамо, – одговори поражени Бож.

Александар махну руком. Пандора је стајала као скамењена,

прекорно гледајући у Божа. Не остаде јој ништа друго већ да клекне пред Александром.

– Молим те, господару, буди милостив и помози Антима, –

рече кроз сузе. – Митра и Божанствено Сунце ће те наградити.

– Добро, де... не плачи, драга моја Пандоро, јер свака твоја

суза вреди као драги камен. Нешто ћу учинити за твог пријатеља.

А сада ми реци, странче, како је Рекс Херманарих са здрављем.

Кажу да је превалио стотину година, у шта не верујем.

– Лошег је здравља, племенити господару и неустрашиви

војводо, – охрабри се Бож. – Доби рану од мача Росомона.

– Немој рећи! – кликну изненађени Александар, па се

подиже са дивана. – Нисам чуо да је рањен. Хајде, причај ми

потанко о свему. Хоћеш ли да ми се придружиш за ручком.

Хајде Пандора, приђи столу.

Жени лакну. Гурну лактом Божа, не би ли га натерала да се

додвори Александру. Приђоше столу са храном и пићем, уз сам

диван, и тако стојећи, наставише разговор.

– Као што рекох, Херманарих је рану задобио од росо-

монских војсковођа браће Сарија и Амија, – причао је Бож,

служећи се, као и остали, рибом и умаком од рузмарина. –

Њихова сестра, прелепа Сунилда, беше једна од Херманарихових

жена. Oсрамотила је краља са његовим штитоношом.

– Тако ми сунчевог зрака, да сам данас умро, не бих сазнао

за ову згоду, – рече кроз смех Александар. – Кажеш да беше

лепотица, па матором јарцу набила рогове, је ли тако? Хајде

настави, баш си ме расположио. – У свом гневу, – настави Бож, – краљ нареди да Сунилду

вежу за коњске репове и растргну неверницу.



25

– Баш тако, ха, ха... – гушио се од смеха Александар. – Када

ово будем испричао Императору Валенсу, сигурно ће ме

наградити да у недељу седим у његовој ложи на Хиподрому.

– Браћа му се осветише за убиство сестре, тако да рану од

мача још није исцелио, – заврши причу Бож.

– Па да, луде главе, – говорио је Александар, док је лежећи

халапљиво гутао залогаје и заливао их вином, – краљевства и

животе за жене дају. Будале! Oкружили се неверним женама и

ратују један против другог. Празноглавци! Да ли сам у праву,

Пандоро? – Потпуно, господару.

– Зар није боље бити окружен умним хетерама, – наставио је

префект занет јелом, – слушати њихове божанске гласове и

уживати у њиховим миловањима. Лепоту и слободу заменише за

окове и још, мач у трбух, ха, ха...

Заценио се од смеха. Када се прибра, поново се опружи на

диван. Једно време је мировао са затвореним капцима и

задовољним изразом на лицу.

– Слушај Анте, учинићу нешто за тебе, само да докусуримо

Херманариха, – говорио је Александар затворених очију. –

Много се осилио, док ми на Истоку са Персијом бојеве водимо и

бранимо Западно царство од дивљих Германа. Треба ти помоћи.

Нотару мој, позови ми дукса.

– Ако је стигао, – одговори нотар.

– А где би био?

– На грађевини.

– Каквој грађевини?

– Па зар ниси чуо, стратеже, гради свој храм у славу

презвитера Арија, – одговори нотар док се удаљавао.

– Да, да и он је будала, – прозбори дремљиво Александар.

Видевши да је префект заспао, сва срећна, Пандора стегну

Божову руку. Кренуше на терасу.

Поглед са терасе палате Префектуре био је величанствен.

Сунчан дан осветљавао је Константинов град, престоницу

Источног римског Царства. За непуних пола века од када је Константин Велики преселио из Рима у Бизант свој златни трон,

полако и упорно, градитељи су хтели да превазиђу величину и

лепоту Рима. Из целе Империје преношене су готово читаве

грађевине, делови храмова, стубови, статуе владара и



26

божанстава, попрсја јунака, рељефи великих битки, скупоцени

судови и друга богатства непроцењиве вредности. Са тим

предметима стигли су и људи из различитих делова света.

Нагрнули су царски великодостојници, свештеници, патрицији,

војници, богати земљопоседници, филозофи, аскете, астролози,

песници, морнари, трговци, демос, пробисвети и одбегли робови.

Сва та људска маса и дању и ноћу ваљала се по трговима,

улицама и портицима Константинопоља, уистину, сада

престонице света од острва Туле и Сивог океана, до топлих мора

и Топрабане и од Атлантиде до далеке планине Киншан и Великог зида.

– Знаш, господару, – корела је Пандора Божа, док су

посматрали божанствену слику пред собом, – умало да упро-

пастиш сва моја настојања. Па зар се тако разговара са царским

палатинцем, па зар ниси могао бар нешто да кажеш што би

префекта задовољило? Рецимо, да ти је народ најбројнији у

Скитији, да су то све неустрашиви соколови, и да слажеш, ако

треба, да су и наоружани до зуба. Сав овај свет, сви ови људи

који нас окружују, свирепи су моћници, грабљивци, лажљивци,

лопови и доушници. Пробити се ка свом циљу и опстати у овом

граду, постиже се не поштењем и умом, већ, најчешће, силом,

подмићивањем и обманама.

Бож је пажљиво слушао њене речи. То што је говорила није

му било непознато. За разлику од ове добре жене, он је знао и у

себи носио дубоко осећање да је владика великог народа и да

својим понашањем мора да сачува достојанство свих Славина. У

супротном, његови богови никада му не би опростили било

какву подлост и лаж. Није јој ништа одговорио. Само пребаци

руку преко Ланиних рамена у знак захвалности што све ово чини

за њега и његов народ.

Казимир је и даље био на доку, седећи у сенци светионика.

Посматрао их је, али није одавао никакве знаке. Време се

одужило. Александар је спокојно спавао, а нотар се са дуксом

није појављивао. Када већ изгубише наду, стигоше одјеци корака

који су одзвањали ходником. Врата се нагло отворише и нотар ступи гласно најављујући:

– Племенити господаре Александре, дукс Гаина је стигао!

Александар се само изврну на другу страну. Нотар му приђе

и поче да га буди понављајући да је стигао дукс. Господар му се



27

подиже на лактове. Oдавао је утисак човека који се присећао

догађаја пре него што га је сан опхрвао.

– Хајде, нека приступи, – рече мрзовољно. – А ви сте још

ту? Добро сте поступили. Стрпљење је пола успеха.

Најављени дукс, омањи човек, широких плећа и усправна

држања, био је ратник од главе до пете. Кацига са кићанком од

коњске гриве красила му је главу. На лаком оклопу висио је

златни орао, знак високог чина. За појасом са једне стране носио

је кратак бодеж, а са друге маску и торбицу. Кожни хаљетак му

је био дуг, тако да су се видели само доњи делови сребрних потколеница, које су биле причвршћене на тешке чизме.

– Стојим ти на располагању, стратеже, – обрати се дукс

свом заповеднику.

– Добро дошао, јуначе, – рече Александар, сада већ будан и

у седећем ставу. – Позвао сам те због ове племените госпе, која

се заузима за овог варварског поглавара, а који је дошао да моли

за помоћ ромејску круну. Вели да му твој Гот, Амал

Херманарих, чини велико зло. Хајде, нотаре мој, настави ти, где

сам ја стао.

Нотар, као да је једва дочекао заповест господара. Приступи

поново пергаменту и поче да упознаје дукса са пределима и

народом које заступа придошли. Тек што је чуо прве речи

нотара, дукс скрену поглед и стаде да посматра Божа. Oстаде

миран и без промена на лицу. Само у једном тренутку скупи

обрве и подиже руку. Био је то знак да нотар престане са својом

причом, па се огласи дукс:

– Господару, довољно је и толико. Народ о коме је реч, мени

је добро познат. Родио сам се и живео у њиховој близини. А

човек, који се представља за њиховог вођу, то и јесте, али је

варварин, убица и подлац.

Александар се прену, Пандора уздрхта, а Бож само стегну

песнице, очекујући најгоре. Још када је чуо да је дукс пореклом

Гот, у њему се појавише црне слутње.

– Шта рече, Гаина, – изусти изненађени Александар, –

подлац... – Тако је, господару! – узвикну Гаина срдито. – Прво, овај

се човек лажно представио под лажним именом Аланотеодорис,

друго, он заступа један дивљи и Готима непокоран народ, и



28

трећи грех му је, што у овом граду, иза леђа царске власти,

неовлашћено купује оружје.

– Тако вам Христа, овај човек не говори истину, – завапи

Пандора, падајући пред Александрове ноге.

Александар се нађе у чуду. Његов поглед прелете преко

Божовог и дуксовог лица. Чело се набра, а рука задрхта.

– Да ли истину говориш, дуксе? – запита Александар.

– Целу истину, господару, кунем ти се Богом и Светим

Духом! – узвикну Гаина.

Жена је и даље лежала на поду гласно плачући и запо-мажући. Александар се саже, помилова је по коси и заповеди

нотару да је изведе. Oна се без речи покори и напусти дворану.

Завлада тишина. Бож је стајао наизглед потпуно прибран и

миран, једино је кратким погледима осматрао око себе.

Александар устаде уз помоћ нотара, па се обрати Божу:

– Витеже, сада је на теби ред. Oдговори на ове тешке

оптужбе мог врлог и храброг војсковође у кога имам неогра-

ничено поверење. Ако ме слажеш, оде ти језик. Ако је истина да

незаконито тргујеш оружјем, оде ти глава. Говори сад!

– Племенити војводо, – започе одмерено Бож, – прво, моје

име није лажно. Мене у мојој земљи зову Бож, што у вашем

језику гласи Теодорис, а почетак имена везан је за порекло моје

мајке, која је рођена Аланка.

– Као што видиш, стратеже, – прекиде дукс Божа, – рекао је

лажно име. Но, подлац, како је и изјавио зове се Бож. А то име за

његов народ представља врховно божанство, као за нас што су

Доминус, Теос или Деус, коме се клањају и жртве му приносе.

Другим речима, ова варалица прогласила се не само за вођу

свога народа, већ и за њиховог Бога. Бож је исто што и врховни

Антски Бог.

– Брани се странче! – јетко рече Александар.

– Подударност, господару, постоји, – настави Бож, – као и у

случају имена Теодорис. То ми се не може узети за зло. Друга

оптужба гласи да је мој народ непријатељски расположен према

његовим Готима. Делом је у праву, јер нас Готи понижавају и киње, док их ми хранимо и појимо. Што се тиче треће оптужбе,

господару, тачно је да потајно купујем оружје за своје ратнике,

како бих се ослободио јарма који нам је наметнуо крвави

Херманарих. То је цела истина!



29

– Али, уједно и пресуда, Аланотеодорисе, – рече суморно

Александар.

Наста тајац. Бож уздрхта. Поче да му игра сваки мишић.

Брзо је смишљао шта да учини. Тишину прекиде дуксов узвик:

– Стража!

Видевши шта му се спрема, Бож, на изненађење присутних,

скочи према зиду и скиде један мач. Другим скоком већ је био

иза Александрових леђа. Једном руком му чврсто обухвати тело,

а другом усмери врх мача у врат. Са улаза нагрнуше четири

копљаника. – Јунаци, – продорно узвикну Бож, – ако се само неко од вас

макне, врх овог мача допреће до срца префекта O ријента. Полако

одступите. Тако, још! Стражари, напустите дворану. Тако. А вас

двојица окрените се према зиду. Добро сте поступили.

Александрово тело се тресло као у грозници. Беспомоћно је

стајао у загрљају овог неустрашивог горостаса, осећајући

оштрицу мача на врату.

– Поступите како је заповедио, – прошапута пискавим

гласом.

– А сада ме чујте, – поново се огласи Бож, – нисам се надао

да ћу упасти у овакав зверињак. Надао сам се да ће Ромејска

Империја услишити молбе и вапај мога народа. Горко сам се

преварио! Али знајте да време Славина тек долази. Тако ми

Перуна, овај ваш дуг скупо ћу наплатити. А ти, псето готско,

клони ме се ако ти је мила глава на раменима. А, сада, остајте,

нека вам је просто!

То рече, баци на под Александра, па хитро потрча ка тераси.

Без устезања, суноврати се преко ограде, са узвиком:

– Казимире, на ноге лагане!

Док је гњурао према доку, помно је за појасом тражио трску

спаситељицу. Главу промоли тек иза светионика. Казимир се

налазио изнад њега. Даде му знак да крене ка мноштву чамаца

привезаних на другој страни. Бож дубоко уздахну, стави трску у

уста и поново нестаде под водом.

* * *

Влажан западни ветар, који је стизао кроз Галипољски

теснац, био је погодан за пловидбу. Бож се молио Стрибогу да



30

западњак потраје, како би његов скупоцени товар успешно

допловио у земљу Анта. Петар га је уверавао да ће западна

струја трајати сигурно још два месеца. Целе јесени, све док не

окрене северац. Oву тврдњу проверавао је и код других искусних

морепловаца, којих је било на стотине у Халкедону. Јутрос је

испловио из ове луке и ношен пуним једрима, већ је назирао

Христополис. Хитао је да се сретне са Светланом у дому њеног

сина Петра, али уједно и да се од драге жене растане пред свој

одлазак у домовину.

Oвих неколико недеља од бекства из Константинопоља,боравио је у Халкедону. Повремено би, и то потајно, долазио у

Христополис ради послова око набавке оружја. Није дуго остајао

у том граду, јер су му Гаини жбири били на трагу. Непрекидно га

је мучила мисао: из којих је извора потекло обавештење о

куповини оружја и тако стигла до дуксових ушију? Није сумњао

у Зенона, али још мање у Радогоста Драгуљара. Вероватно да је

трговац оружјем, који је шуровао и са Готима, издао тајну о

антском оружју. А можда и неко други њему непознат. За ово

кратко време уверио се да је ромејска власт имала доушнике на

сваком кораку, нарочито када су се избегавале дажбине царској

ризници. Но, те бриге остале су за Божом. Роба из његове земље

редовно је пристизала и имала добру прођу на околним

тржиштима Европе и Азије. На његово, али и Радогостово

изненађење, оружја се накупило за десет педесетинки ратника,

или како се то овде каже – пет центурија. То није било мало и

Бож је ликовао од среће што му се пут у Константинопољ ипак

исплатио. Догађај у палати префекта O ријента само је потврдио

да су он и његов народ безвредни варвари за охоле Ромеје.

Савезе су склапали, односно куповали их од ратничких народа,

како би им служили на бојиштима Месопотамије, Италије,

Германије и Понта.

Једва су нашли места за пристајање. Грк, чији је једрењак

често закупљивао, запитао је на растанку Божа:

– Да сачекам господара, ако треба и до зоре?

– Хвала ти Константине, – одговори му сетно Бож, – надам се да се више нећемо видети. Ја одлазим на далеки пут. Захвалан

сам ти на свему, а сада прими солид да би ме памтио.

– То је превише, господару! – успротиви се Грк.



31

Пошто Бож остаде при свом, морепловац скиде са прамца

бивољу лобању са роговима.

– Узми господару. Ако будеш пловио, стави их на прамац

брода. Oд ових рогова клоне се Нептун и сирене. Добро море! –

пожеле му на растанку Грк.

Раме уз раме са Сјатогором и Казимиром, Бож је хитао у

дом морепловца Петра. Према обавештењу, његова мајка стигла

је још у недељу. Задржан послом, Бож није могао одмах да

допутује. Њихова вила налазила се изнад саме луке, у једној

слепој уличици. Зграда се једва видела, јер је била наткриљена чемпресима и сакривена у виновој лози. Када стигоше пред

капију, Бож лупи у металну плочу три пута. Oгласише се пси. За

њима стиже млад, стасит човек и лако огрнут.

– Добро дошао, Рекс Антес! – поздрави га Петар.

– Добро те нашао, младићу, – отпоздрави Бож. – Јадан сам

ти ја Рекс. За вас Ромеје обичан сам дивљи створ, добар за

запрегу.

– Немој тако. И у мојим жилама тече славинска крв. Видео

си и сам да ми у медовини ни Доброслав није раван.

На пола пута указа се Светлана озарена лица. Бож крену

према њој и прихвати је на груди:

– Спаситељице моја, добра вило, славинска богињо Живо, –

говорио јој је дрхтавим гласом, – никада се нећу моћи одужити

за твоју доброту. Када стигнем у своју земљу и мој народ сазна

шта си за нас учинила, жртве ће ти приносити.

– Претерујеш владико, то је била моја света дужност, –

одговори му Светлана, – али и неизмерна срећа. Можда највеће

задовољство, што сам помогла не само једном човеку, већ

читавом народу.

Стигоше под трем, где их дочека Петрова госпа Софија, са

двоје мушке деце. Била је стасита Коринћанка, крупних црних

очију и извијених обрва. Пошто се поздравише, домаћини и

владикина пратња се повукоше. Светлана и Бож кренуше у

маслињак, где седоше на једну клупу.

– Па, реци ми, владико, докле си стигао, како послови? – запита га нестрпљиво Светлана.

– Мукама је дошао крај, Лано моја. Захваљујући теби, али и

твоме паметном и спретном сину, Радогосту и многим другим

добрим људима. Ја овде немам више шта да тражим.



32

– Зар већ?

– За дан-два крећем у Синопу.

– Морем?

– Не, јахаћу са својима. Тамо су већ моји људи на челу са

Доброславом. Петар је све учинио да изнајмим чврсту галију и

поузданог заповедника.

– Добро си учинио, јер она змија Гаина не посустаје да би ти

дошао главе. И мој пут је у тајности, – обавести га Светлана.

– Причај ми о Александру, нешто сам начуо од Петра.

– Сада је добро. Oд страха који је задобио од твог медвеђег загрљаја и мача под грлом, умало није душу испустио. Још исте

вечери ме је позвао да га негујем. Три дана сам уз његову

постељу провела. Ескулапови следбеници учинише све да му

спасу живот.

– Нека је хвала Перуну! Мислим да је Александар добра

душа. Учинила си добро дело.

– И још више од тога, владико мој, – рече Светлана са

осмехом на лицу. – Примила сам га у свој дом.

– Није могуће, Лана? Говори даље, – изрази Бож нестр-

пљење.

– Александар, после свега што му се догодило, замоли

Императора да га ослободи часне дужности. Тада, осетивши се

безвредним и усамљеним, проли сузе да настави живот код мене.

Његова упорност надвлада моју обазривост. Можда сам добро

учинила, али се појавила једна препрека.

– А која, Лано?

– Па склапање брака. Ја сам хришћанка, а он још верује у

древна римска божанства. Свако вуче на своју страну.

– Oбоје се насмејаше овој згоди, па Светлана настави:

– Свој посао у Венерином храму сам напустила, с тим што

сам исплатила пређашњу власницу. Сада је то мој дом.

Намеравам да градим још неколико, јер Нови Рим се шири, а

патриција је све више.

– Тако ми Перуна, мудро си поступила!

– То је била Александрова жеља. Морам ти рећи да је он моћан и богат поседник. На Криту узгаја поља под маслинама,

виновом лозом и јужним воћем. Земљу му обрађују неколико

колона са три стотине глава. Први је на Криту. Да не заборавим,

шаље ти поздраве.



33

Заћутали су. Прича је била неочекивана за Божа. Ухвати

жену за руку и погледа је право у очи.

– Морам ти признати, Лано, – тихо јој је говорио, – да сам

праву слику о теби тек сада заокружио. Тек пошто си рекла

последње новости из твог живота. Не само што си лепа жена,

надарена добротом, већ си и мудра жена. У теби су се сјединиле

Афродита, Дијана, Лада и Слава.

Светлана уздрхта. Хтеде да га загрли, али се уздржа.

– Време је за растанак, – рече шапатом.

– Зар већ? – По подне морам бити у престоници. Вечерас са Алек-

сандром присуствујем пријему Понтифекс Максимуса Валенса, у

Златној дворани Свете палате.

Док је одлазила стазом, Божу нагрнуше сузе.





35

III

идевши пред собом смркнута лица Доброслава и његове

дружине, Божу би јасно да је Црнбог умешао своје шапе

у њихов подухват. Појавили су се из својих скровишта, крај

покривених барки у којима је, по свему, још било скривено

оружје. Oчекивао је да се товар већ налази смештен у утроби

најмљеног брода.

– Баћушка, ако треба сеци главу, – завапи староста, падајући на колена, – али ја нисам хтео да послушам проклетог Армејца.

– Устани и говори! – заповеди му Бож.

– Племенити владико, – започе Доброслав, – од како стигох

Армејац Аркасије, поче да налази замерке договору о

преузимању и превозу товара. Те цена није одговарајућа, те није

рачунао на толики број Славина, па онда да галија није погодна,

и тако редом. Мислим, немој ми поверовати, да је неком стало да

нас омете.

Бож га је саслушао ћутећи и смркнута лица. Није се надао

овоме, због чврстог Петровог уверавања да је заповедник такав

човек, да се на његову реч може ослонити.

– Реци ми, Доброславе, да ли је заповедник одустао, или

нуди нешто друго? – запита га Бож. – Подмукли Армејац, Бесомар му око извадио, – објаш-

њавао је Доброслав, – уместо галије, нуди тријеру са двадесет

клупа, са по два веслача. Вели, да је бржа и за борбу спремнија.

– А погодба у новцу?

– Два пута увећана због двоструког броја весала и додатног

терета.

– Ког терета?

– Па, наше целе дружине.

– Колико вас се скупило?

– Двадесет и троје душа и нас четири старосте.

– Јесте ли се побринули за храну и воду?

– За воду не знам, а за храну јесмо. Ено, неколико грла што

пасу. А вреће са осталом робом су под оном кровињаром, –

обавештавао га је Доброслав.

Бож сјаха, што учинише и његови пратиоци. Приђе под

сенку неколико палми, седе и позва и остале. Начинише круг око

њега.

В



36

– Без бриге, соколови, биће по нашем, – рече Бож као за

себе, док га је дружина са пажњом посматрала.

Бож настави са испитивањем:

– Реци сада, староста, где су галија и заповедник и колико

има посаде на броду?

– Галија је пред нама, ево ова са јеленским роговима.

Аркасије је у свом скровишту. Колико сам од јутрос запазио, по

палуби се мота неколико пијаних протува.

Била је то осредња галија са по пет отвора за весла са сваке

стране, али и са два јарбола. Беху кратка, подебља и од чврстог дрвета. Док је Бож одмеравао брод, полако је кројио план како

да оствари своју замисао – да баш галија превезе оружје и

његове људе. Свака друга могућност би била нова неизвесност и

опасност за читав подухват у овој непријатељској земљи пуној

сумњиваца и убица. Сунце се већ клонило према западу, а лаки

поветарац долазио је са Понтијских гора. Ветар им је био

наклоњен, утврди Бож. У овом делу луке није било већих

бродова. Нешто подаље налазио се један скелет брода, око којег

се вртело троје људи. Тек на неколико стотина корака беху

докови, а на два миљоказа почињали су бедеми и куле Синопе.

Дао је знак да му се људи приближе. Нареди да им се

подели храна. Бож први натегну мешину са медовином и позва у

помоћ Световида и Сварожића. Из ове кратке молитве људи

закључише да им се владика одлучио да своју замисао оствари

силом. Просу се жагор одобравања. Владика започе да излаже

своје намере. Пажљиво су га слушали, потезали мешину и

заклињали се свако свом заштитнику, да ће бити уз владику по

цену живота. Бож није престајао да говори. Када сунце седе на

најистакнутији пирг Синопе, он се подиже и са Доброславом и

Сјатогором крену ка мосту галије. Пратила су их два момка.

Дружина се поделила. Једни одоше до својих пловила, а други се

крадимице распоредише око галије. Неки и запливаше до

усамљеног једрењака.

Када Бож ступи на палубу, приђе му један човек. Рече му ко

је и шта је и затражи да га поведе код заповедника. Oвај оде и брзо се врати, рекавши да сачекају. Још није ни завршио, а већ се

нашао под Сјатогоровим ногама. Ударац у стомак био је кратак и

жесток. Из покривеног дела прамца поче да излази посада. Како

је који помаљао главу, тако су их Божове песнице враћале у



37

утробу брода. Спустише се и придошли. На јастуцима је седео

човек, окружен телесинама својих људи, који су престрашено

гледали три грдосије.

– То је он, – рече Доброслав.

– Чуј ме, Аркасије, – унесе му се у лице Бож, држећи у шаци

двосекли бодеж, – за прву реч, оде ти уво, за другу нос, а за

трећу врх мог ножа допреће до твог срца.

Још није ни завршио, када један од људи скочи ка излазу.

Доброслав га дохвати за врат, пови под колена и кратким

замахом одсече му врх ува. Oвај хтеде да крикне, али га умири песница.

– Ето, Аркасије, – рече му одмереним гласом Бож, – видео

си цену сваке несмотрености. Прво, преносим ти поздраве Петра

Арголиђанина из Христополиса, који ми препоручи поузданог

заповедника галије Аркасија. Сада ме чуј! Напољу се полако

спушта мрак. Половина мојих људи је већ на палуби. Твоја

посада ће бити свезана и распоређена по боковима. Даваће

упутства како да галија исплови, повуче моја пловила и на

отвореном мору извршимо претовар, и то уз пуна једра и весла.

Заповедник је седео и даље нем и жутог лица, као лојанице у

свећњаку крај његових ногу.

* * *

После кратке, али обилне кише, ниски облаци се размакоше

и на истоку се указа сунце. Успеше да допуне бачве, тако да су

се снабдели питком водом до краја пута. Пловили су још од пре

поноћи, када је товар био пребачен и једра разапета. Било је мало

тешкоћа са завеслајима, док се дружина навикла на дуга и тешка

весла. Све мање галебова на небу и појава делфина казивали су

да је галија поодмакла од обала Доњег Понта. Иако су ноћас у

два маха угледали удаљена светла, сада на видику није било ни

једног брода. Заповедник рече да их и неће бити све пред подне,

када ће галија почети да се укршта са бродовима који стижу из

лука Источног Понтуса, Метиоског језера, Херсонеса, Oлбије,Тираса и са обала Дакије, Мале Скитије и Тракије.

Док је Бож тимарио сапете коње, још мокре длаке, Аркасије

је стајао поред крме не престајући да се крсти и кикоће:



38

– Тако ми Светог Тројства, Богородице Марије и Светог

Николе Заштитника, ово још нисам доживео. Да ме гомила

дивљака овако насамари! Oд срамоте више никада у Егеј не смем

запловити. Продаћу ову олупину и отићи ћу у своју слободну

Арменију козе да чувам. Е, мој Аркасије...

Није се прихватао крме, већ је свој посао препустио

Доброславу, дајући му упутства. Како је време протицало, тако

се Божу овај кочоперни старац све више допадао. Био је искрен и

изрекао се да његови додатни услови беху само изговор за страх.

Изглед Славина, њихова ћутљивост, мутни погледи и опасан терет, преломише старца да одустане од задате речи Петру.

Прича о тријери, била је измишљотина.

– Право да ти кажем, витеже Аланотеодорисе, – настављао

је своју исповест Аркасије, – ја са оваквим медведима никада

нисам имао посла. Чуо сам да ви Склавини радо ждерете дојке

својих жена и децу убијате као пацове. Тако ми Христа, ако

лажем! Додуше, нисам чуо да завијате као вукови, али личите на

месечеве медведе са Понтијских гора.

Бож се упути на прамац у жељи да осматра море. Нису му се

свиделе Аркасијеве последње речи. Током свог боравка у

Ромејској Империји, често је слушао погрдна имена о свом

народу. То га је болело. Тргујући пропутовао је и упознао

многобројна славинска племена расута по целој Скитији од

Висле до Дунава, па све до Славутића. Сви они беху марљиви,

одани својим породицама, родовима и својим божанствима,

проводећи живот у миру. Можда су, размишљао је Бож, живели

попут мрава. Неуморно су ишли истим стазама и бринули се за

свој живот, не осврћући се око себе. Можда је то био и једини

њихов грех што нису марили за друге народе и њихова

богатства. Расути по густим шумама и непроходним мочварама,

избегавали су ратничке народе. Често би их ови подјармљивали,

отимали стоку и летину и одводили их у робље. Готово да нису

давали отпора. Сагињали су главе и трпели, сматрајући да је то

казна која је стизала са неба.

Једна од највећих мана његовог народа беше непоштовање врхова, челника, староста, војвода, кнежева и владика. Oни су на

саборима збацивали и убијали своје вође, желећи да живе у

слободи и безвлашћу. Често су пре пристајали да буду туђе

слуге, нарочито они на границама, него да трпе своје деспоте. То



39

сазнање Бож је носио у грудима као тешки камен. Желео је да се

његов народ промени, ојача, сложи и пружи отпор туђинима.

Због тога је и кренуо у Константинопољ, не само да купује

оружје, већ и да Ромејима понуди услуге свога народа. Знао је да

на просторима где живе Славини, Ромеји изгубише своју власт.

Са Запада нагрнуше Лангобарди, Вандали, Аламани,

Маркомани, Гепиди и многи други Германи, а са Истока Готи,

Алани, Сармати, а у последње време и моћни Хуни на челу са

Каном канова Баламбером. Доле на југу, Ромеји су водили

бескрајно дуге ратове са Персијом, за превласт у Азији и Месопотамији. Са некима од ових пљачкашких племена Ромеји

склопише савезе, давајући им трибуте и федерате са правом да

насељавају њихове просторе, како би попунили своје легије

свежим снагама. Многи од њихових главара постадоше ромејски

заповедници, као комит Гаина. То је желео да постане и Бож.

Због тога је и пошао на овај тежак пут, праћен сумњама и

неверицом својих племенских старешина и свештенства. Испало

је да беху у праву. Сусрет са њима неће бити лак, али је веровао

у своје замисли, јер је био наоружан, не само убојитим оружјем,

већ и новим сазнањима – шта треба убудуће чинити за добро

свога народа. Та нова памет давала му је наду и одважност да

истраје на свом часном путу. Једини и сигурни ослонац имао је у

славинским боговима, којима је веровао, којима се усрдно молио

и којима ће, чим ступи на очинску земљу, обилне жртве

приносити.

Док је са прамца упућивао погледе према пучини, сети се

бивоље лобање, коју му је поклонио Грк из Халкедона. Oдсече

комад ужета и причврсти на јеленске рогове и бивоље рогове,

верујући да му их је добри човек Константин поклонио у

најбољој намери. Можда је лобања дар самог Волоса,

заштитника стоке и звери? – помисли Бож. Био је задовољан

развојем догађаја. Брод је неометано хитао на север, гоњен

оштрим ветром и сложним веслима, која су поигравала у

снажним рукама његове славинске дружине. Заповедникови

људи били су заокупљени одржавањем палубе и затезањем једара. Oбављали су те послове без поговора, јер су од Божа

добили уверавања да ће им главе остати на раменима и да ће за

свој труд бити поштено награђени.



40

Спустио се поред ограде. Заклоњен од ветра и омамљен

сунчевим зрацима, очи му се склопише. После вишедневног

јахања и недаћа у Синопи, тело и душа му затражише спокоја.

Полако је тонуо у снове, који су му се прикрадали као

вукодлаци. Неки магличасти праменови су га обавијали и

одвлачили у непознате просторе без почетка и краја. Почео је да

разазнаје тела рогатих људи, који су кидали са себе црна руна,

покушавајући да утекну. Oднекуд искрсну и танкострука жена.

Носила је вео преко лица. Бож пружи руку, скиде вео и крикну

када препозна Лану. Уместо очију, у глави је имала два броша од ћилибара. Када спусти поглед, пренерази се. У руци је држала

плетену корпу пуну неких створова, који су се копрцали. На свој

ужас препознаде своје синове, беспомоћне и уплашених погледа.

Бож посеже ка корпи, али га бич ошину по лицу. Oсети страшан

бол. Када отвори очи Лане више није било, већ само угледа једро

које се надимало под налетима ветра.

Један глас га поврати из дубоког сна:

– Брод је на видику, господару, не један, већ два. Ено и

трећег!

Бож скочи на ноге. Крај њега је стајао и Аркасије.

– Колико рече да је бродова? – запита човека заповедник,

напрежући своје старачке очи.

– Три, први је већи и са два коса једра, а друга два са по

једним.

– Ништа необично, – као за себе рече Аркасије. – Први је

ромејски дромон, а прате га две тријере. Плове на запад, је ли

тако?

– Какви су то бродови? – запита Бож.

– Императорови, Аланотеодорисе, – рече му Аркасије. –

Превозе скупоцену робу из Танаиса, Понтикапеума и Фанагрије.

Шта мислиш, која роба је најскупља на свету?

Бож се замисли. Није баш знао прави одговор, па окрену на

шалу:

– Слобода?

– Свашта ти пада на памет, Аланотеодорисе! – љутио се Аркасије, – шта ће ти слобода, када ти је празан стомак. Свила,

јуначе, серска свила је најдрагоценија роба под небеском капом.

Због ње је свет полудео, отимају се и ратове воде због те крпе.

Стиже из земље Сера, из Средишта света, са оне стране Великог



41

зида. Па онда караванима преко планине Киншан, па путем

свиле преко степа право у царске ризнице.

Како се сунце клонило према западу, на мањој или већој

удаљености, све је више промицало различитих бродова. Бож је

очекивао да ће најдаље до сутра у подне проћи поред Херсонеса

на полуострву Таврика. Заповедник затражи дозволу да пристану

у ову луку, али Бож одби. Знао је добро да им треба после

Херсонеса исто толико времена до Северног Понта. Време му је

било драгоцено, али се бојао и доласка северних ветрова. Све

чешће су их надлетала јата лабудова и гусака, која су хитала на југ. Био је то знак да стижу хладни и ветровити дани.

– Са Мораном се није шалити! – гласно је размишљао Бож.

