SAMO PISMO - dobravijest.files.wordpress.com · SAMO PISMO ODGOVOR NA KNJIGU DIMITRIJA POPADIĆA: SVETOSAVSKI PRIMER KONTEKSTUALIZACIJE EVANĐELJA Slađan Đurić

SAMO PISMO

ODGOVOR NA KNJIGU DIMITRIJA POPADIĆA: SVETOSAVSKI PRIMER KONTEKSTUALIZACIJE

EVANĐELJA

Slađan Đurić

www.hriscanstvo-pravoslavlje.com

2

PREDGOVOR Ova knjiga je odgovor na delo Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja koje je napisao dekan protestantskog teološkog fakulteta u Novom Sadu prof. dr Dimitrije Popadić. On je učinio svesrdan napor da predoči evanđeoskim hrišćanima pravovernost pravoslavnih i svetosavskih dogmi kojima su iskreni Savini sledbenici slepo odani. Autor govori u korist učenja i praksi Srpske pravoslavne crkve, piše odbranu mnogobrojnih verovanja koja je Pravoslavna crkva pretvorila u nepromenljive istine, i veliča život i delo svetoga Save, a naročito Savino delo preinačenja (kontekstualizacije) evanđelja, iz kojeg je iznikla svetkovina krsne slave. Rečeno je da njegova knjiga predstavlja poziv crkvi da se vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom; i da se nada da će njegov rad doprineti svehrišćanskoj toleranciji i jedinstvu. Međutim, učenje koje veliča i brani prof. dr Dimitrije Popadić ne samo da ne odgovara učenju Svetoga pisma, ne samo da se razlikuje i odstupa od pravog učenja nego i opovrgava najvažnije učenje Svetoga pisma na kome se grade sva druga učenja Pisma, a to je učenje o Svetom pismu ili Bibliologija. Nauka o Pismu sadrži učenje o autoritetu Pisma, učenje o poreklu i nadahnuću Pisma, učenje o nepogrešivosti Pisma, učenje o kanoničnosti (dovršenosti) Pisma, učenje o dovoljnosti Pisma itd. Teološki pravac – kome nas poziva prof. dr Dimitrije Popadić i čija načela obrazlaže i potvrđuje mnogim dokazima – poriče i izvrće učenje o autoritetu, dovršenosti i dovoljnosti Pisma. Knjiga koju sam napisao bavi se odbranom nauke o Pismu od napada takozvanog jedinog pravog učenja koje je izložio prof. dr Dimitrije Popadić, opovrgavanjem učenja koja odstupaju od Pisma i ispravljanjem izvrnutih istina, čijem je ponovnom izvrtanju doprinela knjiga Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja. Prema rečima apostola Petra, istine Svetoga pisma se mogu izvrnuti. Apostol kaže da su neki izvrtali Pismo (2. Pet. 3:16). Ali iako Petar kaže da se Pismo može izvrnuti, Isus kaže da se „Pismo ne može pokvariti” (Jn.

3

10:35). Pismo je kao i Hristos, isto je juče i danas i doveka. Uprkos izvrtanju i naopakom shvatanju njegovih istina, Pismo u svome sadržaju i značenju svoga sadržaja i dalje ostaje isto. Pokvareni ljudi ne mogu pokvariti Pismo, kao što ni dodiri gubavaca nisu mogli preneti gubu na Hrista. Ako je Pismo nepromenljivo i slobodno od kvarenja, ako izrazi izvrnuti i pokvariti imaju slično značenje, zašto onda apostol Petar kaže da se Pismo može izvrnuti? Apostol Petar objašnjava: „Koje izvrću, kao i ostala Pisma, na svoju pogibao” (2. Pet. 3:16). Apostol nije rekao: „Koje izvrću na pogibao Pisma” nego „na svoju pogibao”, što znači da se Pismo može izvrnuti i pokvariti, ne u sebi samom, nego u umovima i srcima ljudi. Pojedinac ili više članova jedne lokalne zajednice, pa čak i cela zajednica, mogu izvrnuti i pokvariti smisao nekih istina Pisma u svome umu, mogu izgraditi naopako i pogrešno shvatanje Pisma u svom uverenju. A izvrtanje i kvarenje Pisma u srcu uzrokuje izopačenje i kvarenje u životu i praksi. Ako se u jednoj lokalnoj zajednici izvrnu i pokvare doktrine Pisma, time se izvrću i kvare i rasuđivanje i veroispovedanje i praksa te zajednice; a sve ovo vodi u pogibao zajednice. Prema tome, „kvarenjem Pisma” među nama ne može se pokvariti Pismo nego se možemo pokvariti mi. Da se ovo ne bi dogodilo među nama, apostol Pavle kaže: „Jednodušno se borite za veru evanđelja” (Fil. 1:27). Ne zbog toga da se evanđelje ne bi pokvarilo, jer se „Pismo ne može pokvariti”, nego „da istina evanđelja ostane među nama” (Gal. 2:5). Da istina evanđelja među nama ostane: u našem verovanju i shvatanju onakva kakva jeste, neizvrnuta i nepokvarena. Ako istina evanđelja ostane među nama, onda će ostati i sila Božija među nama, „jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko u njega veruje” (Rim. 1:16). Ako istina evanđelja ostane među nama, onda će među nama ostati i pravednost Božija, „jer se u njemu otkriva pravednost Božija” (Rim. 1:16). Ako istina evanđelja ostane među nama, onda će među nama ostati i „neiskazano bogatstvo Hristovo” (Ef. 3:8), jer je Hristos suština i srce evanđelja. Znajući da mogu da izgube Hrista (Gal. 5:4) ako izgube istinu evanđelja, apostol Pavle kaže Galatima: „Ovima nismo popustili ni za časak niti smo im se potčinili, da istina evanđelja ostane među nama” (Gal. 2:5). Nepopustljiva odbrana evanđelja jeste i moj cilj. Nemam nameru da ovom knjigom donesem mir između naših zajednica i nauke koja izvrće

4

evanđelje Hristovo, nego mač. Ovaj mač je reč Božija. Prilažem ovaj mač za odbranu evanđelja u nadi da će Sveti Duh još jednom zamahnuti svojom dvoseklom oštricom i učiniti da zabluda bude oborena a da „istina evanđelja ostane među nama”. Ova knjiga nije protiv Pravoslavne crkve i njenih vernika, niti protiv pravoslavnih i ekumenskih predstavnika i učitelja koji služe u našim crkvama. Ona nije protiv ljudi. Ona je protiv njihove službe u našim crkvama i protiv očiglednih jeresi koje šire među nama. Braćo i sestre! Želja moga srca i molitva Bogu jeste da i pravoslavni i katolički i protestantski vernici budu jedno, ali isključivo „nazidani na temelju apostola i proroka, gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos. Na kome sva građevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu” (Ef. 2:21-22). Ujedinjenje se ne može osnovati na dvostrukom temelju, Svetom pismu i crkvenoj tradiciji. Ako do takvog ujedinjenja dođe, njega će doneti „Marija”, ali ne i Hristos. Pismo priznaje pomirenje i svehrišćansko jedinstvo, ali pomirenje i jedinstvo utemeljeno jedino na njemu samom: „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen” (1. Kor. 3:11). -- Slađan Đurić

5

NAPAD NA SVETO PISMO KAO VRHOVNI I JEDINI AUTORITET

SVETO PISMO JE VRHOVNI I JEDINI AUTORITET Siže nauke o Svetom pismu Vrhovni autor Svetoga pisma jeste Bog. Apostol Pavle u 2. Tim. 3:16 kaže: „Sve je Pismo od Boga dano”. Sve Pismo je Bogom nadahnuto. Svaka reč je ishod Božijeg nadahnuća. Bog je pokrenuo svete ljude da pišu, i oni su nošeni Svetim Duhom i njegovom suverenom odlukom unosili u Sveto pismo ono što je on hteo da bude napisano: „Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božiji ljudi”. Iako su imali grešnu prirodu, Bog je Svetim Duhom govorio preko svetih Božijih ljudi apsolutno nepogrešivo: „Sve su reči Božije čiste” (Priče 30:5), „ništa nema u njima krivo ni izopačeno” (Priče 8:8). Verujemo da preko Svetog pisma govori Bog. Verujemo da je Sveto pismo potpuno i dovršeno, što znači da je Bog utvrdio kanon Svetoga pisma koji sadrži šezdeset i šest knjiga. Ovo uverenje temeljimo na nepokolebljivom argumentu iz Otkrivenja 22:18,19 koji kaže da se ovoj knjizi ne sme ništa dodavati ni oduzimati. Ovom principu podleže svaka knjiga Biblije. „Ništa ne dodaj rečima njegovim”, zapisano je i u Pričama 30:6: „Ništa ne dodaj” jer je Pismo dovršeno. Ni jedan drugi autoritet nije na istom nivou sa Svetim pismom. Ono je apsolutni i jedini autoritet „po svim pitanjima vere i ponašanja” na ovoj zemlji, u čijem je centru Božiji Sin, Gospod Isus Hristos. Svetom pismu moraju svi da se potčine. Osim što otkriva svoju slavu preko neba i ostalog stvorenja i govori preko savesti, Gospod caruje nad svojim narodom, otkriva mu sebe i prosvetljuje ga jedino preko Svetoga pisma. Pismo je jedini izvor Božije reči i jedini autoritet za veru i praksu koje ima pravo i moć da zahteva poslušnost.

6

Poučavati da Sveto pismo nije dovršeno i da postoji i drugi autoritet u formi tradicije koji je njegov nastavak jednak njegovom autoritetu, prema rečima prve Samuilove knjige, treće glave, znači: „Postavljati cara da nam sudi, mimo jedinog cara”. Na zahtev naroda Gospod im je postavio cara, ali je potom rekao Samuilu: „Ne odbaciše tebe, nego mene odbaciše da ne carujem nad njima” (1. Sam. 3:7). Ako u ekumenskom stilu tolerantno prećutkujemo tvrdnje takozvanih biblijskih učitelja o nedovršenosti Svetoga pisma, postajemo saučesnici u odbacivanju Boga i postavljanju drugog cara nad nama, kome je ime: crkvena tradicija. A ovaj car će bez sumnje od nas načiniti robove nečistote i bezakonja. „Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate?” (Rim. 6:16), ili Svetom pismu ili tradiciji, jer se ne može služiti dvojici gospodara. Izjave prof. dr Dimitrija Popadića Nažalost, Dimitrije Popadić u pozitivnom svetlu predstavlja ekumensku teologiju i pravoslavni teološki sistem koji baca u zasenak Sveto pismo i poriče da je ono naš jedini autoritet. U svojoj knjizi,1 u odeljku Sveto pismo i kontekstualizacija, on iznosi vrlo dvosmislenu izjavu: „Poslednja reč Svetoga pisma ne znači kraj već nastaviće se” (str. 28). Pretpostavljam da Dimitrije Popadić želi reći da će ono što je Pismo proreklo da treba da bude uslediti kao nastavak proroštvima koja su se već ispunila.2 Međutim, Dimitrije Popadić iznosi još neke izjave koje povlače pitanje da li on ovom izjavom želi i nešto drugo da kaže? Naime, u poglavlju Savino delo kontekstualizacije, gde predstavlja svetoga Savu kao heroja vere, Popadić u pozitivnom svetlu navodi pravilo koje je Sava svojim primerom dao srpskoj crkvi, kako se treba odnositi prema crkvenoj tradiciji u celini: „Ona se treba svesrdno 1 Dimitrije Popadić: Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja, Novi Sad, 2002. 2 "Ovo poslednje ima eshatološku i misiološku dimenziju. Eshatološku, zato što radnja Svetoga pisma nije završena. Knjiga Otkrivenja Jovanovog završava rečima: "Govori onaj koji svedoči ovo: da dolazim ubrzo. Amin, dođi Gospode Isuse… Amin". "Amin" je reč koja u sebi ima ideju sadašnjeg i budućeg vremena, a ne prošlog. Amin se može ovako parafrazirati: "Da, tako je. Neka bude. Želim to svim srcem". Drugim rečima, poslednja reč Svetoga pisma ne znači "kraj" već "nastaviće se" (str. 28).

7

poštovati, negovati kao dinamičan nastavak Božijeg otkrivenja” (str. 114). Kada u konačnoj analizi govori u vezi s pitanjem šta je nosilac autoriteta božanskog otkrivenja, da li samo Sveto pismo ili Sveto pismo i sveto predanje, on kaže: „Problem je u osnovi hermenautičke prirode”. „Svesnost hermenautičkog aspekta problema omogućuje posmatranje ove problematike iz jednog novog ugla. Suštinsko pitanje nosioca autoriteta Božanskog otkrivenja sada se može ovako parafrazirati: „Sveto pismo ruku pod ruku (jednako) sa svetim pravoslavnim predanjem, ili Sveto pismo iz ruku protestantske tradicije?” U pasusu iznad ovog, on kaže: „Princip samo Pismo zapravo se svodi na protestantsko tumačenje Svetog pisma” (str. 68). Stičemo utisak da se posmatranjem iz ovog novog ugla želi izneti sledeća definicija: budući da se princip samo Pismo zapravo svodi na protestantsko tumačenje Svetoga pisma, naime, na metod koji dolazi iz ruku protestantske tradicije a ne na princip, onda sveto pravoslavno predanje može da ide ruku pod ruku sa Svetim pismom. Na 133. strani svoje knjige, u tekstu koji predstavlja savet i podstrek Savinim sledbenicima, Popadić pod ruku Svetoga pisma stavlja ruku svetog predanja: „Istinski Savini sledbenici, koji svesrdno veruju i ljube Boga i Božije moraju biti dovoljno mudri i hrabri da radikalno prilagođavaju forme svih aspekata crkvenog života i rada u cilju komuniciranja autentičnog sadržaja božanskog otkrivenja i crkvene tradicije, i to svima: i crkvi i ne – crkvi”. Dakle, imamo opravdan razlog da se pitamo da li izjava Dimitrija Popadića „poslednja reč Svetoga pisma ne znači kraj već nastaviće se” služi i kao govorna figura kojom on cilja upravo na ovo što je rekao ovde, što je inače siže izjave koja glasi: crkvena tradicija „treba svesrdno da se poštuje i neguje kao dinamičan nastavak Božijeg otkrivenja”. Čovek koji je napisao poglavlje O knjizi, koje se nalazi ispred autorovog uvoda, o knjizi prof. dr Dimitrija Popadića kaže sledeće: „Ujedno, delo predstavlja i svojevrstan poziv crkvi … da se vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom” (str. 13). Ove izjave pružaju neosporan i konkretan dokaz da je ovo u stvari podrška pravoslavnom teološkom sistemu, koji glasi: „Kao što je Sveto pismo izvor svetih božanskih dogmata, tako isto i sveto predanje, jer je i ono živa reč Božija, samo sačuvana u Crkvi usmenom, apostolskom predajom”.3 Drugim rečima, tradicija je nastavak Svetoga pisma i njen autoritet je jednak autoritetu Pisma.

3 Popović, 1980, 31.

8

Nemamo razloga da verujemo u ove izjave i dogme. Glavni razlog zbog kojeg odbacujemo pravoslavnu i ekumensku koncepciju o tradiciji kao nastavku Pisma jeste PROTIVREČNOST PISMU Prva i najveća protivrečnost Svetom pismu jeste Dogma o Mariji Na primer, suština hrišćanskog učenja je Gospod Isus Hristos. Celo Sveto pismo govori o njemu i ukazuje na njega. Međutim, suština predanja je Bogorodica. 1. a. Predanje uči da je Bogorodica „most nad provalijom između neba i zemlje”. b. Gospod Isus kaže: „Niko neće doći Ocu osim kroz mene” (Jv. 14:6). 2. a. Predanje kaže o Bogorodici: „Ona je vrata spasenja, ko kroz nju uđe spašće se”. b. Gospod Isus kaže: „Ja sam vrata; ko uđe kroz mene spašće se” (Jv. 10:9). 3. a. Učenje predanja govori da je Bogorodica „umrtvila pakao”. b. Pismo govori da je Gospod Isus raskopao smrt” (2. Tim. 1:10), „i smrću satro onoga koji ima državu smrti, to jest đavola” (Jev. 2:14). 4. a. Predanje kaže da Bogorodica „umiva od greha savest čovečanstva”.

9

b. Pismo uči da to čini krv Hristova: „A kamo li neće krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu živom i istinitom?” (Jev. 9:14). 5. a. Nauka predanja kaže za Bogorodicu: „Ona sve može”. b. Pismo kaže: „Jer je sve moguće Bogu”. 6. a. Predanje naglašava: „Ona prosvetljuje dušu oslepljenu”. b. Gospod Isus kaže: „Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hodati po tami, nego će imati videlo života” (Jv. 8:12). 7. a. Opisujući Bogorodicu, predanje kaže: „Od svega dobrog, ona je najbolja, od svega svetog ona je najsvetija”. b. Pismo kaže: „Niko nije dobar osim jednoga Boga” (Lk. 18:19), „nemam dobra osim tebe” (Ps. 16:2), „niko nije svet kao što je Gospod” (1. Sam. 2:2), „on jedini neka vam svet bude” (Is. 8:13). 8. a. Predanje uzvisuje Bogorodicu: „Njena visina je nedogledna za misli ljudske, njena dubina je nesagledna i za anđeoske oči; njena čudesna ličnost svojom božanskom tajanstvenošću premaša svaki razum”. b. Pismo uzvisuje cara večnog, neraspadljivog, koji se ne vidi, jedinog premudrog Boga: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistraživi njegovi putevi! Jer ko pozna misao Gospodnju? Ili ko mu bi savetnik? Ili ko mu napred dade šta, da mu se vrati? Jer je od njega i kroz njega i u njemu sve. Amin”. (Rim. 11:33–36)

10

Sveto pismo otkriva da ova slava – mislimo na premudrost, ljubav, dobrotu, svetost, svemoćnost, večnost, neraspadljivost, nepristupačnu svetlost, nesagledivu dubinu, nedoglednu visinu, neistraživost, neispitljivost i neizmeran razum – pripada jedino Bogu. Samo je on izvor ovih osobina i niko drugi. O svojoj slavi Gospod je rekao: „Ja sam Gospod, to je ime moje, i slave svoje neću dati drugome ni hvale svoje likovima rezanim” (Is. 42:8). Spasenje posredstvom dela Druga glavna protivrečnost Svetom pismu koja takođe obeležava suštinu nauke predanja jeste spasenje posredstvom dela. 1. a. Predanje uči „da posle smrti vernika anđeli sakupljaju sva dobra dela koja je učinio za života, i stavljaju ih na terazije protiv njegovih zlih dela. Ako duša ima više dobrih dela nego grehova, ona se otkupljuje, čisti, opravdava i izbavlja svojim dobrim delima i ulazi kroz nebeska vrata”. b. Pismo uči: „Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božiji. Ne od dela, da se niko ne pohvali” (Ef. 2:8). 2. a. Predanje ističe da „post privlači Duha Svetoga i čini čoveka staništem Svete Trojice”. Drugim rečima, delom posta čovek prima Svetoga Duha. b. Sveto pismo naglašava: „Samo ovo želim da saznam od vas: da li ste Duha primili na osnovu dela Zakona ili na osnovu vere u ono što ste čuli? Zar ste toliko nerazumni?… Pogledajte Avrama: On poverova Bogu i to mu se uračuna u pravednost. Shvatite, dakle, oni koji veruju, to su Avramovi sinovi” (Gal. 3:2,3; 6,7). Pismo podvlači da smo mi posredstvom vere primili Svetoga Duha: „I verovavši zapečatiste se Svetim Duhom obećanja” (Ef. 1:14).

11

Ovakvih protivrečnosti Svetom pismu u tradiciji ima bezbroj. Protivrečnosti Pismu iz Dogmatike Justina Popovića4 pružaju osnovu za ključno pitanje: kako je moguće da predanje bude nastavak Svetoga pisma? Kako je moguće da predanje bude autoritet koji je na istom nivou sa Svetim pismom? Ako je predanje nastavak Svetoga pisma i živa reč Božija, da li je onda moguće da Bog u Svetom pismu kaže: „Nema ni u jednom drugom spasenja” (Dela 4:11), misleći na Hrista, a da zatim u predanju kaže: „Bogorodicom se ulazi u spasenje” (Justin, Dogmatika). Zar Bog protivreči samom sebi? Ako mislimo da Bog o svojim večnim istinama u svojoj reči danas govori jedno a sutra nešto sasvim drugo potpuno suprotno onome što je govorio juče, onda smo velike neznalice, ili smo zaboravili da je Bog rekao: „Ja Gospod ne menjam se” (Mal. 3:6). Njegove reči i odluke su nepromenljive. Kod Oca svetlosti „nema izmene, niti senke od promene” (Jk. 1:17), a kamoli promene iz videla u mrak. Mi znamo da se Sveto pismo, kao što kaže Luter, svuda slaže samo sa sobom. Naime, premudri Bog nije konfuzna ličnost koja izvrće svoju sopstvenu reč. Reči Božije su „reči istinite i verne”, i pošto izviru iz nepromenljivog i one su nepromenljive. Bog nikada neće reći drugačije od onoga što je već rekao. Iz dubine bogatstva i premudrosti i razuma Božijega dolaze reči čiste, u vatri očišćene od zemlje, sedam puta pretopljene (Ps. 12:6), one su toliko dobre da jednom rečene ostaju zauvek. Oni koji javljaju drugačije od onoga što je Bog otkrio u Svetom pismu, iako govore da to Bog govori, koji god da su, makar i iz redova anđela, apostol kaže: „Prokleti su” (Gal. 1:8). Proglašavanje da su dogme koje su u sukobu i raskoraku sa rečju Božijom u stvari reč Božija, jeste služba ludih proroka o kojima reč Gospodnja kaže: „Prorokuju iz svoga srca … idu za svojim duhom … vide taštinu i gataju lažno, pa govore: tako reče Gospod, a Gospod ne reče” (Jez. 13:3, 6, 9, 17; 22:28). Ono što Gospod nikada nije rekao ne može da se izjednači sa onim što je Gospod rekao, bez obzira što knjiga prof. dr Dimitrija Popadića razrađuje pravoslavnu teoriju: „Sveto pismo podjednako sa svetim predanjem” (str. 68). „Nikakva laž nije od istine” (1. Jv. 2:21), i nemoguće je da bude jednaka sa istinom. „Šta će pleva s

4 Justin Popović: Dogmatika II.

12

pšenicom? govori Gospod. Nije li moja reč kao oganj, govori Gospod, i kao malj koji razbija kamen?” (Jer. 23:28,29). Dogmu o božanskom autoritetu tradicije osporavamo jednostavnim argumentom protivrečnosti. Tradicija nije živa reč Božija i nastavak Svetoga pisma zato što mnogi njeni delovi protivreče Svetom pismu.

13

DOVRŠENOST SVETOGA PISMA DA LI JE SVETO PISMO DOVRŠENO Pravoslavno verovanje o ovom pitanju Dimitrije Popadić iznosi izjave koje prikazuju glavne crte pravoslavnog verovanja o ovom pitanju. Prvo, on kaže da se crkvena tradicija „treba svesrdno poštovati, negovati kao dinamičan nastavak Božijeg otkrivenja” (str. 114). Dalje, Popadić izjavljuje da je Bog odredio svetog Savu za jedan poseban zadatak: „Verujem da je Bog u svome Proviđenju označio svog čoveka za svoj zadatak u svom vremenu” (str. 118). O kakvom je Božijem zadatku reč? Popadić objašnjava da se ovde radi o zadatku uvođenja ili dodavanja instituta krsne slave evanđelju. Međutim, ne samo da je Bog odabrao svetog Savu za uvođenje krsne slave u evanđelje, nego je odabrao i naročito vreme za „svoj zadatak”: „Suvereni Gospodar istorije nije slučajno odabrao vreme uvođenja instituta krsne slave” (str. 118). On koristi izraz uvođenje koji govori o verovanju da su vrata novozavetnog kanona i posle dvanaest vekova još bila otvorena za dodavanje novih instituta, načela i dogmi. Prema ovom verovanju, ona su sve do danas otvorena. Popadić izjavljuje da je dodavanje krsne slave evanđelju bio Božiji zadatak, i da je Bog bio izvorni autor uvođenja, i vremena uvođenja: „Kairos (Božije vreme) krsne slave se toliko nameće da ga je neizbežno prepoznati” (str. 119). Pored ovih izjava Popadić navodi Vasilijevo shvatanje koje opravdava negovanje crkvenog predanja kao nastavka Svetoga pisma: „Nepravilno je prigovarati Crkvi da ona drži neke stvari koje nisu zapisane u Pismu, jer i sam Apostol hvali one koji drže predanje (1. Kor. 11:2) i naređuje da se drži ono što je predano, bilo pismeno, bilo usmeno (1. Sol. 2:15). Isto važi i na sudu: ako neko nema pisane dokaze, može da privede svedoke”. „Ovaj kanon sumira Vasilijevo shvatanje biblijsko-bogoslovske opravdanosti negovanja crkvenog predanja” (str. 108), kaže Popadić. Pojmovi kao što su „nastavak Božijeg otkrivenja”, „uvođenje (dodavanje) krsne slave”, „privođenje svedoka”, otkrivaju načelo verovanja pravoslavne i katoličke crkve, koje kaže da poslednje reči Svetoga pisma

14

ne označavaju dovršenost Pisma, nego nastaviće se. Drugim rečima, poslednje reči Svetoga pisma nisu ključ koji zaključava kanon od šezdeset i šest knjiga Biblije. Sveto pismo još nije dovršeno. Suvereni gospodar istorije ostavio je prostor za kontekstualizaciju, preinačenja i dodavanja evanđelju, a u svome proviđenju označio je i svoje ljude za ovaj zadatak u svom vremenu. Takozvani sveci nastavljaju da privode nove svedoke, nastavljaju da uvode nove elemente, nastavljaju da primaju nove objave koje su na istom nivou sa Svetim pismom, i da ga dopunjuju, „sa ciljem da se STVARNOST bolje spozna” (str. 45). DOVRŠENOST SVETOGA PISMA Imamo dokaze koji proizilaze iz opštepoznatih istina Biblije, na osnovu kojih se može bez mnogo obrazlaganja zaključiti da poslednje reči Biblije ne znače „nastaviće se”, nego da je Biblija dovršena. Navešćemo samo dva dokaza. Prvi dokaz: poslednji redovi knjige Otkrivenja Poslednji redovi poslednje knjige Svetoga pisma ovako glase: „Jer svedočim svakome koji čuje reči proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj; i ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od grada svetoga, i od onoga što je napisano u knjizi ovoj” (Otk. 22:18,19). Autor Svetoga pisma i suvereni gospodar istorije odredio je da poslednje reči knjige Otkrivenja budu ključ kojim će zaključati kanon Svetoga pisma. Bog je u svome proviđenju označio i svog čoveka za svoj zadatak u svom vremenu. Ovo vreme je bilo Božiji kairos. Apostol Jovan je u pravom istorijskom trenutku napravio zadnje pokrete pera. Poslednji redovi knjige Otkrivenja proglašavaju dovršenost Svetoga pisma. Upozorenje da će na onoga ko doda ovoj knjizi Bog navaliti zla napisana u njoj i da će od onoga ko oduzme nešto od ove knjige Bog zauvek oduzeti blagoslove večnoga života, jasno kazuje da nema dodavanja Bibliji i oduzimanja od nje, i da, prema tome, Bog nikako nije mogao biti autor uvođenja instituta krsne slave, ili dodavanja bilo kakvih drugih instituta ili dogmi.

15

(a) Nema dodavanja „Ništa ne dodaj rečima njegovim” (Priče 30:6). Reči „ništa ne dodaj” predstavljaju obeležje dovršenosti. Na primer, kada je Gospod Isus, stradajući za grehe sveta, primio poslednji udarac za poslednji greh, uzviknuo je: „Svršeno je!” Time je objavio: nema dodavanja! Nije ostao ni jedan udarac koji treba da se primi, nije ostala ni jedna kap koja treba da se doda mome stradanju. „Dovršeno je!” Takođe, kada se radi o celokupnom delu spasenja, Gospod Isus kaže: „Posao završih koji si mi dao da radim” (Jv. 17:4). Izraz završih govori o istoj stvari. Isus je uradio sve što je trebalo da se uradi, ispunio je sve što je trebalo da se ispuni, završio je ceo posao. Dovršio je delo spasenja koje mu je Otac dao da izvrši. Nije ostalo ništa što je trebalo da se doda. Kada je na četvrtasti naprsnik koji je prvosveštenik trebalo da nosi na grudima stavljen poslednji dvanaesti dragi kamen na kome je bilo urezano poslednje dvanaesto ime sinova Izrailjevih, tada je drago kamenje bilo optočeno zlatom. Naprsniku se ni jedan dragi kamen više nije mogao dodati. Zašto? Zato što je bio optočen zlatom, a time i dovršen. Tako je i sa Pismom. Kada je apostol Jovan na naprsnik Svetoga pisma ugradio poslednji dragi kamen na koji je urezao poslednje reči Pisma, tada je drago kamenje Božijih reči optočio zlatom nepromenljivosti i dovršenosti. Nije ostavio mesto ni za jedan dodatak. Na posebnom poslednjem kamenu urezao je reči iz kojih proizilazi jasna zapovest: „Ništa ne dodaj rečima njegovim”. Prema tome, zbirci biblijskih knjiga ništa ne treba da se doda; razlog je i više nego jasan – jer je dovršena. „Braćo, ljudskim jezikom govorim: ni punovažno čovekovo zaveštanje niko ne poništava niti mu šta dodaje” (Gal. 3:15), a kamoli punovažnom božanskom zaveštanju – Svetom pismu. (b) Nema oduzimanja Pismo je kao najlepši mozaik, hiljade i hiljade dragih kamenčića reči Božije sačinjava jedinstvenu i savršenu celinu. „Ne može mu se ništa dodati niti se od toga može šta oduzeti” (Prop. 3:14). Objava „niti se od toga može šta oduzeti” ukazuje na savršenstvo, besprekornost,

16

nepogrešivost i dovršenost Svetoga pisma. Kada se delo dovrši, tada je dovršeno i nema šta više da mu se dodaje ili oduzima. Biblija je dovršena. Zapovest „ništa ne dodajte, niti oduzimajte” prožima celu Bibliju i odnosi se na sve biblijske knjige. Jedan od Božijih ljudi je rekao: „Budući da su teme knjige Otkrivenja utkane svuda u celoj Bibliji, ovaj stih osuđuje bilo kakvo prekrajanje Božije reči”.5 Ovo je ključ koji zatvara kanon Biblije. Posle knjige Otkrivenja nema objavljivanja novih istina od Boga. Sve što je Bog smatrao da treba da kaže čoveku rekao je u šezdeset i šest knjiga Biblije. Tu je sva Božija istina koju je Božiji savet odredio i utvrdio za potpuno i dovoljno pravilo po svim pitanjima vere i ponašanja. Bog nije izostavio da pokaže ni jednu od istina koje su potrebne za život i pobožnost. „Jer vam sve kazah što čuh od Oca svojega” (Jv. 15:15). Kada je Bog sve kazao, uzeo je pečat i otisnuo ga na poslednjoj stranici svoje knjige. Na otisku stoje ove reči: „Ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj. I ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od grada svetoga, i od onoga što je napisano u knjizi ovoj”. Zatim je Gospod Isus uzeo pero i potpisao se ispod ovog pečata: „Govori onaj koji svedoči ovo: da, doći ću skoro! Amin”, posle čega je apostol Jovan Duhom odgovorio: „Da, dođi Gospode Isuse. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima vama. Amin”. Svako ko hoće da vidi može da vidi da se ovde ne radi o otvaranju novog poglavlja božanskog otkrivenja, nego o završetku božanskog otkrivenja – Svetog pisma. Drugi dokaz: paralela između Postanja i Otkrivenja Paralela između knjige Postanja i knjige Otkrivenja sledeći je dokaz dovršenosti Svetoga pisma. Upoređivanjem dveju knjiga jasno se vidi da je Postanje knjiga početka a Otkrivenje knjiga završetka. 1.

5 William Macdonald: Komentar Novoga zaveta, treći svezak, Kološanima – Otkrivenje, Zagreb, 2001, str. 422.

17

a. U knjizi Postanja, u prvom i drugom poglavlju, opisano je stvaranje neba i zemlje: „U početku stvori Bog nebo i zemlju” (Post. 1:1). b. Knjiga Otkrivenja pak opisuje uništenje neba i zemlje: „Prvo nebo i prva zemlja prođoše”, i stvaranje novog neba i nove zemlje: „I videh nebo novo i zemlju novu” (Otk. 21:1). 2. a. Postanje opisuje početak sotonine vladavine na zemlji (Post. 3:1–7). b. Otkrivenje opisuje kraj sotonine vladavine na zemlji: „I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporno” (Otk. 20:10). 3. a. Postanje prikazuje dolazak greha na svet (Post. 3:1–7). b. Otkrivenje prikazuje ukidanje greha i posledica greha: „I Bog će obrisati svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više, jer prvo prođe” (Otk. 21:4). 4. a. Knjiga Postanja opisuje izricanje prokletstva nad stvorenjem: „Zemlja da je prokleta zbog tebe” (Post. 3:17). b. Knjiga Otkrivenja opisuje ukidanje prokletstva: „I više neće biti nikakvog prokletstva” (Otk. 22:3). 5. a. Postanje prikazuje proterivanje čoveka iz Edenskog vrta (Post. 3:24). b. Otkrivenje prikazuje ponovo primanje čoveka u raj: „I narodi će hodati u njegovoj svetlosti” (Otk. 21:24). 6.

18

a. Knjiga Postanja prikazuje venčanje prvog Adama: „I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu” (Post. 2:22). b. Knjiga Otkrivenja prikazuje venčanje drugog Adama: „Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba Jagnjetova, i žena njegova pripremila se” (Otk. 19:7). Aliluja! Knjiga Postanja opisuje početak, a knjiga Otkrivenja završetak. Knjiga Postanja je uvod, knjiga Otkrivenja je zaključak. Knjiga Postanja je početak Svetoga pisma, knjiga Otkrivenja je kraj Svetoga pisma. Suvereni autor Svetoga pisma je posvedočio svakome i upozorio svakoga ko sluša proročke reči ove knjige da ništa ne doda, niti nešto oduzme od reči ove knjige, zato što je on sam doneo nepromenljivu odluku da ništa ne doda, niti nešto oduzme od knjige koju je napisao preko svojih svetih ljudi. Pismo koje je napisao je dovršeno i nepromenljivo. Reči koje je uneo u Pismo su bez ikakvog nedostatka i suviška, dovršene su; one su kao pobodeni kolci: utvrđene su svemogućom silom neizmernog razuma i večno nepomerive. Propovednik kaže: „Reči su mudrih ljudi kao žalci i kao klinovi zabijeni; reči onih koji ih složiše dao je jedan pastir” (Prop. 12:11). Ako im ko dometne nešto, ili pak, ako im ko oduzme nešto, na toga će Bog navaliti zla napisana u ovoj knjizi i oduzeti njegov deo od drveta života i od grada svetoga, jer se usudio da poništi punopravni testament koji je sačinila najviša i neizmerna Mudrost. Alfa i Omega je označio Alfu Pisma i Omegu Pisma. Prvi i Poslednji je odredio prvu stranicu Pisma i poslednju stranicu Pisma. Početak i Svršetak je započeo pisanje Pisma i dovršio je pisanje Pisma: ono traje do veka, ne može mu se ništa dodati niti se od toga može šta oduzeti; Bog je to tako uredio da bi ga se bojao čovek (Prop. 3:14).

19

DOVOLJNOST SVETOGA PISMA Dovoljnost Svetoga pisma je vrlo važan deo nauke o Svetom pismu. „Gotovo da nije bilo razdoblja u istoriji crkve u kome učenje o Pismu nije bilo napadnuto barem u jednom svom delu.”6 Učenje o Pismu je i danas meta mnogih „biblijskih učitelja”. Napad na dovoljnost Pisma Napadom na dovršenost Pisma izvršen je napad i na dovoljnost Pisma. Ako knjiga Otkrivenja nije i poslednja knjiga Svetoga pisma, ako je crkvena tradicija „dinamičan nastavak Božijeg otkrivenja” (str. 114), onda Sveto pismo nije potpuno; ono je samo jedan deo te velike celine Božijeg otkrivenja, koji bez crkvene tradicije kao svog nastavka ne sačinjava potpunost, ne predstavlja celokupno delo, pa prema tome, nije ni dovoljno pravilo za veru i praksu crkve. Popadić kaže: „Smatram da bi se evanđeoski hrišćani, umesto što se udaljavaju od srpske kulture, i na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva, trebali pridružiti pravoslavlju” (str. 73). Naime, bez pravoslavno-svetosavske srpske kulture koja je osnovana i izgrađena na crkvenoj tradiciji, odnosno, bez crkvene tradicije koja je izvorište srpske kulture, evanđeoski hrišćani „minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva”. Drugim rečima, Sveto pismo bez crkvene tradicije nije dovoljno evanđeoskim hrišćanima da budu korisni činioci transformacije društva. Popadić proširuje ovu tvrdnju sledećom: „Jer, ukoliko kontekstualna teologija propusti da ozbiljno uzme u obzir istoriju tumačenja Božijeg otkrivenja (crkvenu tradiciju), odreći će se bogatog nasleđa crkve i predstaviće se kao tuđa i kratkog korena” (str. 127). Što znači, ukoliko protestantska teologija ostane pri verziji dovoljnosti Pisma, pa propusti da ozbiljno uzme u obzir crkvenu tradiciju, „odreći će se bogatog nasleđa crkve i predstaviće se kao tuđa i kratkog korena”. Pismo nije dovoljno. Hrišćanski život koji je ukorenjen samo na Pismu – ukoliko se odrekao bogatog nasleđa crkve – predstaviće se kao 6 Stephen Etches: Sustavna teologija, Krapina, 2004, str. 25.

