Rudolf Steiner - Iz Akase Hronike

IZ AKAE HRONIKE

PREDGOVOR Sredstvima obine povesti ovek moe nau iti samo mali deo od onoga to je oveanstvo doivelo u praistoriji. Istorijski dokumenti bacaju svetio na samo nekoliko milenijuma. Ono to nas arheologija, paleontologija i geologija mogu nau iti je vrlo ogranieno. Stavie, sve stoje izgraeno na spoljanjim dokazima je nepouzdano. Treba samo posmatrati kako se promenila slika nekog dogaaja ili naroda, ne tako udaljenog od nas, kada je otkriveno neko novo povesno svedoanstvo. Dovoljno je samo uporediti opise jednog istog zbivanja iz pera razli itih istoriara, da bi se ubrzo shvatilo na kakvim se nesigurnim temeljima stoji kada je re o ovim stvarima. Sve to pripada spoljnom svetu ula podlono je vremenu. I, dalje, vreme razara ono to je nastalo u vremenu. Sa druge strane, spoljanja istorija je zavisna od onoga to je sauvano u vremenu. Niko ne moe re i da je sauvano ono to je bitno ako se zadovoljava spoljnim svedoanstvima. "Sve to nastaje u vremenu ima svoj izvor u venom. Ali veno nije pristupano ulnoj spoznaji. Ipak, putevi za percepciju venog su otvoreni za oveka. On moe razviti sile koje

dremaju u njemu tako da bude u stanju da spozna veno. U knjizi "Kako se stiu saznanja viih svetova" ukazuje se na taj razvoj. Ona takode pokazuje da, na odreenom visokom nivou svoje spoznajne mo i, ovek moe prodreti do venog izvora stvari, koje nestaju s vremenom. ovek proiruje svoju spoznajnu mo na ovaj na in ako nije ogranien samo na spoljne dokaze u vezi sa znanjem o prolosti. Tada on moe VIDETI u dogaajima ono to ula ne mogu percipirati, onaj deo koji vreme ne moe da uniti. On prodire sa prolazne na neprolaznu povest. injenica je da je ta povest pisana druga ijim slovima od obine povesti. U gnozi i teozofiji to se naziva AKAA HRONIKA. Naim jezikom je mogue dati samo bledi pojam o toj hronici, poto na jezik odgovara svetu ula. Ono to je opisano naim jezikom odmah poprima karakter ovog ulnog sveta. Neiniciranome, koji se jo ne moe uveriti u realnost odvojenog duhovnog sveta putem svog vlastitog iskustva, onaj ko je iniciran izgleda kao vizionar, ako ne i neto gore. Onaj koji je stekao sposobnost percepcije duhovnog sveta putem svog vlastitog iskustva, dolazi do spoznaje prolih dogaaja u njihovom venom karakteru. Oni ne stoje pred njim poput mrtvog svedoanstva iz prolosti, nego se pojavljuju u punom IVOTU. U nekom smislu, ono to se odigralo deava se pred njim. Oni koji su inicirani u itanje takvog ivog pisma mogu gledati unatrag u mnogo udaljeniju prolost od one koju prikazuje spoljanju povest i - na bazi direktne duhovne percepcije - oni takode mogu opisati mnogo pouzdanije one stvari koje govore spoljni povesni dogaaji. Da bi se izbegao mogu i nesporazum, treba re i da duhovna percepcija nije nepogreiva. Ova percepcija takode moe greiti, moe videti na jedan netaan na in, krivi na in. Niko nije slobodan od greke na ovom polju, bez obzira na to koliko visoko on stajao. Zato ne treba prigovarati kada saoptenja ne odgovaraju jedno drugome, mada su predanost i tanost posmatranja ovde mnogo vee nego u spoljnom svetu ula. Ono to razli iti inicirani mogu izvestiti o istoriji i praistoriji u BITNOM e se slagati.

Takva istorija i praistorija i postoje u stvari u svim misterijskim kolama. Ovde je slaganje za mileni-jume tako potpuno da se sklad koji postoji izmeu spoljanjih istoriara za ak i jedno stolee ne moe s tim ni da se uporedi. Inicirani opisuje BITNO isto stvari u svim vremenima i na svim mestima. Posle uvoda, dato je nekoliko poglavlja iz Akaa hronike. Najpre e biti opisani oni dogaaji koji su se odigrali kada je takozvani atlantski kontinent jo postojao izmeu Amerike i Evrope. Taj deo povrine nae Zemlje nekad je bio kopno. Danas on ini dno Atlantskog okea-na. Platon govori o poslednjem ostatku tog kopna, o ostrvu Posejdonu, koje je lealo zapadno od Evrope i Afrike. U "Pri i o Atlantidi i iz-gubljenoj Lemuriji" od W. Scott-Elliotta, italac moe na i da je dno Atlantskog okeana nekad bio kontinent i da je to za oko milion godina bila pozornica civilizacija koja je, za sigurno, sasvim razli ita od ovih naih modernih. Tu je i podatak da su poslednji ostaci tog kontinenta potonuli u desetom milenijumu pre Hrista. Ovoj sadanjoj knjizi je cilj da da informacije koje e dopuniti ono to je rekao Scott-Elliott. Dok on vise opisuje spoljanje dogaaje kod naih atlantskih predaka, ovo delo je usmereno vie ka tome da se zabelee neki detalji u vezi sa duhovnim karakterom i unutranjom prirodom uslova pod kojima su oni iveli. Zbog toga se italac mora u imaginaciji vratiti do perioda koji je trajao mnogo milenijuma. Meutim, ono to je ovde opisano nije se odigralo samo na kontinentu koji je sada pokriven vodama Atlantskog okeana, nego isto tako i u susednim podrujima onoga to su danas Azija, Afrika, Evropa i Amerika. Ono to se zbivalo kasnije na ovim podrujima razvilo se iz te ranije civilizacije. DANAS sam jo prisiljen da utim o izvorima informacija koje su date. Onaj ko uopte bilo ta zna o ovim izvorima razumee zato to tako treba da bude. Ali, mogu se zbiti dogaaji koji e prekinuti ovu utnju, moda vrlo skoro. Koliko mnogo znanja koje je sakriveno u teozofskom pokretu moe postepeno da se saopti zavisi u potpunosti od stava naih savremenika. Sada sledi prvi od rukopisa koji se ovde moe dati. NAI PRECI SA ATLANTIDE Nai preci sa Atlantide mnogo su se vie razlikovali od dananjeg oveka nego to to moe zamisliti onaj ije je

znanje potpuno ogranieno na svet ula. Ova razlika ne protee se samo na spoljnu pojavu nego i na duhovne sposobnosti. Njihovo znanje, njihova tehnika umea, u stvari, itava njihova civilizacija, razlikovali su se od onoga to se danas moe posmatrati. Ako se vratimo natrag do prvih razdo-blja atlantskog oveanstva, nalazimo mentalnu sposobnost koja je sasvim razli ita od nae. Logian razum, mo aritmetikog raunanja, na emu po iva sve to se danas proizvodi, toga uopte nije bilo kod prvih Atlantiana. S druge strane, oni su imali visoko razvijenu MEMORIJU. Ta memorija je bila jedna od njihovih najistaknutijih mentalnih sposobnosti. Na primer, Atlantianin nije raunao kao mi, koji u imo odreena pravila pa ih posle primenjujemo. "Tablica mnoenja" je neto sasvim nepoznato u vreme Atlantide. Niko nije utisnuo u svoj intelekt da je tri puta etiri 12. Kada je trebalo da izvede takvo raunanje on je to mogao jer se seao identinih ili slinih situacija. On se SEAO kako je to bilo u prethodnim prilikama. Treba samo shvatiti da svaki put kada se razvija nova sposobnost u nekom organizmu, stara sposobnost gubi snagu i otrinu. Dananji ovek je superiorniji od Atlantiana u loginom razmiljanju, u sposobnostima da kombinuje. S druge strane, memorija se pogorala. Danas ovek misli u pojmovima, a Atlantianin je mislio u slikama. Kad bi se slika pojavila u njegovoj dui on bi se setio veoma mnogo slinih slika koje je ve doiveo. On je usmeravao svoj stav prema tome. Iz tog razloga je sve uenje u to vreme bilo razli ito od onoga stoje kasnije nastalo. Nije se raunalo da bi se decu opremila sa pravilima, da bi se izotrio njihov razum. Umesto toga, ivot se predstavljao u slikama, tako da bi se kasnije deca to je mogue vie mogla setiti kada budu morala da deluju pod odreenim u slovima. Kada bi dete odraslo i trebalo da ude u ivot, za sve to je trebalo da radi moglo se setiti neeg slinog to mu je prezentirano tokom njegovog odgoja. Najvie uspeha se postizalo kada bi nova situacija bila slina onoj koja je ve viena. U totalno novim uslovima Atlantianin se morao osloniti na eksperiment, dok moderan ovek, to se toga tie, mnogo utedi zbog injenice da je opremljen pravilima. On ih moe lako primeniti u onim situacijama koje su nove za njega. Atlantski sistem kolovanja pruao je jednolinost svemu u

ivotu. U dugim razdobljima radile su se sve stvari ponovo i ponovo na isti na in. Verna memorija nije dozvoljavala da se razvije bilo ta to je ak izdaleka slino brzini naeg dananjeg napretka. Radilo se samo ono to se uvek pre toga "videlo". Nije se razmiljalo, samo se prisealo. Nije autoritet bio onaj koji je mnogo nau io, nego pre onaj koji je mnogo doiveo i zbog toga se mogao mnogo toga setiti. U atlantskom razdoblju bilo je nemogue za nekoga da odluuje o nekoj vanoj stvari pre nego navri odreenu dob. Imalo se poverenja samo u osobu koja je mogla gledati unatrag na dugo iskustvo. Ono to je ovde reeno ne vai i za inicirane i za njihove kole. Jer, oni su bili ispred razvojnog stadija njihovog razdoblja. Za pristup u takve kole, odluuju i faktor nije bila dob, nego da li je u prolim inkarnacijama molitelj stekao sposobnosti za primanje vie mudrosti. Poverenje koje se imalo u inicirane i njihove predstavnike za vreme atlantskog razdoblja, nije bilo zasnovano na bogatstvu njihovog linog iskustva, nego pre na drevnosti njihove mudrosti. U sluaju iniciranog, personalnost je prestajala da bude od bilo kakvog znaaja. On je bio potpuno u slubi VENE mudrosti. Zbog toga se karakteristine crte pojedinog razdoblja ne mogu primenjivati na njega. Dok mo loginog razmiljanja nije bila prisutna meu Atlantianima (naro ito onim ranijim - neiniciranim), u svojoj visokorazvijenoj memoriji oni su posedovali neto to je davalo poseban karakter svemu to su radili. Ali drugi su uvek bili povezani sa prirodom snage jednog oveka. Memorija je blia dubljoj prirodnoj bazi oveka od razuma i u vezi s njom su razvijene druge snage koje su bile jo blie onima podreenih prirodnih bia nego to su savremene ljudske snage. Tako su Atlantiani mogli kontrolisati ono to se naziva IVOTNA SILA. Kao to se danas toplotna energija izvla i iz ugljena i transformie u pokreujuu snagu za naa prevozna sredstva, tako su Atlantiani znali kako da stave energiju klijanja organizma u slubu svoje tehnologije. Moe se ste i ideja o ovome iz sledeeg. Pomislite na jezgru semenke ita. U njoj lei energija koja spava. Ova energija uslovljava da stabljika nikne iz jezgre.

