L J U B O M I R N E D I (1858-1901)
Prvi osetio kritiku kao stvaralaku, a knjievno stvaranje kao oblik EGZISTENCIJE, a ne nain tumaenja sveta. Vanost: INTUICIJE, STILA I FORME.
DERETI:Pokree prvi moderni knjievni asopis u Srbiji Srpski pregled (1895), koji je bio pretea SKG, i uglavnom asopis kritike. Tu je pisao uvodne lanke iz knjievnosti o najkrupnijim pitanjima. Oslobaa se Vulovievog bigrafizma i impresionizma i stvara modernu analitiku estetiko-psiholoku kritiku. Glavni doprinos u kritikoj metodologiji: odbacivi podjednako estetiki relativizam i pozitivistiki istoricizam, dogmatsku i impresionistiku kritiku, zalagao se za strogo unutranji pristup, osloboen svih spoljanjih, vanknjievnih primesa. Pravi razliku izmeu estetike i ivotne istine, razdvajajui graanski lik pisca od njegovog knjievnog lika, zahteva da se kritika bavi ne ovekom nego piscem, ne onim koji je iza knjige nego onim koji je u knjizi. Prouavati delo samo za sebe.
Daje primat formi za koji smatra da, iako nije sama sebi dovoljna, predstavlja ivotni princip svakog knjievnog dela. U formi razlikuje dva momenta: spoljanji obrada, i unutranji izraz, sloaj rei (svaka re komunicira sa svojim sporednim znaenjima, asocira, izaziva seanja, a pesnici otkrivaju te skrivene veze). Osnovno vrednosno merilo je emotivnost.
POSTUPAK: a. posmatra pisca u celini, izjedna, a ne kroz pojedinana dela;b. analizom izdvaja glavne osobine koje izlae estetikim merilima;c. REZULTAT: sinteza slike pieve knjievne fizionomije i kritiki sud o vrednosti dela.
Vrednost njegovih ogleda je vie u unutranjem opisu pisca nego u kritikoj oceni, gde je esto pristrasan, iskljuiv, dogmatian. Dao je izvrsne psiholoko-knjievne portrete. Bio je pristrasan po politikim simpatijama, ali ipak pored svih nedostataka on je zaetnik moderne srpske kritike.
NOVIJA SPRSKA LIRIKA I NJENI KRITIARI (1893):
U mladoj srpskoj knjievnosti jedino je poezija toliko napredovala da se u njoj ve poinju javljati produkti prefinjenog ukusa, ali to ne vai i za kritiku koja je u povoju. Ima nameru da se prvenstveno bavi onim KAKO? I KUDA? Kritike, pa sve kritike pokuaje svrstava u nekoliko tipova. Smatra da Vuk nije prvi srpski kritiar informacije je dobijao sa strane.
1. STEVAN POPOVI o Jakievoj poeziji metod konjikog skoka pogoditi u tri koraka relevantno. Ovaj nain kritike ostaje bez uoptavanja i zapravo je nekritian, nesistematian i bez poetike, jer se moe rei ta se hoe. Ovim metodom slui se ponekad i Svetislav Vulovi, iako on uvek ima duha i lepog stila.2. SVETISLAV VULOVI prirodna kritika neka vrsta spoljanje, subjektivne kritike koja ne zna za pravila, ve se upravlja po oseaju, ali time gubi, jer ne utvruje nikakve optije norme. Ova vrsta kritike stekla je puno sledbenika, jer je u skladu sa naom prirodom uvek sklonom da rado prihvata samo svoj autoritet. Od Brenea je, sem ovoga, primio i uskogrudu procenu pisaca prema njihovoj privatnoj linosti. Podvrsta POLITIKA KRITIKA (kritika kao odjek politikih ideja).3. SVETOZAR MARKOVI realna kritika koja objavljuje rat svakoj estetici i propoveda njeno unitenje. Sadraj je merilo vrednosti, dok sam Nedi istie da je forma pretenija. TETNA JE, ali i pored sve utilitarnosti, donela je i neke koristi za knjievnost: pre svega utcala je na nestanak bljutavo patetine poezije romantiarskih epigona.
O KNJIEVNOJ KRITICI: posveena Bogdanu Popoviu;
Veliko doba kritike koja se razvija vie od samog knjievnog stvaralatva, to joj slui kao osnov za postojanje.
TA JE PRAVI ZADATAK KRITIKE? Navodi njene tri vrste:
1. KRITIKA KOJA PRATI dnevna, tekua sa prolaznom vrednou posebo ovaj tip kritike ne moe uticati na pisce , niti nekoga nainiti piscem. Ona ima hroniarsku ulogu.
2. KRITIKA KOJA UPUUJE velika, opta knjievna pitanja moe doprineti razvitku knjievnosti, ali Nedi uvek ostaje veran shvatanju da knjievnost ide svojim putem, kao izraz opteg duha vremena, i velikih tvorakih duhova. Zato je kritika voena knjievnou, a ne obrnuto. U tom, smislu, njena prava uloga je da upoznaje nove ideje u knjievnosti, da im daje jasan izraz, da ih formulie i iri.
3. KRITIKA KOJA PROUAVA predmet: pretres i ocena INTERPRETACIJA. Nevolja nastaje oko jasnog utvrivanja njenog domena, jer se knjigama bavi i istorija knjievnosti, a ni zadatak kritike nije jasno utvren. ISTORIJA KNJIEVNOSTI knjievna dela posmatra kao POJAVE koje pokuava da uhvati u njihovoj vezi sa drugim srodnim pojavama. KRITIKA ih vidi kao DELA i trai da ih oceni. Zato je bitno ne meati ih, jer kritika treba da ih posmatra samostalno, nezavisno od svega spoljanjeg.
PROIMANJE DISCIPLINA: nauni i knjievni nain se ne mogu strogo odvojiti jedan od drugog. Meutim one nemraju jedan predmet nego svaka svoj. Podvlai da je njegovo shvatanje kritike SUBJEKTIVNO, ali da time ne iskljuuje i druga, suprotna.
PRAVA KRITIKA JE UMETNOST kritiar mora biti sposoban da otkriva ono to je umetnost. Na njega su uticali Nemci i idealistika filosofija estetika odozdo (Baumgarden, Kant) za poniranje u skriveno potrebna je inspiracija kao i za stvaranje. Zato gree oni koji kao kritiari polau na duhovnost ili favorizuju lep stil u kritici koji tu nije najvaniji. Nekada je i sam isticao biografski momenat, ali misli da on ne moe da objasni delo, iako u tome moe biti od pomoi. Ovaj metod esto je nepouzdan i prua lanu sliku o piscu i delu. Pisac i ovek dve su odvojene linosti: jednu otkriva kritika, drugu biografija. Razlika ovek/stvaralac. Delo daje samo neke stavove, ne ivot.
METODA KRITIKE: analiza i sinteza - analiza knjige i sinteza oveka iz knjige. Nedi ne nudi konkretan odgovor na koji nain se to ini, smatrajui da je kritika ISTINIT, UROEN DAR. Mogu se utvrditi jedino neki opti zahtevi (ak i oni spadaju u krug estetskih rasprava). Prouavati SKLOP I SKLAD. NOVO: IMANENTNI PRISTUP! U kritici mora biti:
1. JEDINSTVA: iznoenje u celo onoga to je u delima pisca opte;2. ISKRENOSTI: pravi umetnik nikada ne ide za efektom. Bez unuranje potrebe nema ni kritike ni kritiara. Ovo se odnosi i na spoljanje kritiar moe da se prevari u oceni, ali ne sme dati lanu. Srpska kritika je neiskrena, povodi se za raznim obzirima, tuim miljenjima; to se vidi i u boleivom odnosu prema srpskoj knjievnosti kao nejakoj.-----------------------------------------------------------------------------------------------
ZORAN GAVRILOVI: ZASNIVANJE UMETNIKOG PRISTUPA
Na najistaknutiji kritiar sve do poetka II svetskog rata. Kod Vunta zavrio filozofske nauke. Njegove kritike su prve koje imaju odreeni metod koga razvijaju u analizu. Bio je protivnik filozofskih i stilski apstraktnih analiza, niti je voleo metod zasnovan samo na oseajnosti. Napad na pesnika sa najvie respekta: trebalo je imati smelosti i intelektualnih uverenja, pa napasti Zmaja. Nediev politiki konzevrativizam bio je tetan po pozitivni trend u srpskom drutvu kritika koja se koleba izmeu ideolokih stavaova i estetikih analiza. Njegovu objektivnost mutila je politika antipatija. Pravi obazac njegove kritike je tudija o Vojislavu Iliu poetak moderne kritike, pokuaj da se estetsko kao vrednost i delo kao tvorevina ponu ispitivati kao jedini predmet. Zakljuivao je da e se artizam Iliev sviati samo uskom krugu ljudi prefinjenog ukusa, to moe samo vie da vredi nego glasna slova velike publike.
