Pregled opste 2 sredjeno 5 jun11

srednji vek

Odlike srednjovekovne književnosti

Srednji vek je jedistven period u istoriji književnosti koji obuhvata više od hiljadu godina, od Milanskog edikta 313. (priznavanje hrišćanstva za državnu religiju) pa sve do kraja 13. veka na Zapadu, odnosno pada Carigrada na Istoku 1453. Obuhvata skoro celu Evropu i Malu Aziju.Ne obeležavaju je prepoznatljive stilske tendencije. Njena celovitost se postiže vladajućim pogledom na svet, odnosno hrišćanstvom.U najvećoj meri proističe iz antičkog nasleđa, kako grčkog tako i rimskog, s tim što se priključuje i hebrejska tradicija (zahvaljujući važnosti Biblije). Neosetno se prihvataju i uticaji dalekoistočne kulure (persijske i budističke) uz usvajanje i modifikovanje folklora svih paganskih naroda koji su prihvatili hrišćanstvo.SV je obeležen stalnim ratovima i bolestima tako da je SV čovek živeo u stalnom strahu od smrti (memnto mori) i stalno je svoj pogled upućivao ka onostranom svetu. U SV se konstituišu mnoge zapadnoevropske države i narodi, pa iz tradicije ove književnosti nastaju sve nacionalne književnosti.Iz političkog i državnosg ustrojstva u SV (dominiraju dva politička i duhovna kruga, jedan obeležen uticajem vizantijskog carstva, a drugi, na zapadu, pod uticajem nasleđa latinske civilazacije) razvijaju se dve osnovne klururne struja srednjovekovne književnosti – Istočna i Zapadna, koje su potvrđene i učvršćene konačnim rascepom hrišćanske crkve u 11. veku (1054) na pravoslavnu i katoličku.Jedna od osnovnih razlika među crkvama bila je njihovom odnosu prema jeziku. Dok je Vizantija dozvoljavala i omogućavala bogosluženja na narodnom jeziku, zapadna crkva je insistirala na tri sveta jezika: latinskom, grčkom i hebrejskom. Ovo je uticalo na literarna strujanja koja su se sve više razlikovala.Srednjovekovna književnost bila je uslovljena različitim elementima: upotrebom propisanog jezika, hrišćanskom tradicijom, Biblijom i hebrejskom istorijim, antičkim nasleđem, ali i različitim istočnim folklornim uticajima.Podela se može vršiti prema različitim merilima:

1. HRONOLOŠKI rani srednji vek zreli srednji vek pozni sredni vek

2. GEOPOLITIČKI I KULTUROLOŠKI srednjovekovni istok srednjovekovni zapad

3. POETIČKE TENDENCIJE VLADAJUĆE DOKTRINE patristički period sholastički preriod sekularni period

Osim povodom zajedničkih izvora, teško je SV knj. govoriti kao ujednačenoj celini. Otuda se u nauci jasno razdvajaju izučavanja ISTOČNE i ZAPADNE srednjovekovne književnosti.

1. Istočna srednjovekovna tradicija

Istočna srednjovekovna tradicija u najvećoj meri je određena vizantijskim uticajem i grčkim jezikom. Države koje su se razvijale pod vizantijskim okriljem – vizantijski komonvelt, a njihova književnost – SLAVIA ORTODOXA. Ist. sr. knj. kao i uostalom ona na zapadu, svoje oblike uobličava mahom oslanjajući se ili na Bibliju ili na antiku. Tematski i žanrovski uzor oni su nalazili ponajpre u spisima Novog zaveta, pa se stoga i primećuje prevlast biogarfije, poslanica, parabola, epigrama, basni, poslovica. Sa stanovišta današnje klasifikacije književnih rodova i vrsta možemo izdvojiti srednjovekovnu poeziju i prozu.Vizantijsko pesništvo – iako uglavnom bogoslužbenog karaktera, bilo je raznovrsno, ispoljavalo se u različitim oblicima, himne, kanoni, pohvale, molitve, kondaci... Predstavnici su: Roman Melod, Grigorije Pisida, Jovan Damaskin, Andrej Kritski, Vasilije Veliki, Teodor Studit. Kada je reč o profanoj poeziji, okreće se dobrim delom grčkoj tradiciji tj. grčkoj versifikaciji i antičkoj rtorici, a prednost daje političkim temama izrečenim kroz aluzije (zato se neguju elegije, epistole, epigrami, satire).Proza – dominacija teoloških literatura i beseda (Šestodnev Vasilija Velikog i Grigorija Velikog, lestvica Jovana Lestvičnika, beseda - Homilije Jovana Zlatoustog). U mešavini s naučnim tendencijama nastaje čitav niz teoloških-naučnih spisa, koji se bave istorijom, istorijom monaštva, polemički nastrojenih pitanja, pa čak i pokušaja stvaranja enciklopedija (patrijarh Potije, 9. vek, Biblioteka, popis pisaca i dela antike i srednjeg veka). Jedna od najvažnijih formi mišljenja SV knj. podrazumeva stalno preispitivanje prošlosti u kojoj bi se mogli naći uzori ponašanja. Iz te težnje nastaje istoriografskih spisa npr. hronike, letopisi, hagiografije, žitija. Negovali su se i profani žanrovi koji su se oslanjali na antiku (viteški roman, junački i životinjski ep) i na florkornu tradiciju (romantične i ljubavne pesme, legende, aktisti).

2. Zapadna srednjovekovna tradicija

Uobličava se mahom oslanjajući se ili na Bibliju ili na antiku. Tematski i žanrovski uzor oni su nalazili ponajpre u spisima Novog zaveta, pa se stoga i primećuje prevlast biogarfije, poslanica, parabola, epigrama, basni, poslovica. Sa stanovišta današnje klasifikacije književnih rodova i vrsta možemo izdvojiti srednjovekovnu poeziju i prozu, piše se na latinskom jeziku. Izdvajaju se imena velikih mislilaca koji su na izvestan način povezivali čitav hrišćanski svet → Jeron, Aurelije, Avgustin, Toma Akvinski, Pseudo Dionisije Aeropagit. U poznom srednjem veku važnu ulogu u metodološkom i gnoseološkom (gnoseologija – teorija saznanja, putevi i izvori saznanja) smislu ima sholastika, a oblasti izraza presudna je antička retorika, a u oblasti opšteg kulturnog i formalnog nasleđa dominira hristijanizacija latinskih ostvarenja,posebno Vergilija i Ovidija. Tumačenje i čitanje tekstova počivalo je na alegorezi i egzegezi1, dok je

1 Alegoreza – vid tumačenja koji počiva na pretpostavci da se iza neposrednog značenja teksta krije skriveno značenje. Tekst kao celina i svi njegovi delovi predstavljaju samo površinski sloj iza koga treba otkriti pravi smisao. Alegorijska interpretacija je često korišćena da bi se tekstovima čije značenje iz određene perspektive izgleda moralno neprihvatljivo pridao moralno prihvatljiv smisao. Ovo važi za srednjovekovna čitanja antičkih dela i pisaca, posebno Vergilija, al i mnogih spisa Starog zavrta, npr. Pesme nad pesmamaEgzegeza – vid tumačenja biblijskih spisa i pojedinih tekstova karakterističan za srednji vek. Egzegeza u svetim spisima, i njihovim likovima, temama i strukturama traži uzvišeni smisao pomoću koga se mogu protumačiti i ona tamna, nejasna mesta. Načela

alegorija bila jedna od najrasprostanjenijih figra. Zahvaljujući njenoj upotrebi, uobličavao se čitav niz posebnih žanrova. Tipično zapadni oblici: moraliteti, misterije, egzemplum2. Pored crkvene cveta i dvorska knji. koja je prevashodno svetovnog karaktera. U kombinaciji s folklorom i galantnim osećanjima razvijaju se različiti tipovi epske književnosti (viteški romani i epovi, chanson de geste3), ljubavna lirika (trubaduri i truveri) i dela šaljive književnosti (francuski fablio i nemački švank).Zavisno od tipa dela i njegove namene, stvarani su zbornici i bogoslužbene knjige u kojima su se skupljala ostvarenja srednjovekovne knjževnosti. (brevijar, misal, meseclov, jevanđelistar, oktoih, trebnik)4

Srednjovekovna književnost uticala na razvoj knj. u Evropi.

3. Lirika trubadura i truvera

Trubaduri – izumitelji novih melodija, srednjovekovni lirski pesnici iz Provanse (jug Francuske). Od 12. do 13. veka na dvorovima nastaje trubadurska lirika na južnom dijalektu starofrancuskog jezika (Langue d oc). Najčešće su bili plemićkog porekla, pa je njihova poezija namenjena dvorskoj publici, koja je bila obrazovana i istančanog ukusa.Teme: kurtoazna ljubav, pobožnost koja slavi Bogorodicu i svece, krstaške ratove, a kasnije dominiraju moralna, društvena i verska satira. Pesničke forma su konvencionalne: šansona, rondo, kancona5, ali neguju i forme karakteristične za liriku tog perioda: alba, pasturela, tencona, partimen, sirventes.Stihove je pratila i muzika koju su trubaduri pisali, a recitovali su ih pored trubadura i putujući pevaći, žongleri i ministreli. Zlatnim dobom trubadurske lirike smatra se period od 1150. do 1170.

objašnjavanja zasnivaju se na prenesenom tj. alegorijskom značenju. Bliska alegorezi.

2 Moralitet, alegorijski komad s moralno-teološkom temom, prikazuje borbu dobra i zla u ljudskoj duši (psihomahija) ili ljudski život i neminosvnot smrti, predočene kroz dogmu o hrišćanskom spasenju. dramska lica personifikuju ljudske grehove i vrline (blud nevinost) ili apstraktne ideje (porok, znanje, lepota). Misterija, religiozni komad posvećen prikazivanju scena iz Biblije, posebno prikazivanju nastanka čoveka, njegovog pada, rođenja i muka Isusa Hrista.Exemplum, kratka priča s moralističkim, religioznim ili ideološko-političkim sadržajem3 Chanson de geste, francuska srednjovekovna epska poezija (11-14. v.) posvećena podvizima hrišćanskih junaka iz 8. i 9. veka)4 Brevijar, bogoslužbena zbirka molitava, čitaju se svakog sata tokom dana i noćiMisal, zbornik misa, tj. obrasci za njeno izvođenjeMeseclov, kalendarski deo bogoslužbenih knjiga (pomeni svetitelja i svih nepokretnih praznika)Jevanđelistar=četvorojevanđelje, liturgijska knjiga sa sva četiri jevanđelja, podeljena u odeljke onako kako se čitaju u godini na bogosluženjuOktoih, sadrži promenjive delove službe za osam nedeljaTrebnik, molitve i činovi koji se izgovaraju tokom obrada vezanih za svete tajne5 Šansona, ljubavna pesma folklornog poreklaAlba, oni je promovišu kao samostalan oblik, strofična pesma o žalosti ljubavnika što se bliži dan kada će se razdvojiti. U formi dijaloga dvoje ljubavnika ili kao reč prijatelja koji ih je čuvao→stražarska pesmaPasturela, kratka dijaloška pesma zasnovana na ustaljenom motivu pastirice i viteza koji je razložen kroz trodelnu šemu – susret, razgovor, odbijanje ili prihvatanje vitezaTencona, polemika u stihovima između dva ili više pesnika o moralnim, filozofskim, političkim ili ljubavnim temamaPartimen, poseban oblik tencone u kome dva pesnika brane stavove u vezi sa određenom hipotetičkom situacijom, npr. da li je bolje vole damu koja vas voli, a o pobedniku odlučuje treća osobaSirventes, prigodna pesma u kojoj dvorski pesnik tj. SIRVEN peva o junačkim delimasvog gospodara, kasnije dobija satiričan ton, pa i didaktičke i religiozne sadržajeKancona, pesma sastavljena od nekoliko simetričnih strofa a na kraju dolazi završna kratka strofa (posveta ili TORNADA – u ovoj poslednjoj strofi pesnik se obraća ili direktno dami, ili kakvom velikašu, ili žongleru koji treba da preuzme njegovu pesme). Tema ove pesme je ljubav; ovdese pesnik obraća svojoj dami... (Ova forma vodi poreklo od narodnih prolećnih pesama i «majskih obreda» u kojima se opeva veselje, životneradosti i slobodna ljubav; prikazivanje udaje kao ropstva i muža kaodosadnog tiranina.

S obzirom da su trubaduri bili plemićkog porekla i okupljeni na provansalskim dvorovima, njihova lirika je bila namenjena dvorskoj publici, obrazovanoj i istančanog ukusa. Shodno tome, odlike su hermetičnost i istančanost izraza.Najčešće teme su ljubav i religija, da bi kasnija ostvarenja kroz satiru prikazivala i određene društvene i moralne i verske pojave.Iako su pesme pisane u slavu Bogorodice i svetaca česte, poezija trubadura je poznata po ljubavnoj lirici. Oni su uspostavili i u svojim pesmama razvili koncept kurtoazne ljubavi→ pokorne i odane ljubavi prema hladnoj i nedostupnoj dami, čija se lepota slavi s gotovo verskim zanosom.Ovaj koncept podrazumevao je istovremeno ideal čiste ljubavi, ali i nagalšen erotski naboj. Lirika trubadura izvršila je neposredan uticaj na liriku truvera. Trubaduri: Gijom IX Akvitansku, vojvoda Tilhem 9, Bernar da Vantadur, Bertran de Born)

Truveri – srednjovekovni lirski pesnici sa severa Francuske. Stvarali su u 12. i 13. veku na dijalektu od koga će postati moderni francuski jezik (langue de oil). Njihova poezija je pandan lirici trubadura, zbog čega postoje velike tematske i formalne sličnosti. U prenošenju trubadurske poezije na dvorove Severa Francuske značajnu ulogu su odigrale i neke žene plemićkog roda, kao Alienora / Eleonora Akvitanska, udata za francuskog kralja Luja VII, čiji je maternji jezik bio oksitanski. Njena ćerka, Marija Šampanjska, imala je na dvoru, kao i njena majka, trubadure dovedene sa Juga.Reč trouver takođe znači «pronaći». (Izraz trubadur se upotrebljava samo za kurtoaznog pesnika, dok truver ima često šire značenje – označava i pisce epskih, dramskih i drugih dela.)I oni su često plemićkog porekla, pevaju uz muzičku pratnju o kurtoaznoj ljubavi, pobožni osećanjima u kojima slave Bogorodicu, svece, pevaju o krstaškim ratovima.Stavraju u konvencionalnim pesničkim formama: šansona, balada, rondo, ali neguju i forme karakteristične za liriku tog perioda. Oblici karakteristični za liriku tog perioda su chanson de geste, virelaj, pasturela. Truveri: Tibo de Šampanj, Kolen Mize, Ž. Bode, B. de Nesl, Š. de Kuci, K. de Betun, Elilan

Dante Aligijeri – Božanstvena komedija

1. Danteov život i delo

O životu Dantea Aligijerija je malo pouzdanih podataka. Đovani Bokačo je bio njegov prvi biograf, ali njegova biografija je romasirana, a ne verodostojan životopis, tako da nema mnogo podataka. Dante je rođen u Firenci 1265. u skromnoj plemićkoj porodici. Imao je najbolje moguće obrazovanje koje se u to vreme moglo steći. Školovao se iz oblasti retorike, filozofije i teologije. Tokom školovanja u franjevačkom manastiru Santa Kroče upoznao je Bruneta Latinija koji mu je postao prijatelj i učitelj. Već sa dvanaest godina imao je ugovoren brak, što nije bilo čudno u to vreme. Rano je počeo da se bavi poezijom, a sa osamnaest godina sprijateljio se sa pesnicima svog doba Lapom Đijanijem, Đinom de Pistojom i posebno Gvidom Kavalkantijem. Oni postaju vođe literarnog pokreta Slatki novi stil (Dolce Stil Nuovo). Osnovna tema ovog stila je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu. U

pitanju je produhovljena ljubav – ona je unutrašnja i isključuje spoljne događaje, a izražava se kroz uzvišen i elegantan govor. Ljubav se poistovećuje sa plemenitošću duše, pa se, prema tome, shvata kao izvor moralnog savršenstva i put ka Bogu uz pomoć žene-anđela. U osnovi ove ljubavno-refleksivne poezije nije osećanje, nego kontemplacija tog osećanja.U tom periodu sreće i Beatriče Portinari što je ključni momenat u životu Dantea kao pesnika. Očigledno je njegova velika ljubav prema Beatriče postala razlog i za poeziju i za život. Beatriče mu je bila inspiracija za Božanstvenu komediju, ep koji se smatra najvažnijim delom srednjovekovne evropske književnosti. Zanimao se i za latinska filozofska dela. Bio je aktivan i u političkom životu Firence, a da bi se uopše bavio politikom morao je da pripada nekom zanatskom esnafu, pa je tako pristupio apotekarskom (jer su se tada knjige prodavale u apotekama), pa je bio i lekar i farmaceut, a u jednom periodu bio je i vojnik. Politikom se bavio u vrlo nezgodno vreme. Posle političke borbe između Gvelfa (uz papa) i Gibelina (uz cara) sledi borba dve sukobljene stranke, Beli Gvelfi (za slobodu Firence, porodica Donate, čuvari firentinske nezavisnosti) oko kojih su se okupljali siromašni građani, i Crni (pobornici papske vlasti, težnji pape Bonifacija VIII) uz koje su bili bogati. Posle pomirenja odluka da se osam ljudi najbitnijih protera iz Firence za dobrobit zajednice. Dante se priključio Belima te je bio osuđen na izgnanstvo. U izgnanstvu je i napisao najveći broj svojih dela. Pisao je i na latinskom i na narodnom jeziku. Tokom izgnanstva njegova politička shvatanja su dobila konačni oblik. On je verovao da će spas od nasilja i nepravde doći u vladavini opšte pravde u kojoj bi verska vlast bila ostavljena crkvi, a politička vladaru. Te svoje političke poglede i ideje je izložio u raspravi „Monarhija“ koja je napisana na na latinskom jeziku. U filozofskom spisu, naučnom traktatu „Gozba“, delu napisanom na vulgarnom (narodnom) jeziku, što je prvo naučno delo na narodnom jeziku i što je važno, dao je svoju filozofsku i književnu doktrinu, a u raspravi napisanoj na latinskom jeziku „O govoru o pučkom jeziku“ naučno je proučio problem novog narodnog italijanskog jezika – vulgarni jezik podjednako vredan kao i latinski – borba za narodni jezik. Njegovo prvo pesničko delo je Novi život (Vita Nuova), ispovedni, autobiografski ljubavni roman u kome je sakupio stihove naisane u slavu Beatriče i spojio ih sa proznim pripovedanjem o duhovnom stanju u kome su ti stihovi nastajali. Kao što sam već rekla, Dante je u poeziji bio jedan od začetnika „slatkog novog stila“ koji će postati novi vodeći stil italijanske renesansne lirike 15. i 16. veka. Dante je u svojim delima izrazio vreme u kojem je živeo i trajne ljudske dileme između dužnosti i osećaja, misaonosti i akcije. Njegovo najznačajnije delo je Božanstvena komedja, kao etička i religiozna poruka autora čovečanstvu za koje je verovao da je sve u gresima. On izlaže moralni poredak, ocenjuje svačije mesto u večnosti. Ostala njegova dela su: Cvet, O ljubavi, Pisma, i druga. Iako su svi izgnanici, a među njima i Dante, 1315. amnestirani pod uslovom da budu tretirani kao grešnici u verskim ceremonijama. On je odbio takav sraman povratak i ostao u izganstvu, koje je za njega predstavljalo oblik smrti. I posle toga se nadao da će u Firencu biti pozvan pod časim uslovima, ali to se nije desilo. Nikada nije vratio svom rodnom kraju. Umro je i sahranjen je u Raveni 1321. godine.

2. Božanstvena komedija – kompozicija dela

Žanrovski, Božanstvena komedija je ep (religiozni) u stihovima, sa dramskim i lirskim elementima, koji se zove komedija. U epu nema nikakvih događaja (mada ima epske materije), ima i lirskih deonica, ali nije lirika, ima i dramski zaplet (želja za spasom, težnja ka apsolutnom, i prepreke tim ciljevima), ali nije drama, a Dante putuje i razgovara sa ljudima (dijalog). Što znači da je delo žanrovski čudno. Ovo je jedna od od onih kolosalnih, iskonskih konstrukcija koje su prave enciklopedije – sadrži sve pesničke motive i oblike. Spev je organska mešavina svih rodova. Termin Comedia nema značenje koje ima danas. U srednjem veku komedija je predstavljala književno delo koje počinje tužno i tragično, ali ima srećan kraj, nebitno da li je poezija ili proza. Divina Dodao Bokačo, prvi tumač Božanstvene komedije, daje prve interpretacije dela. Pisana je u stihu, jedanaestercu, entekasilabo, glavni stih italijanske poezije. Dante piše u tercinama, koje nije je on smislio, ali je prvi koji je upotrebio za duže narativno delo.Tercina je strofa od tri stiha jambski intonirana jedanaesterca (entekasilaba) s rimom ABA, BCB, CDC, ulančana rima, dve strofe 1. i 3, pa 1. 3. sa 2. iz prve. Čak i na formalnom, versifikacionom planu imamo broj 3, koji je u Božanstvenoj komediji veoma bitan tj. njegova simbolika je veoma bitna. Strofa tercina, zatim imamo tri dela BK, svaki deo 33 pevanja. Broj 3 je simbol Svetog trojstva, 3x3 devet simbol bogorodice. U delu pored simbolike brojeva, važna i simbolika i boja. Savršen broj 100 – 100 pevanja, br. 10 je takođe savršen, svako pevanje 33 puta 3 dela po 99 + uvodno = 100.

Dante se izgubio u šumi – alegorija greha, spasava ga Vergilije. Za samu BK je važno u kojoj meri se Dante oslanjao na Vergilija (po idejama, temi, stilski). Vergilije je u srednjem veku shvatan kao uzor, ugledali se na njega, bio je norma, autor u značenju autoritet, vrhunac književnosti. Homera nisu poznavali. Alegorijsko tumačenje – Eneida zapravo govori o dolasku Hrista. (Postoji jedna Vergilijeva ekloga koja govori o rođenju zlatnog deteta). Vergilije stvara na prelazu između stare i nove ere, u periodu nastanka hrišćanstva. Vergilije bi mogao bi da se tumači u alegorijskom ključu i to je jedan od ključeva za Dantea, dakle preko Vergilija. Paganski elementi kod Dantea nisu paganstvo već hristijanizovano paganstvo, paganstvo dato po hrišćanskom ključu, dolazi do promena. Vergilije kod Dantea nije stvarni Vergilije pisac Eneide, Danteov Vergilije je srednjovekovni Vergilije. (Tako je i sa svim ostalim istorijskim ličnostima.) Povezivanje BK i Eneide, Dante kao i Eneja kreće na put (doduše Dante sve vreme putuje podzemnim svetom, Eneja ne radi samo to), pred obojicom je sudbina, predodređenost. Beatriče šalje Vergilija da spase Dantea. Vergilije se javlja kao alegorija ljudskog razuma, o nemogućnost spoznaje koju nam razum donosi. Vergilije ga vodi kroz pakao i čistilište. Dirljiva scena rastanka posle čistilišta. Ne može dalje jer nije kršten, nije rođen za vreme hrišćanstva, nije hrišćanin, to je jedan nivo. U predvrju (u limbu) su nekršteni. Drugi nivo na planu značenja Vergilije kao alegorija razuma može do jedne granice, a da bismo došli do spoznaje, istine, nije dovoljan samo razum, potrebna nam je vera. I na tom planu Vergilije ne može dalje. Beatriče kao alegorija vere, teologije, otkrovenja, istine do koje se dolazi putem vere. Vera je iznad razuma. Ono što je zanimljivo za Beatriče koja se jalja u Raju i koja se sve vreme brine o Danteu jeste način na koji je opisana je način na koji se gospa opisuje u dolče stil nuovo (anđeoska gospa, njeme oči su zvezde) i zanimljiv je način na koji se Dante se kreće kroz raj – snagom njenog pogleda (onaj motiv, tema pogleda gospe u DSN ovde se menja i dobija drugačije značenje) ona ga vuče snagom svoje ljubavi. Dante je živ čovek i on može da se kreće kroz pakao i

čistilište koji su telesni, matrijalni, a raj to nije. Treba da se kreće kroz nebesa, a smrtan je i ima telo. Kreće se snagom njenog pogleda i njene ljubavi, ona ga vuče i ide prema njoj, odnosno prema bogu.Dante kreće na putovanje i putovanje je važna tema i motiv u književnosti (Gilgameš, Odisej, Eneja, Vergilije, Mobi Dik, E. A. Po…), tradicija teme putovanja, a kao podvrsta je putovanje u podzemni svet. Došlo je do uspostavljanja intertekstualne veze koja između Dante i Vergilija svakako postoje tj. između Dantea i Eneje. U BK je zanimljivo što imamo dva Dante – Dantea putnika, protagonistu, gl. junaka tj. gl. lik i Dantea autora onoga koji priča, pripoveda, naratora. Kada se put završio, on o tim događajima pripoveda, priča u 1. licu. To je važno jer je upravo taj disbalans između protagoniste i naratora omogućavao Danteu da određene stvari napiše u svom delu (npr. kreće na put 1300. godine, a piše npr. 1315. što mu omogućava da događaje koji su se zaista desili prikaže kao proročanstva (npr. nekoliko puta u paklu se čuje ova rečenica „tebe će prognati iz Firence“ i to je bila istina, istorijska činjenica, ali to se 1300. još nije znalo, tako da tada to još nije bila svarnost, istina, D. to ubacuje kao proročanstva koja će se ispostaviti kao istinita). Na taj način je želeo da nas uveri da je to što čitamo realnost da se zaista desilo i to čini na genijalan način.

Božanstvena komedija je vizija, opis Danteovog mističnog zagrobnog putovanja. Delo se sastoji iz tri dela – Pakao, Čistilište i Raj. Svaki deo se sastoji iz 33 pevanja uz uvodno pevanje, to je 100 pevanja (savršen broj). Pisano je u jedanaesteračkim tercinama. Rima je ulančana (ababcb). Načelo kompozicije predstavlja alegorijski simbolizam brojeva. Prema srednjovekovnoj simbolici struktura Božanstvene komedije se bazira na svetom broju tri da bi se simbolizovalo Sveto trojstvo kao životni pricip sveta. Broj tri vidimo u tome što imamo tri dela Božanstvene komedije, 33 poglavlja, uvek imamo tri lica koja pričaju u jednom pevanju, tri vodiča (Vergilije kroz Pakao i Čistilište, a potom Beatriče kroz Raj), stihovi su tercine, tri žene čuvaju Dantea, tri zveri (panter, vučica, lavica), Lucifer ima tri lica, duše grešnika su razvrstane u tri grupe kao i duše pokajnika i duše blaženih. Ovaj broj kada se pomnoži sam sa sobom daje broj devet, koji je alegorija Bogorodice. To je broj krugova pakla, čistilišta (sedam krugova i dva pretkruga) i raja. Savršenstvo se odražava u broju 10. Primena „savršenog“ broja kao kompozicionog principa se vidi u Paklu – Pakao ima devet krugova i predvorje. Čistilište ima devet delova i zemaljski raj, što daje broj 10. Raj ima devet neba i Empirej. Broj 100 koji je ukupan broj pevanja je savršeni broj u mističnom tumačenju brojeva.

Pakao je u obliku izvrnutog levka (najuža tačka okrenuta ka središtu zemlje) i nalazi se ispod Jerusalima tačno u središtu zemlje. Pakao se sastoji iz pretpakla i devet krugova i u celom Paklu važi zakon odmazde. Pakao se grublje može podeliti na Gornji Pakao i Donji Pakao. U Gornjem (zaključno sa 5. krugom) borave oni sa lakšim gresima, oni koji su grešili iz strasti, a u Donjem (od 5. kruga) su teži grešnici, oni koji su pogrešno koristili razum. Dijametralno suprotno od Jerusalima u okeanu južne nenastanjene polulopte pod vodom nalazi se Čistilište koje je predstavljeno kao brdo na čijem vrhu se nalazi zemaljski raj (Eden). Nastanak ovog brega kao i simetrične provalije vezuje za Luciferov pad iz raja (paklena provalija je mesto gde je pao, a zemlja koja se pred njim povukla napravila je na južnoj polulopti usred okeana brdo – Čistilište). Motiv pada

anđela, pada boga i u antičkoj knji. pad Hefesta (hrom, prilikom pada slomio nogu). Zanimljivo za Lucifera on je Luci Feo (lučonoša, nosi vatru, svetlo, Prometej), dakle ako date nešto ljudima, neko znanje vi ste đavo. Grešnici u čistilištu su raspoređeniprema sedam smrtnih grehova (gordost, pohlepa, požuda, proždrljivost, lenjost, zavist i gnev). Iznad Čistilišta se nalazi Raj koji se sastoji od 10 nebesa. Devet koncentričnih sfera se okreću jedna unutar druge a sve zajedno u desetoj sferi – Empirej koja je nepokretna i beskonačna, ali pokreće sve ostale i tu se nalazi rosa cadida (bela svetla ruža) Rajska ruža. Tu je boravište boga, anđela i blaženih. U svakom delu postoji hijerarhija (hijerarhija grehova u paklu, hijerarhija u čistilištu, hijerarhiju nebesa).Na kraju svakog dela Komedije nalazi se zvezda. Dante ovom rečju završava sva tri dela Komedije. Pesnik oseća da su njegove moći u savršenoj ravnoteži, jer ih pokreće Bog koji svojom ljubavlju pokreće neba. U tom apsolutnom prihvatanju božjeg reda događa se kraj čudesne vizije, koju je pesnik imao, a u kojoj se približio Bogu i video ga najviše što je moguće ljudskom umu.

3. Kompozicija Pakla

Pakao je u obliku izvrnutog levka (najuza tacka okrenuta ka sredistu zemlje) i nalazi se ispod Jerusalima tacno u sredistu zemlje. Pakao se sastoji iz devet krugova i pretpakla u kome se nalaze duse neodlucnih, bezvoljnika. Njih ne zele ni raj ni pakao, a Dante kroz Vergilijeve reci izrazava svoj prezir prema njima, jer se za zivota nisu opredelili ni za koga, ni za dobro ni za zlo. Pesnikov aktivisticki duh osudjuje bezvoljnost, mlitavost i ravnodusnost prema zivotnim i drustvenim problemima. Sa njim su i andjeli koji su ostali neopredeljeni u sukobu Boga i Lucifera. Kaznjeni su tako sto su ostali nezapamceni, kao da nikada nisu ni postojali i sto stalno jure za zastavom dok ih podbadaju ose i musice. Lica su im umrljana krvlju koja je pomesana sa suzama, a kapi padaju na noge gde ih jedu crvi. (Sedam smrtnih grehova – požuda, proždrljivost, pohlepa, gnev, lenjost, zavist, gordost). Dante ih je malo koristio i malo promenio. Ono sto je vazno jeste da su gresnici kaznjeni po zakonu odmazde tj. oko za oko, zub za zub, po pricipu slicnosti ili razlike, sto znaci kako si sejao, tako ces i poznjeti (ako sin pr. bio licemer – spolja zlatan, a unutra zao, spolja zlatno odelo, a unutra tesko olovo, po pricipu sličnosti.) Po principu razlike – u predvorju pakla su neodlucni, trče za zastavom (nisu opredeljeni za stranku niti bilo sta drugo, kaznjeni su trcanjem za necim i jedu ih obadi i terju ih da trce). Druga vazna stvar na etickom planu je uticaj Aristotelove etike (nicega ni premalo ni previse, zlatna srdina), ideja mere se probija kod Dantea. Cesto se uparuju ti suprotni poroci – npr. škrtice i rasipnici. Bitno je reci da ova Aristotelova etika nije direktana, već je propuštena kroz srednjovekovnu sholastiku. Pitanje determinacije i slobodne volje, jedan od ključnih problema hrišćanske misli, da li je čovek Slobodan ili ne, da li ima slobodnu volju ili ne. Ako je bog uzrok svega, ako je sve determinisano, a bog jeste uzrok svega, onda nema slobodne volje. S druge strane čoveku je data slobodna volja da se opredeli za rešenje. Sva dobra koja dobijamo su od boga, naš odnos prema tome, da li primamo to dobro ili ne – tu se pokazuje slobodna volja. Po pitanju predeterminacije i slobodne volje, D. je za slobodnu volju.

