Skripta_Latinica

Panevropski Univerzitet„Apeiron“Banja Luka

Doc. dr Dragan Kolev

Elementi geopolitike

(skripta)

Banja Luka, 2012.god.

Sadržaj:

Prolegomena

1. Pojam „geopolitika“................................................................................................... 5

2. Definicija pojma „geopolitika“............................................................................ 10

3. Značaj i smisao geopolitike.................................................................................... 13

4. Osnovni principi i zakoni geopolitike...............................................................19

5. Geopolitika kao nauka...............................................................................................24

6. Prostor (teritorija, zemlja) kao geopolitički pojam.............................................38

7. Politika kao geopolitički pojam............................................................................41

8. Geopolitička moć.......................................................................................................44

9. Paradoksalnost geopolitike......................................................................................48

10. Multidisciplinarnost geopolitike.....................................................................52

11. Teorijski pravci i perspektive razvoja geopolitike...........................................57

12. Kratak istorijski razvoj geopolitike kao nauke.................................................. 63

13. Teorije zavera i geopolitika...................................................................................77

14. Literatura...................................................................................................................83

2

ProlegomenaKo vlada istočnom Evropom, vlada Srcem kontinenta;Ko vlada Srcem kontinenta, vlada Svetskim ostrvom;Ko vlada Svetskim ostrvom, vlada celim svetom“.

Helford Makinder1

Osnovna namera ovog rada je bila da se studentima ponudi publikacija koja će sadržati neke osnovne elemente geopolitike i koja će u najkraćem obrazložiti samu ideju, značaj i teorijsko-metodološki okvir geopolitike. Potreba za ovakvim štivom proističe iz činjenice da je, uprkos brojnoj geopolitičkoj literaturi, i dalje mali broj dela iz geopolitike koji mogu da posluže kao klasični udžbenik. U nastojanju da se prevaziđe postojeće stanje, a u nameri da se studentima olakša sticanje geopolitičkog znanja, napisan je ovaj priručnik koji daje naznake geopolitičkog okvira.

Nastojali smo da kratko i sadržajno izložimo teorijski aspekt geopolitike kao nauke i naglasak stavimo na one teorijske konstrukcije koji su dovoljne za upoznavanje sa najznačajnijim pitanjima i aspektima geopolitike.

Podsetili smo na genezu upotrebe prostorno-geografskih argumenata u političkim razmatranjima i pitanjima odnosa između naroda i država.

Dali smo kratak istorijski opis razvoja geopolitike i na taj način izložili osnove teze najznačajnijih geopolitičkih mislilaca i sažet opis njihovih geopolitičkih shvatanja. Demonstrirali smo osnovne sličnosti i razlike u shvatanjima vodećih svetskih geopolitičara (od Fridriha Racela, preko Rudolfa Kjelena i Helforda Makindera pa sve do Nikolasa Spajkmena, Zbognjeva Bžežinskog, Semjuela Hantingtona, Frensisa Fukojame, Henria Kisindžera i Alaksandra Dugina).

Izložili smo argumente kojima se objašnjava značaj geopolitike kao nauke. Skrenuli smo pažnju i na globalne geopolitičke promene koje vode od unipolarnog ka multipolarnom

svetu, što političke elite pojedinih država usmerava u pravcu očuvanja ili pokušaja obnove svoje vodeće uloge. Sa nestankom bipolarnosti javljaju se novi bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, a sa njima i nova geopolitička situacija.2 To je ukazalo na potrebu poznavanja aktera koji na regionalnom ali i na globalnom nivou, mogu izazvati velike političke, ekonomske, društvene krize.

Naznačili smo i potrebu poznavanja dve vladajuće geopolitičke strategije: „atlantizam“ i „evroazijstvo“. Mi smo se sa atlantizmom bolno suočili kroz NATO bombardovanje. Tada smo učili surove lekcije iz geopolitike koje ukazuju da je ovim strategijama moguće dovesti u pitanje budućnost celih naroda. Najgore je ako se ništa od toga ne nauči. Jedna od pouka koja se mogla izvući je da se globalne geopolitičke odluke koji se tiču sudbine Balkana i narod koji ga naseljavaju donose i kreiraju u strateškim atlantističkim, evroazijskim i mondijalističkim centrima moći, dakle izvan balkanskog prostora.

Ukazali smo na osnovne pravce kojima se kreće savremena geopolitika3. Kao što ne nudi lažni optimizma i neosnovanu nadu za „bolje sutra“, ona isto tako ne stvara iluziju „beskonfliktne budućnosti“ („mirne Bosne“) i očekivanog „zemaljskog raja koji je na dohvat ruke“. Ovakvi slogani i ne nude naučnu istinu već imaju manipulativni karakter.

Zato smo u sagledavanju geopolitičke datosti pošli od tradicije realističkog posmatranja odnosa u međunarodnim okvirima i shvatanja međunarodnih odnosa koji su utemeljeni na Hobsovoj slici sveta kao polju sukobljavanja sila sveta. Nesumnjiva je činjenica da je svetska politika oduvek bila borba za moć, resurse, teritorije, podanike. Zato su se i vodili toliki ratovi. Gotovo da je istorija čovečanstva istorija ratovanja. Mirni periodi kao da su samo bili predah za pripremu za novi sukob. Za razliku od rata koji je „produženje politike“, geopolitika je prethodnica i politike i ratova.

Za geopolitiku se može reći da je intrigantna, fascinantna, pomalo mistična ali i suptilna naučna disciplina.

1 Makinder Dž. Helford (2009): Demokratski ideali i stvarnost:studija politike obnove, Metafizika, Beograd, str. 155.2 Primer za to je teroristički akt 11. septembra 2001. oko koga postoje različite interpretacije.3 Pojam „savremena geopolitika“ se odnosi na period od završetka Hladnog rata. Ko vremenska međa njegovog kraja obično se uzima godina u kojoj je srušen Berlinski zid (1989) pa sve do danas.

3

Geopolitika je neobična, multidisciplinarna i zanimljiva nauka. Ona sama po sebi privlači radoznale duhove i pažnju brojnih znatiželjnika. Njeno izučavanje olakšava i saznanje da postoje intelektualni porivi i znatiželja za ovladavanjem ove nauke. Svi smo mi pomalo geopolitičari, a da toga nismo svesni. Svaki dan se debatuje („bistri politika“) na ove teme. Svakodnevno se vode bezkrajne polemike i faktološki sporovi oko pitanja šta nam se to dešava i zašto nam se to dešava. Brojni su analitičari svetskih događanja koji nastgoje da objasne njihove uzroke i povode. Često svoje tumačenje zasnivaju na „poverljivim izvorima“ ili „izvorima bliskim određenim centrima moći“. Najširi slojevi javnosti svakodnevno raspravljaju o nekim temama iz geopolitike. Ova disciplina je veoma primamljiva jer je otvorena, i što se razvija u brojnim smerovima. Ona privlači pasionirane pojedince. Postaje pasija mnogih amatera. Sama reč „geopolitika“ je na naslovnim stranama mnogih listova i u udarnim emisijama elektronskih medija. Na delu je veoma izraženo interesovanje za ovu nauku i ne bi preterali ako bi rekli da ona u poslednje vreme doživljava velki uspon.

Prisutni su i laička posamtranja geopolitičkih fenomena koja najčešće slede površne interpretacije geopolitičkih pojava. Ona mogu da odvedu u njenu vulgarizaciju. U tom smilu se često sreću i primeri tumačenja lokalnih događaja bez uvažavanja globalnog pristupa, pristupa na kojem su insistirali i osnivači ove nauke.

Po nekima ona je magija i čarolija, arkanum (tajno sredstvo), metafizika ili neka nevidljiva sila uz čiju pomoć se može upravljati sudbinama miliona ljudi. Drugi smatraju da je geopolitika svojevrsna fantazija4 i fantazma5. Kako god da joj pristupaju, u jednom se većina autora slaže: fenomeni geopolitike su veoma rasprostranjeni i njene posledice su veoma očigledne. Zbog svega toga bavljenje geopolitikom postaje sve unosnija i uspešnija aktivnost. Razvila se i svojevrsna geopolitička javnost.

Geopolitika je po malo i metafizičkog karaktera jer se njome selimo izvan „fizike prostora“ i stremimo da proniknemo u njene nevidljive političke sadržaje.

Na prvi pogled može se učiniti da je geopolitika suvoparna nauka jer operiše sa „čistim“ i najčešće surovim činiocima. Ona govori o gruboj i složenoj stvarnosti. Ona objašnjava tokove i procese koji je karakterišu savremeni svet. Ali nije ona kriva što je stvarnost takva. Dakle, da li je geopolitika lišena nečega što je više od puke egzaktne i hladne spoznaje? Mnogi teoretičari geopolitike će vam reći da nije i navešće brojne primere u korist ove teze. Koliko je samo napisano naučno-popularnih knjiga, lepe književnosti, poezije, slika naslikano, filmova snimljeno, pesama komponovano u slavu geopolitike. Reklo bi se bezbroj, a da toga nismo u potpunosti svesni. Na primer, Branimir Džoni Štulić peva: „...Balkane, Balkane, Balkane moj / budi mi silan i dobro mi stoj“. Na „Evrosong-u“ se ide sa pesmom: „Ovo je ovde Balkan...“. Geopolitika se može „čitati“ i kao roman koji ima pomalo brutalnu tematiku: sukobljavanje i borbu za određeni prostor.

Smatramo da je za usvajanje jednog realističkog i objektivnog pogleda na svet (na svetsku politiku, na odnose koju vladaju u svetu) najbolje čitati savremenu stručnu literaturu koja tretira kako „goruće“ geopolitičke teme tako i savremene geopolitičke teorijske koncepte. Znatiželjnima na raspolaganju stoje brojna i raznovrsna naučna ali i naučnopopularna literatura.

Najznačajnija tendencija u savremenoj geopolitici se ogleda u davanje primata ekonomiji, odnosno potiskivanje politike za račun ekonomskih interesa. To je dovelo do promovisanja nove naučne discipline pod nazivom geoekonomija. Njeni najpoznatiji zagovornici i promotori su Edvard Lutvak i Žak Atali.

Geopolitika je moćna nauka. Ona svoju moć zasniva na sintezi različitih saznanja iz mnogih naučnih disciplina, ali i mogućnosti da naučno predvidi tendenciju postojećih globalnih i lokalnih procesa i događaja. Geopolitika je „u modi“ („in“, „kul“ nauka) jer je shvaćen njen značaj i doprinos razumevanju kompleksnosti odnosa prostora i politike.

Geopolitika je nauka budućnosti. Njen značaj za spoznaju sveta u kome živimo se sve više uočava. Kao naučna disciplina predaje se na mnogim univerzitetima. Znanja koja nudi je čine jednom od temeljnih disciplina u novoj eri obrazovanja. Geopolitika je disciplina koja se još uvek izgrađuje. Ona je perspektivno polje za brojne stručnjake iz različitih oblasti.

4 Fantazija (grčki – phantasia) – mašta, uobrazilja, maštarija, sanjarenje, svesno preobražavanje predstava i njihovo spajanje u nove spojeve predstava koje nisu u opažanju date (delatnost kojom u duši postaju slike predmeta je reproduktivna ukoliko ponovo predočava opažanja, a produktivna ukoliko proizvodi nove tvorevine, ona poslednja ima najveći značaj u umetnosti); priča stvorene maštom, priviđanje, utvara, tlapnja. Fantaz (grčki Phantasos) – bog sna kod starih Grka. Brat Morfejev. On dočarava ljudima prijatne stvari.5 Fantazma (grčki phantasma ) – slika stvorena maštom, varljiva slika, utvara, priviđenje, avet.

4

http://www.blogoye.org/spadalo/26379/BRANIMIR+D%8EONI+%8ATULI%C6.html

Bavljenje geopolitikom nosi i određene rizike. Geopolitika je zavodljiva i očaravajuća nauka. Geopolitika može da postane i strast i da obuzme pojedince u tolikoj meri da postane opsesija6 za informacijama koje nude spoznaju i objašnjenje onoga što se dešava „kod nas i u svetu“. Zadivljujuće je u kojoj se meri i sa kavom strašću se predaju prikupljanju činjenica o geopolitičkim događajima. Mnogi se njome bave se iz znatiželje, iz hobija. To je izrodilo celu jednu plejadu geopolitičkih analitičara, eksperata za geopolitiku, stručnjaka za ezoterijska geopolitička znanja, poznavalaca tzv. teorija zavere i sl. Oni često puta nude prikladne pa i primamljivo proste sheme za objašnjenje aktuelne slike sveta koja nastaje na razmeđu vekova i milenijuma.

Nauka (pa i geopolitika) nije sâma istina – ona je jedan od puteva dolaska do istine. Nauka nije katehizis, dogma. U nauci zato i postoje teorije, škole i pravci. Njen osnovni princip je sumnja, ali sumnja istine radi, a ne sumnje radi. Ne sumnja koja može odvesti u smutnju. Ovaj naučni postulat važi i gepolitiku. Još uvek mnoge geopolitičke istine, kao dragocenosti same po sebi, nisu izašle na svetlo dana. Još uvek mnogo toga nije javno obznanjeno. Još uvek su mnogi geopolitički fenomeni obavijeni „maglovitim koprenama“ i očekuju svoje istraživače. Imajući sve ovo u vidu, nastojali smo da nepristrasno razmotrimo osnovne fenomene geopolitike i da naučno utemeljeno njene osnovne pojmove.

Sмatramo da je ovako izložena monografska građa o geopolitici samo još jedan skroman doprinos njenom boljem razumevanju. Koliko smo u tome uspeli prepuštamo sudu čitaoca. Sve ovde napisano treba da bude kritički posmatrano. U tom smislu svaka primedba, sugestija i preporuka bi bila dragocena i dobrodošla.

Autor, Beograd 2012. god.

6 Opsesija (latinski obsessio) – saletanje, navaljivanje, spopadanje, dosađivanje, obuzetost (mišlju i idejom). 5

1. Pojam „geopolitika“

Pojam „geopolitika“ je postao uobičajen u svakodnevnoj upotrebi. Broj knjiga i časopisa koji su posvećeni temama iz geopolitike se permanentno uvećava. Prostor koji savremeni mediji za masovno komuniciranje posvećuju geopolitici je ve veliki. Raste boj institucija koje se bave proučavanjem ove nauke. Štampaju se reprint izdanja klasika i osnivača geopolitike. Organizuju se brojni naučni skupovi, simpozijumi, konferencije, tribine na kojima se raspravljaju razne geopolitičke teme. Na osnovu toga moguće je stvoriti utisak da je pojam „geopolitika“ opšte poznat i da ga je lako razumeti i objasniti. Ali ovakav utisak je pogrešan.

Kao rezultat široko rasprostranjene upotrebe ovog termina javila su se i različita tumačenja samog pojma „geopolitika“. Iz toga su proizašla i laička primena geopolitike na regionalne okolnosti i lokalne primere bez uvažavanja njenog globalnog pristupa kako su joj dali njeni osnivači. Pojedini autori upotrebljavaju i pojam „geografska politika“ kao sinonim za pojam „geopolitika“.

1. 1. Etimologija pojma „geopolitika“Postoje i različita objašnjenja značenja samog pojma geopolitika. U tom smislu je značajno utvrditi

etimologiju same reči „geopolitika“. Termin, pojam, odrednica, „geopolitika“ je složenica, kovanica, sinteza dve reči: geo (grčki ge) i

politika (grčki politike). Dakle, obe reči imaju svoj koren u grčkom jeziku. Njen doslovniji prevod i etimološko značenje je najčešće „geografija politike“ ili „politika prostora“.

Kako se ona teško prevodi na druge jezike, zadržala se u izvornom obliku.Za drevne Helene ovi pojmovi su imali sasvim drugačije značenje nego što im se danas pripisuje. 7 U

mitološkom kontekstu reč gea/ge je za njih označavala „Zemlju", odnosno jedno od prvih kosmoloških božanstava.8 Iz ove reči nastao je pojam „geografija“ – naziv za posebnu naučnu disciplinu sa kojom geopolitika usko sarađuje. Geografija (grčki ge, graphia), odnosno zemljopis (kako se nekada nazivala) je „nauka o položaju, kretanju, veličini, obliku i životu Zemlje i njene površine, same po sebi i s obzirom na čoveka“.9

Smatra se da je sam izraz geopolitika uveo u upotrebu i u naučnom smislu prvi upotrebio švedski naučnik Rudolf Kjelen (1864-1922). Kao njen tvorac koristio ga je za označavanje jednog od pet bitnih elemenata svoje teorije države koju je izneo u delu „Država kao životni oblik“ („Staten som Lifsform“, 1916). Ti elementi su: a) ekonomopolitika, b) demopolitika, c) sociopolitika, d) kartopolitika i e) geopolitika.

Dvadesetih godina prošlog veka pojam „geopolitika“ ulazi u široku upotrebu ne samo u naučnoj nego i u političkoj javnosti što je i dovelo do obogaćivanja njegovog značenja. Danas kategorija „geopolitika“ ima brojna i raznovrsna značenja. Oko nekih značenja još uvek postoji sporenje. Za ovu priliku izdvajamo samo neka značenja:

- geopolitika kao ideologija, - filozofija međunarodnih odnosa,- geopolitika kao naučna (akademska) disciplina, - nastavni predmet i - geopolitika kao primenjena nauka (spoljnopolitička doktrina, strategija, umeće i veština upravljanja

spoljnom politikom).Pojedini autori smatraju da reč „geopolitika“ obuhvata sva značenja i više od njihovog prostog zbira.

1. 2. Geopolitika kao ideologija

7 Ovo je samo još jedan primer da su pojmovi dinamičkog karaktera, da vremenom menjaju svoj semantički sadržaj a sa njim i značenje i smisao.8 Prema grčkoj mitologiji prva, tzv. ishodišna božanstva su bila otac Okean i majka Tetida, „sveotac i svemajka“ vasione i božanskih bića. U grčkoj hijerarhiji bogova boginja Zemlja zauzima značajno mesto. Ona je kao žena boga Urana (bog neba) izrodila brojne duge bogove i prirodne sile kao što su Titan, Kronos i Rea, jednooka čudovišta Kiklope, storuke džinove Gigante i sl.Prema: Gustav Švab (2003): Priče iz klasične starine, Ne & Bo/Akia Mali princ, Beograd, str. 255-256.9 Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, IV izdanje, Prosveta, Beograd, str. 169.

6

Geopolitika je i ideologija. Ona je i svojevrstan pogled na svet, sistem tumačenja sveta u kojem živimo, i po tome je bliska filozofiji. Ona je najčešće pogled na svet političkog establišmenta svake države.

Ona je i svojevrsna ideologija kao i sve druge ideologije koje nude određeni sistem vrednosti i načine rešavanja egzistencijalnih problema, tumačenja istorijskih procesa. Ali ona nije postala klasična ideologija kao što su to neki drugi oblici svesti.

1. 3. Geopolitika kao akademska disciplina Geopolitika je nauka. Odlučuju ulogu o konstituisanju geopolitike kao nauke je imao značaj

spoznaje odnosa prostora i politike za realizaciju definisanih spoljnih interesa. Ovakvo značenje je karakteristično za nemačku geopolitičku školu koja je gepolitiku glorifikovala kao „okvir za celinu filozofije istorije“. U tom smislu Nikolas Spajkman smatra da je geopolitika kao nauka „teorija o prirodi države, koja se koristi kao doktrina za podržavanje poželjnost i potrebe teritorijalne ekspanzije“.10

Postoje različita razumevanja suštine geopolitike kao nauke. Savremena geopolitika je kritički orijentisana. Cilj svake nauke je spoznaja istine o nekom fenomenu. Kako su oni su po svoj prirodi jako složeni i nikad se ne mogu jednostrano sagledati, nauka (pa i geopolitika) od svojih saznanja gradi teorije. Nauka je skup teorija. To znači da nije dogma, nije zbornik jednom i zauvek utvrđenih istina, koje su naučno dokazane i detaljno razrađene.11 Određene geopolitičke teorija kao globalni sistemi su sistemski razvijane u geopolitičke škole.

Kao nauka geopolitika analizira sve fenomene koji su proizvod odnosa prostora i politike. U njihovom tumačenju nastoji biti krajnje obazriva. jer se geopolitički smisao ne može uzimati za krajnje racionalan („ultimo ratio“) tog događaja. Ali u svakom slučaju koristan za analizu i prognoziranje njegovog daljeg toka i pravca odvijanja.

1. 4. Geopolitika kao primenjena naukaGeopolitika se posmatra i kao primenjenu nauku. Kao takva ona služi za planiranje geostrategije,

spoljne i bezbednosne politike plazeći od datih prostorno-geografskih faktora. U tom kontekstu i Nikolas Spajkman tvrdi da geopolitika ima zadatak da odgovori na ključno pitanje bezbednosti određenog prostora a koje glasi: „Koju je, u datoj geografskoj situaciji, politiku najbolje slediti kako bi se postigla zadovoljavajuća bezbednost“ ?“12

U tom smislu geopolitika je i praktična veština i pragmatično umeće, Ona se u sferi međunarodnih odnosa ispoljava kao objektivna pojava. To se najčešće dešava kada jedna ili više država uz pomoć moći koju poseduju volju, nameru, htenje, interes (ima snagu i sposobnost) da kontroliše teritoriju i suverenitet drugih država a da se na tom prostoru nije formirala kao novi politički entitet, a sve sa ciljem ostvarivanja geopolitičkih i geostrateških ciljeva.

Ona je nauka o vlasti i za vlast. Dakle, može se reći u nekoliko i privilegovana nauka. Ona je disciplina političkih elita. Njome se bave oni koji učestvuju u procesu upravljanja državama, nacijama ili zajednicama država. Ona je svojevrsni priručnik nosiocima moći, „udžbenik vlasti“, Ona sažima sve ono što treba imati na umu kada se donose krupne, istorijske, sudbonosne odluke koje se tiči života veliko broja ljudi. Ona je polazište u odlučivanju o ratu i miru,o sklapanju vojnih saveza, strukturalno preuređenje društva, vojnih intervencija, diplomatskih aktivnosti, pokretanja reformi i sl.

Dakle, geopolitika je „angažovana nauka“, „praktična nauka“, „nauka na delu“. U toj pragmatici ona ima dvostruki zadatak:

a) da ponudi dijagnozu aktuelnog geopolitičkog stanja jedne države i b) da ponudi realne mogućnosti (alternativu) državama ili savezu država – šta bi one u perspektivi mogle da budu. Svi oni koji se bave politikom ili državnim (opštedruštvenim) poslovima, na određeni način se bave i

geopolitikom, bez obzira da li su toga sveni ili ne. Bilo bi značajno za zajednicu čije interese artikulišu da poseduju određeni novo znanja iz ove oblasti. Ali i oni koji su „izvođači radova“, oni koji treba da realizuju geopolitičke odluke često se nalaze u geopolitičkoj kontradikciji: kako da u datom geopolitičkom kontekstu optimizovati strateške ciljeve. 10 Citirano prema: Nebojša Vuković (2007): Logika imperije: Nikolas Spajkman i savremena američka geopolitika, Konras i Nacija pres, Beograd, str. 31.11 Jedna od osnovnih principa nauke je sumnja – ali ne sumnje radi, već istine radi. Sumnja koje ne vodi u smutnju.12 Spykman Nicholas (1944): The Geography oh the Peace, Harcourt, Brace, New York, pp. 5-6.

7

Geopolitika je i teorijsko-praktična nauka. Ona se bavi teorijskim istraživanjima ali se njena saznanja kriste i za upravljanje složenim socijalnim procesima globalnih (planetarnih) dimenzija, ali i odnosima između država i blokova država. Tak kada se neki pojedini događaj sagleda u širem geopolitičkom kontekstu, tek onda se mogu jasnije sagledati njegovi obrisi i smisao.

Utvrđivanje geopolitičke doktrine uvek sa sobom nosi dozu rizika, ali njeno neutvrđivanje je još veći istorijski rizik. Moguće je sadrži elemente naivnosti, precenjivanja i potcenjivanja. U mnogome je značajno sagledati na kojem sistemu vrednosti doktrina počiva.

Sve velike i ozbiljne države imaju svoje nacionalne doktrine kao svoje putokaze ostvarivanja geopolitičkih i geostrateških interesa. Dosledno sprovođenje ovih doktrina je merilo političke odgovornosti, korektnosti političkih elita. To je posebno vidljivo na primeru SAD. Ni jedna politička elita (establišment) SAD ne može ignorisati temeljne postulate svoje dugoročne geopolitičke doktrine. One se uvek slažu u pogledu vođenja spoljne politike, bez obzira koja ideološka opcija došla na vlast (zato se i kaže da je američki sistem jednopartijski sa dve frakcije – simuliranje političkog pluralizma). Imaju jedinstven civilizacijski cilj koji se često naziva „američki san“ („american dream“), i „američki način života“ („american way of life“. U SAD to je dokument nazvan „Manifest sudbine“ („Manifest Destiny“) koji politička elita bez kolebanja sledi koristeći sve moguće metode, načine i sredstva. Ne libe se da u njegovoj realizaciji upotrebe i vojnu moć i da direktne vojno intervenišu gde procene da su ugroženi njihovi geopolitički interesi. Upečatljiv primer je za to agresija NATO-a na Jugoslaviju. To predstavlja i zahteva i utvrđivanje „sopstvenog geopolitičkog identiteta“ (Dugin). „Primenjena geopolitika“ je kao teorijski pravac dominantan u savremenoj evropskoj geopolitici pogotovo u Italiji i Francuskoj. Ona se veoma razlikuje od američke atlantističke i engleske mondijalističke škola. Ona je prevashodno analitička metodička i, sociološka i sociološka metodika.

1. 5. Upotreba i zloupotreba geopolitikeGeopolitika je kao primenjena nauka tesno povezana sa krupnim, strateškim političkim interesima.

Kada su u pitanju interesi a pogotovo politički, onda treba znati da je to sfera bremenita apsurdima. I kao takva bila je predmet upotrebe i zloupotrebe od stane političke i vojne elite. Ali ne samo ona. Koliko je još nauka instrumentalizovano i korišćeno u tu svrhu? Teško je reći koja nije. Često puta je korišćenae kao instrument za pripremanje i opravdavanje ekspanzionističke politike mnogim državama, pogotovo u Drugom svetskom ratu. Zbog toga je i bila najviše okrivljavana nauka i skoro pola veka potiskivana od starne akademskim krugova.

Iz tih razloga jedni su je prećutkivali, drugi poricali, a treći umanjivali njen značaj, namerno previđaju njene autentične teorijske postavke. To ih nije smetalo da njena saznanja koriste za koncipiranje svojih geopolitičkih doktrina i strategija.

Živeći u sferi „zabranjenog poznavanja“ ona se nije ugasila jer su razlozi za njeno postojanje mnogo dublji, značajniji i dugoročiji od dnevnopolitičkih interesa. Ali, to nije dovelo ni do nestanka geopolitičkih strategija kao strateških opredeljenja pojedinih država. Može se reći da su malobrojni oni koji i sada smatraju da ona još uvek nije nauka.13

Dakle, tretirati geopolitiku kao pojavu koja je samo bezopasno ili samo opasno nije konstruktivno. Svako ekstremno shvatanje geopolitike u kontinuumu od njenog odbacivanja do njenog nekritičkog glorifikovanja ne doprinosi sagledavanju njene suštine, osnove na kojoj zasniva svoju (ne)moć, spoznaji njenih karakteristika i teorijskog bogatstva.

Ali, ne možemo reći da je njena zloupotreba prestala. I sada se koristi kao sredstvo objašnjavanja ili opravdavanja pojedinih diplomatskih poteza i spoljne politike velikih sila. Da nije moćna ne bi je ni zloupotrebljavali, jer se samo fenomeni koji poseduju određenu moć i upotrebljavaju ali i zloupotrebljavaju.

Tako je geopolitika dobila dvostranu prirodu (upotreba i zloupotreba) – kao dvolični bog Janus: jedno je ono lice koje vidimo ili čujemo (ono koje e upotrebljava), a dugo koje je ono nevidljivo i nečujno, ono koje je sakriveno u senci prvog (i koje se najčešće zloupotrebljava). Nikad se ne zna koje nas lice iskreno posmatra a koje manipuliše.

U to smislu geopolitika se može okarakterisati kao specifičan hermafrodit ili Androgin. Ako bi nastojali da budemo još određeniji geopolitiku možemo posmatrati i kao dvovalentnu pojavu pri čemu mit o

13Pojedini naučnici (kao što je na primer Hlihor) su smatrali da je potrebno izgraditi novu geopolitičku teorijsku paradigmu (a sa njom i novi naziv) kako bi se na taj način prevazišla krivica „geopolitike“.

8

Ormuzdu i Ahrimanu može biti metaforična paradigma. Naime prema učenju u Zoroastrove religije Ormuzd14 je oličenje svetlost, načelo dobra, princip dobra, a Ahrimand oličenje, tame, načelo zla, principa zla. Dakle, crno-belo (black end white) posmatranje je u skladu sa našim teorijskim određenjem: geopolitika može da bude i štetna ali i korisna, loša ali i dobra, maligna i benigna (baš kao i agresivnost po Fromu), može imati i ofanzivnu ali i defanzivnu ulogu.

1. 6. Vidovi geopolitikeRazlikujemo dva osnovna vida geopolitike: a) mikrogeopolitiku koja je usmerena na unutardržavne

entitete (regije, pokrajine, gradovi, područja,okruzi i sl.) i b) makrogeopolitiku koja se bavi kontinentalnim i planetarnim strukturama.

2. Definicija pojma „geopolitika“

Pojmovima je svojstvena promena semantičkog sadržaja a samim tim i značenja. Ovu karakteristiku poseduje i pojam „geopolitika“. To je i izrodilo njene brojna i često različite definicije. Najčešće se one razlikuju po izboru prvog najbližeg šireg pojma, roda („genus prohimus“) na osnovu kojeg se definiše dati pojam i insistiranju na nekoj specifičnosti („differentia specifica“).

Zašto se fenomeni definišu? Čemu one služe? Definicije nam omogućavaju da shvatimo prirodu same pojave, u našem slučaju geopolitike kao nauke koja se bavi izučavanjem kompleksa političko-geografskih faktora. Definisanje geopolitike nije nimalo jednostavno, bez obzira kao se to činilo lako. To je prvenstveno zbog pride predmeta kojim se geopolitika bavi – odnosa prostora i politike. Njen predmet istraživanja je kompleksan i eluzivan15 i kao takav otežava njeno definisanje.

Šta se određuje definicijama? Definicijom se pre svega, određuje sadržaj nekog pojma. Isto tako i definicijom se određuje sadržaj pojma „geopolitika“. Često puta se u nameri definisanja nekog naučnog pojma nailazi na prepreke zbog čega to nije uvek jednostavno i lako uraditi. Najčešće se prave dve vrste grešaka:

a) preusko se određuje sadržaj pojma (definicijom se ne obuhvataju svi sadržaji kojima se jedna nauka bavi)

b) preširoko se određuje sadržaj pojma (definicijom s neopravdano obuhvataju sadržaji koji pripadaju drugim naučnim disciplinama).

Kao i kod drugih brojnih fenomena, tako i u slučaju geopolitike ne postoji jedinstvena i opšteprihvaćena definicija. Geopolitika kao nauka se definiše na različite načine.Njeno definisanje zavisi od brojnih faktora: od polaznog teorijsko stanovišta autora, od geopolitičke škole kojoj pripada, od opštih interesa i težnji koji se definicijom žele promovisati, od aspekta posmatranja, od ideologije i spoljne politike svake države kojoj autor pripada, od nivoa spoznaje geopolitičkih pojava i procesa i drugih činioca.

To je urodilo široku lepezu definicije koje se po mnogu čemu razlikuju, ali koje imaju i mnoge zajedničke elemente. Ovde se nećemo šire baviti njihovim različitim određenjima sadržaja samog pojma već ćemo na nekoliko primera ukazati na neke sličnosti i zajedničke tačke. Iznećemo neke primere koje se najčešće susreću u literaturi.

Rudolf Kjelen švajcarski profesor i osnivač geopolitike je ponudio prvu definiciju geopolitike kao naučnu granu o državi ili nauku o politici ali i kao veštinu upravljanja državom. On pravi jasnu diferencijaciju između geopolitike i političke geografije. Ona glasi: „Geopolitika je nauku o državi kao geografskom organizmu ili pojavi u prostoru: dakle država kao zemlja, teritorija, područje ili najizrazitije, kao prostranstvo. Kao politička znanost imade ona postojano u vidu državno jedinstvo i hoće da doprinosi razumevanju bića države, dočim politička geografija studira zemlju kao prebivalište ljudskih zajednica u njenim odnosima k ostalim svojstvima zemlje“.16

Milenko Zorić smata da u najširem smislu geopolitika „znači razmatranje odnosa između geografskog prostora, države i politike“.17

14 Ormuzd (persijski ahura mazda) mitološki genije koji stoji na čelo prvog dana stare persijske sunčane godine.15 Eluzivan (latinski eludere, novolatinski elusio) – izbegavan, mimoilazan, osujetan.16 Kjelen Rudolf, Država kao životni oblik, „J. Đ. Đurđević“, Beograd-Sarajevo, 1923, str. 38. 17 Zorić Milenko, „Teorijska geopolitika“, Vojno delo, br. 6., Generalštab vojske Jugoslavije, Beograd, 2000, str. 107.

9

Andreja Miletić: „U najširem smislu pod geopolitikom se podrazumeva svako razmatranje i uvođenje odnosa između geografskog prostora (veličine, oblik, položaj, klima, prirodna bogatstva itd.) i politike“. 18

Uže definicije se usmeravaju na deterministički odnos geoprostora i politike i pri tome se naglašava da prostor određuje politiku. To je u osnovi i shvatanje Fridriha Racela.

Nemački naučnik Karl Haushofer u „Časopisu za geopolitiku“ („Zeitschrift für Geopolitik“) još davne 1928. godine daje definiciju geopolitike kao nauke i veštine. On smatra da je geopolitika nauka o povezanosti političkih događaja sa geografskim prostorom (prostranstvom, zemljom) na kojem se politički događaji i odigravaju. U tom smislu kaže: „Geopolitika je nauka o zavisnosti političkih događaja od zemljinog tla. Ona počiva na širokim osnovama geografije, a naročito političke geografije kao nauke o političkim organizmima u prostoru i o njihovoj strukturi“.19 Pored ovoga, on geopolitiku određuje i kao:

teorijsku sintezu geografije, istorije, političkih nauka, ekonomije, sociologije, kao znanje koje se koristi za praktično političko delovanje, izbegavanje poraza u ratu za

teritorije i resurse, i za političko arbitriranje. veštinu („Kunstlehre“) za preustrijstvo sveta i prostora, veštinu sticanja moći koja služi za povećanja državnog prostora, zaštite vitalnih državnih

interesa i načina života sredstvo za upravljanje državom i njeno širenje pretnjom upotrebe sile ili njenom primenom i političku pasiju geopolitologa.20

Oto Maul smatra da je „geopolitika i teorija i veština predviđanja političkih događaja i uputstvo za praktičnu političku delatnost“.21

Brojni primeri definisanja geopolitike mogu se naći kod Alaksandra del Vala.22 Saul Koen smatra da je „geopolitika primenjeno istraživanje o odnosu geografskog prostora i

politike“.23

Džefri Parker tvrdi da se geopolitika bavi „izučavanjem međunarodnih odnosa iz prostorne ili geografske perspektive“.24

Sloun i Grej su mišljenja da je „u suštini, geopolitika pokušaj da se privuče pažnja na značaj izvesnih geografskih obrazaca u političkoj istoriji“.25

Najlapiradniji26 primer definisanja nalazimo kod Aleksandra Dugina: „Geopolitika je nauka vladanja“.27

Milan Vujaklija daje dve definicije geopolitike: a) „Geopolitika je razmatranje političkih pitanja sa geografskog gledišta, tj. imajući u vodu celu Zemlju“.28 b) „Nauka o uticaju spoljne prirode na društveni i politički život.29

Edvard Lutvik kao eminentan strateg je smatra da „geopolitika nastoji da objasni istoriju kao borbu nacija za 'vitalne' prostore“.30

18 Andreja Miletić (1993): „Geopolitika“, odrednica u: Milan Matić i Milan Podunavac (Prir.), Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd. str. 341.19 Citirano prema: Zorić Milanko, Teorijska geopolitika, „Vojno delo“, Generalštab vojske Jugoslavije, br. 6., Berograd, 2000. sdtr.108. 20 Videti u : Haushofer Karl, De la geopolitique, FAYARD, Paris, 1986, pp. 101-104.21 Maul Oto, Šta je Geopolitika?, Naklada „Rad“ K.D., Zagreb, 1941, str. 40.22 Alexandre del Valle, From the strategy to the geopolitics, several elements of a multidisciplinary approach,www.strategicinternational.com/3enggeopolitic.htm 23 Cohen Saul (1944): „Geopolitics in the New World Era: A New Perspective on an old Discipline“, in: George Demko and William Wood (eds): Reordering the World: Geopolitical Perspectives on the 21st Century, Westeview Press, Boulder, p 17. 24 Geoffrey Parker (1998): Geopolitics: Past, Present, and Future, Pinter, London, p. 5.25 Sloan Geoffrey and Gray Colin (1999): „Why Geopolitics?“, in: Gray Colin, Sloan Geoffrey (eds): Geopolitics, Geography and Strategy, Frank Cass, London, p. 126 Lapidarno (latinski lapidarius) – kratke reči urezane u kamenu; kratak, zbijen, jezgrovit; lapidaran stil – stil koji je praktikovan u starim rimskim natpisima i govoru. 27 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 25.28 Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, IV izdanje, Prosveta, Beograd, str. 170.29 Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, IV izdanje, Prosveta, Beograd, str. 170.30 Luttwak Edward (1993): The endangered American dream: How to stop the geo-economic struggle for industrial supremacy, Simon & Schuster, New York, p. 102.

