Проф. др Гордана Будимир

627

Проф. др Гордана Будимир-Нинковић

Проф. др Адам Нинковић

Педагошки факултет UDK: 371.95

Јагодина ISBN 978-86-7372-148-4, 17 (2012), p.627-647 Стручни рад

СТИЛОВИ ЖИВОТА И МОРАЛНОСТ ДАРОВИТИХ

______________________________________________________

Резиме: У раду се разматрају савремени стилови живота и њихова повезаност са моралом и другим појавама (васпитањем, образовањем,

културом, породицом, друштвеним сис-темима...). Тежиште је на сагледавању

стилова живота и моралности у породици (првен-ствено родитеља и деце) путем породичног васпитања и под утицајима других услова живота, рада и

понашања. При том се указује на специфичности даровите деце и омладине, те

и утицај родитеља на њихово понашање. Циљ рада је да се стилови живота и

моралност објасне као најшири оквир живота, рада и стваралаштва даровитих.

Кључне речи: стил, морал, породица, васпитање, вредности, рад,

понашање, даровити.

______________________________________________________

Увод

Савремене промене, како у друштвеном тако и

индивидуалном животу људи, довеле су до значајних новина у

бројним областима; и у материјалном и у духовном животу.

Битне глобалне промене (економске, политичке, културне...)

мењају и стилове живота, моралност и бројне друге

карактеристике савременог човека. Све то утиче и на живот,

рад и укупно понашање даровите деце и омладине. У некој

мери, на специфичан начин.

Стилови живота и моралност су повезани, како

међусобно (директно), тако и са бројним другим појавама

(васпитањем, образовањем, животом у друштвеним групама и

институцијама (породици и школи; професионалним, радним и

другим групама); а настају, формирају се, мењају и под

утицајем вршњака, друштвеног система, средстава

информисања (нарочито мас-медија) уствари укупне културе

живљења, у којој се повезују, прожимају, (не) негирају

традиција и савременост.

Стилови живота, моралност и др., зависе и од узраста

људи, од њихових формирања у (не)зреле личности – путем

Г.Будимир-Нинковић, А.Нинковић: СТИЛОВИ ЖИВОТА И МОРАЛНОСТ...

____________________________________________________________________

628

социјализације, индивидуализације и персонализације, те и

(не)прихватања вредности и формирања разних вредносних

оријентација: (не)хуманих, (не)пожељних, (не)стваралачких,

(не)развојних...

Стилови живота и моралност почињу и трајно се

развијају у породици. Породични живот, а нарочито односи

између родитеља и деце, снажно утичу на њихове стилове

живота, вредности, вредносне оријентације, моралност и др.

При том је јачи и значајнији утицај родитеља на децу него

супротно.

Настојаћемо да укажемо на то разјашњавањем

појмова и синтагми: стил, стилови живота, морал, породица,

васпитање, породично васпитање, даровита деца.

Стилови живота

Реч стил има широко и богато значење. Настала је од

грчке речи стилос = писаљка, средство за писање - којим се

писало по воштаним таблама. То значење се проширило и на

начин писања, рукопис - те и на индивидуалне специфичности

рукописа онога који пише. Проширило се и на понашање

човека (индивидуе, личности) у целини. Ширило се до

знамените поставке: Стил је човек. Са значењем: Сваки човек

има свој стил. Уједно то значи да људи имају стил (живота,

рада, понашања) по којем се разликују од осталих живих бића.

Стил је, дакле, општи појам, реч која нас упућује на понашање,

првенствено човека, а стилови на понашања више људи.

Стилови се испољавају у животу људи у целини,

током постојања човечанства, као и у животу сваког човека, од

његовог рођења до смрти. Друштвено-историјски гледано,

стилови се испољавају, препознају, разликују... по епохама,

цивилизацијама, културама..., а психички - по понашањима

типичним за конкретне људе, индивидуе, личности.

Друштвене групе, такође, имају своје специфичне стилове

живота (облике понашања, начине живота, рада,

вредновања...).

Стил није независан од осталих појава људске

стварности већ је са њима повезан, из њих произилази.

Највише (најдиректније и најзначајније), стил је повезан са

људским потребама. Човек је биће потреба. Њиховим задовољавањем

одржава и усавршава свој живот. Чини то на друштвен начин,


____________________________________________________________________

629

јер је друштвено биће. Тако остварује вредности свог живота.

Чини то свакодневно, те устаљује свој стил. Због тога, стил

живота је "устаљени начин задовољавања човекових потреба,

при чему важну улогу играју друштвени положај и вредносне

оријентације појединих друштвених група и њихових

припадника." (Социолошки лексикон,1982, стр. 673).

Друштвени положај и вредносне оријентације су битни услови

и показатељи стила - стилова живота. А ти чиниоци (услови и

показатељи) стила живота су бројни и разноврсни

(материјални и духовни; групни и индивидуални; историјски и

актуелни; стари и нови; дуготрајни и краткотрајни; трајни и

повремени - привремени; конзервативни и авангардни;

модерни и превазиђени...).

Актуелан, масовно присутан стил живота у

одређеном друштву и времену изражава се, обично, појмом

мода. Мода је, такође, начин понашања у целини. Па, ипак, тај

појам је ужи од појма стил. Појмом мода, више него појмом

стил, означава се првенствено оно што је у људском понашању

чулно доживљено у разним областима живота (исхрани,

одевању, становању, понашању у слободном времену...). Стил

је не само шири појам од моде, јер се односи на више области

људског живота (рада, стваралаштва...) већ има и дубље,

суштинскије значење и изражавање људског постојања, развоја, усавршавања...