I-U prvom krugu pakla limbu su duse nekrstenih, pravednici, onih koji su rodjeni pre Hrista, odnosno anticke licnosti. Oni nisu izlozeni mukama, ali ne uzivaju ni u blazenstvu. Kaznjeni su tako sto njihova dusa vecno cezne za Bogom. Tu su pravednici koji nisu mogli da se spasu jer nisu bili krsteni – Adam, Avelj, Noje, Mojsije, David, Avram. Zatim veliki ljudi antike: Homer, Horacije, Ovidije i Lukan. Tu je i Vergilije, prvi Danteov vodic. Tu su i mitski likovi (Elektra, Hektor, Eneja), drzavnici (Brut, Cezar), filozofi (Sokrat, Platon, Heraklit, Zenon, Demokrit), i naucnici (Ptolomej, Euklid, Hipokrat), nekrstena deca.II-U drugom krugu su razvratnici tj. pohotnici (Semiramida, Ahil, Didona, Kleopatra, Franceska i Paolo). Na ulazu stoji sudija Minoj, koji uvrtanjem repa onoliko puta koliko zeli da gresnik sidje niz levak pakla odredjuje mesto mucenja. Dusa se prvo ispovedi, pa cuje kaznu, pa se spusta. Njihova kazna je da budu noseni paklenim vihorom (u stvarnom zivotu vihor strasti, princip slicnosti).III-Treci krug cuva Kerber. Tu se nalaze prozdrljivci. Oni su potopljeni u blato i sibaju ih prljava kisa, sneg i grad. To i jedu. IV-U cetvrtom krugu su rasipnici i skrtice, a cuva ga Pluton. Oni za kaznu guraju kamenjeu polukrugu i kada se susretnu jedni druge napadaju zasto rasipaju odnosno zasto cuvaju zlato.V-U petom krugu su srditi i lenjivci. Nalazi se u mocvari Stiks (krvava reka), koja okruzuje uzareni grad Dis. Srditi su na povrsini i tuku se rukama, nogama, glavama i kidaju zubima meso jedni drugima, a lenji su donjim delovima, pod povrsinom gde se dave, jadikauju i uzdisu, ali ih niko ne cuje jer ispod povrsine, a njihovo jadikovanje stvara mehurice. VI-Sesti krug (vrata grada Disa) naseljavaju krivovernici (jeretici) i epikurejci (po tadasnjem znacenju protivnici tumacenja o besmrtnosti duse odnosno kaznjeni su jer nisu verovali u zivot posle smrti.) Kaznjeni su tako sto su jetetici u gorucim grobovima, a epikurejci u otvorenim grobovima.VII-U sedmom krugu su nasilnici, cuva ga Minotaur. Deli se na tri pojasa: a) nasilnici prema bliznjem – kazna – uronjeni u reku kljucale krvi (Flegetont) i to tirani do cela, ubice do vrata, razbojnici najplice. Muce ih kentauri, gadjaju ih strelama kada pokusaju da izrone.b) nasilnici protiv sebe samih (samoubice i raspikuce) – samoubice su pretvorene u tamna stabla sa iskrivljenim deblima i otrovnim trnjem, jer su se odrekli svoga tela i harpije ih kljucaju. Rasipnici jure goli kroz sumu dok ih goni i razdire copor gladnih pasa. c) nasilnici prema Bogu (hulitelji), prema prirodi, prema zanatu, radu (zelenasi) – nalaze se u pescari, uzarenom pesku, na koju padju ognjene pahuljice, vecni zar. Nema nijedne biljke. Bogohulnici leze na pesku nepokretni, sodomisti trce po uzarenom pesku, a lihvari (zelenasi) sede pogureni i goli na ivici ponora dok im kozu przi vatrena kisa, uporno pokusavajuci da otresu zar koji pada po njima.VIII-U osmom krugu su varalice (lazni proroci, lazni savetnici, krivokletnici, lopovi). Sastoji se od 10 zlih jaruga. Tu je namenio i mesto papi Bonifaciju.1. jaruga – podvodaci i zavodnici – bicuju ih rogati djavoli (tu je Jason) 2. jaruga – laskavci – zaronjeni u „ljudsku necist“ (potopljeni u izmet) i sami sebe udaraju.

3. jaruga – simonijaci (oni koji trguju crkvenim dobrima i sluzbama) – vise naglavacke u malim bunarima iz kojih im vire noge, a muci ih vatra koja im lize stopala. (tu je mesto za Bonifacija).4. jaruga – vracevi i carobnjaci, lazni proroci – osudjeni da hodaju unatraske, sa glavom okrenutom napako, pa im suze teku niz ledja. (tu je Tiresija)5. jaruga – varalice – crna smola kljuca i u njoj se kuvaju i dave varalice6. jaruga – licemeri – prekriveni spolja pozlacenim kabanicama, a unutra napravljenim od teskog olova7. jaruga – lopovi – trce goli i uplseni medju gomilom otrovnih zmija koje ih muce, a neki se pretvaraju u zmije i obrnuto8. jaruga – zli savetnici – svaki je umotan u plamen koji ga svuda prati (Odisej i Diomed)9. jaruga – sejaci nesloge i sizme – iseceni i osakaceni10. jaruga – krivotvorci – falsifikatori metala ili alhemicari, ono koji se lazno predstavljaju , krivotvorci novca i lazovia) alhemicari kažnjeni bolescu jer su bili moralno bolesni, izopacili zlato, sada su oni izopaceni gubom i sugom. Niko ne moze da ustane, krecu se potrbuske i jedan preko drugogb) lazno se predstavljali greh pocinili lezeci pa sada ispastaju bezeci, gres ili ustima, pa moraju da grizuc) falsifikatori novca bili zedni blaga pa su sada zedni voded) lazovima glava gori u grozniciIX-Deveti krug – izdajice.U celom Paklu vazi zakon odmazde. Pakao se grublje moze podeliti na Gornji Pakao i Donji Pakao.U Gornjem (zakljucno sa 5.krugom) borave oni sa laksim gresima, oni koji su gresili iz strasti,a u Donjem (od 5.kruga) su tezi gresnici,oni koji su pogresno koristili razum. Strofe su tercine, endekasilabo i aleksandrinac. Rima je ulančana, Danteova terza rima. Javlja se simbol broja 9.

U cistilistu od najtežeg ka najlakšem (gordi, … lenji, srditi, pohlepni, požudni). Oni koji su se pokajali idu u čistilite. Zaravan, predcistiliste, pa sedam krugova, zemaljski raj, savrsen br. 10.

Raj 7 pokretnih nebesa (po planetama koje su bile poznate u to doba) osmo nebo nepokretnih zvezda, 9. prvo pokretno, 10. samo nepokretno lai pokreće ostala. Jednako 10.

4. Sistem kazne u Paklu i raspored grešnika po pojasevima

Pakao se sastoji iz pretpakla i devet krugova. U celom Paklu važi zakon odmazde. Pakao se grublje može podeliti na Gornji Pakao i Donji Pakao.U Gornjem borave oni sa lakšim gresima, oni koji su grešili iz strasti, a u Donjem su teži grešnici, oni koji su pogrešno koristili razum. U Pretpaklu nalaze se neodlučni, koji su kažnjeni da trče za zastavom, barjakom i da ih neko podbada te ispuštaju krvave suze koje jedu crvi. Njih se na zemlji niko neće sećati. Prvo krug (Limb) prima nekrštene (rođene pre Hrista ili nekrštenu decu). Tu se nalaze veliki ljudi antike (Aristotel) i četiri velika pesnika (Homer, Ovidije, Horacije, Lukan).Njihova kazna je večita čeznja za Bogom.U drugom krugu nalaze se

grešni ljubavnici čija je kazna da gore u vatrenoj oluji. U trećem krugu se nalaze proždrljivci, koji po kazni jedu prljavo blato.Četvrti krug prima škrtice i rasipnike, a kazna im je da jedni druge konstantno napadaju. U petom krugu borave lenjivci i srditi. Lenjivci su u krvavoj reci, dok se srditi makljaju. U šestom krugu su jeretici, epikurejci. Kazna im je da borave u plamtećim grobovima. U sedmom krugu su nasilnici. Nasilnici protiv bližnjeg svog kažnjeni su da budu u reci ključale krvi, nasilnici protiv sebe (samoubice) kažnjeni su da budu drveće jer su se odrekli svog tela, a nasilnici protiv Boga, prirode i rada kažnjeni su vatrenom kišom, užarenim peskom. U osmom krugu su vralice-simonisti (oni koji su prodavali crkvena dobra – papa Nikola III, a doći će i Kliment V) koji su kažnjeni da budu okrenuti naglavačke, a da im po tabanima gori plamen, potom lažni proroci kojima su lica okrenuta naopako i licemeri kažnjeni da samo spolja nose zlatne kabanice. U devetom krugu su izdajnici – izdajnici rodbine, stranke, gostiju, dobrotvora (Juda, Brut, Kasije, Lucifer), koji su kažnjeni da budu u večitom ledu. Lucifer place, a od tih suza on krilima pravi led. Na izlazu iz Pakla ugledaju zvezde.

5. Analiza epizode iz Pakla po izboru

Prva epizoda Pakla govori o grešnim ljubavnicima, Frančeski i Paolu, koji se nalaze u drugom krugu pakla. Kažnjeni su tako što njihove duše nosi plameni vihor (kao što ih je na zemlji nosio vihor strastu). Dante u ovoj epizodi meša stvarne, istorijske likove i fiktivne. U jatu grešnih duša vidimo slavne ljubavnike iz mita i literature: Semiramidu, Didonu, Kleopatru, Helenu (koja, s vatrom u telu, toliko zla dozva), Ahila, Parisa i Tristana. Posle tih legendarnih figura, koje pisac ne pokušava da individualizuje, pojavljuju se Paolo i Frančeska. Oni i u paklenom vihoru lete neodvojivi. Na Danteov poziv izleću iz jata duša... Dante od Frančeske saznaje da ispaštaju zbog ljubavi. Frančeska započinje rečenice sa rečju ljubav. Dante pita i dobija odgovor na to kako su se spojili... Najzanimljiviji trenutak njihove zabranjene ljubavi nam je dat: kako su postali svesni svojih osećanja... Čitali su viteški roman o Lanselotu i kraljici Đinervi čiju su subinu doživljavali kao svoju, jer je i njihova ljubav bila zabranjena. Čak su se poljubili u isto vreme kao likovi iz knjige. Bili su sami i niko ih nije posmatrao, i to se desilo nesvesnoi bez ikakvih skrivenih namera. To je bio trenutak kada su njihova osećanja dosegla vrhunac. Zajedničko čitanje viteškog romana, uzajamni pogledi zbog njegovog sadržaja, bledilo zbog žudnje i strepnje da ne odaju sopstvenu želju, provala nezadržive strasti u poljupcu... Frančeska kaže da je knjiga kriva za preljubu, „knjiga je svodnik i njen pisac bio“. Turobni mrak pakla za trenutak je osvetlila ljudska toplina... Paolo ćuti i plače dok Frančeska pripoveda... Dante saoseća sa ljubavnicima, jer su oni odjek njegovog ličnog iskustva, tj. njegove nesrećne ljubavi prema Beatriče. On ih razume i tragično doživljava njihovu sudbinu i pred njihovim jadom pada u nesvest... Strast i tragika: Odbiti Paola ili se prepustiti čulnoj i nedozvoljenoj ljubavi? Smisao ove epizode se ne iscrpljuje u opisu duševnog stanja likova – ni Frančeskine strasti, ni Danteove zbunjenosti, nego se on nalazi u dramatičnosti susreta duše koju je pobedio greh sa dušom koja teži greh da savlada...U prikazu žene izlazi se iz sholastičkih apstrakcija i ovladavamo stvarnošću. Žena više nije Beatriče, tip što su ga stvorili trubaduri, kolebljiv između ideje i stvarnosti – tu žena dobija karakter, strast, bogatu i živahnu ličnost. To je svet velike poezije epopeje i tragedije. Ova epizoda jasno pokazuje novinu Danteovog prikazivanja čoveka i njegove

sudbine. Usvet mrtvih ulaze Danteovi savremenici, koji nemaju ulogu alegorijskih otelovljenja grešne strasti već su u potpunosti individualizovani, uverljivi likovi. De Sanktis Frančesku naziva „prvom ženom modernog sveta“. Dante o njenom udesu govori bez hrišćanskog moralizma. Kurcijus: pojavljivanje Frančeske i Paola pokazuje eksplozivni prodor istorije u epski, mitološki, filozofski svet srednjeg vekaU ovom pevanju samo Franceska priča s Danteom i ona mu objašnjava da su njih dvoje dever i snaja i da su ubijeni zbog nedozvoljene ljubavi. Njen govor je prefinjen, ona predstavlja tipičnu novelističku damu. Ona ima prlično negativan stav prema grešnicima iz svog kruga, kao da misli da je njena ljubav najuzvišenija i najvrednija. Frančeska je bila kćerka gospodara Ravene, rođena je u tom gradu na obali Jadranskog mora. Iz političkog računa bila je primorana da se uda za Paolovog brata Đovanija, gospodara Riminija. Mađutim, rodila se ljubav između nje i Paola i kada ih je Đovani otkrio, ubio ih je, zbog toga se on nalazi u Kaini (prvom pojasu IX kruga gde su izdajice rođaka). Pošto se nisu pokajali zbog svoje velike strasti, smatrajući da ljubav niej greh već nešto uzvišeno i plemenitošto samo nežna srca mogu da osećaju, završili su u paklu kao grešnici. Dante je prema njima saosećajan, sažaljiv, te se na kraju onesvesti.

Epizoda o grofu Ugolinu. On se nalazi u poslednjem devetom krugu pakla gde su izdajnici, u ledu drugog prstenu, Antenore. Kroz grofovu priču u bezvremenom svetlu pakla oživljava se istorijska stvarnost. To je stvarnost surovih političkih borbi u kojima je i sam Dante neposredno učestvovao. Grof Ugolino, bogati gospodar poseda iz Pize, prvo je pripadao Gibelinima, ali se onda priklonio Gvelfima i tako postao poglavar grada. Kada su Pizu napali vojnici Firence, Luke i Đenove, grof im je poklonio utvrđenja. Nadbiskup Ruđeri posle toga podiže narod na pobunu i optužuje grofa za izdaju. Ruđeri poziva grofa da sa porodicom dođe u njegovu kulu u goste. Zatvorio je Ugolina, njegova tri sina i unuke u kulu (kasnije nazvanu Kulom gladi) gde su oni umrli od gladi. Patio je gledajući unuke i sinove kako se muče i grizao je sopstvene ruke od jada jer ne može da im pomogne. Oni su u očajanju mislili da je njihov otac to učinio zbog gladi, pa mu se nude. Najdirljivija scena je kada jedan od Ugolinovih sinova kaže: "Oče, nas će mnogo manje da boli ako budeš jeo nas, ti si nam dao ovo bedno meso, pa nam i uzmi život goli." Grof umire poslednji, ali je čitava njegova loza ugašena.Kazna u paklu je da grof Ugolino zarobljen u ledu do vrata glođe potiljak nadbiskupu Ruđeriju. Nalaze se u AntenoriStravični prizori dvojice ljudi koji su u večnosti pakla ujedinjeni mržnjom – Ugolina i njegovog mučitelja, može čitaocu da naglasi snagu Danteove imaginacije u slikama pakla koje postaje poprište događanja bliskih košmaru. Verovatno da je ovo naj stravičnija slika u celom Paklu.Ugolinov monolog u kome on iznosi svoju priču najduži je govor grešnika u Paklu koji je Dante dao kako bi prikazao koliko ljudsku surovost i zlo u svom punom kapacitetu. Ugolinova priča je utoliko moćnija i ostavlja jači utisak jer se on ni u jednom trenutku ne pravda za počinjeni greh (politučka izdaja) za koji je i osuđen na kaznu u Paklu. On svojom pričom hoće da pokaže zlo i greh svog neprijatelja i da izazove saosećanje svojih slušalaca prisećanjem na jezivi i brutalni način kojim su mučeni i ubijeni on i njegova nevina deca.

humanizam i renesansa

Odlike i predstavnici humanizma i renesanse

Humanizam i renesansa predstavljaju pokrete koji se javljaju u 14. veku sa težnjom da se obnove antički uzori i antička kultura. Uslovilo ih je nezadovoljstvo srednjim vekom gde je crkva bila svemoćna, nastanak gradova i pojava građanske klase, kao i pronalasci u nauci. Humanizam se odnosi na naučno-duhovni razvoj, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Najviše su se razvili u Italiji, a potom u Nemačkoj i Holandiji. U najširem smislu humanizam predstavlja osetljivost prema čoveku i ljudskim problemima uopšte. U formi prideva tj. u značenju epitete humano koristi se uz svaku duhovnu pojavu da i se naglasila ljubav i saosećajnost prema drugima. U užem smislu humanizam predstavlja period u istoriji kuture i književnosti koji prethodi renesansi ili teče naporedo sa njom. U savremenim periodizacijama humanizam i renesansa se koriste kao sinonimi. Renesansa (ili preporod) znači ponovno rađanje. Termin renesansa prvi je upotrebio istoričar umetnosti Đorđo Vazari 1550. godine. Postoje tri perioda u renesansi:

a) rana 14. vek (Petrarka, Bokačo)b) visoka 15. vek (Rafaelo, Erazmo Roterdamski, Leonardo)c) kasna 16. vek (Šekspir, Servantes)

Opšte odlike su: čovek je u prvom planu, obnavljanje čulnosti, naučna osnova umetnosti, vraćanje prirodi, individualnost, nacionalizacija umetnosti, raskidanje sa svim autoritetima, a naročito sa crkvenim, odbacivanje asketizma, ideja da je čovek slobodan i da je on merilo svih vrednosti, težnja za ljudskim uživanjima, proučavanje građe ljudskog tela. U književnosti se obnavljaju antički oblici: lirika, satira, epigram, biografija, ist. pripovetka, literarno pismo i uzori su antički, ali nije cilj slepo ih oponašati, već ih kreativno koristiti u svom stvaranju i prevazići ih. Renesansna poetika je antropocentrična. Velika erudicija važna za renesansnog čoveka. U renesansi se pojavljuju uputstva za dobru poeziju: formalno besprekorna, skladna, odmerena, bogata metaforama, ritmom i ukrasima. Svrha poezije je da zabavi i pouči, njen cilj je moralistički, pedagoški, estetski. Ima povlašćeno mesto među ostalim disciplinama.Suština poezije je MIMESIS, podrašavanje, a umetnost treba da bude ogledalo stvari. Renesansa je rođena u Italiji, a kasnije se proširila na Francusku, Španiju, Portugal, Englesku, Holandiju, Nemačku. Otuda se terminološki razlikujuodrednice italijanska, francuska, engleska (elizabetanska), nemačka… Renesansa uvodi i čitav niz novih žanrova. Javljaju se i sonet i novela (kratka i sažeta prozna priča o jednom ili više događaja). Uspon doživljava i roman, esej, biografije. Uobličava se i poseban pesnički stil Dolche Stil Nuovo (slatki novi stil), čiji je začetnik Dante Aligijeri. Između ostalog, renesansa je i epoha u kojoj se okončava dvojezičnost zapadne Evrope, i sa latinskog jezika se prelazi na govorni, narodni jezik kao jezik kniževnosti, a ujedno se i konstituišu zasebne nacionalne književnosti. U sudaru sa narodnom kulturom, tvore se mnogi žanrovi, postupci (karnevalizacija)ali i specifičan pogled na svet. enesansni duh je sadržan u maksimi Crpe diem, uhvati dan, koja podrazumeva uživanje u životu, slavljenje telesnog, materijalnog, prizivanje pozitivnog, stvaralačkog značenja smeha.Predstavnici:

1. Italija (Frančesko Petrarka, Đovani Bokačo, Nikolo Makijaveli, Đorđo Vazari, Mikelanđelo Buonaroti, Leonardo da Vinči)

2. Francuska (Fransoa Rable, Mišel de Montenj, Pjer de Ronsar i pesnici Plejade)3. Španija (Migel de Servantes, Feliks Lope de Vega, Pedro Kalderon de la Barka)4. Portugal (Luis de Kamois)5. Engleska (Vilijam Šekspir, Džon Milton, Edmund Spenser)

Frančesko Petrarka – Kanconijer

1. Život i delo Frančeska Petrarke

Frančesko Petrarka rođen je 20. jula 1304. godine u Arecu. Bio je italijanski pesnik na narodnom i latinskom jeziku. Studirao je pravo (na insistiranje svog oca) u Monpeljeu i u Bolonji punih deset godina ali ih nije zavrsio, potom radio kao dvorski savetnik u Avinjonu gde se istakao svojom recitoscu, poznavanjem klasicne kulture i svojim prvim pesmama. Za njegov boravak na dvoru vezuje se i susret s Laurom (kako je tvrdio sam Petrarka sreli su se 6. Aprila 1327. u crkvi Sveta Klara u Avinjonu) i ljubav prema njoj ga je navela na stvaranje na narodnom jeziku. Bavio se diplomatijom, putovao je, ucestvovao u javnom zivotu, a uz to se bavio knjizevnoscu. Pokazivao je veliku ljubav prema antickim piscima i latinskom jeziku. Zalagao se za podrazavanje antickih uzora (po pitanju oblika, jezika i stila). Bio je veliki protivnik sholastike i aristotelizma. Njegovi najveći uzori su Ciceron, Seneka, Platon, Avgustin. Veliku pažnju poklanjao filozofiji morala. Najveći broj njegovih dela napisan je na latinskom jeziku. Njegova pisma sacuvana su i objedinjena u zbirke pesama od kojih su najpoznatije ``Prijateljska pisma`` i ``Staracka pisma``. Takodje, napisao je poemu ``Afrika`` zahvaljuju`ci kojoj je dobio Lovorov venac u Rimu na Kapitolu, zatim „Pastirski spev“ pod uticajem Vergilijevih Bukolikih. Jedna od njegovih najznacajnijih zbirki pesama je ``Kanconijer`` (366 pesama, najviše soneta) kojom je izvrsio uticaj na citavu epohu i knjizevnost uopste. Glavni postupak Petrarkinog pisanja je tzv. Umro je 1374. u Arkvi. 

2. Osnovne odlike Petrarkinog stvaralaštva

Petrarka je pokazivao veliku ljubav prema antickim uzorima, kao i prema latinskom jeziku. Zalagao se za podrazavanje uzora iz antike i to za podrazavanje u obliku, stilu i jeziku. Medjutim, smatra da ne treba podrazavati stil jednog pisca, vec treba uociti kvalitete vise njih i te kvalitete podrazavati .Veliku paznju poklanja filozofiji morala i ispitivanju covekovih unutrasnjih sadrzaja. Njegovi najveci uzori bili su Platon, Avgustin, Seneka, Ciceron. Petrarka pokusava da pokaze da postoji kontinuitet izmedju anticke i hriscanske misli. Njegova filozofija se moze nazvati hriscanskim humanizmom. U svojoj poeziji on prezivljava covekovu licnu strast, njegovu muku i patnju. Najveci deo njegovog rada napisan je na latinskom, jer je smatrao da mu to daje uzvisenost delu. Do kraja zivota je radio na ispravljanju  i sredjivanju svoje zbirke. U svojim delima na latinskom, on taj jezik zeli da dovede do savrsenstva. Verovao je da ce mu slavu doneti upravo dela pisana na latinskom, ali se desilo bas suprotno. Neizbrisiv trag u knjizevnosti ostavila su dela pisana na narodnom jeziku.

3. Kompozicija Kanconijera

``Kanconijer`` predstavlja prvu modernu zbirku pesam i sastavljen je od 366 pesama i to 317 soneta, 29 kancona, devet sestina, sedam balata, četiri madrigala. Petrarka ga je čitavog života doterivao i slagao. Može se podeliti na dva dela: 1) pesme nastale dok je njegova madona Laura bila živa 2) pesme nastale posle njene smrtiKao granica uzima se 263. sonet. Tematika pesama nije samo ljubavna, već ima i pesama sa političkom tematikom (kancona o Italiji, zatim pesama sa religioznom tematikom (poslednja posvecena Bogorodici). Stilske figure koje koristi su kontrasti, oksimoroni, a ima i asindeta i polisindeta. U Petrarkinoj kompoziciji ``Kanconijera``  ta podela ne postoji i delo predstavlja jedinstvenu celinu od prvog sonata, pa do poslednjeg posvecenog Bogorodici, odnosno Devici Mariji. 

4. Pojam petrarkizma

Petrarkizam je pesnicki stil karakteristican je za evropsku poeziju od 14. do 17. veka, koji se formira pod snaznim uticajem italijansko pisac Franceska Petrarke. Kao pokret ili kao pesnicka moda ekspanziju dozivljava u 15.veku, iako su i pre toga postojali nekli Petrarkini savremenici koji su ga dozivljavali kao ucitelja ljubavne poezije. Sam pojam oznacava oponasanje njegovih pesnickih postupaka, najcesce samo spoljasnjih elemenata Petrarkinih Rasutih rima, nekih karakteristicnih situacija i dozivljaja ljubavi, a redje se pojam tumaci kao oponasanje unutrasnjih dimenzija. Pozeljno je i unositi novine, ali u okviru zadatih formi. Poezija petrarkista prisvaja ustaljene motive (divljenje, beznadje, ocaj, nada) dominantne teme, situacije, stilska sredstva, kao i druga opsta mesta, medju kojima se istice detaljan opis drage. Gospa je olicenje vrlina, njena priroda je cedna, i andjeoska. Petrarkisti se strogo pridrzavaju i svih formalnih oblika koje primenjuje Petrarka, pa upotrebljavaju kontraste, oksimorene, antiteze, a primecuje se i naglasena teznja ka uoblicavanju milozvucnih stihova kao i beskompromisno prihvatanje Petrarkinog repertoara (najcesce koriste sonet, kancone, sestina, balate i madrigale). Glavni predstavnici petrarkizma su Ariosto, Mikelandjelo, Taso, Gvarini u Italiji, zatim spanski pesnici De Vega, Kevedo, Gongora, francuski pesnici Plejade i Lionske skole, a u Engleskoj Sekspir, Sidni i Spenser. Razlika u odnosu na Petrarkino stvaralastvo je ta da se kod petrarkista uvek javlja vise zena. U Dubrovniku je sacuvano preko 800 petrarkistickih ljubavnih pesama, od kojih je vise od pola napisao Siško Mencetic, a takodje ih je pisao i Dzore Drzic. Obnova petrarkizma se primecuje u predromantizmu i romantizmu kada zahvata i srpsku knjizevnu tradiciju.

5. Definicija soneta i analiza određenog sonata

Sonet je pesnicka vrsta, nastala u Italiji, koja se sastoji od 14 stihova. Postoje tri tipa soneta:a) Sekspirov koji se sastoji od tri katrena i distiha

b) Petrarkin (Elizabetanski) koji se sastoji od dva katrena i dve tercinec) Miltonov koji se sastoji od jedne oktave i seksteta

Analiza 1.soneta (I ):   „Vi sto slusate rasut u stihove“ . Rima je u katrenima obgrljena (abba) i u tercinama ukrstena(cdcd). Ova pesma govori o samom pesniku, glavni junak je sam perarka. Ovo je neka vrsta lirski napisanog predgovora jer je napisan u kasnijim petrarkinim godinama. Retrospektivan pozicija s koje govori. Prvi stih pesme sadrzi dva ja, mladi i stari Petrarka. Uvidja se apostrofiranje citaocu-Petrarka trazi da ga razumeju zbog greha mladosti, a njegov greh je ljubav. U drugoj strofi on trazi oprost „i prastanju se nada mi milosti“, a to mogu razumeti samo oni koji sui sami bolovali od ljubavi („u onoga sto zna kako je kada se voli“). U trecoj strofi nalazi se motiv pesnikove sramote i stida, jer je svestan da su mu se ljudi podsmevali i ogovarali ga. U cetvrtoj strofi Petrarka govori kako njegov stid prelazi u pokajanje, ali uvodi i novi motiv – dosao je do spoznaje da su ovozemaljska zadovoljstva prolazna, da su samo san, pa cak i ljubav.

Analiza 61.soneta (LXI) „Neka je blazen dan, mesec i doba“:  Tema je pesnikov susret s Laurom, koji se u prvoj strofi opisuje. Tu su gradacija i polisindet („dan, mesec, i doba, godina, čas i trenut“). Njegova ljubav se ostvaruje kroz pogled, ljubav ulazi kroz oci „ a njene me oci svezale ko roba“–simbol pogleda. U drugoj strofi pesnik koristi oksimoron kroz spajanje ljubavi i bola. Sve sto je u vezi s njegovom gospom je lepo, pa cak i patnja koju oseca. Luk i strele su metafora za oci i pogled, opet naglasava kako se ljubav ostvaruje pogledom. U trecoj strofi ponavlja da je sve sto je u vezi s Lauru blazeno, pa cak i suze koje je prolio da bi zadobio njenu ljubav, te se uvidja anafora blazen („blazen“ u svakoj strofi). U cetvrtoj strofi zakljucuje da je sve pesme pisao njoj u slavu, odnosno da su sve njegove pesme posledica ljubavi prema njoj.

Analiza 134.soneta (CXXXIV) „Mira mi nema a nema ni rata“: Tema sonata je pesnikov nemir. Citava pesma prozeta je kontrastima i oksimoronima (slatke muke), sto je karakteristicno za Petrarku. Vec u prvoj strofi koristi se antitezom (mir-rat, led-zar, nebo-zemlja) da bi opisao svoje stanje, a to je stanje nemira. Pesnik iskazuje suprotnosti koje ga razdiru, a uzrok je Laura. Osim kontrasta i oksimorona u prvoj strofi se javlja i asident koji pojacava njihovo znacenje. U drugoj strofi uvodi se pitanje bezvoljnosti, a pesnik ne ocekuje od sebe da sam razresi tu bezvoljnost, vec to ocekuje od Amora ili Laure. Pesnik ponovo antitezom ukazuje na to novo stanje. U trecoj dat je odnos pesnika samog prema sebi gomilanjem oksimorona. Pokazuje da postaje mrzak sam sebi i nezadovoljan zbog toga sto oseca ljubav prema nekome ko mu ne uzvraca. U cetvrtoj strofi on ima resenje, završava optuzbom upucenoj Luri, ona je kriva za njegovu patnju koju oseca, ona je krvi za njegove nevolje. Pesma iskazuje unutrasnji nemir i bezvoljnost koju pesnik povrdjuje izjednacavajuci zivot sa smrcu, a oboje su mu daleki.

