Problem eksplanatornog jaza u savremenoj filozofiji duha (kvalije i svest)

Vladimir Nocić

Problem eksplanatornog jaza u

savremenoj

filozofiji duha

- Kvalije i svest -

Apstrakt: Osnovni cilj ovog rada je prikazivanje problema

eksplanatornog jaza u savremenoj filozofiji duha, poznatog još

pod nazivom “težak” problem. Naglasak je stavljen na dve

suprotstavljene struje mišljenja u pogledu ovog pitanja: dualizam

i materijalizam, i njihovo viđenje, odnosno prihvatanje ili

odbacivanje problema. Autor putem navođenja različitih primera

daje objašnjenje najvažnijih pojmova koji proishode iz

sučeljavanja ove dve struje mišljenja, i određuje fundamentalnu

razliku između epistemološke i metafizičke vrste eksplanatornog

jaza sa posebnim osvrtom na problem kvalija.

Ključne reči: težak problem, kvalije, svest, eksplanatorni

jaz, fizikalizam, dualizam.

Eskplanatorni jaz u savremenoj filozofiji duha predstavlja

jedan od ključnih problema i tačku spoticanja za mnoge mislioce

koji žele da zauzmu jasnu poziciju u pogledu ovog pitanja. Pomoću

ovog termina naučnici su pokušali da ustanove jaz koji nastaje

kada poželimo da na razumljiv način objasnimo karakteristike

svesnog iskustva, odnosno njegovih procesa, stanja i sadržaja.

Izazvavši mnoge debate koje traju već nekoliko decenija, među

istraživačima je ovaj problem postao poznatiji kao “težak

problem” (hard problem), jer pokušava da odgovori na jedno od

osnovnih pitanja: na koji način fizičke osobine i procesi mogu

dovesti do kvalitativnih oseta u svesnom iskustvu subjekta? Ovaj

problem se isto tako razlikuje od “lakih problema” (easy problems)

koji se bave pitanjima usmeravanja pažnje, modaliteta mentalnih

stanja, sposobnostima reagovanja na spoljašnje nadražaje,

kontrole ponašanja, pristupa unutrašnjim stanjima svesti, i tako

dalje.

U uvodu ovog rada najpre će biti izložena kratka istorija

termina eksplanatorni jaz i neka od ključnih pitanja koja za sobom on

povlači, sa posebnim osvrtom na pionirski rad i stavove Džozefa

Livajna /Joseph Levine/ (koji i prvi uvodi pojam eksplanatornog

jaza u savremenu filozofiju), a potom će kroz dve suprotstavljene

struje mišljenja: materijalizam (sa posebnim naglaskom na

fizikalizmu) i dualizam, biti izloženi predlozi i moguća rešenja

problema, sa pozivanjem na najreprezentativnije radove iz ove

oblasti, pre svega sledeći postavke Dejvida Čalmersa /David

Chalmers/ i Danijela Deneta /Daniel C. Dennett/.

Težak problem

Pojam eksplanatorni jaz prvi je u filozofiju duha uveo

Džozef Livajn u tekstu Materialism and qualia: the explanatory gap (1983),

iako nam je sam problem koji sa ovim pojmom stupa na scenu poznat

još od Dekarta /Rene Decartes/ i njegovog ontološkog dualizma.

Međutim, umesto reinterpretacije ontološkog problema dualizma,

Livajn želi da problem postavi na epistemološki nivo, pozivajući

se na argument Sola Kripkea /Saul Kripke/ koji ovaj daje na

poslednjim stranicama teksta Naming and necessity (1980). Kripke

sledeći argument, čiju uprošćenu verziju ovde navodimo, pre svega

iznosi protiv teorije identiteta (type-type identity theory), prema kojoj

je svako mentalno stanje identično određenom stanju unutar mozga.

On pre svega kaže da bol, kao mentalno stanje, ne može da se

izjednači sa nervnim vlaknima grupe C, koja su zaslužna za

prenošenje impulsa od perifernog do centralnog nervnog sistema,

jer u slučaju da su ona identična, taj identitet bi morao da bude

nužan. Međutim, pošto možemo zamisliti da ove dve stvari jedna

bez druge mogu postojati, one nisu nužne, iz čega sledi zaključak

da nisu ni identične (a ono što važi za bol, važi i i za

izjednačavanje bilo kojeg mentalnog stanja sa neurobiološkim ili

fiziološkim stanjem).