10

http://www.strategicinternational.com/3enggeopolitic.htm

Smatramo da je za naše potrebe najprihvatljivija sledeća enciklopedijska definicija: „Geopolitika je nauka o uticaju prirode jedne zemlje (geografskog položaja, klime, tla, vode i dr.) i njene ekonomsko-društvene, političke i kulturne nadgradnje na istorijski razvoj jedne nacije i na njen međunarodni položaj“.31

Filip Moro Defarž (Philippe Moreau Defarges): „Geopolitiku možemo definisati kao disciplinu koja proučava odnose između prostora i politike“.32

I površna analiza ovih definicija ukazuje da je njihov zajednički imenitelj prostorni aspekt politike.

3. Značaj i smisao geopolitike

Da bi u potpunosti razumeli geopolitiku kao nauku potrebno je da shvatimo njen značaj i smisao. Stoga ćemo posvetiti pažnju ovim aspektima geopolitike.

3.1. Značaj gepolitikeZašto nam je potrebna nauka koju nazivamo geopolitika? Zašto je ona značajna? Šta nam

omogućavaju znanja do kojih na dolazi? Ovim pitanjima (pitanjima smisla) otvaramo raspravu i kao odgovor nudimo tezu: geopolitika je veoma značajna nauka i moćna zbog znanja i saznanja koja nudi. Veliki je broj argumenata kojim se ova teza može odbraniti, a ovde ćemo izneti samo nekoliko za koje smatramo da će uspešno potvrditi opravdanost ovakvog stava.

Geopolitika je i nastala iz potreba da se pronađu odgovori na mnoga egzistencijalna pitanja sa kojima se čovek suočava. Geopolitika sada ima sve značajniju ulogu u kreiranju spoljnih politika svih država. Ona služi i kao metod analize međunarodnih odnosa ali i kao smernica spoljne državne politike. Biti stručnjak za geopolitiku je prestižna stvar. To su visoko cenjena zanimanja i znanja. Geopolitičari su uvažavani sagovornici do čijeg znanja, stava i mišljenja se drži

Geopolitika je moćna nauka iz mnoštva razloga. Pored toga što nudi znanja koja su sama po sebi moć, geopolitika se bavi faktorima koji poseduju veliku moć i koji kao takvi određuju sudbinu naroda i država.

Geopolitika poseduju i respektivnu eksplanatorsku moć33, odnosno moć da određene pojave vezane za odnos teritorije i politike objasni, pomaže u kompleksnoj analizi određene međunarodne pojave, procesa ili situacije. Njena deskripcija se odnosi i na međunarodne odnose ali i na uske regionalne probleme.

Značaj savremene geopolitike kao nauke je nesumnjiv. Ona nudi ključ za razumevanja brojnih i teško objašnjivih događanja i procesa u savremenom svetu. Ona nudi odgovore na mnoge pojave koje svojom dramatičnošću izazivaju strah i strepnju ljudi širom Planete. Geopolitički pristup je sredstvo mnogim državama da ocene sila koje na njih utiču, ali i da opravdaju svoje političke ambicije. Države nastoje da steknu određenu stratešku geopolitičku premoć i da je što duže održavaju. To podrazumeva njihovo permanentno praćenje i analiziranje potencijalnih njihovih mogućnosti da ugroze stečene geopolitičke pozicije ali preduzimanje mere i aktivnosti kojima bi se te namere predupredile ili sprečile. To bez adekvatnih geopolitičkih sagledavanja i teško može biti uspešno.

Geopolitika je najvažnije državno oruđe za vođenje spoljne politike. Na geopolitiku države kao subjekti međunarodnih odnosa naslanjaju svoja strateška planiranja. Ona pomno analizira geopolitički smisao određenih događaja i pojava na lokalnoj a i na globalnoj sceni i pri tome traga za sistemom lokalnih i globalnih interesa. Osnovni cilj joj je da markira osnovne dugoročne spoljnopolitičke ciljev država ili grupe država, a posebno da odredi njihove, krajnje (ultimum) ciljeve. Da saznanja do kojih dođe konceptualno uopšti u futurološke teorije. Kao takva ona ima veliki uticaj na unutrašnju i spoljnu politiku.

Geopolitikom se naznačava mesto države u kontekstu međunarodnih političkih snaga polazeći od njenih prostornih odlika (položaj, veličinu, naseljenost, prirodna bogatstva i sl.). Interesi svih međunarodnih aktera se sučeljavaju na prostoru koji su naseljeni stanovnicima. Najveći problem geopolitike je

31 Mala enciklopedija (1968): Prosveta, knjiga I, Prosveta, Beograd, str. 320. 32 Philippe Moreau Defarges je profesor na Institutu za političke nauke u Parizu, istraživač na Francuskom institutu za međunarodne odnose, savetnik predsednika Francuske za spoljne odnose. Filip Moro Defarž (1996): Vvedenie v geopolitiku, Konkord, Moskva. 33 Eksplanacija (latinski explanare) – objašnjavanje, razjašnjavanje, izlaganje.

11

identifikacija strateških interesa pojedinih država i izbor načina, metoda i sredstava da se ovi interesi promovišu.

Na jednom prostoru u isprepletani brojni i međusobno više li manje slični interesi. On se ponekad usklađuju, ponekad konfrotiraju. U tok kolopletu interesa svi akteri pokušavaju da nađu način kako bi izvukli određene koristi za sebe ili bar da ne budu oštećeni. Bez geopolitičkih sagledavanja sve ovo nije moguće. Ona je polazište svakog globalnog promišljanja megatrendova, razumevanja opštih društveno-istorijskih procesa i socijalnih zakonitosti, koncipiranja vojno-političkih aktivnosti. Ona omogućava razumljive aktuelnog geopolitičkog dešavanja.

Ne pretendujemo da tvrdimo da jedino geopolitika omogućava objektivni i najrealniji pristup sagledava sveta i da je jedino ona moćna da ponudi odgovore na brojna sporna pitanja. U suprotnom, to bi nas odvelo u geopolitičku apsolutizaciju ili stereotipizaciju koja svet posmatrati samo sa jednog ugla i on se glorifikuje kao jedino ispravan, najbolji, najobuhvatniji i sl. Svet je isuviše kompleksan da bi ga mogli posmatrati samo sa aspekta jedne nauke bez obzira koliko ona bila obuhvatna i nastojala da ga suštinski spozna. Ali bez geopolitike sagledavanje globalne stvarnosti ne bi bilo potpuno.

Uloga geopolitike u socijalnoj sferi je velika. Svaki je pojedinac, hteo to ili ne, uvučen u geopolitičke događaje. Geopolitika je naša sudbina i bez naše volje jer je integracija i globalizacija sveta omogućila da događaji na bilo kom mestu na Planete imaju odraza na mnoge druge tačke. Sve to neminovno rađa potrebu i neophodnost o prostornom razumevanju događaja i procesa.

Ona omogućava da se krupni socijalni fenomeni analiziraju, shvate, klasifikuju i objasne. Oni se kao vesti najčešće uprošćavaju da bi se sveli na nivo elementarne razumljivosti prosečnog čitaoca, slušaoca ili gledaoca. Time se izbegava neophodnost posedovanja stručnih i širih geopolitičkih znanja. Ta saznanja formuliše na specifičan i komplementaran način i traga za najdelotvornije načine izgrađivanja geostrategija. Značajno je naglasiti da su nove geostrateške razvojne strategije u velikoj meri određene novim informacionim i komunikacionim procesima

Geopolitika svojom analizom objašnjava čitave istorijsku epohu zemalja i naroda i anticipiraju mogući trendovi i pravci njihovog daljeg razvoja. U tome se krije njena heuristička moć. Geopolitička predviđanja su moguća jer veliki broj država ima svoje konstante kojih se pridržava u dužem vremenskom periodu i koje pokazuju jasan kontinuitet geopolitičkog promišljanja. To su strateška opredeljenja koja se nastoje realizovati u dužem vremenskom periodu. U pitanju su decenije pa i vekovi. Stoga ti strateški pravci imaju svoj kontinuitet, taktičku prilagodljivost, ali se od osnovnih strateških ciljeva, globalne vizije i misije ne odustaje. Brojni stavovi utvrđeni pre više decenija su aktuelni u savremenoj geopolitičkoj misli. Velike država periodično menjaju samo politički establišment (predsednika, stranku na vlasti, upravljčku strukturu) dok fundamentalni strateški interesi i principi ostaju neizmenjeni decenijama pa i vekovima. Dakle, osnovni elementi globalnih strategija imaju svoj kontinuitet i koje opstaju i kada se geopolitičke okolnosti u nekoliko promene.

Geopolitika se ne odnosi samo na spoljna i međunarodna dešavanja. Ona svoj interes usmerava i prema događanima u pojedinim državama i regionima. To je dovelo i do konstituisanje posebne naučne discipline poznate pod nazivom „Unutrašnja geopolitika“. Poznavanje zakonitosti unutrašnje geopolitike omogućavaju tumačenja i olakšavaju razumevanje unutrašnjih političkih procesa kao što su separatistički pokreti, ili ekskluzivni sporazumi pojedinih oblasti unutra jedne države i sl.

Ne raspolaganje znanjem iz geopolitike može da ima velike posledice. Mnogi stručnjaci ali i političari često puta nemaju prava geopolitička saznanja o događajima a donose odluke koje se tiču sudbine celih naroda. To ima značajne i dugoročne egzistencijalne posledice. Tek tada se vidi značaj objektivnih geopolitičkih znanja i saznanja, valjane geopolitičke analize i geopolitičke projekcije.

Značaj geopolitike kao nauke će tek rasti. Njoj prestoji blistava budućnost. Razlozi su za to brojni. Trka za resursima i za blagostanjem se pojačava. Težnja ka dominacijom i kontrolom prostora se nastavlja sa više ili manje nasilnim ili perfidnim sredstvima. Značaj geopolitike proizilazi i iz neophodnost objektivnog razumevanja ponašanja dominantnih geopolitičkih sila (SAD, Rusije, Kine, Indije, Evrope) na međunarodnoj sceni. Na osnovu toga se razotkritvaju njihovi osnovni strateški ciljevi i shodno tome definišu sopstvene geopolitičke platforme delovanja na međunarodnoj sceni i pravci spoljne politike. To uključuje i bezbednosni aspekt („da li ili ne u NATO“, vojna neutralnost, „Organizacija ugovor o kolektivne bezbednosti“, regionalni vojni ugovori i sl. ). Ona omogućava razumevanje globalne spoljnopolitičke strategije SAD, supersile (ili hipersile) koja upravlja svetom tokom poslednjih decenija.

12

Koja je u osnovi suštinska potreba za geopolitikom? Zašto je važno baviti se geopolitikom? Odgovor bi mogao da glasi: Bavili se mi njome ili one ona se bavi nama na različite načine. Zato se i postavlja logično pitanje: a kad se ona bavi nama, zašto se i mi ne bi bavili njom?

Čovek se od svog nastanka kao homo sapiensa bavio geopolitikom. Ona je svojstvena čoveku ko društvenom biću. Na razne načine i u raznim oblicima je ona uticala na njegov život. Geopolitika je njegova egzistencija i esencija. Dale, i onda kad je bio nesvestan njenog delovanja, ali i kada je uspeo da nagomila znanje koje će koristiti da bi objasnio svet u kojem živi, shvatio uzroke pojedinih pojava, prepoznao tokove i procese i time nastojao da svoju egzistenciju osigura od brojnih opasnosti, izazova i pretnji. Shodno znanju kojim je raspolagao različito je fenomene geopolitike tumačio i davao im različita imena.

Zbog namere korišćenja geopolitike za koncipiranje ekspanzionističke strategije nacističke nemačke ova nauka je bila posle Drugog svetskog rata i izvesnoj meri zapostavljena, ali ubrzo se shvatilo da se bez geopolitike ne mogu niti shvatiti i objasniti odnosi u međunarodnim okvirima niti se može koncipirati spoljnopolitičko opredelenje neke države. U vreme tzv „hladnog rata“ (pravilnije bi bilo reći „hladnog mira“) koje su obeležili globalni sukobi Istoka i Zapada sa pojavom bipolarnosti (1945) o geopolitici se vodilo računa ali samo u uskim (prilično zatvorenim) krugovima. Postojali su i instituti i akademije pri ministarstvima spoljnih poslova koji su se veoma ozbiljno bavili geopolitičkim pitanjima. Geopolitička znanja i projekcije su imali status strogo čuvanih državnih tajni i stoga je ona bila samo privilegija elita. To svakako govori da države nisu mogle olako da se liše saznanja koja je nudila geopolitika. U diplomatskim kancelarijama velikih sila permanentno su se pravile geopolitičke projekcije, bez obzira na odnos prema geopolitici kao nauci. Geopolitika je bila i ostala njihova svakodnevna preokupacija. Ali, ne samo njihova.

Živimo u veoma složenom svetu i zanimljivim vremenima posmatrano sa geopolitičke tačke. Ona kao naučna disciplina nastoji da spozna njegovu kompleksnost. Nastoji da objasni situacije u kojoj se neka država, narod našao. Ona nastoji da ponudi i odgovor na strateško pitanje Quo vadis, svete? Kvo vadis? (latinski „Quo vadis, Domine?“).34 Bez to šireg geopolitičkog koncepta i konteksta ne mogu događana shvatiti, razumeti i objasniti. Bez celine mozaika smo umetnik zna zašto je stavio određeni kamenčić. Ona nastoji da otkrije uzroke pojava, procesa i tokova kako globalnih tako i lokalnih. U tome joj je blizak i pridev „apeiron“. Apeiron (grčki apeiros) – neograničen, beskrajan. U filozofiji je to početak, prauzrok iz koga su sve stvari izašle i u kojoj se ponovo vraćaju. Pojam je uveo Anaksimender. Dakle ovaj pojam je vezan za otkrivanje uzroka neke pojave, za njenu etiologiju.35 Sada niko više u akademskoj zajednici niti u državnim, vojnim i političkim elitama ne dovodi u pitanje značaj, vrednost i delotvornost geopolitike kao discipline kao što se to dešavalo u pedesetih godina prošlog veka

Živimo u uslovima kraj ideološkog sučeljavanja „socijalizma“ i „kapitalizma“, objedinjavanja Evrope, globalizacije, regionalizacije, vojnih intervencija, integracije, dominacije pakta. Ali zbog svega toga se ne može reći da je svet postao mirniji; da su agresije i ratovi prestali; da se više poštuje pravednost i međunarodno pravo; da su patnje stanovnika smanjene; da je laž, licemerje, gramzivost, halapljivost smanjena. Odnosno, da svet (Zemlja) nije postao bezbedno mesto za život. Krvavi sukobi su bili i ostali stalni pratilac ljudskog društva. Hladni rat je konstanta međunarodnih odnosa od Drugog svetskog rata pa do danas sa različitim intenzitetom.

Čovečanstvo na pragu novog milenijuma stoji pred novom realnošću. Dominanti svetski proces je globalizacija koji se najčešće manifestuje kao svojevrsna unifikacija sveta. Tragizam života, teška iskušenja i „spiralne istorije“ na ovim balkanskim prostorima se ne da spoznati bez geopolitičkog znanja. Procena „zabrinjavajućih procesa“ se ne može izvesti bez poznavanja geopolitike. Ovde važi čuvena misao engleskog filozofa Francis Bakona: „Znanje je moć!“ (“Scientia potentia est!“) Nerazumevanje geopolitičke stvarnosti se skupo plaća.

Veoma je značajno umeće i veština geopolitičkog promišljanja sveta u kome živimo. Državne elite u vođenju spoljne politike se sve više okreće geopolitici, jer shvata da bez tih saznanja ne može da se objasni ono što im se na mikroplanu događa. U realizaciji geopolitičkih ciljeva nije poželjno oslanjati se 34 Pitanje „Kuda ideš, Gospode?“ je, prema biblijskom predanju uputio apostol Petar Isusu kojega je bežeći iz Rima sreo na izlasku iz grada. Isus mu je odgovorio da se umesto njega vraća u Rum kako bi ponovo bio razapet. Ovakav Isusov gest je apostola Petra postideo i on se vraća u Rim gde kao hrišćanski mučenik strada.35 Etiologija (grčki aitia uzrok ) – nauka o uzrocima i posledicama stvari, nauka o logičnom obrazlaganju i dokazivanju, uzrok pojave neke bolesti.

13

naivne utopije a nisu poželjne brzoplete odluke. Da bi se to izbeglo nužno je stalno preispitivati načina pristupa u tumačenju sveta i veka u kojem živimo. Stare sheme tumačenja zamenjuju nove. Uobičajeni klišei tradicionalne analize ustupaju mesto novim i savremenijim. Intelektualna elita na našim prostorima počinje da shvata i značaj umeća geopolitičkog mišljenja

Kao naučna disciplina geopolitika pomaže u prepoznavanju i upravljanju globalnim društvenim (političkim, ekonomskim i dr.) promenama. Za svaki uspeh na geopolitičkom planu potrebno je upotrebiti svo raspoloživo znanje, umeće, volju kako bi iznašla najracionalnija rešenja u datim okolnostima. „Svako veliko geopolitičko postignuće je vizija pre nego što postane realnost“, zaključuje Henri Kisindžer u svojoj najnovijoj knjizi „O Kini“.

Savremena geopolitička nauka u velikom razvoju. Kako god da se posmatra, geopolitika se ispoljava kao moćna nauka čija je praktična primena veoma delotvorna. Njen značaj je odavno nadmašio mnoge druge konvencionalne nauke koje maju mnogu dužu tradiciju nego ona. Današnji njen status je zavidan iako i nadalje ima primera njenog osporavanja kao „opasne nauke“. Od izuzetnog značaja je za sve one koji utiču na donošenju odluka od opšteg društvenog interesa, koji kreiraju socijalne procese ali za svakog pojedinca. Prvima ona služi da objektivno sagledaju datu i konkretnu stvarnost i shodno tome strateški usmeravaju socijalne procese, a drugi da sagledaju suštinu određenih događaja i da na osnovu toga donose odluke od interesa za svoju egzistenciju. Bez poznavanja njenih osnovnih principa, metoda, teorija i globalnih interesa onoga što se kolokvijalno naziva „centara moći“ nije moguće osigurati mirnu egzistenciju i razvoj države.

Da li su arapske bune, „afričko proljeće“ nešto bitno više od erupcije prezasićenosti dugotrajnim vladanjem jedne ličnosti, nezadovoljstvo siromaštvom, korupcijom, nedemokratskim režimima? Na ovo pitanje se bez geopolitike ne može dati adekvatan odgovor.

3. 2. Smisao (svrha) geopolitike: geopolitička teleologijaPojam teleologija (grčki telos kraj, ishod, svrha, cilj; logia učenje) etimološki znači filozofsko

učenje o celishodnosti ili o svrhovnosti; učenje po kome se sve što se zbiva u svetu, u prirodi, u životu čovečanstva upravlja nekom svrhom, nekim ciljem; posmatranje stvari sa gledišta svrhovitosti, celishodnosti.

Jedno od osnovnih pitanja koje postavlja geopolitika je šta je osnovni smisao (cilj, svrha, suština) globalnih događanja, istorijskih procesa i tokova? Na to pitanje odgovore nudi geopolitička teleologija. Odgovori su različiti a najprisutniji je onaj koji smatra da je osnovna karakteristika geopolitičkog istorijskog procesa osvajanje, dominacija ili gubljenje određene teritorij. Odnosno, suština geopolitičkih procesa je širenje ili smanjivanje talasokratije i telurokratije, pri čemu je ishod ovog sučeljavanja neizvestan.

Američki geopolitičar Frensis Fukojama („Kraj istorije i poslednji čovek“) smatra da je razumevanje smisla istorije u njenim geopolitičkim terminima moguće samo do momenta do kada se kada se ta dvojnost („talasokratija“ i „telurokratija“) ne globalizuje. Sa globalizacijom ona gubi svoj smisao jer je moguće konstatovati pobedu talasokratije u „hladnom ratu“. On smatra da je ta pobeda više nego očita i da je došao „kraj istorije“ .

Na teleološkom nivo moguće je anticipirati nekoliko mogućih ishoda i razvoja geopolitičkih procese na globalnom nivou. Aleksandar Dugin razmatra četiri osnovne varijante geopolitičke teleologije (četiri cilja) od kojih prve dve polaze od pretpostavke da će doći do nepovratnog poraza telurokratije. ve varijante ne treba posmatrati kao apstraktne konstrukcije mogućih varijanti razvoja geopolitičkih procesa nego kao moguća scenarija i smernice za geopolitičke aktivnosti globalnih razmera.

Prva. Pobedila je talasokratija i ona ukida svog oponenta, drugu se bi suprotstavljenu civilizaciju – telurokratiju. Ustanovljava se jedinstven socijalni poredak neoliberalnog tipa. „Talasokratija apsolutizuje svoj arhetip i postaje jedini sistem organizacije ljudskog života“.36 Ova teleološka je neprotivrečna i logična. Ona je zakonomerni ishod jednosmernog toka geopolitičke istorije posmatrano u celini. Od početne prevlasti „tradicionalnog sveta“ („Kopna“) ka sve većoj prevlasti „savremenog sveta“ („Mora“).

Druga. Pobedila je talasokratija i time okončala vekovni ciklus sučeljavanja ove dve civilizacije. Talasokratija ne nameće svoj socijalni model čitavom svetu. To je samo kraj geopolitičke istorije. Mondijalističke geopolitičke teorije smatraju da će u XXI veku sukob „Kopna“ i „Mora“ neće biti. I to je jedna on oblika „kraja istorije“ (Frensis Fukojama).

36 Aleksandar Geljevič Dugin (2004): Osnovi geopolitike. Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 30.

14

Treća. Pobedila je talasokratija sli je ta pobeda privremenog karaktera. Dobila je samo bitku ali ne i rat. Telurokratija (Evrazija) će se ponovo kao ptica Feniks u novom obliku pojaviti i vratiti svojoj kontinentalnoj misiji. Dobro će proučiti sve geopolitičke činioce koji su uticale da kontinentalne sile dožive takav poraz. Formiraće se novi kontinentalni blok koji će svoje granice imati na Jugu i Zapadu. To će biti realizacija „Monroove doktrine za Evroaziju“. Obnoviće se geostrateška bipolarnost sveta koja će sada, shodno stečenom iskustvu, imati nove kvalitativne karakteristike i biti uspostavljena na novom nivou.

Četvrta. Ova varijanta geostrateškog sučeljavanja i geopolitičke teleologije ne nastavak treće. Naime obnovljena telurokratija nastavlja strateški sukob sa talasokratije. O ovom novom obnovljenom sukobu ponovo pobeđuje telurokratija i svoj civilizacijski model nameće na prostoru cele planete. Time se konačno zatvara „istorijski ciklus“. Svet se pretvara u „Kopno“ na kome vlada „ideokratija“. Stvara se Novi svetski poredak. Prethodile su mu i na neki način ga nagoveštavale „Rimsko carstvo“, ideja „Svetske revolucije“ i „Treći Rajh“.

Da zaključimo: Geopolitika ne nudi determinističku verziju budućnosti sveta. Ona ne posmatra budućnost

čovečanstva kao determinisanu, predodređenu sudbinu. Ona odbacuju fatalistički pristup i jednostrani determinizam. U krajnjoj istanci geopolitika operiše sa mogućim verzijama, varijantama događanja. Geostrateška rešenja se uvek izrađuju sa nekoliko najverovatnijih scenarija, jer se nikada u potpunosti ne mogu predvideti sve okolnosti i situacija se može oteti kontroli. Na tok, pravac i dinamiku određenih socijalnih procesa utiču brojni faktori koje geopolitika kao nauka ne pokriva. Socijalna stvarnost je mnogo kompleksnija nego što može da je geopolitika obuhvati. To su ograničenja svake nauke pa i geopolitike.

Racionalni ali i iracionalni činioci u istorijskim procesima imaju sve značajnu ulogu.

4. Osnovni principi i zakoni geopolitike

4. 1. Osnovni principi geopolitikeSpoznavanje geopolitičke stvarnosti i njeno opisivanje se oslanja na određene principe37 i pridržava

određenih načela. U istraživanju i objašnjavanju svog predmeta istraživanja (odnosa geoprostora i politike; pojava i procesa u međunarodnim odnosima) geopolitika, kao sve ostale nauke, polaze od određenih premisa. Može se reći da se ista polazišta upotrebljavaju i kada se radi na koncipiranju geopolitičkih strategija. Naravno, ovi principi nisu statične i ustaljene kategorije, već se prilagođavaju savremenim promenama i uslovima. U percepciji i objašnjenju geopolitičke stvarnosti operiše sa teorijskim modelima kojem je su ugrađeni „težišni princip“. Geopolitika se oslanja na brojne principe, a ovde izdvajamo samo one za koje smatramo da su najvažniji i najrasprostranjeniji:

1. Za svoj osnovni, polazni postulat geopolitika uzima složenost i permanentnu promenljivost sveta. Svet je veoma složen sistem sa mnoštvom elemenata koji su u permanentnoj evoluciji. Francuska poslovica tu promenu posmatra dijalektički: „Što se više nešto menja, to više ostaje ono što jeste“. Kako je tumačiti? Sve promene, modifikacije, transformacije, razvojni ciklusi, evolucije „dotiču samo površinu stvari“. Suština (esencija, meritum) ostaje gotovo isti, nepromenjen. Zašto je to tako? Tajna je u čoveku? Arhaični slojevi ljudske psihe se nisu izmenili hiljadama godina.

2. Princip hijerahičnosti prostora. Planetarni prostor je hijerarhijski organizovan i najčešće se shematski posmatran i tumačen kao sistem koncentričnih krugova. Naime svaki prostor se može kvalifikovati i kvantifikovati kao više-ili manje povoljan/nepovoljan za ostanak i razvoj država (i naroda) koji ga nastanjuju. Sa svojim ukupnim potencijalima i geografskim položajem bitno utiče na istorijska zbivanja u sudbinu populacije

3. Princip „suprotstavljenosti geopolitičke dvojnosti“. Svet je u svojoj kompleksnosti prepun protivurečnosti koja se najčešće razrešava sukobima i poništavanjem jednog od entiteta. Svet nikada nije bio

37 Princip (latinski principium) – početak, poreklo, izvor; načelo, osnov, osnovni uzrok, začetnik; osnovna tvar; temelj, podloga, osnovno pravilo, osnova učenja, osnovna misao neke nauke, načelo.

15

jedna geopolitička celina. Jedna od njegovih osnovnih karakteristika je geopolitička razdeoba, podela na brojnim osnovi. Ti teritorijalne regioni (celine, pojasi i sl.) međusobno uspostavljaju različite odnose – od čvrstih saveta, saradnje i ujedinjavanja do sukoba međusobnog uništavanja. Retki su periodi koegzistencije i saradnje. Protivrečnosti se ne samo brojno (kvantitativno) povećavaju već i (kvalitativno) zaoštravaju. Traje beskonačna i beskrajna bitka između sistema, svetova, kultura, vrednosni, kontinenata. Zato se i smatra da je jedan od najvažnijih principa geopolitike princip suprotstavljenost „Kopna“ i „Mora“ koji predstavlja osnovnu pokretačku snagu istorijskog progresa. Ova dvojnost se primenjuje na globalnom ali i na lokalnom nivou. Matrica dvojnosti moći se odnosi kako na opštu geopolitičku sliku tak i sve ostale nivoe opštosti. Istorija čovečanstva posmatrana iz vizure geopolitike je model razvoja planetarne dvojnosti na „Kopno“ i „More“. Oni svoj sukob sada realizuju na prostoru čitavog sveta gde se više ne postoje oštre granice njihove podele.

Dakle, dominirajući geopolitički model je dvopolarizam odnosno dvopolarnost. Ova planetarna geopolitička konstrukcija „regiona svetskih dešavanja“ se različito imenuje kao: „More“, „Talasokratija“ protiv „Kopna“ „Telurokratije“.

Prema shvatanju Aleksandra Dugin osnovni zakon istorije čovečanstva „jeste neukidivi Veliki Rat Kontinenata, neprestani dvoboj civilizacija, njihovi tektonski sudari“.38 On smatra da je svet u neprekidnom sučeljavanju, u neprekidnoj borbi za prostorom, osvajanjem teritorija, formiranjem i razgradnjom država i sl. Dakle, radi o suprotnosti koja je ukorenjeno je samoj prirodi kvantiteta i kvaliteta prostora a koja se najčešće manifestuje kao sukob:

između atlantizma i evroazijstva, između „Levijatana“ i „Behemota“; između Zapada i Istoka; između talasokratije i telurokratije; između „Mora“ i „Kopna“. Geopolitika je transkontinentalna teorija koja je zasnovana na temeljnoj planetarnoj civilizacijsko-

geografskoj dvojnost.

4. Potreba država za suverenošću i uspostavljanja ravnoteže geopolitičke moći. Državama je imanentna težnja ka suverenitetu i suprotstavljanju njegovog narušavanja. Svaki disbalans geopolitičkih moći između država ima negativne posledice za one koji poseduju manju moć, a pozitivne koji poseduju veću moć. Stoga one države sa manjom geopolitičkom moći nastoje da uspostave ravnotežu kako bi svoje geopolitičke interese mogla ostvariti. Što je geopolitička neravnoteža veća manje su mogućnosti njihove realizacije. Stoga i Helforda Makindera na sledeći način savetuje Englesku i SAD posle završetka Prvog svetskog rata: „Ukoliko ne želite da gomilate nove nevolje u budućnosti, ne možete prihvatiti ishod Velikog rata koji definitivno ne rešava sukob između Germana i Slovena u istočnoj Evropi. Morate da uspostavite nekakvu ravnotežu među njima, kao i potpunu nezavisnost i jednih i drugih. Ne možete ostaviti takvo stanje stvari u istočnoj Evropi i u Srcu Kontinenta koje bi nudilo mogućnost za razvoj novih ambicija u budućnosti, jer smo se jedva izvukli iz nedavne opasnosti“.39 (podvukao K.D.)

5. Princip moći. Svet (međunarodni odnosi) je uvek počivao na odnosu moći (sile), bez obzira na pravnu pretpostavku jednakosti među suverenim državama, bilo da su velike ili male. Stoga je i aktuelan ona maksima da nema stalnih i dugoročnih prijateljstava među narodima već prvenstveno interesa. Samo su oni stalni. ali ti interesi ne mora uvek biti interesi naroda već elita ili nekih drugih „centara moći“. Tehnološka revolucija je u mnogome olakšala čoveku život ali mu je omogućila neslućeno povećanje moći. Pri tome tehnološki napredak nije pratio i moralni razvoj. I ako ga je bilo bio je mnogo sporiji od tehnološkog napredaka. Dakle proces modernizacije i etika nisu bili sinhronizovani

6. Princip jednostavnih geopolitičkih teorijskih modela. Savremeno doba se odlikuje informativnom mogućnošću. Na raspolaganju su mu brojna i različita znanja i saznanja. Često je veoma teško da se pojedinac snađe u raznovrsnosti znanja i šarenilu teorija. Nauke su zbog toga prinuđene da redukcionističkom metodologijom kreiraju jednostavne i uprošćene teorijske modele da istraživač ne be

38Aleksandar Dugin (2004): Osnovi geopolitike. Knjiga 1,. Geopolitička budućnost Rusije, Ekopres, Zrenjanin, str. 10.39 Aleksandar Dugin (2004): Osnovi geopolitike. Knjiga 1,. Geopolitička budućnost Rusije, Ekopres, Zrenjanin, str. 52

16

izgubio „putokaze u mnogolikom i višedimenzionalnom haosu struja raznovrsnog znanja“.40 Geopolitika koriste jednostavne geopolitičke šeme ili modeli koje omogućavaju jasnije tumačenje raznih međunarodnih događaja. Jedna od najprostijih je trokomponetni geopolitički model („Heartland“, „Rimland“, „World Island“).

Takva šematizacija sveta dovela je i do dva tipa redukcionizma:- ekonomski redukcionizam se svodi na sučeljavanje Adama Smita („kapitalizam je najsavršeniji

model društva“) i Karla Marksa („kapitalizam je neodrživo društvo i njega će zameniti socijalizam kao socijalno pravednije“) i

- geopolitički redukcionizam - podela sektora planete na dve osnovne zone od kojih je jedna pod kontrolom „telurokratije“ („Novi Rim“, SSSR) i „talasokratije“ („Nova Kartagina“, SAD)

7. Kompleksnost globalnih procesa. Smisao globalnih događaja i prosa je mnogo dublji i kompleksniji nego što se na prvi pogled vidi. Oni koji su žrtve takve borbe obično nisu ni svestan tih slojevitih razloga i motiva. Njima se obično slika pojednostavljuje, ponekad do nivoa vulgarnosti.

8. Tacitovo načelo. Jedna od najopštijih načela je poznato Tacitovo načelo „Objektivno i nepristrasno“ („Sine ira et studio“) ili kako se drugačije naziva „Bez ljutnje i simpatija“, odnosno „Bez gneva i pristrasnosti“).

9. Princip empatije. Razumevanje geopolitičkih procesa podrazumeva i princip empatije. U procesu istraživanja sveta poželjno je staviti se u položaj onoga čije geostrateške ciljeve i namere želimo da saznamo.

10. Princip objektive procene protivnika. Nikada ne potceniti, ali ni preceniti protivnika, onoga ko ima suprotne interese. Ni jedno ni drugo ne valja. Shodno tome u drevnom Rimu su formulisali značajan princip geopolitike koji glasi: „Sveta je dužnost učiti od protivnika“ („Fas est ab hoste doceri“)

11. Princip nacionalnih interesa. Ključna premisa geopolitike je korpus nacionalnih interesa. Trajni su samo geopolitički interesi, oni koji se u datom momentu ocene kao naznačajnijim. Nema večnih ili trajnijih prijateljstava između država. Za međunarodne odnose je karakteristična promenljivost saveznika i prijatelja. Saveznici u jednom periodu mogu postati veliki rivali za prevlast u svetu u nekom drugom periodu kada se promenila konstalacija odnosa snaga. Tako su na primer, nekadašnji saveznici (SSSR, SAD i Velika Britanija) posle završetka Drugog svetskog rata postali neprijatelji i svoje odnose dovodili do ivice izazivanja svetskog nuklearnog rata, i pri tome održavali stanje međunarodne napetosti poznato kao hladni rat. Sve postojeće razlike (ideološke, političke, ekonomske, kulturološke i dr.) su iskrsle na videlo i postale razlog sučeljavanja.