Kritiar izrazito negatorskog tipa jedina afirmativna kritika je ona o Vojislavu. Kriterijum smisla je esto uproeno izjednaavao sa zdravim razumom: pokopao Lazu Kostia. Ipak, uvek insistira kritiko-estetikim razlozima svojih ocena. Njegov racionalizam je moderan spoj psiholokog i formalnog, i estetskog i kritiarskog. On je prvi kritiar koji pravi razliku izmeu estetske istine i stvarnosti. Insistirao je na unutranjoj motivaciji i izvedenosti umetnikih struktura.DRAGAN M. JEREMI: ESTETIKI PRINCIPI KRITIKE LJUBOMIRA NEDIA
Gotovo svi krtiari su tvrdili da je Nedi bio logiar, i da su logika strogost i hladnoa osnovne karakteristike njegove kritike. A to je ba ono to ne stoji svoje kritike ocene zasnovao je izrazito emocionalistiki. Ono to ga izdvaja i u emu lei njegov istorijski znaaj jeste injenica da je stvorio kritiku doslednu estetikim principima prvi je pisao na osnovu jedne kritike metode. Na bazi njegovih studija Skerli je mogao da izvri istorijsko-knjievnu sintezu, a Bogdan Popovi da obarti panju na estetsku stranu knjievnosti. Morao je da se bori protiv biografske (prirodne) kritike, bez vstih estetikih principa, i protiv utilitarne (realne) kritike na jakim neestretikim principima. Svestranog talenta, dobar portretist, duhovit opservator, strasan polemiar. Mogao je u kritici da bude impresionista, a ne samo dogmatiar.
1. Prvo merilo: PRINCIP OSEAJNOSTI isticao izuzetan znaaj srca i oseanja: u studiji o V. Iliu kae, da ne treba nikad smetati s uma da je umetnost rodila oseajna potreba ljudske due, i da se ono, otuda, i ceni po tome koliko se u nju due unese.
Iz tog stava izvukao je sve ostale principe svoje kritike, meu kojima je princip oseajnosti ostao uvek osnovni. OSEAJNOST je osnovni kvalitet distinkcije izmeu velikog umetnika i virtuoza, velikog pesnika i stihotvorca. Zato se on i bavio vie poezijom nego prozom. tavie, po njemu je KRITIKA jedna vrsta umetnosti za koju treba inspiracije kao i za stvaranje, umetnost koja u knjievnom delu ne vidi samo neto to treba oceniti i proiveti, vidi oveka koji se u njoj ogleda i iju sliku treba iz nje izvesti. Kritiareva prva sposobnost je oseanje, a pored toga on mora da ima duha i da ima pameti; duha da pronikne, pameti da shvati i proceni. Pod oseajem je u stvari shvatao sve to nije misaono, refleksivno, racionalno...
2. Drugo merilo: FORMA oblik koji umetnik daje oseanju. Piui o Vojislavu kae: svaka je umetnost dodue u formi; ali ona nije jedino u spoljnoj formi, u pravilnosti i kalupu, no u formi zadahnutoj duom umetnikovom.
ESTETIKA ISTINA: sasvim je nezavisna od onoga to je stvarno istinito. Ona se moe slagati sa stvarnou ali i ne mora, jer moe postojati pored ili mimo nje. Ako ne odgovara stvarnosti ona ima svojeg unutranjeg ivota, a vie se i ne trai do to: ivot. Tu istinu on uzima za najdublju osnovu i najveu vrednost umetnikog dela. Ovo je dovoljno da se njegova kritika potpuno suprotstavila logikom, racionalnom, cerebralnom tretiranju umetnosti. Dakle, cenio dva momenta:a. oseanje ivost i istinitost oseanjab. formu oblik kojim je izraeno oseanje; esto ima negativno znaenje.
Samo se u jednom kolebao: u procenjivanju vrednosti tendencije: osuivao je tendenciju u politikim i satirinim pesmama Zmajevim (pesma govori srcu, a ne razumu), ali je hvalio to isto kod ure Jakia, jer je toboe patriotska tendencija via i opravdanija od socijalne. Hvalio humor, osuivao satiru...B O G D A N P O P O V I (1863-1944)
DERETI:
Bio je kao i Nedi, vrnjak realista. U knjievnost je uao rano, krajem 80-tih godina, a vrhunac je dostigao u doba SKG. Prvi na knjievni kritiar koji se bavio pitanjima drugih umetnosti spojio knjievnu i umetniku kritiku. Profesor Velike kole (1893) i Univerziteta (1905). Njegovo delo nije obimno, niti obuhvata veliki broj pisaca i problema iako je pisao due od 60 godina: Ogledi iz knjievnosti i umetnosti, 1-2 (1914, 1927); Bomare, (1925); a u celini je obeleeno didaktikim i pedagokim tenjama jednog profesora knjievnosti, u kojoj je video veliku bibliju oveanstva, a u prouavanju literature najbolji nain da se ovek duhovno uzigne, da profini i oplemeni svoja oseanja, da odgaji ukus (O vaspitanju ukusa).
ESTETSKI ENTUZIJAZAM I METODOLOKI ZAHTEV ZA NAUNOM EGZAKTNOU KRITIKE: odbacuje istorijsku kritiku Ipolota Tena koja je delo posmatrala kao dokument i zalae se da se umetnost prouava kao umetnost, s estetikog, a ne istorijskog stanovita. Estetika se mora osloboditi svake podreenosti graninim disciplinama i apstraktnih spekulacija o prirodi lepog u umetnosti, te se mora postaviti na naunu eksperimentalnu osnovu, kao u prirodnim naukama. Delo posmatrati za sebe, iznutra, kao umetniku formu. Od Nedia se razlikuje po konstantnoj analitinosti kritike, po ulaenju u najsitnije pojedinosti, ali bez dovoljnog uvida u celinu, koja je kod Nedia bila sredinji pojam.
MIKROANALITIKI METOD: TEORIJA REDA-PO-RED pokazuje prednosti u prouavanju formalne i tehnike strane umetnikog dela, dok se tee primenjuje kod sloenijih aspekta strukture i znaenja. Njen znaaj je preteno pedagoki (pisana kao predavanje), vie u nastavi nego u nauci o knjievnosti. Popovi je vie propagator i tuma modernih estetikih i metodolokih shvatanja nego izvorni mislilac.
Svoj najpotpuniji izraz ostvario je u poduhvatima koji su ukljuivali i druge uesnike: ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE POEZIJE (1911) gde je izborom i osobenim rasporedom tuih tekstova stvorio skladnu umetniku celinu, jedinstvenu knjigu poezije u naoj knjievnoj istoriji; takoe i u radu na SKG. On je pre svega bio pokreta, animator, vaspita estetiki, knjievni i stilistki. Bio je vlasnik i urednik SKG koji je vezan za trajanje moderne. Program asopisa je dao u lanku Knjievni listovi. Izlazio je vrlo precizno, svakog 1. i 15. u mesecu. Pazio je na svaki detalj, ak je analizirao svoje priloge iz prethodnih brojeva.----------------------------------------------
NOVICA PETKOVI: PREDAVANJA
OSNOVNI STAV: negativni odnos prema teoriji pozitivizma 19. veka. Smatra da se primena pozitivistike kritike se svodi samo na ono to nauka u njoj moe da otkrije, pa se tako ne moe u umetnikom delu pronai ono to je umetniko. Zato treba ispitati ta izaziva umetnika oseanja, ukus i negovanje umetnikih emocija.