Priroda moe probuditi tu energiju koja po iva u semenki. Moderan ovek to ne moe svojom voljom uraditi. On mora zakopati semenku u zemlju i prepustiti buenje silama prirode. Atlantianin je mogao da uradi neto drugo. On je znao kako se moe menjati energija gomile ita u tehniku snagu, kao to moderni ovek moe menjati toplotnu energiju gomile uglja u takvu snagu. U Atlantidi se biljke nisu gajile samo za hranu nego takoe i da bi se energije koje spavaju u njima iskoristile u trgovini i industriji. Isto kao to mi imamo mehanizme za transformisanje energije iz uglja u dinamiku energiju u naim lokomotivama, tako su Atlantiani imali mehanizme za transformaciju. Oni su u njima, tako re i, spaljivali semenke biljaka i u njima je ivotna sila bila transformisana u tehniki upotrebljivu snagu. Vozila Atlantiana, koja su lebdela na maloj udaljenosti od zemlje, bila su pokretana na ovaj na in. Ova vozila su se kretala na visini nioj od planinskih lanaca u atlantskom razdoblju i imala su mehanizme za kormilarenje pomou kojih su se mogla podi i iznad tih planinskih lanaca. Mora se zamisliti da su se tokom vremena ti uslovi na naoj Zemlji vrlo mnogo izmenili. Danas, gorepomenuta vozila Atlantiana bila bi potpuno beskorisna. Njihova korisnost je zavisila od injenice da je vazduni pokriva koji okruuje Zemlju bio mnogo gu i nego stoje sada. Ne treba sada ovde da se bavimo time da li je, s obzirom na dananja nauna uverenja, mogue lako zamisliti takvu veu gustou vazduha. Zbog same svoje prirode, nauka i logino miljenje ne mogu nikad odlu iti staje mogue ili nemogue. Njihova je jedina funkcija da objasne ono to je ustanovljeno iskustvom i posmatranjem. Gore spomenuta gustoa vazduha je isto tako sigurna za okultno iskustvo kao to moe biti bilo koja dananja injenica koja proizlazi iz ulnih zapaanja. Jednako je, meutim, sigurna i injenica, moda ak jo neobjanjiva za savremenu fiziku i herniju, daje u to vreme VODA na zemlji bila mnogo razredenija nego danas. Zbog te razreenosti vode mogla se usmeriti energija klijanja koju su Atlantiani koristili u tehnike svrhe koje su danas nemogue. Kao rezultat poveane gustoe vode, postalo je nemogue da se ta energija pokree i usmerava na na in kao to je nekad bilo mogue. Iz toga se dovoljno jasno namee zakljuak da je

civilizacija atlantskog perioda bila bitno razli ita od nae. Takoe treba razumeti da je fizika priroda jednog oveka sa Atlatide bila sasvim razli ita od one savremenog oveka. Atlantianin je uzimao u sebe vodu koja je iskoriavana pomou ivotne sile sadrane u njegovom telu na na in sasvim razli it od onog koji je mogu u dananjem fizikom telu. Zbog toga je Atlantianin mogao svesno da upotrebljava svoje fizike snage na potpuno razli it na in od dananjeg oveka. On je imao, takore i, sredstva da povea fizike snage u sebi kada mu je to bilo potrebno za ono to je radio. Da bi se stekao taan pojam o Atlantianima mora se znati da su njihove ideje o umoru i iscrpljenosti bile sasvim druga ije od ovih dananjeg oveka. Jedno naselje na Atlantidi - kao to mora biti o ito iz svega to smo opisali - imalo je karakter koji nikako nije bio nalik na onaj modernog grada. U takvom naselju sve je bilo suprotno onome danas, jer je sve jo bilo u povezanosti s prirodom. Mogla bi se izdaleka dati priblina slika ako bi se reklo da je u prvim atlantskim periodima - negde u sredini tree podrase - naselje sli i lo vrtu u kojem su kue bile izgraene od drvea sa vesto isprepletenim granama. Rad koji su stvarale ljudske ruke u to je vreme izrastao iz prirode. I sam ovek se oseao potpuno povezan s prirodom. Zbog toga je i njegov odnos prema drutvu bio sasvim druga iji nego danas. Na kraju krajeva, priroda je zajednika svim ljudima. Ono to je Atlantianin izgra ivao na bazi prirode to je smatrao za zajedniku svojinu kao to dananji ovek misli da je jedino prirodno smatrati za svoju privatnu svojinu ono to je upravo njegovo, to je njegova inteligencija stvorila za njega. Onaj kome je bliska ideja da su Atlantiani raspolagali takvim duhovnim i fizikim snagama kao to je opisano takode e razumeti da bi se oveanstvo u jo ranijim vremenima moralo prikazati u slikama koje e ga jo manje podseati na ono to je navikao da vidi oko sebe. Ne samo ljudi nego i okolna priroda ogromno su se promenili tokom vremena. Biljni i ivotinjski oblici postali su razli iti. Sve to je zemaljska priroda bilo je podvrgnuto transformacijama. Nekad nastanjeni predeli Zemlje razrueni su, drugi su nastali.

Preci Atlantidana su iveli u podruju koje je nestalo, a iji je glavni deo leao juno od sadanje Azije. U teozofskim spisima, oni su nazvani Lemurijanci. Nakon to su proli kroz razli ite stupnjeve razvoja, ve inom su nazadovali. Oni su postali zakrljali ljudi, iji potomci i danas naseljavaju neke delove zemlje, kao takozvana divlja plemena. Jedino je mali deo lemurijanskog oveanstva bio sposoban za dalji razvoj. Iz ovog su se dela formirali i Atlantiani. Kasnije se odigralo neto slino. Najve i deo populacije na Atlantidi je nazadovao, a iz malog dela potiu takozvani Arijevci koji obuhvataju dananje civilizovano oveanstvo. Prema nomenklaturi duhovne nauke, Lemurijanci, Atlantiani i Arijevci su temeljne rase oveanstva. Ako se zamisli da su dve takozvane temeljne rase postojale pre lemurske i da e jo dve postojati iza Arijevaca u budunosti, dobija se ukupno SEDAM rasa. Jedna rasa se uvek izdie iz druge na na in na koji smo ukazali govore i o Lemurijancima, Atlantianima i Arijevcima. Svaka temeljna rasa ima fizike i mentalne karakteristike koje su sasvim razli ite od onih prethodne rase. Dok su, recimo, Atlantiani imali naro ito razvijenu memoriju i sve to je u vezi s njom, u dananje vreme je zadatak Arijevaca da razviju sposobnost miljenja i svega to je s tim povezano. U svakoj temeljnoj rasi mora se pro i takoe kroz razli ite stupnjeve. Uvek postoji sedam od njih. U poetku perioda identificiranog sa temeljnom rasom, njene glavne karakteristike su po ivale na mladenakim uslovima. Polagano rase stiu zrelost i na kraju dolazi do opadanja. Populacija temeljne rase je zbog toga podeljena u sedam podrasa. Ali ne srne se shvatiti da jedna podrasa odmah nestane kada se nova razvija. Svaka moe ostati za sebe dugo vremena dok se druge razvijaju pored nje. Tako uvek postoje populacije koje pokazuju razli iti stupanj razvoja, a koje ive jedna pored druge na Zemlji. Prva podrasa Atlantiana se razvila iz vrlo naprednog dela Lemurijanaca koji su imali visoki evokacioni potencijal. Sposobnost memorije se pojavljivala jedino u rudimentima kod Lemurijanaca i to samo u poslednjem periodu njihovog razvitka. Mora se zamisliti da Lemurijanac nije mogao sauvati

svoje ideje. Dok god je morao formirati ideje o onome to je doivljavao on nije mogao sauvati te ideje. On je odmah zaboravljao ono to je sebi predstavio. Ipak, to to je iveo u odreenoj civilizaciji, to je na primer imao orua, podizao graevine i tako dalje - to on nije imao zahvaljuju i svojim vlastitim mo ima poimanja, nego mentalnoj sili u njemu, koja je bila INSTINKTIVNA. Meutim, ne bi se smelo misliti da je to bilo poput dananjeg ivotinjskog instinkta, ve se radi o neem druga ije vrste. Teozofski spisi nazivaju prvu podrasu Atlantiana imenom Rhomoahalci. Memorija te rase bila je prvobitno usmerena prema ivim ulnim impresijama: boje koje je oko videlo, zvukovi koje je uvo ulo, imali su drugi postefekt u dui. Ovo je bilo izraeno u injenici da su Rhomoahalci razvili OSEAJE za koje njihovi preci Lemurijanci nisu znali. Na primer, privrenost onome to se doivelo u prolosti deo je tih oseaja. Sa razvojem memorije povezan je razvoj JEZIKA. Sve dok ovek nije mogao sauvati ono to je prolo, komunikacija o onome to se doivelo nije se mogla odigravati kroz medij jezika. Poto su se u poslednjem lemurskom periodu pojavili prvi poeci memorije, takoe je mogue da je u to vreme sposobnost imenovanja onoga to se videlo i ulo imala svoj zaetak. Jedino ljudi koji imaju sposobnost seanja mogu koristiti ime koje je dato neemu. Atlantski period je zbog toga period u kojem se odigrava razvoj jezika. Sa jezikom je ustanovljena veza izmeu ljudske due i stvari izvan oveka. On je proizveo govornu re unutar sebe i ta govorna re je pripadala objektima spoljnog sveta. Nova veza se takoe formirala izmeu ljudi pomou komunikacija kroz jezini medij. Istina je da je sve to postojalo tek u mladenakom obliku kod Rhomoahalaca, ali ih je to ipak jako razlikovalo od njihovih lemurskih predaka. Snage dua ovih prvih Atlantiana jo su posedovale neto od sila prirode. Ti ljudi su bili ue povezani sa bi ima prirode koja ih je okruivala nego to su bili njihovi naslednici. Njihove duevne snage su bile povezanije sa silama prirode nego dananjeg oveka. Tako je govorna re koju su proizvodili

imala neto od snage prirode. Oni nisu samo IMENOVALI stvari, nego je u njihovim recima nad stvarima kao i nad njihovim sudrugovima postojala snaga. Rhomoahalac nije samo bila re koja je imala ZNAENJE, nego isto tako i snagu. Magina mo re i je neto to je bilo daleko istinitije za ondanje ljude nego to je to za dananjeg oveka. Kada bi Rhomoahalac izgovorio re, ta bi re razvila snagu slinu onoj koju ima objekt na koji se ukazuje. Zbog toga se u to vreme recima moglo le iti, one su mogle ubrzati rast biljaka i pripito-miti bes ivotinja i obavljati druge sline funkcije. Ovo sve je postepeno gubilo na snazi kod kasnijih podrasa Atlantiana. Moglo bi se re i da je poetna punoa snage postepeno izgubljena. Rhomoahalci su oseali da je ovo obilje mo i dar mone prirode i njihova veza sa prirodom bila je religioznog karaktera. Za njih je jezik bio neto posebno sveto. Zlou-potreba nekih zvukova, koji su posedovali vanu snagu, bila je nezamisliva. Svaki je ovek oseao da bi takva zloupotreba morala njemu prouzrokovati ogromno zlo. Dobra magija takvih reci preokrenula bi se u svoju suprotnost; ono to bi donelo blagoslove da je korieno za dobro donelo bi tetu onome ko bi to koristio za zlo. U nekoj vrsti nevinih oseaja, Rhomoahalci su pripisivali svoju snagu ne toliko sebi koliko BOANSKOJ PRIRODI koja deluje unutar njih. Ovo se promenilo kod druge podrase, takozvanih Thavatlis naroda. Ljudi ove rase su poeli oseati svoju vlastitu vrednost. Ambicija, svojstvo nepoznato Rhomoahalcima, pojavila se meu njima. MEMORIJA je u odreenom smislu primenjena na pojam zajednikog ivota. Onaj koji je mogao gledati unatrag na odreena zbivanja, traio je od svojih drugova da te dogaaje prepoznaju. On je traio da njegova dela u memoriji budu sauvana. Na bazi te memorije dela, grupa ljudi koja je pripadala nekoj zajednici izabrala bi jednog za vou. Razvila se jedna vrsta kraljevskog stalea. Ovo prepoznavanje bi ostalo sauvano ak iza smrti. MEMORIJA, seanje na pretke ili na one koji su stekli zasluge u ivotu razvijala se dalje. Iz toga je kod nekih plemena nastala neka vrsta religijskog potovanja mrtvih, kult predaka. Ovaj kult se nastavio u mnogo kasnija vremena i poprimio najrazli itije oblike. Meu

