Prikaz knjige ''Politika kao spektakl'' (Bacanje mreže u susjedov ribnjak)

The following ad supports maintaining our C.E.E.O.L. service 

Promišljanje ‘nesvakidašnjih politika’

«Rethinking 'extraordinary politics'»

by Aida Džanović

Source:Sarajevo Social Science Review (Sarajevski žurnal za društvena pitanja), issue: 2 / 2013, pages:133­141, on www.ceeol.com.

Promišljanje ‘nesvakidašnjih politika’

Aida Džanović, ma

([email protected])

(Nermina Mujagić. 2013. Politika ka spektakl. Bacanje mreže u su-sjedov ribnjak. Fondacija Heinrich Böll: Sarajevo)

U oktobru 2013. godine, u izdanju Fondacije Heinrich Böll (Ured za Bosnu i Hercegovinu) i uz podršku Fakulteta političkih nauka, promovi-sana je knjiga vanredne profesorice na Odsjeku za politologiju Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu, prof. dr. Nermine Mujagić. Zvučnim naslovom Politika kao spektakl, lucidnim podnaslovom Bacanje mreže u susjedov ribnjak te jedinstvenim dizajnom knjige, autorica nas uvodi u još jedno promišljanje ‘nesvakidašnjih politika’, kojima je, ne-koliko godina unatrag, dosledna. Ovaj put na relaciji: politika – mediji – konflikt – spektakl.

U tehničkom smislu knjiga pred nama je standardne veličine i formata, sa 198 stranica teksta. Obimom nije zahtevna, čine je uvodne napomene, predgovor, sedam logično poredanih poglavlja, fusnote, indeks i biblio-grafija. No po svom izgledu knjiga je svojevrsni kuriozitet. Na živim bo-jama morskih motiva, koji oslikavaju naslovnicu i svako naredno poglav-lje knjige, utisnuti su lirski motivi iz Mediteranskog brevijara Predraga Matvejevića, kojima se živahno prekrajaju dve stvarnosti: teorijska, koja se naslovima i tekstom poglavlja analizira i problematizuje, i izvantekstualna, koja nas lirikom vodi moru, otocima, žalu i čarima neuhvatljivog, ničijeg Mediterana. Poglavlja knjige počinju definisanjem pitanja koja se potom teorijski i iskustveno obrazlažu, i kojima nas autorica postepeno, logi čnim sledom, uvodi u problematiku, pozivajući se na recentnu literaturu, refe-rentne autore i vlastita iskustva. Već u Predgovoru knjige upoznajemo se sa dva nedemokratska fenomena, koja valja nanovo demokratizovati, jer je reč o temeljnim uslovima demokratije. Prvi nedemokratski fenomen

133

Access via CEEOL NL Germany

134 Aida Džanović

pronalazimo u granicama, koje ‘političke elite nerijetko vezuju za nacionalnu identifikaciju ili pitanje suvereniteta’ (Mujagić, 2013: 14).

Pored nacionalnih ideologija, i Evropska unija, uprkos svesrdnoj promo-ciji univerzalnih ideja, načela poput prava, pravde i pravičnosti, ‘pada na ispitu’ fenomenom granica. Jedinstveni ‘prostor slobode, sigurnosti i pravde’ zatvara se strahom od destabilizacije tržišta rada, porasta ilegalnih imigranata i potrebom da se migracijski tokovi kontrolišu. Ovim fenomenom proble-matizuje se i sam proces evropskih integracija, kao proces koji traje, koji se uslovljava i odugovlači nizom zahteva, pretpristupnih pregovora, aranžmana i poglavlja za države koje streme učlanjenju u EU. Drugi nedemokratski fe-nomen je fenomen spektakla. Prema viđenjima autorice, i granice, i nacio-nalizam, i proces evropskog integrisanja, i zahtevi oko prijema u EU pred-stavljaju modalitete spektakla. Ipak, u samom središtu spektakularne naracije jeste konflikt između Slovenije i Hrvatske a u vezi sa razgraničenjem terito-rijalnog mora u Piranskom zalivu. Autorica nas ovim primerom, konfliktom koji je insceniran i posredovan političko-medijskom spektakularizacijom, uvodi u studiju, napominjući već u predgovoru da bi ustanovu granice valjalo vratiti u ‘službu ljudi’, a spektakl ogoleti od svakog pokušaja da se predstavi kao stvarnost, jer je u tom pokušaju, zapravo, sva njegova trivijalnost.