Započevši navodom ovakvog argumenta protiv materijalizma,

isprva se čini da je Livajnova pozicija jasna, međutim, on odmah

potom navodi nekoliko mogućih odgovora koje bi materijalisti

mogli da upute dualizmu, koji nedvosmisleno proishode iz

gorepomenutog primera. Pre svega, funkcionalizam, koji je tada

predstavljao dominantnu materijalističku struju, nije

identifikovao mentalna stanja sa fizičkim, već sa izvesnim

vrstama funkcionalnih stanja. „Funkcionalna stanja su

apstraktnija od fizičkih stanja i sposobna su da se realizuju u

širokom mnoštvu fizičkih sklopova,“ (Levine 1983) što znači (i

što predstavlja stav mnogih funkcionalista) da su mentalna stanja

uporediva sa kompjuterskim procesima i da igraju ulogu

„softvera“, dok fiziološka stanja predstavljaju „hardver“. Iz

toga sledi da je mogućnost postojanja bola bez postojanja C-

vlakana objašnjena uz pomoć višestruke ostvarljivosti (multiple

realisation) mentalnih stanja u fizičkim sklopovima, to jest,

mogućnošću da se složeni kompjuterski program može instalirati na

različitim vrstama hardvera. Drugim rečima, željeni identitet

između mentalnih stanja i fizičkih stanja kod funkcionalista

premošćen je pojmovima višestruke ostvarljivosti i kauzalnosti –

pojmovima koji su, kako će se kasnije pokazati, jednako

problematični kao i osnovna postavka teorije identiteta.

Kao što smo ranije pomenuli, „težak“ problem na koji je

pojam eksplanatornog jaza ukazao, stvorio je još jedan jaz koji

je tokom godina nastavio da se produbljuje i utvrđuje u svojim

pozicijama novim argumentima i bogatim primerima – govorimo,

naravno o jazu između zastupnika kvalija, odnosno dualistima, sa

jedne strane, i zakletih fizikalista, sa druge. Pre nego što

pređemo na ispitivanje svake od ovih pozicija posebno, unesimo

još nekoliko važnih napomena.

Pre svega, možemo primetiti da se Livajn, nakon ekstenzivnog

navođenja argumenata za i protiv materijalizma/dualizma, koleba u

donošenju konačnog zaključka, pa iako je veoma svestan

privlačnosti i sigurnosti konačnog rešenja problema koje pruža

materijalizam u svim oblicima (bilo da je u pitanju

funkcionalizam ili fizikalizam), ne može da okrene leđa činjenici

da je „suština“ svesnog iskustva, izražena u filozofiji duha u

pojmu kvalija ostala neobjašnjena, ako ju je uopšte i moguće u

potpunosti objasniti. Možda bismo mogli da se prevarimo i

donesemo preuranjen zaključak da Livajna - ne uprkos njegovom

odbijanju da donese zaključak u pogledu redukcije fizičkog na

mentalno, već upravo zbog toga - treba nazvati strogim

dualistom, upravo iz razloga što pitanje eksplanatornog jaza

ostavlja nerešivim. Naravno da uvek postoji takva mogućnost, ali

pre nego što to učinimo, treba ukazati na jedan navod iz njegovog

teksta Conceivability, Identity, and the Explanatory Gap (1998), gde se akcenat

još jednom stavlja – što je ključna stvar - na epistemološki, a

ne metafizički jaz: “Na kraju, našli smo se tamo odakle smo i

krenuli. Argument eksplanatornog jaza ne ukazuje na jaz u

prirodi, već na jaz u našem shvatanju prirode. Svakako da je

plauzibilno objašnjenje za postojanje jaza u razumevanju prirode

to da mora postojati istinski jaz i u prirodi. Ali sve dok

posedujemo dovoljno dobre razloge da sumnjamo u ovo poslednje,

moramo tražiti na drugom mestu kako bismo objasnili ono

prethodno.” (Levine, internet)

Dualizam

Jedan od najistaknutijih dualista u savremenoj filozofiji

duha jeste Dejvid Čalmers. Pre nego što uopšte počnemo da

govorimo o vrsti dualizma koji Čalmers zastupa, treba napraviti

osnovnu razliku između dualizma supstancija (substance dualism) i

dualizma osobina (property dualism). Dualizam supstancija ima dugu

istoriju koja vodi poreklo još od Dekarta, i pretpostavlja dve

osnovne supstancije: materijalnu (protežnu) i duhovnu (misleću).

Dualizam osobina, međutim, pretpostavlja da postoji samo jedna

supstancija – materijalna, ali koja poseduje dve vrste odlika:

fizičke odlike i mentalne odlike. Kako bismo krenuli dalje,

ostavićemo na stranu probleme koji proističu iz sučeljavanja

dualizma supstancija i dualizma osobina, i samo ćemo primetiti da

se ova podela unutar dualizma može usaglasiti sa podelom

eksplanatornog jaza na metafizički i epistemološki, gde bi

dualizam supstancija možda predstavljao onaj istinski

eksplanatorni jaz u prirodi o kojem smo govorili ranije, dok bi

dualizam osobina mogao da se uporedi sa eksplanatornim jazom u

epistemološkom smislu.