Rhomoahalcima ovek se cenio samo po tome koliko je mogao zadobiti potovanja u odreenom momentu na osnovu svoje snage. Ako je neko od njih elio seanje na ono to je na-pravio ranije, on je novim delom morao pokazati da jo poseduje svoju staru snagu. On je morao prizivati stara dela iz seanja pomou novih. Ono to je u injeno nije bilo na ceni za njega. Tek je druga podrasa posmatrala lini karakter oveka do izvesne take u kojoj je uziman u obzir njegov proli ivot radi procenjivanja tog karaktera. Daljnja posledica memorije za zajedniki ivot oveka bila je injenica da su se grupe ljudi drale zajedno po seanju na zajednika dela. U poetku je formacija grupe zavisila potpuno od prirodnih sila, od zajednikih predaka. ovek kroz svoj um nije dodavao nita onome to je priroda napravila od njega. Sada je snana osoba privukla brojne ljude za zajedniki poduhvat i seanje na zajednike akcije formiralo je socijalnu grupu. Ta vrsta socijalnog zajednikog ivota se potpuno razvila tek kod tree podrase, kod Tolteka. Zbog toga su ljudi ove rase ti koji su prvi osnovali ono to se naziva zajednica - komuna, koja se prenosila iz jedne generacije na sledeu. Otac je sada predavao sinu ono to je pre ivelo jedino u seanju savremenika. Dela predaka NIJE SMEO ZABORAVITI itav niz potomaka. Ono to je predak uradio to su cenili njegovi potomci. Meutim, mora se shvatiti da su u tim vremenima ljudi zaista imali snagu da prenesu darove na svoje potomke. Za odgoj, povrh svega, smatrano je da daje ivot kroz ive slike. Efikasnost takvog odgoja imala je osnove u linoj snazi koja je zra i la iz odgojitelja. On nije brusio snagu miljenja, nego je u sutini razvijao one nadarenosti koje su bile vie instinktivne vrste. Kroz takav sistem edukacije sposobnosti oca su uopteno prenoene na sina. Pod takvim je uslovima LINO ISKUSTVO sticalo sve veu i ve-u vanost kod tree podrase. Kad bi se jedna grupa ljudi odvojila od druge da bi osnovala novu komunu, nosila je sa sobom seanje na ono to je doivela na staroj sceni. Meutim, u isto vreme je postojalo neto u tom seanju to toj grupi nije odgovaralo, to nije oseala s lakoom. Zbog toga je

ona pokuavala neto novo. Tako su se uslovi poboljavali sa svakim od ovih novih osnova. Bilo je prirodno imitirati ono to je bolje. To su injenice koje objanjavaju razvoj ovih napred-nih komuna u periodu tree podrase opisane u teozofskoj literaturi. Steena lina iskustva naila su na podrku kod onih koji su bili INICIRANI u vene zakone duhovnog razvoja. Snane vode i sami su bili inicirani, tako da je lina sposobnost mogla zadobiti potpunu podrku. Kroz svoju linu sposobnost ovek se polagano priprema za inicijaciju. On mora najpre razviti svoje snage odozdo da bi mu prosvetljenje odozgo moglo biti dato. Na ovaj na in bili su inicirani kraljevi i voe na Atlantidi. Ogromna snaga je bila u njihovim rukama i oni su bili veoma potovani. Ali u toj injenici lei takode i razlog za slabljenje i propadanje. Razvoj memorije je doveo do revelikog isticanja snage linosti (personalnosti). ovek je eleo da kroz svoju snagu RAUNA S NEIM. Sto je snaga postajala vea, to je on eleo vie da je upotrebi za sebe. Tako je dolo do zloupotrebe tih snaga. Kada se posmatraju mogunosti Atlantiana koje rezultiraju iz njihovog majstorstva nad ivotnom silom, moe se razumeti da je ova zloupotreba neizbeno imala ogromne posledice. Velika snaga prirode mogla se staviti u slubu linog egoizma. To je u punoj meri postignuto kod etvrte podrase, prvobitnih Turamanaca. lanovi ove rase, koji su bili podueni u majstorstvo nad gorepomenutim snagama, esto su ih koristili da bi zadovoljil i svoje sebine elje i prohteve. Ali, koriene na takav na in, te snage unitavaju jedna drugu u svojim recipronim efektima. To je kao da stopala tvrdoglavo hoe da nose oveka napred, dok njegov torzo eli i i nazad. Takva destruktivna posledica mogla se zaustaviti jedino pomou razvoja vie sposobnosti u oveku. To je bila sposobnost miljenja. Logino miljenje ima obuzdavaju i efekat na sebine line elje. Poetak loginog miljenja treba potraiti kod pete podrase, kod prvobitnih Semita. Ljudi su poeli prevazilaziti samo seanje prolosti i U PORED I VATI

razli ita iskustva. Sposobnost prosu ivanja se razvila. elje i apetiti su bili regulisani u skladu sa sposobnou prosu ivanja. Poelo se RAUNATI, kombinovati. ovek je nau io da radi sa mislima. Ako se pre odricao svake elje, sada bi se najpre pitao da li misao moe odobriti tu elju. Dok su ljudi etvrte podrase divlje jurili prema zadovoljenju svojih apetita, oni u petoj podrasi su poeli sluati unutranji glas. Ovaj unutranji glas proverava apetite, iako on ne moe unititi zahteve sebine osobe. Tako je peta podrasa prenela impulse za akciju unutar ljudskog bia. ovek eli da se nagodi u sebi da li neto mora ili ne srne da uradi. Ali ono to je tako zadobijeno unutra, s obzirom na sposobnost miljenja, izgubljeno je s obzirom na kontrolu spoljanjih prirodnih sila. Sa ovom, gore pomenutom, kombinirajuom milju, on moe biti majstor jedino nad silama mineralnog sveta, ali ne nad ivotnom silom. Peta podrasa je stoga razvila misao na tetu kontrole ivotne sile. Ali, upravo kroz to se proizvela klica daljnjeg razvoja oveanstva. Sada su linost, ljubav za sebe i ak potpuna sebinost mogli rasti slobodno, jer sama misao koja dela potpuno unutra, i ne moe da vie izdaje direktne naredbe prirodi, nije sposobna proizvesti takve razarajue posledice kao to je to ranije mogla zloupotrebljena snaga. Iz ove pete podrase izdvojio se najnadareniji deo koji je preiveo nestajanje etvrte temeljne rase i formirao klicu pete, Arijevske rase, ija je misija - potpuni razvoj sposobnosti miljenja. Ljudi este podrase, Akadijci, razvili su sposobnost miljenja jo vie nego oni pete. Oni su se razlikovali od takozvanih prvobitnih Semita po tome su ovu sposobnost koristili na sveobuhvatniji na in. Reeno je: dok je razvoj sposobnosti miljenja spre io da zahtevi sebine osobe imaju iste razarajue posledice kao kod ranijih rasa, on ih nije unitio. Prvobitni Semiti su bili skloni tome da se prema okolnostima odnose onako kako ih je usmeravala njihova sposobnost miljenja. Inteligencija je bila merilo samih apetita i elja. Promenili su se uslovi ivota. Ako su prole rase bile sklone da priznaju vodom onoga ija su dela ostavila dubok utisak na njihovo seanje, ili onoga ko je

mogao gledati unatrag na ivot bogat seanjima, sada je ova uloga preneseta na INTELIGENTNOGA. Ako je pre bilo odluujue ono to je ivelo u jasnom seanju, sada se smatralo kao najbolje ono to je bilo najuverljivije za misao. Pod uticajem memorije ovek se ranije drao vrsto za neto sve dok ne bi uvideo da je to neadekvatno, i u tom je sluaju potpuno prirodno bilo da onaj koji je bio u poziciji da izle i izrazi elju da bi mogao uvesti neku inovaciju. Zna i, kao rezultat sposobnosti miljenja razvila se ljubav prema inovacijama i promenama. Svako je eleo da napravi ono to mu je njegova inteligencija sugerisala. Zbog toga su kod pete podrase poeli prevladavati nemirni uslovi, a u estoj su doveli do toga da se osetila potreba da se uporno miljenje pojedinca svede pod opte zakone. Veli ina komune tree podrase bila je zasnovana na injenici da su zajednika seanja dovela do reda i harmonije. U estoj, ovaj red se morao uvesti pomou stvorenih zakona. Tako u ovoj estoj podrasi treba traiti poetak regulacije prava i zakona. Za vreme tree podrase, do odvajanja grupa ljudi dolazilo je jedino kada bi oni bili ISTERAN1 iz svojih komuna, takore i, jer se nisu vie ugodno oseali u uslovima koji su prevladavali kao rezultat memorija. U estoj je ovo bilo prilino druga ije. Raunajua sposobnost miljenja traila je novo kao takvo i navodila je oveka na poduhvate i nove poetke. Akkadijci su zbog toga bili preduzimljivi ljudi sa sklonou za harmonizaciju. Trgovina je naro ito uticala na rastuu spo-sobnost miljenja i prosu ivanja. Kod sedme podrase, Mongola, sposobnost miljenja je takode razvijena. Ali karakteristike ranijih podrasa, naro ito etvrte, ostale su prisutne u njima u mnogo veem stupnju nego u petoj i estoj. Oni su ostali verni oseaju za memoriju. Tako su i doli do uverenja da je ono to je najstarije takoe i najrazumnije i da najbolje moe odbraniti sebe protiv sposobnosti miljenja. Istina je da su i oni izgubili majstorstvo nad ivotnim silama, ali ono to se razvilo u njima kao spo-sobnost miljenja takode je posedovalo neto od prirodne mo i ove ivotne sile. Oni su zaista izgubili mo nad ivotom, ali nisu nikada izgubili svoju direktnu, naivnu veru u to. Ova sila

je postala njihov BOG i u ime toga su oni radili sve ono to su smatrali ispravnim. Zbog toga su oni svojim susedima delovali kao da ih ova tajna sila poseduje, a oni su joj se predavali u slepoj veri. Njihovi potomci u Aziji i nekim delovima Evrope su manifestovali i jo manifestuju mnogo od ovih osobina. Sposobnost miljenja usaena u oveka mogla je posti i svoju punu vrednost u odnosu na ljudski razvoj tek kada je primila novi impuls u petoj temeljnoj rasi. etvrta temeljna rasa, posle svega, mogla je jedino da stavi ovu sposobnost u slubu onoga za to je bila i odgojena kroz dar seanja. Samo je peta podrasa stigla do ivotnih uslova za koje je pravilno orue sposobnost miljenja. PRELAZ OD ETVRTE NA PETU KORENSKU RASU U ovom poglavlju govoriemo o prelazu od etvrte, atlatske ko-renske rase, na petu, arijsku, kojoj pripada savremeno civilizovano oveanstvo. To e jedino pravilno razumeti onaj koji se moe proeti idejom RAZVOJA u punoj meri i znaenju. Sve to ovek percipira oko sebe jeste u procesu razvoja. U tom smislu se morala prvo razviti upotreba MISLI, koja je karakteristina za ljude nae pete korenske rase. Ova korenska rasa dovodi polagano i postepeno sposobnost miljenja do zrelosti. U svojoj misli, ovek odluuje o neemu i tada to sprovodi kao posledicu svoje vlastite misli. Kod Atlantiana je ova sposobnost bila tek u zaetku. To nisu bile njihove VLASTITE misli, nego one koje su tekle u njih od bia vie vrste, koja su uticala na njihovu volju. Njihova je volja, takore i, usmeravana izvana. Onaj kome su bliske misli o ovom razvoju ljudskog bia i koji se u i da prihvati zamisao da je ovek - kao zemaljski ovek - bio bie sasvim druga ije vrste u praistoriji, takode e mo i da se uzdigne i do pojma o potpuno druga ij im bi ima o kojima se ovde govori. Razvoj koji e se opisati trajao je jako dugo. Ono to se prethodno reeno o etvrtoj korenskoj rasi, Atlantianima, odnosi se na veliku ve inu oveanstva. Ipak, oni su sledili vode ije su sposobnosti bile mnogo vee od njihovih. Mudrost koju su posedovale ove voe i snage u njihovoj vlasti nisu se mogli ste i nikakvom zemaljskom edukacijom. To s\i im pruila, saoptila via bia koja ne

pripadaju direktno Zemlji. Zbog toga je bilo jedino prirodno to da je velika masa ljudi oseala svoje voe kao bia vie vrste, kao "glasnike" bogova. Jer ono to su te vode znale i mogle da u ine, to se nije moglo posti i pomou ljudskih ula i ljudskim razumom. Oni su bili oboavani kao "boanski glasnici" i ljudi su primali njihove naredbe, zapovedi i njihove pouke. Pomou bia ove vrste oveanstvo je poueno u znanosti, umetnosti i u pravljenju orua. Takvi "boanski glasnici" su ili sami usmeravali zajednice ili su pou i l i ljude koji su bili dovoljno uznapredovali u umetnosti vladanja. Za ove voe je bilo reeno da "komuniciraju sa bogovima" i da su ih sami bogovi inicirali u zakone prema kojima oveanstvo treba da se razvija. To je bila istina. Na mestima o kojima obini ljudi nisu nita znali, odigravala se doista ova inicijacija, ovo saobraanje sa bogovima. Ova mesta inicijacije nazvana su hramovi misterija. Iz njih je usmeravana ljudska rasa. Zbog toga je ono to se odigravalo u hramovima misterija bilo neshvatljivo ljudima. Jednako malo su oni razumevali namere svojih velikih voda. Posle svega, ljudi su svojim ulima mogli shvatiti jedino ono to se dogaalo direktno na zemlji, a ne ono to se otkrivalo iz viih svetova za dobrobit Zemlje. Zbog toga su uenja voda morala biti prikazana, izraena u obliku koji je bio razli it od na ina na koji se govorilo o zemaljskim dogaajima. Jezik kojim su bogovi govorili sa svojim glasnicima u misterijama nije bio zemaljski, niti su to bili oblici u kojima su se bogovi otkrivali. Vii duhovi su se pojavljivali svojim glasnicima u "vatrenim oblacima" da bi im rekli kako moraju voditi ljude. Jedino se ovek moe pojaviti u ljudskom obliku; bia ije su sposobnosti daleko iznad ljudskih moraju se otkriti u oblicima koji se ne nalaze na Zemlji. Poto su bili najsavreniji medu svojojm ljudskom braom, "bo-anski glasnici" su mogli primiti ovakva otkrovenja. Oni su ve ranije proli ono to je ve ina ljudi jo morala doiveti. Oni su samo u odreenom smislu pripadali svom ljudskom rodu. Oni su mogli poprimiti ljudski oblik, ali su njihove duhovno-mentalne sposobnosti bile nadljudske vrste. Tako su oni bili boansko-ljudska hibridna bia. Mogli bi se takode opisati kao