12. Princip kontrole teritorije. Osnovni cilj centra moći, posmatrano sa geopolitičkog stanovišta, je kontrola teritorije, prostora i njegova eksplatacija i raspodela. U tom smislu osnovno geopolitičko opredeljenje je da iz prostorne perspektive posmatra prošle i sadašnje političke događaje i procese predvidi njihove pravce razvoja. Različiti su načini na koji se ostvaruje uticaj u određenim regionima. SAD i NATO to rade metodom dovođenja „političke pro-elite“ na vlast, obaranjem nenaklonjenih režima, izazivanjem nezadovoljstva stanovnika i sl. U skladu sa sopstvenom geopolitičkom nomenklaturom organizovanjem „obojenih revolucija“ (narandžastih revolucija“, jamin revolucija“ i sl.) gde je to moguće, a gde to uslovi ne dozvoljavaju onda korišćenjem vojne sile. Iskustva govore da ostvarivanje dominacije na određenom prostoru dovodi do sukoba interesa i na prostoru gde se interesi snažno sukobljavaju dolazi do destabilizacije to prostora.

13. Princip podražavanje specifičnosti prostora. Geopolitika polazi od načela da država i civilizacija u svojoj osnovi odražavaju specifičnost predela u kome su ponikle i razvile se.

40 Aleksandar Geljevič Dugin (2004): Osnovi geopolitike. Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 35.17

4. 2. Osnovni geopolitički zakonSmata se da je dva osnovna geopolitička zakona formulisao engleski geopolitičar Helford

Makinder (1861–1947) koji je bio je političar i profesor na više prestižnih britanskih Univerziteta.41 Kao visoko političar je bio u prilici da učestvovuje u kreiranju engleske spoljne politike i da utiče na spoljnopolitička opredeljenja Engleske. Kao naučnik značajno ostavio je veliki trag na razvoj geopolitike i smatra se jednim od najradikalnijih interpretatora političke storije sveta. Najvažnije delo mu je „Geografska osnova istorije“(„The Geographical Pivot of History“, 1904). Ovaj njegov rad se i danas smatra jednim od najznačajnijih radova u istoriji geopolitike. Naime, on je u ovom radu uopšti i sintetizovao sva znanja do kojih je tadašnja geopolitika došla i na osnovu toga definisao osnovne geopolitičke principe i zakone koji su i do današnjeg dana uveliko značajni za razumevanje i tumačenje geopolitičke stvarnosti.

Prvi geopolitički zakon se odnosi na mogućnost da se kontrolom manjeg, ali geopolitički značajnog prosto (geostrateške tačke) može se kontrolisati mnogo širi prostor. Zašto je to značajno? Zato što je to način da se štedi snaga jede države – sa manjim ulaganjem i energijom postižete isti efekat kao sa mnogo više snage i energije. Osnovno je znati koja je to tačka. Odgovor na to pitanje se traži uz pomoć geopolitike. U tom smislu i Aleksandar Dugin tvrdi da kada se radi o Srbiji, da se na njoj jasno vidi značaja geopolitičkog prostora i da je ovde u pitanju geopolitički aksiom: „Ko kontroliše Srbiju, kontroliše Balkan; ko kontroliše Balkan, kontroliše ogroman mediteranski strateški region

U svom radu: „Demokratski ideali i realnost“ („Democratic idealis and reality“) formuliše ovaj geopolitičkih zakon na sledeći način: „Svaki rimski general, koji je posle pobede ulazio u grad Rim, dok su sve oči bile uprte u njega usred raskoši "trijumfa", vozio je u svojim dvokolicama roba koji je stajao iza njega i šaputao mu u uvo da ne zaboravi da je smrtnik. Kada naši državnici budu razgovarali sa poraženim protivnikom, nekakav lepršavi anđelak bi trebao da im s vremena na vreme prošapuće u uši: Onaj ko vlada Istočnom Evropom, vlada Predelom srca. Ko vlada Predelom srca, vlada Svetskim Ostrvom (Evroazijom). Ko vlada Svetskim Ostrvo, vlada svetom“.42 Od tada pa do danas ovo se smatra jednim od najznačajnijih i najčuvenijih geopolitičkih silogizama.43

Iz ovoga se može zaključiti: Evroazija je „svetsko ostrvo“. (Zašto?) Istočna Evropa je njen najvažniji geopolitički prostor. (Zašto?) Osnovi cilj geopolitičkih doktrina velik sila je vladanje svetom. (Zašto?) Kako se onda kontrolom manjeg dela prostora kontroliše svet da bi se njime vladalo? Šta je onda

suština geopolitike? Drugi geopolitički zakon, koji je promovisao Helford Makinder je „Zakon dvojnosti stihija“

(„Kopno“ protiv „Mora“) se odnosi na dualističku strukturu sveta u čijoj dvojnosti se nalaze (dva različita ali ne potpuno i apsolutno) dva osnovna fenomena, dva entiteta, dva pola, dva prostora koji su neprestanom međusobnom suprotstavljanju (nadmeću, sučeljavanju). Njihov temeljni odnos je borba, a ne saradnja. Tek u takvom odnosu oni opstaju i potvrđuju svoju vrednost. Odnosno, ova dvojnost je od iskona u neprijateljskim odnosima, u svojevrsnoj alternativnosti („ili-ili“). Intenzitet suprotstavljanja je dinamičan i promenljiv – od miroljubive koegzistencije do rata kao najradikalnijeg oblika sukobljavanja. Taj model posmatranja sveta ima duboke korene – još u kineskoj filozofiji (jing-jang = dobro-loše, jako-slabo, muško-žensko, crno-belo i sl.). On je do dana današnjeg ostao dominantan model percepcije stvarnosti. Temeljna dvojnost sveta se manifestuje na dva osnovna načina: a) istorijskoj tipologiji civilizacija i b) kao geografsko ustrojstvo (struktura) planete Zemlje.

a) Prema geopolitičkom shvatanju istorija ljudskog društva posmatrana u celini predstavlja sukob dve stihije - „vodene stihije“ („tečne“, „nepostojane“) i „kopnene stihije“ („čvrste“, „postojane“).

b) Ovaj geopolitički model polazi i od dva osnovna prostorna ambijenta na planeti Zemlji koji se kvalitativno razlikuju – „kopnena masa“ („kopneni prostor“, „kontinent“) i „vodena masa“ („vodeni prostor“, „mora i okeani“).

U geopolitici ta dvojnost se ispoljava kao suprotstavljenost „kopnene moći“ („telurokratije“) i „pomorske moći“ („talasokratije“). Fenomen moći - šta je njoj imanentno? Stalno potvrđivanje i težnja ka apsolutnoj moći. Nekada se ovaj geopolitički model viđenja sveta odnosio na: 41 Predvao je geografiju na Oksfordu, a jedno vreme je bio direktor Londonske Ekonomske Škole. Bio je član Donjeg doma i britanski ambasador u Južnoj Rusiji.42 Videti u: H. Mackinder (1919): Democratic idealis and reality, New York. 43 Silogizam (grčki syllogismos) – u logici silogizam je posredan zaključak, zaključak iz najmanje dva suda.

18

- sučeljavanje trgovačkih civilizacija (Atine i Kartagine), - vojnih civilizacija (Sparta i Rim), - „ideokratija“44 i „demokratija“. Osnovu moć „talasokratije“ u to doba činila je Engleska koja je vodila ratove sa „telurokratijom“

koju su tada predstavljali Austrougarska Imperija, Nemačka, Rusija. Polovinom prošlog stoljeća temeljni nosilac moći talasokratije postaju SAD. U doba hladnog rata talasokratija se poistovećuje sa SAD a telurokratija sa SSSR. U tom periodu se konačno zaokružuje geopolitički identitet „sučeljenih stihija“ i one postaju dva globalna tipa civilizacije sa svojim posebnim metaideologijama, kulturama, ekonomskim sistemima.

Zakoni geopolitike se koriste za razne analize: a) analizu političke istorije, b) analizu istorije diplomatije, c) strateško planiranje i sl.

5. Geopolitika kao nauka

Geopolitika je mlada nauka, ali i kao takva ona poseduje tri osnovna gradivna (konstitutivna) elementa kao i svaka druga nauka. To su:

a) predmet istraživanja (proučavanja), b) specifičan kategorijalno-pojmovni aparat i c) metodologija istraživanja. Stoga ćemo ukratko naznačiti sva tri elementa njene konstitutivnosti.

5. 1. Predmet izučavanja geopolitikePrvi korak u konstituisanju razumevanju neke nauke je određivanje („omeđivanje“, limitiranje)

predmeta njenog istraživanja, a zatim precizno određenje osnovnih pojmova i njihove etimologije. Ovo nisu jednostavni zadaci jer granice između nauka i ne mogu jasno da se utvrde što otvara mogućnost za razne teorijske špekulacije i sporove i isprepletanost pojmova i metoda istraživanja kojima se služe. Razlike u određivanju osnovnog predmeta proučavanja i nisu značajne. Stoga se može reći da geopolitika ima svoj predmet istraživanja koji je prilično zaokružen i određen. To bi bio uticaj geografsko prostora na politiku. Odnosno, geopolitika izučava relaciju (odnos) politika – teritorija. Još preciznije rečeno, geopolitika se bavi prostornim aspektom (dimenzijom, sadržajem) politike. To znači da geopolitika prvenstveno posmatra uticaj geografskih faktora na samog čoveka i društvo, odnosno probleme vezanosti tla sa onima koji ga naseljavaju. U tom kontekstu često se bavila i uticajem reljefa na nacionalni karakter. Specifičnost politike počiva, pored ostalog, i na značaju koji se pridaje određenom prostoru i njegovom uticaju na društveni život ljudi.

Širina geopolitičkog pristupa ova određenom predmeti istraživanja je određena, s jedne strane geografskim činiocima, a sa druge, spoljnom politikom koje pojedine države (narodi) ili savezi država vode. U najširem smislu geopolitika se bavi planetarnim globalnim projektima u pravom smislu te reči. Ona se odnosi ne samo na pojedine države i njihove saveze, već i na čitavo čovečanstvo. Geopolitika operiše sa velikim socijalnim entitetima (nacijam, narodima, rasama, grupama naroda i sl.).

U užem smislu predmet geopolitike je država na određenom zemljišnom prostoru, odnosno država kao geografski individuum na kome je organizovan život određene društvene zajednice, koja poseduje odgovarajući stepen unutrašnjeg jedinstva. Geopolitika se ne može svesti samo na oblast istraživanja razvoja civilizacije kao nadmetanje naroda za određene prostore. To bi bio jednostran istoricistički pristup. Ona u istraživanju razvoja civilizacije pronalazi objašnjenja za sadašnjost kako bi projektovala budućnost.

Naravno, odnos prostora i politike je bio predmet bavljenja i mnogo pre nego što se geopolitika konstituisala kao nauka. Najstarija geopolitička shvatanja se sreću još u delima Konfučija, Herodota, Hipokrata, Platona, Aristotela, Tukidida i drugih. Oni su smatrali da su političke, društvene, psihološke pojave određene prostornim a naročito klimatskim osobinama prostora kojeg naseljavaju određene zajednice.

44 Ideokratija (grčki idea, krateo - jak sam, vladam) – vladavina ideja, vladavina razumnih pojmova, vlada razuma, nastojanje da se svet uredi na osnovu pojmova razuma.

19

I kasnije se ta ideja o uticaju prostora na različite segmente društvenog života sreću kod Žan Bodena u 17. veku, kod Šarl de Monteskijea, Žan Žak Rusoa, Johan Gotfrid fon Herdera u 18. veku i brojnih autora u 19. i 20 veku.

Predmet interesovanja geopolitike je „političkom organizacijom prožeta zemlja, tj zemljište (Reich)“.45

Miloš Mladenović još sredinom četrdesetih godina prošlog veka u nastojanju da odredi predmet geopolitike piše: „Postojanje prostora na zemljinoj površini, koju izučava geografija, daje geopolitici okvir u kome se mora odigravati tok političkih događaja, ako im je dosuđen trajni uspeh. Svakako, nosioci političkog života prelaze katkada izvan ovog okvira, ali se zavisnost od tla pre ili posle uvek ponovo ostvaruje. (...) U smislu ovog saznanja, geopolitika hoće da pruži oruđe u političkom delovanju i da bude putokaz u političkom životu. Time se ona približuje veštini koja je sposobna da vodi praktičnu politiku do shodnog mesta za skok sa čvrstog tla. Ovaj skok može stići do moći od znanja, a ne od neznanja, odakle je on mnogo dalji i opasniji. Geopolitika hoće i mora postati geografski savjest (odnosno svest – primedba K. D.) države“.46

Dva pitanja u svom trajnom međudelovanju određuju predmet istraživanja (područje delovanja) geopolitike:

1) Kako prostorna realnost sa svim svojim kvantitativnim i kvalitativnim karakteristikama (veličina, oblik, reljef, klima, demografska rasprostranjenost, razuđenost prirodnih resursa i sl.) utiče na politiku kako unutrašnju tako i spoljnu)?

2) Kako politička deluje povratno na prostornu realnost, koje promene u tom prostoru izaziva ili da samo modifikuje i prilagođava svojim potrebama?

Tokom istorije davani su različiti odgovori na ova pitanja. Većina polazi od stava da je veza politike (države) i prostora prirodna i neizbežna: svaki politički događaj ima svoju vremensku i prostornu dimenziju, odnosno smešten je i određeni vremenski i prostorni kontekst. Svaka analiza političkog dešavanja neminovno mora imati u vidu i ove faktore. Svaki odnos između dve države se koncipira, pored ostalog, i na osnovu prostornih karakteristika. Posebno kada je u pitanju osiguravanje od potencijalne invazije.

Američka enciklopedija navodi tri osnova aspekta predmeta geopolitike: „1) geopolitička sredina koju čine faktori fizičke i ekonomske geografije koji se mogu posmatrati

kao više li manje (ne)povoljne prilike koje imaju specifične ciljeve;2) prostorna geopolitika koja ističe značaj prostornog položaja kao geostrateškog činioca;3) teorijska (intelektualna) geopolitika koja se bavi istraživanjem geopolitičkih činjenica i

geopolitičke stvarnosti, ali i geopolitičku misa – geopolitičke teorijske koncepte, predviđanja geopolitičkih događaja ili projekcija geopolitičkih koncepata“.47

Predmet istraživanja savremene geopolitike kao nauke je odnos (interakcija, međusobni uticaj) politike i prostora ne samo geografskog već i kosmičkog.

5. 1. 1. Karakteristike predmeta istraživanja geopolitikeOvako određen predmet istraživanja poseduje brojne karakteristike. od kojih kao najznačajnije

izdvajamo i naglašavamo da : kompleksan; dinamičan; diverzifikantan48 i metamorfozan49 (sklon stalnim promenama i preobražavanju) ; ireverzibilan (nepovratan); fluktozan50 (nestalan), nepredvidiv (često puta), polimorfan51,

45 Zorić Milenko, „Teorijska geopolitika“, Vojno delo, br. 6., Generalštab vojske Jugoslavije, Beograd, 2000, str. 108.46 Citirano prema: Mladenović Miloš, Šta je geopolitika, „Arhiv za pravne i društvene nauke“, br. 4, Beograd, 1934, str. 46.47 The Encyclopedia Americana, International Edition, Vol. 12, American Corporation, New York, 1971, p. 508.48 Metamorfoza (grčki meta-morphosis) – preobražavnje, preobražaj, promena, preobraćanje, pretvaranje.49 Diverzifikacija (novolatinski – diversificatio) – menjanje, različitost, promena. 50 Fluktozan (latinski fluctuosus) – talasasa, lelujav; kolebljiv, nestalan.

20

eluzivan52, disperzivan53, fluidan54 i sl.Zato je jedan od značajnih naučnih postulata geopolitike holistički pristup55, odnosno neophodnost

sintetičkog povezivanja svih ovih različitih saznanja u jednu celinu. Za tako nešto potrebno je znanje, umeće i iskustvo. Posebno se treba čuvati nepotrebnog redukcionizma (svođenje nekog događaja samo na jedan jedini uzrok).

Zasniva se na približnosti i nužnom redukcionizmu (zbiru najvažnijih faktora) koji vodi u određeni stepen pogrešnosti koji je karakterističan i za teorije drugih nauka. To nije nikakva ekskluzivnost, kuriozitet i posebnost geopolitike. I pored svih navedenih ali i drugih ograničenja ona poseduje heurističku moć koja je čini upečatljivom i efikasnom naukom.

Geopolitičke pojave su veoma dinamične, ali uprkos tome postoje određeni trendovi i tendencije koje su relativno trajnije. Status Planete se permanentno i svakodnevno menja. Brojni su sukobi interesa koji kao takvi rađaju socijalne sukobe pa i ratove.

5. 1. 2. Globalni procesi kao predmet geopolitike Predmet bavljenja geopolitike su i globalni društveni procesi i socijalni događaji. Geopolitički

procesi se zasnivaju na događajima. Koji su događaji? Od onih koji su incidentnog karaktera do velikih geopolitičkih događaja kao što je na primer „Velika igra“ koja se odigravala tokom 19. veka i ticala se borbe za kontrolu Srednje Azije. Vodile su je Engleska, s jedne strane, koja je želela da sačuva dominaciju u kolonijama, Indija i Rusije, s druge strane, koje su nastojale da ostvare pristup „toplim morima“. Takvi događani mogu imati presudne uticaje na geopolitičke procese.

Ali oni mogu da utiču i na samu nauku kao što se to dogodilo u Drugom svetskom ratu, kada je geopolitika okrivljena kao „nacistička nauka“ i krivica za sva zla prebačena na nju. Zbog toga pojedini autori smatraju da je geopolitika u interpretaciji nemačkog generala Karla Hushofera (1869-1946) poslužila kao pseudonaučni alibi za ekspanzionističku i osvajačku politiku Četvrtog Rajha. Ona je polazila od navodnog prava nemačke nacije na svoj „vitalni prostor“ („Lebensraum“), odnosno od teritorija po kojoj joj je neophodan „životni prostor“ da bi obezbedila neophodne uslove za sopstveni opstanak.

5. 2. Metodologija geopolitikeShodno svojoj prirodi ona spaja različite tradicionalne metode istraživanja svih nauka sa kojima ima

dodirnih tačaka kao što su: teorije prava, kulturologije, sociologije, psihologije, vojne strategije, politikologije, nauke o religiji, ekonomije, ekologije, psihijatrije.

Zato i koristi multidisciplinarni pristup u istraživanju pojava i procesa, pri čemu kombinuje mnoge naučne opšte, posebne i pojedinačne metode istraživanja.

Metodologija geopolitička uzima u obzir brojne elemente prostorne realnosti. Težnja svih nauka je ka sintezi, ka spajanju i stvaranju novih makrodiciplina i višedimenzionalnih teorijskih modela.

Geopolitika koristi i primenjuje sve poznate metode (filozofske i naučne), metodski postupci i tehnike istraživanja. Geopolitika koristi brojne metode istraživanja jer zahteva sintetičku analizu i multidisciplinarno proučavanje.

Kako je suština geopolitike istraživanje veze između geografskog prostora (geoprostor) i društva i objašnjavanje geopolitičkih procese koji se na njemu odvijaju, upućena je pravljenje sintezu svih podataka koji su vezani za ova dva fenomena. Zato je i prinuđena da se koristi širokom lepezom tehnika i metoda istraživanja. To su:

Filozofske metode:

51 Polimorfija (grčki, poli – mnogo, morphe - oblik) – mnogoobličnost, onaj koji poseduje različite forme, koji se javlja u mnogo oblika.52 Eluzivan (novolatinski elusio) – izbegavan, mimoilazan, koji je teško uhvatljiv. 53 Disperzivan (novolatinski dispersivus) – rasipan, rasturan, razložen54 Fluidan (latinski fluidus) tečan, tekući; figurativno: nešto nestalno, prolazno.55 Holizam (grčki – chólos – čitav, potpun) je višeznačan pojam: 1. biološki – teorija po kojoj organizam kao „celina“ usmerava fizičko-hemijski procese u živom biću; 2. psihološki – načela da se pojedinosti psihičkog života uvek moraju posmatrati u sklopu psihičke celine (strukture).

21

- pozitivizam, - racionalizam, - dijalektička metoda.

Opšte naučne metode:- metode modelovanja, - statistička metoda,- istorijsko-komparativna metoda,- aksiomatska metoda, - hipotetičko-deduktivna metoda.

Posebne naučne metode:- metoda analize i sinteze (jedna od tih je SWOT – analiza),- metoda indukcije i dedukcije, - metoda definicije i klasifikacije.

Pojedinačne (empirijske) metode:- metoda posmatranja,- metoda eksperimenta, - metode ispitivanja, - metoda analize sadržaja.

Metode rešavanja operacionalnih problem:- metode operacionalnih istraživanja, - metoda studije slučaja,- metoda prognoziranja.

Kao i sve druge naučne discipline i ona teži naučnoj strogosti i tačnosti i pri tome koristi bojne naučne metode:

- istoriografsku metodu, - metodu analize sadržaja, - analizu i sintezu, - empirijska istraživanja,- pa sve do eksperimenta (in vivo), - ima i svoj specifičan geopolitički metod.

Analitički metodSvojim analitičkim metodama traži odgovore na brojna pitanja: zbog čega se jedan akter sukobio sa drugim a ne sa trećim, zašto je došlo do sukoba (koji su bili sukobljeni geopolitički interesi).

Sintetički metodom.Geopolitika opservira i uopštava na bazi teorijskih modela koji mogu biti apriorni i aposteriorni.

Metoda ekstrapolacijeGeopolitika se koristi metodom ekstrapolacije (latinski extra spolja, izvan, van; interpolare uvrstiti).

Ova metoda predstavlja primenu onih zakonitosti koje su utvrđene u jednom području na širu još neispitanu oblast.

Heuristička metodaGeopolitika poseduje heurističku moć. Ona služi kao svojevrsno predskazanje događaja.

Heuristika metoda (grčki heurisko nađem, pronađem) se najčešće određuje kao veština pronalaženja novih, naročito naučnih činjenica i saznanja. U tom smislu geopolitika može da posluži kao sredstvo, predviđanja, budućih globalnih događaja i procesa. Ona je moćna nauka u aticipiranju političkih događaja. Cvijićev

22

antropogeografski metodološki koncept je geopolitičke fenomene posmatra kao „razvojne procese“, odnosno sadašnjost oslanja na prošlost i istovremeno ukazujući na budućnost.

Koje su mogućnosti geopolitike za predviđanje događaja u 21. veku? Jedan od najrasprostranjenijih je da će sledeće decenije 21. veka upravo postsovjetski prostor će biti geopolitička preokupacija velikih sila. Obrazloženje: sve veća iscrpljenost resursa (energetski, vodeni i sl.) na planeti, povećane zagađenosti i prenaseljenosti. Postsovjetski prostor je značajan zbog svojih prirodnih bogatstava, svog geopolitičkog položaja središta Evrazije, ali i zbog opkoljavanja Rusije kao jedne od najvažnijih svetskih sila. Rusija je bogata energetskim potencijalima, vodenim resursima, rudama, biljnom masom, velikim prostranstvima obradivog zemljišta, slobodnog i ekološki čistog prostora za naseljavanje i sl.

Hermenautička metoda Geopolitika se oslanja na hermeneutičku metodu. Hermeneutika (grčki hermeneutike) je veština

tumačenja ili izlaganja nekog govora ili spisa, naročito biblijskog, veština simboličkog predstavljanja nekog umetničkog dela. Ima moć tumačenje, objašnjenja onoga što se dešava u svetu. Aleksandar Dugina u tom smislu i kaže: „Geopolitika je „pregršt istorijskih intuicija povezanih prijatnim predosjećajem spoznaje realnosti iz izvesnog, novog ugla“ (podvukao K.D.).56

Osnovi cilj svih ovih metoda je da se postavi akademski neutralno (objektivno) i nepristrasno prema predmetu svog istraživanja. Najbolje je kada bez nacionalne mitologizacije i stereotipizacije posmatra datu odnos prostora i politike.

5. 3. Osnovni geopolitički pojmovi

I geopolitika, kao i sve druge konstituisane nauke, poseduje svoj pojmovno kategorijalni aparat. Ona koristi brojne pojmove kojima se služe i druge nauke. To dovodi do njihovog pogrešnog poistovećivanja kao sinonima.

Kategorijalni aparat geopolitike je bogat i razuđen. Kažemo da geopolitika raspolaže sa „pojmovnim šarenilom“. Velikom broju pojmova je precizirano značenje ali se još uvek koristi i neki neprecizni pojmovi. Kategorije sa kojima geopolitika tradicionalno operiše su posebni, po malo neuobičajeni i neobični. Razlog tome je što su se koristili u izradi dokumenata čiji je sadržaj i značenje pojmova bio dostupno samo užem krugu ljudi. Isto tako, paradigme kojima se oslikavao geopolitički odnos globalne moći dobijale su simbolička imena koja su najčešće uzimana iz Starog Zaveta. Tako je, na primer, nemački geopolitičar Karl Šmit koristio imena starozavetnih čudovišta: za „Kopno“ – „Behemot“, a za „More“ – „Levijatan“.

Sve je to je geopolitici davalo ezoterijski karakter. Da bi izbegli ovu tajanstvenost potrebno je da razjasnimo osnovne geopolitičke pojmove. Njima se najčešće označavaju određene prostorno-teritorijalne zone i geopolitičke strategije. Značaj ovih zona u geopolitici je veliki.

Najveći broj pojmova je u kategorijalni aparat geopolitike uveo engleski (škotski) geopolitičar Halford Džona Makinder. Za ovu priliku ćemo navesti samo ključne kategorije koje čine osnov pojmovnog aparata u geopolitici:

1) „Granica“; 2) „Hartlend“ („Heartland”, “Geografski pivot istorije”, “Predeo srca”); 3) „Rimlend“/„Rimland“, („Rimland“, „Priobalne zone“, „Zone-granice“, „Priobalne zemlje“,

„Unutrašnji polumesec“; „Kontinentalni polumesec“); „Pogranična oblast“, „Pogranični pojas“, „Imperija, „Dim“);

4) „Lenlend“ („Lenaland“);5) „Spoljašni polumesec“ ili „Ostrvski polumesec“6) „Telurokratija“ („Kopno“, „Zemlja“57, „Ostrvo“, „Brod“, „Evroazija“, „evrazijstvo“); i

„talasokratija“ (More“,. „Voda“, „Zapad“, „atlantizam“) i7) „Ideokratija“.

56 Aleksandar Geljevič Dugin (2004): Osnovi geopolitike. Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 10.57 „Teoriju Zemlje“ („das Land“) je detaljno razradio Karl Šmit.

23

5. 3. 1. Pojam geopolitička granica „Geopolitička granica“ može da obuhvati države ili delove država i tada ona predstavlja određenu

trajektoriju odnosno zonu. Na primer: „zona sanitarnog koridora“ koju je nastojala da izgradi Engleska između Rusije i Nemačke obuhvatala je baltičke i istočnoevropske države. One su imala polukolonijalni status i politički su bile usmerene ka Engleskoj. Atlantističke („talasokratske“) snage su nastojale da taj pojas što više prošire. To su činili stvaranjem veštačkih „tampon-država“ („etats-tampons“). Ali politika Rusije i Nemačke je nastojala da tu zonu pretvori u liniju (Brest-Litovski sporazum, pakt Ribentrop-Molotov).

Nosioci „talasokratije“ Engleska i SAD ovde primenjuju politiku „dvostrukih aršina“ („duplih standarda“): sopstvene priobalne zone nastoje da svedu na graničnu liniju, a priobalne zone Evrazije da prošire koliko god je to moguće. Isti geopolitički princip nastoji da ostvari i „telurokratija“ („Kopno“)

Drugi oblik geopolitičkih granica su „priobalne zone“ („pogranične zone“). One se često posmatraju i kao kolevke civilizacije. Svoju energiju usmeravaju u kulturne sfere. Ovaj geopolitički potencijal samim tim što je „lak“ se instrumentalizuje i vešto koristi u strategijama sučeljenih strana. On prestavlja suštinu veštine geopolitičkog vladanja kojom su „pomorske sile“ ovladale u značajnoj meri. One su nastojale da iz kolonijalnih teritorija za što kraće vreme izvuku što više resursa, dok su „kopnene sile“ osvojenu teritoriju smatrale svojom i nisu nastojale da što pre iskoriste njene resurse.

Prostorno-teritorijalne zone prema Halfordu Makinderu

Polazeći od hijerarhijske geopolitičke organizacije prostota (više-manje povoljan/nepovoljan) koji se kože prestaviti kao sistem koncentričnih krugova Helford Džon Makinder smatra da središnji (centralni) položaj za neku Državu najpovoljniji geopolitički položaj. Ali ostaje pitanje šta čini centrali položaj, u odnosu na šta i na kom prostoru? To je pitanje sasvim razumljivo sa stanovišta relativnosti ovog pojma.

Naime, u svakom pojedinačnom i konkretnom geografskom slučaju centralnost se menja. Ona je promenjiva (varijabilna) kategorija. Stoga se potrebno zauzeti neku univerzalnu tačku posmatranja da bi se ta centralnost odredila. Najčešće je to planetarna tačka gledanja. A osnovni kriterijum centralnosti je onaj koji omogućava kontrolu ostatka sveta.

Geopolitika državne granice tretira kao „zone promenljivog opsega“ čija širina zavisi od kontinentalne dinamike. One su oslobođene tereta istorijskog nasleđa.

24

5. 3. 2. Pojam „Hartlend“ („Heartland“) ili „Srce sveta“Zbog prirodnog i energetskog bogatstva kojeg poseduje, egzistencijalne važnosti ali i borbe koja se

vodila za taj prostor nazivaju je „geografska osovina istorije“ („Osovina areal“) ili „Srce sveta“, odnosno “Heartland”. Na engleskom je to „heartland“ – termin koji je u upotrebu uveo Helford Makinder smatrajući da je od velike važnosti za razumevanje geopolitike i od pomoći da konstituiše američku vojnu strategiju.Njime je označio unutarkontinentalne evroazijske teritorije na čijem obodu se odvija borba za prostor, odnosno oko koga se „odvija prostorna dinamika istorijskog razvoja“ (Aleksandar Dugin). “Hartelend” čine one države koje kontrolišu središnji deo evropskog kontinenta. On je unutarkontinentalni prostor. On štiti i čuva „telurokratsku civilizaciju“. On prestavlja „nepokretnu platformu“ za optimalno organizovanje života zajednice koja je naseljava.

Posmatrano sa te tačke gledišta smatra se da u centru sveta leži Evroazijski kontinent, u čijem samom centu (središtu) je „Srce sveta“, „Kontinentalna osovina“, „Geografska osovina istorije“, „Osovinski areal“ („Rivot areal“), ili „Hartlend“. Dakle, u samom središtu kontinentalnih masa Evroazije je „Srce sveta“ „Hartlaend“ jer on predstavlja najpovoljnije geografsko polazište za kontrolu ostatka prostora na zemlji. Ovaj prostor je ključan u širi teritorijalni kontekst koji Makinder naziva „Svetsko ostrvo“ („World Island“) i čine ga tri kontinenta: Evropa, Azija i Afrika. Dakle prvi, unutrašnji krug je „Hartlaend“, najpovoljniji geografski položaj koji pruža najbolje uslove za uspostavljanje kontrole „Svetskog ostrva“ je istovetan sa teritorijom Države koju sada poznajemo kao Rusiju.

5. 3. 3. Pojam „Rimlend“ („Rimland“) ili „Unutrašnji mesec“.Drugi krug se naziva „Rimlend“/„Rimland, „Unutrašnji mesec“ ili „Periferni mesec“ („Inner or

marginal crescent“), „Priobalne zone“, „Zone-granice“, „Priobalna zemlja“, „Unutrašnji polumesec“; „Kontinentalni polumesec“ i on čini pojas koji obuhvata priobalni prostor evroazijskog kontinenta koje su smeštene između „Spoljašnjeg polumeseca“ i „Osovinskog areala“. Ovo je pojam koji je u geopolitiku uveo Helford Makinder i mnogi da i danas smatraju jednim od ključnih kategorija geopolitičke analize. On je smatrao je da između „okeanskih snaga“ i „Hartland-a“ postoji „središnji pojas“, koji je u stvari „rubni pojas evroazijskog kontinenta“. U njegovoj geopolitičkoj projekciji kontrola ovog prostora je od ključnog značaja za svetsku dominaciju. Dakle dominacija svetom kao strateški cilj je uslovljena adekvatnom kontrolom „Rimlend-a“.

Ovakav njegov stav odgovara tzv. „Potamskoj teoriji“ o istorijskom nastanku prvobitnih civilizacija na obalama mora, jezera ili reka. Ova teorija je i danas važan faktor gotovo svih geopolitičkih koncepcija.

Na osnovu ovoga on gradi geopolitičku formulu po kojoj je osnovni faktor koji je determinisao (određivao) sudbinu naroda i država i usmeravao istoriju čovečanstva upravo načini i mesto presecanje kopnenih i vodenih prostora.

On je svojevrsna geopolitička granica („pogranične zone“), prostor, sredina koji poseduje latentne mogućnosti kako „Kopna“ („telurokratija“), tako i „Mora“ („talasokratija“).58 Koliki je kvantitativni opseg priobalnih zona? On zavisi od onoga ko na njega gleda. Priobalna zona gleda „iznutra“, sa kontinenta, poklapa se sa obalom koja je kontinentalna granica, odnosno svodi se na liniju.

To je prostor u kojem su se najčešće pojavljivale civilizacije i intenzivno odvijao njihov razvoj. Zato se i odlikuje se bogatstvom kultura i po svom sadržaju je najsloženiji geopolitički prostor, region. U njoj se odvija intenzivni kulturni razvoj. Kao zona dodira dve civilizacije ona poseduje i određene karakteristike „talasokratije“ koje je svojim delovanjem „telurokratija“ u nekoliko izmenila. (Primer Španija: Gaudi).

Ovaj prostor „priobalne zone“ se ne može svesti samo na međusredinu, na prelazni prostro u kojem se sučeljavaju dve civilizacije, dva impulsa. Ona je više od toga. Ka kompleksna sredina poseduje svoju autonomnu logiku koja utiče i na „Kopno“ i na „More“. Njoj je imanentna sopstvena istorijska volja koju ona nastoji da sačuva u okviru ove geopolitičke dvojnosti , unutra njihovog suparništva.

58 Pojam geopolitičke granice se ne može poistovećivati sa pojmom državnih granica. On je drugačijeg karaktera. Ona je promenjiva i njena kvalitativna (kulturna i geografsko. istorijski sadržaj) i kvantitativna (širina) dimenzija je promenljiva. Shodno tome njen opseg se kreće od „linije“ do „pojasa“. U međunarodnom pravu se granica posmatra kao linija, što je i tradicionalno gledište.

25

„Rimlend“ ima ograničeni izbor realizacije svojih interesa: ili „Kopno“ („telurokratija“) ili „More“ („talasokratije“) i nije prosti istorijski učesnik već i kreator istorijskih procesa.

