seminarski 3

Folološko – Umetnički Fakultet u Kragujevcu

SEMINARSKI RADRenesansa u Nemačkoj

Profesor: dr Sanja Pajić

Student: Tijana Miljković

13.11.2009. godine u Kragujevcu

L’UOMO UNIVERSALE

U četrnaestom veku, zajedno sa promenom društveno-ekonomskih odnosa, menjaju se i stavovi savremenog čoveka po pitanju religije, filozofije, nauke, običaja ali i po pitanju samog položaja čoveka u društvu i svetu, njegove funkije i uloge koju ima u životu. Širi se humanisticko poimanje čoveka, koje se iz Italije širi i na veliki deo Evrope tokom 15. veka. Srž i suština huumanističke filozofije i njihovih načela bila je antička filizofija, koju su prilagodili i uklopili u srednjevekovno ,,hrišćanski raspoloženo’’ društvo. Humanista je, ako mogu reći, skeptik, koji preispituje i proučava stvari oko sebe, koji sumnja u tačnost i ispravnost svih stavova i običaja koji su do tada bez ikakve sumnje prihvatani kao sigurno tačni. On se, potpuno slobodnog i otvorenog duha, zalaže za prosvećivanje, za saznanje istine, koja se sve teže prihvata tako olako i naivno. Zbog ovih novih shvatanja, zbog razvijanja samosvesti pojedinca, hrišcanstvo i papstvo sve teže održavaju kontrolu i jak uticaj koji su uspeli da održe ceo srednji vek. Ovaj način razmišljanja se jako brzo širio po Evropi i na taj način narod se ,,oslobađao” ograničenja koja mu je postavio srednji vek. Doba neprosvećenosti naglo se završava, razvijaju se nauka, matematka, astronomija, fizika, istorija, kniževnost, filozofija i sve to utiče na razvoj umetnosti. Kao prvo menja se samo shvatanje umetnosti, položaja umetnika, njegove funkcije i misije. Pojedinac postaje bitna individua, njegovi stavovi dobijaju na značaju, on je samosvestan stvaralac koji ispitivački i empirijski pristupa umetnosti, on proučava i posmatra svet oko sebe, gradi svoje stavove i prema njima stvara. Dakle humanizam u književnosti i filozofiji utiče na nastanak novog pravca u umetnosti, direktno povezanog sa humanizmom - RENESANSE.

Tlo koje je bilo jako dobra podloga za prihvatanje novih humanističkih shvatanja i za razvijanje nove umetnosti bila je Nemačka, jer upravo u to vreme u njoj nastaje niz pokreta koji se bore protiv iskvarenosti svešteničkog sloja i papstva, koja je kulminirala prodajom oproštajnica grehova. Osnivaju se verske zajednice nezavisne od katoličke crkve koje proklamuju ideju da je sveštenstvo nepotreban sloj i da je Sveto Pismo jedino što im je neophodno. Na celu tih pokreta, koji su nazvani REFORMACIJA, bio je Martin Luter, nekadašnji sveštenik, koji je, lično se uverivši u iskvarenost papstva i sveštenštva, postao odlučan u svojoj nameri da se protiv toga i izbori. Ni manje ni više, počeo je tako što je zakucao devedeset-pet teza o promenama rimokatoličke crkve, koje se moraju izvršiti, na ulazna vrata Crkve Svih Svetih u Votenbergu. To je bio prvi korak ka slamanju jake crkvene moći i ka decentralizaciji vlasti. Još jedna bitna činjenica našla se na Luterovoj strani – Gutenbergovo otkriće štampe, koje je omogucilo da se sve ove ideje vrlo brzo prošire i na ostatak Evrope i povuku za sobom niz drugih verskih pokreta protiv katoličke crkve, koji su ubrzo nazvani PROTESTANTSKIM POKRETIMA, a pristalice ovih pokreta PROTESTANTIMA.

Dakle, mnogo bitnih faktora skoro istovremeno nanizanih: humanizam i novi moderni čovek, reformatorski pokreti protiv katoličke crkve, razvoj štamparstva, nova otkrića i razvoj nauke, filzofije, književnosti, razvoj društva i ekonomije, omogućili su i ogroman polet i razvoj umetnosti, kao i pojavu novog pravca, koji, pored novih stilskih karakteristika sa sobom nosi i jedno potpuno novo i savremeno shvatanje umetnosti, umetnika, njihove funkcije, značaja i

2

uloge u društvu i svetu. Nemačka je, zahvaljujuci već pomenutim reformacijama i razvojem štamparije, već bila spremna da prisvoji novonastali pravac.