vii duhovi koji su poprimili ljudska tela da bi pomogli oveanstvu da ide napred na njegovom zemaljskom putu. Pravi dom ovih bia nije bila Zemlja. Ova boansko-ljudska bia su vodila ljude, a da ih nisu mogli obavestiti o principima po kojima ih usmeravaju. Jer do pete podrase Atlantiana, prvobitnih Semita, ljudi nisu imali apsolutno nikakvih sposobnosti za razumevanje ovih principa. Takva sposobnost je bila sposobnost miljenja, koja se razvila u ovoj podrasi. Ali ona je evoluirala polako i postepeno. ak su i poslednje podrase Atlantidana mogle razumeti vrlo malo o principima svojih boanskih voda. Oni su poeli, isprva sasvim nesavreno, da imaju PREDOSEAJ o tim principima. Zbog toga su oni vie nagaali nego to su jasno mislili misli i zakone koje smo pre spomenuli, medu njihovim vladaju im in-stitucijama. Glavni voa pete atlantske podrase postepeno je pripremao da u kasnijim vremenima, nakon propasti atlantskog na ina ivljenja, moe poeti novi, koji bi bio potpuno usmeren pema sposobnostima miljenja. Mora se shvatiti da su na kraju atlantskog perioda postojale tri grupe ovekolikih bia: 1. Gore spomenuti "boanski glasnici", koji su u svom razvoju bili daleko ispred velike mase ljudi i koji su nauavali boanske mudrosti i izvravali boanska dela; 2. Velika masa oveanstva, kod koje sposobnost miljenja ba bila razvijena, iako su oni posedovali prirodne sposobnosti koje su moderni ljudi izgubili; i 3. Mala grupa onih koji su razvijali sposobnost miljenja. Iako su postepeno izgubili prirodne sposobnosti Atlantiana kroz ovaj proces, oni su uznapredovali do stupnja na kojem su mogli svojim razmiljanjem shvatiti principe "boanskih glasnika". Druga grupa ljudi bila je osuena na postepeno izumiranje. Treu su, meutim, mogla da obue bia prve vrste da se sama moe usmeravati. Iz ove tree grupe je gorespomenuti glavni voa, kojeg okultna literatura oznaava sa M A N U, izabrao najsposobnije da bi iz njih poniklo novo oveanstvo. Ovi

najsposobniji su postojali u petoj podrasi. Sposobnost miljenja este i sedme podrase je ve pola u krivom smeru, u nekom smislu, i nije bila dobra za daljnji razvoj. Morali su se razviti najbolji kvaliteti onih najboljih. Voda je to postigao tako to je izolovao izabrane na odreenom mestu na Zemlji - u unutranjosti Azije - gde su bili osloboeni od bilo kakvog uticaja onih koji su ostali iza ili onih koji su skrenuli. Zadatak koji je voa sebi nametnuo je bio da dovede svoje sledbenike do take gde, u njihovoj vlastitoj dui, sa njihovom vlastitom sposobnou miljenja, oni mogu shvatiti principe prema kojima su do sada bili voeni na na in da su to maglovito oseali, a ne jasno shvatali. Ljudi su morali da shvate boanske sile koje su oni nesvesno sledili. Do tada su bogovi vodili ljude pomou svojih glasnika, sada su ljudi morali ZNATI o tim boanskim bi ima. Oni su morali da naue da posmatraju SEBE kao izvrne organe boanske providnosti. Izolovana grupa je tako dola do vane odluke. Boanski voa je bio u njihovoj sredini, u ljudskom obliku. Od takvih boanskih glasnika ljudi su pre primali pouke i naredbe o tome to moraju a to ne smeju raditi. Ljudska bia su bila pouena u znanja koja su govorila o tome ta se moe percipirati pomou ula. Ljudi su maglovito oseali "boansku kontrolu nad svetom", oseali su to u svojim vlastitim akcijama, ali nisu nita jasno znali o tome. Sada je njihov voa govorio na potpuno nov na in. On ih je pouavao da su nevidljive snage usmeravale ono to su oni vidljivo imali pred sobom, i da su oni sami bili sluge ovih nevidljivih snaga, te da sa svojim mislima treba da ispune zakone nevidljivih snaga. Ljudi su sluali o natprirodno-boanskom. Oni su sluali daje nevidljivo duhovno stvoritelj i odravalatelj vidljivog fizikog. Do sada su oni gledali samo do svojih vidljivih boanskih glasnika, do nadljudskih iniciranih, i kroz njih su komunicirali o tome to se mora, a to se ne srne uraditi. Ali sada su smatrani vrednim da im boanski glasnik govori o samim bogovima. Mone su bile reci koje je on ponovo usa ivao u svoje sledbenike: "Do sada ste vi VIDELI one koji su vas vodili,

ali postoje vie voe koje vi ne vidite. Ove voe su one kojima ste vi podvrgnuti. Vi treba da izvravate naredbe boga koga ne vidite i treba da sluate onoga o kojemu vi SEBI NE MOETE STVORITI NIKAKVE PREDSTAVE". Tako je nova i najvia zapoved dola iz usta velikog voe, nalau i oboavanje boga kojemu nijedna ulno-vidljiva slika nije mogla nalikovali i stoga se nijedna po njemu nije mogla napraviti. Dobro poznata sledea zapoved je eho ove velike fundamentalne zapovedi pete korenske rase: "Ne pravi sebi urezana lika niti kakve slike onoga to je na nebu, ili dole na zemlji, il i u vodama pod zemljom..." (Izlazak 20:31) Glavnom vo i, Manuu, pomagali su drugi boanski glasnici koji su sprovodili njegove namere za odreene grane ivota i radili na razvoju nove rase. Stvar je bila u tome da se ceo ivot uredi prema novoj koncepciji boanske uprave sveta. Svugde je ljudske misli trebalo da budu usmerene od vidljivog prema nevidljivom. ivot je odreen silama prirode. Tok ljudskog ivota zavisi od dana i no i, od zime i leta, od suneve svetlosti i kie. oveku je prikazano kako su ti uticajni vidljivi dogaaji povezani sa nevidljivim, boanskim snagama i kako se on mora ponaati da bi uredio svoj ivot u skladu sa tim nevidljivim snagama. U tom smislu trebalo se baviti svim znanjem i svim radom. U putanji zvezda i u vremenu ovek je morao videti boanske odluke, emanaciju boanske mudrosti. Sa tom idejom izuavane su astronomija i meteorologija. ovek je morao urediti svoj rad, svoj moralni ivot na takav na in da to odgovara mudrim boanskim zakonima. ivot je bio odreen prema boanskim zapovedima, a tako su istraivane i BOANSKE MISLI - u kretanju zvezda i promenama vremena. ovek je trebalo da dovede svoj rad u sklad sa voljom boanskog provienja kroz rtvena dela. Manuova namera je bila da usmeri SVE u ljudskom ivotu prema viim svetovima. Sve ljudske aktivnosti je trebalo da imaju religiozan karakter. Manu je kroz to eleo uvesti pravi zadatak koji je odreen za petu korensku rasu. Ova rasa je morala nau iti da usmerava sebe pomou svojih vlastitih misli. Ali takvo samoodreenje moe voditi do dobra jedino ako se ovek takoe stavi u slubu viih snaga. ovek je trebalo da

koristi sposobnost miljenja, ali je tu sposobnost miljenja trebalo rtvovati tako da se preda boanskom. Ono to se dogodilo u to vreme moe se potpuno razumeti ako se zna da razvoj sposobnosti miljenja, koji je poeo sa petom podrasom Atlantidana, ima i neto drugo za nunu posledicu. U odreenim podrujima ljudi su doli do posedovanja znanja i umetnosti, koji nisu bili ODMAH povezani sa onim to je gorespomenuti Manu morao smatrati za svoj pravi zadatak. OVO znanje i ove umetnosti bili su na poetku bez religijskog karaktera. Oni su doli do oveka na takav na in da on nije mogao misliti ni o emu drugom nego da ih stavi u slubu vlastitog interesa, svojih linih potreba... (Za sada nije dozvoljeno da se javno ita objavi o izvoru OVOG znanja i OVIH umetnosti. Zbog toga se ovde mora izostaviti deo iz Akaa hronike.) Takvom znanju pripada, na primer, i znanje o korienju vatre u ljudskim aktivnostima. U prvim atlantskim vremenima ovek nije koristio vatru poto mu je, za njegovu upotrebu, bila na raspolaganju ivotna sila. Ali, tokom vremena, on je bio sve manje i manje u poziciji da koristi tu silu, pa je zbog toga morao nau iti da pravi orue, alate iz takozvanih beivotnih objekata. U tu svrhu on je upotrebio vatru. Slini uslovi su prevladali u odnosu na druge prirodne sile. Tako je ovek nau io da koristi takve prirodne sile bez da je bio svestan njihovog boanskog porekla. Bilo je predvieno da tako bude. ovek se nije smeo ni na koji na in PRISILITI da dovede u vezu ove stvari, koje su sluile njegovoj sposobnosti miljenja, sa boanskim ureenjem sveta. On je pre to trebalo da uradi svojevoljno u mislima. Manuova namera je bila da dovede ljude do take gde e oni nezavisno, iz unutranje potrebe, dovesti takve stvari u vezu sa viim ureenjem sveta. Ljudi su mogli IZABRATI da li ele da koriste taj uvid koji su stekli isto u duhu linog, vlastitog interesa ili u religioznoj slubi vieg sveta. Ako je ovek ranije bio prisiljen da gleda sebe kao kariku u boanskoj vladi sveta, po kojoj mu je na primer data dominacija nad ivotnom silom, bez toga da je morao koristiti

sposobnost miljenja, on je sada mogao upotrebiti prirodne sile bez toga da je usmeravao svoje misli prema boanskom. Nisu svi ljudi koje je Manu sakupio oko sebe bili dorasli toj odluci, nego samo nekoliko od njih. Od tih nekoliko je Manu stvarno mogao formirati jezgro nove rase. On se s njima povukao da bi ih dalje mogao razviti, dok su se drugi pomeali sa ostatkom oveanstva. Iz ovog malog broja ljudi koji su se na kraju nali okupljeni oko Manua potie sve ono to do danas tvori istinsko jezgro napretka pete korenske rase. Takoe se iz ovog razloga dve karakteristike provlae kroz itav razvoj pete korenske rase. Jedna od tih karakteristika je svojstvena onim ljudima koji su podstaknuti viim idejama, koji sebe smatraju decom boanske univerzalne snage; druga pripada onima koji sve stavljaju u slubu linog interesa, egoizma. Mala grupa sledbenika je ostala na okupu kod Manua, dok nisu dovoljno ojaali da deluju u novom duhu, dok njeni lanovi nisu mogli krenuti van da donesu ovaj novi duh ostatku oveanstva, preostalom od drugih rasa. Prirodno je da je ovaj duh, novi duh poprimio razli it karakter medu razli itim ljudima, prema tome kako su bili razvijeni u razli itim podrujima. Ostatak starih karakteristika se stopio sa onim to su ih Manuovi glasnici prenosili u razli ite delove sveta. Tako je nastala raznolikost novih kultura i civilizacija. Izabrane su najsposobnije osobe iz kruga oko Manua za postepenu direktnu inicijaciju u njegovu boansku mudrost, tako da oni mogu postati u itelji drugih. Tako je starim boanskim glasnicima dodata nova vrsta iniciranih. Sastojala se od onih koji su razvili svoju sposobnost miljenja na zemaljski na in kao to su njihovi sudrugovi to uradili. Predanji boanski glasnici - takode i Manu - nisu to radili. Njihov razvoj je pripadao viim svetovima. Oni su uveli svoju mudrost u zemaljske uslove. Ono to su oni dali oveanstvu bio je dar "odozgo". Pre sredine atlantskog perioda ljudi nisu bili dospeli do take na kojoj bi svojim vlastitim snagama mogli doku iti ta su boanske odluke. Sada - u naznaeno vreme trebalo je da oni dostignu ovu taku. Zemaljsko miljenje se