POSTUPAK: analiza sastavnih delova sastojaka naih utisaka, a sve to itajui paljivo, da bi itanje vodilo dobroj analizi; znai re po re. Daje uporednu analizu Duieve pesme kao konkretnu primenu metoda. SREDSTVA ANALIZE: poznavanje jezika, znanje i upotreba termina.
TEORIJA RED-PO-RED: to je njegova teorija knjievnosti; vrlo bitna za uvoenje u prouavanje knjievnog dela. Polazi od najizrazitijeg prirodne nauke, koje su tada bile modelom svakog prouavanja. UKUS od njega zavisi sposobnost oseanja tankoe dela, i za njega je vezana estetska vrednost knjievnog teksta. EMOCIJE su u osnovi estetskog kvaliteta. Treba ii ododzdo (Maks Desoar, 1908). Popovi je potpuno bio u toku sa aktuelnim momentom (Georg Fehner psihologija knjievnosti, i Desoar: obojica pripadaju antipozitivistikoj pobuni; Francuzi su uili od Nemaca Leo picer: stilistika kritika). Prihvata zasnivanje nauka o umetnosti, a ideal su mu Englezi i empirija, od kojih uzima paljivo itanje teksta: ALEKSANDDAR BEN itati re po re, komadi po komadi.
POLAZITE: interpunkcija (od toga tada niko ne bi poao) onaj ko je usmeren na knjievnost, taj je usmeren na tekst, a on podrazumeva interpunkciju, koja je vezana za raspored rei u reenici, koji je vezan za nain miljenja: menjanjem rasporeda rei menja se i smisao poruke:
Dobar ovek preoprezno postupa > ovek, dobar, postupa, preopreznoUkidanje predikacije: ovek je dobar > ovek dobar > dobar ovek (omski)
Interpunkcijskim intervencijama vraamo se na ono to je primitivnije u jeziku (ide se ka novom u povratku na primitivno - avangarda). KNJIEVNOST ODNOS KULTURE I PRIRODE u kojem kultura pritiska i goni da se okrenemo prirodi.
TERMINI: istie njihovu vanost, jer su pojmovi koji u sebi sadre struno znanje. Ovde ve uvodi u teoriju miljenja. Sutina je to je eleo da proe kroz sve, kroz proces miljenja primenjen na problem knjievnosti.
U Antologiji novije srpske lirike prolanalazi i primenjuje svoja stanovita isto teorijski. Knjiga koja pokazuje po emu je zastarela njegova teorija, i zbog ega je moralo doi do sukoba izmeu njega i avangardista.
---------------------------------------------------------------------------------------------ZORAN GAVRILOVI:
Dalje razvijanje unutranjeg pristupa. Za neto vie od 20 godina, Nedi, Popovi i Skerli razvili su kritiku toliko da su se u njoj poele javljati unutranje protivurenosti koje je najdublje i oliavaju. Udaljava se od shvatanja da je umetniko delo duboko vezano za drutvenu osnovu, iako mu je ispoetka blizak. Istorijski trenutak i njegov uticaj: suoen sa knjievnou i poezijom koja pokazuje sve elemente poetske strukture to vie nije neposredno u slubi istorijskog vremena.
Gijoov uticaj: kao i na Skerlia; udno jer se Popovi i Skerli razlikuju i ideoloki i teorijsko-estetiki. Uverenje da je knjievnost afektivni deo bia i da je nejna sutina u prevoenju utisaka modernija varijanta senzualistike estetike. Teorija R-P-R je racionalizacija tog sentimentalistikog uoseavanja. To je pravi obazac formulisanja jednog konkretnog kritikog metoda. Njegovo kritiarsko uverenje je metodoloki konsekventno izvedeno i vrlo otro povlai granicu prema spoljanjem pristupu. Preterivanje: unutranji pristup poinje da se pretvara u sopstvenu suprotnost (ispraznost i formalizam). Kriterijumi jezike pravilnosti prouzrokovali su tenju ka strogoj usavrenosti (anti!). Poetski smisao iskazuje se pesnikim jezikom.
Antologija: razvijen smisao kategorizaciju i precizno odreeni zahtevi koji se stavljaju pred poeziju. Opet istorijske nunosti: knjievnost posle I svetskog rata izmakla je njegovom estetikim principima, prerasla je epohu u kojoj je on bio najznaajniji.----------------------------------------------------------------------
TEORIJA REDA-PO-RED
Konstatuje da se u poslednje vreme knjievna kritka vraa starom, dobrom shvatanju da su knjievna dela umetnika, dela lepa i da ih dosledno tome i treba prouavati s tog estetikog gledita. Odbacuje pozitivistiku kritiku Ipolita Tena. Takvo prouavanje knjievnog dela proizvoljno suava problem. Dela nisu istorijski dokumenti, ona niu iz oseanja, na njih apeluju, postala su radi uivanja kao oblik zamisli mate. Pitanje. ta ini lepotu tih dela, bez ozira ta ona znae kao dokument rase ili vremena u kome je umetnik iveo. Paradoksalno, knjievna dela je tee prouavati sa estetkog nego sa etikog stanovita, jer graa prouavanja su oseanja u stalnom kolebanju.
Govori o naglom i brzom razvoju estetike kao jedne od naunih grana koje su u sreditu naunog interesa. Dakle, estetiko prouavanje knjievnih dela i umetnosti postavljeno je na naunu osnovu sudovi se ne donose na osnovu sluajnih i neproverenih opaanja. Uz nauku ide i nastava kao bitan faktor naunog obrazovanja. Najvie se u estetikom pristupu, ali i nastavi knjievnosti i ukusa, odmaklo u Engleskoj (Benova Retorika kao prva iroko zasnovana i nauno izgraena teorija knjievnosti to mu je uzor za teoriju koju pokazuje predavanjima), i Americi (teorija stila). Vaspitanje ukusa kao sloene osobine pretpostavlja znanja, iskustva, tanine oseanja koje idu u najvie ljudske sposobnosti nastavnici se vaspitaju kao i aci. U Francuskoj i Nemakoj takoe se puno radi na knjievnoj estetici kroz neprestano istraivanje i pisanje, ali ovde postoji izvesno kanjenje. Citira Maksa Desorara i pasus iz njegove Estetike (1906) gde kae da Desoarov ideal estete podraumeva oveka naunika visokog reda, knjievno-umetniki kritiar sa struno usavrenim ukusom. Kod nas Andra Nikoli, i Teorija knjievnosti kao predmet na Univerzitetu od 1897.
METODA REDA-PO-RED: metod podrobnog ispitivanja, otkrivanja pozadine, crtica, detalja, povrina, tonova, akorda... od kojih se sastoji naroiti umetniki utisak. To je metod delia-po-deli kojim kritika treba da pokae te i sve pojedinosti, to podrobnije, to konkretnije. Ova metoda se od ostalih razlikuje silaenjem do sitnih pojedinosti. Mogao bi se nazvati jo i analitikim, konkretnim, prema metodi sintetikoj i apstraktnoj.
Svako je pravo znanje nauno, teorijsko. Generalizacija, apstrakcija. Metod R-P-R pokazuje izvrsne mogunosti u nastavi za:
1. predavanje teorije 2. vaspitanje ukusa
Primenjiva je i pokazna kao predavanje i veba; istie vanost razvijanja sposobnosti za uoavanje slinosti i razlika meu predmetima i pojavama radi izvoenja zakljuaka o zajednikim osobinama ka stvaranju termina. Za to je vrlo vana sposobnost mogunosti dugotrajnog miljenja o predmetu. To je lako ali obrnut proces miljenja odozdo je komplikovaniji i zahteva strpljenje, posveenost, obrazovanje, oseanje, iskustvo... Relativnost sudova u moralnim naukama menja se neprestano, umnoavaju se stavovi, ali se ne dolazi do generalne istine, opteg pravila kao u prirodnim naukama. Navodi neka naela za prouavanje knjievnog teksta: interpunkcija, red rei... Istie neophodnost stvaranja tanih termina i vanost jezika kao neophodnog, ali i nesavrenog orua naeg miljenja. Ne treba misliti da je mogue znati knjievne osobine, a ne znati termine koji ih belee. Ko ne zna termine ne zna ni pojmove.