2. RENESANSA

Renesansa se kao pravac umetnosti pojavljuje u četrnaestom veku u Italiji, tačnije Firenci i potpuno svesno je prihvacena kao novi pravac i nazvana Renaissance što u prevodu znači preporod. Događaj za koji se vezuje pojava renesanse je Konkurs, raspisan 1401-1402 godine u Firenci, za ukrašavanje glavnih vrata Firentinske Kapele. Nakon toga renesansa se brzo širi, pre svega, na Veneciju pa na ostatak Italije. Firenca je bila politički i kulturni centar i nazivana je Novom Atinom, jer antika je najveci uzor renesanse i ideal kome ona teži. Zbog toga nije ništa čudno što se baš na ovim prostorima pojavila renesansa i dostigla svoj vrhunac, jer joj je to omogucilo nekoliko bitnih stvari: brz razvoj Italijanskih gradova, veliki broj učenih ljudi, aristokratski stalež koji je finansirao razvoj umetnosti, humanizam, nikad dovoljno razvijena goitčka umetnost (bar ni blizu nivoa koji je dostigla, na primer, u Francuskoj) i ono najbitnije - direktan kontakt sa antikom. Vrhunac renesanse je visoka renesansa u Italiji koju predvode Leonardo da Vinči, Rafael Santi i Mikelanđelo Buonaroti.

Humanizam, kao što je već pomenuto, direktno utiče na renesansnog umetnika, odnosno humanisička načela uobličavaju njegovu umetnost. Umetnik je samosvestan, posmatra svet racionalno, željan saznanja istine, on je univerzalni čovek, koji se intelektualno uzdiže na više različitih nivoa, sve stavove koje prihvata prihvata kritički. Umetnik postaje jedan svestrani stvaralac i deluje na više različitih polja, često je umetnik i zlatar, vajar, slikar, grafičar, matematičar, analitičar, teoreticar, estetičar. On više nije zanatlija, koji ispunjava već unapred zadate zadatke koje naručuju crkva i bogate mecene, on je bitan pojedinac koji ima stavove, razmišljanja i njih unosi u svoju umetnost direktno ili posredno, onako kako on to doživljava. Okreće se antici i raskida sa srednjim vekom. Razvja se kult genija u kome se umetnici sve lakše pronalaze. Kao i u antici, glavni motiv je ljudska figura, njoj se pristupa naučno, proučava se anatomija, pokret, svetlo, senka, proporcije. Poseban akcenat u antici stavlja se na prouačavanje prostora, trodimenzionalnosti i perspektive (linearne). Teži se idelnim ljudskim proporcijama, tačnosti, vernosti i realističnosti prikaza. Pošto uticaj crkve opada, glavni naručilac umetničkih dela postaje bogata vlastela, što donekle utiče i na izbor teme.

Renesansa se iz Italije nešto kasnije širi na ostatak Evrope, prvo u bogatu Francusku, punu feudalaca, koja odmah nakon primanja renesanse počinje sa izgradnjom dvoraca, galerija, muzeja, trgova, svega onoga što joj gotika nije pružila. Iz Francuske se dalje, uglavnom ratovima, renesansa širi na Španiju, Englesku, na sever u Nizozemsku i konačno u Nemačku.

Renesansa na severu smatra se visokom renesansom u zemljama severno od Alpa, a nastala je i razvija se pod uticajem italijanske renesanse.

3

3. RENESANSA U NEMAČKOJ

Renesansa se u Nemačkoj pojavljuje u petnaestom veku, ceo vek kasnije u odnosu na izvornu renesansu u Italiji. Tada je uticaj antike još uvek jako slab, a dominirao je uticaj Flandrije i Nizozemske. Stil Flandrije podrazumevao je naturalizam koji je dala gotika, u spoju sa realistički urađenim segmentima, koji uvek imaju neko dublje, simbolično značenje i nose u sebi jedno psihološko stanje, jedan individualni doživljaj.