Prvim poglavljem, naziva “Piranski zaljev u kandžama evropskog spek-takla”, čitalac se upoznaje sa istraživačkim pristupom. U naučno-metodo-loškom smislu studija je zasnovana na induktivnom naučnom metodu, gde se glavna hipoteza rada1 stavlja na proveru studijom slučaja, a što je konflikt između Slovenije i Hrvatske po pitanju razgraničenja mora u Piranskom zalivu. Od metoda naučnog istraživanja (prikupljanja poda-taka) izdvaja se kvalitativna metodologija, koju čine diskurzivna analiza, analiza sadržaja, intervjui i metoda posmatranja (sa svrhom istraživanja ‘diskursa običnih ljudi’), i kritičkog rezonovanja dvaju diskursa: dominan-tnog i marginalnog. Pored metodološkog okvira, u ovom poglavlju obrazla-žu se i osnovni, ključni pojmovi i termini, koji se u savremenom kontekstu često nekritički i paušalno uzimaju ‘zdravo za gotovo’, kao svojevrsna da-tost, kao ‘to je tako’, a koji se teorijskim i iskustvenim radom propitkuju u ovoj studiji. To su spektakl, mediji, pojam političkog, pojam političko-medijskog spektakla te antagonistički konflikti u kojima autorica prepoznaje i onaj koji istražuje: smešten u Piranskom zalivu.

Kroz teoriju društvenih konflikata sledimo ime autora koji je svojim znanstvenim opusom dao kritički doprinos svetu političkih i društvenih

Promišljanje ‘nesvakidašnjih politika’ 135

konflikata – Ralpha Dahrendorfa, i teoretičara spektakla Guya Deborda i Murraya Edelmana, na čijim radovima se temelji teorijski deo ove studije. Shodno navedenom pratimo da istraživanje ima dva cilja: “u teorijskom smislu da problematizuje ulogu spektakla u politici i da pokaže da politički spektakl proizvodi antagonističke konflikte” (str. 43). Takozvanu spekta-kularizaciju trivijalnog autorica smešta u polje svakodnevnih spektakular-nih politika koje obesmišljavaju svaki egzistencijalni prostor popunjavajući ‘ispražnjeni politički prostor moći’. S druge strane, društveni problemi poput siromaštva, nezaposlenosti i diskriminacije idu u ‘drugi plan’, izvan su političkog diskursa, na marginama društvenog života, a u čemu se pre-poznaje takozvana trivijalizacija egzistencijalnog.

U drugom poglavlju, pod nazivom “Granice spektakla”, govori se o krizi političkog i pobedi spektakularnog. Neuravnotežena distinkcija između jav-nog i privatnog intimizirala je javnu sferu i javno polje politike do te mere da se može govoriti o emocionalizaciji politike*. Zatiranje političkog (koje je osnova jedne od hipoteza rada) prepoznaje se u prikazu politike kao ‘cirku-ske predstave’, kao ‘igre pod maskama’, gde se gubi svaki smisao i ozbiljnost političkih procesa i gde politika postaje karikaturalna predstava ‘bića koja se igraju’. Teatralizacija politike istoznačna je i pronalazi svoje protagoniste i u anglosaksonskom i u evropskom modelu (stranačke) demokratije, s tim da je za američki model karakteristična figura takozvanog body političara, ‘koji potire klasičnog političara, unoseći medijski populizam i istiskujući političke stranke iz demokratije’ (str. 51). Prema rečima autorice, svođenju politike na teatar doprineli su: spin doktori (manipulatori medijima), proi-zvođači pseudodogađaja (proizvođači lažnog političkog spektakla) i politički oglasi (mehanizmi za uveravanje i ubeđivanje građanstva). Tako je politici zakinuto političko, svodeći je na robu, na sredstvo medijske manipulacije. U svemu tome političko-medijski spektakl način je manipulacije ljudima “jer potiskuje kriterije političke i medijske racionalnosti u cilju okupacije, kolonizacije, porobljavanja publike” (str. 52).