Analiza 189.soneta (CLXXXIX) „Puna zaborava ladja mi prolazi“: Tema pesme je razum koji je savladan strascu. Prva strofa pocinje tako sto pesnik koristi metaforu za zivot: brod mi morem pliva (mada ta metafora može biti shvacena i kao sam pesnik). Zivot prolazi izlazuci se opasnostima strasti. Njim upravlja Amor, neprijatelj Petrarkin. Kod Dantea je brod ljudski genije, a kormilar broda je ljubav. U drugoj strofi govori se o strasti koja savladjuje pesnika, svaka misao ga void ka strasti. Lirski subjekat zeli nesto

da uradi, a na to ga nagoni strast. U trecoj strofi pesnik dozivljava neku vrstu poraza. On sam je nevest, jer razum koristi na drugi nacin i zbog toga je njegov razum savladan. U cetvrtoj strofi je razresenje sonata. Metafora mokri kanapi. O Laurinim ocima govori u metafori ona su dva svetla. Za njega umetnost i razum odavno vise ne zive, a ujedno gubi i nadu da ce ikada pronaci svoju luku – spas, koja se izgubila „sred mraka“ – strasti.

Analiza 234.soneta (CCXXXIV) „O sobice sto bese prisatniste“: Tema pesme je pesnikova usamljenost. Sobica iskazuje njegovu potrebu za samocom, smeta mu ljubav. Soba je njegov spas, pruzila mu je utehu kada mu je bilo najteze, kada je bio rastrojen. Ali s vremenom ona pocinje da mu smeta, jer njegova samoca vise nije prijatna, pocinje da ga muci usamljenost, a soba postaje izvor njegovih suza. U drugoj strofi iznosi ideju lirskog subjekta da samo on pati i niko drugi i kaze kako Amor nikada nije imao milosti prema njemu. Jedino je jos san cuvao njegov mir. U trecoj strofi pesnik se sklanja od uzvisenosti sto ga je nekada dizala, krije se u svoj rad i sobu jer ga plase misli koje ga opsedaju. U cetvrtoj strofi naglasava se njegov strah od samoce, trazi izlaz u mnostvu i sam se cudi toj svojoj potrebi tj. takvom razresenju svojih muka. Spoljasnji svet vidi kao resenje, zbog straha i usamljenosti.

Analiza 302.soneta (CCCII) „Misli me dizu u predeo gde je ona“:  Ova pesma je napisan posle Laurine smrti i to saznajemo vec u prvoj strofi u kojoj saznajemo kako se ona nalazi na trecem nebu gde se nalaze zaljubljeni (trece nebo – Venerino nebo, zaljubljenost). Njegova osecanja i dalje su snazna, nisu okancana njenom smrcu, naprotiv, još su snaznija. Njena smrt kao da ju je ucinila blizom njemu, postala mu je jos lepsa nego sto je bila. U drugoj strofi on vodi zamisljeni razgovor sa Laurom, jos se nada da ce biti zajedno, trazi je. Ona ga tesi i kaze mu da je svesna da je on patio zbog nje i borio se sa jadom i da ga ceka. Treca strofa govori o Laurinoj smrti pre vremena – dan zavrsava pre noci. U trecoj strofi se govori i o telesnoj ljubavi. Laura nije bestelesna kao Danteova Beatrice. Telo joj je ostalo u zemlji i spojice se s njegovim na sudnji dan. U cetvrtoj strofi se zavrsava pesnikova vizija, on vise ne vidi Lauru, ali dobija znake njene ljubavi – doslo je do ispunjenja njegovih zelja.Laura sve vremme govori cisto i svojim recima leci sve njegove boli.

Đovani Bokačo – Dekameron

1. Život i delo Đovanija Bokača

Bokaco, jedan od najznacajnijih pisaca humanizma, rodjen je 1313. godine. Mladost je proveo u Napulju gde se skolovao i zapoceo svoj knjizevni razvoj. Poceo je da pise sa svojih 20 godina i pisao je sve do svoje smrti 1375. Bavio se razlicitim diplomatskim poslovima i aktivno je ucestvovao u politickom i kulturnom zivotu firentinske komune. Na njegov duhovni razvoj i knjizevni rad je dosta uticao Petrarka, kojeg je upoznao u Firenci 1350. i s kojim je i ostao prijatelj do kraja zivota. Bokaco je svoju knjizevnu aktivnost zapoceo kako na latinskom tako i na narodnom jeziku, ali se ipak usredsredio na dela na narodnom jeziku. Kada se iz Napulja preselio u Firencu stvara dela na narodnom jeziku namenjena dvorskoj sredini, u kojima spaja tu dvorsku sredinu (koju je

upoznao boravkom u Napulju) sa ambijentom grada i njegovom tradicijom i u kojima je obradio niz motiva u vezi sa sopstvenom licnosci. Bokaco, kao i Petrarka i Dante, kao najznacajniji dogadjaj u formiranju sebe kao knjizevnika, dozivljava susret sa zenom, koja ce ostati njegova jedina prava i nikada zaboravljena ljubav – Fijameta. Ipak, ni danas se ne zna zasigurno se da li je to plod njegove maste i literarne konvencije ili realan dozivljaj i stvarna ljubav. On je pre svega prozni pisac, nije bio sklon meditacijama o ljubavi koje su bile karakteristicne za njegove prethodnike Dantea i Petrarku. U njegovim delim se prvenstveno prepoznaje pripovedac, koji cak i u liriku unosi narativne elemente. Njegova prva dela predstavljaju donekle trazenje puta, dok se u njegovom romanu ``Ljubavne ispovesti gospe Fijamete`` i u spevu ``O fijezolanskim vilama`` ispoljavaju izvesne odlike velikog pisca, a njegov najveci talenat pokazao se u ``Dekameronu``, kojeg je sastavljao pet godina. Njegovo prvo delo je kraći spev ``Dijanin lov``. Delo evropske slave iz napuljskog perioda je roman u prozi ``Filokolo``. Njegovo najznacajnije pesnicko ostvarenje je ``Fijezolanska priča o nimfama``, mala poema od 473 oktave, odraz postovanja prema firentinskoj tradiciji. Svojim delom Bokaco je otvorio nova tematska podrucja iz licnog i intimnog zivota, potvrdio nove renesansne poglede na ljudski zivot, a noveli postavio njene klasicne izrazajne okvire, tako da ce stil njegove novele vekovima biti i ostati uzor italijanske umetnicke proze.

2. Kompozicija Dekamerona

Sama reč Dekameron potiče od grčkih reči deka i hemeron što znači „deset dana“, jer je knjiga koja ima stotinu novela zaokruženih jedinstvenim okvirom, podeljena na deset dana. Novela je kraća prozna forma koja pripoveda o jednom važnom i neobičnom događaju ili više njih, s jednim likom ili više junaka, čija je karakterizacija zasnovana na upotrebi jezika i povezivanju postupaka sa njihovim psihičkim osobinama. Novela ima tri važne karakteristike, a to su jedinstvo utiska (efekat koji treba da ostavi na čitaoca), trenutak krize i simetriju plana (novela mora imati jednu središnu tačku u koju su usmereni svi motivi, ništa se ne dešava nemotivisano, jer zbog kratke forme novela mora biti sažeta). Dekameron ima okvirnu priču i ona predstavlja glavnu novelu, povod da bi se prezentovale druge novele. Dok kuga vlada u Firenci, sedam devojaka i tri mladića provode vreme u prirodi pričajući naizmenično po jednu priču svakog dana, a temu priče određuju kralj i kraljica tog dana. Radnja se inače odvija tokom dve nedelje, ali subota i nedelja se preskaču iz verskih razloga, pa se novele pričaju samo u deset radnih dana. Uvod predstavlja okvirna novela tj. glavna novela, koja je povod za pripovedanje svih drugih. Prvi i deveti dan nemaju zadatu temu, a na kraju svakog dana pripovedanja ispeva se po jedna balada. Teme novela su ljubav (Amor), dovitljivost, fortuna i njen obrt, kritika crkve i sveštenstva. Predgovor je posvećen ženama zbog neravnopravnosti prema njima i u njemu govori o svrsi književnosti, da treba da ima estetski i etički značaj, da bude korisna osim što zabavlja. Novele su vešto osmišljene, precizne strukture.

3. Šta je novela?

Novela je kratko prozno delo sažete radnje čija fabula govori o jednom događaju i o samo nekoliko junaka u jednoj ili više epizoda, sa obrtom na kraju. Njena radnja je realistična i odvija se na relativno ograničenom prostoru u relativno kratkom periodu. Nastaje početkom renesanse paralelno s romanom. Prvim novelama smatraju se novele Dekamerona.

4. Analiza novele i stilskih figura u njoj?

1. novela 1. dan – Čeparelo Gospodin Čeparelo po nalogu Mušata pođe u Burgundiju skupljati porez, no tamo se nenadano razboli i ostane ležati u kući dva brata. Lekari mu govore da će uskoro umrijeti. Braća se uplaše šta će sada da rade, jer mu nijedan fratar neće dati odrešenje jer je užasan čovek i neće ga pokopati u crkvi, a ako se ne ispovedi baciće ga u neku jamu, a onda bi narod napao braću i možda ih čak i ubio. No ser Ćeparelo slaže fratra i pokaže se pravim svecem. Nakon smrti fratri ga sahrane uz najveće počasti, a narod ga počne potovati kao sveca.Radnja: Mušato je poslao Ćeparela da naplati potraživanja od Burgunđana. Ćaparela su u kuću primila dvojica braće, ali se nenadano razboleo, pa je ostao ležati kod njih. Lekari su mu govorili da će umreti, a braća su se uplašila jer mu nijedan fratar ne bi hteo dati odrešenje jer je bio mnogo grešan čovek, a ako se ne ispovedi, baciće ga u jamu, a tada bi narod napao braću. Ćaparelo je zatražio da mu dovedu najboljeg fratra. Ispovedio se lažući o svojim gresima, navodio je najbanalnija dela kao svoje najveće grehe. Braća su to slušala i smejala su se jer su znali da laže. Međutim, nastaje preokret, fratar mu je poverovao, čak ga je sahranio uz najveće počasti, a kasnije je proglašen za sveca. Analiza: Novela o Ćeparelu nam daje predstavu o paradoksalnoj upotrebi vere, opisuje nam uspon zlog grešnika koji u trenutku smrti daje najveći dokaz o sebi, glumeći pri lažnoj ispovesti čoveka punog vrlina, što će ga nakon smrti učiniti svecem. 

2. novela 1. dan – AbrahamRadnja: Đanoto je imao prijatelja Jevreja Abrahama, bilo mu je žao da on izgubi dušu zbog krive vere pa mu je predložio da pređe u hrišćanstvo. Jevrej je nakon nekog vremena pristao, ali pod uslovom da ode u Rim i da vidi kako žive papa i kardinali, pa ako mu se to svidi, promeniće veru. Đanoto se uplašio tog uslova jer je znao kakav život vodi sveštenstvo, pa ga je odgovarao od te namere. Jevrej je ipak otišao u Rim i video izopačenost, bludničenje i bogohuljenje. Nije mu se to svidelo, shvatio je kako sveštenstvo takvim ponašanjem pokušava da sruši veru, ali ona je toliko jaka i ne samo da opstaje, nego se i širi. To je smatrao za delo Svetog duha i pristao da se pokrsti i da uči o hrišćanstvu. 

1. novela 3. dan – Mazeto pripoveda FilostratoU nekom je kraju postojao samostan. U njemu je radio vrtlar po imenu Nuto. Održavao je vrt, ali kako su ga zadirkivale opatice i pošto nije bio zadovoljan plaćom, izravnao je račune i vratio se u svoj rodni kraj Lamporecchio. Tamo ga je dočekao mudri Masetto, i čuvši čime se i kako Nuto, uzeo je sjekiru i uputio se prema samostanu. Malo je razmislio i došao do zaključka, pošto je mlad, da se pravi da je nijem, jer ga inače možda ne bi htjeli uzeti da radi za njih. Kad je došao tamo, obavio je nekoliko poslova.

Nadstojnik se uvjerio da on vrlo dobro obavlja svoj posao, dogovorio se saglavnom časnom sestrom da ga zadrže. Dok se jednog dana pravio na livadi dadrijema, pored njega su pričale dvije opatice kako su čule, da je ono štomuškarac može pružiti ženi mnogo ljepše od najljepših zadovoljstava na svijetu,te odluče to isprobati s njim. Nakon što su to radile više dana, opaze ih tako druge opatice, pa im se i one pridruže. Tako je Masetto morao zadovoljavati svih deset opatica. Šetajući se vrtom jednog dana glavna časna sestra primijeti Masetta napola gola, pa i ona odluči to isprobati. Odnese ga u dvor i zadrži ga tamo par dana. Nakon više dana, Masetto nije mogao više izdržati sve topa je progovorio glavnoj časnoj sestri. Ispričao joj je da ta bolest nije njemu urođena, i da sada nije naglo progovorio. Priznao joj je istinu o opaticama i molio je da ona to sredi. Ona se dogovorila sa drugim opaticam o tome kada će ga koja imati. Kada je umro nadstojnik, njega su stavili na njegovo mjesto.Kada je Masetto ostario, vratio se u rodni kraj Lamporecchio veoma bogat.Mazeto je saznao od bivšeg vrtlara nekog manastira kako tamo ima puno monahinja, iz tog razgovora je shvatio kakav se život tamo vodi i da bi mu bilo lepo, pa je odlučio da ode u taj manastir. Pretvarao se da je nem kako bi ga primile. Nastojnik ga je primio i dao mu hranu i zaduženja. Dok se Mazeto odmarao u vrtu, spazile su ga dve monahinje i dogovorile su se da nikome ne govore o svojim namerama sa vrtlarom. Kasnije su i druge monahinje počele da odlaze kod njega. igumanija je bila najzahtevnija i on to više nije mogao da izdrži, pa je odlučio da im kaže da ne može više. Tih dana je i stari nastojinik umro, pa su se one dogovorile da kažu svetu da se Mazetov jezik razvezao njihovim molitvama, a njega su postavile za novog nastojnika i rasporedile mu posao. Posle nekoliko godina opatica je umrla, a on se vratio svojoj kući. Analiza 1. novele 3. dana:  Ova novela govori o Masetu iz Lamporekja koji se pretvarao da je nem i na taj nacin dobio sluzbu da obradjuje vrt u jednom zenskom manastiru.U manastiru je bilo 8 kaludjerica i 1 opatica,poglavarka manastira i sve su zudele da spoznaju slast uzivanja u muskom narucju,iako su se Bogu zavetovale druagcije.Kada je Masetu ponestalo snage da obavlja sve zadatke koje su one postavljale,on progovori,a one uplaseci se da ce im manastir izaci na los glas,objavise kako je on progovorio usled njihovih molitava i postavise ga za upravnika man.dobara.Na kraju se on bogat vraca kuci ostareo i govori svima kako Hristos postupa sa onima koji mu ,,nabijaju rogove’’.Od stilskih figura dominantna je aluzija,jer je Maseto zaposljen da obradjuje vrt,a on zapravo obavlja drugu funkciju.Cela novela je alegoricna.

1. novela 4. dan – TankrediTankredi je imao kćer jedinicu koju je mnogo voleo. Ona se udala ali je ubrzo postala udovica. Kasnije je sama sebi našla ljubavnika, mladog dvoranina Gviskarda koji je bio skromnog porekla, ali vrlinama iznad ostalih plemića. Tajno su se sastajali i to se ne bi otkrilo da jednog dana Tankredi nije slučajno zaspao u njenoj sobi baš kad je Gviskardo trebalo da dođe. Zatvorio ga je u tamnicu, a ćerci zamerio što se obrukala i to sa dvoraninom. Ona je počela da brani svoje stavove, misleći da više nema šta da izgubi i da joj je dragi mrtav. Otac je naredio straži da ubiju Gviskarda i da donesu njegovo srce u peharu. Dao ga je ćerci, a ona se ubila. Nismo plemići po poreklu već po vrlini, sluga može biti plemenitiji od svog gospodara.

10. novela 3. dan – Alibeh

Alibeh i isterivanje tj. uterivanje đavola u pakao.

Vilijam Šekspir

1. Šekspirov život i delo

Šekspir je kršten 26. aprila 1564. i, prema tome, rođen je koji dan pre toga u Stratfordu na reci Evonu, živom trgovačkom mestu. Njegov otac Džon Šekspir, bio je rukavičar (bavio se štavljenjem kože i izradom rukavica, kesa za novac, pojaseva i pergamenta). Reč je o porodici imućnog srednjeg staleža. Po nekima, Džon Šekspir je bio trgovac vunom, jedan od najuglednijih građana Stratforda na Evonu. Ima nagađanja, bez potvrde, da je bio rimokatoličke vere. Poznato je i devojačko prezime Šekspirove majke – Arden. (Zvala se Meri Arden i bila je najmlađa ćerka zemljoposednika čiju je zemlju obrađivao Šekspirov deda.) Šekspir je bio treće dete od osmoro, a najstariji sin.U mestu se nalazila jedna „gramatička škola“ i on je verovatno išao u nju. Oženio se sa Anom Hatevej kad mu je bilo 19 godina, a njoj 26. Prvo su dobili ćerku Suzanu, a onda blizance Hamneta i Džudit. Ne zna se kad je došao u London, ali je dramski rad započeo oko 1590. (sa 26 godina). Postoji legenda da je morao da napusti Stratford zato što ga je jedan susedni plemić progonio zbog lovokrađe. (Postoji i pretpostavka da se Šekspir pridružio nekoj glumačkoj družini koja je 1586. davala predstave u njegovom rodnom mestu i kojoj je nedostajao jedan glumac, ubijen u mestu koje je prethodno družina posetila.) Godine 1592. pojavljuje se prvi zapis, neprijateljska aluzija na njega – Robert Grin ga u svom proznom spisu Za groš pameti naziva „Bino-trescem“ (Shake-scene). Kao glumac i dramatičar bio je prvo u trupi lorda Strendža, a potom u trupi lorda komornika. (Bio je osrednji glumac – igrao je sporedne uloge – kraljeve, a u Hamletu – duha!)Godine 1596. umro mu je sin Hamnet, star 11 godina, a 1597. Šekspir je kupio imanje u Stratfordu (New Place), po čemu se vidi da se prilično obogatio; prihod mu verovatno nije došao od dramskog i glumačkog rada nego od toga što je u međuvremenu postao suvlasnik pozorišta Glob. Potkraj života, oko 1610. godine, sasvim se povukao u rodni grad. Umro je sa nepune 52 godine života i sahranjen je u tamnošnjoj crkvi u kojoj je kasnije postavljeno njegovo poprsje koje i danas postoji. (Drugi njegov lik se nalazi u prvom folio izdanju njegovih dramskih dela.) Šekspir od 1613. godine do svoje smrti – 1616, više nije pisao. Kostić: Postavlja se pitanje zašto je Šekspir u svojoj punoj spisateljskoj snazi, pre svoje pedesete godine, odbacio pero... da bi se bavio ubiranjem dažbina i trgovinom ječmenim sladom i nekretninama.Ana Šekspir je nadživela svog muža sedam godina, a od njihove dece ostale su ćerka Suzana, udata za doktora Hola i Džudita, udata za jednog vinarskog trgovca u Stratfordu. Poslednji Šekspirov potomak bila je Suzanina ćerka Elizabeta, koja je umrla bez poroda 1670. godine.Samo nekoliko godina posle Šekpirove smrti Ben Džonson je napisao stihovanu pohvalnicu Šekspiru, za koga je govorio da ga je voleo «do granice idolopoklonstva».

Najstariji životopis velikog barda napisao je Nikolas Ro, skoro sto godina posle njegove smrti i objavio ga kao uvod u svoje izdanje Šekspirovih drama 1709. godine.

Sekspir je rodjen 1564. godine u Stratfordu na Evonu. Sa 18 godina ozenio se dosta starijom Anom Hatvej sa kojom je imao troje dece. Jedan period njegovog zivota je nepoznat. Ne zna se kad je tacno poceo da pise. Bio je clan putujuce druzine koja je ubrzo postala jedna od vodecih u Londonu, te ju je pod zastitu uzeo sam kralj. Na pocetku je Sekspir prikazivao svoje komade samo u izvodjenju te druzine. Umro je 23. aprila 1616. Najvise je stvarao između 1590. i 1613. Napisao je dve velike narativne poeme, nekoliko kracih pesama, zbirku od 154 soneta i 37 drama – komedija, istorija i tragedija. Soneti su stampani u Londonu 1609, drugo izdanje 1640. godine. Sekspir prihvata petrarkisticku tradiciju, a onda je menja. Njegovi soneti nisu nasli izvor u ranijoj sonetnoj literaturi, Sekspir ne parafrazira druge pisce, njegovi soneti nisu upuceni nekoj nepristupacnoj dami, prva grupa upucena je nekom muskarcu, druga Crnoj Dami. Uz to engleski sonet se sastoji od 14 stihova, ali je tehnicki lakse izvodiv, koristi veci broj rima, rasporedjen na tri katrena i kuplet. Sa rasporedom rima ababcdcdefefgg. Koristi blankverse, beli stih, nerimovani stih, petostopni jamb. Njegova najpoznatija dela su: Tragedije – Romeo i Julija, Tit Andronik, Julije Cezar, Hamlet, Otelo, Kralj Lir, Magbet, Timon Atinjanin, komedije – Uzaludni ljubavni trud, San letnje noci, Ukrocena goropad, Mletacki trgovac, istorijske drame – Kralj Henri VI, Kralj Ricard III, Kralj Ricard II, Kralj Henri IV, soneti – Venera i Adon, Otmica Lukrecije, Strastveni hodocasnik.

2. Osnovne odlike Šekspirovog stvaralaštva

Šekspirovo stavaraštvo se može podeliti na četiri perioda. 1. prvi period: 1590–1600. – komedije i istorijske hronike. (Henri VI – tri dela,

Ričard III, Ričard II, Tit Andronik, Henri IV – dva dela, Henri V, Romeo i Julija, Komedija zabuna, Ukroćena goropad, San letnje noći, Mletački trgovac...) Puhalo – opšte karakteristike: uglavnom optimistički stav prema životu. Patriotski žar, idealni ljubavni zanos, pastirske idile – to su neki od elemenata Šekspirove rane drame.

2. drugi period: 1600 – 1608. – velike tragedije i neke komedije. (Hamlet, Otelo, Kralj Lir, Makbet...; Vesele žene vindzorske, Sve je dobro što se dobro svrši...) Puhalo – opšte karakteristike: period pesimizma i mizantropije ili zreliji pogled na svet. (Intelektualni nemir, cinizam, grotesknost izraza.) Njegov stih je sada mnogo bliži običnom govoru, komponovan u duže celine koje ne završavaju uvek na kraju stiha, sa mnogo češćim prelazima misli iz stiha u stih. Šekspir u ovom periodu više upotrebljava prozu i to ne samo za govor prostih lica i komične scene, nego i za izražavanje trenutka krajnje emocionalne napetosti ili poremećenosti.

3. treći period: 1608 – 1613. – pet drama. (Perikle, Simbelin, Zimska bajka, Bura i Henri VIII). Radnja se razvija na ozbiljnom planu. Mi strepimo za likove – oni mogu da stradaju... Razrešenje je hepiend. Ove drame imaju dosta karakteristika antičkog ljubavnog romana.

Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period počinje od 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završava se 1599. sa tragedijom Julije Cezar. Od 1600. do

1608. uglavnom je pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim tragičnim periodom. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije. Njegova prva zabeležena dela su Ričard III i prva tri dela Henrija VI. Mnogi kritičari veruju da Šekspirove tragedije predstavljaju vrhunac njegovog stvaralaštva. Junak njegove prve tragedije Hamlet bio je predmet diskusije više nego bilo koji drugi Šekspirov lik. Za razliku od Hamleta čija je glavna odlika neodlučnost, junaci tragedija Otelo i Kralj Lir nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni. Zapleti u njegovim tragedijama često se zasnivaju na fatalnim greškama koje poremete sled događaja I unište junaka i one koje voli. U svom poslednjem periodu Šekspir piše ljubavne drame i tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada - Cimbelin, Zimska priča, Bura. Ova tri komada ozbiljnijeg su tona, zavrsavaju se pomirenjem i oproštanjem potencijalno tragičnih greški. Neki kritičari vide promenu tona kao odraz smirenijeg života pisca i njegovog pogleda na svet.

Stvarao pod uticajem antičke književnosti (ovidije, Plaut, Seneka). Negov jezik je blankvers, petostopni jamb bez rime, nastao u renesansi i ujedno je jedan od glavnih estetskih kvaliteta. Koristi i stih i prozu i kombinuje ih. Pomoću jezika vrši karakterizaciju likova, pa tako likovi iz viših slojeva, otmeniji i obrazovaniji govore u stihovima, a niži slojevi u prozi (grobari u Hamletu, zanatlije u San letnje noći, vratar u Makbetu). On pomoću reči stvara iluziju. Mnogi njegovi izrazi se usecaju u pamćenje, tako da su prešli u svakodnevni govor iako samo po sebi in e deluje tako upečatljivo („biti il ne biti, pitanje je sad“, „reči, reči, reči“, „nešto je trulo u državi Danskoj“, „slabosti ime ti je žena“, „spremnost je sve“). Najčešće upotrebljavane stilske figure su antiteza, amfibolija, polisemija. Kod Šekspira nema čistog žanra, u tragedijama ima humora (kada Hamlet govori o Polonijevom telu), dvorska luda u Kralj Lir. Oslanjao se i na srednjovekovne žanrove (moralitet i misterija). U njegovim delima postoji i psihološka motivacija junaka. U tragedijam aje akcenat na pojedijcu, i vidi se stalno preispitivanje toga šta je čovek, humanist, smisao života. U delima postoji više zapleta. Prisutan i sinkretizam po pitanju izvora (više izvora iz različitih perioda). Uloga prirode ludila i natprirodnog je bitna odlika njegovog dela. I karakteristika koja nije uvek prisutna, ali je važna – metateatralnost. (Vrsta dramskog teksta kroz čiju se radnju iskazuje svest o sebi ikao o dramskim licima i često se umesto jedni drugima obraćaju neposredno publici) (Mišolovka u Hamletu, Pirom i Tizbi u San letnje noći)

3. Podela Šekspirovog dramskog stvaralaštvaŠekspirov dramski opus sastoji se iz:a) Tragedije: Romeo i Julija, Tit Andronik, Julije Cezar, Troil i Kresida, Hamlet, Otelo, Kralj Lir, Magbet, Antonije i Kleopatra, Koriolan, Timon Atinjaninb) Komedije: Uzaludni ljubavni trud, Dva plemića iz Verone, San letnje noći, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad, Cimbelin, Bura, Zimska priča, Kako vam drago, Perikle, Mletački trgovac, Bogojavljenska noć, Mnogo vike ni oko čega, Vesele žene vindzorske, Ravnom merom, Sve je dobro što se dobro svrši

d) Istorijske drame: Kralj Ričard II, Kralj Ricard III, Kralj Džon, Kralj Henri IV, Kralj Henri V, Kralj Henri VI, Kralj Henri VIII

4. Osnovne odlike Elizabetanske tragedije

ELIZABETANSKA DRAMA: Nastaje u periodu razvoja engleske drame koji obuhvata vladavinu kraljice Elizabete I i njenih naslednika, Džejmsa I i Čarlsa I i traje sve do Kronvelove revolucije, kada su sva pozorišta zatvorena. U drugoj polovini 16. veka došlo je do procvata pozorišne produkcije i do stvaranja specifičnih dramskih oblika koji su se značajno razlikovali od antičke dramske trasicije i klasicističkog ppozorišta. Elizabetanska drama se na izvestan način može posmatrati kao sinteza raznorodnih uticaja, srednjovekovnih moraliteta, misterije, maske, ali i rimske tragedije i njenih italijanskih renesansnih imitatora. Pozorišne predstave su uglavnom po dvorovima izvodile amaterske trupe ali se poslednjih decenija 16. veka pojavljuje grupa mladih univerzitetski obrazovanih ljudi koji su svoj život posvetili pozorištu. Najznačajnija pojava ovoga doba bio je Vilijam Šekspir. Sažan podsticaj na razvoj drame dali su i brojni univerziteti širom Engleske. Elizabetanska drama izrasta iz evropske baštine - Senekine tragedije rimske palijate, renesansne commedia erudite, te iz razniraznih hronika i istorija koje nastaju pod uticajem Plutrahovih biografija. Sddruge strane ona prevazilazi okvire koje su pripisivali klasični uzori i li italijanska i francuska renesansna teorija. Ona obrađuje teme iz nacionalne i evropske istorije, pa se razvija poseban žanr-istorijska drama. Novi popularni oblik e. drame je tragedija osvete ( npr. Hamlet). Zapleti iz palijate se transformišu u specifičnu romantičnu komediju (posebno kod Šeksira). E. drama retko obraća pažnju na pravilo o tri dramska jedinstva i u njoj se redovno mešaju tragično i komično.Specifičan karakter e. drame je u priličnoj meri uslovljen posebnom društvenom ulogom pozorišta tog doba. Ono je bilo komercijalno i kao takvo zavisilo je od ukusa publike koju su činili predstavnici praktično svih društvenih staleža. Tada se podižu i prva pozorišna zdanja (70-tih godina 16. veka) u Londonu – teatar Rouz, Globsa stalnim trupama. Pa ipak elizabetanska drama poleže političkom uticaju krunr i vladajuće ideologije. Premda prevladava uverava da e. drama nije mehanički odraz vladajuće slike sveta ukazano je in a uzajamnu povezanost pozorišta, političke vlasti , shvatanja seksualnosti, religioznih sukoba, i drugih važnih kulturnih činilaca. S tog stanovišta se tumači i razlika između elizabetanskog i Džejmsovog doba: s odlaskom s vlasti ženskog monarha i stupanjem na vlast jednog Stjuarta, Škota sa bitno drugačijim nazorima došlo je i do promene u dramskom stvaralaštvu. U svakom slučaju e. drama predstavlja jedan od najznačajnijih perioda pozorišne umetnosti, ne samo u Engleskoj već i celoj Evropi. Najvažniji autori osim Šekspira su Tomas Kid i kristofer Marlou, pisac Doktora Fausta, kojiu tragediju uvodi blankvers.

Makbet

1. Kratak sadržaj

Svakako jedno od najzanimljivijih ali i najtragičnijih Šekspirovih dela je "Makbet". Ovo delo govori o tiraninu koji ubistvom dolazi na presto Škotske.Makbet je glavni junak ove istoimene drame. Njegova žena, Ledi Makbet ga, jednog dana, ubeđuje da njih dvoje treba da dođu na vlast. I to ubistvom. Njegova žena ga nagovara da treba da ubiju kralja Dankana i da on i ona postanu kralj i kraljica. Tako se i

desi. Jedne noći, Makbet ubija kralja na spavanju, a Ledi Makbet uzima krvavi nož i stavlja ga kraj slugu koje su spavale, da bi one bile krive. Tek, sutradan, novi kralj i kraljica postanu Makbet i njegova žena. Optuženi za ovo ubistvo, osim slugu, bivaju i kraljeva dva sina, od kojih jedan beži u Englesku a drugi u Irsku. Makbet surovo vlada. On ubija i Banka, svog prijatelja i saveznika. Ubija ga zato što ga je strah da Banko ne otkrije da je upravo Makbet ubica i da on, kojim slučajem, ne postane kralj kao što su veštice rekle. Na kraju, posle raznih događaja, engleska vojska pod komandom Malkoma, Dankanovog sina, ulazi u Škotsku i bori se sa Makbetovom vojskom. Makbetova vojska biva poražena, a on uhvaćen. Potom mu biva odsečena glava.Magbet započinje prologom u kom se javljaju veštice koje najavljuju nešto natprirodno i koje najavjuju Magbetu da će postati kralj. Daje se lep odnos Ledi Magbet i Magbeta na početku. Ledi Magbet se priprema za ubistvo kralja, a na samu pomisao o ubistvu, Magbet se potresao. Iako se gnuša toga, pritisak njegovih potajnih želja i ledi Magbet neće podneti, te se javljaju tri izdaje - izdaja rođaka, vladara i zakona gostoprimstva. Daje se scena ubistva posle kog se Magbet kaje, a ledi Magbet ga teši. Kraljevi sinovi beže od straha da će biti optuženi, što i biva, te je Magbet proglašen za kralja. Sledi preobražaj Magbeta u ubicu, dok ledi Magbet postaje ona koja se kaje i koja ne može podneti teret greha, iako nije saučesnik u samom činu zločina, te se ubija. Magbet kao da nema osećaj za to. Na kraju, Makbeta će savladati Magdaf, a kralj postaje Malkom. Makbet, škotski plemić i vojskovođa, miljenik kralja Dankana, poveruje predskazanju da će postati kralj i to proroštvo ostvaruje uz pomoć svoje žene Ledi Makbet, tako što ubija kralja Dankana na spavanju. Ohrabren dopunskim proroštvom da ne treba da strahuje za sebe sve Birnamska šuma ne dođe na brdo Dansinejsko (do njegovog zamka) i da može poginuti samo od ruke čoveka koga žena nije rodila. On ubija Banka, svog prijatelja i drugog škotskog vojskovođu), jer su iste veštice prorekle da će biti rodonačelnik kraljevske (ali ne i kralj) umesto Makbeta. Plemići napuštaju Makbeta svesni njegovih zločina, a on zbog toga tone sve dublje i dublje iz zločina i zločin. U raspletu Ledi Makbet, opterećen grižom savesti, gine od sopstvene ruke, a Makbeta, pošto šuma Birnamska stiže do brda dansinejskog (vojska sakrivena iza granja) ubija Makdaf nakon što mu otkrije da je rođen carskim rezom. dominantni motiv celog dela jeste sukob između nezajažljive ambicije glavnih aktera i njihovih slabosti, pogotovo Makbeta kao i njegovo uverenje da mračne i natprirodne sile upravljaju ljudskom sudbinom.