20

tuđ i kratkog korena. „Stoga, uveren sam”, kaže prof. dr Dimitrije Popadić „da istinski dijalog pravoslavnog i protestantskog sagledavanja stvarnosti može međusobno obogatiti tačnijem sagledavanju STVARNOSTI” (str. 128). Protestantsko sagledavanje stvarnosti je samo Pismo (str. 68). Pravoslavno sagledavanje stvarnosti je Sveto pismo i „Sveto” predanje. Sagledavanje stvarnosti samo kroz Pismo ne pruža dovoljno tačno sagledavanje stvarnosti. Pravoslavno sagledavanje stvarnosti – „Sveto” predanje – obogaćuje Sveto pismo tačnijem sagledavanju stvarnosti. Katihizis istočne pravoslavne crkve o „Svetom” predanju kaže: „To su sva ona duhovna blaga koja smo nasledili od naših svetih predaka, a koja su u savršenoj harmoniji sa Svetim pismom i koja nam pomažu da pravilno razumemo Sveto pismo” (str. 21). „Može li se odvojiti Sveto predanje od Svetog pisma? Ne, oni su neodvojivi. Jer u svetlosti Svetog predanja mi pravilno razumemo Sveto pismo.”7 Dakle, prema ovom pravoslavnom verovanju samo Sveto pismo nije dovoljno da bi pružilo pravilno razumevanje svoga sadržaja. Navedene tvrdnje osporavaju celokupnu dovoljnost Svetoga pisma. Iz ovih izjava proizilazi već izložena teorija: Sveto pismo bez pravoslavne tradicije nije dovoljno da budemo korisni činioci transformacije društva. A to znači da Sveto pismo nije dovoljno, kako za hrišćansku korenitu transformaciju (preobražaj), tako ni za spasenje. Ovo uče i pravoslavna i katolička crkva. Nas zanima samo jedno: šta uči Pismo u vezi sa ovim pitanjem? DA LI JE SVETO PISMO DOVOLJNO? Da li Sveto pismo sačinjava celinu koja je dovoljna da obuhvati i ispuni sve čovekove potrebe? Da li je Sveto pismo dovoljno za spasenje

7 Ep. Nikolaj D. Velimirović: Vera svetih, Katihizis istočne Pravoslavne crkve, Beograd, str. 24.

21

Apostol Pavle, dajući uputstva Timoteju iznosi reči koje pružaju odgovor na naše pitanje. On kaže: „I što iz malena znaš Sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenje verom u Hrista Isusa” (2. Tim. 3:15). Timotej je od malena poznavao Sveta pisma. I Sveta pisma su ga učinila mudrim za spasenje. Iz Svetih pisama je saznao o Isusu Hristu i njegovoj milosti, i kako da dobije život večni. Mimo knjige Svetoga pisma Timoteju nije bilo moguće da pronađe Hrista. Timotej je bio spasen verom u Hrista Isusa. Sveta pisma mogu umudriti na spasenje verom u Hrista Isusa, kaže Pavle. Apostol ne kaže: „I što iz malena znaš Sveta pisma i 'Svetu' tradiciju, koja te mogu umudriti na spasenje”. On ne stavlja ni jedan drugi autoritet pored Svetoga pisma kao neophodan za spasenje. Zašto? Zato što je Sveto pismo dovoljno za spasenje. To je „reč koja može spasti duše vaše” (Jk. 1:21). Da li je Sveto pismo dovoljno za posvećenje Da li nam Sveto pismo daruje sve što je potrebno za duhovno preobražavanje? Apostol Pavle i na ovo pitanje daje veoma jasan odgovor: „Sve je Pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božiji, za svako dobro delo pripravljen” (2. Tim. 3:16,17). Kada Pavle kaže sve Pismo, on pre svega misli na ceo Stari zavet, ali i na neke delove Novoga zaveta koji su tada već bili napisani, kao i na one koji će tek biti napisani, koji će i zatvoriti kanon Svetoga pisma. Ako je Stari zavet ovoliko koristan, koliko je tek cela Biblija?! Ako je Stari zavet Božijem čoveku dovoljan za posvećenje, koliko je tek celo Pismo?! Pismo je i više nego dovoljno za posvećenje. „Jedan odeljak iz Svetoga pisma ima više autoriteta nego sve knjige sveta” (Luter).8 Sama Biblija je toliko korisna („sve je Pismo od Boga dano i korisno…”) da njen Autor pored nje ne uključuje ni jedan drugi autoritet. Pismo je korisno

8 Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Peć, Novi Sad, 1992, str. 431.

22

jer je od Boga dano, a pošto je od Boga dano i donosi nam samoga Boga i Hrista, Pismo je onoliko korisno koliko je koristan i sam Bog i Hristos. Kada Apostol kaže: „I korisno” on naglašava bezgraničnu praktičnu vrednost Svetoga pisma za hrišćane; u Pismu su nam darovane sve božanske sile njegove koje su nam potrebne za život i pobožnost. U Pismu nam je darovano sve oružje Božije da bismo mogli odoleti đavolskom lukavstvu. Apostol Pavle ističe da je Pismo korisno za četiri ključne stvari: „Korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti…”. Pismo je korisno „da nas pouči, ispravi, upozori, blagoslovi” (Luter).9 Jednom rečju, Pismo je korisno za posvećivanje i preobražavanje celokupnog hrišćaninovog života. Ono je toliko korisno da Božijeg čoveka može da usavrši i pripravi za svako dobro delo. Pismo je, dakle, dovoljno korisno. Pismo je potpuno dovoljno pravilo za veru i praksu. Pismo je potpuno dovoljno da nas izgradi „do savršenog čoveka, do pune mere Hristovog rasta” (Ef. 4:13). Sveto pismo je kao zemlja izobilja „… u kojoj ima dosta potoka i izvora i jezera, što izviru po dolinama i po brdima”, kao zemlja „… izobilna pšenicom i vinovom lozom i smokvama i narovima”, zemlja izobilna „… maslinom od koje biva ulje, i medom”. Zemlja, „… u kojoj ćeš se obilato najesti hleba, gde ti neće ništa nedostajati; ješćeš i bićeš sit, pa blagosiljaj Gospoda Boga svojega za dobru zemlju koju ti je dao” (5. Moj. 8:7–10). Blagosiljaj Gospoda Boga svojega za Sveto pismo koje ti je dao. U Pismu ima izobilja, u Pismu ima svega dosta, u Pismu ti neće ništa nedostajati, ješćeš i bićeš sit. Budući da Pismo pruža prebogato i savršeno tačno sagledavanje stvarnosti koje Božijeg čoveka može učiniti savršenim, to jest, vrsnim i zrelim, potpuno pripremljenim za svako dobro delo, Pismu nisu potrebni nastavci ili dopunjavanja, u formi bilo čije tradicije, radi tačnijeg sagledavanja stvarnosti. Sveto pismo je potpuno dovoljno za posvećenje. Ne samo da je Sveto pismo dovoljno za korenito preobražavanje hrišćaninovog života, ono je

9 Na istom mestu, str. 429.

23

dovoljno da hrišćanin bude potpuno koristan činioc transformacije čitavog društva. Sveto pismo je dovoljno da bismo razumeli njegov sadržaj Sveto pismo je sam svoj tumač. Ono je potpuno dovoljno da bi pravilno protumačilo samo sebe. Nije mu potrebna pomoć ni jednog drugog tumača da bi otkrilo značenje svojih reči. Nije mu potrebna svetlost ni jednog drugog izvora da bi jasno rasvetlilo smisao svojih istina. Njegova iskonska svetlost je savršeno dovoljna da bismo videli i pravilno razumeli svetlost značenja njegove svete nauke. David kaže: „Tvojom svetlošću vidimo svetlost” (Ps. 36:9). On ne kaže: „Tvojom svetlošću naziremo svetlost”, ili „tvojom svetlošću delimično vidimo svetlost”. On kaže „vidimo”, „tvojom svetlošću vidimo svetlost”. Tvojom rečju vidimo tvoju reč. Tvojom istinom razumemo tvoju istinu. Ona nas uvodi u pravilno razumevanje sebe same. Ona nam pruža sopstvene ključeve koji otvaraju vrata spoznanja njenih „soba”. Takođe, u Pismu stoji živi Tumač, koga apostol Jovan naziva „Pomazanje od Svetoga”, koji se nikada ne razdvaja od Pisma. On stoji u Pismu, kao i u onima koji su rođeni posredstvom Pisma. On ih upućuje u jednu istinu Pisma preko druge istine Pisma. On vadi med iz jedne istine Pisma kašikom druge istine Pisma. On otključava škrinju s blagom jedne doktrine zlatnim ključem druge doktrine. On ne koristi ništa drugo sem istina Pisma da bi svetima protumačio istine Pisma, jer je svetlost Svetoga pisma potpuno dovoljna da bi njome osvetlio ono što je otkriveno u njemu. Apostoli i proroci (sveti pisci, predstavnici i tumači) Novoga zaveta, bili su nadahnuti i rukovođeni ovim Piscem i Tumačem; reči Novoga zaveta tumačili su isključivo starozavetnim i novozavetnim istinama, ne koristeći i ne citirajući pri tome ni jedan drugi autoritet kao neophodan za razumevanje Pisma. Zašto? Zato što je Sveto pismo bilo apsolutno dovoljno da samo sobom jasno prikaže i protumači samo sebe. Takvo je ostalo do današnjeg dana, takvo će ostati i zauvek. Dobri hrišćanski pisci i tumači koji su otključali tajne mnogih istina Svetoga pisma, nisu to učinili ključevima koje su našli u ljudskom

24

predanju ili grčkoj filozofiji, nego ključevima koje su našli u samom Svetom pismu, koje im je dao izvorni pisac i tumač Sveti Duh. Sveto pismo je dovoljno i nedokučivo „Kada bi nekim zlosrećnim udesom u jednom magnovenju nestale sve knjige ovoga sveta; i kada bi ostalo samo Sveto pismo, ostalo bi previše.”10 Dubune njegovih istina su neispitljive i neistražive. Koliko god da ih umovi svetih ispitaju i istraže, i dalje ostaju neispitljive i neistražive. Božiji čovek koji je dosegao velike visine Božijih istina i zaronio u velike dubine Božije mudrosti posle svega kaže: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistraživi njegovi putevi!” (Rim. 11:33). Drugi Božiji čovek koji je takođe dokučio vrhove Božijih istina ispunio se divljenjem kada je otkrio da su vrhovi na koje se popeo u podnožju novih nepreglednih vrhova. Tada je rekao: „Čudno je za mene znanje tvoje, visoko, ne mogu da ga dokučim … kako su mi nedokučive pomisli tvoje, Bože! Kako im je velik broj!” (Ps. 139:6, 17). Istine Pisma su „bezdani duboki” (Ps. 36:6), „tajne nedokučive” (Jov 11:7), „duže od zemlje, šire od mora” (Jov 11:9). Oni koji hodaju neistraživim putevima Svetoga pisma u potrazi za blagom njegovih istina, kada završe svoje traganje na zemlji, nastaviće da istražuju Pismo i na nebu. Jer su istine Pisma, istine nebeske: To su visine nebeske u koje anđeli žele da zavire (Jov 11:8; 1. Pet. 1:12). Psalmista je napisao: „Do veka je, Gospode, reč tvoja utvrđena na nebesima” (Ps. 119:89). Drugi prevod kaže: „U večnosti, Gospode stoji tvoja reč čvrsto u nebesima”. Reč Božija je utvrđena na nebesima zanavek. Sveto pismo čvrsto stoji u večnosti, kao neprolazno savršenstvo svemogućega. Iako

10 L. N. Tolstoj

25

će nam u Očevom domu biti otkrivene i stvari koje nisu zapisane u Pismu, Sveto pismo ostaje i na nebesima večni izvor neiskazanog bogatstva; jer je njegova srž Hristos i „neiskazano bogatstvo Hristovo” (Ef. 3:8). Sveto pismo ostaje i na nebesima neiscrpni rudnik sakrivenog blaga za kojim će i u večnosti tragati proslavljeni sinovi Božiji, jer je njegov centar Hristos u kome je „sve blago premudrosti i razuma sakriveno” (Kol. 2:3). Hristos je srž i istina Svetoga pisma, koji Pismo i čini neograničeno dovoljnim i nedokučivim da se nikada neće istrošiti, kako na zemlji tako i u večnosti. Stoga smatram da bi pravoslavni i katolički vernici, umesto što se udaljavaju od Svetoga pisma, i na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva, trebalo da se vrate Svetome pismu, kao knjizi od najveće vrednosti i da jedino nju drže za bogonadahnutu reč. „O kad bi narod moj slušao mene”, o kad bi se narod moj vratio Svetome pismu, i hodao „putevima mojim! Brzo bih pokorio neprijatelje njihove, i na protivnike njihove digao bih ruku svoju, koji mrze na Gospoda, bili bi im pokorni, i dobri dani njihovi bili bi doveka, najboljom bi pšenicom hranio njih, i medom bih iz kamena nasitio ih” (Ps. 81:13–16).

26

DA LI JE NAČELO SAMO PISMO PRINCIP ILI METOD

Svođenje najvažnijeg biblijskog principa na metod „Samo pismo” je najvažnije načelo verovanja i temelj učenja hrišćanske crkve, na kome je ona i nazidana (Ef. 2:20). Međutim, Popadić kaže: „Princip samo Sveto pismo, zapravo se svodi na protestantsko tumačenje Svetoga pisma, koje ima svoje određene šeme i stoga isto tako predstavlja određeni metod tumačenja Svetog pisma” (str. 68). Popadić objašnjava da princip samo Pismo u stvari predstavlja protestantski metod tumačenja Svetoga pisma, a ne i biblijski princip koji uči da je jedino Pismo živa reč Božija. O principu samo Pismo na kome se zasniva učenje da je samo Pismo reč Božija prof. dr Dimitrije Popadić kaže da je to Sveto pismo iz ruku protestantske tradicije, ili Sveto pismo predstavljeno i protumačeno iz ruku protestantskog predanja: „Sveto pismo iz ruku (predstavljeno, protumačeno) protestantske tradicije (predanja)” (str. 68, red 21). Odnosno, princip samo Pismo zapravo predstavlja samo protestantski metod tumačenja Svetoga pisma. Šta je metod? Metod je određeni način rada ili istraživanja. To je plansko postupanje koje omogućava da se dođe do željenog cilja ili do saznanja o predmetu istraživanja. U ovom slučaju, određeni put i način istraživanja Pisma. Međutim, metod može da bude relativan, što znači, da važi samo pod izvesnim uslovima ili u izvesnim oblastima. Na primer, Popadić je princip samo Pismo sveo na metod koji važi samo u protestantskoj tradiciji. Drugim rečima, izvršio je svođenje jednog pojma na drugi pojam. Samo pismo – princip

27

Međutim, načelo samo Pismo nije metod tumačenja Pisma. Načelo samo Pismo je princip Svetoga pisma, koji doduše može da služi i kao metod tumačenja Pisma. Postoji velika razlika između pojma „princip” i pojma „metod”. Princip predstavlja nešto što važi pod svim uslovima i u svim okolnostima. Princip je nepromenljivi temelj, glavno i osnovno pravilo. To je najvažniji izvor saznanja i osnovno učenje. Kada se radi o našoj temi, načelo samo Pismo je najvažnije i osnovno učenje Pisma. To je temeljna i nepromenljiva istina Pisma. Princip samo Pismo kazuje da je samo Pismo nepogrešivi pisani izvor saznanja o Bogu. Ukoliko neko hoće da upozna Boga onakvog kakav zaista jeste, treba da se ograniči na ovaj jedini izvor saznanja o Bogu. Ovo glavno učenje Pisma ograničava nas samo na Pismo, ne da bi ograničilo naše poglede, nego da bi nam se u njegovim granicama otvorili neograničeni vidici poznanja Boga. Oni koji zakoračuju izvan njegovih granica, zakoračuju u tamu i ne znaju kuda idu. Princip samo Pismo ne izvire iz reformacije ili protestantske tradicije (kako bi pobornici ekumenizma želeli da bude), već je reformacija proizašla iz njega. PRINCIP SAMO PISMO IZVIRE IZ PISMA Tvrđenje da princip samo Pismo nalazi poreklo u samom Pismu zasnovano je na jasnim dokazima Svetoga pisma. Prvi dokaz: poslednje reči Svetoga pisma „Jer svedočim svakome koji čuje reči proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj” (Otk. 22:18). Rečima „ako ko dometne ovome” dovršeno je celokupno delo nepogrešivog Pisca. Kompletirana je zbirka od 66 knjiga Svetoga pisma i proglašena za jedino pravilo hrišćanske vere i života. Nakon toga niko ne sme dodavati Svetom pismu. Posle kompletiranja novozavetnih spisa koji sačinjavaju celokupno delo neće se pojaviti nikakvo novo Božije otkrivenje. Svaki naknadni dodatak ili novu objavu Sveto pismo svrstava u ljudske i demonske nauke, a autore takvih spisa proglašava lažovima:

28

„Ništa ne dodaj rečima njegovim, da te ne ukori i ne nađeš se lažov” (Priče 30:6). Sveto pismo nema ništa zajedničko sa dodacima nastalim tokom crkvene istorije. Upozorenje „ako ko dometne ovome” i zapovest „ništa ne dodaj rečima njegovim” isključuju bilo kakve nove objave. Stoga, takozvana nova otkrivenja u obliku pravoslavne i katoličke tradicije koja su usledila po utvrđivanju novozavetnog kanona nisu reč Božija i ne mogu biti autoritet koji je na istom nivou sa Svetim pismom. Samo je Sveto pismo Božije otkrivenje i nepogrešiva reč Božija. Očigledno je, dakle, da iz zapovesti „ništa ne dodaj” proizilazi princip samo Pismo a ne iz nekog vanbiblijskog autoriteta. Drugi dokaz: Isusovo citiranje isključivo Svetoga pisma Isusovo citiranje samo Svetoga pisma jeste drugi dokaz da princip samo Pismo potiče iz samoga Pisma. „Dok je Isus govorio iz njega su savršeno prirodno izvirali citati i odeljci starozavetnog izražavanja.”11 Sveto pismo Staroga zaveta bilo je „osnova i potka Hristove misli”.12 On je bio prožet starozavetnim jezikom i idejama. Sveto pismo je bilo pozadina svih njegovih govora. Utelovljeni Logos nije imao dvostruki izvor svoje nauke, Sveto pismo i tradiciju. Kada je govorio, uvek je imao na umu određeni deo iz Svetoga pisma, jer je samo Pismo smatrao pouzdanom, istinitom i nepogrešivom rečju živoga Boga. Na primer, u borbi protiv sotone, Gospod nije koristio pored Pisma i neki drugi autoritet, već isključivo Pismo: „pisano je”, „u Pismu stoji”, „stoji napisano” (Mt. 4:4, 6, 10), i sve kušnje đavola pobedio je samo Pismom. Dalje, Gospod Isus je imao nebrojene osvrte na Pismo Staroga zaveta. Navešću samo nekoliko primera. Odeljak iz Isusovog govora koji je zapisan u Marku 4:29: „A kad sazri rod, odmah pošalje srp, jer nasta žetva”, osvrt je na Joila 3:13: „Zamahnite srpom, jer je žetva uzrela”.

11 Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Peć, Novi Sad, 1992, str. 28. 12 Na istom mestu, str. 27.

29

Reči koje je Gospod rekao učenicima povodom njihove okorelosti u Marku 8:19: „Oči imate i ne vidite? Uši imate i ne čujete?”, osvrt je na Jeremiju 5:21: „Čujte ovo, ludi i bezumni narode, koji imate oči a ne vidite, koji imate uši a ne čujete”. Deo Isusovog govora o paklu u Marku 9:48: „Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi”, osvrt je na Isaiju 66:24: „Jer crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti”. Gospod Isus je odraz sveg starozavetnog Pisma. Sveti Duh kojim je Isus bio pomazan govorio je preko njegovih usana isključivo jezikom Svetoga pisma. Samo je Pismo bilo u srcu sina čovečijega, i sin čovečiji samo u srcu Pisma. Njegova duša je vladala Pismom, i Pismo je vladalo njegovom dušom. Džon V. Venham je napisao o Gospodu Isusu: „U času najveće krize i u času smrti, na usne su mu došle reči Pisma: 'Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?', iz psalma 22:1”.13 Otvarajući vrata novozavetnog Pisma služio se isključivo Pismom Staroga zaveta. Gospod Isus nije citirao ni jedan odeljak iz ljudskog predanja, niti je i jednim pozitivnim gestom ili znakom odobravanja ukazao na crkvenu tradiciju koja će nastati posle utvrđivanja kanona Novoga zaveta. Predanje nikada nije bilo u njegovim mislima, osim kada ga je objasnio kao nauku koja isključuje reč Božiju. To je i u ovoj prilici učinio Pismom proroka Isaije: „Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene. No uzalud me poštuju, učeći nauke koje su zapovesti ljudske. Jer ostaviste zapovesti Božije, a držite ljudsko predanje … I govoraše im: lepo ukidate Božiju zapovest, da sačuvate svoje predanje” (Mk. 7:6–9). Samo ono što je reklo Pismo Isus je držao da je rekao Bog. Treći dokaz: apostolsko učenje

13 Na istom mestu, str. 19.

30

Apostolima je Sveto pismo Staroga zaveta bilo apsolutni i neprikosnoveni autoritet. Smatrali su da je samo Pismo Božiji govor, i nijedna druga knjiga. Apostol Pavle samo za Pismo kaže: „Sve je Pismo od Boga dano” (2. Tim. 3:16). Apostolsko učenje dolazi samo iz jednog izvora, iz Isusovog učenja, i iz Svetoga pisma Staroga zaveta. Apostol Pavle u svojim poslanicama 93 puta citira Stari zavet. A samo u 9,10, i 11 poglavlju Rimljanima poslanice pojavljuje se 26 starozavetnih citata. Teolog D. Hej nabrojao je 1600 starozavetnih citata u Novom zavetu, pored mnogih osvrta na Stari zavet. Pismo Staroga zaveta i Isusovo učenje koje im je napomenuo i ponovo objavio i protumačio Sveti Duh (Jv. 14:26; 16:14) jeste jedini temelj na kome su apostoli gradili Novi zavet. Iza apostolskog citiranja Staroga zaveta i pisanja Novoga zaveta stajalo je novozavetno Pismo odozgo i nepogrešivi autor Sveti Duh. Apostol Pavle kaže: „Koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost, nego što uči Duh Sveti” (1. Kor. 2:13). Ono što je učio Duh Sveti, nije govorio sam od sebe, nego je govorio što je čuo od Oca i Sina (Jv. 16:13,14). Pre nego što je celokupno Sveto pismo napisano na zemlji, napisano je najpre u večnosti: „U večnosti, Gospode stoji tvoja reč čvrsto u nebesima” (Ps. 119:89). Apostol Pavle daje još jedan starozavetni ključ koji nam pomaže da još jasnije sagledamo ovu tajnu: „Nego kao što je napisano: što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube. A nama je Bog otkrio Duhom svojim” (1. Kor. 2:9,10). Prvo, Gospod je u večnosti pripremio Sveto pismo onima koji ga ljube. Naime, Gospod je u večnosti, na stranicama Svetoga pisma koje stoji čvrsto u nebesima, napisao o onome što je pripremio onima koji ga ljube. I drugo, kada je došlo vreme da na zemlji bude objavljen i drugi deo Svetoga pisma, apostolima je Bog to otkrio Duhom svojim. „A nama je Bog otkrio Duhom svojim.” I apostoli su, vođeni Svetim Duhom postepeno i nepogrešivo, napisali sve što im je Bog otkrio iz Pisma na nebesima. Svi novozavetni pisci su znali da njihovi spisi dolaze od Boga. Apostol Pavle, u pismu Solunjanima, uzimajući u obzir sebe i ostale apostole, to dokazuje sledećim rečima: „Toga radi i mi neprestano zahvaljujemo Bogu što primivši reč Božiju koju od nas čuste, prihvatiste je ne kao reč čovečiju, nego što zaista i jeste kao reč Božiju, koja i dejstvuje u vama verujućima” (1. Sol. 2:13). Takođe, Pavle je nalagao da pisma koja je napisao treba da budu pročitana u crkvama i da ih treba slušati: „I kad se ova poslanica pročita kod vas, učinite da se pročita i u Laodikijskoj crkvi,

31

i onu što je pisana u Laodikiju da i vi pročitate” (Kol. 4:16). „Javno čitanje poslanica bilo je nastavak prakse u sinagogama u kojima su čitani spisi Staroga zaveta. I nova proročka reč takođe treba da se čita i sluša ” (Edvin A. Blum).14 Vidimo da apostolsko učenje izjednačuje isključivo novozavetne spise sa Pismom Staroga zaveta, i da pored Pisma Staroga zaveta samo Pismu Novoga zaveta pripisuje božanski autoritet. Osim Staroga zaveta, apostoli su citirali samo spise Novoga zaveta kao Bogom nadahnuto Pismo, i nijedan drugi autoritet. I upravo ova činjenica pruža neoboriv dokaz da je princip samo Pismo upečatljiva i najvažnija istina samog Pisma. Samo Pismo Samo Sveto pismo je knjiga istinitoga (Is. N. 10:13). Samo Sveto pismo je stena iz koje teče med, i tvrdi kamen iz koga izlazi ulje (5. Moj. 32:13); samo su zapovesti Pisma slađe od meda, i samo Pismo je „knjiga Svetoga Duha, od koje se on nikada ne razdvaja”, i s kojom će nam dati sve. Samo Sveto pismo je trpeza sa srcem zrna pšeničnih, i vinom, krvlju od grožđa (5. Moj. 32:14); samo Sveto pismo donosi u naš život istiniti hleb sa neba, koji se prelomio za nas, i vino, novi zavet njegovom krvlju, koju je prolio za nas. Samo Sveto pismo je knjiga u kojoj se nalaze blagoslovi odozgo, s neba, s vrhova brda večnih, i blagoslovi odozdo iz bezdana Božijeg srca (Post. 49:25,26). Samo je Sveto pismo savršeno, i krepi dušu; verno, i daje mudrost neveštome. Samo Pismo je pravedno, veseli srce. Samo je Sveto pismo svetlo, prosvetljuje oči. Samo je Sveto pismo čisto, i ostaje do veka. Samo je Sveto pismo istinito, i pravedno. Samo su njegove reči bolje od zlata i dragog kamenja, slađe od meda koji teče iz saća (Ps. 19:7–10). Samo je Sveto pismo „pouzdano i nikada neće prevariti ili zavesti”. Samo u Svetom pismu je nadahnut i zadnji pokret pera.

14 Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Peć, Novi Sad, 1992, str. 59-60.

32

TEORIJA KONTEKSTUALIZACIJE EVANĐELJA

Teorija kontekstualizacije evanđelja glavna je tema knjige Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja, kao i glavna osnova na kojoj je Dimitrije Popadić bazirao opravdanost gotovo svih verovanja koja je izložio u svojoj knjizi. TEORIJA KONTEKSTUALIZACIJE „Termin kontekstualizacija skovan je početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, u okviru rada Svetskog saveza crkava.” „Iako je kontekstualizacija novi termin, ona nije nova ideja” (str. 17). Ideja kontekstualizacije naglašava važnost toga „da se poruka evanđelja mora izraziti tako da bude u skladu sa kulturom primalaca te poruke” (str. 19). „Evanđelje i njegovu poruku možemo da razumemo samo ukoliko je ono izraženo (kontekstualizirano) u kulturi” (str. 33). „Evanđelje se mora kontekstualizirati. Tamo gde se ovo ne učini, evanđelje uvek ostaje neshvaćeno i tuđe” (str. 47). „Širenje evanđelja u neznabožački svet zahteva nove simbole za komunikaciju i poklanjanje pažnje lokalnoj situaciji, dok se u isto vreme mora očuvati doslednost i suština evanđelja” (str. 38). „Sava je prilagodio evanđelje Srbima – ali samo onoliko koliko je priroda samoga evanđelja to dozvoljavala” (str. 96). Na primer, da bi mogao da komunicira evanđelje Srbima, Sava je upotrebio praznik domaćeg idola iz stare srpske vere, preobrazivši ga u krsnu slavu. Oni koji su se nekada na svojim obrednim gozbama molili paganskim idolima, sada su se molili novim zaštitnicima svojih domova, hrišćanskim svecima. Oni koji su nekada slavili paganske idole, sada su slavili svoje svece. Ovoliko prilagođavanje evanđelja dozvoljavala je priroda samoga evanđelja, tvrdi Popadić. U isto vreme očuvana je doslednost i suština evanđelja. „Sveti Sava je efikasno predstavio evanđelje Srbima, tako da su oni mogli jasno da razumeju i blagoslove i izazove evanđelja” (str. 96). Slava je postala „vekovni čuvar hrišćanske vere srpskog naroda” (str. 129).

33

S druge strane, rimski kontekstualizatori, želeći da poruku evanđelja efikasno predstave zapadnom neznabožačkom svetu, prilagodili su evanđelje njihovoj lokalnoj situaciji i kulturi, opet koliko je priroda samoga evanđelja to dozvoljavala, tako da su oni koji su nekada slavili Jupitera ili Marsa, počeli da slave svetog Petra. Oni koji su obožavali Semiramis, počeli su da obožavaju Bogorodicu. Marija je dobila posebnu ulogu u katoličkoj teologiji. Katoličko veroispovedanje kontekstualiziranog i prilagođenog evanđelja glasi ovako: „Kao što je Marija majka Hristovog tela, tako je i majka svim vernicima. Kao što je Hristos drugi Adam, tako je i ona druga Eva. Ona je most između crkve i Hrista”.15 Prema tome, pravoslavna, katolička i protestantska teologija su u suštini tri kategorije prilagođenog i na drugačiji način izraženog evanđelja, u skladu sa kulturom primalaca poruke. Popadić kaže: „Verujem da su pravoslavna, katolička i protestantska teologija u suštini tri kategorije kontekstualne teologije jedne te iste, hrišćanske Crkve” (str. 18). Staro i novo Kontekstualizacija podrazumeva mešanje starog i novog. Popadić kaže: „Primivši arhiepiskopstvo, Sava je još intenzivnije nastavio da nasađuje neoskudno dobru veru. Nasađivanje se ne može shvatiti kao zasađivanje ili sađenje, već kao kalemljenje. Nasađivanje ili kalemljenje podrazumeva brižno prenošenje plemenite biljke na drugu – manje plemenitu ili divlju, ali u svakom slučaju već postojeću – biljku; što ima za cilj da se život stare i sve plemenite osobine nove biljke održe” (str. 98). Neznabožačke lokalne običaje Popadić poredi sa manje plemenitom ili divljom, već postojećom i starom biljkom. Božiju reč poredi sa: plemenitom i novom biljkom. Kontekstualizaciju opisuje sledećim izrazima: nasađivanje ili kalemljenje, brižno prenošenje plemenite biljke na drugu manje plemenitu, divlju i staru biljku, prilagođavanje: „Sava je prilagodio evanđelje Srbima” (str. 96), i oblikovanje: „Vera je oblikovana u skladu sa lokalnim običajima” (str. 101). A kontekstualizacija ima za cilj „da se život stare i sve plemenite osobine nove biljke održe”. DA LI JE KONTEKSTUALIZACIJA BOŽIJA IDEJA

15 Stephen Etches: Sustavna teologija, Krapina, 2004, str. 375.

34

Popadić kaže: „Iako je kontekstualizacija novi termin, ona nije nova ideja” (str. 18). U pravu je. Istorija svedoči da kontekstualizacija zaista nije nova ideja. Starozavetni primer kontekstualizacije Druga knjiga o carevima govori o tome da su ljudi – koje je car Asirski doveo iz Vavilona i iz Hute i iz Ave i iz Emata i iz Sefarima, u Samariju – doneli odluku da stvore novu religiju, koja će biti ishod brižnog prenošenja plemenite biljke na njihovu manje plemenitu i divlju biljku (2. Car. 17:24–41). „A kad počeše živeti onde, ne bojahu se Gospoda, a Gospod posla na njih lavove, koji ih davljahu. Zato rekoše caru Asirskom govoreći: oni narodi koje si doveo i naselio u gradovima Samarijskim ne znaju zakona Boga one zemlje; zato posla na njih lavove, koji ih eto more, jer ne znaju zakona Boga one zemlje. Tada zapovedi car Asirski i reče: odvedite onamo jednoga od sveštenika koje ste odveli odande, pa neka ide i sedi onde, neka ih uči zakonu Boga one zemlje. I tako jedan od sveštenika … dođe i nastani se u Vetilju, i učaše ih kako će se bojati Gospoda” (2. Car. 17:25–28). Međutim, ovi narodi – budući da nisu mogli da se odreknu svojih običaja – došli su na ideju kontekstualizacije, što je imalo za cilj da se život stare i sve plemenite osobine nove biljke održe. „Ali ti narodi načiniše svaki sebi svoje bogove u gradovima u kojima življahu, i postaviše ih u kuće visina koje behu načinili Samarjani. Vavilonci načiniše Sokot – Venotu, Hućani načiniše Nergala, Emaćani načiniše Asima, Avljani načiniše Nivaza i Tartaka, Sefarimci spaljivahu sinove svoje ognjem u čast Adrameleha i Anameleha, bogova Sefarimskih. Ali se bojahu i Gospoda, i postaviše između sebe sveštenike visinama, koji im služahu u domovima visina. Bojahu se Gospoda, ali i svojim bogovima služahu po običajima onih naroda iz kojih ih preseliše. I do današnjega dana rade po starim običajima. Tako ovi narodi bojahu se Gospoda i idolima svojim služahu; i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovih čine do današnjega dana onako kako su činili očevi njihovi” (2. Car. 17:29–33, 41).

35

Dakle, „iako je kontekstualizacija novi termin, ona nije nova ideja” (str. 17). Ovi narodi su oblikovali veru u skladu sa svojim običajima; objedinjavanjem dveju suštinski različitih stvari, stare i nove biljke, načinili su sasvim novu religiju, koja im je omogućavala da služe dvojici gospodara. Da li je kontekstualizacija Pisma Božija ideja Iako Biblija potvrđuje izjavu da kontekstualizacija Pisma nije nova ideja, Biblija ne pruža osnovu za tvrdnju da je kontekstualizacija Pisma i Božija ideja. (a) Starozavetni dokaz Gospod je zapovedio ovim narodima, preko sveštenika koji ih je učio, da se isključivo drže onoga što je napisano u Pismu Staroga zaveta: „I uredbe i pravila i zakon i zapovesti što vam je napisao držite izvršujući ih vazda, i ne bojte se drugih bogova” (2. Car. 17:37). Umesto da poslušaju, oni su došli na ideju kalemljenja nove biljke na staru biljku. Njihovo delo Sveto pismo prikazuje kao delo koje je proisteklo iz neposlušnosti jasnoj zapovesti: „Ali ne poslušaše, nego radiše po starom svom običaju … bojahu se Gospoda i idolima svojim služahu” (2. Car. 17:40,41). Stari zavet uči da kontekstualizacija, odnosno, brižno prenošenje plemenite biljke na drugu manje plemenitu biljku, nije Božiji izum. Pre svega zato što postoji suštinska razlika između nove biljke i stare biljke, između Božije reči i neznabožačkih običaja. Gospod odlikuje kulturu i običaje starih neznabožačkih naroda sledećim rečima: „Zemlja je od toga oskrvnjena” (Lev. 18:27), „ne činite ništa od gadnih običaja koji su se držali pre vas” (Lev. 18:30), „jer su oni sve te stvari činili i zato mi omrzoše” (Lev. 20:23). Ako Pismo naziva lokalne neznabožačke običaje gadnim običajima, i uči da su običaji neznabožačkih naroda bili uzrok kvarenja čitavih nacija, zbog čega su omrzli Gospodu, onda učenje koje kaže da vera treba da bude „oblikovana u skladu sa lokalnim običajima i jezikom” (str. 101) nije biblijsko učenje.

36

Gde je Gospod u Pismu rekao: brižno nakalemite novu biljku na drugu već postojeću staru biljku, da se život stare i sve plemenite osobine nove biljke održe? Gospod je rekao: „Nemojte činiti što se čini u zemlji Misirskoj, u kojoj ste živeli, niti činite što se čini u zemlji Hananskoj, u koju vas vodim, po običajima njihovim nemojte živeti” (Lev. 18:3). Pismo nalaže odbacivanje svetovnih neznabožačkih običaja: „Raskopajte sasvim sva mesta u kojima su služili bogovima svojim narodi koje ćete naslediti, po visokim brdima i po humovima i pod svakim zelenim drvetom. Oborite oltare njihove i razbijte likove njihove, i lugove njihove popalite ognjem, i rezane bogove njihove izlomite, i istrebite ime njihovo iz onoga mesta. Ne činite tako Gospodu Bogu svojemu” (5. Moj. 12:2–4). Izrazima: raskopajte, oborite, razbijte, popalite, izlomite, i istrebite, Pismo obara teoriju o nasađivanju i kalemljenju pitome biljke na divlju biljku, i kazuje da se staro treba odbaciti i zaboraviti. „Zaboravi narod svoj i dom oca svojega” (Ps. 45:10). Zaboravi stare neznabožačke običaje svoga naroda i svoga doma, zaboravi stari grešni način života. Nema brižnog nasađivanja i kalemljenja Božije reči na drvo starih neznabožačkih običaja, „jer niko ne meće nove zakrpe na staru haljinu … Niti se leva vino novo u mehove stare” (Mt. 9:16,17). Pismo kaže: „Ne zasevaj njive svoje dvojakim semenom” (Lev. 19:19), jer je velika razlika između semena koje trune i semena koje ne trune, reči živoga Boga, koja ostaje do veka (1. Pet. 1:23). Teorija kontekstualizacije Pisma nije i teorija Pisma. Poruka Pisma se ne mora kontekstualizirati da bi bila „u skladu sa kulturom primalaca te poruke” (str. 19). Primaoci poruke Pisma se moraju kontekstualizirati prema Pismu, da budu u skladu sa Božijom rečju, koju objavljuje Pismo. Gospod kaže: „Što vam god ja zapovedam sve držite i tvorite …”, a zatim daje zaključak u vezi sa kalemljenjem starog i novog: „Niti šta dodajte k tome niti oduzmite od toga” (5. Moj. 12:32). Niti dodajte Božijem pagansko, niti dodajte Božije paganskom, niti oduzimajte od Božijeg. (b) Novozavetni dokaz Vernici iz Galatije su pod uticajem lažnih učitelja izvršili kalemljenje nove biljke evanđelja blagodati Božije na staru biljku judaističke nauke i običaja.