Tek krajem petnaestog veka polako jača antički uticaj, ali sve do kraja šesnaestog veka gotika ostaje prisutna u nemačkoj umetnosti i stapa se uticajem antike, tačnije renesanse. Renesansa u Nemačkoj se zavrsava se u sedamnaestom veku početkom baroka. Antika i italijanska renesansa nikada nisu direktno uticale na umetnost u Nemačkoj, bar ne u smislu stilskih karakteristika, što se moze objasniti time što je taj uticaj uvek stizao posredno i time što Nemačka nikada nije bila u direktnom kontaktu sa antikom, a i bila je jako daleko od juga na kome se rodila rensansa kao moderni preporod antike. Dakle, renesansa se prilagodila Nemačkim korenima.

Najrazvijenije grane su bile slikastvo i grafika, dok su ahitektura i plastika bile slabije razvijene i još uvek, u tom periodu, podređene poznoj gotici. Stil renesanse je prisutan jedino u profanim građevinama. Jak razvoj grafike povezuje se naravno sa pojavom štampe i mogućnostima umnožavanja koje ona pruža.

.

4. SLIKARSTVO U NEMAČKOJ

Kao što je već pomenuto, uticaj Italijanske renesanse na Nemačku nije bio intenzivan niti konstantan. Varirao je od perioda do perioda i od umetnika do umetnika, mešao se sa uticajima Nizozemske, Flandrije, upornim ostacima pozne gotike, i uobličavan je stilovima lokalnih škola ili čak pojedinačnih umetnika; negde bio jači, negde slabiji, nekad je prisutan u celini a nekad samo u segmentima. Stil nije bio koherentan i jednosmeran kao u Italiji, već su se stilovi razlikovali od umetnika do umetnika, od škole do škole, mešali su se, stapali, ili se čak potpuno razlikovali, kao što je slučaj sa dva najuticajnija umetnika renesanse u Nemačkoj, Albrehtom Direrom i Martinom Šongauerom. Renesansa je na nemačko slikarstvo uticala najvise u smislu duha novonastalog izmenjenog društva .

4

U slikarstvu u Nemačkoj renesansa počinje Matiasom Grinvaldom, manje poznatim kao Matija Gothart Nithart, koji je živeo i stvarao od polovine petnaestog do pocetka šesnaestog veka, kada u Nemačkoj još uveliko traje pozna gotika, a uticaji rane renesanse tek počinju. On se, što je i bilo karakteristično za to vreme, uklapao u sliku modernog čoveka. Bio je svestrana ličnost, univerzalni čovek, pa tek onda umetnik. Bavio se slikanjem, crtanjem, radio drvoreze, bio arhitekta, inženjer i radio za vlastelu. Njegovo najznačajnije delo je ,,Raspeće’’ sa Izenhajmskog oltara, koji je radio za Crkvu Sv. Antonija u Izenhajmu u Alzasu. Ova kompozicija rađena je na drvenim vratima unutrašnje strane oltara. Kompoziciju čini scena Raspeća u prvom planu, u samom centru, na kojoj je gotovo naturalistički i vrlo ekspresivno Ginvald prikazao Hristove muke. Njegovo telo je izmučeno, u ranama, sa krvlju, sa upalim stomakom, a grimasama na licima i dramatičnim položajima tela Bogorodice i Marije

Magdalene pojačava bol i dramatičnost. Sa druge strane imamo simboliku koju čitamo iz pokrta Jovana Krstitelja koji pokazuje na Hrista kao na spasitelja ljudskog roda. Ova tema i način na koji je ona prikazana tipična je odlika srednjovekovne umetnosti. Figure u prvom planu su jako naglašene i svelte i na taj način istaknute u odnosu na mračnu i jednoličnu planinu Golgotu koja se nalazi u pozadini. Svetle figure u prvom planu kriju još jedno simbolično značenje u kome svetlost njihovih tela upućuje na Otkrovenje. Iako je tema uobičajena, način na koji je obrađena, njena simboličnost i

dubina su karakteristike njegovog ličnog stila koji je izgrađen pre svega na srednovekovnoj osnovi.