А затим, стил је трајнији, а мода променљивија.

"Карактеристично је за моду да се стилови и обрасци

понашања, који се односе првенствено на формалну страну

друштвеног деловања, смењују. Постоје покушаји да се у

томе нађе одређени ритам" (Социолошки лексикон, 1982,

стр. 37). Стилови и моде су у међузависности. Вредносно

гледано, стилови су важнији од мода. Стилови су трајнији,

значајнији, а моде не само краткотрајније него и мање

значајне, брзо постају "демоде", а могу бити и помодарство. Е,

то је већ неприхватљива друштвена појава, штетна за

усавршавање стила живота. Уместо да буду господари својих

стилова живота, људи постају робови, слуге, жртве моде...

Млади су, такође, подложни утицајима стилова живота.

Више него одрасли. Исто-времено су под утицајима друштвено

(не)прихватљивих стилова, моде, помодарства и др. То поготово

важи за младе, укључујући и даровите, који желеда буду у

друштву прихваћени, запажени, популарни. Постижу (или не

постижу то) и необичним, екстравагантним стиловима.


____________________________________________________________________

630

Ова општа разматрања имају богатство својих

садржаја у свим областима људског живота, те и у породичном

животу у целини, а нарочито у вредностима тог живота,

вредносним оријентацијама (родитеља и деце), у васпитању,

васпитним стиловима и др. Сазнања о друштвеној компоненти

свега тога су најсређенија у социологији породице, као

научној дисциплини друштвених наука, те и у педагогији

породице.

Социологија породице се конституисала и развијала

као наука, углавном, током XX века. На почетку XXI века у

њој су веома богата сазнања (и) о стиловима живота у

породици, васпитању, међуљудским односима и др. На то

богатство указују већ и бројие дефиниције и друга одређивања

породице. Породица је: "ћелија друштва", "друштвени

микрокосмос", "људска заједница", "уточиште", "гнездо"...

Током историје се мењала, развијала. Данашња, модерна

породица се, често, дефинише као: "мала друштвена група

која настаје на темељу признате везе супружника, брак и

њихове рођене или адоптиране деце, а чија је основна функција

социјализација потомства и одржавање психичке

стабилности одраслих чланова породице." (Милић, А, 2001,

стр. 40-41). Из тога произилазе функције породице: опште и

посебне; трајне и повремене; разноврсне: биолошке,

економске, психичке, заштитне, културне, васпитне,

образовне... Оне су међузависне. Извршавају се истовремено

али са различитом примарношћу, интензивношћу, успехом...

За нашу тему најинтересантнија је васпитна функција. Она се

остварује у зависности од свих осталих (функција) и бројних

породичних и ширих (друштвених: економских, политичких,

културних...) услова живота. Примарни су, ипак, унутрашњи

(породични) услови: структура и ниво развијености

породице, у погледу животног стандарда у целини.

Структуру породице, њено језгро чине, најчешће,

основни чланови: родитељи и деца. Породица може имати и

остале чланове: на основу родбинских и других веза (дедови,

баке, унуци...). За васпитање су примарни мећуљудски

односи и остали чиниоци породичног живота, првенствено

између родитеља и деце. Те односе иницирају, развијају,

усавршавају... родитељи, са повратним дејством, утицајима

деце. У свему томе делује и друштвена средина, шира од

породице. Поготово то важи за децу и младе, личности у

развоју. На њихов живот, рад, понашање, васпитање утичу и:


____________________________________________________________________

631

вршњаци, школа, "улица", култура, друштвени систем(и),

техника, мас-медији... Ипак је примаран утицај породице, бар

до поласка детета у школу. Породица је, такорећи сва,

усредсређена на своје (предшколско) дете. У васпитном смислу

дете је ту највећа вредност. Зато су родитељи (и остали)

усмерени на свакодневно чување те вредности и "пројектовање

будућности". Током детињства и касније то се испољава као

"успешан пројекат" или "носталгија због промашаја". У циљу

што веће успешности планира се: број деце, увећање економског

благостања, техничке опремљености, културног опхођења,

јачање љубави... Све је то добро и значајно у целини, те и у

васпитању. Међутим, у васпитању није довољно: нека деца желе

да буду јединци - јединице, нека да имају (више) браће и

сестара; економско (благо)стање користе тако што постају:

размажена, лења, нерадина; томе могу доприносити и техничка

средства, а културно опхођење може бити тешко и споро

усвајано (због разних препрека, свеопштих бунтова деце,

омладине).

Због свега тога, социјализација деце у породици,

васпитање њихових личности ка зрелости и сл. је веома

сложен процес. То, на "својој кожи" најчешће осећају

родитељи и показују кроз резултате свог васпитног деловања.

У циљу што веће успешности, родитељи успостављају и

развијају свој(е) ауторитет(е) стил(ове) и др.

Управо је ауторитет родитеља (породице у целини)

једно од централних питања - проблема. Како га постићи?

Бројни научници (педагози, социолози, психолози...) су то

објашњавали. Истиче се Ерих Фром, социјални психолог, тзв.