5. 3. 4. Pojam „Lenlend“ („Lenaland“)Makinder je vremenom menjao geografske granice prostora kojeg je nazvao „Hartlaend“

(„Osovinski areal“, „Srce sveta“, „Geografska osovina sveta“). Njegovi prvobitni obrisi su se podudarali sa granicama tadašnje Ruske Imperije (kasnije sa granicama SSSR) da bi početkom pedesetih godina prošlog veka (1943. god.) u svom radu „Okrugla planeta i osvajanje sveta“ prostor „Hartlaenda“ smanjuje i deli ga na dva dela. Posebno je izdvojio sibirski deo istočno od Jeniseja izdvaja u posebnu teritorijalnu celinu i naziva ga „Rusija Lenland“ „Lenaland“ po nazivu reke Lene. smatrao je da je taj deo ruske teritorije posebno strateški značajan po prirodnim bogatstvima (voda, drvo, energetske sirovine, minerali, plodna zemlja, biljni i životinjski svet i sl.) koja će imati poseban geopolitički i geostrateški značaj u narednim vremenima. Na taj način je nastojao da i ova teritorija pripadne zoni „Unutrašnjeg polumeseca“ i da se smatra priobalnim prostorom prema kome bi onda „Ostrvske države“imale legitimno pravo osvajanja i kao sredstvo za borbu protiv „Geografske osovine istorije“ (Rusije). Napominjemo da ovakvi geopolitički preobražaji nisu presedani već da je prostri u geopolitici imaju svoju evoluciju.

Stoga je on u okviru tadašnje engleske spoljne politike aktivno učestvovao u podršci tzv. „belom pokretu“ i intervenciji sila Atlante koje su pomagale Kolčaka u njegovim otporima evroazijskom centru (Rusiji). Tada se formira ideja o atlantizmu koji bi se suprotstavio progermanski orijentisanim boljševicima (evroazijcima). ako se pažljivije isčitaju njegove ideje onda postaje jasniji i istorijski kontekst Brest-Litovskog mira, ali i kasniji pakt Ribentrop-Molotov. To govori da su još tada ovi prostori smatrani kao potencijalna „Priobalna zona“.

Učestvova je i u pripremi Versajskog mirovnog ugovora u kojem je dominirala ideja koja Zapadnoj Evropi osigurala njene geopolitičke interese. Zato su i stvarane limitrofne države koje razdvajaju Germane i Slovene i koje bi onemogućavale sklapanja kontinentalnih saveza.

5. 3. 5. Pojam „Spoljašni polumesec“ ili „Ostrvski polumesec“Treći koncentrični krug je rostor „neistraženih zemalja „Spoljašni polumesec“,„Spoljni

polumesec“ ili „Ostrvski polumesec“ („Outer or insular crescent“) i ona obuhvata spoljne prostore (geografski i kulturno) kontinentalne mase „Svetskog ostrva“.59

Ovakva sferična podela teritorije na svojevrstan način nastoji da razjasni čitav istorijski tok ljudske civilizacije i uzroke mnogih dešavanja. Centralna pozicije je brojne narode navodila na osvajanje ostalog prostora. Tipičan primer su mongolska osvajanja, ali i pohodi Skita, Huna, Avara, Alana, Slovena i sl. Ove civilizacije se prema Mekinderu karakterišu sledećim osobinama: „autoritarne su“, „hijerarhijski organizovane“, „nedemokratske“, „ne poseduju trgovački karakter“, „osvajački opredeljene“ i sl. Kao primer se mogu navesti dorska Sparta ili Rimska Imperija.

Ali osvajanje teritorija nije svojstveno samo narodima koji su nastanjivali prostor „Hartlaend“ već i narodi („Ostrvski živalj“) koji su naseljavali „Spoljašni polumesec“. Iz ovog regiona i oni su stremile prema „Unutrašnjem polumesecu“. Kao primer takvih nastojanja su kolonijalne ekspedicije koje su predstavljane neku vrstu uravnoteženja kopnenih impulsa iz „Srca sveta“.

Ovim civilizacijama Makinder pripisuje sledeća svojstva: „trgovački karakter“, „demokratski oblici upravljanja“, „nehijerahijska organizacija“ i sl. Kao primeri se navode dreva Atina ili Kartagina.

„Hartlaend“ i „Spoljašni polumesec“ čine dva civilizacijsko-polarna impulsa koja su međusobno suprotstavljena.

Između njih je nalazi „Spoljašni polumesec“ („Spoljni polumesec“) koji predstavlja zonu dvostrukih i suprotstavljenih kulturnih uticaja. Zbog toga je ona i celo vreme razvoja ljudske civilizacije bila najdinamičniji i najpoktetljiviji deo „Svetskog Ostrva“.

To je i opredelilo da upravo na tom prostoru prioritetno niču različite civilizacije. Tu se dešavala najburnija istorija čovečanstva, dok je „Hartlaend“ „geografska osovina istorije“ u kome vlada „okamenjeni arhaizam“, a u „Spoljašnjem polumesecu“ „izvestan civilizacijski haos“. Ovu teritoriju

59 Kao primer prve takve neistražene zemlje Helford Makinder navodi Kartaginu i feničansku civilizaciju koje su svojim trgovačkim vezama spolja uticale na „unutrašnji polumesec“ Evrope.

26

kontroliše „Pomorska moć“ („Sea Power“ ). Komunikacija sa ovim prostorom je nekada bila moguća samo pomorskim, a sada i vazdušnim putem.

Ovakvu shematsku podelu „Svetskog ostrva“ Makider je sačinio sa stanovišta geopolitičkih interesa anglosaksonskog ostrvskog sveta, odnosa sa geopolitičkih pozicija „Spoljnjeg polumeseca“. To znači da je osnovno geopolitičko opredelenje „Svetskog Ostrva“ usmerene u pravcu što većeg proširenja uticaja na prostor „Unutrašnjeg polumeseca“ i što veće slabljenje isto takvog uticaja „Hartlaend“ („Srca sveta“).

Zašto je smatrao da to treba da bude osnova spoljnopolitičke strategije zemalja „Ostrvskog polumeseca“? Zato što je uvideo strateški prioritet kojeg zemlje na prostoru „Srca sveta“ („Geografske osovine sveta“) već poseduju u odnosu na druge zemlje u realizaciji svojih geopolitičkih ciljeva na prostoru „Svetskog Ostrva“. To ga je i navelo da u svom delu „Demokratski ideali i realnost“ formuliše jedan od najznačajnijih geopolitičkih zakona. 60 :

Dakle, on uviđa da Rusija koja se nalazi na prostoru „Srca sveta“ svojim geopolitičkim položajem poseduje stratešku prednost nad ostalim regionima „Svetskog ostrva“. On primećuje da „Rusija u čitavom svetu zauzima istu stratešku poziciju koju Nemačka ima u odnosu na Evropu“ što joj olakšava i omogućava da svoje geopolitičke interese i političku kontrolu prostora ostvaruje na sve četiri strane „Svetskog ostrva“.

Šta je osnovni zadatak anglosaksonske geostrategije? Definisan je kao osujećivanje stvaranja strateškog saveza država oko i sa „Srcem sveta“, odnosno Rusije. Dakle, preciznije rečeno strateški cilj sila koje pripadaju zoni „Spoljnjeg polumeseca“. je što veći deo priobalnih prostora „Hartlaend“ („Srca sveta“) i od „Unutrašnjeg polumeseca“ otkine i dovede pod uticaj „Ostrvske civilizacije“.

U osnovi ovoga je namera da se ne dozvoli promena ravnoteže snaga u korist Rusije koji bi joj omogućio iskorišćavanje ogromnih kontinentalnih resursa i staranje svetske imperije. Posebno značajan momenat u tome je ne dozvoliti udruživanje Rusije i Nemačke čime bi ove države sa izuzetno povoljnim geopolitičkim položajem stekle uslov za svetsku dominaciju.

On je svoje teorijske koncepte pretočio u spoljnu politiku tadašnje Engleske koja za strateške geopolitičke ciljeve ima osujećivanje ujedinjavanje „Velikog kontinenta“ jer bi kao takav postao nepobediv za „Sile mora“.

Ova opredeljenja su postala temelj anglosaksonske geopolitike koja je nakon 50 godina postala i geopolitika SAD i Severoatlantskog saveza, odnosno NATO pakta.

Tri su dominantna geopolitička zadatka: - osujetiti svaku mogućnost formiranje evroazijskog bloka, - sprečiti strateški savez Nemačke i Rusije,- onemogućiti geopolitičko jačanje „Hartlaend“ („Srca sveta“) – Rusije i njenog uticaja svetu ili

ekspanziju na prostor „Unutrašnjeg polumeseca“. Ovi zadaci imaju strateško i dugoročno opredeljenje. Ovaj kontekst nam omogućava da shvatimo i

razumemo i savremena geopolitička stremljenja i sadašnje globalne procese i tokove. U tom smislu treba reči da sukob Istok-Zapad nije bio toliko ideološkog karaktera (rušenja komunizma kao ideologije) već dominantno geopolitičkog. I nakon njegovog pada (nije se sam od sebe srušio, ri čemu ne zanemarujemo sve njegove slabosti i mane) geopolitički razlozi njihovog sukobljavanja nisu prestali.

Ono što je značajno ovde napomenuti je da se često geopolitički interesi (ciljevi, pa i pojmovi) zamenjuju ideološkim da bi se prikrila njihova suština.

Na primer: za „Spoljni polumesec“ se vezuje pridevi sloboda, demokratija, naprednost; za „Srce sveta“ – autoritarizam, nepoštovaljnje ljudskih sloboda i prava, nedemokratičnost; za „Unutrašnji polumesec“ se navode pridevi kao što su „prelazni model“, „spoj oba ideološka sistema“, „integracija ideologija“ i sl.

Dakle, razgraničenja koja je uveo Halford Džona Makinder jasno ocrtavaju sledeće prostorne regije:

1) Hartlend“ („Heartland“) ili „Srce sveta“;2) „Rimlend“ („Rimland“) ili „Unutrašnji mesec“;3) „Spoljašni polumesec“ ili „Ostrvski polumesec“, 4) „Lenlend“ („Lenaland“ ) i 5) „Svetsko ostrvo“ („World Island“).

60 „Onaj ko vlada Istočnom Evropom, vlada Predelom srca. Ko vlada Predelom srca, vlada Svetskim Ostrvom. Ko vlada Svetskim Ostrvo, vlada svetom“.Videti u: H. Mackinder (1919): Democratic idealis and reality, New York.

27

* * *Ovakva geopolitička slika sveta u kojem se počinju nazirati obrisi prostora telurokratije i

talasokratije se vezuje za kraj Punskih ratova (264-146. god. p. n. e.)61 i početak nove ere. Jasno se ocrtava u periodu od 17. do 19. veka i vezuje se za izrastanje Engleske u veliku pomorsku silu. 15. vek predstavlja epohu velikih geografskih otkrića. Ona su neminovno uticala i na geopolitički pogled na svet. Najznačajniji uticaj se manifestovao kao uobličavanje „talasokratije“ kao samostalnog prostora na planeti. On postaje autonomna planetarna tvorevina odvojena od Evroazije i njenog priobalja. Obuhvata anglosaksonski svet: Ameriku i Englesku i njene kolonije. Neki je nazivaju i „Nova Kartagina“. Ona se uobličila u nešto jedinstveno i celovito.

To je bio momenat kada je geopolitička dvojnost dobila jasne obrise. Postale su razločite u političkom, ideološkom, kulturnom, religijskom, ekonomskom, vojnom smislu. On je od tada postao osnovni geopolitički model sveta.

5. 3. 6. „Telurokratije“ i „talasokratije“ Ova pojmovna paradigma polazi od „Zakona dvojnosti stihija“ po kome svet počiva na temeljnoj dvojnosti i na osnovu koga su se u geopolitici uvrežili parni pojmovi kao što su „telurokratija“ („vlast putem zemlje“ ili „kopnena moć“ ) i talasokratija („vlast putem mora“ ili „pomorska moć“). Ovi pojmovi se upotrebljavaju u metaforičkom značenju i najčešće označavaju dve vrste civilizacija.62

Kada se ovi prostori posmatraju sa geopolitičkog stanovišta onda se oni vide kao potencijalna (latentna, moguća) i stvarna (realna, evidentna) moć.

„Kopno“ („telurokratija“, „kopnena masa“) i „More“ („talasokratija“, „vodena masa“) su nosioci latentne/evidentne geopolitičke moći:

- ove moći su same po sebi suprotstavljene i nastoje jedna da drugu potisnu, jedna drugom da ovladaju. To je u prirodi moći. To je njena eminentnost.

- ove dvojnosti se posmatraju i kao civilizacijski konstrukti. Šta odlikuje ove dve vrste civilizacija? a) „Telurokratija“ („kopnena moć“, „Kopno“) – svoju moć crpi iz fiksiranost (postojanost)

kopnenog prostora i njegovih kvalitativnih i kvantitativnih svojstva. Telurokratija je pojam sa etimologijom grčkog jezika. Prevodi se kao „vlast putem zemlje“ ili „kopnena moć“. Njome se obeležavaju velike države, nacije ili savezi država koje imaju kopnenu geopolitičku orijentaciju. Zona „telurokratije“ se može izjednačiti sa unutarkontinentalnim prostranstvom Severoistočne Evrope. To se u njegovo vreme podudaralo sa teritorijom carske Rusije a kasnije i sa SSSR. Operacionalizovano na nivou geopolitičkog shvatanja te odlike su:

- slaba migrantnost stanovnika (dominira stgarosedalačko, domorodačko stanovništvo),- konzervativizmu, - potčinjenost velikih socijalnih zajednica (rodovi, plemena, narodi, države, imperije) strogim

pravilima i normama ponašanja, - čvrstoća etike i duga socijalna tradicija („Čvrstoća Kopna“)- za stanovnike Kopna je karakterističan kolektivizam i hijerahijsko ustrojstvo,- staran im je svaki individualizam, - ne poseduju preduzetnički duh.b) „Talasokratija“ („More“, „vodena moć“, „pomorska moć“, „Sea Power“) – svoju moć crpi iz

promenljivosti (nepostojanosti) vodenog prostora i njegovih kvalitativnih i kvantitativnih svojstva. Talasokratija je pojam koji poreklo ima u grčkom jeziku. Prevodi se kao „vlast putem mora“ ili „pomorska moć“. Njome se obeležavaju države, nacije ili zajednice država koje svoju moć grade na prevlasti moreplovstva. Zona „talasokratije obuhvata: priobalje evroazijskog kontinenta, Sredozemni areal, Atlantski okean i mora čije obale pripadaju jugu i zapadu Evroazije. Operacionalizovano na nivou geopolitičkog shvatanja te odlike su:

- dinamičnost, pokretljivost stanovnika koji ga naseljavaju, - oni poseduju nomadski duh (posebno u moreplovstvu). - poseduju trgovačke veštine,

61 Tri punska rata koje se vodili Rim i Kartagina a koji su trajali sa prekidima preko 100.godina.62 Za geopolitiku je karakteristično da su mnogi njeni pojmovi metaforičkog karaktera.

28

- neguju individualizam kao najvišu vrednost, - poseduju preduzetništvo, - sklonost ka podrivanju pravnih normi, - sklonost ka modernizaciji i tehnološkom razvoju, - etički postulati se relativizuju, - ovaj tip civilizacije ima naglašen razvoj, - sklonost ka evoluciji i promenama, - ne drži do tradicije: lako menja svoja kulturna obeležja, Ovakva dinamika i promenljivost „talasokratije“ nije apsolutna: opšti principi i unutrašnji identitet

su nepromenljivi. Obe ove civilizacije su u neprestanom rivalstvu koje se manifestuje na različitim zonama naše

planete, poprima različite forme i vodi se promenljivim intenzitetom. Obe se ograničenih mogućnosti. Geopolitičari, istorijski posmatrano, smatraju da je veću globalnu prevlast imala „telurokratija“,

odnosno da „Kopno“ kao element Zemlje je dominirao čitavim kompleksom civilizacija, a se „talasokratija“ odnosno „Voda“ (more, okean) kao element Zemlje ispoljavao i kraćim vremenskom periodima. Može se uslovno reći da je ova civilizacijska dvojnost prostorno, geografski lokalizovana obalom koja deli „More“ od „Kopna“, ali samo privremeno jer sukob ovih civilizacija pomera granice njihovog dodira. Stanovnici Zemlje su politički organizovani u različite oblike (države, zajednice država, federacije, konfederacije, kondominijum, imperije i sl.

Njihov karakter odražava ovu temeljnu dvojnost sveta. Helford Makinder smatra da se ova dvojnost jasno ocrtala još u antičko vreme i da je ona stalno održavana sa više ili manje uspeha. Talasokratija („Voda“, „atlantizam“) svojim uticajem podstiče aktivan i dinamičan razvoj „priobalne zone“. Ili kako to Aleksandar Dugin kaže: „Kontinentalna masa vrši pritisak primoravajući njegovu energiju da se ustroji“.63 Na jednoj strani prelazi u „Ostrvo“ i „Brod“, a na drugoj u „Imperiju“ i „Dim“. Kada je kontinent posmatran „spolja“, „sa aspekta pridošlica s mora“, sa stanovišta sile „Mora“ prostorni opseg priobalne zone prestavlja „pojas koji zalazi u dubinu „Kopna“.

„More“ („talasokratija“, „pomorsko gledište“) priobalne zone posmatra kao latentne kolonije. Kao takve moguće ih je osvajanjem pretvoriti u strateški prostor. Kada postane osvojeni prostorni opseg onda se on nastoji odvojiti od ostale kontinentalne mase novim „Rimlendom“. Osvajači su svesni da prošireni opseg priobalne zone nikad neće postati apsolutni deo „Mora“, da on kao takav ima tendenciju da se vrati „Kopnu“ i stoga oni nužno izrađuju i „izlaznu strategiju“, odnosno strategiju odlaska sa „Kopna“ koja se primenjuje kada se steknu odrfeđenii slovi. Snage „Mora“ nemaju osiguranu bezbednost pri zalasku u dubinu kontinentalnog prostora.

* * *Nadmetanje i borba „telurokratije“ („Kopna“) i „talasokratije“(„Mora“) se ne odvija kao klasična

nastojanje da se vlada klasičnom strateškom pozicijom. „Rimlend“ se zbog svojih karakteristika smatra „arealom širenja ljudske civilizacije“ jer ona svojom pozicijom nudi odgovore na mnoga geopolitička pitanja. Dok je „Kopno“ oličeno konzervatizmom, „More“ je karakteristično po „izazovu pokretnog haosa“. Geopolitika integriše oba pogleda („pomorski“ i „kopneni“) na „priobalnu zonu“. Tada ga posmatra kao posebnu realnost, kao zasebni entitet, kao „granica-pojas“. Geopolitika smatra da kvalitativna dimenzija „Rimenda“ zavisi od snage impulsa koji dolaze sa „Kopna“ i „Mora“ i koji je dominantniji: „kopnen“ ili „pomorski“. Na primer: okeanske obele Indije i Kine poseduju male kvalitativne dimenzije, pojasevi minimalnog opsega. Kultura tog prostora, shvaćena u širokom smislu te reči, je dominantno „kopnenog opredeljenja“ što nastoji da opseg priobalnog pojasa ima tendenciju ka nuli, da postane linija.

Geopolitika smatra da je za evropski kontinent, a pogotovo Sredozemlje situacija drugačija. Priobalna zona je široka i ona zadire u dubinu ovih kontinenata.

5. 3. 7. Ideokratija („vlast ideja, ideala“). Ovo je pojam koji je suprotan i suprotstavljen pojmu „vlasti materije“ („tržišnom sistemu“, „trgovačkom uređenju“). Ideokratija društvenu hijerarhiju rada gradi na neekonomskim principima. Ovaj termin su uveli u upotrebu predstavnici ruske evroazijske geopolitike N. Trubecki i Petar Nikolajevič Savicki.

63 Aleksandar Geljevič Dugin (2004): Osnovi geopolitike. Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 32.29

6. Prostor (teritorija, zemlja) kao geopolitički pojam

Odnos prostora i politike je premet bavljenja geopolitike. Krajnji cilj je traganje za najoptimalnijim načinima kontrole prostora (zemlje, teritorije). Ona polazi od stava da prostor ima veliki značaj za čoveka i ljudsku zajednicu. Zato su se za prostor vodili toliki ratovi. Prostor kao faktor uticaja na život stanovnika je kroz istoriju rastao.

Stoga je i potrebno da posvetimo pažnju i ovom pojmu. U grčkoj mitologiji bog prostora je Pan.64

(Panevropski - sve-evropski, objedinjujući).65

Pored ostalog, prostor ima egzistencijalni, psihološki ali i geopolitički značaj. Prostor nije samo puko mesto boravka jedne zajednice. On je mnogo više od toga. On je osnov ljudske egzistencije. Svoje životne interese čovek i njegova zajednica (narod, nacija, država) projektuje politički na određeni prost. Ona ih jedino može realizovati na definisanom (državnom granicom) određenog prostoru („životna teritorija“, „etnička teritorija“ koja se nastoji „etnički očistiti“).

Istorijski posmatrano menjao se značaj prostornog aspekt političkog života. U pojedinim periodima je teritorijalna komponenta politike bila više ili manje zanemarivana i potiskivana na račun drugih komponenti. Često se predstavljalo da se borba vodi između različitih koncepata društvenog uređenja, dve različite kulture, dve različite ekonomije, dva ideologije. Kao da je to borba između „Dobra i Zla“, između „Svetlosti i Tame“. Tada se činilo se da je zaposedanje i kontrola prostora manje važan i samo sporedni uspeh u globalnom sučeljavanju. U drugim vremenima prostorni aspekt političkog života je dobijao na značaju. Devedesetih godina HH veka izgledalo je kao da je Hladni rat završen i konflikt okončan pobedom jedne ideje, jedne zamisli, jedne društvene koncepcije. Kao sve pobede ove vrste i ova je bila privremenog karaktera. U prvi plan ponovo isplivava borba za prostor, za teritoriju.

Desio se raspad (rastur) višenacionalnih zajednica: SSSR-a, SFRJ-e, Čehoslovačka. To je impliciralo pitanje razgraničenja, granica, teritorija, prostora. Na primeru SFRJ-e je pokazalo kako je teško podeliti zajedničku teritoriju i koliko ljudskih žrtava to može da prouzrokuje. Sve je to uticalo na porast interesovanje za izučavanje prostorne dimenzije međuetničkih konflikata i međudržavnih sukoba.

6. 1. Karakteristike geografskog prostoraProstor se posmatra kao veličina i kvalitet. Ruski naučnik Fedor Tarnovski uz pomoć datih

geografskih okolnosti objašnjava socijalno uređene Rusije, pri čemu je naglašavao veličinu prostranstva koji su naseljavali Rusi kao osnovni i odlučujući razlog samodržavlja i diktature kojoj su vladaoci pribegavali kroz celu istoriju Rusije. U tom smislu, smatrao je da je demokratija kao oblik društvenog uređenja moguća kod malobrojnih naroda koji naseljavaju manje prostore. Kada se posmatra veličina (kvantitet) prostora onda se prvenstveno misli na kopnene i vodene mase, kontinente, mora, okeane.

Geografski prostor poseduje brojne kvalitativne karakteristike: a) biološko-egzistencijalnu, b) psihološku, c) reljefnu, d) demografsko-etničku, e) političku, f) društveno-istorijsku, g) ekonomsku, h) kulturološku, i) turističku itd. Geopolitika nastoji da što više ovih karakteristika integriše u političku paradigmu.

Njegove fizičke karakteristike neodvojive od ljudske aktivnosti koji su taj prostor tokom svoje istorije oblikovali i menjali. Celi planetarni prostor poseduje brojne ljudske tragove i kao takav se ne može razumeti izvan istorijskog konteksta. Da li ti tragovi imaju više uticaja na politiku nego ostali deo prostora („Gde su naši grobovi – tamo je naša zemlja“). Aristotel i Hegel su smatrali da se istorija čovečanstva uglavnom odvijala u prostoru umerenih regiona (između 300 i 600 severne geografske širine).

6. 2. Značaj prostora za čovekaNa prostoru (zemljištu) čovek osigurava osnovne uslove za život i zadovoljava svoje bazične

potrebe. Čovek je deo prostora, on se u njemu kreće i sve njegove percepcije su vezane i za prostorni aspekt.

64 Pan (grčki Pan) – u helenskoj mitologiji bog prirode i demon divljine. Sin boga Hermesa (ili Zevsa) i jedne nimfe. On je kod drevnih Grka bio bog polja, šuma, stada i pastira, pronalazač pastirske frule. Predstavljan je kao biće polučovek-poluživotinja sa kozjim ušima, jarećim rogovima, jarčijom bradom i jarčijim nogama i dlakav po celom telu. Smatrali su da on izaziva iznenadni i neopravdani strah, te otuda, panika, paničan strah. Pandam u rimskoj mitologiji mu je bog Fun.65 - Pan – (grčki pas sav; pasa sva; pan sve) – predmetak u složenicama sa najčešćim značenjem sve.

30

Kao i sve druge životinje i on proksemičkom ekspresijom brani svoj prostor.66 Dakle, zaštita prostora ima i svoj psihološku arhetipsku osnovu. O kada je sveta i veka vodio je, manje ili više vidljivo, ogorčene bitke za teritorije. Ili još preciznije, prostor (geografski) ima sudbonosni značaj za čoveka. On je u geopolitici je polazna tačka i temeljni aspekt čovekovog bitisanja na ovoj planeti koju Zemljom zovemo.

U razumevanju višestrukog značaja prostora za čoveka potrebno je imati u vidu da je on složeno i višestrano biće. Pored toga što je „homo sapiens“ („razumno biće“), „zoon politikon“ („političko biće“), „homo economicus“ („ekonomsko biće“), „homo religiozus“ („biće verovanja“), „homo ludens“ („biće koje se igra ), „homo simbolikum“, („biće koje koristi simbole“), „homo konzumens“ („potrošačko biće“), „homo faber“ („biće koje radi“), on je i „ homo prohemisus “ („biće prostora“). Naime, geopolitičari smatraju da prostor (geografski) u kojem čovek živi sa svojim kvantitetom i kvalitetom oblikuje njegov život. Ali taj determinizam nije jednostran: i čovjek obliku prostor, tako da možemo govoriti o svojevrsnoj interakciji i simbiozi čoveka i prostora. Čovek štiti svoj prostor.

Nas u okviru geopolitike prvenstveno zanima uslovljenost čoveka kao društvenog bića geografskim prostorom. Ovakva determiniranost se manifestuje u svim oblicima čovekove društvenosti (naciji, državi, kulturi, religiji itd.)

Svi prirodni resursi na određenom prostoru imaju geopolitički značaj (nafta, voda, rude, zlato, drago kamenje, šume, plodno tlo i sl.) Ti resursi zadovoljavaju egzistencijalne potrebe ljudi a oni su najčešće neobnovljivi. Na taj način se geopolitika odnosi i na pojedince, na svakog pripadnika određene zajednice.

Ta zavisnost čoveka od prostora ponekad nije tako eksplicitna i očigledna kao kod drugih determinanti i stoga nije lako razumljiv. Ona je uočljiva tek sa izvesne distance. Ona je razumljiva tek sa višeg nivoa uopštavanja.

Vezanost i privrženost čoveka za prostor se često imenuje kao patriotizam, odnosno patriotizam se kao vrednost u značajnoj meri zasniva i na prostornoj komponenti. Narod sa svojim specifičnim mentalitetom (ponos, dostojanstvo, gordost, čojstvo, junaštvo, slobodarstvo, odvažnos – sve ono što spada u etos i epos jednog naroda) i prostorno određuje. U tim smislu se govori i o „prostornom biću“ jednog naroda. I zato narodi stalno „pate od mističnog rodoljublja“ (Aleksandar Dugin). Svoju zemlju doživljavaju kao nešto uzvišeno, ona je za njih neprikosnovena i sveta. Za nju se daje život kao najveću vrednost koju čovek ima. Milan Rakić u svoj pesmi „Na Gazi-Mestanu“ kaže: “...Ja ću dati život, otadžbino moja, / Znajući šta dajem i zašsto ga dajem...“

6. 3. Prostor i politikaGeopolitika se zalaže za prostorni prilaz politici. Ona se kao naučna disciplina u prvobitnom smislu

bavila teritorijalnom evolucijom država. Geopolitika polazi od načela da država i civilizacija u svojoj osnovi odražavaju specifičnost predela u kome su ponikle i razvile se. Sasvim razumljivo jer su države najčvršći prostorni entiteti. Prostor posmatran kao teritorijalno prostranstvo predstavlja „telo država“, on je njena osnovna karakteristika (suštinska osobina). Zato i postoji specifičan oblik međusobnog delovanja, uticanja i prožimanja državne teritorije i stanovnika koji je naseljavaju.

Analizom odnosa čoveka i prostora došlo se do određenih saznanja koje se mogu iskoristiti kao političko sredstvo.

Nebojša Vuković: „Prostor je element u kojem političko telo diše“.67

Hans Vajgert: „Životni prostor („Lebensraum“) je vođen zakonima prirode, on se širi i raste i na taj način postaje sastavni deo države kao živog organizma“.68 Njegova teorija je korišćena kao osnov germanskog ekspanzionizma.

Rudolf Kjelen: „Zemljište je tijelo države“.69

Dakle, za geopolitiku je od presudne važnosti prostor posmatran sa političkog stanovišta. Brojni prostori su sporni sa stanovišta pripadanja određenim narodnima. Dva naroda često imaju

različite geopolitičke percepcije određenog teritorija („posmatra je samo svojim očima“) i svaka ima svoje argumente kojima to nastoji da pravo na teritoriju legitimiše.

66 Proksemika – naučna disciplina koja se bavi prostorom i njegovim korišćenjem u komunikaciji.67 Nebojša Vuković (2007): Logika imperije: Nikolas Spajkman i savremena američka geopolitika, Konras i Nacija pres, Beograd, str. 17.68 Hans W. Weigert (1942): Generals and Geographers: Twilight of Geopolitics, Oxford University Press, New York, p. 95. 69 Kjeken Rudolf (1943): Država kao oblik života, Matica Hrvatska, Zagreb, str. 53.

31

6. 4. Kosmički prostorGeopolitička dvojnost se u periodu „hladnog rata“ se veoma razvila. Talasokratija i telurokratija su

imale trend sticanja što veće moći (prostorne, vojne, strateške,kulturne i sl.). Iako su atomski potencijal uvećale do apsurda, nisu se međusobno uništile u atomskom ratu se, nije se dogodila „atomska apokalipsa“, „atomska svetska katastrofa“. Nisu se dogodila predskazanja geopolitičkih pesimista. One su posle totalnog osvajanja prostora na zemlji (kopnenog, vazdušnog, vodenog) svoje geopolitičko sučeljavanje usmerila ka novom prostoru – kosmosu. Nastala je nova kosmička trka – ko će prvi lansirati satelit, ko će prvi poslati čoveka u kosmos, ko će se prvi spustiti na Mesec, ko će prvi lansirati satelit u Sunčani sistem, ko će postaviti više vojnih satelita i sl. Vodi se svojevrsna trka u osvajanju jedinog preostalog prostora koji dobija svoju „geopolitičku dimenziju“ i postaje poznat kao „Rat zvezda“, „Zvezdani rat“.

7. Politika kao geopolitički pojam

Drugi pojam koji gradi složenicu „geopolitika“ je „politika“ (grčki polis grad, država). Geopolitika prostor posmatra sa specifičnog aspekta. Ta specifičnost se odnosi na osobenost delatnosti koju nazivano politikom Stoga i potreba da i ovaj fundamentalni pojam geopolitike kao nauke objasnimo i definišemo. Šta je politika? Na ovo pitanje je nemoguće dati, kratak, jednostavan, konačan i jednoznačan odgovor. Za početak moguće je reći da je politika veoma osoben fenomen – pojava.

7. 1. Etimologija pojmaSam izraz „politika“ dolazi od grčkih reči polis, politeia. Rolis je označavao grad-državu, predeo,

skup građana koji obrazuju grad. Iz nje su nastale i mnogi drugi pojmovi. Tako je, na primer, nastala grčka reč politeia (latinski

„politia“) koja označava opštu stvar svih građana jednog polisa/grada, odnosno način na koji se uređuje život jedne zajednica ljudi, način na koji se regulišu njihovi zajednički interesi i ciljevi, ali i način određivanja njihovih međusobnih odnosa. Kao srodne ovoj nastale su i sledeće reči: politikos (građanski, državnički), polites (građanin, državni građanin), politike (skraćenica od sintagme episteme politike) što se najčešće prevodi kao poznavanje države, veština upravljanja državom.70 U tom smislu je i koristi i pojam „politika“ (latinski politikos), dok termin politike tehne označava političko umeće. Dakle pojam „politika“ ime drevno-helenski koren.

7. 2. Definisanje politikePostoje brojne definicije politike. Ovde se nećemo baviti njihovom analizom već ćemo navesti samo

neke koje nam mogu poslužiti za razumevanje geopolitike. Akademik Ljubomir Tadić u svojoj knjizi „Nauka o politici“ smatra da je „politika ona delatnost i

savremenost u kojoj živimo i učestvujemo, ili osećamo njene posledice, sve i kada toga nismo svesni,ili, čak i onda kada svesno izražavamo svoju 'nezainteresovanost' za politiku“.71

Politika je, nema sumnje, delatnost i pojava koja ima duboke posledice na naš svakodnevni život ali i našu budućnost. Kada se poveže sa prostorom na koji određena zajednica ljudi živi, onda se dobijaju nova saznanja o odnosu politike kao oblika društvanosti i prostora kao geografskog pojma.

Milan Vujaklija politiku određuje dvostruko: kao nauku i kao veštinu upravljanja državom. Kao nauka ona brine o „ciljevima države i o najboljim sredstvima i putevima koji vode ostvarivanju tih ciljeva“ (...) dok se kao veština posmatra kao „metod rada neke države, stranke, ustanove ili pojedinca“. 72 U figurativnom smislu pod ovim pojmom se najčešće podrazumeva „mudrost i veština ophođenja sa ljudima i snalaženje u životu, dovitljivost, snalažljivost, lukavstvo, prepredenost“.73

Aristotel: Čovek je „Rhysei zoon politikon” – biće koje mora da živo u zajednici jer nije ni „bog ni zver“. On je među prvima ponudio i određene definicije ovog fenomena: Poznate su njegova tri načina definisanja plitke:

„Politika je umetnost realnog – mogućeg“

70 Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, IV izdanje, Prosveta, Beograd, str. 725.71 Tadić Ljubomir (1996): Nauka o politici, drugo dopunjeno izdanje, BIGZ, Beograd, str. 21.72 Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, IV izdanje, Prosveta, Beograd, str. 72573 Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, IV izdanje, Prosveta, Beograd, str. 725.

32

http://bs.wikipedia.org/wiki/Gr%C4%8Dki_jezik

„Politika je umešnost kreiranje društvenih procesa“ „Politika je veština upravljanja društvenim tokovima“ „Umeće dolaska na vlast i umeće održavanja na vlasti“ Postoje brojne definicije politike, ali ni jedna nije obuhvatna. Svaka je na svoj način ograničena. Ako

smo toga svesni onda možemo da izbegnemo moguće klopke.Kroz istoriju su se iskristalisala četiri glavna značenja, odnosno definicije pojma "politika". To su: politika kao "umetnost vladanja"; politika kao vođenje javnih poslova; politika kao sredstvo rešavanja sukoba; politika kao ostvarivanje vlasti, odnosno raspolaganje društvenim resursima.Sva četiri načina gledanja na politiku su značajna za geopolitiku kao nauku.

7. 3. Društvena suština i osnovni cilj politikePolitika je jedna od najznačajnijih uslov društvenog života. Daje mu osnovu da se čovek ispolji i kao

političko biće. Postojanje čoveka je nezamislivo izvan političkog sveta, ali to ne znači da je politika sve u životu jednog čoveka.

Čovek može da izađe i izvan granica političkog polja samo u mislima, da se odvoji od svega što je političko, ali to nije realna nezavisnost. Odnosno, potpun prekid sa političkim aktivnostima je nemoguć, jer i otklon od politike ima takođe političku suštinu. Takvi su princip na kojima počiva politika. Ona ima nebrojene oblike svoje manifestacije.