Pored ove scene na oltaru, koji ima dva para krila, nalaze se još tri scene koje su po tematici potpuno suprotne Raspeću: ,,Blagovesti’’, ,,Koncert Anđela’’ odnosno ,,Apoteoza Marije’’ i ,,Vaskrsenje’’. Kompozicije su vedre, pune svetlosti i elegantnih pokreta koji su karakteristični za gotiku, ali za razliku od gotičkih figura ove su dosta mekše, voluminoznije i boljih proporcija. Kompozicije su ispunjene svetlošću i intenzivnog su kolorita, što je bila karakteristika Flamanske tradicije, koju su izgradili korišćenjem nove tehnike slikanja uljanim bojama.

5

Međutim, on svetlost ubacuje veoma promišljeno uz upotrebu drugih boja i na taj način stvara fine prelive. Ono što je italijansko, tačnije renesansno jeste empirijski pristup slikanju: figure su dobrih proporcija, uspešno sprovedena linearna perspektiva, koja je jako privlačila italijanske majstore. Sve ove kompozicije jako su duboke, simbolične i prožete ličnim stavovima i razmišljanjima jednog umetnika, što je u saglasnosti sa duhom renesanse koji kaže da je on oslobobođen okvira koji mu je postavio srednji vek. On nije prihvatio sve što renesansa iz Italije nudi već gradi moderne stavove na svojoj tradicionalnoj osnovi.

Renesansa u Nemačkoj ima dosta centara i lokalnih škola. Keln je u srednjem veku bio veoma važan centar umetnosti. U njemu su se gradile romaničke i gotičke crkve, a u četrnaestom veku u Donjerajanskoj oblasti se osniva Kelnska škola koja se među prvima ugledala na Italijansku umetnost. Jedan od umetnika ove škole je bio Stefan Lohner za koga je karakterističan bio jak uticaj Italije. Njegov stil najlakše ćemo protumačiti analizirajući neka od njegovih reprezentativnih dela -,,Bogorodca među ružama’’. U centru kompozicije je Bogorodica okružena malim anđelima, pozadina je zlatna što je karakteristika srednjeg veka, draperija je tvrda i izlomljena, takođe odlika gotike, tlo prekriveno diskretnim cvetovima, u pozadini puno ruža, i uopšte cela kompozicija puna je detalja, što je opet odlika gotike. Međutim figure su dosta meke, dobrih proporcija, voluminozne i to je ono što je renesansno.

,,Strašni sud’’ Stefana Lohnera. Klasična srednjovekovna tema, karakteristična naročito za romaniku, a ekspresivni, dramatični i zastrašujuči prikaz te scene, groteskne figure, zlatna pozadina takođe su romanički. U pozadini je prikazana arhitektura na kojoj vidimo gotičke arhitektonske elemente. Ali i pored tradicionalnih i gotičkih elemenata vidi se uticaj renensanse u tretiranju figure, u dinamičnim, raznovrsnim i slobodnim pokretima. Gotički uticaj se gubi tek krajem 16. veka. To se može videti kod Martina Šongauera koji dosta puta putuje u Nizozemsku i radi pod njenim uticajima. Nizozemski slikari bili su jako zainteresovani za prikazivanje prirode, pejzaža, žanr scena, pa tek posle toga ljudke figure. Kod njih ona je uvek u drugom planu. Tako je, na primer, Piter Brojgel radio žanr scene flamanskih seljaka i podređivao ih pejzažu koji je stavljao u prvi plan i prikazivao ga u ptičjoj perspektivi. Ovakve scene bile su jako česte i to uglavnom zbog potreba naroda, dok su religiozne teme bile zapostavljene. Pošto je Nizozemska bila pod uticajem Italijanske renesanse, a Gornjorajanska tj Alzaska škola pod Nizozemskim uticajem, dolazimo do logičnog zaključka da je italijanska renesansa indirektno uticala i na Alzasku školu i to se, pre svega odnosi na realističnost u prikazivanju scena.