2. Tema dela

Smatra se da se tekst Makbeta izvodio u cast danskog kralja Kristijana i kralja Dzejmsa. Predmet je uzet iz skotske istorije, verovatno zato sto je Dzejms bio veoma ponosan na svoju rodnu zemlju, a na to upucuju likovi vestica koje je on progonio. Izvor je Holinshedova Hronika. Sekspir prilagodjava gradju, izdvajajuci Makbeta i njegovu zenu kao jedine zlocince, a oslobadjajuci ostale skotske velikase krivice za zaveru i povecavajuci razmere Makbetovog zlocina predstavljajuci Dankana kao starog i poctovanog vladara. U Sekspirovoj drami centralne uloge zauzimaju dva lika i jedno delo. Prikazuje se sazrevanje, izvrsenje i posledice ubistva kralja Dankana. Sporedni likovi su prilicno povrsno skicirani. Makbet je tragicni protagonista, ali istovremeno i zlocinac i ubica. Prema Aristotelu tragicni junak ne moze biti negativni lik, jer sazaljenje

izaziva samo onaj koji nezasluzeno pati, a strah onaj ko je nama slican. Makbet ipak ima crte ljudskog bica. Na pocetku tragedije on je ugledan i castan velikas, vojskovodja kojisvoju zemlju i kralja spasava od poraza. Odatle ce stici do zlocina, moralne pustosi i dusevnog pakla. Tragedija prikazuje moralno i dusevno propadanja jednog coveka. Moze se reci da je tema sama priroda zla tj. kako se postaje zlocinac - dozrevanje, izvrsenje i posledice ubistva. Od casnog, uglednog, neustrasivog vojskovodje na kraju Magbet postaje zlocinac sazivljen sa zlocinom ubistva. Sekspir prikazuje kako strast vlastoljublja moze ovladati covekom, prikazujuci nam tragicku krivicu koja lezi u karakteru i postupcima junaka. Sekspir, svojom dramom Magbet, prikazuje kako bitka za vlast uvlaci u vrtlog nemira i ratova celu zemlju, kako se sudbina istaknutog pojedinca odrazava i na sudbinu drzave. Ova tragedija ne govori samo o uspinjanju na presto rukama umrljanim krvlju, vec duboko svedoci o patologiji zlocina: prvo ubistvo nikada nije poslednje, nasilje radja novo nasilje. Tragika Magbetovog lika u sebi sadrzi cinjenicu da je ubistvo pocinio onaj ko se toga grozi, tragika koju definiše postepeno oduzimanja ljudskosti u coveku koji je podstaknut spoljasnjim znamenjima u proročanstvu prepoznao svoje skrivene zelje.

3. Lik Makbeta

Magbet se može definisati kao tragični protagonist koji je zločinac i ubica, saživljen sa činom ubijanja. U svakom trenutku on zna šta je dobro, a šta zlo i otvorenih očiju ide iz zločina u zločin. Njegov život obeležen je okrutnošću i mučkim ubistvima. Magbet se gnuša ubistva, a ipak postaje ubica. Na početku same drame on je prikazan kao častan, ugledan, neustrašiv vojskovođa koji svoju zemlju spasava od poraza. Međutim, kroz dramu se prikazuje njegovo propadanje  i postepeno srljanje u propast. On trpi pritisak nepovoljnih okolnosti, pati od nesanice, sve je napušteniji, sa zebnjom očekuje starost, mučen je svešću o bezizlaznosti svog položaja, ne ume sa teškim mislima. Može se reći da prolazi kao uklet čovek i da je njegovo trpljenje toliko da se u izvesnom smislu može reći da pati više od svojih žrtava. Kada su mu veštice nagovestile da će postati tan od Kodora, a potom i kralj, on u to ne veruje, ali kako se prvo proročanstvo ispunilo, on sve više razmišlja o mogućnosti da bude kralj. Trpeći pritisak svojih potajnih želja koje ledi Magbet podstiče sve više i jače, on će počiniti svoj prvi zločin koji će ga dovesti i do drugih, koji će od njega napraviti potpuno drugačiju ličnost. Kada je strast vlastoljublja ovladala Makbetovim razumom,ona ga više ne napušta, naprotiv, samo se pojačava. Kroz lik Makbeta Šekspir nam prikazuje kako se postaje zločinac - dozrevanje, izvrešenje ubistva i njegove posledice.Makbet je tragicni protagonist koji je zlocinac i ubica. Na pocetku drame on je ugledni i casni vrlikas, neustrasiv vojskovodja koji svoju zemlju i svog kralja spasavaod poraza. S te sjajne visine pocinje njegov pad u zlocin i moralnu pustos i dusevni pakao. Njegova drama je drama coveka koji se kao i svi normalni ljudi gnusa ubistva, a ipak postaje ubica U strahu da ce biti otkriveno ono sto zeli da sakrije, Makbet postaje sve napusteniji, trpi neprekidan pritisak nepovoljnih okolnosti i neprijateljsko raspolozenje sredine, pati od nesanice, sa zebnjom ocekuje starost, neprekidno je mucen svescu o bezizlasnosti polozaja u kome se nasao i uopste se nosi sa teskim mislima. Makbet srlja u dalja ubistva ili zato sto je gonjen strahom ili zato sto u njemu ono sto je ljudsko brzo odumire.Svoju sledecu paklenu odluku (posle Dankanovog ubistva gde je trpeo i pritisak ledi Makbet) da

ubije Banka i njegovog sine on donosi sam, bez unutrasnje borbe i spoljasnjih podstreka vodjen strahom koji okupira njegovo bice. Dankanovo ubistvo je za Makbeta samopreobrazujuci cin posle kojeg Makbet ne pokazuje zelju da se vrati na put dobra. Posle Dankanovog ubistva on je unezveren i uzasnut, a posle Bankovog ubistva on je zahvacen slepom krvolocnoscu. Makbetov drugi susret sa vesticama nije slucajan kao prvi. Kao ubica on sada odlazi sam da trazi necastive sile. Pokolj Makdafove porodice pokazuje Makbeta kao zver u ljudskom oblicju. Makdaf ga na kraju ubija kako bi osvetio svoju porodicu.

4. Lik ledi Makbet

Ledi Makbet je najsnaznija Sekspirova junakinja. Vlastoljubiva je i uporna u usmeravanju Makbeta na ubistvo. Na neki svoj način je velicanstvena, hrabra, ima zenske osobine i supruznicku odanost, a resena je da se odrekne svoje prirode kako bi dosla do ciljeva. Ona poziva paklene sile da se uvuku u nju i popune sva covecanska mesta u njoj, da je lise osobina zenskog pola kako bi bila sto okrutnija, kako bi bila sposobna da Makbeta natera na zlo i da se posle nosi s tim. Iako ona nije saucesnik u cinu zlocina, ona ne moze da izdrzi teret greha i na kraju je vidimo potpuno slomljenu nasuprot Makbetu koji se na pocetku gnusa ubistva, a ipak postaje ubica. U poslednjem cinu, u sceni hodanja u snu, ledi Makbet je lisena sopstvene kontrole i svesti i nalazi spas u samoubistvu.Ona je najsnažnija i jedna od najvećih Šekspirovih junakinja, a izgovara manje od 300 reči. Iako vlastoljubiva i uporni podstrekač na ubistvo, onaje na svoj način veličanstvena, hrabra, ima ženskih osobina i supružničke odanosti, a rešena je da se odrekne svoje prirode da bi ostvarila svoje ciljeve. Njen strašni poziv paklenim silama da dođu i liše je ženskog pola kako bi okrutnost mogla potpuno ovaladati njome izaziva snažne svesne i nesvesne reverberacije (odjeke). Međutim njen lik doživljava preobražaj. U početku ona snažnim rimama nagovar muža da ubije Dankana, ni najmanje ne prezajući od zla, ali u kasnijim zločinima ona ipak nije saučesnik. Na te zločine se Makbet sam odlučuje bez njenih posticaja, jer ona ne može da izdrži teret greha in a kraju biva potpuno slomljena. Pod pritiskom griže savesti ona nalazi izbavljenje u samoubistvu.

5. Odnos Makbeta i njegove žene

Moralna ideja drame je da zlocin vodi u usamljenost. Na pocetku su Makbet i njegova zena vrlo bliski. Do Dankanovog ubistva deluju cak i kao dva vida jednog bica. Ledi Makbet je duhovni pokretac, a Makbet je fizicki izvrsilac. Ali njihova ocekivanja da ce posle Dankanovog ubistva uzivati u zajednickoj sreci se ne ostvaruju. Naprotiv, zlocin ih postepeno i nezaustavljivo razdvaja. Posle prvog ubistva koje su zajedno izvrsili, Makbet se povlaci u sebe i o planovim aa drugo ubistvo ne zeli nista da kaze svojoj zeni, a pred trece se savetuje sa vesticama, a ne sa njom. Posle pojave krvavog Bankovog duha, Makbeta i ledi Makbet vise uopste ne vidimo zajedno. Svako od njih produzava svoje putovanje u nespokojstvo odvojeno. Cak i kada su sa drugima, ona u svojim odajam sa dvorkinjama i lekarom, a on sa svojim pratiocima, oboje ostaju zatvoreni u svoj mracni svet. Izmedju njih se otvara tako dubok jaz da Makbet cak i vest o njenoj smrti docekuje ravnodusno, kao nesto sto se moralo desiti, kao da je to normalno.

6. Kako je predstavljena tema zla

Sekspir u drami prikauzuje kako se zlo s naporom probija iz dubine ljudskog bica do svog ostvarenja u fizickom cinu zlocina. Pripreme za izvrsenje prvog zlocina protezu se na vise pocetnih scena koje prikazuju nastanak zamisli o ubistvu, Makbetov uzas sto u sebi otkriva takve zle porive, snazne spoljasnje podsticaje koji deluju na njega (ledi Makbet, predskazanje), njegov sve slabiji otpor i konacno opredeljenje za zlocin. Kada se upucuje ka svom usnulom gostu kako bi ga ubio, Makbet polazi kao uklet covek, a to ubistvo je, u izvesnom smislu, najhrabrije delo koje on cini. Posle toga gube se mucne nedoumice i pocinju strast i svest o tome da vise nikada nece biti pomiren sa samim sobom. Makbet srlja u dalja ubistva ili zato sto je gonjen strahom ili zato sto ljudsko u njemu brzo odumire. Svoju sledecu paklenu odluku da ubije Banka i njegovog sina on donosi sam, bez spoljasnjih podsticaja i bez unutrasnje borbe. Posto je ubio Dankana, on je unezveren i uzasnut, a posle ubistva Banka on je zahvacen slepom krvolocnoscu. Makbetov drugi susret sa vesticama nije bio slucajan kao prvi. Ubica sada sam odlazi i trazi pomoc necastivih sila. Pokolj Makdafove porodice pokazuje Makbeta kao zver u ljudskom oblicju.

Hamlet

1. Osnovni zaplet i paralelni zapleti u Hamletu

Osnovni zaplet Hamleta je osveta glavnog junaka. Na samom pocetku tragedije uvidja se gnev Hamleta zbog ubistva njegovog oca, koga je ubio brat, a Hamletov stric Klaudije, i udaje majke za strica, koji raste pojavom ocevog duha koji trazi osvetu. Sam zaplet cine brojne nedoumice glavnog junaka, koji treba da odluci da li da sprovede osvetu. Podzapleti u Hamletu su Polonijeva, Laertova i Ofelijina porodicna tragedija. Laert i Ofelija gube oca, tako da je i ovaj zaplet podstaknut motivom osvete. Takodje, mladi Fortibrans u zelji da osveti oca krece u dva pohoda na Dansku.Glavni zaplet u Hamletu je njegova osveta. On zeli da osveti svoga oca koga je ubio njegov brat, a Hamletov stric Klaudije. Njegova zelja za osvetom je dodatno pojacana zbog cinjenice da se njegova majka preudala za strica gotovo neposredno po smrti svog muza. Paralelni zapleti su Fortinbrasova osveta (kralj Norveske), Osveta Laerta koji zeli da osveti svoga oca koga Laerta koga je ubio Hamlet, zatim osveta u pozorisnoj predstavi koju izvode putujuci glumci u Hamletovom dvoru na Hamletov zahtev (Misolovka) u kojoj se radi o ubistvu Gonzaga.

2. Lik Hamleta

Hamletu u tragediji pripada izuzetno mesto i ostali likovi su njemu podredjeni. Uvek je pod teretom snaznih osecanja, pod velikim psihickim pritiskom, pod maskom ludila i na ivici rastrojstva, uhvacen u zamku okolnosti. Iz primedbi drugih likova moze se zakljuciti da je pre dogadjaja koji su izazvali njegovo ,,ludilo“ Hamlet bio drugaciji. ( Na primer iz

govora Ofelije moze se zakljuciti da je pre bio obuzet ljubavlju, pazljiv, radostan), a sve je to u svrsi da se naglasi njegova tragika. Kod njega je najdominantnije osecanje neodlucnosti, a moze se opisati kao inteligentan, sklon samoispitivanju, sklon razmisljanju, osecajan i da poseduje odvratnost prema zenama izazvanu ponasanjem njegove majke. Pitanje koje se najcesce postavlja je zasto on odlaze osvetu, a to pitanje povezano je s moralnim normama ili je uslovljeno licnom reakcijom.Hamlet je lik slozen od protivurecnosti i sustinski nedokuciv. Skoro uvek ga vidimo pod teretom nekog složenog osećanja, pod velikim pritiskom, na ivici rastrojstva, pod maskom ludila ili uhvaćenog u zamku okolnosti. Međutim iz primedbi drugih likova i iz reči danskog kraljevića može se naslutiti i jedna posve drugačija osoba – Hamlet kakav je bio pre na njegova pleća pao teret kažnjavanja zločinca. Povremena prikazivanja Hamleta u vreme nepoznato gledaocima govore o čoveku kojije umeo da se druži, da uživa u životu, a nešto od mladalačkog preganjanja, pričljivosti još varniči u prvom susretu sa prijateljima iz detinjstva. O tome kakav je čovek Hamlet bio svedoče Fortinbrasove reči na kraju tragedije „jer on bi pokazao se zbilja pravi kralj da je ostao u životu“. Najčešće potvrđivane crte njegove ličnosti su inteligencija, sklonost ka razmišljanju (prati meterijalne dokaze), osećajnost, odvratnost prema ženama izazvana ponašanjem njegove majke i Ofelije, duhovitost, sposobnost za iskreno divljenje drugima, sklonost ka samoispitivanjui samooptuživanju i visokorazvijena moralna svest, smisao za pravičnost i sposobnost za snažno doživljavanje, a može se reći i da je bio lukav.Mnogi su mišljenja da je Hamlet neodlučan, uglavnom jer svoj utisak zasnivaju na onome što Hamlet govori u svojim monolozima, zbog toga što se u tim trenucima gledalac (čitalac) oseća kao da je u najprisnijem kontaktu s njim. U monolozima Hamlet žestoko prebacuje sebi zbog nepreduzimljivosti i pasivnosti. Ima, međutim, kritičara koji tvrde da je Hamlet, kada treba, rlo odlučan, hrabar i efikasan. Oni nas s pravom podsećaju na to da Hamlet polazi za duhom bez imalo straha, da otkriva Klaudijevo tajnopismo, falsifikuje drugo, šalje svoje uhode u smrt i u bici na moru prvi stupa na gusarski brod što su sve postupci koji protivreče neodlučnoj ličnosti.

3. Lik Ofelije

Ofelija je lik u potpunosti podredjen zahtevima zapleta, a osobine koje Sekspir i pored toga uspeva da joj podari nisu narocito reljefne. Ona je data kao kontrast Hamletove majke Gertrude. Mlada, nezna, nevina, Ofelija u svom neiskustvu ne moze da razume Hamleta, a zbog svoje pokornosti ocu mora da mu uskrati i onu emocionalnu podrsku koju bi bila kadra da mu pruzi i koju on kao da nemo trazikada dolazi uzbudjen i neuredno odeven u njenu odaju. Ona je zrtva okolnosti , prinudjena da odbije coveka kojeg iskreno voli da bi poslusala oca, kao i da laze da bi zastitila oca. U kasnijem razvoju price ona je izlozena sve snaznijim pritiscima kojina kraju slamaju njenu krhku licnost. Tako je u prvom delu drame njena uloga da naglasi izolovanost glavnog junaka, a u drugom delu njeno ludilo i smrt unose snazne pateticne i poeticne tonove u polifono sazvucje tragedije.u delu je prikazana kao žrtva, devojka koju su drugi iskoristili za ostvarenje svojih ciljeva. Hamlet glumi ludilo, a li Ofelija zato zaista ludi. U svom ludilu ona svima daje po jedan cvet i otkriva tako kakvi su zaista glavni akteri ove tragedije.

Posle analize lika Ofelije, očigledno je da je njen lik ipak više od pozadinskog karaktera ili sredstva za dalji zaplet drame. Ona je lepak koji povezuje dva glavna lika – Hamleta i Laerta. Ona je sila koja ih pokreće, opravdanje za iracionalno ponašanje i tragično biće koje im donosi veliku emocionalnu buru. Ona sve to ostvaruje nesvesno i nenamerno, jednostavno samim tim što je tiha i poslušna. Hamlet jeste protagonist drame, glavni junak, ali i Ofelija je junakinja svog sopstvenog podzapleta. Dok smo fokusirani na Hamleta i njegove patnje, priča o Ofeliji nam eksplodira u lice u trenutku kada ona pukne i vođena ludilom izvrši samoubistvo.

4. Analiza monologa „Biti ili ne biti"

Monolog Biti ili ne biti sluzi za iskazivanje unutranje borbe glavnog junaka i za prikazivanje njegovog psihickog plana.Tu je suocavanje razlicitih ideala i normi ponasanja koje se javlja jos na pocetku drame, ali je ovde dovedeno do vrhunca. Po klasicnoj tradiciji, samoubistvo je casni izlazak iz bezizlazne situacije, ali po hriscanskom ucenju ono se ne sme pociniti. Za izvrsenje zadatka koji mu je nametnut neophodno je da Hamlet iz osnova promeni svoju licnost. Jer izvrsenju krvne osvete protive se sve njegove najbolje osobine – inteligencija, obzirnost, smisao za pravicnost, osecajnost. To u njemu izaziva dramaticne obracune koji potresaju same osnove njegovog bica.U svom čuvenom monologu Hamlet eksplicitno razmislja o samoubistvu, pita se da li je bolje ziveti ili sanjati (umreti). San je zapravo metafora smrti. On pokazuje sposobnost antickog misljenja, razmislja o istoj stvari u dve teze. U ovom monologu cesta je upotreba infinitiva, jer je to glagolski oblik koji ne pokazuje vreme – Sekspir kroz Hamleta daje svoja razmisljanja o polozaju coveka u svetu. Hamlet je u stalnom kontaktu sa smrcu, pita se da li je bolje trpeti bedu u zivotu ili umreti, spavati, ali zakljucuje da ce covek radije da trpi nedace i nesrece u zivotu jer ne zna kako izgleda smrt.

5. Analiza Hamletovog monologa o glumcima

Glumci predstavljaju scenu na sceni, oni po Hamletovim uputstvima pripremaju „misolovku“ sa predstavom „Ubistvo Gonzaga“ pomocu koje Hamlet zeli da izazove Klaudija i dokaze njegovu krivicu. Hamletov monolog u ovoj sceni je slican monologu Sirana de Berzeraka kada on napada glumca jer urla. Dakle to je jedan ????? gde se ??? saveti glumcim kao i mladim pesnicima ubacuju u samo delo.Šekspir savetuje glumce, kao što Horacije savetuje pesnike. Hamlet je oličenje renesansnog čoveka koga karakteriše velika erudicija, afiniteti prema i umetnosti. On savetuje glumce da ne testerišu vazduh rukama, da se drže načela umerenosti da ni u vihoru strasti ne pokleknu. Kroz Hamleta je Šekspir izneo ideje o svrsi umetnosti, da umetnost treba da bude korisna osim što zabavlja, da ima i didaktičku i estetsku funkciju.

Hamlet na neki nacin iskoriscava glumce za svoju nameru, zeleo je svim da pokaze da zna da mu je otac ubijen. Glumci predstavljaju scenu na sceni, oni po Hamletovim uputstvima pripremaju „misolovku“ sa predstavom „Ubistvo Gonzaga“ pomocu koje Hamlet zeli da izazove Klaudija i dokaze njegovu krivicu. Nesumnjivo je, naime, da uvod, kao i pretezni deo ovog govora cine junakova uputstva za ostvarivanje mimesis-a kao celovitog i uravnotezenog podrazavanja, koje mora da izbegava krajnosti i

dvosmislenosti. U samoj zavrsnici govora, iznosi se zakljucak o mimesis-u kao slozenom, ali skladnom i prirodi vernom odrazu, a kroz Hamletovu tvrdnju o svrsi glume koja je “bila i jeste, kako pre tako i sad, da bude, u neku ruku, ogledalo prirodi, da pokaze vrlini njene sopstvene crte, poruzi njenu sopstvenu sliku, a samom veku i slici i prilici vremena njihov oblik i otisak“.

Kralj Lir

1. Kratak sadržaj

Delo započinje dijalogom Kenta i Glostera iz kog se saznaje da kralj Lir deli kraljevinu, a potom se daje i čin same raspodele. Kralj ima tri ćerke te planira da najveći deo da onoj koja ga najviše voli. Dve ćerke, jake na rečima, podelile su kraljevstvo na dva ravnomerna dela, ali treća, Kordelija, nije dobila ništa jer nema ,,klizavu veštinu reči što ne misli“ i biva udata za milostivog kralja Francuske bez miraza. Do zapleta dolazi kada obe kraljeve ćerke odbacuju oca koji, razočaran u njihovu ljubav i nezahvalnu prirodu, dospeva do svoje ćerke Kordelije gde nalazi spas od teškog ludila. Kroz dramu se prožima još jedna izdaja roditelja (Edmund) i pomoć roditelju (Glosteru) u najpotrebnijim trenucima (Edgar). Na kraju, posle sudara francuske i engleske vojske gde Engleska pobeđuje, dolazi do razrešenja - sestre su se zavadile oko Edmunda i poubijale se međusobno, Edmunda  u dvoboju ubija Edgar, Kordelija je obešena, Lir umire od tuge za njom.To je prica o ostarelom kralju koji zeli da svoje kraljevstvo podeli ravnopravno na tri cerke, a da pritom zadrzi izvesna obelezja vlasti. Od njih zauzvrat trazi da kazu koliko ga vole. Dve starije cerke koje su vec udate to uspesno obavljaju, uz mnogo laskanja, dok najmladja kojoj predstoji udaja iskreno kaze da voli svoga oca mnogo, ali da ce isto toliko voleti i svog buduceg muza. Nezadovoljan takvim odgovorom, Lir je razbastinjuje, i bez blagoslova je pusta da se uda za francuskog kralja. Dve starije kceri pokusavaju da izbegnu dato obecanje da ce otac boraviti kod njih po mesec dana naizmenicno sa svojom svitom od 100 vitezova. Izludjen njihovim smicalaicama, Lir potpuno poludi i krene da luta okolinom sa svojom Ludom. Verni sluga Kent ga sve vreme krisom prati iako ga je Lir oterao jer je branio njegovu najmladju cerku Kordeliju. Njegovo ludilo je posledica spoznaje da je pogresio i da ga starije cerke ne vole, te da ga voli i ceni jedino najmladja Kordelija koju je oterao od sebe svojom tvrdoglavoscu. Uprkos njegovoj pogresnoj proceni, ipak se miri sa Koprdelijom, ali prica se ne zavrsava srecno, vec tragicno, smrcu svih glavnih junaka – posle sudara francuske i engleske vojske gde Engleska pobedjuje, dolazi do razresenja - sestre su se zavadile oko Edmunda i poubijale se medjusobno, Edmunda  u dvoboju ubija Edgar, Kordelija je obesena, Lir umire od tuge za njom.

2. Lik kralja Lira

Kralj Lir se na pocetku drame javlja kao pravi kralj –ponosan, mocan, silan, tvrdoglav, autoritaran, neuvidjavan, a potom ce kroz njen dalji tok dobiti lik prosjaka posto biva odbacen od kceri kojima je dao vlast. Tek kada je izgubio svu svoju moc, laskavost i vernost pojedinih sluga, zetova i kceri, shvata da zapravo i nije imao njihovu ljubav,

uvidja nezahvalnost kcerki i proklinje ih u svojoj nesreci i ludosti. Njegovo pokajanje i pomirenje sa odbacenom cerkom Kordelijom i vernim slugom Kajem (Kent) ipak nije dovelo do srecnog zavrsetka. Lir za sebe kaze da je manje sam gresio nego sto su se drugi ogresili o njega. Ali ocigledno je da je njega vlast iskvarila, pa je postao nesposoban da shvati bilo koje misljenje drugacije od svog, jer on ne samo da zeli da mu se laska javno, vec on to i zahteva i kaznjava one koji to odbijaju da cine. Kralj Lir kroz delo stice dublje shvatanje sveta. I Lir i Gloster se najpre pogresno opredeljuju, uvidjaju svoju zabludu, kaju se i prelaze na drugu stranu unistavajuci zlo u sebi. Tragicka greska kralja Lira je u njegovom karakteru i gordosti.Teško je govoriti o samom Liru. On je očigledno čovek kojeg je vlast iskvarila pa je postao nerazborit starac nesposoban da shvati bilo čije mišljeneje koje je drugačije od njegovog. On ne samo da želi, već i zahteva da mu se javno i ceremonijalno laska, pa nagrađuje one koji udovoljavaju njegovom hiru i željama (Regana i Gongorila), a kažnjava one koji odbijaju da to čine (Kordelija).Lir je autoritaran, neuviđajan i dopušta svojim ljudima, uključujući prerušenog Kenta i Ludu da se prema drugim ljudima ponašaju drsko, omalovažavajuće, pa čak i nasilnički. lir s vremenom prolazi kroz proces duhovnog ozdravljenja . Kako se događaji nižu, tako on stiče dublja shvatanja sveta upravo zahvaljujući zlu kome je dao maha svojim nepromišljenim poteima. Na početkuje nerazumni starac, zatim prolazi kroz gnev, očajanje, patnju i ludilo, da bi na kraju stekao novu mudrost i pravu svest o svetu koji ga okružuje. Shvata da je pogrešio.

3. Lik Kordelije

Kordelija, tragicni junak drame Kralj Lir, javlja se samo na njenom pocetku kada kralj deli kraljevstvo i na kraju, sredini 4. čina, kada se miri sa ocem i pokusava da ga spase. No ipak, njen lik kao da je prisutan kroz celu tragediju, jer sva desavanja skriveno upucuju na njene vrline. Ona nema klizavu vestinu reci koje imaju njene sestre te kazu sto ne misle, ali se njene reci poklapaju sa delima, sto ce vreme i pokazati. Ona je zgrozena licemerjem i ulagivanjem svojih sestara. Na pocetku ostavlja utisak da je jogunaste naravi. Kordelija postuje svog oca, kao roditelja i postuje njegovu odluku da ga napusti i ode odbacena. Kada je saznala sta se desava sa njenim ocem, plemic u delu kaze da su se kod nje takmicili samosavladjivanje i tuga, a Kent ce reci da zvezde nad nama odredjuju nase karaktere, praveci tako paralelu između dobre Kordelije i njenih sestara jer su rodjene od istih roditelja, a tako razlicite.Lik Kordelije nosi neke od osnovnih poruka drame. Ona je Lirova najmlađa kćerka koja je oterana zbog svoje iskrenosti i ponosa njenog oca koji nije uviđao te njene vrline, a cenio je kukavice i licemere koji su tako skrivali svoju pohlepu. Ona nije želela da učestvuje u tom takmičenju lažima jer je i sama gorda kao i njen otac. Ona je zato izdvojena i taj njen čin možemo tumačiti kao iskrenu ljubav prema ocu, koji ne koristi reči kao potvrdu. Njenu plemenitost možmo videti i na kraju kada prašta svo ocu njegovu nepromišljenost. Zgađenja hipokrizijom i ulagivanjem svojih sestara, ona na početku ispoljava neprilagodljivu i jogunastu narav, ali kasnije kada se ponovojavlja ona predstavlja mlaz bele svetlosti u mračnom svetu tragedeije.

4. Glavi zaplet

Glavni zaplet ove tragedije čini odbacivanje kralja Lira od strane njegovih kćeri kojima je on podario vlast kao nagradu za lažne reči ljubavi koje je od njih dobio, a od Kordelije nije, te ju je odbacio. U središtu zapleta je starac koji je pogrešno procenio svoju decu i ukazao poverenje onima koji  će ga svirepo izneveriti. Može se reći da delo i nema nikakvu ekspoziciju, jer nemamo neku situaciju od ranije, te žestina i nasilje nastaju iznenada i utoliko je zaplet teži.Cini ga prica o Liru i nezahvalnosti i sebicnosti njegovih kceri. Motiv koji se javlja u glavnom zapletu razvijen je u nizem kljucu, u sporednom zapletu. Taj sporedni zaplet je prica o Glosteru, koji je oslepljen, sin ga je izdao i namestio klopku drugom. Analogije su ocigledne. U oba zapleta u srdistu je otac koji pogresno procenjuje svoju decu i ukazuje poverenje onima koji ce ga svirepo izneveriti, oba starca su izbacena iz kuce i ostavljena da lutaju, jedan je kacnjen ludilom (Lir), drugi slepilom, i jednom i drugom u najtezim trenucima utehu pruza odbaceno dete, i jedan i drugi posle velikih patnji uvidjaju istinu, ali je tada kasno.