U stvari, i re i reenicu razumee samo onaj koji ve zna stvari njima saoptene. Odgovor je uvek dat u tanoj meri u kojoj poznajemo stvar koja stoji iza imena. Meutim, apstraktni pojmovi nikada nemaju jasnost konkretnih predstava i lako je prevariti se, a tu dolazi i problem vieznanosti rei, i trebalo bi moi razpoznavati sva znaenja jedne rei zarad pravilnog razumevanja. Iza svake rei se krije neki utisak, nekakva predstava o kakvoi predmeta ili svojstva koje oznaava. Smisla imaju termini samo za onoga ko ih tano vezuje za stvari, ko iza termina vidi ili osea sve ili glavne injenice iz kojih su izvedeni pojmovi njima oznaeni.
Pravi nain tumaenja jeste pruanje dovoljno konkretnih pojedinosti, konkretnih primera, pa tako TEORIJA R-P-R prouavajui pojedinosti istovremeno daje stvarnu podlogu pojmu i terminu. Daje dovoljan broj konkretnih primera, to e pomoi da se u knjievnosti iste stvari znaju ve dve hiljde godina, pa da se ipak ne znaju, i da se na jednoj nauci toliko radi, a napredak da je neprestano tako mali.PREDGOVOR ANTOLOGIJI NOVIJE SRPSKE LIRIKE(Matica hrvatska, 1911)
I JEDNO OBELEJE: sastavljena je prema isto estetikim merilima. Izbor je vren prema lepoti: da je istovremeno toliko lepo koliko je i karakteristino za neko doba. Namera mu je da predstavi zbirku cvea novije srpske lirike. vrsto se drao svojeg merila i nije odstupao mnogi pesnici su izuzeti. Estetika zna samo za dobre pesme. Antologije zato daju itaocu dobro pesnitvo, jer kritiar izdvaja samo najbolje od svih pesama svih pesnika. Tako sve pesme u nekoj antologiji, kao okviru, dobijaju novu vrednost i lepotu.
II LIRSKA PESMA: ona kod koje preovladava oseanje, koje omoguava distinkciju od isto opisnih, didaktinih i pripovednih, hladnijih, niih u tonu balade, satirine, humoristike, politike i prigodne nisu ule u Antologiju.
III NOVIJA SRPSKA LIRIKA (moderna - Hrvati): od Branka i Jovana Ilia nadalje. Odluio se za ovakvu podelu jer bi ono najnovije bilo premalo, a i zbog povoda, jer Hrvatima prikazuje srpsku noviju poeziju. Antologija najnovijeg pesnitva prirodno treba da doe posle ove. Razvoj od narodnog ritma ka dvaneastercu:
1. od oslanjanja na narodno lirsko pesnitvo (Branko), 2. preko onog koje produbljuje oseanja i temperament (Jaki), 3. i onog u kojem poinje da preovladava mata sa ivopisnom dikcijom (Ili), 4. do pesnitva s najviim umetnikim oblikom i uglaenosu, stilistiko, razgranato, virtuozno (Dui, Raki, anti), 5. ka onom koje donosi uznemirenost, iznurenost, pesimizam, finija i sloenija oseanja, ironiju, neto anarhije, razlabavljene oblike, stil nepravilan i mutan neovarvarstvo.
IV MERILA: tri osnovna: 1. EMOCIJA definicija umetnikog dela: ono je emocionalno. Pesma koja ne budi emociju nije lepa. Oseanja idu na najvii stepen vrednosti, iznad misli, stila, snage; ton itanja treba da postane meki i topliji; ovde ide i intenzivnost;
2. JASNOST u celini i svim delovima u jednoj osnovnoj misli; od nje zavisi i snaga; u poslednjih desetak godina ima mnogo nejasnog pesnitva;
3. CELA LEPA (bez greaka) bez pojedinosti koje vreaju: slabih poetaka i svretaka i stihova; sve mora da je na istoj visini, bez naivnosti misli i oblika; ovde se ogleda istanan stil pisca, ali i ukus kritiara da prepozna savrenstvo umetnikog dela u pojedinostima.
V O UREIVANJU: izbor iz zbirki i periodike do zakljuivanja. Ureivanje izvan okvira pripadanja odreenim kolama, pokretima ili pesnikih pravaca; izvan line jednaine. Izbor je vren sa simpatijama prema pesnicima i bez kruto primenjivani navedenih merila; da vrlina bude vea od nekorekcija. Vodio je rauna o dobu u kojem je nastala pesma. Sastavljana je objektivno; predrasude su izbegavane. Nisu unoene pesme koje su muzikalne i pevane, koje su deo niza.
Ovde je u drugom izadnju umetnuo nov paragraf (VI), gde kae da bi mu bilo ao da se u izboru razie s pesnicima; sastavljao je antologiju po svom ukusu iza kojeg teorijski stoji. Nema nameru da daje pojedinane vrednosne ocene o pesnicima.
VI RASPORED: izbegavao hronoloko nizanje jer je kruto, reniko; eleo je da bude zaokruena kao i umetniko delo, pa je zadrao hronoloku podelu na tri doba, a pesme su postavljane prema meusobnom skladu (ugledao se na Pelgrejva) stil, metar, motivi, utisak, ton, duina... Cilj je uravnoteenost opteg estetskog utiska.
VII TEKST: potovao je original, iako je ispravljao nesumnjive aljkavosti u stilu i gramatici.
VII NAMENA: vaspitanje ukusa i due najire publike, lepotom poezije... Prva knjiga u nizu dela iz srpske knjievnosti koja e Matica hrvatska objavljivati jugoslovenstvo.
P A V L E P O P O V I (1868-1939)
ISTORIJSKA KRITIKA prethodnica dananjeg krit. prouavanja TEKSTA U KONTEKSU
DERET:Istorija knjievnosti doivljavala je preobraaj. Oslobaa se zastarelih filolokih metoda i izgrauje se pod uticajem evropske, posebno francuske knjievne istorije. Pavle Popovi je pored Skerlia njen glavni predstavnik. Pavle je predavao staru, a Skerli novu knjievnost. Osniva Drutva za srpski jezik i knjievnost (1910).
Korpus srpske knjievnosti, po njemu i Skerliu (Istorija nove srpske knjievnosti), obuhvatao je etiri dela ili "oblasti" (Popoviev izraz): narodnu, staru, srednju (tj. dubrovaku) i novu knjievnost. Takvo sagledavanje korpusa srpske knjievnosti nije bilo lino miljenje dvojice mladih beogradskih profesora. Ono je proisticalo iz ve stogodinjeg bavljenja jugoslovenskom i srpskom knjievnou kojem su znaajne priloge dali: Kopitar, afarik, Pipin, Jagi, Stojan Novakovi i drugi. Slina podela vaila je i za hrvatsku knjievnost koja je esto obraivana zajedno ili komplementarno sa srpskom...