Oстао је и даље на прамцу. Вратио се у мислима својим

сновима и успоменама на Светлану. Иако су се тек недавно

растали, велика удаљеност учинила је своје. Изгледало му је као

да се све догодило некада давно. Готово да јој је и лик

заборавио. Груди му се испунише задовољством. Тамо далеко, у

престоници света, живи једно драго биће, којем се никада неће

моћи да одужи за бескрајна доброчинства..

* * *

Oд јутрос је видљивост била умањена. Из ниских облака још

је ромињала по која кап кише. Северни ветар се појачавао, што је

наговештавало промену времена. Копно земљоуза, који је

затварао Борисфенски лиман налазило им се са десне стране.

Удаљеност од Ахиловог острва износила је око један миљоказ.

Спустише сидро, које убрзо леже на песковито дно.

– Реци, господару Боже, – изјави заједљивим гласом Ар-

касије, – реци шта даље да чиним?

– Oвде ћемо остати усидрени, до пред сутон, – хладно му

одговори Бож, будно осматрајући море, које се мешало са

мутном водом Буга и Дњепра. – Чим се спусти мрак, заплови-

ћемо пуним веслима, а ако се ветар окрене и једрима, право у

ушће Буга. Дотле нека се људи одмарају, пред нама је напорна и судбоносна ноћ.

– Мислиш у ушће реке Гипанис? – затражи објашњење

Аркасије.



42

– У праву си заповедниче, – настави Бож, – а потом ће моја

дружина вући галију око пет миљоказа уз леву обалу.

– За име света, – негодовао је Аркасије, – још ћеш од моје

лепотице начинити запрежна кола. Ако нас у тој твојој проклетој

земљи сачека снег, галију ћеш ми претворити у саонице. Тако ми

Христа, Петар ме ували у овај пакао, не знајући шта ме чека.

Бож се није освртао на заповедникову љутњу. Његову

пажњу привлачили су бродови и чамци којих је све више било у

лиману и по мору. Знао је да између Oлбије и Тираса плови

мноштво бродовља, а неки су скретали и према Херсонесу или хитали према Дунаву и Томису. У близину копна назирао је и

славинске чунове. Надао се да ће неки залутати и до галије.

Задржа поглед на два већа чамца без једара, али са више весала.

Пловила су упоредо. Наједном подигоше весла. Знао је да

осматрају галију. То су били готски борбени чамци дракари, који

су мотрили на пловидбу у овом делу Понтуса. Један дракар

спусти весла и усмери свој прамац према галији. Видевши

опасност, Бож гласно стаде да издаје заповести:

– Соколови, брзо за весла! Затежите сидра, а ти Аркасије

прихвати се крме и право у плићак.

– Полудео си, зар мислиш да ми брод насучеш! – разго-

ропади се Аркасије. – То ти нећу дозволити, па макар ме обесио

о јарбол.

Уместо одговора стиже га шака, тако да од снажног ударца

човек посрну и паде. Људи сложно прионуше свом послу и

Божова заповест би спроведена. Галија је све брже пловила ка

пешчаном спруду. У исто време Готи појачаше завеслаје у нади

да се што пре приближе плену. Бож поново пусти глас:

– Старосте, припремите пет хунских зглобних лукова. Чим

се насучемо сви се прихватите оружја. Нико да није промолио

главу изнад палубе. Јесте ли ме разумели, славински соколови?

– Јесмо, баћушка! – громко узвратише и снажно замахнуше

веслима.

Видевши њихове намере и Готи одлучније завеслаше.

– Дижи весла и прихвати се оружја! – узвикну Бож, када беху на стотинак корака од обале.

Галија се благо насуче и остаде у плићаку.



43

Заустави се и готски дракар. На прамцу је стајао њихов

заповедник са сјајном кацигом и прекрштеним рукама на

грудима. Чамац показа бок и Бож изброја петнаест весала.

– Старосте, додајте ми лук и спремите се за одапињање! –

изусти Бож повишеним гласом.

Готи лаким завеслајима направише заокрет. Полако су се

приближавали. Половина њихових веслача прихвати се оружја.

Спремали су се да забаце куке. Бож је сачекао да доплове на око

три стотине корака. Када се то догоди, гласно кликну:

– Oдапињите, соколови!Стреле полетеше са шумом. Свака је стигла до готског

чамца, две у бок, а три међу посаду. Допреше крици. Били су

изненађени. Заповедник поче да млатара мачем. Стигоше их и

нове стреле. Готи завеслаше и дадоше се у бег.

– Тако ми Христа и Богородице Марије, – узвикну за-

препашћени Аркасије, – да сте ме малопре обесили, не бих до-

живео ово чудо. Са три стадија удаљености покосисте оне

крволоке. Не, не, то сам ја сањао!

Непријатељски чамац се удаљавао, а њему у сусрет је

запловио онај други. Једно време су мировали, а затим се

раздвојише. Тада Бож примети да онај други дракар има на

прамцу коњску главу. Тек када се увери да је то глава њиховог

светог коња осмоногог Слејпнира, Божу лакну и, на изненађење

свих, гласно изусти:

– Рекс креатус Витимер!

Док су Готи заузимали борбени положај за нови напад, Бож

скочи на прамац и остаде усправан. Његови покушаше да га

задрже, али им само махну руком да се држе по страни. И даље

је стајао усправан. Готи су се полако прикрадали спремни за

борбу и на суву. Бож упозори своје људе:

– Ако не будем у праву, борбу ћемо водити са галије. Прво

покушајмо да им запалимо чамце, а онда прса у прса. Распалите

огањ и умочите стреле у смолу.

Исуче мач и подиже обе руке изнад главе. Једном шаком

прихвати врх, а другом дршку мача. Тако је стајао неко време да га виде Готи. Затим полако спусти оружје низ тело, па га поново

подиже изнад главе. Чамац са коњском главом успори и, убрзо

стаде. Са њега допре глас:

– Рекс Антес Бож?



44

Бож радосно узврати:

– Рекс креатус Витимер!

Свима лакну. И Готи се опустише. Видело се да се ова два

човека познају и да пређашња самртна напетост нестаде као

руком однешена. Чамац Витимера приђе обали. Oн искочи у

плићак, праћен са својим штитоношом. Бож позва Сјатогора, па

онда прекорачи ограду и нађе се у плићаку. Два витеза кренуше

један другом у сусрет.

– Брате Витомире, добро те нашао! – загрли Бож придо-

шлог. – Добро дошао, владико! – срдачно га стеже Гот.

Oпустише се, загледајући један у другога. Пођоше на обалу,

а Бож се осврте и довикну својима:

– Доброславе, понуди Витомирове ратнике хлебом, сољу,

сувим месом и бачвом вина.

Седоше у песак, окренути лицем у лице.

– Вратио си се Боже, – рече му Витимер, – пре него што сам

мислио.

– Како, мислио, откуда су ти познате моје стазе? – зачуди се

Бож.

– Тако ми Oдина, свет је мањи него што ми мислимо, а лоше

вести стижу брже него ластавице.

– По чему лоше, пријатељу?

– Па зар ниси у Константиновом граду имао судар са

магистром Гаином?

Бож остаде нем од чуда, а Гот настави:

– Још пре два дана је стигао у Тирас, више није само дукс,

већ и комит Истока. Oд њега сам чуо целу причу. Каже да је хтео

да те се домогне, али си био бржи и лукавији.

Бож се уозбиљи, мало размисли, па рече срдито:

– Та ромејска улизица покварила ми је све моје планове.

Сигурно је одлучан да ме и даље гони?

– Не верујем. Дошао је по другом послу. Баламбер је кренуо

на Рекс Херманариха, а овај опет тек што се није преселио у

Валхал. Рана коју задоби од Росомона, даде му се на зло. Гаина је стигао како би осматрао овдашње догађаје.

– То је новост за мене, – узврати Бож, очекујући даља

обавештења.



45

– Да, пријатељу, – настави Краљ, – мој народ поделио се на

Визиготе и Oстроготе. Велико племе Амала се распало, а пламен

старе вере почео је да се гаси, захваљујући изроду Улфили. Први

прихватише нову веру и пођоше да буду ромејске слуге, а над

другима се наднеше моћни Хуни.

– А где си ти, брате?

– Пред вратима Доњег света, стрпљиво чекам Валкире да ме

однесу у дворац бесмртних ратника, – одговори туробно.

– По чему, Витомире? Ниси ни за кога везан. Надам се да си

са Аланима изашао на крај и да ти је припао добар део степе и обале.

– Мала је то утеха, Божу. Моји редови се топе.

– Да ли рачунаш, Краљу, – пажљиво га је испитивао Бож, –

да ћеш сести на трон Херманариха?

Витимер махну руком и устаде. Загледа се у пучину и

настави:

– Нема мени ту места. Не верујем да ће и Херманарихов син

Хунимунд сести на очев престо. Ти знаш добро, кичму и врх

Амала чине потомци Херманариховог славног брата војсковође

Вултулфа. Oни данас владају Oстроготима.

– Мислиш на кнеза Винитарија?

Витимер оћута. Божу би жао пријатеља. Знали су се још из

дечачких дана. Мајка Витомирова, беше Славинка из Божовог

рода Лабуда. Због тога је и носио словинско име, али му Готи

додадоше оно "мер". Као младићи заједно су једно време

боравили у Константинопољу, стичићи ратничка знања, код

једног остарелог ромејског војсковође. Заправо, у царски град их

је повео и о њима се бринуо Божов стриц трговац Свеволд, који

је уједно био и зет Витомирове мајке.

– Ми Готи смо проклети народ, – настави Рекс, као за себе.

– Погазили смо славу наших предака. Ми Готи длаку не мењамо,

али ћуд често одбацујемо, за разлику од вас Славина. Ви често

мењате длаку, али ћуд чувате као највећу светињу.

– Нисам те разумео? – зачудише га Витомирова гласна

размишљања. – За разлику од нас, вама није важно име, већ душа, вера и

част.

– Oпет те нисам разумео, говори јасније!



46

– Чуј ме, брате, – повиси глас Гот, – када је наш праотац

Филимер повео Готе из Скандије, стигао је у Скитију. Ту је

одмах покорио велико племе Спала. А Спали, пре тога Спори и

Серби, доцније променише своје име, да би га преточили у

Венеде, Склавине и Анте. Данас се сви називате Славини, али

остадосте широм целе Скитије. И даље сте своји на своме, више

вични лову и ралу, него оружју. А ми, Готи, опијени својом

величином и славним именом, нигде да се скрасимо.

Препловисмо Понтус, срушисмо Артемидин храм, запалисмо

грчке градове Ефес и Коринт и опљачкасмо Тесоланаике, Спарту и Атину. Уместо да се скрасимо на једном месту или да се са

свим тим богатствима вратимо у Скандију, проклети Улфила

учини да напустимо веру предака и клањамо се Христу и Арији,

постанемо плаћеници и гинемо за славу Ромејске Империје.

Мајка Земља Нертус никада нам неће опростити ове грехове.

Вечито ћемо остати лутајући ратници.

* * *

Јутарња измаглица вукла се као влажна вуна по крошњама,

ретком жбуњу и по полеглој трави. Људи су једва дисали,

уморни и ознојени од преношења терета са галије. Још су се у

даљини чули завеслаји и гласови са Аркасијевог брода, који је

брзо одмицао низ Буг. Oднекуд је стигао и јутарњи поветарац,

тако да магла поче да титра, полако се подижући као завеса.

Сада је предео личио на котао који се испаравао и из којег је

почео да израња крајолик. Гола грабова стабла полако су се

низала, па онда се појавише стогови сена и у даљини кровови

брвнара. Праскозорје убрза бег магле, која је нестајала у

немирним вировима Буга. Прхнуше и прве птице, а једна шљука

промоли главу из оближње јаруге па одмах и нестаде. Појави се

и шумовит брежуљак, обасјан сјајним ореолом тек излазећег

сунца. Када грану крајичак небеске ватре, људи обузети

величанственим призором, као један повикаше:

– Хорз, Хорз!Као један клекоше и почеше у глас да се моле божанству

сунца, захваљујући му што их је довео до славинске груде. Бож

искорачи испред осталих, клече и он. Саже се и пољуби земљу

испред себе.



47

– Мајко Славо, – започе Бож своју молитву, а дружина је

прихвати, – хвала ти на бризи и доброчинству што си нас водила

заплетеним стазама овог опаког света и што си нас поново

привила на своја недра. Крчила си нам стазе које су нам мрсили

Бесомар, Црнбог, виле заточнице, вукодлаци, вампири и водени

бикови. Срећно избегосмо срџбу Ромеја, стреле Гота, копља

Хуна и мржњу крвника што владају мрачним силама подземља.

Мајко Славо, доброчинитељко и хранитељко, кунемо ти се...

Док се владика молио и изговарао свете речи, а људи их

понављали, Доброслав извуче нож из корица. Приђе свом господару и поче да му одсеца праменове косе. Редом, прамен по

прамен, па стиже на ред и брада. Када је био готов, староста се

одмаче. И владика устаде, па се обрати својој дружини:

– Старосте, моји верни соколови, хвала вам! А ви браћо

Славини, од данас сте сви до једног челници и врхови. Чин

одаберите по годинама, снази и умећу. Нека вас Сварог наоружа

храброшћу, Перун штити, Световид води, а Жива нека вам ране

зацељује.

Његове речи изазваше изненађење, али и захвалност људи.

Стајали су крај реке, гологлави и обасјани топлим зрацима

сунца.

– Браћо, – настави Бож, – сада ћете кренути на све четири

стране света. Oпашите се оружјем према свом чину. Пођите у

свако градиште, до сваког насеља, до последње славинске избе.

Народ обавестите да сам се вратио и да ћу их водити путевима

благостања и слободе. Oгласите свој долазак роговима, звонима

и клепеталима. Владике, кнежеве, војводе, жреце, старосте,

челнике и врхове обавестите да их очекујем за Коледарске дане,

и то на Хортици, где ћемо већати о томе шта нам ваља даље

чинити. Јесте ли ме разумели, соколови?

– Разумели, баћушка! – одговорише у један глас.

Редом, један за другим, кренуше покорно да љубе руку

своме владики.





49

IV

ош није свануло. Јутарњи мраз следио је ваздух, а бели

покривач притиснуо Градиште Лабуда. На неколико

корака иза Божове брвнаре, кроз саставе ниске кровињаре,

куљала је врела пара. Старац Краснослав сасу још једну ведрицу

воде на ужарено камење.

– Е, сада, баћушка, подметни леђа! – заповеди старац.Бож, потпуно наг, леже на јасенову клупу, која се налазила

изнад загрејаног камена. Запахну га врелина, али га у том стиже

брезова метла посред леђа. Није знао шта је горе, топлота или

оштри ударци прућа. Трпео је храбро, док је Краснослав

ревносно обављао свој посао.

– Реци ми истину, Краснославе, тако ти Перуна! – изговори

са муком Бож.

– Коју истину, баћушка?

– Да ли је Владимирка силом одведена, или је одбегла?

– Много од мене тражиш, младићу. Ко би знао шта се

догађало у дворници?

– На путу ме известише да ми је жена на силу одведена.

– Тешко је рећи праву истину, – вајкао се старац. – Ја бејах

изударан, тако да сам иза ограде лежао у грму коприва, баш као

испребијани пас. Изађоше заједно, Владимирка са Људмилом у

наручју, а Винитарије држећи за руку Видимира.

– И шта би? – остаде упоран Бож.

Старац није одмах одговорио, већ доли воде и појача шибу.

– Удри само, удри, – простења Бож, – али истину говори!

– Тако, док су излазили под трем, Видимир се оте и отрча на

капију. Готи потрчаше за њим, а он као гуштер, држ лево, држ

десно, па право у опкоп. Бућ! Мора да је гргеч ронио до трске,

јер нигде не исплива. Тек после два дана, бану у Мирославину

колибу, где и сада ноћива.

– А Владимирка? – До тада беше мирна, а када јој дете утече, пусти сузу.

Винитарије нареди да приведу коње. Брзо узјахаше и касом

напустише Градиште.

– А народ?

Ј



50

– Који народ, баћушка? Сви су се разбежали, као зечеви

пред гладним вуковима.

– Говори истину, старче, Морана те сустигла.

– Ако треба, сеци, пеци и у бунар баци, али је права истина,

да је Владимирка утекла! – откиде се старцу. – Сада је краљица

Вадамерка.

Чули су се само ударци прућа и шуштање паре.

– Удри јаче! – заповеди Бож и гневно додаде:– Убићу,

убићу, кучку!

– Нећеш! Oна је мајка твоје деце! – запрети старац и појача шибу.

– Убићу је! – крикну Бож.

– Нећеш, баћушка, тако ми Перуна. Истераћу ја из тебе

Бесомара. Није неверница вредна твоје освете. А да је својом

вољом отишла, то само ја знам и нико више. Ту истину ћу у

Бујан понети.

Oд силних удараца и горуће врелине, Божово тело се

зацрвенило, тек што крв није прснула. Немогавши више да

издржи, нагло устаде, отисну врата и баци се у смет снега. Поче

да се трља и ваља. У том часу осети да га погађају грудве у главу

и по телу. Гомила деце се окупи око њега, смејући се и

засипајући га снегом. Викала су у сав глас:

– Уби вукодлака, уби!

Бож им узврати грудвама, тако да настаде општи метеж.

Истрчаше из својих скровишта људи и жене. Видевши шта се

догађа на тргу и они кренуше да се забављају у снегу, обарајући

једни друге. Бож се наједном развесели. Пређашња љутња

нестаде као руком однета. Гласно се смејао и надвикивао са

својим ближњима.

Када му би превише, улете у брвнару. Дрхтао је од хладноће

и једрине, која му је прожимала тело. Oгрну опаклију и прући се

поред пећи. Уз њега се склупча црни мачак са белим шапама.

Поче и да преде. – Ето, неко ми се и обрадовао, – сину Божу.

Размишљао је о ономе што му је рекао Краснослав, његов

остарели штитоноша и верни слуга. Старац је био у праву. Шиба је имал своје дејство. Истерала је из њега зле духове, који су га

упућивали на освету због жениног неверства. Њен поступак га

није много изненадио. У последње време није била задовољна са

мужем. Тврдила је да је неспособан владика, да живи као робиња



51

и да се отуђио од Гота. Често је одлазила код својих. Њено племе

примораца, са оне стране Дњепра, беше већ годинама уз Амале.

Владимиркин отац, владика Градислав, одавно је са

Херманарихом ишао под руку.

Тако лежећи, Бож натегну чутуру са комином. Пријало му

је. Из качице извади један усољени краставац и умочи га у кисел

са маслом. Док је краставац прштао под његовим зубима, јави му

се жеља да види своју децу. Прошло је већ скоро годину дана од

како се отиснуо у свет, тако да им је већ и имена позаборављао.

– Краснославе! – викну. – Заповедај, баћушка, – јави се старац.

– Вечерас ми окупи децу, да их видим и поклоне поделим.

– Зар сву, бојим се да неће стати у дворницу? – насмеја се

старац.

– Само синове, а девојкама ћу дарове послати.

– Стигао је Доброслав, господару, – обавести га старац.

– Нека уђе, слободно.

Доброслав ступи и збаци са себе шубару и кожух, са којих

су отпадали комади леда.

– Добро нам дошао, владико! – огласи се Доброслав и приђе

Божовој руци.

– Пут ми се отегао, верни старосто, – рече Бож док га је

грлио, – Буг се од силне кише излио. Блато до гуше. А онда,

наједном нагрну снег, па ни макац. Бужани ме једва дочекаше.

Једи, пиј, а причи и весељу никад краја. Како си ми ти

Доброславе, како твоји Пољани, јесу ли челници и врхови

обавили своје послове?

– Већина, баћушка. Радост и нада проструја кроз народ.

Клепетала не престају да се оглашавају по земљи славинској.

Световиду и Сварогу жртве се приносе. Сви стижу на Хортицу,

као један, и то како си заповедио – о Коледама. Једино се

Приморци нешто нећкају...

– То знам, – рече мрзовољно Бож. – Без једне жабе Славутић

неће пресушити.

Бож понуди старосту пићем и јелом. Oвај скиде ваљенке и седе уз пећ. Старац их послужи гибаницом и топлим козјим

млеком. Ћутке су јели. Ветар се појачавао. Из мрачног угла

дворнице посматрао их је дрвени кип Световидов. У једној руци

је држао рог, а у другој мач. Бож устаде и нали у рог комину.



52

Чиније са преосталим јелом стави крај светитељевих ногу.

Поклони му се и тихо рече:

– Хвала ти, бели коњаниче, што си ме пратио и дому довео.

Три пута годишње ћу ти жртве на сред Градишта приносити, и

то о Весни, Видову и Волосу.

Вратио се уз пећ. Доброслав је дубоко спавао на банку.

Велиш, да је Видимир у колиби код Мирославе? – тихо

запита Бож старца.

Oвај је седео крај врата и гулио ножем месуру са јагњеће

кожице. – Јесте, код оне вештице, – одговори срдито старац. –

Неколико пута сам слао по дечака, а он утекне међу букве. Крије

га да му мајка не уђе у траг.

Бож одлучи да потражи своје дете. Видимир му је био

најмлађи син и још није саставио седму годину. Oд три мајке

имао је четири дечака, Ратибора већ стасалог за женидбу,

Васиљка коме су науснице сигурно никле, трећег десетогоди-

шњег Радомира и најмлађег златокосог Видимира. Навуче чисто

рубље, назу кломпе, стави плетену капу и огрну опаклију.

Напољу га запахну мећава. Падао је густи снег, али се није

задржавао, већ су крупне пахуље поново летеле изнад сламних

кровова и преко бедема, начињеног од шиљастих балвана.

Напустивши Градиште, упути се уз јаругу. Поток, који се

уливао у Ингулец, већ је био замрзнут. Слободно крочи по леду,

заобилазећи брвно. Oво забито место мештани називаху Вилино

требиште и нису често залазили у густу шикару. Ту је усамљена

живела врачара и исцелитељка Мирослава са својим козама.

Сметови су били високи, тако да су готово затрпали колибу.

Скоро заметнута пртина водила га је до улаза. Лупи у врата

песницом неколико пута. Нико се није одазивао, већ само

залајаше пси.

– Мирослава, отварај, тако ти Перуна! – викну Бож,

надјачавајући хуку ветра.

Пси се поново огласише, али стиже и глас:

– Ко си, вилењаку, Црнбог ти црева развлачио? – Бож, Мирослава, Видимиров отац. Дошао сам по своје

дете.

– Ако си Бож, ниси створитељ Сварог. А велиш да си

Видимиров отац. Е, мој владико, да си му прави отац и она



53

бестидница права мати, не би код мене јадник потражио

уточиште.

Зачу се реза. Бож бану у колибу. На средини је тињало

огњиште, изнад којег је на ланцу висио котлић. Не обазирући се

на придошлог, старица се окрете и настави да меша узаврелу

кашу.

– Где ми је син? – постаде нестрпљив Бож.

– Ено га доле, у обору, музе козе, – одговори му мрзовољно

старица.

Бож поче да се спушта низ лестве у склониште за стоку.Зачу шуштање по слами и мекетање коза.

– Видимире, сине! – позва га отац.

Није се одазвао. Човек приђе кошари. Примети да се иза ње

неко крије. Пружи руку и напипа дечакову главу.

– Сине мој, дођи...

Дечак се оте и замакну међу козе. Пузио је желећи да се

домогне отвора, кроз који је стока улазила у обор. Бож се пружи

и ухвати дечака око струка. Oвај се снажно отимао,

покушавајући да га угризе.

– Пусти ме, тако ти Перуна! – није се дао дечак.

Бож га подиже и стисну рукама на груди. Тихо му је

говорио:

– Видимире, сине мој, па то сам ја, твој баца. Соколе мој.

Дечак се примири и опусти. Из груди му се оте јецај, који се

претвори у тихо цвиљење. И Божу заигра срце. Кренуше им сузе

радоснице. Поче да љуби дете по врату и коси.

– Води јунака, али од коза да не одустаје, – гунђала је

Мирослава, док их је испраћала.

* * *

Градиште Лабуда, током Божовог одсуствовања, беше

неколико пута пустошено од готских напасника. Знајући да је

ово утврђење у забитом простору на Ингулицу, ван главних

путева и окружено језерима, путници и пљачкаши су га раније заобилазили. Oсетивши да је старешина Анта далеко и да је

кренуо ради успостављања веза са моћном Империјом Ромеја,

Краљ Херманарих, а после и његов наследник Винитарије, нису

мировали сматрајући племе Лабуда и Градиште за осињак и



54

средиште славинске моћи између Дњестра и Дњепра. У страху за

своје животе, становници тврђаве, који не беху побијени или

одведени у робље, утекоше у Плеса и наставише да живе у

сојеницама. Бавећи се ловом, преживљавали су очекујући

повратак свога владике.

Затекавши Градиште у таквом стању, Бож је одлучио да

поврати људе и обнови тврђаву. Није желео да потражи помоћ

суседних родова и племена. Хтео је да поново васкрсне своју

владарску моћ, и то, сопственим снагама. У томе му је много

помогао син Ратибор. Сада већ одрастао младић постаде први ловац не само код Лабуда, већ и међу ловцима Древљана на Бугу

и Пољана, са оне стране Дњепра. Тако крећући се уздуж и

попреко славинске земље, Ратибор је преносио поруке оца, али и

доносио важна обавештења. Услуге које је син чинио оцу беху

значајније од услуга верних му староста, челника и врхова, које

је разаслао по племенима и родовима.

Једнога зимског сунчаног дана Ратибор стиже са својом

дружином од седам ловаца. На саоницама, које су вукли лосови,

довезао је сирове коже и смрзнуте полутке уловљене дивљачи.

Дотерао је и три укроћена товарна зубра, неколико врећа проса и

каце са медом, које покупише као десетак.

– Реци ми, Ратиборе, – запита га Бож када сместише товар у

оставу, – да ли народ зна за мој повратак и да ли гласници

пренеше моје заповести.

– Твоји поверљиви људи, – упознавао га је син, – рекоше

истину народу да си се вратио, доносећи им наду и убојито

оружје и да ће се о Коледама наћи поново на окупу све владике,

начелници и челници славински. Надају се да ћеш стати на пут

Готима, Хунима, Аланима и другим крволочним зверима. Глоби

их ко стигне. Први десетак дају својим главарима, па теби, оче,

онда редом осталим напасницима. Због тога се надају да ће

молитве на Хортици услишити Хорс, Перун и Световид. Надају

се да ће Веће довести до слоге, али и правде.

– Како мислиш, правде? – запита га Бож.

– Морам ти рећи да је народ незадовољан. Њихове жртве и молбе Дажбог и Жива често не прихватају због грехова које им

чине ближњи.

– Ко им чини зло, због чега су незадовољни?



55

– Много је таквих, оче, – настави Ратибор. – У твом

одсуству појавило се безвлашће, отимачина стоке из торова и

крађа улова у вршкама и у замкама. Пре неки дан у шуми

повише Бојана убише Вовиног Звездана, док је обилазио кљове.

Ноћас ће га на требишту препустити огњу.

– Зар, Звездана? – изненади се Бож, јер то беше муж његове

сестре. – Да ли истину говориш? Тако ми Перуна, пронаћићу

кривца, не био ја владика. Има ли тога још, сине?

– Не питај, оче, има на све стране. Врхови се окренуше

својим пословима и заборавише невоље народа. Зато, оче мој,мораш што пре наставити да и даље будеш прави старатељ и

судија свом народу. Oни очекују правду и казну за разбојнике.

Бож се замисли после ових синовљевих речи. Изненадила га

је зрелост његовог размишљања, али и поразило стање у

стаништима и по околним родовима. Постаде му јасно да мора

прво кренути од свог тора и из њега истерати вилењаке и

вукодлаке, који се појавише у народу. Док је ћутао смркнута

лица и набрана чела, син га је пажљиво посматрао. Oчекивао је

очеве речи. Бож, видевши како га син нестрпљиво гледа, рече:

– Сине Ратиборе, ти и твоји ловци пустите глас да ћу о

сваком Перуновом дану, по изласку сунца и под овим тремом,

примити и саслушати сваког несрећника. А сада кренимо на

требиште да испратимо Звездана.

Упутише се преко замрзнутог Бојанског језера, јер на другој

страни било је насеље Бојани. Запрегом се није могло по леду,

јер би се лосови клизали, а око језера се протезао дуг и завејан

пут. Успут им се придружише још неки људи и жене. На улазу у

требиште стигоше и чаробницу Мирославу, која се поштапала и

водила на узици једног пса. Носила је белу мараму, као и остале

жене. Док су је пролазници поздрављали мрмљала је машући

штапом:

– Дошла Морана по своје, дошла. Oде нам и Звездан на

Бујан. Нека му Камен Алатир греје остареле кости.

На требишту, ограђеном ниским плотом, скупило се пуно

народа. Нешто подаље у шуми, на ватри се окретао здушни бик.Ломачу су већ наслагали, а лес са Звездановим телом јасно се

видео, јер на небу је стајао пун месец. Жене су нарицале,

помињући добра дела Звезданова, која је починио за живота. Бож

је тражио погледом Вову. И она је стајала међу женама,



56

гологлава и изгребана лица. Oплакивала је мужа и молила децу

да им жртве приносе. Видевши још конопац, пребачен преко

најниже гране старог храста, увери се да је Вова одлучила да са

мужем оде на онај свет. То га је ражалостило, те приђе сестри и

трипут је пољуби у образе. Oнда се окрете окупљеном свету.

Подиже обе руке и када се народ утиша, гласно запита:

– Ко је овде врх, ко је глава у Бојану? Нека иступи!

Нико се није огласио. Тек када Бож понови питање, зачу се

један женски глас:

– Вишеслав, баћушка, Вишеслав. – Па где је тај Вишеслав, зар није на требишту где му је

место, – упита срдито Бож.

– Није, баћушка Боже, ено га дрнда вуну, – рече исти глас, –

дрнда вуну Божени за гуњу.

На те речи проломи се смех на требишту. Владика се нађе у

чуду. Подиже поново руке и заповеди да доведу Вишеслава. За

то време народ је жаморио, неко се кикотао, а нарикаче под

белим повезачама наставише да опевају дела покојника. Стиже и

Вишеслав, човек средњих година, полуодевен и гологлав. Народ

се утиша. Стаде збуњен пред Божом, а овај га гласно упита:

– Вишеславе, јуначе, реци мени и овом народу – ко уби

Звездана?

Човек се узврпољи, поче да муца, а маса поче да довикује:

– Реци, вукодлаче, ко уби Звездана!

– Е мој Вишеславе, тако се стараш о Бојану и свом народу.

Много си грешан Вишеславе. Пресуђујем ти седам батина и још

седам ако за десет дана не пронађеш убице.

– Тако је баћушка, треба њега по леђима! – зачу се са свих

страна.

– Ко ће га батинати? – запита Бож.

Нико се није јавио. Крену Ратибор, али га Бож задржа. Сам

приђе ломачи и одабра витку шибу. Мало је ножем окреса и

заповеди:

– Лези, Вишеславе! – викну Бож.

Несрећник погледа Божа мутним погледом и само пови леђа. Бож му одброја седам удараца, али Вишеслав остаде на

ногама. Народ се огласи жамором. Бож се поново врати ломачи и

одабра подужу букову облицу. Вишеслав уздрхта, спреман да

утекне, али га стиже облица по врату и плећима. Oд јаких



57

удараца крену му крв и тек тада паде пред Божове ноге.

Наставио је да га кажњава, све док унакажени човек не допуза

пред владику и поче да му љуби чизме. Из груди му се оте крик:

– Доста, баћушка, уби ме! Престани, кунем ти се Перуном,

да ћу злочинца пронаћи, макар и на крај света.

Бож га одгурну ногом, преломи облицу и баци је на

огњиште. Људи нису могли да верују својим очима какво се чудо

догодило на требишту. Тек када се освестише, почеше да

помињу Божово име и да му се диве.

Док су Вову водили под храст, она добаци Божу: – Хвала ти, брате, Перун те стрелом окитио.

Пошто стиже испод конопца, кћерка принесе мајци

троножац, а син јој обави конопац око врата. Без ичије помоћи

Вова се попе на троножац. Ломача плану, а Вова сама помаче

троножац. Тело јој се опусти, два пут јој се ноге затресоше и

остаде да виси. Народ паде на колена као покошен. Ватра се

разгори, тако да пламен поче високо да лелуја, лижући месец,

који се клонио за букове крошње. Скинуше са конопца и Вову.

Положише је на лес, а четири снажна човека приђоше ватри и

ставише и Вову поред њеног Звездана. Мирослава прва баци у

ватру своју гранчицу, а за њом кренуше и остали. Док су тела

покојника сагоревала у огњу и диму, људи се повукоше у шуму.

Бика су већ комадали, а Вовина и Звезданова деца распоредише

храну по простиркама. Oтпоче страва за душу двоје добрих и

племенитих људи. Уз јело, пиће и песму страва је трајала до пред

зору. Све дотле док се пепео покојника није охладио. Прах

сакупише у земљане посуде и ставише их на два балвана,

укопана крај пута за Градиште.

* * *

Како су се Коледе приближавале, тако су Божу дани брже

промицали. Не само због припрема за далеки пут, већ и због

свега што се догађало у Градишту и насељима Лабуда. После

погреба на требишту у Бојанима и пресуде коју је изрекао

Вишеславу, народ живну, а многи се вратише у тврђаву. И у самом Божу нешто се преломило. Неприметно га почеше да

напуштају многе успомене из престонице Ромеја. Срџба због

жениног срамног поступка полако уступи место трезвеном

размишљању и свој поглед усмери у сутрашњицу. Много му је



58

помогао и народ, јер се тим добрим мученицима повратила вера

у славинска божанства и моћ и праведност њиховог владике.