Teško je naći neku oblast o kojoj čovek nastoji da iskaže svoje mišljenje i pored toga što ne raspolaže ni sa minimum poznavanja i imalo iskustva

Politika (grč. ta politiká – poslovi vezani uz polis) je kolektivna delatnost u čijoj osnovi je donošenje odluke značajnih za širu društvenu zajednicu kojima se usmeravaju određeni društveni procesi i kanališe društveno ponašanje, ali i staranje o izvršenju te odluke koja je po svojoj prirodi obavezujuća za sve članove zajednice.

Kako je svako društvo slojevito i sa brojnim i različitim interesima, politika kao veština se ispoljava u usklađivanju svih tih posebnih interesa u jeda opšti zajednički. Dakle pomirenja i usaglašavanje tih raznovrsnih interesa, mišljenja, stavova i potreba zarad opšteg dobra, jedan od ciljeva politike.

Veoma česta situacija je da su ti interesi nepomirljivi, i da se koncenzus ne može postići. To znači da jedna deo društva (veći ili manji) donošene odluke neće slediti bez obzira koliko one bile legalne i legitimne. To znači da se interesne razlike ne rešavaju predlaganjem racionalnih rešenja, pridobijanje argumentovanim uveravanjem već da se pribegava sredstvima moć u različitim oblicima (od pretnje do radikalne primene fizičke sile). Osnovni nedostatci političkog modela usaglašavanje interesa su dugotrajnost procedure i neizvesnost dolaska do zajedničkog imenitelja pogotovo u velikim zajednicama. Stoga politika najčešće pribegava nametanju političke volje onima koji se s tim ne slažu.

U krajnjoj istanci osnovni cilj politike je kontrola i upravljanje ponašanja zajednice (od najmanje do one globalne).

Svet politike je mnogoobrazan, sveprisutan. Po definiciji (po difoltu) politika je jedna od najvidljivijih sadržaja društvenog života.74 Ali njena sveopšta prisutnost i «očevidnost» umanjuje mogućnost njene analize i spoznaju njene suštine. Najteže je objasniti onaj fenomen koji se čini jasnim sam po sebi i koji je sveprisutan i svakodnevno vidljiv.

Temelji politike se kriju u čoveku kao socijalnom biću.Njegova bit je društvenost – odnosno, čovek je socijalno biće – odnosno on je socijus.75 Društvenost

nije samo esencijalno već i supstancijalno svojstvo čoveka. Društvenost je suštinsko svojstvo čoveka. Biološki osnov društvenosti su gregarni motivi – instinkt krda, stada, čopora, jata, roja.

Erih From smatra da je pojedinac je sklon saobražavanju sa kolektivom i odricanja od samostalnosti ali i gubitka slobode. To mu omogućava vezivanje za kolektivitet ali je ujedno i osnova za manipulaciju.

74 Reč «politika» je jedna od najfrekfentijih reči koje se upotrebljavaju kako u svakodnevnom govoru tako i u publikacijama. Ljudi su svakodnevno u dodiru sa politikom, i gotovo da ne iskazuju problem prepoznavanja pojedinih političkih fenomena. Ona je jedna od najočevidnijih pojava u društvenom životu. Ona je nešto što nam je veoma blisko, poznato i veoma jasno. 75 Grčki socijus – drug

33

http://hr.wikipedia.org/wiki/Polis

http://sh.wikipedia.org/wiki/Vlast

Čovek je „homo politikus“ ne samo lokalnog karaktera već i globalnog.Odnosno čovekova političnost se prostire na prostoru cele Planete.

Politika se najčešće se deli na: a) unutarnju politiku (trgovina, finansije, privreda, prosveta, vojska) i b) spoljnu politiku koja se bavi odnosima prema drugim državama. Obe su međusobno povezane i dopunjuju se.

8. Geopolitička moć

Svoj kamen temeljac geopolitika gradi na fenomenu moći. Moć u savremenim međunarodnim odnosima se najčešće ispoljava kao specifičan oblik moći – kao geopolitička moć jer u sebi sadrži kao političku moć („power politics“) .

Odnosi u savremenom svetu zasnivaju na odnosu moći i u slučaju kada se radi o saradnji (partnerstvu, savezu, uniji, federaciji, konfederaciji, entitetima i sl.).

Moć se prvenstveno posmatra i kao odnos između socijalnih entiteta (pojedina, grupa, masa, država, grupa država i sl.) koji poseduju politički volju. Na međunarodnom nivo su to države kao osnovni subjekti međunarodnih odnosa i kao osnovi nosioci moći. Stoga je pravilnije koristiti termin međudržavni odnosi jer države su te koje uspostavljaju eksplicitne međusobne odnose. Države su osnovne teritorijalizovane političke zajednice i kao takve impliciraju sintezu geografskog prostora i politike. Zato se s pravom tvrdi da je spoj geografskog prostora i politike rodno mesto geopolitike.

Proučavanju odnosa između država bavi se nauka koja se naziva nauka o međunarodnim odnosima. Moć je središnji pojam ove nauke jer ima svoju reperkusiju u odnosima država.76

8. 1. Etimologija pojma moćiMoć je višeznačan pojam: upotrebljava se u više značenja. Sama reč „moć“ (engleski power, ruski

moщъ, moguщestvo s, sila, nemački „Macht“) ima poreklo u starofrancuskom izrazu „poier“ koji je označavao „sposobnost da se deluje“.

8. 2. Definisanje moćiBrojne su definicije koje nastoje da odrede suštinu moći kao fenomena. Nas ovde zanima socijalno i

političko određenje moći. Najveći uticaj na definisanje moći u međunarodnim odnosima je imao Maks Veber koji je smatra da je moć način nametanje (više ili manje prisilno) svojih interesa i volje nekome. Klasični realisti su se najdoslednije držali ovog njegovog koncepta moći. Tako Švarcenbergera moć određuje kao „sposobnost pojedinca, grupe ili države da nametne svoju volju drugome, oslanjajući se pri tome na efikasnost sredstava sile u slučaju nepokoravanja“.77

Neorealista Volc K.: „Moćan je onaj ko utiče na drugog više nego onaj na njega“.78 Hans Morgentau moć definiše kao „čovekovu kontrolu nad mišljenjem i delovanjem drugih

ljudi“79

Najšire definisanje pojma moći je aktivističko: „Moć je sposobnost da se ciljno deluje“, odnosno moć se određuje i kao „sposobnost stvaranja i razaranja“ (K. Dojč).

Džefri Parker: „Osnovni cilj države je težnja ka moći („Macht“) i posredstvom nje država postaje velika sila („Grossmacht“) čime zadobija svetsku moć („Weltmacht“)“.80

Engleski geograf Džejms Fejrgriv smatra da je „posedovanje energije osnovni atribut međunarodne moći u modernom svetu“.81

8. 3. Odnos pojmova „moć“ i „sila“

76 Reperkusija (lat.reperercussio) – odbacivanje, odbijanje, suzbijanje; protivdelovanje, odjek, posledice77 G. Schwarzenberger, „Civilis Maxima“, Year Book of World affairs, 1975., p. 338.78 Videti u: K. Waltz, „Theory of International Politics“, Reading MA, Addison-Wesley, 1979., r. 46.79 Moregenthau H., Politics Among the Nations, A. Knopf, New York, 1967, (Fourth Edition), p. 11. 80 Geoffrey Parker (1998): Geopolitics: Past, Present, and Future, Pinter, London, p. 17.81 Geoffrey Parker (1985): Western Geopolitical Though in the Twentieth Century, St. Martin’s Press, New York, p.11.

34

U različitim govornim područjima ovi pojmovi se različito tretiraju. Razlike se odnose kako na semantičku širinu, tako i na njihovu ne/sinonimnu upotrebu. U anglosaksonskom govornom području se ovi pojmovi koriste kao sinonimi, odnosno između njihovog značenja je povučen znak jednakosti. Savremeni ruski naučnici moć više ne shvataju kao vojnu moć, već insistiraju da njenoj socio-ekonomskoj komponenti i na jasnijoj diferencijaciji pojma „sile“ od pojma „moći“. U germanskom govornom području pojam moći („Macht“) je podrazumeva političku vlast ali i političku prisilu, a terminom „Gewalt“ fizičku silu.

Moć je u srpskom jeziku širi pojam od sile, odnosno sila je samo jedan oblik ispoljavanja moći.

8. 4. Odnos politike i moćiMoć je jedan od ključnih političkih pojmova. Politika i moć su u čvrstoj korelaciji. Kao što moć

može posedovati politički karakter, tako i politika oslanja na razne oblike moći. Politika kao gradivni elemenat geopolitike poseduje moć. Brojni su i specifični oblici ispoljavanja geopolitičke moći: na jednoj strani kao oblik saradnje a na drugom kao oblik socijalnog sukoba.

8. 4. 1. Savremena određenja političke moćiBrojne su definicije političke moći. Njihova brojnost je uslovila i potrebu za klasifikovanjem koje su

zasnivale na različitim kriterijumima. Mi ćemo za našu upotrebu koristiti definicija moći koju je dao Saša Gajić jer je najefikasnija sa stanovišta geopolitike. On smatra da se moć okviru međunarodnih odnosa najčešće definiše na četiri osnovna načina:

moć kao cilj država ili političkih elita i lidera, moć kao mera uticaja, moć kao kontrola nad postignućima, aktivnostima, događajima, pojavama

ili ljudima iz sfere međunarodnih odnosa, moć kao izraz bezbednosti i moć kao sposobnost korišćenja resursa i svih sebi dostupnih potencijala.82

Prva način definisanja moći. Najrasprostranjenije shvatanje moći u nauci o međunarodnim odnosima (klasični realizam) je moć ka cilj država, političkih elita, lidera. Ona polazi od stanovišta da je društvo podređeno zakonima koji imaju korene u ljudskoj prirodi. Jedna od osnovnih karakteristika ljudske prirode je težnja ka moći, „žudnja ka moći“ („lust for power“) koja se na racionalnom nivou ispoljava kao „koncept interesa definisan kao moć“. Moć je iracionalna pokretačka sila, presudan ljudski poriv – „volja za moć“ kako ju je definisao Fridrih Niče („Volja za moć“) ili „žudnja ka moći“.

Ona karakteristika ljudske prirode je od suštinskog značaja za razumevanja odnosa u društvu na i na globalnom planu. Izražava se nezavisno od okolnosti, mesta i vremena. Oni joj samo daju kontekst izražavnja. Moć je u političkoj stvarnosti nije sama sebi cilj. Ona neprestano teži da opstane i da se uveća. To je imanentno svojstvo moći pa i političke moći. Moć je istovremeno i sredstvo i cilj. Često puta ona postaje najveća vrednost kojoj sve ostale vrednosti i ciljevi u međunarodnim odnosima služe. Tada se javljaju centri „otuđene moći“.

Robert Štraus Ipe smatra da je politika suštinski određena „traženjem moći“ ili „traganjem za moći“ („quest for power“).83

Kenet Bolc smatra da je moći „sama sebi cilj“ i da njenu suštinsku ulogu ne treba posmatrati kao uticaj (nepromenjene) ljudske prirode na političko organizovanje. Ona je pre svega posledica istorijskog nasleđa anarhičnosti međunarodne zajednice u kojoj je, usled manjka hijerarhije i autoriteta, prisutna stalna nesigurnost i „bezbednosna potreba“ koja stalno primorava njene subjekte da moć posmatra kao sopstveni cilj i da teži da je uvećava.

Drugi način definisanja moći insistira na meri uticaja kao dimenzije moći. Naime, kontrola nad određenim postignućima, aktivnostima, pojavama ili ljudima u sferi međunarodnih odnosa je značajna dimenzija moći. Ovakav pristup moći ne insistira na gruboj primeni sile kao spoljnopolitičkog sredstva. On preferira druga manje nasilna sredstva koja su takođe u službi nametanja sopstvene volje drugome u međunarodnim odnosima. Ti uticaju imaju različite oblike: prinuda, takmičenje, saradnja, privlačnost za druge subjekte međunarodnih odnosa („sopstvena uzornost“). Posebna pažnja se posvećuje izboru tehnika

82 Videti u: Gajić Saša (2007): „Moć u savremenim međunarodnim odnosima“, Nova srpska politička misao, IIC Nova srpska politička misao, Beograd, №1-4, str. 159.83 Citirano prema: Gajić Saša, „Moć u savremenim međunarodnim odnosima“, Nova srpska politička misao, vol.HIII, № 1-4, IIC Nova srpska politička misa, Beograd, str. 159.

35

(načina, mehanizama, metodama) širenja uticaja u svim oblicima: i kada se radi o pretnjama ili neposrednom primeni sile, ekonomskim sredstvima, diplomatskim merama ili kulturnom interakcijom.

Klasični postupci u međunarodnim odnosima (pregovaranje, diplomatski pritisak, propaganda, carinska politika, spoljnotrgovinska ograničenja embargo, ekonomske povlastice, zastrašivanje, oružana intervencija i sl.) su specifično sredstvo uticaja moći jedne političke volje na drugu. Brojni oblici manifestacije ove moći postižu različite domete uticaja.

Ovakvo posmatranje moći za posledicu ima „sfere uticaja“ – politički prostori na kojima se politička moć kroz ideološke forme manifestuje na različite načine. Tzv. „meka moć“ („soft power“) je novi vid političke moći koji sve više dobijaju na značaju. Jeda od takvih moći je i kulturni uticaj kao vid „uticajne moći“

Treći način definisanja moć posmatra kao izraz bezbednosti. Koristi se u slučajevima objašnjavanja pozicije država ili drugih subjekata međunarodnih odnosa u istorijskoj perspektivi. Posebno je to izraženo u slučaju kada je posmatrani subjekt postigao vojnu ili politički pobedu nad rivalima. Time je ojačao svoju ukupnu poziciju koja se ocenjuje kao moćnija u odnosu na prethodno stanje.

Ispoljava se kao povećana bezbednost, jačanje i širenje svoje suverenosti na nove prostore, ostvarenje sopstvenih strateških ciljeva, postizanje bolje pozicije u odnosu na druge takmace. Kao najslikovitiji primeri ovog koncepta moći može se navesti teorija američkog istoričara Pola Kenedia o „imperijalnom prenapregnuću“ („imperial overstrech“) kojom objašnjava mnoge istorijske disbalanse stvarne i ženjene moći zbog čega je ugrožavana i bezbednost mnogih država.84

Četvrti način definisanja moć posmatra kao mogućnost opisa ukupnih resursa neke države koji se mogu kvantitativno odrediti (izmeriti). Često se ovi oblici moći apsolutiziraju na račun onih dugih moći koje se ne mogu brojčano iskazati (mentalne karakteristike naroda, rudnog bogatstva, ekonomska snaga sl.). Ovaj način percepcije moći je najčešće prisutan kod geopolitičara i geostratega jer im se kvantifikovana moć lakše prikazuje u prostoru. Najčuvenije je kvalifikovanje državne moći nemačkog naučnika Vilhelma Fuksa univerzalnom formulom kao sumu proizvoda energije, proizvedenog čelika i kubnog koren stanovnika određene države.85 Izradio je i tablice sa indeksom ovako kvantitativno izražene državne moći. I kineski geopolitičari koriste uprošćen način iskazivanja moći neke države kao „indeks sveobuhvatne nacionalne moći“. Ovakvo iskazivanje državne moći se često koristi u propagandne svrhe.

84 Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila, CID, Podgorica, 1997.god. 85 Wilhem Fucks, Formein zur Macht, DVA, Stuttgart, 1965, p. 56.

36

9. Paradoksalnost geopolitike

Istorija geopolitike kao nauke je neobična, osobena ali i sa elementima koji se mogu okarakterisati kao paradoksalni.86 Brojni su paradoksi (protivurečnosti) koji je pratile nastanak i razvoj geopolitike kao naučne discipline. Napominjemo da je paradoksalnost svojstvena i mnogim drugima naukama, a ne samo geopolitici. Svaka nauka shodno prirodi svog predmeta istraživanja ima svoje paradokse.87 Mi ćemo ovde izdvojiti samo neke koje ilustruju specifičnost geopolitike.

Prva paradoksalnost se ogleda u permanentnom dokazivanju svog značaja i suprotstavljanja sumnji u delotvornost saznanja sa kojima raspolaže. Ono što je suština paradoksa je da je tu borbu morala da vodi unutar svojih redova dok su se geostratezi i predstavnici političke i vojne elite uveliko oslanjali na nju. I danas je slučaj da se ideje pojedinih geopolitičara ne prihvataju u naučnoj zajednici ali ih prihvata i ostvaruje politički i vojni establišment određene zemlje. I pored toga geopolitičari veoma aktivno učestvuju u kreiranju strategije međunarodne politike svojih zemalja. Objašnjenje za to se nalazi u bliskoj vezi geopolitike i politike. Naime, paradoks je odraz karaktera politike kao društvene sfere kojoj je svojstven interes a ne istina i naučni značaj činjenica. To je posebno značajno kada se radi o spoljnoj politici gde su interesi određenih grupa ili političkih elita suprotni sa objektivnim činjenicama.

Drugi paradoks je u mladosti ove nauke. Ona je tek početkom HH veka postala konvencionalna i opštepriznata nauka, dok su se geopolitički fenomeni analizirali i objašnjavali od kada je „veka i pamtiveka“. Zašto je to tako? Razlozi za to su brojni, a ovde ćemo izneti one za koje smatramo da su najznačajniji.

Prvi je svakako taj što se ona držala u zatvorenim krugovima, bila je privilegija samo određenih pojedinaca koji su se njome bili i neposredno uticali na koncipiranje geopolitičke i nacionalne doktrine i strategije, i usmeravali spoljnu vojno-političku aktivnost neke države. Po prirodi stvari geopolitička saznanja su čuvana ko državna tajna (top secret) i tretirana kao određena vrsta ezoterične nauke.

Drugi razlog je da su od strane naučne javnosti prvi objavljeni radovi iz oblasti geopolitike (kao što su na primer radovi nemačkog geopolitičara Fridriha Racela, švetskog Rudolfa Kjelena88, engleskog Helforda Makindera i dr.) dočekani veoma kritički. Sa pozicije pozitivističke metodologije geopolitika je optuživana za preterano uopštavanje i davan i optuživana kao neozbiljna i pomalo „šarlatansko“ tumačenje pojava i procesa u međunarodnim odnosima.

Treći razlog bi trebalo tražiti u njenoj velikoj bliskati sa politikom pri čemu je ova nauka često bila zloupotrebljavana i instrumentalizovana od stane vladajućih krugova. Kao najeklatantniji primer se navodi nemačka geopolitička škola koja je bila neposredno uključena u koncipiranju ekspanzionističke i osvajačke politike Trećeg Rajha. Ona je optuživana za ratna razaranja Drugog svetskog rata, za toliki broj ubijenih i ranjenih. Nemačkim geopolitičarima je stavljena na dušu priprema tih događanja i podrška Hitleru kroz pseudonačnu teoriju o „krivi i tlu“.89 Pri tome se previđa da se anglosaksonska (Helford Makinder, Alfred Mahan90, Nikolas Spajkman91), francuska (Vidal de la Blaš) i ruska (Miljutin, Snjesarjev) geopolitika na teorijskom nivou gotovo ni u čemu ne razlikuju od nemačke.

Četvrti i možda najvažniji razlog ovakve istorijske sudbine geopolitike kao nauke leži upravo u njenoj kritičkoj dimenziji. Naime, ona je jasno, nedvosmisleno i otvoreno ukazivala i razotkrivala mehanizme kojim se služi međunarodna politika u ostvarivanju geopolitičkih, vojnopolitičkih i geostrateških interesa. Te mehanizme, sredstva i metode politički establišment je najradije krije od javnosti,

86 Paradoks (grčki paradoxos protiv mišljenja, protiv očekivanja, neočekivan neverovatan) – mišljenje koje je suprotno opšteprihvaćenom mišljenju, shvatanju, očekivanju.87 Svaka nauka je u svom istorijskom razvoju imala različita određenja. Ona se nogu grubo svrstati u dve kategorije: a) negativno određenje – osporavanje, neosnovana kritika, odbacivanje i b) isticanje njenog značaja, konstruktivna kritika pa sve do neprimerene valorizacije i nepotrebne glorifikacije. Isto tako, i za geopolitiku kao nauku postoje pored negativni i pozitivna određenja.88 Moguće je u literaturi sresti i transkripciju ovog imena kao Čelen.89 U tom smislu najviše se optužuje Karl Haushofer koji je osnivač nemačke geopolitičke škole. Iako je neko vene bio blizak režimu Adolfa Hitlera, ako se pažljivije analiziraju osnovne teze njegovog geopolitičkog stanovišta uočiće se du one u mnogome protivrečne sa međunarodnom politikom Nemačke koju je vodila krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina prošlog veka. Nemačka geopolitička škola nije bila integrisana u nemački fašizam i njegove institucije. 90 Ovo ime se u literaturi često transkribuje i kao Mehen.91 Sreće se i transkripcija i ovog imena kao Spajkmen.

37

zavijao u „maglovitu retoriku“ raznim objašnjenjima i opravdavao „apstraktnim ideoloških shemama“. Geopolitika je svojim kritičkim pristupom razobličavala i „demagogiju spoljnopolitičkog diskursa“, ukazivala na realne uzroke globalnih društvenih pojava, raskrinkavala metode i poluge koje se koriste u ostvarivanju dominacije određenim prostorom, rasvetljavala dubinske slojeve socijalnih tokova, otvarala mogućnosti objektivnog sagledavanja međunarodnih, međudržavnih i međuetničkih odnosa. Geopolitika je kritički analizirala istoriju međunarodnih odnosa.

To je dovelo do specifičnog dvostrukog odnosa država prema geopolitici kao nauci i geopolitičarima kao naučnicima:

a) svesrdnog korišćenja njenih naučnih saznanja u procesu koncipiranju svojih geopolitičkih strategija i

b) gušenja svake kritičku misao koja je uperena prema spoljnopolitičkoj praksi. Tu sudbina je zadesila o osnivača (oca) savremene geopolitike kao naučne discipline Helforda

Makindera. Akademski krugovi tadašnje Engleske su oštro kritikovali odbacivali njegove geopolitičke ideje, ali su prihvatane i ugrađivane u spoljnu politiku i geostrategiju engleske države početkom 19. veka. Dakle, iako naučno osporavan njegova teorija je ugrađena u temelje međunarodne politike Engleske, a koju su kasnije prihvatile SAD, i dalje naučno razradio Helford Makinder a njegovi sledbenici na osnovu toga koncipirali tzv. atlantističku teoriju.

Dakle, jednu te istu teorijsku konstrukciju usvajaju ili kritikuju različite centi. Geopolitička je podjednako značajna kako za establišment velikih sila koja je koristi kao korpus naučnih saznanja o metodama, sredstvima i načinima teritorijalne prevlasti i realizaciju svojih nacionalnih ciljeva, ali i za one koji nastoje da se odupru takvim nastojanjima i očuvaju svoj teritorijalni integritet.

Odnosno, njene konceptualne principe zloupotrebljavaju za osvajanje i upotrebljavaju za suprotstavljanju takvim namerama.

Kao očigledan primer ovakvog tretiranja geopolitike može nam poslužiti Versajski sporazum (1919. god.).92

92 To je naziv za mirovni ugovor zaključen 28. juna 1919. u Versaju između Antante i Nemačke. Naime, nakon Prvog svetskog rata, održana je Pariska konferencija mira (od 18. januara 1919. do 28. juna 1919. u Parizu) a mirovni ugovori zaključeni su sa svakom pobeđenom državom posebno. Vesajski mirovni sporazum je bio samo jedan od tih ugovora. Glavne sednice konferencije održavane su u palatama Versaja, i zato se ustalio naziv Versajski sporazum. Glavnu reč na toj konferenciji imali su državnici velikih sila Antante, a zastupano je 27 država iz Antantine koalicije.

38

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%B0%D1%98

http://sr.wikipedia.org/wiki/Ugovori_kojima_je_okon%C4%8Dan_Prvi_svetski_rat

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B7

http://sr.wikipedia.org/wiki/1919

http://sr.wikipedia.org/wiki/28._%D1%98%D1%83%D0%BD


http://sr.wikipedia.org/wiki/18._%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%83%D0%B0%D1%80

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_1919.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B8_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B8_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%B0%D1%98


http://sr.wikipedia.org/wiki/28._%D1%98%D1%83%D0%BD

Teritorijalni gubici Nemačke u Evropi na osnovu Versajskog sporazuma (označeni crnom bojom)

On je koncipiran na osnovu geopolitičke teorije Helforda Makindera i odražavao je strateške interese Zapada, a na račun država Srednje Evrope i obuzdavanje geopolitičkih ambicija tadašnje Nemačke. Nemački geopolitičar Karl Haushofer je kao učenik Helforda Makindera koncipirao geopolitičku teoriju sasvim suprotnu od one na koju se zasniva Versajski ugovor. To je nacistička Nemačka iskoristila kao teorijsku osnovu svoje geopolitike i ugradila je u svoju ideologiju i spoljnopolitičku strategiju.

Za vreme kratkotrajnog period u vreme formiranja Trećeg Rajha ona je bila izdignuta na najviše naučne visine. Neprimereno slavljena i poštovana, institucionalno ustoličena kao nauka od primarne društvene važnosti uživala je veliku podršku rukovodstva nacizma. Naravno, ne zarad nje same, zarad istine za kojom traga već zarad moći koje je on akao nauka posedovala i koja se mogla instrumentalizovati u različite svrhe.

Optužena je za sve ono što se dešavala u Drugom svetskom ratu i dugo vremena je posle toga bila zapostavljena kao školska disciplina. Izopštena iz akademske zajednice, nosila je žig pseudo nauke. Njeno izučavanje je izlagano raznim sumnjama. Da bi se na neki način sačuvali od diskvalifikacija istraživači koji su se bavili ovom problematikom promenili su joj naziv u političku geografiju.

3. Kao treća apsurdnost se navodi skoro nikakvo javno eksponiranje operativnih geopolitičara,onih koji su neposredno uključeni u kreiranju spoljnopolitičkih strategija. Njihovi radovi se retko javno publikuju. Kada se štampaju, onda su to veoma ograničeni tiraži (do desetak primeraka) i teško su dostupni. Namenjeni su užem krugu čitaoca (državom vrhu) i imaju određeni stepen državne tajnosti. Oni predstavljaju teorijsku osnovu spoljne politike, vojne strategije i geopolitike. Ono što je publikovano je opštijeg teorijskog karaktera. Više je koncepcijskog, nikako doktrinarnog karaktera. Ili se objavljuje nakon izvesnog, zakonski dozvoljenog vremena. To je i razumljivi jer su geopolitičara vođeni praktičnim razlozima i interesima svoje država, a oni se tako lako ne daju na uvid drugima čijim su geopolitičkim interesima suprotstavljaju.

39

4. I kao četvrtu paradoksalnost geopolitike ističemo njeno osporavanje i optuživanje kao pseudonauke u vremenu neposredno posle Drugog svetskog rata, a istovremeno korišćenje njenih saznanja u strateškom planiranju. Nesumnjivo je da su u određenim periodima postojala različita shvatanja osnovnog principa geopolitike - geodeterminizma. Smatrano je da je to njen „urođni“ nedostatak koji je čini „dežurnim i večiti krivcem“ za tragičnu istoriju ljudske civilizacije i da ima „ima sporne ciljeve“. Previđa se činjenica da su uzroci i povodi socijalnih sukoba u drugim fenomenima a ne u korpusu znanja koje nudi geopolitika.

Pojava da se određeni fenomen različito tumači u pojedinim etapama razvoja nauke nije nikakav ekskluzivitet geopolitike. To je slučaj sa gotovo svim naukama. I druge su nauke u svojom istorijskom razvoju bile podvrgnute kritici, odbacivanju, optuživanju i posmatranju kao pseudonauke. U tom smislu je i geopolitika prošla taj trnoviti put nastanka i razvoja u akademsku disciplinu. Čak je bilo i pokušaj da se konstituiše jedna nova nauka, ili bar sa novim imenom koja bi zamenila geopolitiku. Ta nova nauka bi, takođe, bila posvećena istraživanju uticaja geografskih faktora na društvo i socijalne odnose. Ali eksperiment ovog tipa nije uspeo i geopolitika je uspela da prevlada i ove prepreke.

10. Multidisciplinarnost geopolitike

Geopolitika je multidisciplinarna nauka. Ona se oslanja u svom radu na brojne duge naučne discipline i sintetizuje njihova znanja93. Geopolitika je povezana sa etničkim, kulturnim, verskim, ekonomskim, filozofskim i drugim kontekstima i naukama. Gotovo da nema područje naučnog proučavanja koja se ne dodiruju i u većoj ili manjoj meri ne podudaraju sa geopolitikom. Prihvat tih saznanja nije nekritički. Naprotiv, geopolitika vrši kritički odabir teorija i saznanja iz ovih nauka koje smatra da joj mogu biti od koristi. Uporedo sa korišćenjem saznanja brojnih drugih naučnih disciplina geopolitika svoja saznanja i teorijska dostignuća stavlja tim istim naukama na raspolaganje. To znači da su određeni problemi zajednički i istovremeni za različite nauke i da ga svaka sa svog aspekta posmatra. Naučni izvori kao teorijska ishodišta geopolitike su stoga mnogobrojna. Geopolitika na ovaj način objedinjuje korpusa nauka čime je „prosto osuđena na uspeh“ (Aleksandar Dugin). To je njena ogromna prednost i moć.

Iako je kao nauka konstituisana dosta kasno, ne bi se moglo reći da su geopolitička pitanja bila na periferiji naučne pažnje. Njima su se bavile brojne druge nauke u okviru svog predmeta istraživanja i sa specifičnog stanovišta posmatranja geografskih i političkih fenomena

Oslonac na teorijska dostignuća brojnih više ili manje srodnih disciplina joj omogućava da fenomene posmatra u širem vremensko-prostornom kontekstu.

Brojne su nauke koje su dale svoj doprinos uobličavanju teorije i konstituisanju geopolitike kao nauke. Ovde ćemo naznačiti ona koja su najznačajnija:

- filozofija (filozofija istorije),- istorija (nacionalna istorija, vojna istorija), - ekonomija. - geografija (antropogeografija, ekonomska geografija, politička geografija, istorijska geografija,

vojna geografija, kartografija), - nauka o međunarodnim odnosima, - ekologija, - strategija, - psihologija, - sociologija, - demografija - politikologija, - etnopsihologije, - kulturologija- vojne nauke,- sociologija religije, - strategija itd.

93 Sinteza (grčki synthesis) – sastavljanje, spoj, spajanje.40

Saradnja sa ovim naukama geopolitiku čini veoma rasplinutom i široko obuhvatnom naukom. Stoga ima osnove tvrditi da je geopolitika u stvari sistem nauka.

Kao takva ona predstavlja svojevrstan prostor susretanja i prožimanja prirodnih i društvenih nauka. Sve one, svaka sa svog stanovišta i predmeta istraživanja, ugla posmatranja, ali i sa svom svojim specifičnostima doprinose razvoju geopolitike. Ali i geopolitika kao sintetička nauka doprinosi njihovom razvoju. Sve nabrojane nauke već poseduju svoje razičite teorije, škole i pravce istraživanja i kao takve to svoje teorijsko bogatstvo stavljaju geopolitici na raspolaganju.

Dakle, geopolitika se gradi na mnoštvu znanja i činjenica koje su promenljivog karaktera. Brojni faktori utiču na formiranje geopolitičke sliku o nekom događaju. Sa dosta opreza i kritičnosti treba pristupati dijagnozi i prognozi određenog događaja i davanja kvalifikacija. Potrebni su provereni, što istinitiji i objektivni podaci da be se o nekom događaju sudilo i davao određeni zaključak. Ponekad su ti podaci namerno skrivani ili teko dostupni, jer njihovo otkrivanje bi obelodanilo nečije stvarne namere i interese. Zato u geopolitici nema stroge egzaktnosti i nesumnjive izričitosti.

Gotovo da se svaka ljudska aktivnost može posmatrati i analizirati i sa stanovišta geoprostora i time imati svoju geodisciplinu srodnu geopolitici: geokultura, geotehnika, geoideologija, geostrategija, geoekonomija i sl.

Sa nekima je u veoma očiglednoj, neposrednoj vezi, a sa nekima posrednoj. Sa ekonomijom je ta veza toliko jaka da je nastala i nova naučna disciplina geoekonomija. Zato je tradicionalni pristup posmatranja sveta najčešće geoekonomski. Ovaj teorijsko koncept polazi od pretpostavke da društveni problemi, politička rivalstva, klasne suprotnosti, krize, ratovi jesu posledica ekonomskih odnosa. U tom kontekstu se posmatra mondijalizaciju ekonomije kao proizvoda globalizacije.

Savremeni geopolitički pristup izbegava jednostranost. Smatra da je prilaz koji su isključivo zasnovani na pridavanju važnosti samo jednom faktoru prilično zastario i da je potrebno primenjivati multidisciplinarni pristup u tumačenju pojava i procesa u savremenom svetu.

10. 1 Geopolitika i druge naukeGeopolitika kao humanistička nauka ima brojne dodirne tačke sa brojnim naučnim disciplinama. Nas

prvenstveno zanimaju njeni odnosi sa tri veoma bliske nauke: a) političkom geografijom, b) naukom o međunarodnim odnosima i c) geostrategijom. Napominjemo da geopolitika nije zamena svih ovih naučnih disciplina već zajedno, svaka iz svog domena nastoje da spoznaju i objasne kompleksan odnos geografskog prostora i politike.

10. 1. 1. Geopolitika i politička geografija: sličnosti i razlikeUporedo sa naukom koju zovemo „geopolitika“ postoji još jedna akademska disciplina poznata pod

nazivom „politička geografija“. Postoje različita gledanja na odnos političke nauke i geopolitike. Jedno od shvatanje polazi od stava da je termin „geopolitika“ samo sinonim za pojam „politička geografija“. U tom slučaju geopolitika je samo jedna grana opšte geografije čija je osnovna namena da vrši deskripciju pojedinih država i opis svetskih političkih poddeoba (subdivisions).

Ove nauke su bliske ali nisu sinonimne. Bliske su po temama kojima se bavi ali po pristupu i načinu izučavanja. Po čemu se razlikuju? Davanje odgovora na ovo pitanja nije nimalo jednostavno. Odgovori ne mogu biti jednoznačni i „pravolinijski“. Da bi se odgovorilo na njega neophodno je da se ponudi adekvatno određenje političke geografije. Ukazaćemo na neka.

Politička geografija je stariji termin od geopolitike i odnosi se na veoma sličnu ako ne i istu problematiku (predmet istraživanja). Autor ove sintagme je Fridrih Racel (1844-1904) nemački profesor geografije iz Lajpciga u svom istoimenom delu „Politička geografija“ (1897).

Milan Vujaklija smatra da politička geografija „prikazuje društvene i državne odnose na Zemlji“.94

Radovan Pavić smatra da je političku geografiju „moguće definisati kao jednu od geografskih disciplina koja proučava povezanost, interakciju i ovisnost političkih fenomena, fizičko i ekonomsko-geografskih osobina i faktora na zemljinoj površini“.95

94 Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, IV izdanje, Prosveta, Beograd, str. 169. 95 Pavić Radovan (1971): Uvod u opću političku geografiju i geopolitiku (sa osnovama geostrategije), Sveučilište u Zagrebu, FPN Zagreb, Zagreb, str. 17.

41

Hans Vajgert tvrdi da se politička geografija bavi „unutrašnjim geografskim faktorima koji doprinose individualnosti jedne države, a u isto vreme i geografskim faktorima koji određuju spoljne odnose između država“. 96

Šta je osnova diferencijacija ovo dve nauke?Ako sačinimo analogiju ove dve nauke videćemo da postoje brojni elementi njihove distinkcije ali i

brojni zajednički elementi. Politička geografija se bavi ispitivanjem glavnih geografskih osobina neke države kao što su njena veličina, položaj, oblik i topografija. Osnovni zadatak političke geografije je opisivanje geografskih karakteristika pojedinih država i zato kao osnovni metod svog istraživanja (prikupljanja podataka) koristi deskripciju (opis, konstataciju).