6

Još jenda od lokalnih škola u Nemačkoj bila je Dunavska škola čiji je osnivač bio Adbreht Altdorfer, poznati slikar i grafičar. Za ovu školu karakterističan je uticaj Nizozemske pomešan sa domaćom tradicijom i ostacima srednjovekovne umetnosti. Slikaju se religiozne teme, bolje rečeno žanr scene koje su uklopljene u neku religioznu tematiku, sa akcentom na pejzažu, jakim i dinamičnim koloritom, što je opet odlika Flamanskog slikarstva. Rade se velike kompozicije ispunjene svetlošču. Dobar primer za ovo je Rođenje Bogorodice Albrehta Altforfera urađno u šesnaestom veku. Ono što je ovaj slikar najviše usvojio iz Nizozemske bila je sklonost prema pejzažima, koji dominira u odnosu na figure. To ga je odvelo do prvog čistog pejzaža bukovih i borovih šuma, koji je uradio 1520 -1525, jakog kolorita, ispunjeno svetlošću, veoma poetično. Albreht Direr je takođe uradio pejzaž jednog planinskog mesta za vreme njegove posete Italiji, koje nije imenovao, što govori o njegovom drugačijem viđenju pejzaža, koji više nije korišćen u svrhe da ukrasi pozadinu ili da naglasi perspektivu već je samostalan i nosi jedno dublje poetsko značenje. Međutim ovaj pejzaž je ostao nedovršen, u vidu skice pa se zato Pejzaž Adolfa Altdorfera smatra prvim čistim pejzažom.

Pored toga Altdorfer radio je i scene bitaka, od kojih je najznačajnija Bitka kod Isa. Na tabli oslkanoj na samom vrhu kompozicije piše da je na sceni prikazana pobeda Aleksandra Velikog nad Darijem. Ovo je velika široka kompozicija prikazana gotovo iz ptičje perspective na kojoj je figura, tačnije masa figura podređena prostoru. Perspektiva je uspešno prikazana smanjenjem figura koje su u daljini. Mnogo detalja kako što su koplja, oklopi, konji, zastave su vrlo precizno predstavljeni. Postignut je i kontrast planova tako što je prvi plan toplog kolorita ispunjen figurama i detaljima,dok je drugi plan rešen širokim površinama u hladnim tonovima. Međutim nebo je jako dinamično i ekspresivno baš kao i bitka u prvom planu i na taj način je ovo objedinjena kompozicija, spojena na poseban način. U toj divljačkoj ekspresivnosti jako se približio Grinvaldu. Ova kompozicija takođe sa sobom

nosi jedno dublje razmišljanje, bolje rečeno jedno individualno viđenje i doživljaj ovog događaja što znači da je u srži ovog dela renesansa.

7

Žanr scene, dominantan pejzaž, preciznost, realizam i intenzivan kolorit, sve su to odlike Flamansog slikarstva koje je vidno uticalo na Dunavsku školu, koja će, kasnije, uticati na Saksonsku školu na čelu sa Lukom Kranahom Starijim, koji je zbog širokog opusa dela koja je ostavio za sobom nazivan još i Brzi slikar, a zbog ličnog poznanstva sa Martinom Luterom, čiji je portret uradio, poznat je bio i kao Slikar reformacije. Ono što je za njega bilo karakteristično, osim što je puno radio bile su teme koje je birao, koje su gotovo uvek bile blage i dopadljive, često mitološke i duhovite, zbog čega je bio jako popularan. Primeri su Venera i Kupidon, Adam i Eva, Judita sa glavom Heloferna, Salom, Parisov sud. Bio je slikar, grafičar i stvarao je na kraju petnaestog i početkom šesnaestog veka, kada jača uticaj italijanske renesanse. Dakle odlike njegove škole su spoj uticaja lokalne Dunavske škole Albrehta Altdorfera, što će reči

Nizozemske i italijanske renesanse i antike. Njegovo slikarstvo je nežno, sa suptilnom svetlošću, tananih figura sa elegantnim pokretima, voluminozno, antički tretirano.