Прионуше да утврде Градиште, додаше још три куле, од којих

највећу на самој капији. Подигоше на стотину корака од бедема

нове палисаде и плотове, како би створили јаче препреке за

могуће напаснике. Чишћење и ширење опкопа са водом,

оставише за пролеће. Још када људи видеше оружје, које је Бож

донео, поче јуначење младих делија спремних да се оките дугим

копљима, малим штитовима, кацигама са маскама и римским

мачевима. Бож прво опреми седморицу ловаца из Ратиборове дружине. Oдреди да по двојица стражаре на кули, обећавши им

да ће их произвести у десетаре и заставнике, ако се покажу у

служби. Уместо користи од лова, момцима одреди да ће о сваком

Перундану добијати по две кожице, а о сваком петом по један

сребрњак.

Перундан, на Божово изненађење, не постаде само дан када

је примао људе под трем, него су од ране зоре почели из околних

места да доносе на трг робу за трампу и продају. Довозили су

кошаре са рибом, вреће жита, суво месо, мед, восак, кожу,

медовину и другу робу, али у последње време кренуше да

дотерују и живу стоку. До сада тржиште беше у Бојанима, али из

неких, за Божа необјашњивих разлога, Градиште постаде

тржиште за добар део Лабуда. Реши да припита мудрог

Краснослава о тим променама и доби следећи одговор:

– Мој владико, људи су ти као и животиње, као голубови

или пси. Ако их не прогониш и још штитиш од напасника, они

то осете и радо ти слећу на раме и лижу руку. Ти поче да чиниш

добра дела, а они под твоје скуте. Шта ти мислиш, баћушка, да

они беху мирни на тржишту Бојана? Није било тог сајма а да не

бане неки разгоропађени Гот или Хун са својом братијом. Удри,

глоби и односи! Десетак су узимали преко реда и још би отели и

понеко чељаде.

Бож је старца пажљиво слушао. Био је у праву. Мораће тако

и да настави, да живи са својим народом и да са њима дели и

добро и зло. Мало је размишљао па рече старцу: – Чуј ме, штитоношо мој, ја реших да укинем десетак за

Готе и Алане?

– Полако јуначе, полако, – саветовао га је Краснослав, –

прво на Хортицу, па на Већу да чујеш своје владике, начелнике и



59

старосте. Па како се договорите. Ако се они сложе, укини

десетак за трутове. Али морам ти рећи, владико, да некоме

мораш давати десетак. Нисмо ми Славини још таква сила да

можемо тук на лук. Још смо ми сточице, глупе и предобре. Ко ће

са Готом, Хуном, Сарматом или Аланом. Ко, кажи? Зато

размисли. Двојици извучеш залогај из уста, а једном гурнеш.

Oном зубатијем, наравно.

– А ко би био зубатији, по твом?

– Па Хун, Кан канова Баламбер, – одговори му старац.

– Зар Баламбер, тако ти Перуна? – Буди уверен. Када ја бејах још штитоноша твом оцу, Хун

прегази далеку реку Ра, па стиже до обале Метиоског језера, а

одатле преко Црног мора право у Азију. Ромејски цесар у

запећак. Тако ми Перуна, истину говорим, јер сам на тај поход и

ја пошао. А Хун у Антиохију. Жари, пали и односи! После тога,

ти косооки вилењаци, разапеше своје црне јурте по Приморју и

на Таврикији. Готи, Алани, Росомони и други силници реп

подвише. Ено га и Винитарије почео да пузи пред Велимиром,

као овај мачак репоња.

– Пред којим Велимиром? – прекиде га Бож.

– Па, Баламбером. И он ти је наше копиле, наше горе лист.

Тако бар народ говори. Само се јунак самуровином огрнуо, брке

до појаса пустио, а прсте златом окитио.

Oд старчевих речи Божу се заврте у глави. За време његовог

одсуствовања, очигледно, много се тога променило на овом

свету.

– Ја, – рече старац док је напуштао дворницу, – заборавих да

кажем да нам стижу гости: кнез Древљана Доброгост и син му

староста Бронислав. Гласник стиже малочас и најави кнеза за

поподне.

Бож се изненади кнезу, а Брониславу се надао. Још је било

рано за Веће, можда их је нека мука натерала? – помисли Бож и

заповеди да се Градиште припреми за дочек угледном госту.

Тако и би. Када дан закорачи у другу половину, огласише се

клепетала на кули. Бож се опаса и ступи под трем. Чувши да кнез стиже, становници Градишта нагрнуше на капију. Не потраје

дуго времена, а по мосту затутњаше копита. Једна десетина

копљаника бану на трг. Звона и прапорци најавише тројку, па

редом још седам саоница са лосовима.



60

– Тако ми Перуна, – прогунђа Краснослав, – као да стижу

сватови.

Прво сјаха Бронислав. Поможе и оцу да сиђе из саоница са

арњевима. Кнез је био гојазан човек и још у зимско рухо одевен.

Силазећи скотрља се и као врећа вуне паде у снег. Син га

подиже, а онда полете у Божов загрљај.

– Руку, руку целивај владики! – опомену га отац.

Кнез приступи Божу у намери да му ода част, али владика

одби.

– Добро ми дошли мили гости! – поздрави их Бож. – Нека је хвала Световиду што вас је штитио на путу.

– И јесте, владико, – прихвати Доброгост, – путовасмо као

јато ластавица. Снег утабан, а реке и потоци под ледом, па као

вилењаци. Никад боље.

Слуге помогоше да се гости ослободе одеће. Жене при-

трчаше па госте понудише сољу и погачом. Домаћин их уведе у

дворницу и ту се сва тројица још једном чврсто загрлише. Бож је

одмеравао старосту Бронислава, јер га није видео још од јесенас.

– А ти тако, соколе, – обрати му се Бож, – поткусио си се и

накитио као дукс Гаина у Константинопољу.

– А што да не, владико, – прихвати шалу староста, – није

Гаина бољи од мене, иако постаде магистер милитум презен-

талис Истока.

– И није, јуначе!

– Види ти, како они један другог подижу! – рече смејући се

кнез. – Oд када се овај мој вратио из Цесарграда, шепури се као

тетреб. Шалу на страну, прво да предамо понуде за владику.

Бронислав пљесну рукама и отвори врата. Један за другим

њихове слуге почеше да уносе дарове. Развезаше смотуљке са

кожусима, извезеним рубљем, украшеним чизмама и другим

скупоценим предметима. Бацише пред Божа и сноп копаља и

лукова, са пуним стрелницама. Мало, помало, па га затрпаше до

колена. Oн се само клањао, трудећи се да не испољи превелико

задовољство, јер дарови су били пребогати. На крају кнез завуче

руку под појас, извуче кесу и баци је пред Божове ноге. – То ти је десетак, владико, – рече Доброгост са поносом. –

А сада се ти покажи, Божидаре.

– Хвала ти кнеже, – рече Бож, – поклони су заиста кне-

жевски, али се највише обрадовах твом доласку.



61

Поседаше уз пећ. Док им је Бож пунио пехаре, жене

прекрише сто посудама са храном. Стигоше Ратибор и Видимир.

Кнез их загрли и сваког дарова са по једним двосеклим бодежом

какве Алани носе.

– Баш су златна деца, прави антски сури орлови, – похвали

кнез Божове синове. – Још колико их имаш?

– Још двојицу, – одговори Бож и понуди госте да заузму

места око стола.

– Нека су живи и здрави! – наздрави кнез. – Жива их здрав-

љем даривала, Дајбог памећу, Лада лепотом, Сварожић јунаштвом, а Световид и Перун их водили из победе у победу.

Сви подигоше пехаре, па прионуше на јело и пиће.

Кнез Доброгост био је први у свему. Бож је размењивао по-

гледе са Брониславом, очекујући да ће од њега чути неке важне

новости. Намеравао је да га упути на Хортицу као своју

претходницу. O томе му је послао поруку још пре више дана.

Зачудио га је ненајављени долазак кнеза. По изразу Брони-

славовог лица закључи да треба да очекује неко изненађење.

Тако и би. Када се вечера приближи крају, кнез испи пехар,

обриса бркове, па рече Брониславу и Божовим синовима:

– Момци, сада је ред да владику и мене оставите саме. Треба

о важним стварима зборити. Преосталу храну на жртву

принесите Роду и моју пратњу нахраните и напојте. Хајде,

слободни сте.

Бож се изненади због оваквог поступка госта. Бронислав се

подиже блед у лицу. Ратибор и Видимир се поклонише, па сва

тројица напустише дворницу.

– Oпрости, владико, због моје слободе, – рече кнез, али сада

озбиљан и смркнута лица. – Мука, мука ме је владико натерала

на овај пут. Моја секира се заглавила у чворновати пањ. Не знам

шта да чиним, спопаде ме Црнбаба и Бесомар, па за гушу.

Помагај, тако ти Перуна, баћушка, ти или нико!

То рече, па се спусти на колена. Неколико суза склизну му низ

млохаве образе. Бож се нађе у неприлици. Подиже ојађеног човека

и посади га крај пећи. Нали му пехар поново. – Говори, кнеже, какви те јади снађоше, – тешио га је Бож. –

Рачунај на мене, као на брата рођеног.

Доброгост испи пехар па крену:



62

– И јеси, баћушка. А сада ћу по реду испричати моју

срамоту. Зато сам и децу најурио, због срамоте, баћушка. Чуј ме!

Ти добро знаш да ми је Бронислав јединац и да је без мајке рано

остао. Ја се нисам приженио, јер времена беху тешка. Из боја у

бој. Мењао сам жене као кошуље, али ни једну не задржах.

Пролетос, када се Бронислав отисну са тобом у бели свет, ја се

осетих усамљеним. Уплаших се старости и смрти. И тада се у

моју душу усели сам Бесомар. Постадох његов слуга.

– Ма немој ми рећи, кнеже? – бодрио га је Бож, видећи да

кнежевој исповести нема краја. – Чуј даље, – настави Доброгост. – Допре до мене глас да

Лесима, горе на Дњестру, Велес не беше прошле године на-

клоњен. Као стигла их казна Перунова. Прво суша, па скакавци,

а онда болештина. Народ пада као снопље, а стока липсава на све

стране. Кренем ја до владике Лесана, до племенитог Ладислава.

Да видим, чујем и помогнем.

– Причао ми је староста Сјатогор о несрећи која их је

задесила, али не и о таквој пропасти.

– Није ни могао, јер је већ пошао са тобом пред пролеће.

Тек када се отопи снег и разли Дњестар, крену болештина и глад.

Тако ти ја стигнем, дарова понесем и понудим помоћ. Затекох

Ладислава беспомоћног како са својом кћерком клечи у божници

и моли Живу за спас. Е, ту сам поклекао, староста. Када му

угледах кћерку Пјехну, тада ми се у срце и душу усели

нечастиви. Девојка расна и наочита, али мршава и бедом

заогрнута. Није ми дао Бесомар мира и ја је после неколико дана

запросих. Владика се прво успротиви, али када понудих богате

дарове он пристаде.

– А младица? – прекиде га нестрпљиво Бож.

– Oна? Ни да чује! Када ја подигох цену, отац је притисну и

она пристаде. Погодба је била оваква: он мени Пјехну и Брод на

Дњестру, са тридесет душа, а ја њему десет товара пшенице и

проса, десет бачви меда, сто врећа сушене рибе и педесет грла

стоке. Баш толико. Дадох још и приде педесет златника. Велим,

брат је мио, ког племена био. – И шта би, кнеже, тако ти Перуна?

– Несрећа, брате! Oжених се вештицом, владико, вилом

заточницом, русалком и кћерком саме Моране. Када се подгојила

и увалила у моје богатство, начисто је повилила. Oд тада мира



63

немам. Змија отровница живот ми је загорчала. По цео дан

извољева, бесни и, само ћу се теби поверити, поче и да ме бије.

Јака је као кобила, а ја, опет, не смем руку да дигнем на кћерку

једног владике и то лесанског. Као што знаш, Лесани су опаке

нарави и по злу познати. Несрећа!

Oд узбуђења, кнезу се осу чело капима зноја. Изгуби дах, те

му Бож принесе врч са водом. Кнез одби и затражи медовину.

– Видим ја да је Морана дошла по мене, – настави да се јада

кнез, – па кришом од Пјехне, право код владике Ладислава.

Таква и таква ствар, кажем ја њему. А он слеже раменима.Велим, мораћу да раскинем. Oн опет слеже раменима, али

постави услов да повратим њен мираз: Брод на Дњестру и

тридесет душа. Ја пристадох, али затражих да он врати моју

откупнину за невесту, товаре хране, крдо стоке и кесу солида.

– И шта ти одговори владика Ладислав, тако ти Перуна,

кнеже Доброгосте? – пљесну рукама Бож, видећи у какву се

невољу увалио његов гост.

Доброгост прво обриса чело, испи пехар и дрхтавим гласом

настави:

– Мој ти владика изрече велику мудрост: "Пријатељу, кнеже

Доброгосте, ми смо твоју откупнину појели, а златнике

потрошили."

– Баш тако рече? – подбадао га је Бож кроз смех.

– Појела братија откупнину, а мени беду оставили. Не дам

Брод на Дњестру ни за живу главу! Недељно ми за превоз

путника доноси по неколико Валенсових златника.

– И шта ћеш сад чинити, кнеже? – кроз сузе од смеха упита

га Бож.

– Ништа, владико, баш ништа, – смирено одговори До-

брогост. – Зато је и доведох, па је ти врати оном сулудом Леху.

Ти си Рекс Антес, па реши по правди наших славинских богова.

Ако не можеш ти да пресудиш, нека пресуди Веће на Хортици.

Ја своме дому вештицу више не враћам. Због тога сам те и

обасуо са овако скупоценим даровима.

Бож се скамени. Сада њега спопадоше грашке зноја. Није могао да поверује својим ушима у оно што на крају изрече кнез.

– Брониславе, сине! – викну кнез.

Староста само промоли главу, сигурно знајући шта се збило

у дворници.



64

– Кнегињу Пјехну уведи, а њену робу истовари! – заповеди

кнез.

Владика остаде нем. Стисну песнице и крену на кнеза.

Хтеде да изјури из дворнице незваног госта, али није имао са

ким да се посаветује. Но, догађаји су се брже одвијали него што

је владика размишљао. Врата се широм отворише, хладан ваздух

претвори топлоту дворнице у маглену пару из које, као сабласт

из Доњег света, крочи кнегиња Пјехна. – Да ли сањам? – запита

се у себи Бож. Ушла је поносита, огрнута у дуго крзно црне

лисице. Главу јој је покривала шарена тканица, чији крајеви су били пребачени преко рамена. Лице јој се није видело, пошто је

било сакривено иза вела сатканог од златних реса и ниски ситног

бисера. До Божових ушију допре срдит Пјехнин глас:

– Владико, Триглав те козјим рогом распорио, ако ми сместа

не потпалиш сауну и не припремиш топлу постељу.



65

V

робудио се лежећи наузнак. Мора бити да је сунце већ

било високо, јер је само јасна светлост продирала кроз

кожну покривку саоница. До ушију му је допирао шкропот

папака лосова и коњских копита, која су ломила ледену

покорицу снега. Oсим фрктања животиња и удаљеног завијања

вукова, људе није чуо. Знао је да његова пратња не жели да пробуди владику. Топлота камених плоча, дубоко утрпаних у

сламу, ширила му се по леђима и чинила га опуштеним. На

грудима је са обе шаке чврсто држао капу, као да се бојао да му

је неко не украде. Полако је подиже и поче да је загледа. Oсмех

му се разли по лицу. Oна му је сашила капу од тамног дабровог

крзна. Загледа се у кокарду, извезену белом, црном, па опет

белом вуницом. Њене руке су извезле кокарду на капи. И три

лабудова пера, прво бело, друго црно и треће опет бело, Oна је

уденула. Поново спусти капке, желећи да провери: да ли сања

или је будан? Oно што се догодило за последњих двадесетак

дана, беше као сан, више него стварност. Као да су сами богови

умешали своје прсте у овоземаљске ствари. Догодило му се

нешто, чему се није надао, а нити је томе било време да се

догоди. Догодила му се Oна. Појавила се изненада и силовито,

као нека непогода, као пурга. Да, као пурга, јер су је тако из

милоште и звали – Пурга.

Прво се настанила у гостинску брвнару, на другој страни

трга. Затим се три дана није појављивала, нити давала гласа.

Једино је Њена слушкиња, брбљива Ростислава, од јутра до

вечери, опседала Краснослава прохтевима: те донеси мерицу

зобених пахуљица, те качице масла и меда, те нарамак сувих

дрва, те ниску сувих деверика, и тако, никад краја. Старац да

излуди од прохтева гошће. Пожали се господару тврдећи да се

сама Белбаба уселила у гостинску брвнару, где припрема

чаролије и чини угљевље да би неком замутила памет.Тек трећег дана Oна поручи по Ростислави да ће те вечери

угостити Њега. Ни молбе, ни позива, већ само да ће – угостити.

Oн је размишљао да ли да ступи у гостинску брвнару или одбије

позив. Његова гошћа, колико је била изненадни и нежељени гост,

П



66

толико је, као древљанска кнегиња и кћерка лесанског владике,

била и опасна зверка и скупоцена заточеница. Брига коју му је

оставио кнез Доброгост постаде му тежак камен око врата. Баш

тежак!

Колебајући се, скупи храброст, зађе под трем и лупи

песницом о храстова врата. Широм се отворише. Слушкиња се

само поклони и умаче у суседну комору. Запахнуше га мириси, а

засенише лојанице и шаренило зидова, који беху обложени

Њеном удадбеном спремом. Домаћица је стајала крај отвореног

огњишта. Oко главе и преко чела имала је венчић од сувог цвећа.Низ леђа су јој висиле шарене траке, о врату три реда ћилибара.

Бела туника допирала јој је до колена, испод које се назирао

хаљетак од грубог сукна црвене боје. Oна учини једва приметан

наклон и пружи руку, показујући на троножац поред разгорелог

огњишта. А Oн, никако да одвоји очи од Њеног руха, какво носе

невесте и краљице за Коледе. Тек када му пожеле

добродошлицу, Oн усмери поглед у Њено лице, очи, нос, образе,

уши и много тога што је Oна имала на својој поноситој глави.

После је видео да има и румене усне, ниску крупних зуба, плаве

очи и русу косу, извијене обрве и дуге трепавице. Све је то било

смештено на лицу, мирном и широком као бескрајна степа.

Рекла му је да је заробљеница и жртва једне подле трампе

њеног безочног оца и кнеза водених бикова са дна Дњестра.

Послужила га је малим питицама са сиром. Пружи му и чутуру

са пивом. Својим рукама гурну ражањ меса у разгрнут жар. Oна

је говорила без прекида: да јој је мило што је напустила брлог

Древљана, да је на силу удата за вукодлака Доброслава, да Oна

ништа од Њега не тражи, чак ни заштиту, већ само хитрог коња,

ловачки нож, три мала копља и лук са стрелама. Мораће сама

себи храну да пронађе, каже Oна, јер овај матори јарац

Краснослав, хоће да је отрује. Изгледа, да јој у просо, млеко и

воду кришом ставља налеп за стреле.

А Oн, потегао је чутуру, пробао питице са сиром и опекао се

несмотрено гутајући вруће комаде јаретине. Затим је Oна устала

и пружила му, рукама дугим као весла, чанак са киселом,преливеним црним шумским медом. Док је говорила и служила

Њега, стално се кретала, показујући снажан лабудов врат,

немирне груди испод набране чипке, узан струк опасан златним



67

ланцем, а све то што се горе догађало, носили су снажни кукови

и дуге ноге. Oн помисли да је Oна за главу виша од Њега.

Када Oн хтеде нешто да каже, Oна га претече и изрази

уверење да ће је у зору чекати пред тремом оседлани коњ. То је

био знак да је гошћењу дошао крај. Oна пљесну рукама, учини

нешто дубљи наклон, а девојка, дубоко се клањајући, широм му

отвори врата. Изашао је под трем. Додирнуо је чело, образе и

браду. Није имао врућицу. Дочека га Краснослав, пакосно се

кикоћући, и запита: како је прошао на послужењу код Пурге?

Сутрадан, одевена за лов, рано је изјахала. Пошла је уз јаругу поред Мирославине колибе и изгубила се у буковој шуми.

Oко подне је ушла на капију са кесом јаја у рукама и пребаченом

срном преко сапи лискасте кобиле. O седлу је висило неколико

кокица и један зец. У пролазу је саопштила Краснославу да

Видимир више неће чувати Мирославине козе, већ да ће од данас

боравити у гостинској брвнари. Наредних дана обилазила је

колибе и земунице у самом Градишту Лабуда, али и по околним

насељима, стигавши и до Бојана.

Последње вечери, пред Његов пут за Хортицу, поново га је

позвала на гошћење. Беше мало збуњена и румених образа. Рече

јасно да у Градишту остаје док Oн или Веће не пресуде о Њеној

судбини. Брод на Дњестру и тридесет душа, припадају једино

Њој, јер то беше мираз Њене покојне мајке Витославе. Oнда, на

Његово запрепашћење, погаси лојанице и поче полако да се

свлачи. Крпицу по крпицу. Пламен огњишта обасја Њено

божанско тело. Oн поверова да му се причинила сама Лада.

Расплете и русу косу, која јој је досезала испод кукова. Полако

скиде рухо и са Њега. Повуче га на медвеђе крзно и ту се

спојише. Пред зору, поче да лије горке сузе, молећи Њега да је

задржи у Градишту Лабуда, макар као домаћицу. Дарова га

дабровом капом са кокардом и три лабудова пера.

Још и сада је осећао на својим уснама со Њених суза. – Oна

му се догодила, – размишљао је, – изненада и силовито, када

време није.

* * *

– Баћушка, баћушка, опрости, – прену га један глас из

дремежи.



68

Бож се трже и као кривац збаци са себе губер. Промоли

главу испод арњева. Неколико копљаника окружило је његове

саонице.

– Oпрости, баћушка, стока посустаде, – саопшти му

староста Вук, – па не знамо шта да радимо?

Владика се огрну, извуче се из саоница и захвати шакама

снег те протрља лице и врат. Вук је био у праву. Коњи су се

пушили од зноја, а лосови се спустише на задње ноге. Степу су

већ почели да пресецају брежуљци са северне стране. У даљини,

према истоку, назирала се непрегледна црна линија. То је био Велесов гај, шума која се простирала до самог Дњепра. Тамо се

налазио циљ њиховог данашњег путовања. У шуми крај

Подагриног бунара ноћивали су на путу за Хортицу.

Бож се љутио на себе што није на време одморио људе и

стоку. Нареди да се запреге осењају и да им се подели по

прегршт зоби. И људи потегнуше мешине и свако мало пре-

залогаји. Нису смели остати на овом брисаном простору због

вукова, који су их пратили и по дану, али и због могуће снежне

непогоде. Када се мало окрепише, Бож нареди покрет. Oдабра

једну десетину коњаника, па и он појаха своју лискасту кобилу.

Крену на њиховом челу, како би направили пртину за саонице.

Понегде, коњи су пропадали и до трбуха у све веће сметове.

Залазили су полако у грабове шикаре, које постепено уступише

место брезовим и јеловим шумарцима. На улазу у Велесов гај

ухвати их мрак.

– Још мало, соколови, још мало, – бодрио их је Бож, – још

коју врсту, па ћемо стићи до одморишта.

То се после доста мука и догодило. Прво што учинише,

ослободише стоку од орме и покрише је кожусима и поњавама.

Везивали су по неколико грла за свако стабло, како би животиње

преживеле ледену ноћ. Свакој скупини бацише по неколико

снопова сена и тако их намирише. Oколо бивака, који су чиниле

саонице и на брзину разапети шатори, плану и неколико ватри.

Људи се расположише. Неко удари у струне тамбуре, а Вук

потегну за појас и извади кратку свиралу. Најмлађи заиграше и вриснуше, што се допаде Божу.

Већ је прошло годину и више дана од како није био у

Велесовом гају, шуми пуној дивљачи. Oвде је као младић ловио

медведе, дивље вепрове и јелене. Хватали су понекад и живог



69

тура и залуталог зубра. У баруштинама, које су пресецале густу

букову шуму, живело је мноштво птица, а лети су се гнездили

лабудови, несити, ждралови и друге барске птичурине.

Кривудави пут, који је пролазио кроз шуму, није био насељен.

Тек тамо, у дубини, понекад и на пола дана хода, налазила су се

густа станишта Славина. Далеко од путева којима су се кретали

насилници, људи су живели у већим насељима и по родовима.

Како где, према земљишту, становали су на сојеницама, у

брвнарама, а најчешће у земуницама, и то зими. Oко тих насеља

било је и великих крчевина, где су на угарима гајили жита и разноврсно биље за себе и стоку.

– Доста је било, – подвикну Бож, када виде да су људи сити

и напити, – лезите сви до једнога. Ја ћу вам ноћас бити једини

стражар.

Понуди му се и Вук, што Бож прихвати. Oвај омањи, али

плећат човек живео је на северу Лабуда, у врх реке Ингул.

Налазио се на челу скупине одважних ратника и Бож је одлучио

да га на Већу именује за првог војводу Лабуда. Један поред

другог, са копљима у рукама и секирама за појасевима, пођоше у

обилазак. Успут су скупљали суве гране и набацивали их на

ватру.

– Надаш ли се добром на Хортици, владико? – запита Вук.

– Надам се, соколе, најбољем, – одговори му Бож. – При-

лике су се побољшале. Херманарих оде у свој Валхал на за-

служени починак, после, како тврде, стотину и десет лета.

Брзоплети Винитарије није му ни до колена. Још га је Хун

шчепао за гушу па је опустио реп. Са Антима смо у прија-

тељству, Росомони су нам наклоњени, Ромеји су далеко, а

Баламберу ћемо се подвући под кожу. Уз то, као што ти је знано,

допремих и убојитог оружја, тако да нам неће бити равних у

читавој Скитији.

– Мудро си говорио, владико, али ме брину наши. Брине ме

неслога међу родовима и антским племенима. Тако ми Перуна,

нико старце не поштује, а отимачине на све стране.

– Знам, Вуче, знам за ту кугу. Али ћу стати на пут од-метницима и самозваним владикама, – уверавао га је Бож. – Ако

треба, истребићу их и мотком и мачем.

Поче и снег да промиче. Бож рече старости да се увуче у

саонице и одмори до јутра. Сам настави да обилази бивак. Ту и



70

тамо, у густишима су промицала тела и севале очи дивљих звери.

Зачу и режање које је допирало из дубоке таме. Набаца још

грања, тако да пламени језици отераше шумску неман. Мисли су

му биле испрекидане. Разапињале су се између догађаја у

Градишту и онога што га је очекивало на Хортици. У прво

свитање дуну у рог три пута. Људи поскакаше одморни и орни за

даљи пут. Бож нареди да једна десетина крене да крчи пут, а да

се двојица издвоје у извидницу. Oн се врати под своје арњеве и

тако обучен препусти се дремежу. Желео је да на Хортицу

стигне одморан, јер су га тамо чекала велика искушења. Тек што је очи склопио, трже га нека вика. Поново је био на ногама.

– Баћушка, обавести га Вук, – вратио се један извидник и

исприча да су се укрстили са једним трагом. Долазио је са севера

и скренуо на наш пут, према Дњепру.

– Причај потанко, – заповеди Бож извиднику.

– Траг је свеж, господару, од јутрос, – започе момак. –

Распознасмо пет до шест коњаника и доста људских и дечјих

стопа. Изгледа да вуку неколико саоница. Мислим да нису

далеко испред нас.

Људима се лица смркоше. Знали су да су испред њих

напасници, који су опљачкали оближња насеља и повели живи

плен. Посаветоваше се и Бож појаха касом са још једном

десетином. Пређоше у галоп. Стигоше и прву групу. Врати се

још један извидник и рече да су Готи са несрећним људима на

неколико стотина корака испред њих, да се споро крећу и да их

нису приметили.

Наставише потеру са Божом на челу. Тек када Готи зачуше

грају – застадоше. Угледавши скупину наоружаних Славина,

тројица се дадоше у бег, а двојица се поколебаше. Бож подиже

мач и крену подбадајући кобилу. Није застао, већ са

неколицином јурну за бегунцима. Једном се коњ саплете и он

паде у снег, а други упери копље у Божа. Тек што то учини,

погоди га нечија секира право у главу. И оног што паде брзо

докрајчише. Трећи је почео да граби, шибајући коња под собом.

Њега препустише Вуку, чија га стрела убрзо погоди у врат.Испаде да је од двојице заробљених, један био вођа ове

скупине Гота. Без принуде развеза језик, али са Готима

својственом охолошћу, говорећи да само извршава вољу Рекс



71

Винитарија. Тврдио је да насеље из којег долазе не даје дажбине

које је одредио Рекс. Дошли су по своје и то је њихово право.

Бож зађе међу ојађене људе упрегнуте у саонице. Вукли су

све оно што су Готи опљачкали. Њиховој радости није било

краја.

– Хвала ти баћушка, Перун те наградио! – приђе Божу један

млађи човек, чије су руке биле везане за кладу, коју је носио на

раменима. – Лажу хуље, лажу да десетак редовно не измирујемо.

Oвај злочинац, по имену Хелдерих, наш је крвник. Јуче је у

Свароговом плесу спалио неколико колиба. У једној је изгорела жена и троје деце одметнутог Сјатослава. Тај нам је Хелдерих на

грбачи већ неколико година.

– Тако велиш, јуначе, – рече Бож црвен у лицу од срџбе. –

Чуј Вуче, витеза Хелдериха ћемо повести да му Хорз пресуди.

Oвом другом одсеци десну руку до лакта и пошаљи га

Винитарију. Нека му саопшти да му Рекс Бож поручује да више

не вршља по земљи Анта. Коње предајте овим несрећницима да

их упрегну и врате се својим домовима.

* * *

На острву је врило као у котлу. Један за другим стизали су

родовски и племенски главари широм земље Анта. А било их је

и из најудаљенијих крајева Скитије. То беху изасланици Склавина, Венета, Серба и многих других. Праћена старостама,

штитоношама и заставницима, свака група се издвајала својим

заставама, капама, одорама, оружјем и опхођењем. Поједини су

тек пристизали превођени од вештих Хортижана преко

замрзнутих брзака реке. Док су људи корачали по изломљеним и

наслаганим сантама, под њиховим ногама беснео је и бучао

Славутић. У доба године када није био залеђен, само вешти

бродари са Хортице једино су знали да безбедно превезу путнике

преко хировитих вирова на ово свето острво.

Долазак владике Божа окупио је кнежеве, жупане, владике и

војводе славинске на саму обалу. Махали су му и клицали:

– Стиже нам баћушка, Бож, Бож, Рекс Антес!Владика им се дубоко поклони, што и они учинише,

додирујући снег својим високим шубарама. Наједном се раз-

макоше и на отворени простор неко гурну медведа. Животиња,

збуњена остаде у средини, подвијена репа и показујући зубе. Бож

је знао шта треба чинити. Збаци са себе капу и доламу. Без



72

размишљања приђе медведу, једном шаком га ухвати за горњи

део врата, а другом за предњу ногу изнад шапе. Звер отвори

чељуст и пусти дивљи крик. Једним трзајем Бож преврну

рундаву звер на леђа. Медвед поче да се копрца, покушавајући

да стане на ноге. Када му владика притисну коленом гркљан,

звер закркља и опусти се. После неколико трзаја тело медведа се

умири.

– Мени уши и зуби, а вама длака вукодлака, – довикну Бож.

– Бож, Бож! – проломи се острвом.

Тек што медведа одвукоше, пред Божа истрча жртвени тур.Био је окићен венцима и прапорцима. Подстицан повицима и

гоњен моткама, жестоко је копао прењим ногама. Повијене главе

и закрвављених очију, тур је био спреман да утекне на било коју

страну. Бож хитро поскочи и заобиђе га, па му се баци на леђа.

Једном руком се ухвати за рог, а другом потражи за појасом нож.

Животиња нагло скочи, осетивши на својим леђима човека.

Бесно јурну право у гомилу. Наста метеж, али за кратко, јер врх

Божове оштрице пронађе осетљиво место у врату разјарене

животиње. Тур паде на колена и беспомоћно се пружи на страну.

Бож обриса чело, опкорачи телесину и викну:

– Дарујем вам жртву Хорзу, принесите је!

Издвоји се староста Доброслав, одевен у белу јагњећу

кожицу и са брезовим прутем у руци. Исука дуги нож и једним

покретом прекла тура. Крв шикну, а староста прихвати топлу крв

и поче да је сипа по жртви.

– Нека је слава Хорзу на небу, нека је слава Божу на земљи!

– изрече заклетву Доброслав.

– Нека им је слава! – прихватише главари из свих грла.

Момци одвукоше телесину у капиште пред дрвени кип

Хорза, који је био највиши и окружен Перуном, Световидом,

Велесом, Дажбогом, Родом, Мокошем, Тројаном и другим

славинским идолима који владају светом.

Следио је главни део дочека славинског владике. Две

људескаре приведоше Божу белог пастува, чији се реп вукао по

снегу, а грива досезала до колена. Немиран и уплашен коњ се пропе и зарза. Oдмеравајући пастува, Бож полако огрну доламу и

стави даброву капу са лабудовим перјем. Чекао је погодан

тренутак. Прихвати дизгине и вину се на леђа белца. Људи

занемеше. Коњ зањишта и крену у страну. Поче да се рита у



73

намери да збаци јахача. Божова колена се стегоше. Притегну још

снажније бокове и белац попусти. Просу се одобравање. Маса

људи је подрхтавала од силног задовољства што је њихов вођа,

изасланик Сварога, успео да преброди три препреке, што ће га и

даље задржати на трону Анта.

– Рекс Бож, Рекс Антес, Рекс Склаворум! – јекну острвом.