Geopolitika je kompleksnija nauka od političke geografije. Njeno istraživačko polje je mnogo šire i obuhvata veći broj istraživačkih problema (problemski obuhvatnija). Ona ima interdisciplinaran pristup problemu odnosa prostora i politika: oslanja se na saznanja brojnih nauka i nastoji da izvrši njihovu sintezu. Njen zadatak nije samo da opiše geopolitičke pojave već da anticipira (predvidi) njihove trendove i pravce razvoja. On je transtemporalna nauka, odnosno ona nije vremenski ograničena samo na jedan vremenski period: fenomene posmata u sve tri vremenske dimenzije: prošlost, sadašnjost i budućnost. Na osnovu toga razvila i svoju posebnu naučnu disciplinu koja se bavi projektovanjem geopolitičkih scenarija a koja poznata pod imenom geopolitička scenaristika. Ona na osnovu toga gradi svoju heurističku moć i anticipira mnoge događaje.

Oto Maul smatra da se razlika između geopolitike i političke geografije odnosi na ciljeve i zadatke, dok im je predmet istraživanja zajednički.97 Geopolitika se oslanja i polazi i od saznanja kojim raspolaže politička geografija, nastoji da utvrdi prilagođenost države kao političke tvorevine datim prostornim mogućnostima, odnosno nastoje utvrditi u kojoj meri postojeći prostor i granice (ne)odgovaraju potrebama države i njenim građanima i shodno tome predložila korekcije u cilju njegovog poboljšanja i novog povlačenja granica .

Dok se geopolitika prvenstveno bavi „geografskim aspektima političkih fenomena“, odnosno uticajem geografskih faktora na politički život stanovnika koji naseljavaju određeni geografski prostor, politička geografija izučava „političke aspekte geografskih fenomena“.98

10. 1. 2. Geopolitika i nauka o međunarodnim odnosimaGeopolitika je usko povezana i sa naučnom disciplinom koja se uobičajeno naziva naukom o

međunarodnim odnosima, odnosno teorijom međunarodne politike. Obe promišljaju odnos čoveka i prostora. Obe se odnose na velike socijalne entitete kao što su narodi, države, zajednice država, i na velike prostore kao što su okeani, mora, kontinenti, regije. Zbog toga se geopolitika često poistovećuje sa naukom o međunarodnim odnosima. Ipak se radi o dve naučne discipline Ali, pored predmetne bliskosti one se i brojnim elementima i razlikuju. U suštini radi se o dva različita ugla gledanja, dva različita pristupa istom predmetu proučavanja.

Klasična geopolitika posmatra svet u okviru državnih geopolitičkih interesa. Ona države vidi kao živi organizam čije se granice promenljive a najčešće se menjaju ratovima. Međunarodni odnosi se više tiču karaktera odnosa između pojedinih entiteta, (država i naroda) dog se geopolitika više zanima za „igru“ političke moći na određenom prostoru.

Nikolas Spajkman smatra da se u pri deiferenciranju ovih nauka potrebno imati na umu i činjenicu da je „specifično polje geopolitike ujedno i polje spoljne politike i da se njen specifičan analitički metod geopolitike koristi u formulisanju adekvatne spoljne politike kojim se nastoje dostići određeni opravdani ciljevi“.99

Hans Morgentau jednim od najvećih autoriteta u nauci o međunarodnim odnosima smatra da ova nauka ima širi, obuhvatniji i sadržajniji problem svog istraživanja od geopolitike. Geopolitika se bavi samo jednim aspektom međunarodnih odnosa, odnosno ima uže naučne pretenzije.

Geopolitika je više usmerena ka geografskom prostoru, teritoriji, regiji, zoni i njihovom odrazu na politiku.

96 Hans Weigert (1957): „The meaning and scope of political geography“, In: Henry Brodie, Edward W. Doherty, John R. Fernestro, Eric Fisher, Dudley Kirk, Hans Weigert, Principles of Political Geography, Appleton Century Crofts, New York, p. 18.97 Maul Oto, Šta je Geopolitika?, Naklada „Rad“ K.D., Zagreb, 1941, str. 39. 98 Maul Oto, Šta je Geopolitika?, Naklada „Rad“ K.D., Zagreb, 1941, str. 39.99 Spykman Nicholas (1944): The Geography oh the Peace, Harcourt, Brace, New York, pp. 6.

42

10. 1. 3. Geopolitika i geostrategija I ove dve nauke imaju brojne zajedničke elemente ali se u mnogo čemu i razlikuju. Da bi te razlike

uočili neophodno je da odredimo geostrategiju kao pojam i kao nauku. Pojam „geostrategija“ je uveden u naučnu upotrebu četrdesetih godina prošlog veka. U nastojanju da

se prevede nemački izraz „Wehrgeopolotik“, što bi u slobodnijem značenju moglo da je bude „ratna geopolitika“ ili „geopolitika rata“, izabran je kao najadekvatniji izraz „geostrategija“. Vremenom je ona, ako i brojni drugi pojmovi, dobila nova semantička značenja. Zbignjev Bžežinski smatra da je „geostrategija menadžment geopolitičkih interesa“100 dok je Aleksandar Dugin mišljenja da se pod pojmom geostrategija mogiu podrazumevati svi oni sadržaji koji su „iz domena političke ili ekonomske geografije i geopolitike a koji utiču i na praktična vojna pitanja“.101 Radovan Pavić geostrategiju definiše kao nauku koja insistira na „onim prostorima i geografskim faktorima koji mogu biti odlučni i u vojnim pitanjima“.102

Lidel Hart smatra da je strategija „veština primena vojnih sredstava u cilju realizacije političkih ciljeva“.103 U razmatranju teorijskih i naučnih osnova za pojmovno određenje strategije ističe se da je u pitanju složen i višeznačan pojam. Na osnovu analize dosadašnjih naučnih iskustava i saznanja došlo se do zaključka da je pojam strategija veoma raznovrstan – neki autori pod njim podrazumevaju – „sistem naučnih znanja“ ili „sistem mišljenja“, drugi – „nauku“ ili samo „naučnu disciplinu“, „veštinu rukovođenja (vojskom)“, „ideju“, „plan“, „akciju“ i tako dalje. U zavisnosti od pristupa, strategija bi se, kao predmet mišljenja, mogla naći i u ulozi reči, misli, stvari ili procesa. Različiti pristupi pojmu strategija ističu da je reč o pojmu koji u savremenom dobu prožima sve pore društvenog života i direktno utiče svojim sadržajem na kreiranje naše budućnosti.

Kako postoje više vrsta strategija, naglašavano da je za geopolitiku najznačajnija nacionalna (opšta, totalna, generalna, velika i sl.) strategija koja objedinjuje sve ostale strategije, usmerava ukupne potencijale i resurse jedne zajednice.104 Strategijom se nastoji realizovati definisani politički ciljevi shodno datim geopolitičkim uslovima.

U geostrategijama je izložio vizije spoljnih politika, geopolitička stanovišta i predviđanja budućih globalnih procesa i tokova i dominantnih međunarodnih odnosa.

Geostrategijom se nastoji precizno ukazati na pravce spoljne politike i objektivno sagleda geostratešku orjentaciju iz perspektive dugoročnih nacionalnih interesa pri čemu se ova namera jasno odvaja od emotivnog patosa. Osnovi cilj kojim je geostrategija vođena je izgrađivanje i očuvanje globalne moći (odnosno premoći). To jasno pokazuje u kojoj meri je značajna ona geopolitička maksima: „Nema večnih neprijatelja i prijatelja – ima samo dugoročnih interesa“. Može se reći da su uglavnom su sve geopolitičke doktrine i geostrategije centrističkog karaktera.

Geopolitika služi za geopolitičko projektovanje i kao takva je osnovna naučna disciplina za izgrađivanje geostrategije. Ona je postala oruđe koje je primenjivano u koncipiranju geostrategije shodno definisanim spoljnopolitičkim prioritetima. Dva su osnovna pristupa geopolitičkom projektovanju, odnosno koncipiranju geostrategija:

Prvi pristup:- zagovara se obnavljanje nekadašnjeg „carstva“ na osnovu „istorijskog prava“, - polazi se od istorijskog sećanju koje je najčešće pristrasno, koje se instrumentalizuje prema potrebi

trenutnih interesa. -. u tom kontekstu štampaju se istorijske mape „nekadašnji geopolitičkih podele“ koje treba da

podsete stanovnike na „slavnu prošlost“, - iz tog proizilaze uverenja o potrebi obnavljanja „daleke prošlosti“ i sl. Drugi pristup koji je suprotstavljen prvom zastupa sledeće teze: - potrebno je sagledati i uvažiti realnost na određenoj teritoriji, - potrebno je osloniti sa na aktuelnu geopolitičku situaciju

100 Bžežinski Zbignjev (1999): Velika šahovska tabla, CID, Podgorica, str.7.101 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 431.102 Pavić Radovan (1971): Uvod u opću političku geografiju i geopolitiku (sa osnovama geostrategije), Fakultet političkih znanosti, Zagreb, str. 21.103 Citirano prema: Gray Colin (1999): Modern Strategy, Oxford University, Oxford, p.18.104 Shodno različitim kriterijumima razlikuje se kopnena i pomorska; opšta i posebna, vojna, politička, diplomatska, ekonomska itd.

43

- potrebno je sagledati trenutnu sopstvenu geopolitičku poziciju, - istorijska prošlost nije važna (ne treba biti za zarobljenik „istorijskog sećanja“).Geostrategijom se određuje vizija spoljne politike određene države i misija105 koju ta država smatra

da treba da ima na međunarodnom planu. Geopolitika pretočena u geostrategiju ima dva osnovna segmenta: zalaganje „za“ i zalaganje „protiv“ određenih procesa i tokova u svojoj bližoj i daljoj okolini. Na osnovu toga se rade preračunavanja geopolitičkih posledica svakog pojedinačnog političkog, vojnog, diplomatskog opredeljenja.

* * *Geopolitika ne obuhvata samo praktičnu sferu međunarodne politike i strategije već i dubinske

slojeve društvenog bića naroda koji živi na tom prostoru.

11. Teorijski pravci i perspektive razvoja geopolitike

Sasvim je razumljivo posle svega rečenog, postaviti pitanje potencionalnih pravca razvoja savremene geopolitike. Koji tip geopolitičkog mišljenja u narednom periodu može da dominira?

11. 1. Mogući pravci razvojaPerspektivna razvoja geopolitike kao multidisciplinarne i samostalne nauke ima veći broj mogućih

pravaca. Ovde ćemo naznačiti samo osam opcija koje stoje pred geopolitiku, a za koje smatramo da su najznačajnije:

Prva mogućnost. Geopolitika će i nadalje zadržavati i opstojavati na svom „klasičnom“ analitičkom pristupu. Slediće pristupe, metode, modele i kategorijalni aparat starije geopolitičke misli (kao što su to na primer: „sukob kopno-more“, „koncept ravnoteže snaga“, „doktrina sprečavanja dominacije“ sl.). Nastaviće koncept koji su razradili klasici savremene geopolitike kao što su Zbignjev Bžežinski, Henri Kisindžer, Semjuel Hantington, Frensis Fukojama Pol Kenedi, Alvin Tofler, i slični.

Druga mogućnost. Geopolitika odstupa od tradicionalne analize prostorno-geografskog kompleksa i usmerava svoju pažnju na ekonomska pitanja. Ovaj pravac razvoja se naziva geoekonomija: On akcenat stavlja na geoekonomski sadržaj jer smatra da se nova era može označiti terminom „geoekonomska era“ za razliku od dosadašnje ere koja se može nazvati „geopolitička era“ u kojoj je dominirala ideologija i politika. U tom smislu se moć kapitala izjednačava sa vojnom moći. Kao jedna od značajnih predstavnika ovog pravca je Edvard Lutvak čija je osnovna teza da se savremeno rivalstvo država sada odvija na ekonomskom planu, a sve manje na klasičnom geopolitičkom.106 On smatra da klasičnom „staromodnom“ vojnom rivalstvu oko borbe za teritorije pribegavaju samo zaostale zemlje Bliskog istoka, Balkana i dugim „nesrećnim delovima sveta“, odnosno „zaostalim zonama konflikta“. Vojna moć ostaje osnovno sredstvo čuvanja stečenih ili pridobijanja novih geopolitičkih pozicija. Ostale, naprednije države se paralelno sukobljavaju, takmiče i sarađuju zarad ekonomske moći. One izbegavaju kasične vojne sukobe, osim ako nemaju zagarantovanu premoć. tradicionalnoj diplomatiji ne pridaju značajniju važnost.

Sličan geoekonomski pristup međunarodnim odnosima ima i Žak Atali u svojoj knjizi „Linija Horizonta“.107 On razlikuje tri osnovna geoekonomska i finansijsko-industrijska regiona:

američki prostor (Severna i Južna Amerika), evropski prostor i (zemlje evropskog kontinenta i Rusija) tihookenski prostor (zona tzv.“novog procvata“).108

Treća mogućnost. Kao svoj osnovni prioritet ova geopolitička teorijska opcija proklamuje bezbednosni aspekt međunarodnih odnosa. Ona je omogućila nastanak nove naučne discipline – geostrategije. Sada je geopolitika jedna od osnovnih naučnih disciplina na čijim saznanjima i istraživanjima se baziraju geostrateška opredelenja pojedinih država ili grupa država.

105 Misija (latinski: mittere poslati, slati; missio slanje, poslanje) – nalog, zadatak; poslanstvo, izaslanstvo sa naročitim ciljem, insitucija za obraćanje nevernika u novu veru.106 Luttwak Edward (1993): The endangered American dream: Hot to stop the United States from becoming a Third World country and how to win the geo-economic struggle for industrial supremacy, Simon & Schuster, New York, p.102.107 On je bio i dugogodišnji savetnik predsednika Francuske Fransoa Miterana, direktor Evropske Banke za rekonstrukciju i razvoj, obavljao je značajne funkcije u EEZ i EU. 108 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 117.

44

Četvrta mogućnost. Ova opcija preferira potrebu za projektovanjem budućih geopolitičkih opredeljenja i trendova u vođenju spoljne politike ili uticanje na pravac razvoja međunarodnih odnosa. Na toj osnovi je i nastala i nova naučna multidisciplinarni disciplina - geopolitička scenaristika. Ona nastoji da na bazi analize i praćenja određenih geopolitičkih pojava predvidi njihove buduće pravce trendove razvija. Kao ilustraciju ovakve geopolitičke razvojne mogućnosti mogu se navesti istraživački projekti i studija američke korporacije „REND“ („RAND“).109 Ova institucija, čije je sedište u Santa Moniki, ima osnovnu namenu da korišćenjem vojnopolitičkih, geopolitičkih, geoekonomskih, geostrateških, demografskih, socijalno-psiholoških, kulturoloških, ekoloških i drugih analiza ukaže na moguće pravce razvoja globalnih procesa i pojava. Dakle, ova korporacija predviđa buduće globalne (ili regionalne) izazove, pretnje i rizike pred kojim se može naći američka spoljna politika i predlaže različite scenarije njihovog prevazilaženja. Na ovakav način ona omogućava američkoj spoljnoj politici da ide problemima u susret i da na vreme preduzima adekvatne mere i aktivnosti.

Peta mogućnost. Kao mogući pravac razvoja geopolitike je i moguća njena modifikacija pa i radikalna revizija. Ona nastoji da proširi sadržaj svog pojma. To podrazumeva promenu filozofske osnove i teorijskog pristupa ali i proširivanje istraživačkog polja na nove sadržaje. Ti je put u novu geopolitiku koju su već nazvali alternativna geopolitika. Ona podrazumeva da se dosadašnje bavljenje geopolitike spoljnom politikom država i teritorijalnog prostora dopuni i drugim institucijama, medijima, mišljenja pripadnika manjinskih grupa koje imaju svoje vizije političkog prostora.

U okviru ove razvojne mogućnosti pojavila se i kritička geopolitika koja odbacuje tradicionalne načine interpretiranja geopolitičkog položaja neke države ili svetske politike. Ona predstavlja ne samo svojevrsnu reviziju dosadašnjih geopolitičkih pristupa i pogleda već i odbacivanje tradicionalne geopolitičke misli, zakonitosti, principe i logiku.

U tom smislu je najpoznatiji geopolitički koncept tzv. sakralne110 geopolitike (ezoterične111

geopolitike, metafizičke112 geopolitike, parageopolitika113, alternativna geopolitika i sl). Za rodonačelnika ezoterijske geopolitike se smatra Rene Genon koji je u svoja dva ključna rada „Kriza savremenog sveta“ i „Carstvo kvantiteta i znaci vremena“ opisao taj proces formiranja „profanih geopolitičkih shvatanja na račun sakralni“.

Karakteristično za ezoteričnu geopolitiku je da ona nije dostupna javnosti ni većini savremenika koji se bave geopolitikom na naučnim osnovama, a nepoznata je i širim društvenim slojevima. Dostupna su samo posvećenicima, odnosno samo delu intelektualne eliti koja „traga za punom istinom“ i kao takva je obavijena velom misticizma.114 Kako je ona u značajnoj meri izložena na nivou simbolizma i mistike115

„laicima“ nije ni razumljiva. Ovaj geopolitički koncept polazi od stanovišta da je ideja evropskog prosvetiteljstva kojoj je svojstven mehanicistički, materijalistički, pozitivistički i pragmatički pogled na svet, u značajnoj meri izmenio tradicionalnu društvenu svest i njegove norme.

Termin „sakralna geopolitika“ je u najširem smislu koristi da označi nešto što je sasvim suprotno od profane116 nauke. Naime brojni geopolitičari nisu bili zadovoljni objašnjenjima o mnogih geopolitičkih pojava i procesa savremenog sveta koje je nudila konvencionalna (tradicionalna, klasična) geopolitika. Oni smatraju da postoje dublja i istinitija objašnjenja koja prevazilaze „postojeće klišee i banalna tumačenja odnosa prostora i čoveka koja ne daju potpuno objašnjenje suštine problema“. U tom smislu sve što se

109 Tipičan primer takve studije je: Zalmay Khalilzad and Ian Lesser (1998): Sources of Conflict in the 21st century: Regional Futures amd U. S. strategy (eds.), RAND, Santa Monica. 110 sakralan (novolatinski sacralis) – onaj ili ono što se odnosi na crkvene obrede.111 Ezoteričan (grčki eѕo unutra; eѕoterikos unutranji) – tajni, nerazumljiv za svakog, namenjen samo posvećenima;strogo naučan, stručan, učen (suprotno egzoteričan). 112 Metafizika (grčki „ta meta ta physika“ – „ono što dolazi posle fizike“) – filozofski: u zbirci Aristotelovih dela stajale su knjige kje su se bavile načelima i uzrocima stvari posle („meta“)njegove fizike („ta physika“). Ova reč je u prvobitnom značenju bilo čisto spoljašnje obeležje, dok je kasnije služilo za označavanje mišljenja koje se odnosi na nešto što je van granica iskustva, nadčulno, natprirodno, ljudskim čulima nedostupno, ono što je izvan prostorno vremenske stvarnosti (suprotno dijalektika). 113 Prefiks para- (grčki para) – predlog koji stoji u mnogim složenicama za različitim značenjem: promašaj, zabluda, pogreška, prekoračenje, protivljenje, suprotna težnja, preobražaj, promena.114 Misticizam – verovanje u čuda i mogućnost saznanja svega što je nedokučivo i tajanstveno.115 Mistika – tajanstveno znanju u koje su samo izabrani bili posvećeni, nadčulno, transcedentalno. 116 Profan/o (latinski profanus) – „onaj koji se nalazi van hrama“, onaj koji je neprosvećen u nešto, nesveto, skrnavno, onaj koji obasvećuje, bezbožan; neplemićki, prost, običan (profane građevine, profana literatura i sl.).

45

označi kao profano geopolitičko gledište poprima negativnu konotaciju u smislu svetovnog, skrnavljenja, zloupotrebe, neprosvećenosti, prostote, „suprotno od svetog i crkvenog“ i sl.

Ovaj teorijski model je povezan da specifičnim pristupom posmatranja strukture i karakteristika prostora i njegove veze sa pojedincima koji ga naseljavaju. Naime, ezoterijska geopolitika polazi od ključnog stava da svaki geografski prostor (geografsko mesto, geografska regija) ima ne samo svoju fizičku već i svoju metafizičku (skrivenu, tajnu, mističnu) dimenziju („dušu zemlje“), ali i od stava da je postoji sprega, uzajamna povezanost prostora i ljudi koji ga naseljavaju nevidljivim i prefinjenim nitima. Upravo takvo prožimanje doprinosi formiranju specifičnih civilizacijskih paradigmi i izgrađivanju nacionalnog karaktera. O ovakvim geopolitičkim shvatanjima posao je i Aleksandar Dugin u svojoj knjizi koja je kod nas prevedena pod naslovom „Misterija117 evrazije“.

Klasična geopolitika smatra sa je ovakvo tumačenje odnosa uzajamnog odnosa čoveka i prostora prvenstveno mistifikacija118 geopolitike kao nauka koja neposredno utiče na sudbinu naroda i generacija i kao takva izaziva značajno interesovanje. Čovek ima iskonsku potrebu da traga za istinom (pa i za istinom o geopolitičkim pitanjima) i ta njegovu potrebu da se lako upotrebiti ili i zloupotrebiti.

Šesta mogućnost. Ova geopolitička alternativa se najčešće nazvati primenjenom geopolitikom („unutrašnjom geopolitikom“ – Iv Lakost) jer geopolitička saznanja i empirijska istraživanja nastoji instrumentalizovati za analizu svakog konkretnog događaja, situacije i procesa. Prema mišljenju Aleksandra Dugina ovakva primena geopolitičkog znanja i metoda jeste njena svojevrsna deglobalizacija geopolitike ali i opasnost od sužavanje njenog predmeta posmatranja.119

Najznačajniji pobornici primenjene geopolitike najzaslužniji naučnik za pokretanje opšteg procesa „preporoda“ geopolitike u Evropi je geograf Iv Lakost. On kritikuje čisto pragmatičan prilaz geopolitici koja kao takva poslužila samo za „opravdavanje suparničkih težnji instanci vlasti u odnosu na određene teritorije i ljude koji ih naseljavaju“.120 On koristi geopolitiku kao instrument za analizu pojedinačne (konkretne) situacije. Smatra da su globalne geopolitičke teorije koje su njenom temelju istorijski određene i kao takve relativnog spoznajnog značaja. Zato i predlaže novu definiciju geopolitike pa čak i njeno svođenje na novu naučnu disciplinu koju je nazvao „unutrašnja geopolitika“ („la geopolitique interne“).

Ona bi se bavila smo lokalnim problemima koristeći samo neke tradicionalne metodološke modele i primenjujći ih na pojedine uže regionalne primere. Kao takva ona je u fokus svoje analize uvela i proučavanje povezanosti političkog opredelenja stanovništva i teritorija koje ono naseljava. Tako je i nastala tzv. „elektoralna geopolitika“ kao specifična metoda istraživanja karakteristika političke naklonosti određenih geografskih regiona. Za pionira ove vrste geopolitike se smatra francuski političar i geograf Andre Zigfrid (1875-1959). On je smatrao da postoje i „politički regioni“ sa specifičnom, „političkom klimom“ i postojanim političkim opredeljenjem i specifičnim političkim javnim mnenjem. Sve ove specifičnosti čine osobenost mentalnog sklopa stanovnka jednog prostora.

Iv Lakost je u geopolitiku uveo i principe informatičkog društva („mediokratija“) jer je shvatio da sredstva javnog komuniciranja imaju veliki uticaj na geopolitičke procese. Ona oblikuju političke, ideološke i geopolitičke poglede na određenu pojavu ili proces bez obzira na njenu prirodu. Postala je važnija „izražajnost“ „socijalna percepcija“ „način na koji se vidi“ ili „imidž“ nekog događaja ili pojave na svetskoj sceni nego njegova objektivno predstavljanje. Stoga u medijima više ne dominira konceptualno-racionalistički pristup već tzv. spinovanje događaja, odnosno oblikovanja njihove slike prema proklamovanim ciljevima. Sredstva javnog informisanja su dobila široku primenu u kreiranju javnosti i medijskog „lika“ na određenom prostoru. Takav sintetički „imidž“ događaja uvažava etničke, verske, kulture, političke, ideološke, tradicionalne i druge osobenosti populacije kojoj je namenjen. To je svojevrsna medijska manipulacija stanovnicima određenog prostora. Novinari na ovaj način postaju geopolitičari, a sredstva javnog informisanja moćna sredstva geopolitike i geostrategije koja oblikovanjem javnog mnenja i delovanjem u skladu sa usko zadatim geopolitičkim ciljevima utiču na istorijske sudbine naroda i država.

117 Misterija (grčki mysterion, mysteria tajna, zagonetka, tajna nauka). Stari Grci su ovim pojmom označavali tajne nauke, tajanstveni rituali izvođeni u slavu nekog božanstva. Te obrede narodu su bili nerazumljivi (npr. eleuzinske, orfičke, samotrakijske i dr. misterije). 118 Mistifikacija – obmanjivanje, prevara, zbunjivanje. 119 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 120.120 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 120.

46

I pored svega što predstavlja inovaciju u geopolitičkom smislu, Aleksandar Dugin smatra da „primenjena geopolitika“ prestaje bude „geopolitika u doslovnom smislu te reči i postaje podvrsta statističko-sociološke metodike“.121

Sedma mogućnost. Čovek postepeno osvaja i treću prostornu dimenziju – svemir, koji postaje sve značajniji geopolitički faktor. To je iniciralo potrebu da se postepeno uobliči i nova naučna disciplina kojoj su dali naziv astropolitika.

Astropolitičke analize obuhvataju sve objekte koji se nalaze u kosmičkom prostoru (stratosferu, atmosferu, planete, satelite, Mesec i njegove tačke libracije, asteroide, zvezde, Sunce itd.) tragajući za ključnim kosmičkim tačkama koje mogu biti značajne sa strateškog vojnog i komercijalnog stanovišta.122

Osma mogućnost. Savremeni svetski procesi i tokovi koji su najrečitije iskazani u globalizaciji u središte geopolitičke analize stavlja kontrolu i raspodele vremena kao nove dimenzije od strateškog značaja. osnovna analitička kategorija postaje tzv. sajberprostor („cyberspace“) kao „zbor svetskih komunikacionih karika i računarskih čvorišta“.123

To je osnov na kojoj je formira sasvim novo poimanje svetske stvarnosti i nastaje nova naučna disciplina koja je imenovana kao hronopolitika. U tom kontekstu, jedna od njenih osnivača Pol Virilio, tvrdi da su intenzitet i brzina integracije (i globalizacije) sveta implicirali novu geopolitičku okolnost koja više ne insistira na tradicionalnom shvatanju i pridavanju značaja prostora, „suverenim mestima“, granicama i drugim tradicionalnim geopolitičkim kategorijama. Ovaj teorijski pravac je uveliko potpomognut i „velikim manipulativnim moćima televizije, računara i telekomunikacija“.124

11. 2. Savremena geopolitikaOstaje da na osnovu svega iznetom postavimo i opšte pitanje budućnosti geopolitike kao nauke.

Kakva je sudbina geopolitike kao nauke u korpusu ostalih akademskih disciplina? Ona danas ima status zasebne nauke. Ponekad je još posmatraju kao geografsku ili politikološku disciplinu, ali je to sve ređe. Ona se izučava na brojnim fakultetima i institutima. Pogotovo je zastupljena na vojnim akademijama ili institucijama koje se bave bezbednošću. Ona permanentno prilagođava i osavremenjava svoje principe potrebama novog vremena. Uporedo sa tim uvodi i nove analitičke kategorije i obogaćuje svoj pojmovni aparat.

Dakle ona se razvija saglasno vremenu u kojem živimo, prateći sve svetske dinamične promene. Pred njom stoje još brojna otvorena pitanja i neistraženi prostori. To znači da će geopolitika kao nauka u budućnosti imati značajno meto u razumevanju i objašnjavanju sveta, globalnih procesa i tokova o nastojati da iz prostorne perspektive posmatra politička dešavanja i predvidi budućnost sveta. O takvoj budućnosti geopolitike je govorio sredinom poslednje dekade HH veka i jedna od najznačajnih svetskih geopolitičara Konstantin Sorokin.125 Potonja dešavanja su potvrdila njegova predviđanja razvoja i napretka geopolitike.

Geopolitika će i nadalje biti na tragu odgonetanja jednog od najznačajnijih civilizacijskih pitanja: Quo vadis svete?126 U zavisnosti koliko uspešno bude nudila odgovor na ovo pitanje ona će kao nauka zauzimati sve značajnije mesto u mozaiku naučnog korpusa.

Savremena geopolitika nema više onaj karakter koji je imala pre Drugog svetskog rata: da je to apsolutno, kodificirano i mesijansko znanje. Ona je svoje naučne temelje učvrstila i više se njeno postojanje ne može dovoditi u pitanje. Može se reći da je geopolitički nihilizam, kao sumnja u praktičnu korist geopolitičkih znanja, odavno prevaziđen.

Savremena geopolitička nauka je u velikom razvoju. Kako god da se posmatra, geopolitika se ispoljava kao moćna nauka čija je praktična primena veoma delotvorna. Njen značaj je odavno nadmašio

121 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 123.122 Dolman Evertt (1999): „Geostrategy in the Space Age: An Astropolitcal Analysis“; in: Gray Colin, Sloan Geoffrey (eds.), Geopolitics, Geography and Strategy, Frank Cass, London, p. 99.123 Lonsdale David (1999): „Information power: Stratedy, Geopolitics and the Fifth Dimension“, in: Gray Colin, Sloan Geoffrey (eds.), Geopolitics, Geography and Strategy, Frank Cass, London, p. 141.124 Nebojša Vuković (2007): Logika imperije: Nikolas Spajkman i savremena američka geopolitika, Konras i Nacija pres, Beograd, str. 40.125 Videti u: Sorokin Konstantin (1995): „Geopolitika sovremennogo mira i Rossiя“, Polis, № 1. 126 „Quo vadis, Domine?“(„Kuda ideš, Gospode?“) – ovo pitanje je prema predanju uputio Isusu apostol Petar kojega je bežeći iz Rima sreo na izlasku iz grada. Isus mu je odgovorio da se umesto njega vraća u Rum kako bi ponovo bio razapet. Ovakav Isusov gest je apostola Petra postideo i on se vraća u Rim gde kao hrišćanski mučenik strada.

47

mnoge druge konvencionalne nauke koje maju mnogu dužu tradiciju nego ona. Od izuzetnog je značaja za sve one koji utiču na donošenje odluka od opšteg društvenog interesa, koji kreiraju socijalne procese ali za svakog pojedinca. Prvima ona služi da objektivno sagledaju datu i konkretnu stvarnost i shodno tome strateški usmeravaju socijalne procese, a drugima da sagledaju suštinu određenih događaja i da na osnovu toga donose odluke od interesa za svoju egzistenciju.

Pred savremenu geopolitiku stoje otvorena brojna pitanja. I ovde, kao u slučaju drugih humanističkih nauka, uvek je više problema i pitanja nego rešenja i odgovora. Još uvek su mnogi geopolitički fenomeni obavijena „maglovitom koprenom“. Još uvek mnoge istine nisu zašle na videlo. Još uvek mnogo toga nije javno oglašeno.

Kao svakoj nauci njen osnovni zadatak je da istrajava da putu spoznaje istine ma kakva ona bila.127

Istina je sama po sebi dragocena, a ona kao i mnogi drugi fenomeni mogu biti korišćeni za dobrobit ljudi ili protiv njih.

Funkcija savremene geopolitike je da analizira i tumači antagonizme i na jednoj i na drugoj strani čiji su geopolitički interesi suprotstavljeni. U kojoj meri ona bude u mogućnosti da pomogne da se antagonizirani interesi prevaziđu, da se iznađe miroljubiva rešenja i pomogne da se formiraju dobri međususedski odnosi, u toj meri će ona postajati nauka sa humanističkim likom. Ostaje ključno pitanje: u kojoj meri geopolitika može doprineti da se prevaziđe rat kao oblik socijalnog sukoba, nametanje interesa i prepreka uspešnog razvoja

Savremena geopolitika pretenduje da bude masovno prihvaćena kao nauka.

12. Kratak istorijski razvoj geopolitike kao nauke

Kao retko koja druga naučna disciplina imala je dinamičnu istoriju nastanka složenu putanju razvoja Ona ima svoje etape razvoja kojima je postepeno krčila sebi put ka statusu nauke. Preživljavala je velike lomove: posle velikog uzleta i sveprisutnost od početka veka do Drugog svetskog rata, nastaje kraći period zatišja kada je ona okarakterisana kao jedan od krivaca izazivanja tog rat. Okrivljena je kao sredstvo uspona nemačkog nacizma, razlog pojave atomskog i raketnog oružja, hladni rat, trke za osvajanje kosmosa, ratove i sl. To je trajalo sve do polovine 20. veka kad je takav stereotip prevaziđen i kada se shvatilo da su takve optužbe besmislene.

Geopolitika se kao nauka konstituisala krajem 19 i početkom "20. veka. Po tome spada u mlade naučne discipline sa tradicijom od tek jednog veka. Ona je jedna od značajnih produkta naučne epohe čiji je moto da nauka najobjektivnije objašnjava stvarnost i da je „znanje moć“ (Bekon).

Koristeći se kratkim istorijskim pregledom razvoja geopolitike smatramo da bi nam ovaj pristup mogao biti koristan put ka razumevanju suštine ove nauke. U tom smislu ćemo se osvrnuti na doprinose najznačajnih naučnika konstituisanju i razvoju geopolitike kao nauke. On će nam omogućiti da sagledamo i brojne izazove na koje je geopolitika u svom razvoju trebala da ponudi adekvatna rešenja.

Vremenom se razvila i posebna disciplina geopolitike – istorija geopolitike koja nastoji da rekonstruiše istorijski razvoj i hronologiju geopolitičke misli, da utvrdi osnovne teorijske izvore i da sistematizuje bibliografske podatke. Ona je svojevrstan „muzejski prikaz“ geopolitike ka o nauke.

Prolaženje kroz njen istorijat će nam omogućiti da sagledamo osnovne geopolitičke teorije i njihove najpoznatije predstavnike. Geopolitički koncepti imaju presudan uticaj na unutrašnju a pogotovo na spoljnu politiku država i sudbinu naroda koji žive na njihovom prostoru.

Navešćemo primere najvećih geopolitičkih projekata koji su i danas veoma relevantni za razumevanje aktuelnih globalnih procesa.

Naime, geopolitičke teorije su nalazile i sada nalaze plod tle u strategijama i generalnim političkim opredeljenjima svih država. Najčešće su se pojedine teorije geopolitike koncipirale kao svojevrsni „pandami“, „geopolitički odgovori“, „pariranja“, „replike“ geostrateškim projektima (shvatanjima, koncepcijama, strategijama) drugih država ili grupa država. Tako su se vremenom razvile brojne geopolitičke škole i pravci od kojih se kao najuticajnije mogu navesti: nemačka, američka, britanska, ruska i

127 Nauka nije sama istina, ona je jedan od puteva dolaska do istine. U nauci zato i postoje teorije, škole i pravci. Nauka nije katehizis, dogma. Njen osnovni princip je sumnja, istine radi, a ne sumnje radi.

48

francuska. Svaka od ovih škola nastoji da odnos prostora i politike sagleda prvenstveno sa stanovišta sopstvene države i mogućnosti njenog istorijskog prosperiteta.

Dobra informisanost i stručnost su od presudnog značaja za objektive geopolitičke analize i koncipiranju realnih geopolitičkih strategija. Nepoznavanje i neraspolaganje tačnim i objektivnim geopolitičkim činjenicama može da odvede do neopravdanih zaključaka i neargumentovanih tvrdnji.