San letnje noći

1. Kratak sadržaj

Prve dve scene ove drame dešavaju se u Atini gde se upoznajemo s Tezejem, Hipolitom i Hermijinim ocem koji stoji na putu njihovoj ljubavi. Zatim, radnja se seli u šumu gde se upoznajemo sa drugim likovima i gde dolazi do pometnje – Vratilo je preobražen i dobija magareću glavu, kraljica vila se pod uticajem čarobnog soka zaljubljuje u njega, a između Tezeja i Hipolite se množe nesporazumi. U prvoj sceni 4. čina sviće zora, čari se skidaju, svi dolaze sebi,mire se, smrtnici se vraćaju u Atinu. Potom se Vratilo ponovo sastaje sa zabrinutim drugovima, a u poslednjoj sceni svi zaljubljeni se venčavaju, zanatlije prikazuju pripremanu dramu, a vilinska braća prizivaju blagoslov na bračne postelje mladenaca.Radnja pocinje najavom vencanja Tezeja i Hipolite i to ujedno predstavlja okvirnu pricu kojom su povezane sve druge niti radnje. Do dana odredjenog za to vencanje Hermija mora da odluci hoce li se povinovati ocevoj volji i udati za Demetrija ili ce slediti svoja osecanja i poci za Lisandrom. Na drugoj strani zanatlije spremaju predstavu o Piramu i Tizbi. Radnja se premesta sa dvora u prirodu u atinsku sumu. Tu se sastaju mladi ljubavnici, medju kojima nicu nesporazumi, a takodje se tu pojavljuju zanatlije koje se pripremaju za predsavu. U daljem razvoju zapleta pocinju pometnje u sumi zahvaljujuci djavolku Puku koji pravi sitne pakosti. U zoru, medjutim, sve se rzaresava, cari se skidaju, svi dolaze k sebi, Oberon i Titanija se mire, a Tezej i Hipolita stizu u sumu na jutarnji lov. Potom se svi vracaju u Atinu i drama zadobija zaokruzenje u poslednjoj sceni – svi zaljubljeni se vencavaju, zanatlije izvode predstavu na dramu, a vilinska bica prizivaju blagoslov na bracne postelje.

2. Kompozicija dela

Drama San letnje noći, iako srazmerno kratka, nazvana je ,,čudom kompozicije“ jer Šekspir nikada nije vestije upleo razne niti zapleta, a samoj kompoziciji odgovara raskos stila. Moze se prepoznati pet prica koje su medjusobno povezane: vencanje atinskog vojvode Tezeja i amazonske kraljice Hipolite; dozivljaji mladih atinskih ljubavnika Hermije, Helene, Demetrija i Lisandra; svadja vilinskog kralja Oberona i vilinske kraljice Titanije; priprema amaterske predstave o Piramu i Tizbi; tragicna ljubav samog Pirama i Tizbe. Kompozicija se sastoji iz jednostavnog i pravolinijskog sleda dogadjaja. Prve dve scene se desavaju u Atini, gde se upoznajemo s Tezejem, Hipolitom, Hermijinim ocem, zatim se radnja premesta u sumu u okolini Atine gde se upoznaju ostali likovi i gde dolazi do brojnih pometnji, a potom se radnja opet vraca u Atinu. U okviru tog hronoloskog sleda, postoji i drugi nacin povezivanja prica, tj. neposredno ukrstanje pojedinih niti zapleta. Prica o Tezeju i Hipoliti cini staticni kompozicioni okvir za ostale price. Njihovo vencanje je sredicnji dogadjaj sa kojim su povezane osatle price.Priča o Tezeju i Hipoliti cini kompozicioni okvir za ostale price. Njihovo vencanje je sredisnji dogadjaj cijim najavljivanjem drama pocinje. Radnja se razvija u tri stava. Pocetak je u dvorskoj sredini, a oglasen je pretecom, skoro tragicnom notom, jer se Hermiji dosudjuje okrutna kazna ukoliko obije da poslusa oca. U drugom stavu licnosti odlaze u sumu u kojoj izbijaju nesporazumi, pometnje, i na kraju nastupa otreznjenje odnosno pomirenje. U trecem, poslednjem stavu radnja se ponovo prenosi u Atinu, uspostavlja se sklad i obrazuju se nove drustvene celije, odnosno sklapaju se brakovi koji obecavaju plodnost.

3. Zapleti

V. Kostić kaže da Šekspir nikada nije veštije upleo različite niti zapleta, nego u ovoj komediji, te da ovde njegov dar za to dolazi do vrhunca. Zaplet zapocinje prelaskom iz Atine u sumu gde dolazi do brojnih pometnji - Vratilo je preobrazen i dobija magarecu glavu, kraljica vila se pod uticajem carobnog soka zaljubljuje u njega, a izmedju Tezeja i Hipolite se mnoze nesporazumi. Zaplet se resava po svitanju zore, kada se cari skidaju i svi dolaze sebi. U tu prividno prostu kompoziciju Sekspir je uneo pojedine spone zapleta koje se ukrstaju dajuci konacan utisak i jedinstvo kompozicije. Tako se glavni zaplet odnosi na ljubavnike Tezeja i Hipolitu, ali ga uporedo prati zaplet oko mladih ljubavnika Helene i Hermija, Lisandra i Demetrije, potom zaplet oko Oberona i Titanije i oko izvodjenja komada zanatlija.Tema ovog dela je ljubav prikazana na različite načine. Ljubav dobija različite vidove kod različitih ličnosti. Zaljubljenost mladih Atinjana (Lisandar, Hermija, Demetar i Helena) romantična je, strastvena i snažna, ali puna nepromišljenosti. Iako često deluje smešno, ona je iskrena jer mladim ljudima koji su zaljubljeni zbnači sve u životu. Tezej i Hipolita su vezani sponama zrele, staložene ljubavi. Oni su merilo uravnoteženosti po kome treba suditi ostale ljubavne zanose. Kao što je ljubav Tezeja i Hipolite odnos sklada u državi, tako je ljubav Oberona i Titanije osnov sklada u svetu prirode. Njihova svađa oko malog pažaizaziva meteorološke poremećaje i pometnju godišnjih doba, a njihovim izmirenjem i prisustvom u domu mladenaca nagoveštena je srećna budućnost.Porodično viđenje motiva ljubavi otelotvoreno je u prikazanju o Piramu i Tizbi naročito u sceni udvaranja vilinske kraljice Vratilu, preobraženom u poluživotinjsko obličje. U tom

prizoru krajnosti se dodiruju i daje se neka vrsta vizuelnog rezimea komične vizije ljubavi koju drama izražava.

4. Metateatralnost

Metateatralnost ili drama u drami je postupak koji podrazumeva da je u tok dramske radnje umetnut mali komad, koji junaci drame gledaju ili u njemu ucestvuju. Prvi put je upotrebljava Kid 1587. u „Španskoj tragediji“. Postupak postaje popularan u elizabetanskoj drami, narocito u tragediji osvete. Najpoznatiji primer je Misolovka u Hamletu, a Sekspir ovaj postupak koristi i u komedijama za Sta je primer San letnje noći-Priča o Tezeju i Hipoliti cini staticni i uravnotezeni emocionalni i kompozicioni okvir za ostale price, u kojima se desavaju skokovi i padovi ljubavi, promene, svadje, pometnje i ludosti.

Fransoa Rable – Gargantua i Pantagruel

1. Život i delo Rablea

Fransoa Rable bio je francuski humanist, pripovedac, lekar i monah. Rano je pokazao interesovanje za anticke jezike i prirodne nauke.Napustio je manastir posto je bio osumnjicen da cita ,,jereticke knjige’’,posle cega se bavi medicinom. Kao doktor i profesor anatomije u Lionu objavljuje Hipokratove aforizme i Medicinska pisma Dj. Manardija.Njegovo najvece delo je satiricni roman Gargantua i Pantagruel  kojim je izrazio ideje pravde, dobrote, covecnosti, kulture i tolerancije. U vise navrata boravi u Rimu gde je prosirivao svoje znanje iz arheologije,botanike i arhitekture.Celokupne slike koje Rable daje u svom delu povezane su sa narodnim izvorima.U stvaranju Rable kosristi groteskni realizam,podsmeh i ironiju.

2. Kratak sadržaj dela

Na početku se daje loza Gargantue –11 meseci bio u stomaku, rođen kroz uvo i prvo što je rekao je daj da se pije. Nakon toga daje se njegovo obrazovanje - proučavao je sedam slobodnih veština što je kritika sholastičkog obrazovanja, a posle je sa učiteljem Ponokratom otišao u Pariz na školovanje. Dok je on u Parizu, njegov otac i Čemer Ljutica  se sukobe i ratuju. Gargantua se vraća i zahvaljujući njemu pobeđuju u ratu.Na kraju osnivaju Telemsku opatiju (utopija; ne vladaju tu crkvena pravila već sve ide po zakonima čoveka i prirode).Rable prvo opisuje Gargantuino poreklo i govori o njihovim roditeljima Pezajzu i Gargameli. Sve je predstavljeno preuvelicano i neobicno, od samog Gargantuinog rodjenja pa do osnivanja Telemske opatije. Gargamela je svog sina nosila u stomaku 11 meseci i na kraju ga je rodila na uvo, sto predstavlja parodiju na rodjenja bozanstva i heroja (Atina rodjena iz Zevsove glave). Gargantua je predstavljen kao div koji vec po samom rodjenju trazi da pije i jede. Do dolaska u Priz na skolovanje on i ne zna ni za sta drugo osim za jelo i pice i fizioloke potrebe. Ne oseca nista drugo osim telesnog u svom zivotu. Medjutim, on u Parizu dozivljava preobrazaj na skolovanju kod ucitelja

Pontekrata. Pocinje da se bavi svim vrstama umetnosti, da izucavav nauke i jezike, da jede i pije umereno, da se razume i u jahanje, vojnu strategiju, odnosno, u sve oblasti ljudskog života. Pismo koje je dobio od oca u kome ga on obavestava da ih je napao komsija Cemer Ljutica,nateralo ga je da se vrati kući i odbrani svoj zavicaj. U tome mu pomazu ucitelj i Jovan kaludjer kao i ostale komsije te je protivnik bio lako savladan. U znak zahvalnosti svima koji su mu pomogli, on ih nagradjuje, ali nagradjuje i porazene velikodusno. Svom najboljem saborcu Jovanu kaludjeru gradi Telemsku opatiju koja ima samo jedno geslo, nacelo: Cini što ti se prohte.

3. Karnevalizacija

Svetkovine karnevalskog tipa i s njima povezana smesna prikazanja ili obredi zauzimali su ogromno mesto u zivotu srednjovekovnog coveka. Karneval je drugi zivot naroda, organizovan na principu smeha. To je njegov praznicki zivot. Smeh je obicno pratio gradjanske i svakodnevne ceremonijale i obrede: lakrdijasi i lude su bili obavezni ucesnici i parodicno su oponasali razlicite trenutke ozbiljnog ceremonijala. Pored karnevala u pravom smislu reci, odrzavali su se i posebni praznici luda i praznici magaraca, a postojao je i poseban uskrsnji smeh. Pored toga, svaki crkveni praznik imao je svoju narodno-ulicnu smehovnu stranu. Karneval nije bio tipicna umetnicka pozorisno-predstavljacka forma, vec neka vrsta stvarne forme samog zivota. Karneval ne zna za podelu na izvodjace i gledaoce, jer dok karneval traje, svi zive karnevalskim zivotom.Slika kralja povezana sa veselim tucama i povezana sa crvenom njuskom ujdurmasa i sa njegovom prividnom smrcu i sa njegovim neocekivanim ozivljavanjem i klovnosvskim poskokom posto je dobio batine; predstava su karnevala, jer su narodno-praznicka slika. U tom sistemu slika kralj je lakrdijas, koga bira sav narod, a potom mu se podsmeva, ruga i tuce ga. Takodje se i svrgnuce Pisrohola i Anarha prikazuje karnevalski. Karnevalske prizore kod Rablea imaju sva batinjanja i tuce, ruganja, predstavnici stare vlasti, stare pravde, fiktivno rasparcavanje tela, jer imaju veselo obelezje; zapocinju i zavrsavaju se smehom. Ali karnevalskom atmosferom nisu obelezeni samo ovi navedeni primeri, vec citav roman.Kod Rablea vidimo uticaj narodne smehovne kulture koja ima tri oblika:

obredno-prestavljacke forme medju kojima je i karneval (U „Gargantua i Pantagruel“ kada svi jedu i piju)

parodije – na svestenstvo, predstavnike sholastike (npr. govor Janka Klacenog-Nedoklacenog), rodjenje junaka i bogova (Gargantua se radja na uvo, parodija na rodjenje npr. Atine ili Herakla).

psovke i proklinjanja (kroz ceo roman se nize ulicni govor, psovke i kletve) 

Termin koji koristi Mihail Bahtin u svojoj knjizi o renesansi i Rableovom romanu „Gargantua i Pantagruel“ da bi opisao književno uobličavanje narodne kultureoličene u

obredno-predstavljačkim formama, odnosno u karnevalu sa svim pojedinačnim pojedinačnim oblicima realnog ispoljavanja i značenja. Karneval Bahtin posmatra u nekoliko karakterističnih oblasti: u istoriji smeha, uličnomgovoru, narodnoprazničnim slikama i formama, gozbenim slikama, grotesknoj slici tela i slici materijalno telesnog. Karnevalizacija najbolje ilustruje način sagledavanja i predstavljanja stvarnosti renesansne književnosti. Karneval traje oko dva meseca u godini i to je period kada se uživa u materijalnim slastima života – hrani, piću, polnom opštenju što je praćeno veseljem i igrom. Karnevalizacija podrazumeva dualizam svetova, istovremeno postojanje dve stvarnosti – ficijelne i narodne. Otauda je karnevalizacije parodija crkvenih izvođačkih formi, imitacija života kroz igru. Kaneval ima opštenarodni karakter, pošto u njemu svi učestvuju.Njegova logika je izvrnuta, realno postaje irealno, pravac kretanja odražava se i na izbor slika, pa se predstave grade na snižavanju. Sve je sniženo i spušteno na zemlju s naglaskom na telesnom.  Gore postaje dole, nebesa se spuštaju na zemlju, glava zamenjuje stražnjicu i obrnuto. Bahtin doslovno govori o „topografskom“ značenju zamene pozicija pomoću kojeg se u prirodni kružni tok dovode i životni ciklus, život i smrt. Život je shvaćen ambivalentno, kao unutrašnje protivrečan proces. Ista izokrenutost se prepoznaje i u tumačenju vremena.Važnu ulogu ima smeh u svom pozitivnom preporoditeljskom i stvaralačkom smislu. U renesansi smeh predstavlja izraz slobnog i kritičkog saznanja epohe. Smeh je pobeda nad strahom, izrugivanje na pogrebu prošlosti i sadašnjosti. Njegova priroda nije buntovna već katarzična, a on sam ima didaktičku svrhu.Karnevalizacija predstavlja i više predstavljačkih formi koje se postižu prerušavanjem, hiperbolom, spojem suprotnosti (npr. karnevalski par?), parodijom, upotrebom opscene, dijalektalizma, kletvi, psovki .Kod Rablea vidimo uticaj narodne smehovne kulture koja ima tri oblika:

obredno-prestavljacke forme medju kojima je i karneval (U „Gargantua i Pantagruel“ kada svi jedu i piju)

parodije – na svestenstvo, predstavnike sholastike (npr. govor Janka Klacenog-Nedoklacenog), rodjenje junaka i bogova (Gargantua se radja na uvo, parodija na rodjenje npr. Atine ili Herakla).

psovke i proklinjanja (kroz ceo roman se nize ulicni govor, psovke i kletve) 

4. Groteskni realizam

Zagonetku Rableovih slika M. Bahtin razresava tako sto proucava njegove narodne izvore, odnosno narodno-smehovnu kulturu. Kao nasledje smehovne narodne kulture javljaju se materijalno-telesne slike. Groteskni realizam je u stvari esteticka koncepcija te narodne kulture u kojoj dominira materijalno i telesno nacelo. Materijalno-telesno nacelo je duboko pozitivno, ono je univerzalno, opstenarodno, kosmicko, njega odlikuje plodnost, rastenje, izobilje vezano za kolektivno telo. Nosilac ovog nacela je narod i zato je sve telesno preuvelicano, a to preuvelicavanje ima pozitivan karakter. Osnovno svojstvo grotesknog realizma je snizavanje, priblizavanje zemlji. Snizavanje ima iskljucivo topografsko znacenje: gore-dole=nebo-zemlja. Sa telesnog stanovista gore je glava, a dole polni organi, stomak i zadnjica. Ova koncepcija grotesknog realizma dozivljavana je kao koncepcija s optimistickim stavom prema svetu i coveku.

Termin Mihaila Bahtina koji on primenjuje na analizu Rableovog romana ``Gargantua i Pantagruela`` i narodne kulture srednjeg veka i renesanse. Groteskni realizam je specifican vid slikovnosti zasnovan na hiperboli. On spaja realno i groteskno vidjenje sveta, ali je za njegovu sustinu mnogo vaznija estetska koncepcija stvarnosti koja proistice iz ovakvog prikazivanja. U njemu dominira materijalno i telesno nacelo zivota, odnosno predstave ljudskog tela i njegovih funkcija koji su prenaglaseni. Groteskni realizam je nasledje smehovne kulture srednjeg veka. To vidimo u Gargantui sve vreme kada likovi jedu i piju u velikim kolicinamam, uzivaju u telesnom zivotu, slastima materijalnog. Drugi elemenat grotesknog realizma je hiperbola (npr. sam opis Gargantuinog izgleda). Trece sredstvo grotesknog realizma je detronizacija sto znaci svodjenje svega duhovnog, idealnog i apstraktnog na telesno, materijalno i ovozemaljsko (kada Gargantua prica ocu Pejazajzu o toalet papiru) ili kradja zvona ili kada Gargantua pojede šest hodocasnika u salati.

5. Primer  groteske u delu

Najbitnija obelezja grotesknog stila su: prekomernost, preuvelicavanje, hiperbolizam. Primeri groteske u delu: Tvrdnja brata Zana da je ``cak i hladovina od manastirske zvonare plodonosna``, njegova tvrdnja da kaludjerska mantija vraca psu muzjaku polnu snagu kad ju je izgubio, zamisao Panirga da pariske zidine napravi od polnih organa. Ovde je rec o podsmevanju socijalnim pojavama (monaskom razvratu, potkupljivosti pariskih zena), a Rable im se podsmeva tako sto ih do krajnosti preuvelicava. Rable daje citav niz groteskno uvelicanih delova tela u genealogiji prvih divova. To groteskno telo je nedovrseno, promenljivo, a u tim grotesknim slikama pretezno je rec o donjim delovima tela.

Miguel de Servantes – Don Kihot

1. Servantesov život i delo

Servantes je bio španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U vrieme njegovog rođenja porodica mu je već bila osiromašena. Školovao se u Madridu i Servilji. U vojsku je stupio kao vrlo mlad čovek, a u njoj je proživeo vrlo burne godine. U bitki kod Lepanta izgubio je ruku. Po povratku u domovinu  radio je kao službenik, pa je ponovno bio vojnik, a književni ga rad nije mogao izvući iz siromaštva. Umro je u Madridu. Servantes se prvo oprobao u poeziji, a potom je pisao drame i komedije, novele i romane. Njegovo najpoznatije delo je Don Kihot, jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije.Rođen je 1547. u Kastilji (Alkala de Enares) kao treće od petoro dece. Smatra se jednom od najvećih figura španske literature. Bio pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. Njegovo najznačajnije delo je „Don Kihot“ i kako ga je sam pisac predstavio, „Don Kihot“ je

pisan kao parodija na viteški roman. Napisao je još Galateju (pastoralna tematika, koja je glavna tema ovih pesama je Servantesu bila posebno draga), Put na Parnas (satirično-didaktična poema – kritički osvrt na pesnike i pesnišvo onog vremena), Veliku Turkinju (izgubljeno dramsko delo koje pominje u Putu na Parnas), Alžirske dogodovštine (komedija)… Na njegovo stvaralaštvo su uticali antički pisci Vrgilije i Homer, renesansna Italija, viteški romani. Servantesov roman Don Kihot izvršio je ogroman uticaj na razvoj prozne književnosti i posle 4000godina snažno privlači sve generacije. Osim „Don Kihota“, i druga Servantesova dela su bila uzor kasnijim piscima širom sveta. Jedna od uzornih novela, Cigančica, poslužila je kao ideja Viktoru Igou za njegovo roman Bogorodičina crkva u Parizu.

2. Kratak sadržaj

Don Kihot, zanesen viteskim romanima, odlucuje da uskrsne stara vremena i da postane vitez lutalica. Posto je poverovao da je on predodredjen da ozivi ideale lutajuceg vitestva, ispravlja nepravde, podje da trzi pustolovine u kojima ga je sledio verni konjusar Sanco Pansa, ponesen obecanjem svog gospodara da ce postati namesnik ostrva. Njih dvojica postaju najbolji prijatelji i krstareci drumovima Spanije dozivljavaju mnoge pustolovine.U svim pustolovinama don Kihot je pokazivao bezumniu hrabrost, ludost, a njegov stitonosa je trezven i oprezan. Sve svoje viteske borbe i „uspehe“ poklanjao je svojoj gospi Dulsineji od Toboza. Medjutim, u zelji da stane na put nepravdi, on je cinio da se ona poveca npr. kada oslobadja galijase, kada barani decaka koga gazda tuce, kada probada ovce… On ne shvata da su se vreman izmenila, da je vreme avantura i riterskog obozavanja zena zauvek prolo, da ne postoje divovi i carobnjaci kao i da se prava slabih i ugnjetavanih vise ne stite sposobnoscu lutajuceg vitestva vec drzavnim zakonima, zato kao jedinu nagradu za svoja dela on dobija podsmeh i porugu. Zahvaljujuci prevari njegovih prijatelja koji su sve vreme zeleli da ga urazume, vitez se vraca kuci i oboleva. Bolest ga vraca u stvarnost, postaje mu jasno da nije ziveo u svom vremenu, spoznaje svoju ludost i umire.

3. Lik Don Kihota

Samom svojom pojavom izaziva podsmeh jer je sve samo ne vitez: star, mrsav, visok, ima loseg konja, a za gospodaricu svog srca izabrao je jednu seljanku i nazvao je Dulcineja od Toboza, sto je ime jedne princeze iz viteskog romana. Don Kihot ima razlicita prividjenja pa od krcme kraj puta misli da je zamak, a krcmari grofovi, napada vetrenjace, stada ovaca, a u Madridu zeli da oslobodi kriminalce misleci da su jadni, potlaceni narod. Don Kihot je idealista i sanjalica koja se ostro sudara sa stvarnoscu u kojoj vladaju norme gradjanskog drustva. On je tragicar i zanesenjak, mudra luda, velikodusan i plemenit. Srecan je kad pomaze potlacenim, prezire bogate i ceni slobodu u siromastvu. Prvi ideal Don Kihota je renesansni ideal humanizma, slobode i pravde. Sustina nesporazuma Don Kihota i sredine je u tome sto ovaj za plemenite ciljeve koristi neadekvatna sredstva. Zato se njegova plemenitost izopacava. U Don Kihotu ima ostre

parodije i segacenja kojima je izlozen junak. Ima situacija kada se Don Kihot sagledava kao beskrajna i nepopravljiva luda. Sto se oni vise smeje Don Kihotu to je on blize citaocevoj naklonosti. Don Kihot nije jednodimenzionalna licnost, menja se tokom romanesnog zivota, menja se i citav stav prema njemu. Na pocetku je to Alonso Kihada, siromasni plemic koji ima samo slugu, domacicu i sinovca, a od imanja malo zemlje, malo ovaca i nesto golubova. Potom je on zaneseni citalac riterskih romana koje guta i postepeno prelazi iz sveta stvarnosti u svet romana. Sve sto je procitao shvatio je ozbiljno, sve postupke vitezova odobravao je i podrzavao, sam je osetio potrebu da krene u svet kao vitez koji ce biti kao zastitnik ponizenih i siromasnih. Njegova psiha je poremecena, ne moze da razlikuje stvarnost svakodnevnog zivota od izmisljene stvarnosti romana.Don Kihot, zanesen viteškim romanima, odlučuje da uskrsne stara vremena i postane luutajući vitez zanemarujući činjenicu da su takva vremena viteštva odavno prošla. On je obrazovan, načitan i rečit, ali nesposoban da živi u svom vremenu, već želi da živi u svetu pročitanih knjiga. Opis njegovog izgleda kao i opis izgleda njegovog konja Rosinantea odaje utisak smešnih prilika koje su daleko od poimanja izgleda idealnog junaka viteških knjiga. Don Kihot je mršav, suvonjav, sredovečan, a njegov konj takođe deluje nespretno is taro. U početku glavni junak odbija da prihvati stvarnost u kojoj živi i zato se sa njom stalno sukobljava. On uporno objektivnoj stvarnosti suprotstavlja svoju (vetrenjače vidi kao divove, drumsku krčmu kao zamak, krčmara kao vlastelina). Međutim, iako je Don Kihot obogaćen opisom vrlina, kao što su velikodušnost, požrtvovanost, humanist, iskrenost, on je ujedno i egoista, sujetan, nespretan i lakoveran. A ipak osnovna greška mu je što ne živi u svetu stavranosti, već u svetu mašte želeći da doživi događaje i doživljaje iz pročitanih knjiga. U svemu što čini on zapravo ispada smešan svojoj okolini, doživljava podsmeh i porugu. Bolest mu vraća razum, on uviđa svoju ludost i umire zajedno sa njom.Neki tuumači Don Kihota videli su u glavnom liku prevashodno renesansnu ličnost, dok su drugi videli tipičnog predstavnika baroknog načina mišljenja. Nesumnjivo je da je Servantes hteo da pokaže sudbinu neprilagođene ličnosti koja živi u pogrešno vreme i usredini s kojom ne može da nađe zajednički jezik, niti zajedničke interese, čoveka nesposobnog da shvati da lestvica moralnih i etičkih vrednosti ddrugačija od njegove lične. D. K. ne shvata društvo u kome živi niti društvo shvata njega. On želi svesrdno i požrtvovano da to društvo popravi, da uspostavi pravdu, junaštvo i čovekoljublje. Menjajući identitet on doživljava duboku promenu u svojoj ljudskoj suštini. Servantes nudi mogućnost bekstva. D. K. se buni protiv jednoličnosti i spraznosti života u kome nema ničega sem sivila svakodnevice. Ta pobuna tera junaka da učini nešto sa svojim životom, dam u da svrhu. To je vraćanje u herojsku prošlost u srednji vek iz viteških romana. Druga mogućnost bekstva je ludilo i time se dobija aposolutna sloboda koja je u španskom društvu na početku 17. veka bila nezamisliva.. Oni s kojima se D, K, susreće i koji ga upoznaju, ne mogu a da ne osete naklonost, ponekad i iskreno divljenje prema ovom bezazlenom i beskrajno dobrom čoveku. Kada se D. K: posle pobede u dvoboju (nameštene) vraća kući kao što je i obećao,, on se odriče svog viteškog ideala, u Alonsu Kihanu umire Don Kihot. Zato i nema više razloga za život pa oči sklapa i Alonso Kihano.

4. Lik Sanča Panse 

Fizicki i psiholoski susta suprotnost svom gospodaru: mali, debeo, s krivim nogama, a na glavi nosi veliki sesir. On je seljak koji je krenuo sa gospodarom iz sazaljenja i pohlepe za blagom, jer ima porodicu, njega vitestvo ne interesuje, vazno mu je da je sit i da ne mora nista da radi. On ulece u boj samo kada treba spasavati gospodara ili da se brani. Realno gleda na zivot, nije zanesen idejama vitestva a na kraju je ipak zavoleo gospodara iz sazaljenja. Sanco Pansa je seljak i konjusar, nepismen i neobrazovan, ali trezven i bistar, domisljat i zdrave pameti. Sanco Pansa je sebican (jede, pije i spava). On je nosilac komike u delu, a u drugom delu gde se pisac sluzi metafikcijom (u dvoru vojvode i vojvotkinje) cak preuzima glavnu ulogu u romanu. Kada Don Kihot i Sanco postanu gosti u zamku vojvode i vojvotkinje koji se, u zelji da se zabave, ponasaju kao da zaista veruju da vitezovi lutalice postoje, Sanco pokazuje svoju moc prilagodjavanja. Pokusavaju da ga izvrgnu podsmehu, ali ne uspevaju jer on pokazuje izvornu mudrost.Upravo u liku Sanca Servantes pokazuje svoj posebni smisao za humor kojije ponekad zestok, ponekad blag, ali nikada surov, kao sto je slucaj u baroknoj knjizevnosti 17. veka. Humor je uvek obojen humanoscu i razumevanjem za covekove slabosti i mane. Iako Sanco prestaje da veruje u obecanja svog gospodara, on ga i dalje sledi jer ljudska priroda vise stremi idealima nego istini. On je s njim jer ga voli, jer su postali verni i nerazdvojni prijatelji. U pocetku je razlika izmedju njega i gospodara velika, ali se na kraju romana se oni zblizuju jer je Sanco primio neke pozitivne osobine od Don Kihota.

On ponesen obećanjem da će dobiti namesništvo nad ostrvom napušta svoju ženu i dvoje dece i kreće u pustolovinu kao štitonoša lutajućeg viteza Don Kihota. Dok je njegov gospodar bezumno hrabar, Sančo ne zna za takvu vrtu hrabrosti, ali opet nije kukavica, već je trezven i oprezan zahvaljujući mudrosti stečenoj u kroz poznavanje narodne tradicije i poslovica, čime iznenađuje i svog gospodara. On je nosilac komike u delu, a u drugom delu gde se pisac služi metafikcijom (u dvoru vojvode i vojvotkinje) čak preuzima glavnu ulogu u romanu. Iako Sančo prestaje da veruje u obećanja svog gospodara, on ga i dalje sledi jer ljudska priroda više stremi idealima nego istini. On je s njim jer ga voli, jer su postali verni i nerazdvojni prijatelji. Iako u početku ludost Don Kihota biva prenesena na njega, on kasnije, poput svog gospodara, doživljava preobražaj. Nekoliko puta dovitljivošću vara Don Kihota (npr. kada ga ubeđuje da je obična seljanka njegova Dulsineja, kada ga lažno obaveštava o Dulsinejinom pismu, kada se „šiba“). Izvor njegove komike predstavljaju stalni izlivi narodnih poslovica, a komika je pojačana ljutnjom Don Kihota zbog te njegove brbljivosti. Njegova vernost prema gospodaru doživljava vrhunac na samomkarju romana – pred smrt Don Kihot kada mu uliva nadu u život, moleći ga opet da krenu u pustolovine i postanu konjušar i vitez.Sa psihološke tačke gledišta je složena ličnost isto koliko i njegov gospodar. Seljak navikao na svakodnevne nedaće, oprezan i nepoverljiv prema neshvatljivim vidovima izmišljenog viteštva u koji ga uvodi gospodar. S vremenom i kroz svakodnevno druženje sa D. K. Sančo počinje da se menja. Neosporno je da je njemu uvek na pameti želji da postane namesnik ostrva, ali se menja. On je domišljat, miroljubiv, al ii hrabar kada je to preko potrebno, sposoban da nađe praktično rešenje problema. Kada D. K. i Sančo postanu gosti u zamku vojvode i vojvotkinje koji se, u želji da se zabave, ponašaju kao da

zaista veruju da vitezovi lutalice postoje, Sančo pokazuje svoju moć prilagođavanja. Pokušavaju da ga izvrgnu podsmehu, ali ne uspevaju jer on pokazuje izvornu mudrost.Upravo u liku Sanča Servantes pokazuje svoj posebni smisao za humor kojije ponekad žestok, ponekad blag, ali nikada surov (kao što je slučaj u baroknoj knji. 17. veka). Humor je uvek obojen humanošću i razumevanjem za čovekove slabosti i mane.