Vratimo se sada Čalmersu i našem glavnom problemu. Moglo bi

se reći da je njegov napor pre svega usmeren ka odbrani

subjektivnih, ličnih svesnih iskustava i mentalnih stanja i

procesa, odnosno objašnjenju nesvodivosti mentalnih stanja na

fizička ili fiziološka stanja. On svoju filozofsku poziciju

naziva “naturalističkim dualizmom” - termin koji je sam skovao -

kojom zastupa stav da je svako mentalno stanje, odnosno svest

uopšte, ontološki nesvodiva i fundamentalno drugačija od bilo

čega fizičkog, ali da je, sa druge strane, prouzrokovana

određenim fizičkim sistemom. Pogledajmo sada njegovu osnovnu

podelu problema koji se mogu javiti u ispitivanju svesti: podelu

na “težak” problem i “lake” probleme. “Laki” problemi mogu biti

sledeći:

sposobnost razlikovanja, klasifikacije i reakcije na

spoljašnje nadražaje;

integracija informacija od strane kognitivnog sistema;

sposobnost objašnjenja mentalnih stanja;

sposobnost sistema da pristupi sopstvenim unutrašnjim

stanjima;

usmeravanje pažnje;

nameravana kontrola ponašanja;

razlikovanje između jave i sna.

“Zbog čega su “laki” problemi “laki”, a teški problemi

teški?” pita se Čalmers, i odmah pruža odgovor na ovo pitanje:

“”Laki” problemi su laki upravo zato što se tiču objašnjenja

kognitivnih sposobnosti i funkcija… Suprotno tome, “težak” problem je

težak upravo zato što se ne bavi izvođenjem funkcija. Problem

ostaje čak i kada je izvršenje svih relevantnih funkcija

objašnjeno.” (Chalmers, internet) Šta ovo znači? Na ovom mestu se

zapravo postavlja složenija razlika između samog objašnjenja

suštine iskustva i objašnjenja njegovih funkcija, jer objašnjenje

samih funkcija ne igra tako značajnu ulogu u objašnjenju

suštinskog problema svesti, odnosno razrešenja pitanja: kako je

uopšte moguće svesno iskustvo (što sa druge strane ne znači da

objašnjenje funkcija iskustva ne igra značajnu ulogu u

kognitivnom procesu). Čalmers smatra da je u pokušaju da se na

ovo pitanje odgovori potreban inovativni pristup, jer sve metode

koje je kognitivna nauka do sada stvorila, upravo su stvorene da

bi objasnile jedino kognitivne funkcije.

Koji bi to inovativni pristup bio u objašnjenju subjektivnog

iskustva i svesti uopšte, i kakav bi nam pojmovni aparat bio

potreban kako bismo se uhvatili u koštac sa ovim problemom.

Naime, postoji mnogo mentalnih stanja, kvalitativno različitih,

koja uključuju kako telesne osete, tako i mentalne slike,

emocije, mišljenje, i tako dalje. Objašnjavati svako od ovih

stanja ponaosob zahtevalo bi mnogo vremena i truda, bez ikakve

garancije da ćemo posao ikada moći da privedemo kraju. Zbog toga

je potrebno u ovim stanjima pronaći nešto što ima zajednički

karakter, kako bismo jednim terminom mogli da obuhvatimo svu

njihovu fenomenalnu raznovrsnost: “Svako od ovih stanja poseduje

fenomenalni karakter, sa fenomenalnim osobinama (ili kvalijama) koje

opisuju/određuju izvesno stanje.” (Chalmers 2003).