Jedna te ista geopolitička pojava u izmenjenom kontekstu može da promeni svoja osnovna svojstva, pa da u jednom slučaju bud prednost, a u drugom nedostatak. Svako geopolitičko shvatanja, odnosno razumevanje odnosa prostora i politike je karakteristična po specifičnim stereotipnim predstavama koje su odražavale vreme u kojem su se pojavljivale. Istorija razvoje naučne misli je ujedno i istorija razvoja geopolitičke misli. Uslovno je možemo podeliti na tri perioda:

a) helenski period, b) srednjovekovni period i

c) savremen period.Stari Grci su pored mitološke, iracionalne (tradicionalne) razvijali i racionalnu svet kojom su

nastojali da pojme i protumače stvarnosti u kojoj čovek živi. Slobodnim promišljanjem i diskusijom koja nije bila u skladu sa ustaljenim religioznim i mitološkim predstavama odvojili su logos (razum, smisao, zakon) od mitosa (kazivanja, priče). Takvom podvajanju svesti doprineo je i geografski položaj koji su naseljavali u to vreme. Naime, kao pomorskoj, trgovačkoj i vojnoj sila tadašnjeg sveta geopolitička znanja su joj bila preko potrebna. Iako nisu zabeleženi ozbiljniji radovi na ovu temu, niti istraživački poduhvati, stvorili su osnovu koja Osnovi cilj svih ovih metoda je da se postavi akademski neutralno (objektivno) i nepristrasno prema predmetu svog istraživanja. Najbolje je kada bez nacionalne mitologizacije i stereotipizacije posmatra datu odnos prostora i politike.

Može se reči da to nije bilo samo puko razmišljanje i pokušaj razumevanja okruženju u kome su stari Heleni živeli, već početak sistematizacije znanja o odnosu prostora i čoveka. Tada se i naziru prva tumačenja društvene stvaranosti koja spadaju u domen geodeterminizma (geografskog determinizma).

Geodeterminizam je jedna od ključnih kategorija geopolitike. Zbog značaja ovog pitanja u geopolitici, posvetićemo mu veću pažnju. Šta je geodeterminizam?

Kao pojam je jezička kovanica od dve reči: geo – zemlja i determinizam – određenost, opredeljenost, uticaj.128

Sam pojam determinizam (latinski determinare) u filozofiji označava učenje o određenosti ljudskog delovanja i htenja, odnosno uslovljenosti ponašanja spoljnim i unutrašnjim uzrocima, motivima, pobudama. Shodno tome čovek nema slobodnu volju (ljudska volja ne može biti slobodna), već je i ona određena i uslovljena spoljnim i unutrašnjim uzrocima i motivima. U tom smislu se pridev determinisan (latinski determinatus) shvata kao određen, opredeljen, ograničen i imenica determinacija (latinski determinatio) kao određivanje, određenje, određenost, opredeljivanje, opredeljenje, opredeljenost. Suprotno determinizmu je shvatanje koje se naziva indeterminizam.

Geodeterminizam je jedno specifično shvatanje društvene stvaranosti koje polazi od pretpostavke da u formiranju i funkcionisanju nekog socijalnog entiteta značajnu ulogu imaju geografski faktori. On se oslanja na geografski materijalizam (geomaterijalizam) koji smatra da dati geografski prostor sa svim svojim karakteristikama ima neposredan i odlučujući uticaj na razvoj ljudske civilizacije, na karakter kulture ali i psihičkih osobina stanovnika koji ga naseljavaju. Zato većina teorija o društvu prihvata geodeterministično stanovište o uslovljenosti socijalnih entiteta spoljnom sredinom pa samim tim i teritorijom na kojoj egzistira.

Geodeterminizmom se ne apsolutizuje geografski faktor i ne uzdiže na pijedastal neprikosnovenosti koji jedini determiniše istorijske tokove. Na čoveka, ljudsku zajednicu i istorijske tokove utiču brojni faktori sa većim ili manjim intenzitetom. Geografski faktor je samo jedna od njih, ali veoma značajan i važan koji u sinergiji sa ostalima u konačnom ishodu određuje egzistencijalni svakog socijalnog entiteta shodno prostoru koji naseljava.

Prve sociološke teorije koje su objašnjavale fenomene društva i ljudske zajednice su bile pozitivistički usmerene pri čemu se posebno isticale geografski materijalizam kao teorijski konstrukt. Time su nastojale da sociologiji daju status naučnosti To je teorijski pravac koji društveni život objašnjava

128Determinisati (latinski determinare) ograničiti; odrediti, određivati, opredeliti, odlučiti, utvrditi; deterministički: čvrsta veza koja uslovljava da se promene u jednoj pojavi potpuno slažu sa promenama u drugoj pojavi.

49

kao skup i splet geografskih okolnosti, pri čemu se naročiti (pa i prenaglašeni) značaj pridaje klimi, reljefu, sastavu zemljišta, blizini mora i sl. Kao osnivač ovog teorije smatra se Šarl Monteskije. On je među prvim poznatim misliocima tog vremena tvrdio da je klima značajan faktor određenih socijalnih pojava. Tako je, na primer, tvrd da nije slučajnost što se ropstvo najduže zadržalo u tropskom klimatskom pojasu, što u tim prostorima dominiraju despotske vladavine i što se islam kao religija proširila u tropskim klimatskim uslovima. Po njegovim shvatanjima, klima je bila i odlučujući činilac za prostorno širenje i drugih religija: u umerenim klimatskim prostorima Evrope pretežno katoličanstvo (i monarhija), dok je u Severnoj Evropi dominantno raširilo protenstantizam (i republikansko uređenje).

Slične komparacije porodica u Srednjoj Aziji i Nordijskim prostorima.je sačinio i Frederik Leple On kao odlučujući faktor koji determiniše veličinu i organizaciju porodica ističe reljef. Prostorne stepe u Aziji su odredile dominaciju višegeneracijskih porodica, jer su kao takve mogle da se bolje zašite od bojnih opasnosti, dok su za Nordijske prostore karakteristične male porodice koje su živele na prostorima koji je reljefno izdvojen.

Stara Grčka je kolevka mnogih nauka i naučnih disciplina. Tako je i sa geopolitikom i geodeterminističkim shvatanjem. Zato ćemo na nekoliko primera grčkih mislilaca pokazati kako se postepeno sistematizovalo znanje o nauci koju će mnogo kasnije nazvati geopolitika.

Počećemo sa znamenitim grčkim istoričarima Herodotom (484-424. god. p. n. e) i Tukiditom (460-396. god. p.n.e).

Herodot se smatra ocem istorije kao naučne discipline. On je smatrao da je kvalitet teritorije određuje osnovne karakteristike jednog naroda. Shodno tome stanovnici brdovite i neplodne zemlje poseduju jak nagon za osvajanje tuđih teritorija i proširenje svojih, za razliku od onih koji žive u ravničarski predelima sa plodnom zemljom.129

Sličnog mišljenja je još jedan istoričar stare Helade – Tukidit poznat po svom znamenitom delu „Istorija peloponeskog rata“. u ovom delo on opisuje sukob Sparte (kopnene sile) i Atine (pomorsko-trgovačke sile).130

Dakle on među prvima uvodi dihotomiju (kopno versus more) u geopolitičke rasprave. Ona će sve do danas ostati osnovna geopolitička paradigma. Još uvek se ova dihotomija koristi kao konceptualno-teorijski okvir objašnjavanja međunarodnih odnosa i globalnih procesa.

Hipokrat (460-377. god. p. n. e.) koji se smatra utemeljivačem medicine istraživao je uticaj nekoliko prirodnih elemenata (vazduha, vode, geografskog položaja) na ljudsko zdravlje.131 Naseljeni deo Zemlje (ekumenu132) je podelio na tri dela polazeći od klimatskih uslova: a) Skitija (severni pojas), b) Grčka (umereni-srednji pojas) i c) Azija (suvi-južni pojas). To mu je poslužilo kao osnova za određivanje karakterologije (mentaliteta) naroda koji naseljavaju svaki od ovih klimatskih pojaseva. Na primer, za narode koji naseljavaju suvi-južni klimatski pojas (Aziju) izdvaja nekoliko karakterističnih mentalni crta: lenjost, ravnodušnost i nedostatak hrabrosti.133

I grčka filozofija je sa dva svoja najveća predstavnika (Platon i Aristotel) je dala doprinos razumevanju uticaja geografskih faktora kako na ponašanje i strukturu ličnosti pojedinca, tako i na društvo u celini. Oni su u svojim delima, pored ostalog bavili i geografsko-političkim temama.

U tom smislu Platon (427-347. god. p.n.e.) polazi od činjenice da je od najveće važnosti za jednu državu da obezbedi prehranu svom stanovništvu i da se može uspešno odbraniti od spoljnih napada. 134 To sve može da se obezbedi adekvatnim geografskim prostorom sa granicama koje imaju geometrijski oblik, glavnim gradom koji je u geografskom središtu države i koji se nalazi na uzvišenju koje omogućava uspešnu odbranu.

I drugi znameniti grčki filozof – Aristotel (384-322. god. p.n.e) smatra da je za politički život jedne država od krucijalne važnosti njena veličina, broj i karakterologija stanovnika koji je naseljavaju, blizina mora, reljef i sl.135 Shodno tome država treba da nastoji da ima vezu i sa kopnom i sa morem, i da svoju

129 Grčić Mirko (1997): „Antički izvori političko-geografskih i geopolitičkih ideja“, Globus, br. 22/97. Beograd, str. 24130 Tukidid (1991): Povjest peloponeskog rata, Dereta, Beograd. 131 Videti: Hans W. Weigrt (1942): Generals snd Geographers: Twilight of Geopolitics, Oxford University Press, New York, p. 80.132 Ekumnena (grčki oikumene) – ceo svet, vaseljena.133 Grčić Mirko (1997): „Antički izvori političko-geografskih i geopolitičkih ideja“, Globus, br. 22/97. Beograd, str. 24. 134 Grčić Mirko (1997): „Antički izvori političko-geografskih i geopolitičkih ideja“, Globus, br. 22/97. Beograd, str. 26.135 Videti: Aristotel (1970): Politika, Kultura, Beograd.

50

mornaricu primeri sa načinom života koji je izabrala, odnosno da ako zabrani način života podrazumeva i prevlast i uticaj nad određenim prostorom,, oda država treba da izgradi i adekvatnu vojsku kojom može te ambicije da realizuje. Arstotel smatra da oni narodi koji žive na prostorima koju karakteriše oštra klima su hrabriji, manje veštiji i inteligentniji, nemaju izražen smisao za državu i manje su sposobni da vladaju susedima od onih naroda koji žive u predelima sa blagom i umerenom klimom a koji se karakterišu većim smislom za umetnost, smanjenom hrabrošću i podložnijim ropstvu. Jedino Grci, ubog toga što naseljavaju središnji klimatski prostor poseduju sve ove navedene osobine, smatra Aristotel.

Još jedan antički pisac je ostavio traga u izgrađivanju temelja geopolitike. Bio je to Strabon (64-24. god. p. n. e) koji je napisao čuvena istorijskog dela „Istorijske beleške“ u četrdeset i tri knjige, od kojih su sačuvani su samo odlomci. U sačuvanom delu „Geografika“ u sedamnaeset tomova izlaže fizikalno-matematičku geografiju, geografiju Evrope, geografiju Azije i geografiju Afrike. On smatra da je prirodna podela prostora državnim granicama veoma značajna za njihovo funkcionisanje, pri čemu je potrebno voditi računa i o ravnomernom razmeštaju stanovništva. Ne zanemaruje ni pitanje značaja klime i u tom smislu smatra da je upravo zahvaljujući umerenoj klimi, razuđenosti reljefa i obale Evropa umala tako značajnu ulogu u nastanku i razvoju civilizacije.

Srednji vek je bio „vek mračnjaštva“ po mnogim pitanjima, pa i pitanju razvoja geopolitičkog znanja. Svi su se fenomeni u tom periodu tumačili sa teološkog stanovišta, pa i odnos prostora i politike.

Tej se početkom 16. veka ozbiljnije posvećuje pažnja geografsko-političkim pojavama. Najčešće se u tom kontekstu u literaturi spominje ime Žana Bodena (1530-1596.god.) koji u svojim radovima naglašava uticaj vrste tla i klime na fizičke i duhovne karakteristike stanovnika, na njihovo ponašanje i istoriju. Shodno tome smatra da su zahvaljujući klimatskim i geografskim karakteristikama stanovnici koji naseljavaju severne krajeve Evrope fizički superiorniji a duhovno inferiorniji u odnosu na one sa juga. To je po njemu osnovni razlog zašto su narodi koji naseljavaju južni deo Evrope bili osnivači imperija.

Na ovakva shvatanja nadovezuju se radovi nekoliko značajnih mislilaca tog doba kao što su: engleskog filozofa Tomasa Hobsa (1588-1679) koji u svom najpoznatijem delu „Levijatan“ („Leviathan“) tvrdi da je prirodno stanje društva „rat svih protiv svih“ odnosno „Čovek je čoveku vuk“ („Homo homini lupus est“); holandski filozof Baruh de Spinoza (1632-1677) je bio jedna od najznačajnih ličnosti racionalizma XVII veka je u svojim radovima„Principi kartezijanske filozofije“ („Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae, Part I et II“) i „Etika“, postavio racionalne principe razumevanja stvarnosti i nemački folozof Lajbnic Gotfrid Vilhelm (1646-1716) (“Teodacija“, „Novi ogledi o ljudskom razumu“) u kojim on obrazlaže zakon kontinuiteta („lex continui“) po kome priroda ne čini skokove („natura non facit saltus“) i da se sve uvezano u jednu celinu

Posebno se izdvaja Šarl Monteskje (1689-1755) koji je problemu odnosa geografskih okolnosti (klima, tlo, veličine geografskog prostora) i politike (međudržavnih odnosa, karaktera nadoda) posvetio nekoliko dela kao što su: „Persijska pisma“, „Duh zakona“, i „Uzroci veličine i pada Rima“. Smatra da je uticaj klime na čoveka posrednog karaktera, a da položaj i geografski faktor i veličina prostora imaju značajnu ulogu na organizaciju države i oblik vlasti. Tako je, po njemu u Aziji (sa svojim ravnicama i stepama) karakteristična po državama sa velikim prostranstvima, dok je Evropa predodređena za države sa manjim prostornim dimenzijama.

XVIII vek je značajan za razvoj romantizma koji je omogućio i pojavu nauka kao što su geografija, antropogeografija i politička geografija. Niz naučnika je u to vreme značajnu pažnju posvećivalo ovim pitanjima. Izdvajmo Johana Gotfrida Herdera (1744-1803) koji slovi kao osnivač političke geografije. On polazi od organicističkog shvatanja društva po kome je društvo jedan organizam a nacija organsko biće. Shodno tome on smatra da nacionalnost prirodni izdanak pri čenu zemlja i nacija čine jedno nerazdvojivo jedinstvo. Zato su tlo, prostor i geografski položajna od vitalnog značaja za jednu naciju. Sliče stavove o odnosu narod (nacije) i geografskog prostora su zastupali i Aleksandar fon Humbolt (1769-1859) i Karl Riter (1779-1859).

Posebno je značajan doprinos geopolitičke misli dao Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770-1831). On se bavio istraživanjem uticaja geografskih faktora na društvo i na istorijske događaje. Najpoznatije njegovo delo koje se odnosi na ovu problematiku je „Filozofija istorije“ u kojoj opisuje istoriju različitih civilizacija i različite geografske kontekste (klima i tlo) i njihov uticaj na istorijske okove. On smatra da u izuzetno hladnim i izuzetno toplim klimatskim zonama nisu postojali uslovi za nastanak istorijski značajnih naroda jer u „krajnjim zonama čovjek ne može doći do slobodna kretanja, studen i vrućina su suviše moćne

51

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%BF%D0%B8_%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B5&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/XVII_%D0%B2%D0%B5%D0%BA

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC



http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Levijatan_(knjiga)&action=edit&redlink=1



http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BD%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%84%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%93%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D1%83&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/64._%D0%BF._%D0%BD._%D0%B5.

http://sr.wikipedia.org/wiki/64._%D0%BF._%D0%BD._%D0%B5.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D0%B8%D1%81%D1%86%D0%B8

sile, a da bi dopuštale duhu da za sebe sagradi svijet“.136 Severni deo umerene zone je prema Hegelu prostor za „svetsku istoriju“. Ove svoje teze izvodi iz sledeće klasifikacije makrogeografskih celina za koje su karakteristične i određeni tip ličnosti:

a) bezvodne visoravni (velike stepe i ravnice): patrijahalnost, pravna neuređenost, gostoljubivost ali i razbojništvo;

b) ravne doline (bogate rekama): svest o posedovanju zemlje, prava uređenost i uslov za velika carstva,

c) obalne zemlje koje su neposredno uz more: zbog blizine mora ispoljava se težnja za sticanjem, osvajanjem, pa i razbojništvo.

Dakle, Hegel smatra da je uticaj prirodne okoline i geografskog prostora od velikog značaja za formiranju karakterologije stanovnika („duha naroda“), i njegove predispozicije.

Šta bi bila ta crvena Arijadnina nit koja povezuje sve ove autore i znamenite mislioce svog doba?137.

Svi navedeni autori, generalno posmatrano, promišljaju odnos prostora i čoveka i stoje na stanovištu da je narodi i države u velikoj meri zavise od prirodnih zakonitosti, a samim tim i od geografskog prostora koji im pripada.

Veliki broj autora dovodi u vezu geografski prostor i karakterne crte stanovnika tog prostora i na osnovu toga pravili tipologiju karaktera ličnosti. Dakle prostor i okolnosti u kojima ljudi obitavaju snažno utiču na njihovu strukturu ličnosti, odnosno na formiranje karaktera. U suštini sve su to stanovišta bliska geodeterminizmu.

Značajno je napomenuti da se sredinom XIX vek počinju formirati brojne nauke i naučne discipline. Njihovo uobličavanje je ubrzala potreba za sistematičnim znanjima o pojedinim problemima. Sistematizovana teorija o geodeterminizmu se postepeno razdvaja u dve naučne discipline:

a) političku geografiju i b) geopolitiku. One se često odnosile konkurentski jedna prema drugoj. Iako ih neki smatraju „blizankinjama“, one

se po mnogo čemu međusobno razlikuju. Posebno je taj odnos usložnio socdarvinizam koji nastoji na Darvinova načela o odabiru vrsta i evoluciji („Poreklo vrsta“ i „Poreklo čoveka“) primeni i na društvo iako je i sam Darvin upozoravao da koncept biologizma nije primenjiv na društvo, kao što ni sociologizam nije primenljiv na životinjske vrste. Vremenom se ipak ispostavila koegzistencija i sada ove dve nauke međusobno sarađuju dopunjujući jedna drugu.

Sve nauke su tada bile pod preovladavajućim uticajem socijalnog darvinizma i uvažavale njegove postulate. U to vreme i geopolitika prihvata ove odrednice socdarvinizma.

- život je beskrajna borba, - u prirodi postoji stalni prirodni odabir, pri čemu pobeda pripada biološki najjačem, - opstaje ona vrsta koja je najprilagodljivija datim uslovima među kojima je i prostor.Ovo je značajan momenat u razvoju svih nauka. Neki ga nazivaju i „zlatno doba“ naučnog progresa. Najdinamičniji period u razvoju geopolitike je bio u vremenu između Prvog i Drugog svetskog rata

(sa jedne strane formiranjem Nemačke kao države a sa druge početak Drugog svetskog rata). To je bio period nastanka i naglog razvoja mnogih nauka pa i geopolitike kao nauke.

Krajem devedesetih godina XIX veka (1897. god.) nemački naučnik Fridrih Racel je napisao delo „Politička geografija“ u kome dovodi u međusobnu vezu konkretne geografske okolnosti i političke činioce.138 To ga je i odredilo kao utemeljivača geopolitike kao naučne discipline. Naime, on u ovom svom radu iznosi tezu da je uspešnost jednog naroda prvenstveno zavisi od veličine geografske teritorije („životnog prostora) i od komunikacijskih uslova među kojima je posebno značaja veza sa morima i okeanima („izlazak na topla mora“). Značajno je primetiti da je sam Fridrih Racel koristio pojam „politička geografija“ iako se smatra ocem geopolitike. To prvenstveno govori o bliskosti i redosledu formiranja naučnih disciplina koje se tiču prostorno-političkih odnosa. Iz njegovog bogatog naučnog opusa (dvadesetak knjiga i preko stotinu monografija) za nas su posebno zanimljive dva dela:

136 Hegel Georg Vilhelm (1951): Filozofija povjesti, Kultura, Zagreb, str. 86.137 Arijadna je dala kanap Tezeju uz čiju pomoć našao izlaz iz labirinta i na taj način se spasio. Lavirint u grčkoj mitologiji je bio građevina na Kritu u kojoj je žive Minotaur sa mnoštvom prostorija i izukrštanih hodnika. 138 Bio je profesor geografije na fakultetima u Minhenu i Lajcigu ali i član „Pangermanske lige“, jedne nacionalno ekstremne organizacije.

52

„Antropogeografija“(„Antropogeographie“- 1882) i njegov najvažniji rad „Politička geografija“ („Politische Geographie“) kojeg je napisao 1897. god. U obe dominira mišljenje da je geografski faktori značajno određuju istoriju jedne nacije i da je svaki pojedinac kao i država zavistan od zemljišta kojeg nastanjuju.

Njegovo delo predstavlja i nastojanje da se razgraniče dve srodne nauke: geopolitika i politička geografija. Dominira stav da su njegova dela više okrenuta ka geopolitici nego ka političkoj geografiji. I Aleksandar Dugin smatra da je Racelov pristup odnosu prostora i politike bio „orjentisan na sintetičko istraživanje celog kompleksa pojava, nezavisno od toga da li su pripadali ljudskoj ili vanljudskoj sferi“.139

Koji su osnovni geopolitički stavovi i ideje „oca“ geopolitike?U nastojanju da ih interpretirano izdvojićemo one koje smatramo najznačajnijim: - osloncem na evolucionizam i socdarvinizam zasniva svoju osnovnu tezu da je veliki uticaj terena

(reljefa) na kulturu i političko uobličavanje naroda, odnosno da je istorija jednog naroda u velikoj meri određena tlom i teritorijom kojeg naseljava;

- smatrao je da je veza evolucije naroda i demografski promena sa geografskim karakteristikama zemljišta veoma jaka;

- tvrdi da je „tlo fundamentalna, nepromenljiva datost oko koje se interesi naroda vrte“;140

- smatra da je država „živi organizam“ koji ima svoje korenje u tlu kojeg zauzima, - smata da su osnovne karakteristike svake države određene položajem njene teritorije, do je njena

uspešnost zavisna od adaptacije stanovnika na date sredinske uslove; - kako države imaju ograničene izbore u svom delovanju, one su prinuđene da se prostorno šire, da

nastoje da prisvoje one teritorije koje su ekonomski i strateški značajne, ali i da usled takve neaktivnosti propadaju i budu pripojene ili osvojene od starne drugih država;

- prostor je osnovni elemenat moći države i zato posedovanje veće teritorije država osigurava poziciju dominacije i

- državama je imanentna tendencija razvoja i one to najčešće čine teritorijalnom ekspanzijom koja postepeno prerasta u tendenciju planetarne dominacije.141

Polazeći od ovih geopolitičkih stavova Fridrih Racel smatra da shodno američkom teritorijalnom objedinjavanju kontinentalnog prostora Severne Amerike, i Nemačka treba da primeni ovaj princip i kako bi postala teritorijalno prostrana i jaka kontinentalna država Evrope. Shodno tome, smatra da je neophodno da država koja nastoji da postane moćna i ostvari globalnu ekspanziju, razvije vojno-pomorske snage kojima će kontrolisati ogromna vodena prostranstva. Bez toga nikada neće postati globalna sila ili će ostaviti mogućnost da to druga država uradi.

Zamera mu se da se preterano koristio biologističkim analogijama, da je bio nacionalno pristrasan, da su mu stavovi vrednosno obojeni i da su mu mnoge teze metafizičkog karaktera.

Navedeni stavovi Fridriha Racela o odnosu geografskog prostora i države su u velikoj meri uticale na švedskog politikologa Rudolf Kjelen (1864-1922) koji se i smatra tvorac termina „geopolitika“ a kojeg je prvi put upotrebio 1899. god. Na konačno oblikovanje njegovih geopolitičkih opredeljenja značajnu ulogu je imala i socijaldarvinistička i biologistička teorija. Najpoznatije njegovo geopolitičko delo je „Država kao oblik života“ koje je objavljena 1916. god. Na ovim prostorima je objavljena 1943. god. u izdanju Matice Hrvatske. 142

Osnovna geopolitička promišljanja Rudolfa Kjelena su:- država je kao skup pojedinaca „živi organizam“ koji ima razum i emocije kao i čovek (pojedinac),

odnosno kao biće za koje važe zakoni rađanja, rasta, razvoja i opadanja; - države se nalazi u permanentnoj borbi za životni opstanak i za posedovanje adekvatnog prostora,

pa stoga samo one naj organizovanije, najspremnije i najjače mogu da opstanu i da se razvijaju; - „Svaka država imade jedanput za uvijek stalno određenu zemljišnu jezgru, od koje se ne može

živa otrgnuti. U tom su se pogledu nasukali svi državni brodovi i ne dadu se više izvući! Životni oblik države je kao u stabla, koje na stalnom mestu stoji i pada“;143

139 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 35.140 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 39.141 Videti u: Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 40. 142 Kjelen Rudolf (1943): Država kao oblik života, Matica Hrvatska, Zagreb. 143 Kjelen Rudolf (1943): Država kao oblik života, Matica Hrvatska, Zagreb, str. 52.

53

- ako neka država nastoji da postane velika sila onda ona treba da poseduje prostranstvo, unutrašnju političku koheziju i dobru komunikaciju sa drugim državama;

Iako je po poreklu Šveđanin, Rudolfa Kjelena je bio veliki germanofil i rešenje geopolitičkih problema svoje zemlje je posmatrao u sklopu rešavanja nemačkog pitanja. veoma pomno se interesovao za međunarodnu politiku. U tom smislu je tvrdio da središnji geografski položaj koji zauzima Nemačka na evropskom kontinentu predstavlja „stožerni dinamizam“144 koji joj omogućava da ostale države Evrope okupi oko sebe.

Na osnovu ovih geopolitičkih stavova Rudolf Kjelen tumači i uzroke Prvog svetskog rata. On smatra je to bio „prirodni geopolitički sukob dinamičke ekspanzije nemačke („zemlje Osovine“) sa njoj sučeljenim perifernim evropskim (i vanevropskim) državama (Antanta)“.145

Smatrao je da nemačkoj nedostaju osnovni atributi jedne velike sile (prostor, izlazak na topla mora) i stoga je ona prinuđena zarad sopstvenog opstanka a ih stiče svim sredstvima. Kao rešenje ovih problema predlagao je formiranje „Srednje Evrope“ („Mitteleuropa“) koja bi obuhvatala Skandinavsko poluostrvo, baltički region i Balkan. Ovakav projekt je imao za cilj da smanji geopolitičku moć Francuske i Rusije.

Kao dostojni naslednik ovih Kjelenovih geopolitičkih ideja javlja se Fridrih Naum (1860-1919). On je njegove koncepcije detaljnije razradio u delu koje i nosi naslov „Mitteleuropa“ (1915). On smatra da bi Nemačka trebala da formira moćnu federaciju sa Austro-Ugarskom, Rumunijom, Švajcarskom, Holandijom, Grčkom pa i Turskom. Stožer okupljanja ovih država i formiranja jedne kontinentalne imperije bila bi Nemačka. Takva bi federacija mogla veoma uspešno da parira Engleskoj (sa njenim kolonijama) kao moćnoj geopolitičkoj tvorevini, SAD i Rusiji. Ovakav geopolitički koncept je Nemačka u znatnoj meri i sledila u Prvom svetskom ratu. Istorija beleži njegov neuspeh pa je čak Nemačka kao poražena sila iz ovog rada izašla sa smanjenom teritorijom, oduzetim kolonijama, totalno razorena, vojno poražena, i sa obavezama da plaća ratne dugove. Ovakvo iskustvo nije ticalo na promenu nemačkih geopolitičkih ambicija i izradu novih geopolitičkih strategija koje su u prvom redu podrazumevale ostvarivanje kontinentalne dominacije i novu preraspodelu kolonija. Geopolitika u tom periodu u Nemačkoj doživljava procvat. Ona je osnovno polazište za sagledavanje međunarodne situacije i kreiranja međunarodnih odnosa. Vajmarska Nemačka veoma veliku pažnju posvećuje razvoju ove nauke. Najveću zaslugu za to ima general Karl Haushofer (1869-1946). Jedan je od osnivača prvog Instituta za geopolitiku u Minhenu, a osnivač je i prvog časopisa koji je tematski posvećen geopolitici i koji je izlazio dve decenije. Prvo broj je izašao 1924. godine pod nazivom „Časopis za geopolitiku“ („Zeitschrift fur Geopolitik“). Pojedini savremeni geopolitičari ga optužuju da je kao „strateg iz senke“ geopolitička znanja stavio u funkciju strateških namera tadašnje Nemečke i Hitlerovog ratnog pohoda na nove teritorije. Karl Haushofer je udario temelje savremene geopolitike primenjujući metodu sinteze znanja iz brojnih naučnih disciplina: ekonomije, politikologije, geografije, istorije, sociologije i sl.

Njegova geopolitička shvatanja su polazila od radova Fridriha Racela, Rudolfa Kjelena, Helforda Makindera, Videla de la Blaša; Alfreda Mehena i drugih značajnijih geopolitičara tog vremena. Filip Moro-Defarž je u svojoj knjizi „Uvod u geopolitiku“ detaljno opisao osnovne karakteristike geopolitičkog shvatanja Karla Haushofera.146 On smatra da se kao osnovni geopolitički stavovi Karla Haushofera mogu izdvojiti sledeći:

potrebno je obnoviti i ujediniti nemački kulturni prostor; Centrala Evropa je prostor za prirodnu ekspanziju Nemačke; Nemačka se posle Prvog svetskog rata našla u neprijateljskom okruženju što nužno zahteva da

se takvo stanje prevaziđe tako što će Nemačka ponovo postati moćna svetska sila; formiranje država na nacionalnoj osnovi je prevaziđeno („nacionalne države su stvar prošlosti“),

odnosno nacionalne države kao subjekti međunarodnih odnosa nemaju perspektivu, već budućnost pripada velikim državnim formacijama (unijama, zajednicama država, ujedinjenim državama i sl.);s

takve tvorevine („Pan-regioni“) trebaju da budu prostorno (teritorijalno) velike, da poseduju dovoljno sirovina i energenat za samoodržanje ali i da poseduju prave geopolitičke

144 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 45.145 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 45.146Moro-Defarž Filip (1996): Vvedenie v geopolitiku, Komkord, Moskva, str. 60. http://www.democracy.ru/library/misk/introduction_in_geopolitics/index (13. 4. 2011)

54

http://www.democracy.ru/library/misk/introduction_in_geopolitics/index

manometre.147 Početna varijanta je imala tri takva regiona: „Pan-Amerika“ sa SAD kao njenim jezgrom, „Pan-Evropa“ sa Nemačkom kao njenim jezgrom i „Pan-Azija“ sa Japanom kao geopolitičkim centrom. Drugoj varjanti je pridodata i „Pan-Rusija“ sa Rusijom kao geopolitičkim jezgrom;148

svetom dominira geopolitički dualizam koga čine s jedne strane „Talasokratija“ (“Pomorska moć“), a sa druge strane „Telurokratija“ („Kopnena moć“). U ovakvom odnosu moći Nemačka ima samo jednu mogućnost sopstvenog opstanka: stvaranje „kontinentalnog bloka“ (osovina Berlin-Moskva-Tokio).149 Ova geopolitička konstrukcija „Novog evrazijskog poredka“ je suprotna geopolitičkoj strategiji nacističke Nemačke. Haushoferova koncepcija istočne politike je podrazumevala partnerske odnose nemačke i Rusije, dok je geopolitički koncept Treće rajha bio osvajanje istočnih prostora.

Drugi znameniti nemački naučnik tog vremena koji je ostavio značajnog traga u geopolitici je Karl Šmit (1888-1985). On je sarađivao sa Karlom Haushoferom i razrađivao mnoge njegove ideje. Najviše pažnje je posvetio problemima velikih prostora i osnovnim geopolitičkim protivrečnostima. Najznačajnije njegovo delo je „Zemlja i More“ koje je objavio 1942. god. Nešto kasnije je objavio i rad pod nazivom „Planetarna napetost između Istoka i Zapada i sučeljavanje Kopna i Mora“. Oba rada spadaju u red najznačajnih radova geopolitičke kao nauke.

Njegovo viđenje odnosa prostora i države interpretiraćemo kroz nekoliko osnovnih geopolitičkih stavova150:

odnos moći u svetu se može objasniti kroz fundamentalni konflikt „Kopna“ („Behemot“) i „Mora“ („Levijatan“), odnosno planetarne napetosti Istoka i Zapada151;

geografsko tlo „Kopno“ se svojim karakteristikama kao što su stavilnost i čvrstina (određene granice, postojanje putne mreže, nepromenjivost reljefa) razlikuje od „Mora“ koje je nestabilno, u stalnim promenama, nema stalnu putnu mrežu, i sl. Stoga se „Kopnu“ odlikuje konzervatizmom, a „More“ nepostojanje pravnih, socijalnih i moralnih normi152;

„Kopnu“, kontinentalnoj civilizaciji pripadaju kontinentalne država Evrope, među kojima Nemačka ima istaknutu ulogu, dok „More“, pomorska civilizacija,obuhvata anglosaksonski svet (Velika Britanija i SAD);

ovaj geopolitički dualizam (dva suprotstavljena geopolitička pogleda na svet) su međusobno trajno i nepomirljivo suprotstavljeni što je i osnovni uzrok permanentnih težnji za osvajanje prostora i osnov za formiranje tzv „Velikih prostranstava“ („Grossraum“);

kao geopolitička nužnost se javlja formiranje kopnene „Države- kontinenta“ („Grossraum“), odnosno istorijska je neophodnost ujedinjenja država sa evroazijskog prostora.

Može se reći da ovakva država tvorevina kao nova forma državnog povezivanja predstavlja začetak koncepta evroazijstva i da je zasnovana na geopolitičkim, ideološkim, strateškim, ekonomskim i istorijskim razlozima.

Nešto drugačiju projekciju Evroazije („Države-kontinenta“, „Grossraum“), i viziju evroazijstva je u to vreme ponudio ruski geopolitičar Petar Nikolajevič Savicki (1895-1968). On smatra da Rusija i Evropa u evroazijskoj koncepciji predstavljaju zasebne civilizacijske i duhovno-istorijske entitete. Rusija je za njega „Središnja Država“, samostalni svet, istorijska paradigma i zauzima centralnu poziciju u evroazijskom konceptu, a Evropa tek „Zapadni rt“ Evroazije.

147 Pojam „geopolitički manometar“ obuhvata i označava sve one karakteristike pojedine države koje pokazuju njenu realnu moć.148 Kolosov V. A., Mironenko N. S. (2001): Geopolitika i političeskaя geografiя, Aspekt Press, Moskva, str. 68.149 Haushofer Karl, „Kontinentalni blok: Berlin-Moskva-Tokio“, u: Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga II, Ekopres, Zrenjanin, str. 284-294. 150 Videti u: Carl Schmitt (1991): “Die planetarisch Spannung zwisch Ost und West“, in: „Schmittana-III“, von prof. Piet Tommissen, Brissel.151 Šmit Karl, „Planetrana napetost između Istoka i Zapada i sučeljavanje Zemlje i Mora, u: Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga II, Ekopres, Zrenjanin, str. 262-283.152 Kal Šmit, „Zemlja i More: posmatranje svetske istorije“ u: Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga II, Ekopres, Zrenjanin, str. 299-343.