trebalo uzdi i do pojma boanskog. Ljudski inicirani su ujedinili sebe sa boanskim. Ovo predstavlja vanu revoluciju u razvoju ljudske rase. Prvi Atlantiani jo nisu imali izbora da li hoe ili ne da smatraju svoje vode za boanske glasnike. Jer ono to su oni postizali pokazivalo se kao delo viih svetova. Nosilo je peat boanskog porekla. Tako su glasnici atlantskog perioda bili bia posveena svojom snagom, okruena sjajem koji je ova snaga njima podelila. Sa spoljanje take gledita, ljudi koji su inicirani u kasnija vremena bili su ljudi medu ljudima. Ali su oni ostali u vezi sa viim svetovima i njima su dolazila otkrovenja i manifestacije boanskih glasnika. Jedino izuzetno, u krajnjoj nudi, oni su koristili odreene snage koje su dobili odozgo. Tada su izvodili dela koja ljudi nisu mogli objasniti pomou zakona koje su poznavali i zbog toga su ih s pravom smatrali za uda. Ali u svemu ovome je postojala via namera da se oveanstvo postavi na svoje noge, da potpuno razvije sposobnost miljenja. Danas su ljudi koji su inicirani posrednici izmeu ljudi i viih snaga, a jedino inicijacija moe nekoga osposobiti za komuniciranje sa boanskim glasnicima. Ljudi koji su inicirani, sveti u itelji, postali su vode ostatka oveanstva u poetku pete korenske rase. Veliki kraljevi-svetenici u praistoriji, o kojima se ne govori u istoriji, ve pre u svetu legendi, pripadaju ovim iniciranim. Sve vie i vie su boanski glasnici odlazili sa zemlje i ostavljali vodstvo ovim iniciranim ljudima, kojima su meutim pomagali u reci i delu. Da nije tako bilo, ovek ne bi nikada mogao posti i slobodnu upotrebu sposobnosti miljenja. Svet je pod boanskim vodstvom, ali ovek nije prisiljen da to prizna, on to mora shvatiti i razumeti svojim slobodnim razmiljanjem. Kada on doe do ove take, inicirani e mu postepeno obelodaniti svoje tajne. Ali to se ne moe odjednom dogoditi. itav razvoj pete korenske rase predstavlja polagano napredovanje do ovog cilja. Na poetku je sam Manu vodio svoje sledbenike kao decu. Tada je vodstvo postepeno preneseno na ljude koji su inicirani. Danas se napredak sastoji

jo od meavine svesnog i nesvesnog delovanja i miljenja ljudi. Tek na kraju pete korenske rase, kada kroz estu i sedmu podrasu dovoljno velik broj ljudi bude sposoban da primi znanje, tada e im se najve i medu iniciranima mo i otvoreno otkriti. Tada e ovaj inicirani biti sposoban da primi i preuzme glavno vodstvo upravo kao to je Manu to uradio na kraju etvrte korenske rase. Tako se obrazovanje pete korenske rase sastoji u tome da ve i deo oveanstva postane sposoban slobodno da sledi ljudskog Manua kao to je zaetak ove pete korenske rase sledio onog boanskog. LEMURSKA RASA U ovom poglavlju e se prikazivati odlomak iz Akaa hronike koji se odnosi na vrlo udaljen praistorijski period u razvoju oveanstva. Ovaj period prethodi onom to smo ga ranije prikazali. Mi se ovde bavimo treom ljudskom korenskom rasom, za koju se u teozofskim knjigama kae da je obitavala na lemurskom kontinentu. Prema tim knjigama, ovaj kontinent je bio smeten juno od Azije, a protezao se priblino od Cejlona do Madagaskara. Prostori onog to su danas juna Azija i delovi Afrike takode su mu pripadali. Iako se odgonetavanje Akaa hronike preduzelo sa svom moguom panjom, treba naglasiti da se nigde ne srne zahtevati dogmatsko shvatanje. Ako se krene tako, a itanje stvari i dogaaja tako udaljenih od sadanjosti nije lako, prevoenje onoga to se videlo i odgonetnulo u jezik dananjice predstavlja gotovo nesavladivu prepreku. Podaci e biti dati kasnije. Oni e biti razumljiviji kada se svede rasprava o itavom lemurskom periodu i takode o periodu nae pete korenske rase sve do dananjeg vremena. Stvari koje se ovde saoptavaju su iznenaujue ak i za okultistu kad ih ita prvi put - iako re "iznenaujue" nije sasvim precizna. Zbog toga okultista treba da ih saoptava tek nakon najbriljivijeg pruavanja. etvrta, atlantska, korenska rasa sledi nakon takozvane LEMURSKE RASE. Za vreme njenog razvoja zbili su se dogaaji od vrlo velike vanosti u odnosu na Zemlju i ljude. Ovde e, meutim, najpre biti neto reeno o karakteru ove korenske

rase NAKON ovih dogaaja, i tek onda e se raspravljati i o ovom drugom. Sve u svemu, MEMORIJA se jo nije bila razvila u ovoj rasi. Dok su ljudi mogli imati ideje o stvarima i dogaajima, ove ideje nisu ostajale u seanju. Zbog toga oni jo nisu imali jezik u pravom smislu. Ono to su mogli izgovarati bili su pre neki prirodni zvukovi koji su izraavali njihove oseaje, ugodu, radost, bol, itd., ali koji nisu oznaavali neke spoljne objekte. Meutim, njihove ideje su imale sasvim razli itu snagu od onih kod kasnijih ljudi. Kroz ovu snagu su oni delovali na svoju okolinu. Drugi ljudi, ivotinje, biljke i, ak, beivotni objekti mogli su oseati ovo delovanje i na njih se moglo uticati samo idejama. Tako su Lemurijanci mogli saobraati sa svojim sudrugovima bez potrebe za jezikom. Ovo saobraanje se sastojalo u nekoj vrsti " itanja misli". Lemurijanac je dobijao snagu svojih ideja direktno iz objekata koji su ga okruivali. Ona mu je priticala iz energije rasta biljaka i ivotne sile i-votinja. Na ovaj na in on je RAZUMEO biljke i ivotinje u njihovoj unutranjoj aktivnosti i ivotu. On je ak razumeo fizikalne i hemijske sile beivotnih objekata na neki na in. Kada je neto gradio, on nije trebalo najpre da rauna granicu optereenosti drvenog debla, teinu kamena, on je mogao VIDETI koliko moe podneti deblo, gde bi kamen s obzirom na njegovu teinu pristajao a gde ne. Tako je Lemurijanac gradio bez inenjerskog znanja na bazi svoje sposobnosti imaginacije koja je delala sa sigurnou neke vrste instinkta. ta vie, u velikoj meri, on je imao mo nad svojim vlastitim telom. Kad je bilo potrebno on je mogao poveati snagu svoje ruke pomou jednostavnog voljnog napora. Na primer, on je mogao podi i ogromne terete koriste i samo svoju volju. Ako je kasnije Atlantianinu potpomagala njegova kontrola nad ivotnom silom, Lemurijancu je pomagala njegova kontrola nad voljom. On je bio - ovaj izraz ne srne se krivo interpretisati - roeni arobnjak u svim poljima niih ljudskih aktivnosti. Cilj Lemurijanaca je bio razvoj volje, razvoj sposobnosti imaginacije. Obrazovanje dece je bilo potpuno usmereno prema tome. Deake su ovravali na rigorozan na in. Oni su morali nau iti da podnesu opasnosti, da savladaju bol, da

izvravaju smela dela. Oni koji nisu mogli podneti muenja, koji nisu mogli prevladati opasnosti, nisu se smatrali za korisne lanove oveanstva. Oni su preputani mogunosti da propadnu pod ovim naporima. Ono to Akaa hronika pokazuje kada je re o podizanju deaka prevazilazi sve to savremeni ovek moe zamisliti u svojim najsmelijim predstavama. Podnoenje topline, ak prenje vatrom, probadanje tela iljastim predmetima, bili su sasvim uobiajeni postupci. Odgajanje devojaka je bilo druga ije. Mada se ensko dete takoe ovravalo, sve jeusmeravano prema razvoju njene jake imaginacije. Na primer, bila je izloena oluji da mirno oseti njenu stranu lepotu, bez straha je morala da prisustvuje borbi mukaraca, ispunjena jedino oseajem uvaavanja snage i mo i koje je videla pred sobom. Zbog toga su razvijane sklonosti za sanjanje i matu kod devojke, i one su bile visoko cenjene. Poto nije postojala memorija, ove sklonosti nisu mo-gle degenerisati. Ove predodbe sna ili mate trajale su onoliko koliko su bile podstaknute odgovaraju im spoljnim uzrokom. Tako su one imale realnu bazu u spoljnim stvarima. One se nisu gubile u dubinama bez dna. To su bili, takore i, mata i san same prirode, stavljeni u ensku duu. Lemurci nisu imali nastambi u naem smislu re i, osim u njiho-vim poslednjim razdobljima. iveli su tamo gde im je priroda za to pruila priliku. Pe ine koje su koristili samo bi preina i l i i proirili koliko je bilo potrebno. Kasnije su sami gradili takve pe ine i u to su vreme razvili veliku vetinu za takve konstrukcije. Ne treba misliti da oni nisu gradili i vie umetnike konstrukcije. Ali one nisu sluile kao nastambe. U najranijim vremenima zaela se njihova tenja da daju stvarima prirode vetaki oblik. Bregove bi premodelovali na takav na in da je oblik pruao oveku radost i zadovoljstvo. Kamenje bi postavljali jedno na drugo iz istog razloga ili da bi ga koristili u odreenim aktivnostima. Mesta gde su se deca ovravala bila su okruena zidovima takve vrste. Pri kraju ovog razdoblja, graevine koje su sluile za kultivisanje "boanske mudrosti i boanske umetnosti" postajale su sve impozantnije i ukraenije. Ove ustanove su se razlikovale u svakom pogledu od onoga to su kasnije bili

hramovi, jer su one predstavljale obrazovne i naune institucije u isto vreme. Onaj za koga bi se zaklju i lo da je sposoban, bio bi iniciran u nauku o univerzalnim zakonima i rukovanje njima. Ako je Lemurijanac bio roeni arobnjak, taj talenat je ovde bio razvijen u umetnost i uvid. Jedino su mogli biti prihvaeni oni koji su, kroz sve vrste discipline, stekli sposobnosti da svladaju sebe do najvee mere. Za sve druge ono to se dogaalo u ovim institucijama bilo je najdublja tajna. Ovde se u i lo da se upoznaju i kontroliu sile prirode kroz direktnu kontemplaciju o njima. Ali uenje je bilo takvo da su se u oveku sile prirode menjale u sile volje. Ovde se zbog toga moglo izvriti ono to priroda obavlja. Ono to je kasnije oveanstvo postiglo pomou razmiljanja i raunanja, u to je vreme imalo karakter instinktivne aktivnosti. Meutim, ovde ne bi smela da se koristi re instinkt u smislu u kojem je to uobiajeno primenjivati u ivotinjskom svetu. Jer, aktivnosti lemurskog oveanstva su bile daleko iznad svega to ivotinjski svet moe proizvesti kroz instinkt. One su ak stajale daleko iznad onoga to je oveanstvo od tada steklo u podruju umetnosti i nauke kroz memoriju, razum i imaginaciju. Ako se mora koristiti izraz za ove institucije koji bi olakao njihovo razumevanje, one bi se mogle nazvati "Visoke kole (za razvoj) snage volje i vidovite snage imaginacije". Iz njih su nastajali ljudi koji bi u svakom pogledu postajali vladari nad drugima. Danas je teko recima dati pravilan izraz svih ovih prilika. Jer, sve se na zemlji promenilo od tog vremena. Sama priroda i ceo ljudski ivot su bili druga iji, zbog toga to su se ljudski rad i odnos oveka sa ovekom veoma razlikovali od onoga to je danas uobiajeno. Vazduh je bio mnogo gu i, ak i u kasnijim atlantskim vremenima, a voda mnogo reda. A ono to tvori vrstu koru nae dananje Zemlje nije jo bilo tako tvrdo kao to je kasnije postalo. Svet biljaka i ivotinja se bio razvio samo do vodozemaca, ptica i niih sisara, a to se tie vegetacije do onoga to je nalik naim palmama i slinom drveu. Meutim, svi su ti oblici bili druga ij i od onoga kakvi su danas. Ono to danas postoji jedino u malim oblicima bilo je tada razvijeno do gigantskih veli ina. U to su vreme nae male paprati bile

drvee i tvorile goleme ume. Sadanji vii sisari nisu postojali. S druge strane, veliki deo oveanstva je bio na tako niskom stupnju razvoja da se ne bi mogli ozna iti druga ije nego kao ivotinje. Ono to je ovde opisano odnosi se samo na mali deo oveanstva. Ostatak je iveo svoj ivot u animalizmu. Po svom spoljnom izgledu i svom na inu ivota ti ivotinjski ljudi bili su sasvim razli iti od ove male grupe. Oni nisu bili bitno druga ij i od niih sisara koji su im, u nekom pogledu, sli i l i po obliku. Mora se re i neto vie o znaenju spomenutih mesta sa hramovima. Ono to je kultivirano nije stvarno bila religija. To je bila "boanska mudrost i umetnost". ovek je oseao da je ono to mu je dato bilo direktan dar od duhovnih univerzalnih sila. Kada bi primio ovaj dar smatrao se za "slugu" ovih univerzalnih sila. On se oseao "pro ien" od svega neduhovnog. Ako se eli govoriti o religiji na ovom stupnju razvoja oveanstva, mogla bi se nazvati "RELIGIJOM VOLJE". Religijska narav i predanost lee u injenici da je ovek uvao njemu darovane mo i kao striktnu, boansku "tajnu" i da je vodio ivot kroz koji je posve ivao svoju mo. Osobe koje su imale takve mo i drugi su posmatrali sa velikim strahopotovanjem i oboavanjem. A to strahopotovanje i oboavanje nisu bili izazvani zakonima ili ne im slinim, nego direktnom snagom koju su ove osobe upotrebljavale. Neinicirani je, naravno, stajao pod maginim uticajem iniciranoga. Bilo je takode prirodno da su inicirane smatrali za posveene osobe. Jer, oni su u svojim hramovima uestvovali u direktnoj kontemplaciji o aktivnim silama prirode. Gledali su u stvaralaki rad prirode. Doivljavali su zajednitvo sa bi ima koja su sagradila sam svet. Ovo zajednitvo se moe nazvati druenje sa bogovima. U kasnijim vremenima je ova komunikacija morala postati druga ija, poto ljudska imaginacija, ljudski duh, preuzimaju druge oblike. Od posebne je vanosti neto to se pojavilo tokom razvoja Lemurije, a posledica je injenice da su ene ivele na goreopisani na in. One su usled toga razvile posebne ljudske mo i. Njihova sposobnost imaginacije, koja je bila u skladu sa