Predgled srpske knjievnosti (1909) pokuao je da spoji modernu francusku kritiku s tradicionalnom slavistikom, Sent-Beva, s Vatroslavom Jagiem. Njegove KNJIEVNE STUDIJE imaju trostruku osnovu:
a. arhivska istraivanja rekonstrukcija slika epoha i biografije pisaca;b. komparativna prouavnja veze domae sa drugim literaturama;c. kritika analiza knjievnih dela uzor Sent-Bev
METODOLOGIJA ogranienja: pozitivistiki isuvie zaokupljen detaljem, tako da obino esto iz vida gubi celinu. U knjievnoj analizi pokazuje dosta kolske pedanterije i formalizma, ponekad i line zagriljivosti, ali oseao je vrednost teksta, kozerski i familijarno izlae, zanimljivo, ponekad duhovito, ali i neobavezno i ponekad ako. Zajedno sa Bogdanom dao je glavni pravac naoj univerzitetskoj i akademskoj kritici u prve etiri decenija 20. veka, u vreme zlatnog doba kritike i poezije-------------------------------------------------------------------------------------
PROUAVANJE SRPSKE KNJIEVNOSTI
Predavanje iz 1904. godine. Uvod o znamenitim profesorima (Danii, Vuk, Novak), ranije glavnu re imali su filolozi. Naroito je bilo vano odvajanje katedri knjievne istorije od slovenske filologijje 1873. a ono se opaa u samoj nauci za ocenu knjievnih dela potrebnija je sposobnost za knjievnu kritiku, dobar i uzvien ukus.Filoloki pravac: usled takvih okolnosti prouavanja knjievnog dela svodi se na spoljanje-jeziki okvir. Mana mu je to to je negovao iskljuivo kritiku teksta. Literarni pravac: Maleti, Vulov, Nedi. Zasluge: preispitivanje ranije donetih sudova, unoenje stroeg merila, panje za stil, posmatranje kjievnog dela kao takvog. Ali ovaj pravac negovao je (opet) iskljuivo istu literaturu, estetiku kritiku ukusa, to nije dovoljno. Kritika ukusa odluujua je kada treba razumeti velika dela; ona je nauna disciplina u slubi estetike. U 19. veku literarna kritika postaje ISTORIJSKA (tumaenje knjievnih dela kao istorije ljudskog duha), prema francuskim uzorima. Suprotstavlja je gore navedenim metodima kao sintezu tri odnosa knjievnog dela:
1. PREMA PISCU biografska, psiloloka, fizioloka, prirodna kritika;2. PREMA SREDINI3. PREMA MOMENTU: kritika treba da trai odnos prema ranijim delima iste vrste, mesto koje delu pripada prema tom razvitku, odnos pream uzorima: kritika izvora, komparativna, filoloka u irem smislu. Vrlo je vana i kod nekih dela samo se ona moe primeniti (Danteova Komedija). Ima sluajeva kada su potrebni i oni podaci kojima Nedi odbija doprinos u razumevanju knjievnog dela (Brankov Julije).
Od ovih, u naim uslovima najbolje se pokazuju istorijska i kritika ukusa primeri stare, dubrovake i nove knjievnosti. U staroj knjievnosti kritika ukusa ima najmanje primene; problemi ukusa koje ona prua su mahom elementarni. Isto vai i za istorijsko-biografsku kritiku. Momenat se moe najvie prouavati. U dubrovakoj kritika ukusa ve ima vei znaaj, a i istorijska je potkrepljena postojanjem mnogih arhiva. U novoj knjievnosti, kritika ukusa je neophodna i primarna. Zavrna re pripada jednom citatu iz Sen-Beva o unitenom uivanju u itanju kada se njime kritiki bavimo epikurejstvo ukusa zanavek je propalo.-------------------------------------------------------------------------------------------
D. PAVLOVI:
Pavle Popovi zapoeo je rad u doba koje je prekretnica u razvoju srpske istorije i kulture, na kraju 19. veka. Njegovo predavanje ima svoj istorijski znaaj i obeleeva prekretinicu. Prvi je naglasio potrebu svestranog ispitivanja pisaca i dela, dajui iscrpnu analizu vie kritikih metoda.
Osnovne poglede izgradio pod uticajem Sent-Beva i Gastona Parisa, ali je naunoistaivaki rad u naoj knjievnoj istoriji postavio na moderne osnove. Najznaajnije su njegove studije iz narodne i dubrovake knjievnosti mada se podjednako bavio i novom (Gorski vijenac, Srpske drame 19. veka). Radio i na prouavanju slovenake i hrvatske knjievnosti ka stvaranju zajednike, jugoslovenske knjievnosti. Najplodniji period prouavanja nastupa nakon 1918. godine.
U akademskoj besedi Jugoslovenske knjievnosti kao celina dao je detaljan plan o periodizaciji nae knjievnosti. Zasluge za pokretanje asopisa Prilozi za knjievnost, jezik i pravopis.J O V A N S K E R L I
(1877-1914)
JOVAN DERETI:
U svojoj kratkotrajnoj knievnoj karijeri razvio je aktivnost ije su zahuktalost i plodnost bez premca. U 16. godini poeo da objavljuje knjievne priloge. ak B. Popovia kao student knjievnosti i francuskog; ureivao kulturne rubrike u socijalistikim asopisima. Usmerio se prema nauci, posebno istoriji knjievnosti. Izvanredno povezao knjievnu kritiku i istoriju. Ostavio obimno delo, potpuno zaokrueno i zavreno, iako je rano preminuo. Objavio: Pisci i knjige 1-9, 6 knjievnih monografija, dok. tezu, Jakov Ignjatovi (1901), Omladina i njena knjievnost (1906), Srpska knjievnost u 18. veku (1909), Svetozar Markovi (1910), Istorijski pregled srpske tampe (1911), i sintezu rada: Istorija novije srpske knjievnosti (1912 kolska, 1914 ira verzija), i itavog stolea nae knjievnosti: od Vuka; Srpskih narodnih pjesama (1814); do Skerlieve Istorije ravno sto godina posle.
U shvatanjima ostao je sledbenik prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovia. Od njega je prihvatio: estetiki utilitarizam shvatanje da knjievnost treba da bude tesno povezana s naprednim tenjama doba, da izraava stvarni ivot i slui narodu. Ipak on nikada nije prihvatio Markovievu tezu o unitenju estetike, ali je ostao veran ideji deomkratizacije umetnosti smatrajui da je u njoj najbolji izraz doba duboko ubeen u potrebu umetnosti. Uticaj Bogdana Popovia vaan je za njegovo nauno formiranje.
METOD: odbacio Nedievu i Popovievu formalno-estetsku kritiku (unutranji pristup), obnavljajui neke momente koje su oni odbacili: impresionistiki, biografski i sociolokoistorijski. Kao kritiar proiziao iz vladajue pozitivistike estetike. Uitelji: Ipolit Ten, Gijo, Renar. U metodu javljaju se razlike zavisno od predmeta i anra kritike, a njegov unutranji razvoj: pojedninani prikaz (impresionistiki postupak), ogled o piscu (impresionizam i biografizam) i knjievnoistorijska monografija i istorija knjievnosti (nadogadnja prethodnih uz metod istorijske kritike).
Kod njega nema logike strogosti i naune egzaktnosti njegovih prethodnika, ali ni suvoe i oporosti njihovog izraza. Skerli nije uzoran stilist, ali je odlian pisac. Reenica je isuvie francuska, ipak: prodoran, upeatljiv, ponesen. esto se koristio slikama da bi ilustorvao svoje misli. On je i drutveni kritiar, moralista sa snanom satirinom icom. O epohama daje slike irokog plana knjievnih prilika, drutvenog ivota i duhovne atmosfere, on je u kritici vie sintetian nego analitian, a u izrazu koncizan, lapidaran.
Knjievnu kritiku oslobodio od filolokih ema i uveo u nju isto knjievne kategorije kao to su romantizam, realizam... pomou kojih je istakao kako nacionalnu tako i evropsku dimenziju srpske literature, a akcentom na drugoj. On je ipak previe suzio okvire i osiromaio nau knjievnost. U oceni pisaca polazio je od dogmatskih, apriornih stavova. Blii mu je bio racionalizam od romantizma, davao je prednost Dositeju nad Vukom, i realistima nad romantiarima. Isticao je vraanje knjievnosti narodu, ali mu nisu bili bliski pisci narodsko-folkloristikog karaktera, nego moderni realisti poput Matavulja.
Smatrao je da knjievnost treba da slui progresivnim ciljevima drutva. Zalagao se za optimizam, za nacionalnu energiju, pa je odbacio pesimistiku poeziju oajanja Pandurovia i Disa. Zapadnjak po kulturi i obrazovanju, uasavao se od istonjakog otrova koji je otkrivao u naem mentalitetu i nainu ivota, i zato nije mario za pisce koji su opisivali Istok. Uskokovi mu je blii od Stankovia. Bio vie sklon prozi nego poeziji. S. Milutinovia i Kostia odbacio je kao lude glave, fantaste, ali uprkos tim ogranienjima Skerli je najmanje greio u kritikom sudu od bilo kog drugog naeg kritiara pre i posle njega. GLAVNO OBELEJE: tanost ocene, smisao za sintezu i snaan knjievni dar.-----------------------------------------------------------------------
BOGDAN POPOVI: JOVAN SKERLI KAO KNJIEVNI KRITIAR, nekrolog, 1914.