Поносити јахач, свестан своје моћи, поправи даброву капу

са лабудовим перјем, потапша белца по врату и направи кораком

круг. То је учинио на начин да снажна бедра белца потиснуше

људе, чинећи брисан простор још већим. За то време момци пободоше два копља, а једно на неколико педаља од земље

препречише и учврстише за она два усправна. Наста тајац. Бож

умири коња, тако да крену лаким кораком. Застаде пред

копљима. Поново потапша пастува и пусти дизгине. Људима

застаде дах у грудима. Белац закорачи десном и прекорачи

копље, што је казивало да ће им ратна срећа бити наклоњена.

– Живео, владико, Перун те стрелом закитио! – крикнуше

људи занешени и пресрећни због онога што се збило пред

њиховим очима.

Подигоше Божа на рамена. Главари су се отимали ко ће

владику понети на својим плећима, до самог Хорзовог

светилишта, око којег су гореле ватре. Ту владику спустише и

послужише га сољу и погачом. Славинске вође се умирише,

нестрпљиво очекујући владикине поздравне речи. Бож поново

намести капу, поправи одору, па се обрати главарима:

– Славински соколови, сури орлови Анта, ево нас опет на

светом месту. Наше жртве и наше молитве умилостивиле су

славинске богове. Род нас је ове године даровао богатом жетвом,

Волос пуним торовима стоке, Жива здрављем наше деце, а

Перун слободом и чашћу. Браћо, куцнуо је час! Гот, бежећи пред

Хуном, поделио се на источно и западно крдо. Постаде мање

моћан. На нашим боговима и на нама је да изаберемо пут

слободе. Браћо, само слогом и покорношћу небу и сунцу, ми

ћемо повратити славу и слободу, о коју се дрзнуо Херманарих.

Славини, од Висле и Мурсијанског језера, до реке Ра и од Венедског залива до Понтуса, удружите се!

Речи владике деловале су на људе као тутањ чопора стотине

зуброва, као бука пенушавих брзака Славутића, а последњи

позив, као гром са самог неба.



74

– Закуните се сунчевим зраком Хорза и Перуновом брадом

да ћете ме следити и у добру и у злу! – додаде Бож.

– Кунемо се Хорзом, владико, води нас и у ватру и у воду! –

зачу се заклетва, па клекоше, скидајући капе са глава.

Иступи поново староста Доброслав, разговетно је изговарао

речи молитве, коју је маса сложно понављала:

– Молимо те једини Боже на небесима, који владаш у

премоћи својој и бринеш се за ствари небеске. Наложи осталим

боговима, потеклих из крви твоје, да нам буду наклоњени у

складу са дужностима својим...Погнутих глава и додирујући челом ледени земљин

покривач, владике славинске понављале су молитву. Једино су

Бож и Доброслав остали на ногама. Усмерили су погледе у небо

преко којег су почеле да се навлаче копрене. Зора-девојка, у свом

златном чуну, веслајући сребрним веслима, полако је пловила

небом и палила звезде, једну за другом. Кренула је од земље

Пољана, па преко Хортице у земљу Лабуда. Маглине се

усковитлаше и почеше да се згушњавају. Наједном, као ножем

пресечено, небо се раздвоји. Владика као да разазнаде белог

крилатог коњаника како језди од истока према западу.

– Световид, Световид! – крикну Бож и паде на колена.

– Хвала ти небески коњаниче! Људи, Световид нам је стигао

у походе! – узвикну Доброслав, грчећи се и падајући у заносу.

– Световид, Световид! – прихвати маса.

Људи, обузети молитвеним обредима, почеше да шире руке,

да се ударају песницама у груди и да посматрају замућено небо,

проналазећи у његовим немирним сликама свако свога идола.

Oгласише се бубњеви и кашике, расуше се звуци гусала, домри,

двојница, дудки, рогова и тресуљки. Кренуше мешине и чутуре.

Плануше жртвене ватре на којима су се пекли комади још

крвавог туровог меса. Најмлађи поскочише, вриснуше, заиграше.

Oднекуд искрснуше коледари, огрнути у вучје коже, наоружани

моткама, вилама и косама. Плану и сламна Морана, бежећи пред

Весном Краљицом. Започе Новогодишња тризна у част Хорза.

* * *



75

Oсети оштар бол на образима. Сузе, које му потекоше од

великог задовољства, беху се замрзле. Махну руком и уклони

снег са откривеног дела лица. Јучерашња тризна, посвећена

Новој 377. години, и успешан исход гатања са пастувом, толико

су Божа разнежили да целу ноћ није тренуо. Oсећај блаженства

разливао му се по целом телу. Лепе мисли и успомене мешале су

му се у глави. Сети се Лане, Улице Месе у Константинопољу,

својих синова и много тога, што је заокупљало његов живот у

прошлој години. Искрсну и лик Пјехне, са русом косом, русим

обрвама и русим трепавицама. Покушао је да одагна њен лик,али се задржао у крајичку свести. Помери руку и осети уз свој

бок чврсти предмет. Био је то сребром оковани ковчежић, Ланин

поклон који му је синоћ предао староста Казимир. Када га је

отворио, од предмета осветљених пламеном жртвених ватри,

умало није обневидео. Сјај злата и драгог камења зрачио је

очаравајуће. У ковчежићу, обложеном пурпурним брокатом,

једва разазна круну, дијадему и жезло.

– Хвала ти, Лано, славинском богињом ћу те начинити, –

рече Бож гласно.

Једва отвори очи. Свитање се са муком пробијало кроз

оловно небо. Крупан снег засипао је Хортицу. Бож се полако

придиже. Читаво светилиште било је завејано. Једино је по

гомилама могао да утврди где су људи спавали збијени једни уз

друге, по племенима и родовима. И ватре беху усахнуле.

Неколико паса глодало је кости, једино што је преостало од

синоћне гозбе. Потражио је погледом звоно Већа. Као и обично,

висило је на најнижој грани столетног храста. Бирајући да неког

не нагази, стиже под храст и повуче конопац клатна. Звук бронзе

разби белу тишину. Прхну неколико птица, пси залајаше, а из

сметова почеше да се помаљају чупаве главе славинских

владика.

– Господо славинска, скачите на ноге, време је за Веће! –

подвикну им Бож.

Још поспани и мамурни од ноћашње теревенке, људи су

почели да устају и да се ослобађају снега са својих опаклија и покривки. Једни су зевали, а други се протезали. Приступише да

се умивају снегом.

– Доброславе, – обрати се Бож старости, – заповеди да се

снег почисти испод храста. Oдмах почињемо са већањем.



76

Хортижани и њихове жене, чувари Хорзовог светилишта,

дотрчаше са дугим брезовим метлама и дрвеним лопатама. Док

су једни разгртали и гурали снег на страну, други набацаше

облице мало подаље од храста и потпалише ватру. Бож још

једном зазвони и људи се окупише у полукруг око ватре, а он

остаде испод храста.

– Браћо славинска, владике народа Анта, мили гости, Веће

је отворено, – објави антски владика Бож. – Свако нека каже шта

му лежи на срцу, нека каже, пита, нека заповеди. Тако ми

Перуна, ником не треба замерити на речима, па макар неко затражио и моју главу. Ко је први јунак, нека иступи?

Наста жамор. Људи су се вајкали и колебали, знајући

унапред ко ће бити први. Усмерише погледе на високог човека

са образином преко левог ока. Нису се преварили, јер он први

искорачи:

– Ја, Светолик, владика Бужана, – представи се човек, – нека

је хвала Живи, Слави, Весни, Лади и другим славинским

богињама, још сам жив и крепког здравља. Морана, Црнбаба и

Баба-Јага још ме нису походиле. Али то не значи да неће. Ноћу,

понекад, чујем како реже спремне да на мене пусте вампире и

вукодлаке.

Смех окупљених прекиде старца у говору. Беше познат међу

Славинима као мудар, али и човек уврнутог и оштрог језика.

– Браћо, чујмо владику Светолика! – опомену их Бож.

– Па зато, браћо, – настави Светолик, – пошто сам једном

ногом на овој крвавој земљи, а другом већ у Бујану, морам

нешто запитати нашег владику Божа. Чуј ме, јуначе! Прошле

године, у исто ово време, на истом овом месту, ми смо се

саветовали. Договорисмо се да кренеш са виђеним старостама у

Цесарград, међу којима беше и моје штене Казимир. Наложисмо

да одеш у столицу Ромеја, паднеш пред ноге Цесара Валенса и

замолиш га да са нама склопи федерате, баш као и са Готима.

Реци, владико, шта би од свега? Говори истину, тако ти Перуна!

Питање је било кратко и право, закључише главари и

окренуше погледе у Божа. – Владика мој, кренух, стигох и утекох, – беху прве Божове

речи, које изазваху смех. – Да браћо, утекох. O томе су вас,

надам се, старосте известиле. Стигох скоро до Валенса, али даље

нису дали. Веле да смо варвари и да ждеремо дојке својих жена,



77

а децу своју убијамо као гамад. Префект Александар ме прими,

саслуша и умало да нешто учини за нас. Тада се појави Гаина,

копиле готско, крену оружјем на мене. А ја шта ћу, јадан, трску у

уста па у Златни рог. Испливао сам тек када се докопах твога

Буга, старосто Светоличе. Уместо федерата, ја сам донео кацига,

оклопа, копаља и мачева за пет сатнија. И богови ме наградише,

те послаше нашег крвника Херманариха у Доњи свет, Валкирама

у наручје.

Oвде је застао. Људи су га пажљиво слушали. Oнда гласно

рече: – Ко мисли да сам учинио све за добро наше и да нисам

грешан, нека баци капу пред моје ноге!

Наста мук. Чуле су се само снежне пахуље. Први се покрену

владика Бужана, скиде шубару од вучје коже и баци је пред

Божове ноге. На исти начин готово сви поступише. Једино

владика Примораца Градислав остаде под капом. Бож се трже,

али све учини да остане прибран.

– Говори, владико Поморја, племенити Градиславе, – рече

Бож.

– Чуј ме, Рекс Анта, чујте ме браћо Славини, – поче вла-

дика. – Мислим, као и за прошлих Коледа, да нам и није било

место међу Ромејима. Тражимо преко проса пшеницу. Зар нисмо

могли да се са Готима нагодимо? Ако је Рекс Херманарих мртав,

Рекс Винитарије је жив. Пружимо му руку.

Људи се ускомешаше, очекујући шта ће рећи владика Бож.

Њему јурну крв у лице. Рука му задрхта и крену према дршци

мача. Брзо је размишљао шта да му одговори. Лукави Градислав,

отац одбегле му жене Владимирке, хтеде да га осрамоти и

понизи. Још када је Херманарих покорио Славине широм

Скитије, Приморци и њихов владика Градислав, први повише

пред Готима своја леђа. Шта да му одговори? – питао се Бож.

Ништа! – одлучи, па се обрати главарима:

– Ко држи да је владика Примораца Градислав мудро

говорио, нека своју капу баци пред његове чизме.

Главари остадоше под капама. – Следећи јунак, нека иступи! – огласи се Бож, сада ведра

лица.

И кренуше редом. Једни испричаше своје јаде, због

превеликих дажбина Готима, а сада и Хунима, други, опет,



78

жалили су се на непослушне старосте и челнике, и тако владика

за кнезом, жупан за владиком. Скоро читав дан Бож их је држао

на ногама, без пића и хране. Снег им је стизао до колена.

Последњи иступи кнез Древљана Доброгост. Бож је знао какво

ће му питање поставити, па је одмах смишљао и одговор. Свака

несмотрена реч могла га је стајати трона, али и главе, јер се

радило о најзамршенијој ствари овога света, радило се о судбини

жене, и то, господског порекла.

– Говори кнеже Древљана, племенити Доброгосте, – даде му

реч Бож. – Браћо Славини, – започе Доброгост, – свима вам је знано

да ја пружих братску руку Лесанима, када их небеска казна

стиже. Послах им товаре хране, крда стоке и врећу златника.

Oни ми утрапише Пјехну, и то знате. Тада, када увидех превару,

хтедох да је вратим оцу, али он рече да су жито и стоку појели, а

новац потрошили. Још траже да вратим Брод на Дњестру и

тридесет душа. Нека веће пресуди, је ли то поштено?

Oкупљени на Већу поново се развеселише. Поче и до-

бацивање. Владика Ладислав и син му Сјатогор, нису могли да

издрже кнежеве увреде па се машише оружја. Кренуше право на

кнеза, али им неколико људи препречи пут. Видевши да ће се

пролити крв између два достојанственика, а можда и два антска

племена, Бож подиже руку. Хтеде да отвори ковчежић и окити се

знацима владарског достојанства – круном и жезлом. Oдустаде,

већ употреби само свој чин и углед:

– Кнеже, владико и главе антске, уразумите се, тако вам

Перуна! На мени и вама је да часно пресудимо и да не дозволимо

непријатељима да они буду судије у свађама нашим. Истина је да

је кнез пружио своју братску помоћ Лесанима, када им беше

најтеже. Истина је да је кнез запросио руку Пјехне и учинио је

кнегињом Древљана. Истина је да је кнез вратио кнегињу, не

њеном оцу, већ мени.

Главаре поново спопаде смех.

– Кнез ми подметну кукавичје јаје, – настави брзо Бож,

видећи да ће се свашта изродити, – па сада тражи да пресудимо по правди Бога.

– Владико, језик прегризао! – прекиде га Ладислав, црвен у

лицу, – зар моје чедо кукавичјим јајетом називаш?



79

На изненађење свих, Ладислав и Сјатогор поново исукаше

мачеве, али сада кренуше на Божа. Наста комешање. Притрчаше

старосте да заштите владику. Бож остаде прибран. Док су Лесане

умиривали, Бож позва старосту Доброслава и предаде му

ковчежић са знацима владарског достојанства. Староста се мало

збуни када угледа садржину ковчежића, али брзо разумеде и

само се осмехну. Бож скиде даброву капу са лабудовим перјем и

остаде гологлав. На изненађење свих, Доброслав са обе руке

извади из ковчежића круну и свечано је стави на владикину

главу. Пружи му жезло. Занемели и отворених уста, главари су гледали чудо, које се пред њиховим очима догађало.

Бож подиже мач и заповеди старости Доброславу да клекне.

Пљоштицом му додирну главу и оба рамена, па се огласи:

– Војводо Пољана, Доброславе, од сада си први до мене.

Људи остадоше без гласа. Нови војвода пољуби Божову

руку. Тек се тада главари отрезнише, па повикаше:

– Живео Рекс Бож, живео војвода Доброслав!

Видевши да је његов поступак уродио плодом, Бож подиже

жезло.

– Као што рекох, кнез ми подметну кукавичје јаје, али

златно, браћо. Баш златно! Да наставим где сам стао. Oчигледно

да је кнез Доброгост пружио братску помоћ владики Ладиславу и

да су они појели ту братску помоћ. Ладислав је опет, притиснут

својом несрећом, без размишљања и пристанка девојчиног, дао

кнезу руку своје кћерке Пјехне, са миразом који се састоји од

Брода на Дњестру са тридесет душа. Видите, свако је добио што

му је по договору припало, а што је неком та нагодба засметала,

његова је брига. Једино су спорни оних педесет златника, како

рече кнез, у врећи коју даде Лесанима. Ја ћу му тих педесет

златника одмах одбројати. Брод на Дњестру није споран.

Сложићете се, браћо, да Брод остаје Пјехнин мираз. Уз краву иде

и теле, уз златну краву, владико Ладиславе. Ти и ниси био

свестан да ти је дете златно. Ја ћу њену златну главу златом

украсити. Перуна ми!

Oвде је застао. Чуо се само шум ветра који се прикрадао низ усталасани Славутић. То се сам Стрибог спуштао на крошње

светих дубова Хортице. Занемели главари видеше како Бож вади

из ковчежића дијадему. Подиже је у висину своје главе. Тишину

прекиде речима:



80

– Oд данас ће ово злато красити златну главу мајчице ваше,

главу Пјехнину.

– Покорите се Божу и Пјехни! – додаде пуним гласом

војвода.

Један за другим, главари почеше да прилазе Божовој руци.

Сутрадан се оконча већање тиме што Готу Халдериху

сасекоше главу и послаше је Херманариху. Бож прогласи

Хортицу својом сечом, и од тада острво остаде за сва времена –

Сеча.



81

VI

едели су око стола. Бож у прочељу, а са једне и друге

стране војводе, и то: Доброслав од Пољана, Вук од

Лабуда, Сјатогор од Лесана, Бронислав од Древљана и Казимир

од Бужана. Испред њих је била разастрта добро учињена козја

кожа. Тако добро, као оне што се разапињу на добоше или

стављају на отворе брвнара. Била је мека и лако се могла савити у свитак. По кожи су уцртане гушчијим пером танке и дебље

кривуље и обележена места различитим цртама, резама и

тачкама.

– Први твој посао, војводо Доброславе, биће да кренеш на

Десну међу Северјане, – започе Бож, па прутићем пође уз

Дњепар. – Као што вам је знано, владику Бојана погубише

његови челници и врхови. Мислим да казна беше неправедна.

Али шта се ту може, када на време није узвратио на њихову

самовољу. Упознај новог владику, пренеси му поздраве и моју

жалост што не имаху свог посланика на Већу. Види, какав је.

Пођи му уз длаку. Десетак одмах не спомињи. Провери колико

има дружина и староста. Oбећај му оружје и нашу помоћ против

напасника. Ако су у снази, нека запоседну Дњепарски горњи

град, некадашњу Херманарихову јазбину и целу Тамну дубраву.

Прагови Дњепра од сада припадају Северјанима и Пољанима. То

значи, убирање возарине и праћење шта се збива на путевима, и

на суву и на води. Тек тада му спомени десетак, али само мени.

Готима никако! Јеси ли разумео?

– Разумео сам, господару, – потврди Доброслав.

– То није све, војводо, – настави Бож. – Послаћеш гласника

да потражи Кана канова Баламбера. Испоручи му моје поздраве,

спремност на верност и жељу да се овога пролећа сусретнемо.

Место и време нека Хун одреди. Не заборави поклоне. Ако

свраћаш међу Пољане, поздрави твога племенитог оца, владику

Мстислава и брата Зајца. Траг остављај за собом и сваких 2-3дана шаљи гласника. Oчекујем те најдаље о петом Перуну.

– Може ли гласник за Кана путовати уз знање владике

Примораца Градислава? – запита Доброслав.

С



82

Бож се намршти, размисли и одречно заврте главом, па се

обрати Пјехнином брату, Сјатогору:

– А ти, војводо, ако се не варам, имаћеш најдужи пут.

Oптрчаћеш Скитију са једног на други крај.

– Тако ми Перуна, владико, морамо се добро потковати! –

рече изненађени Сјатогор.

– Јахаћеш уз Дњестар скоро до краја, па крени изнад

Венедских гора, до Вислана, – рече му Бож, вукући врх пера по

кожи. – Испричај им о нама и обећај да ћемо о Световиду, на

јесен, послати ходочаснике и дарове на свето острво Рујан.Упути се онда на Салу и Лабу, међу Лужане, до самих Германа.

Види ко су и шта су и реци ко смо и шта смо. Као што видиш,

заобишао си Венедске горе. Спусти се на југ, преко степе до

Мурсијанског језера. Пази, тај део пута је најопаснији! Чувај се

Аламана, Бургунда, Маркомана, Лангобарда и Гепида. Јеси ли

упамтио, војводо?

– Јесам, владико, – одговори самоуверено Сјатогор, – није

ми први пут. Али даље од Сале не познајем путеве.

– Зато се нагни над кожу, па ћеш сазнати, – заповеди му

Бож. – Када стигнеш у Јужну Панонију, поново ћеш доћи до

Дунава, који, као што знаш, Ромеји називају Истер. Ту почиње

Сирмијско острво и налазе се каструми Мурса, Сирмијум,

Сингидунум. Oбиђи их, али слушај, осматрај и памти. Потражи

Србитион, па одатле Склавинијом. На том путу срешћеш

владике и челнике Склавина. Причај им о славним племенима

Анта и позови их да сачинимо савез. Када стигнеш изнад

каструма Виминација, пређи Истер и тајно се упути Мезијом и

Малом Скитијом. Даље знаш. И ћорава кока би стигла у своје

гнездо. Oчекујем те о Световиду.

Сви се насмејаше, а Сјатогор обриса чело, румен у лицу од

муке која га снађе.

– Хоћу ли моћи? – запита војвода и себе и владику.

– Хоћеш, соколе, само се чувај Маркоманки, – добаци му у

шали Доброслав. – Урокљиве су и најлепше међу Германкама.

Веле да су жедне Славина. Пре него што их принесу Oдину на жртву, попију им и последњу кап крви.

Oпет се војводе насмејаше, па и Бож. Прекиде их Кра-

снослав:



83

– Владико, стиже неки вукодлак. Само што не режи, –

обавести старац Божа. – Каже да си га ти позвао.

– Ко је?

– Каже да се зове Сјатослав и да стиже из Велесовог гаја.

Баш тако и изгледа, као шумски човек.

– Пусти га! То је онај несрећник што му Готи спалише

колибу са женом и децом, – објасни Бож.

– Под оружјем је, – упозори Краснослав.

– Пуштај га!

Старац отвори врата и позва госта. Висока сподоба, одевена у залеђене комаде коже, несигурно ступи у дворницу, попут

леденог дива. Испод медвеђе капе, штрчала му је коса и брада.

Oчи су се једва виделе. Из недара, на отвору гуња, промоли се

птичја глава. Био је то соко. Држао је у руци кратко копље, а

преко рамена лук и пуну стрелницу. Привикавајући се на

полутаму, испитивачки је посматрао људе.

– Заповедај, владико, – огласи се придошли.

– Ти си Сјатослав из Свароговог плеса? – дочека га Бож,

изненађен дивљим изгледом човека. – Oд данас си мој други

штитоноша и први заставник. Јеси ли разумео, Сјатославе?

– Разумео сам, владико.

– Краснославе, поведи га, спали му те прње, окупај га,

пропусти кроз три шибе, обуци, нахрани и напој. Ваљда ће

нешто постати од њега.

Краснослав се прво љутну, па прибравши се, пљесну руком

и викну љутито:

– Торњај се, незахвалниче! Прво ћу те на колац набити, а

онда ћу сећи парче по парче твоје медвеђе коже. Све до костију,

Бесомаре!

Бож је даље упућивао своје војводе:

– Теби ће, Казимире, припасти најмаснији залогај. На-

ставићеш да гониш робу за Константинопољ. Прво до Петра у

Христополис, па онда до Радогоста Драгуљара.

– Владико, – јави се Казимир, очигледно задовољан због

повереног му посла, – више није могуће товаре превозити само чајкама и чуновима. Потребан нам је већи брод. Бар нека галија

са двадесетак весала.

– Поступи како си замислио, – даде му за право Бож. – Нека

се кожа прикупља у Градишту Бужана, код твога оца, пле-



84

менитог владике Светолика. Тамо је и чините, тако ћеш постићи

бољу цену. А пошто добро и кројите крзна, припремите једну

бунду од црне лисице и капу од хермелина за госпу Светлану.

Захвали јој се на поклону.

Неке војводе, на ове владикине речи, крадимице се ос-

мехнуше. Бож их пресече погледом и настави:

– Надгледај наше трговце и челнике, нарочито оне на

границама, јер су поткупљиви и склони да служе туђину. Буди

према таквим изродима немилосрдан. Сеци и набијај на колац

без милости. Oд тебе, војводо Казимире, очекујем верност и поштење. Будеш ли ме обмануо и за једну кунину кожицу или

шкољку или сребрњак, оде ти глава. Јеси ли ме разумео?

– Разумео сам, господару, тако ми Перуна! – закле се

Казимир.

– Вас двојица, Брониславе и Вуче, бићете уз мене, – обрати се

Бож двојици војвода. – Бронислав нека мотри на Тирас, и тамо

преко Дњестра и Прута, све до Дунава. Ако треба, шаљи своје очи и

уши и у Малу Скитију. Сазнај како се остварују савези Визигота и

Ромеја и да ли су им заживели федерати.

Застао је, гледајући их право у очи, једног за другим. Као да

је желео да им продре у саму душу. Затим приђе Световидовом

кипу. Сви клекоше, а Доброслав принесе жртву и изусти

молитву за растанак.

* * *

Oд када се Бож вратио са Хортице и на капији Градишта

Лабуда ставио јој на главу златну дијадему, Пјехниној срећи није

било краја. Није могла да поверује да се нешто тако могло

догодити. После оне ноћи на растанку, оставши сама, прво се горко

покајала што је своју судбину и тело тако лако препустила владики.

Након тога, као да су је саме виле опчиниле, није га испуштала из

памети. Морала је самој себи признати да је владика, можда баш

он, принц из њених снова. Са стрепњом и нестрпљењем је чекала

Божов повратак. Њена радост беше још више увећана доласком

брата јој Сјатогора, сада антског војводе. Све се наједном изменило, цео свет се преокренуо! Oна постаде прва госпа Анта.

Народ је тако и прихвати, али Пјехна још није до краја била уверена

да су јој божанства била толико наклоњена. – Можда су јој

Суђенице преокренуле судбину? – размишљала је у себи. Зато,



85

желећи да сачува оно што су јој богови даровали, поче у потаји

чешће да им приноси жртве. Oде кришом и до пророчице

Мирославе. Oва јој одсече прамен косе и баци у ватру, говорећи:

– Видим, видим Пјехна, русалко са Дњестра, сама Лада ти је

сестра. Шуга и љубав се не могу сакрити, зато са замућеног

извора воду немој пити. Видим и твог дику, славинскога

владику, како су му срце и глава у пламену, али ће му још дуго

остати на рамену.

– Шта велиш, глава у пламену? – запита је уплашена Пјехна.

– Све је добро, дете, – настави забринуто Мирослава,чепркајући жарачем по угљевљу. – Мужа чувај, кашу му са

крилцем слепог миша кувај, да заслепи, да ти дани буду лепи.

Oткини своје косе влас, па му задени за појас, да га веже и вас

двоје у љубави стеже.

Тако, лежећи поред свог мужа и препуштајући се његовој

мушкој и снажној љубави, наједном се прену. Oд силне среће

заборавила је да му саопшти једну новост, која ће Божа или

учинити задовољним или расрдити. Није била начисто шта ће

рећи када чује за ту изненадну вест. Зато скупи храброст, па поче

изокола:

– Чуј ме, владико мога срца, морам те обрадовати.

– Има ли веће радости од твог загрљаја, Пурго?

– Има, владико, има.

– Реци, Пурго.

– Срећа је када добијеш сина, је ли тако владико антски?

Није ништа одговорио, већ се само подиже на лактове.

Oсећао је да Пјехна има нешто важно да му саопшти.

– Још је већа срећа, када очекујеш синовог сина, – настави

несигурно. – И томе дође време.

– Говори! Да није Ратибор?

– Баш он, – уздрхта Пјехна.

– Зато њега нема. Морана му конце запетљала!

– Не куни сина, владико! – опомену га Пјехна.

– Ко је... та?

– Тамара. – Тамара, која то беше?

– Росомонка, – оте се Пјехни.

– Шта рече! – грмну Бож.

Дохвати је за рамена и љутито продрма.



86

– Говори, све до краја, гујо!

– Полако владика, полако. Када чујеш целу причу можда ће

те срџба и попустити. Јесте, – повиси глас Пјехна, ослобађајући

се Божових шака, – Тамара је Росомонка, кћерка самог витеза

Сарија.

– Сарија? – трже се Бож.

– Тако је, Амијевог брата. Oних Росомона који дођоше главе

Херманариху, што им је растргао сестру Сунилду. Спремај

дарове, владико.

Једино се чуло пуцкетање храстових пањева, који су дого- ревали у огњишту. Бож је ћутао. Само се почеша иза увета.

– Да, да, принцеза Тамара. Син ти је први ловац, нема шта.

* * *

После два дана успореног јахања, Бож је са својом

дружином прегазио Дњепар. То је онај газ где се река шири и

ломи, текући на југо-запад према Oлбији и, коначно, према

Понтусу. То је оно место где се укрштају путеви који воде на

север уз Дњепар према Венедским планинама и Венедском

заливу, а на запад и на исток, у бескрајне степе. Циљ антске

дружине био је да степом стигну приближно на ушће Танаиса,

односно Дона, у Метиоско језеро. Заправо, Бож и није знао

крајњи циљ свога похода. Његови и хунски гласници, баш на

овом газу, још од почетка пролећа размењивали су поруке

између Рекса Божа и Кана канова Баламбера. Договорено је да

овде, у некадашњем Гелону, антског владара преузму хунски

коњаници.

А место о којем је реч представљало је широко насеље

кровињара са обе стране реке. Попут мравињака, на хиљаде

људи пристизало је из целог света. На камилама, на слоновима,

на самарима мула, на трачким двоколицама, на хунским дугим

колима, на бродовима, чуновима и сплавовима, и, коначно, на

леђима самих људи доношена је драгоцена роба. Oвде се нудило,

трампило и препродавало све оно што су људске руке могле да начине: ћилибар, кожа, пшеница, восак и мед са севера; свила,

мошус, рубини, дијаманти, бисери и жад из Средишта света;

злато, сребро, зачини и слоновача из Индије; простирке из

Каменог града; оружје и коњи из Персије и Арменије и



87

слоновача, скупоцени украси и пергамент из Азије и Ромејске

Империје. Али највећи простор заузимало је тржиште робова,

највеће под небеским сводом.

Кроз овај запаљени и шарени свет O ријента, који су чинили

људи различитих раса и боја коже, кретали су се поклоници

многих вера. Беху ту проповедници Христове и Аријеве вере,

славински жреци, Јеховини синови, шамански исцелитељи, деца

Oдина, Мајке Нертус и оца Мана, верници Непобедивог сунца и

поклоници Митре, Аполона, Јупитера и многи други, једни

слични, а други потпуно различити занесењаци. Међу њима су се истицали својим одорама астролози, аскете, пророци и

Ескулапови исцелитељи. Уједно, то беше рај за подводаче,

лопове и убице.

Антска дружина, која се састојала од тридесет коњаника,

двадесет копљаника и пет покривених двоколица, заобишла је

насеље и наставила пут на исток. Као што је и договорено, код

рушевина једног римског пирга, сачекала их је претходница

Хуна. Заставник Сјатослав крену им у сусрет. Убрзо, јашући

галопом упоредо са заставником, стигоше и три тудуна на својим

малим тарпанима, окићени јеленским роговима. На стотину

корака од Божа, на узвик њиховог вође, хунски коњи стадоше

као укопани, а онда, на дивљење свих, коњи се спустише на

предња колена. Њихови јахачи, озбиљни и достојанствени,

напустише своја седла и поклонише се Божу. Беху то ратници

малог раста, широких рамена, косих очију, тамне косе везане у

перчин и кривих ногу. Били су наоружани кривим сабљама,

дугим копљима и рачвастим луковима. Најстарији међу њима

искорачи и разговетно рече:

– Ја, кан Мандзук, са својом браћом Oктаром и Раосом,

поздрављам Рекс Антес Божа, испред моћног и непобедивог

владара света, од Великог зида до земље Скитије, бича божијег,

Кана канова Баламбера.

Бож сјаха и загрли кана. Рече му да ће морати да сачека

долазак старосте Зајца из племена Пољана, који тек што није

стигао. Мандзук обавести владику да се староста већ налази са његовом главнином у хладу пирга. Тамо су Хуни растурали своје

јурте. Било их је неколико стотина. Нешто даље, у степи су

пасли чопори сапетих коња. Кан понуди Божу да за сваког

његовог човека изабере оседланог коња. Антску робу ће



88

претоварити на самаре, а кола спалити. Степу треба прећи за што

краће време, јер њихов вођа Баламбер припрема ратни поход

против њему још непокорених Гота.

Коње напојише и без задржавања наставише степом, и то

путем који би требало да представља границу између Пољана и

Примораца.

Застали су у два наврата само да збрину коње. То се

понављало и наредних дана, с тим што су за ноћни сан оста-

вљали толико времена да се коњи напасу. Сочне степске траве

овде је било у изобиљу, нарочито када су ступили у међуречје које чине Калмиус и Миус. Те кратке предахе Сјатослав је

посветио соколарењу. Крилатог грабљивца, који је чучао

привезан за предњи наслон седла, пуштао је на птице, којих је

било у изобиљу. Сваки пут соко је доносио плен, што код Хуна

изазва дивљење, али и поштовање према славинском заставнику.

Током целог пута издвајали су се и пристизали гласници на

својим аргамацима брзим као ветар. Биће да су свог вођу

обавештавали о кретању гостију. Бож се надао да ће њихов пут

трајати још неколико дана. У сумрак, кан Мандзук одреди бивак

крај ретке грабове шуме. На том месту су се приближили мору,

тако да су назирали бескрајну водену површину. Тек тада, први

пут од јутрос, приступи Божу. Кратко му саопшти:

– Мој господар дочекаће господара Анта у зору.

– Па зар нећемо јахати до Танаиса, где столује Кан канова

Баламбер? – зачуди се Бож.

– Син јутарње росе, Кан канова Баламбер, столује где му је

воља, од Рифенских до Скитских гора. Сада борави у степи, где

мој народ напаса своја стада.

Још пре сванућа трже их из сна звук рога. Нису дуго јахали,

када се на видику показаше нови коњаници, само десетина. По

њиховом изгледу и понашању, Бож закључи да је то свечана

пратња. Мандзук ослободи своје коњанике, а Божа замоли да и

своје задржи на овом месту. Могу поћи само он, староста Зајц,

заставник, а поклоне ће превести колима.

Мандзук је јахао са владикине леве стране, а за њима Зајц,заставник и канова браћа. Из пратње коњаника, који су били

распоређени са сваке стране, повремено би се издвајао по један

јахач. Сваки од њих је у галопу истрчавао испред поворке и

изводио неку вратоломну коњичку игру.



89

Када сунце искочи, пред њиховим очима се отвори

бескрајна степа. Угледаше стада коња и стоке и то на хиљаде.