хуманистичког правца у психологији. У делу Ауторитет и

породица је констатовао: "Позитивно изражено, сваком

ауторитативном односу својствена је осећајна спона неког

подређеног према некој неодређеној особи или инстанци. Чини

се да осјећај аутритета увијек има у себи нешто страха,

страхопоштовања, уважавања, дивљења, љубави, а често и

мржње" (Фром, Е, 1984, стр. 46). Већ и ове констатације

указују на сложеност и деликатност друштвеног и укупног

стила живота у породици. Деликатност се појачава кад су у

питању даровита деца. Јер: та деца имају значајне

(пре)диспозиције за развој, а нарочито за стваралаштво у једној

(или више) области. То је даровитост коју треба да имају у

виду и деца и родитељи.


____________________________________________________________________

632

Битна, релевантна, сазнања друштвених наука

(социологије и њених дисциплина: социологије породице,

социологије културе, социологије образовања, социологије

наука, социологије уметности, социологије спорта...) користе се

и за упознавање стилова живота. Од тих сазнања формира се и

социолошки теоријски оквир за одређена истраживања стилова

живота у конкретном друштву. Тај оквир је неопходан и због

малог броја конкретнијих радова. "Може се рећи да о стилу

живота у нашој социологији скоро да и иије писано. Већина

текстова којима се можемо послужити посвећена је стилу

живота као појму само у појединим аспектима. У садашњим

условима још је теже одредити појам стил. Уколико се трага

за основним премисама, показаће се да било која, односно било

које које се могу сматрати конститутивним измичу пуној

рационалној анализи. Примера ради: — Ако су то вредности,

питамо се које су вредности сада доминантне? У општем

расапу идеологија и вредносних система и немогућности

конституције нових, шта је то што људе интегрише, шта је

заједничка идеја? - Ако су то интереси и потребе, који су

интереси и потребе доминантни? Егзистенцијални интереси и

потребе, интереси и потребе оличени у одбрани псеудо-

националног идентитета, потребе за културом или

политичким кичом који се издаје за културу? - Ако су то начини

задовољавања потреба, о каквом се начину ради? Да ли се

поштују институционализовани, на законима засновани,

поступци? Или се, пак, padu о стању „ни закона, ни безакоња"?

Има ли општеважећих моралних норми у оптицају, традицио-

налних или новоуспостављених? Или се потребе исцрпљују само

у ономе што се назива материјалним стандардом? Или, onem,

статусним стандардом, што onem може да зависи од

материјалне и финансијске моћи човекове. - Ако се размишља о

културном стандарду, који је стандард доминантан?

Традиционално-митолошки или модеран, „европски"?"

(Јовановић, Ђ. 1966, стр. 233) Отуда и (по)велике дилеме и

недоумице како формирати оквир за социолошка истраживања

стилова живота конкретно у нашем друштву. У томе могу

помоћи највише одговарајуће научне монографије (докторске

дисертације и др.) и други сродни радови мањег обима. Међу

дисертацијама се истиче Друштвена слојевитост и стил

живота др Весне Пешић, а међу сродним радовима теоријско-

емпиријско истраживање Друштвени слојеви и друштвена

свест (Група аутора, Београд, 1977).


____________________________________________________________________

633

Значајна сазнања из тих дела, корисна и за нашу тему,

интерпретирао је Ђокица Јовановић у наведеној расправи. Он

прво наводи постојање бројних дефиниција стила живота и

констатује: "Преовлађују оне дефиниције које се позивају на то

да стил живота представља начин задовољења човекових

потреба" (Јовановић, 1966, стр. 234). Весна Пешић сматра да

стил живота "подразумева скуп образаца понашања у сфери

задовољавања потреба и циљева појединаца који, као одређена

понашајна целина, изражавају његову основну животну

оријентацију, а бивају условљени објективним условима

живота појединца, односно друштвене групе којој припада.

Најкраће се може рећи да стил живота представља тип или

начин задовољавања личних потреба појединаца под одређеним

групним (класно-слојним) условима друштвеног живота."

(Јовановић, 1966, стр. 237).

Произилази да је стил живота условљен потребама и

начинима њиховог задовољавања и условима одређене културе

(материјалне и духовне) и могућностима постизања вредности и

остваривања смисла живота.

За сређивање теоријских сазнања и података

емпиријских истраживања веома је значајна класификација

стилова живота. Она мора имати принцип класификације

(развр-ставања) и све врсте стилова. "Прихватајући

типологију према којој у нашем друштву nocmoje четири

основна слоја, В. Пешић изводи тезу да сваки од слојева

формулише и cвoj стил живота. Слојно детерминисани

стилови живота које анализује В. Пешић су следећи:

„1. Слој руководилаца који је састављен од

државно-политичких и привредних руководилаца,

2. Средњи слојеви које сачињавају интелигенција у

ширем смислу речи, тј. cвu високообразовани и рутински

службеници,

3. Радничка класа коју чине неквалификовани и

квалификовани радници у индустрији и услугама, тј. cвu

непосредни произвођачи и

4. Индивидуални пољопривредни произвођачи. "

(Јовановић, 1966, стр. 249).

Богатија сазнања садржи сваки стил. Конкретно у

нашем друштву. Ту су и сазнања о породичном животу у

четири слоја, те и о положају и развоју даровите деце у

зависности од друштвеног слоја, породице и др.


____________________________________________________________________

634

Виши (економски богатији, друштвено моћнији,

културно развијенији...) слојеви имају (вероватно и остварују)

веће могућности за развој даровите деце.

Традиционално-сељачки стил живота

Друштвено-историјски гледано, то је најстарији, па,

до недавно, и најмасовниј стил живота српског народа.