5. Ostali likovi

Njegova sestricina i gazdarica – sa njima Don Kihot zivi u kuci, one se najvise brinu o njemu. Pored njih javljaju se paroh i brica koji su u delu prilikom spaljivanja njegovih viteskih romana, a tu su i kad se on vrati iz pohoda u selo. Dulsineja od Toboza – nju on zamislja kao vitesku damu, ona nastaje kao plod njegove maste ponikle iz romana. Sancova zena (Tereza Pansa). I njihova cerka pominju se samo kada im Sanco salje pismo dok je kod vojvotkinje.

6. Lik Dulsineje od Tobosa

Dulsineja je Don Kihotova gospa kojoj on posvecuje sve svoje viteske podvige. U njegovim mislima ona je najlepsa, najpostenija i najkrasnija dama i zahteva i od svih da to isto misle i iskazuju joj postovanje kao što je uobicajeno za junake viteskih romana. Ona je zapravo preobrazeni lik seljanke Aldonse Lorenso koju je on imenovao u otmenije ime. Ime Dulsineja potixe od reči dulce (sto znaci slatko), a zamenilo je ime Aldonsa koje se cesto koristilo u raznim salama i vicevima veoma popularnim u to vreme. Medjutim, ona je njegova motivacija i podstrek za sve nevolje i borbe koje snalaze jednog lutajuceg viteza. Kroz ceo roman se njen lik spominje, ali se onane pojavljuje, jer je plod njegove maste.

7. Odnos Don Kihota i Sanča Panse

Don Kihot i njegov stitonosa Sanco predstavljaju dve ljudske suprotnosti, odnosno karnevalski par. Sanco je priprosti seljak, mudrost koju ima je potekla iz narodnog okruzenja, materijalista je, a fizicki je opisam kao mali debeljko. Za razliku od njega Don Kihot je obrazovan, stremi ka uzvisenom, a izgledom je „visko ko katedrala“ = antiteza. Uprkos svim tim razlikama, ove dve prikaze su s vremeom postale veliki prijatelji. Njihov odnos nije tipican odnos sluge i gazed, pre svega ga odlikuje toplina u tom odnosu. Iako Sanco pokusava od pocetka da prizemi svog gospodara, s vremenom se i on pocinje zavaravati zbog namesnistva, te je njihova ludost zajednicka osobina. Sanco je veran svom gospodaru, pomaze mu i ne izdaje ga. U drugom delu postaju mnogo pronicljiviji, Don Kihotu se vise od krcmi ne pricinjavaju zamkovi, ne gleda svakog prolaznika kao viteza, Sanco vara Don Kihota u nekoliko navrata. Najdirljivija scena njihovog odnosa predstavlja ujedno i vrhunac Sancove vernosti – pred smrt Don Kiohota na samom kraju romana kada ga nagovara da opet postanu konjusar i vitez.

8. Šta je metafikcija? Navesti primere iz dela

Metafikcija je pripovedaCki postupak kojim se otvoreno ukazuje na izmisljenu knjizevnu stvarnost i ujedno se komentarisu junaci, dogadjaji, postupci, pa cak i sam autor. Stoga ona je fikcija o fikciji. Prvi put pojam uvodi 1970. američki pisac Vilijam Gas, ali se ovaj pojam javlja i u knjizevnosti ranijih epoha, npr. u Sevantesovom romanu ``Don Kihot``. Primer je kad Servantes na pocetku prica da on nije napisao ovo delo, nego da je ono vec postojalo na arapskom, pa ga je on preveo, a posle kaze da mozda Arapi lazu. U drugom delu romana dolazi do potpunog mesanja sveta fikcije i stvarnosti, tj. sveta romana i toboznje stvarnosti, dok su Don Kihot i Sanco kod vojvode i vojvotkinje, gde u jednom trenutku Sanco postaje glavni junak dela. 

barok

Pedro Kalderon de la Barka – Život je san

1. Osnovne odlike baroka

Barok je razdoblje u muzici, književnosti i likovnoj umetnosti koje se nastavlja na renesansu (ali se njoj suprotstavlja) i traje do pojave klasicizma u drugoj polovini 17. veka. Ne javlja se u svim evropskim zemljama ravnomerno i rasprostranjenost mu se ne može odrediti. Javlja se u drugoj polovini 16. veka u Italiji. Nastao je u doba katoličke protivreformacije i karakteriše ga izrazit prodor hrišćanske mistike u vedri paganizam renesanse. Ime potiče od portugalske reči barocco koja znači biser nepravilnog oblika. Taj stil obeležen je gomilanjem, kumulacijom stilskih figura poput metafore, kontrasta, paradoksa i hiperbola, a popularna stilska figura je i končeto (concetto) – spajanje naizgled nespojivih pojmova da bi se postigla duhovitost. Najčešći oblici končeta su antiteza, paradoks i hiperbola. Preteranost je prisutna i u izrazu. Barokne forme ogledaju pre svega u manirizmu (stvaralčka imitacija, razbijanje suviše uočljive pravilnosti i harmonije renesansne umetnosti, prodiranje subjektivnog umetničkog izraza), koji suprotno antici renesansi ne podržava stav da je umetnost podražavanje prirode, već umetnik stvara kao i priroda. Važni književnici ovog perioda jesu Giambattista Marino, Pedro Calderon de la Barca, Gongora.

Glavne odlike:plahovitost i bujnost, naglašenost osećanja, rasplinutost kompozicije i strukture, tragičan pogled na svet, napetost između čulnog i religijskog, te baratanje apstraktnim pojmovima. Barokni stil je kitnjast, otvorenost forme je postignuta naglašenim kontrastima, izražava se sa puno ukrasa. Omiljene pesničke figure su antiteza, oksimoron, paradoks, hiperbola, groteska i apsurd. Barok neguje gotovo sve tradicionalne vrste i žanrove menjajući ih novom obradom i korišćenjem specifičnih stilskih sredstava (posebno u junačkom epu, lirskim formamam i drami. U baroku se prvo javljaju italijanski pisci (Taso i Marini), u Španiji se barok naziva zlatnim dobom, a kao glavni predstavnici pored pesnika Luisa de Gongora, Fransiska Gomes de Keveda, dramskog pisca Kalderona, pominju se još Lope de Vega i Servantes čije se stvaralaštvo vezuje i za renesansu.

2. Končetizam

Veština odnosno sposobnost pronalaženja i stvaranja končeta (concetto – stilska figura, spajanje naizgled nespojivih pojmova da bi se postigla duhovitost) karakterističnog za barokne pesnike, odnosno za španski gongorizam, italijanski manirizam i francusku precioznost. u Španiji se končetizam može podeliti ne dve veće grupe:

a) konceptizam (karakteristične ingeniozne teme i ideje)b) kultizam (karakteristične učene reči tj. španske pozajmljenice iz latinskog i

grčkog)Međutim konceptizam i kultizam ne treba razdvajati jer ne treba razdvajati ideju od njenog izraza.

3. Život i delo Kalderona

Pedro Kalderon de la Barka bio je španski dramaturg i poslednji veliki pisac španskog Zlatnog doba. Angažovao se protiv reformacije i bio je branilac apsolutističke monarhije. Svi elementi baroka prisutni su u njegovom stvaralaštvu - krajnosti, kontrasti, čudesni događaji, alegorija i melodrama, paganska mitologija, spoj sa muzikom i igrom, težak stil, ponavljanje. Kalderonove drame mogu se podeliti na one u kojima se postavlja pitanje časti i ljubomore i na poetske drame (Život je san smatra se poetsko-filozofskom dramom). U svojim delima uglavnom se koncentriše između strasti i razuma, razumevanja i volje, intelektualnosti i instinktivnog. Njegova najpoznatija dela su: Lekar svoje časti, Za tajnu uvredu, tajna osveta, Pobožnost za krst, Čudesni mađioničar, Život je san, Eho i narcis, Prometejeva statua.Rođen je u Madridu 1600. Studirao tologiju u Salamanki alije nije završio. Bio je pesnik katoličanstva, pipovedao je hrišćanski moral, mučeništvo, nepokolebljivupostojanost u veri Hristovoj, moć magije i čudesa. On je igrom reči stvarao svet muzike i fluidnih slika, svet poezije. On je bio dvorski čovek i svoja dela je stvarao za izabaranu elitu. Bio je i pesnik visokog baroka, tako da su mu dela na mnogim mestima pretrpana raskošnim metaforama. Kalderon je bio aristokrata i predstavljao je umetnost, moralne i univerzalne teme, sve je podređivao misaonosti i njegova lica se često pretvaraju u simbole. Za njega su tipične drame u kojima je obradio problem časti i ljubomore sa zanimljivom psihološkom analizom. Takve su „Lekar svoje časti“, „Najveće čudovište na svetu“. Od religioznih drama poznate su „Odanost Hristu“, „Postojani Hrist“ i „Čudesni mag“. I najpopularnija drama „Život je san“poetsko-filozofska.

4. Tema dela

Tema dela je razlikovanje stvarnosti i sna. Kroz ovu temu pokrecu se mnoga egzistencijalna, moralna, psiholoska pitanja.Kroz glavni lik drame data je njena tema. To su pre svega pitanja sta su covek, sloda, da li je moguce pobediti ljudsku sudbinu? Kalderon nam je kroz svoje delo dao dvosmislene odgovore. Sigizmund je uspeo da pobedi svoju sudbinu tako što je pobedio sam sebe, razumom i ljubavlju. Ali lik Klarina umire jer mu je tako pisalo u zvezdama. Sigizmund predstavlja coveka koji je neslobodan od samog rodjenja, ciji je greh samo u tome što se rodio i pita nevidljivo bozanstvo zbog cega on to zasluzuje.

5. Kratak sadržaj

Poljskom kralju Baziliju zvezde su prorekle da će mu se roditi sin koji će biti okrutan i koji ce unistiti kraljevstvo. zbog toga je odlucio da ga zatvori u tvrdjavu u gustoj sumi i da mu da samo jednog ucitelja (Klotald) koji ce se brinuti o njemu. Medjuim, nakon nekoliko godina njega je pocela muciti sumnja da je pogresio sto je poverovao zvezdama i da li su mozda one pogresile. Bazilije odlucuje da napravi eksperiment – uspavace Sigizmunda, dovesti ga na vlast da vidi njegovo vladanje. Na njegovu zalost Sigizmund se pokazao kao samoziv, tiranin, okrutan i on bi primoran da ga opet uspava i vrati ga u tvrdjavu. Sigizmund se budi na istom mestu gde je proveo tolike godine i muci ga sumnja da li je sanjao da je bio na vlasti ili trenutno sanja da je zatvoren. Narod dolazi i oslobadja ga jer ne želi stranca na vlasti (Astolfa), već njega zakonitog naslednika. On opet sumnja i promislja šta je stvarnost a sta san. Odlucije da bude dobar jer i u snu treba da budemo dobri da bismo imali prijatelje kada se probudimo. On pobedjuje vojsku svoga oca ali se na kraju pokaze kao velikodušan i plemenit. Vencava Astolfa i Rosauru, zeni se Stelom, odnosi se plemenito prema ocu i nagradjuje Klotalda. Na kraju im govori kako njegovi postupci ne treba da ih cude jer mu je ucitelj bio san, a sve nestaje kao san.

6. Zapleti

U ovoj drami postoje dva zapleta. Prvi se tiče glavnog junaka Sigizmunda. On je odmah po rođenju zatočen u kuli u šumi i lišen je samim rođenjem slobode. Na samom početku u monologu on upućuje pitanje o svojoj krivici nevidljivom božnstvu. Nakon što nakratko dobija slobodu, opet pada u zatočeništvo, ali na krau uspeva da pobedi sam sebe i sudbinu i postaje plemenit i velikodušan vladar. drugi zaplet se tiče Rosaure, dame kojoj je nanesena uvreda. Naime nju je njen voljeni Astolfo izneverio zbog vlasti. Hteo je da se oženi Stelom s kojom bi tako delio presto. Rosaura smatra da uvređen čovek, čovek bez časti i nema život i ne postoji. Dolazi na dvor prerušena u muškarca u želji da se osveti. Ona u svoje pitanje časti upliće i svog oca koga je tek pronašla Klotelda i traži od njega da osveti njenu čast, a kada on odbija d ato učini, traži isto i od Sigizmunda. Na kraju zaplet dobija srećno razrešenje. Sigizmund spaja Rosauru i Astolfa.

Lik SigizmundaU glavnom liku drame sadrzana su neka od osnovnih pitanja ljudske egzistencije tj. postojanja. Naime Sigizmund je zatvoren zbog prorocanstva da ce biti zli tiranin i los vladar. U vezi s tim se postavlja pitanje ljudskog prava na slobodu i da li sme jedan covek (u ovom slučaju kralj) da dozvoli sebi slobodu da oduzme slobodu drugom coveku, u ovom slucaju Sigizmundu. Potom se postavlja pitanje ljudske sudbine tj. da li je covek zaista nemocan pred onim sto mu vise sile dosude. Sigizmund je uspeo da izvojuje pobedu nad visim silama pomocu upornosti i razboritosti, tako sto je pobedio sam sebe, a to je uspeo tako sto je spoznao da je sve u zivotu prolazno, da je slava kartkog daha, da je zivot zapravo samo san koji se brzo raspline i da zato umesto ovozemaljskog treba traziti trajnije i dublje vrednosti. Na pocetku, zapravo prvim dolaskom na vlast, Sigizmund se pokazuje kao pravi tiranin, previse impulsivan, gord, samoziv, nemilosrdan, ne prihvata savete, cini ishitrene postupke (npr. kada baca slugu kroz prozor). Zena je jedino sto ga

omeksava svaki put kada je vidi, ali ne ume da se odnosi prema njoj (Rosaura i Stela) jer nikada nije osetio ljubav. Ljubav je dokaz njegove pobede nad samim sobom. Ona je uz razum izvojevala da njegova ljudska strana pobedi zlu stranu njegove licnosti. Novi Sigizmun je mudar, oprezan, plemenit i velikodusan. On zrtvuje svoja osecanja prema Rosauri, svoju ljubav, zarad tudje srece. Onu koju voli ustupa Astofu i to je vrhunac njegove promene. I drugi likovi koje je Sigizmund u pocetku vredjao i mrzeo, sad dozivljavaju njegovu promenu i velikodusnost. On ih nagradjuje i odnosi se prema njima plemenito. Prema ocu, Klotaldu. Sigizmundov lik nam daje odgovor da covek svojim razumom moze da nadvlada sudbinu. 

klasicizam

Osnovne odlike klasicizma

Klasicizam je umetnicki, knjizevno-istorijski pravac nastao u Francuskoj u 17. veku. Ova epoha izdvaja francusku tradiciju u odnosu na ostali deo zapadne Evrope u kojoj u to vreme vlada barok. Njegova prva faza zove se barokni klasicizam zbog elemenata baroka u njemu. Trudi se da se odvoji od rokokoa i baroka i da postane umereniji i jednostavniji. Umesto uznemirene, nejasne i kitnjaste umetnosti baroka , klasicizam nudi stvaranje reda, sklada i discipline. Knjizevnost klasicizma gaji stroga estetska pravila, trazi tacnost, razumljivost i jasnocu i podvlaci znacaj intetelekta, drustvenog reda i moralnih vrednosti. Uspostavlja se novi kriticki bilans: preuzima se drevno i strano nasledje koje se prilagodjava nacionalnokm duhu i jeziku, pisu se prvi recnici i gramatike. Anticki autori se i dalje podrazavaju, ali se to čini na nov nacin, na svom jeziku. Klasicizam stvara normativnu poetiku, cija su pravila sveobuhvatno i precizno izneta u Boaloovom spisu „Pesnicka umetnost“. Osnovni elementi poetike klasicizma podrazumevali su uspostavlajnje kanona, zakona stvaranja i merilo vrednosti. Zahvaljujuci obavezi ponovnog citanja antickih pisaca tvore i se i pravila umetnickog stvaranja. Klasicizam propagira kult zakona, medju kojima se isticu opsta aristotelovska nacela shvacena na nov nacin, tako da propisuju verovatnost i nuznost, prikladnost i dvolicnost i posebno jasno razgranicavaju zakone pojedinih knjizevnih rodova. Priroda je bila bitna, ali je bilo potebno da se prvo idealizuje, te da se prikaze. Osnovna podela ponavlja anticku podelu , te se govori o lirici, epici i drami, a stroga razdvojenost medju njima pociva na ideji o jedinstvu celine, tona i stila u delu. Svakako najpoznatije i najstroze pravilo odnosi se na postovanje tri dramska jedinstva (vremna, radnje i mesta). Knjizevnost je ogledalo morala, mora da ima estetsku i didakticku funkciju, a cilj je kao kod Horacija da zabavi i pouci. I stil dela ustanovljen e normama koje su obavezivale na prikazivanje istinitih i prirodnih dogadjaja, upotrebu cistog i jasnog izraza, uzvisenu ideju, dok celinu mora oslikavati sklad, savrsenstvo i raznovrsnost tona.U klasicizmu se neguju razliciti rodovi i vrste iako se prednost daje tzv. velikim zanrovima klasicne knjizevnosti tragediji, epu i komediji. Razgranat je niz sitnijih zanrova, medju kojima se po ucestalosti i znacaju isticu idila, pastorela, elegija, oda poslanica, sonet, epigram, satira i basna.

Najznacajniji predstavnicu su Nikola Boalo, Pjer Kornej, Molijer, Žan Rasina, Dekart, Paskal, La Fonten u Srbiji Lukijan Mušicki.Klasicizam predstavlja negaciju i sintezu svega onoga sto mu je prethodilo i sto mu je dugo bilo savremeno. Klasicizam je nesumnjivo od baroka i nasledio idealizam, teznju ka velicini i uzvisenosti, ali je njegovoj sklonosti ka preterivanju suprotstavio osećanje mere. Od preciznosti u klasicizam je prešla tananost, otmenost, sklonost ka suptilnim psiholoskim analizama, u sve je uneo više dubine i bogatiju psihološku sadržinu.

Nikola Boalo – Pesnička umetnost

1. Život i delo Boaloa

Nikola Boalo bio je francuski pisac, pesnik i teoretiCar književnosti. Rodjen je 1636. u Parizu. Otac mu je bio sudski pisar, a majka mu je umrla kada je imao dve godine. Bio je petnaesto dete, a starija braca su se takodje bavila literaturom. Stekao je solidno obrazovanje. Po zavrsetku studija prava postao je advokat u Parizu 1656. Pozivom advokata se bavio kratko, jer ga je u to vreme poezija vec privlacila. Prve satire je svakako pisao pre 1660. Od tada je Boaloova biografija izraziti zivotopis jednog pisca, gde vazan deo cine datumi objavljivanja njegovih dela. Uz to on vodi intenzivan zivot u knjizevnim krugovima u krcmama, salonima i na kraju u samom dvoru. Zajedno sa Rasinom imenovan je za kraljevskog istoriografa. Postao je clan Francuske akademije 1684. uz podrsku kralja Luja XIV. U tom periodu poceo je cuveni spor pristalica Starih i Modernih, a Boalo je odlucno zastupao tezu o visokoj i nedostiznoj vrednosti anticke umetnosti. Kao ostar satiricar i kriticar, imao je mnogo nepijatelja i protivnika, ali i dosta prijatelja posebno medju velikim i zacajnim piscima. Napisao je kriticko delo u stihu o knjizevnicima savremenicima pod imenom ``Pesnicko umece``. U njemu je definisao ulogu knjizevnog stvaraoca i kodifikovao razlicite zanrove. Delo je dozivelo veliki uspeh i bilo je prihvaceno kao neka vrsta zakonika u knjizevnom stvaralastvu svoje epohe. Boalo kaze da su za umetnost vazni talenat i nadahnuce, a da razum mora u svemu da ucestvuje. On po ugledu na Horacija daje savete mladim pesnicima da moraju da budu kriticni prema sebi. Njegovo delo sadrzi raspravu o knj. rodovima i vrstama. On kaze da su najvaznije vrste tragedija i ep.

2. Svrha umetnosti po Boalou, Pesnička umetnost

Svrha umetnosti po Boalou je da pouci i zabavi.O tome on govori u 4. pevanju ``Pesnickog umeća``. Takvu tezu nalazimo i kod Horacija i u renesansi.Delo je napisano u aleksandricu (cezura na 6. slogu). Sastoji se iz cetiri pevanja. U prvom pevanju govori o problemu stvaralastva, da dobar pesnik mora da poseduje talenat, ali i da neprestano radi ne svom delu. Pravi i retrospektivnu istoriju francuske književnosti. Njegovo delo je zapravo neka vrsta prirucnika za pisce. Oslanjao se na Horacija ali i Aristotela. Za njega je, kao i za Horacija, svrha umetnosti da zabavi i pouci o cemu govori u cetvrtom pevanju. Kaze da je za pesnika bitno da ima pravog prijatelja koji ce biti iskren, ali da je ipak najbitniji rad i da covek bude samokritican. U drugom i trecem pevanju se bavi pitanjem pesnickih vrsta. U drugom pevanju govori o manjim pesnickim zanrovima idili, eklogi, odi, epitafu, madrigalu, rondu, baladi. Izdvaja sonet za koji kaze

da „besprekoran vredi kao dug spev“. U trecem govori o vecim knjizevnim vrstama, kao i Aristotel, o tragediji i epu. Kaze da su to dve najvaznije knji. vrste, dok za roman kaze da je nebitan. Rec je o 17. veku tako da je takav stav logican. Sve sto je bilo pisano u stihu je vredelo kao knjizevnost. Spominje i cuveno pravilo o tri jedinstva – vremena, mesta i radnje i daje neku vrstu pregleda grcke tragedije. Govori i o prikladnosti likova (Aristotel). Osim tragedije i epa pominje i komediju, gde eksplicitno pominje i Molijera.

Pjer Kornej – Sid

1. Zivot i delo Korneja

Rodjen je u Ruanu (Normandija) 1606. godine kao najstariji od sestoro dece u dobro stojecoj porodici Kornej. Skolovao se u jezuitskom  ucilistu u rodnom gradu gde je stekao znanje iz latinskog jezika, retorike i knjizevnosti. Zavrsio je studije prava i bio advokatski pripravnik u ruanskoj skupstini. Kardinal Riselje mu je dao zvanje drzavnog knjizevnika, ali on nije zeleo da bude ogranicen shvatanjima dvorskog pesnika. Prvo delo mu je komedija „Melita“ i sa njom stice ugled, prva tragedija je ``Medeja``, ali njegovim prvim remek-delom se smatra tragikomedija „Sid“. Zvali su ga ,,otac francuske tragedije“. Dva puta se bezuspesno kandidovao za izbor u francusku Akademinju i biva izabran tek iz treceg puta. Nakon tridesetogodisnjeg rata Molijer se pojavljuje u Parizu i dozivljava svoj prvi uspeh komedijom Smesne precioze, a Kornejev suparnik je bio Rasnin. Umro je 1684. Njegov brat koji se takodje bavio dramskim pisanjem postavljen je na njegovo mesto u Akademiji. U pozdravnoj reci Rasin izrice hvalospev svom suparniku. Pored Melite, Medeje i Sida, napisao je Sina, Pompejina smrt, Lazljivac, Teodora i Nasatvak lazljivca.

2. Kratak sadržaj

Na pocetku drame uvidja se od svih podrzana ljubav izmedju Himene i Rodriga. Medjutim, posle svadje njihovih roditelja (Don Dijega i Don Gomeza) oko mesta vaspitaca princu (stvar prestiza) u kojoj je grof Gomez lupio samar Don Dijegu. Buduci da mu je ukaljana cast, od Rodriga trazi osvetu. Rodrigo se nasao razapet izmedju ljubavi i duznosti sto je i tema drame. Medjutim, po njemu je cast iznad ljubavi i on pristaje na osvetu. Ljubav postaje zabranjena zarad moralnih vrednosti. Sto je zavada veca, tako se infantkinja dona Uraka, koja je zaljubljena u Rodriga, sve vise bori sa svojim osecanjima s obzirom na polozaj.Rodrigo grofa poziva na dvoboj, a ovaj mu kaze da odustane. Himenu, uplasenu zbog sukoba oca i dragog, tesi infantkinja, i tada im biva javljeno da su grof i Rodrigo otisli da se bore. Infantkinja ostaje sa dadiljom kojoj govori o svojoj nadi u ostvarenje ljubavi. Rodrigo ubija grofa Gomeza. Himena se posle oceve smrti nalazi u istom polozaju kao Rodrigo, u raskolu izmedju casti i ljubavi, i poput Rodrig bira cast. Kralju javljaju da se priblizavaju mavarski brodovi, a Himena dolazi kod njega da trazi kaznu za ubicu svog oca. Trazi Rodrigovu smrt. Medjutim, Rodrigo se pokazao kao veoma hrabar u borbi sa Mavarima, cak je dvojicu kraljeva zarobio i kralj mu daje pocasno ime Sid, sto znači gospodar. Kralj mu i oprasta ubistvo, ali Himena ne odustaje od svoje namere da odbrani

cast svoga oca, svoju i svoje porodice. Kralj dopusta da se Rodrigo oproba protiv Sanca, u Himenu zaljubljenog dobrovoljca za osvetu, te ce pobednik biti njen muz. U medjuvremenu infantkinja u jos jednom monologu govori o svojoj ljubavi i misli da ju je upropastila gordost odnosno, sto je mislila da joj on ne prilici jer nije kraljevskog roda. Himena videvsi Sanca posle dvoboja, pokazuje svoja osecanja prema Rodrigu misleci da je mrtav. Kralj razresava situaciju tako sto joj saopstava da je ipak pobednik Rodrigo i odlucuje da ce se oni vencati kroz godinu dana, kada ona oplace oca, a Rodrigo ce se do tad boriti za kralja. I infantkinja konacno prihvata njihovu ljubav i vise ne pokazuje ljubomoru. Na kraju se nalazi pohvala kraljeve mudrosti.

3. Tema i zapleti

Glavni zaplet Kornej gradi na sukobu dve velike strasti - ljubavi i casti, ciju ce ravnotezu odrzavati kroz celo delo do samog raspleta. Gradi se od onog trenutka kada su se posvadjali roditelji zaljubljenih i kada je Rodrigov otac dobio samar. Zaplet se gradi i kroz lik infantkinje koja je zaljubljena u Rodriga, ali se bori protiv te ljubavi jer on nije dostojan njenog polozaja.Tema ove tragedije je sukob ljubavi i casti, odnosno ljubav osujecena porodicnim neprijateljstvom. Oba glavna lika nalaze se razapeti izmedju ta dva osecanja i oba biraju cast iako njihova ljubav ne slabi. Oni su odlucni, nepokolebljivi u svom izboru, a na kraju dobijaju i jedno i drugo.Postoje dva zapleta u Sidu. Oba mozemo pratiti paralelno, nastaju iz uvrede, a uvreda trazi osvetu.Prvi kome je nanesena uvreda je Dijego, Rodrigov otac i on od svog sina trazi da ga osveti jer on kao ostareo ne moze sam. Rodrigo, iako voli Himenu, vodi se duznoscu prema ocu i ubija don Gomeza, Himeninog oca. To je prvi zaplet u drami. Drugi je vezan za Himenu i njenu osvetu i odbranu casti svoje i svog oca. Kada joj je ubijen otac, njena cast je umrljana, ona ne bi smela da de uda za ubicu svog oca. Trazi osvetu od samog kralja, a kada joj zahtev nije uslisen, trazi bilo ciju pomoc, iako je svesna da njen zivot bez Rodriga nece imati smisla. Don Sanco kao dobrovoljac izlazi na megdan Rodrigu, ali ga Rodrigio pobedjuje, ali ga ne ubija.Zapleti dobijaju srecno razresenje, jer je cast odbranjena i zadovoljena, a ljubav nije umrla, prestala, vec je nastavila da zivi kao dozvoljena.

4. Kako se završava Sid?

Možemo reci da se Sid završava monarhodicejom, jer se na kraju nalazi pohvala kraljeve mudrosti i opravdanje njegovog mesta u svetu. On saopstava da je Rodrigo pobednik dvoboja i da ce se Himena udati za njega kroz godinu dana, dokle ce se Rodrigo boriti kao njegov vojnik. Ipak, ovo delo se ne treba shvatati kao primer udvoricke poezije, jer je, naprotiv, pisac u svoje veme morao da se brani od optuzbi da je kralja predstavio kao neodlucnog i nedoslednog.Sid se zavrsava postupkom rex ex machina, odnosno karlja svojom moci razresava situaciju, kaze da ce se Himena udati za Rodriga. Kada se ona usprotivi i kaze da ne prilici da se istog dana kada joj je otac ubijen uda, kralj odlucuje da ce se vencati za godinu dana kada ona prezali oca da bi se ispostovali ljudski zakoni, a da ce Rodrigo za

to vreme ratovati protiv Mavra. Tako kralj donosi srecno razresenje za sve likove u drami, sto predstavlja odliku komedije kao zanra.

Žan Batist Poklen Molijer – Tvrdica

1. Zivot i delo Molijera (Zan Batist Poklen)

Rodjen je u Parizu 1622. u uglednoj i imucnoj porodici. Osnovao je ``Slavno pozorište`` zbog ljubavi prema pozoristu, koje je posle dve godine neslavno zavrsilo svoje postojanje. Posle toga je stupio u jednu putujucu trupu, s kojom ce provesti skoro 13 godina. Za to vreme razvio je svoj glumacki dar i postao pozorisni covek ne samo kao glumac, vec i kao reditelj. Provincija je za njega bila skola pozorisne umetnosti i skola zivota. U Pariz se vraca 1658. Njegov prvi znacajniji komad je ``Smesne precioze``, posle cega postaje kraljevski komediograf. Napisao je preko 30 komada, od kojih su najznacajniji  ``Tvrdica`` i ``Tartif``. Umro je 1673. svega nekoliko casova posle cetvrte predstave ``Uobraženog bolesnika``. Podsmevao se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, pa i samoj smrti. Slikao je karikature. Snaga njegovog komicnog genija lezi u kombinovanju mimike, gesta, igre reci, smesno zapletenih situacija i iskrivljena, ali istinita slika samog bica.Molijerovo ime je sintagma za komicno pozoriste, ne samo u francuskoj knjiz. vec i u istoriji dramske knjiz. uopste. U svojim ranim dvadesetim godinama odbacuje svoje gradjansko ime Zan Batist Poklen, uzima pseudonim Molijer i sa nekoliko ljudi osniva trupu, pozorisnu druzinu kojoj daje ime Slavno pozoriste. Molijer je poceo svoj knjizevni rad pisanjem farsi, po ugledu na narodnu srednjovekovnu formu, a zatim i komedije zapleta po ugledu na italijanske. Njegovo prvo remek-delo je ``Skola za zene``, klasična komedija karaktera.Uobicajeno je da se Molijerov opus razmatra kroz prizmu podele na farse, komedije zapleta, komedije-balete, kriticko-polemicke komedije i visoke komedije. Komedije zapleta nastale su pod uticajem italijanskih komedija koje nisu tragale za dubljim znacenjima komada vec su uglavnom razvijale komicke aspekte putem komike situacije. Njegova najpoznatija dela su: Tartif i Tvrdica, Mizantrop, Don Zuan.

Na koga se Molijer oslanjao pisuci Tvrdicu?

Pisuci Tvrdicu Molijer se oslanajo na rimsku palijatu odnosno konkretno na Plautovu ``Aululariju``. Od njega je preuzeo samu temu (strast za novcem) i glavne motive. Ono sto je zajedniko jeste to da se glavni junaci predstavljaju kao siromasni, cuvaju svoj novac skriven i zele da udaju kceri za starce, iako one vole drugog. Kod Molijera, kao i kod Plauta dolazi do kradje novca, a na kraju glavni junaci dobijaju nazad svoj novac i cerke se udaju po svojoj volji. Harpagon je tipican lik palijate, ali za razliku od Plautovog glavnog junaka, Harpagon nije jednodimenzionalan lik. Takodje, kod Plauta ne postoji zelja glavnog junaka da se ozeni. I sporedni likovi koji se vezu za ljubavne zaplete radnje su takodje paralela sa rimskom palijatom (Valer i Eliza, Kleant i Marijana, poput Fedre i komšije u Aululariji). Molijer se takodje oslanjao na itlijansku

komediju del arte sto se vidi po slicnim motivima npr. dvoje mladih cija je ljubav zabranjena od strane roditelja.