Time smo došli do kvalija, jednog od najčešće

upotrebljavanog termina u argumentima dualista i zagovornika

nesvodivosti svesti na fizičke procese, kao i najčešće

kritikovanog od strane suparničkog tabora – materijalista, a

posebno fizikalista. O tome šta su zapravo kvalije postoji mnogo

oprečnih mišljenja. Mi ćemo ih, za sada, opisati kao izvesne

kvalitativne osobine subjektivnog iskustva koje su nesvodive na

bilo kakav fizički agens. Jedan od najcitiranijih i

najreprezentativnijih radova na ovu temu koji ćemo navesti jeste

članak Tomasa Najgela /Thomas Nagel/ What is it like to be a bat?1 (1974),

iako se, što je interesantno, termin kvalija u njemu ni na jednom

mestu ne spominje. Suština Najgelovog argumenta je sledeća: ako

pogledamo život slepih miševa, možemo zaključiti da oni

doživljavaju određena iskustva. Suština iskustva jeste ta – i ovo

je jedno od najbitnijih određenja – da postoji nešto kao što je

to biti slepi miš, odnosno određen način na koji slepi miš to

jeste. Oni po ceo dan vise sa zida svoje pećine i spavaju, love

koristeći veoma složen sonar kojim opažaju stvari na sasvim

drugačiji način na koji ih mi opažamo, tako da uopšte ne možemo

ni zamisliti kakvo je njihovo subjektivno iskustvo. Mi, doduše,

na nešto ograničen način možemo zamisliti kako je to leteti i

gutati insekte, kao i kako je to visiti naglavačke sa plafona,

međutim ovde se ne radi o tome. Ono što ne možemo nikako

zamisliti je kako je za slepog miša biti slepi miš (što nimalo ne

mora da nas sprečava u verovanju da slepi miševi mogu imati1 Tekst dostupan i na srpskom jeziku: Nejgel, Tomas (1994) “Kako izgleda

biti slepi miš?”, Theoria, God. 37, br.2, str. 71-82.

iskustvo). (Nagel 1974) Naglasimo ponovo određenje subjektivnog

kvalitativnog iskustva: određen način na koji nešto jeste to što

jeste. Nije niamalo iznenađujuće što i Čalmers u jednoj fusnoti

na sličan način određuje značenje kvalija: “U mojoj upotrebi,

kvalije su prosto one osobine koje karakterišu svesna stanja

prema načinu na koji ona sama postoje (odnosno na način na koji

ih imamo/doživljavamo, to jest kakva su za sam subjekt. (prim.

prev.)). Definicija ne zahteva bilo kakve dalje suštinske

dodatke, kao što bi to bili dodaci intrinsičnosti ili

neintencionalnosti. Ako su kvalije intrinsične i neintencionalne,

to bi bilo više pitanje suštine nego definicije (tako da tvrdnja

da su odlike svesti neintrinsične ili da su u potpunosti

intencionalne ne bi trebalo da znači da kvalije ne postoje).”

(Chalmers 2003). Priznaćete, i dalje pomalo neodređena i, da

kažemo, radna definicija, koju bi tek trebalo razraditi i

potkrepiti prigodnim argumentima i primerima, čega se ovaj

mislilac i prihvata, u jednom od najpoznatijih primera: argumentu

zamislivosti (conceivability) zombija.

Filozofski zombi, ili skraćeno p-zombi, jeste imaginarno

biće koje prvi put stupa na filozofsku scenu u članku Science and

Behaviour (1974) Roberta Kirka /Robert Kirk/, ali je Čalmers taj

koji je p-zombije proslavio nekih dvadeset godina kasnije u

knjizi The conscious mind: in search of a theory of conscious experience (1996),

iskoristivši ovaj pojam da detaljno iznese svoj argument protiv

generalne pozicije fizikalista.

Šta je zapravo p-zombi? Zombi je biće koje mi je potpuno

nalik u fizičkom pogledu, identično u pogledu molekularne

strukture, ali kojem nedostaje svesno iskustvo. Ako možemo

zamisliti takvo pojedinačno biće, onda možemo zamisliti i čitav

svet zombija koji je u potpunosti identičan našem, ali u kojem ne

postoji nikakvo svesno iskustvo.2 “On (zombi) će čak biti i

“svestan” u funkcionalnom smislu koji je ranije opisan – biće

budan, sposoban da iskaže sadržaj svojih unutrašnjih stanja,

sposoban da usmeri pažnju na različite stvari, i tako dalje.

Jedino što nijednu od ovih funkcija neće pratiti stvarno svesno

iskustvo. Neće biti fenomenalnog oseta. Ne postoji ništa što je

nalik tome kako je biti zombi (There is nothing it is like to be a zombie).”

(Chalmers 1996: 100-101) Ove zombije koje Čalmers naziva

fenomenalnim zombijima, doduše, ne treba pomešati sa zombijima iz

holivudskih filmova, koji bi se mogli nazvati psihološkim zombijima.

Osnovna teza zamislivosti zombija može se dakle predstaviti

na sledeći način:

1. Zombiji su zamislivi.

2. Ako je zombije moguće zamisliti, onda su oni metafizički

mogući.

2? Ako mi je to biće već identično u fizičkom pogledu, onda to znači da

će mi biti identično i u funkcionalnom pogledu, odnosno da će na potpuno isti

način reagovati u određenim situacijama, modifikujući svoje ponašanje u odnosu

na spoljne nadražaje. Takođe će mi biti identično u psihološkom pogledu, jer

će moći da upotrebljava sve svoje osete i da opaža stvari oko sebe.

3. Ako su zombiji metafizički mogući, onda je fizikalizam

neistinit.