prirodom, postala je baza za vii razvoj ivota ideja. One su primale sile prirode u sebe, gde su one ostvarivale povratni efekat u dui. Tako su formirane klice memorije. Sa memorijom se takoe rodila sposobnost da se formiraju prvi i najjednostavniji moralni pojmovi. Razvoj volje meu mukarcima na poetku nije imao nikakve veze s tim. ovek je instinktivno sledio ili impuls prirode ili uticaje koji su zra i l i od iniciranih. Iz na ina ivota ena nastale su prve ideje o "dobru" i "zlu". One su poele voleti neke od stvari koje su izvrile naro it uticaj na imaginaciju i zazirati od drugih. Dok je kontrola koju su vebali mukarci bila usmerena vie prema spoljanjem delovanju snaga volje, prema manipulacijama silama prirode, kod ena se razvilo delovanje kroz duu, kroz unutranje, line sile oveka. Razvoj oveanstva se jedino ispravno moe razume ti ako se uzme u obzir da su prvi napredak u ivotu imaginacije ostvarile ene. Razvoj povezan sa ivotom imaginacije, sa stvaranjem memorije, obiaja koji su tvorili seme za ivot zakona, za neku vrstu morala, doao je sa te strane. Ako je mukarac video i upotrebljavao sile prirode, ena je postala prvi njihov INTERPRETATOR. To je bio poseban novi na in ivljenja kroz razmiljanje koje se ovde razvilo. Ovaj na in je imao neto mnogo linije nego onaj kod mukaraca. U svojoj dui ena je bila pristupana drugoj vrsti duhovnih snaga. One su vie govorile o elementu oseaja u svojoj dui, manje duhovnom, o onome emu je ovek bio izloen. Tako da je tu od mukaraca zra io efekat koji je bio vie "prirodno-boanski", a od ena vie "duevno-boanski". Razvoj kroz koji je prola ena za vreme lemurskog perioda rezultirao je time da je s pojavom sledee - atlantske - korenske rase na zemlji, njoj pripala vana uloga. Do toga je dolo pod uticajem visokorazvijenih bia, koja su bila upuena u zakone formiranja rasa i bila sposobna da usmeravaju postojee sile ljudske prirode na takve puteve da bi mogla nastati nova rasa. Posebno emo spomenuti ta bia kasnije. Za sada e biti dovoljno da se kae da su oni posedovali nadljudska znanja i mo. Oni su tada izdvojili malu grupu iz lemurskog oveanstva i odredili im da budu preci dolazee atlantske rase.

Mesto gde su to uradili bilo je izabrano u tropskoj zoni. Pod njihovom kontrolom i usmeravanjem ljudi ove grupe su poduavani da kontroliu prirodne sile. Oni su bili vrlo snani i znali su kako da zadobiju najrazli itija blaga na zemlji. Mogli su da obrauju polja i koriste plodove za svoju hranu. Razvili su karaktere jake volje kroz disciplinu kojoj su bili podvrgnuti. Samo u maloj meri su se razvili njihove due i njihova srca. Meutim, oni su se razvili medu enama. Kod ena su se mogli prona i memorija i mata i sve povezano s time. Gore pomenute voe su delovale tako da se grupa podeli na manje podgrupe. Oni su postavili ene u uloge da odreuju i utemeljuju ove grupe. Kroz svoje seanje, ena je stekla sposobnost da iskustva i dogaaje iz prolosti u ini korisnim za budunost. Ono to se pokazalo od koristi jue ona je koristila danas, shvataju i da e to takode biti korisno sutra. Zbog toga su od nje poticale institucije za drutveni vot. Pod njenim uticajem razvili su se pojmovi "dobra" i "zla". Kroz svoj misaoni ivot ona je stekla razumevanje za prirodu. Iz posmatranja prirode u njoj su se razvile ove ideje prema kojima je usmeravala akcije mukaraca. Voe su usmerile stvari na takav na in da je kroz DUU ene, tvrdoglava priroda, jedra snaga mukarca oplemenjena i profinjena. Naravno da se sve ovo moramo sebi predstaviti kao deje poetke. Reci naeg jezika odmah prizivaju ideje koje su preuzete iz ivota sadanjice. Pomou probuenog duevnog ivota ena, voe su najpre razvile duevni ivot mukaraca. U naseobini koju smo opisali, uticaj ene je zbog toga bio vrlo velik. Kod njih se ilo po savet kada je trebalo interpretirati (protuma iti) znakove prirode. Meutim, celokupnim vladanjem njihovog duevnog ivota jo su dominirale "skrivene" ljudske duevne sile. Stvar se ne opisuje sasvim tano, nego priblino, ako se govori o somnambulnom kontempliranju kod ovih ena (proro ice iz grke mitologije). U odreenim viim snovima obelodanjivane su im tajne prirode i one su dobijale impulse za svoje akcije. Sve je za njih bilo puno ivota i pokazivalo im se u duevnim snagama i pojavama. One su se predavaie misterioznom tkanju svojih duevnih sila. Ono to ih je teralo na akcije bili su

"unutranji glasovi" ili ono to su im kazivale biljke, ivotinje, kamenje, vetar i oblaci, apat drvea. Iz ovog stanja due potie ono to se moe nazvati ljudskom religijom. Duhovno u prirodi i u ljudskom ivotu postepeno je postalo predmet oboavanja i potovanja. Neke ene su stekle posebnu nadmo jer su iz naro ito misterioznih dubina mogle protuma iti ono to je svet sadravao. Tako se medu takvim enama i moglo dogoditi da se ono to je unutar njih ivelo premetne u neku vrstu prirodnog jezika. Jer poetak jezika lei u neem to je slino pesmi. Energija misli je transformisana u ujni zvuk. Unutranji ritam prirode je zvuao sa usana "mudrih" ena. Oko takvih ena se okupljalo; i u njihovim - pesmi slinim reenicama - osealo se izraavanje viih snaga. Ljudsko potovanje bogova poelo je sa takvim stvarima. U tom periodu ne moe biti govora o "smislu" onoga to je izgovoreno. Zvuk, ton i ritam su percipirani. Nije se zamiljalo nita uz to, nego je u dui apsorbovana snaga onoga to se ulo. Ceo proces je bio pod rukovodstvom viih voda. Oni su inspirisali "mudre" svetenice tonovima i ritmovima na na in o kojem se sada ne moe dalje diskutovati. Tako su mogli posti i oplemenjuju i efekat na due mukaraca. Moe se re i da je na ovaj na in prvo probuen istinski ivot due. 0 ovom podruju u Akaa hronici se nude prekrasne scene. Jedna od njih e biti opisana. Mi smo u umi, blizu monog stabla. Sunce je upravo izalo na istoku. Palmi slino drvo, oko koga su uklonjena druga stabla, baca veliku senku. Svetenica, licem okrenuta istoku, u ekstazi, sedi na seditu napravljenom od izuzetnih prirodnih objekata i biljaka. Polako, u ritmikom nizu, nekoliko udnih, stalno ponavljanih zvukova silazi sa njenih usana. Brojni mukarci i ene sede u krugovima oko nje, lica izgubljenih u snovima, apsorbuju i unutranji ivot iz onoga to uju. I druge scene se takoe mogu videti. Na slino ureenom mestu svetenica "peva" na slian na in, ali njeni zvukovi imaju u sebi neto monije, snanije. Ljudi oko nje se pokreu

u ritmikim plesovima. Jer to je bio drugi na in na koji je "dua" ula u oveanstvo. Misteriozni ritmovi koji se uju u prirodi imitirani su pokretima udova. Zbog toga se i osealo JEDNIM sa prirodom i sa snagama koje deluju u njoj. Mesto na zemlji na kome su postavljeni temelji za dolazeu rasu ljudi bilo je posebno prilagoeno za tu svrhu. To je bilo mesto gde je jo nemirna zemlja postala prilino mirna. Jer Lemurija je bila nemirna. Povrh svega, sama zemlja u to vreme nije imala kasniju gustou. Retku zemlju su posvuda podrivale vulkanske sile koje su izbijale u manjim ili ve im tokovima. Moni vulkani su postojali gotovo svuda razvijaju i stalno destruktivnu aktivnost. Ljudi su bili naviknuti da se obraunavaju sa tom vatrenom aktivnou u svemu to su radili. Oni su takode koristili vatru u svom radu i razli itim napravama. Njihovi poslovi su esto bili takvi da im je vatra prirode sluila kao baza na isti na in kao to je to vetaka vatra u ljudskom radu danas. Kroz aktivnost ove vulkanske vatre dolo je do destrukcije lemurske zemlje. Dok je deo Lemurije iz koje se razvila rasa predaka Atlantiana imao vruu klimu, on je bio sve u svemu slobodan od vulkanskih aktivnosti. Ljudska priroda se mogla razvijati spokojnije i mirnije ovde nego na drugim podrujima Zemlje. Sve vie je naputan nomadski na in ivota prolih vremena i stalna naselja su postajala sve brojnija. Mora se sebi predo iti da je u to vreme ljudsko telo bilo jo vrlo savitljivo i elastino. To telo je jo menjalo oblik kad god se menjao unutranji ivot. Nedugo pre, ljudi su jo sasvim razli iti to se tie njihovog spoljneg izgleda. U to vreme spoljni uticaji regija i klime su bili jo odluuju i kada je re o izgledu ljudi. Jedino je u opisanoj naseobini ovekovo telo u veoj meri postalo izraz njegovog unutranjeg duevnog ivota. Stavie, ova naseobina je imala naprednu, spolja ple-menitije formiranu rasu ljudi. Mora se re i da su kroz stvari koje su radili vode stvarno stvorile ono to je pravi ljudski lik. To se odvijalo sasvim polagano i postepeno. Dogaalo se tako da je najpre razvijan duevni ivot ovekov, a da se jo meko i savitljivo telo tome prilagoavalo.

To je u skladu sa zakonom razvoja oveanstva da, kako se nastavlja napredak, ovek ima sve manje i manje oblikujueg uticaja na svoje fiziko telo. To fiziko ljudsko telo je u stvari poprimilo prilino nepromenljiv oblik tek sa razvojem sposobnosti razuma i sa otvrdnjavanjem stena, minerala i metalnih formacija Zemlje povezanih sa ovim razvojem. Jer u lemurijskom a ak i u atlantskom periodu kamenje i metali su bili mnogo meki nego kasnije. Ovo nije suprotno injenici da postoje potomci poslednjih Lemurijanaca i Atlantiana koji danas imaju oblike koji su vrsti, stalni kao i kod ljudskih rasa koje su se kasnije formirale. Ovi ostaci su se morali prilagoditi promenjenim uslovima okoline na Zemlji i tako su postali kru i. Upravo to je bio razlog za njihovo nestajanje. Oni se nisu transformisali iznutra; umesto toga, njihova manje razvijena unutranjost je bila prisiljena da prede u krutost izvana i to je dovelo do stagnacije. Ova stagnacija je stvarno vraanje natrag, jer je unutranji ivot takode degenerisao poto se nije mogao ispunjavati unutar krute spoljne telesne strukture. ivotinjski ivot je bio izloen jo veoj promenljivosti. Mi emo kasnije govoriti o ivotinjskim vrstama koje su postojale u vreme razvoja oveka i o njihovom nastanku, kao i o razvoju novih ivotinjskih oblika nakon to je ovek formiran. Ovde emo samo re i da su se postojee ivotinje, ivotinjske vrste stalno transformisale i da su se razvijale nove. Ova transformacija je, naravno, bila postepena. Razlozi za transformaciju lee delimino u promeni mesta i na ina ivota. ivotinje su imale sposobnost izvanredno brzog prilagoavanja na nove uslove. Savitljivo telo je menjalo svoje organe srazmerno brzo, tako da su nakon vie ili manje kratkog perioda potomci neke ivotinjske vrste tek neznatno li i l i na svoje pretke. Isti je sluaj bio - ak i u veoj meri - kod biljaka. Najve i uticaj na transformaciju biljaka i ivotinja vrio je sam ovek. To je bilo istina bez obzira na to da li je on instinktivno organizme doveo u takvu okolinu da su oni poprimili odreene oblike ili je to postizao eksperimentima u uzgajanju. Transfor-miraju i uticaj oveka na prirodu je bio neizmerno velik u to