37

Apostol Pavle u Poslanici Galatima iznosi upečatljiv dokaz koji potpuno opovrgava teoriju kontekstualizacije evanđelja. Apostol kaže: „Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude” (Gal. 1:8). O evanđelju koje je objavio, apostol Pavle kaže: „Dajem vam, naime, na znanje, braćo, da evanđelje, koje sam ja javio, nije ljudsko; jer ga ne primih od čoveka, niti sam od čoveka bio poučen, nego otkrivenjem Isusa Hrista” (Gal. 1:11,12). Evanđelje koje je objavio Pavle i ostali apostoli nije ljudsko, niti je primljeno od čoveka, nego je poslano sa neba, otkrivenjem Isusa Hrista i Svetoga Duha: „Evanđelje Duhom Svetim poslanim s neba, u koje anđeli žele zaviriti” (1. Pet. 1:12). Iako su reči evanđelja objavili i zapisali apostoli, Otac svetlosti, „kod koga nema izmene niti senke od promene” (Jk. 1:17) autor je evanđelja: „Reči onih koji ih složiše dao je jedan pastir” (Prop. 12:11). Budući da je nepogrešivi i nepromenljivi Bog tvorac evanđelja, ono je uvek takvo kakvo se jednom javilo preko apostola i proroka. Pavle kaže: čak ako bismo sada i mi, ili anđeo s neba, nakon što je evanđelje objavljeno, dodavali tom evanđelju, ili kalemili evanđelje na lokalne običaje judaizma ili bilo čiju kulturu i menjali njegov sadržaj, javljajući „evanđelje drukčije nego što vam javismo”, učinili bismo greh koji zaslužuje prokletstvo, „ proklet da bude!” „Evanđelje izriče prokletstvo na one koji pokušavaju da ga promene.”16 Priroda evanđelja ne podleže bilo kakvoj kontekstualizaciji: kalemljenju, oblikovanju ili prilagođavanju, zato što je priroda evanđelja nepromenljiva. Međutim, pobornici teorije kontekstualizacije kažu da ako se evanđelje ne promeni, ljudi ne mogu da ga razumeju. Razlog na kome se zasniva teorija kontekstualizacije Popadić kaže: „Evanđelje i njegovu poruku možemo da razumemo samo ukoliko je ono izraženo (kontekstualizirano) u kulturi” (str. 33).

16 William Macdonald: Komentar Novoga zaveta, drugi svezak, Dela – Filipljanima, Zagreb, 1999, str. 308–309.

38

„Evanđelje se mora kontekstualizirati. Tamo gde se ovo ne učini, evanđelje uvek ostaje neshvaćeno i tuđe” (str. 47). Iz ovih izjava proizilazi učenje da ljudsko razumevanje evanđelja zavisi od umeća preinačavanja evanđelja „u skladu sa kulturom primalaca te poruke” (str. 19). Da li čovek po prirodi može da razume evanđelje Da li čovek po prirodi može da razume čisto, biblijsko, nepromenjeno evanđelje? Apostol Pavle kaže: „Ne može da razume” (1. Kor. 2:14). Zašto čovek ne može da razume evanđelje?! Da li je razlog neshvatanja evanđelja neprilagođenost evanđelja lokalnim običajima? Apostol kaže da se razlog čovekovog nerazumevanja evanđelja nalazi, ne u evanđelju, nego u ljudskoj prirodi: „Ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda”. Da bi se evanđelje razumelo, treba duhovno da se razgleda, treba duhovno da se rasuđuje; a čovek nema sposobnost duhovnog razumevanja i rasuđivanja, prvo, zato što je telesan i prodan pod greh: „A telesan čovek ne razume šta je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda” (1. Kor. 2:14); drugo, zato što nema Svetoga Duha koji daje sposobnost za razumevanje evanđelja (1. Kor. 2:12); i treće, zato što je sotona oslepio čovekovo rasuđivanje, „bog sveta ovoga oslepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo jevanđelja slave Hristove, koji je slika Boga nevidljivoga” (2. Kor. 4:4). Telesan čovek je od nižih, evanđelje je od viših; telesan čovek je od ovoga sveta, evanđelje nije od ovoga sveta (Jv. 8:23). Između ovih svetova postoji velika provalija, oni koji su odozdo ne mogu da pređu u gornji svet razumevanja evanđelja. Iako sva svetla evanđelja osvetljavaju svetlost slave Hristove, mračna provalija nevere u čovekovom razumu i tama koja se diže iz pakla oslepljuju oči čovekovog razuma. „Ni jednoga nema razumnoga” (Rim. 3:11), ni jednoga, koji sam od sebe može da razume evanđelje, i vrednost evanđelja. Telesan čovek misli da je evanđelje ispod njegovog nivoa, da je isuviše nisko da bi uredio svoj život u skladu s njim. Evanđelje je za njega ludost: „A telesan čovek ne razume šta je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost” (1. Kor. 2:14). Pošto je evanđelje za njega ludost, telesan čovek je uvek potencijalni neprijatelj evanđelja: „Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijemu niti može” (Rim. 8:7).

39

Jasni principi Svetoga pisma dovode nas do dva jasna zaključka. Prvi zaključak glasi: evanđelje je nepromenljivo (Gal. 1:8). Drugi zaključak glasi: čovek po prirodi ne može da razume evanđelje (1. Kor. 2:14). Šta treba da se čini da bi ljudi mogli da razumeju evanđelje Da bi čovek mogao da razume evanđelje, nije potrebna promena evanđelju, nego čoveku. Čovek posredstvom ove promene dobija sposobnost duhovnog rasuđivanja (1. Kor. 2:14), koje mu je neophodno da bi razumeo nepromenljivo evanđelje. Tamo gde ne dođe do ove promene, evanđelje uvek ostaje neshvaćeno i tuđe. Ovu promenu je Gospod Isus nazvao nanovorođenjem: „Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijega” (Jv. 3:3). Ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti tajne carstva Božijega koje se otkriva u evanđelju. Ako se ko ne rodi odozgo, ne može razumeti evanđelje koje dolazi odozgo, iz carstva Božijega. „Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se roditi odozgo” (Jv. 3:7). Rođenjem odozgo čovek prima Svetoga Duha koji mu otvara um da razume Pismo, daje mu moć duhovnog rasuđivanja i bistre oči srca da bi mogao videti šta mu je darovano od Boga u evanđelju. „A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga” (1. Kor. 2:12). A čovek se rađa odozgo vodom i Duhom, to jest, objavljivanjem prečistog i nepromenljivog, večnog evanđelja, uz pomoć božanskog i preporađajućeg delovanja Svetoga Duha: „Preporođeni ne od semena koje trune, nego od onog koje ne trune, rečju živoga Boga, koja ostaje zauvek” (1. Pet. 1:23). Tamo gde se prenebregne princip o nepromenljivosti evanđelja („ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude”; Gal. 1:8), pa se nepromenljivo evanđelje kontekstualizira u skladu sa lokalnim običajima i kulturom, tamo evanđelje uvek ostaje neshvaćeno i tuđe, kao što je to slučaj u našem narodu. Tamo gde se evanđelje promeni, ljudi ostaju nepromenjeni. Tamo gde se rađaju velika preinačavanja evanđelja, jer takozvani svetitelji ne robuju izvornom biblijskom tekstu, malo je rađanja odozgo. Samo u onim zemljama gde su hrišćani drhtali od Božije reči – ne dodajući Pismu i ne oduzimajući od Pisma – i objavljivali izvorno i čisto

40

evanđelje, dolazilo je do renesanse: uskrsa, preporoda i procvata čak i čitavih nacija. Ako današnje generacije hrišćana preinače evanđelje u skladu sa ekumenskim i feminističkim običajima i kulturom, kao što je sveti Sava preinačio evanđelje u skladu sa običajima i kulturom starih Srba, evanđelje će ostati neshvaćeno i tuđe, kako ovoj generaciji tako i generacijama koje će doći. Samo nepreinačeno evanđelje može preinačiti i preobraziti ljude i narode.

41

DIMITRIJE POPADIĆ O SVETOM SAVI I O KRSNOJ SLAVI

Dimitrije Popadić je svetom Savi i krsnoj slavi posvetio najodabranije reči. Kada opisuje ličnost svetoga Save i njegovo delo, on koristi najizvrsnije izraze i najbolja poređenja. Savinu legendu i Savino delo oslikava kao nešto što je izvrsno i originalno, najveličanstvenije, najuzvišenije i najbolje. Na kraju, ne mogavši da ga uporedi ni sa čim, i ni sa kim većim, upoređuje ga sa samim Hristom. Savino zamonašenje s Hristovim utelovljenjem, Savinu veličinu s Hristovom veličinom. Jednom rečju, „Sveti Sava je, poput Hrista” (str. 117). Prof. dr Dimitrije Popadić se nalazi daleko ispred ekumenskih bogoslova Srpske pravoslavne crkve u pogledu ekumenskog načina razmišljanja. I najliberalniji pravoslavni bogoslov isuviše je škrt kada je reč o dodeljivanju superlativa protestantskim teolozima, i nije u stanju da među pravoslavnim vernicima na tako izuzetan način i tako izvrsnim rečima opiše, na primer, život i delo Martina Lutera ili Žana Kalvina, kao što je Dimitrije Popadić opisao svetoga Savu među evanđeoskim hrišćanima. Popadićeve izjave o svetom Savi „Put od Rastka do Save sličan je putu od Simona do Petra, od Savla do Pavla, od žene Samarjanke na Jakovljevom bunaru do evangelizatora Sihara, od izgubljenog sina do povratnika ocu; od čoveka bez ili protiv Boga, do Božijeg čoveka.” „Miloš Crnjanski je tačno zaključio da je Savina legenda i Savino delo ostalo 'najveličanstvenije i najuzvišenije što nam se rađalo, kroz tamu vekova, na gorkom tlu balkana'. Međutim, Crnjanski je prevideo duhovnu dimenziju Savine ličnosti, koja je pravi uzrok Savine veličine. Prevideo je njegovo iskustvo rođenja odozgo” (str. 95). „Samo novi, Duhom Svetim preporođeni čovek može predložiti i otpočeti uvođenje novog kvaliteta jednog naroda” (str. 96).

42

„Zatim je Rastko Nemanjić, kao punopravni naslednik i vladar jednog dela zemaljskog (srpskog humskog) carstva, ovu ideju, sada kao Sava, saživeo i uspostavio, i to na najbolji mogući način: svojom autentičnom čežnjom i samopregornim trudom za nebesko carstvo. Zato se ovde može govoriti o analogiji Save i Hrista. Sveti Sava je, poput Hrista, premostio dva sveta. Slično Hristu, Sava je most: u svojoj ličnosti jer je sin zemaljskog i nebeskog carstva (Hristos je i Sin Božiji i Sin Čovečiji); i u svojoj misiji jer je dragovoljno napustio ugodnost carskog života i zamonašio se (Hristos je dragovoljno ostavio slavu nebeskog carstva i ovaplotio se)” (str. 117). O Savinom delu kontekstualizacije evanđelja „Evanđelje, u koje se zaljubio i koje ga je preobrazilo, Sveti Sava je efikasno predstavio Srbima, tako da su oni mogli jasno da razumeju i blagoslove i izazove evanđelja. Svojstveno autentičnoj kontekstualizaciji evanđelja, Sava je prilagodio evanđelje Srbima – ali samo onoliko koliko je priroda samoga evanđelja to dozvoljavala – da bi otpočeo proces prilagođavanja srpskog naroda evanđelju. Značajno je i to da ovaj Savin rad nije imao samo kratkoročan efekat. On je evanđelje trajno utemeljio među Srbima” (str. 96). „Sasvim je izvesno da je Sava, kao izvrstan učenik svetogorskog monaštva, propovedao evanđelje, poučavao i misionirao na način i u skladu sa običajima na koje ne samo da je lično navikao, već koje je smatrao biblijski skladnim i utemeljenim u crkvenom predanju. Ono ne umanjuje mnogostruku originalnost Savinog dela” (str. 97). „Primivši arhiepiskopstvo, Sava je još intenzivnije nastavio da 'nasađuje neoskudno dobru veru'. 'Nasađivanje' ili 'kalemljenje' podrazumeva brižno prenošenje plemenite biljke na drugu – manje plemenitu ili divlju, ali u svakom slučaju već postojeću – biljku; što ima za cilj da se život 'stare' i sve plemenite osobine 'nove' biljke održe” (str. 98). „Pamet svetitelja (svetkovina svetitelja) je, dakle, bio jedan od novih 'dobrih običaja' koje je Sava 'predao' (uveo u) svom narodu” (str. 113). „Sava je materijalizovao svoju ljubav prema Bogu, hrišćanstvu i svome narodu” (str. 115).

43

„Sveti Sava je voleo, doživeo, poznavao i otelotvorio evanđelje, i to biblijsko evanđelje vizantijskog kulturnog izraza, koje je on – bogonosac i evanđeljenosac – srdačno namenio i preveo u srpski kulturni izraz” (str. 128). Popadićeve izjave o krsnoj slavi Za Dimitrija Popadića krsna slava je „riznica” biblijskih simbola i teoloških poruka; bogoslovija u malom, proslavljanje Boga i izraz borbe protiv paganizma; Božanski institut, koji je Bog u svoje vreme preko svog čoveka uveo u evanđelje. Pri kraju svog izvanredno pozitivnog govora o krsnoj slavi, on kaže da moramo odati priznanje svetkovini krsne slave, jer je ona vekovni čuvar srpskog naroda. „Iznenadio sam se i zabrinuo kada sam uvideo da je većina vernika moje evanđeoske crkve zazirala od svetkovine slave” (str. 15). „Događaj krsne slave, onakav kakav je pravoslavnom tradicijom oblikovan i protumačen, predstavlja riznicu biblijskih simbola i teoloških poruka, do te mere da se može nazvati evanđelje krsne slave, ili bogoslovija u malom” (str. 57). „Slava je proslavljanje Boga. 'Jede se i pije u slavu Božiju, a ne zbog fiziološke gladi' (Kalezić). Slava je porodično okupljanje i proslavljanje Boga” (str. 61). „Krsna slava ima i svoju etičku dimenziju. Ona nas poziva na nesebičan i bogougodan način života. U ovom smislu krsna slava je svedočanstvo o spasenju od greha” (str. 63). „Krsna slava je i molitva. Prvenstveno je ona molitva u kojoj se proslavlja Bog, kojom se Bogu zahvaljuje za sveca – zaštitnika i za hrišćanski život predaka i u kojoj se Bog moli za zdravlje i napredak svečara. Međutim, krsna slava je i izraz duhovne borbe protiv negativnih sila i zlih duhova. Ovo je očito u činu vodoosvećenja i u funkciji tamjana” (str. 67). „Krsna slava je izraz otpora sinkretizmu (izraz otpora prvenstveno paganizmu starih Slovena)” (str. 70).

44

Monah Teodor je napisao izrazito patriotističku knjigu, pod naslovom: Sedam srpskih zapovesti (str. 75). „Monah Teodor veruje da su mu sadržaj poruke ove knjige u snu otkrili Sv. Sava, Sv. Lazar, i vladika Njegoš.”17 „Nije iznenađujuće da je jedna (šesta po redu) od sedam zapovesti srpskom narodu, kako ih je već Monah Teodor izrazio, upravo: 'slavu ne ostavljaj!'” (str. 75,76). „Dimitrije Bogdanović, u svom izvanrednom prikazu geneze krsne slave Krsna slava kao svetosavski kult … ispravno zaključuje: 'Slava je, dakle, jedan vid misionarske delatnosti svetosavske crkve, jedan oblik njene borbe protiv paganizma, za poptunu evangelizaciju srednjovekovne Srbije'” (str. 111). „Suvereni Gospodar istorije nije slučajno odabrao vreme uvođenja instituta krsne slave. Ovo vreme je bilo Božiji kairos. Verujem – kada se govori o značaju istorijskog mesta svetog Save i krsne slave, da je Bog u svome Proviđenju označio svog čoveka za svoj zadatak u svom vremenu” (str. 118). „Kairos krsne slave se toliko nameće da ga je neizbežno prepoznati. U svetlu ovoga, moramo odati priznanje svetkovini krsne slave, koja je srpskom narodu uporno nudila utočište tople porodične atmosfere, protkane hrišćanskom verom večnog života i nadom bolje sutrašnjice” (str. 119). „Bilo bi pogrešno preuveličavati ulogu krsne slave u očuvanju hrišćanskog identiteta Srba, ali ta uloga se ne sme niti zanemariti. Ako je krsna slava simbol i otelovljenje toga identiteta, a verujem da jeste, onda se nameće zaključak da je ona vekovni čuvar hrišćanske vere srpskog naroda” (str. 119,120). Poziv crkvi da se vrati svome izvorištu Posle navedenih izjava sasvim je jasno da autor čini svesrdan napor da ukaže evanđeoskoj crkvi u Srbiji da treba da se vrati svojim korenima. Takođe, u uvodnom delu njegove knjige nalazimo i objašnjenje o svrsi

17 Citat preuzet sa zabeleške na dnu stranice iz knjige Dimitrija Popadića Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja

45

njegovog celokupnog dela: „Ujedno, delo predstavlja i svojevrstan poziv crkvi … da se vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom” (str. 13). „Autorovo promišljanje”, zaista, „predstavlja odmereno oranje prve brazde kontekstualne teologije u nas”, jer niko pre njega nije tako lepo govorio o svetom Savi i krsnoj slavi među evanđeoskim hrišćanima, i niko nije bio toliko otvoren i slobodan da pozove crkvu da se vrati svome svetosavskom izvorištu.

46

DOPRINOS EKUMENIZMU Namera knjige Knjiga prof. dr Dimitrija Popadića predstavlja i doprinos ekumenizmu: „Neosporan je i konkretan doprinos ovog dela svehrišćanskom jedinstvu. Naime, autor čini svesrdan napor da premosti tradicionalnu napetost između pravoslavnog i nepravoslavnog hrišćanstva” (str. 13). Popadić kaže: „Nadam se da će ovaj moj skromni rad doprineti svehrišćanskoj toleranciji i jedinstvu” (str. 16). „Uveren sam, da istinski dijalog pravoslavnog i protestantskog sagledavanja stvarnosti može međusobno obogatiti tačnijem sagledavanju STVARNOSTI” (str. 128). „Verujem da su pravoslavna, katolička i protestantska teologija u suštini tri kategorije kontekstualne teologije jedne te iste, hrišćanske Crkve” (str. 18). EKUMENIZAM (a) Suština ekumenskog razmišljanja Upoređujući večeru Gospodnju i rezanje slavskog kolača, Popadić iznosi tvrdnju u kojoj je, kako je rekao Jovan Pavle II, sadržana sama suština ekumenskog razmišljanja. Naime, Popadić kaže: „Uprkos ovoj razlici, ipak je značajna sličnost” (str. 60). Jovan Pavle II je rekao: „Papa Jovan XXIII koji je, samim Bogom nadahnut, zakazao Koncil, običavao je da govori da je ono što nas kao Hristove sledbenike razdvaja mnogo manje od onoga što nas spaja. U toj tvrdnji sadržana je sama suština ekumenskog razmišljanja. Ono što nas spaja mnogo je veće od onoga što nas razdvaja. Postoje, dakle, osnove za dijalog, za širenje prostora za jedinstvo”.18 (b) Ekumenski zadatak Zadatak je da se tri crkve, Katolička, Pravoslavna i Protestantska ujedine u jednu novu, univerzalnu crkvu. Jovan Pavle II je rekao da je izvršavanje 18 Jovan Pavle II: Preći prag nade, Beograd, 1994, (Lektor: Aleksandar Birviš), str. 161

47

ovog ekumenskog zadatka otpočelo drugim vatikanskim koncilom, koji je završen 1965. Nazivajući širenje ekumenskog dijaloga novom jevanđelizacijom, on kaže: „Koncil je bio veliko iskustvo Crkve, ili – kako se onda govorilo – 'seminar Duha Svetoga'. Na koncilu, Duh Sveti je govorio celoj Crkvi u njenoj univerzalnosti, koja je bila potvrđena učešćem biskupa iz celoga sveta. Jedna od potvrda bilo je i učešće predstavnika Crkava i nekatoličkih zajednica, i to u velikom broju. Sama činjenica … da su oni, tokom Koncila, činili posebnu zajednicu koja zajedno sluša, zajedno moli, zajedno misli i stvara, od fundamentalne je važnosti za jevanđelizaciju, za ovu novu Jevanđelizaciju koja je otpočela upravo Drugim Vatikanskim Koncilom”.19 „Koncil je … otvorio put ka jedinstvu.”20 Budući da je ideja ekumenskog ujedinjenja potekla iz Vatikana, Katolička crkva je preuzela glavnu ulogu u izvršavanju ovog zadatka: „Ako uzmemo sve ovo u obzir, teško je ne priznati da je ekumenski zadatak izvršavan baš zahvaljujući entuzijazmu Katoličke Crkve, koja ga je preuzela u punoj složenosti i iz dana u dan ga razvija velikom ozbiljnošću” (Jovan Pavle II).21 (c) Ekumenski timovi Zahvaljujući inicijativi Katoličke crkve, stvoren je Savet za unapređivanje jedinstva hrišćana. Mnogi teološki timovi zajednički rade na tome da se preduzimaju novi koraci koji treba da vode sve hrišćane ka jedinstvu. Ljudi koji čine svesrdan napor tražeći puteve i načine da doprinesu svehrišćanskoj toleranciji i jedinstvu, usko su povezani sa Vatikanom, ili teološkim komisijama koje rade na ostvarivanju ovog ekumenskog jedinstva. „Na tom putu mnogo je već postignuto. Ekumenski dijalog na različitim stupnjevima je u punom zamahu i već donosi mnoge konkretne plodove. Brojne teološke komisije zajednički rade” (Jovan Pavle II).22 (d) Katehizis ekumenske crkve23 19 Jovan Pavle II: Preći prag nade, Beograd, 1994, str. 173. 20 Na istom mestu, str. 164. 21 Na istom mestu, str. 165. 22 Na istom mestu, str. 164. 23 Na istom mestu: „Neophodan je bio i katehizis, kako bi celo bogatstvo Crkvenog učiteljstva, posle Vatikana II, moglo da dobije novu sintezu i, u izvesnom smislu, novi pravac. Katehizis, objavljen 1992, postao je bestseler na književnom tržištu celoga sveta”, str. 176–177.

48

Posle drugog vatikanskog koncila, sačinjen je Katehizis (jezgrovit udžbenik) univerzalne crkve, koji je objavljen 1992. „Bez Katehizisa univerzalne Crkve ekumensko jedinstvo bi bilo neostvarivo.” „Pojedine sredine, na bazi tog teksta učenja, mogle su da potom stvore sopstvene Katehizise, već prema lokalnim potrebama (Kontekstualizacija)” (Jovan Pavle II). 24 (e) Ekumena: celi svet kulture i civilizacije Međutim, Drugim vatikanskim koncilom širom su otvorena vrata i ostalim nehrišćanskim religijama da uđu u univerzalnu crkvu: „Nijedan jedini put u koncilskim dokumentima ne može se pronaći reč Anatema Sit (budi ekskomuniciran). Bio je to ekumenski stil, karakterističan po velikoj otvorenosti dijaloga koji je Papa Pavle VI označio kao 'dijalog spasenja'. Takav dijalog ne sme da bude ograničen samo na hrišćanstvo, već da se otvori i prema drugim nehrišćanskim religijama, da okupi celi svet kulture i civilizacije, uključujući i svet onih koji ne veruju. Istina, uistinu, ne prihvata nikakve granice. Upravo je to bio stil Drugog Vatikanskog Koncila, duh u kojem se on odvijao” (Jovan Pavle II).25 (f) Petrova služba Najsvesrdniji napor na ekumenskom polju čini poglavar Katoličke crkve. „U službi Petrovoj je, dakle, i služba jedinstva, koja se naročito tumači na ekumenskom polju. Zadatak Petrov jeste da stalno traži načine koji služe održavanju jedinstva. On, dakle, ne treba da stvara prepreke već da traži puteve” (Jovan Pavle II).26 „Niko se, međutim, ne zanosi da će putovanje prema jedinstvu biti kratko ili da će na njemu manjkati prepreka.”27 Čine se veliki napori, kako od strane Katoličke i Pravoslavne crkve, tako i od strane protestantskih crkava, da se savladaju prepreke i dođe do pobede ekumenskog jedinstva. Popadić je dao svoj doprinos ostvarenju ovog zadatka: „Nadam se da će ovaj moj skromni rad doprineti svehrišćanskoj toleranciji i jedinstvu” (str. 16). „Eklisiološke granice dele hrišćanstvo.

24 Na istom mestu, str. 176. 25 Jovan Pavle II: Preći prag nade, Beograd, 1994, str. 174–175. 26 Na istom mestu, str. 169. 27 Na istom mestu, str. 164.

49

Hristocentrično razumevanje crkve je preduslov istinskog međuhrišćanskog, ekumenskog dijaloga” (str. 135). Bivši poglavar Katoličke crkve, kao glavni nosilac ovog projekta, rekao je: „Dok sam ulazio u probleme univerzalne Crkve, kada sam izabran za Papu, nosio sam u sebi slično uverenje: da ako, čak i u toj univerzalnoj dimenziji, pobeda dođe, nju će doneti Marija. Hristos će pobediti posredstvom nje, jer ona želi da pobeda Crkve u savremenom svetu i u onom budućem budu sjedinjene u njoj” (Jovan Pavle II).28 (g) Novi savremeni kontekst (objašnjenje i sažetak prethodnih tačaka) Najviše zajedničkih tačaka i osnova za jedinstvo, Katolička i Pravoslavna crkva nalaze u svome tradicionalnom nasleđu. Pošto doktrina o dovršenosti i dovoljnosti Pisma isključuje tradiciju ovih religija kao autoritet jednak autoritetu Pisma, Katehizis univerzalne crkve je za uzvrat doveo u pitanje doktrinu o dovršenosti i dovoljnosti Pisma, da bi tradiciju Katoličke i Pravoslavne crkve proglasio nastavkom Svetoga pisma i održao je na ovom visokom položaju (koji joj ne pripada), jer je crkvena tradicija temeljac ekumenskog ujedinjenja. Dakle, da bi ekumensko ujedinjenje bilo zakonito, na izgled osnovano na reči Božijoj, ekumenske teološke komisije su – strategijom kvasca, poput tihe vode koja breg roni – i u evanđeoskim zajednicama počele širiti ideju o tradiciji kao nastavku Pisma i postavljati je na božanski nivo. Dok s druge strane, istom strategijom, Sveto pismo spuštaju na ljudski nivo, tvrdeći da je evanđelje po svojoj prirodi podložno kontekstualizaciji: kalemljenju i nasađivanju, onako kako savremeni kontekst nalaže. A savremeni kontekst, prema Popadićevoj knjizi i ekumenskim izjavama koje je izložio u njoj, zahteva sledeće: kao što je sveti Sava preinačio evanđelje u skladu sa ondašnjom kulturom Srba, isto tako i mi – pošto današnja kultura ide ekumenskim putem i vodi sveopštem ujedinjenu – treba da preinačimo doktrinu evanđelja u skladu sa savremenim ekumenskim kontekstom. Delo prof. dr Dimitrija Popadića „predstavlja poziv crkvi da se samokritički kontekstualizira u novom, savremenom kontekstu” (str. 13). Predstavnici katoličke i pravoslavne religije, Svetski savez crkava, Savet za unapređivanje jedinstva hrišćana, i mnogobrojne ekumenske komisije, kao i predstavnici drugih, nehrišćanskih religija, diveći se obilju

28 Na istom mestu, str. 229.

50

zajedničkih elemenata koje susreću u svojim tradicijama (Jovan Pavle II), zajednički rade na postavljanju zajedničke temeljne ploče, i izgradnji univerzalne ekumenske crkve, toliko prostrane da može da primi pripadnike svih religija: „Govorite o mnogim religijama. Ja bih umesto toga pokušao da pokažem da te religije imaju zajedničku osnovu i zajednički koren. Potrebno je da ljudski rod dođe do jedinstva kroz mnoštvo, da nauči da se okupi u jednoj i jedinstvenoj Crkvi. Brojne naznake daju slobodu da se misli da će to vreme biti uspešno osvojeno” (Jovan Pavle II). „I najzad, kada se ljudski rod okupi u jednoj i jedinstvenoj crkvi – ostvarivši sveopšte poštovanje i autentični ekumenizam, a time i osnovu za jedno novo doba u istoriji čovečanstva – može da počne da gradi jedan novi svet, novu Evropu i novu civilizaciju” (Jovan Pavle II). „Ko ima uho da čuje neka čuje” (Otk. 2:11). Ovi reformatori, želeći da pomognu šačici evanđeoskih crkava, koji se i dalje drže samo starog autoriteta, propisuju im dijagnozu najopasnije sektaške kratkovidosti, i kao lek im nude poziv da se vrate svome izvorištu i kontekstualiziraju u novi savremeni kontekst, ukoliko žele da budu korisni činioci transformacije društva. Prema njihovim rečima, na našoj evanđeoskoj njivi ima još mnogo kukolja i korova koji guši seme ekumenske teologije. Da bi setva bila uspešna, neophodno je oranje. A knjiga prof. dr Dimitrija Popadića, kako je rečeno u uvodu, predstavlja plug kojim se odmereno ore prva brazda kontekstualne teologije na našoj njivi (str. 13). Sejači već gaze po uzoranoj brazdi i seju svoje seme. Šta mislite, ko vuče njegov plug? Ekumenski bogoslovi?! Ne, nipošto! Zaprepašćujuće je! To čine evanđeoski hrišćani! Međutim, vlasnik pluga je zaboravio da se u zemlji evanđeoske njive nalazi veliki Kamen, i da će se njegov plug onoga časa satrti kada bude udario u Njega. Vlasnik ovog pluga, kao i vlasnici istovrsnih plugova, i oni koji vuku ovaj plug, uspeće da izoru samo one njive koje ne počivaju na ovoj Steni, „na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos” (Ef. 2:20). Članovi istinskog hrišćanskog jedinstva

51

Osnova za ujedinjenje Katoličke, Pravoslavne i Protestantske crkve, a kamoli još i nehrišćanskih religija, u jednu univerzalnu crkvu, ne postoji u Svetom pismu. Pravoslavna i Katolička crkva, idući prema ostvarenju ovog ujedinjenja nose sa sobom i svoje tradicionalno nasleđe, koje je u nepremostivom raskoraku sa naukom Svetoga pisma. „Biblijsku ekumenu”, odnosno, istinsko hrišćansko jedinstvo u praksi, mogu da imaju jedino nanovo rođeni hrišćani sa nanovo rođenim hrišćanima, čija se vera zasniva isključivo na Svetom pismu (Ef. 4:3-5). Izvan ovog temelja nije moguće ostvariti istinsko i iskreno hrišćansko jedinstvo.

52

POZIV EVANĐEOSKOJ CRKVI U ovom poglavlju razmotrićemo poziv koji je Popadić uputio evanđeoskoj crkvi u našoj zemlji, i izvorište kojem je evanđeoska crkva pozvana da se vrati. Sama Popadićeva knjiga predstavlja poziv crkvi. Rečeno je: „Ujedno, delo predstavlja i svojevrstan poziv crkvi da se samokritički kontekstualizira u novom, savremenom kontekstu, to jest, da se vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom” (str. 13). POZIV CRKVI Dvojako merilo „Delo predstavlja … poziv crkvi da se … vrati svome izvorištu: prvenstveno svetopisamskom, ali i svetosavskom.” Popadić ističe dva autoriteta: svetopisamsko i svetosavsko izvorište, kojima evanđeoska crkva u Srbiji treba da se vrati. Njegova knjiga predstavlja poziv crkvi da načini preustrojstvo, naime, da se vrati, ne samo svetopisamskom, nego i svetosavskom izvorištu. Što znači, „da svoj stav o nekom biblijskom učenju ne meri samo po slovu Pisma”,29 nego i po slovu pravoslavne tradicije, kao i po slovu savremenih trendova. Prof. dr Dimitrije Popadić, „propovednica” Birgit Karlsson i ostali ekumenski i feministički učitelji – smatraju za svoju dužnost da nas zamole da merilo i kormilo našeg hrišćanskog života ne bude samo Sveto pismo. Svrha poziva i posledice neodazivanja pozivu Popadić objašnjava zašto upućuje poziv evanđeoskoj crkvi u Srbiji da se vrati svetosavskom izvorištu: „Smatram, da bi evanđeoski hrišćani, umesto što se udaljavaju od srpske kulture, i na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva, trebali da se 29 Birgit Karlson: Sestrinski list, Novi Sad, Januar/Februar 1/2004, str. 11

53

pridruže pravoslavlju …” (str. 73). Ukoliko se evanđeoski hrišćani ne vrate svome svetosavskom izvorištu, „na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva”. Popadić nastavlja sa objašnjenjem: „Jer, ukoliko kontekstualna teologija propusti da ozbiljno uzme u obzir istoriju tumačenja Božijeg otkrivenja (crkvenu tradiciju), odreći će se bogatog nasleđa crkve i predstaviće se kao tuđa i kratkog korena. Najopasnija protestantska verzija ove deformacije kontekstualne teologije je sektaška kratkovidost koja, ne samo da vodi u prozelitizam , već i potkopava kredibilitet hrišćanstva” (str. 127). Drugim rečima, ukoliko evanđeoski hrišćani nastave da svoj stav o nekom biblijskom učenju mere samo po slovu Pisma i zidaju svoju duhovnu kuću samo na ovom temelju, a propuste da se vrate svome svetosavskom izvorištu, ne samo da će se odreći bogatog nasleđa crkve, ne samo da će njihova vera i praksa biti tuđa i kratkog korena, nego je to i najopasnija sektaška kratkovidost koja potkopava verodostojnost hrišćanstva. Naime, s jedne strane, svrha poziva je da se evanđeoski hrišćani u Srbiji vrate svome svetosavskom izvorištu i kontekstualiziraju u novom savremenom kontekstu. Ukoliko se vrate svetosavskom izvorištu, oni na taj način podižu svoju „šansu” do najvišeg stupnja da budu korisni činioci transformacije društva. Njihovo novo veroispovedanje predstaviće se kao domaće i biće trajno ukorenjeno među Srbima. S druge strane, ukoliko se evanđeoski hrišćani ne vrate svetosavskom izvorištu, izlažu sebe teškim posledicama: „Na taj način minimalizuju šansu da budu korisni činioci transformacije društva” itd. Biti ili ne biti Šta bi trebalo da učine biblijski hrišćani, suočeni sa apelom prof. dr Dimitrija Popadića i posledicama neodazivanja ovom apelu? Da se pokaju – što nisu bili korisni činioci transformacije društva i što su potkopavali verodostojnost hrišćanstva, jer se nisu pridružili pravoslavlju – i da se najzad vrate svome svetosavskom izvorištu?! Papska bula 1520. osudila je Lutera i njegovo učenje na progonstvo, jer je Luter počeo da meri samo po slovu Pisma. Godinu dana kasnije, 18. aprila 1521. pred skupštinom u Vormsu, Luter je bio pozvan da se vrati svome izvorištu. Kada je u istorijskom govoru otvoreno odbio da se odrekne svojih dela i načela, bio je ekskomuniciran, a njegova dela proglašena su nekorisnim i tuđim.

54

U istom veku u Španiji, katolička inkvizicija je progonila biblijske hrišćane, proglašavajući ih kratkovidim sektašima i jereticima, jer je, prema njenom sudu, njihova vera, osnovana samo na slovu Pisma, potkopavala verodostojnost hrišćanstva i bila nekorisna, opasna, i tuđa. Hju Latimer, sedamdesetogodišnji biskup hrišćanske crkve u Engleskoj, 1555. spaljen je na lomači,30 jer je svoje snažne i oštre propovedi temeljio samo na slovu Pisma. Na vatikanskom koncilu 1869. i 1870. Katolička crkva je usvajala dogmu o papskoj nepogrešivosti. Juraj Štrosmajer je, kao neustrašivi borac za istinu Pisma, na pomenutom koncilu strasno i argumentovano osporavao ovu dogmu. On je istakao da izvorište na kome su osnivali ovu dogmu, i kome je i on sam bio pozvan da se vrati, samo ljudsko predanje i smešna pripovetka, a da Sveto pismo smatra jedinim nepogrešivim učiteljem u pogledu svih pitanja, te da će čvrsto stajati na večitoj steni – na Svetom pismu. Tada su se u dvorani začuli povici: „Ćuti, bezbožniče, ćuti!”, „zapušite mu usta, dole s njim!”, „ćuti, besramni protestante!”, „dole s govornice, brzo zapušite tom krivovercu usta”, „dole! napolje protestante, Kalvine, izdajice crkve!”, „prokletstvo, prokletstvo otpadniku!” Štrosmajer je na kraju svoje besede odgovorio: „Ni malo me, gospodo, vaša vika ne plaši; umirite se, poštovana braćo, spasite crkvu od propasti, ispitajte Sveto pismo koje će vam pokazati pravu veru koju nam valja verovati, poštovati i priznati. Rekoh, a Bog mi bio u pomoći”.31 Stvari se u suštini nisu promenile do danas. Iako je Jovan Pavle II rekao da se Drugi vatikanski koncil razlikuje od prethodnih sabora i koncila, jer se nijedan jedini put u koncilskim dokumentima ne može pronaći reč Anatema Sit (budi ekskomuniciran), služitelji univerzalne crkve ipak nastavljaju da primenjuju neke od starih metoda. Pozivaju nas da se vratimo svome izvorištu i da ne merimo samo po slovu Pisma; a ukoliko ostajemo pri uverenju da je samo Pismo izvorište i merilo naše vere, nazivaju nas kratkovidim sektašima koji potkopavaju kredibilitet hrišćanstva. Odgovorićemo im u duhu starih mučenika i boraca za veru: ni

30 Besede, Izbor iz svetskog besedništva, Beograd, 1967, str. 479 31 Besede, Izbor iz svetskog besedništva, Beograd, 1967, str. 309–315, (citati su preuzeti iz govora koji je Štrosmajer održao 2. juna 1870. na vatikanskom koncilu)

55

malo nas, gospodo, vaša vika ne plaši; mi se ne pokoravamo ni katoličkoj, ni pravoslavnoj, a ni protestantskoj tradiciji ukoliko nije u saglasnosti sa Svetim pismom, nego jedino Isusu Hristu. Naša savest je mirna. Čvrsto ćemo stajati na večitoj steni, na Svetom pismu! IZVORIŠTE KOME SMO POZVANI Želim da razmotrimo izbliza svetosavsko izvorište kome nas Popadić poziva. Pored kulta o Bogorodici i dogme o spasenju posredstvom dela, sveti Sava se smatra ocem i suštinom svetosavskog izvorišta. Svetosavski kult O svetom Savi, svetosavsko izvorište beleži sledeće: „Spaljivanjem svetog tela Svetoga Save Turci su, ne hoteći dali mogućnosti velikom čudotvorcu, da učini još jedno gromovsko čudo. Vaistinu gromovsko. Jer od tog trenutka Sveti Sava je svetim duhom svojim postao prosto svudaprisutan za srpsku dušu. Sveti Sava je takav arhitekta takav neimar svoje čovečanske ličnosti, i u svojoj hristolikoj ljubavi uvek gotov da nam pomogne u tom sebeizgrađivanju, ako mu se od sve duše obratimo molitvom, postom i ostalim svetim vrlinama. Vođen i rukovođen Svetim Savom, čovek svestrano raste kroz svete tajne i svete vrline 'u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove' (Ef. 4:13). Kao svepobedni besmrtnik, Sveti Sava putuje ovom zemaljskom planetom pobeđujući svaki greh, svaku duhovnu smrt, svakog đavola: pobeđujući ih i u meni i u tebi i u svakom ljudskom biću koje sebe preda njemu svom dušom, svim srcem, svim umom, svom snagom. I tako, vođen Svetim Savom hristoljubiv čovek i sam postaje besmrtan, jer je jači od svake smrti, od svakog greha, od svakog đavola, od svakog pakla. Kao i za života, on je i po smrti: svima bio sve, da kako god spase koga od greha, od zla, od smrti, od đavola. Zato je postao, i zanavek ostao tako moćan – tako svemoćan; tako mudar – tako svemudar; tako dobar – tako svedobar; tako milostiv – tako svemilostiv; tako smiren – tako svesmiren; tako blag – tako sveblag; tako žalostiv – tako svežalostiv; tako saosetljiv – tako svesaosetljiv; tako čovekoljubiv – tako svečovekoljubiv. Za svaku boljku on ima lek; za svaku tugu – utehu; za svaku nevolju – pomoć; za svaku ranu – melem; za svaku bol – suzu.