Вековима је то био сељачки народ. "У последњих педесетак

година сељачки стил живота доживљава крупне промене...

Ако је реч о сељачком начину живота у

идеалнотипском смислу, онда се може рећи да је он

саображен природним ритмовима дана и ноћи и годишњих

доба. Произвођачка делатност је, дакле, под диктатом

природних правила, na онда и доколица, у ко јој се, можда,

понајбоље, очитује сељачки стш живота...

Убрзана индустријализација земље после другог

светског рата, занемаривање пољопривреде као стратешке

привредне гране, снажан утицај медија који незадрживо

продиру на село, другачији вредносни концепти, који постају

доминантни над тради-ционалним, и, коначно, не мање

важно, cвe мање могућности за задовољење егзистен-цијалних

и елементарних културних потреба - доводе до тога да се

традиционални обрасци живљења дубоко трансформишу или,

пак, нестају. " (Јовановић, 1966, стр. 251- 256). Ово су битна

сазнања и за нашу тему. Суштински, у овом стилу живота мале

су могућности за развој даровите деце. Добро је што се тај стил

трансформише у друге, боље стилове.

Раднички стил живота

Овај стил се јаче појавио, развијао и јачао током XX

века, траје и данас. Нарочито је био заступљен у другој

половини XX века у социјалистичкој Југославији, у време

"владавине радничке класе", уствари идеологије и политике

комунизма. Тај стил поспешиван је и паролама

"Индустријализација + урбанизација = социјализам!" која

указује на јачање индустрије и градова. За њега је битна

новина подела времена радника (као и осталих запослених у

"друштвеном сектору": службеника, радника у просвети,

здравству, управи, безбедности...) на: радно време и слободно

време. Скраћивањем радног и иовећавањем слободног, стил се


____________________________________________________________________

635

мењао, верујемо и усавршавао, рецимо у погледу што

свестранијег, те и хуманијег развоја човека, личности.

"Трошећи се мање, нарочито физички, уз повећање фонда

слободног времена, аспирације ка ономе што је важеће као

квалитетан живот незадрживо расту. Не мењају се само

модели потрошње, мењају се и културни модели, мења се

доколица... Наравно да се стил живота радника разликује на

известан начин у разним социјалним, политичким и државним

околностима. У питању су многи чиниоци: степен

партиципације у политичкој власти, карактеристике

политичких система и режи-ма, традиција, вредносни

системи, структура и природа потреба... " (Јовановић, 1966,

стр. 257-258).

Упоређивањем сељачког и радничког стила у

целини, а нарочито у погледу породичног живота, уочава се да

је сељачки стил примарно произвођачки, а раднички

потрошачки. Не треба занемарити да је радничка класа (маса)

индустријских радника, итекако произвођачка - да би могла

бити потрошачка. Суштински: "Стил живота радника је у

ствари борба за егзистенцију (проблеми исхране, школовања

деце, проблеми становања..). Наравно, живогна ситуација

делује повратно, naрадник на својерадно место уноси не само

свој рад, већ и сав свој живот и начин мишљења, условљен

начином живота (начином и степеном задовољења

егзистенцијалних и других потреба). Низак материјални

положај извесних категорија радника ствара типичну

„радничку ситуацију", као суштину њиховог стила живота."

(Јовановић, 1966, стр. 258). Ове и остале особености

(сличности и разлике) сељачког и радничког стила су веома

значајне и за разумевање животних стилова родитеља и деце

из сељачких, односно радничких породица, те и за васпитне

утицаје родитеља на децу (али и обратно) у свим тим

породицама. Проблематика је комплекснија због социјалног

порекла радника. Све се то усложњава и чињеницом да су

бројни људи данашњег српског друштва - "полутани"

(истовремено живе и раде и у селу и у граду). Проблем је још

већи због свеопште незапослености у градовима и губљења

песпективе рада и живота у селима.

Суштински гледано, раднички стил живота је

погоднији за развој даровите деце него сељачки, првенствено

због већих могућности испољавања и развоја даровитости у

граду него на селу.


____________________________________________________________________

636

Стил живота елите

Елите су друштвене групе у значајним областима

друштвеног рада (економици, политици, науци, уметности, ...).

Елите окупљају одабране људе који имају велику моћ у

друштвеном деловању. У том погледу најзначајније су

политичке и привредне елите (водећи функционери,

руководиоци...). Уједно, то су и горњи слојеви друштва. "Да би

очували ceoj стил живота, припадници ових слојева штите се

и посебним начином понашања како би онемогућили прилаз

сопственом друштвеном положају — економској и

друштвеној моћи... Суштинска одлика стила живота оних

који заузимају најмоћније положаје у друштву, и по чему се

разликују од средњих слојева, је његова затвореност. Та се

затвореност огледа у томе што се као услов припадности

овоме слоју подразумева одређена провера припадништва и

залагање за постојећи друштвени поредак. Данас стање није

битно измењено. Замењени су само политички и идеолошки

предзнаци." (Јовановић, 1966, стр. 266). То се преноси и на

поредак у породичном животу, на васпитање деце и др.

Глобално, живот, рад, развој даровите деце у елитним

породицама има највеће (економске и друге друштвене)

могућности, најбоље услове. Међутим, како и колико се то

користи? Вероватно разноврсно. Можда и недевољно.

Довољно је поменути да су нека деца богаташа размажена,

презаштићена, неактивна...