2. Kratak sadrzaj

Komedija zapocinje ljubavnim dijalogom Elize i Valera gde se odmah nazire lik njenog oca, skrtice Harpagona. Zaplet zaljubljenosti oca i sina u Marijanu i Elize u samo naizgled siromasnog momka, podredjeni su glavnim osobinama Harpagona, ciji se lik komicno gradi, pri cemu Molijer detaljno i iscrpno prikazuje postupke samog lika kako bi pokazao njegovu strast. Kroz brojne zaplete koji slede (pozajmica Kleanta, otimanje kutije gde Harpagon cuva novac, davanje njegovog prstena Marijani, ,,pomirenje“ oca i sina od strane Zaka, Zakova optuzba da je Valer uzeo kutiju, porodicni zaplet Valer – Anselm -Marijana) dobija se jedinstvena kompozicija ove komedije. Na kraju, svako ce naci svoju srecu - okupice se davno rastavljena porodica, uspece ljubav Eliza - Valer i Kleant -Marijana, a Harpagon ce dobiti nazad svoju kutiju sa novcem, nece platiti troškove oko svadbe sina, niti dati miraz za cerku.Dva ljubavna para Eliza i Valer i Marijana i Kleant zele da se vencaju, ali na putu im stoji otac Elize i Kleanta tvrdica Harpagon. Oni zele da saopste ocu svoju nameru ali on ih preduhitri izjavom da im je vec nasao buduce supruznike. Kleantu imucnu udovicu, a Elizu bi dao za starog Anselma, Valerovog oca, jer on ne trazi miraz. On sam zeli da se ozeni Marijanom, ali pod uslovom da uz nju dobije miraz. Kleant odlučcuje da uzme zajam kako bi mogao da se ozeni Marijanom, ali se ispostavlja da je zelenas zapravo njegov otac Harpagon. Dolazi do svadje izmedju oca i sina oko Marijane. U medjuvremenu Frozina (spletkasica) donosi Harpagon vest da je Marijana prihvatila bracnu ponudu. Harpagon organizuje vezeru na kojoj želi da objavi veridbu i tu njegov tvrdicluk dolazi do izrazaja kroz niz komicnih situacija. La Fles, Kleantov sluga, pronalazi Harpagonovo skriveno blago, na sta on poludi i zaboravlja na sve oko sebe od izbezumljenosti. Na kraju mu vracaju blago i saznaje se da je Anselm Marijanin i Valerov otac. Na kraju Harpagon pristaje da se mladi parovi vencaju pod uslovom da Anselm plati sve troskove.

3. Lik Harpagona

Harpagon je  imucan gradjanin svog doba, zelenas koga bezumna strast za novcem dovodi do mnogih ponizenja. On ima i drugu strast - on zudi za siromasnom devojkom Marijanom kojom, ne uvidjajući svu besmislenost i smesnost postupaka, zeli se da se ozeni. Molijer kroz tudje dijaloge ili monologe samog Harpagona pokazuje kako on zakljucava novac, strazari i dan i noc, pretresa slugu od glave do pete kako ga ne bi pokrao, brine o tome kako je smestio novac, opravdava se neimastinom bez razloga, stedi na svemu, sumnja da ga i deca kradu i zamera im na oblacenju ma kakvo ono bilo jer je skupo. Za njega ce njegov sluga reci da nije video nista gore od tog prokletog straca, da je sam djavo u njemu, da je najtvrdji i najskrtiji smrtnik, da voli novac vise nego ista drugo, a cim mu ga neko trazi, spopadnu ga grcevi i strah, to mu para srce i cupa utrobu. Zbog strasti prema novcu on ne brine o sreci svoje dece, vec samo o tome koliko ce zaraditi njihovom svadbom, ko ce platiti svadbu, a koliko moze da ustedi sopstvenom zenidbom siromasnom devojkom koja mu nece pojesti mnogo hrane, nece teziti lepom

oblacenju i kockanju, no ipak on ce i od nje traziti miraz. Njegov tvrdicluk raste od pocetka do kraja drame i zapravo je izvor komike u delu. Harpagonu nije nikakav problem da pogazi osnovne ljudske i moralne zakone da bi sacuvao svoj zlatni, materijalni svet i blago. Olako se odrice sina, proklinje ga, razbastinjuje. Cerku bi dao starijem muskarcu za zenu samo da ne mora da da miraz uz nju. Njegova izopacenost dolazi do izrazaja bas u tim porodicnim odnosima. Sa sinom dolazi u sukob jer obojica zele istu devojku, Marijanu. Oni ce se osim u ulozi oca i sina, tj. u ulozi suparnika u ljubavi naci i ulozi zelenasa i onoga ko je primoran da novac pozajmljuje. Molijer tim predstavljanjem Harpagona i kao zelenasa u delu osim sto doprinosi negativnoj karakterizaciji, takodje kritikuje novi sloj kapitalista u Francuskoj. Harpagon je kao monoman nesposoban da vidi druge ljude oko sebe, sav je predat svojim strastima i fokusiran na samog sebe. Nema osecanja ponosa i casti, te se cesto unizava pred drugima koji su socijalno potcinjenijem polozaju od njega, npr. slugama. On bez trunke stida pretresa slugu jer njegova sumnja nema granice. Vrhunac njegove bolesne strasti i sumnjisavosti je trenutak kada pocinje da sumnja u samog sebe. O njegovom liku dobijamo informacije i u razovorima drugih likova komedije. La Fles (Kleantov sluga) kaze za njega da voli novac vise nego ijednu vrlinu. Njegov lik ogrezao u skrtosti se ne menja od posetk ado kraja komedije. On je u svakoj situaciji predstavljen kao licnost ciji svet nema smisla bez posedovanja i bogatstva. Na kraju, pristaje na sve, samo da on nema nikakvih troskova.

4. Zapleti

Svi zapleti prisutni u ovoj komediji  podredjeni su prikazivanju osobina glavnog junaka i skrtice Harpagona. U samom uvodu vec se nazire jedan zaplet oko ljubavi Elize i Valera, koji se brinu jer se plase reakcije Harpagona kome je Valer sluga. Glavni zaplet je zaljubljenost oca i sina u istu devojku Marijanu, a njegovim uzrokom dolazi i do drugih: Kleant pokusava da pozajmi novac  te tom prilikom saznaje da mu je otac zelenas, Frosina ubedjuje Harpagona da Marijana hoce da se uda za njega, Kleant, kako bi prevario oca zarad ljubavi prema Marijani, krade njegovu kutiju s novcem, pa će se Harpagon obratiti sudu u potrazi za lopovom, a u tom istrazivanju ko je lopov stvara se porodicni zaplet gde Anselm saznaje da mu porodica nije poginula u nesreci te se oni ponovo okupljaju u raspletu drame. Zaplet se stvara i kada Zak prividno miri oca i sina i kada Zak optuzuje Valera za kradju kutije. Glavi zapleti su dva ljubavna para i kradja novca. Zaplet se na kraju resava srecno za sve, svako je dobio sta je zeleo.U ovoj komediji postoje dva zapleta. Prvi je ljubavni, borba između oca i sina za istu devojku. Jedan je želi zato što su mu njena ljupkost, skromnost i lepo ponašanje osvojili srce ako ima nešto miraza (otac Harpagon) i njegov sin Kleant koji je istinski voli i želi je za sebe. Zbog toga se sukobljava sa svojim ocem. Drugi zaplet tiče se krađe Harpagonovog novca. Blago je nestalo i za njega ceo svet gubi smisao. Pokazuje svoju bolesnu strast u čudovišnom obliku, počinje da sumnja u sve, pa čak i samog sebe. Na kraju dobija svoj novac i zaplet se razrešava srećno za sve. Svako je dobio što je želeo.

Žan Rasin – Fedra

1. Zivot i delo Rasina

Zan Rasin bio je francuski pisac drama, jedan iz ,,velike trojke“ francuskih dramaticara (pored Korneja i Molijera). Najvise je pisao tragedije, ukupno 11. Rano je izgubio roditelje, te brigu o njemu preuzimaju baba i deda. Za njegovo obrazovanje od velikog znacaja je vaspitac Por-Roajala, Antoan Lemetr, od kog je dobijao posebne casove - ucio je grcki, pisao pobozne pesme na latinskom i prve stihove na francuskom. Tokom citavog zivota Rasin pise pesme -ode, stance, madrigale, sonete, duhovne pesme, epigrame. Posto je napustio Por-Roajal, studirao je filozofiju u Parizu. U Parizu je upoznao Boaloa i Molijera. Molijerova trupa izvela je njegovu tragediju ``Tebaidu``, a potom i ``Aleksandra Velikog``, kojeg je posle Rasin poverio drugoj trupi zbog cega se sukobio s Molijerom. Ubrzo se redjaju brojne premijere njegovih tragedija najpoznatijih – tragedija ``Andromaha``, ``Parnicara``, ``Britanika``, ``Berenike``, ``Bajazita``, ``Mitridata``, ``Ifigenije``, a 1. januara 1677. i premijera ``Fedre``. Zajedno sa Boaloom postaje zvanicni kraljev istoriograf. Bio je optuzen da je otrovao glumicu Di Park. Na trazenje kraljeve milosnice gdje De Mentenon pise svoju prvu ,,biblijsku“ tragediju ``Esteru``, a potom i ``Ataliju``. Napisao je i ``Kratku istoriju Por-Roajala``, posle cega umire u Parizu 1699.Rano je izgubio roditelje, te brigu o njemu preuzimaju baba i deda. Najveću ulogu u njegovom vaspitanju imale su baka i tetka, duboko pobožne žene. To je dovelo da Rasin odrasta u blizini manastira, gde je stekao osnovno, čak i značajno više, humanističko obrazovanje. Kada je postao svestan svog jedinog i pravog poziva, nošen nemirom svoje prirode, Rasin se najpre okreće poeziji, da potom započeo svoj uspon u društvu i na dvoru. Postiže značajne rezultate u pozorištu (opredeljenje za pozorište dovelo je do sukoba, ali i do javnog raskida odnosa s rođacima i učiteljima u manastru gde se školovao. Na dvoruje zajedno sa Boaloom postavljen za kraljevog istoriografa. Njegov kasniji život se uglavnom se ograničava na bavljenje sve brojnijom porodicom i vršenjem dvorske službe. Pred kraj života odriče se službe na dvoru i posvećuje se manastiru u kome je odrastao i tu će i umreti. Napoznatja dela su Fedra, prvo delo Tebanke, Ester, , Bajazit, Mitridat, Ifigenija i posthumno objavljena istorija Port-Rojala.

2. Razlike Euripidove i Rasinove Fedre

``Fedra`` nije jedino delo koje je nastalo ugledanjem Rasina na Euripida. U pogledu same radnje Rasin ide drugacijim putem, ali je od Euripida preuzeo ono sto mu se ucinilo najvaznije i najbolje. U ``Hipolitu`` Fedra priznaje svoju zaljubljenost, a dadilja to prenosi bez njenog znanja. Po misljenju Rasina ta negativna osobina klevete joj ne prilici. Kod Rasina nesto kasnije Fedra dolazi da opravda nevinost i obelodani istinu, te umire, a kod Euripida se obesila ranije. Kod Rasina Hipolit nije optuzen da je pocinio nasilje nad macehom, vec je optuzen da je imao nameru za to. Kod Euripida je Hipolit lisen bilo kakve slabosti, a kod Rasina mu mozemo naci slabost - ljubavna strast koju on oseca prema Ariciji mimo svoje volje. Kod Eruripida ne postoji lik Aricije ( Rasin je te podatke našao kod Vergilija).Predmet radnje je isti u obe drame, ali je Rasin izmenio neke delove u vezi sa postupcima i naravima junaka. Rasin je Fedru ucinio vise prikladnom. Ona se kao i Euripidova Fedra gnusa svoje nedozvoljene strasti prema pesinku, ali na kraju objavljuje

istinu, ne dozvoljava klevetu na nevinog Hipolita iz svojih usta. Enona, Fedrina sluskinja, otkriva tajnu sa njenim znanjem, ali ona to dopusa jer se nalazi u dusevnom uzbudjenju koje vodi do bezumlja, ali vec sat kasnije dolazi s namerom da spere laz bacenu na Hipolita. Rasinova Fedra se truje otrovom koji joj je spravila Medeja, a Euripidova se obesila i ostala dosledana u laznoj optuzbi nad Hipolitom, jer je Htela da mu se osveti za odbijanje.Razlikuje se i Hipolitov karakter. Euripidov Hipolit je potpuno hladan, ne interesuju ga zene, nepristupacan je za svaku. Rasinov Hipolit nije toliko savrsen. On voli Ariciju, kneginju atinske kraljeve loze, poznaje strast i zaljubljenost, nedozvoljenu ljubav (Aricija bila protivnik njegovom ocu Tezeju). Kod Rasina lik Aricije i ne postoji.Razlike su uocavaju i na polju kompozicije. Dok Euripid u Hipolitu ne zna i ne postuje pravilo tri jedinstva, Rasinova Fedra se drzi jedinstva radnje, mesta i vremena. Pisana je u aleksandrincu (francuski stih od 12 slogova), nema hora koji je u antici bio obavezan, sastoji se od pet cinova dok u antici cinovi nisu postojali.

prosvetiteljstvo i sentimentalizam

Prosvetiteljstvo i sentimentalizam

Pokret prosvetiteljstva nastao je na filozofskim osnovama racionalizma, trajao je uporedo sa klasicizmom, od kraja 17. Do pocetka 19. veka. Knjizevnost prosvetiteljstva bila je kriticka, satiricna, nosila je ideje gradjanske revolucije, imala je ulogu vaspitaca, ali i zabavljaca. Kao takva dala je doprinos humanizaciji socijalnog i kulturnog zivota. Proza je zamenila poeziju, a tematika se odnosila na zivote ljudi, njihovim obicajima i naravima. Jednom recju, glavna tema je bila ljudska priroda u realnom zivotu.Glavni predstavnici prosvetiteljske knjiz. u Francuskoj su Ruso, Volter i Didro.Sentimentalizam nastaje u zrelim fazama prosvetiteljstva, a direkno se vezuje za predromantizam. On je zapravo ,,varijnta” prosvetiteljstva koja umesto razuma na prvo mesto stavlja emocije. Ovakva knjizevnost je razumu suprotstavila emocije, a gradjanskom zivotu prirodu i porodicnu srecu. Imala je kriticki stav na klasicisticke esteticke norme. Osnovna nacela sentimentalizma su da covek svoju srecu nosi u sebi, a da racionalnost lisava ljudsku umetnost. Sentientaliam se najsnznije razvio u engleskoj poeziji, a 60-ih godina 18. veka javlja se i sentimentalni roman.

Fransoa Mari Arue, Volter – Kandid

1. Život i delo Voltera

Fransoa Mari Arue (Volter) bio je francuski filozof, knjizevnik i istoricar iz epohe prosvetiteljstva, ciji je najznacajniji predstavnik. Rodjen je 1694. a umro 1778. Zavrsio je gimnaziju, a potom zapoceo studije prava koje je napustio. Zbog uvrede Filipa Orleanskog bacen je u tamnicu Bastilju gde je proveo godinu dana i napisao tragediju ``Edip``. Prvo izvođenje ``Edipa`` ga je proslavilo. Zbog intriga je proteran, te je otisao u Englesku gde je proucavao politicke i prirodne nauke, filozofiju i knjizevnost.

Zbog izdanja Filozofskih pisama ponovo je proteran. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Za njega, progres drustva i civilizacije nije moguc bez tolerancije. Njegov veliki protivnik bilo je hriscanstvo i rimokatolicka crkva. Optuzivali su ga za podrivanje prestiza crkve, a time i monarhije, sto vodi opstoj degradaciji morala. Iz Volterovog opusa danas su najznacajnija njegova filozofska dela u prozi - price i romani. Od njih su najpoznatiji ``Kandid``, ``Filozofska pisma``, ``Filozofski rečnik`` i njegovih 40.000 pisama od kojih je 15.000 organizovano u 13 tomova ``Plejada``. Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika 18. veka. Njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne, precizne. Legendaran je njegov smeo osećaj za ironiju.Kritikovao je Lajbnicovu skolu filozofije, suprotstavljao se kosmoloskom optimizmu i predodredjenoj harmoniji koju je ta filozofska struja popagirala. Te svoje ideje je izlozio u svojim knjizevnim delima (Kandid). Na njegova filozofska uverenja uticao je engleski empirista Džon Lok, a kritikaovao je pored Lajbnica i Dekarta i Spinozu. Jedan je od tvoraca Enciklopedije. Kandida napisao u zrelom dobu u 65. godini.

2. Kojem žanru Kandid pripada?

Kandid je satirican filozofski roman. Volter je u ovom svom kritickom delu kao glavni predmet izneo Lajbnicovu filozofsku ideju da je svet u kome zivimo najbolji od svih svetova i da nista ne moze biti bolje. Volter na ironican nacin kritikuje ovo shvatanje zeleci da pokaze koliko je zapravo takav kosmoloski optimizam udaljen od stvarnog zivota. Sam naslov dela ,,Kandid” znaci naivko i oznacava jednog naivnog optimistu koji se suocava sa surovom stvarnoscu verujuci da ona ne moze biti bolja jer u njoj vlada harmonija. Na kraju Kandid shvata da je ljudska svrha na zemlji raditi da bi se bolje zivelo. Zbog toga Volterov ,,Kandid“ predstavlja jedno humanisticko delo.Kandid je vrsta filozofskog romana. On predstavlja kritiku na Lajbnicovu školu filozofije, koja propagira ideju da nema posledice bez uzroka i da je ovaj svet najbolji od svih svetova. U romanu se Lajbnicova teorija ne osporava direktno, već Volter svom junaku “podaruje” toliko patnje i bola da fraza kako je ovo “najbolji od svih mogućih svetova” zvuči jednostavno groteskno. Osim metafizičkog optimizma, na udaru Volterove kritike našli su se svi koji su bili krv i meso feudalnog sistema – rat, verska netolerancija, nasilje, nauka koja ne zna za progres, ljudska glupost i dr. On neumoljivo i nemilosrdno prikazuje sveštenike, sudije, bogataše, inkvizitore, Jevreje, naivčine i filozofe. Neki od njegovih “neprijatelja” pojavljuju se u romanu prerušeni, ali tako da čitalac lako može da pretpostavi o kome je reč. Volter je bio izrazito dobar satiričar i voleo je da piše takozvane filozofske romane ili filozofske pripovetke, među kojima Kandid zauzima posebno mesto. Volter se ovim književno-filozofskim rodom služi da bi s više slobode izrazio svoje ideje, koje bi se u eseju pokazale kao prevratničke i mogle bi da uvrede ili ozlojede čitaoce. Što se čitalac više oseti prenesenim u neki svet, to je smireniji i lakše prihvata iznenađujuće istine.Ovaj rod knjizevnosti Volter je pretvorio u satiru naravi, za koju je najkarakteristicnije to da licnosti samo personifikuju izvesna obelezja (naravi ili pojmove) da bi se jasno videlo koliko su opravdana i istinita pred sudom razuma. Kandid je pravi obrazac takve satire naravi, što se vidi već iz naslova. Sama reč kandid (od –latinski– candidus, što znači čist) može se prevesti kao naivko - u francuskom dolazi u značenju naivan, nevin. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suočava s brutalnom stvarnošću.

Kao što je naivko Kandid (mladić kome je priroda podarila najpitomiju naravi lice mu je već odavalo dušu i umeo je sasvim pravilno o svemu da sudi, a bio je vrlo prostodušan, zato su ga, mislim, i zvali Kandid) uz pomoć ironije, prikazan kao izrazita krajnost jedne ljudske osobine koja se podjednako može ceniti kao i prezirati, tako je stvarnost prikazana brutalnijom nego što jeste, da bi naivnost naspram nje izgledala još naivnije.Inspirisan Hiljadu i jednom noći, Servantesovim Don Kihotom i različitim pustolovnim romanima i putopisima, naročito Sviftovim Guliverom, Volter vodi Kandida od Vestfalije, Nemačke provincije, preko Holandije i Francuske čak u Paragvaj i Eldorado, pa, ponovo preko Francuske i Engleske, u Veneciju i Tursku, gde se njegovo putovanje najzad završava. Iako biva suočen sa ratom, nemaštinom, zamorom, elementarnim nepogodama, nekoliko puta jedva izbegavši smrt, Knadid, do pred sam kraj romana, ostaje neizlečivi optimista veran Panglosovom učenju.Kandid sve vreme u romanu izgovara devizu svog učitelja i čvrsto veruje u nju sve do samog kraja, pokazuje optimizam iako nema razloga za to. Kroz njegov lik Volter je objasnio neke svoje osnovne ideje i poglede na svet.Nosilac Lajbnicove folozofije u delu je doktor Ponglas, Kandidov učitelj. On predstavlja karikaturu Lajbnica i njegove filozofije. Panglos je predavao metafiziko-teologo-kosmolo-nigologiju. [(nigaud – glup; ovaj termin predstavlja ironiju na termine metafizičara XVIII veka.)]Nasuprot Panglosu, Martin, koga Kandid u Surinamu uzima za saputnika, predstavlja Voltera i njegove poglede, prikazane, doduše, kroz lupu ironije i time dovedene do svoje krajnosti. (Volter, dakle, svom pripovednom postupku ironije i satire ostaje veran čak i kada iznosi stavove koji su bliski (ili istovetni sa) njegovim ličnim.) Ovaj naučnik, koji je doživeo mnogobrojne nedaće i „nije se imao čemu više nadati“ smatra da je ovaj svet stvoren samo „da pucamo od jeda…“, da je Bog „…ovu zemljinu loptu, ili, bolje reći, lopticu … ostavio na milost ili nemilost nekom pakosnom biću“, da su ljudi oduvek bili i ostali zli, lažljivi, nezahvalni, zavidljivi, vlastoljubivi. Martin kroz niz primera govori o tome da dobro ne postoji (još nije sreo porodicu koja ne želi zlo drugoj porodici, nije bio u gradu koji ne želi propast susednom), Kandid mu odgovora da ipak ima i dobra. ‘To može biti’, reče Martin, ‘ali ja ne znam za njega.’Stavove koje iznosi Martin Volter ekstremizuje kroz lik venecijanskog plemića Pokokuranta (od –italijanskog– poco, što znači malo, i curan-te, što znači koji se brine), koji iznosi oštru kritiku nauke (“… u svim tim knjigama ima samo praznih sistema, a ni jedne korisne stvari.”) i umetnosti – slikarstva (Imam mnogo slika, ali ih više ne gledam.”), muzike (“Ova buka … može čoveka da zanima jedno po časa … Danas je muzika samo veština izvođenja teških stvari.”), a posebno književnosti, cinično komentarišući književnu tradiciju, od Homera, preko Vergilija, Horacija i Cicerona do, Volteru, savremenih pozorišnih komada, teoloških dela i engleske književnosti. [“Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam … ali sve mi se to do krajnosti činilo smrtno dosadno.” – o Ilijadi, „… ne verujem da ima još nečeg tako hladnog i više neprijatnog.” – o Eneidi), „Uvek sam s krajnjim gađenjem čitao njegove neotesane stihove …” – o Horaciju), „… ima ih tri hiljade, a ni tri tuceta dobrih.” – pozorišnih komada). Dok se Kandid divi njegovoj sposobnosti da se „… uzdigne iznad svega što ima“, Martin, iako shvata „… da je njemu ogadilo sve što ima“ uglavnom deli Pokokurantovo mišljenje. Moguće je da lik Pokokuranta Volter koristi da pokaže sopstvenu blaziranost i gađenje koje oseća prema tradicionalnim vrednostima (Ako je

tako, evo još jedne ‘otrovne strelice’ Volterove ironije koja je uperena u njega samog!), ali i da na ovaj način pokušava da razoruža potencijalne kritičare, podsmevajući se sopstvenoj poziciji [(Kandid:) “Zar nije zadovoljstvo sve kritikovati, otkriti nedostatke tamo gde drugi misle da nalaze lepote].Kroz krvavo predstavljanje slike rata, on upućuje kritiku na to besmisleno razaranje svega što je dobro, jer je bio pacifista, oštri protivnik ratovanja. Na njegovo filozofsko usmerenje nejveći uticaj je imao Džon Lok.Volter se kroz celo svoje delo ustremljuje na Lajbnicove ideje predodređene harmonije i objašnjava koliko je takav kosmološki optimizam zapravo udaljen od stvarnosti.I sama mudrost od učenog doktora Panglosa stradava od sifilisa koji objašnjava da je to zaslužio od prijateljice Pakete i otkriva čitav lanac poroka u kome prvo mesto zauzima jedan fratar.Kandid je takođe i pustolovni roman. Volter svog junaka void kroz razne zemlje Evrope i Juzne Amerike da bi na kraju zavrsio u Turskoj gde se i zavrsava radnja romana. U svim mestima sem Eldorada , on se upoznao sa bednom i nesrecnom svescu, ali se roman ne zavrsava pedimidticno, već pohvalom rada. Tako je Volter dozvolio Kandidiu da se iskupi za sve filozofske grehe.

3. Kratak sadrzaj

Kandid zapocinje boravkom glavnog junaka na dvoru barona Tunder-ten-Tronka u Vestfaliji uceci o zivotu od svog ucitelja filozofije Pnglosa i verujuci da je svet idealan. Od trenutka kada je bio proteran s baronovog dvora zbog zaljubljenosti u baronovu kcerku Kunigundu zapocinju Kndidove pustolovine i suocavanje s pravim zivotom. Iako su ga zadesile mnogo nevolje, Kandid je sa naivnim optimizmom i dalje gajio iluzije o harmonicnom svetu. Proputovavsi razne zemlje, od Nemacke, preko Holandije, Francuske, Paragvaja, Eldorada, Italije, Engleske, Kandid zavrsava u Turskoj na imanju gde shvata da je rad jedina svrha coveka. Zato će ostatak svog zivota provesti obradjujuci svoj vrt.Kandid je prostodusni, pitomi mladic koji je ziveo u jednom zamku u Vestfaliji. Posto je poljubio ruku Kunigunde, cerke barona zamka, isteran je odatle i tada pocinju da se nizu njegove nevolje. Stigao je u prusku vojsku, gde ga sibaju skoro do smrti, upoznaje se s ratom, svuda vidja ranjene, gladne i nesrecne ljude. Ipak on kroz citavo delo do samog kraja uspeva da zadrzi optimizam i nepokolebljivost zbog svoje naivne prirode. Putuje kroz razne zemlje, susreće se s kanibalima, inkvizicijom, saznaje da je Kunigunda silovana, cini se ponekad kao da se sama priroda urotila protiv njega. U buri strada njegov prijatelj anabaptist Jakov koji je nosilac razuma u romanu, dozivljava i zemljotres. Jedino mesto koje je prestavljalo neku vrstu utopije je bio Eldorado, u koji je dosao slucajno sa svojim slugom Kokambom. Tu su ljubazno primljeni i gosceni mesec dana. Svi ljudi su bili ljubazni, prijateljski raspolozeni, bogati, ali Kandidu je nedostajala Kunigunda i on i Kakambo su odlucili da se vrate svojoj potrazi. Posle odlasaka iz Eldorada, oni se razdvajaju i dogovaraju da se nadju u Veneciji. Kandid odlazi u Francusku, putuje i kroz druge zemlje i opet se srese sa najgorim stvarima. Nakon niza nevolja nalazi se sa Kunigundom, Kakambom i Panglosom, ali ni tu nije nasao srecu. Zavrsetak romana je pohvala radu.

I Kako je Kandid odrastao u jednom lepom zamku i kakoje iz njega bio isteranŽiveo u Vestfaliji u dvorcu kod barona. Učitelj baronov je divno umeo dokazivati da nema polsedica bez uzroka i da je u ovom najboljem od svih mogućih svetova zamak g. barona najlepši od svih zamkova id a je gđa baronica najbolja od svih mogućih baronica. (Ceo K. je usmeren protiv optimizma i idealističke filozofije metafičira Lajbnicovih sledbenika.) Kandidi je u tom zamku, a sluge su mislile da je on sin baronove sestre i nekog plemića sumnjivog porekla.K. isteran jer su ga uhvatili u Kunigundinom zagrljaju (baronova ćerka).– Šta je bilo s K. kod Bugara (misli se Prusa)? Nahranili su ga i gurnuli u prusku vojsku (misli se na Sedmogodišnji rat između Francuske i Pruske 1756-1763).– kako se K. izbavio i šta se dogodilo s njim i kako se sreo sa svojim nekadašnjim učiteljem filozofije dr Panglosom (satirično ime PAN – sve, GLOS – jezik) i šta je odatle proizašlo?Panglos je prosjak, kao što je pre milostinje, a prošavši kroz obe zaraćene strane bio K. Saopštava mu da je Kunigunda umrla. K. se onesvesti, i učitelj ga povrati sa malo rđava sirćeta. K. s e pita „šta je s najboljim od svih svetova“ kada čuje da su je silovali i ubili pruski vojnici.– Učitelj se raspada od sifilisa i dalje tvrdeći da je veza uzroka i posledice očigledna, jer je Kolumbo doneo bolesti i čokoladu.– Kreću s K. dobrotvorom u Lisabon – neizbežni brodolom. Dobrotvor gine u oluji, K. ne uspeva da ga spase.– U Lisabonu zemljotres. Inkvizicija odlučuje da spali jeretike kako bi sprečili dalje zemljotrese. Među tim ljudima su i P. i K. P. saple sa još nekim ljudima, a zemlja se opet trese. K. užasnut, izgubljen, sav krvav, drhti celim telom i pita se u sebi „ako je ovo najbolji svet, kakvi li su tek oni drugi.– Kako je jedna starica negovala K. i kako je on ponovo našao onu koju voli?Straica ga je lečila i hranila, ali se nije predstavljala. Jedne večeri odvede ga kod devojke u kojoj on prepozna Kunigundu, oboje se onesveste. Otkud ona u Portugalu, svi su joj ubijeni, samo je ona preživela. Ona mu priča sve po redu. ––––> PREPOZNAVANJE– Kunigundina istorija, jedan Prus je silovao, ali je drugi s činom kapetana spasao. Ona mu je kuvala i prala. Prokockao je i prodao Jevrejima (don Isaharu) koji je trgovao i strasno voleo žene. Satnovala je u njegovoj kućici a onda sse veliki inkvizitor zagledao u nju. Jevrejin je uz pretnju lomačom ustupio devojku utorkom, četvrtkom , petkom i nedeljom, a onaje tako ostala između Starog i Novog zaveta. Veliki inkvizitor je pozvao da prisustvuje paljenu na lomači it u je prepoznala P. i K. Zahvaljujući njoj on je iseljen.– Jevrejin se vraća i zatiče ih na kanabetu, zaleće se s nožem u rukama, ali ga K. probode mačem. Još ne znaju šta da urade s mrtvim Jevrejinom, kada ulazi inkvizitor. K. shvata da je već ubica id a nema mesta kolebanju pa probode i inkvizitora. A ona je zaprepašćena shvatila d aim sada sledi izopštenje iz crkve!?!?! Starica im izvodi konje, Kunigunda ne nalazi dijamante (poklone od one dvojice mrtvih) i kreću u Novi svet, nadajući se da je on najbolji od svih svetova.Starica Kunigundi kaže kako nema razloga da se žali, jer je ona još nesrećnija. Kuvarica je a inače je plemićkog porekla. I kada bi im pokazala svoju stražnjicu ne bi tako o govorili i olako sudili.