4. Dakle, fizikalizam je neistinit.

Posmatrajući sam oblik argumenta, možemo zaključiti da je

ispravan. Međutim, mnogi prigovori mogu se uputiti – što je i

učinjeno – premisama, u kojima je nedovoljno jasno objašnjen

pojam zamislivosti. Čalmers, međutim, ne vidi nikakav problem

koji ovaj pojam nosi, tvrdeći da je svet koji je fizički potpuno

sličan našem do najsitnijih detalja, i koji ima istu mikroskopsku

(a time i makroskopsku) strukturu i dinamiku logički zamisliv i

potpuno dosledan, a pošto je logički zamisliv, onda je zamisliv i

metafizički, jer, u pogledu fenomenalnih pojmova, zamislivost

implicira mogućnost. To bi značilo da je potpuno moguće zamisliti

svet u kojem se nalaze bića koja u potpunosti, i u svakom pogledu

(fiziološkom, psihološkom, funkcionalnom, bihejvioralnom) liče na

nas, ali im nedostaje subjektivno, lično iskustvo, odnosno ono

što smo maločas naveli kao stanja od kojih svako poseduje

fenomenalni karakter, sa fenomenalnim osobinama - kvalijama.

Na žalost, na ovom mestu ne možemo detaljnije obraditi pojam

zamislivosti i navesti mnogobrojne prigovore upućene ovakvoj

formi zaključka, ali će kasnije biti reči o načinu na koji su

fizikalisti, a posebno Denet, odgovorili na ovu vrstu argumenta.3

U svakom slučaju, ovaj primer na veoma dobar način demonstrira i3

? Za ekstenzivni izveštaj o argumentu zamislivosti zombija i različitim

odgovorima na njega, vidi Duško N. Prelević, 2012.

potvrđuje podelu na “lake” probleme, koje bi fizikalizam mogao da

reši i koji bi se u “svetu zombija” primenili na određivanje (ili

bi bilo bolje reći, budući da su ta bića potpuno nalik nama –

potvrđivanje) njihovih kognitivnih procesa, i “težak” problem

koji bi činio okosnicu argumenta, još jače utvrđujući poziciju

dualista u pokušaju da prodube eksplanatorni jaz. Pored ovog,

najčuvenijeg primera, javljaju se i mnogi drugi, kao što je, na

primer, problem inverznog spektra, Serlova /John Searle/ kineska

soba, i tako dalje, koji, u zavisnosti od toga na čijoj se strani

nalazi “teret dokaza” (burden of proof), mogu poslužiti kako za

potvrđivanje postojanja eksplanatornog jaza, tako i za njegovu

potpunu negaciju.

Na kraju, da sumiramo još jednom osnovnu Čalmersovu

postavku, koju na jednom mestu iznosi u formi argumenta, i koji

predstavlja opštiju verziju argumenta o zamislivosti zombija

(Chalmers 2003):

1. Fizička objašnjenja mogu u najbolju ruku objasniti

strukturu i funkciju.

2. Objašnjenje strukture i funkcije nije dovoljno da se

objasni svest.

3. Dakle, nijedno fizičko objašnjenje ne može objasniti

svest.

Materijalizam

Materijalizam se u savremenoj filozofiji duha javlja u mnogo

različitih oblika, i na prvi pogled se čini da je od dualizma

bogatiji u svojoj raznovrsnosti. Međutim, to bi moglo da nas

prevari, jer dok je unutar samog dualizma izričito naglašen

problem između metafizičkog i epistemološkog polja (posebno zbog

podele na dualizam supstancija i dualizam osobina), materijalisti

imaju jasnu i nedvosmislenu poziciju, a ono što se kod njih

uistinu raznovrsno, to su različiti načini opovrgavanja da

pomenuta podela postoji. Stoga izgleda da fizikalisti imaju

beskrajno lakši posao koji se sastoji jedino u takvom

opovrgavanju i negiranju postojanja jedinstvenog subjektivnog

svesnog iskustva, ali kod njih se ipak javlja malo drugačiji

problem - problem naučnog utvrđivanja činjenica i preciznih

eksperimenata koji bi im poslužili za objašnjenje sopstvenih

postavki, a koji će, kako se nadaju, biti dostupni u budućnosti

kako bi jednom za svagda raspršili dualistički “misticizam”.

Nema potrebe da na ovom mestu navodimo mnoge pravce unutar

materijalizma, jer ćemo se pre svega baviti fizikalizmom.