vreme, u poredenju sa dananjim uslovima. To je bilo naro ito izraeno u naseobini koju smo opisali. Jer tu su vode usmerile ovu transformaciju na na in kojeg ljudi nisu bili svesni. To je izvedeno do takvog stepena da su ljudi kada bi ostavljali naseobinu da bi osnovali razli ite atlantske rase, mogli poneti sa sobom visoko razvijeno znanje o uzgoju ivotinja i biljaka. Rad na uzgajanju na Atlantidi je u sutini bio posledica tako donetog znanja. Ali ovde se mora ponovo naglasiti da je to znanje imalo instinktivan karakter. Ono je u osnovi ostalo takvo medu prvim atlantskim rasama. Nadmo enske due, kako je opisano, bila je naro ito jaka u poslednjem lemurskom periodu i nastavila se u atlantska vremena, za vreme kojih se pripremala etvrta podrasa. Ali ne srne se zamisliti da je to bio sluaj sa celim oveanstvom. To je bilo tano samo za onaj deo populacije zemlje iz kojeg su kasnije nastale stvarno napredne rase. Ovaj uticaj je imao najja i efekat na sve ono to je kod oveka "nesvesno". Razvoj odreenih stalnih pokreta, prefinjenije ulne percepcije, oseaj za lepo, dobar deo oseta i oseaja za opti ivot koji je zajed-niki za sve ljude - sve to je isprva zra i lo iz duhovnog uticaja ene. Nije preterivanje ako se izvetaji iz Akaa interpretiraju hronike na takav na in da se izjavi: "Civilizovani narodi imaju telesni oblik i izraz, kao i odreene osnove fiziko-duevnog ivota, koje im je ena utisnula". U sledeem poglavlju vratiemo se na ranije periode razvoja oveanstva za vreme kojih je populacija zemlje jo pripadala samo jednom polu. Potom e biti opisan razvoj dva pola. PODELA NA POLOVE Kao to se ljudski oblik iz onih vremena, koja su vrlo drevna, razlikovalo od oblika dananjeg oveka, kao to je opisano u prethodnim poglavljima, to se odnosi i na uslove koji su jo razli itiji ako se ide jo dalje natrag u prolost oveanstva. Jer tek su se tokom vremena razvijali oblici mukarca i ene iz starijeg bazinog oblika u kojem ljudska bia nisu bila niti jedno niti drugo, ve pre oboje odjednom. Onaj ko hoe da pojmi ove enormno daleke periode prolosti mora meutim da se potpuno oslobodi uobiajenih pojmova nastalih iz onoga to ovek vidi oko sebe.

Vremena na koja sada bacamo pogled unatrag lee negde pre sredine epohe koja je u prolim odlomcima oznaena kao lemurska. U to vreme se ljudsko telo jo sastojalo od mekih savitljivih materijala. Drugi oblici zemlje su takode bili meki i savitljivi. Suprotno od njenog kasnijeg stvrdnutog stanja, zemlja je tada bila jo u fluidnom stanju. Kad se u to vreme ljudska dua utelovila u materiju, ona je mogla prilagoditi ovu materiju sebi u mnogo veem stupnju nego kasnije. Do toga da dua preuzima muko ili ensko telo dolazi usled injenice da je razvoj spoljne zemaljske prirode prisiljava na to. Dok materijalne supstance jo nisu postale krute, dua je mogla prisiliti te supstance da se podvrgavaju njenim zakonima. Time je na telo vren uticaj njene vlastite prirode. Ali kada je materija postala gua dua se morala podvrgnuti zakonima koje je utisnula u materiju spoljna zemaljska priroda. Dok je dua jo mogla kontrolisati materiju ona je formirala svoje telo ne kao muko ili ensko, nego mu je davala osobine koje su obuhvatale oboje istovremeno. Jer, dua je istovremeno i muko i ensko. Ona u sebi nosi obe dve prirode. Njen muki elemenat se odnosi na ono to se naziva VOLJA, njen enski elemenat na ono to se naziva IMAGINACIJA. Spoljanje formiranje zemlje je imalo za posledicu to da je telo poprimilo jednostrani oblik. Muko telo je poprimilo oblik koji je uslovljen elementom volje, a ensko telo, s druge strane, nosi peat imaginacije. Tako je dolo do toga da dvopolna, muko-enska dua, boravi u jednopolnom, mukom ili enskom telu. Tokom razvoja telo je poprimilo oblik koji je odreen spoljanjim zemaljskim silama, tako da vise nije moglo bilo mogue da dua izlije elu svoju unutranju energiju u svoje telo. Dua je morala zadrati neto od ove energije unutar sebe i mogla je da pusti samo jedan svoj deo da utie u telo. Ako se produi sa Akaa hronikom, postaje o igledno sledee. U drevnom periodu se ljudski oblici pojavljuju pred nama kao meki, savitljivi i sasvim razli iti oblici od onih kasnijih. Oni jo nose prirodu mukarca i ene unutar sebe u jednakom stupnju. Tokom vremena materijalne supstance postaju gue, ljudsko telo se pojavljuje u dva oblika, jedan koji po inje nalikovati

kasnijem obliku mukarca, a drugi obliku ene. Dok se ova razlika jo nije bila pojavila, svako ljudsko bie je moglo proizvesti drugo ljudsko bie iz sebe. Oplodnja nije bila neki spoljani proces, nego neto to se odigravalo unutar samog ljudskog tela. Time to je postalo muko ili ensko, telo je izgubilo ovu mogunost samooplodnje. Moralo je delovati skupa sa drugim telom da bi proizvelo drugo ljudsko bie. Podela na polove se odigrala u periodu kada je zemlja ula u odreeno razdoblje svog zgunjavanja. Gustoa materije utie na deo reproduktivne sile. Taj deo sile koji je jo aktivan ima potrebu za spoljnom nadopunom kroz suprotnu silu drugog ljudskog bia. Dua, meutim, mora zadrati deo svoje ranije energije unutar sebe, kako u mukarcu tako i u eni. Ona ne moe koristiti ovaj deo u fizikom spoljanjem svetu. Taj deo energije je sada usmeren prema unutranjosti oveka. On ne moe izi i van, pa je stoga slobodan za unutranje organe. Ovde nastupa vaan elemenat, vaan momenat u razvoju oveanstva. Ranije onome to se naziva duh, sposobnost miljenja, nije bilo mesta u oveku. Jer ta sposobnost nije mogla da nade bilo kakav organ za svoje funkcionisanje. Dua je prema spolja upotrebila svu svoju energiju da bi izgradila telo. Ali sada energija due, koja nema spoljno zaduenje, moe da se udrui sa duhovnom energijom i kroz to udruivanje se razvijaju oni organi u telu koji e kasnije napraviti od oveka misaono bie. Tako je ovek dobio mogunost da deo energije, koji je ranije upotrebljavao za stvaranje bia poput sebe, upotrebi da bi usavrio svoju vlastitu prirodu. Sila pomou koje oveanstvo formira mozak za miljenje u sutini je ista ona pomou koje se ovek sam oplodavao u drevna vremena. Cena misli je jednopolnost. Time to vie nisu sami sebe oplodavala, nego su oplo ivali jedni druge, ljudi su mogli usmeriti deo svoje produktivne energije unutar sebe postaju i tako misaona stvorenja. Iako muko i ensko telo, svako za sebe, predstavljaju nesavreno spoljno utelovljenje due, time postaju savrena stvorenja iznutra.

Ova transformacija oveka se odigravala vrlo polagano i postepeno. Malo-pomalo se mladi jednopolni muki ili enski oblici formiraju pored starih dvopolnih oblika. Ponovo se u oveku odigrava neka vrsta oplodnje kada on postaje stvorenje obdareno duhom. Unutranji organi koji se mogu izgraditi pomou vika duevne energije oploeni su duhom. U sebi je dua dvostrana: muko-enska. U drevna vremena je ona takode formirala svoje telo na ovoj osnovi. Kasnije je ona mogla formirati svoje telo samo tako to je prema spolja delovala zajedno sa drugim telom, te stoga sama dua dobija sposobnost i deluje zajedno sa duhom. Kada je re o spoljnom, ovek se ubudue oplodava izvana, a o unutranjem, iznutra kroz duh. Moe se re i da muko telo danas ima ensku duu, ensko telo muku duu. Ova unutranja jednostranost oveka kompenzovana je oploenjem kroz duh, pomou duha. Tako su ovek i ena razli iti u svom spoljasnjem obliku: u unutranjosti je njihova jednousmerenost zaokruena u harmoninu celinu. Iznutra su se duh i dua stopili u jedno. Na muku duu u eni delovanje duha je ensko, i tako je ini muko-enskom; na ensku duu u mukarcu delovanje duha je muko, i tako je ini takode muko-enskom. Dvopolenja za znanjem je proistekla iz injenice da dua razvija unutarnje organe, mozak, itd., pomou ega stie posedovanje znanja. To je posledica okolnosti da deo energije due nije vie usmeren prema van, nego prema unutra. Nadljudska bia, meutim, koja nisu sprovela ovo deljenje svojih duhovnih sila, usmeravaju celu energiju svoje due prema van. Zbog toga je ta sila njima na raspolaganju takode vani za oplo ivanje putem duha, koji "ovek" usmerava unutra ka razvoju organa spoznaje. I, sada, ta sila pomou koje se jedno ljudsko bie okree prema van da bi delovalo zajedno sa drugima jeste LJUBAV Nadljudska bia su usmerila svu svoju LJUBAV prema van da bi pustili tok univerzalne mudrosti u svoje due. "ovek" je postao senzualan (ulan) i zbog toga je njegova ljubav postala ulna. On iz spoljanjeg sveta povla i deo svoje prirode koji usmerava prema unutranjem razvoju. I tako nastaje ono to

se naziva sebinost. Kad je postao mukarac ili ena u fizikom telu "ovek" se mogao predati samo delom svog bia, s drugim delom se izdvojio od sveta oko sebe. On je postao sebian. I njegove akcije prema van su postale sebine, njegova tenja prema unutranjem razvoju je takode postala sebina. On je voleo zbog toga jer je ELEO i, poput toga, on je mislio jer je ELEO mudrost. Nesebine prirode koje sve vole, vode, nadljudska bia, stajale su nasuprot oveku koji je jo bio detinjasto sebian. Dua, koja kod ovih bia nije boravila u mukom ili enskom telu, sama po sebi je muko-enska. Ona voli bez ELJE. Takva je nevina ljudska dua pre podele na polove, ali u ono vreme to ona nije mogla razumeti poto je jo bila na niem stupnju, stupnju snolike svesti. Dua nadljudskih bia takode voli na taj na in, ali sa RAZUMEVANJEM zbog svog odmaklog razvoja. "ovek" mora pro i kroz sebinost da bi stekao nesebinost ponovo na viem stupnju gde e, meutim, biti udruena sa potpuno jasnom sveu. Zadatak nadljudskih priroda, velikih voa, bio je da utisnu u mladog oveka svoj vlastiti karakter LJUBAVI. Oni su to mogli uraditi samo kada je re o onom delu duhovne energije koji je bio usmeren prema van. Tako je nastala ULNA LJUBAV To je stoga posle dica aktivnosti due u mukom ili enskom telu. ulna ljubav je postala sila fizikog ljudskog razvoja. Ta ljubav spaja mukarca i enu u meri u kojoj su oni fizika bia. Na toj ljubavi po iva napredak fizikog oveanstva. Nadljudska bia su imala mo samo nad tom ljubavlju. Onaj deo ljudske duevne energije koji je usmeren na unutra i koji treba da donese spoznaju silaznim putem kroz ula - taj deo je bio izvan mo i TIH nadljudskih bia. Meutim, ta bia se nikada sama nisu spustila do razvoja odgovaraju ih unutranjih organa. Ona su mogla uputiti impuls prema van s ljubavlju, jer je ljubav koja je delovala prema van bila deo njihove vlastite prirode. Zbog toga se raskrilio prozor izmeu njih i mladog oveanstva. Ljubav, na poetku u ulnoj formi, mogli su da usade u oveka Beni Elohim, ali mu znanje nisu mogli dati, jer njihovo vlastito znanje nije nikada prolo silazni put kroz unutranje organe koje je ovek sada razvijao. Oni nisu mogli