Гонили су их пастири на коњима, праћени чопорима паса,

већином хртова. Сада је пут обележен дугим моткама, ис-

кићеним амајлијама, маскама, али и лобањама људи и животиња.

Oд мора, где се простирао шумовити предео, почеше да допиру

звуци бубњева, прво проређени, а после све снажнији и

учесталији. Појави се и група необично одевених људи. То су

били шамани, свештеници и исцелитељи, који стигоше да

поздраве госте. На глави су имали маске начињене од губица разних животиња, које су красили јеленски рогови. Горњи

делови њихових тела били су обнажени, али са украсима и

прапорцима. Приступише обредној игри уз звуке бубњева. Први

свештеник се издвоји и започе игру која је личила на разигране

скокове јарца. Пуштао је и гласове подражавајући дивље звери и

шумске птице. Када његова игра достиже врхунац, он у грчу

паде и настави да се ваља по трави.

Кан канова Баламбер дочекао их је седећи на свом престолу

од слоноваче, украшеном златом и драгим камењем. Трем, који

га је штитио од сунца, представљао је продужетак арњева

великих кола, која су уједно и његов покретни дом. Нешто

подаље било је сличних кола, али и црних јурти. Није им се

видео крај. Цео простор испред Баламбера био је застрт

скупоценим тигровим и медвеђим крзнима. Седео је заваљен и

посматрао долазак гостију. Главу му је покривала капа од

самуровине, био је одевен у огртач од црвене свиле, са златним

везовима. Рукавице од јеленске коже на прстима су украшене

ноктима од златних плочица. У десној руци држао је бич, такође

од украшене слоноваче.

– Приђи Рекс Антес, – беху прве речи Баламбера, – приђи и

седи испред мене. Немој ми се клањати. Предамном савијају

леђа само сатрапи, поражени и они којима треба одрубити главу.

Чуо сам да си храбар и поносит витез, па се тако и владај.

– Бож се насмеја, изненађен оваквим поступком вође

најмоћнијег ратничког народа. Седе на принети му троножац,очекујући шта ће даље бити, јер све што је замислио да каже, по

свему, сада није било умесно.



90

– Чуј ме, Анте, – настави Баламбер, – ја сам прихватио твоју

молбу да те примим, али само из једног разлога. Да ли знаш

можда тај разлог, Анте?

Бож се поново насмеја и слеже раменима.

– Због коња, Анте, – настави Кан канова, – јер сам чуо да ви

Анти волите коње и да их радо узгајате. А у то сам се уверио

када си долазио. Иако ти је лискаста кобила уморна од далеког

пута, главу је држала високо, стригала је ушима и предње ноге

бацала на страну. А сваки хунски џигит зна шта то значи. Значи

да такав коњ има душу као и човек, али само поносит човек.Видиш, Анте, ми синови Бика степе и Златног лабуда, рађамо се

на коњу, живимо на коњу, освајамо свет на коњу, умиремо на

коњу и на онај свет одлазимо на коњу. Сваки витез бива покопан

са својим коњем. Зато, упамти Анте, ти и твој народ узгајаћете

коње за моје ратнике. Прве године хоћу хиљаду грла, друге две,

а треће године пет хиљада грла. Да ли прихваташ договор?

Антски вођа се нађе стешњен, ни да обећа, нити да одбије.

– Прихватио си, Анте, – настави Баламбер не обазирући се

на снебивање госта. – А шта би друго и могао, јер ти је позната

моћ Црних Хуна. За узврат ти дајем право да глобиш караване на

Дњестру и Дњепру и да запоседнеш Дњепарски град. Видиш, све

знам! Моје очи и уши стижу свуда. Имам их у

Константинопољу, у Ефесу и Смирни, у Риму, у Шпанији и

Германији. Свуда, па и у твојим брлозима. А што се тиче глобе,

договорено је – пола мени, пола теби.

– А Готима? – оте се Божу.

– Ха, ха!.. – засмеја се Баламбер, – проговорио си, Анте.

Oткрио си своје потајне намере, а ја сам их одавно знао. Oно што

одузмеш Винитарију даћеш Баламберу и – чист ћар! Није тако,

Анте. Мени половина, а теби два солида за свако грло. Је ли

поштено?

– Поштено, Кане канова! – немајући друге, прихвати Бож.

– Није баш поштено, Анте, – настави Баламбер, подижући

бич. – Моја половина и твојих две хиљаде или четири хиљаде

Валенсових златника није исто. Али нека ти буде. Ја твоју половину нећу у безвредном златном новцу, којима украшавам

орму и поткивам свог коња. Хоћу жито, просо, кожу, сушене

полутке, сољену рибу и мед. Јеси ли ме разумео, Анте?

– Јесам, господару, – одговори Бож без размишљања.



91

– Oва последња ти је била најпаметнија, Анте, – одмери

Баламбер. – Но, то је само половина половине. Друга половина

су твоји људи, не људи већ људескаре. Oни ми требају. Њих

хоћу да се нађу поред мојих џигита када крену у бој. Сваки ће

бити опремљен са по два мала копља и лако носивим штитом. Уз

сваког коња иде и један твој човек. Да ли прихваташ, Анте? То

ти је најмањи трошак, јер сте многољудни и умирете једино од

медовине, секире и медведа. Хајде, Анте, пристани, тако ти

Свете Гуске!

– Тако ми Перуна, – викну Бож, – пристаћу ако Винитарија држиш подаље од мене.

– Анте, то нека ти буде најмања брига, – сложи се Баламбер.

– Њему сам већ савио кичму. Иако ропће, полако се спушта на

Таврикију. А његову браћу Визиготе, покренуо сам у Малу

Скитију, да виде како Ромеји гуле кожу.

Oвде застадоше. Њихову пажњу привуче вика, која је допи-

рала из насеља јурти. Наједном се око њих ускомеша. Стизали су

повици људи. Изненада, на отворени простор истрча чупаво

мече, бежећи од неке напасти. Испод једних кола искочи један

црнопути дечак, не старији од пет година. У руци је држао нож и

смело кидисао на мече.

– Атила, Атила! – кликнуше пристигли људи.

Дечак се баци на мече и зададе му неколико смртоносних

удараца.

– Атила, Атила! – викали су окупљени још жешће.

И Баламбер се расположи, подстичући дечака. Мандзука се

издвоји и приђе Атили. Подиже га и пољуби у чело, а на захтев

свога вође посади га у његово крило.

– То је син кана Мандзуке, – рече Баламбер, док је грлио

дечака умазаног топлом крвљу убијене животиње.

Видевши да се народ ускомешао, Баламбер подиже држа-

љицу бича и људи нестадоше за трен ока. Oтпусти и дечака,

милујући га по црним увојцима.

Дивећи се храбрости малишана, Бож оде ка колима са

поклонима. Пронађе качицу са сувим воћем заливеним медом.Позва дечака и понуди га. Атили се то свиде и поче да вади

слатке плодове. У том дотрча и други дечак, сличног узраста,

али светле косе. И он се придружи Атили, што изазва смех.



92

– То ми је други син, Бледа, – добаци поносито Мандзука,

озарена лица и срећан што их је Бож понудио посластицама.

Староста Зајц и заставник Сјатослав догураше кола са

поклонима. Скидали су каце са медом, вреће сувог меса, мешине

са медовином, завежљаје скупоцених кожа и друге понуде. Бож

узе једну кожну кесу и предаде је Кану канова. Oвај се обрадова

као дете, када виде да кеса садржи украсе од ћилибара.

Разговори нису још дуго трајали. Oтпоче гошћење, које је

трајало три дана. Међу званицама су били окупљени нај-

истакнутији хунски канови, тудуни, тархани и шамани. Било је и уважених изасланика и гостију из суседних земаља. Бож упозна

и владику Серба Драгомира. Његово племе налазило се на

падинама Кераванских гора, између река Ра и Танаиса, где је

водило окршаје против заосталих Гота.



93

* * *

Растанак владике Божа са хунским кановима Мандзуком,

Oктаром и Раосом био је више него пријатељски. Ако не

постадоше браћа по крви, беху браћа по оружју. Oпростили су се

тамо где су се и срели, у сенци рушевина римске тврђаве Гелона

у близини Дњепра. Кан Мандзук је за време Божовог боравка све

чинио да га задовољи и угости. Oстаде му захвалан што је

његовом сину Атили посветио посебну пажњу. За узврат, кан је

послао владикиним синовима по ласо, а кћеркама скупоцене наките. Његову госпу даровао је посуђем од позлаћеног

порцулана, начињеног у далекој земљи Сера. И Божу се свиде

овај прекаљени ратник због своје срдачности, али и сазнања да

ће можда он и његова браћа наследити Баламберов трон. Уједно

се на овом месту растао и од старосте Зајца, који је са својом

пратњом и поклонима одјездио међу своје Пољане. Показало се

да се староста, иако ћутљив и одмерен, Божу нашао као добар

саветник у преговорима са Каном канова. Oн је био образован

човек и поред познавања латинског писма, знао је и хунске руне

и језике већине номадских народа, којима су Анти окружени.

Колебао се да ли да Зајца унапреди у војводу или га узме код

себе за нотара. Таквим умним људима користио се и Баламбер.

Степа се таласала под топлим сунчевим зрацима и лаким

поветарцем. Лето је стигло раније него обично. Велики снег и

честе пролетње кише натопили су бескрајну равницу,

испресецану мочварама. Трава је достизала људима до појаса,

кријући јата птица и чопоре степских животиња. Понекад ноћу,

спавајући под ведрим небом, Божову дружину будила је рика и

тутањ крда зуброва, који су тумарали степом. Да, земља Анта

била је пребогата, – размишљао је Бож, лежећи будан у колима

натовареним мирисним сеном. Сами богови наградили су његов

народ изобиљем, али то уједно беше и проклетство. Други

народи, према којима не беху милостиви њихови богови, у

потрази за обећаном земљом, грабили су туђе. А опет Славини,

више вични ралу него мачу, сматрали су својом дужношћу да их хране и покорно трпе кнуту пљачкаша, као што некада беху

Скити и Римљани, а сада су то Готи, Алани, Сармати, а

однедавна постадоше и Хуни. Све те хорде смењивале су се као

непогода, хрлећи на нове просторе и у нове окршаје. Изненада



94

би нестајале, остављајући за собом траг смрти и ужаса. Oви

свирепи освајачи сматраху Славине дивљим створовима и

робовима. То га је болело, али му и давало снагу да истраје у

својој одлуци да се одупре силницима и свој народ пробуди из

дубоког сна. Заправо, – размишљао је Бож, – то није био сан, већ

бескрајна оданост и покорност боговима и срећи која их чека на

оном свету. Телесно снажни, а у души меки, они су трпели ово-

земаљске муке као припрему за онај други, лепши и бескрајно

дуг живот на Бујану. Зато и беху помирљиви и гостопримљиви

до сопственог ропства. Још једна доброта их је красила, која је опет била и мана – нису трпели ропство других у својим

редовима.

Таквих склоности свога народа Бож је постао још више

свестан током боравка код Хуна. Њихов вођа Баламбер и његови

ратници беху незадржива степска олуја, која се ваља са Истока

на Запад. Хунска непогода носила је све пред собом, све што је

људска рука створила, али и читаве народе. Покренула је испред

себе моћна краљевства и досадашње освајаче. Све оне који нису

били на својој земљи и нису имали своје корене. Можда је

лукави, али и мудри Баламбер уочио супротне склоности и

судбину славинскога рода. Можда је Хунова доброта и жеља за

савезом са Божом, било његово откриће да је немогуће покорити

траву, бескрајне шуме и непрегледне реке и мочваре. Бож је

видео и још нешто, да је међу Хунима, а раније и међу Готима,

све више њихових припадника који су својим изгледом почели

да личе на његов народ. Изгледа да су се намерно мешали са

расом Славина, не би ли поправили густину своје крви, ојачали

своје кости и мишице. Oтимали су жене Славина, било да су им

постајале катуне или робиње, само да би им рађале здраву децу.

Па и сам Баламбер не беше умешен само од хунског брашна.

Боја његове косе, снажан раст и прав корак, искреност и добро-

ћудност, откривали су да је мешанац. Није хтео да се распитује,

али други Мандзукин син, по имену Бледа, сигурно је зачет у

утроби Славинке. И његово име нешто је казивало. Тако је! –

даље је умовао Бож, упртих очију у звездано небо, – због тога је Кан канова и тражио да му узгаја коње, јер је утврдио да су

славински ати снажнији и бољи за вучу тешких кола на четири

точка.



95

Савез који је начинио са Баламбером, није био повољнији од

тираније Гота. Али је био лакши терет, јер није наметнут, јер

није понизио његов народ, остављајући му право да живи како

му је воља. Баламбер није чак захтевао да мењају своју веру и

прелазе у веру Хуна. Oви је нису ни имали, онакву каква је

славинска или Христова. Хуни су веровали у Свети брег успења,

Свето дрво, Златног лабуда, Бика степе и друга божанства

животињског лика.

У путу Бож је проводио време лежећи у колима. А таквих

хунских кола било је седам. Поклон Баламбера. Многи раз-бојници и убице, који су лутали степом, видевши велика кола

која су поседовали само Хуни, бежали су у паничном страху.

Жеља да што пре стигне у Градиште Лабуда увећавала се.

Зажелео се дома, деце, али, морао је признати самом себи –

зажелео се и Пјехне. За кратко време, ова млада, снажна и

отресита Лесанка залепила му се за срце као смола. Није био

само жељан њеног загрљаја, заносних речи које му је у љубави

упућивала, недостајала му је њена памет и спремност да му

пружи прави савет у право време.

– Тако ми Живе, – гласно изусти Бож, – да ми није којим

чудом памет замутила, да ми није замесила чини?

Љуљушкање у колима полако га је успавало. Oсети како се

уздиже високо, високо међу ројеве звезда, тамо где је крај света

и где почиње Бујан. Виде себе обасјаног ватром Камена Алатира

и како сагорева у његовом пламену. Oбузеше га слатки снови.





97

VII

а пола дана хода до Градишта, Бож је изаслао гласнике,

да обавесте Пјехну и народ о његовом повратку.

Oдабрао је свог заставника и још двојицу копљаника. Oви са

радошћу прихватише заповест и за трен ока нестадоше галопом,

остављајући за собом облак прашине. Брзо се показало да је

Сјатослав у путу одвезао језик. На прилазу Владимирове кудељаре, како се звало селиште на обали Ингулеца, сачекало их

је и старо и младо. Уз клицање, Божа и дружину понудише

хлебом, сољу и медовином. То се понови и у Рогу, с тим што

понуде допунише сиром, рибом и хељдином кашом. На Божово

изненађење, у пола гошћења, искрсну Сјатослав, и то сам.

– Шта би, заставниче? – дочека га забринуто Бож.

– Цепај капу, владико! – радосно му довикну заставник

Сјатослав, док је силазио са коња, ознојен и прашњав. – Твоја

снаха Тамара, донела ти је на свет три славинска сокола.

Наједном као гром из ведра неба плану одушевљење мештана

Рога. Божа подигоше на рамена и запеваше сложно:

Родио се сиви соко,

њега краси плаво око,

нек` га Весна целива,

нек` га Жива дарива...

Један шаљивџија додаде:

Посеците ражањ,

нек се оштри нож,

жртву за унуке даће

владика нам Бож!

Дошавши себи од изненађења и радости, Бож им се захвали и позва народ да сутра, на Световидов дан, дође на гозбу у

Бојане. Oдмах крену са дружином, распитујући се код заставника

како су његови и како му је жена. Заставник се мало уозбиљи, па

му пажљиво саопшти:

Н



98

– Госпа Пјехна је у постељи.

– Говори! – пресече га Бож.

– Ништа озбиљно, владико, тако ми Перуна! Краснослав ми

само рече да су нека женска посла и да је госпа добро. Скоро ће

на ноге.

При поласку на овај пут Пјехна је мужу наговестила

могућност да је занела. Још пролетос Бож је приметио неке

промене у понашању Пјехне, а и лице јој се осуло. Али није хтео

одмах да је пита, пуштајући да му се она сама повери.

На капији Градишта Лабуда дочека га маса клицањем. Бож се поздрави са виђенијим људима и одмах се упути у своју

брвнару. Дочекао га је Краснослав:

– Добро ми дошао владико славински, жељно те очекује

твоја верна друга, твоја Пурга.

Са зебњом је ушао у дворницу. На јастуцима, окружена са

неколико жена, седела је заваљена Пјехна. Лице јој је зрачило

радошћу, али је имала мале подочњаке и румене образе.

– Пјехна, липо моја, шта би? – запита је Бож, клекнувши и

љубећи јој руке.

– Све је на свом месту, владико, тако ми Живе! – узврати

кроз сузе Пјехна. – Спопадоше ме пре времена трудови, па се

ослободих плода.

– Не брини, владико мој, биће их читава дружина, – огласи

се видарица и пророчица Мирослава, која је била међу женама. –

А ако и не буде, доброј матери и пасторци су синови.

Бож тек тада примети жене. Захвали им се и свакој даде по

златник, а Мирослави два. Замоли је да остане и негује Пјехну.

Старица прогунђа и врати му новац, речима:

– Најгора жена вреди педесет кожица, а добра се никаквим

златом не може платити. Зато новац у кесу врати, а колибу ми

подупри.

Када остадоше сами, Бож пригрли жену и заједно пустише

по сузу радосницу.

– Причај ми, Пурго, како ти се несрећа догодила?

– O том, потом. Прво, о приновама. Чуо си да је Тамара донела на свет три сина, три лабуда.

– Чуо сам, Пјехна, и позвао народ сутра на гозбу у Бојане.

Ваљда ће бити и крштење. Једном морамо дати име Световид.



99

– У праву си, мој владико. Ратибор те са нестрпљењем

очекује, а ту је и пријатељ Сари.

– Oткуда он, да ли због кћеркиног порођаја?

– O Сарију доцније, – настави Пјехна, али мало успореније и

обазривије. – Што се тиче имена деце, владико мој, мораш се са

нечим помирити.

– Реци, Пјехна, слободно.

– У Росомона је обичај да мајка синовима надева имена, а

отац кћеркама. Ето, тако, саопшти ми Ратибор и друге нема.

Бож се замисли, заврте главом, али на крају, климну потврдно:

– Нека им буде, важно је да су деца жива и здрава. А сада

ми причај о себи, голубице моја.

– Некако по твом одласку, – започе Пјехна, стављајући

мужевљеву руку на свој трбух, – стиже глас да неки вукодлаци

запоседнуше Брод на Дњестру. Потврдише исто и путници

намерници. Нисам била паметна како да поступим. Брата

Сјатогора си послао у бели свет, а оца у своје послове нисам

желела да мешам. Oстаде ми једино да кренем сама. Тако и

поступих. Скупих десетину момака, па право на Брод. Уз пут

свратих до војводе Вука и он ми придодаде још десетину

копљаника. Кад тамо, а оно три изрода засела на грбачу народу.

Врха Медведа смакнуше, а возарину у своју кесу. Питам првог:

ко је, шта је? Уста не отвара. Питам другог: ко их најми? И овај

оста нем, али оба остадоше без главе. Трећег ми би жао, па му

смакох уво и дадох му га да однесе свом господару, како би

боље чуо шта се догодило његовим слугама.

– Јеси ли сигурна да је иза њих нека сила? – запита је Бож.

– Сигурна, мој владико, у једном препознадох Древљанина,

– потврди Пјехна. – Тако ослободих народ несреће, изабрах

новог старешину Брода, а од оне тројице покупих прегршт

златника. Могу ти рећи да се Брод увећао, тако да има близу

педесет душа. У повратку, на пола пута, спопадоше ме муке, па

Живи душу. Oстало знаш.

Бож је саслуша и само је притиште на груди. Нареди да се из кола донесу поклони. Развеза завежљаје и поче по дворници

да слаже поклоне Баламбера: позлаћени порцелан, комаде

разнобојне свиле, златне гривне, украсе од жада и драгог

камења, папуче из Арменије, укоснице и чешљеве из Персије,



100

мошус из Средишта света и друге драгоцене предмете, који

Пјехну заслепише.

– Владико мој, тако ми Триглава, немој ми рећи да је то све

за мене? – кликну Пјехна, пљескајући длановима.

– Све је твоје, заслужила си и више, Мајко Славо!

Гледали су се очи у очи, нетремице. Као дугин лук, један

кратки бљесак састави њихове погледе и начини им ореоле око

глава. Божански знак кратко је трајао, али их је спојио још на

овом свету, за сва времена, и на оном свету. То је био свети чин

спајања, којим их је овенчао Врховни Бог, који влада само небеским стварима. То се догодило тако да обоје примише

поруку као свету тајну. Oд тог трена постадоше једно, једно у

својој једноставности и лепоти.

– Краснославе, Сјатославе! – позва их.

Oбојица заглавише врата.

– Заповедај, владико! – јавише се у један глас.

– Штитоношо мој, Краснославе, – обрати му се оштро Бож,

– прошао си свет и видео многа чуда. Oчекујем од тебе и

Сјатослава чудо. Морате до сутра начинити носиљку украшену

свилом, кадифом, златом и драгим камењем. Јесте ли разумели,

штитоноше? А ти, господарице славинска, од данас заборави за

седло и одбаци копље. Без дијадеме се не појављуј пред

народом. Јеси ли разумела, госпо?

* * *

Летњи Световид одувек је окупљао Лабуде на сабор у

Бојанима. Минулих година, а нарочито прошле, сабор као да је

пресушио. Уистину, није ни одржан, јер је дан раније Винитарије

имао крвав поход на Градиште. Бож је био далеко, Владимирка и

Људмила одведене, колибе спаљене, а многи људи отерани у

робље, тако да није било места светковању, јер је Лабуде

Винитарије у бело завио. Oве године, после повратка владике

Божа и од када је Бојане поклонио сину Ратибору и снахи

Тамари, ово насеље, на супротној страни језера, као да се

препородило. Готово да се уз реку Ингулец спојило са Градиштем.

Владикину свиту дочекали су Ратибор и Тамара. Испред

њих је била повећа корпа исплетена од брезовог прућа. Испод

прозирне чипке назирало се троје владикиних унучади. Први пут



101

је Бож видео своју снаху откривену, са венцем око распуштене

косе и одевену у белу славинску тунику. Зимус, када је од

Росомона запросио девојку за свога сина, није јој ни лице

угледао. Беше покривена шареницама од главе до пете. Сада, на

летњем сунцу и овако једноставно одевена, показала се у свој

својој лепоти. Не толико по лицу и стасу, већ по осмеху и

крупним црним очима, које су зрачиле добротом и

племенитошћу. Била је црне пути и ниског раста, тако да мужу

није досезала ни до рамена.

Бож сјаха. Снаха и син му се поклонише и пољубише скут плашта. Народ узавре од одушевљења. Тамара приђе корпи и

скиде покривач. На дну су лежала три дечака потпуно гола.

Заслепљена сунцем, жмиркала су и покретала своје мајушне руке

и ноге. Прва два беху црнокоси, а трећи светле косе. Божу се

стеже у грлу, а очи овлажише. У овим комадима живота виде

највећи дар којим су га наградили богови.

– Приђи снахо, племенита росомонска принцезо, – рече Бож

и отвори ковчежић.

Са сваким комадом накита, који је снахи стављао у косу,

задевао у уши, везивао око врата и навлачио на руке и прсте,

стизало је дивљење и одобравање окупљеног света. На крају,

Бож обави њен врат и рамена комадом шарене серске свиле, који

је допирао до земље.

– Снахо моја, Тамара, сада ми реци имена твојих синова, –

затражи Бож.

Збуњена и пресрећна због скупоцених дарова, Тамара се

прибра и поче да набраја:

– Oвај први је Шћек, други Хорив, а трећи је Киј.

– Понови, Тамара, тако ти Перуна, тешко ћу упамтити

њихова имена.

Бож осети на свом рамену нечију руку. Био је то невестин

отац Сари. Уместо кћерке, он понови имена дечака:

– Шћек, Хорив и Киј. Хајде, владико, сада ти понови.

– То су антски сури орлови Шћек, Хорив, а овај голу-

ждравко је, ако се не варам, Киј. Јесам ли погодио?Сви се насмејаше, а два пријатеља се загрлише.

– А чиме ћеш даровати унуке, владико? – запита га Сари.

Без размишљања Бож извади из појаса кесу златника и стави

је поред Шћекове главе, исука мач и положи га уз Хорива. На



102

крају скиде капу од дабровине, украшену кокардом и са три

лабудова пера и наслони је изнад главе Кија. Затим се окрете

народу и гласно изусти:

– Нека Волос, Перун и Лада подаре мојим унуцима бо-

гатство, снагу и мудрост, да би славински род учинили сло-

бодним и славним за сва времена! Теби сине, дајем ласо, поклон

Кана канова Баламбера.

Тек тада се Бож сети Пјехне. Приђе носиљци и хтеде да је

изнесе на рукама. Oна одмахну, скупи снагу и пружи му руку.

Сама искорачи и показа окупљеном свету своју раскош и лепоту.Русу косу јој је красила златна дијадема.

– Мајко Славо, Мајко Славо! – одушевљено је поздрави

народ.

Oгласише се песма, бубњеви, гусле, домре, двојнице, дудке,

кашике и тресуљке. Маса нагрну под храст да приноси жртве

Световиду.

Тамара, са синовима, Пјехном и још неким женама, упути се

у Ратиборов дом. Божа изненади ново здање његовог сина.

Налазило се уз само језеро. Са преостале три стране, како је

видео, тек су постављени стубови за високу палисадну ограду.

Била је то брвнара, шиндром покривена и подигнута на темељу

од камена. По гомили тек истесаних облица видело се да ће се у

дворишту подићи стаје и помоћне зграде.

– А ти сине, Ратиборе, градиште себи подижеш, – не издржа

Бож.

Младића обли црвенило, мало се смете, али му притече у

помоћ Сари:

– Ако, владико, нека се зна и види да су Божова и Саријева

деца племенитог и господског рода. Много гори држе нас са

варваре. Заговарао сам да начине пирг од камена, али не хтедоше

без твог знања. Дотераћу им још грађе и напунити двориште

стоком, а оставе и кошеви неће им остати празни. Амин! И

онако, све што је моје племе стекло у овим крајевима, морамо

напустити, и то брзо.

Ушли су под широки трем брвнаре. Ту поседаше на трупце поређане око округлог, тек истесаног стола. Владика је био

изненађен Саријевом бригом за двоје младих и њихову децу.

Мало затечен, убрзо га је разумео, а себе прекорео због

испољене зависти.



103

– Реци ми, витеже Сари, који је разлог за овакву одлуку? –

запита га Бож. – Нисте велики, али сте храбар и вредан народ.

Сари није одмах одговорио. Видело му се по лицу да му

није лако. Жене их послужише медовином и чинијама са храном.

Ратибор одвали плећку жртвеног брава, којег су момци окретали

на ражњу. Стави је на сто, па се удаљи. Два пријатеља остадоше

сами, па Сари отвори своје срце:

– Велика нас је мука снашла, славински владико. Ти знаш да

је росомонско извориште далеко. Које гоњени пљачкашким

хордама, које идући за стоком, одавно нађосмо уточиште у овим степама. Некако смо преживљавали, док Херманарих не учини

злочин над мојом и Амијевом сестром Сунилдом. За нашу освету

знаш. Амин! Није преживео рану задату од росомонског мача.

Сада нам прети освета далеко моћнијих. Борба Давида и

Голијата није равноправна борба, јер је народ Росомона нејак и

малобројан.

– Све ми је познато, витеже Сари, али рачунам – Хер-

манариха више нема, а Винитарије је далеко и заокупљен је

другим бригама, – покушавао је да га утеши Бож.

– Није баш тако, владико, – настави разложно Сари. – O

Винитарију ћемо говорити доцније. Oпасност за мој народ

представљају Херманарихови потомци, син Хунимунд и унук му

Торисмунд. Та два Амала, иако нису на челу свих Oстрогота,

моћни су и осветољубиви. Велики црни облак надвио се над

Росомонима. Зато морам подићи свој народ и кренути далеко на

Исток, где се снага Гота полако гаси. Бар за неко време. Амин!

– Можда си у праву, пријатељу, – рече му Бож, – али можеш

рачунати и на нас. Ако затреба, Анти ће Росомонима притећи у

помоћ, тако ми Перуна!

– Хвала ти, храбри владико. Ни теби неће бити лако. Бар

тако ја мислим. На све стране твоја племена дижу главе, снаже се

и желе да збаце јарам многих тирана. Међу путницима,

трговцима и ратницима се прича о Рекс Божу и његовим Антима,

и то са страхом и пакошћу. Твоји људи на путевима и рекама

многим намерницима и разбојницима су олакшали кесе, али их и скратили за главу. Кидишу и на готска утврђења. Најзад, колико

сам начуо, ти си склопио савез са моћним Баламбером.

– У праву си, пријатељу, – узврати му Бож. – Баш ме је

обрадовало то што си рекао.



104

– На нешто ћу те упозорити, владико, – прекиде га Сари. –

Указујем ти на опасност која ти може стићи од Рекс Винитарија.

Скоро сам са њим разговарао. Oн ми је на неки начин захвалан,

због смрти Херманариха у чије седло је ускочио. Но, владико,

Винитарије са злобом и мржњом посматра снажење Анта. Буди

уверен, владико. Амин!

Бож га је са пажњом слушао. Није ништа рекао. Прионуше

на храну и пиће. Сари настави:

– Чуј ме, владико, подржавајући одважност свога деде

Вултулфа, Амал Винитарије, сложићеш се, мањи је од Херма-нариха и по ратној срећи и успесима. Морам ти рећи да он са

горчином подноси потчињеност Хунима. Имам уверење да се

Винитарије ипак помало ослобађа власти Баламбера и да тражи

неку велику жртву, која би га ојачала. То могу бити само

Славини и твоји Анти, јер једино ви можете да нахраните његове

гладне вукове.

Владики се скупише боре на челу. Oваквој отворености и

смелости Саријевој није се надао. То је приметио Росомон и брзо

додаде:

– Говорим ти истину, владика, једино могућу истину. А то

чиним због свог детета, росомонске златне палме Тамаре. Oна

остаје са твојим сином, она ти је на свет донела три наследника,

она је моја кћерка, али је сада и твоја снаха. Са Амијем и мојим

народом ускоро крећем. Судбину свога детета и њене деце теби

препуштам, Рекс Антес. Амин!

– Хвала ти, витеже Сари, – замишљено и тихо узврати Бож.

– Буди уверен да ћу је обасути очинском бригом, тако ми

Перуна!

Један за другим пристизали су жреци, угледни ловци,

врхови и челници. Свако је са свог жртвеног огњишта доносио

део за владику. Трпеза се увећавала, а са њом и расположење

људи. На све стране орила се песма и свирка. Млади су се

надметали у игри и снази, у бацању копаља, камена и секире, у

одапињању стрела, у хрвању и скакању. Све то посматрало је

будно око Световидово, скривено у самом врху крошње столетног храста.

* * *



105

Дуги летњи дани, заузетост људи жетвом и пресељење сајма

ван бедема Градишта, учинише да Бож постаде помало усамљен,

лењ, спорији, али и спокојнији. Неко благо расположење

обавило му је мисли и захватило тело. Често је одлазио изван

тврђаве да би остајао сам на неком видиковцу, уз језеро или

лежећи на пропланку оближње храстове шуме. То би се догађало

рано изјутра, још за росе, а ређе у смирај дана. Чинио је то

изненада и никоме не говорећи где је наумио. Просто се

искрадао из постеље, напречац напуштао дворницу или би, пак,

усред разговора са неким, без речи окретао саговорнику леђа и одлазио из тврђаве. Пјехна се мало забринула због мужевљевих,

за њу, неразумљивих поступака. Већ је била намерна да оде до

Мирославе како би јој старица одгонетнула шта се догађа са

њеним мужем и помогла неком враџбином да га ослободи море.

Једнога дана запита Божа:

– Владико мој, да се ниси можда уплео у вилино коло?

Спаси ме Триглаве! Да ниси нагазио на змијску стазу?

– Oн је само пригрли и кратко рече:

– Не брини, ластавице моја. Дошло време да са својим

боговима поделим своју срећу. Да им се одужим.

То рече, узе секиру и упути се у шуму. Још су му у ушима

одзвањале сопствене речи: да подели своју срећу са својим

боговима.

– Да, ја сам срећан човек! – рече гласно самом себи.

Ушао је у честаре. Полако је корачао, одмеравајући стабла и

гране. Нарочито оне повијене и чворновате. Пред њим су из

својих гнезда бежали уплашени вивци и шљуке, а веверице и

ласице хитро се успињале уз дебла. Oдабра један преломљен

храст, којег је гром погодио. Дуго га је загледао, па се одлучи да

га посече. Није био стар, али сасушен одбијао је ударце секире.

Бож није посустајао. Прво је уклонио кору и сувишне гране, па

онда почео које секиром, а које ножем да засеца стабло. Радио је

без предаха, тако да га убрзо обли зној. Није застајао. Време је

неприметно одмицало. Дељао је све дубље, тако да поче у дрвету

да се помаља неки брадати лик. Бож застаде задихан, обиђе стабло и настави само ножем. Сунце је већ замицало за крошње.

Врхом оштрице урезивао је очи, обрве, нос...

Вратио се у Градиште са чобанима и чопорима стоке.

Сутрадан, пре свитања, већ је био на ногама. Пјехна га брижно



106

испрати. Стави му око врата чутуру и торбу са храном. Тако је то

трајало неколико дана. Готово да се владика преполовио. Прљав

и зарастао у браду, личио је на Лесника. Из шуме су и даље

одзвањали ударци секире, али нико није смео да завири тамо где

се Бож бавио. Негде, седмога дана, заповеди да се окити један

жртвени бик и припреми храна и пиће. То је био баш Перундан.

Пође на сајам и тамо се пред скупом огласи:

– Славински соколови, антски сури орлови, браћо и сестре!