Baveći se konfliktom koji je posredovan političko-medijskim spekta-klom, autorica upozorava na opasnosti kada od političkih protivnika do-bijamo političke neprijatelje i kada spektakl implicira proizvodnju anta-gonističkih konflikata kojima je dijalog stran. U toj vrsti konflikta, koji se

* Prema rečima autorice ta emocionalizacija se najviše isplatila nacionalizmu koji posmatra kao jednu vrstu spektakla.

136 Aida Džanović

stalno produbljuje i multiplicira, svaki pokušaj akomodiranja istog a priori je uzaludan, jer akomodirati znači prestati sa nasilnim strategijama, uz uza-jamno uvažavanje protivnika i obostranih interesa. Ističući značenje anta-gonističkih konflikata, autorica nas uvodi u suštinu konflikta proizašlog na relaciji Slovenija – Hrvatska oko pitanja razgraničenja teritorijalnog mora u Piranskom zalivu. Nepostojanje granica u ovom konfliktu kao i pravila za njegovo akomodiranje multipliciralo je konflikt i od tehničko-pravnog pitanja napravilo političko-medijski spektakl.

U trećem poglavlju, naslova “Politika kao spektakl”, čitalac prati tran-ziciju bivših republika SFRJ iz nominalnog socijalizma u model (neo)libe-ralnog kapitalizma. U tom procesu sveopšteg ‘čišćenja’ od recidiva nepo-pularne socijalističke prošlosti pred balkanske zemlje svakodnevno se ispo-stavljaju novi uslovi, novi zahtevi, nova pravila. U političkim i medijskim diskursima Balkan se predstavlja kao ‘divlji’, ‘primitivan’, ‘zaostao’, i treba pomoć da bi se civilizovao. Takvi, kako autorica navodi, paternalistički dis-kursi dolaze od Evropske unije, čije nove članice (postajući delom nad-nacionalne tvorevine) ovakve, već postojeće diskurse, nekritički usvajaju i prenose na one zemlje koje još nisu delom EU, neretko, na svoje prve susede. Takvi su se diskursi, recimo, prenosili iz evropeizovane Slovenije na susednu Hrvatsku, a danas će se, istim sledom, iz evropeizovane Hrvatske usmeriti ka nekoj od susednih zemalja: Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Uz usvajanje hegemonijskih obrazaca i uz diskurse ‘zaostalosti’ ili opasnosti od još nedovoljno civilizovanih balkanskih zemalja, i sam proces evrop-skih integracija postaje, kako autorica navodi, političko-medijski spek-takl. Stepen civilizovanosti i spremnosti za EU meri se ‘dugim putem’ koji treba preći ispunjavajući brojna poglavlja, mape puta i slično, pri čemu se kao ‘vodiči’ na tom putu neretko nude oni koji su do juče delili isto socijalističko nasleđe.

Na putu od jugoslovenskog razgraničenja do evropskog spektakla spotakle su se dve susedne zemlje: Hrvatska i Slovenija, i to na povlačenju morske crte.

Upravo je povlačenje ove crte pokazalo ‘stepen građanske kulture i ci-vilizovanosti’ susednih država, jer je pitanje ‘nacionalnog suvereniteta’ i ‘teritorijalnog integriteta’ isplivalo u prvi plan, a što je daleko od prokla-movanog evropskog sna: Evropa bez granica.

Četvrtim poglavljem, “Konstruisanje graničnog spektakla”, autorica daje uvid u geografsku sliku Piranskog zaliva i u osnovne podatke relevan-tne za pitanje razgraničenja mora u ovom delu Jadrana. Bez intencije da se

Promišljanje ‘nesvakidašnjih politika’ 137

ulazi u pravnu problematiku i pravni aspekt problema, ovim poglavljem se, uz objašnjenje osnovnih pravnih termina (ugovornih i običajnih pravi-la) i navođenje konvencija iz oblasti prava mora i međunarodnih sudova za pravo mora, hoće pokazati kako je politizacija pravno-tehničkog pitanja iznedrila konflikt koji je potom političkom i medijskom interpretacijom pretvoren u spektakl. Spektakularizaciju ovog konflikta pratila je težnja dveju država da sačuvaju suverenost nad morskim prostorom ispred svoje obale. To je konflikt multipliciralo, uključivši u njegovo rešavanje razne političke subjekte: predstavnike vlasti, predstavnike političkih stranaka, predstavnike EU, razne ekspertske grupe. “Strasti su bile toliko uzavrele da se danas, s ove distance, može reći da su mnogi potezi vlada zapravo bili samo sredstvo dramatizacije konflikta, a ne mehanizam akomodiranja istog” (str. 96). Upravo će političku dramatizaciju i medijsku vizualizaciju spektakla izazvati ‘mreža bačena u susjedov ribnjak’.