– Stariččina istorija – Ona je kći pape Urbana X i kneginje i samo jedna njena haljina vredela je više nego sva raskoš i sjaj Vestfalije. Bila na pragu sreće ali matora markiza je čokoladom ubila njenog kneza. Nju i majku su zarobili gusari, odveli ih u Maroko, gde je sve plivalo u krvi raznoraznih ratova. Ona i majka zbog lepote povod jednog pokolja. Majka rastrgnuta, nju čuvao kapetan crnac. Nju onesvešćenu spasava neki napuljac, kojije uštrojen i unesrećen ali ima divan glas. On je prodaje u Alžiru, gde vlada kuga..bolovala od kuge. Dalje je prodali u Tunis, Tripoli, Smirnu, Carigrad, pa nekom agi kojije bio pažljiv prema ženama. Njegove Janičare opkole Rusi Hteli su da pojedu ženesamo da se ne predaju. Hodža im savetuje da odseku ženama po pola stražnjice i time se nahrane. Ona je kao zarobljenica prošla celu Rusiju i Evropu i ostarila u bed ii s pol astražnjice. Tokom života shvatila da od njega nema ništa sramnije, ali se ipak živi.– Kako je K. bio primoran da se rastane od Kun. i babe?Dolaze u Buenos Ajres. Guverner se zagleda u Kun. ali K. se ne koristi lažima u nevolji, koju su nekada ljudi koristili i kaže dam u ona nije žena. Guverner koristi priliku i prosi Kun. ali ona traži vremena da se posavetuje sa staricom. Starica joj savetuje da se uda, a K. beži od inkvizicije. Na daljem putu sreće Kun. brata koji je ipak preživeo napad.Iako ga je voleo i grlio, baron se razbesni kada je čuo da je K. planirao da se oženi Kun. posvađaju se i K. ubija barona. Pošto je baron bio u jezuitskoj odori, K. sluga pomogne da se presvuče.– Šta se desilo ovoj dvojici putnika sa dve devojke sa dva majmuna i sa divljacima zvanim dugouhi?K. se pita zašto živi kada je ogrezao u zločinu. Prema njima trče dve gole devojke koje majmuni ujedaju za zadnjce. K. ubije majmune i taman kada je pomislio da se iskupio za grehe, shvata da devojke plaču za majmunima.Zarobljavaju ih dugouhi domoroci, koji nameravaju da ih pojedu, a sluga Kakambo pokušava d aim se dodvori jer je znao domorodački jezik. K. moli slugu da prenese domorocima da je nehrišćanski jesti ljude. Kada divljacima objasne da zapravo nisu jezuiti, već su se preobukli, ovi ih oslobode i počaste.– Dolazak u Eldorado.Dolaze u zemlju gde se seoska deca igraju dragim kamenjem. Eldorado = zlatna zemlja, zamišljalo se da se nalazi negde oko Venecuele. Volter je uzima kao svoju Utopiju..

– Ovde svi veruju, ali nema sveštenika, svi se zahvaljuju bogu što ime je dao sve što imaju deizam.– Iako je bio srećan on je poželeo da sa malo blaga ode u Evropu, gde je mogao biti još srećniji jer bi imao bogatstvo koje drugi nemaju uslov za sreću. K. je nameravao i dda otkupi Kun. od guvernera Buenos Ajresa.Usput im pomru ovnovi koji su nosili blago i tako K. shvati prolaznost svih dobara ovoga sveta.Šalje Kukundu da otkupi Kunigundu, a on krene za Evrpu. Na holandskom brodu putuje s naučnikom Martinom s kojim raspravlja o moralnom i fizičkom zlu. K. ipak smatra da postoji dobro, dok M. za sebe kaže d aje manihejac.Stižu u Francusku (po M. tu svi žele da uživaju, vode ljubav i pričaju gluposti).Kreću za Veneciju. K. pita M. jesu li ljudi stvoreni za zlo, jesu li oduvek ubijali i varali. M. smatra da su ljudi takvi oduvek. U Bordou je prodao crvenog ovna iz Eldorada. To je poslužilo da se na akademiji raspiše tema za nagradu zašto je ovnovo runo crveno = besmislica.

Na ulasku u Priz K. se lako razboli, ali uskoro zbog dijamanta na prstu i kovčežića koji je potežak, bude okružen „prijateljima i lekarima“ pa je bolest postala ozbiljnija. Ipak ozdravi pošto M. izbaci popa iz K. sobe.Kockaju, idu u pozorište, pominjanje glumice u koju je Volter bio zaljubljen.U Parizu se svi smeju, ali od muke, jer se u Parizu negoduje protiv svega gromkim smehom, u smehu se čak čine i najodvratnija dela.Pominje se u negativnom kontekstu i Freron, Volterov protivnik, sveštenik i urednik „Književnog godišnjaka“.Na jednoj sedeljciu Parizu raspravlja se i o tragediji. U Parizu ih i prevare (namame K. tobožnjim pismom od Kunigunde i zatvore ga). Jedva ppobegne iz Francuse i odlazi u Englesku.U Engleskojje začuđen običajima. U luci na očigled stotina stanovnika i na njihovo zadovoljstvo ubijaju jednog admirala.Plovi u Veneciju i nada se da će mu sluga dovesti dragu. Tu u Veneciji sreće Paketu, baronovu sluškinju, od koje je učitelj Pangos dobio bolest. Radila je kao prostitutka i bila je vrlo nesrećna. S njom je i jedan kaluđer – teatinac – oboje su vrlo nesrećni, mada je K. mislio das nije tako. Izgubio je opkladu s M. po pitanju ljudske sreće – još jedan dokaz protiv optimizma. Volter ih još časti imenima cveća – Paket je Kata a Žirofl je šeboj.Idu u posetu plemiću Pokokurantu (poco – malo, curante – brinutu). On se dosađuje i sve mu je dosadno i glupo. Rafaelove slike, devojke, muzika, sve mu je nezanimljivo, sve je izveštačeno kao i pozorište. M. se slagao (Martin se slaže sa senatorom, a senator je Volter). Isto vredi i za Homera i za Vergilija. Više voli Tasa i Ariostove dosadne priče, Horacija samo delimično.Kandid kojije vaspitan da nema nikakvo mišljenje bio je začuđen ovim što je čuo, A M. je našao da Pokokurante sudi razborito. Na njegovim policaamje mnoštvo knjiga za njega bezvrednih. Ni Miltona ne ceni zbog njegovog unakažavanja stvaranja sveta. On pridobija K. simpatije jer„ ništa mu se ne sviđa“. Nailazi na Kokomba, ovaj mu kaže da je Kunigunda u Carigradu.k. sedi sa Ahmetom II zbačenim sultanom i još nekim kraljevima (mrzi me da nabrajam). Kunigunda robinja u Carigradu i poružnela je. Među robovim veslačima K. prepozna Panglosa i jezuita za koje je mislio da su mrtvi, pa i kunigundinog brata. Otkupljuje ih. Panglos i pored svih muka i dalje veruje u Lajbnicovu teoriju.Kunigundu su otkupili zajedno sa staricom. Niko joj ne govori da je poružnela. baron se opet protivi da se njegova sestra uda za Kandida kojije neplemićkog poreklaSada više K. nije imao volje da se oženi Kunigundom, ali se ipak venčavaju. Trebalo bi da sada bude srćan. Imaoje nešto zemlje (malo mu je dijamanata preostalo) ali ni on ni Kakambo, koji je od jutra do mraka radio, ni Kunigunda ni starica – niko nije bio srećan.Martin je bio čvrsto uveren da je svuda jednako loše i sve je podnosio strpljivo __ Martin je realan.Ne zna se da li su sve nedaće uopšte bile gore od toga što su sada živeli ne radeći ništa. Od jednog starog dervišta doznaju da je jedino čoveku preostalo da ćuti.Ono što im predstoji K. uobličuje – treba da obrađujemo svoj vrt, to je i lični Volterov utisak, Volter zapravo nije našao rešenje o najoljem svetu – „najbolji svet je najluđi“.

  Lakalo – Opasne veze

- Roman 18. veka –

- Cecilija Volanž- njena majka, gospođa de Volanž- (Sofija Karne, Cecilija drugarica iz manastira kojoj piše)- Markiza de Mertej- Vikont de Valmon- Predsednikovica de Turvel- Vitez Danseni- (grof de Žerkur, Cecilijin verenik)- (Prevan)- G-đa de Rozmond, Valmonova tetka, prijateljica predsednikovice i gospođe de Volanž- Otac Anselm- Valmonov sluga Azolan

1. Izdavačeva izjava: ne garantuju za istinitost zbirke i smatraju je za običan roman. Ne veruju da tako rđave ličnosti žive u ovom veku filozofije, kada su žene skromne i oprezne; ako su događaji istiniti, mogli su se dogoditi na drugom mestu i u drugo vreme.

2. Redaktorov predgovor: Zbirka sadrži samo najmanji broj pisama. Izostavio ili izmenio imena. Knjiga može da bude korisna, ali mu se čini da će se zbirka malo dopasti ljudima, pokvarenjaci će da ga ozloglase jer im može škoditi, oni koji su strogi će se uplašiti od slike rđavih naravi, a tobože slobodoumne neće zanimati. Osobama finog ukusa će dojaditi prost stil i pun grešaka, neki će videti mučan napor pisca.

PRVI DEO

Cecilija Volanž se poverava prijateljici Sofiji Karne, nakon što je izašla iz manastira i došla da živi kod majke. Priča kako misli da je majka izvela iz manastira da bi se udala.Markiza de Mertej piše svom prijatelju, bivšem ljubavniku, vikontu de Valmonu, da želi da on zavede Ceciliju da bi se osvetila grofu de Žerkuru. (Grof de Žerkur je napustio markizu de Mertej radi intendantovice de *** koja je radi njega ostavila vikonta de Valmona, i tada su se markiza i vikont vezali jedno za drugo. Toga nema u pismima, samo u napomeni. U napomenama se iznose objašnjenja koja pisma su izostavljena kao nebitna, izgubljena, zapažanja da neko laže na osnovu drugih pisama i sl.) Valmon objašnjava markizi de Metrej da je na selu kod svoje tetke de Rozmond, tu je i njena prijateljica predsednikovica de Turvel, pobožna i verna žena, koja mu se dopada i koju želi da zavede, i to doživljava kao izazov jer je ona poštena. Cecilija poverava Sofiji da joj se dopada gospodin Danseni, vitez malteškog monaškog reda, koji dolazi da peva sa njom. Predsednikovica de Turvel se dopisuje sa gospođom de Volanž, koja joj govori protiv Valmona i kasnije kada Valmon počne da se dopada predsednikovici i ona hvali njegovo uzorno ponašanje, kada počne otvoreno da joj se udvara, gospođa Volanž joj

savetuje da zamoli tetku da ga otera ili da sama ode odatle. Markiza de Mertej Valmonu priča protiv predsednikovice, i poverava mu da joj se dopao neki vitez sa kojim počinje vezu, vodi ga u svoju tajnu kućicu i daje mu ključ. Još uvek ga isuviše volim i zato ne želim da ga tako brzo istrošim. Možemo biti raspusne samo sa ljudima koje mislimo uskoro napustiti. On to ne zna; na njegovu sreću, ja znam vrlo dobro. Cecilija zavoli markizu de Mertej, ona se postavlja kao njena prijateljica, priča joj protiv braka i Žerkura. Valmon piše markizi da je saznao da je gospođa de Turvel naredila jednom slugi da ga prati kada izađe iz kuće govoreći da ide u lov, pa iako je do tada išao u lov, on smisli da pomogne nekoj porodici iz sela koja je finansijski propala, otkupi njihovo imanje na aukciji i vrati im ga, znajući da će predsednikovica to da sazna. Cecilija se poverava Sofiji da je zavolela Dansenija. Zato mi se čini da je dovoljno samo da gledam u njega pa da se prolepšam. Danseni joj izjavljuje ljubav pismom. Markiza de Mertej podržava Valmona da zavede predsednikovicu, iako govori protiv nje, govori mu da će se ostale žene stideti što su ga imale ako ne bude imao tu ženu. Priča mu kako voli svog viteza i hoće da mu bude verna, a kada vikont zavede gospođu de Turvel, markiza će biti njegova nagrada.Valmon je izjavio predsednikovici ljubav i ona je pobegla plačući. Piše joj pismo da se smiluje, ona ga naravno dugo odbija, vređa se, nudi mu prijateljstvo a on odbija samo prijateljstvo jer tvrdi da je voli, i ta prepiska će da traje u nedogled, i vikont u jednom trenutku gubi nadu da će je imati, a pritom mu markiza mu sve vreme govori da greši u pristupu i da je neće osvojiti. Cecilija se poverava markizi u vezi sa Dansenijem, ona joj »dozvoljava« da se dopisuje sa njim. Valmonu piše kako je očarana malom i kako planira da od nje napravi ženu u modi. Pravi situacije da njih dvoje ostanu sami. (Njoj je u interesu da Cecilija izgubi nevinost pre braka, da bi se osvetila Žerkuru.) Predsednikovica odbija pisma od Valmona i on se služi lukavstvima da joj ih dostavi (na kraju mora da ga otvori i pročita kada ga pošalje poštom, jer su svi zajedno kada stiže pošta i otvaraju svoja pisma). Ona tu njemu govori (piše) da je čula loše stvari o njemu i da mu ne veruje, ne veruje da je voli jer je na lošem glasu, priča se da je zavodnik i kako je upropastio mnoge žene (i jeste). Inače su poznanstvo počeli tako što joj se on kao ispovedao i tražio savete, a ona mu je uvek strogo odgovarala. Markiza priča Ceciliji kako je Žerkur grozan i ona ga zamrzi. Cecilija još uvek piše Sofiji, ali uskoro prestaje da piše o Danseniju i počinje da se poverava samo markizi (pa u zbirci više nema pisama za Sofiju). Pisma između vikonta i predsednikovice su malo dosadna, on u nedogled patetiše o ljubavi, govori kako se promenio zbog nje, ona ga odbija, ali u stvari pada na njega. Moli ga da ode sa sela i on na kraju pristaje. Međutim, iskoristi to što je njegov sluga zaveo sluškinju gospođe de Turvel, navodno slučajno naleti na njih, pa kaže da će čuvati tajnu ako mu sobarica zauzvrat pokaže predsednikovičina pisma. Tako nalazi prepise svojih pisama koje mu je vraćala, umrljane suzama, i saznaje da je gospođa de Volanž pisala protiv njega. To će mu biti razlog više da zajedno sa markizom upropasti Ceciliju. On se vraća u Pariz. Piše pismo bogomoljci u toku noći koju provodi sa nekom Emilijom, čita joj ga i zajedno se smeju. Cecilija piše Danseniju kako plače, moli ga da mu više ne piše, uverava ga da ga voli, ali hoće to da prekine.

DRUGI DEO (50 – 88. pismo)

Markiza de Mertej je ljuta pošto je Danseni smotan i nije ništa uradio sa Cecilijom iako su ostajali sami. Govori vikontu da pronađe Dansenija i priča sa njim, da bi od ta dva deteta uradili šta su naumili. Danseni očajava jer Cecilija hoće da raskine. Markiza je majci rekla za postoji opasna veza između Cecilije i Dansenija, pa je ona našla njena pisma i zabranila da on dođe u kuću ponovo, naravno. Markizu sada smatra za dobru prijateljicu, a Cecilija misli da su sobarica ili ispovednik otkrili majci. Tako je rasplamtala opet želju kod Cecilije i Dansenija. Valmon priča epizodu kako ume i da spasi žene, a ne samo da ih upropašćuje: zatekao je izvesnu vikontesu u nekom zamku, ona je bila između muža i ljubavnika Vreska, ali je Valmon ubedio da provede noć sa njim. Kada je trebalo da se rastanu u zoru, zatekli su vrata zatvorena, a ključ je ostao unutra, tako da su izlažirali provalu, ona je vrištala a on provalio vrata, a kada su se ostali skupili, izgovor je bio da je ušao neki pacov. Gospođa Volanž i Cecilija odu na selo kod gospođe de Rozmond, a i vikont de Valmon ode za njima, i on omogućava Dansenijevu i Cecilijinu prepisku. Još jedna epizoda, Valmon je rekao markizi kako je neki Prevan rekao u društvu da ne veruje da je ona poštena, i da će verovati u njeno poštenje tek kada bude satro šest konja udvarajući joj se. Valmon govori markizi de Metrej da ga osramoti. Anegdota o Pervanu koji je tri dobre prijateljice ubedio da napuste svoje ljubavnike zbog njega, onda su ga njih trojica izazvali na dvoboj, zakazao je dvoboje u isto vreme, organizovao ručak i sprijateljio se sa njima, nagovorio ih da se osvete svojim ljubavnicama a ne njemu, žene su se pomirile sa njima, a on ih sve skupio na večeri i otkrio šta je uradio, pa su muškarci sutra ostavili te žene i izneli u javnost pustolovine. Od tada je jedna u manastiru, a druge dve na poljskim imanjima. Markizina ispovest, životna priča:Rođena da sveti ženski pol i da vlada muškim. Ume da stvori mogućnosti za koje se pre nje nije znalo. Ušla u društvo dok je bila devojka, morala je da sedi i ćuti, i to iskorišćavala za posmatranje i razmišljanje. To joj je pomoglo da se obrazuje i naučilo je pritvorstvu, da ima rasejani pogled kad treba, da podešava razne pokrete svog lica. Kad je osećala žalost, vežbala da izgleda radosno, a naprezala se da uguši znake neke neočekivane radosti. Ljutila se kad bi nekome pošlo za rukom da izmami njeno mišljenje mimo njene volje. Podešavala pokrete i reči i onda je njeno mišljenje bilo samo za nju, a ispoljavala onaj koji joj je bilo korisno da pokaže. Kako je učila o ljubavi – nije bila u manastiru i imala prijateljice, pa je ispovedniku ispričala grešku koju nije učinila, otac je primio to kao tako veliko zlo da je zaključila da je zadovoljstvo moralo biti mnogo veće. Uskoro se udala za gospodina de Merteja. Prva bračna noć prilika za opit: bol i zadovoljstvo. Pred mužem se pokazuje hladna samo zato što je bila osećajna, a to postaje čvrst osnov njegovog poverenja; tome je dodala izgled lakomislenosti, i nikad je nije smatrao za veće dete nego kada ga je najdrskije izigravala. Odveo je na poljsko imanje. On se brzo razboleo i umro, odlučila da iskoristi slobodu. Odbila da ode u manastir i živi sa majkom, vratila se na poljsko dobro gde je izvršila još neke opite čitanjem. Odlučila da za svoju sreću iskoristi ono što toliki drugi žrtvuju sujeti. Vežbala da koketira. Posle godinu dana se vratila u grad, ali je zbog duge samoće i povučenosti bila dobila izgled čednosti koji je plašio zavodnike. Odbila je neke prosce, porodica se ljutila. Razglasila neke postupke da bi ubila svoj dobri glas; novim vladanjem počastvovala neke žene koje se izgovaraju vrlinom i poštovanjem, i te zahvalne babe su postale njeni branioci. Pokazivala se kao osećajna, nezgodna žena, preterano delikatna. Stekla glas neosvojene žene, pravila se da prima udvaranja ljudi koji joj se ne dopadaju, koristili joj da stekne taj

glas, dok se bez straha davala ljubavniku. Pazila da nikad ne piše i ne ostavi dokaz. Shvatila da nema nikoga ko nema neku tajnu. Kao nova Dalila se uvek trudila da je otkrije, koliko li je sadašnjih Samsona čiju kosu drži pod makazama. Lažno prijateljstvo, poverenje, laskanje i uverenje da je svaki od njih bio njen ljubavnik su joj osigurali njihovo ćutanje; ismevanjem ili klevetama je pred raskid gušila poverenje koje bi oni mogli da steknu. Valmonu piše kako ga je želela, laskalo joj njegovo udvaranje. Jedina ljubav koja je jedno vreme vladala njome. Ali, da je hteo da je upropasti ne bi imao sredstva za to. O svojoj sobarici: ona je njena sestra po mleku, sigurna je u nju, ima poverenja. Bila je žrtva lude ljubavi, dobila nalog da se ona uhapsi, pa je kao postala milostiva, pridobila njene roditelje i privolela sve da pristanu da čuva nalog s pravom da ga obustavi ili zatraži da se izvrši, shodno zasluzi te devojke. Valmon govori Ceciliji da mu nabavi ključ od svoje sobe da bi lakše prosleđivao Dansenijeva pisma. Markiza nanese bruku Pervanu tako što je ugovorila sastanak, mislio je da je zaveo, a onda je podigla buku, dotrčala je sva posluga (uz pomoć one verne sobarice) i ispalo je da joj se ušunjao u kuću. Čak su ga smestili u zatvor i posle će ga izbaciti iz korpusa, oduzeti mu čin. U međuvremenu se markiza i gospođa de Volanž poverljivo dopisuju.

TREĆI DEO (88 – 125)

Cecilija odbije da ukrade ključ svoje sobe, vikont govori Danseniju da ga ona više ne voli pa joj on piše sav tužan, kako se plaši da ga ona više ne voli i kako u Valmona može da ima poverenja, tako da se Cecilija predomisli i krade ključ čiji duplikat Valmon izradi. Sve to vreme se Valmon dopisuje sa predsednikovicom de Turvel, natežu se, on joj se kune u ljubav, ona ga odbija... Valmon je dobio ključ pod izgovorom da joj dostavlja pisma, ali je ušao kod Cecilije u sobu, i imali su odnos. Cecilija se užasnuta žali markizi, a ona joj savetuje da nastavi sa tim. Gospođa de Volanž piše takođe markizi o tome kako vidi koliko je Cecilija loše i razmišlja o tome da odobri njen brak sa Dansenijem, kakve će koristi imati moja kći što je rođena bogata ako treba da bude robinja bogatstva? Valmen misli da je napravio pomak sa gospođom de Turvel, a ona otputuje u Pariz, a on nije znao za to, uvređen je. On naređuje svom slugi Azolanu da je prati u Parizu. Gospođa de Turvel priznaje gospođi de Rozmond zbog čega odlazi, ona je podržava, oslovljavaju jedna drugu majka i ćerka. Ali se gđa de Turvel dopisuje i sa markizom - u vezi sa Cecilijom, a ova joj govori da je njena dužnost da dobro uda ćerku, za Žerkura. Markiza odustaje od namere da od Cecilije napravi spletkašicu jer nema dara za to, počela je da je nervira jer je naivna. Markiza i vikont se slažu da on ostane neko vreme tamo. Vikont od sluge Azolana saznaje da predsednikovica tuguje, on presreće i njena pisma. Markiza govori Ceciliji da će joj majka možda ponuditi da se uda za Dansenija da bi je prevarila i proverila da li je prestala da ga voli, i da ne sme da pristane. Cecilija i Valmon nastavljaju vezu. Žerkur pita gospođu de Volanž da li može da odloži venčanje zbog odlaska u Italiju, ali čeka njenu odluku da vidi da li da kreće na taj put. Markiza govori vikontu da su počeli da primećuju njegovo odsustvo, u društvu govore da je nesrećno zaljubljen. Onaj vitez Belroš joj je postao nepodnošljiv jer je pažljiv, nežan, odlučila je da otputuje sa njim i obasipa ga pažnjom da bi mu se smučila. Ona sve to vreme kontaktira sa Dansenijem, i on počinje da joj se sviđa. Valmon je uverava da sa

predsednikovicom sve ide po planu, govori joj da se mane Dansenija i da će uskoro biti zajedno kada se on vrati u Pariz. Gospođa de Rozmond javlja predsednikovici da je Valmon tužan, ali je ohrabruje u njenoj odluci. Vikont de Valmon preko oca Anselma uspeva da zakaže sastanak sa gospođom de Turvel, naovdno da bi joj vratio pisma. Ona veruje da je više ne voli i oseća olakšanje.

ČETVRTI DEO

Vikont de Valmon je konačno počeo vezu sa predsednikovicom, na kraju pod pretnjom da se ubiti ako ne bude sa njim. Ona je moja, sasvim moja, i od juče, nema šta više da mi da. On je oduševljen, udvarao joj se ukupno dva meseca (čini mi se). Predsednikovica se poverava gospođi de Rozmond, ali joj ona ne prebacuje, ostaje uz nju. Markiza je žučna i podrugljiva, a vikont traži nagradu, da sada bude sa njom. Priča da joj se sviđa Danseni. Vikont joj govori da će predati Ceciliju Danseniju kada ona to bude rekla, i očekuje njen povratak (ona je na putovanju sa vitezom). Markiza je ljuta. Predsednikovica je videla vikonta sa Emilijom u kočiji kako se cerekaju, ali je on uspeo da je smiri lažima. Markizi tu avanturu navodi kao dokaz da nije zavoleo gospođu de Turvel, za šta ga ona optužuje, ali ona govori da to što je prevario ne znači da je ne voli. Sve to vreme je on i dalje u vezi sa Cecilijom, koja zatrudni i abortira, vikont je to sredio preko porodičnog lekara, izmislili su neku bolest. Markiza i vikont počinju da se svađaju, vikont traži da markiza bude sad sa njim jer je osvojio predsednikovicu, ona neće, i govori mu da je voli, što on poriče. Markiza se ljuti jer se on njoj ne udvara, nije šarmantan kao ranije kada ga je volela, već misli da ima pravo na nju. Ona je u tom trenutku u vezi sa Dansenijem. Markiza piše primer pisma za raskid vikontu, i on ga prepiše i pošalje predsednikovici. Gospođa de Turvel pada u postelju, bunca, počinje da se gubi, na ivici sa nervima. Valmon ucenjuje markizu da će početi rat između njih dvoje ako ga odbije, i ona ga odbija. Valmon sada donosi odluku da spoji Ceciliju i Dansenija i daje mu ključ Cecilijine kuće, koji je ranije nabavio kako bi njih dvoje mogli da se viđaju. Danseni napušta markizu zbog Cecilije koju voli, i vikont likuje. Gospođa de Volanž šalje gospođi de Rozmond pismo koje je predsednikovica izdiktirala, a obraća se svima u njemu. Valmonu da je svirep i pakostan, mučio je, upropastio i ponizio. Prijatelji koji su je voleli se sada plaše njene nesreće, niko je ne žali i ne teši. Obraća se mužu, daleko je od nje, zove ga da dođe i kazni nevernu ženu, da izdrži najzad zaslužene muke; do sad nije imala hrabrosti da ga obavesti o njegovoj sramoti, ne iz licemerstva, nego poštovanja. Bog je uzeo u svoje ruke i sveti se nemilosrdno, predao ju je onome koji je upropastio, njegove oči sada izražavaju samo mržnju i prezrenje, besan je. Onda opet Valmonu, kuca joj srce od ljubavnog uzbuđenja, ali on odbija njena milovanja. Na kraju prijateljici koja ga je pozivala da beži od njega, sada da joj pomogne da ga savlada. Zlikovac koji je primorava da ga mrzi, doveo je u položaj da ne može da ga sluša ni da mu odgovori. Markiza je pokazala Danseniju dokaz da je vikont bio sa Cecilijom, pa ga on izaziva na dvoboj. Gospodin Bertran javlja gospođi de Rozmond da je Danseni ubio Valmona u dvoboju, on mu je umirući oprostio i predao mu sva pisma. Gospođa de Rozmond traži od njega da podigne tužbu jer je Danseni izazvao dvoboj, iako mu je Valmon oprostio, ona hoće da istera pravdu. Gospođa de Volanž joj javlja kako je gospođa de Turvel čula da je Valmon poginuo, i da je umrla. Bertran savetuje gđu de Rozmond da ne tuži Dansenija da ne bi kaljala ugled mrtvog nećaka. Anonimna ličnost savetuje Danseniju da

se neko vreme ne pojavljuje zbog dvoboja i gđe de Rozmond, pa on odlazi iz Pariza. Gospođa de Volanž piše gđi de Rozmond o tome šta se sve saznalo o markizi, Danseni je pustio da po Parizu kruže 2 njena pisma: o istoriji njenog života i njenim načelima, i o Prevanu (tako da on vraća svoj ugled i čin). Danseni šalje gospođi de Rozmond pisma na čuvanje, od tih pisama, od onih koja su predana na samrti gospođe de Turvel i pisama koje je gospođa de Volanž poverila gospođi de Rozmond je napravljena ova zbirka. Gospođa de Volanž javlja gospođi de Rozmond da joj je ćerka otišla u manastir. Gospođa de Rozmond joj savetuje da je ostavi u manastiru, ali joj ne govori sve što je saznala. Danseni joj piše da odlazi na Maltu. Poslednje pismo gospođe Volanž gospođi de Rozmond (178. pismo) kako je markiza bolovala od boginja, preživela ali je unakažena, izgubila je spor o nasledstvu i pobegla ostavivši velike dugove.

O ljubavi muškarca (gospođa de Rozmond predsednikovici de Turvel)Koja to zaista delikatna i osetljiva žena nije našla nesreću u tom istom osećanju koje joj je davalo toliko sreće! Umeju li ljudi da cene ženu koju imaju? Ne znači da mnogi ne postupaju časno i da nisu postojani u svojoj ljubavi: ali čak i među njima koliko je njih koji iole razumeju naše srce. Nemojte verovati, drago moje dete, da njihova ljubav liči na našu. Oni svakako osećaju isto pijanstvo; često su čak vatreniji; ali oni ne poznaju ono nemirno nestrpljenje, onu nežnu brigu koja izaziva u nama onu dirljivu i stalnu pažnju čiji je jedini predmet voljena osoba. Čovek uživa u sreći koju oseća, a žena u sreći koju pruža. Ta razlika, tako važna i tako malo uočena, ipak vrlo osetno utiče na sve njihove uzajamne odnose. Čovek uživa u tome da zadovolji žudnju, a žena u tome da je izazove. Dopasti se, za čoveka je samo sredstvo za uspeh, dok je za ženu to sam uspeh. A kaćiperstvo koje se tako često prebacuje ženama, samo je zloupotrebljavanje takvog osećanja, i samim tim dokazuje da ono postoji. Najzad ta isključiva skonost koja karakteriše naročito ljbuav, kod čoveka je samo naklonost koja u najboljem slučaju, služi da poveća jedno zadovoljstvo koje bi druga osoba možda oslabila, ali ga ne bi uništila; dok kod žene, to je duboko osećanje, koje ne samo što uništava svaku želju za drugim, nego, pošto je jača od prirode i ne podleže njenom uticaju, ostavlja im da osete samo odvratnost i gađenje, čak i onde gde bi, izgleda, trebalo da se rodi uživanje.

Kako pisati, markiza Ceciliji (kada joj je rekla da ostane u vezi sa Valmonom)Gledajte da malo više pazite na svoj stil. Vi uvek pišete kao kakvo dete. Ja vidim otkuda to dolazi; zato što kažete sve šta mislite, a ništa od onoga što ne mislite. Tako možemo raditi nas dve, pošto između nas nema nikakve tajne; ali u očima svih ostalih, naročito u očima vašeg ljubavnika, vi biste izgledali glupača. Vi vidite, kad pišete nekome, da za njega pišete a ne za sebe: zato treba da se manje trudite da mu kažete ono što mislite nego ono što mu se više sviđa.

1. Kako završavaju vikont i markiza u Opasnim vezama?

Vikont gine u dvoboju s Dansenijem, ali pre smrti traži svoja pisma koja su na kraju završila kod njegove tetke de Rozmond. Markiza se razbolela, dobila je boginje i izgubila jedno oko. Ne zna se kako završava, ali se pretpostavlja da je to u Holandiji. Njeno nasledstvo je podeljeno maloletnicima.