Najekstremniji vid fizikalizma jeste teorija identiteta, koja,

ukratko rečeno, predstavlja redukciju svih vidova mentalnih

stanja subjekta na procese koji se odvijaju unutar njegovog

mozga. Tvrdnja da se mentalni procesi svode na fizičke procese

unutar mozga predstavlja pre svega ontološku, a ne metodološku

doktrinu (Papineau, internet), tako da bismo fizikalizam mogli da

označimo i kao ontološki monizam. U savremenoj filozofiji, ovaj

nagli uspon fizikalizma povezan je sa napretkom nauke, a naročito

sa napretkom u neurofiziologiji i kognitivnoj nauci. To dovodi,

doduše, do vrlo lakog rešavanja problema eksplanatornog jaza,

odnosno “teškog” problema svesti, na taj način što se u

potpunosti negira mogućnost ontološkog dualizma, odnosno

postojanje “intrinsičnih”, nezavisnih mentalnih stanja. Iako, da

navedemo primer koji daje Serl u Mind, a brief introduction (2004),

zvuči pomalo nesuvislo kada kažemo da se misao da pada kiša

nalazi 3 cm unutar mog levog uva, ili da, umesto da kažemo da

osećamo bol u prstu na nozi, kažemo da bol osećamo u određenom

mestu u mozgu, zastupnici teorije identiteta odgovaraju da se

navedeni argumenti baziraju na trenutnom neznanju; kada saznamo

više stvari o mozgu, pripisivanje prostornih lokacija mentalnim

stanjima neće predstavljati nikakav problem. (Searle 2004: 56).

Ali, iako su bili uspešni u odgovoru na ovu zamerku, pred

zastupnike teorije identiteta postavljaju se još neki problemi.

Podsetimo se Kripkeovog primera za bol i nervna vlakna vrste C.

Ako iznesemo tvrdnju da je bol identičan sa izvesnim stanjem u

mozgu, jedna te ista stvar mora se izraziti u terminima bola, kao

i u terminima stanja u mozgu, što nas vodi nazad u dualizam

osobina, jer smo upravo izneli iskaz u kojem se govori o dvema

vrstama osobina: mentalnim osobinama i fizičkim osobinama.

(Searle 2004: 56)

Pored osnovnih zamerki upućenih ovoj školi mišljenja,

izdvaja se jedna koja zahteva posebno objašnjenje. To je zamerka

koja se upućuje fizikalizmu uopšte: da ne može adekvatno da

odgovori na problem kvalija, odnosno subjektivnog iskustva

svesti, kao i zamerka koja se tiče njegove povezanosti sa

introspekcijom, intencionalnošću, ili ukratko, sa svim stanjima

iskustva iz prvog lica (first-person perspective), koja se razlikuju od

objektivnih stanja iskustva iz trećeg lica (third-person perspective),

prisnih fizikalizmu. Odgovora na ovu zamerku prihvatio se Danijel

Denet. Na ovom mestu pozabavićemo se nekolicinom njegovih radova,

od kojih je verovatno najpoznatiji Quining qualia (1988), u kojem

pokušava da opovrgne njihovu intrinsičnost, nesvodivost,

neopisivost, odnosno sve ono što ih čini krajnje “jedinstvenim”

stanjima svesnog iskustva, kazavši: “Tvrdim, dakle, da ne samo da

su raznorazni tehnički ili teoretski koncepti kvalija nejasni i

dvosmisleni, već da je izvorni koncept, “preteorijski” koncept

(čiji su gorepomenuti koncepti samo dorade) toliko nejasan da bi,

čak i kada bismo preduzeli korak da spasimo neki “najosnovniji

imenitelj” od predloga teoretičara, bilo koja prihvatljiva

verzija morala biti radikalno različita od pogrešnih pojmova koji

joj se pridaju, tako da bi na kraju ispalo taktički izlišno

držati se i dalje tog termina. Taktički bi još i bilo najbolje

izjaviti da kvalije uopšte ne postoje.” (Dennett 1988). Veoma

jasna pozicija nakon ovako iznesene tvrdnje. Ali pošto pomenuta

taktika nije dovoljna, ovaj mislilac se strateški poduhvata

sistematskog uništavanja pojma kvalija kroz petnaest intuicionih

pumpi, kako ih sam naziva. Intuicione pumpe ne predstavljaju

klasičnu formu argumenata, već radije “ispiranje” preteorijskih

intuitivnih pojmova koji su tokom istorije služili da se učvrsti

verovanje u intrinsičnost subjektivnih oseta. Svaka pumpa

započinje jednim originalnim i detaljno obrađenim primerom, koji

iznova dovodi u pitanje sledeće tradicionalne osobine kvalija:

1. neiskazivost;

2. intrinsičnost;

3. ličnost;

4. direktna ili neposredna shvatljivost u svesti.