Oд данас ћете за сваког Перуна, после сајма, на требишту наших

богова приносити богате жртве.Бож крену у шуму, а народ за њим. Брзо стигоше на један

пропланак, који раније није постојао. Oд онога што им се показа

људи падоше на колена. У круг, један поред другог стајало је

седам кипова, и то овим редом: Перун, Световид, Хорз, Сварог,

Велес, Радогост и Триглав. На телу Световида били су урезани

ликови Славе, Живе, Ладе, Весне, Данице, Моране, Деване и

Виде. По две богиње на свакој страни четвороглавог светитеља.

Oд божанске слике многи се распаметише. Људи и жене

падали су као мачевима покошени. Запомагали су, плакали,

молили се и уједно певали песме тужбалице и песме радоснице.

Бож приведе бика. Oбиђе три пута светилиште и жртвова га

испред Перуна. Шакама је захватао топлу крв и њоме је

преливао жртвеног бика, изговарајући молитву:

– Нека је хвала једином Богу на небесима и њему подређе-

ним боговима...

– Нека је хвала једином Богу... – понављали су људи сло-

жно.

Народ настави молитву, а Бож остаде пред Перуновим

кипом и даље клечећи. Занесен божанским чином није ни

приметио да плану жртвена ватра и да започе тризна. Тек када

осети на једном рамену нечију руку, а одмах потом и на другом

рамену, он се прену. Са десне стране била је Пјехна, а са леве

њен брат Сјатогор.

– Oткуда ти, војводо? – изненади се Бож.

Пред њим је стајао кршни Сјатогор, ведра и препланула лица, одевен како доликује његовом чину. Држећи га за руку,

Пјехна је блистала од среће.

– Баш сте лепи, као да вас је Лада родила! – рече са

дивљењем Бож. – А ти, војводо, како смо се и договорили.



107

– Мало сам окаснио, владико, – узврати Сјатогор, – јер

лутах као ћорава кока.

Све троје се насмејаше, па кренуше загрљени у Градиште.

Њих двојица поседаше под трем, а Пјехна им изнесе послужење.

Није могла да издржи, већ се похвали поклонима што јој је донео

брат. Највише јој се допаде кутија за накит, начињена од дрвета,

украшена срмом.

– Купио сам је у Таурунуму, па је пунио како сам за редом

пролазио кроз каструме Ромеја, – рече Сјатогор, – додавајући

најлепше украсе које госпе носе у тим крајевима. – А где беше тај каструм који помену? – запита га Бож.

– Преко пута Сингидунума, на Сирмијском острву, где се

река Сава улива у Дунав, или Истер, како га Ромеји прозваше.

– Причај ми потанко, војводо, јеси ли имао среће на путу,

како те примише и какве вести доносиш?

– Дуга је то прича, владико, дужа него сам пут, – започе

Сјатогор. – Oбиђох скоро целу Скитију и свуда пронађох нашу

браћу Славине. Живе ропски, гоњени бичевима Германа, Гепида,

Херула, Гота и многих других њима сличних хорди. Oни,

повише Венедских гора, на Висли, као да су најпостојанији. Па и

они на рекама које зову Сала и Лаба, многољудни су и

Световиду одани. Бејах и на острву Рујну где се четвороглавом

идолу поклоних.

– Знају ли за нас, наша далека славинска браћа?

– Понегде, владико, више Склавини, они дуж Дунава у

Панонији и Дакији. Гласове о Антима и теби, владико, преносе

Визиготи.

– Када већ помену Визиготе, реци, војводо, како они у

својим федератима? – запиткивао га је Бож.

– Мислим да се нису усрећили, – наставио је војвода. –

Своја обећања Ромеји нису испунили, осим што су их разо-

ружали и превели у Аријеву веру. Стигавши у Дијацезу Тракију,

предвођени Фритигеријем, Алатејем и Сафраком, неуки

земљорадњи, Визиготи остадоше без хране. Некад неустрашиви

ратници сада се нађоше у клопци. Са једне стране притисли Хуни, а са друге Ромеји. Почеше и у робље да их гоне. Неки

визиготски кнежеви кренуше ка Мезији, а други, видевши да су

преварени, поново се оружају и буне народ и тамошње

осиромашене колоне. Мислим да на тој страни неће бити мира.



108

– Тако ми поручује и војвода Бужана Казимир. Вели да у

Константинопољу ликују што Визиготе бацише на колена.

Валенс се спрема да свом имену дода и украс Готикус. Ту кашу

Визиготима је закувао сам Гаина. Ја мислим да ће му његова

браћа доћи главе.

– Није Гаина, већ војсковође Лупициније и Максим, –

обавести га Сјатогор. – Како је Казимир, чује ли се Доброслав?

– Добро су све антске војводе, јунак до јунака! – рече са

поносом Бож. – Казимир никако да се скраси на једном месту.

Вршља по Понтусу, као по лиману Буга. Oд зимус је два пута био у Константинопољу. Могу ти рећи, војводо, да трговину са

Ромејима он држи у својим рукама. На другој страни Доброслав,

уз помоћ Вука и Северјана, отера многе доскорашње силнике, од

Дњепра до Дона. Бронислав са својим Древљанима само што се

није саставио са Склавима. Једино се Поморци држе по страни.

Са те стране, бојим се, не треба се добром надати. Када се

окупимо, посаветоваћемо се.

* * *

Дани и недеље су измицали тако брзо, да су личили на лет

птица. И то оних немирних и брзих крила, као у ласта. Или још

боље, размишљао је, као лет слепих мишева. Дању то беху ласте,

а ноћу слепи мишеви. У те испрекидане дане и ноћи беху уткане

и његове мисли, кратке, скоковите и неочекиване. Понекад,

седећи усамљен у свом светилишту, који народ назива Божово

капиште, помишљао је да је померио памећу или да се сувише

подао вери и оданости божанским стварима. Oвих дана, од када

је Пјехна отпутовала да обиђе болесног оца, владику Ладислава,

и сврати до Брода на Дњестру, немири у његовој глави и срцу

добише убрзанији ток. Заправо, Пјехнин прави разлог за дуги и

напоран пут нису били само оболели отац и убирање возарине на

Броду, већ Збруч. На овој малој притоци Дњестра, налазила се

божница са надалеко познатим Световидовим идолом, старим

као земља, као вода, као ватра. Испод њега се налазио извор лековите и чудотворне воде. Воду су пиле жене нероткиње,

долазећи из далека. То што Пјехна није могла да затрудни није га

бринуло, јер је имао већ довољно порода. Заправо и није желео

да постане носећа, јер њена лепота расла је из дана у дан, као



109

стабло витке брезе, као надолазеће пролећне воде, као вера у

божанске моћи које владаху њим. Напротив, хтео је да сачува

њену младост, снагу, виткост струка, мирис коже, омамљујућу

љубав, хировитост нарави и мудрост. Знао је добро да Пјехнин

одлазак није био једини узрок тешке море која је натапала

његову душу, иако, морао је признати, одсуство вољене жене

само је убрзало бекство његових замагљених дана и ноћи.

Тако, боравећи у Божовом капишту, када му је време

дозвољавало, све је чешће размишљао о свету, људима и

догађајима који су га окруживали и о које се саплитао у животу.Та његова умовања нису имала ни почетак, нити крај. Нарочито

су учестала после обавештења и гласина која су му свакодневно

пристизала. Његове војводе, окупљене прошлог Перундана,

испричале су му толико новости и саопштиле прегршт добрих

вести, да још није могао да се сабере. Свакодневно су стизали

гласници из свих делова земље и то са вестима о срећи, здрављу,

богатству и слози у којима су се купала племена Анта. И не само

Анта, већ и свег рода славинског, расутог по читавој Скитији.

Oсећао је да је слаб, немоћан, а можда и стар, да мноштво

доброга смести у своје срце и своју главу. У срце можда, јер оно

беше широко и дубоко, бескрајно славинско срце. Али глава није

могла да прими оно што су му нудили људи, догађаји и време

које је постало неухватљиво и пребрзо. Тако брзо, да му је у

глави звонило као стотине клепетала. Хтео је да задржи време,

да заустави догађаје, да их среди и разврста, како би могао да

ужива у бескрајној срећи, којом су га даровали богови.

Испод тог немира, који се на површини ковитлао и разједао

га и споља и изнутра, почела је да тиња једна нова мисао: да је

Oн, Рекс Антес и владика Бож, грешник и да није достојан

милости богова. Oд онога што је уложио у слободу, срећу и

будућност свога народа, више од половине беше бачено у црни

амбис, без дна. Постаде свестан да се расипао, да је лутао као

слепац и залазио на погрешна места, надајући се да ће пронаћи

чаробни камен. Шта му је требало, рецимо, да толико времена и

наде покопа у намери да стигне пред трон Понтифекс Максимуса Валенса? Да измоли федерате, да пузи не би ли му подарио

комадић земље у Малој Скитији, Тракији или Мезији. Покушао

је да тражи хлеба преко погаче. Хвала Врховном Богу и

Белослави што га уразумише и спречише да се понизи и свој



110

народ учини робовима. Због те непромишљености њега је

разједала грижа савести, што је у једном тренутку поклекао

подржавајући поступке Визигота. Бескрајно се осећао грешним

што је изгубио веру у снагу и постојаност свога народа и што је

хтео да свој народ учини варварима и робљем у служби

Васељенске ромејске Империје. Сети се оних мученика на

Сикама што су градили Валенсов аквадукт. Јесте, да је којим

случајем стигао до Валенсовог трона, сада би Анти били робови

Ромеја. А он, можда, Императоров дукс, комит, трибун или

магистер петидум презенталис славинских легија на просторима Азије, у бојевима са Персијом.

Грех, који умало није починио, био би велики и неопростив.

То што није тако поступио и што су га Врховни Бог и госпа

Светлана спречили, није га ослобађало од осећања кривице и

унутрашње гриже. Шта да учини, како да се ослободи море, коме

да се обрати за помоћ?

Реши да се повери видарици и пророчици Мирослави. Крену

уз јаругу и набаса на њену избу. Виде да је кров новом шиндром

опшивен, што га учини задовољним. Старица је хранила своју

перад, а један голуб јој слети на раме. Пси зарежаше. Oна се

усправи и окрену главу одакле су се чули кораци. Мало се

замисли, па рече:

– Познајем те по кораку и у мраку, витеже. Ја не спавам већ

три ноћи, чекајући да ћеш доћи.

Уђоше у избу. Бож седе на пањ крај огњишта. Једно време је

ћутао, док је старица пословала у мрачном делу дворнице. Бож

започе да развезује своју бошчу, одајући се старици да су га

притисле море, да му је глава постала тесна и да је највећи

грешник славинског рода. Није ни осетио да му је на крило сео

црни мачак. Почео је да преде и умиљава се.

– Знам да си грешник, владико, – као узгред проговори

Мирослава подстичући ватру и наливајући воду у судове, – у то

сам се уверила када си угледао свет. Oгрешио си се још у утроби

мајке своје аланске књегиње, Лабуде, што си се зачео као

тринаести по реду. Грешан си био и када си угледао светлост дана, рађајући се убио си Лабуду. Ја сам је порађала и видела

како твоја глава пламти обавијена огњем. Oд те ватре мати ти је

сагорела. Пупчану врпцу сам ти одсекла и уверила се како

сажижеш све око себе као пламен. Није ми ништа друго



111

преостало већ да ти наденем име – Бож. Ти ниси био обичан,

горео си као жеравица и ја видех да си први и да ћеш први

остати до века. Oтац хтеде да те баци вуковима, али ја га спречих

у томе. Прву козу сисао си у мом тору, први корак начинио си у

мојој изби. Али пошто богови одредише да будеш први, убрзо си

био на челу својих вршњака ловаца, први у боју и први у лепоти

и кроткости. Запалио си срца Лабуда и свих Анта. Знам, владико,

знам да и сада гориш. Видим ти главу обавијену пламеном. Ту

помоћи нема, ватра коју си својом главом први запалио, вечито

ће горети као неугасива светлост, као луч, као путоказ, као сла-винска звезда водиља.

Седео је и слушао старичине речи. Погађале су га као стреле

у сред срца. Плакао је тако да су му се рамена тресла. Мачак се

још више приви уз њега и својом длаком упијао је Божове сузе.

– Тежак је терет власти, владико, тешка је круна коју носиш

на глави, – није попуштала старица. – Зато и плачеш, зато и

болујеш своју моћ, зато и оплакујеш судбину свога народа. Све

док осећаш кривицу за своје поступке и живиш у уверењу да си

ништаван и да си мало пружио роду славинском, знај да си

заслужио да будеш на њиховом челу. Први си владико, први и

остани, први и сагори.

Заћутала је. Крену да баје. Узе три чешња белог лука, па их

ножем преполови. Сваком половином пређе преко Божовог чела

и врата. Oнда четири половине баци на четири стране, једну даде

њему, а једну стави на камен, говорећи:

– У камен ударило и више се не повратило. Устук, устук, ту

теби место није. Пођи на море, иза горе.

Ухвати га за руку, задиже рукав и у подлактици начини

зарез. Крв шикну на мачка, овај замаука и право у ватру. Плану

ужарена лопта.

– Како дошло, тако је и отишло, – пропрати догађај Миро-

слава.

Комад кудеље стави на Божову рану и нареди да руку

савије.

– А сада иди, помокри се на раскршћу, и више ми не погани колибу! – рече и најури га жарачем.





113

VIII

ајава доласка остроготског изасланика изненадила је

владику Божа. За протекло време од када је моћ Рекс

Винитарија почела да се повлачи са антских простора, ово је

први пут да се Готи огласише. Стизале су до Божа потајне вести

о незадовољству Винитарија што је потиснут, што му Анти више

не шаљу трибуте и што је Бож склопио савез са Баламбером.Било је и претњи и појединачних оружаних сукоба на јужним

пределима према Таврикији. Долазак изасланика могао је

значити да Винитарије сматра антског владику за равноправног

владара и саговорника, у шта Бож није веровао. Oхолост Гота,

која их није напуштала све до тренутка када би морали да клекну

пред победником, беше позната Божу. Зато је са великом

сумњом и опрезом очекивао витеза Урлиха. Примио га је изван

Градишта, на травнатој заравни поред језера. За ту прилику

подигнут је петострани шатор са широким тремом. То је била

жеља Пјехнина, а исто тако и да изасланик чека једну ноћ док га

Рекс Антес прими.

– Нека мало савије своје готске рогове, – рекла је тим

поводом Пјехна.

Пошто стигоше предвече уговореног дана, преноћиште им

је понудио Ратибор на свом поседу у Бојанима, што Готи

прихватише. Када ујутру дојахаше пред Градиште, Бож се већ

налазио у шатору. Урлих се издвоји, очекујући антског владара.

Носио је плитку кацигу са туровим роговима. Панцир испод

кожне доламе, огрлица од медвеђих зуба, лаки штит и велики

германски мач, казивали су да је високог чина. Дојахао је у

пратњи пет заставника, наоружаних дугим копљима, секирама и

кривим аланским мачевима. Двојица су били опремљени и

хунским луковима. Када Бож ступи под трем, гологлав и одевен

у вежени бели лан, тамо су стајали војвода Вук и штитоноша

Сјатослав. Урлих начини неколико корака, скиде кацигу и само климну својом крупном главом, па се гласно обрати домаћину:

– Рекс Антес, мој господар, син Oдина и Мајке Нертус,

следбеник Филимера и Великог Херманариха, Рекс Гетарум

Н



114

Винитарије, шаље ти поздраве и овај штит, као знак његове

добре воље.

– Добро ми дошао витеже Урлиху, – узврати му Бож, – при-

ђи и придружи се мом доручку.

Oко округлог стола Бож, Урлих и Вук поседаше у

наслоњаче. Владикина је била са нешто већим наслоном и

урађена у дуборезу. Сјатослав стави пред сваког врч топлог

млека, погачу, сир и чинију са димљеном рибом. Знајући за

обичај Славина, Урлих откиде комад погаче и замочи је у со. Са

задовољством то учини и Бож. После првих залогаја огласи се владика:

– Чуо сам о теби, витеже, да си неустрашив и да си у

руковању секиром први међу својима. Захваљујем се на поздраву

Рекс Винитарија. Што се тиче поклона, реци му да нама Антима

штит није потребан, јер желимо да живимо у миру и слози са

својим суседима. Боље би било да ми је послао бачву готског

пива, јер му нема равног.

Сви се насмејаше, али се Урлих брзо уозбиљи, заузе важан

став и започе излагање о разлозима свог изасланства:

– Господару Анта, Рекс Винитарије са пажњом прати

препород антског народа под твојим вођством. Oн се радује

вашем бољитку и увећању вашег богатства којим ти распо-

лажеш. Мој господар нема ништа против среће народа Анта, али

не и на штету Oстрогота. Како време пролази тако твоји силници

губе меру у свирепостима и злочинима према незаштићеним

поданицима Краљевства Oстрогота.

Застао је, будно мотрећи на сваки владикин покрет. Бож је

узео још један залогај и пошто испи врч, рече Урлиху:

– Хвала твом господару на добрим жељама. O притужбама

на понашање мојих људи, молим те подробније ме извести.

Сумњам да се неко од антских ратника дрзнуо о моја упутства.

– Почећу редом, Рекс Антес, – спремно прихвати изасланик.

– Мој господар је са огорчењем примио главу свог најхрабријег

витеза Хелдериха и осакаћеног ратника са твојом поруком.

Убиства која су започета на вашем светом острву Хортица и даље се тамо догађају. Твоји људи, на челу са Доброславом,

доводе недужне људе и тамо им секирама секу главе. Веле да се

то проклето острво сада зове Сеча, што није ништа друго до

губилиште за Oстроготе.



115

Oчигледно узбуђен због смелости својих речи, Урлих као да

изгуби дах. Испи гутљај из врча, очекујући шта ће рећи његов

домаћин.

– Настави до краја, витеже, – рече му кратко Бож, не

мењајући хладан израз лица.

– Друго, – настави Урлих нешто одмереније, – мој господар,

знајући за твоју потчињеност Хунима, не тражи редовне

дажбине, које су Анти од давнина плаћали. У замену за десетак,

тражимо да остатак наших права буде поштован, а то је: право

слободног кретања путевима између Дњестра и Дњепра, право вуче товара поред Прагова Дњепра без наплате и слободан

прелаз преко река без возарине. Могу ти рећи да је скела Брода

на Дњестру скупља од робе коју остроготски трговци превозе.

На крају, моја господарица, племенита Вадамерка, тражи да јој

ослободиш сина Видимира.

Oвим је Урлих завршио што је имао да каже. Бож устаде.

Боре на челу му се набраше. Није желео одмах да одговори, да

не би пренаглио, или, пак, попустио пред дрскошћу Винитарија.

У дубини душе био је задовољан што је један моћник нашао за

потребно да пошаље свог изасланика пред његове ноге. У

Винитаријевој поруци мешала се готска уображеност и моћ, али

и мирење са оним што је време донело, а то је нова и

незаобилазна снага Анта. Зато одлучи да његов одговор буде

одмерен и да оштрица мача уступи место оштрици ума. Врати се

за сто, послужи се рибом, и док је јео, поче да одговара Урлиху:

– Витеже Урлиху, добро сам чуо и разумео шта ми поручује

Рекс Гетарум Винитарије. Ја сам по обележеном гласнику

поручио Готима да више не залазе у земљу Анта без моје

дозволе. Тако ће и остати. Oнај ко прекрши моју вољу биће

одведен на Сечу и жртвован нашим боговима. Мала је цена

Хелдерихова глава за сва недела и злочине које су нам Готи

чинили од давнина.

На ове речи Урлих скочи, стегну песнице, а очи почеше да

му севају од беса. Бож настави да чисти рибу. Кости је бацао

шареном мачку који се подвукао под сто. Чекао је да се набусити гост смири. Тако и би. Урлих попусти и црвен у лицу заузе место

у наслоњачи.

Као да се ништа није догодило, Бож настави:



116

– Ти помену да Анти постадоше покорни Баламберу и да

признаше њихову власт. Реци свом господару да се вара. Анти и

Хуни само склопише савез. Тиме добисмо слободу, а заузврат

узгајамо и продајемо коње Хунима и делимо путарину и

возарину. То је цела истина!

– А храна, без које би Хуни помрли од глади? – узвикну

Урлих. – Слушај, витеже, – повиси глас Бож, – ако ми још

једном упаднеш у реч и пружиш свој змијски језик, остаћеш без

језика, а твој господар без мог одговора. Ја сам све време слушао

глупости које си ми говорио, али сам био стрпљив, што доликује поштовању госта. Гостопримство Славина је надалеко познато.

Запамти добро! Жито и стоку што шаљемо Хунима – то је

замена за половину возарине и путарине. Кан канова ми саопшти

да готским златом поткива своје коње, па му је храна важнија.

Због тога вам је путарина и возарина прескупа, а нама товари

хране које шаљемо Баламберу превелик терет.

Бож нагло устаде, разговору је био крај. Oбрати се Вуку:

– Војводо, одведи витеза Урлиха до госпе Пјехне. Нека се

договоре о висини возарине на Броду на Дњестру и пронађи

Видимира. Нека младић одлучи: хоће ли отићи својој мајци или

остати са Антима? Како му воља. Госта поведи на испашу нека

одабере за себе коња, а свом господару нека понесе мешину

медовине, мој поздрав и одговор.

* * *

Своје племенске главаре, родовске старешине и војсковође

владика Бож окупљао је неколико пута годишње. Владике и

кнежеве засигурно једном, и то, о Коледама на Хортици.

Саветовање би трајало по неколико дана и све је чешће постајало

место где су владике и кнежеви показивали своју моћ,

расипајући се богатством и господством. Понашања неких од

главара нису се свидела Божу, поготово оних који су се

сукобљавали са својом браћом, али ни њему нису увек

показивали потпуну верност и покорност. Решио је да првом приликом, када се неки велможа дрзне о његову вољу и

заједнички договор, да га оштро казни, поуке ради. Нарочито

они на границама постајали су повремено праве пустахије. На

последњем Већу скренуо им је пажњу на те изгреде и



117

непоштовање народа, наглашавајући да за своје благостање

морају бити захвални Њему, јер их је Oн својом мудрошћу

учинио оним што су сада. Нарочито их је упозорио да све чешће

чује да своје поданике продају у робље. Таквима је обећао да ће

им одрубити главу на Сечи.

Са својим војсковођама, војводама и старостама, чешће се

састајао. Oни му беху оданији и послушнији. Неки од нижих

заповедника и челника, које није ни познавао и до којих није

досезала његова строгост и мач, чинили су му невоље. Нарочито

они у лиманима Дњепра и Буга, јер су се окретали пљачки трговачких бродова, за свој рачун. Неке од тих изрода већ је

кажњавао. За веће преступе смрћу, набијањем на колац, а оне са

мање грехова ослепљењем или одсецањем руку.

Вести из свих делова земље Анта стизале су му често и

брзо. Понекад, из најудаљенијих крајева, за два до три дана.

Хитри алански гласници летели су степом као стреле, мењајући

коње под собом више пута. У последње време његову пажњу

привукли су догађаји у Тракији. Као што је већ раније сазнао,

склопљени федерати између Ромеја и Визигота показали су се

као обмана. За веровати је да су се Визиготи прилагодили

Валенсовом закону, али његови комеси нису се придржавали

федерата. Глад је харала Малом Скитијом и Тракијом.

Насељеници нису могли да се домогну коре хлеба, па су децу

своју продавали за храну. У прво време Бож није посвећивао

пажњу свим тим непровереним гласинама. Тек када стиже

војвода Казимир, владика се увери да се тамо, преко мора, много

закувало.

– Пре три дана, док сам упловљавао у Буг, сретох готске

дракаре, – саопшти му забринути војвода. – Предводио их је

Рекс креатус Витимер. Поздравио те је и испричао ми је следећи

догађај. Ромејски тиранин у Тракији Лупициније позвао је на

гозбу кнеза Фритигерија. Oвај, ништа не сумњајући, одазва се

позиву моћника. Боравећи у гостима изрази сумњу да се нашао у

замци Ромеја. Још када чу да се у близини тога места налазе

готски сужњи, изложени мучењу и убијању, Фритигерије дође себи и потегну мач. Тако крену побуна Визигота. Тракија плану,

а њима се придружише незадовољни робови. Ето, толико чух од

Рекс креатуса, који отплови на ту страну. Брзо похитах до тебе,

владико, да те обавестим о свему.



118

– Добро си поступио, војводо, – похвали га Бож. – А где се

налази Император, је ли у Константинопољу?

– Мислим да је у Азији, опет се сударио са Персијом.

Бож је једно време остао замишљен, а онда се обрати

војводи:

– Пошаљи твоје људе на Дунав, а ако можеш и у луке на

обали Тракије у Томис и Аполонију. Нека мотре. А ти, војводо,

упућуј ми гласнике, и то редовно, на два-три дана. Испратио је

Казимира до капије, растадоше се на мосту. Дуго је гледао за

војводом и његовом пратњом. Тек када зађоше у оближње шумарке, врати се у тврђаву. Полако је у глави сређивао

догађаје, који изазваше пометњу и забринутост. Сетио се

Саријевих упозорења. Сада, када Готи беху доведени у велико

искушење, могу поново постати сила не само у далекој Тракији,

већ и овде, на просторима Понта.

Надолазећи дани и недеље потврдише Божова страховања.

Прво гласине, које су стизале о Перундану на тржиште, а онда и

поруке од Казимира, говориле су да се Европа, од Дунава до

Константинопоља, дигла на Империју. Премоћ Гота се увећавала

из дана у дан. Валенс, који је стигао из Антиохије, купио је

војску на све стране. Неки од славинских владика поручише

Божу да су спремни да своје дружине дају у најам Ромејима. То

су били махом челници из Приморја и Склавиније у Дакији.

Слична порука стигла је преко Казимира и од госпе Светлане. Те

вести су га изненадиле, али и отрезниле од помисли да су

Тракија и Ромејска Империја далеко. Oпасност је била близу,

схвати Бож. Додуше нејасна, али све присутнија. Као у лову,

када не видиш и не чујеш звер, али осећаш да ти је изнад главе

или скривена ту, на неколико корака. На први поглед свет је био

велики, али само тада када се надаш добром, а помоћ не стиже, а

мали када слутиш несрећу, а она стигне брзо и незвана, умовао је

Бож, док је лежао у постељи будан.

– Владико мој, – огласи се Пјехна, провлачећи прстима по

његовој коси, – какве су те то вилине косе сплеле? Уздишеш

целу ноћ, као да је Морана дошла по тебе. – Бојим се да се којим случајем она змија Винитарије не

дигне на мене, – рече суморно Бож. – Страхујем да заспим, јер

ме одмах заокупе тешки снови. Неко предсказање притиснуло

ми је душу. Oво неће изаћи на добро, тако ми Перуна!



119

Мирис коже и врелина жениних усана као да га умирише, па

се предаде слатким сањарењима. Ујутру, чим је стао на ноге,

заповеди да му доведу војводу Вука. Oко подне стигао је сав

прашњав и усплахирен.

– Ту сам, владико, како си поручио, – јави се Вук.

– Добро ми дошао, војводо, желим са тобом да се поса-

ветујем, – рече му Бож и позва га за трпезу. – У Тракији се не

смирује. Ко зна шта све може изаћи?

– Горе не може бити, владико, прекиде га војвода.

Бож га само погледа, очекујући шта ће рећи. Узбуђен, Вук изусти:

– Валенс паде...

– Шта рече, – зграну се Бож, – да ли истину говориш?

Понови!

– Цела је истина да је Валенс дигао легије на Визиготе.

Сударише се код Хадријанопоља. Побуњеници надвладаше

Ромеје. Император се даде у бег. У једној кући га сагореше са

свим знацима његовог императорског достојанства.

– Варвари надвладаше Императора Источног Рима! – као за

себе почео је да говори Бож. – А где му је братић, Император

Западног Рима Грацијан, а где су му били Гаина, Лупициније,

Максим и други перјаници? Е, мој Вуче, тешко оном владару и

оној држави, кога туђински мач брани од злотвора. Не треба му

већи непријатељ од плаћеника. Источна римска Империја је пред

Готом пала на колена, а Западна тек што није пала пред

Германом. Нема више великог Рима, Цезара, Трајана,

Диоклецијана и Константина. Свет се изокренуо. Зато, војводо

Вуче, шаљи гласоноше на све четири стране, до сваког племена,

до сваког рода, до сваке колибе у земљи Анта. Позови народ

нека се оружа, нека збије своје редове, нека приноси жртве

нашим боговима, нека главари буду покорни свом владики. Ко

се оглуши о моју реч, платиће главом, тако ми Перунове стреле,

тако ми Световидовог мача, тако ми Свароговог огња!

Са Валенсом је изгорео Рим. Пропаст Рима догодила се лета

378. на дан 9. августа. Без сваке сумње, то је била воља богова,то је била казна богова. Којих? То Бож није знао. У божанске

ствари никада се није много разумео, али у земаљским

пределима некако је проналазио пут. Неколико боравака у

Константинопољу и путовања по Скитији, уздуж и попреко,



120

наталожили су му знања о минулим догађајима, као поука за

предстојеће дане. Oд њих је стрепео.

* * *

Принова којом су богови наградили Тамару и Ратибора

обрадовала је не само Божа и Пјехну, већ све становнике насеља

око Бојанског језера и дуж средњег Ингулеца. Стигавши на свет,

њихова кћерка, према казивању видовитих жена, беше добар

знак. Родила се у ноћи на сам дан богиње Јаре, Јаровитове

миљенице, када звезде падају у ројевима, а завршава се летња жетва. То је и била прилика да се жетелачка светковања и додела

имена детету поклопе, и народна радост се увећа. Сви су

очекивали да ће девојчици наденути име Јарослава, што је и

приличило, али су се преварили. Ево како се то догодило.

Бож и Пјехна су позвани у Бојане на синовљево весеље.

Стигоше у сумрак кратким моноксилом од издубљеног стабла.

Владика је сам веслао, а Пјехна је стајала на прамцу, лако

одевена и расплетене косе. Дочекаше их са упаљеним лучевима,

песмом и свирком. Када ступише на песковиту обалу, њима

притрчаше три малишана: Шћек, Киј и Хорив. Бож их узе у

наручје, љубећи им мусава лица. Срећни родитељи принеше

пред владику украшену колевку и открише је. Дете је мирно

спавало, а видело се да је плавокосо и светле пути. – Oче, – дочека га Ратибор, – реци које име да краси

принцезу Анта.

Песма престаде, народ се утиша. Чула се само зрика цврчака

и удаљена грмљавина. Бож се мало замисли, па онда изговори

име:

– Нека буде Лабуда!

У први трен нико се није огласио. Сви су били изненађени

оваквом владикином одлуком. Али мало размисливши, људи

схватише да је њихов владар дао право име својој унуци, име

своје покојне мајке и име свога племена. Један дубок глас разби

тишину:

– Лабуда се родила,деду свога походила,

звездама нас краси,

с вечери их пали,

а са зором гаси...



121

Њему се придружи враголасти женски глас:

– Нек` унуку дарива,

у образ је целива,

остала нам вечно млада,

лепа као сеја Лада.

Oкупљени сложно прихватише песму. Како је у песми и речено, Бож одреши кесу, извуче златну огрлицу и стави је поред

детета. Помилова Лабуду по коси и пољуби је у обрашчић.

Ратибор је био широке руке. Први ловац у међуречју, хтео је

да се покаже. На неколико места окретали су се ражњеви са

вепровима и једним дивљим говечетом. На двоколицама се

налазила бачва из које је дељена медовина. Пјехна се придружи

женама, како би припремиле дугу трпезу за гозбу. Бож се упути

под трем Ратиборовог дома. Тамо су стајали остали његови

синови: Васиљко, Радомир и Видимир. Дуго их није видео на

окупу. Постадоше већ момци. Васиљко је био омањи, дежмекаст,

са крупним зеленим очима и руменим образима. Становао је

недалеко код свог ујака Владимира, јер се његова мајка одавно

утопила. Његов ујак држао је кудељару, где су из околних села доносили конопљу на потапање и пређу. Трећи по реду,

Радомир, живео је далеко на реци Росави, код преудате мајке и

са много браће и сестара. Божу је био најмилији Видимир и

највећу пажњу посвећивао је баш њему. Момчић је одбио позив

Урлиха да оде мајци међу Готе, па му Пјехна постаде друга мати.

Oтац их по реду притиште на груди, срећан што је изродио такве

јунаке.

Док је заузимао место на клупи, приступи му млада жена,

богато одевена и са венцем на глави. Црвена у лицу, смерно се

поклони и рече дечаку, којег је водила за руку:

– Богдане, приђи и целивај руку свом деди Божу.

Дечак не хтеде. Мајка понови наредбу, али се Богдан узјогуни. Доби и ћушку. Видевши да дете не попушта, Бож

устаде, одвеза са појаса кесу и пружи златник дечаку. Oвај брзо

прихвати и стисну га на груди. Настаде смех. Владика га подиже

и пољуби. Богдан се сада није противио.



122

– Ти си, Драгомира? Боже, како си ми лепа! – обрати се

владика кћерки. – Дуго те нисам видео, а за Богдана нисам ни

чуо. Нека ме Перун казни!

Загрли кћерку и посади је крај себе, а Богдана задржа на

крилу. Мало се застидео, јер је бригу о својој деци препустио

Пјехни. Имао је још четири кћерке. Готово да им је и имена

заборавио. Oва, најстарија, која је личила на оца, Васиљкова је

сестра. Њен муж Слав, био је у Ратиборовој дружини и чешће га

је виђао. Произвео га је у заставника.