56

Za života svetitelj, apostol, evanđelist, učitelj, prosvetitelj, vođa, putovođa, hristonosac, bogonosac, čudotvorac, Sveti Sava je posle smrti sve to, samo u nesravnjivo većoj meri i sili. Svedočanstva o tome su bezbrojna, i neizbrojna. Uistini neizbrojna. Jer svaki srpski svetitelj, svaki srpski apostol, svaki srpski blagovesnik, svaki srpski učitelj, svaki srpski prosvetitelj, svaki srpski čudotvorac, svaki srpski isposnik, svaki srpski državnik, svaki srpski episkop, svaki srpski monah, svaki srpski sveštenik, svaki srpski radnik, svaki istinski Srbin – duhovni je potomak Svetoga Save, posredno ili neposredno. I time svedok i svedočanstvo o sveživotnosti, o besmrtnosti, o životvornosti i nezamenljivosti Svetoga Save. Sveti Sava svagda vođen Duhom Svetim i pokriven blagodaću Božijom, i Duh Sveti svagda počivaše na njemu, i divan nebu i zemlji, i čudesan anđelima nebeskim i ljudima zemaljskim, hodeći bez poroka i tvoreći pravdu Božiju, slavi se od nebeskih i zemaljskih bića. U njemu i njime, zaista se izvršila promena svih naših vrednosti i svih naših merila vrednosti. Zato je Sveti Sava besmrtno živ i besmrtno večan. I u nama besmrtan, i mi njime besmrtni; i u nama večan, i mi njime večni. On? On je neuspavljiv u nama i oko nas. I nepomeriv sa puta kojim idemo. Besmrtan! besmrtan! besmrtan! Ne zato što smo od njega stvorili legendu, nego zato što on od nas stvara vrednosti ravne legendi” (Žitija svetih za januar).32 Biblijski komentar na opis svetog Save Najbolji komentar na opis svetog Save nalazimo u poslanici Rimljanima: „Kad se građahu mudri, poludeše. I zameniše slavu besmrtnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka” (Rim. 1:22,23). Ko je dostojan da primi slavu i čast i silu?! Kome pripada slava svudaprisutnosti, ko jedini može da bude svuda prisutan Svetim Duhom svojim? Ko je uvek gotov da nam pomogne u izgrađivanju sebe? Ko je posrednik između Boga i ljudi, kome možemo od sve duše da se obratimo? Kojom osobom je hrišćanin vođen i rukovođen da svestrano raste „do čoveka savršena, do mere rasta visine Hristove?” (Ef. 4:13). Ko

32 Justin Popović: Žitija svetih za januar, Beograd, 1972, str. 426–427 i 436–437.

57

je svepobedni besmrtnik? Ko putuje ovom zemaljskom planetom pobeđujući svaki greh, svaku duhovnu smrt, svakog đavola: pobeđujući u meni i u tebi i u svakom ljudskom biću koje sebe preda njemu svom dušom, svim srcem, svim umom, svom snagom? Kome ljudsko biće može da preda sebe svom dušom, svim srcem, svim umom i svom snagom? Ko je postao, i zanavek ostao tako moćan – tako svemoćan; tako mudar – tako svemudar; tako dobar – tako svedobar; tako milostiv – tako svemilostiv; tako smiren – tako svesmiren; tako blag – tako sveblag; tako žalostiv – tako svežalostiv; tako saosetljiv – tako svesaosetljiv; tako čovekoljubiv – tako svečovekoljubiv? Ko za svaku boljku ima lek i za svaku tugu utehu? Ko za svaku nevolju ima pomoć, za svaku ranu melem i za svaku bol suzu? Ko je bio svagda vođen Duhom Svetim i pokriven blagodaću Božijom, i Duh Sveti svagda počivaše na njemu? Ko je hodao bez poroka tvoreći pravdu Božiju? Ko je divan i nebu i zemlji, i čudesan anđelima nebeskim i ljudima zemaljskim, i slavi se od nebeskih i zemaljskih bića? U kome se izvršila promena svih naših vrednosti i svih naših merila vrednosti? Ko je besmrtno živ i besmrtno večan? Ko je u nama besmrtan i mi njime besmrtni; i u nama večan, i mi njime večni? Ko je neuspavljiv u nama i oko nas, i nepomeriv sa puta kojim idemo? Ko je besmrtan! besmrtan! besmrtan!? „Ko je izašao na nebo i opet sišao? Ko je skupio vetar u pregršti svoje? Ko je svezao vode u plašt svoj? Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovom? Znaš li?” (Priče 30:4). Ukoliko je onima koji poznaju Boga i njegovu reč lako da daju odgovor na ova pitanja, utoliko će im biti još lakše da odgovore na pitanje: kojim izrazom Biblija obeležava navedeno verovanje o svetom Savi? Pripisivanje slave večnoga Boga smrtnome čoveku, Pismo opisuje kao delo ludosti, koje proističe iz pomračenog i nerazumnog srca (Rim. 1:21,22), i naziva ga idolopoklonstvom. Čudnovato je da prof. dr Dimitrije Popadić poziva evanđeosku crkvu u Srbiji da se vrati svetosavskom izvorištu, iako zna da se u centru svetosavskog izvorišta nalazi ovaj zlatni lik „kome se klanjaju i nebeska i zemaljska bića”. Čudnovato je, dakle, da dekan protestantskog Teološkog fakulteta upućuje poziv evanđeoskoj crkvi da se vrati izvorištu idolopoklonstva.

58

Hoćemo li da se vratimo izvorištu kome smo pozvani? I šta se očekuje od nas da činimo ako donesemo odluku da se vratimo ovom izvorištu? Da se potčinimo Bogu Biblije, ali i bogovima i dogmama svetosavskog izvorišta? Hoćemo li da se klanjamo i zlatnom liku svetosavskog izvorišta, i da slavimo i hvalimo i ovog drugog bogočoveka? Bože sačuvaj! Jer se „pas vraća na svoju bljuvotinu” i „svinja okupavši se u kaljužu” (2. Pet. 2:22). Jedino izvorište kome ćemo se ponovo, i ponovo, i neprestano vraćati jeste Sveto pismo. Nastavićemo i istrajaćemo u tome – uzdajući se u pomoć onoga koji čini u nama da hoćemo i učinimo kao što mu je ugodno – da svoj stav o svim biblijskim učenjima merimo samo po slovu Pisma. Bog nas poziva samo ovom izvorištu i nijednom drugom: „Pij vodu iz svojega studenca i što teče iz tvojega izvora” (Priče 5:15). On nas zove jedino ovom izvorištu, jer je jedino ovo izvorište njegovo izvorište, i kao takvo, i jedino izvorište transformacije društva. Oni koji smatraju da Sveto pismo ne može zadovoljiti njihovu žeđ, neka piju s kojeg god izvorišta žele. Mi ćemo piti od vode koju nam je dao Isus, od vode iz svojega studenca i što teče iz Božijega izvora; jer ko pije od ove vode neće ožedneti do veka (Jv. 4:14).

59

ZAŠTITNIK VERNIKOVOG DOMA KO JE ZAŠTITNIK VERNIKOVOG DOMA U našem narodu se veruje da zaštitnik ili čuvar doma može da bude potkovica, beli luk, glogov trn, leskovo drvo, vrbova grančica i još mnogo toga. Srpska pravoslavna religija i oni koji smatraju sebe duhovnim potomcima i iskrenim sledbenicima svetog Save, veruju da su glavni zaštitnici vernikovog doma uskršnje jaje, badnjak, sveta vodica i svetac slave. Između ova četiri zaštitnika, pravoslavni vernici su najemotivnije vezani za sveca slave. Prema njihovom verovanju, svetac slave je zaštitnik doma. Odbrana pravoslavnog verovanja u evanđeoskoj crkvi Dekan protestantskog Teološkog fakulteta u Novom Sadu, prof. dr Dimitrije Popadić, piše odbranu pravoslavnog verovanja o zaštitniku doma. Njegovo pisanje ima karakter odbrane jer ima cilj da predoči i dokaže da je verovanje o svecu zaštitniku doma i pripremanje slavske gozbe u čast sveca u skladu sa Biblijom. Popadić kaže: „Ikona sveca slave potvrđuje i ilustruje poziv na sledbeništvo Hrista jer svečare podseća na jedan konkretan primer života posvećenog Bogu i to život svetitelja za kojega su oni emotivno vezani i čije ime nosi njihova krsna slava. Svetac slave je patron (latinski, patronus), svetitelj – zaštitnik tog doma” (str. 64). U nastavku, Popadić kaže: „Međutim, protestantizam je sklon sumnjati u ovakav biblijski – skladan patrološki karakter krsne slave” (str. 65). „Evanđeoski hrišćani greše ako a priori odbacuju mogućnost da su poštovanje svetitelja i ikone, sa svim propratnim gestovima i ritualom, prigodni, pravoslavni kulturni izražaji poštovanja sveca, čiji je glavni cilj proslavljanje Boga; i greše ako ih automatski poistovećuju sa idolopoklonstvom. Pravoslavna tradicija i savremeni bogoslovi Srpske pravoslavne crkve su objasnili parametre ove problematike na biblijski prihvatljiv način” (str. 66–67). Dimitrije Popadić tvrdi da svetac slave svojim zastupničkim molitvama obezbeđuje zaštitu i pomoć domu verujućih preko molitava koje mu se upućuju: „Zašto ne bi bilo ortodoksno da se zastupnička pomoć u molitvi zatraži i od pripadnika

60

'nevidljive' Crkve u smislu njenih umrlih ili mučenički ubijenih članova (posebno ukoliko su oni 'pravednici' čija molitva mnogo može učiniti (Jk. 5:16) … mučenici i drugi duhovni zaslužnici (kao što su ispovednici i askete) imaju stratešku ulogu u zastupničkim molitvama … Argumentujući snagu zastupničke molitve mučenika (svetaca), Origen produbljuje i artikuliše ovo 'verovanje da Crkva na nebu svojim molitvama pomaže Crkvi na zemlji. Verujem da su reči svetitelja koji se mole ispunjene velikom snagom. Jer, duhovni uvidi koje poseduju duše svetih ljudi, koji se mole, poput strele, znanjem, razumom i verom, ranjavaju, potčinjavaju i uništavaju duhove koji se protive Bogu i koji nas žele uloviti u ropstvo greha'” (str. 105–106). Dakle, domu, koji praznuje sećanje na svog svetitelja i traži njegovu pomoć u molitvama, svetac zaštitnik tog doma pruža zaštitu, tako što se moli za taj dom, ali i tako što je prisutan u tom domu, jer se o svetom Savi, prvom među svecima, kaže: „Sveti Sava je i posle smrti, iako dušom među anđelima gore, ostao sav među svojima na zemlji dole, tvoreći i dalje evanđelska dela: isceljujući bolesne telom i bolesne dušom”.33 Glavne teze odbrambenog govora u korist verovanja o zaštitniku doma, koje je izložio Popadić, glase ovako: svetac slave je zaštitnik doma. Ovo verovanje je u skladu sa Biblijom. Poštovanje sveca zaštitnika doma i njegove ikone su prigodni, pravoslavni kulturni izražaji, čiji je glavni cilj proslavljanje Boga. Pravoslavna tradicija i savremeni bogoslovi srpske pravoslavne crkve su objasnili ovo verovanje i praksu na biblijski prihvatljiv način. Stoga, evanđeoski hrišćani greše ako odbacuju mogućnost da je poštovanje sveca zaštitnika doma i ikone prigodni pravoslavni izražaj proslavljanja Boga. Protestantizam je sklon sumnjati u biblijski skladno verovanje. Na kraju, Popadić pita, zašto verovanje o svecu zaštitniku doma ne bi bilo pravoverno i istinito? Ima li dokaza u Bibliji da je ovo verovanje u skladu sa biblijskim učenjem Ortodoksno: pravoverno i istinito, prigodno, biblijski skladno i biblijski prihvatljivo, jesu izrazi kojima se obeležava učenje koje je u punoj saglasnosti sa učenjem Biblije.

33 Justin Popović: Žitija svetih za januar, (Beograd, 1972), str. 425.

61

Popadić je istakao da su pravoslavna tradicija i savremeni bogoslovi Srpske pravoslavne crkve objasnili učenje o svecu zaštitniku doma na biblijski prihvatljiv način. Međutim, pošto je merilo vere Sveto pismo a ne pravoslavna tradicija, naše pitanje glasi: da li se može dokazati Pismom da je ovo verovanje u saglasnosti sa Pismom? Da li možete da navedete kao dokaz neki tekst iz Biblije koji uči da je svetac zaštitnik doma? Da li možete da dokažete da nas ovome uči čitava Biblija? Pred skupštinom u Vormsu, kada je član duhovnog suda pozvao Martina Lutera da pruži jednostavan i kratak odgovor, Luter je odgovorio: „Ako ne budem savladan dokazima iz Svetoga pisma ili očiglednim razlozima – ne mogu i neću ništa da opovrgnem”.34 Ako ne budemo savladani dokazima iz Svetoga pisma ili očiglednim razlozima da je svetac zaštitnik doma, ne možemo i nećemo da verujemo da je ovo učenje u skladu sa Biblijom. Međutim, pošto niko od savremenih bogoslova, od najviših do najnižih, ne može da dâ dokaze, jer ih nema u Bibliji, onda se ne može poreći da je učenje o svecu zaštitniku doma, učenje bez biblijskih dokaza, učenje koje se razlikuje i odstupa od biblijskog učenja. Dakle, da li činimo zlo ako sumnjamo u učenje koje ne nalazimo u Bibliji? Da li grešimo ako odbacujemo učenje koje odbacuje Biblija? Ako smo time – što odstupamo od učenja koje odstupa od Biblije – učinili zlo, molim vas dokažite nam Biblijom da smo učinili zlo, ako smo učinili dobro, zašto nas bijete? BIBLIJSKO UČENJE O ZAŠTITNIKU VERNIKOVOG DOMA Šta kaže Sveto pismo o tome ko je zaštitnik vernikovog doma? Sveto pismo kaže da je zaštitnik vernikovog doma, kao i vernikovog života, sam Bog. Otpočećemo izlaganje ove veoma ohrabrujuće istine odeljkom iz knjige o Jovu. Na sastanku nebeskog veća, kada je Gospod upitao sotonu: „Od kuda ideš?”, sotona mu je odgovorio: „Prohodih zemlju i obilazih” (Jov 1:7). Đavo je kao lav ričući hodao unaokolo i tražio koga da proždere (1. Pet. 5:8). Sotona je išao unaokolo po svim krajevima zemlje, ali sa

34 Citat iz istorijskog govora održanog 18. aprila 1521.

62

posebnom revnošću je krstario oko dobrog i pravednog čoveka, koji se bojao Boga i uklanjao se od zla (Jov 1:8). Dobro je ispitivao ogradu koja je bila postavljena oko Jova i njegovog doma, neumorno tražeći neko mesto gde bi mogao da se provuče i proždere svoju žrtvu. Međutim, uzalud je išao unaokolo i tražio; nije mogao da pronađe ni jednu rupu na ovoj ogradi. Ova ograda je bila previše tvrda za njegove zube, isuviše visoka da bi je preskočio. Gospod je indirektnim rečima dao do znanja sotoni da ga je video gde kao lav neprestano obilazi Jovljevo imanje. „I reče Gospod sotoni: jesi li video slugu mojega Jova?” (Jov 1:8). Sotona je priznao da ga je dobro video, ali je takođe morao da prizna ko je bio zaštitnik Jovljevog života i doma: „A sotona odgovori Gospodu i reče: … nisi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda u naokolo?” (Jov 1:9,10). Ti si ga ogradio i sve što ima. Gospod Bog je zaštitna ograda vernikovog života, vernikove kuće, i svega što ima svuda unaokolo. Gospod je jedini zaštitnik onih koji ga se boje. U poglavljima o Nojevim događajima i potopu, otkrivamo, da je Gospod bio jedini zaštitnik pravednog Noja i njegovog doma na vodi. Kada je došlo k Noju u kovčeg po dvoje od svih životinja, „kao što beše Bog zapovedio Noju”, u Pismu piše: „Pa Gospod zatvori za njim” (Post. 7:16). Gospod koji je u knjizi Otkrivenja predstavljen kao onaj koji zatvara da niko ne može otvoriti (Otk. 3:7), zatvorio je za Nojem, zatim je njega, njegov dom i sve što je imao, ogradio i ogrnuo svuda unaokolo svojom zaštitom, a svoju nevidljivu ruku položio je na kormilo Nojevog broda. Zahvaljujući Božijoj svemogućoj zaštiti koja je okružila Nojev dom „… samo Noje osta i što s njim beše u kovčegu” (Post. 7:23). Avram je odneo pobedu nad paganskim carevima u dolini careva bez ijednog gubitka. Rekao je caru Sodomskom: „Dižem ruku svoju ka Gospodu Bogu višnjemu, čije je nebo i zemlja” (Post. 14:22). Ali, kada je – spustivši pogled dole, i osvrnuvši se oko sebe – shvatio da njegovu porodicu okružuju neprijateljski narodi, Avram je zapljusnut talasima zebnje počeo da tone u vode straha. „Posle ovih stvari dođe Avramu reč Gospodnja u viđenju govoreći: 'Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit …'” (Post. 15:1). Ne boj se, ja sam tvoj zaštitnik! Ni jedan neprijatelj i nijedan napad nije tako snažan da nadvlada mene. Sredstva božanske zaštite (a) Prvo sredstvo božanske zaštite

63

Pored toga što je sam svemogući Bog zaštitnik onih koji veruju u njega, zaštitnik od sotone, vremenskih nepogoda, zlih ljudi, bolesti (Ps. 91:6) i svega što predstavlja pretnju po Božiji narod, Bog se postarao i za sredstvo zaštite od suda. U senci večne i nepokolebljive zaštite od Božijeg suda, vernici uživaju i svaku drugu zaštitu. Ako se Bog postarao da nam pribavi zaštitu koja ima najveću cenu, kako dakle da nam s tom zaštitom ne daruje i svaku drugu zaštitu? U knjizi Izlaska nalazimo jedan od prvih prikaza primene ovog božanskog sredstva koje je Bog dao kao sigurnu zaštitu od suda svome narodu. Gospod je prorekao Avramu: „Znaj zacelo da će potomci tvoji biti stranci u zemlji tuđoj. Pa će joj služiti, i ona će ih mučiti četiri stotine godina. Ali ću suditi i narodu kome će služiti …” (Post. 15:13-14). Posle četiri stotine godina ropstva, došlo je vreme da Izrailj izađe iz Misira, ali i vreme suda. Gospod je rekao Mojsiju: „Jer ću proći po zemlji Misirskoj tu noć, i pobiću sve prvence u zemlji Misirskoj od čoveka do živinčeta, i sudiću svim bogovima Misirskim, ja Gospod” (Izl. 12:12). Kada se bude začuo bat njegovih koraka na ulicama Misira i kada Gospod bude zategao svoj luk i zapeo smrtnu strelu, da li će ičiji štit moći da odbije odapetu strelu Božijega suda? Šta će biti sa Avramovim potomstvom u Misiru; kuda će pobeći od gneva koji ide, i da li će pronaći način da se zaštiti od suda koji će proći po egipatskoj zemlji?! Možda je i Mojsije rekao kao Avram: zar „… da bude pravedniku (onome koji je poverovao) kao i nepravedniku; nemoj; eda li sudija cele zemlje neće suditi pravo?” (Post. 18:25). Pošto nema nikoga ko bi izbavio iz Božije ruke (5. Moj. 32:39), ni među ljudima ni među anđelima, sama Božija ruka je ponudila svome narodu i svakome ko veruje, jedino sredstvo zaštite od Božijega suda: „I reče Gospod … kažite svemu zboru Izrailjevu i recite: … svaki neka uzme jagnje ili jare … po jedno na dom. A jagnje … da vam bude zdravo. I čuvajte ga do četrnaestoga dana ovoga meseca, a tada sav koliki zbor Izrailjev neka ga zakolje u veče. I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti. A krv ona biće vam znak na kućama, u kojima ćete biti; i kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora, kad stanem ubijati po zemlji Misirskoj” (Izl. 12:1, 3, 5–7, 13).

64

Šta će zaštititi domove sinova Izrailjevih od pomora kad Gospod stane ubijati po zemlji Misirskoj? Gospod kaže: „Kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora …” (Izl. 12:13). „Jer će zaći Gospod da bije Misir, pa kad vidi krv na gornjem pragu i na oba dovratka, proći će Gospod mimo ona vrata …” (Izl. 12:23). Krv žrtvenog jagnjeta je sačuvala domove sinova Izrailjevih, sud je prošao pored njihovih kuća. Krv jagnjeta je bila žrtva za prolazak suda: „Ovo je žrtva za prolazak Gospodnji, kad prođe kuće sinova Izrailjevih u Misiru ubijajući Misirce, a domove naše sačuva ” (Izl. 12:27). Ova žrtva – zbog koje je Božiji sud prošao mimo kuća sinova Izrailjevih – jeste senka bolje i savršene žrtve, o kojoj je Jovan krstitelj rekao: „Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta” (Jv. 1:29). Apostol Pavle kaže da je naše pashalno jagnje Hristos: „Jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos” (1. Kor. 5:7). Pasha je jevrejska reč koja znači „prolazak”. Hristos je Božije pashalno jagnje koje se – pošto je uzelo na sebe grehe sveta – zaklalo i prolilo krv. Krv Božijeg pashalnog jagnjeta je žrtva za „prolazak” Gospodnji, žrtva za spasenje od suda. Oni koje hoće da pobegnu od gneva koji ide neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti. Neka umoče isopom vere u skupocenu krv, i pokrope svoja srca: i proći će Gospod mimo ona vrata. „Kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora …” Krv ova biće vam znak na kućama, obeležje da je uklonjen svaki vaš greh, a time i svaki razlog zbog kojeg bi Bog podigao optužnicu protiv vas. Hristos je naša pasha, onaj zbog koga je sud prošao mimo nas, onaj zbog koga za nas nema nikakve osude (Rim. 8:1), onaj zbog čije krvi su i Izrailjci bili pošteđeni u Egiptu. Jagnje i njegova krv pružaju zaštitu ne samo od Božijeg suda, nego i od stare zmije, koja se zove đavo i sotona: „I oni ga pobediše krvlju jagnjetovom i rečju svedočanstva svojega …” (Otk. 12:11). (b) Drugo sredstvo božanske zaštite Drugo sredstvo božanske zaštite je drugo po redu izlaganja, ali ne i drugo u odnosu na prvo sredstsvo, jer ide ruku pod ruku sa njim, i predstavlja neraskidivu celinu.

65

Drugo sredstvo koje je Bog dao da štiti živote i domove verujućih jeste Božija reč: „I oni ga pobediše krvlju jagnjetovom i rečju svedočanstva svojega …” (Otk. 12:11). Oni koji drže zapovesti Božije, zaštitili su se od sotone, i pobedili su ga rečju svedočanstva svojega, to jest, Božijom rečju. Kada nas sotona kuša da učinimo grehe kojima možemo da nanesemo sramotu Božijem imenu, da upropastimo naš ugled i naše domove, najsigurniju zaštitu, snagu i odbranu od ovog ričućeg lava pruža nam reč Božija. Apostol Jovan je napisao mladićima: „Pisah vam, mladići, jer ste jaki, i reč Božija u vama stoji, i nadvladaste nečastivoga” (1. Jv. 2:14). Mladići su bili jaki u zli dan, i nadvladali su nečastivoga, zato što je u njima stajala reč Božija. Sveto pismo ih je obuklo u sve oružje Božije, i u silu Božije snage, tako da su mogli ne samo da se održe protiv lukavstva đavolskoga nego i da ga nateraju na bekstvo (Jk. 4:7). Božija istina je zaštitnik vernikovog doma. Psalmista je napisao: „Istina je njegova štit i ograda” (Ps. 91:4). Dakle, Jagnje, njegova krv i njegova reč jesu zaštitnici domova verujućih, a ne „sveci” i „osvećeni elementi” pravoslavne ili katoličke religije. Ostali starozavetni dokazi Dalje, pogledajmo i ostale starozavetne tekstove koji potpuno jasno svedoče o tome ko je zaštitnik vernika i njihovih domova. Onaj koji je pružio zaštitu Izrailjcima u Misiru, zaštitio je Izrailjce i kod crvenog mora kada su Egipćani pošli u poteru za njima. „I Faraon zapreže kola svoja i uze narod svoj sa sobom. Uze šest stotina kola izabranih i sva kola egipatska; u svim kolima bijahu ratnici … i on pođe u poteru za sinovima Izrailjevim, kad sinovi Izrailjevi otidoše pod rukom visokom. Faraon se približavaše. Sinovi Izrailjevi podigoše oči, i gle, Egipćani iđahu za njima. I sinovi se Izrailjevi mnogo uplašiše i povikaše ka Gospodu” (Izl. 14:6–8, 10). Izgledalo je da se približava kraj Božijem narodu. Međutim, Izrailjci su bili pod rukom visokom. Sam Gospod – koji je rekao Avramu: „Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit …” – došao je da bude zaštitnik i Avramovom potomstvu. Videvši ovo, Mojsije kaže narodu: „Ne bojte se, ostanite na mestu i gledajte izbavljenje koje će vam danas Gospod doneti; Gospod će se boriti za vas, a vi mirujte” (Izl. 14:13,14). I Gospod je doneo zaštitu i izbavljenje svome narodu: „Anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom Izrailjevom otide im iza leđa; i stub

66

od oblaka koji iđaše ispred njih podiže se i stade im iza leđa. On se postavi između vojske egipatske i vojske izrailjske. Taj oblak beše mračan na jednu stranu a na drugu stranu osvetljavaše noć. I te noći dve vojske ne pristupiše jedna drugoj” (Izl. 14:19,20). „I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod razdeli more vetrom istočnim, koji jako duvaše celu noć, i osuši more, i voda se rastavi. Sinovi Izrailjevi uđoše usred mora suvim, i voda im stajaše kao zid s desne i s leve strane” (Izl. 14:21,22). „A Egipćani se dadoše u poteru za njima; i svi konji Faraonovi, kola i konjanici njegovi uđoše za njima usred mora” (Izl. 14:23). „Gospod reče Mojsiju: pruži ruku na more, i vratiće se voda na Egipćane, na kola njihova i na konjanike njihove. Mojsije pruži ruku svoju na more … vratiše se vode i pokriše kola i konjanike i svu vojsku Faraonovu … ali sinovi Izrailjevi iđahu posred mora suvim, a vode im stajahu kao zidovi s desne i s leve strane. Tog dana izbavi Gospod Izrailja iz ruku egipatskih. ” „I vide Izrailj silu veliku, koju pokaza Gospod na Egipćanima … tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu Gospodu … Sila je moja i pesma moja Gospod, koji me izbavi, on je Bog moj, i slaviću ga, Bog oca moga, i uzvišivaću ga. Gospod je velik ratnik, ime mu je Gospod. Ko je kao ti među silnima, Gospode? Ko je kao ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da čini čudesa?” (Izl. 14:26–31; 15. 1–3, 11). Izrailj se osvedočio o silnoj moći koju je pokazao Gospod. Sam Gospod slave bio je silni zaštitnik i moćni izbavitelj svoga naroda. Bog je bio zaštitnik svome narodu i kada je pošao kroz pustinju: „I razastre im oblak kao zaštitu i oganj, da svetli noću” (Ps. 105:39). Bog je zaštitnik koji pruža, ne privremenu, nego večnu zaštitu. Božiji narode! „Niko nije kao Bog, koji ide po nebu tebi u pomoć, i u veličanstvu svome na oblacima. Zaklon je Bog večni i pod mišicom večnom … blago tebi … ko je kao ti, narod kojega je sačuvao Gospod, štit pomoći tvoje, i mač slave tvoje? Neprijatelji će se tvoji poniziti, a ti ćeš gaziti visine njihove” (5. Moj. 33:26,27, 29). Kada je Bog, kao večni zaštitnik, zaštitio i izbavio Davida iz ruku svih njegovih neprijatelja, David je izgovorio Gospodu reči ove pesme: „Gospod je grad moj, tvrđava moja, spasitelj moj! Bog je stena moja koja me zaklanja, štit moj i sila izbavljenja moga, visoko utočište moje i zaklon moj” (2. Sam. 22:2,3).

67

Bog je svetac koji nas zaklanja, i zaštitnik pun nežnosti: „Perjem svojim oseniće te, i pod krilima njegovim zaklonićeš se” (Ps. 91:4). „Gospod je čuvar tvoj, Gospod je senka tvoja, on ti je s desne strane. Gospod će te sačuvati od svakoga zla, sačuvaće dušu tvoju Gospod. Gospod će čuvati ulazak tvoj i izlazak tvoj, od sad i do veka” (Ps. 121:5, 7, 8). Prorok Isaija kaže Bogu: „Zato te slave narodi jaki, boje te se gradovi silnih plemena. Jer si bio branik malenome, branik siromahu u nevolji njegovoj, krov od oluje, zaklon od žege …” (Is. 25:3,4). Zato te slave i hvale Gospode Bože svedržitelju, jer si ti zaštitnik malenome, onome koji se pouzdao u tebe. Anđeli čuvari Kada je Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima sišao da sedne na svoj presto u hramu srca svoga naroda i bude njegov večni zaštitnik, došao je sa svojom silnom vojskom, vojskom anđela. Oko Božijeg prestola uvek ima i Božijih anđela. Apostol Jovan kaže: „I videh, i čuh glas anđela mnogih oko prestola …” (Otk. 5:11). Prema tome, oko prestola vernikovog srca obitavaju Božiji anđeli. Ovi anđeli vrše službu čuvara i zaštitnika onih koji se boje Boga. Anđeli Gospodnji su napravili stanove pored stanova svetih, oni stanuju oko njih da bi ih štitili i izbavljali: „Anđeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se njega boje, i izbavljaju ih” (Ps. 34:7). Ne samo da je Gospod tvoj visoki zaklon, tvoje utočište i tvoj čuvar, nego i „… anđelima svojim zapoveda za tebe da te čuvaju po svim putevima tvojim. Na ruke će te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom” (Ps. 91:11,12). Anđeli Gospodnji – zajedno sa Gospodom nad vojskama, kome je David rekao: „Kad hodam i kad se odmaram, ti si oko mene ” (Ps. 139:3) – okružuju, ograđuju i čuvaju Božije ljude, i kada su na putu, a i kada su kod kuće. Ovu slavnu i utešnu istinu pokazuje u pravoj svetlosti jedan starozavetni događaj. Car Sirije je poslao vojsku u Dotan da uhvati Jelisija, Božijeg čoveka. „I posla onamo konje i kola s velikom vojskom; i oni došavši noću opkoliše grad. A u jutru sluga čoveka Božijega ustavši izađe, a to vojska oko grada i konji i kola. I reče mu sluga: jaoh, gospodaru, šta ćemo sad? A on mu reče: ne boj se, jer je više naših nego njihovih. I pomoli se Jelisije govoreći: Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku, te vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jelisija. A kad pođoše Sirci k njemu, pomoli se Jelisije Gospodu i reče: oslepi ovaj narod. I oslepi ih po reči Jelisijevoj” (2. Car. 6:14–18). Vojska koju je doveo Gospod da stane oko

68

Jelisija bila je daleko brojnija i neizmerno moćnija od vojske koja je došla protiv Jelisija. Božiji čovek je bio sačuvan a neprijatelj vrlo posramljen. U Svetom pismu ne nalazimo ni jedan dokaz koji potvrđuje učenje da su sveci zaštitnici hrišćana i njihovih domova. Sveto pismo uči da je svemogući Bog kao najuzvišeniji zaštitnik svetih došao da isključivo sa vojskom svojih anđela pruži nepokolebljivu zaštitu onima koji su spaseni. Nikome osim svojih anđela Gospod nije dodelio ovu službu. Pisac Poslanice Jevrejima govoreći o anđelima: „Nisu li to sve službeni duhovi poslani da služe onima koji će naslediti spasenje?” (Jev. 1:14). Vojska ovih službenih duhova koju je Gospod poslao da čuva spasene ne izvršava ovaj zadatak umesto njega, nego uvek na čelu sa svojim Generalom služi spasenima i štiti spasene. Anđelima je zapoveđeno da čuvaju one koji se boje Boga, ne zato što večni i svemogući zaštitnik nije u stanju da to čini bez njih, nego zato što je njegova neizmerna mudrost i suverena volja odredila da tako bude. Ako Pismo otkriva da je premudri Bog odredio da mimo njega samo anđeli budu zaštitnici svetih između svih duhova koji su na nebesima, onda je učenje koje kaže da su i sveci zaštitnici svetih dodatak Svetome pismu, zbog kojeg će se strovaliti zla napisana u knjizi Otkrivenja na one koji su bili učesnici kako u stvaranju ovoga dodatka tako i u njegovom širenju. Novozavetni dokaz o zaštitniku hrišćaninovog doma Sam Hristos je zaštitnik svoje crkve. Nije potrebno nabrajati i mnogobrojne novozavetne tekstove koji dokazuju ovo biblijsko učenje, iz razloga što se oni poput pritoka ulivaju u jednu veliku reku koja nosi u sebi i njihov sadržaj i prikazuje samu srž ovog učenja. Ova velika reka je odeljak iz petog poglavlja Efescima poslanice. Apostol Pavle kaže: „Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi, i on je spasitelj tela. Muževi! ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi crkvu, i sebe predade za nju … tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja tela; jer koji ljubi svoju ženu, sebe samoga ljubi. Jer niko ne omrznu kad na svoje telo, nego ga hrani i greje, kao i Gospod crkvu. Tajna je ovo velika; a ja govorim za Hrista i za crkvu” (Ef. 5:23, 25, 28,29, 32).

69

Prvo, Hristos je spasitelj crkve. Pre svega, reč spasitelj govori o tome da je Hristos iz ljubavi prema crkvi predao sebe za nju, i spasao je krvlju svojom. Hristos, koji je na krstu preklonio glavu za crkvu, po vaskrsenju iz mrtvih je postao glava crkve. Drugo, Hristos je kao glava crkve i spasitelj njenog tela: „I on je spasitelj tela”. A ovde reč spasitelj predstavlja Hrista kao branitelja, čuvara i zaštitnika crkve, „… koju je stekao krvlju svojom” (Dela 20:28). Kao što je Hristos iz ljubavi prema crkvi predao sebe da bi je spasao, tako je posle iz ljubavi prema crkvi predao sebe da bi je štitio. Hristos je spasitelj i zaštitnik koji hrani i greje svoju crkvu. Apostol Pavle pravi poređenje sa telom da bi objasnio kakav odnos treba da ima muž prema svojoj ženi: „Tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja tela; jer koji ljubi svoju ženu, samoga sebe ljubi. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje ”. „Svako se prema svome telu odnosi kao spasitelj, u smislu čuvara i zaštitnika, pazi na njega i čuva ga”,35 „… nego ga hrani i greje ”. Uzimajući ovu sliku kao uzor koji dolazi od jednog mnogo uzvišenijeg odnosa, apostol Pavle objašnjava da je upravo Hristos takav spasitelj, branitelj, čuvar i zaštitnik svoje crkve: „Nego ga hrani i greje, kao i Hristos crkvu” (Ef. 5:29). Hristos je prilepio crkvu uz sebe neraskidivim svezama svoje savršene ljubavi (Ef. 5:31,32), obezbeđuje joj sve što joj je potrebno i čuva je u senci svoje svemoguće zaštite. Apostol Juda na kraju svoje poslanice ukazuje samo na jednog zaštitnika koji može da nas sačuva. Gospod Bog je jedini svetac i zaštitnik hrišćana i njihovih domova. Juda izjavljuje da zahvalnost i slavljenje za zaštitu koja nam je podarena, dugujemo isključivo ovom zaštitniku. U himni slavljenja, koja je izgovorena u čast zaštite nad svetima, izostavljena su sva stvorenja na nebesima, pa čak i anđeli čuvari, koji su jedini nosioci ove dužnosti pored Boga; jer ako anđeli i jesu čuvari svetih, oni su samo štit u ruci najuzvešenijeg zaštitnika kojim on zaklanja i brani svoj narod. „A onome …” koji je sam večni zaklon, i koji pruža sigurno utočište pod svojom večnom mišicom, „a onome koji može da vas sačuva od spoticanja i da vas postavi neporočne u klicanju pred svoju slavu, jedinome Bogu spasitelju našem posredstvom Isusa Hrista Gospoda

35 D. M. Lojd-Džons: Život u Duhu, Alfa i Omega, Beograd, 2003, str. 113.

70

našega, slava, veličanstvo, sila i vlast pre svakog vremena i sad i u sve vekove. Amin” (Juda 24,25).