ALBREHT DIRER

On je najbolji primer jednog renesansnog nemačkog umetnika i ujedno i jedan od umetnika koji je dao najveci doprinos nemačkoj renesansi. Stvara krajem petnaestog i u šesnaestom veku i za njegov stil je karakterističan jak uticaj Italije, tačnije Venecijanske renesanse, naročito Andree Mantenja. Radio je kopije njegovih dela i nakon toga se jako približio stilu italijanske renesanse. Njegova dela dosta se razlikuku od dela nekih drugih nemačkih umetnika, naročito Grinvalda, i to najviše što se tiče studioznosti i ozbiljnosti pristupa umetnosti. Bio je svestran, univerzalan čovek, bio je slikar, grafičar, rezbar, graver, crtač, teoretičar, estetičar, slikanju je pristupao empirijski, objektivno, kako je priličilo jednom renesansnom umetniku. Uklopio se u ideal reensansnog umetniika koji je univerzalan čovek, humanista, pripadao je aristokratskom sloju i radio za katolike. Po povratku iz posete Veneciji u njegovoj ranoj mladosti 1494. on radi drvoreze Apokalipsa, Stradanje Hristovo i život Bogorodice. Na kompoziciji Apokalipse su prikazana četiri jahača apokalipse ali i bez obzira na još svež uticaj renesanse ovde su vidljivi i uticaji pozne gotike. Drvorezi su urađeni jako precizo u novom već razvijenom stilu, sa jako puno napretka u tehničkom smislu. Osim toga dao je puno doprinosa repertoaru svojim autoportretima za kojima je bio lud i na kojima je pokazao jedno dublje shvatanje, razmišljanje i stavove.

8

Autoportret iz 1493. godine je jedan od njegovih prvih portreta koji je uradio sa dvadeset-dve godine. Nakon toga radi Autoportret sa rukavicama 1498. godine, na kome je naglasio svoje plemićko poreklo skupocenim odelom, elegantnim linijama, dugom plavom kosom. Urađeno jako studiozno i precizno.

Vrhunac njegovih autoportreta dostiže Autoportretom iz 1500. godine. Na ovom autoportretu kao i uvek studiozan je i precizan. Portret je prikazan an fas, sa ikonografskom idealizacijom i tamnom pozadinom. To govori o načinu njegovog razmišljanja, o njegovom ozbiljnom stavu po pitanju njegovog položaja kao umetnika, njegove misije, njegovog zadatka i funkcije. I ovaj portret jako je elegantan, tačan, studiozan, voluminozan, čvrst, ali ovde se pored uticaja Italije prisutni i Flamanski uticaji. Linearnost, preciznost, voluminoznost, fina obrada ljuske figure, meka draperija, fin kolorit su odlike renensanse, dok je njegovo unutrašnje stanje, psihološki pristup, blaga dramatičnost tradicionalna. Njegova linearnost je u funkciji perspektive i trodimentionalnosti. Svi njegovi portreti i dela uopšte su jako linearni, na njima dominira njegov precizan i vešt crtež i tačnost.

Odličan primer njegovog stla je kompozicija Četiri apostola iz 1526. godine, sa četiri apostola oslikana na dve ploče. Simbolično predstavlju četiri godišnja doba ili četiri strane sveta. Stilski je nadmašio italijanske uzore. Odlične proporcije, voluminozno, prefinjeno, slobodnih pokreta sa blagim grimasama i dramatičnošću na izrazima lica čine izrazit spoj pozne gotike i antičkog idealizma.

9

Nakon Direrove smrti dolazi do uspavljivanja Nemačke umetnosti, možda zato što je bila toliko daleko od centra dešavanja. Jedina škola koja nastavlja da stvara i daje doprinos nemačkoj umetnosti bila je Švapska slikarska škola, čija je glavna odlika srednjovekovna nemačka tradicija u spoju sa ojačanim možda i najjačim uticajem antike i renesanse u nemačkoj umetnosti do tada. Od lokalnih škola uticaj je izvršila Gornjorajanska tj Alzaska škola.

Predstavnici su Hans Holbejn Stariji i Hans Holbejn Mlađi. On je, posle Direra i Grinvalda najznačajniji nemački umetnik. Živeo je i stvarao krajem petnaestog i u šesnaestom veku. Bio je crtač, slikar, illustrator, radio je razne ornamente, skice za

kostime i nošnju. On putuje u Italiju gde prima uticaje visoke renesanse koje mu prenoose Leonardovi sledbenici. Nakon tri godine boravka vraća se i nastvlja da radi pod direktnim uticajem renesanse koje primenjuje na srednjovekovnu nemačku podlogu. Jedno vreme je živeo i radio u Bazelu u Švajcarskoj, ali nakon toga odlazi u London, na dvor Henrija VIII i postaje njegov dvorski slikar, što se naravno odrazilo na izbor njegovih tema, pa je on pretežno radio portrete kralja, njegovih žena i izabranica (Ane od Klene, Ane od Lorena), portret Edvarda VI u periodu pre nego što je postao kraj, dok je još bio dečak. Svi ovi portreti su dosta linearni, ali za razliku od Direrove linearnosti on svoju primenjuje više za opis i dekoraciju nego za objašnjenje perspektive. Njegovi portreti su realistčni, tačni, dobrih propocija, sa tačnom karakterizacijom, finog kolorita i bogati detaljima. Radio je uljanim bojama, što je odlika Flamanskog slikarstva. Kompozicije su jako dobre, voli široke površine sa jedne i detalje sa druge strane i radi ih oštro i precizno, figure tretira analitički, tačno i prefinjeno i teži idealizaciji forme.