Još jedan od bitnih prigovora koje Denet upućuje

zastupnicima kvalija jeste taj, da ako i postoji jedinstveni

subjektivni oset ili kval, njega nije moguće odvojiti od

sveukupnog svesnog iskustva i ostalih mentalnih i fizioloških

procesa koji se odigravaju u svesti. Mi određeni kval, na primer,

viđenje crvene boje (odnosno ono što je još od Loka /John Locke/

poznato pod nazivom sekundarni kvalitet) ne možemo odvojiti od

ostalih svojstava crvenog predmeta (i njegovih primarnih

kvaliteta) kojeg trenutno opažamo, niti Čejs i Sanborn (junaci

jedne od Denetovih intuicionih pumpi) ukus kafe, iz bilo kojih

razloga koje navode (ili ne navode), ne mogu odvojiti od

sveukupnog iskustva koje se odvija tokom godina degustiranja ovog

napitka (Dennett 1988). Problem sa tvrdnjom dualista je taj što

oni, kako bi učvrstili svoje argumente, postuliraju svest kao

jednostavnu stvar, razdvajajući različita mentalna iskustva zarad

analize sveukupnosti svesti, pa onda na osnovu jednostavnih

članova pokušavaju da izvedu zaključke o svesti uopšte. Svest je,

naprotiv, složena mreža mentalnih stanja koja su prouzrokovana iz

različitih razloga, i kao takvu treba je ispitivati.

Ali pored sistematskog pokušaja uništavanja ovih, kako kaže,

nekoherentnih i nejasnih pojmova i njihovih „suštinskih“ osobina,

on se na više mesta hvata u koštac i sa primerom filozofskih

zombija. Ukratko rečeno, Denet smatra da je problem zamislivosti

zombija, iako veoma atraktivan za mnoge mislioce, najbolji

pokazatelj onoga što je pogrešno u današnjem pristupu problemu

svesti. Za razliku od pretpostavljenih zombija koji su u svakom

pogledu slični nama, Denet govori o filozofskim zimbojima

(zimboes) (Dennett 1992: 309-311), bihejvioralno istim kao i mi,

koji su sposobni za informacionalna mentalna stanja višeg stupnja

(odnosno oni „veruju“ da mogu da iskuse bol, „misle“ da su

svesni, „misle“ da poseduju kvalije), odnosno, oni su sposobni da

podražavaju svako ponašanje koje zavisi od mentalnih stanja višeg

reda: „Zimboji misle (z) da su svesni, misle (z) da poseduju

kvalije, misle (z) da osećaju bol – ali jednostavno „greše“

(prema ovoj žalosnoj tradiciji) i to na načine na koje to ja i vi

nikada nećemo moći da otkrijemo!“ (Dennett 1998: 148).

Interesantno je pomeranje težišta originalnog problema na drugu

paralelu: to nije više paralela između ljudi (koji poseduju

mentalna stanja) i zombija (bića koja su zatvorena u jednom

kauzalnom, potpuno fizičkom svetu iz kojeg je uklonjen svaki trag

svesti); to je sada paralela između zombija i zimboja. Zimboji bi

bili potpuno osposobljeni za obavljanje kognitivnih funkcija,

socijalno ponašanje, jezik i svaku funkciju koju ima i ljudsko

biće, ali ne bi posedovali kvalije. Ali na osnovu čega možemo

zamisliti da ne poseduju kvalije, kada se ponašaju na identičan

način kao mi. Tada se nameće zaključak da, na isti način na koji

ne možemo znati kako je to biti slepi miš, tako ne možemo znati

ni kako je biti zimbo (niti zombi, uostalom), jer ni na koji

način ne možemo ukazati na razliku između nas i ovih zamišljenih

bića. Još jedan problem koji se na ovom mestu javlja jeste

problem mentalne uzročnosti, odnosno načina na koji mentalna

stanja mogu izazivati i uticati na fizičke procese. Jer ako i

pretpostavimo da se sve stvari u svetu nalaze pod zakonom

uzročnosti, onda se kvalije unutar fizičkog sveta nikako ne mogu

ispoljiti, stoga one ili ne postoje, ili ako postoje, nemaju

nikakvog značaja. Jednom reči, Denet, nakon parodiranja većine

argumenata i hipoteza o zamislivosti zombija, na pomalo

humorističan zaključuje da postoji još jedan način da se ovaj

problem reši: „Da li su zombiji mogući? Ne samo da su mogući, oni

su stvarni. Svi smo mi zombiji. Niko nije svestan – barem ne na

onaj sistematično misteriozan način koji potvrđuju doktrine kao

što je epifenomenalizam!“ (Dennett 1992: 406)

Zaključak

Razmatranja do kojih nas je doveo problem eksplanatornog

jaza, odnosno „teški“ problem svesti, samo su mali deo u moru

literature na ovu temu, bez obzira da li je problem jaza

postavljen explicite ili ne. U ovom radu pokušali smo da taj

problem najpre postavimo nezavisno od različitih pravaca

mišljenja koji su, počev od druge polovine XX veka pokušavali da

ga reše, a potom i da pružimo različite izveštaje

suprotstavljenih strana, kao i da pružimo pregled

najreprezentativnijih radova na ovu temu. Kao jednog od

najistaknutijih predstavnika dualističkog pravca izabrali smo

Dejvida Čalmersa, jer je, između ostalog, on prvi jasno definisao

„teški“ problem svesti i ekstenzivno pisao o najčuvenijem primeru

koji ilustruje eksplanatorni jaz: primeru filozofskog zombija.