71

VODOOSVEĆENJE Vodoosvećenje je još jedna dogma i praksa srpske pravoslavne religije koju prof. dr Dimitrije Popadić u pozitivnom svetlu predstavlja evanđeoskoj crkvi. Izlaganje verovanja o vodoosvećenju Govoreći na temu Demonologija slave prof. dr Dimitrije Popadić kaže: „Krsna slava je i molitva. Prvenstveno je ona molitva u kojoj se proslavlja Bog, kojom se Bogu zahvaljuje za sveca – zaštitnika i za hrišćanski život predaka i u kojoj se Bog moli za zdravlje i napredak svečara. Međutim, krsna je i izraz duhovne borbe protiv negativnih sila i zlih duhova. Ovo je očito u činu vodoosvećenja i u funkciji tamjana. Prvorodni greh je poražavajuće uticao na sveukupno Božije stvorenje. Voda je, razume se, jedan od materijalnih elemenata stvorenja, i osnovni smisao čina vodoosvećenja je da se vodi vrati 'to prvobitno zdravlje', te da ona bude 'iscijeljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra (biblijski izraz iz 1. Moj. gl. 1). To isceljivanje se sastoji u uklanjanju negativnih sila koje u prirodi realno ali nevidljivo postoje i deluju negativno, ali su im posledice vidljive'. Većina protestantskih i evanđeoskih hrišćana smatra da ova praksa i ovakvo tumačenje osvećivanja vodice nije u skladu sa Svetim pismom. Svakoko, ovde se radi o suštinskoj nesuglasici dveju tradicija s obzirom na verovanje vezano za primat autoriteta Božanskog otkrivenja: Sveto pismo podjednako sa svetim (apostolskim) predanjem, ili samo Sveto pismo? Ne pokušavam da negiram postojanje razlike između ova dva načela, ali želim da je definišem tako da to otupi njenu oštricu kojom je ona nehrišćanski razdeljivala i deli hrišćanstvo” (str. 67–68). Opis vodoosvećenja upotpunjuje knjiga Srpske slave i verski običaji, koja o činu vodoosvećenja kaže sledeće: „Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom, tamjana i

72

spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Kad se vodica osveti, svi ukućani se malo napiju ove osvećene vodice, a od ostatka se mesi slavski kolač. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući. Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti Duh ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu. Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ukućana”.36 Dakle, najpre se isceljuje voda a zatim se isceljuje vodom. Isceljena i osvećena vodica služi za uklanjanje negativnih sila i zlih duhova i za napredak, zdravlje i sreću ukućana. ODGOVOR NA VEROVANJE O VODOOSVEĆENJU Odgovor na primedbu Na samom početku razmatranja ove teme želim da izložim jasan odgovor na Popadićevu primedbu. On je izneo primedbu koja se odnosi na stav evanđeoskih hrišćana prema praksi osvećenja vodice: „Većina protestantskih i evanđeoskih hrišćana smatra da ova praksa i ovakvo tumačenje osvećivanja vodice nije u skladu sa Svetim pismom. Svakako, ovde se radi o suštinskoj nesuglasici dveju tradicija”. Ova primedba je nastavak na prethodne primedbe i kritike, u kojima je Popadić rekao sledeće: „Evanđeoski hrišćani greše ako a priori odbacuju mogućnost da su poštovanje svetitelja i ikone, sa svim propratnim gestovima i ritualima , prigodni, pravoslavni kulturni izražaji poštovanja sveca, čiji je glavni cilj proslavljanje Boga. Srpska pravoslavna tradicija i savremeni bogoslovi Srpske pravoslavne crkve su objasnili parametre ove problematike na biblijski prihvatljiv način” (str. 66–67). Zašto većina evanđeoskih hrišćana smatra da praksa osvećenja vodice nije u skladu sa Svetim pismom? Odgovor je vrlo jasan: zato što je nema u Svetom pismu. Ako je praksa vodoosvećenja u skladu sa Svetim pismom, onda bi bilo razumno da u Svetom pismu postoje i jasne potvrde ove

36 Ep. Nikolaj i protođakon Ljubomir Ranković: Srpske slave i verski običaji, Šabac, 2003, str. 53–54, 121.

73

prakse. Jer se samo za onu praksu – koju Pismo otkriva i preporučuje, a pritom i potvrđuje mnogim jasnim dokazima – može reći da je u skladu sa Svetim pismom. Kada bi praksa vodoosvećenja bila u skladu sa Novim zavetom, tada bi negde u evanđeljima Hristos svetio vodicu i poučavao o tome. Ali neko će reći: Isus nije ni krštavao, a ipak je krštenje biblijska praksa. Neka bude tako. Ali Isus je učio o krštenju. I još nešto, premda Isus nije krštavao sam, krštavali su njegovi učenici: „Isus pak sam ne krštavaše nego učenici njegovi” (Jv. 4:2). Recimo da Isus nije svetio vodicu sam, međutim, ako bi praksa osvećivanja vodice bila novozavetna uredba, onda bi svetili vodicu njegovi učenici. Ako bi, dakle, praksa vodoosvećenja bila u skladu sa Novim zavetom, novozavetni tekstovi bi (naročito Dela apostolska) veoma jasno prikazivali apostole kako stojeći nad činijom sa vodom, buketom bosiljka i obrednom pesmom, isceljuju vodu i vraćaju joj prvobitno zdravlje, da bude kakva je bila u početku, kad je bila veoma dobra. A zatim, kako osvećenom vodom krope domove i ukućane, oslobađajući ih od negativnih sila i zlih duhova. Kada bi praksa vodoosvećenja bila u skladu sa Novim zavetom, tada bi novozavetne poslanice jednostavno i jasno govorile i o činu vodoosvećenja, kao što govore o krštenju i večeri Gospodnjoj. Ali u Novom zavetu nema ni reči o ovakvoj praksi. Popadić je dobro rekao, ovde se radi o suštinskoj nesuglasici, ali ne o suštinskoj nesuglasici dveju tradicija, nego o suštinskoj nesuglasici Svetoga pisma i ljudske tradicije. Ljudska tradicija je svojim predanjem zamenila Božiju istinu. „Jer zameniše istinu Božiju lažju” (Rim. 1:25). Svojstva i glavne osobine reči Božije oni su pripisali praksi vodoosvećenja, a reč Božiju, koja treba da bude u središtu, odgurali su u sporedan i beznačajan ugao. Latimer je rekao: „Gde se đavo nastani i počne da vršlja, tamo se odbacuje Biblija, a uzimaju brojanice; odbacuje svetlost evanđelja, a upotrebljava svetlost sveća. Gde đavo obitava, da bi prevagnuo, zavode se sujeverje i idolopoklonstvo, kađenje tamjanom, sveće, sveta vodica i novo bogosluženje čovečjeg izuma, kao da čovek može da izmisli bolji način bogosluženja od onoga koji je Bog odredio”.37 Odgovor na verovanje o vodoosvećenju

37 Besede, iz propovedi o plugu, Beograd, 1967, str. 113.

74

(a) Oružje za borbu protiv negativnih sila i zlih duhova Prema verovanju pravoslavne religije koje je izložio prof. dr Dimitrije Popadić, pored ostalih elemenata i rituala iz kojih se sastoji krsna slava, čin vodoosvećenja je glavno oružje ili sredstvo u borbi protiv negativnih sila i zlih duhova. Popadić kaže: „Međutim, krsna je i izraz duhovne borbe protiv negativnih sila i zlih duhova. Ovo je očito u činu vodoosvećenja i u funkciji tamjana. Osnovni smisao čina vodoosvećenja je da se vodi vrati 'to prvobitno zdravlje', te da ona bude 'isceljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra. To isceljivanje se sastoji u uklanjanju negativnih sila koje u prirodi realno ali nevidljivo postoje i deluju negativno, ali su im posledice vidljive '”. Šta kaže Sveto pismo, šta je oružje koje koriste hrišćani u duhovnoj borbi protiv negativnih sila i zlih duhova? Sotona je vladar vazdušnih sila (Ef. 2:2), vladar koji upravlja negativnim silama i zlim duhovima. On ove negativne vetrove usmerava prema dobrim i pravednim ljudima koji se boje Boga i uklanjaju se od zla, bilo preko sinova nepokornosti u kojima sada dejstvuje (Ef. 2:2), bilo preko drugog oružja koje je iskovao u kovačnici mržnje prema svetima. „Naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima” (Ef. 6:12). Da bi se hrišćani mogli odbraniti od ovog đavolskog oružja, oni moraju imati oružje koje može odoleti đavolskom oružju, ali ne samo odoleti, nego i nadvladati i polomiti oružje neprijatelja. Da li je razborito da verujemo da se svetom vodicom mogu pogasiti ognjene strele nečastivoga koje su zapaljene od samog pakla? Ako je svojim paklenim oružjem stara zmija oborila Adama i Evu kada su bili u stanju bezgrešnosti, da li je onda moguće da se čovek, pošto je sagrešio, održi protiv ovog oružja, kojim „… je mnoge ranila i oborila, i mnogo je onih koje je pobila”? (Priče 7:26). Đavo je svojim oružjem mnoge smrtno ranio i survao u propast. Nijedno oružje koje je načinjeno ljudskom rukom ne može odoleti udarcima đavolskog oružja, i nijedan štit koji je sačinjen od ljudskih zasluga ne može pogasiti raspaljene strele nečastivoga. Apostol Pavle kaže da postoji samo jedno oružje koje može odbiti nalete vladara tame i njegovih duhova, i da postoji samo jedna grupa ljudi koja se može održati protiv đavolskog oružja, odupreti se i pobediti. Kakvo je

75

to oružje, i ko su ti ljudi? Apostol o ovom oružju kaže sledeće: „Jer oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno od Boga na raskopavanje gradova, da kvarimo pomisli” (2. Kor. 10:4). A ko su ljudi koji pobeđuju i nadvladavaju nečastivoga? Apostol kaže da su to oni ljudi koji su se obukli u ovo oružje (Ef. 6:11). To su ljudi koji su rođeni od Boga: „Jer svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet” (Jv. 5:4). „Oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno od Boga …” (2. Kor. 10:4). Samo nebesko oružje može nadvladati pakleno oružje, samo oružje silno od Boga može pobediti oružje nečastivoga. Vilijam Gurnal kaže da se oružje silno od Boga ili sve oružje Božije pre svega odnosi na Gospoda Isusa Hrista: „Zapravo, on je celina u kojoj smo mi kompletni, upoređen sa celokupnim naoružanjem: 'Obucite Gospoda Isusa Hrista'” (Rim. 13:14).38 Drugo, oružje silno od Boga ili sve oružje Božije koje oblače hrišćani da bi se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga, odnosi se i na Bibliju. Drugim rečima, oružana u kojoj se nalazi sve oružje Božije jeste Biblija. Biblija obezbeđuje hrišćaninu kompletno naoružanje. Samo Biblija pruža hrišćaninu opasač istine, oklop pravde, obuću pripravnosti za evanđelje mira, štit vere, kacigu spasenja i mač Duha koji je reč Božija. Celokupna nauka Biblije oblači hrišćanina u Gospoda Isusa Hrista, a zajedno sa njim i u sve oružje Božije. Samo u oružju silnom od Boga hrišćanin se može odupreti u duhovnom ratu protiv negativnih sila i zlih duhova, i održati se. Samo oružjem silnim od Boga može raskopati i pokvariti đavolje oružje i njegova utvrđenja (2. Kor. 10:4), i naterati ga na bekstvo (Jk. 4:7). Nikakvo oružje načinjeno protiv čoveka koji je obučen u sve oružje Božije neće biti uspešno: „Neće uspeti oružje protiv tebe skovano” (Is. 54:17). Kao što nikakvo ljudsko oružje neće biti uspešno protiv đavolskog oružja, isto tako nikakvo đavolsko oružje neće biti uspešno protiv božanskog oružja, u koje su obučeni oni koji su rođeni od Boga. Kada je Isusa odveo Duh u pustinju da ga đavo kuša, kao oružje u borbi protiv poglavara negativnih sila i zlih duhova Isus nije koristio svetu vodicu, nego Sveto pismo, to jest, sve oružje Božije u koje ga je obuklo Pismo. Zahvaljujući oružju silnom od Boga đavo je bio primoran da pobegne od Isusa. Mladići kojima piše apostol Jovan, nisu nadvladali nečastivoga svetom vodicom, nego rečju Božijom: „Reč Božija u vama

38 William Gurnall: Hrišćanin u kompletnom naoružanju , 2. deo, Aranđelovac, 2005, str. 21.

76

stoji, i nadvladaste nečastivoga” (1. Jv. 2:14). Apostol Petar, opominjući hrišćane na budnost, jer njihov protivnik, đavo, „ide okolo kao lav koji riče tražeći koga da proždere”, ne kaže branite se od njega svetom vodicom, nego: „Njemu se usprotivite, čvrsti u veri ” (1. Pet. 5:9). Drugim rečima, usprotivite mu se čvrsti u Pismu, u koje ste se utemeljili verom. Čin vodoosvećenja je ljudski izum kojim je ljudska tradicija zamenila nezamenljivo Božije oružje. Božiji Logos, Hristos (Jv. 1:1), i pisana Božija reč, Sveto pismo – koja nas povezuje sa izvorom svih božanskih sila i obezbeđuje celokupno naoružanje, koja je i sama Božije oružje, jer se još zove i mač Duha – jeste jedino oružje koje je Bog dao hrišćanima za borbu protiv negativnih sila i zlih duhova. (b) Isceljivanje vode Pogledajmo i sledeću tezu pravoslavne dogme o vodoosvećenju, koju je prof. dr Dimitrije Popadić naveo u svojoj knjizi kao verovanje koje je objašnjeno na biblijski prihvatljiv način. On kaže: „Prvorodni greh je poražavajuće delovao na sveukupno Božije stvorenje. Voda je, razume se, jedan od materijalnih elemenata stvorenja, i osnovni smisao čina vodoosvećenja je da se vodi vrati 'to prvobitno zdravlje', te da ona bude 'isceljena (is-cijel-iti) kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra. To isceljivanje se sastoji u uklanjanju negativnih sila koje u prirodi realno ali nevidljivo postoje i deluju negativno, ali su im posledice vidljive'”. Istina je da je čovekovim padom u greh došlo do prokletstva nad sveukupnim Božijim stvorenjem. Gospod Bog je rekao Adamu: „Zemlja da je prokleta zbog tebe” (Post. 3:17). Tačno je da ni voda nije bila više ista pošto je čovek pao, kakva je bila u početku, pre nego što je sagrešio. Prokletstvo i raspadljivost potčinili su sebi celokupno stvorenje: „A tvorevina Božija potčinjena je propadljivosti” (Rim. 8:20). Od dana kada je čovek sagrešio pa sve do današnjega dana, stvorenje je u ropstvu raspadljivosti (Rim. 8:21), i podvrgnuto je kvarenju i prolaznosti. Ne samo da je čovekov pad u greh otvorio vrata raspadljivosti stvorenja, nego je umnožavanje čovekovog greha doprinelo i doprinosi ubrzanom kvarenju i raspadanju stvorenja. Voda nije više čista kao što je bila nekada, i ne nosi prvobitno zdravlje koje je imala u raju, kada je bila veoma dobra. Prema tome, od vremena pada pa sve do danas, čitavo

77

stvorenje, zajedno sa vodom, upravljeno je nezadrživom težnjom u pravcu potpunog kvarenja, raspadanja i uništenja. Apostol Petar kaže da se približava dan kada će nebesa „uz snažnu huku proći, a zažarene stihije će se raspasti, i zemlja će izgoreti sa svim delima koja su na njoj” (2. Pet. 3:10). Sve ide u tom smeru, uprkos borbi za zaštitu životne sredine, i teoriji evolucije, koja zastupa gledište da se sve razvija iz postojećeg ka savršenijim oblicima. Da li je biblijski da verujemo da je Bog ustanovio natprirodno sredstvo u formi čina vodoosvećanja, kojim se – u vremenu dok je stvorenje u ropstvu raspadljivosti – voda oslobađa od ropstva raspadljivosti, (barem na određeno vreme), i kojim se vodi vraća to prvobitno zdravlje, te da ona bude isceljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra? Ove godine, a isto tako i prethodnih godina, sveštenici Srpske pravoslavne crkve su osvetili vodu Zapadne Morave, kao i vode drugih naših reka. Ako je istina da se činom vodoosvećenja vodi vraća prvobitno zdravlje, da ona bude isceljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra, onda je čudnovato zašto građani Čačka, barem tog dana, ne piju vodu iz Zapadne Morave, nego piju samo onu osvećenu vodu koja je prošla kroz specijalne filtere za prečišćavanje? Da li je, dakle, istina da se u razdoblju dok je priroda pokorena propadljivosti zbog greha i prokletstva vodi, kao jednom od materijalnih elemenata stvorenja, povremeno, čudotvornim činom vodoosvećenja, vraća to prvobitno zdravlje? Biblija uči da je isceljenje i vodi i celokupnom stvorenju ostavljeno za jedno drugo vreme? Apostol Pavle kaže da će se sveukupno Božije stvorenje osloboditi ropstva propadljivosti tek u budućnosti: „Da će i sama tvorevina biti oslobođena ropstva propadljivosti” (Rim. 8:21). Kada? Apostol Pavle u nastavku kaže: „Za slobodu slave dece Božije” (Rim. 8:21). Kada deca Božija – to jest, crkva, i svi vernici iz razdoblja velikih nevolja i hiljadugodišnjeg carstva – budu doživela oslobođenje od grešne prirode i prisutnosti greha, i preobražaj iz sadašnjeg u proslavljeno telo, tada će „i sama tvorevina biti oslobođena ropstva propadljivosti”. Oslobođenje sveukupne Božije tvorevine od prokletstva i ropstva propadljivosti dogodiće se kod stvaranja novog neba i nove zemlje. Apostol Jovan kaže: „I videh nebo novo i zemlju novu” (Otk. 21:1), zatim kaže: „I reče Onaj što sedi na prestolu: evo sve činim novim” (Otk. 21:5). Tada će Bog učiniti i nebo i zemlju, i svo stvorenje novim. Tada će Bog učiniti da se i vodi vrati prvobitno zdravlje, te da ona

78

bude isceljena kakva je bila u početku kad je bila veoma dobra: „I pokaza mi čistu reku vode života, bistru kao kristal, koja izlažaše od prestola Božijega i Jagnjetova” (Otk. 22:1). Tada će Bog i sveukupan biljni svet isceliti i učiniti da bude za isceljivanje: „Nasred ulica njegovih i s obe strane reke drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakog meseca svoj rod; i lišće od drveta beše za isceljivanje narodima” (Otk. 22:2). Tada će Bog ukloniti svako prokletstvo i cela zemlja će biti kao vrt edenski: „I više neće biti nikakvog prokletstva; i presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu; i sluge njegove posluživaće ga” (Otk. 22:3). Očito je, dakle, da je Bog odredio da se isceljenje vode i čitavog stvorenja dogodi onoga dana kada budu položeni svi njegovi neprijatelji pod njegove noge i kada otpočne njegovo slavno i večno carstvo. (c) Sredstvo preko kojeg se prima Sveti Duh i blagodat Božija Knjiga Srpske slave i verski običaji o osvećenju vode kaže sledeće: „Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti Duh ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu”.39 Ovo je drevna i ustaljena praksa pravoslavne religije. Iako se ovaj lepi hrišćanski običaj prenosi i nastavlja sa kolena na koleno, naša je dužnost da postavimo sledeća pitanja: da li je moguće da obred, o kome Biblija nigde ne govori, bude sredstvo preko kojeg se prima Sveti Duh i blagodat Božija? Drugo, da li je istina da se Sveti Duh i blagodat Božija primaju posredstvom obreda ili rituala? I treće, da li je moguće da se Sveti Duh i blagodat Božija mogu kupiti za novac? Jer, prema ustaljenoj praksi, sveštenici Pravoslavne crkve naplaćuju svojim vernicima uslugu deljenja Svetoga Duha i blagodati Božije. Sveto pismo najoštrije osuđuje samu misao o prodaji i kupovini Svetoga Duha, a kamoli praktičnu primenu ove zemaljske zamisli. Jedan čovek po imenu Simon, koji je vračao, ponudio je apostolima novac da kupi dar Božiji. Da li su apostoli trgovali sa Simonom? Nipošto! „Na to mu Petar reče: tvoj novac neka ide s tobom zajedno u propast, zato što si pomislio da novcem stekneš dar Božiji” (Dela 8:20).

39 Ep. Nikolaj i protođakon Ljubomir Ranković, Šabac, 2003, str. 54.

79

Posredstvom koga i posredstvom čega se prima Sveti Duh i blagodat Božija? Šta o tome kaže Sveta reč? Sveti Duh nije duh iz Aladinove lampe koji se doziva ritualom trljanja, ili pak ritualom kropljenja doma, ili bilo kojim drugim ritualom. Pismo kaže da je Sveti Duh večni Bog, i treće lice svetoga trojstva. On je, zajedno sa Ocem i Sinom, svemogući, najviši, neprikosnoveni i neograničeni gospodar, koji je po prirodi potpuno nezavisan i nepodmitljiv. „Kad on šta naumi, ko će ga odvratiti? Što duša njegova želi, ono čini” (Jov 23:13). Sve pripada njemu: što je god pod svim nebom, njegovo je (Jov 41:2). I on ima vlast u svome činiti šta hoće (Mt. 20:15). Svetom Duhu je milina da bude sa sinovima ljudskim. Ali pošto je Sveti Duh nograničeno svet, jer je njegovo ime sveti, uprkos svim ritualima i obredima, on se ne nastanjuje tamo gde ne postoji iskrena glad i žeđ za svetošću. Njegove oči gledaju po svoj zemlji, i traže onoga ko je skrušena duha i ko drhti od njegove reči, da bi došao k njemu, i nastanio se kod njega. Drhtanje od njegove reči poziva Svetoga Duha da uđe u dom čovekovog srca. Čovek koji je zadrhtao od njegove reči je čovek koji je poverovao u njegovu reč. Pošto je poverovao u njegovu reč, on je zadrhtao od njegove reči. Reč ga je kosnula u srce, i on drhćući i kajući se pita: šta treba da činim da bih se spasao? Gospod je pogledao na ovakvog čoveka: „Na koga ću pogledati?” pita Gospod, „na nevoljnoga i na onoga ko je skrušena duha i ko drhti od moje reči” (Is. 66:2). Vera u Božiju reč je stvorila u čovekovoj duši drhtanje i kajanje, drhtanje od Božije reči je stvorilo vapaj za spasenjem, a vapaj za spasenjem je došao do Boga, spasitelja sveta, koji je ustao i doneo spasenje čovekovoj duši, i od nje načinio hram Boga živoga, u koji se uselio Sveti Duh, da živi u njemu. Prema tome, vera je pripravila put Svetome Duhu da dođe do čovekove duše i useli se u nju, a ne osvećenje vodice i kropljenje doma. Apostol Pavle misleći upravo na ovo pita Galate: „Samo ovo želim da saznam od vas: da li ste Duha primili na osnovu dela zakona ili na osnovu vere u ono što ste čuli? Zar ste toliko nerazumni? Počeli ste u Duhu pa zar da sada završite u telu? Da li, dakle, Onaj koji vam daje Duha … to čini zbog dela zakona ili zbog vere u ono što ste čuli? Pogledajte Avrama: 'On poverova Bogu i to mu se uračuna u pravednost'” (Gal. 3:2–6). Odgovor je sasvim jasan: Duha ste primili na osnovu vere u ono što ste čuli. Ako mislite da se Duh Sveti prima na osnovu dela zakona ili na osnovu nebiblijskih rituala, završili ste u telu i pogrešno mislite.

80

Kada čovek na osnovu vere u ono što je čuo o Hristu, primi Svetoga Duha, zajedno sa Svetim Duhom prima i blagodat Božiju, kao i mnoge blagoslove i duhovnu snagu. Blagodat Božija teče iz izvora ljubavi Božije koju je Sveti Duh izlio u nas kada nam je dat: „Jer se Božija ljubav već izlila u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat” (Rim. 5:5). A izvor blagodati Božije i ljubavi Božije je Hristos: „I od punosti njegove mi svi uzesmo blagodat za blagodaću” (Jv. 1:16). Samo preko Gospoda Isusa Hrista, i samo na osnovu njegovih dela i zasluga, putem vere, mi primamo Svetoga Duha i zajedno s njim blagodat za blagodaću. Iz reči apostola Pavla izvlačimo jasan zaključak: Hristos je izvor i kanal kroz koji se blagodat Božija izlila, i izliva na nas Duhom, a ne čin svećenja vodice i kropljenje doma. Ovde Božija reč ne ostavlja mesta nikom drugom i ničem drugom; ni ritualima, ni trgovini, ni ljudskim zaslugama, ni bilo čemu drugom, osim jedinom posredniku između Boga i ljudi, Isusu Hristu. Apostol Pavle kaže: „Ali blagodat nije kao prestup. Jer ako su prestupom jednoga mnogi umrli, mnogo se obilnije izlila na mnoge blagodat Božija i dar blagodaću jednoga čoveka, Isusa Hrista. Jer, ako se posredstvom jednoga smrt zacarila, usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobilje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista” (Rim. 5:15, 17). (d) Šta donosi zdravlje, napredak i sreću ukućanima Knjiga Srpske slave i verski običaji kaže: „Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ukućana”. Na drugom mestu stoji: „Za napredak doma, za zdravlje i sreću ukućana”.40 Ovde je ponovo došlo do zamene. Oni su i ovde „lažju zamenili Božiju istinu” (Rim. 1:25). Očekuju zdravlje, napredak i sreću od tvorevine (od svete vodice) umesto od tvorca i njegove istine; poštuju i klanjaju se tvorevini umesto tvorcu, koji je blagosloven doveka (Rim. 1:25). Kažu: „Sveta vodica, obzirom da je osvećena na veliki praznik, ima velika duhovna i lekovita svojstva”.41 Narod dolazi u crkvu s flašama i drugim manjim sudovima, uzima osvećenu vodicu i nosi je u svoje domove, a okreće leđa Bogu i njegovoj

40 Ep. Nikolaj i protođakon Ljubomir Ranković, Šabac, 2003, str. 41 Na istom mestu, str. 76.

81

svetoj reči. Ne verujem da iz ovakvog odnosa prema Božijoj reči izvire zdravlje, napredak i sreća? Pre bi se reklo da iz ovakvog negativnog stava prema Svetom pismu a pozitivnog prema poštovanju tvorevine mogu proizaći bolest, unazađivanje i nesreća. Gospod kaže da sreću i napredak donosi njegova reč: „Reče Gospod Isusu sinu Navinu … govoreći: neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona, nego razmišljaj o njemu dan noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putevima svojim i tada ćeš napredovati” (Is. N. 1:1, 8). Kada ćeš biti srećan na putevima svojim i kada ćeš napredovati? Odgovor je: Kada se reči Svetoga pisma budu prilepile za tvoje srce, kada ih privežeš sebi na grlo, i upišeš ih na ploči srca svoga (Priče 3:2), kada ih zakopčaš sebi oko grla (Priče 6:21), kada se ne budu rastavljale od tvojih usana; kada budeš razmišljao o rečima Svetoga pisma danonoćno, da bi držao i činio sve kako je u njemu napisano, tada! „Tada ćeš biti srećan na putevima svojim i tada ćeš napredovati”. Tada ćeš: „Naći milost i dobru misao pred Bogom i pred ljudima” (Priče 3:4). „To će biti zdravlje pupku tvojemu i zalevanje kostima tvojim” (Priče 3:8). „Tada ćeš ići bez brige putem svojim, i noga tvoja neće se spotaći. Kad ležeš, nećeš se plašiti, i kad počivaš, sladak će ti biti san” (Priče 3:23,24). U knjizi Dnevnika sreća je povezana isključivo s verom u proročku reč: „Verujte prorocima njegovim i bićete srećni” (2. Dn. 20:20). Dakle, sreća i napredak su plodovi koji rastu samo na onom drvetu koje svoje žile pušta niz potok Božije reči: „Ne mora se ničeg bojati kad dođe žega, na njemu uvek zelenilo ostaje. U sušnoj godini brigu ne brine, ne prestaje donositi plod” (Jer. 17:8). Teorija o postojanju veze između sreće i napretka sa činom vodoosvećenja je obična bapska priča, koja doduše ima sličnost sa bajkom o čarobnom napitku, ali nema nikakve veze sa istinitom naukom koja izvire iz Svetoga pisma. Ponavljam, ovde se ne radi o nesuglasici dveju tradicija (pravoslavne i protestantske), ovde se radi, kao što vidimo, o nesuglasici Svetoga pisma i pravoslavne tradicije. Postoji veoma oštra razlika između ova dva načela, koja se ne može otupiti bilo kakvim definicijama. Oštricu razlike između Božije reči i ljudskog predanja ne može niko otupiti. Razlog tome je što oštrini ove oštrice doprinosi, ne protestantska tradicija, nego sama Biblija.

82

Umesto da nastojimo da pomeramo oštre granice koje je postavilo samo Pismo između onoga što je Božije i onoga što je ljudsko, radije se ugledajmo na sveca koji je rekao: „Držim se puteva oštrih” (Ps. 17:4), pa držimo i verujmo da je samo ono Božija istina što otkriva i potvrđuje Sveto pismo.

83

MOLITVE SVECIMA UČENJE O TRAŽENJU MOLITVENE POMOĆI OD SVETACA Učenje o traženju molitvene pomoći od upokojenih svetaca je veoma popularno kako u Pravoslavnoj tako i u Katoličkoj crkvi. Nije ništa naročito ako neko od pravoslavnih ili katoličkih teologa zastupa i širi ovo učenje. Ali je nesvakidašnje ako to čini dekan protestantskog teološkog fakulteta. Zapravo, prof. dr Dimitrije Popadić nastoji da dokaže da je ova praksa pravoverna s ništa manjom revnošću nego što bi to činio jedan pravoslavni bogoslov. Izlaganje prof. dr Dimitrija Popadića Popadić ovo učenje ovako prikazuje: „Svi hrišćani – i oni koji su telesno živi i oni koji su telesno mrtvi (a naročito mučenici koji su zakoračili u Božiju prisutnost …) imaju međusobno duhovno zajedništvo koje se, između ostalog, izražava i u slobodi traženja pomoći u molitvi jedni za druge. Jer, ako je teološki ispravno da pripadnici vidljive Crkve mole jedni za druge, zašto ne bi bilo ortodoksno da se zastupnička pomoć u molitvi zatraži i od pripadnika 'nevidljive' Crkve u smislu njenih umrlih ili mučenički ubijenih članova (posebno ukoliko su oni 'pravednici' čija molitva mnogo može učiniti Jk. 5:16). Verovanje da je ova praksa pravoverna bilo je opšteprihvaćeno u ranohrišćanskoj crkvi. Isto tako, podrazumevalo se da mučenici (a nakon početka četvrtog veka – kada je utihnulo progonstvo hrišćana – i drugi duhovni zaslužnici kao što su ispovednici i askete) imaju stratešku ulogu u zastupničkim molitvama. Navešću nekoliko primera jer oni potvrđuju ne samo to da je praznovanje sećanja na svetitelje i traženje njihove pomoći u molitvama, praksa koja je prisutna gotovo od samog početka istorije crkve i da nije naknadni fenomen koji joj je neosnovano pridodan; već potvrđuju i Savinu lojalnost biblijskom otkrivenju, onakvom kakvog ga je tumačila i rana crkvena tradicija. Argumentujući snagu zastupničke molitve mučenika (svetaca), Origen, (Origenus Adamantius, aleksandrijski bogoslov, 185–254) produbljuje i

84

artikuliše ovo verovanje da Crkva na nebu svojim molitvama pomaže Crkvi na zemlji. Origen otpočinje 11. poglavlje svoje Molitve ovim rečima: 'Ne samo da se Veliki Sveštenik Hristos moli sa onima koji se istinski mole, već se mole i anđeli koji se u nebu raduju nad grešnikom koji se kaje, više nego nad devedeset i devet pravednika kojima pokajanje nije potrebno; a isto tako mole se i duše upokojenih svetaca'. Prema Origenovom shvatanju, 'duše upokojenih svetaca' se mole 'sa onima koji se istinski mole", čak bez obzira da li se to od njih specifično traži ili ne. Nadalje, u 12. poglavlju, on kaže: 'verujem da su reči svetitelja koji se mole ispunjene velikom snagom. Jer, duhovni uvidi koje poseduju duše svetih ljudi, koji se mole, poput strele, znanjem, razumom i verom, ranjavaju, potčinjavaju i uništavaju duhove koji se protive Bogu i koji nas žele uloviti u ropstvo greha'” (str. 105–106). Argumenti prof. dr Dimitrija Popadića Da bi potvrdio verovanje da svi hrišćani, i oni koji su telesno živi i oni koji su telesno mrtvi, imaju međusobno duhovno zajedništvo koje se izražava u slobodi traženja pomoći u molitvi, Popadić se poziva na dva autoriteta: ranohrišćansku crkvu i crkvenu tradiciju, kao i na određene argumente koji izviru iz ovih autoriteta. (a) Prvi argument Prvi argument koji je vezan za istoriju ranohrišćanske crkve glasi ovako: „Verovanje da je ova praksa pravoverna bilo je opšteprihvaćeno u ranohrišćanskoj crkvi”. (b) Drugi argument Drugi argument koji je vezan za crkvenu istoriju prvih stoleća hrišćanske crkve sastoji se iz dve tačke. 1. Ova praksa je pravoverna jer je „prisutna gotovo od samog početka istorije crkve”. Ova praksa „nije naknadni fenomen koji joj je neosnovano pridodan”. Ona je lojalna „biblijskom otkrivenju, onakvom kakvog ga je tumačila rana crkvena tradicija”.

85

2. Ova praksa je pravoverna jer je potvrđuje i crkveni otac Origen. Popadić kaže: „Argumentujući snagu zastupničke molitve mučenika, Origen produbljuje i artikuliše ovo verovanje da Crkva na nebu svojim zastupničkim molitvama pomaže Crkvi na zemlji”. ODGOVOR NA IZLOŽENE ARGUMENTE Odgovor na prvi argument Prvi argument koji koristi Popadić da bi dokazao da se telesno živi mole telesno mrtvima, i da je to ortodoksno, jeste opšteprihvaćenost ovog verovanja u ranohrišćanskoj crkvi. On kaže: „Verovanje da je ova praksa pravoverna bilo je opšteprihvaćeno u ranohrišćanskoj crkvi”. Ključno pitanje koje doprinosi razjašnjenju ovog predmeta je sledeće: da li se pravovernost neke prakse utvrđuje njenom opšteprihvaćenošću u ranohrišćanskoj crkvi? Drugim rečima, da li je sve bilo pravoverno što je bilo opšteprihvaćeno u ranohrišćanskoj crkvi? U jednom trenutku, u ranohrišćanskoj crkvi u Galatiji bilo je opšteprihvaćeno da se do opravdanja dolazi ne samo kroz veru u Hrista nego i držanjem zakona. Šta ćemo reći na to? Da li je ovo verovanje pravoverno samo zato što je bilo opšteprihvaćeno u ranohrišćanskoj crkvi u Galatiji? Nipošto! Apostol Pavle im kaže: „Čudim se da se od Onoga koji vas pozva blagodaću Hristovom, tako brzo odvraćate na drugo jevanđelje”. Apostol zatim uzima mač istine i zabada ga pravo u srce ovom verovanju, iako je ono bilo opšteprihvaćeno u ranoj galatskoj crkvi: „Ne odbacujem blagodati Božije; jer ako pravda kroz zakon dolazi, to Hristos uzalud umre”, „izgubiste Hrista, vi koji hoćete zakonom da se opravdate, i otpadoste od blagodati” (Gal. 1:6; 2:21; 5:4). Takođe, u ranohrišćanskoj crkvi postojao je opšteprihvaćen pogled da stav prema bogatima koji dolaze u crkvu treba da se razlikuje od stava prema siromašnima. Pozvaćemo se na isto pitanje: zar je ovaj pogled pravoveran samo zato što je bio opšteprihvaćen u ranohrišćanskoj crkvi? Nikako! Apostol Jakov im poručuje: „Ako li gledate ko je ko, greh činite” (Jk. 2:9). Verovanje da je ispoljavanje određenih duhovnih darova kod nekih hrišćana u isto vreme i obznanjivanje bogougodnosti tih hrišćana, bilo je

86

opšteprihvaćeno u ranohrišćanskoj crkvi u Korintu. Da li je ovo verovanje pravoverno samo zato što je bilo opšteprihvaćeno u ranoj korintskoj crkvi? Naravno da nije. Ovi isti hrišćani koji su se hvalili javnim izražavanjem svojih darova, svađali su se među sobom, vukli su jedni druge na svetovne sudove, i tolerisali su blud „i to takav blud”, kaže Pavle, „kakvog nema ni među mnogobošcima. A vi se još nadimate” (1. Kor. 5:1). Ljubav koja se ispoljava na delu kroz dugotrpljenje, dobrotu i poniznost, ljubav, koja se obznanjuje kroz pristojnost, nesebičnost, blagost i praštanje, ljubav koja se izražava tako što se ne raduje napravdi, ali se raduje istini, što sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi – ova ljubav je pokazatelj da Bog u nama stoji. Apostol im kaže: ako ove ljubavi nemam, ništa sam, i ništa mi ne koristi (1. Kor. 13:1–3). U svetlu ovih biblijskih primera vidimo da pravovernost nekog verovanja ili neke prakse ne određuje opšteprihvaćenost u ranohrišćanskoj crkvi. To čini viši autoritet. Apostol Pavle objavljuje da je crkva nazidana „na temelju apostola i proroka”, to jest, na temelju Svetoga pisma, „gde je kamen od ugla sam Isus Hristos” (Ef. 2:21), a ne Pismo na crkvi. Prema tome, vlast za prosuđivanje ispravnosti nekog verovanja nije u crkvi nego u Pismu. Sveto pismo je jedini nepogrešivi sudija koji može da povuče crtu između onoga što je pravoverno i onoga što nije, a „ono što crkva treba da radi je da se bez ustezanja složi sa njim”. Čak ako crkva ima jednoglasno ubeđenje u vezi s nekom praksom, ukoliko se ustanovi da je ta praksa u sukobu sa Svetim pismom, crkva ne može da bude kormilo kojim će se upravljati naše verovanje. Opšteprihvaćenost određenog verovanja u ranohrišćanskoj crkvi nikako ne može da bude dokaz koji garantuje pravovernost tog verovanja, ako to verovanje ne dolazi od jedinog božanskog izvora, od Svetoga pisma. Odgovor na drugi argument 1. Tačka drugog argumenta: Praksa da se telesno živi mole telesno mrtvima, i da se telesno mrtvi mole za telesno žive, pravoverna je, jer je odobrava crkvena tradicija. Ova praksa je ispravna jer je „prisutna gotovo od samog početka istorije crkve”. Ona „nije naknadni fenomen koji joj je neosnovano pridodan”. Lojalna je „biblijskom otkrivenju, onakvom kakvog ga je tumačila (i rana)

87

crkvena tradicija”. Dakle, ortodoksnost ove prakse potvrđuje crkvena tradicija. (a) Crkvena tradicija u odnosu na Pismo Ovo je naše pitanje: da li je crkvena tradicija potpuno pouzdana i apsolutno nepogrešiva? Da li se za pisce crkvene tradicije može reći da su naučeni od Svetoga Duha govorili i pisali nepogrešivo? Ako je neko od pristalica i sledbenika crkvene tradicije u stanju da dâ potvrdan odgovor na ova pitanja i crkvenu tradiciju proglasi nepogrešivom, onda bi trebalo isto tako da bude u stanju i da objasni kako su se u toj istoj crkvenoj tradiciji našle hiljade protivrečnosti Svetom pismu? Ovo je naš odgovor: samo oni pisci koji su bili naučeni od Svetoga Duha (1. Pet. 1:21), pisali su potpuno pouzdano i apsolutno nepogrešivo. Samo oni pisci „koji su pisali Pismo nisu učinili nikakvu pogrešku dok su ga pisali”. Prema tome, crkvena tradicija nije ista po autoritetu sa Svetim pismom. Crkvena tradicija nije nepogrešivo merilo kojim se mogu prosuđivati verovanja i doktrine, ni sudija, čije klimanje glavom proglašava ispravnim ili opovrgava neko verovanje. Dželatu koji je mnogo puta u prošlosti odrubio istini glavu a pustio jeres na slobodu i proglasio je pravovernom ne možemo i nećemo verovati. Mi „verujemo, ispovedamo i učimo da je jedino pravilo i merilo, u skladu sa kojim sva verovanja i doktrine treba procenjivati i prosuđivati, ništa drugo nego proročki i apostolski zapisi Staroga i Novoga zaveta”. Da neko ne bi rekao da je ovo veroispovedanje šema protestantske tradicije, izložiću tri upečatljiva biblijska primera kao dokaz da je izvorište ovog veroispovedanja sama Biblija. 1. Primer susrećemo u knjizi proroka Isaije. Prorok Isaija je objavio reči koje su rekla usta Gospodnja. Neki iz naroda nisu verovali da su reči koje je objavio prorok Božije reči. Da bi im dokazao da je Bog autor njegovih reči, Isaija ih je pozvao da uzmu jedino merilo provere i da prosude: „Tražite u knjizi Gospodnjoj i čitajte” (Is. 34:16). Stavite moje reči na ovo merilo: „Tražite u knjizi Gospodnjoj i čitajte”, i uveriće te se da je ono što govorim on zapovedio. 2. Primer nalazimo u Evanđelju po Jovanu.