Pie o Skerliu posle smrti. Istie neophodnost izrade studije koja e pravilno da oceni njegov rad. Bio je ovek pravilnog suda u oceni knjievnih dela, i ovek pouzdanog i zrelog ukusa. On je izvesno najjaa i najmarkantnija linost u knjievnoj kritici, prema reima Sime Pandurovia. Niko mu ne osporava bogati nauni rad na knjievnosti, ali oprena su miljenja u vezi sa njegovim estetskim sudovima. O Istoriji se govorilo da je to istorija srpskih knjievnika s kojima pisac govori, a da tek dolazi druga sveska o knjievnicima s kojim ne govori. Ali ta dosetka nije istinita. Nezavisno od pogreaka koje ima i koje su ponegde neosporne, on je greio jednom u 50 puta. On je bio prava dobra glava, jasna i prava pamet, izvanredno prijemiv za utiske, s darom pravilnog zapaanja i oseanja. Imao je tri osobine pravilnog miljenja i oseanja: osetljivost, sposobnost pravilne analize utisaka i mo da pravilno kategorira utiske u pravilna oseaja i pravilne pojmove, a sve to je dobra kritiarska intuicija. On je bio roen kritiar.
OSOBINE KRITIKE: esto je bila opisna, tj. vie opisuje nego to sudi, ili sudi opisujui kao smanjene kopije dela o kojima su pisane, i niko nije znao dati bolju sliku i utisak koje delo ostavlja. Zbijen i duhovit izraz koji jasno karakterie osobine dela i odmah klasira urezujui je u pamet kao etiketa misli. Greio je u potpunsti svojih ocena a ne u njihovoj tanosti. On je jako oseao pa je jako i govorio. to se tie potpunosti ocene Skerli je tu i tamo izostavljao poneke dobre osobine. Popovi dalje brani njegovu Istoriju. ZATO JE GREIO?: imao je ogranienja kao i svaki kritiar. Nije hvatao suptilnije osobine nekih pesnika. Ostao nepravedan prema Duiu, odbijao neurastenina oseanja, i nedostajala su mu neka tehnika znanja: suptilnije oseanje versifikacije, naroito reih i manje pravilnih oblika. On je takoe ponekad suvie uproavao stvari. Ali razumeo je celu osnovnu grau knjievnosti, i visinu i dubinu i stasti i meru i snagu i nenost, i tragediju i humor, i optimizam i pesimizam, iako poslednji nije odobravao kao teoriju ivota. Takoe, oseao je i nezrelost, izvitoperenost, pozajmljeni polutanski pesimizam socijalnih i nazovi-moralistikih pisaca nemakih i skandinavskih. On osim toga sudio pouzdano.
Drugi razlog - esto, bio je lian, a to u kritici znai ne moi odvojiti delo od pisca, i u kritiku unositi obzire koji s delom nemaju nikakve veze, ali i tu je greio na sitno i to mu se opet oprata. On je moralno bio dostojan kritiar, i neprestano je stajao u borbi, pratei pomno sva strujanja, esto bivajui na udaru.
Trei razlog radikalizam: politike prirode kojeg nije mogao da se oslobodi. Bio je progresista, pobornik zdravog i intenzivnog ivota i ovek koji o knjievnosti sudi po svojim politikim, moralnim i drutvenim pogledima, zbog ega se ogreio o Rakiev pesimizam kao jedno od najotmenijih pesnikih raspoloenja, na primer. Takoe nije imao dovoljno akribije (tanosti i istote u radu) radio je brzo, i nije ponekad stizao da dobro vidi stvari. Ipak svi ti uzroci zbog kojih je graio ne ometaju tanost njegovog suda. Voleo je istinu. Nije bio tvrdoglav i umeo je da koriguje miljenje i da poslua savet; to Popovi navodi prema linom iskustvu s njim, a u vezi s piscima koje nije uvrstio u Istoriju, ali ih je u konanoj verziji ubacio (Marko Car, Svetomir Nikolajevi). Ipak je imao pravilnost suda, a to je najvia osobina od svih.------------------------------------------------------------------------------------------------
DOGMATIKA I IMPRESIONISTIKA KRITIKA(dopunjeno i promenjeno predavanje Istrorije i metoda knjievne kritike,na Velikoj koli 5. Novembra 1901)
I Polazi od def. kritike: etimoloki ispitivanje, rasuivanje. Prema tome, knjievna kritika bila bi suenje o knjievnim proizvodima, ocenjivanje njihovih mana i vrlina.
Za dogmatiara nauka o ocenjivanju, klasifikovanju i objanjavanju knjievnih dela, i sastoji se u analiziranju dela jednog pisca, objanjavaju njegovih uzroka suenju njegove estetike vrednosti (naveo prema Bruietieru). Za impresionistu kritika je samo umetnost kojom se sluimo da uivamo u knjigama i da pomou njih utanavamo svoje line utiske.
Knjievna kritika u stvari stoji na mei izmeu umetnosti i nauke, istovremeno oslanjajui se i na razum i na oseanje, pa je zato i pitanje injenice i pitanje ukusa. Ona zahteva obostrano i intelektualne i oseajne osobine i sposobnosti duha. Tei da postane to naunija. Ipak dosta je neodreena, poto zavisi od apstraktnog pojma lepote i apsolutne istine. Umetnost je veito stvaranje, stalna promena. Postoje samo prolazne, relativne, delimine, oveanske istine...II DOGMATIARSKA: u klasicizmu verovalo se u suverenost apsolutnog razuma koji je trebalo da bude kriterijum u knjievnoj lepoti. Trailo se racionalno podraavanje Prirode u onome to je u njoj svuda i uvek, ne individualno, nego u onome to je potinjeno veitim zakonima, to je razumno, logino i sobrazno njenom planu razum inio lepotu, apsolutnu, stalnu i univerzalnu veiti tip lepote. Sutina: podjarmljivanje individualnog razuma optem. Delo se ceni prema odnosu sa celom knjievnou, idealu. Ovde je Ipolit Ten kao tvorac istorijske kritike, koja odbacuje individualnost i unutranju vrednost dela. Sve je podreivao unapred utvrenoj zamisli. Dedukcija kao metod zakljuivanja. Savremeni kritiar takvog smera je Brinetijer (darvinista, spenserista evoluiranje knjievnih vrsta), koji misli da kritika mora da postane nauka, tj. da odstrani lina oseanja i utiske, da izvue optu ideju, zakon: knjievna kritika izdvaja sluajne, prolazne elemente, i iznosi stvarnu, bitnu lepotu. Brinetijer je podelio knjievnost na: a. niu, linu samo zabavlja, i na b. viu, bezlinu iznosi samo ono to je opteoveansko, zabavom i poukom.
Osnovna mana dogmatiarske kritike je to ona stoji na tronom temelju uzimajui ukus i ideje jedne izvesne epohe i primenjuje ih kao apsolutne zakone ljudskog duha, kao nepromenljiva pravila lepote. To je samo besplodan napor da se ono to je veito stavi u ono to je prolazno. Za dogmatiara ukus se ne menja. Knjievnost je veito u promeni, u novim idejama i novim oseanjima. Danas ovek osea potrebu slobodnog ispitivanja.
III IMPRESIONISTIKA: cveta u Francuskoj, samo je jedna umetnost. Njena filozofska podloga je Kantov kriticizam i Hegelov transcedentalni pozitivizam svet ne vidimo onakvim kakav jeste, ve preobraen naim ulima i preko njih, nikako nismo u stanju da izaemo iz nas samih. Ideje se neprestano stvaraju, istina u sebi ne postoji. Jedino naelo je: ne priznavati nikakva naela. Kritiar u svoja dela stavlja lini temperament, svoje shvatanje i oseanje ivota, kao i pisac, koji iznosi ono njegovo osobeno, originalno. Nain preobraavanja stvarnosti u duhu pisca to nas zanima. Zato kritiar iznosi svoj lini utisak (Anatol Frans: Gospodo, ja u vam o sebi govoriti povodom ekspira...).