Peto poglavlje knjige nosi naziv “Medijska vizualizacija spektakla” i predstavlja najopsežnije poglavlje studije. Posvećeno je istraživačkom pro-blemu, razgraničenju teritorijalnog mora u Piranskom zalivu, njegovoj političkoj instrumentalizaciji i medijskoj vizualizaciji. U ovom delu stu-dije prati se konstrukcija političko-medijskog spektakla, koju je autorica, brojnim ilustrativnim primerima i analizom diskursa, pratila za vreme svog istraživačkog boravka u Sloveniji. Oštru kritiku na račun medija čitamo kako u redovima posvećenim medijskoj spektakularizaciji i vizualizaciji tehničko-pravnog pitanja proizašlog na relaciji Slovenija – Hrvatska tako i u redovima posvećenim potpunoj degradaciji istraživačkog novinarstva koja sa nedvosmisleno da pratiti u ovoj studiji. Analizom novinskih napisa, isečaka, foruma na internetskim portalima, govora predstavnika vlasti i političkih stranaka otkriva se diskurs zasićen nacionalizmom i nacionalnim viđenjem prava na Piranski zaliv.

To je dominantni diskurs, za čiju se premoć bori i slovenačka i hrvatska strana, i politike i mediji. Vrlo detaljno i koncizno autorica hronološki prikazuje teme o kojima je pisala dnevna štampa za vreme trajanja spo-ra oko Piranskog zaliva, navodeći iz datuma u datum članke iz dnevnih novina (Večer, Delo, Novice, Vjesnik i sl.) i pokazujući time intenzitet rasprava o pravu prvenstva na Piranski zaliv. Svaka od dveju strana ističe svoje pravo: hrvatska pozivajući se na pravnu argumentaciju, slovenačka na princip pravednosti i povijesno stečenih prava. Kako je jedno potpuno marginalno pitanje postalo predmetom spora dveju država, od čega je

138 Aida Džanović

konstruisan političko-medijski spektakl koji je završio međunarodnom ar-bitražom, najbolje se vidi kroz medijski diskurs, koji je u slučaju i Slovenije i Hrvatske postao sredstvom nacionalne artikulacije. Mediji su informisali, prenosili, interpretirali. I upravo se tu dešava ono što autorica naziva ‘su-novratom istraživačkog novinarstva’. Medijsko nekritičko posredovanje u ovom konfliktu radikalizovalo je javno mnjenje u obema zemljama, koje je potom postalo paravan za političke poteze, tačnije, politički potezi prav-dani su javnim mnjenjem. Vrlo glasne u ovom konfliktu su i političke stranke, posebno desne orijentacije, koje su dodatno produbile napetosti dveju strana pozivajući se na istorijska prava na Piran, svoje pretke i davna pokolenja. Pr imer: “Slovenački teritorij i more branili su naši djedovi i sada je na nama da ga zaštitimo” (Delo, prema Mujagić, 2013: 142). Osla-njajući se na diskurse iz prošlosti, autorica posebnu pažnju posvećuje anali-zi jezika i govoru mržnje, stereotipima i vulgarnim iskazima koji formiraju ksenofobične i rasističke predstave o neistomišljenicima, u konkretnom slučaju Slovencima i/ili Hrvatima. Kao nezaobilazni tumači ovog konflikta pominju se i predstavnici akademske zajednice koji su doprinosili obliko-vanju dominantnog diskursa. Eklatantan primer političke dramatizacije i medijske vizualizacije spektakla nastalog oko razgraničenja teritorijalnog mora jeste slovenački ribolovac hrvatskog porekla Joško Joras, čije je riba-renje u hrvatskim vodama dramatizovalo spor oko Pirana. U slovenačkim medijima ovaj čovek predstavljan je kao junak, a u hrvatskim kao čudak. “Bez obzira da li se radilo o ‘narodnom heroju’ ili pak ‘provokatoru koji uživa kada je u njega usmjerena kamera’, Joško Joras je bio vrlo imaginati-van u konstrukciji političko-medijskog spektakla” (Mujagić, 2013: 116). Njegovo prvobitno prisustvo u hrvatskim vodama, a potom konstantno favorizovanje u slovenačkim medijima nije bilo ništa drugo do potreba za inscenacijom spektakla.