88

Gospod Isus je rekao nepoverljivim Judejcima koji su ga sumnjičavo odmeravali, da ispitaju njegove reči i dela Svetim pismom, pa onda da sude o njegovoj ličnosti. Uputio ih je na autoritet na koji je i Isaija uputio svoje savremenike. „Pregledajte Pisma”, rekao je Isus, „jer vi mislite da imate u njima život večni; i ona svedoče za mene” (Jv. 5:39). Uzmite Pisma, zatim, uzmite moje reči, moj život i moja dela i sve to uporedite sa onim mestima u Pismu koja govore o Mesiji, videćete da „ona svedoče za mene”. 3. Primer nalazimo u Delima apostolskim. Pavle i Sila su, pošto su došli u Veriju, otišli u Jevrejsku sinagogu i tamo propovedali evanđelje. O ljudima iz Verije piše: „Oni su bili plemenitiji od onih u Solunu” (Dela 17:11). Vrlina koja ih je činila plemenitijim je sledeća: oni su znali da je Pismo jedini autoritet kojim mogu da istraže, uporede i utvrde. „Oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po Pismu je li to tako” (Dela 17:11). Reči Pavla i Sile koje su primili sa svakom predusretljivošću stavili su na vagu Svetoga pisma da prosude da li su zaista tačne. Vilijam Gurnal kaže: „Odbili su da išta poveruju pre nego što su 'svakodnevno istraživali Pisma da vide da li je tako'. Propovednikovu nauku su poredili sa pisanom rečju; a kao rezultat ovoga 'mnogi od njih poverovaše' (s. 12). Kao što se nisu usuđivali da veruju pre nego što su istražili Pismo, tako sada ništa drugo nisu mogli nego da veruju”.42 U Svetom pismu nema ni traga o crkvenoj tradiciji kao autoritetu koji je određen da prosuđuje, potvrđuje ili opovrgava verovanja i doktrine. Sveto pismo je jedini „izvor i norma doktrine” (Luter).43 (b) Tradicija kao tumač Pisma ili Pismo kao tumač tradicije Popadić kaže: „Navešću nekoliko primera jer oni potvrđuju ne samo to da je praznovanje sećanja na svetitelje i traženje njihove pomoći u molitvama, praksa koja je prisutna gotovo od samog početka istorije crkve i da nije naknadni fenomen koji joj je neosnovano pridodan; već potvrđuju

42 William Gurnall: Hrišćanin u kompletnom naoružanju , 2. deo, Aranđelovac, 2005, str. 23. 43 Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Peć, Novi Sad, 1992, str. 431.

89

i Savinu lojalnost biblijskom otkrivenju, onakvom kakvog ga je tumačila crkvena tradicija”. Crkvena tradicija je tumačila praksu traženja pomoći u molitvama od svetaca kao pravoverni fenomen. A Sava je bio lojalan biblijskom otkrivenju, onakvom kakvog ga je tumačila crkvena tradicija. Prema ovom verovanju crkvena tradicija nam pomaže da pravilno protumačimo Sveto pismo. Ukoliko smo daleko od svetlosti crkvene tradicije, utoliko smo daleko i od pravilnog tumačenja Svetoga pisma. „Jer u svetlosti crkvene tradicije mi pravilno razumemo Sveto pismo”. 44 Ovo gledište je nespojivo s naukom Svetoga pisma. Bog koji nam je dao Pismo s neba, u tom istom Pismu nam je ostavio i ključeve kojima možemo da otključamo tajne nebeskog carstva. Razumevanje Svetoga pisma ne zavisi ni od jednog ljudskog autoriteta, a kamoli od mutnog izvora kao što je crkvena tradicija. Nepogrešivu reč može protumačiti jedino nepogrešiva reč. Dubine i širine koje postoje u Svetom pismu, i panorame njegovih istina, možemo videti samo s njegovih sopstvenih visina. Sveto pismo je i kao nebo, a istine Svetoga pisma su kao zvezde na tom nebu; svojim prirodnim očima čovek nije u stanju da vidi ništa drugo osim tame i svetlucanja koje dolazi iz daljine. Svemir Svetoga pisma – planete nebeskih istina, njihov oblik, njihovu sadržinu i njihovo značenje – možemo otkriti izbliza jedino teleskopom koji daje samo Pismo. Drugim rečima, Sveto pismo možemo tumačiti samo Svetim pismom. Psalmista je rekao: „Tvojom svetlošću vidimo svetlost” (Ps. 36:9). Tvojim istinama vidimo tvoje istine. Kao što u svetlosti sunca vidimo svetlost meseca, tako u svetlosti jedne istine Pisma vidimo svetlost druge istine Pisma. Pismo je sam svoj tumač. Svetlost Pisma – kojom vidimo njegovu svetlost, to jest, značenje njegovih istina – jesu same njegove istine i Sveti Duh, koji se nikada ne razdvaja od Pisma i koji deluje i otkriva putem istina Pisma. Dakle, svetlost ili pomazanje, kako ga naziva apostol Jovan, koje smo primili od Oca, koje stoji u nama (1. Jv. 2:27) i koje nas upućuje na svaku istinu (Jv. 16:13), jeste Sveti Duh. A sredstvo kojim se on služi da bi nam rasvetlio jednu istinu Svetoga pisma jeste druga istina Svetoga pisma.

44 Ep. Nikolaj D. Velimirović: Vera svetih, katihizis istočne Pravoslavne crkve, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, str. 24.

90

Prema tome, naša vera se ne temelji na biblijskom otkrivenju, onakvom kakvog ga je tumačila crkvena tradicija, nego na biblijskom otkrivenju, onakvom kakvog ga tumači sama Biblija i njegov autor i tumač Sveti Duh. Bibliju je Bog napisao još u večnosti. (Ps. 119:89). Bibliju je Bog dao s neba Duhom Svetim (2. Tim. 3:16; 1. Pet. 1:12). Biblija je nepogrešiva reč Božija (Priče 8:8). Biblija je jedino Bogom utvrđeno pravilo za veru i praksu (Dela 17:11). Pošto crkvena tradicija ne nosi ni jedno od ovih obeležja, ništa ne može biti toliko apsurdno kao zamisao da Bibliju treba tumačiti crkvenom tradicijom. Naime, crkvenu tradiciju treba tumačiti Pismom, pritom, treba zadržati sve ono što Pismo kao najviši i jedini autoritet potvrđuje, ali i odbaciti sve ono što je u sukobu s jedinim izvorom Božije istine, Svetim pismom. 2. Tačka drugog argumenta: Praksa traženja molitvene pomoći od svetaca je pravoverna jer je potvrđuje i crkveni otac Origen: „Argumentujući snagu zastupničke molitve mučenika, Origen produbljuje i artikuliše 'ovo verovanje da Crkva na nebu svojim molitvama pomaže Crkvi na zemlji'” (str. 106). Naš odgovor na Origenovo verovanje, i pozivanje na Origenovo verovanje, biće uopšten, kratak i jasan. U spisima svetih otaca ima izuzetno ortodoksnih, mudrih i nadahnutih tumačenja različitih odeljaka Svetoga pisma. Ali njihova pisanja prestaju da budu osnova za nauku crkve onoga trenutka kada počnu da uče suprotno Svetom pismu. Nad Biblijom „nema sudije, učitelja, arbitra. Svi moraju jednostavno biti svedoci, učenici, bez obzira da li je to papa, Luter ili Avgustin, ili neki anđeo s neba”, „ni razum, ni filozofija, ni iskustvo, ni crkveni koncili ne mogu biti autoritet nad Biblijom, nego se svi moraju prikloniti Svetom pismu. I niko od njih ne sme dozvoliti da se Sveto pismo tumači protivno njegovom jednostavnom značenju” (Luter).45 Prof. dr Dimitrije Popadić je kao dokazna sredstva za potvrđivanje spomenutog verovanja koristio opšteprihvaćenost u ranohrišćanskoj

45 Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Peć, Novi Sad, 1992, str. 427, 431–432.

91

crkvi, crkvenu tradiciju i učenje crkvenog oca Origena. Zašto Popadić kao dokaz za potvrđivanje ovog verovanja nije upotrebio neki tekst iz Svetoga pisma? Odgovor je jednostavan: zato što nije mogao da ga pronađe u Svetom pismu. Naime, ne postoji ni jedan odeljak u Svetom pismu koji uči da hrišćani treba da se mole upokojenim svecima. U praksi molitvenog zastupanja telesno živih članova crkve za telesno žive članove crkve ne postoji ništa što ukazuje na verovanje da živi treba da se mole i mrtvima. Iz činjenice o nepostojanju dokaza o ovom verovanju u Svetom pismu, proizilazi očigledan zaključak: ovo verovanje nije pravoverno i teološki ispravno, nego naknadni fenomen koji je neosnovano pridodat. KOME HRIŠĆANI TREBA DA SE MOLE Starozavetno učenje o objektu vernikove molitve Najstariji biblijski zapis o molitvi, koji se nalazi u knjizi Postanja, pokazuje kome su se molili prvi ljudi, i kome svi ljudi treba da se mole: „I Situ se rodi sin, kojemu nadede ime Enos. Tada se poče prizivati ime Gospodnje” (Post. 4:26). Zbog pada u greh ženi su zadate mnoge muke u trudnoći i na porođaju. Postala je i potčinjena svome mužu. Celu zemlju je zahvatilo prokletstvo. Trnje i korov su nalazili na svakom koraku. Jeli su hleb u znoju svoga lica. Umesto večnosti i neraspadljivosti tela otpočelo je vraćanje u prah. Stara zmija otrovala je srce prvog sina i prolivena je prva ljudska krv na zemlji. Ubica je postao prokleti begunac i lutalica; a jedan od njegovih potomaka pohvalio se s ponosom da je gori od Kaina sedamdeset puta (Post. 4:24). Adam i Eva, i njihov treći sin Sit koga im je Gospod dao umesto Avelja, suočili su se sa zastrašujućim posledicama svoga pada. Došli su do vrlo bolnog otkrića, da dobro ne živi u njima. Počela ih je pogađati svesnost o sopstvenom nevaljalstvu i izgubljenosti. Svako sećanje na savršena Božija dobra koja su izgubili padom dolivalo je ulje na vatru njihove nesreće. Iz duše koja je izgarana plamenom nesnosnog nezadovoljstva prolomio se krik krajnje ljudske bede: „Ja nesrećni čovek! ko će me izbaviti od tela smrti ove?” (Rim. 7:24). Osećanje nesreće i izgubljenosti stvorilo je u njima želju da budu izbavljeni i da traže onoga čije lice su zaklonili svojim gresima, da traže onoga „u kome leži sve njihovo dobro, kojeg su lišeni i koje im nedostaje”. Tada podstaknuti ovim trnom u mesu, i Duhom koji je govorio njihovim srcima: „Svako koji prizove ime Gospodnje spašće se” (Joil 2:32), „tada se poče prizivati

92

ime Gospodnje” (Post. 4:26). Ni jednome od njih nije došlo na um da se mole anđelima ili umrlom pravedniku Avelju. Pošto su videli da premudrost, pravda, svetost i izbavljenje, i sve što im treba, dolazi od Boga a ne od stvorenja, počeli su svoje molitve upućivati imenu Gospodnjem, i nijednom drugom imenu. Najveći i najpoznatiji Božiji ljudi koje je Sveti Duh uvrstio među heroje vere nisu se molili nikom drugom osim Bogu. O Avramu, ocu Izrailja, piše da je u jednoj nevolji uputio molitvu onome kome se uvek molio otkako je izašao iz Ura Haldejskoga: „Avram se pomoli Bogu” (Post. 20:17). Čovek preko kojeg je Bog izveo Izrailj iz ropstva, dao Izrailju šator od sastanka, nebesku nauku u obliku pet knjiga i ploče sa zapovestima, od kojih prva kaže: „Nemoj imati drugih bogova uza me … nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj” (Izl. 20:3, 5), ovaj čovek, s kojim je Gospod govorio „licem k licu kao što govori čovek s prijateljem svojim” (Izl. 33:11), nije imao drugih bogova osim jedinoga Boga, samo se njemu klanjao i molio i njemu jedinome služio. Božiji čovek Samuilo je predstavljen kao „jedan od onih koji prizivahu ime njegovo, prizivahu Boga, i on ih usliši” (Ps. 99:6). Od sto trinaest molitava koje sadrži knjiga Psalama, ni jedna nije upućena anđelu ili nekom svecu. Sve su upućene Bogu. O bogougodnom čoveku, kome je Bog rekao: „Danilo, mili čoveče!”, piše: „A Danilo … padaše na kolena svoja tri puta na dan i moljaše se i hvalu davaše Bogu svojemu kao što činjaše pre” (Dan. 6:10). Ovi primeri predstavljaju siže starozavetnog učenja o ovoj temi. Novozavetno učenje o objektu vernikove molitve (a) Oče naš molitva i drugi primeri U Evanđelju po Mateju nalazimo jedan od prvih novozavetnih zapisa o molitvi, koji je namenjen da služi kao glavni model prema kojem će se upravljati molitve svih novozavetnih vernika. Oče naš molitva je temelj

93

na kome se grade sve molitve svetih. Ako je teološki ispravno da vernici treba da se mole i umrlim svecima, Gospod Isus nikako ne bi propustio da u temelj molitava svetih ugradi i ovaj pravoverni element. Međutim, u uzor molitvi Gospod Isus uči svoje učenike da svoje molitve upute samo jednoj osobi: „Ovako dakle molite se vi: Oče naš koji si na nebesima” (Mt. 6:9). Pošto su se svi mnogobožački narodi molili bogovima koji ne mogu pomoći (Is. 45:20), nasuprot ovoj paganskoj tradiciji i praksi, učenje Gospoda Isusa kao i celokupno starozavetno učenje, veoma jasno ističe izuzetno važnu istinu da hrišćani treba da se mole isključivo jedinom istinitom Bogu. Na primer, kada je Gospod Isus naložio svojim učenicima da se mole, jer je žetve mnogo a poslanika malo, rekao je da onaj kome treba da se mole nije niko drugi do sam Gospodar od žetve: „Molite se dakle gospodaru od žetve” (Mt. 9:38). U razgovoru na Jakovljevom bunaru Hristos kaže ženi Samarjanki: „Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takve bogomoljce. Bog je duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole” (Jv. 4:23–24). Kome će se moliti pravi bogomoljci? Čitamo: Pravi bogomoljci će se moliti Ocu. Na Maslinskoj gori, kada se približio čas Isusovog stradanja, i čas kada će sotona prorešetati njegove učenike kao pšenicu, Gospod nije rekao učenicima: molite se Bogu i anđelima i svima svetima, nego je rekao: „Molite se Bogu da ne padnete u napast” (Lk. 22:40). U nauci Gospoda našega Isusa Hrista – kada govori o tome kome izabrani treba da se mole – osim Boga Oca, nema svetaca, nema mučenika, nema duhovnih zaslužnika, nema ispovednika i asketa, nema anđela. Prema tome, jedini kome treba da se mole oni koji su se obratili Bogu od idola jeste živi i istiniti Bog (1. Sol. 1:10). Drugi neka se mole kome god hoće, ali pravi bogomoljci će se moliti Bogu, i nikom drugom, jer on hoće takve bogomoljce. (b) Isus kao primer Sin čovečiji je bio dosledan sopstvenoj nauci, i prvi je živeo po pravilu koje je sam postavio. On je primer u kome leži najveće svedočanstvo novozavetnog učenja o molitvi. Isus je slika nevidljivoga Boga i odsjaj celokupne njegove volje. U ogledalu njegovog života najjasnije sagledavamo istinu kome sveti treba da se mole. Pošto je učio „kako se treba svagda moliti Bogu”, sam se molio samo Bogu, i nikom drugom: „A on odlažaše u pustinju i moljaše se Bogu” (Lk. 5:16).

94

Isus je jednom proveo celu noć u molitvi. Kome se Isus molio čitave noći? Evanđelist Luka kaže: „Onih dana izađe na goru da se pomoli. I provede noć moleći se Bogu” (Lk. 6:12). Kada je došao čas da pređe iz ovoga sveta Ocu, ušavši u selo koje se zove Getsimanija, rekao je svojim učenicima: „Sedite tu dok ja idem tamo da se pomolim Bogu. I pade na svoje lice moleći se i govoreći: Oče moj” (Mt. 26:36, 39). Kada su ga razapeli i kada se molio na krstu, neki od onih koji su stajali ispod krsta pomislili su da zove starozavetnog sveca. Očigledno je da su bili pod uticajem grčko-rimske religije, čiji su se podanici molili umrlim herojima, koji su nakon svoje smrti postali bogovi. „A neki od onih što stajahu onde čuvši to govorahu: ovaj zove Iliju (Mt. 27:47). Ali Isus se nije molio Iliji, nego „povika Isus iz sveg glasa govoreći: Bože moj! Bože moj!” (Mt. 27:46). Sve njegove molitve, kao i njegova poslednja molitva pre vaskrsenja, bile su upućene Bogu Ocu. (c) Rana crkva kao primer Učenje da se treba moliti samo Bogu jeste temelj na kome je i rana crkva bila nazidana. Rana crkva je uredila svoj život i praksu u skladu sa ovom voljom Božijom. Sve molitve rane crkve koje se nalaze u novozavetnim spisima, izuzev molitava koje izlaže crkvena tradicija, upućene su, nikom drugom, osim jedinom Bogu. Ako nađete u Novom zavetu deset molitava koje je rana crkva uputila svecima, ili ne, ako nađete u Novom zavetu samo jednu molitvu koju je rana crkva uputila nekom upokojenom svecu, neću odbaciti verovanje da se telesno živi, osim Bogu, mole i telesno mrtvima. Međutim, prema biblijskom učenju, jedini koji je dostojan da primi i usliši molitve svetih, jeste onaj što sedi na prestolu, kome se klanja svako stvorenje što je na nebu i na zemlji i pod zemljom i u moru. I jedini koji je dostojan da bude posrednik između Boga i ljudi, i da iznese zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetih, u stan svetinje Gospodnje na nebo, jeste onaj koji se zaklao i iskupio nas Bogu krvlju svojom od svakoga kolena i jezika i naroda i plemena. KO SE MOLI ZA HRIŠĆANE

95

Tačnije, ko se sa neba moli za hrišćane? Odbrana pravoslavnog verovanja Popadić kaže: „Svi hrišćani – i oni koji su telesno živi i oni koji su telesno mrtvi imaju međusobno duhovno zajedništvo koje se, između ostalog, izražava i u slobodi traženja pomoći u molitvi jedni za druge. Jer, ako je teološki ispravno da pripadnici vidljive Crkve mole jedni za druge, zašto ne bi bilo ortodoksno da se zastupnička pomoć u molitvi zatraži i od pripadnika 'nevidljive' Crkve u smislu njenih umrlih ili mučenički ubijenih članova. Mučenici i drugi duhovni zaslužnici kao što su ispovednici i askete imaju stratešku ulogu u zastupničkim molitvama”. Da bi argumentovao ovo verovanje, on citira crkvenog oca Origena, koji kaže sledeće: „Crkva na nebu svojim molitvama pomaže Crkvi na zemlji. Ne samo da se Veliki Sveštenik Hristos moli sa onima koji se istinski mole, već se mole i anđeli koji se u nebu raduju nad jednim grešnikom koji se kaje, više nego nad devedeset pravednika kojima pokajanje nije potrebno; a isto tako mole se i duše upokojenih svetaca. Verujem da su reči svetitelja koji se mole ispunjene velikom snagom. Jer, duhovni uvidi koje poseduju duše svetih ljudi, koji se mole, poput strele, znanjem, razumom i verom, ranjavaju, potčinjavaju i uništavaju duhove koji se protive Bogu i koji nas žele uloviti u ropstvo greha” (str. 105–106). Odgovor na odbranu ovog verovanja U odbrani ovog verovanja nije upotrebljen nijedan očigledan dokaz iz Svetoga pisma. Razlog tome je što u Svetom pismu ne postoji ni jedan odeljak koji govori da anđeli i crkva na nebu svojim molitvama pomažu crkvi na zemlji. Ovo verovanje je lišeno najvažnije osnove, bez koje ne može biti priznato kao pravoverno. Jer „nema ispravne vere ako nije na Bibliji zasnovana”. Ljude koji misle da je ovo verovanje pravoverno nije moguće uveriti u suprotno ukoliko ne žele da slede jasnu nauku Svetoga pisma. Biblijsko učenje o zastupniku hrišćana Ko se sa neba moli za hrišćane na zemlji?

96

Sveto pismo nam otvara nebo i omogućuje nam da posredstvom nekoliko novozavetnih teleskopa, postavljenih na različitim mestima, jasno vidimo zastupnika koji se na nebu moli za nas. Kroz teleskop u poslanici Rimljanima, koji je apostol Pavle postavio na bedemu sigurnosti spasenja, vidimo Hrista Isusa kao jedinog zastupnika koji se moli za nas. Apostol Pavle pita: „Ko će osuditi? Zar Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas?” (Rim. 8:34). Ova istina treba da bude izvor utehe i ohrabrenja svakome koji veruje. Hristos Isus je s desne strane Bogu, i moli za nas. Hristos moli za nas. Bogočovek se zauzima za nas. Svemogući i savršeni Božiji sin posreduje za nas. Ima li još neko koji se pored njega moli za nas? Niko. Ovaj teleskop ne otkriva nikog drugog osim njega samog. Kroz teleskop u poslanici Jevrejima, koji je postavljen na osnovama o prvosveštenstvu, osim jednog posrednika između Boga i ljudi, čoveka Hrista Isusa, koji se moli za nas, ne vidimo nikog drugog. Pisac poslanice Jevrejima kaže o njemu: „Za to i može zauvek spasti one koji kroz njega dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih” (Jev. 7:25). Prvosveštenik Hristos se moli za one koje je zauvek spasao, za one koji kroz njega dolaze Bogu. Pisac ne kaže: „Ne samo da se prvosveštenik Hristos moli za njih, već se mole i anđeli, a isto tako se mole i duše upokojenih svetaca”. Pisac kaže da se prvosveštenik sam moli za njih. Kroz treći teleskop u 1. Jovanovoj poslanici, koji je apostol Jovan namenio onima koji sagreše, vidimo samo jednog zastupnika: „Ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika” (1. Jv. 2:1). U tekstu ne stoji: „Imamo zastupnike kod Oca”. Nego: „Imamo zastupnika”, što govori o jednome. A jedan i jedini zastupnik kod Oca je Isus Hristos pravednik. Služba molitelja, prvosveštenika, posrednika i zastupnika, koji se kod Oca moli za nas, ne pripada ni anđelima ni svecima, već jedinom Isusu Hristu. Zašto je molitvena služba na nebu svojstvena samo Hristu Služba zastupanja, posredovanja i molitvenog zauzimanja za svete koji su na svetu spada u područje prvosvešteničke službe koja se vrši u nebeskoj svetinji. Prema poslanici Jevrejima, Hristos sam „služi u Svetilištu, u

97

pravom Šatoru koji je podigao Gospod, a ne čovek” (Jev. 8:2). Zašto je, dakle, prvosveštenička služba – koja u sebi sadrži i službu molitvenog zastupanja – svojstvena isključivo Hristu? Pisac poslanice Jevrejima otkriva da je onaj, koji će biti služitelj u nerukotvorenoj Svetinji, trebalo da ima specifične odlike, vrline i sposobnosti koje su, prema nebeskom merilu, neophodne za ovu službu. Bog je utvrdio standard koji je određivao kakav treba da bude služetelj u Svetinji. Samo onaj koji ispuni postavljeni standard može da zauzme mesto služitelja kod Oca koji će se moliti za Božiji narod na zemlji. Pisac kaže: „Jer takav nama trebaše poglavar sveštenički” (Jev. 7:26). Kakav? Kakav nam je bio potreban poglavar sveštenički? Kakve je osobine i vrednosti trebalo da poseduje onaj kome će na osnovu tih osobina i vrednosti biti data moć da postane poglavar sveštenički? Sveti pisac iznosi čitav niz kvalifikacija: Prva grupa kvalifikacija: „Svet, bezgrešan, čist, koji je odvojen od grešnika i viši od nebesa” (Jev. 7:26). Druga kvalifikacija: Da prinese samoga sebe za grehe naroda. „Koji nema svakodnevnu potrebu, kao prvosveštenici, da prinosi žrtve prvo za svoje sopstvene grehe a zatim za grehe naroda; jer je on to učinio jednom zasvagda kada je prineo samoga sebe” (Jev. 7:27). Upravo zato što je pretrpeo, pošto je pretrpeo, „Bog ga je proglasio za Prvosveštenika po redu Melhisedekovom” (Jev. 5:10). Treća kvalifikacija: Doveka savršen. „Zakon, naime, postavlja slabe ljude za prvosveštenike, a reč zakletve, date posle zakona, Sina koji je doveka savršen” (Jev. 7:28). Četvrta kvalifikacija: Večan: „Nemajući ni početka danima ni svršetka životu” (Jev. 7:3). U razdoblju Staroga zaveta bilo je mnogo sveštenika. „Ta služba je prelazila u druge ruke zbog smrti samih sveštenika”: „I onih sveštenika bilo je mnogo, jer ih je smrt sprečavala da ostanu” (Jev. 7:23). Za razliku od prvosveštenika u zemaljskoj svetinji, prvosvešteniku u nebeskoj svetinji je određeno neprolazno sveštenstvo. Da bi mogao da ima neprolazno sveštenstvo, on je sam morao da bude neprolazan i večan. „Ovaj pak ima neprolazno sveštenstvo zato što on ostaje do veka” (Jev. 7:24). Peta kvalifikacija: Da bude Bogočovek (1. Tim. 2:5).

98

Šesta kvalifikacija: Da bude car. Car i sveštenik do veka po redu Melhisedekovu (Jev. 7:17). Melhisedek je tip prvosveštenika. Pisac kaže: „Upodobljen Sinu Božijem” (Jev. 7:3). Pisac objašnjava da Melhisedekovo „ime prevedeno znači prvo: kralj pravednosti, a zatim i Salimski kralj to jest kralj mira (Jev. 7:2). Budući da Melhisedek predstavlja nekoga koji će biti postavljen za sveštenika po njegovom redu, onda to znači da će sveštenik po redu Melhisedekovom biti i kralj pravednosti i kralj mira. Pisac poslanice Jevrejima zaključuje: „Takav prvosveštenik nam je bio potreban” (Jev. 7:26). „U ovome što je rečeno glavna stvar je: imamo takvoga prvosveštenika koji je seo s desne strane prestola veličanstva na nebesima, koji služi u Svetilištu, u pravom Šatoru” (Jev. 8:1–2). Ko je dostojan da sedne na tron prvosveštenika i zauzme tako slavan i silan položaj? Možemo da kažemo kao i Jovan o zapečaćenoj knjizi: „I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao” (Otk. 5:3). Pošto se pokazalo da samo Hristos ima tražene kvalifikacije i da je samo on ispunio postavljene uslove, samo on je i postao služitelj svetinje i kao prvosveštenik jedini moli za nas. Sveti Duh kao molitveni zastupnik Pored prvosveštenika postoji još neko ko se iz nevidljive duhovne dimenzije moli za nas. Apostol Pavle kaže da je to Sveti Duh: „A tako i Duh pomaže nam u našim slabostima: jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim. A onaj što ispituje srca zna šta je misao Duha, jer po volji Božijoj moli se za svete” (Rim. 8:26–27). Sveti Duh se po Božijoj volji moli za svete, i to uzdisajima koji se ne mogu iskazati. Apostol Pavle podseća vernike iz Korinta gde se nalazi svetilište ovog drugog molitvenog zastupnika: „Ili ne znate da su tela vaša hram Svetoga Duha koji živi u vama, koga imate od Boga, i niste više svoji” (1. Kor. 6:19). Ovaj neiskazani dar je ispunjenje obećanja koje je Gospod Isus dao svojim učenicima uoči svoje smrti. Rekao je: „I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača-utešitelja da bude sa vama doveka” (Jv. 14:16). „Neću vas ostaviti sirotne”, tešio ih je Isus. (Jv. 14:18). I samo što je otišao prvi pomagač i utešitelj, Bog im je poslao drugog pomagača i

99

utešitelja, koji je po suštini i karakteru isti kao i prvi. On će im pomagati i tešiti ih, učiti ih, upućivati ih na svaku istinu, proslavljati Hrista među njima, i moliti se za njih kao što je to činio Hristos dok je bio telom među njima. U svetlu ovoga, kada govorimo o zastupničkim molitvama iz duhovne dimenzije, Sveti Duh je pored Božijeg sina jedini molitveni zastupnik za svete, ali ne u ulozi prvosveštenika na nebu, nego kao zamenik Isusa Hrista na zemlji, koji nevidljivo prebiva u Božijoj crkvi. Nasuprot učenju Pravoslavne i Katoličke crkve koje potvrđuje i širi prof. dr Dimitrije Popadić, siže naše veroispovesti o ovoj temi ovako glasi: Samo se prvosveštenik Hristos na nebu moli za nas. Verujemo da su reči prvosveštenika koji se moli za nas ispunjene velikom snagom. Jer, duhovni uvidi koje poseduje prvosveštenik, koji se moli, poput strele, sveznanjem, neizmernim razumom i savršenom verom, ranjava, potčinjava i uništava duhove koji se protive Bogu i koji nas žele uloviti u greh. Pošto prvosveštenik živi doveka i ima neprolazno sveštenstvo, njegove molitve neprestano spasavaju one koji kroz njega dolaze Bogu. Ako ko zgreši prvosveštenik i naš zastupnik koga imamo kod Oca, Isus Hristos pravednik, očišća grehe naše, i ne samo naše nego i grehe celoga sveta (1. Jv. 2:1–2). Kao što je na nebu samo jedan kome se mole sveti, isto tako je samo jedan na nebu koji se moli za svete.

100

POŠTOVANJE MOŠTIJU Poštovanje moštiju svetaca je još jedan ustaljeni običaj Pravoslavne crkve koji prof. dr Dimitrije Popadić potvrđuje obrazloženjima i dokazima nekih crkvenih otaca, ali opet bez obrazloženja i dokaza iz Svetoga pisma. Izlaganje i odbrana učenja o poštovanju moštiju svetaca Popadić kaže: „Značajno je pomenuti da je određena vrsta domaće svetkovine svetitelja bio drevni hrišćanski običaj. Rukopisi crkvenih otaca svedoče da je hrišćanska Crkva već u prva tri veka svoga postojanja postavila snažne temelje za teološku i običajnu nadgradnju poštovanja svetaca time što je negovala kult mučenika, poštovala i čuvala njihove mošti i proslavljala godišnjice njihovog mučeništva (i imenovala te dane njihovim imenima)”. Poštovanje moštiju je povezano i s traženjem pomoći u molitvi od svetaca. Popadić iznosi značajan razlog zašto se mošti svetaca moraju naročito tretirati. Obrazlažući takozvano verovanje ranohrišćanske crkve, on kaže: „Mučenici i drugi duhovni zaslužnici kao što su ispovednici i askete, imaju stratešku ulogu u zastupničkim molitvama i da se, između ostalog i zbog toga, njihove mošti moraju naročito tretirati i spomen na dan njihovog mučeništva proslavljati” (str. 105–106). Kao dokaz da je rana crkva, između ostalog, poštovala i čuvala svetiteljske mošti i time postavila snažne temelje za teološku i običajnu nadgradnju poštovanja svetaca Popadić uzima Polikarpovo mučeništvo. „'Polikarpovo mučeništvo' je jedno od najstarijih pisanih svedočanstava hrišćanskog mučeništva (izvan Novog zaveta). U njemu je očevidac ovih događaja opisao hapšenje, suđenje i smaknuće Polikarpa, osamdesetšestogodišnjeg biskupa crkve u Smirni, koje se dogodilo 22. februara 167. god. (prema Eusebiju). Ovaj spis je izvanredno značajan za pravilno shvatanje kako načina na koji je crkva tretirala mučenike hrišćanske vere uključujući fizičke ostatke njihovih tela tj. mošti, tako i za razumevanje običaja njihove svečane komemoracije, koji je, verujem, već tada (sredinom drugog veka!) bio ustaljen. Naime, Polikarpovo mučeništvo 18, 2 i 3 glasi: '(2) Kasnije smo uzeli njegove kosti, koje su dragocenije od dragog kamenja i čišće od suvoga zlata i smestili smo ih na odgovarajuće mesto. (3) Tamo, okupljeni zajedno – kako već možemo –

101

srećnima i radosnima, Gospod će nam dozvoliti da slavimo rođendan njegovog (Polikarpovog) mučeništva za sećanje na one koji su se već izborili u borbi, i za trening i pripremu onih koji će to učiniti u budućnosti'”. Popadić objašnjava: „Iz ovog pisanog svedočanstva vidimo da su Polikarpove mošti uzete i namerno odložene 'na odgovarajuće mesto' između ostalog i zato što se očekivalo da će se na tome mestu hrišćani okupljati (najmanje) na godišnjicu njegovog mučeništva. Smatram da se ovo očekivanje zasnivalo na tada već ustaljenom hrišćanskom običaju vezanom za ovakve situacije. Proslavljanje 'rođendana njegovog mučeništva' se u ovom odlomku najavljuje, a najavljuje se zato, verujem, što je ona bila, na osnovu dotadašnje crkvene prakse – izvesna; i to izvesna do te mere da su odlaganjem moštiju 'na određeno mesto' za nju već izvršene praktične pripreme”. U nastavku, Popadić navodi Vasilijevo svedočanstvo i verovanje u vezi sa praksom poštovanja moštiju: „Treći detalj je Vasilijevo pismo Asholijusu, vladici Solunskom, u kojem mu Vasilije srdačno zahvaljuje za njegov uspešan trud oko slanja moštiju svetog Save (koji je nakon mučenja bio udavljen 372. god.), što svedoči o Vasilijevom verovanju da se mošti mučenika ne mogu tretirati jednako kao i svi drugi posmrtni ostaci. Razlog tome je nastavak Božijeg delovanja kroz mošti mučenika. Naime, u svojoj propovedi 'četrdeset mučenika', govoreći o njihovim moštima, Vasilije kaže: 'Često vam je teško da nađete jednoga da se moli za vas; a ovde su četrdeset. Gde su dvoje ili troje sabrani u ime Gospodnje, Bog je tamo; a gde su četrdeset – ko može sumnjati u Njegovu prisutnost? To su oni koji poput utvrđenja čuvaju našu zemlju'. Ovi i mnogi drugi odlomci iz Vasilijevog pisanog spomenika svedoče o verovanju hrišćanske crkve četvrtoga veka vezanim za mošti mučenika (uključujući Božansko delovanje kroz njih). Smatram da se već iz ovog kratkog osvrta može utvrditi ne samo postojanje ranohrišćanske tradicije poštovanja svetaca, u smislu negovanja kulta mučenika, poštovanja i čuvanja njihovih moštiju i proslavljanja godišnjice njihovog mučeništva, već i postojanje teoloških interpretacija mesta i uloge zastupničkih molitava svetaca. Isto tako, ne vidim razlog da se sumnja u postojanje običaja domaćih svetkovina svetitelja, a naročito u vreme Fotija. Peta grana njegovog Nomokanona donosi nedvosmislenu osudu onih 'koji hule i gnušaju se ljubavi i ne odlaze kada neko od krstjana gozbu priredi za sećanje na svetitelja, ili nekako drugačije na delo ljubavi pozove'. Naime, određeni broj vernika je

102

ovaj 'običaj u crkvi ljubljenih' oštro osuđivao, 'gnušao' ga se i odbijao poziv da na njemu učestvuje” (str. 106–110). Popadić je naveo ovih nekoliko primera da bi potvrdio, kako sam kaže, da je praznovanje sećanja na svetitelje (poštovanje njihovih moštiju) i traženje njihove pomoći u molitvama praksa koja je prisutna gotovo od samog početka istorije crkve i da nije naknadni fenomen koji joj je neosnovano pridodat (str. 106). Knjiga Vera Svetih o poštovanju moštiju svetaca dodaje sledeće: „Šta su svete mošti? Neraspadljivi ostaci svetiteljskih tela, koja su pokazala čudotvornu moć. Postoji li primer u Bibliji koji pokazuje čudotvornu moć svetiteljskih moštiju? Postoji, vidi 2. Car. 13:21: 'Potom umre Jelisije i pogreboše ga. A druge godine udariše čete Moavske na zemlju. I dogodi se kad pogrebavahu nekoga čoveka, ugledaše četu i baciše čoveka u grob Jelisijev; i kad čovek pade i dotače se kostiju Jelisijevih, ožive i usta na noge svoje'. Iz Svetog pisma doznajemo da je svemogući Bog ponekad činio čuda kroz mrtve, beživotne stvari, na primer: Kroz Mojsijev štap (Izl. 4:2), Kroz zmiju od bakra (Br. 21:9), Kroz Jelisijeve kosti (2. Car. 13:21), Kroz Hristove haljine (Mt. 9:20), Kroz ilovaču i banju Siloamsku (Jn. 6:7), Kroz senku sv. ap. Petra (Dela 5:15), Kroz maramice i ubruse sv. ap. Pavla (Dela 19:12). Stoga nema sumnje da je Gospod činio čuda kroz svete mošti”.46

46 Ep. Nikolaj D. Velimirović: Vera svetih, katihizis istočne Pravoslavne crkve, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, str. 141–142.