Skerli zamera to ova kritika odbija postojanje nauke o knjievnosti, malo vodei rauna o pravilima i teorijama. U stvarnosti ova kola ima prikrivenu teoriju ve samim tim to odabira prema merilima. Njihova kritika nije individualistika: dre da je bolje oslanjati se na neposredne utiske, nego na sporna suenja. Oni ne iznose estetiku jer nisu sigurni u nju znajui da je sve kolebljivo i relativno. Ona se slui indukcijom a to je pozitivno. Ipak ona je mnogo tanija od dogmatiarske i nema neiskrenih pretenzija.
IV knjievna kritika OSCILUJE izmeu ova dva miljenja, ujedinjujui ih. Za ocenu jednog dela neophodno je razumeti ga, shvatiti mu sutinu, a kritiar mora da ima sposobnost intelektualne nesebinosti i udvajanja, da ivi i ivotom dela, slobodno, bez predrasuda. Nepristrasnost, naunost, savesnost ka stvaranju realne, pozitivne kritike.MLADA SRPSKA POEZIJA I PRIPOVETKA
UVOD o relativnom znaaju knjievnih sudova koje obara vreme. Razlog je molba Matice hrvatske da upozna hrvatske itaoce sa najnovijom srpskom knjievnou, posebno s poezijom i pripovetkom. U izlaganju i izboru drao se samo onoga to jeste najbolje, najreprezentativnije, najtipinije s iskljuivo knjievnog gledita.
I POEZIJA: mnogo se peva. Kao 40-tih u vreme Radievia, Nenadovia, i 60-tih u vreme Omladinskog pokreta. Tada je poezija odraavala polet i optimizam osveenog mladog naroda. Ipak, dananja raspevanost nije lako razumljiva. Danas je doao do izraaja pesimizam, posle tekih godina iskuenja, kao uvek posle neuspeha kojima se nije nadalo.
Nakon Zmaja i Jovana Ilia, 1890. doao je Vojislav iji je uticaj bio neobino jak kao vojislavizam, koji je postao knjievna zaraza. On je bio pesnik nesumnjive vrednosti, i bio zasien ne samo stare poezije, nego i starog gledanja na stvari. On potpuno raskida, i oblikom i sadrinom, s klasinom srpskom poezijom Branka Zmaja i ure. Vratio klasine heksametre tonom otmenog pesimizma. Tog kulta nema vie. Videlo se da manjka fantazijom koja stavra i oivljava. Ipak. Vaan je: uveo kult umetnosti radi umetnosti. Od njegovog doba jo peva Milorad Mitrovi koji se vraa u doba starinske poezije, oblicima balade i romanse, o ljubavi. Postao je pesnik u slubi savesti naroda i graanske slobode prigodna poezija koja se brzo zaboravlja. Iz istog pokoljenja, Mileta Jaki i Aleksa anti se ne javljaju esto. anti je pao zbog pesnikih sloboda koje su naalost uhvatile maha kod mlaih pesnika, ali on uvek moe napisti iskrenu i jaku rodoljubivu pesmu.
NOVA KOLA: Dui: poezija je gotovo iskljuivo opisna, tu se misli i osea uhom: vie nema oseanja nego samo oseaja. Samo pesniki uhvaeni i iskazani zvuci. Zato su njegovi opisi vrlo impresivni i retko viani u srpskoj poeziji. Ipak, Dui postaje savestan ak francuskih simbolista i dekadenata, to Skerli vidi kao tetno. Mnogo napora za elegancijom. Raki: doneo neto mislenije i otmenije u srpsku poeziju; mnogo moralne otmenosti i probranih oseanja, znatnih pesnikih lepota. Glavni motiv posmatraki pesimizam i moralni stoicizam, konstatovanje opte ljudske bede i prolaznosti... Njegova poezija ide u najbolje domete. Stevan Lukovi takoe francuski ak: eterina tuga, ustreptalost, panteizam, intimni i bolni pejzai umiranja. Milorad Petrovi seoska tematika. Milan urin, Danica Markovi.
OPTI UTISAK: pozitivan. Ozbiljni talenti, manje banalnosti, lina je i knjievna, nova i sloenija oseanja, odabraniji izrazi, ali istovremeno udaljavanje od ivota ka knjikom tipu poezije.
II PRIPOVETKA: jedna od odlika mlade knjievnosti u mladom srpskom narodu jeste to talenti brzo zru i brzo venu. Svi stariji pripovedai ne piu i ostavili su polje mlaima. Osvre se na radove Gliia, Markovi-Adamova, Veselinova, Matavulja (najbolji), Sremca, Nuia, orovia kojeg oznaava kao najplodnijeg i najsavesnijeg pripovedaa starije generacije.
NOVA ETVORKA: kombinacija - naturalisti koji smelo vide i kau; idealisti po onome to oseaju u dubini dua i to im kao krik polee sa srca. Domanovi najjai i najotriji satiriar, i Juvenal i Svift ujedno. Stankovi lirske i senzualne ljubavne prie iz vranjskog ivota, s vrelim dahom mladosti, neim zanoljivim i strasnim. Priznaje mu radak talenat i toplinu, on je najjai pisac, iako mu je stil nemaran i ispod visine osnovnog nadahunua, i to je zastao pa nita ne pie. Koi vedre, tople prie iz Bosanske krajine, sa mnogo zdravlja i jo vie poezije. Jezik tean, kristalno ist, dijalog lak i prirodan sa svim bogatstvom provincijalnog govora koji obnavljaju sasuene knjievne jezike. ipiko realistike slike munog dalmatinskog ivota nisu samo fotografske reprodukcije: uvek se osea pieva ljubav za puk. Uzdrana toplina i mirna uzdranost, tako da se iza pisca uvek vidi ovek.
OPTI SUD: pripovetka je postala jedan nacionalni rad, ono to je najtipinije i najbolje, ali roman je i dalje nerazvijen, krljav i brojem i kvalitetom. Ipak, svi mlai pripovedai imaju zajedniku crtu: nostalgija putnog, ekspanzivnog ivota cele prirode ljudske; enja i senzualnost; oseanje socijalne pravde, ljubav za poniene i male, za narodne slojeve. U svoju naturalistiku, nostalginu, ulnu i socijalnu umetnost unose i sposobnosti za opaanje i beleenje spoljnog sveta i jaku umetniku osetljivost i duevnu toplotu, intimne akcente koji podseaju na lirske ispovesti. Istovremeno: romani vidljivog sveta i drame unutranjeg ivota. B R A N K O L A Z A R E V I (1883-1963)JOVAN DERETI:
Nastavlja B. Popovia i J. Skerlia, u kritiku uao rano i bio najaktivniji do I svetskog rata, piui prikaze knjiga, pozorine kritike i oglede o vodeim piscima tog doba. Tada je objavio svoju prvu knjigu Impresije iz knjievnosti (1912, II izdanje - 1924), i zbirku pozorinih kritika Pozorini ivot (1912). Tokom rata urivao je Srpske novine i Zabavnik na Krfu. Radio u diplomatiji posle rata sve do poetka II svetskog posle kojeg se bio povukao sve do 1961, kada ponovo poinje da objavljuje. Umesto kritike posvetio se prouavanju estetike, filosofije umetnosti i velikih stvaralaca.
Kao kritiar nadovezuje se na tradicije francuske impresionistike kritike, oslobaajui se podjednako Skerlievog sociologizma i Popovievog formalizma nastojei da precizno zabelei sve treptaje lepote knjievnog dela. Najvie tako pie o piscima moderne, a posebno o lirski nastrojenim prozaistima ipiku, Stankoviu i Koiu, u kojima je video najznaajnije pripovedae svog doba. Njegov rad spona izmeu rane modernistike i meuratne kritike i esejistike.------------------------------------------------------------------------------------------------
DUAN PUVAI: BRANKO LAZAREVI KAO KNJIEVNI KRITIAR
O njemu se uvek malo govorilo, i uvek fragmentarno i uzgredno, po diktatu dnevnih kritikih potreba i na osnovu nekih njegovih knjiga, a ne na temelju irokog i obuhvatnog posmatranja njegovog celokupnog rada. Branko Lazarevi je izabrao ulogu nepristrasnog tutora koji duboko i postojano ostaje veran svojim istinama i koji nastoji da zavaene protivnike naui nekim osnovnim iskustvima o umetnosti. Ali i tada je delovao kao vrhovni sudija koji deli pravdu, a ne kao kritiar koji aktivno sudeluje u ivotu jedne literature.