Ovim ilustrativnim primerom autorica pokazuje kako nastaje spek-takularizacija jednog potpuno marginalnog problema, koji može nadići bilateralni okvir i u svoje rešavanje uključiti međunarodne pregovarače. Političko-medijska spektakularizacija tehničko-pravnog pitanja između Slovenije i Hrvatske preprečila je pregovore Hrvatske sa EU tako što je Slovenija blokirala deset poglavlja Hrvatskoj ne bi li rešila sporna pita-nja oko Pirana u svoju korist. Pod međunarodnim pritiskom došlo je do, kako autorica navodi, despektakularizacije konflikta, vraćanjem istog u ‘institucionalne i proceduralne okvire’. Konflikt Slovenije i Hrvatske oko

Promišljanje ‘nesvakidašnjih politika’ 139

razgraničenja teritorijalnog mora autorica smešta u antagonističke konflikte jer je isti vođen izvan institucionalnih i proceduralnih okvira, jer su mediji bili u službi podeljenosti, a ne socijalne interakcije, i jer su zvanične politike dveju država učestvovale u dramatizaciji konflikta pravdajući svoje politi-čke poteze voljom javnog mnjenja. Racionalistički diskurs, kao marginalni diskurs, autorica prepoznaje u ‘diskursu običnih ljudi’, koji su pokazali evropski duh ne poznajući granice, posebno ne slovenačke ili hrvatske. “...nevidljivi u nacionalnim pristupima kreiranja javnih politika, ustvari su žila kucavica odnosa među ljudima na ovim prostorima” (str. 150).

U uvodnom poglavlju ove studije Nermina Mujagić ističe kako će vre-menom knjiga zahtevati izvesne nadopune, misleći na svežije primere i nove kritike. No svi oni, prema rečima autorice, tek su deskriptivni aspekt studije i hoće pokazati ‘opasnu strukturu političko-medijskog spektakla’. Još jedan, svežiji, i našoj javnosti bliži primer postepene konstrukcije po-litičko-medijskog spektakla pronalazimo u šestom poglavlju knjige pod nazivom “Nova putanja za spektakl”. Ovo poglavlje posvećeno je sporenju Hrvatske i Bosne i Hercegovine oko Velikog i Malog školja, vrha Kleka, te granice na reci Uni, tačnije graničnog spora oko Kostajnice. Kompara-tivnim primerom autorica pokazuje kako granična pitanja oko Neuma i/ili Kostajnice na reci Uni takođe mogu poprimiti spektakularnu naraciju. Kao kroz primer razgraničenja teritorijalnog mora u Piranskom zalivu i primerom sporenja oko izgradnje Pelješkog mosta i takozvanog Neumskog koridora hoće se pokazati kako je konstrukcija političkog spektakla trajno neisplativa i da od nje prvenstveno ‘stradaju’ međuljudski odnosi. Koliko su ova mesta marginalna da bi uopšte bila poprištem konflikta najbolje pokazuju izjave i stavovi meštana koje autorica navodi. “Smiješno je da se sada dvije države spore oko dva školja, koji zapravo i nisu nikakvi otoci jer na jedan (Mali školj) ni galeb ne može sletjeti” (str. 161).

Završna razmatranja studije iznesena su u sedmom, poslednjem po-glavlju knjige, pod nazivom “Političko-medijsko lišavanje smisla”. Ovim poglavljem autorica podseća da je mnoštvo primera navedenih u slučaju Slovenija – Hrvatska, kao i primera u slučaju Hrvatska – Bosna i Her-cegovina, ilustrativnog, deskriptivnog karaktera, sa svrhom pokazivanja ‘zavodljivosti političko-medijskog spektakla’. Ovim primerima autorica dokumentuje kako konstrukcija političko-medijskog spektakla i proizvod-nja konflikata oko potpuno marginalnih pitanja zatire političko u politi-ci i prosvetiteljsko u medijima. U iskonstruisanoj stvarnosti nekritičko i