103

ODGOVOR NA UČENJE O POŠTOVANJU MOŠTIJU 1. Odgovor na izlaganje prof. dr Dimitrija Popadića Popadić zasniva svoju odbranu ovog verovanja na ranoj crkvenoj tradiciji: 'Polikarpovo mučeništvo' prema Eusebiju, svedočanstvo i verovanje svetog Vasilija Velikog, i ostali rukopisi crkvenih otaca. Međutim, svoju odbranu on ne zasniva na Svetom pismu. Već smo zaključili da celokupna crkvena tradicija, bilo pravoslavna ili katolička, kao i crkvena tradicija koja pokriva prvih tri stotine godina posle Hrista, ima podložan položaj u odnosu na Sveto pismo. Što znači da ona služi samo kao svedok koji svedoči o verovanjima i praksama pojedinaca i zajednica kroz istoriju, ali ona nije i nepogrešivi svedok, a kamoli nepogrešivi sudija koji određuje ispravnost ili neispravnost tih verovanja i praksi. To čini Sveto pismo. Prema tome, dokazi – koji izviru iz crkvene tradicije – o poštovanju moštiju svetaca, nimalo ne obavezuju savest hrišćanina, ukoliko ne izviru i iz Svetoga pisma. Beznačajno je pominjati da je određena vrsta domaće svetkovine svetitelja bio drevni hrišćanski običaj ako taj običaj ne pokazuje i dokazuje Sveto pismo. Kompletiranjem novozavetnih spisa jednom zauvek su postavljeni temelji za teološku i praktičnu izgradnju hrišćanske crkve. Ako elementi kao što su: negovanje kulta mučenika, poštovanje i čuvanje njihovih moštiju i proslavljanje godišnjice njihovog mučeništva, nisu ugrađeni u temelje Svetoga pisma, onda su to strani elementi, uprkos tome što o njima svedoče rukopisi nekih crkvenih otaca. Da li je učenje o poštovanju moštiju novozavetno učenje Najjednostavniji praktični postupak koji omogućava da se dođe do ovog saznanja je da se dobro pregledaju spisi Novoga zaveta. Ako je učenje o poštovanju moštiju novozavetno učenje, onda se ono nalazi na stranicama Novoga zaveta. Pođimo od sledeće pretpostavke: Ako je učenje o poštovanju moštiju svetaca novozavetno učenje i ako je uslov da vernik za života bude svetac, ili kako kaže Popadić: 'duhovni zaslužnik, ispovednik i asketa', a na kraju života mučenik, da bi posmrtni ostaci njegovog tela postali neraspadljivi ostaci, to jest, mošti, kroz koje Bog nastavlja da deluje, gde su onda mošti najvećeg starozavetnog sveca Jovana krstitelja? Hristos je posvedočio za

104

Jovana: „Zaista vam kažem: ni jedan između rođenih od žena nije izašao veći od Jovana krstitelja” (Mt. 11:11). Od svih ljudi koji su rođeni u razdoblju Staroga zaveta, nije se pojavio niko veći od Jovana krstitelja. Pošto je završio svoj zadatak, ubijen je mučenički odsecanjem glave u tamnici. U svetlu ovoga, posmrtni ostaci Jovanovog tela trebalo je pre svih da se preobraze u mošti, neraspadljive ostatke, i da pokažu čudotvornu moć. Ukoliko bi dakle nauka o moštima bila novozavetna nauka, zar ne bi u Novom zavetu bilo zapisano: „Kasnije smo uzeli kosti najvećeg i poslednjeg starozavetnog sveca, koje su dragocenije od dragoga kamenja i čišće od suvoga zlata i smestili smo ih na odgovarajuće mesto. Tamo, okupljeni zajedno, slavimo rođendan njegovog mučeništva?” Međutim, šta se zaista dogodilo s Jovanovim telom? O Jovanovim posmrtnim ostacima Novi zavet beleži samo ove tragove: „I došavši učenici njegovi, uzeše telo njegovo i ukopaše ga; i dođoše Isusu te javiše” (Mt. 14:12). Dalje, prof. dr Dimitrije Popadić izvlači zaključak iz verovanja Vasilija Velikog, da se mošti mučenika ne mogu tretirati jednako kao i svi drugi posmrtni ostaci. „Razlog tome je nastavak Božijeg delovanja kroz mošti mučenika.” Ukoliko je istina da Bog nastavlja da deluje kroz kosti mučenika i da se mošti mučenika ne mogu tretirati jednako kao i posmrtni ostaci ostalih hrišćana koji nisu postradali mučenički, onda bi običaj specijalnog tretiranja moštiju mučenika, uključujući božansko delovanje kroz njih, zablistao naročito jasno kod tretiranja moštiju, ne običnog mučenika, već prvog novozavetnog mučenika: prvomučenika Stefana. Ali o tretiranju njegovih posmrtnih ostataka Novi zavet kaže samo ovo: „A ljudi pobožni ukopaše Stefana i veliki plač učiniše nad njim” (Dela 8:2). Kada bi učenje o moštima svetaca bilo novozavetno učenje, onda bi bilo nemoguće da u poglavljima i tekstovima Novoga zaveta ne nađemo reči slične ovima: „Mošti su neraspadljivi ostaci svetiteljskih tela, koja će pokazivati čudotvornu moć”. Ako je običaj poštovanja moštiju svetaca božanska odredba, onda bi Bog odredio – i objavio u Svetoj reči – da se ukaže posebno poštovanje moštima najistaknutijih svetaca Novoga zaveta, moštima dvanaestorice apostola. Ako je Hristos zbog uzvišene uloge apostolske službe rekao apostolima da će sesti „na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih” (Mt. 19:28), zar ne bi iz istog razloga zapovedio crkvi da se i njihove mošti moraju posebno poštovati i čuvati, i proslavljati godišnjica

105

njihovog mučeništva? Onda bi bez sumnje i apostol Pavle, kada je govorio o svojoj smrti i smrti ostalih apostola, uneo u Svete spise i značajno pravilo u vezi s njihovim posmrtnim ostacima. Pretpostavljam da bi ovako rekao: „Kad se zemaljska naša kuća tela raskopa”, uzmite naše mošti i smestite ih na odgovarajuće mesto. Tamo, okupljeni zajedno – kako već možete – srećnima i radosnima, Gospod će vam dozvoliti da slavite rođendan našeg mučeništva, i očekujete nastavak Božijeg delovanja i kroz naše mošti. Međutim, Novi zavet o poštovanju moštiju svetaca ne govori ni na jednom jedinom mestu. Tražite u knjizi Gospodnjoj, pregledajte Pisma Novoga zaveta, ali o poštovanju moštiju nećete naći ni traga. Okupljanje oko kostiju mrtvih je praksa koja ne izvire iz nauke Novoga zaveta. Poreklo nauke o moštima Pošto nauka o poštovanju posmrtnih ostataka svetaca i okupljanja oko njih ne izvire iz Novoga zaveta, razumno je zaključiti da izvire iz nekog tuđeg izvora. Kao što mudrost koja dolazi odozgo teče iz Svetoga pisma, tako 'mudrost' koja ne teče iz Svetoga pisma ne dolazi odozgo. A ako ne izvire iz izvora odozgo, onda izvire iz zemaljskog, ljudskog i đavolskog izvora (Jk. 3:15). Istorija svedoči da odlaganje posmrtnih ostataka određenih velikih ljudi 'na odgovarajuće mesto', okupljanje oko njih, pripisivanje najviše vrednosti njihovim kostima, kao na primer: „Dragocenije od dragog kamenja i čišće od suvoga zlata”, i očekivanje čudotvorne moći kroz njih – potiče iz paganskog kulta mrtvih. Paganski kult mrtvih, koji je prožimao religije staroga sveta, izvorište je ovih običaja. Otkuda običaji iz paganskog kulta mrtvih u ranohrišćanskoj crkvi Prema rukopisima crkvenih otaca, koje navodi prof. dr Dimitrije Popadić, hrišćanska crkva je već u prva tri veka svoga postojanja postavila snažne temelje za teološku i običajnu nadgradnju poštovanja svetaca time što je negovala kult mučenika, poštovala i čuvala njihove mošti i proslavljala godišnjice njihovog mučeništva. Ko su bili neimari koji su u prva tri veka postojanja hrišćanske crkve na temelj koji je jednom zauvek postavljen (Juda 3) postavili novi temelj za teološku i običajnu nadgradnju kulta mrtvih, to jest, negovanja kulta mučenika, poštovanja i čuvanja njihovih moštiju i proslavljanja rođendana

106

njihovog mučeništva? Apostol Pavle je prorekao da će posle njegovog odlaska, u hrišćansku crkvu ući 'mudri neimari', koji će, i pored toga što je jasno objavljeno da „niko ne može da postavi drugi temelj, sem onoga koji je postavljen”, postavljati 'nove temelje' za nadgrađivanje novih ideja i običaja: „Ja znam da će posle moga odlaska među vas ući zverski vuci koji neće štedeti stada. Pa i od vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopake stvari da povuku za sobom učenike” (Dela 20:29–30). Reči apostola Pavla su se ispunile. Posle njegovog odlaska u slavu, u ranom razdoblju hrišćanske crkve, u crkvu su ušli lažni učitelji – vuci grabljivi – koji nisu štedeli stado. Pored ostalih jeresi, uneli su u crkvu paganski kult mrtvih, obučen u hrišćansko odelo. Zaraženi kultom mrtvih, ljudi iz same crkve, obični članovi, učitelji i crkveni oci – poput Origena (185–254),Vasilija Velikog (329–379), Eusebija, Jeronima (331–420), koji je takođe odobravao poštovanje posmrtnih ostataka mučenika i svetaca, kao i drugi – počeli su da šire ovaj kult, da govore naopake stvari, da bi povukli učenike za sobom, i time su vršili najgore uticaje. Rane lokalne zajednice koje nisu bile plemenite kao oni iz Verije da svakodnevno istražuju Pismo da vide je li to tako, nisu videle razliku između paganskog kulta mrtvih i onoga što uči Novi zavet; pa umesto da se nepopustljivo suprotstave ovoj naopakoj nauci, one su joj širom otvorile vrata. Nažalost, ovo kvarenje lokalnih zajednica rane hrišćanske crkve neki ljudi tumače kao napredak rane crkve. Na primer, Popadić kaže: „Značajno je pomenuti da je određena vrsta domaće svetkovine svetitelja bio drevni hrišćanski običaj. Rukopisi crkvenih otaca svedoče da je hrišćanska Crkva već u prva tri veka svoga postojanja … negovala kult mučenika, poštovala i čuvala njihove mošti i proslavljala godišnjice njihovog mučeništva”. Nameće se sledeće pitanje: da li je moguće da je celokupna rana crkva, u prva tri veka svoga postojanja, bila zaražena ovom izopačenom naukom? Da li je moguće da niko nije pružio otpor ovom paganskom uticaju? Ne! Nije moguće! Sam Hristos ovo odgovara istinom koju je objavio o svojoj crkvi: „Na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati” (Mt. 16:18). Hrišćani, čije su namere bile rukovođene Svetim pismom, oduprli su se ovom kultu i odbili da odlaze na okupljanja oko posmrtnih ostataka svetaca. Zbog toga su nedvosmisleno osuđeni kao hulnici. Ovo potvrđuje i sam Popadić kada u pozitivnom svetlu govori o običaju okupljanja oko kostiju svetitelja u crkvi ljubljenih: „Peta grana Fotijevog Nomokanona donosi nedvosmislenu osudu onih 'koji hule i gnušaju se' ljubavi i ne odlaze kada neko od krstjana gozbu priredi za sećanje na svetitelje. Naime, određeni broj vernika je ovaj 'običaj u crkvi

107

ljubljenih' oštro osuđivao, 'gnušao' ga se i odbijao poziv da na njemu učestvuje”. Veroispovedanje onih koji su oštro osuđivali običaj okupljanja oko moštiju, gnušali ga se i odbijali da na njemu učestvuju, bilo je ograničeno Svetim pismom. Govorili su: „Ako verujemo u ono što Bog nije rekao u Pismu, među onima smo koji dodaju Pismu, a ako ne verujemo u ono što je Bog rekao u Pismu, među onima smo koji oduzimaju od Pisma. Prelaženje granice bilo na ovaj ili onaj način donosi zlo koje sunovraćuje u istu propast. Blaženi su oni koji ne odlaze na veće koje se okuplja izvan granica Pisma, pa makar se okupljalo i oko anđela s neba a ne oko kostiju mrtvih svetaca”. Malo stado je ostalo nepokolebljivo na steni Istine, plemenite duše nisu otvorile vrata paklenim vratima, „Isusovo žito se izdvojilo iz ovog kukolja”.47 2. Odgovor na argumente katihizisa Pravoslavne crkve Prvi argument Udžbenik o osnovama pravoslavne vere, napisan u obliku pitanja i odgovora Vera svetih, uprkos nepostojanju dokaza u Bibliji koji potvrđuju poštovanje moštiju svetitelja, na pitanje: postoji li primer u Bibliji koji pokazuje čudotvornu moć svetiteljskih moštiju? odgovara: postoji, vidi 2. Car. 13:21: „I dogodi se kad pogrebavahu nekoga čoveka, ugledaše četu i baciše čoveka u grob Jelisijev; i kad čovek pade i dotače se kostiju Jelisijevih, ožive i usta na noge svoje”.48 Da li je zaista ovaj starozavetni tekst primer koji pokazuje čudotvornu moć svetiteljskih moštiju i dokaz koji potvrđuje običaj poštovanja moštiju svetaca? Prvo, ovaj događaj – kada je čovek pao u Jelisijev grob, dotakao se njegovih kostiju i oživeo – nije primer koji pokazuje čudotvornu moć

47 Žan-Batist Masijon: beseda o malom broju izabranih (Godine 1699, o uskršnjem postu), Besede, Beograd, 1967, str. 145. 48 Ep. Nikolaj D. Velimirović: Vera svetih, katihizis istočne Pravoslavne crkve, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, str. 141-142.

108

svetiteljskih moštiju, nego čudotvornu moć svemogućeg Boga „koji jedini čini čudesa”. Drugo, ovaj događaj nije primer koji pokazuje čudotvornu moć svetiteljskih moštiju, jer ovo nisu bile Jelisijeve mošti (neraspadljivi ostaci svetiteljskog tela, prema pravoslavnom verovanju), nego Jelisijeve kosti, kojima 2. Knjiga o carevima nigde ne pripisuje svojstvo neraspadljivosti ili netruležnosti. Treće, ovaj događaj koji prikazuje čudo koje je Bog učinio preko Jelisijevih kostiju, nije primer koji pokazuje da je Bog nastavio da deluje preko moštiju svetitelja. Čudo koje je Bog učinio preko Jelisijevih kostiju jedinstveno je i neponovljeno. Ono se pojavilo samo jednom u istoriji Božijeg natprirodnog delovanja, i nikada više. I upravo time što Biblija ne opisuje ni jedno jedino čudo preko kostiju svetaca, ni pre toga a ni posle toga, isključena je svaka osnova za verovanje u ustanovljavanje i nastavak Božijeg čudotvornog delovanja preko moštiju svetaca. Čudo preko Jelisijevih kostiju je izuzetak koji su pristalice poštovanja moštiju pretvorili u pravilo i uobičajeni način Božijeg delovanja. Kao što je Gospod samo jednom u istoriji svog čudesnog delovanja otvorio usta magarici i učinio da progovori ljudskim glasom, tako je samo jednom podigao mrtvog čoveka preko prorokovih kostiju. Ako na osnovu jednog čuda koje se u istoriji biblijskog otkrivenja nikada više nije ponovilo neki uzimaju slobodu da tvrde da je Bog nastavio da deluje kroz mošti svetaca i mučenika, onda neki drugi, po ugledu na njih, mogu da tvrde da je Valamova magarica nastavila da govori ljudskim glasom, pa čak i to da su počele da govore i ostale magarice i magarci. Četvrto, iako Biblija pokazuje da je Bog učinio čudo kroz Jelisijeve kosti, Biblija ne pokazuje da je Bog rekao da se Jelisijeve kosti moraju tretirati drugačije nego posmrtni ostaci drugih vernika. Bog nikome nije zapovedio da posle ovog čudesnog dela uzme Jelisijeve kosti i smesti ih na odgovarajuće mesto. Odlaganje kostiju proroka na odgovarajuće mesto, okupljanje oko njih i nastavljanje Božijeg delovanja preko njih, nije starozavetna uredba i praksa, jer bi u suprotnom to bilo učinjeno i sa Jelisijevim kostima, kao i sa kostima ostalih starozavetnih proroka i svetaca. Takođe, ova uredba i praksa bila bi deo starozavetnog ceremonijalnog sistema, o čemu bi svakako pisalo u Bibliji. Drugi argument

109

Katihizis pravoslavne vere, u nameri da dokaže da je Bog nastavio da deluje kroz mošti mučenika, izvodi sledeći zaključak: „Iz Svetog pisma doznajemo da je svemogući Bog ponekad činio čuda kroz mrtve, beživotne stvari, na primer: Kroz Mojsijev štap, Kroz zmiju od bakra, Kroz Jelisijeve kosti, Kroz Hristove haljine, Kroz ilovaču i banju Siloamsku, Kroz senku sv. ap. Petra, Kroz maramice i ubruse sv. ap. Pavla. Stoga nema sumnje da je Gospod Bog činio čuda i kroz svete mošti”. Istina je da je svemogući Bog ponekad činio čuda kroz mrtve beživotne stvari, na primer: Kroz Mojsijev štap više puta, Kroz zmiju od bakra samo jednom, Kroz Jelisijeve kosti, samo jednom, Kroz Hristove haljine, takođe, samo jednom, itd. Ali nije istina da je svemogući Bog zapovedio svome narodu da te mrtve i beživotne stvari odlaže na odgovarajuće mesto, da se oko njih okuplja, da ih poštuje i da im se klanja. Iz Staroga zaveta doznajemo da je Gospod Bog zapovedio da se stvari – kroz koje je učinio čuda, makar i najveća – moraju uništiti, ukoliko je njegov narod počeo da služi onome što je stvoreno. Na primer, kada su sinovi Izrailjevi počeli da se klanjaju zmiji od bakra, Gospod je naložio caru Jezekiji da je razbije, iako je ova zmija

110

koju je Mojsije podigao na štapu bila slika Hrista koji će biti podignut na krst: „Da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni” (Jv. 3:15). O caru Jezekiji, ovom velikom reformatoru Staroga zaveta, i onome što je učinio sa zmijom od bakra, piše: „I činjaše što je pravo pred Gospodom sa svim kao što je činio David otac njegov. On obori visine, i izlomi likove i iseče lugove; i razbi zmiju od bakra, koju beše načinio Mojsije, jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi; i prozva je Neustan” (2. Car. 18:3–4). Pođimo od ove pretpostavke: kada bi zmija od bakra, koju je Mojsije podigao u pustinji, bila sačuvana do današnjeg dana, i kada bi je imala Pravoslavna crkva, šta bi činila s njom? Verujem da bi činila isto što su činili i sinovi Izrailjevi, ili što čini s moštima, ili sa ikonom Bogorodice trojeručice i ostalim sakramentima. Šta je učinio car Jezekija? Car Jezekija je razbio zmiju od bakra. Zašto? Razlog je ovaj: „Jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi”. Zagovornici očuvanja i poštovanja dragocenih predmeta kroz koje je Bog učinio čuda, sigurno bi osudili cara Jezekiju da je učinio delo hule i svetogrđa, ali Sveti Duh, kao izvorni autor svetoga teksta, o delu koje je učinio car Jezekija kaže sledeće: „I činjaše što je pravo pred Gospodom”. Učinio je što je pravo pred Gospodom. Kao što je Mojsije učinio što je pravo pred Gospodom kada je načinio i podigao zmiju od bakra, jer je bila simbol raspetog Hrista i isceljenje svakome koji ju je dotakao pogledom vere, tako je car Jezekija, pošto je zmija od bakra postala predmet idolopoklonstva, učinio što je pravo pred Gospodom kada ju je razbio. Kada je umro Mojsije sluga Gospodnji, po reči Gospodnjoj na gori Navav, Gospod je sakrio Mojsijev grob od Izrailja: „I pogrebe ga Gospod u dolini u zemlji Moavskoj prema Vet-fegoru; i niko ne dozna za grob njegov do današnjega dana” (5. Moj. 34:6). Zašto je Gospod ovo učinio? Jedan deo ove misterije sasvim je rasvetljen: da sinovi Izrailjevi ne bi igrali oko novog zlatnog teleta i kadili mu. Zavetni kovčeg je bio objekat najvećeg javnog ispoljavanja Božije slave, Božije prisutnosti i zaštite u Starom zavetu. „Zavetni kovčeg je služio da štiti Izrailjce, ali onog momenta kada su počeli da se klanjaju kovčegu

111

umesto Bogu, on ih je uništio” (Gurnal).49 Poginulo je pedeset hiljada i sedamdeset ljudi (1. Sam. 6:19). Okupljanje oko tvorevine, i proslavljanje tvorevine – u ovom slučaju oko moštiju svetitelja, i proslavljanje moštiju svetitelja „kao što su oni proslavljali Boga, dok su bili u svojim telima”50 – ne samo da je praksa koju ne potvrđuje nijedan tekst iz Svetoga pisma, nego je to praksa na koju se od samog početka otkrivao, na koju se još uvek otkriva i na koju će se do kraja otkrivati gnev Božiji (Rim. 1:18–25). Oko koga i oko čega hrišćani treba da se okupljaju? Oko razbijenih ostataka zemljanih čaša iz kojih su nekada popili živu vodu? Oko mrtvih i beživotnih stvari preko kojih je Bog nekada činio čuda? Oko sakramentalnih predmeta? Oko znojavih maramica, svetih ikona i svetih moštiju? Bože sačuvaj! Sveto pismo uči da hrišćani treba da se okupljaju jedino oko živoga Boga i njegove žive reči. Njihov Gospod i njegova reč, koja je dragocenija od dragoga kamenja i čišća od suvoga zlata, jeste njihovo najveće dobro i njihovo prekrasno nasleđe. Uže im je zahvatilo ova prekrasna mesta: njegovo prekrasno prisustvo, njegovu prekrasnu reč, obilje radosti pred njegovim licem, i večne utehe u njegovoj desnici. Tamo okupljeni zajedno, srećni i radosni, proslavljaju onoga koji je jedini dostojan slave. Oni se okupljaju oko prečiste reči koja ih okuplja oko prečistog Boga, i okupljaju se oko prečistog Boga koji ih okuplja oko prečiste reči. Reč nikada ne upućuje na okupljanje oko tvorevine, nego oko Stvoritelja, i Stvoritelj nikada ne upućuje na okupljanje oko tvorevine, nego oko reči. Ljudi koji su upoznali živoga Boga posredstvom reči, i živu reč posredstvom Boga, nikada se neće okupljati oko nečeg beživotnog i mrtvog. Pošto su okusili živi hleb s neba, njih nikada više ne mogu zadovoljiti kosti ljudskih religija. „Umesto da sa sobom nosim tobožnju kost nekog sveca”, rekao je Božiji čovek, „odlučio sam da mi Biblija bude saputnik na životnom putu.”51

49 William Gurnall: Hrišćanin u kompletnom naoružanju , 1. deo, Aranđelovac, 2005, str. 46. 50 Ep. Nikolaj D. Velimirović: Vera svetih, str. 141. 51 Matija iz Jarrowa, John Foster, Crkvena povijest 2, Opadanje i obnavljanje, Novi Sad, str. 163.

112

DA LI JE BIBLIJSKI DA BRANIMO ISTINU EVANĐELJA

Savremeno gledište Živimo u vremenu kada se pod uticajem određenih teoloških ideja, koje šire neki hrišćanski učitelji, nameće utisak da nije biblijski da branimo istinu evanđelja. Oni koji su pod uticajem ovog savremenog trenda kažu: „Ne dozvoli sebi da budeš izazvan. Nema svrhe ulaziti u sukob s nekim samo zato što širi pogrešno tumačenje nekih istina Svetoga pisma; pogotovo ako tvrdi da je evanđeoski hrišćanin. Drugačije, pa čak i pogrešno tumačenje makar i glavnih istina Svetoga pisma nije vredno sporova i borbi. Bolje je ostati u miru sa svima nego braniti istinu evanđelja. Nema vajde boriti se za veru, ukoliko te ova borba izlaže riziku da stvoriš sebi neprijatelje”. Drugi kažu: „Šta misliš, ko si ti da bi branio istinu? Ko si ti uopšte da bi branio Boga? Zar smatraš da je svemogućem Bogu potrebno tvoje učešće u odbrani njegove istine? Za koga se ti izdaješ? Za branioca crkve? Smešno. Ako je istina zaista napadnuta, neka Bog sam odbrani svoju istinu”. Treći, držeći se kineske poslovice: „Ne grdi mrak, upali svetlo”, kažu: „Kada se suočimo s tim da je vera napadnuta, nije ispravno da govorimo: 'ne smete to da verujete', ukazujući na elemente lažnog učenja. Ne treba da govorimo protiv lažnih učitelja i lažnog učenja, opovrgavajući bez okolišanja nebiblijske argumente. Ne treba da govorimo protiv! Treba uvek da budemo pozitivni, što znači, samo da objavljujemo istinu, dopuštajući istini da na ovaj zaobilazan način odstrani lažno učenje”. Jedan od pobornika ovog trenda je i prof. dr Dimitrije Popadić. Pišući poslednje redove svoje knjige, Popadić kaže: „Prepričavati, detaljno opisivati i preokupirano napadati čak i očitu laž, znači izgubiti istinu iz središta pažnje. Izgubiti istinu iz središta pažnje, znači ne ljubiti je

113

dovoljno. Umesto da napada krivoverje, Sava je odlučio da naglašava pravoverje i da istini dozvoli da se sa lažju sama obračuna” (str. 136). Posledice ovog gledišta Mnogi hrišćani su paralisani uticajem koji vrši ovaj savremeni trend. Umrtvljeni su ovom strujom i lišeni su snage da bilo šta preduzmu u pogledu odbrane evanđelja. Mnogi su dovedeni u stanje uzetosti i ukočenosti u pogledu borbe za veru, i nisu više sigurni da li je ispravno da se bore i da brane evanđelje. Zašto je to tako? Odgovor je veoma ozbiljan: vodi se podmukli rat. O kakvoj vrsti rata je reč? Naime, timovi koji rade na tome da nauka koja nije svojstvena evanđelju prodre u tkivo crkve, najpre u crkvi vode preventivni rat, rat kome je cilj da predusretne, oslabi i spreči odbranu one strane koja će biti napadnuta. Specijalne grupe i pojedinci, ili pak pioni koje su zadobili da se trude za njihov cilj, pre svega u crkvi rašire teoriju, obučenu u obličje pobožnosti, da nije biblijski da hrišćani brane istinu. Ukoliko ova teorija bude prihvaćena u crkvi, utoliko će im biti lakše da uvuku i ustoliče svoje učenje; jer hrišćani pogođeni ovom strelom neće biti sposobni da podignu glas protiv njega. Očigledan primer ovoga je izjava prof. dr Dimitrija Popadića, koju je u ovom slučaju ostavio za kraj svoje knjige: „Prepričavati, detaljno opisivati i preokupirano napadati čak i očitu laž, znači izgubiti istinu iz središta pažnje. Izgubiti istinu iz središta pažnje, znači ne ljubiti je dovoljno”. Popadić je pretpostavio da bi suprotna strana mogla ustati protiv njegove knjige. Šta čini Popadić? On ovom izjavom daje preventivnu inekciju, da bi sprečio mogućnost da se bilo ko usudi da prepričava, detaljno opisuje a kamoli preokupirano napada verovanja koja je u pozitivnom svetlu izložio u svojoj knjizi. Jer, ako se neko na taj korak odluči, izgubio je istinu iz središta pažnje i ne ljubi je dovoljno. Naša polazna tačka je opet staro pitanje: da li se možemo uveriti u istinitost ove teorije dokazima iz Svetoga pisma? Siže ove teorije glasi: „Umesto da braniš istinu, dozvoli istini da se sa lažju sama obračuna”. Da li je dakle biblijski da se borimo i branimo veru evanđelja? BORBA I ODBRANA VERE U vezi sa borbom za veru, u svojoj kratkoj poslanici, Juda, sluga Isusa Hrista, napisao je: „Dragi moji, starajući se svakako da vam pišem o našem zajedničkom spasenju, osetih potrebu da vam pišem bodreći vas da

114

se borite za veru koja je jednom zauvek predana svetima” (Juda 3). U ovom tekstu susrećemo se s rečima koje potpuno rešavaju današnju dilemu: da li treba ili ne treba da se borimo za veru. Duh Božiji nam kaže preko Jude: „Da se borite za veru koja je jednom zauvek predana svetima”. Juda je nameravao da piše svetima o istinama spasenja koje je zajedničko svim hrišćanima. Međutim, kada je saznao da su se u crkvu uvukli neki ljudi preko kojih je napadnuta vera, Juda je promenio svoju prvobitnu nameru. Kao da je rekao: „Nameravao sam da vas vodim na vrhove, da vidite veličanstveno spasenje sa novih vidikovaca. Ali, kada je do mene stigla vest da su u stado ušli teški vuci koji vrše napad na veru 'osetih potrebu da vam pišem bodreći vas da se borite za veru'”. Pođimo od pretpostavke da ste u kuću pozvali svoje ljubljene prijatelje. Želite svojim prijateljima da pokažete i darujete vrlo skupoceno drago kamenje koje ste izvadili iz rudnika u kome ste kopali više godina. Vaša deca i deca vaših prijatelja igraju se u dvorištu. Iznenada do vas stiže glas da je u dvorište ušao čopor krvoločnih pasa. Šta ćete učiniti? Da li ćete i dalje mirno sedeti, nezainteresovani za ono što se dešava u dvorištu, dajući u ovom kobnom trenutku prvenstvo razmatranju tih nesumnjivih dragocenosti? Ili ćete pak učiniti ono što je preče, skočiti i preklinjući povikati svojim prijateljima: svi se sada moramo boriti za našu decu! Ako ste normalan čovek i roditelj, učinićete bez čekanja i odugovlačenja ono što je najpotrebnije u tom času. Isto tako i vaši dragi prijatelji. Zapravo, to je ono što je učinio Juda kada je pozvao svoju ljubaznu braću da se bore za veru, ostavljajući izlaganje istina o spasenju za posle, kada bude bila izvojevana odbrana vere. Dakle, u času kada je napadnut život vašeg deteta, nećete odugovlačiti, pitajuće se da li je ispravno ulaziti u ovu borbu, nego ćete, ne gubeći ni trenutka, pojuriti da odbranite svoje dete. Žrtvovaćete i svoj život u ovoj borbi! Usudio bih se da vam postavim jedno pitanje: koga više volite, svoju decu ili Hrista? Hristos je rekao: „Ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan” (Mt. 10:37). Takođe bih se usudio da kažem i sledeće: ako ste spremni da se borite za svoju decu, ili za neke svoje interese, a ravnodušni i neosetljivi kada treba da se borite za istinu koja zaslužuje daleko veću požrtvovanost, onda niste dostojni Hrista. Duh Sveti kaže: „Da se borite za veru”. A to znači da volite istinu više od svega, jer ako volite istinu više od svega, onda ćete je i braniti, i položiti i

115

život za nju. A „istinu vole i cene samo oni koji je lično poznaju” (Gurnal).52 Onaj ko voli svoju nevestu, ne pita: da li je ispravno da je branim kada je napadnuta? On samoga sebe predaje za nju. Tako i onaj ko voli istinu. Istina mu je draga kao nevesta, ali i draža od neveste. Voli je kao sebe, ali i više od sebe. Voli je kao Hrista, jer je istina Hristova, i jer je istina Hristos. U času kada je vera napadnuta, on govori: Ako je Hristos predao svoj život za mene, jer me je ljubio, i ja ću predati svoj život za odbranu njegove istine, jer je ljubim. Takav je bio apostol Pavle. Evanđelje koje mu je bilo povereno i koje je objavljivao napali su brojni Judejci govoreći suprotno onome što govori evanđelje. Pavle se nije nimalo uplašio protivnika. Isukavši dokaze kojima će poseći i oboriti njihove tvrdnje, on je ustao u odbranu evanđelja. Ovo je do te mere razjarilo zaslepljene i mahnito odane religiji Judaizma, da su Pavla strpali u zatvor. Sproveden je sve do Rima. Iz Rimske tamnice, apostol piše Filipljanima: „Ležim u okovima za odbranu evanđelja” (Fil. 1:16). Drugim rečima, u tamnici sam zbog toga što sam branio evanđelje. Apostol Pavle je toliko voleo evanđelje da je bio spreman ne samo da ide u zatvor za odbranu evanđelja nego i više od toga: „Jer ja ne samo svezan biti hoću”, rekao je apostol, „nego i umreti gotov sam za ime Gospoda Isusa” (Dela 21:13). Svi oni koji su voleli reč Božiju ustajali su i u odbranu reči Božije, spremni da se suoče sa svim opasnostima koja je odbrana evanđelja nosila sa sobom. Znali su, naime, da im je darovano za Hrista, ne samo da u njega veruju, nego i da stradaju za njega. Pobuda za odbranu evanđelja vezana je dvostrukim svezama ljubavi. Jedna sveza je, kao što smo sada videli, čista ljubav prema reči Božijoj, ali ta sveza je prožeta i čistom ljubavlju prema crkvi Božijoj. Onaj ko ljubi reč Božiju, ljubiće i crkvu Božiju. „Kao što je Hristos zavoleo crkvu i samoga sebe predao za nju, da je posveti, očistivši je vodenim kupanjem i rečju” (Ef. 5:26), tako je i on zavoleo crkvu i samoga sebe će predati za nju, samo da reč ostane u crkvi, i da crkva ostane u reči, da bi ostala posvećena, i da bi čista izašla pred Hrista. Druga sveza je ljubav prema onome što reč zapoveda. A to je, u stvari, ono od čega smo počeli u našem razmatranju borbe za veru, čemu se sada opet vraćamo. Hristos je rekao: „Ako me ljubite, držaćete moje zapovesti” (Jv. 14:15). Ljubav prema

52 William Gurnall: Hrišćanin u kompletnom naoružanju , II deo, Aranđelovac, 2005, str. 24.

116

istini vodi u poslušnost istini. Oni koji ljube reč, iz ljubavi prema reči držaće ono što reč zapoveda. A reč, kada je posredi napad na veru, jasno nalaže: „Da se borite za veru” (Juda 3). U crkvu Judinog vremena uvukli su se neki bezbožni ljudi, lažni učitelji, koji su govorili da hrišćani nakon što im je oprošteno mogu i dalje da žive u svojim omiljenim gresima, bez straha od Božije kazne, jer su pod blagodaću. Pored toga, osporavali su tri stvari u vezi sa ličnošću Gospoda Isusa Hrista. Prvo, poricali su božanstvo Isusa Hrista. Drugo, poricali su da je on jedini gospodar (zajedno sa Ocem i Duhom). I treće, osporavali su da je iskupljenje jedino njegovom krvlju, i da je on jedini put spasenja. Juda kaže: „Koji blagodat Boga našega pretvaraju u nečistotu, i jedinoga gospodara Boga i Gospoda Isusa Hrista odriču se. Teško njima! pođoše Kainovim putem” (Juda 4, 11). Ovim što su govorili, lažni učitelji su dodavali Pismu i oduzimali od Pisma, a time su u stvari poricali autoritet i nepogrešivost Svetoga pisma. Videvši da je izvršen napad ne samo na nauku Biblije nego i na samu nauku o Bibliji, Juda je pozvao hrišćane da se bore za veru, ali je naročito naglasio: „Za veru koja je jednom zauvek predana svetima”. Napisavši ove reči, Juda je učinio sledeće: Prvo, Juda je video proročkim okom da će pisanje Svetoga pisma u skoroj budućnosti biti završeno, završeno jednom zauvek, i kao takvo predano svetima. Iako Pismo još nije bilo predano svetima kao kompletno, on ga je već video kao kompletno – jednom zauvek predano svetima. Juda je prvi radio ono što je tražio od svojih ljudi. Rečima: „Da se borite za veru koja je jednom zauvek predana svetima”, Juda je branio, ali je pozvao i druge svete da brane, dovršenost ili kanoničnost Svetoga pisma, isto tako i istinu da se Sveto pismo svuda slaže samo sa sobom. Takođe, objavio je da Božiji narod ima dužnost da nepopustljivo stane u odbranu kako dovršenosti Svetoga pisma, tako i svake druge istine Pisma i istine o Pismu. Kao što je video svoje vreme i lažne učitelje svoga vremena, tako je video i poslednje vreme i lažne učitelje koji će tada živeti: „U poslednje vreme”, rekao je Juda, „javiće se rugači”, „to su ti što stvaraju razdor” (Juda 18–19). To su ti što osporavaju i iskrivljuju istine o samom Pismu, a takođe i mnoge druge istine Pisma. Kada je rekao „dragi moji” Juda je obuhvatio hrišćane svih generacija sve do poslednjega vremena, bodreći ih da se bore za veru, ako bude napadnuta od onih koji su odavno unapred obeleženi za ovaj sud. Ove reči imaju za cilj da ohrabre svete da budu nepomirljivi i da nepopustljivo stanu u odbranu istine kada lažni učitelji izvrše napad na nju. Pavle i Varnava su se odlučno i nepokolebljivo

117

suprotstavili lažnoj braći koja su napala evanđelje među Galatima. Pavle kaže: „Ovima nismo popustili ni za časak niti smo im se potčinili”. Razlog tome je: „Da istina evanđelja ostane među nama” (Gal. 2:5). Vidimo i Pavla i Judu kako iz prvih borbenih redova pozivaju hrišćane da se uključe u borbu za veru. Život koji je predan borbi za veru, apostol naziva životom dostojnim Hristovog evanđelja. „Samo živite dostojno Hristovog evanđelja”, kaže Pavle, „da bih, bilo da dođem i vidim vas, bilo da sam odsutan, čuo za vas da čvrsto stojite u jednom duhu, i jednodušno se borite za veru evanđelja” (Fil. 1:27). Drugim rečima, živite dostojno Hristovog evanđelja, borite se za veru evanđelja! Jer, ako se borite za veru evanđelja, tada se ponašate kao što dolikuje Hristovom evanđelju. Oni koji govore da Hristovo evanđelje nije dostojno borbe i odbrane, time pokazuju da sami nisu dostojni Hristovog evanđelja. Poziv se odnosi ne samo na propovednike i starešine crkava. U borbu za veru su pozvani svi Hrišćani. Apostol Pavle piše: „Svima svetima u Hristu Isusu, koji su u Filipima, s nadglednicima i đakonima”, da se jednodušno bore za veru evanđelja (Fil. 1:1, 27). Juda je takođe uputio poziv „pozvanima, koji su osvećeni Bogom Ocem i održani Isusom Hristom” (Juda 1). A to znači, svim pravim vernicima. Tačnije, Gospod nad vojskama je, preko svojih generala i glasnika, pozvao sve vojnike Isusa Hrista da izađu na borbeno polje i zauzmu svoje položaje. Nadglednici i đakoni, i svi Božiji ljudi, svako prema daru i sposobnosti koje vam je Bog dao, jednodušno i zajednički, borite se za veru evanđelja, za pravednu veru koja je jednom zauvek predana svetima. Kao u svemu, tako i u borbi za istinu, ugledajte se na onoga koji je bio ugled Pavlu. Što ste naučili i primili i čuli i videli na Hristu, to činite; i Bog mira biće s vama. Metodi odbrane evanđelja Da bi smo zmiji lažnog učenja stali na glavu i razmrskali je, potrebno je da imamo ne samo borbeni duh, nego i veštinu vođenja borbe. „Blagosloven Gospod, grad moj, koji uči ruke moje boju i prste moje ratu” (Ps. 144:1). Ovim rečima dolazimo do drugog pitanja: na koji način treba da se borimo za veru? Koji metod ili koju ratnu veštinu da primenimo da bismo odbranili evanđelje? Biblijska nauka o veštini

118

ratovanja protiv jeresi daje tri strategije kojih hrišćani treba da se pridržavaju u ovoj svetoj borbi. (a) Prva strategija prema lažnoj nauci: objavljivanje istine Objavljivanje istine podrazumeva izlaganje one istine koja je napadnuta i izvrnuta, na ispravan, biblijski način. Na primer, neki zli ljudi su raširili glasine u vezi sa izgledom careve kćeri koju je princ trebalo da zaprosi. Ali bilo je dovoljno da otac izvede svoju kćer pred prosioca pa da iskrivljeno predstavljanje njene lepote tog časa padne pred njegovim nogama. Na njihovom venčanju budući kralj je podigao veo s nevestinog lica, i time pred svima uklonio i veo svake zablude o njenom izgledu. Tako isto čine i oni koji su venčani sa istinom. Oni izvode svoju miljenicu naočigled svih i otkrivaju njeno pravo lice. Prikazivanje istine onakve kakva ona jeste, predstavljanje njenog pravog izgleda i naglašavanje njenog pravog značenja opovrgnuće sve neistine i netačnosti o njoj. Ali pošto se iza jeresi skriva sam đavo, u borbi za veru nije dovoljno da se otkrije pravo lice iskrivljene istine. Ovim udarcem obaramo jeres na zemlju, ali je neophodan sledeći da bismo joj razmrskali glavu. (b) Druga strategija prema lažnoj nauci: otkrivanje lažne nauke Otkrivanje lažne nauke podrazumeva prikazivanje lažne nauke u njenoj pravoj boji. Izlaganje dokaza protiv lažne nauke kojima se skida njena maska, otkrivaju njeni lažni elementi i njena suprotnost biblijskoj nauci. Nažalost, u ovom trenutku među mnogim hrišćanima vlada mišljenje, kao što smo već primetili, da nije ispravno govoriti protiv lažnih učitelja i lažnih učenja. „Prepričavati, detaljno opisivati i preokupirano napadati čak i očitu laž, znači izgubiti istinu iz središta pažnje” (Prof. dr Dimitrije Popadić). Umesto da grdimo mrak, upalimo svetlo. Umesto da napadamo krivoverje, naglašavajmo pravoverje. Oni savetuju: „Kada se suočite čak i sa tako mračnim učenjem koje izvrće glavne istine Biblije, ne podižite glas protiv njega. To čine oni koji su izgubili istinu iz središta pažnje, i ne ljube je dovoljno. Zauzmite tolerantan i pozitivan stav, isključivo naglašavajte pravoverje i dozvolite istini da se sa lažju sama obračuna”.