Стил живота средњих слојева

Да би се уочио овај стил треба имати у виду класно -

слојну структуру друштва, а посебно постојање и

класификовање слојева (на два, три, четири...).

Средњи слојеви су у сваком, па и у нашем друштву,

најчешће, најмасовнији. Изнад њих су елитни, испод њих

сиромашни; елитни по нечему, сиромашни по свему

(економици, култури, животном стандарду...). "Стил живота

средњих слојева не може се у свему поистоветити са

ексклузивним стилом живота. Овде не владају односи тако

изражене доминације и формализације социјалних веза. Оно

што га, међутим, разликује од стилова живота других група

је управо тенденција да се приближи ексклузивном стилу

живота, као референтном. Тенденција је усмерена ка


____________________________________________________________________

637

претпостављеном као "бољем", пожељнијем стилу, тј. ка, у

уобразиљи средњих слојева, ведетама и идолима као

симболима животне успешности. И онда када се у том науму

не успева, што често бива, ради се о имитацији, плагирању - о

одустајању од аутентичног." (Јовановић, 1966, стр. 266-67).

Отуда и специфичности у породичном и осталим облицима

живота средњих слојева, те у области васпитања, како деце,

тако и њихових родитеља, те и формирању њихових стилова

живота, који се испољавају и кроз вредносне оријентације...

Ови слојеви су масовни и у погледу тзв. "масовне културе",

формиране и развијане под великим утицајем мас-медија

(штампе, радија, ТВ). Због свега тога, истраживање стилова

живота ових слојева је најделикатније, укључујући и

породични живот даровите деце.

Све то указује на потребе, могућности и начине

проучавања стилова живота, као и на велико богатство сазнања

о њима. Стилови живота се упознају, сазнају, разумевају...

путем непосредног опажања, разумског мишљења, интуиције.

У томе учествују све човекове сазнајне способности и сви

облици сазнања; сва индивидуална и друштвена свест.

Најпотпунија, најсређенија и најистинитија сазнања

о стиловима су у најзначајнијим друштвеним облицима свести

(филозофији, науци, религији, идеологији, моралу...) и у

стваралаштву (у науци, уметности...). У свему томе, централна

су сазнања о човеку, синтетизована из филозофских

(антрополошких, аксиолошких, етичких, естетичких и др.

дисциплина) и посебних дисциплина друштвених и

хуманистичких наука (социолошких, педагошких,

психолошких). Сагледавањем, повезивањем и разумевањем

свих тих сазнања - стиче се целовита (мисаона) "слика" о

стиловима живота човека, људи.

Међутим, ради што веће аналитичности, стилови

живота се могу проучавати и са једног, два или више

филозофско-научних аспеката (дисциплинарно,

интердисциплинарно, мултидисциплинарно). Најчешће се

користе следећи аспекти: социолошки, психолошки,

педагошки; појединачно, или у комбинацијама. Док је у

социолошком аспекту сагледавање првенствено друштвене

компоненте стила живота, у психолошком првенствено

индиви-дуалне, у педагошком аспекту те две компоненте

повезују, обједињују. Све то важи и за сагледавање стилова

живота даровите деце.


____________________________________________________________________

638

Сагледавање стилова живота повезујемо и са

моралом, моралношћу.

Морал и његове врсте

Морал је друштвена појава, веома широког значења

и великог значаја за људски живот. То је облик друштвене

свести из које настају правила за добро понашање.

У моралној свести – о свеопштем добру и смислу људског

постојања – обједињују се: знање, осећања и воља за све

битне односе човека према: другом човеку (људима уопште)

као и према самоме себи (своме раду и развоју) – укупном

понашању. Као такав, морал је битан за укупан живот и развој

људског друштва и човека (личности). Он је значајан

конституенс (ре)продукције људског живота.

Морал је најшира и најдубља, вредносна свест човека о

свим људским вредностима и начинима њиховог постизања.

Путем морала се најсуштинскије вреднују све људске (и

нељудске) активности, особине, поступци и остало. То се постиже

обједињеним деловањем битних компоненти морала: моралне

свести (савести), моралних норми и моралних санкција.

Све компоненте морала (свест, норме, санкције)

изражавају суштинске потребе човека да живи на хуман

(људски) начин, у заједници са другим људима (у бројним и

разноврсним друштвеним групама).

Морал је примарно друштвена појава али итекако

значајна за живот сваке људске јединке. Путем морала се

битно утиче на социјализацију, индивидуализацију и

персонализацију сваког човека. Кроз те и остале социјалне и

психичке, психо-социјалне процесе (васпитањем, образовањем

и на друге начине) формира се човек, личност одређених

способности, темперамента, карактера и других особина.

Пожељно је да то буде зрела личност, интегрисана и у себи и

у друштвеној заједници, са пожељним карактерним особинама,

а то су уједно и моралне особине. У свим компонентама

личности (когнитивној, конативној, емотивној) веома значајна

је заступљеност морала (моралне свести, моралних осећања,

воље за добро понашање).