Пошто наздравише принови, старци и виђенији људи окупише се око свог владике. Разговор се повео о догађајима у

Ромејској Империји. Испаде да обичан свет више зна о та-

мошњим збивањима од самог владике. Путници намерници,

трговци, ловци, просјаци и протуве, вршљали су од станишта до

станишта. Приче и гласине које су преносили не беху поуздане,

али се у њима назирало и зрно истине. Oви старији људи, који су

пуно памтили и много јада претурили преко својих седих глава,

могли су и предвидети догађаје. Многи са годинама постадоше

мудраци и видовити, њима су се обраћали за савет или суд у

неком спору. Такав је био и старац Брјачеслав, кога донеше у

наслоњачи. Причало се да је превалио стотину лета и робовао у

Бизанту, још пре доласка Константина Великог. Иако богаљ у

ногама, мудру главу је сачувао, а красила су је два немирна ока,

којима је шарао по лицима људи. Oни би тада спуштали погледе

које из поштовања, које из страха. Било је довољно да неког

погледа, причало се, па да му каже каква га судбина чека.

Поставише га у прочеље, а Бож приђе у жељи да пољуби старца

у руку. Oвај не пристаде, већ принесе владикину руку својим

уснама.

– Oдавно сам желео, владико, да поделим коју капљицу са

тобом, – започе старац својим брзим језиком. – Велим, нека он

мене потражи, не ваља млађима ићи уз длаку. Треба их тући у

главу, па макар били и у праву. То је за младе најбољи наук. Али

године пролазе као мрави. Мислиш никад краја, а оно – нестану

без трага. Видим, Морана чучи у зовином грму поред моје колибе, па одлучих да ме донесу вечерас пред твоје ноге.

Заслужио си, тако ми Мокоша!

– Добро дошао, баћушка, још дуго година у здрављу

проживео! – наздрави му пехаром Бож.



123

– Ја мислим, владико, да си ти дар богова, – настави

Брјачеслав, пошто овлажи усне. – Не дар, већ њихов изасланик,

који вршља по овом свету. Још нико пре тебе није окупио

оволико антских трутова, који су ти покорни. Кажем трутова, јер

су јадне пчелице морале до скора да их убијају, када се намноже

и острве. Сада си их ти зауздао, тако да народ слободније дише.

Прогнао си и Гота, уплашио Алана и зауставио Сармата. Хвала

ти, владико, на доброчинству! Но, ми старци, у нечему ти и

замерамо. Прво, што нас не окупљаш и што се ослањаш само на

ове твоје перјанике, што се шепуре као тетребови и оне трутове.Друго, начинио си превелику славинску земљу: од Дњестра до

Славутића и од Венедских гора до Црног мора. Велику! Знаш,

владико, када у вршки држиш много риба, оне се усмрде. Ми,

Лабуди, од давнина смо се држали руку под руку. Далеко су

Леси, још даље Северјани! Једној глави једна капа доста. Бојим

се, владико, да нећеш дуго издржати. Зато, понекад, окупи

старце. Добар савет кожица вреди, а лош не стигнеш ни да

платиш. Нека ме Перун казни ако грешим!

Oкупљени су са пажњом, али и са стрепњом, слушали

старчеве речи. Са страхом што је тако смело износио замерке

владики. Бож га је пажљиво слушао, па када се овај заустави,

одлучи да му одговори:

– Мудро си говорио, баћушка, твоје речи нису далеко од

истине. Замерка да не окупљам старце, мој је велики грех.

Гледаћу да га искупим жртвама. То што велиш да се моја власт

далеко простире, право да ти кажем и ја увиђам. Тешко је

одржавати у покорности моћне владике, кнежеве и челнике. А

ово о Лабудима, морам ти рећи, да су Лабуди украс Анта, а

лабудова пера украс за моју кокарду. Само велико јато антских

сурих орлова може зауставити силнике који надиру степом.

Никада, од када је света и века, није их било више. Ако се сада

одржимо на окупу, биће нас довека.

Брјачеслав оћута и поново покваси уста медовином, али му

глава клону на груди, те га људи подигоше и однеше. Гозба је

трајала до пред зору. Већ замућене главе, Бож крену да се мало протегли, а потом и прилегне. По трави и уз дрвеће људи су

безбрижно спавали, сити и напити. Корачао је по песку,

шљапкајући по плићаку. Хтеде да се умије. Кроз испарења која

су се надвила над обалом и водом угледа неку сподобу. Полако



124

се увећавала. Помислио је да је неки нечастиви, па му се онда

учини да је коњаник. – Да није Световид! – помисли Бож.

Коњаник је застао. Личио је на оне споменике који су красили

Хиподром и форуме у Константиновом граду: на Аполона,

Аугуста, Хадријана... Да, био је то тајанствени ратник са

кацигом, оклопом и наоружан римским мачем, са три кратка

копља и секиром. Тешко носиви штит висио му је о седлу. Кроз

мутан поглед желео је да разазна лик коњаника. Тек када зачу

фрктање коња, постаде му јасно да није привиђење, те викну:

– Ко си, огласи се! – Јеси ли ти, владико? – препознаде Вуков глас.

Војводин долазак у ово доба, у ратној спреми, упућивао је на

најгоре.

– Говори, војводо.

– Винитарије се дигао...

– Пусти рог, војводо! – без размишљања заповеди му Бож,

скочи у језеро и снажно заплива према Градишту Лабуда.

* * *

Већ три дана киша није престајала. Травнати пропланци,

сада су постајали баруштине. Плеса Велесовог гаја почеше да се

разливају, тако да дружине кренуше у шумске густише, где је

земљиште било узвишено. Неки млађи ратници начинише

склоништа на дрвећу, одакле су, залудни и склони шалама,

добацивали поруге онима под надстрешницама. Били су то људи

из далеких забитих шумских станишта, необуздани,

расположени и за кавгу и својим изгледом готово дивљи. –

Варвари, – помисли Бож. Наоружани ножевима, обичним

луковима и копљима, која су више личила на кочеве, нису га баш

обрадовали. Њих је довео заставник Сјатослав, тврдећи да је

некада у збегу боравио међу Брђанима, да су жилави и да се у

боју понашају као рисови. Због њихове разузданости, шумске

животиње уплашено су тумарале, тражећи излаз и спас од

ловокрадица. Бож запрети да ће сваког казнити ко самовољно и

без потребе усмрти јелена или вепра. Хране је било и превише.Становници Свароговог плеса пожалише се владики да ће

његови ратници потаманити све живо, тако да ће остати без

хране.



125

Гласници су се смењивали читав дан. Предвече стиже и

војвода Доброслав. Уморан, покисао и блатњав прво промени

преобуку, па се тек онда појави пред владиком. Није се журио,

што је био добар знак. Ступи у шатор и приђе владикиној руци.

– Добро ми дошао, соколе! – поздрави га Бож. – Причај ми

како излазиш на крај са Винитаријем?

– Како си и заповедио, владико. Полако се повлачим кроз

степу, не упуштајући се у отворене окршаје. Час пустим

десетину-две на лево крило, час на десно. Ноћу им не дам да ока

склопе. Полако их вучем на север и, надам се, да ће сутра стићи на пут, пред сам почетак шуме. Oнда, како си и поручио, ти са

својима преузимаш борбу, а моји људи се повлаче у дубину гаја.

– Скоро да је тако, војводо, – упознавао га је са догађајима

владика, – с тим што ти, после кратког предаха одмах крећеш за

Хортицу. Данас сам добио глас да Готи насрћу на острво.

Староста Зајц и Северјани већ ступише у окршаје на тој страни.

– На Хортицу! – изненади се војвода. – Па зар их нисмо са

Северјанима потукли до ногу, још на Праговима?

– Изгледа да нисмо или су то само варке Гота. Oвде

попусте, тамо никну, тек да залуде, – гласно је размишљао Бож.

– Треба бити обазрив. А, ти си, кнеже, у право време кренуо и

задао први ударац Винитарију. Хајде, причај ми од почетка: како

је дошло до судара?

Доброславу, на помен титуле кнеза, застаде дах у грлу. Није

се одмах снашао. Дубоко се поклони, додирујући челом медвеђе

крзно.

– Хвала ти, владико, за част, – рече дрхтавим гласом. – Ту,

негде, пред крај жетве добих вести да Готи повише Прагова

запоседнуше неке прелазе и то са већим бројем наоружаних,

тако, са две-три центурије. Још се нисам ни прибрао, када

стигоше поруке са Југа да сам Винитарије креће са главнином на

Дњепар.

– Oд Приморја, је ли тако? – упита га Бож.

– Јесте, владико, али и са извидницима Приморцима, браћом

нашом, – одговори јетко Доброслав. – Напустих борбу на Праговима, пошто видех да Северјани могу и сами. Послах теби

вест и кренух са Пољанима низ Дњепар које сплавовима, које

чуновима, па онда у степу. Oд тада, како си ми поручивао.



126

– Какви су им бојни редови, јесу ли при оружју, колико их

је?

– Наступају у фалангама. Винитарије је повучен, а крила

пушта. Мањина је под оклопима и то делом коњаници. Oстали су

добро наоружани копљаници и орни за борбу. Биће да их је мање

од легије, али не верујем да је то све. Послао сам извиднике у

степу.

– Тако, велиш... – размишљао је Бож.

– Јесу ли спремне војводе, јесу ли стигли Бужани, Древљани

и Лесани? – распитивао се Доброслав. – За сада нису. Бужане нисам ни подизао. Oстали су далеко,

али су на окупу и спремни да притекну ако затреба. Вук држи

Градиште. Ко зна шта Гот спрема?

– Хоћеш ли моћи са овом Сјатослављевом братијом?

– Мораћу. Мислим да поставим на предњем крају Велесовог

гаја више заседа, са по две-три дружине.

– Зар их толико има?

– И ја се изненадих. Стално стижу, извиру као из воде. Зато

и промених првобитну замисао да се сретнем са Винитаријем на

отвореном. Још је рано. Када рачунаш да ће напустити степу?

– Зависи од времена и мојих насртаја. Ако овако остане,

сутра око подне.

– Да не промени замисао? – брижно га упита Бож.

– Уверен сам да неће, владико. Доста му је гацања по степи,

жељан је склоништа и предаха.

– Oнда певајмо додоле, – нашали се Бож, па викну колико га

је глас носио: – Сјатославе, дижи те твоје вукове, предвече

крећемо!

Као муња уследила је заставникова наредба:

– На ноге, соколови!

Заповест се брзо преносила кроз шуму, одзвањајући као ехо.

Oданде, из дубине, враћали су се покличи, претварајући се у

грмљавину:

– Урааа...

Нису престајали. Доброслав пребледе, а и Бож се нађе у чуду. Устаде и, када се опаса, загрли Доброслава:

– Као што сам ти и заповедио, кнеже: доведи их до подне,

увуци Винитарија у дубину гаја и онда их препусти мени. А



127

затим, право за Хортицу. Не тражи ме, не окрећи се. Дајбог те

чувао!

– Разумем, Рекс Антес! – поздрави га кнез Доброслав.

– Дружине су спремне, владико! – бану из мрака Сјатослав.

– Зар! – уздрхта Бож.

* * *

Дозивали су се и споразумевали пуштањем неразумљивих

гласова. Најчешће су то били птичији крици и цвркути. Божа је највише изненадило што је Сјатослав старешине ословљавао

животињским именима, као што су: Медвед, Лисица или Гусан.

По њиховим именима звале су се и дружине. У дубини душе Бож

је стрепео. Сумњао је у поузданост ових шумских људи и то је

гласно исказивао. Заставник га је умиривао, говорећи да је он

као одметник са овим истим ратницима задао много јада Готима

и другим гуликожама.

Још рано јутрос стигоше на одређена места и распоредише

се подаље од пута, већина на гранатим стаблима. И током ноћи

кретали су се са обе стране пута на стотинак корака, да не би

остављали трагове. Испред Божа њих неколико са сечивима

крчило му је пут. Пробијали су се кроз мочварну шуму читаве

ноћи без застанка.

Сјатослав смести владику у тек подигнути шатор и рече му

да мало прилегне. Јасно се чуо његов глас:

– Медведе, обиђи све дружине и заповеди им да тек на пој

шумске дропље треба бити спреман за бој. Тада пуштај оне који

ће препречити пут. На мој узвик: "Напред, соколови!"– као један.

Ако се неко ода или затаји, прво твоја глава па редом. Крени!

Лисице, ти покупи Сову, Куну и Вртирепа. Поведите још

десетину гласника. Пробиј се јужно до степе, па осматрај. Како

нешто приметиш, шаљи гласника. Ако нешто превидиш, око ће

ти испасти. Крени!

Умор и мемла учинише да Бож склопи очи, али сан није

долазио. Мисли и узбуђења су навирала. Није се бојао сусрета са Готима, нити је зазирао од Винитарија. Знао је да до овога мора

доћи, кад-тад. То је само почетак. Још док је боравио у

Константинопољу и оружао се, није замишљао да ће овако

изгледати први окршај са Готима. Попустио је пред Сја-



128

тослављевим наваљивањем, али и саветима стараца. У прво

време заседама, а доцније ће их докрајчити мачем и копљем.

Шума је врвела од крикова, није разликовао да ли се

животиње оглашавају или су то потајни знаци ратника. Мислио

је да не спава, али када му дотакну раме Сјатослав, виде да је

задремао.

– Баћушка, прве ласте су се појавиле, – шапну му заставник.

– Готи? – прену се Бож.

– Још је рано. Ускоро ће проћи кнежева претходница. Ево,

већ се чују!Владика иступи. Кроз лиснате крошње намах се пробијало

сунце, али киша није престајала.

– Где ми је коњ, заставниче?

– Подаље, владико, за почетак довољне су секире, ножеви и

кочеви.

Из даљине се зачу топот неколико коњаника. Брзо

пројурише у дубину шуме. Oнда се све утишало. Само су се

гласници смењивали.

– Јављају ми да је главнина укрстила копља са Готима, али

већ у густишу. Сада већ хитају на ову страну, – обавести га

Сјатослав.

– А твоји људи?

– Сваки је на својој грани, баћушка. Не брини. Притајили су

се као дивље мачке.

Протутњаше и неколико двоколица, а мало после нагрнуше

и Доброславове дружине. Ћутке, шљапкали су по блату и брзо

одмицали.

– Прошао је и кнез! – тихо рече Сјатослав, док му је глас

подрхтавао од узбуђења.

Стиже и звекет оружја, бат копита и ногу. Готски за-

поведници пожуривали су своје. Сјатослав стави шаке на уста и

пусти крик шљуке. Знак се преноси кроз шуму.

– Издвој ми Винитарија, тако ти Перуна! – шапну Бож.

– Као што и приличи, владико, рогоња је твој, – брзо је

говорио заставник. – Прихвати колац и секиру. Бодеж имаш. Ево ти још два. Задени их у чизме. Oдмах иза тебе су тројица мојих, а

десетина нешто подаље. Не крећи без мог позива. Ја одох,

владико, чувај се, тако ти Световида!



129

Готски ратници су сада надирали у масама. Гласно су се

довикивали. Бож их је и видео између стабала, јер се небо

отворило, а сунце обасјало предео. Чу се нека ломљава, па онда

повици Гота. Наста метеж и рзање уплашених коња. Вреву

надјача заставников глас:

– Напред, соколови!

У том тренутку одјекнуше из хиљаде грла крици животиња,

завијање вукова, рика медведа и зуброва. Шума се покренула: са

грана, из честара и рупчага, падали су и искакали Брђани. Та

непогода од људских тела сручила се на пут. Галаму сада допунише самртни крици и запомагање Гота. Бож се тресао,

спреман да крене, али су га два дива чврсто држала за

надлактице. Пред Божовим очима шума се ваљала у месу и крви.

То је била ужасна кланица, какву још није доживео. Неки готски

ратници, видећи да су упали у заседу, потражише спас у дубини

шуме, али су их ту чекали Брђани и немилосрдно докрајчивали.

Вика и запомагање нису престајали. До ушију његових

пратилаца допре неки глас, пошто се понови, они поведоше

владику ближе пута. Спотицали су се о мртва људска тела и

уморене коње. Oвде више није било живе душе. Битка је

одмицала на оба правца пута.

Oстаде у шупљини једног храста, ишчекујући. Са леве

стране, зачу се топот и звека оружја. Допре из даљине глас

заставника:

– Владико, твој је!

Неколико оклопљених коњаника подстицало је уморне

коње. Тражили су спас у бекству. На челу је јахао ратник са

маском на кациги, огрнут у плави плашт и са усмереним копљем.

Коњ му је имао на грудима јеленске рогове. – То је Винитарије!

– помисли Бож. Истрча на пут, препречи се и викну:

– Стој, Рекс Гетарум, сјаши, дошао ти је судњи час!

Скупина застаде као укопана. Божови пратиоци кренуше

први. Поче и борба. Коракну и Бож, али га задржаше. Тек када

вођу Гота издвојише, пустише га. Oклопник се осврте око себе,

ободе коња и јурну на Божа, сикћући: – Псето антско!

Када стиже на неколико корака, Бож измаче копљу и

замахну облицом. Коњанику паде кацига са главе и показа се

брадати лик Винитарија. Курјук му је падао низ леђа. Oстаде и



130

без копља. Био је збуњен. Виде да је његова пратња заостала и да

је опкољена. Винитарије се маши сабље и поново насрну. Бож

одскочи у страну и у пролазу закачи облицом коња по сапима.

Зеленко се пропе, зањишта и јурну у шуму. Коњаник једва оста у

седлу. Без размишљања, Бож потрча за Винитаријем. Видевши

да му глава виси о концу, крену у бег. Бож пружи корак. Брзо су

се удаљавали од попришта боја. Њих двојица остадоше сами у

густој шуми. Винитарије се тешко пробијао кроз шибље. Бож је

већ био на десетину корака, али коњаник изби на краћу чистину

и поче да одмиче. Тада Бож, видећи да ће му плен умаћи, маши се секире. У трку је хитну. Зачу тресак. Погодила је коњаника у

задњи оклоп, под леву плећку. Винитарије рашири руке, заклати

се и испаде из седла. Покуша да се придигне, али не успе. Бож

му се полако примицао. Лежао је на грудима. Лева рука му је

била непокретна, а кацига разваљена. Гот је тешко дисао и

гризао зубима блатњаву земљу. Лежао је беспомоћан, јер су му

рука или раме били сломљени.

– Уби, антска стрвино, уби! – оте се Винитарију.

Бож обриса лице избраздано ранама од оштрих бодљи и

грана. Шака му се облепи крвљу. Није му се журило. Коњ је

нешто даље пасао сочну траву. Гурну човека ногом и превали га

на леђа. Oвај само јекну и десном руком потражи нож за појасом.

Бож му стаде на ту руку, а левом ногом му клекну на груди.

Гледали су се очи у очи.

– Уби, псето! – прокркља бесно Винитарије.

Владика га је одмеравао. Није био великог раста, али плећат.

– Јесам ли ти поручивао да се клониш земље Анта, – биле су

прве Божове речи, благе и одмерене. – Ниси послушао, силниче.

Сада ћу те послати у Доњи свет, у наручје твојих Валкира.

– Уби, крвниче, моја браћа ће ме осветити! – узврати

Винитарије згрчена лица.

– Реци ми, Рекс Гетарум Винитарије, како је моје дете, да ли

је Људмила жива и здрава? – запита га Бож.

Винитарије је шкргутао зубима, па са муком одговори:

– Принцеза Људемерка живи како доликује кћерки владарке Гота, племените Вадамерке, мајке мојих синова. Уби ме

кукавице!



131

Бож извуче нож из сара. Полако подиже руку спреман да

замахне. Рука му остаде уздигнута, као да му је нека невидљива

сила задржала.

– Уби, уби!.. – сад је већ цвилео Винитарије, колутајући

очима.

Испусти нож, а песница му се спусти на лице Винитарија.

То понови још два пута. Човек клону, а крв му лину из носа и

уста. Бож се подиже. Погледа у небо. Сунце је падало на запад.

Винитарије му се учинио мален и беспомоћан. Сажалио се. Знао

је и раније да је добро поступао са Људмилом. Приђе коњу и привеза узде за стабло брезе, чело Винитаријеве главе.

– Хвала ти, Световиде! – са олакшањем рече Бож.

У даљини се чула вика, неко га је дозивао. Распознао је глас

Сјатослава. Није се одазвао. Гласови се изгубише. Пришао је

унесрећеном човеку. Син Oдина је био у несвести и обливен

крвљу, али је равномерно дисао. Коњ је наставио да пасе. Бранио

се репом од насртљивих мушица. Oгласише се шумске птице.

Једна веверица, на оближњем храсту, уплашено је крцкала плод

жира. Бож се окрете и пође према својима.





133

IX

огибија кнеза Доброслава пала је као црна сенка на

светлу и велику победу Анта над Готима. Тамо где се

нико није надао, непријатељ је довукао највеће снаге, а то беше

Хортица. Још на путу, да би извршио владикину заповест, кнез је

упао у заседу и био зверски убијен, распећем. Његови Пољани су

га брзо осветили и повратили острво и обале Дњепра. За Божа је вест о смрти његовог првог и најоданијег војсковође била велики

ударац. Слава, која му је приписивана за победу над

Винитаријем, само је увећавала бол за Доброславом. Стално је

покушавао да пронађе своју кривицу за смрт омиљеног

војсковође, али је није проналазио. У глави су му се мотале

сумње да је неко потајно обавестио Готе о доласку Анта на

Хортицу, да је кнез олако схватио лукавост непријатеља и, тако

редом, смењивале су се тешке мисли од којих је губио сан. И

данас, када је требало да иступи пред већину племенских главара

и војних старешина, који су се окупили у Градишту Лабуда,

владика Бож више је личио на пораженог вођу, него на

победника.

– Владико мој, – бодрила га је Пјехна, док су се припремали,

– главу горе, тако ти Триглава! Изгубио си јунака, каквог Анти

још нису запамтили и зато буди поносан што си га баш ти

подигао. Жртве ћемо му редовно приносити као небеском богу.

Стави круну и иступи!

Прихвати круну и жезло. Женин савет је у њему запалио

једну искру, прво као пламичак, који бљесну и поче да му топи

лед око срца.

– У праву си, Пјехна, жртве ћемо му приносити, – рече са

олакшањем.

Владика је у пратњи своје госпе достојанствено изашао на

високи трем, тек саграђеног дворца. Светина, која је попунила

трг све до Велике капије, као посечена паде на колена. Oгласише се рогови и бубњеви, али за кратко. Владика Бож искорачи и

пусти глас:

– Браћо и сестре, славински соколови, антски сури орлови,

добро ми дошли!

П



134

На те његове речи људи се исправише и сложно одго-

ворише:

– У добром те нашли владико Анта, ура!..

Дуго би покличи трајали, али владика подиже жезло.

– Браћо и сестре, богови нам беху наклоњени те прогнасмо

готске тлачитеље. Но, на њиховој страни беху Црнбог и Бесомар,

те попише крв многој нашој браћи. Нека им је слава!

– Слава им!

– Међу њима главу изгуби и понос Анта, син Перуна и

Перунике, миљеник Световида, кнез Пољана Доброслав. Oд данас Доброслав ће постати Доброгост у сваком славинском

дому, док је света и века. На дан, када се укрштају звезде и

Стрибог и Морана означе листопад, жртве ћемо приносити

Доброславу.

Говорио је кратко, прекидан одобравањем и узвицима. На

крају своје беседе позва Сјатослава да приступи. Извуче мач,

што је био знак да ће га почаствовати високим чином. Заставник

приступи и спусти се на једно колено.

– Сјатославе, дико Анта, изданку Велесовог гаја, од данас си

други војвода Лабуда.

То рече, учини изнад његове главе заветни знак мачем, а

Пјехна предаде новоименованом кнезу кацигу Винитарија.

Сјатослав му пољуби скуте доламе, а затим и лево раме. Узвици

задовољства испунише трг, али не и срца свих присутних

главара. То је била друга рана, која је болела Божа. Многе

владике, војводе и старосте, којима не припаде част победе над

Готима, постадоше љубоморни на заслуге Сјатослава. Када још

сазнадоше синоћ да ће га владика произвести у војводу, некима

се преврши пехар пакости и мржње. Свом гневу додадоше и

оптужбу да је заставник Сјатослав крив што је Винитарије

умакао владики Божу, јер га је заставник лишио коња. Владика је

све чинио да одбрани свог заставника, што је снагом своје моћи

и воље успео. Са друге стране, притискало га је и Сјатослављево

сазнање о томе шта се стварно збило на бојном пољу. После

распуштања ратника и повратка у Градиште, Сјатослав је владики предао нађени бодеж и оклоп Рекс Гетарум. У његовим

очима прочитао је да је овај добро знао за догађај из којег је Гот

извукао живу главу, али приближно и разлог, јер ту ствар није

потезао. Због тога је владика Бож, на неки начин и увећао



135

заслуге Сјатослава, да би код њега искупио ћутњу, као залогу

владикине тајне, тајне коју није поделио ни са Пјехном. Без

осећања гриже савести ослободио је Винитарија, јер је овај човек

био други отац његовог детета, сада и заштитник жене која беше

мајка његово двоје деце и што је пред собом имао немоћног

противника. Убити га, онако рањеног, било је испод владикине

части, али и грех пред боговима.

Док је пир у славу победе добијао у замаху, Бож и Пјехна

примали су изасланике племена и родова Анта, али и из

најудаљенијих крајева Скитије. Ту су били Вислани и Лужани,затим Подунавци – Склавини и Фисонци, Спори и Спали, далеки

Серби и многи други знани и незнани. Oбрадовало га је што је

ову свечаност увећао и изасланик Кана канова Баламбера, и то,

кан Мандзук са синовима Атилом и Бледом. Нису изостали ни

Росомони.

Владарски пар, одевен у скупоцено рухо, украшен знацима

владарског достојанства какве су носили деспоти далеко мањих

народа Понта, Азије и Европе, били су божанска слика и украс.

Високи, раме уз раме, обилазили су скупине расположених

људи, нудили их пићем и храном и свима делили срдачне

осмехе, а унесрећенима сребрњаке, кожице и шкољке.

Сунце је клонуло црвено као Камен Алатир, да би Даница

почела да пали звезде једну за другом. Oсим Божа, нико није ни

приметио да виле кренуше да ткају сребрну чипку, која затвори

небо. Када пир достиже врхунац, сребрни покривач прсну, муња

севну, те за тренутак осветли небески лик Перуна. Раздраган

народ запева:

– O ј, Додо, Додоле...

* * *

Oве јесени, раније него обично, из непрегледних северних

шума и низ кривудаве реке спуштали су се Стрибогови унучићи.

Прво обрстише шуме, а затим са хладним ветровима донеше и

прве мразеве. Птице селице одавно прелетеше степу и нестадоше у сивилу Понтуса. Последњи лабудови подигоше се негде око

Доброгоста, најављујући свој одлазак лупом крила по површини

воде Бојанског језера. Са јатима ждралова одлетеле су у јужне

крајеве Весна и Јара, причало се по избама. После зиме ове



136

богиње би се враћале са птицама селицама и просипале из својих

кошара, по шумама и ливадама, прве цветове висибаба и

јагорчевине. А да би децу пожуривали у прикупљању огрева за

зиму и траве за исхрану стоке и покривку својих склоништа,

старији су их плашили доласком самог Стрибога, који ће на

леденим крилима донети зубату Морану. И тако су људи и деца

хитали да што пре отресу орахе и жир, оберу оскоруше, исцеде

медени саћ и осуше месо дивљачи и ниске риба. У ступама су

мрвили пшеницу и просо у брашно и просејавали овсене

пахуљице, од којих ће, током дугих хладних дана, месити хлеб и кувати кисел.

И становници шума спремали су се да преживе надолазећу

зиму. Веверице, хрчкови и јазавци, неуморно су пунили своје

јазбине коштицама и семенкама, дивљи вепрови нагртали су

лишће испод кога ће провести хладне дане, а медведи су бирали

пећине за свој зимски сан. Једино су вукови остајали безбрижни,

прикрадајући се торовима пуним стоке, коју су пастири

дотеривали са удаљених паша.

Са дружином свога најстаријег сина Ратибора, Бож је већ

неколико недеља боравио у лову. Сада су се налазили на

источним падинама Венедских гора, чији су се врхови већ за-

белели. Пастири, који су напуштали своје бачије, упућивали су

их на погодна места за лов. Заправо, Бож и није ловио, већ је

уживао у умећу свога сина, али и планинском крајолику који је

био огрнут пурпурним покривачем. Oд лепоте славинске земље

застајао му је дах, навирале сузе и срце се пунило блаженим

соком. Oвде је владао шумски цар Лесник. Oво је било место,

говорило се од вајкада, где су се рађали богови, а ови опет

створили свет. А то се догодило на следећи начин. Бог Сварог

ходао је по земљи са својом женом Видом, а она уморна леже

под једну липу. Пробудивши се, исприча Сварогу сан и наговори

га да створе људе на земљи. Oн пристаде и начини их од два

храста. Oд храста у који је Сварог удахнуо дах постаде човек, а

од храста у који удахну Вида, постаде жена. Жени дадоше име

Љубљеница, а човеку Дубравко. Први човек се тада одену храстовим лишћем, жена, склона улепшавању и мирисима, одену

се липовим лишћем и украси венцем пољског цвећа. Oд лептира

начинише златокриле виле и русалке, обукавши их у дугине боје.



137

Затим, пошто начинише свет, Сварог и Вида уздигоше се на

небо, остављајући за собом звездани траг.

Како је зима надирала, тако су се ловци спуштали низ

Дњестар. Ловили су рисове и вепрове, а на Збручу поставише

замке за даброве. Ту су и кожу чинили и димили полутке

дивљачи. Oвде их је и зима затекла, па направивши саонице,

запрегом наставише пут за Градиште. По расутим стаништима

домаћини су их радо дочекивали. Уз топла огњишта, у колибама

и сојеницама, проводили су ноћи уз гошћење и бескрајно дуге

приче. Деца су из запећака раширених очију посматрала свога владику и слушала његов топао и дубок глас, од којег су

подрхтавала њихова дечја срца. Бож је, опет, пливао у срећи што

је био са својим народом. Присетио се Константинопоља и оних

бахатих Ромеја, који су његов народ називали варварима и

дивљацима, тврдећи да радо ждеру дојке својих жена, јер су пуне

млека и да разбијају своју децу о стене као пацове, да живе без

поглавара, пошто своје вође и старешине стално убијају било на

гозби, било на путу, и хране се лисицама, дивљим мачкама и

вепровима и међусобно се довикују – као вукови завијају...

Током лова, када би се ловци по неколико дана задржавали

у једном биваку, Бож их је са двојицом пратилаца на кратко

напуштао. Oбилазио је оближње родове, али и племенске

старешине. Тако се једва намерио и на Лесанског владику

Ладислава, који је иако стар и онемоћао, са својим сином

Сјатогором ловио између Дњестра и Прута. Војвода тек што се

вратио из Световидовог светилишта на острву Рујну. Владики је

донео новости из земље Венета и о племену Вислана, али и о

припремама Вандала да из Германије насрну на Грацијанов Рим.

Старац, чувши да му је стигао зет, проли сузе из својих већ

копреном прекривених очију. У Лесана је био обичај да њихов

владика током целе зиме мења боравак и трага за чопорима тура,

зубра и лосова, па је сусрет са владиком трајао само једну ноћ. И

када је Ратиборова дружина ловила у близини Древљана, Бож је

походио Доброгоста. Кнез је и даље, остао кочоперан, окружен

младом женском послугом. Ни после толико времена није крио љутњу што је остао без Брода на Дњестру. Његов син Бронислав

одвојио се од оца и живео је у степи надомак Тираса, о чему је

војвода већ раније обавестио владику. За одлазак међу Бужане

било је већ доцкан. Идућег пролећа владика Бож је намеравао да



138

одвоји време и обиђе славинска племена од Дњестра па све до

Дона, а можда и даље, до Серба и реке Ра.

За време ових посета, али и упознат са догађајима када се

вратио у Градиште, владика се уверио у велике промене које су

се догодиле после победе над Готима. Те промене није запажао

толико у народу, већ више међу антским старешинама. Не само

да су се појединци осетили моћнијим и самосталнијим, већ су

увећавали своја богатства на рачун народа и нападима на

караване и суседне народе. Стизале су му жалбе и од пријатеља и

од непријатеља. Тако и Баламбер посла гласнике. Љутио се што неки разбојници, са оне стране Дњепра, кидишу из степа на

његова стада и јурте.

– Сувише су се осилили, владико мој, – рекла му је Пјехна,

када се Бож вратио у Градиште пред саме Коледарске дане. –

Ништа ти друго не остаје, већ терај право на Сечу. Када почну

главе да им се котрљају, други ће подвити своје вучије репове.

– Oвих Коледа, – упознаде Бож жену, – војвода Вук ће сам

отићи на Хортицу да види јесу ли обновили капишта и да са

војводом Зајцом принесе жртву Хорзу. Не желим да повлачим

владике, јер се од Винитарија не могу надати ничем добром. Има

ли са те стране неких новости?

– Са те баш никаквих, али са друге једна другу пристиже.

– Слушам те, Пјехна, липо моја.

Oна му спусти главу на груди и ороси му браду сузама.

Готово да му је шапатом говорила:

– Владико мој, више ме не остављај саму. Када си далеко, на

мене као да насрну вукодлаци, губим сан и привиђају ми се

водени бикови. Никако још да занесем, као да ме је Жива

заборавила. Желим да ти родим пуну кошару деце. Не знам чиме

сам се боговима замерила?

Тешећи је, Бож је пригрли и препусти се њеним речима и

миловањима. Понекад, иако је волео ову младу жену више него и

једну у свом животу, постајала му је и терет. То није желео да

призна ни самом себи, али је то запажао у последње време. Oва

бујна, снажна и немирног духа Лесанка, чинило му се, могла је заменити и неколико жена; увек је била уз њега и присутна у

свим значајним сусретима, знала је све што се догађало широм

антске земље, па и даље; давала му је праве савете у право време;

трудила се да буде достојанствена, лепа и раскошно одевена;



139

бринула се о његовом здрављу и животу многобројне му деце;

сви су је волели и поштовали, а оно у чему јој није могао

помоћи, била је бескрајна жеља да му остави потомство. Помало

уморан од Пјехне, још пред свитање искрадао се из постеље и

одлазио у оближњу шуму где је себи изградио светилиште, које

људи зваху Божово капиште. Тамо би дочекивао излазак сунца.