119

Njihov savet izgleda onoliko mudar koliko i savet dat stručnjacima za gljive: „Vi koji se bavite naukom o gljivama isključivo pokazujte ljubiteljima gljiva samo one gljive koje su jestive! Ne recite im ništa o tome da postoje i druge koje su otrovne. Ne opisujte detaljno čak ni one smrtonosno otrovne dvojnice koje se samo po jednom sitnom detalju razlikuju od jestivih. Umesto da naglašavate najznačajnije odlike po kojima se otrovne gljive razlikuju od jestivih, opisujte samo jestive vrste. Pri tom, budite optimisti. Gajite nadu da niko neće jestive gljive pobrkati sa otrovnima i otrovati se”. Ako ima bezumnih među učiteljima, pa počnu da rade po ovom savetu, da li postoji ikakva mogućnost da oni koji ih slede izbegnu trovanje i tragičan ishod? Pismo objavljuje da hrišćani treba da se uče da raspoznaju otrovno od jestivog, da se uče da uviđaju razliku između onoga što Pismo uči i onoga što Pismo ne uči. Da imaju čula „uvežbana za razlikovanje dobra i zla” (Jev. 5:14). Jezekilj otkriva kakva je uputstva Gospod dao svojim sveštenicima: „I narod moj neka uče šta je sveto a šta nije sveto, i neka ih uče raspoznavati nečisto od čistoga” (Jez. 44:23). Odbacivanje drugog biblijskog metoda – čija je svrha da istakne osobenosti lažne nauke, uporedi ih s biblijskom naukom i time podvuče razliku između otrovnog i jestivog – dovodi u opasnost decu i neutvrđene među hrišćanima da lako progutaju 'gljivu' lažnog učenja, misleći da su pojeli 'gljivu' zdrave nauke; i otvara široka vrata za još veći broj nemilih događaja. Međutim, njihovo isticanje samo jednog biblijskog pravila a odricanje drugog ne može ukinuti i ovo drugo biblijsko pravilo. Iako oni kažu: „Ne grdi mrak”, i „ne napadaj krivoverje”, apostol Pavle kaže nešto sasvim drugo. (1) Metod apostola Pavla Apostol Pavle se strogo pridržavao božanskog metoda, i ovaj evanđeoski način postupanja prema lažnoj nauci on je, posredstvom božanskog otkrivenja, predao hrišćanskoj crkvi. Evanđeosko pravilo koje je apostol

120

objavio glasi ovako: „I ne pristajte na bezrodna dela tame, nego još karajte” (Ef. 5:11). Jeres je delo tame. Primenjivanje jeresi ne može doneti nikakav plod Bogu. Iz tog razloga apostol Pavle opisuje dela jeresi kao „bezrodna dela tame”. Jeres je poput bludnice i lopova, ostavlja čoveka osiromašenog, bez ijednog bogougodnog ploda. Apostol je pre ovoga rekao: „Niko da vas ne vara praznim rečima” (Ef. 5:6), što znači da je jeres lažna i prazna nauka koja proizvodi lažna i prazna dela. Drugim rečima, dela koja su ishod vršenja jeresi su jalova dela, prinos na koji Gospod neće pogledati. Apostol kaže: „Ne pristajte”. „Nemajte udela u jalovim delima tame”, ali ne samo to, „nego još karajte”. „Ne budite saučesnici u jalovim mračnim delima” (Ef. 5:11), nego još grdite mrak. Ove reči nose prekorni smisao: Usprotivite se! Ukorite! Podignite glas protiv dela koja izviru iz mračne nauke! Zašto? Odgovor je: zbog prirode jeresi. Kao što je Mojsijeva sestra pratila kovčežić koji je nosila reka, da vidi šta će biti od njega, isto tako i sotona prati jeres koju je poslao. Iza laži se krije otac laži. Pri tom, sotona je po naravi nasilan, on je „sila prevare”, ili sila koja prati i podupire prevaru. Krivoverje, ne samo da se oslanja na svoga oca, nego i veoma liči na njega, neće pobeći ako mu se ne usprotivimo. Pavle kaže: „Usprotivio sam mu se u lice” (Gal. 2:11). Prvo, usprotivio se u lice Petru, „jer je zaslužio osudu” (Gal. 2:11), jer je ustuknuo pred lažnom naukom, koja je, tek što joj je ukazao dobrodošlicu, i njega i ostale povukla u dvoličenje. Drugo, Pavle se usprotivio u lice jeresi. U vatri sukoba, Pavle je pogledao jeresi u oči i napao je pred svima. Nepopustljivo i bez sažaljenja, apostol je i ukorio i oborio jeres koja je oborila stubove u crkvi Petra i Varnavu, da bi istina evanđelja ostala među njima i da bi oboreni stubovi opet bili pričvršćeni na temeljima te istine. Ostali prevodi apostolovih reči „Nego još karajte” iznose čitav spektar nijansi, koji omogućava da se još bolje razume njihovo jezgrovito značenje. Prevod Emilijana Čarnića kaže: „Nego ih radije izobličavajte”. Sinod prevodi: „Nego ih još razotkrivajte”. U Bakotiću stoji: „Nego ih osuđujte”. U prevodu Stvarnost piše: „Nego ih raskrinkavajte”.

121

Vidimo dakle da Biblija ne kaže: „Ne napadaj krivoverje”. Ili: „Preokupirano napadati čak i očitu laž, znači izgubiti istinu iz središta pažnje”. Biblija kaže: „Nego još karajte”. Prvo, izobličite i razotkrijte krivoverje. Razgolitite lažnu nauku. Otkrijte i izložite najvažnije elemente lažnog učenja, kako bi se jasno videlo da se razlikuje i odstupa od biblijskog učenja. Drugo, osudite jeres. Osudite učenje koje se razlikuje od evanđeoskog učenja. Osudite odstupanje od pravog učenja. Drugim rečima, objavite istinu koja jamči da se Bog obavezao da osudi učitelje i sledbenike lažnih učenja na večno prokletstvo. Apostol Pavle je ovo učinio kada je rekao: „Ali ako i mi ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude” (Gal. 1:8). I treće, poslednji postupak prema jeresi koji proizilazi iz zapovesti „Nego još karajte”, jeste postupak raskrinkavanja. Sveto pismo nalaže da se lažna nauka, koja je razotkrivena i osuđena, mora i raskrinkati: „Nego raskrinkavajte”. Izraz raskrinkati u vojnoj oblasti označava sledeće: Otkriti neprijateljske trupe u pokretu i time ih izložiti artiljerijskoj ili puščanoj vatri. U duhovnoj oblasti, naročito u oblasti borbe protiv lažne nauke, izraz raskrinkati ima slično značenje: izložiti lažnu nauku vatri biblijskih istina, potpuno suprotnih lažnoj nauci. Navesti mnoga mesta iz Biblije koja protivreče lažnoj nauci, i time nebiblijske osnove na kojima je lažna nauka podignuta izrešetati i srušiti. Drugim rečima, opovrgnuti, dokrajčiti, učiniti lažnu nauku nedelotvornom, raskrinkati je. Reč raskrinkati je povezana sa tekstom u poslanici Korinćanima. To je drugi tekst u kome apostol Pavle otkriva da je ne samo ispravno nego i vrlo neophodno, s Božijim oružjem, napasti i dokrajčiti lažnu nauku. Jer će samo tada razum koji je bio zarobljen u tvrđavi lažne nauke i zaklonjen njenim zidom od svetlosti Božijeg spoznanja, biti oslobođen da se pokorava Hristu i njegovoj nauci. Pavle kaže: „Jer oružje našega vojevanja nije telesno, nego silno od Boga za raskopavanje gradova, da kvarimo pomisli. I svaku visinu koja se podiže na poznanje Božje, i zarobljavamo svaki razum za pokornost Hristu” (2. Kor. 10:4–5). Lažnu nauku, apostol Pavle obeležava rečju „mudrovanja” (prema Čarniću). Reč „mudrovanja” apostol izgovara s božanskom ironijom, jer kazuje njome baš suprotno onome što ona u stvari znači. Ukazuje na jeres: na telesno mudrovanje, na mudrovanje koje ide nasuprot Bogu. Ova mudrovanja apostol upoređuje sa gradom koji je ograđen visokim zidom, u kome može biti zarobljen čovekov razum, ili

122

pak, koji može biti izgrađen oko čovekovog razuma. Izraz visine označava isto što i izraz mudrovanja. Dakle, lažni učitelji su, podupirani ohološću, precenili svoja učenja i uzvisili ih na nivo božanske nauke. Ali, pošto mudrovanja ili zidine lažnih nauka smetaju svetima, kao i ostalim ljudima, da upoznaju Boga onakvog kakav jeste, apostol Pavle otkriva čemu služi oružje Hristovih vojnika: „Za raskopavanje gradova, da rušimo mudrovanja, i svako uzvisivanje koje se podiže protiv poznanja Božjega”. Apostol Pavle upotrebljava još dva izraza: raskopati i rušiti, koji su slični izrazu raskrinkati. Apostol Pavle se služi ovim izrazima da bi objasnio kako treba da se postupi s lažnom naukom. Nauku koja se podiže protiv poznanja Boga, naročito onda ako je neku od tvoje braće zarobila ili povukla da ne idu pravo po evanđeoskoj istini, treba tako porušiti i raskopati, da ne ostane ni kamen na kamenu. „Poravnite staze za noge svoje”, ne ostavite ni kamen jeresi, da se oni što su hromi ne spotaknu i ne iščaše nogu, nego da se radije izleče (Jev. 12:13). Sveto pismo dakle uči da je biblijski, ne samo izvršiti napad na krivoverje, nego i uništiti krivoverje, što je sasvim suprotno učenju prof. dr Dimitrija Popadića koji kaže: „Preokupirano napadati čak i očitu laž, znači izgubiti istinu iz središta pažnje. Izgubiti istinu iz središta pažnje, znači ne ljubiti je dovoljno”. Suočavanje s lažnim učenjem, suprotstavljanje lažnom učenju, razotkrivanje i osuđivanje lažnog učenja, raskrinkavanje i raskopavanje lažnog učenja, jesu koraci koje pronalazimo svuda u Svetom pismu Novoga zaveta. (c) Treći postupak prema lažnoj nauci: protiv lažnih učitelja Suočavanje s ljudima koji izvrću glavne istine Pisma danas nije nimalo popularno. Današnji hrišćani će radije stajati oko iste vatre s neprijateljima istine i grejati se s njima, negoli im se suprotstaviti. Kažu: „Ne stvarajte sebi neprijatelje. Budite trpeljivi prema tuđim shvatanjima. Ne suprotstavljajte se čak ni onim ljudima koji šire naopaka tumačenja najvažnijih istina Svetoga pisma. Iako se s njima ne slažete, pronađite osnove za dijalog i tačke zajedničkih interesa. Oni su ipak umiljati i ponizni ljudi”. Ovakvo mišljenje je znak da je naše hrišćanstvo otputovalo prilično daleko od biblijskog mišljenja. Kakav stav treba da zauzmu oni koji vole i

123

cene istinu, prema onima koji osporavaju najvažnije istine Svetoga pisma i ude ugledu evanđelja? Da dopuštaju varalicama da seju kukolj na Božijoj njivi? Da dopuštaju vukovima da vode Božije stado? Da popustljivo podnose da im sotona u liku lažnih učitelja drži prigodne besede? Ili pak, s druge strane, da se obračunavaju s njima rukovođeni mržnjom, gađajući ih blatom neumesnih reči i kamenjem uvreda? Sveto pismo ne uči ni jedno ni drugo. Hrišćanima je zapoveđeno da ljube i prijatelje i neprijatelje evanđelja. Prijatelje jer su prijatelji, a neprijatelje da bi postali prijatelji. Zar Pavle nije ljubio i prijatelje i neprijatelje? Ali kao što nije štedeo prijatelja kada je video da ne ide pravo po evanđeoskoj istini, tako nije štedeo ni neprijatelje koji su se uvukli da ih zarobe. Nepopustljivo im se usprotivio. (1) Prorokuj „protiv” lažnih učitelja Sveto pismo, naime, uči da su sveti dužni da podignu glas, kako protiv lažne nauke, tako i protiv onih koji šire lažnu nauku. Biblijsko protivljenje lažnim učiteljima koji su se uvukli u crkvu, crkvi pruža zaštitu od kvarenja, a lažnim učiteljima priliku da se iskopaju iz zamke đavola, ako se pokaju. Ima li nade za lažnog učitelja da se spase od prokletstva u koje ga vuče njegova đavolja služba, ako mu se neko od hrišćana pred svima ne usprotivi i dokazima iz Biblije ne dokaže neispravnost njegove nauke i pogubnost njegove službe? Ako ne podignete svoj glas protiv učitelja koji šire jeresi nego im delite prigodne komplimente, onda i njima i njihovim sledbenicima pomažete da ostanu na svom zlom putu, a svojoj braći da skrenu na krivi put. A time u stvari pokazujete da ne ljubite ni svoje prijatelje ni svoje neprijatelje. Gospod se javio proroku Jezekilju i rekao mu kako treba da postupi prema lažnim učiteljima. Prorok otkriva šta mu je rekao Gospod: „Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći: Sine čovečiji, prorokuj protiv proroka Izrailjevih” (Jez. 13:1–2). U 34. poglavlju iste knjige nalazimo skoro istovetan tekst: „Sine čovečiji, prorokuj protiv pastira Izrailjevih” (Jez. 34:2). Protiv kakvih proroka i pastira? Protiv proroka i pastira koji objavljuju laž: „Reci tim koji prorokuju iz svoga srca: Čujte reč Gospodnju. Ovako govori Gospod: teško ludim prorocima koji idu za svojim duhom i ništa nisu videli. Proroci su tvoji, Izrailju, kao lisice po pustinjama. Vide taštinu i gatanje lažno, pa govore: Gospod kaže, a Gospod ih nije poslao, i daju nadu da će se reč ispuniti. Ne viđate li lažna

124

viđenja i ne govorite li lažno gatanje? A opet kažete: Gospod reče, a ja ne rekoh” (Jez. 13:2–4, 6–7). Gospod je rekao Jezekilju da prorokuje, ne samo protiv lažnih proroka i pastira, nego i protiv žena koje šire lažnu nauku: „A ti, sine čovečiji, okreni lice svoje prema kćerima naroda svoga, koje prorokuju iz svoga srca, i prorokuj protiv njih” (Jez. 13:17). Gospod zapoveda: „Prorokuj protiv njih”, protiv lažnih proročica, proroka i pastira! Jer sam Ja protiv njih. „I ruka će moja biti protiv proroka čije su utvare varljive i proroštva lažna” (Jez. 13:9). Prorokuj protiv onih koji love „duše moga naroda”, „lažući moj narod” (Jez. 13:19). Govori protiv onih koji žaloste „lažima srce pravedniku, koga ja ne ožalostih” (Jez. 13:22). Podigni svoj glas protiv onih koji šire demonske nauke, koje krepe „ruke bezbožniku da se ne vrati sa svoga zloga puta da se sačuva u životu” (Jez. 13:22). Prorokuj protiv onih protiv kojih prorokuje i sam Bog, protiv kojih je podignuta sama Božija ruka. (2) Istakni imena lažnih učitelja i prorokuj „protiv” njih Gospod je zapovedio Mojsiju da prozove protivnike po imenu i pozove narod da se odvoji od njih. „Reci zboru i kaži: odstupite od šatora Korejeva i Datanova i Avironova. I ustavši Mojsije otide k Datanu i Avironu, a za njim otidoše starešine Izrailjeve. I reče zboru govoreći: odstupite od šatora tih bezbožnika, i ne dotičite se ničega što je njihovo, da ne izginete zbog svih grehova njihovih. I odstupiše sa svih strana od šatora Korejeva i Datanova i Avironova” (4. Moj. 16:24–27). Ovo je i novozavetna uredba i praksa. Ako je došlo do toga da su se lažna braća uvukla u crkvu i lažnom naukom počela uzrokovati kvarenje crkve, Novi zavet uči da ih treba pred skupštinom svetih obeležiti po imenu i prorokovati protiv njih. Apostol Pavle bodri hrišćane da u ovom suočavanju čvrsto stoje i da se ni u čemu ne uplaše od protivnika. Naprotiv, da budu kadri, držeći se pouzdane reči, izobličiti protivnike: istaći imena lažnih učitelja i dokazati da je prisustvo lažne nauke u crkvi povezano s njihovim prisustvom. Apostol Pavle je, u drugoj poslanici Timoteju, naveo imena dvojice ljudi čija je nauka kvarila lokalnu crkvu. Apostol kaže: „I njihova reč izjedaće kao rak rana. Među ovima su Imenej i Filit, koji se udaljiše od istine govoreći da se vaskrsenje već dogodilo, i tako ruše veru nekih” (2. Tim. 2:17–18).

125

Božija reč nam nalaže da, poput Mojsija i Pavla, okrenemo svoje lice prema njima i povičemo protiv njih: voda kojom nas nude Imenej i Filit nije voda iz Božijeg studendca! A potom, da razotkrijemo, osudimo i raskrinkamo lažno učenje. Pavle kaže da njima „treba zatvoriti usta” (Tit 1:11). Takvima treba zatvoriti usta – kao što je anđeo zatvorio usta lavovima – da ne naude dušama koje služe Bogu. (3) Kloni se razotkrivenih protivnika I Mojsije i Pavle, kao i drugi apostoli, savetuju i nalažu hrišćanima da se čuvaju i klone razotkrivenih lažnih učitelja. Najpre Gospod kaže Mojsiju: „Reci zboru i kaži: odstupite od šatora Korejeva i Datanova i Avironova”. A zatim Mojsije kaže narodu: „Odstupite od šatora tih bezbožnika i ne dotičite se ničega što je njihovo, da ne izginete zbog svih greha njihovih. I odstupiše” (4. Moj. 16:24, 26). Apostol Pavle kaže: „Molim vas, pak, braćo, čuvajte se od onih koji čine raspre i razdore na štetu nauke koju vi naučiste, i uklonite se od njih” (Rim. 16:17). Apostol Jovan upozorava i uči sledećim rečima: „Ako vam ko dođe i ne donese ove nauke, ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte ga; jer ko ga pozdravlja, učestvuje u njegovim zlim delima” (2. Jv. 10:11). (4) Zašto se treba suprotstaviti lažnim učiteljima Zašto se treba suočiti s lažnim učiteljima, „prorokovati” protiv njih i izobličiti ih, a potom, čuvati se i uklanjati se od njih? Zato što su lažni učitelji, bili oni toga svesni ili ne, instrumenti u rukama sotone i prenosioci zarazne bolesti. Zato što je lažna nauka koju prenose lažni učitelji kao ćelija raka koja se „širi telom uništavajući tkivo gde god dopre”.53 Zato što je lažna nauka koju prenose lažni učitelji i kao gangrena, koja uzrokuje „odumiranje određenog dela tela, time što

53 William Macdonald: Komentar Novoga zaveta, treći svezak, Kološanima – Otkrivenje, Zagreb, 2001, str. 144.

126

zaustavlja uobičajeno dobavljanje krvi i hrane”.54 Zato što je lažna nauka koju šire lažni učitelji „kao kvasac koji, ako mu se dopusti širenje, na kraju zahvati sve testo”.55 Lažnim učiteljima se, dakle, treba suprotstaviti zbog posledica koje donosi prihvatanje i praktikovanje nauke koju unose u crkvu. Lažni učitelji su naizgled ljubazni i ponizni ljudi; njihovo postupanje izgleda kao mudrost koja se sastoji od pobožnosti i poniznosti (Kol. 2:23), ali svojim jezikom koji je potpaljen od pakla, sposobni su da naprave vrlo velike štete. I. Posledice lažne nauke Zli rodovi koji se beru sa zlog drveća donose i zle posledice. Svojom naukom lažni učitelji unose zabunu (Gal. 5:10). Pogrešnim tumačenjem istine smetaju veru nekih (2. Tim. 2:18). Sprečavaju hrišćane da se pokoravaju istini (Gal. 5:7). Pogani i prazni plodovi lažnih učenja koji rastu na granama lažnih učitelja pomažu, ali najviše napredovanju u bezbožnosti (2. Tim. 2:16). Nauka lažnih učitelja vezuje i vodi. Kuda vodi nebiblijska nauka? Apostol Petar kaže: „U nečistote telesnih želja” (2. Pet. 2:18); (u nečistote koje izviru iz grešnih želja). Iz lažne nauke koju šire lažni učitelji „nastaju zavist, svađa, hula, zla sumnjičenja i neprestana trvenja” (1. Tim. 6:4). Apostol Pavle kaže da lažnim učiteljima „treba zapušiti usta”. Zašto? Jer „mlate prazne reči, i pomućuju um”, i „rastrojavaju čitave kuće učeći što ne treba” (Tit 1:10–11). Možemo da kažemo, imajući u vidu današnje duhovno stanje, rastrojili su i čitave crkve učeći što ne treba. Duhovna šteta koju prave lažni učitelji svojom naukom, i propovednici koji su pod njihovim jarmom, i više je nego velika. Posledice su strašne. Ovo je razlog zašto lažnim učiteljima treba skinuti masku, zapušiti usta i odstupiti od njih ne dotičući se ničega što je njihovo. (d) Izrazi koji obeležavaju lažne učitelje i lažnu nauku

54 Na istom mestu, str. 144. 55 Na istom mestu, str. 144.

127

Izrazi koji obeležavaju lažne učitelje i njihova učenja jesu još jedan veliki dokaz koji potvrđuje da je ispravno i u skladu sa Svetim pismom govoriti protiv lažnih učitelja i lažnih učenja. I. Izrazi koji obeležavaju lažne učitelje Isus Hristos je svojim silnim i slavnim glasom veoma jako zagrmeo protiv lažnih učitelja. U 23. poglavlju Matejevog evanđelja, Hristos sedam puta kaže: „Teško vama književnici i fariseji, licemeri”. Dva puta im kaže: „Budale slepe”. Jedanput im kaže: „Fariseju slepi”. Jedanput ih upoređuje sa okrečenim grobovima, i na kraju im kaže: „Zmije, porodi aspidini!” Glas Gospodnji kroz ceo Novi zavet odgovarajućim izrazima prikazuje osobine koje naročito jasno ocrtavaju lažne učitelje. Lažni učitelji su opisani sledećim izrazima: Grabljivi vuci u ovčijem ruhu (Mt. 7:15), Trnje i čkalj (Mt. 7:16), Lažni apostoli i prevarljivi poslanici (2. Kor. 11:13), Sluge sotonine (2. Kor. 11:15), Lažna braća (2. Kor. 11:26), Psi i zli radnici (Fil. 3:2), Neprijatelji Hristovog krsta (Fil. 3:18), Lažljivci „žigosani na svojoj savesti” (1. Tim. 4:2), Ljudi „iskvarenog uma, koji su lišeni istine” (1. Tim. 6:5), Ljudi izopačenog uma, nepouzdani u veri (2. Tim. 3:8), Zli ljudi i varalice (2. Tim. 3:13), Učitelji koji golicaju uši (2. Tim. 4:3),

128

Nepokorni, praznogovorljivi, zavodnici (Tit 1:10), Svagda lažljivi, zle zveri, lenji trbusi (Tit 1:12), Ljudi koji se odvraćaju od Istine (Tit 1:14), Opoganjeni i neverni (Tit 1:15), Odvratni i neposlušni ljudi (Tit 1:16), Jeretici (Tit 3:10), Lažni proroci i lažni učitelji (2. Pet. 2:1), Gadovi i rugobe (2. Pet. 2:13), Deca kletve (2. Pet. 2:14), Bezvodni izvori, i oblaci i magle koje progone vetrovi (2. Pet. 2:17), Robovi propasti (2. Pet. 2:19), Antihristi (1. Jn. 2:18), Deca đavolja (1. Jn. 3:10), Bezbožni ljudi (Juda 4), Sanjari (Juda 8), Ljage (Juda 12), Oblaci bezvodni koje vetrovi prenose (vetrovi zlih duhova Ef. 2:2), jesenja jalova drveta koja su dva puta umrla i iz korena iščupana, besni morski valovi koji se pene svojim sramotama, zvezde lažne za koje se čuva mrak večne tame (Juda 12–13), Nezadovoljni vikači (Juda 16), Rugači (Juda 18),

129

Telesni koji Duha nemaju (Juda 19), Sinagoga sotonina (Otk. 2:9). Ovim izrazima kojima Bog opisuje lažne učitelje ujedno je prikazano i njegovo mišljenje o njima, kao i njegovo gnušanje prema njima. Karakter i dela lažnih učitelja do te mere su odvratni Bogu da čuva za njih mrak večne tame. „Ako neće bezbožnik da se obrati, on oštri mač svoj, nateže luk svoj, i naperuje ga; i zapinje smrtnu strelu” (Ps. 7:12–13). II. Izrazi koji obeležavaju lažnu nauku Kao što Sveto pismo otkriva izraze koji opisuju lažne učitelje, isto tako otkriva i izraze koji tačno prikazuju i prirodu lažnih nauka. Mnogi gledaju blagonaklono na drugačija učenja i njihovo opisivanje lažnih učenja se veoma razlikuje od biblijskog opisivanja. Na primer, o knjizi prof. dr Dimitrija Popadića, koja od početka do kraja preporučuje i brani učenje koje se razlikuje i odstupa od biblijskog učenja, prof. dr Aleksandar Birviš kaže sledeće: „Nadam se da će ova knjiga otvoriti niz poruka i pouka za vraćanje Hrista narodu” (str. 14). Prof. dr Dimitrije Popadić očite jeresi Pravoslavne i Katoličke crkve naziva drugačijim sagledavanjem stvarnosti koje „može međusobno obogatiti tačnijem sagledavanju stvarnosti” (str. 128). Međutim, Sveto pismo kaže da je drugačije učenje kao otrovno vino koje zanosi hrišćane da skrenu s puta istine. Sveto pismo ne govori lepo o lažnoj nauci, nego je naziva njenim pravim imenom. Lažnu nauku opisuju sledeći izrazi: Trnje i čičak (Mt. 7:16), Zli rodovi (Mt. 7:17), Bremena teška i nezgodna za nošenje (Mt. 23:4), Slabe i bedne stihije (Gal. 4:9), Jaram ropstva (Gal. 5:1),

130

Kvasac (Gal. 5:9), Prazna prevara, ljudsko predanje, nauka sveta (Kol. 2:8), Zapovesti i nauke ljudske (Kol. 2:22), Laži (1. Tim. 1:4), Demonske nauke (1. Tim. 4:1), Pogane bapske priče (1. Tim. 4:7), Zamka đavola (2. Tim. 2:26), Bajke (2. Tim. 4:4), Tuđe nauke (Jevr. 13:9), Krivi put (Jk. 5:20), Ubitačne jeresi (2. Pet. 2:1), Izmišljene reči (2. Pet. 2:3), Visokozvučne sujetne reči (2. Pet. 2:18), Otrovno vino bluda (Otk. 18:2). Pored toga što ovi izrazi kazuju o poreklu lažne nauke, o njenim negativnim odlikama i njenoj rušilačkoj sili Sveto pismo iznosi čitav niz ovih izraza i iz još jednog razloga: da bismo mogli jasnije da vidimo Božiju mržnju prema lažnoj nauci. Sam Hristos je objavio ovu Božiju mržnju, poručivši vođi Pergamske crkve sledeće: „Imam nešto malo protiv tebe: imaš one koji drže nauku Nikolinaca, na koju ja mrzim” (Otk. 2:14–15). Drugim rečima, tolerišeš one koji drže nauku „na koju ja mrzim”. „Pokaj se dakle!” (Otk. 2:16). Popustljivost prema onima koji drže lažnu nauku na koju Gospod mrzi jeste greh za koji se treba pokajati. Ne samo da Gospod mrzi lažnu nauku, nego i dolazi da ratuje protiv onih koji je drže. Gospod Isus je poručio hrišćanima koji su dopuštali lažnim

131

učiteljima da drže svoju nauku u njihovoj crkvi: „Pokaj se, dakle, inače ću ti ubrzo doći i zaratiću sa njima mačem svojih usta” (Otk. 2:16). Pobornici hiper pozitivizma i tolerancije sada bi trebalo da odu samom autoru Biblije, pa njemu da saopšte da je izgubio istinu iz središta pažnje i da je ne ljubi dovoljno, jer je preokupirano napao lažne učitelje i lažne nauke istinama Svetoga pisma i izrazima kojima ih je nazvao, detaljno opisujući njihov karakter i svoj stav prema njima. Hoće li uništiti njegov sud? Hoće li njega osuditi da bi sebe opravdali (Jov 40). Nepogrešivi Sudija je objavio u svojoj Bibliji da nije nebiblijski ustati protiv nebiblijskog i da nije nepravedno boriti se za pravednu veru. Naime, to je sveta dužnost svakog istinskog hrišćanina. Bog, naš spasitelj, „koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu do poznanja istine” (1. Tim. 2:4), hoće da se spasu i lažni učitelji, jer mu „nije milo da umre bezbožnik, nego da se vrati sa svoga zloga puta i bude živ” (Jez. 33:11). Ali ako lažni učitelji neće da se povrate, Pismo kaže: „Gospod se suproti ponositima” (Jk. 4:6). Bog veoma ceni svoju istinu: „Jer si iznad svakog svog imena podigao reč svoju” (Ps. 138:2). Bog, koji je podigao svoju istinu iznad svakog svog imena, podiže se i da je brani kada je napadnuta. Napad na istine Svetoga pisma uvek izaziva i Božiju odbranu istina Svetoga pisma: „Dolazim ubrzo da ratujem s njima mačem usta svojih”, kaže Gospod. Ni jedna istina Svetoga pisma, otkako postoji Sveto pismo i otkako postoji crkva, nije bila napadnuta a da nakon odgovarajućeg vremena nije bila i odbranjena. Ako su u pojedinim krugovima, zbog izvrnutog odnosa prema istini, neke istine Svetoga pisma ostale izvrnute, u drugima su te iste istine objavljene u njihovom pravom svetlu i uzvišene na tron koji im pripada. Izvrtanje i obaranje istine je, onima koji su je poznavali, bio znak da je Hristos, kao junak koji je uz svoje bedro pripasao svoj mač, već pošao da je odbrani i podigne. Tada su i oni polazili za Jagnjetom kuda ono ide (Otk. 14:4). Trčali su u ovu bitku ne mareći za svoj život, samo da bi zajedno sa svojim Gospodom i Bogom – koji ih je stekao svojom krvlju, i svojom istinom – odbranili, zagrlili, podigli i proslavili njegovu divnu istinu. Istina je za uzvrat uzvisila one koji su je podizali i uzvisivali, proslavila je one koji su je zagrlili. Stavila im je na glavu venac od milina,

132

krasnom krunom ih je krunisala (Priče 4:8–9). S takvima je i ostala istina evanđelja. Među takvima je i danas. S druge strane, tamo gde nisu voleli i cenili istinu, tamo gde nisu bili spremni da se bore za nju kada je bila oborena, tamo Bog nije ni odlazio da je podigne. Mačem svojih usta presekao je uže koje je držalo sotonu, poslao im je silu prevare, da veruju laži (2. Sol. 2:11). Kao posledica toga nastale su „hrišćanske” religije, ili „crkve” koje imaju ime da su žive, a mrtve su (Otk. 3:1). Braćo i sestre! Borimo se za istinu evanđelja, da bi istina evanđelja ostala među nama i da bismo i mi ostali u njoj.

133

BIBLIOGRAFIJA Dimitrije Popadić: Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja, MBM-plas, Novi Sad, 2002. Justin Popović: Dogmatika II. William Macdonald: Komentar Novoga zaveta, treći svezak, Kološanima – Otkrivenje, Euroliber, Zagreb, 2001. William Macdonald: Komentar Novoga zaveta, drugi svezak, Dela – Filipljanima, Euroliber, Zagreb, 1999. Stephen Etches: Sustavna teologija, UTBP, Krapina, 2004. Episkop Nikolaj D. Velimirović: Vera svetih, Katihizis istočne Pravoslavne crkve, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd. Norman L. Geisler: Nepogrešivost Biblije, Dom molitve, Dobra vest, Peć, Novi Sad, 1992. Jovan Pavle II: Preći prag nade, Narodna knjiga alfa, Beograd, 1994. Sestrinski list, časopis za porodicu, Sestrinski rad pri Savezu baptističkih crkava u Srbiji, Novi sad, Januar/Februar 1/2004. Besede, Izbor iz svetskog besedništva, Kultura, Beograd, 1967. Justin Popović: Žitija svetih za januar, Manastir Sv. Ćelije kod Valjeva, Beograd, 1972. D. M. Lloyd Jones: Život u Duhu, Alfa i Omega, Beograd, 2003. Episkop Nikolaj i protođakon Ljubomir Ranković: Srpske slave i verski običaji, Glas crkve, drugo izdanje, Šabac, 2003.

134

William Gurnall: Hrišćanin u kompletnom naoružanju, 2. deo, Dom molitve, Aranđelovac, 2005. William Gurnall: Hrišćanin u kompletnom naoružanju, 1. deo, Dom molitve, Aranđelovac, 2005. John Foster: Crkvena povijest 2, Opadanje i obnavljanje, Dobra Vest, Novi Sad.

135

NAPOMENA AUTORA Svi naglasci na citatima navedenim u ovoj knjizi su moji.