govoriti nijednim jezikom koji bi stvorenje sa mozgom moglo razumeti. Unutranji organi oveka koji su gore pomenuti, postaju zreli za kontakt sa duhom tek na odreenom stupnju zemaljskog postojanja negde u sredini lemurskog perioda, mada su se ve nekompletno formirali na mnogo ranijem stupnju razvoja. Jer dua je ve prola kroz fiziko utelovljenje u prolim vremenima. ivela je u gustoj supstanci, ne na Zemlji nego na drugim nebeskim telima. Detalji o tome bie dati kasnije. Sada emo samo re i da su zemaljska bia ranije ivela na drugoj planeti, gde su se u skladu sa prevlauju im uslovima razvila do take na kojoj su bila kada su stigla na Zemlju. Ona su sa sebe skinula supstance prethodne planete poput odee i, na stupnju razvoja koji su tako stekli, ostale su iste duevne klice sa sposobnou da percipiraju, oseaju itd. - ukratko, da vode taj snoliki ivot koji im je ostao svojstven u prvim stupnjevima njihovog zemaljskog postojanja. Ranije pomenuta nadljudska bia, voe u polju ljubavi, ve su na prethodnoj planeti bila tako savrena da se nisu morala sputati do toga da razvijaju rudimente unutranjih organa. Ali bilo je drugih bia, ne tako visoko razvijenih kao ove voe ljubavi, koja su na prethodnoj planeti bila jo ubrajana meu "ljude", iako su u tom periodu bila ispred ljudi. Tako su oni na poetku formiranja Zemlje vie uznapredovali od oveka, ali su jo bili na stupnju na kojem se znanje mora sticati kroz unutranje organe. Ta su bia bila u naro itom poloaju. Bila su previe napredovala da prou kroz fiziko ljudsko telo, muko ili ensko; s druge strane, nisu toliko napredovala da mogu delovati kroz punu vidovitost poput voda ljubavi. Ona jo nisu mogla da budu BIA LJUBAVI, nisu mogla biti "ljudi". Tako su mogli nastaviti svoj razvoj samo kao polunadljudska bia, u emu su im pomagali ljudi. Mogli su govoriti sa stvorenjima sa mozgom, jezikom koji su ovi mogli razumeti. Time je stimulisana ljudska duevna energija koja je bila okrenuta na unutra i mogla se povezati sa znanjem i mudrou.

Tako se mudrost ljudske vrste prvi put pojavila na Zemlji. "Polunadljudska bia", gorepomenuta, mogla su da koriste ovu mudrost da bi za sebe postigla ono savrenstvo koje im je jo nedostajalo. Na taj na in su postali oni koji su stimulisali (pobudili) ljudsku mudrost. Zbog toga se nazivaju NOSIOCIMA SVETLOSTI (Lucifer). Mlado oveanstvo je tako imalo dve vrste voda: bia ljubavi i bia mudrosti. Ljudska priroda je bila uravnoteena izmeu ljubavi i mudrosti, kada je poprimila svoj sadanji oblik na Zemlji. Pomou bia ljubavi, ljudska priroda je bila stimulisana prema fizikom razvoju, a pomou bia mudrosti prema usavravanju UNUTRANJE prirode. Kao posledica fizikog razvoja, oveanstvo napreduje iz generacije u generaciju, formira nova plemena i rase, kroz unutranji razvoj pojedinci rastu prema unutranjem savrenstvu, postaju znalci, mudri ljudi, umetnici, tehniari itd. Fiziko oveanstvo iskorauje velikim korakom iz rase u rasu: svaka rasa predaje svoje ulne perceptivne osobine sledeoj, kroz fiziki razvoj. Tu vlada zakon nasle ivanja. Deca nose u sebi fizike karakteristike oeva. Iza toga lei proces duhovno-duevnog usavravanja koji se jedino moe odigravati kroz razvoj same due. S time mi stojimo pred zakonom razvoja due unutar zemaljskog postojanja. Taj razvoj je povezan sa zakonom i misterijom raanja i smrti. POSLEDNJI PERIODI PRE PODELE NA POLOVE Sada emo opisati stanje oveka pre njegove podele na muko i ensko. U to vreme se telo sastojalo od meke savitljive mase. Volja je tada imala mnogo veu mo nad tom masom nego kasnije. Kad se ovek odelio od svoje roditeljske biti on se pojavio kao stvarno artikulisan (jasan) organizam, ali nekompletan. Daljnji razvoj organa se odigravao izvan roditeljskog bia. Mnogo od onoga stoje kasnije sazrevalo unutar maj inog organizma u to se vreme dovravalo izvan njega pomou sile koja je bila srodna naoj snazi volje. Da bi se dospelo do takve spoljne zrelosti bila je potrebna briga roditeljskog bia. ovek je stupio u svet sa odreenim organima koje je kasnije odbacio. Drugi, koji su bili sasvim nepotpuni u svom prvom pojavljivanju, razvili su se kompletnije. Celi proces je sadravao neto po emu bi se mogao uporediti sa pojavljivanjem, izlaenjem iz jajeta i

odbacivanjem ljuske, ali tu se ne sme misliti na vrstu ljusku jajeta. Telo oveka je bilo toplokrvno. To se mora izri ito navesti, jer u jo ranijim vremenima je bilo druga ije, kao to e se kasnije pokazati. Sazrevanje koje se odigravalo izvan maj inog organizma dogaalo se pod uticajem poveane topline kojom se takode snabdevalo izvana. Ali, ne srne se nikako misliti da se to jaje-ovek - kako emo ga zvati radi kratkoe - IZLEGAO. Uslovi toplote i vatre na Zemlji u to su vreme bili razli iti od onih u kasnijim vremenima. Pomou svojih mo i ovek je mogao ograni iti vatru ili toplotu na odreeni prostor. On je mogao, takore i, kontrahovati (stisnuti), koncentrisati toplotu. On je bio tako u stanju da snabdeva mladi organizam sa toplotom koja mu je bila potrebna za njegovo sazrevanje. Najvie razvijeni ovekovi organi u to vreme bili su organi kretanja. Dananji osetni organi su bili jo sasvim nerazvijeni. Najnapredniji medu njima su bili organi sluha i percepcije toplog i hladnog, ulo dodira. Percepcija svetla zaostajala je daleko iza njih. ovek je doao u svet sa ulima za sluh i dodir, percepcija svetla se razvila neto kasnije. Sve toje ovde reeno vredi za poslednji period pre podele na polove. Ova podela se odigravala polako i postepeno. Puno pre njenog stvarnog zbivanja, ljudska su se bia ve bila razvila na takav na in da bi se odreen pojedinac rodio sa vie mukih, drugi sa vie enskih osobina. Svako ljudsko bie, meutim, takode je posedovalo suprotne polne osobine, tako da je bila mogua samooplodnja. Ali samooplodnja se nije mogla uvek ostvariti, zato to je zavisila od uticaja spoljnih uslova u odreenim godinjim dobima. ovek je uopteno i u velikom stupnju, bio zavisan od spoljnih uslova. Zbog toga je on morao da regulie sve svoje institucije u skladu s takvim spoljnim uslovima, na primer, u skladu sa kretanjem Sunca i Meseca. Ali ova regulacija se nije preduzimala svesno u modernom smislu, nego je postizana na na in koji se mora nazvati instiktivnim. Time ve ukazujemo na duevni ivot oveka toga vremena. Ovaj duevni ivot ne moe se opisati kao pravi unutranji ivot. Fizike i duevne aktivnosti i osobine nisu bile strogo

odeljene. Spoljni ivot prirode dua je i dalje doivljavala. Svaki pojedini poremeaj u okolini delovao je snano, naro ito na ulo sluha. Svaki poremeaj, svaki pokret se uo. U svojim kretanjima vetar i voda su govorili oveku "ve itim jezikom", "jezikom venosti". Na taj na in njega je proimala percepcija misteriozne aktivnosti prirode. Ova aktivnost je odjekivala u njegovoj dui. Njegova vlastita aktivnost bila je eho ovih impresija. iveo je medu takvim tonalnim kretanjima i izraavao ih pomou svoje volje. Na taj je na in on bio podstican na sve svoje dnevne poslove. Uticaji koji deluju na dodir na njega su delovali u neto manjem stupnju. Ali, oni su takoe igrali vanu ulogu. On je "oseao" okolinu u svom telu i delovao prema tome. Na osnovu takvih uticaja na dodir on je mogao re i kada je ta i kako morao raditi. On je na osnovu njih znao kada se treba odmarati. U njima je spoznavao i predupredivao opasnosti koje bi mu ugroavale ivot. U skladu s tim uticajima, on je regulisao uzimanje hrane. Ostatak duevnog ivota se odvijao na na in sasvim razli it od onog u kasnijim periodima. U dui su ivele SLIKE spoljnih objekata, ne pojmovi o njima. Na primer, kada bi ovek stupio iz hladnijeg u topliji prostor, pojavila bi se odreena obojena slika u njegovoj dui. Ali ova obojena slika nije bila ni u kakvoj vezi sa bilo kojim spoljnim objektom. Ona je nastala u jednoj unutarnjoj sili koja je bila srodna volji. Takve su slike stalno ispunjavale duu. To se moe uporediti samo sa teku im ovekovim impresijama u snu. U to vreme slike nisu bile potpuno nepravilne, nego su se odigravale po nekom zakonu. Zbog toga se, u odnosu na to stanje oveanstva, pre moe govoriti o jednoj slikovitoj svesti nego o snolikoj svesti. Uglavnom su velikim delom ovu svest ispunjavale obojene slike. Ali to nije bila jedino. Tako je ovek lutao kroz svet, uestvovao u dogaajima sveta kroz svoj sluh i dodir, ali je u njegovom duevnom ivotu je ovaj svet bio odraavan u slikama, koje nisu bile nalik onome to je postojalo u spoljnom svetu. Radost i alost su bile udruene sa slikama due u mnogo manjem stupnju nego to je danas sluaj sa idejama ljudi koji reflektuju svoje percepcije spoljnog sveta. Istina je da je jedna slika budila sreu, druga neugodnost, jedna

mrnju, druga ljubav, ali ovi oseaji su bili mnogo bledeg karaktera. S druge strane, neto drugo je podsicalo jake oseaje. U to vreme ovek je bio mnogo aktivniji nego kasnije. Sve u njegovoj okolini, kao i slike u njegovoj dui, stimulisalo ga je na aktivnost, na kretanje. Kada se njegova aktivnost mogla nastaviti bez prepreka, on je doivljavao zadovoljstvo, ali kad bi ta aktivnost bila ometana na bilo koji na in, on je oseao negodovanje i neugodnost. Odsutnost ili prisutnost prepreka njegovoj volji odre ivali su sadraj njegovih oseta, njegovu radost i bol. Ova radost, ili ova bol, ponovo su se pojavljivale - objavljivale u njegovoj dui u svetu ivih slika. Svetle, jasne, lepe slike ivele su u njemu kad je mogao biti potpuno slobodan u svojim akcijama, a tamne, izobliene slike su se pojavljivale u njegovoj dui kada bi bila ometana njegova kretanja. Do sada je opisivan prosean ovek. Kod onih koji su se razvili u vrstu nadljudskih bia, duevni ivot je bio druga iji. Njihov duevni ivot nije imao ovaj instinktivan karakter. Preko svojih ula zvuka i dodira oni su percipirali dublje misterije prirode, koje su mogli svesno protuma iti. U udarima vetra, u utanju lia i drvea, njima se otkrivala MUDROST prirode. Slike u njihovim duama nisu predstavljale samo refleksije spoljnog sveta, nego su bile nalik duhovnim snagama sveta. Oni nisu percipirali ulne objekte, nego duhovna bia. Na primer, prosean ovek je doivljavao strah, i jedna runa, tamna slika bi se pojavila u njegovoj dui. Preko takvih slika nadljudska bia su primala informaciju i otkrovenje o duhovnim bi ima sveta. Procesi prirode im se nisu pojavljivali kao zavisni od neivotnih prirodnih zakona, kao to je to sluaj sa dananjom naukom, nego pre kao delovanje duhovnih bia. Spoljna realnost nije jo postojala, jer nije bilo spoljnih ula. Ali duhovna realnost je bila pristupana viim bi ima. Duh ih je obasjavao kao to danas sunce obasjava fiziko oko oveka - u tim bi ima, spoznaja je bila ono to se moe nazvati intuitivno znanje u najpotpunijem smislu te reci. Kod njih nije bilo nika-kvog kombinovanja ni spekulisanja, ve neposredna percepcija aktivnosti duhovnih bia. Zbog toga su nadljudska bia mogla

primati saoptenja iz duhovnog sveta direktno u svoju volju. Oni su svesno usmeravali druge ljude. Oni su primili svoju misiju iz duhovnog sveta i delovali su prema tome. Kada je dolo vreme u kojem su se odelili polovi, ova bia su smatrala da im je zadatak da deluju na novi ivot u skladu sa svojom misijom. Od njih je zra i la regulacija polnog ivota. Sve to se odnosi na reprodukciju oveanstva nosi svoj peat od njih. U tome su oni delovali sasvim svesno, ali su drugi l