Kod materijalista, odnosno fizikalista, ograničili smo se na

objašnjenja Danijela Deneta, kao jednog od najvatrenijih

protivnika neobjašnjivosti subjektivnog svesnog iskustva, odnosno

iskustva iz prvog lica koje smo nazvali zajedničkim imenom

kvalija. Bilo je važno istaći osnovne suprotnosti između ove dve

struje, jer upravo te suprotnosti jače ocrtavaju različita

rešenja problema sa kojima se u objašnjenju svesti suočavamo.

Međutim, ni teorijske postavke savremene fizike, niti razvitak

sve većeg broja kognitivnih testova i dalje ne mogu objasniti

način na koji deluje svest i različita mentalna stanja, što ne

znači da treba oberučke prihvatiti poziciju dualista, jer sa

njihove strane, isto tako ne postoji jedinstvena i sveobuhvatna

teorija koja bi objasnila fundamentalne zakone i delovanje uma na

oblast fizičkog.

Osnovna razlika, da na kraju zaključimo, između mentalnog i

fizičkog procesa jeste pre svega u dimenziji epistemološkog, što

znači da bi bilo plauzibilno prihvatiti postavku da mentalna

stanja zavise od fizičkih i da se drugačije manifestuju, ali da i

dalje ne možemo objasniti kvalitativna stanja svesti i da,

paradoksalno, upravo taj jaz otvara metafizički jaz koji ne

dozvoljava nikakvu svodivost mentalnih osobina na fizičke. Većina

savremenih filozofa danas polazi od hipoteze epistemološkog jaza

– govorimo, naravno, o dualistima - ostavljajući metafiziku

filozofima iz prošlosti, dok se druga strana – materijalisti -

ograđuje od problema, svodeći svaku subjektivnost i

kvalitativnost svesti na funkcije mozga. Na kraju bi možda, barem

za sada, bilo najrazumnije složiti se sa Livajnom i neutralnom

pozicijom koju zastupa, dok se, kako se fizikalisti nadaju, u

nauci ne stvore uslovi da se na jedinstven i potpun način objasni

problem svesti (ako je to uopšte i moguće), što bi zapravo

značilo da se preko epistemološke razlike objasni i ona

prethodna, metafizička: razlika između duha i tela.

Literatura: Chalmers, David, „Facing up to the problem of consciousness“

(internet), available at: http://consc.net/papers/facing.html

(viewed 15 November 2013).

Chalmers, David (ed.) (2003), Philosophy od mind: Classical and

contemporary readings, New York: Oxford University Press

Chalmers, David (1996), The concious mind: in search of fundamental theory,

New York: Oxford University Press

Dennett, Daniel (ed.) (1988), Philosophy od mind: Classical and

contemporary readings, New York: Oxford University Press

Dennett, Daniel (1992), Consciousness explained, Back Bay Books 1992

Dennett, Daniel (1998), Brainchildren: Essays on Designing Minds

(Representation and Mind) (MIT Press 1998)

Duško N. Prelević (2012), Modalna epistemologija i eksplanatorni jaz,

Beograd: Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

Kripke, Saul (ed.) (1980), Philosophy od mind: Classical and contemporary

readings, New York: Oxford University Press

Levine, Joseph (ed.) (1983), Philosophy od mind: Classical and

contemporary readings, New York: Oxford University Press

Levine, Joseph, „Conceivability, Identity, and the Explanatory

Gap” (internet), available at:

http://cognet.mit.edu/posters/TUCSON3/Levine.html (viewed 15 November

2013).

Papineau, David, “The rise of physicalism” (internet), available

at:http://www.kcl.ac.uk/ip/davidpapineau/Staff/Papineau/OnlinePapers/

Risephys.html (viewed 15 November 2013).

Searle, John (2004), Mind, a brief introduction, New York: Oxford

University Press

Thomas, Nagel (ed.) (1974), Philosophy od mind: Classical and contemporary

readings, New York: Oxford University Press

Vladimir Nocić

The problem of explanatory gap in

contemporary philosophy of mind

Abstract: The main objective of this paper is to present the

problem of the explanatory gap in contemporary philosophy of

mind, known also as "hard" problem. Emphasis is placed on two

opposing strands of thought on this issue: dualism and

materialism, and their perceptions, acceptance or rejection of

problems. Author by citing various examples explains the most

important terms that stems from the confrontation of these two

strands of thought, and determines the fundamental difference

between the epistemological and metaphysical types of explanatory

gap.

Keywords: hard problem, qualia, consciousness, the

explanatory gap, physicalism, dualism.