55

Kao najznačajniji francuski geopolitičara i politgeografa HH izdvajamo izdvaja se Pol Vidal de la Blaš (1845-1918). On se smatra osnivačem francuske geopolitičke škole. Osnovni geopolitički stavovi ovog naučnika prema interpretaciji Aleksandra Dugina su153:

čovek sa svojom inicijativom je najvažniji geografski faktor, on smatra da nemačka geopolitička škola (a posebno Fridriha Racela) preterano valorizuje

prostorni faktor, a zapostavlja čoveka, a uspostavlja svoju geopolitičku doktrinu – posibilizam154 prema kojoj se geografski prostorni položaj jedne države posmatra kao „mogućnost“ koja može da postane značajan pa i odlučujući politički faktor155;

od stanovnika koji naseljavaju određeni prostor zavisi koje će te potencijalne mogućnosti fizičke sredine buti i na koji način iskorišćene,

dve osnove geopolitičke paradigme „kopno“ i „more“ ne posmatra kao suprotstavljene civilizacije već kao komplementarne entitete,

Francuska geopolitička škola u značajnoj meri uvažava ove stavove Vidala de la Blaša posebno u kontekstu jačanja nemačke a slabljenja francuske moći. Tada se kao geopolitička ideja prvi put ozbiljno razmatra i opcija ujedinjavanja Evrope u kojoj bi saradnja zamenila konfrontaciju, sve sa ciljem da se obuzdaju ispoljene Nemačke ambicije. Ta ideja se tek ovih dana ostvaruje.

Američka geopolitička škola je u Alfredu Mehenu (1840-1914) našla svog osnivača i jednog od najznačajniji predstavnika. Naime, američki građanski rat je okončan i SAD polako postaju privredna, finansijska i vojna sila. U tome sustižu Veliku Britaniju koja je do tada bila najmoćnija svetska sila. Svakoj moći je svojstveno da se povećava, širi, pa i narasla američka moći traga za osmišljenom spoljnopolitičkom strategijom kojom bi svoju moć potvrdila i na globalnom nivou.

Kao odgovor na tu potrebu javila se knjiga Alfreda Mehena profesora sa Pomorske akademiji u Njuportu „Uticaj pomorske moći na istoriju“ (1890) koja je ponudila odgovore na pravce koncipiranja američke spoljne politike. Ona je definisala najznačajnije pravce američke geostrategije za duži vremenski period, pri čemu su pojedine odrednice i danas aktuelne. Ovo delo Alfreda Mehena istovremeno predstavlja jednu od najznačajnijih i najpoznatijih geopolitičkih teorija – teorija „Pomorske Moći“ („Sea Rower“). Njegove geopolitičke ideje su snažno uticale na tadašnji američki establišment. Američka vojna strategija se u značajnoj meri oslanjala na Mehenove geopolitičke stavove. Kao najvidljiviji izraz ove geopolitičke koncepcije je izgradnja moćne pomorske flote (nosači aviona, podmornice, krstarice i sl.) Ona se delimično potvrdila u Prvom svetskom ratu, značajniji uspeh je donela u Drugom svetskom ratu, dok je u Hladnom ratu u potpunosti potvrdila svoju vrednost. Suština ovog geopolitičkog koncepta se sastoji u sledećem:

kontrola vodenih prostora (mora i okeani) je osnovni istorijski faktora; vodeni prostori su osnovna determinanta bogatstva i snage pojedinih država; pomorska moć se zasniva na „slobodi morske“ trgovine pri čemu vojnopomorska flota prvenstveno

treba da obezbedi nesmetan odvijanje trgovine; u svom nastupu ka svetskoj dominaciji (na globalnom nivou) prvi korak treba da bude „strategijska

integracija celokupnog američkog kontinenta“,156

kao osnovni oponenti nastojanju SAD da postane dominantna svetska sila su kontinentalne države među kojima se posebno izdvajaju Rusija, Kina i Nemačka;

SAD imaju „pomorsku sudbinu“ i da se „Ispoljena sudbina“ („Manifest Destiny“) potvrđuje u uspostavljanju svetske dominacije. Kako bi to postigla Amerika treba da postane vodeća pomorska sila koja neposredno utiče na svetsku sudbinu;

zalaže se za koncipiranje strategije „Anakonde“ koja podrazumeva opkoljavanje Rusije, njeno odvajanje od Kine i Nemačke, povezivanje i proširivanje priobalnog evroazijskog kontinenta („Linkage“) i stavljanje pod atlantističku kontrolu zemalja u tom regionu. Osnovnu opasnost po „Pomorsku civilizaciju“ vidi u kontinentalnim državama Evroazije – u prvom redu Rusije i Kine, a potom i Nemačke;

dugoročni strateški zadatak je obuzdati „Rusku Imperiju“, i ovladati njenom kontinentalnom masom; SAD ne treba da se pasivno odnose prema državama „Spoljnjeg polumeseca“ već da njime ovladaju;

153 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 60-62.154 Posibilizam - latinski posse moći; possibilis moguć.155 Postoji i shvatanje da je posibilizam samo inoviranje geografskog determinizma.156 Dugin Aleksandar (2004): Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, str. 57.

56

SAD treba da osiguraju svoje vodeće mesto na vojnom, političkom, ekonomskom, kulturnom i ideološkom planu;

kao neophodnost ostvarenju ove geopolitičke strategije potrebno je činiti sledeće: sarađivati sa britanskim pomorskim snagama, onemogućavati nemačke, ruske i kineske pomorske pretenzije, pratiti ekspanziju Japana u Tihom okeanu i sl. zajedničkim aktivnostima sa evropskim država osujetiti napredak azijskih država.

Osnovne postavke NATO-a kao i drugih vojnopolitičkih saveza (ASEAN, ANZUS, SEATO, CENTO) je u funkciji obuzdavanja Rusije i realizacija geopolitičke koncepcije „Anakonda“. Zbog svega ovoga Alfreda Mehena smatraju ocem savremene atlantističke geopolitičke strategije. Dosledni naslednik ovakvih geopolitičkih shvatanja je i engleski geopolitičar Helford Džon Mekinder (1861-1947). Slovi kao jedna od najznačajnijih geopolitičara XX veka. Bio je političar, profesor na Oksfordu i britanskim poslanik u Južnoj Rusiji. Smatra se da je značajno uticao svojim geopolitičkim shvatanjima na englesku spoljnu politiku. Njegove sheme interpretiranja svetske političke istorije si za to vreme bile veoma smele i revolucionarne. U svom delu „Geografska osovina istorije“ (1904) nastoji da isprati geopolitičke promene savremenog sveta i savetski bilans odnosa snaga. Ovaj rad se smatra jednim od najznačajnijih i presudnih radova u nastanku geopolitike kao nauke. U njemu on uopštava sva dotadašnja znanja i saznanja o geopolitičkim fenomenima ali i formuliše osnovne zakone na kojima se ova nauka razvila. Njegova osnovna geopolitička opredeljenja su:

svojoj velikoj sili u spoljnoj politici osnovna preokupacija treba da bude svetski bilans moći – odnosno odnos snaga dominantnih država sveta;

vreme prevlasti pomorske svetske moći polako prolazi i da nastaje vreme u kome će dominantnu moć imati kopno, odnosno da će kopnena moć Evroazije biti dominantna. Od početak XVI veka pa sve do kraja veka pomorska moć je dominirala, a od početka XXI prednost je na strani kopnene moći. Era osvajanja pomorskih ekspedicijama je završena (Kristifor Kolumbo,157 Ferdinand Magelan,158 Ameriko Vespuči159 i sl.);

u sam središtu Evroazije nalazi se „Stožerni region“ („Pivot region“) koji je kasnije dobio naziv „Središnja zemlja“ ili „Heartland“ koja je strateški teško osvojiva „prirodna gigantska tvrđava“ zbog njenih masivnih fizičkih resursa koji su teritorijalno dobro povezani;

evroazija je sa razvojem putne i železničke infrastrukture ojačala svoju kopnenu moć i time stvorila osnovu da prirodni resursi „Heartland-a“ budu iskorišćeni za stvaranje nove, ili novih svetskih imperija koje mogu biti pretnja američkoj svetskoj dominaciji;

osnovnu opasnost za svetsku prevlast tada dominantnim maritimnim silama160 („Pomorske sile“) vidi u Nemačkoj i Rusiji i stoga je potrebno da Velika Britanija svoju geostrategiju koncipira na način da može po svaku cenu da spreči mogućnost da one pojedinačno ili zajedno ovladaju prostorom Evroazije.

Njegove zasluge za razvoj geopolitike su velike. On je među prvima precizno definisao osnovne geopolitičke protivurečnosti između „Kopna“ (kopnenih sila) i „Mora“ (pomorskih sila), odnosno on se smatra ocem binarne opozicije kopno-more. Ova dihotomija je postala osnov za oblikovanje geostrategija potonjih geopolitičara, počev od nemačkih u XX veku pa sve do savremenih američkih geopolitičkih koncepcija, ali i osnova za geopolitički trihotomni koncept:

a) unutrašnja stepa, b) granični agrarni pojas i c) primorsko-obalski pojas161.

157 Kolumbo Kristifor (1451-1506) je bio italijanski (đenovski) moreplovac koji je tražeći put za Indiju 1492.god. otkrio Ameriku, Kubu, Haiti, Jamajku, obale Srednje i Južne Amerike.158 Magelan Ferdinand (1480-1521) je bio portugalski moreplovac u službi Španije. Smatra se da je on prvi je moreplovac koji je sa svojom posadim oplovio Zemlju prema zapadu i otkrio prolaz između Atlantika i Pacifika. Po njemu je i nazvan Magelanov moreuz – prolaz između vrha Južne Amerike i Ognjene zemlje. Poginuo na Filipinskim ostrvima u borbi sa urođenicima. 159 Ameriko Vespuči (1451-1512) je bio italijanski morepolovac. Pomogao je opremanje ekspedicije Kristifora Kolumba i učestvovao u dva putovanja u „Novi svet“, jednaput kao vođa Španske pomorske ekspedicije za koju se smatra da je najverovatnije otkrila ušće Amazona, a drugi put portugalsku ekspediciju koja je otkrila Rio de Žaneiro i Rio de la Plata. U iztveštajim sa tih ekspedicija po prvi pu je pored izraza „Novi svet“, upotrebljavan i izraz „Amerika“. Iako se Kristofor Kolumbo smatra otkrivačem Amerike, kartografi su ipak novootktivenom kontinentu dali ima po Ameriku Vespučiju. 160 Maritiman (latinski maritimus) – morski, pomorski, koji se tiče pomorstva.161 Ovo je stanovište britanskog geopolitičara Lea Amerija.

57

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B8%D0%BE_%D0%B4%D0%B5_%D0%BB%D0%B0_%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B8%D0%BE_%D0%B4%D0%B5_%D0%96%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D0%B8%D1%80%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BC%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%84%D0%BE%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%BC%D0%B1%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0



Svaki od ovih geopolitičkih oblasti će vremenom od različitih autora dobijati različite nazive. Nikolas Spajkman (1893-1943) je američki geopolitičar holandskog porekla. On je shvatanja

Alfreda Mehena razvio i prilagodio novonastalim okolnostima na globalnoj svetskoj pozornici. Bio je profesor međunarodnih odnosa i direktor Instituta za međunarodne odnose Jelskog Univerziteta. Njegov naučni opus nije beliki po obimu, ali je značajna po sadržaju. Uglavnom je nastao pre Drugog svetskog dara i u tokom tih ratnih godina, jer ga je prerana i neočekivan smrt prekinula u tome. Njegova osnovna geopolitička opredelenja su:

tri su velika centra svetske moći: a) atlantski obalni region Severne Amerike, b) evropska oblast i c) dalekoistočni obalski region Evroazije; imperativna obaveza SAD je da spreče bilo kakvu dominaciju (jedne države ili više njih) nad

Evroazijom tako što će ovaj uspostaviti kontrolu rubnih područja Evrazije, nad tzv. „Rimland-om“;

on ne zagovora apsolutne i potpune dominacije SAD na svetskom nivou već smatra da je dugoročniji geopolitički interes Amerike da održava globalnu ravnotežu sa dve druge države sa Nemačkom i Japanom;

zalaže se planetarno prisustvo američke vojne moći kako na kopnu tako i moru, dakle za jaku mornaricu i razgranatu mrežu vojnih baza na svim značajnijim geostrateškim tačkama (Grenland, Island, zapadna Afrika, Daleki istok, Evropa i sl.

On osnovu proučavanja iskustva engleske pomorske dominacije predlažu sličnu ideju i vladi SAD i konkretne načine kako da izvrš opkoljavanje Evroazijskog kontinenta. U tom smislu se može govoriti i o jedinstvu anglo-američke geopolitike.

Pažljivijom analizom se uočava kontinuitet razrađivanja određenih ideja, teorija i predloga. U koncipiranju geostrategija za osnovi cilj se najčešće uzima obezbeđivanje geopolitičke prevlasti svoje države.

To je bio pregled geopolitičke misli do Drugog svetskog rata. Iv Lakost je geograf koji je najzaslužniji za geopolitičku renesansu u Evropi.162 On je sredinom

osamdesetih godina prošlog veka (1976. god.) osnovao časopis „Herodot“ u kojem su se po prvi put posle Drugog svetskog rata počeli da objavljuju tekstovi koji sa geopolitičkim temama. Početkom devedesetih godina XX veka ovaj časopis svoju uređivačku politiku usmerava još više ka geopolitici i on postaje „Časopis za geografiju i geopolitiku“. To je bio značajan korak u priznavanju geopolitike kao posebne akademske političke discipline.

162 On je politički bio blizak levici. Ovo je značajno jer su se od Drugog svetskog rata do osamdesetih godina HH veka geopolitikom uglavnom bavili politički krugovi koji su nacionalistički opredeljeni ili politička desnica. I jedni i drugi nisu značaje doprineli razvoju evropske geopolitike.

58

13. Teorije zavera i geopolitika

13. 1. Teorijski konstrukti geopolitikeGeopolitika kao i svaka druga nauka ima na raspolaganju brojne sopstvene teorijske paradigme. I

ona je tokom svog nastajanja izgrađivala teorijske modele na osnovu kojih je nastojala da objasni prošlost, shvati sadašnjost i predvidi budućnost nekog događa ili procesa. Osnovi smisao ovih teorijskih konstrukcija je da ponudi naučnu osnovu uređivanja sadašnjosti ali projektovanje budućnost pripadnika određenog socijalno entiteta.

U tom nastojanju su i formirali broji teorijski koncepti, odnosno geopolitičke škole koje se međusobno više ili manje razlikuju ali ili koje su više ili manje slične. Tradicionalnoj geopolitici, pa i onoj savremenoj nisu strana ni teorijska razmimoilaženja. Sve te različitosti su rezultata specifične prirode samog predmeta istraživanja geopolitike. On je u tesnoj vezi sa unutrašnjom a pogotovo sa spoljnom politikom, vlašću, ideologijom.

Značajno je istaći nepostojanje opteprihvatljive i uopštavajuće teorija koje bi objasnila kompleksnost odnosa prostora i politike. U tome je pomažu druge nauke i naučne discipline koje su kompatibilne (u konekciji) sa geopolitikom.

Pojedini teorijski koncepti nastoje složenost sveta da znatno pojednostave kako bi bio lakše razumljiv, ali takav pristup može da odvede u jednostranost ili i naglašavanje samo jednog faktora. Naravno, to ni približno ne upućuje na geopolitičku stvarnost.

Teorije su kao živa bića: nastaju, traju i odumiru kao vladajuće paradigme. I geopolitika je u stalnoj potrazi za novim teorijskim konceptima kojima zamenjuje stare.

Mi smo se opredelili za jednu teoriju za koju smatra se da je najcelovitija i najobuhvatnija. To je teorijski koncept geopolitike koga je ponudio Aleksandar Dugin autor fundamentalnog naučnog dela i jedne od najpoznatijih naučnih monografija o geopolitici „Osnovi geopolitike“.

13. 2. Teorije zavere u geopoliticiJedan od najznačajniji i intrigantnijih geopolitičkih teorijskih pristupa je svakako tzv. „teorija

tavere“. Stoga i smatramo da je potrebno da joj posvetimo izvesnu pažnju. Naime „teorija zavere“ je jedna od veoma osetljivih, delikatna tema. Tema „teorije zavera“ je

uznemirujuća, bilo da ste njen pristalica ili protivnik. Kao takva odavnom je raspirila istraživačke strasti i naučnika. Nauka joj je posvetila veliku pažu i konstituisala i naučnu disciplinu koja se bavi teorijama zavere – konspirologiju. Dakle, teorije zavere su postale predmet naučnog istraživanja.

„Teorije zavere“ ili ti „teorije urote“? „Teorije zavera“ ili „teorije o zaverama“? Mnogo toga je oko ovog pojma spornog. Zato je gnoseološki opravdanije prvenstveno utvrditi šta ne bi trebalo biti sporno oko ove sintagme? Kao prvo, fenomeni „zavera“, „ujdurma“, „intriga“, „spletka“, „konspiracija“, „urota“ se ne mogu dovoditi u pitanje.163 Oni kao takvi postoje od pamtiveka i pratilac su razvoja ljudskog društva. Sa razvojem civilizacije su postajali sofisticiraniji i efikasniji. Dakle, nema sumnje da zavere kao pojave postoje i da se gotovo od svega može napraviti zavera. Može se sačiniti dugačak spisak spletki i intriga naše svakodnevnice.

Kao drugo, i teorije kao sistemi znanja ili pogleda na neki fenomen takođe postoje. Nema nauke koja ne raspolaže setom teorija o problemu koji je predmet njenog istraživanja odnosno objekat njenog posmatranja. Dakle, i postojanje teorija kao formi naučnih spoznaje nije upitna. Kao treće, ne može se osporiti ni namera i obaveza nauke da se bavi i fenomenom zavere i da o njemu izgrađuje svoje teorije. To znači da nije moguće osporavati postojanje i različitih teorijskih pristupa fenomenu zavere. U tom smislu je sasvim uputno govoriti o postojanju različitih teorija o zaverama. A da li je moguća zavera o „teorijama zavera“? Kao što je moguća zavera o mnogim stvarima, postoje i zavere o mnogim teorijama a samim tim i

163 On svih zavera najčuvenije su spletke i intrige, odnosno dvorske zavere. I diplomatija je po definiciji „teorija zavere“.

59

zavere o teorijama zavera. Tada možemo govoriti i o „zaverama teorija“ ili o „opskurnim164 teorijskim spekulacijama“.165 Na to se mogu nadovezati i „teorije zabluda“ kao oblik geopolitičke manipulacije.

Ako ovako postavimo odnos prema ovoj pojavi onda se uviđa sva kompleksnost koja prati sam pojam „teorija zavera“, određenje njegovog značenja i (zlo)upotrebe u svakodnevnoj konverzaciji. Ovakvim pristupom se može izbeći nametnuta dilema ili si „pristalica teorija zavere“ ili odbacuješ svaku pomisao na postojanje „teorija zavere“. Odnosno, smatramo da je raspravu o ovoj temi potrebno situirati izvan konteksta „ili-ili“, već posmatrati sa pozicije „ni-ni“: ni „za“ teoriju zavere ni „protiv“ teorije zavere već „o“ samoj teoriji zavere. Time se bar na početku rasprave o ovoj temi ostaje vrednosno neutralan u koncipiranju njene teorijske paradigme.

Postojanje ili nepostojanje same pojave koju nazivamo „zaverom“, samog fenomena „konspiracije“ ne bi ništa promenilo u priči o zaverama. Čovek ima iskonsku potrebu (motiv) za događaje opisuje „viškom istine“ „poverljivim informacijama“ i sl., ali i manifestacija ovog fenomena je toliko prisutna da je teško izbeći potrebi da joj se posveti naučna pažnja. Postoji jedno oduševljenje konspirologijom, tajnim, ezoterijskim znanjima. One zadovoljavaju motiv samopotvrđivanja i socijalne promocije.

Ovim želimo da naglasimo postojanje u kojoj meri je „zavera“ kao problem ukorenjena u čovekovoj individualnoj psihi ali i u „kolektivno nesvesnom“ (arhetipskom, mitološkom).

Verovanje u postojanje zavera je osnov njihovog postojanja, bez obzira da li zavere kao pojave postoje ili ne. (Slično kao i kod religije: nezavisno da li Bog postoji ali vernici veruju u njegovo postojanje.). Dakle postoji verovanje da zavera postoji. Ali ona u najširem smislu te reči i postoji, ali ne u onom kolokvijalnom značenju, mada ni to ne isključuje: zavera iz čiste obesti ili pakosti. Postoji socijalno-psihološki fiksirano verovanje da su kroz istoriju zavere imala značajnu ulogo u odvijanju brojnih događaja. Kolika je uloga bila zavera i intriga na carskim, kraljevskim i imperijalnim dvorovima. Teorije zavere poseduju veoma razrađen i razuđen kategorijalni aparat ali i bogatu argumentaciju. Veliki je broj audi koji je u ubeđen u postojanje mreže „zaverenika“ koji imaju svoje strateške planove, posebne koncepcije koje su odraz njihovih interesa i koje žele da nametnu čovečanstvu .

Nastojanja su da se ukažu na „opasnost postojanje svetske zavere“, odnosno „pretnje svetskih razmera“.

Ovo verovanje nije bez osnove. Konspirološki elementi su prisutni u savremenoj istoriji, u kulturologiji, istoriografiji, pa i u dnevnoj politici. Ponekad ima veoma značajnu ulogu, pa i najjači argument u objašnjavanju određenih pojava. Zavere su realna, objektivna pojava. Dakle, zavere postoje i predmet su proučavanja nauke koju zovemo konspirologija. To samo po sebi izaziva pažnju i potrebu da se pažljivo ovaj fenomen prouči.

Postoje „zagovornici“, „pristalice“ ali i „protivnici“ teorija zavere, odnosno oni koji odbacuju svaki „konspirološki“ pristup istoriji i sadašnjosti.

Naš pristup je naučni: „ni za“, „ni protiv“ već o samoj „teoriji zavere“. Postoje brojne teorije zavere, pa i zavere teorija.

Oni koji su protiv ukazuju na apsurdnu i grotesknu (neobičnu)166 prirodu tzv. „laičke konspirologije“. One su kao takve same po sebi neodržive. Naime ona nastoji da pojavu pojednostavi, uprosti do nivoa razumljivosti širokih narodnih masa. Tako su nastali i antimasonski mitovi krajem 19. veka (tzv. „slučaj Taksila“) i sl. Mnoga istraživanja savremenih sociologa i istoričara religije ukazuju na jednu pojavu koja navodi na postojanje zavera. Na prvi pogled nelogično objašnjenje uzroka pojedinih događaja i istorijskih fenomena ukazuje na postojanje nesvesnih arhetipova (postoje i izvesni mitološki kompleksi u kolektivno nesvesnom) koje date „događaje dovode do mitoloških paradigmi“ (Dugin) a koje su totalno van mogućnosti racionalog objašnjenja. Koriste se argumenti da su narodi „prevareni“, da su „pogrešili u proceni“, „da su poverovali u himeru“.167

164 Opskuran (latinski obscurus) – mračan, taman, zatvoren, mrk; mračan, nejasan, nerazumljiv, maglovit, neodređen; potajan, prikriven; nepoznat, neznatan. Živeti in opskuro (latinski in obscuro) – živeti u tišini, u povučenosti, kao nepoznat. Videti u: Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, treće izdanje, Prosveta, Beograd, str. 636. 165 Termin spekulacija (novolatinski – speculatio koristi u značenju nastojanje da se istina sazna samo putem mišljenja, bez veze sa iskustvom. Videti u: Vujaklija Milan (1986): Leksikon stranih reči i izraza, treće izdanje, Prosveta, Beograd, str.1049.166 Groteska (italijanski grotia, grottesco) oštra i kratka priča koja pokazuje neobične događaje i ličnosti, izraz je nastao što u ruševinama Titove plate u Rimu, koje su zvale grote nađene fantastične slike.167 Himera/šimera (grčki chimaria) – mitološki: drevna grčka legenda o strašnoj nemani (spreda lav, u sredini koza, a pozadi zmaj); figurativno: varka, samoobmana,uobraženje, sanjarija, neizvodljiva misao.

60

Teorije zavere poseduju i psihološki aspekt. Naime, postoje arhaični (arhetipski) slojevi u svesti ljudi koji se i ne mogu racionalno osvetliti i objektivnim argumentima objasniti. Oni imaju tendenciju da iz tih dubina izađu na površinu da bi saopštili određenu poruku koja je u principu nedovoljno artikulisana. Tada se pristupa „teorijama“ kojima se takva pojava nastoji racionalizirati. O onima koji su toliko oduševljeni ezoteričnim i okultnim „znanjima“ i opsednuti zaverama kao psihopatološkim problemom (Dušan Kovačević “Balkanski špijun“) ne treba ni govoriti na ovom mestu. Postoje različite vrste manijakalno-depresivnih psihoza o proganjanju, ali to je već problem psihijatrije.

Zavera može da proizvede psihološke poremećaje – razne vrste bezrazložnih strahova, fobija, ali, se teže može dokazati da je zavera rezultata psihičkog poremećaja, mada se pojedinačni primeri ne mogu isključiti.

13. 3. Ideja globalne zavereIdeja „globalne zavera“ je osnovni predmet istraživanja konspirologije kao nauke o zaverama. Brojni

su istraživači koji pokazuju interesovanje za ovu oblast. Brojni su razotkrivači zavera svih vrsta od lokalnih, regionalni do globalnih. (Dejvid Ajk „Globalna zavera“).

Jedno od najpoznatijih dela koje se bave ovom problematikom je „Konspirologija (nauka o zaverama, tajnim društvima i okultnom ratu“ čije je autor Aleksandar Geljevič Dugin (1962) jedan od najznačajnijih predstavnika savremene ruske geopolitike.168 On je filozof, kulturolog, istoričar religije. Veliki je erudita i jedan od vodećih svetskih geopolitičara istočne provinijencije, odnosno evroazijstva. Sebe naziva vojnikom „Evroazije“. Ima osoben pristup geopolitici pa i konspirologiji kao nauci.

Mnoge njegove reči su delovale proročanske i bile putokaz u sadašnjem civilizacijskom bespuću. Napisao je desetak knjiga koje su postale svetski bestseleri i koje su prevedene na bojne jezike.

U knjizi „Konspirologija“ govori o tajanstvenoj i okultnoj pozadini istorije i nastoji „razotkriti“ brojne zavere. To su shvatanja sasvim drugačija od savremenih desakralizovanih i pozitivistički opredeljenih nauka. One na istoriju ljudske civilizacije sasvim drugačije gledaju. Za razliku od njih konspirologija razmatra ulogu zagonetnih i zloslutnih tajnih društava koje kuju „zavere“ i iz pozadine usmeravaju tok ljudske istorije. Ona ponire u dubinu nepoznatog ili malo poznatog, okultnog. Razotkriva tajne večne geopolitičke borbe između „Reda Atlantista“ i „Reda Evroazijaca“. To je drevna borba između obožavaoca Sunca i obožavaoca Meseca.Borba između „tajne posvećenja“ i „kontraincijacije“. Razotkriva zavere sekti i bankara, „Kralja sveta“ i „dvosmislene svetske misije Jevreja“. On smatra da se vodi se „Veliki rat kontinenata“ surov rat između „Velikog kopna“ („Evrazije“, „Istoka“) i „Velikog mora („Atlantizma“, „Zapada“, „Nove Atlantide“). On smatra da je ovo planetarni izazov i da su to institucije „parazitske civilizacija koje pokušavaju da zavladaju čitavim svetom“. Dugin smatra da je ovo što se desilo na Balkanu „novi ciklus Evrope“. Obelodanjuje spolja nevidljivu borbu obaveštajnih službi (tajnih struktura) KGB, GRU, NSA, CIA, MI-6, "Mosad“ i sl.

Razotkriva „istinski smisao avgustovskog puča“ 1991. god. u Moskvi. Njegova otkrića predstavljaju dragocen doprinos dubljem razumevanju onoga šta se u svetu dešava. To je i ključ za shvatanje svih tragičnih događaja na Balkanu. On otkriva dublji metafizički i geopolitički smisao svega onoga što je obeležilo savremenu istoriju ovih prostora.

13. 4. Osnovni konspirološki model globalnih zaveraŠta se zapravo podrazumeva pod pojmom „zavera“ u najširem smislu te reči? Na ovo pitanje odgovor nude brojni teorijski modeli (šeme, sheme). Posebno je zaniumljiva „zavera

svetskih razmera“ koja ima svoju specifičnu „konspirološku logiku“. Svaka šema (model) zavere poseduje početni aksiom. Koji bi polazni aksiom bio kada se globalna zavera posmatra šematski?

Aleksandar Dugin (i ne samo on) smatra da je to „ideja o postojanju tajnog društva, čiji članovi teže da pokore ceo svet i stvore potpuno novi poredak u kojem će oni zauzimati ključne pozicije i apsolutno gospodariti“.169

168 Dugin Geljevič Aleksandar (2008): Konspirologija (nauka o zaverama, tajnim društvima i okultnom ratu), Logos, Beograd.169 Dugin Geljevič Aleksandar (2008): Konspirologija (nauka o zaverama, tajnim društvima i okultnom ratu), Logos, Beograd, str. 7.

61

U to kontekstu se smatra da taj novi (pretpostavljeni) svetski poredak je po svojim osnovnim karakteristikama sasvim suprotan (antipodan) koji je sada, koji je vladajući. On je negacija prirodnog poretka. Nosioci ideje NSP su tajna društva.

Prema shvatanju Aleksandra Dugina osnovne karakteristike „teorija globalnih zavera“ su:„1. U centru „zavere“ nalaze se ljudi. 2. Ti ljudi su skriveni pod velom tajne".3. Ti ljudi su principijelno defektni u samoj svojoj osnovi.4. Cilj „zavere“ je stvaranje „antirealnosti“ koja odgovara „antinormalnosti“ samih zaverenika.5. Negativni cilj „zavere“ je uništenje „prirodnog, „normalnog“ poretka stvari koji predstavlja

„Smetnju“ i „prepreku“ (ili barem podjarmljivanje i potčinjavanje „normalne“ realnosti).“170 To je uslovilo pojavu dve vrste geopolitičkih zavera: a) „Zaveru atlantista“ i b) „Zaveru evroazijaca“. One su suprotstavljene jedna drugoj.

170 Dugin Geljevič Aleksandar (2008): Konspirologija (nauka o zaverama, tajnim društvima i okultnom ratu), Logos, Beograd, str. 7.

62

14. Literatura:

1. Andreja Miletić „Geopolitika“, odrednica u: Milan Matić i Milan Podunavac (Prir.), Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993.

2. Aristotel, Politika, Kultura, Beograd, 1970.

3. Bžežinski Zbignjev, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica, 1999.

4. Vujaklija Milan, Leksikon stranih reči i izraza, IV izdanje, Prosveta, Beograd, 1986.

5. Gajić Saša, „Moć u savremenim međunarodnim odnosima“, Nova srpska politička misao, vol.HIII, № 1-4, IIC Nova srpska politička misa, Beograd, 2006.

6. Grčić Mirko, „Antički izvori političko-geografskih i geopolitičkih ideja“, Globus, br. 22/97. Beograd, 1997.

7. Geoffrey Parker, Geopolitics: Past, Present, and Future, Pinter, London, 1998.

8. Geoffrey Parker, Western Geopolitical Though in the Twentieth Century, St. Martin’s Press, New York, 1985.

9. Gray Colin, Modern Strategy, Oxford University, Oxford, 1999.

10. Gustav Švab, Priče iz klasične starine, Ne & Bo/Akia Mali princ, Beograd, 2003.

11. Dugin Aleksandar, Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga I, Ekopres, Zrenjanin, 2004.

12. Dugin Geljevič Aleksandar, Konspirologija (nauka o zaverama, tajnim društvima i okultnom ratu), Logos, Beograd, 2008.

13. Zorić Milenko, „Teorijska geopolitika“, Vojno delo, br. 6, Generalštab vojske Jugoslavije, Beograd, 2000.

14. Kjelen Rudolf, Država kao životni oblik, „J. Đ. Đurđević“, Beograd-Sarajevo, 1923.

15. Kolosov V. A., Mironenko N. S. Geopolitika i političeskaя geografiя, Aspekt Press, Moskva, 2001.16. Mala enciklopedija, Prosveta, knjiga I, Prosveta, Beograd, 1968.

17. Maul Oto, Šta je Geopolitika?, Naklada „Rad“ K.D., Zagreb, 1994.

18. Mladenović Miloš, Šta je geopolitika, „Arhiv za pravne i društvene nauke“, br. 4, Beograd, 1934.

19. Moro-Defarž Filip, Vvedenie v geopolitiku, Komkord, Moskva, 1996.

20. Mackinder H., Democratic idealis and reality, New York, 1919.

21. Moregenthau H., Politics Among the Nations, A. Knopf, (Fourth Edition), New York, 1967.

22. Nebojša Vuković, Logika imperije: Nikolas Spajkman i savremena američka geopolitika, Konras i Nacija pres, Beograd, 2007.

63

23. Pavić Radovan, Uvod u opću političku geografiju i geopolitiku (sa osnovama geostrategije), Fakultet političkih znanosti, Zagreb, 1971.

24. Pavić Radovan, Uvod u opću političku geografiju i geopolitiku (sa osnovama geostrategije), Sveučilište u Zagrebu, FPN Zagreb, Zagreb, 1971.

25. Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila, CID, Podgorica, 1997.

26. Tadić Ljubomir, Nauka o politici, drugo dopunjeno izdanje, BIGZ, Beograd, 1996.

27. Filip Moro Defarž, Vvedenie v geopolitiku, Konkord, Moskva, 1996.

28. Haushofer Karl, „Kontinentalni blok: Berlin-Moskva-Tokio“, u: Dugin Aleksandar Osnovi geopolitike: Geopolitička budućnost Rusije, knjiga II, Ekopres, Zrenjanin, 2004.

29. Hegel Georg Vilhelm, Filozofija povjesti, Kultura, Zagreb, 1951.

30. Schwarzenberger G., „Civilis Maxima“, Year Book of World affairs, 1975.

31. Hans W. Weigert, Generals and Geographers: Twilight of Geopolitics, Oxford University Press, New York, 1942.

32. Hans Weigert, „The meaning and scope of political geography“, In: Henry Brodie, Edward W. Doherty, John R.

33. Fernestro, Eric Fisher, Dudley Kirk, Hans Weigert, Principles of Political Geography, Appleton Century Crofts, New York, 1957.

34. Haushofer Karl, De la geopolitique, FAYARD, Paris, 1986.

35. K. Waltz, „Theory of International Politics“, Reading MA, Addison-Wesley, 1979.

36. Luttwak Edward, The endangered American dream: Hot to stop the United States from becoming a Third World country and how to win the geo-economic struggle for industrial supremacy, Simon & Schuster, New York, 1993.

37. Sloan Geoffrey and Gray Colin, „Why Geopolitics?“, in: Gray Colin, Sloan Geoffrey (eds): Geopolitics, Geography and Strategy, Frank Cass, London, 1999.

38. Spykman Nicholas, The Geography oh the Peace, Harcourt, Brace, New York, 1944.

39. The Encyclopedia Americana, International Edition, Vol. 12, American Corporation, New York, 1971.

40. Zalmay Khalilzad and Ian Lesse,r Sources of Conflict in the 21st century: Regional Futures amd U. S. strategy (eds.), RAND, Santa Monica, 1998.

http://www.democracy.ru/library/misk/introduction_in_geopolitics/index (13. 4. 2011)

www.strategicinternational.com/3enggeopolitic.htm (23.4.2011)

64

http://www.strategicinternational.com/3enggeopolitic.htm

http://www.democracy.ru/library/misk/introduction_in_geopolitics/index

Skripta_Latinica

Documents