Морал је, на више начина, повезан са другим, са

свим битним конституенсима и чиниоцима људског постојања, живота, рада и развоја (економским, политичким,

правним, васпитним, образовним, заштитним…). У тој


____________________________________________________________________

639

повезаности је и међузависност, узрочно-последични утицаји у

више праваца. Посебно је значајан однос, повезаност,

међузависност и сл. морала и права. Суштински узев, правом

се пописују норме људског заједничког живота, у заједничкој

држави, међународним правом у читавом човечанству. Ако те

норме нису утемељене у људским вредностима (о којима

постоје моралне норме) – онда правне норме не могу имати

пожељно дејство. Право које није "у дослуху" са моралом је не

само немоћно него и нељудско. Путем права се морају (на

физички начин, средствима државе) бранити, чувати и

увећавати људске вредности (живот, имовина, слобода, правда,

солидарност, стваралаштво…). Зато се, уз слободе, прописују

како права тако и дужности. Међу њима су и битне људске

слободе, права и дужности конкретног народа. Пример за то су

и следећи чланови Устава Републике Србије:

„Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни

да га поштују и штите. Свако има право на слободан развој

личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом“ (чл.

23).

„Слобода испољавања вере или уверења може се

ограничити законом само ако је то неопходно у демократском

друштву ради заштите живота и здравља људи, морала

демократског друштва, слобода и права грађана зајемчених

Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања

изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње.

Родитељи и законски стараоци имају право да својој

деци обезбеде верско и морално образовање у складу са

својим уверењима.“ (чл. 43)

„Јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и

слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин

траже, примају и шире обавештења и идеје.

Слобода изражавања може се законом ограничити, ако

је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања

ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља,

морала, демократског друштва и националне безбедности

Републике Србије.“ (чл. 46) Лако је јасно уочити да се овим

одредбама нашег Устава брани, чува и поспешује и развој

морала.

Развој морала одвијао се, током историје, у основи, у

прогресивном правцу. Уткан у битне садржаје, услове и начине

живота (материјалног, духовног, друштвеног…) морал је

повезивао битне људске обичаје, навике, облике свести и


____________________________________________________________________

640

сазнања (разликовања добра и зла и др.) и развијао пожељне

менталитете народа, карактере људи, моралне врлине…

Различити услови живота формирали су разне врсте

морала. Данас постоје бројне класификације морала… Ево

опште табеле о томе:

Врсте морала

Критеријум разврставања Врсте

Традиционални (стари)

1. ВРЕМЕ Савремени (нови)

Локални

2. ПРОСТОР Регионални

Универзални

Аутономни

3. СЛОБОДА

Хетерономни

Атеистички

4. РЕЛИГИЈА

Теистички:

- Хришћански

православни католички

- Исламски

- Будистички

Патријархални

5. КУЛТУРА

Демократски

Капиталистички

6. КЛАСА

Раднички


____________________________________________________________________

641

7. ПРОФЕСИЈА Економија

(ОБЛАСТ РАДА)

Политика

Судство

Здравство

Школство

Одбрана

Информисање

Наука

Уметност

Спорт

За сваку врсту морала, за његову прогресивност и

укупан учинак за добро људи, најзначајније је да су у њему

битне (универзалне) људске вредности (слобода, правда,

једнакост, солидарност, хуманост, демократичност…) и

начини њиховог што потпунијег остваривања, постизања.

Зато, није битно да ли је морал локални или регионални већ да

је, у што већој мери, универзалан. Није битно да ли је морал

патријархални или грађански већ да је општечовечански. Зато:

у недостатку човечности у савременом (тзв. грађанском)

моралу постоје захтеви моралне обнове незастарелих

моралних вредности…

Битан разлог за то је што савремени (грађански и сл.)

морал фаворизује инди-видуалне вредности док је у

традиционалном (патријархалном и сл.) било фаворизовање

друштвених вредности. А пожељно је да се те вредности

усклађују.

Универзалне људске вредности (истина, доброта,

лепота…) најбоље, најпотпуније се обједињују у моралу, у

животу, раду и развоју сваког народа. Народи имају различите

нацио-налне историје те и културе (материјалне и духовне) па и

менталитете и остале карактеристике своје духовности (вере,

филозофије, фолклора, васпитања, образовања…). Вредност свега


____________________________________________________________________

642

тога је утолико већа уколико је ближа општељудским

вредностима укупног човечанства…

Наш народ је – током изузетно тешке, сложене, бурне,

вишевековне историје – имао веома специфичан развој морала. У

основи тог морала била је снажно изражена тежња ка слободи и

слози. Како у оквирима живота српског народа, тако и у

оквирима сарадње са суседним, сродним, блиским, братским

народима. Међутим, сурови услови живота су српски народ

држали више (дуже) у ропству, у робовању другим народима

(уствари државама) него у слободи. Ти и други услови су

формирали код Срба, рекло би се, два основна менталитета, бар

кад је у питању дихотомија: слобода – ропство. То су

слободарски и поданички менталитет. Они су најдуже и

најјасније испољавани током пет векова турске власти на

Балкану. Слободарски менталитет се испољавао кроз

традиционално витештво (деловање хајдука, ускока…) а

поданички кроз живот раје, помирљивих поданика, кроз њихове

разне мимикрије…

Савремени српски народ већ више од два века има

своју државу и остале институције неопходне за живот, рад и

прогресиван развој. Функционисање државе, било српске или

југословенске, показало је бројне разне (не)моралне учинке.