OSNOVNI ESTETIKI STAVOVI: polazi od stanovita da je umetnost samo jedan deo opteg stvaranja. Umetnik pod groznicom ula pristupa prirodi kao grai, uobliava je i oivotvoruje, povisuje, oplemenjuje, popravlja je, daje pluseve. Sva umetnost je materijalna projekcija i objektivizacija jedne umetniki nastrojene linosti. Cilj umetnikog stvaranja je lepota, a ne istina, ali kada se lepo, istinito i dobro nau sjedinjeni dobija se najvii izraz. Umetniko stvaranje je nezainteresovano, osloboeno nagona i utilitaristikih refleksa, a velika umetnost je uvek opteoveanska i univerzalna. Umetnost nije antiracionalna, iako je u sutini intuitivna. Velika dela nastaju sintezom nadahnua i invencije, mate i emocionalnosti, oseanja i oseaja, znanja i iskustva. Cilj stvaralatva: da nae pravo mesto u ovom neverovatno sloenom bespuu i nitavilu koje se zove svemir. Ono je rascvetavanje svih snaga jednog velikog oveka, i on sebe daje celog kroz uniju svih inilaca. U umetnosti nema starog i novog, modernog i konzervativnog; postoji samo dobro i ravo. POGLEDI NA KNJIEVNU KRITIKU: povodom Disa pie o kritiarima kao beskunicima koji ulaze u bezbroj tuih kua i tamo uzimaju dobro koje nau. Istie da se ne treba povoditi za kolama, jer prolazei kroz dela na osnovu stila koji su pisci izabrali za svoj daje se kritika tog stila. Svoje kritiarsko stanovite odmah je u periodici nazvao impresionistikim (u Francuskoj u zenitu krajem 19. i poetkom 20. veka; kritiari veruju su svoj senzibilitet tvrdei da je umetnik-stvaralac jedini pravi kritiar, a da je veliki kritiar istinski umetnik; A. Frans govoriti o sebi povodom pisca kojim se bavi kritiar;), a Skerli je u Istoriji napomenuo da on vie no iko drugi u delima trai samo lepotu. Ipak on je traio prvo lepotu ne previajui ni druge aspekte knjievnog dela. Kasnije kritiku naziva stvaralakom, a stilistikom vetinom prelazi u virtuoznost.
Odbacio sve iskljuive i jednostrane kritike metode i zalae se za jedan integralni kritiki postupak koji e objediniti sve metode. Odbacuje svaki doktrinarizam, trai od kritiara da se oslobodi optih ideja, metoda i zakona. Tvrdi da je impresionistika kritika neposredni izraz jednog utiska koji je neposredna reakcija na jedan unutranji ili spoljanji nadraaj, i nema za osnovu akt suenja. Kritika je u svojim ciljevima stvaranje, a samo u svom povodu suenje.
BITNA SVOJSTVA KRITIARA: slobodan i nezinteresovan pogled na stvari, spontanost izraza i nadahnua, univerzalna radoznalost, znanje i razumevanje svega. Mora da ima sposobnost udvajanja: kritiar moe da primi jedno stanovita, ali tek poto ga je udvojivi se primio to je sposobnost menjanja planova u zavisnosti od prirode i vrste dela koje kritikuje treba da bude protejski duh. Ako je zazidan u jednu dogmu kritiar je kao i umetnik u mraku, u jednoj boji.
Kritiar mora raspolae onim to poseduju svi veliki umetnici: kritikim duhom, intuicijom, matom, opservacijom, sposobnou plodnog reagovanja na grau, vetinom biranja znaajnih pojedinosti. Tako i kritiar stvara svoje umetniko delo, govori o sebi preko i povodom umetnikog dela.
POSTUPAK: vie je deskriptivne nego impresionistike prirode, ali sastavljen od mnogih uglova posmatranja i puteva prilaenja delu. Ponekad sistematizovano reanje utisaka, ili iscrpno analiziranje linosti u delu, ali ponekad i linosti pisca. Uvek opisuje pieve teze, intencije, ideje. Zanima se za piev dar i njegovo ostvarivanje u delu, digresira u inostrane primere. Voli sloenost pogleda na svet. Ispituje oseanje mere, stepen sloene jednostavnosti svojstvene samo velikim piscima. Rado se zadrava pejzau i nastoji da otkije pieva inspirativna izvorita. On delo razlae, opisuje ga, utkiva piev tekst u svoje obrazlaganje kao ilistraciju ili dokaz teorijskih i estetikih polazita i stavova, pa su mu kritike esto proarane i teoretskim uoptavanjima. Poredi pisca sa svremenicima u kontekstu momenta. Ako je vie puta pristupio istom piscu, koriguje i kontrolie svoj raniji utisak.
Cenio ipikovu inventivnost, ljudsku dokumentarnost, fine opservacije i vetinu komponovanja. Stankovia zbog antiracionalizma, snage i sveine dara, smisla za detalj, dubokog i iskrenog uranjanja u ljudsku prirodu. Kod Koia voleo otresanje od ablona, njegove strasne ene, mo zapaanja, originalne linosti, ali je kasnije zamerao insistiranje na patriotizmu i socijalnom momentu. Pod uticajem Skerlia u kritici Disa. Uvek su ga privlaili najvei umetniki duhovi: Betoven, Dostojevski u posebnim studijama, vrlo temperamentno, egzaltirano. Njegoa, Metrovia, narodnu pesmu i freske video je kao najvie priblienim izrazima svetske umetnosti.
U drugoj fazi rada eksplicitno prevazilazi svoj esteticizam: ukoliko je sve u izrazu tu ima umetnosti, ali nema krupne vesti o oveku i svetu. Smetalo mu je to je naa literatura suvie lokalna i jednosmislena, bez velikih akcenata opteljudskog. Iskonsko je otkrivao kod Stankovia i Krlee, Andri se spustio duboko, ali okno mu je suvie usko. Napisao je tri teksta o tri knjige pesama: Crnjanski, Ujevi, Raki. Blagonaklon prema Rakiu, rezigniran prema Ujeviu, gnevan prema Crnjanskom (mistifikatorski pokuaj jalovog buntovnika. Na kraju je izneverio spontanost radi ablonskog metoda.
S T V A R A L A K A K R I T I K A
Sve kritiarske kole (pravci) samo ine sastavne delove prave kritike. Njihove manjkavosti najvidljivije su kada one bivaju uzete kao integralna kritika: Ten. Osnovni imperativ kritike PUNA SLOBODA. Ona treba da bude slobodna reakcija cele duhovne prirode. KRITIKA je stvaralako delo/izraz (dnevna i informativna kritika izlaze iz ove teze), stvara sebe iz umetnikog dela. KRITIAR prima impresiju od ekspresije i od nje pravi sopstvenu ekspresiju.
K R I T I K I P O S T U P A K
Kritika je filozofski i integralan postupak stvaranja vrednosti povodom dane vrednosti, i uzimanja one procedure koju ta vrednost izazove.
1. DAR I GRAA kritiki duh radi s graom koja je ve preraena njen karakter je isto to i za drugog kojeg umetnika. Razlika je samo u stvaralakom stepenu. Kritiar mora imati crtu PRAGMATINOSTI, ali i UNIVEZALNOSTI njegov duh ivi pod svim podnebljima. Jasno je koliki je ljudski duh nekritian i neslobodan apriorno zato je imperativ slobodan i nezainteresovan pogled, pluralistiki i liberalan duh.
2. UKUS: je izbor i kontrola. Ne treba preterivati jer suvini racionalizam podseca krila mati. Nevolja je u tome to praktinost mora da uniti celost nedeljivost kritike, te iz ciljeva koji ne spadaju u njenu pravu oblast biva podeljena, ne sudi iz svoje bitnosti, nego da gledita drugih interesa i ciljeva.
3. POLU-METAMORFOZA: kritiar mora umeti da se postavi na mesto pisca i na taku gledita ispitivanog predmeta kritiar je beskunik u etnji po tuim kuama. Sve u svemu: KRITIKA KAO PRODUKTIVNA UMETNOST.