Pored Direra podario je Nemačkoj najbitnije portretsko slikarstvo, čiji je vrhunac portret Henrija VIII iz 1540. godine. Naslikano precizno, čvrsto, sa jasnom karakterizacijom kralja koji je prikazan kao snažna, odlučna i neumoljiva ličnost, dosta realno.

Bio je jako uicajna ličnost u Londonu i stvorio je ukus za Londonse dvorske portrete.

10

5. GRAFIKA U NEMAČKOJ

Pronalazak Gutenbergove štampe 1455. događaj je koji je najviše uticao na razvoj različitih tehnika štampe u Nemačkoj, pre svega drvoreza i bakroreza, a tome su doprinele i druge prednosti u nauci, a jedna od njih je proizvodnja hartije. Ovo je bio još jedan korak ka raskidu sa srednjim vekom i otvoren put za nove mlade humaniste željne da svoje stavove podele sa drugima. Nemačka je zemlja koja se smatra kolevkom štampe, a najviše ranih grafičkih radova vodi poreklo iz južne Nemačke. Mnogi umetnici koji su štampali u ranijem periodu ostali su anonimni ili poznati samo pod pseudonimima, koje su ponekad dobijali i po svojim najpoznatijim delima, kao što je primer sa Majstorom E.S koji je uradio Salomonov sud, Dvorsku ludu i nagu devojku, zatim Majstor Jovana Krstitelja, Majstor Berlinske pasije, Monogramist W i mnogi drugi.

Čak i mnogi poznati slikari poput Martina Šongauera radili su bakroreze i drvoreze. Ali vrhunac dostiže radom Albrehta Altdorfera, Luke Kranaha Starijeg i naravno Albrehta Direra koji razvija poseban, novi stil u kome dominiraju njegov vešt, precitan crtež, kvalitetna kontura, tačno prikazan prostor i tonsko bogatstvo. I u gravirama se vidi uticaj Italijanske renesanse, naročito Andree Mantenja. Stilske karakteristike mogu se videti i na primerima.

Adam i Eva drvorez iz 1504. godine. Iako je ovo biblijska tema, stilske karakteristike su renensansne naročito u obradi i tretiranju ljuske figure. Njihovi aktovi su linearni, dobrh proporcija, meko obrađeni, u težnji ka idealnim ljudskim proporcijama. Oko njih puno biljaka i životinja što je pomalo mitološki više nego religiozno, to je ono što Direr usvaja iz Italije.

Vitez, smrt i đavo. Još jedna religiozna, više mitološka tema, na kojoj je prkazan vitez sa simboličnim značenjem Hristovog ratnika. Opet je u centru ljudska figura koja je renesansno tretirana i koja je idealnih proporcija, na konju koji je takođe dobro shvaćen. Nemačka tradicija je i pored toga prisutna u dramatičnom prikazivanju Đavola, i grotesknih bića.

11

L I T E R A T U R A

1. Paul Johanson - The Renaissance - A Short History (Modern Library Chronicles , 2002)

2. Aston Margaret - The panorama of Renaissance (London : Thames and Huston, 1996)

3. http://witcombe.sbc.edu/

4. http://www.wikipedia.org/

5. Branko Vujović – Istorija umetnosti (Beograd, 2005)

12

SADRŽAJ

1. UVOD. L’UOMO UNIVERSALE ……………………………………. .. str 2.

2. RENESANSA…………………………………………………………… str 3.

3. RENESANSA U NEMAČKOJ………………………………………….. str 4.

4. SLIKARSTVO U NEMAČKOJ………………………………………… str 4.

5. GRAFIKA U NEMAČKOJ…………………………………………….. str 11.

6. LITERATURA…………………………………………………………. . str 12.

7. SADRŽAJ……………………………………………………………….. str 13.

13

14