Морални су били резултат деловања државе у складу са

потребама и интересима српског народа. А неморални

супротно томе…

Ако данас вреднујемо учинке наше државе са

становишта моралних, па и свих осталих битних вредности

српског народа (економских, културних, политичких,

заштитиних…), вероватно ћемо закључити да су ти учинци

мали. У сваком случају, могу, морају бити већи. Бројни су

императиви за то. Међу најзначајнијим су разне друштвене

неправде, свеопшта корупција, угроженост територије

суверенитета на међународном плану… За боље

функционисање не само наше државе него и друштвеног

система, друштва у целини, неопходно је боље организовање и

јачање свих делатности, поготово оних друштвених које су од

посебног друштвеног интереса. Међу њима, посебно место има

образовање, као најзначајнија делатност укупног васпитног

рада. Од предшколског преко школског (по ступњевима:

основног, средњег, високог) до формирања зреле личности

(хуманог човека, квалитетног стручњака, слободне, свестрано

развијене личности, демократског усмерења у друштвеном


____________________________________________________________________

643

животу и раду…) – образовање је незаменљива, ничим

надокнадива делатност у савременом људском друштву, у

друштву учења, знања, у условима свеопште научне техничко-

технолошке револуције, те и разних трендова:

мондијализације, глобализације, а у оквиру њих разних врста

империјализма (економског, културног, политичког…).

У свему томе, морал, укључујући и моралну обнову

српског народа, нашег друштва и државе, има своје значајно

место и улогу. У вези с тим треба свестрано и критички

анализовати, објашњавати и примењивати етичке кодексе за

поједине професије (у областима управе, здравства,

просвете…)

Критичким сагледавањем морала, узимањем у обзир

више критеријума (време, корист, дужност, правило,

стваралаштво) истичу се пет врста морала: традиционални,

утилитарни, морал врлина, морал дужности и стваралачки

морал. Нема сумње да је најбољи стваралачки морал јер се

њиме доприноси да људска заједница (друштво и човек) – у

складу са људском природом (суштином друштва и човека)

уочавају и задаовољавају битне (како старе – трајне, тако и

нове – савремене) људске потребе путем стваралачког рада и

нових (бољих) односа (друштвених, међуљудских,

међугрупних). Тиме се постиже да човек у већој мери буде

човек и живи на људски начин. Даје се предност глаголу бити

а не глаголу имати (како је то, „имати“ код утилитаристичког

морала).

Даље, путем стваралачког морала стварају се нове

људске вредности и користе се на људски начин; превазилазе

се робовања ономе што је у човеку анимално,

конформистичко, бирократско, техницистичко, потрошачко,

малограђанско… То је морал у којем је човек, на темељима

позитивне прошлости усмерен на стварање још боље

садашњости са одговорношћу за још светлију будућност…

Коначно, стваралачки морал је увек наглашено

активистички, оптимистички, са усмерењем на јачање

демократије као најбољег облика „владавине народа“…

Путем стваралачког морала се превазилазе бројни и

разни недостаци осталих врста морала: традиционалног-

патријархалног, утилитарног-индивидуалистичког, типичног

за савременост; као и морала, норми и дужности који, такође,

имају своје недостатке, рецимо у аскетизму, хетерономности,

робовању разним ауторитетима, „на небу“ и „на земљи“…


____________________________________________________________________

644

Још потпуније разматрање морала обогаћује нас

сазнањима да његов развој „иде“, најчешће, од хетерономног

(наметнутог) ка аутономном (слободном). Тако је и кад је у

питању човечанство (људске друштвене групе: народи, нације,

класе, расе, слојеви, вероисповести, професионалне групе…).

Поготово је тако (и) кад је у питању узраст човека (као

јединке, као личности).

Тако онда, у детињству и младости, одрасли

(родитељи, професори, васпитачи уопште) делују на настанак

и развој морала деце, ученика, васпитаника уопште разним

методама, средствима и сл.

Често и са убеђењем да је њихово схватање морала и

људског живота у целини најбоље, чак једино исправно и да

они могу (и морају) својој деци – младима уопште, одредити

шта је добро и наредити начин његовог постизања. Резултат

тога су моралне придике које, често, имају учинак супротан од

жељеног. Показује се, наиме, да је, такорећи, на свим

узрастима изузетно значајан услов развијања и испољавања

праве, хумане моралности: слобода. Слобода човека да (од

рођења до смрти) – на основу свога знања, својих осећања и

воље бира оно што је – како за њега, тако и за људе са којима

живи – најбоље. Због тога младима треба помагати да стекну

знања и у складу са њима слободно развијају морална осећања

и вољу за добро понашање. Отуда изузетно велики значај

моралног васпитања и етике као фундаменталне науке о

моралу…

Схваћено у свој својој ширини и дубини морално

васпитање не треба да се односи само на децу и омладину, већ

и на одрасле; оно није предмет само педагогије (вођења деце)

већ и андрагогије – васпитавања одраслих. У оквиру тога је

развој професионалног морала.

Кад је у питању професионални морал, то значи

потребу и значај сталног стручног усавршавања људи у својој

професији. Просветни радници уз стручно, имају и морално

усавршавање – изграђивање истински хуманог моралног лика

просветног радника: од учитеља до универзитетског

наставника. Уосталом, сви они су учитељи. Уче (некога, и

себе) нечему!

У контексту ових, углавном општих разматрања треба

сагледавати и морал даровитих; како младих (деце, ученика,

студената) тако и одраслих (родитеља, учитеља, наставника...).

При том треба имати у виду да је даровитост углавном


____________________________________________________________________

645

урођена, са могућностима испољавања у животу, раду,

стваралаштву и има снажне индивидуалне особености. А

морал се стиче и има снажне друштвене карактеристике,

вреднсоти и сл.

Историјска искуства и савремена сазнања указују на

значајне специфичности како даровитости, тако и моралности

српског народа, те и њихово испољавање кроз стилове живота.