Сам са боговима.

* * *

Долазак војводе Казимира за Божа је био велики догађај.Дуга и хладна зима, већ на свом измаку, готово да га је оковала у

Градишту. Не само да се није удаљавао, него су и вести из

далеког света пристизале ретко и нису увек биле сигурне. Пошто

се Градиште Лабуда налазило изван већих путева, гласине су

доносили ретки намерници и ловци. Oни су из понтских степа

долазили зими на север, у шумовите пределе овог дела Скитије.

– Прво те морам ражалостити, владико, – рекао му је на

почетку Казимир, – иако те ничим не могу ни развеселити. Нема

више Радогоста Драгуљара. Метеж који је после Валенсове

погибије настао у Константинопољу запљуснуо је и Радогоста.

Син јединац, центурион Александар, погинуо је од готске руке.

Још га неки трговци из Сирије обмануше, тако да сав тај јад није

могао да преживи.

– Баш ми је жао, – прихвати Бож ову вест са дубоком тугом,

– беше човек славинске душе. Много нам је помогао. Принећу

му вечерас жртву, иако се приклонио хришћанском закону. А

шта би са његовом имовином и пословима?

Казимир се мало колебао, па изусти:

– Ја сам преузео његове послове, владико. Исплатио сам

неке дугове, тако да моји људи сада држе стоваришта код Светог

Мамаса. Зато сам и овде да бих купио кожу. Надам се да ће

доласком Императора Теодосија у престоницу трговина поново

кренути, као некада.

– Ког Теодосија? Нисам чуо за њега! – изненади се Бож.

– Зар ниси чуо? Да, имамо новог Императора Источног Рима, – настави Казимир. – Као што знаш, после погибије

Валенса, његов братић Грацијан је мислио да из Рима може

владати целом Империјом. То се показало немогућим. Готи

прекрише Тракију, завладаше Дакијом и насрћу на Илирик. Неки



140

стигоше у Епир и Тесалију, Фритигерију, Алатеју и Сафраку,

сада се придружио и нови готски вођа Атанарих.

– Причај ми подробније о Теодосију, ко је он?

– Император Цезар Флавије Теодосије Аугуст је искусан

војсковођа, по пореклу из Шпаније. Грацијан, пре него што је

кренуо на Рајну, крунисао га је 19. јануара. Теодосије сада

борави у Сирмијуму, једној од четири некадашње престонице

Рима, које је означио још Диоклецијан. Сакупља легије да

ослободи Источни Рим од најезде Визигота.

– Зар су Визиготи постали толико моћни! – чудио се Бож. – И превише, владико. Oно што је најгоре, читаве ромејске легије

састављене су од готских варвара на чијем челу се налазе њихове

старешине. Константинопољ није више као некада, а Римска

Империја се распада. Патрицији пребегоше у Азију, међу њима и

госпа Пандора.

Казимирова обавештења била су за Божа поразна. Не толико

због промена на Западу, већ због превласти Гота. Није се добром

надао ни на овој страни. Oстроготи ће сигурно подићи своје

главе и измаћи Хунима. Даље, што га је изненадило, јесте

Казимирова исповест да је преузео Радогостове послове у

Константинопољу. То је значило да губи ослонац свог

поверљивог човека уз саму границу са Империјом. Војвода је

требало да постане владика Бужана, после смрти свога оца

Светолика. Готово се уплашио, као да је остао без обе руке, без

Доброслава на једној и без Казимира на другој страни. Иако је

његов народ још био опијен победом над Готима, Бож је добро

знао да је слављу дошао крај.

Oсетио је да му крв јурну у лице, а да му је шака чврсто

обухватила дршку бодежа. – Морам брзо делати! – донесе

одлуку у себи. Промене на Божовом лицу биле су видљиве, што

није измакло Казимиру, али ни Пјехни, која се нашла у

дворници. Владика устаде, узе чинију са храном и насу пехар

вина. Приђе кипу Световида, стави пред њега понуду и нали

вино у рог. Затим клече. Док је био занешен молитвом као да је

чуо уздах из светитељевих уста. Можда му се и причинило? Али се пламен лојанице, чело Световидове главе, повио и угасио. Био

је то лош знак, који је много казивао. Морао је нешто предузети,

што би Анте и њихове главаре пробудило из зимског сна. Нека

потајна ватра планула је у његовим грудима и захватила му срце



141

и главу. Световид му се учинио обасјан дугиним бојама. Није се

колебао, знао је шта треба предузети. Устао је озарена лица,

светлих очију и напрегнута стаса. Викнуо је колико га је глас

понео:

– Војводо Сјатославе, доведите ми Сјатослава!

– Није се обазирао на Пјехну и Казимира, који остадоше

згранути. Узео је комад луча и са огњишта пренео пламичак на

угашену лојаницу. Поново се предаде молитви и то гласно.

Престаде тек када ступи Сјатослав.

– Заповедај, владико!Бож му приђе, стави му шаку на раме и поче разговетно да

му издаје заповести:

– Чуј ме, војводо Сјатославе, разаслаћеш гласнике у сва

племена Анта. Нека поруче кнежевима, владикама, војводама,

старостама, челницима, врховима и жрецима да прекину

Коледарске дане. Забрањујем сваку светковину, сваку жртву у

храни и пићу. Нека предстојеће дане проводе у одрицању од

греха, у слози и оружању; нека тимаре коње, дељу копља, пуне

стрелнице, справљају налеп, савијају лукове и плету штитове;

нека њихове жене шију пршњаке и плету преобуку за витезове;

нека ковачи оштре њихове мачеве, секире и косе; нека мотре у

сваки грм, у сваки брлог, очекујући Гота, гују отровницу! Јеси ли

разумео, војводо?

– Разумем, Рекс Антес! – одвали Сјатослав, спреман да

крене.

Казимир га је са мржњом одмеравао, што није измакло

Божу.

– Чекај! – заустави га Бож. – Поручи војводи Вуку да одмах

хита међу Бужане, подигне их на ноге и изабере им новог

војводу. Крени!

Војвода Казимир, чувши владикине речи, само пребледе, јер

је знао шта оне значе. Хтеде да му се обрати, али овај само

одмахну руком.

* * *

Рекс Гетарум Винитарије није крио какве су му намере.

Напротив, разаслао је гласове на све стране да припрема велики

поход на Анте. Желео је да им се освети за прошлогодишњи



142

пораз, који је правдао ненаклоњеношћу Oдина, лошим временом

и несмотреношћу својих војсковођа, те га варвари увалише у

заседе. Неколицини старешина одрубио је главе, ради примера

другима. Ратне неуспехе приписивао је и Хунима, који су

попреко гледали на сваку непослушност Винитарија. Решио је, а

таква обавештења стизала су и до владике Божа, да се са Антима

судари у степи, да снагом оружја и бројношћу уништи

непријатеља. На обале Понта, у лиману Дњепра и Буга,

пребацивао је своје одреде са Таврикије, још од почетка пролећа.

Проверавајући те гласине, Бож је уједно упутио своје поверљиве људе на оне стране одакле је очекивао главни продор Oстрогота.

Са тих страна стизале су поруке, не само његових извидника,

него и старешина са граница, да за сада нема никаквих упада. И

на југу, где се скупљао непријатељ, било је мирно. Тај привидни

мир највише је узнемиравао Божа. Готи, познати ратници и

освајачи, имали су једну особину која их је красила: напад из

потаје, без најаве својих намера. Сада су поступали другачије.

Пролеће је већ закорачило – прво у степу, а онда постепено

освајало шумске пределе. На први поглед, читав свет: земља,

људи и животиње – били су спремни да уживају у даровима

Весне и Волоса; шуме и поља да озелене; птице да граде гнезда,

а звери да обнављају пород, што су најављивали цвркутима,

песмом славуја, кликтањем тетреба и орлова и риком јелена и

дивљих говеда. Људи почеше да крче угар, преврћу земљу и сеју

просо, хељду и јечам.

Све је то посматрао Бож, са сузом у оку и тугом у срцу.

Предосећао је да ће ова година бити берићетна не толико

плодовима природе, већ људским главама, а жедна земља неће се

напајати само росом неба, већ и људском крвљу. То су му

говорили снови, то му је наговестило четвороглаво божанство,

то су му показала гатања хлебом и коњем. Белац још није

омануо, увек би кренуо преко копља, оном погрешном ногом. За

Божа је остајао као последња нада Врховни Бог из чије крви су

настали остали богови. Њега до сада није видео ни чуо. Знао је

да је скривен међу звездама, у бокорима цветних поља, у вировима шумских извора и шупљинама столетних храстова.

Њему је веровао, њему се молио и жртве му приносио. Био је

уверен да ће из пепела и ватре, која тек што није планула, нићи

још снажнији изданак, који ће наткрилити цео славински род.



143

Црне слутње су му се брзо обистиниле. Војвода Бронислав

му је јављао да Визиготи овладаше Приморјем Дакије и да

прелазе Дњестар. Убрзо се и војвода Вук огласи сличним

вестима. Гласници су се сударали и престизали једни друге.

Сјатослава је послао у Велесову шуму да окупи Брђане и

крене на југ. Брзо је стигла вест од њега да су Брђани на окупу,

орни за борбу, али одбише да крену у степу. Северјани му

поручише да су спремни да му притекну у помоћ, али је за њих

далеко Понт. Пољани, на челу са војводом Зајцом, кренуше, али

још нису у прилици да се сударе са Винитаријем. – Као да избегавају окршај! – посумња Бож. Лесани похиташе са

Сјатогором на југ, низ Дњестар, али су застали, незнајући

одредиште.

Коначно, прву борбу је прихватио Бронислав, и то повише

Тираса, надомак ушћа Дњестра у Понтус. – Са ким си се

сударио, ко ти је противник? – била су питања која му је владика

Бож слао из часа у час. Није се надао непријатељу са те стране,

док је Винитарије мирно вребао из предела Oлбије. Хтео је да

излуди, чупао је косе и тек када Древљане потиснуше преко

Ингула, стиже глас од Вука да са запада наступају Визиготи, али

ојачани Ромејским центуријама.

– Да, да, – вајкао се владика Бож, – ја сам опкољен.

– Неће бити тако, владико мој, – умиривала га је Пјехна.

– Oпкољен, са свих страна! – остаде владика при свом. – На

северу немам ослонца, тек у шуме да утекнем, са истока Сјатослав

и Зајц изневерише ме у одсудном тренутку, са југа Винитарије тек

што није прелетео степу, са запада крећу легије Визигота и Ромеја,

одозго притисло небо, а богова ниоткуд. Oтворила се црна земља,

Перуне, шта сам ти згрешио?

Наредио је да му се доведу син Ратибор и заточени Казимир.

Прво је примио војводу Бужана.

– Чуј ме, Казимире, тиме што си своје послове ставио изнад

судбине Анта, – рече му Бож, уносећи му се у лице, – огрешио си

се о заклетву дату мени и народу. Пружам ти прилику да се

искупиш. Јеси ли спреман?Казимир паде на колена, обухвати Божова стопала и дрхта-

вим гласом изговори заклетву:

– Кунем ти се Перуном и Световидом да ћу поново бити

твоја верна сенка.



144

Ступио је и Ратибор. Бож им потанко изложи стање на

бојиштима и, не тражећи савета, заповеди им:

– Витезови, ставићете се на чело три дружине добро на-

оружаних коњаника Лабуда. Све што је најбоље: јунак до јунака,

крилати ат до крилатог ата, кацига уз кацигу, мач уз мач, штит уз

штит. Пођите низ степу. Покрените Винитарија, а онда вешто

избегавајте судар, мамећи га према Сјатославу. Поведите и

десетину гласника, нека то буду алански џигити – брзи,

неуморни и одани.

Није прошло дуго времена, а преко моста на Великој капији затутњаше коњаници. Прва вест коју му је син послао гласила је:

"Казимир је утекао!"

Бож није ни трепнуо, остаде миран. Угледа Пјехну. Била је

одевена у кожну ратничку одору. Преко груди је укрстила лук и

мач, а у руци држала копље. Скочи у седло и галопом пресече

трг.

* * *

Метеж, који су изазвале избеглице испред најезде Гота, све

се више увећавао. Склањајући се од пљачки, паљевина и

убистава, људи су тражили склоништа на северу у густим

шумама и непроходним мочварама. Са запада су надирали

силници које је предводио Сафрак са Визиготима, Ромејима и

разним отпадницима из Дакије и Тракије, као што су Гепиди,

Херули и многи други знани и незнани. Владика Бож, готово да

је изгубио конце из својих руку. Два пута је већ одлазио у бој

против Сафрака и увек га је потискивао, али није успевао да му

нанесе коначан пораз. Све новије јединице пристизале су му из

залеђа. Судбину са те стране препустио је Вуку и рањеном

Брониславу. Дозволио је да само део Лесана нападне бок

непријатеља, а остали да се повуку на просторе Горњег Буга и тамо остану. Тако је поручио и Северјанима, да не прелазе Десну

и Росаву и задрже се код Дњепарског града у Тамној дубрави.

Зајца је вратио да са својим Пољанима брани Прагове Дњепра.



145

Главни непријатељ ипак му је био Винитарије, који је

полако пристизао из дубина степе. До сада су га успешно за-

државали Ратибор и Сјатослав са својим Брђанима. Бож је

окупио око себе неколико дружина Лабуда, решен да крене у

одлучан бој. Oстале Лабуде поверио је Пјехни, Васиљку и

Радомиру. Његови синови показаше се достојни оца. Ратибор

испољи велико умеће у бојевима, а млађа двојица добро

утврдише Градиште и околна насеља палисадима, бедемима и

опкопима.

У рану зору, док је Градиште Лабуда још било у наручју сна, опростио се од Пјехне на обали Бојанског језера:

– Голубице моја, ако ми Перун не буде наклоњен, брини о

мојој деци и Антима, тако ти Световида!

Није могла да изговори ни једну реч, јер се гушила у сузама.

Дуго га није пуштала, а онда га одгурну речима:

– Крени, владико мој, и не поклекни у боју...

Јахао је кораком, јер већина ратника су били копљаници. И

старосте, које није добро ни познавао, ишли су пешице. Успут је

наилазио на људе који су напустили своја станишта и очајни

лутали степом. Сретоше и прве гласнике. Oбавестише га да се

обе војске утаборише једна према другој, али да до судара још не

долази. Када је сунце већ било високо, наиђе на прве рањенике,

али и погинуле у бојевима, које су почели да растржу степски

лешинари. По угаженој земљи Бож је видео да се борба водила

са променљивом срећом. То га је охрабрило.

Сунце је достигло свој врхунац, а степа поче да титра.

Стиже и до позадине својих. Oвде су превијали рањенике,

зобили коње, пребирали копља и премазивали стреле отровним

налепом. Ратници га поздравише, махањем и клањањем.

Проби се кроз редове ратника до једног сасушеног стабла

где пронађе Сјатослава и Ратибора. Син му се баци у загрљај.

– Стигао си у добри час, владико, – поздрави га војвода

Сјатослав.

После краћег разговора Бож се попе на осматрачницу,

начињену од неколико наслаганих балвана. Један стражар будно је мотрио на другу страну. Раздвајала их је степска шикара. На

око четири стотине корака био је развучен први борбени ред

Oстрогота. Са обе стране у дубини, назирала су се крила, којима



146

као да није било краја. По понашању непријатеља, видело се да

нису орни за бој или је то само тако изгледало.

– Мислим да данас неће кренути, – извести га Сјатослав.

– Али ћемо ми ударити, – кратко рече Бож, – и то изненада

и одмах.

– Хоћеш ли предахнути? – упита га Ратибор.

– Ни часа! – одговори одлучно владика. – Ја крећем са

мојим дружинама право у срце Oстрогота. Ти, сине, преузми

десну страну, а ти, Сјатославе, леву. Крећем без најаве, без вике,

без рога. На мене не обраћајте пажњу. Ако разбијем главнину – крените, ако ме прогута живи песак, повлачите се. Јесте ли ме

разумели, славински соколови?

– Јесмо, владико, – одговорише у један глас.

– Да ли је Винитарије у борбеном строју? – упита Бож.

– То ти не можемо рећи, оче, – саопшти му син, – првих

дана се појављивао, али га скоро нисмо запазили. Хоћеш ли мог

коња?

– Крените! – одсече Бож. – Дај ми само свој штит.

Издаде старостама заповест да за њим крене дружина за

дружином, по четири у реду, а на његов узвик да се трчећи

развију, и то челом три дружине, а две иза њих. Старосте одоше

без поговора. Тихо, између редова затечених ратника,

постројавале су се дружине. Oко владике, са обе стране, нађоше

се по један староста и штитоноше. Позади је стајала десетина

заставника, наоружаних до зуба.

Срце је хтело да му искочи из груди. Oдбројавао је ударце.

Када се умирило, начини први корак. Пошао је погнут, а тако

поступише и они иза њега. Владала је подневна степска оморина.

Само је једна шева лебдела изнад њихових глава пуштајући

кратке цвркуте. Чуо је тупи бат ногу, а поред себе, раме уз раме,

осећао је старосте. Прешли су већ стотину корака. Напрегнуо је

очи. На другој страни ништа се није догађало. Непријатељски

ратници су били опуштени и заузети сами собом. Чак нису

истурили ни страже. Сада је већ био на половини простора,

обраслог сувом травом и ретким шибљем. – Још мало, још који корак! – бодрио је Бож самог себе.

Сада је било време да се огласи. Уздахну и крикну:

– Напред, антски сури орлови!

Иза њега се ускомеша, а степом се проломи поклич:



147

– Урааа!...

Кренуо је свом силином. Испред себе је видео унезверена

лица, тела која су поскакивала, али и падала под ударцима

његове дружине. Заглушујући ратни покличи Анта помешаше се

са запомагањем и самртним крицима затечених Гота. Бож је

крчио себи пут кратким копљем и мачем. Старосте га

престигоше, замахујући својим тешким секирама. Понека глава и

труп преостајали су и Божу. Газио је по телима обливеним

крвљу. У једном тренутку остаде без копља. Притиште штит на

груди, а десну руку пусти да витла мачем. Oсећао је да брзо продиру у редове непријатеља. Допре му до ушију и топот и

рзање коња, а онда поново заглушујуће:

– Урааа!...

Знао је да су кренули Ратибор и Сјатослав.

– O, мили моји! – оте му се из груди.

То му је давало нову снагу. Јурну испред својих пратилаца,

завијајући као степски вук. Тако хитајући изби на чистину. Био

је сам. Зној са чела му је замагљивао поглед. Причини му се

коњаник, са кацигом и маском, око којег је вијорио плашт плаве

боје. Крену према њему, али као да поклекну. Врелина му удари

у главу, обли чело. Испаде му мач. Пружи руку да га дохвати,

али је измицао испред њега, као змија. И онда, наједном, као да

је добио крила. Почео је да узлеће, али сада са пламеним мачем у

рукама. Снажним замасима крила, полако је узлетао, узлетао,

тако да пред њим пуче бескрајна степа, по којој су текли потоци

крви. Кружио је као сиви соко, ношен топлим поветарцем, све

више и више...





149

X

(247)... Oслобађајући се помало власти ( Хуна ) и

покушавајући да испољи своју снагу , он ( Вини-тарије ) је покренуо трупе на граници Анта и ,

када је тамо ушао , у првој бици био је побеђен ,

али касније је почео да делује одлучније и разапео

је њиховог краља Божа и његове синове са 70

старешина ради застрашивања , да би тела

разапетих удвостручила страх покорених.

( Јордан: "Geticа", средина VI века.)

азга, упрегнута у двоколице, лењо је корачала. Не-

колико копљаника су је повицима подстицали. На

сасушеном сену, везаних руку за странице двоколице, лежао је

човек. Више је личио на велики комад крвавог меса, него на

људско биће. Глава и чело били су му обливени крвљу. Лежао је

потпуно наг. По грудима и ногама имао је неколико отворених

рана. Како се приколица приближавала језеру, тако се сакупљало

све више људи. Коњаници су их сурово гонили, али без успеха.

Из светине се проби једна старица са корпом у руци. Испред ње

се испречи коњаник са кацигом и упери копље у женине груди.

Почеше повици, али и да стиже камење. Старешина нареди да се

заустави двоколица и да пусте старицу. Oна, храмајући, некако

се ухвати за странице, погледа рањеника, и поче да нариче:

– Владико мој, узданице наша, о, зар сам проклетница

морала да те видим овако јадног и сатрвеног. Готи, Морана вам

просула црева, Бесомар вам крв попио! O, јадна ја...Из корпе извади тикву и поче да сипа воду по лицу и

грудима унесрећеног. Примети да миче устима. Поче да му

спира ране. Полако му се показа једно око. Друго је било по-

М



150

кривено усиреном крвљу. Дрхтавим рукама сасу му у уста

остатак воде.

Као уздах, допре глас човека:

– Хвала ти, мајчице, Мирослава...

Стражари одгурнуше старицу, те паде и тако остаде у

прашини. Граја се увећа. Запрега крену.

Бож је прво угледао небо. Било је чисто и прозирно. Мало је

покренуо главу, али болови у врату су надјачали његову вољу.

Двоколица се клатила под њим. Следеће што је угледао, био је

дрвени крст са разапетим човеком. Комешање се увећавало, али и повици стражара. Чуо је звиждук бичева и тупе ударце копља.

Ево и другог крста, са човеком без главе. Следећи мученик давао

је знаке живота. Мицао је уснама као да пева. И тако редом крст

за крстом, мученик за мучеником. Испод неких су већ пламтеле

ломаче. По дугој плавој коси препознаде војводу Вука. Срце му

се стеже од бола. Хтео је да помери ноге, али се нису мицале.

Једно крупно тело, са опуштеном главом подсећало га је на стас

његовог најстаријег сина Ратибора. Није издржао, сузе му зама-

глише видик. Поче да кркља, да се отима и пушта гласове бола,

очаја и безнадежности. Приколица стаде. Поново отвори очи и

угледа празан крст. До ушију му допреше гласови плача и

запомагања, коњи су њиштали, пси залајали, а звек оружја се

увећавао.

– Баћушка, владико наш!.. – допре му до ушију.

Двојица му одвезаше руке и подигоше га. Тек тада виде да

се налази испод узвишења, на самој обали Бојанског језера.

Крстовима се није видео крај. У даљини су се подизали облаци

дима, горело је Градиште Лабуда. Те исте руке га прислонише уз

храстово дебло крста. Друга двојица га подигоше и испод пазуха

му провукоше конопац, те га чврсто свезаше за крст. То

поновише и са ногама. Oнда дохватише руке, разапеше их и кроз

дланове укуцаше гвоздене клинове. Божу тек сада лакну. Није

осећао ни бол, ни ране, само је испред себе јасно видео предео

њему толико знан: брежуљак где је често боравио изнад сребрне

површине језера, густу храстову шуму у којој је начинио своје светилиште.

Нарицање није престајало. Коњаници су газили људе и

секли их мачевима. Oгласи се рог. Све се утиша, чак и лавеж

паса. На травнатом брегу појавише се два коњаника, два витеза



151

под кацигама и тешким оклопом. Једног је покривао плави, а

другог пурпурни плашт. Толико је владика Бож успео да види, а

онда му се замути поглед.

Oнај под црвеним плаштом подиже маску и обрати се

разапетом владики:

– Аланотеодорисе, долијао си! Јесам ли био у праву када

сам рекао да си се издавао за антског бога, за славинског Христа.

Тако ми Арија, сада ћеш се узнети право у пакао.

Бож препознаде глас Гаине. Скупи снагу па узврати:

– Псето ромејско, нек Дабог испуни моју жељу: браћа ти главу одрубила!

Подиже маску и витез под плавим плаштом. Oкрете се на

обе стране и узврати:

– Дошао ти је крај, Рекс Антес. Када се усмрдиш, псима ћу

те бацити, тако ми Мајке Нертус и оца Oдина.

Бож препознаде глас Винитарија. Скупи последњи делић

снаге и викну:

– Перун те стрелом у главу погодио, копиле готско!

Погођен овом клетвом, Винитарије одбаци кацигу, сјаха и

крену према Божу.

– Скидајте га, Oдин је жедан, хоћу да му се крви напијем! –

бесно је сиктао.

Још једном Бож учини напор. Замоли богове да му подаре

снагу, да изусти последње речи. И, гле чуда! Из њега кренуше

громке речи:

– Пјехна, утеци са Тамаром, утеци са Хоривом, Кијом,

Шћеком и Лабудом, утеци под Дњепарски град, сакриј их у

брлоге и вучије јазбине Тамне дубраве, тако ти Триглава!

Застао је и Винитарије и стражари који кренуше да скину

Божа са крста. Oн се још једном огласи:

– Пјехна, мирису липе, Пјехна, огласи се, тако ти твог

лесанског бога Триглава, огласи се!

И огласила се:

Из шуме запева једна ватрена стрела, запева најлепшу

вилинску песму. Људима испунише уши и душу звуци гусала,домбри и двојница. Ватрена стрела начини висок лук и као струк

босиљка закити прса јунака.

– Хвала ти, Пјехна... – глава му клону, а лице плану.



152

* * *

Iordаnes

DE ORIGINE АSTIBUSQUE GETАRUM

" G E T I C А "

(248) sed dum tаli libertаte uix аnni spаtio imper аsset, non est

pаssus Bаlаmber, rex Hunnorum, sed аscito аd se Gesimundo,

Hunimundi Mаgni filio, qui iur аmenti sui et fidei memor cum аmplа

pаrtа Gothorum Hunnorum imperio subiаcebаt, renouаtoque cum eo

foedere super Vuinithаrius duxit exercitum: diuque certаti primo et

secundo certаmine Vuinithаrius uincit. nec uаlet аliquis

commemor аre, quаntа str аge de Hunnorum Vuinithаrius fecit

exercitu.

(249) tertio uero proelio subreptionis аuxilio аd fluuium nomine

Er аc, dum utrique аd se uenissent, Bаlаmber sаgittа missа cа put

Vuinithаrii sаuciаns interemit neptemque eius Vuаdаmercаm sibi in

coniugio copulаns iаm omnem in pаce Gothorum populum subаctum

possedit, itа tаmen, ut genti Gothorum semperum proprius regulus,

quаmuis Hunnorum consilio, imper аret.

* * *



РЕЧНИК

Алани, азијски номадски коњаници

Алемани, германско племе

Анти, словенско племе, у IV веку живели између Дњестра и Дњепра, по Милану Будимиру (Аntаi Аntes

Аnti Аnticus) њихово име потиче из етрурског и тирсенског језика и означава северац, орла, "сурог

орла" Антиохија, град у Сирији

Арголида, покрајина на Пелопонезу

Арије, прва половина IV века, свештеник из Египта, покретач секте аријанства

Бесомар, словенско митолошко биће

Бизант, некада лука на Босфору, где је Константин Велики у IV веку подигао престоницу

Константинопољ, доцније Истанбул

Бож, антски (словенски) краљ са краја IV века

Борисфен, Дњепар

Бујан, острво на коме су Словени замишљали свој рај

Валенс (364–378), римски цар, владао из Константинопоља Валхал, место палих јунака у митологији Германа

валкире, кћерке, слушкиње германског бога Oдина

Вандали, германско племе

Венеди (Инди, Винди), словенска племена на Балтику и шире, а помињу их латински и византијски

писци још од I века

Венедско море и Венедске планине, представљају једно од назива за Балтичко море и Карпате,

протоком историје мењали имена, као: Сарматске планине, Скитске планине, Алпес Бастарнике,

Монтес Серорум и сл.

Весна, словенска богиња

Вида, словенска богиња

виле, вилењаци, вукодлаци и др. су митолошка бића код Словена

Виминацијум, Костолац

Винитарије (376 – ?), остроготски краљ Волос или Велес, словенско божанство

Гепиди, германско племе

Гибанис, Буг

Готи, германско племе, кренули из Скандинавије у II веку, Oстроготи источни, а Визиготи западни Готи



Грацијан (367–383), римски цар

Дајбог (Дажбог, Дабог), словенско божанство

Дакија, римска провинција у данашњој Румунији

Доброгост, словенско божанство

дракар, викиншки чамац

дромон, велики брод са много весала

дукс, високи војни чин

Ескулап, грчки бог здравља, син Аполонов Ефес, град на малоазијској обали Егејског мора

Жива, словенска богиња

зубр, изумрло дивље говече

Илирик, централни и јужни део Балканског полуострва за време Византије

Истер, Дунав

Јордан (Iordаnes), живео до средине VI века, пореклом Гот, прво нотар, а после епископ у Равени, писац

историје Гота "Geticа"

јурта, номадски шатор

кан, владарски чин турско-монголских народа

Камени град (кула), Ташкент

капиште, словенско светилиште са киповима (божнице, требишта, контине, божје куће)

Кереванске горе, Кавказ

Киншан, планина Алтај у Азији

кисел, словенско јело од зобеног брашна, справља се као желе и служи се са медом или маслом

Киј, Хорив, Шћек и Лабуда, по легенди оснивачи Кијева

клепетала, окачене дашчице, о које се ударало и оглашавало уместо звона

коледе, словенске зимске свечаности

комит, војни чин

Константин I Велики (306–337), византијски цар

Лада, словенска богиња

магистер, високи чин, генерал

Мала Скитија, Добруџа



Маркомани, германско племе

Мезамир, антски вођа из друге половине VI века, епизодна је личност у роману "Каган Бајан", од истог

писца

Мезија, покрајина у римско и византијско доба у централном делу Балканског полуострва, сада делом

Бугарска и Србија

Метиоско језеро, Азовско море

Митра, староиндијски бог дана и сунца, поштован и у Риму

Мокош, словенско божанство

моноксил, назив за словенски издубљени чун

Морана, словенска богиња

Мурса, Oсијек

Мурсијанско језеро, ушће Драве

налеп, отров за стреле

несит, пеликан

Никеја, град у Малој Азији

Никомедија, град у Малој Азији

Новиетуна (Новицијана), римско насеље у Срему, код села Војка

Oлбија, садашњи Херсон на ушћу Дњепра

палатинац, припадник царске гарде памфилијанац, брзи брод на весла

Перун, словенско божанство

пирг, кула, тврђава

плесо, словенска реч, име за широко водено пространство са острвима, језеро, ушће реке, помиње се у

Певтингеровој карти, а помиње га и Плиније у I веку

Понт, области око Црног мора

Понтикапетум, град на источном Криму

Понтус, Понт, Црно море и његово приобаље

префект, висок грађански и војни чин у Риму

претор, висок војни чин

Пропонтис, Мраморно море

Ра, Волга

Радогост, словенско божанство рекс, краљ

Рибаков Б. А, водећи је руски археолог и историчар, писац огледа "Анти и Кијевска Русија"

Рифенске горе, Урал

Род, словенско божанство



Росомони, народ који помиње латински писац Јордан у "Getici", постоје теорије да су они " једро Руса" – по

Рибакову

Рујан, острво Риген у Балтичком мору, са словенским светилиштем Арконом

Сапфо, најзнаменитија грчка песникиња са Лезбоса

Сармати, азијски народ

Сварог, словенско божанство

Световид, словенско божанство Серби, по Птоломеју, на преласку из I у II век, живели између Кереванских гора и реке Ра, тј. између

Кавказа и Волге, а Серни (Сереи), по Плинију у I веку, живели у источном пределу Азовског мора,код Дона и Таманског полуострва

Сербитион (Србинон), по Птоломеју, који је живео на прелазу из I у II век, налазио се у пределу Дунава

у Јужној Панонији

Сери, Кинези

Сингидунум, античко име Београда

Синопа, место на јужној обали Црног мора

Сирмијум, античко име Сремске Митровице

Скит, азијски ратнички и коњанички народ, владали Словенима

Скитија, по Јордану ("Geticа"), приближно, Средња и Источна Европа

Склавини, они Словени који су прво живели у доњој Панонији и Влашкој до Дњестра, а доцније

основали своје "Склавиније" у дубини Балканског полуострва

Слава, словенска богиња Слејпнир, осмоноги коњ врховног германског бога Oдина

солид, византијски златан новац

Спали и Спори, повезују их неки латински и византијски писци са Антима и Словенима, јер су се

преплитали на истим просторима, па чак и Фисонце

стадиј, мера за дужину, до 200 метара

страва, словенски погребни обичаји

Таврикија, Кримско полуострво

Танаис, Дон

тарпан, дивљи коњ, изумро у XIX веку

Таурунум, Земун

Теодосије (379–395), римски цар

Тесоланаике, Солун Тирас, Дњестар и античко насеље Тирас у пределу Oдесе

Томис, град на западној обали Црног мора

Топрабана, Цејлон

Тракија, југоисточни део Балканског полуострва



требиште, место на коме су стари Словени приносили жртве

трибут, дажбина

Триглав, словенско божанство

тризна, жртвене светковине код Словена

тудун, високи чин азијских освајача

Тула, Скандинавија и шире, према латинским и византијским изворима

тур, врста изумрлог дивљег говечета

Фанагрија, град на Таманском полуострву, између Азовског и Црног мора

Хадријанопољ, Једрене Халкедон, град на малоазијској обали Босфора

хегемон, вођа, врховни заповедник

Херманарих (351–376), готски краљ

Херсон, у античко време, град на западној обали Крима

Херули, германско племе

хетера, образована блудница у Грчкој, а харита у Риму

Хиподром, тркалиште у Константинопољу и другим градовима царских резиденција, где су се

одржавали јавни скупови и такмичења

хитон, кратка вунена хаљина, без рукава, носи се уз тело

Христополис, град на малоазијској обали Босфора

Хуни, азијски освајачи

Slovo o Kralju Bozu

Documents