140 Aida Džanović

neobjektivno medijsko izveštavanje lišava smisla ne samo konflikt koji je predmetom ove studije nego i političke procese, političko promišljanje, samu logiku političkog i prosvetiteljskog. Medijsko lišavanje smisla, ili kako autorica navodi sensura, zatire kritički duh kao osnovnu baštinu demo-kratije. Kao što smo iz studije mogli videti spektakl ne poznaje analizu niti objektivnost. Sve što treba jesu dvosmislenost i dramatizacija koja od-vlači pažnju od suštine problema i njegovog kritičkog rezonovanja. Kako su političko i prosvetiteljsko osnova za akomodiranje konflikata, pratimo da političko-medijski diskurs u konfliktu proizašlom oko razgraničenja te-ritorijalnog mora u Piranskom zalivu nije u funkciji akomodiranja istog. Nabijen stereotipima i govorom mržnje, blokirao je svaku društvenu inte-rakciju, mogućnost racionalnog (raz)govora i dogovora. Političko-medijski spektakl jeste oblik manipulacije ljudima, ali su javni prostor i javna sfera još uvek mesto građanske afirmacije i potvrde suverenosti jedinke nad so-bom samom. To nas obavezuje da “redefinišemo neke pojmove kao što su političko i prosvjetiteljsko” (str. 177), ako ni zbog čega drugog, onda zbog potrebe da se ogoli loša i jeftina zavodljivost političko-medijskog spektakla kao ‘postmoderne perverzije’.

Politika kao spektakl prof. dr. Nermine Mujagić štivo je vredno svake pažnje. Osobito studentske. U ime te populacije posebno ističem stil tek-sta, to jest metodičku stranu dela. Bez velikih metanaracija i pripovedanja, na koja smo često naviknuti u delima iz oblasti politoloških studija, knjiga Nermine Mujagić plastičan je primer čitljivosti i jasnog razumevanja te-matike koja ne mora nužno jezički biti komplikovana da bi bila naučna.

Pored jasnog sadržaja, udžbenik je i metodički vredan pohvale. Stilom pisanja se pokazuje kako neutralna i objektivna reč teorije može pratiti em-pirijski primer, primer prakse, primer iskustva. Diskurzivna analiza koju autorica koristi u studiji takođe je svojevrsni novum, jer se njome pokazuje kako se može proniknuti u suštinu problema kroz diskurzivnu ravan, što je nov i inspirativan metodološki postupak u naučnom istraživanju. Slike, motivi i lirika iz Mediteranskog brevijara dodatno nadahnjuju kompletno štivo, dajući u zadatak čitaocu da se zamisli nad njim, da o njemu pro-misli i odluta vodama Jadrana, kojima, inače, retko da je ranije plovio. Iako autorica piše o granicama o koje su se spotakle dve susedne zemlje, o teskobi stvorenoj na 17,8 kvadratnih kilometara površine Piranskog zaliva, o blokadi zdrave pameti, lirika Predraga Matvejevića nas izdiže iz ‘narciz-ma malih razlika’ i usmerava pogled na ničiji Mediteran, na pogled širine

Promišljanje ‘nesvakidašnjih politika’ 141

koji puca pred očima čitaoca. Zato je knjiga i formom i suštinom više od pisane reči. Za autoricu je društvena kritika skrivena ljubav. Svaka je knjiga izraz ljubavi!, poruka je knjige pred nama. Ako uzmemo u obzir vremen-ski kontekst u kojem je nastajala ova studija, odricanja koja je sa sobom nosila, razapetost između bivanja ovde i boravka u Sloveniji, nesumnjiva su potvrda da je ovo štivo mogla ispisati samo ruka ljubavi. U sveopštoj komercijalizaciji naše stvarnosti, svođenju svakog smisla na logiku neo-liberalnog kapitalizma, i obrazovanje, sve izglednije, postaje vrsta robe. U ovakvom vremenu, vremenu ‘postmoderne perverzije’ svega i svačega, profesorka Nermina Mujagić ostaje u redu nekolicine naučnih radnika ko-jima je moral vrlina osnov profesure kao profesije. Tako nas ovim, kao i prethodno objavljenim delima, vraća onoj Popperovoj: čovek prvenstveno nauku treba da voli, ukoliko želi da je kritikuje.

%LOMHåND

1 Političko-medijski spektakl zatire političko u politici. Političko-medijski spektakl je ra-zarač istraživačkog novinarstva.