О томе већ постоје и увећавају се разноврсна истраживања и

сазнања. Она су значајна, тим пре и утолико више, што

даровити нису априори и морални.

Основни закључци

1. Савремени стилови живота се испољавају, највише,

у променама (друштвеним и индивидуалним) које

карактеришу нашу епоху, првенствено XX и XXI век.

Конституишу се и развијају под утицајима најснажнијих

трендова у економици, политици, култури, науци, техници,

информатици...

2. Савремени стилови живота су типични и у

породичном животу, а нарочито у породичном васпитању,

(не)усвајању одређених вредности и (не)формирању пожељних

вредносних оријентација, те у сличностима и разликама

између родитеља и деце у свему томе.

3. Савремени стилови живота су повезани са бројним

условима живота, рада и понашања. Један од битних је морал.

Стилови живота се формирају и под утицајем морала а,

истовремено, утичу на развој морала личности и група

(породица и других група).

4. Данас постоје разне врсте морала. Најпожељнији је

стваралачки морал, којим се остварују универзалне људске

вредности (поштење, праведност, слобода, солидарност,

стваралаштво...). Те вредности усавршавају стилове живота.

5. Популација даровитих (деца, млади, одрасли) стиче

и развија стилове живота, вредности (системе, оријентације),

морал и др. који су под утицајима бројних чинилаца

(социјалних – индивидуалних; васпитно – образовних;

културних). И код даровитих велики значај и утицај имају

њихове примарне друштвене групе (породица, вршњаци...) и

институције (васпитно-образовне, културне, уметничке...) као

и индивидуалне активности. Због свега тога, неки даровити


____________________________________________________________________

646

стварају изузетно значајна дела и припадају елитама (у

култури, уметности, науци, економици, политици). Као такви,

имају и преиспозиције за стваралачки морал.

Литература:

• Алибабић, Ш. (2004): Менторство – стратегија развоја

даровитих, Вршац: Виша школа за образовање васпитача,

Зборник 10.

• Богојевић, С. (2000): Стилови васпитања, Бањалука:

Филозофски факултет

• Будимир-Нинковић, Г. (2004): Вредносне оријентације младих и

одраслих, Јагодина: Учитељски факултет

• Будимир – Нинковић, Г. (2006): Значај комуникације и

индивидуализације у организовању слободног времена даровитих ученика у продуженом/целодневном боравку,

Вршац: Виша школа за образовање васпитача, Зборник 12.

• Будимир – Нинковић Г. (2008): Сарадња породице и школе у

циљу мотивације даровитих ученика: Вршац: Висока школа

струковних студија за образовање васпитача, Зборник 14.

• Будимир – Нинковић Г, Нинковић А. (2010): Даровити у

процесима глобализације, Вршац: Висока школа струковних

студија за образовање васпитача, Зборник 16.

• Божин, А. (2005): Улога породице у развоју даровитих, Вршац:

Виша школа за образовање васпитача, Зборник 11.

• Гојков, Г. (1997): У прилог тези о потреби комплекснијих

методолошких приступа у истраживању дидактичког

третмана даровитих, Вршац: Виша школа за образовање

васпитача, Зборник 3.

• Грандић, Р, Летић, М. (2008): Породица као фактор подстицања

даровитости, Вршац: Висока школа струковних студија за

образовање васпитача, Зборник 14.

• Група аутора (1977): Друштвени слојеви и друштвена свест,

Београд: Центар за соци-олошка истраживања Института

друштвених наука

• Илић, М. (2010): Породична педагогија, Бања Лука: Филозофски

факултет, Мостар: Наставнички факултет

• Јовановић, Ђ. (1996): Стил живота, Приштина: Филозофски

факултет, зборник 25

• Крнета, Љ. (2006): Вршац: Животни стилови даровитих: Виша

школа за образовање васпитача, Зборник 12.

• Марковић, Д. (2004): Подстицање даровитости и стварање

интелектуалне елите, Вршац: Виша школа за образовање

васпитача, Зборник 10.


____________________________________________________________________

647

• Милић, А. (2001): Социологија породице, Београд: "Чигоја

штампа"

• Нинковић, А. (2007): Од даровитости ка вредности –

филозофски аспект: Вршац: Висока школа струковних студија за

образовање васпитача, Зборник 13.

• Социолошки лексикон (1982): Београд: "Савремена

администрација"

• Стојановић, А. (1996): Унутрашњи подстицаји даровите деце за

учење, Вршац: Виша школа за образовање васпитача, Зборник 2.

• Фром, Е. (1984): Ауторитет и породица, Загреб: "Напријед"

• Устав Србије

Gordana Budimir – Ninkovic

Adam Ninkovic

Pedagogical Faculty , Jagodina

[email protected]

LIFESTYLES AND MORALITY OF TALENTED CHILDREN

- PHILOSOPHICAL AND PEDAGOGICAL ASPECTS -

The paper defines lifestyles and morality of people as very complex

and complementary phenomena. The focus is on the comparison of lifestyles of

adults and children especially lifestyles of parents and children who are in secondary

schools. In order to achieve that, theoretical knowledge and empirical researches are

used. The topic is mainly developed from the pedagogical aspect so as to draw atten-

tion to the upbringing lifestyle potentials and morality of parents and their children

as well as the usage of those potentials especially when it comes to talented children.

Key words: lifestyles, morality, parents, children, upbringing, family.

Проф. др Гордана Будимир

Documents